“Тријумф смрти” непознати аутор Palazzo Abatellis Палермо

“И видех кад отвори шести печат, и би велики земљотрес, и сунце поцрне као врећа од кострети, а сав месец поста као крв, и звезде небеске попадаше на земљу као што смоква одбацује своје недозреле плодове, кад је љуља јак ветар, и небо се измаче као књига кад се смота, а свака гора и свако острво би покренуто са свога Места. И цареви земаљски, и великаши, и војводе, и богаташи, и силни, и сваки роб и сваки слободњак, посакриваше се по пећинама и по горским стенама, и говораху горама и стенама: падните на нас и сакријте нас од лица онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова, јер дође велики дан гнева њихова, и ко може да се одржи?

(Откровење Јованово, 6:12-17)

Бамбершки бели коњаник, “Бамбершка Апокалипса” (1000-1020)

У хришћанској есхатологији, метафора о четири јахача Апокалипсе појављује се у најмистичнијем делу Новог завета, Откровењу Јовановом. Док Књига постања, на првим страницама Библије, доноси химну о стварању, Откровење, као последња књига Светог писма, закључује овај спис визијом Новог Света, Новог Неба и Нове земље.

Четири јахача Апокалипсе су четири митске фигуре, од којих свака – заједно са својим коњем – персонификује по једно зло које ће се појавити на Земљи на дан Апокалипсе, наговештавајући тако Смак света. На тај начин, јахачи и њихови коњи су симболи оног, исконског и неизбежног, зла, које нам се приближава како људи губе своје одлике људскости.

Према најчешћем тумачењу, први јахач Апокалипсе (који увек долази на белом коњу) представља заразне болести. У неким преводима Библије, изричито се помиње куга. Шпански писац Висенте Бласко Ибањез, у свом роману “Четири јахача Апокалипсе” (1916) ову фигуру уметнички описује на следећи начин:

“Коњаник на белом коњу био је одевен у светлу, варварску одећу… Док му је коњ био у галопу, затегао би лук да прошири заразу. На леђима му је висио бронзани тоболац пун отрованих стрела, које су садржале клице свих болести.”

The Four Horsemen of the Apocalypse,  Albrecht Durer

“Четири јахача Апокалипсе”, Албрехт Дирер, 1498.

Визуелизацију ове библијске легенде оставио нам је Албрехт Дирер, на свом дрворезу “Четири јахача Апокалипсе”: Смрт и њена тројица коњаника – рат, глад и болест – јашу светом, мрвећи у прах подједнако и папе и сељаке, под копитима својих коња. Ово је само један од петнаест дрвореза из комплета “Апокалипса са сликама” (Apocalipsis cum figuris) које је Дирер, након боравка у Италији, 1494 – 1495. године, урадио у Нирнбергу на крушкином дрвету (у веровањима многих народа, крушкино дрво се сматрало дрвом зла и демона), са натписима и на немачком и латинском језику, 1498. године.

Цела збирка је теолошки конзистентна (представља уметничке визије секвенци из библијске “Књиге открића”), али је била и маркетиншки одличан потез – заиста, Диреру је донела светску славу – јер се појавила у Европи дубоко застрашеној колективним сећањем на бројне епидемије куге у четрнаестом и петнаестом веку и истовремено апокалиптичним предвиђањима скорог смака света, који се тада најављивао за 1500. годину.

***

За претходних неколико хиљада година, заразна болест је тако ушла у нашу цивилизацију као један од архетипа исконског зла – онај незвани гост који је највише мењао свакодневицу нашег живота, немилосрдно брисао разлике између људи, класа, народа, земаља, култура и цивилизација, преко ноћи на површину извлачио примере наше најлепше људске величине и најниже беде истовремено, а свачије резерве снаге и издржљивости испитивао, доводећи их до њихових крајњих граница.

Заразна болест је била мотив, тема или бар контекст, бројних уметничких дела: романа, од Бокачовог “Декамерона” (1353) до Камијеве “Куге” (1947) и Пекићевог “Беснила” (1983); песама, од Нешове “Литаније у време куге” (1592) до Пушкинове “Гозбе у време куге” (1830); слика, од Холбајновог “Плесa смрти” (1526) до Бројгеловог “Тријумфа смрти” (1562); филмова, од Бергмановог “Седмог печата” (1957) до “Вариоле вере” Горана Марковића (1982).

***

Данас, када се човечанство поново суочава са још једном пандемијом апокалиптичних размера, која прети да претвори у прах не само људске животе него и све оно што смо досад мислили о себи, и да промени перспективе света за читаве генерације које долазе – прилика је да се подсетимо како су се са сличним изазовом носили наши преци пре седам векова.

Које су грешке они правили, колику су цену за њих платили, како су се лечили, где су се сахрањивали, где су тражили кривце, колико је тај изазов променио свет у којем су они живели и шта су коначно из њега научили?

Овог априла, док у нашем свету, међусобно повезаном и умреженом, окружени последњим генерацијама разних уређаја за комуникацију и бомбардовани информацијама, правим и лажним, у својим домовима стрпљиво чекамо крај пандемије која је дошла у наш век – хајде да направимо мали ментални експеримент?

Замислите да се сутра ујутро пробудите – без свега тога око себе? Односно, само са једном од свих тих ствари: пандемијом. Отворили сте очи и затекли се у свету од пре седам векова.

Шта би вам говорили владари, а шта свештеници? Које народне приче, митове и легенде бисте слушали: у црквама и на пијацама, по крчмама и на сахранама? Шта бисте јели и пили? Са ким бисте, како и где, водили љубав? У какве би вас карантине смештали да провере јесте ли заражени? Кога бисте сматрали кривцем за своју невољу? Које шансе бисте имали да се заразите, а које да преживите болест? Који би вас лекари лечили, чиме и како? Ко би вас, где и како сахрањивао? Како би све то описали писци и насликали сликари?

И каква би, коначно, била слика света која би пукла пред вашим очима, једном кад би све прошло – оног света у којем би, после свега што се десило, требало да проживите остатак живота?

***

Anno domini 1348.

Добродошли у април године куге. Оне године у којој је човечанство – за све миленијуме свог трајања – највише приближило прекиду континуитета историје и повратку у ништавило.

У наредним наставцима овог нашег дневника, проћи ћемо заједно средњовековном Европом. Јахаћемо по њеним градовима и селима, лукама и планинским превојима; посетићемо њене болнице, карантине и гробља, обићи ћемо пијаце, крчме, цркве и борделе; причаћемо са болесницима, лекарима, гробарима, свештеницима, трговцима, војницима, владарима, просјацима, монахињама, мађионичарима, проституткама, врачарама, сликарима и писцима; јешћемо, спаваћемо, свађати се и водити љубав са њима – у скромним колибама сељака и у палатама краљева.

Друштво на том путу правиће нам први јахач Апокалипсе који је љубазно прихватио молбу вашег приповедача да буде нека врста туристичког водича на овом путовању. Провешћемо вас кроз то време и на крају пута вратити назад у наш век. А до тада ће проћи и ова наша данашња пандемија.