Монголска опсада, XIV век (библиотека у Единбургу)

“То је био велики град на морској обали, насељен хришћанима, углавном Ђеновљанима. Сишли смо до луке, где смо видели дивно пристаниште са око две стотине бродова, и ратних и трговачких, и малих и великих, јер то је једна од најславнијих лука на свету.”

(Ибн Батута, “Путовања”)

Велики арапски путник и путописац, Ибн Батута, је 1333. године у ђеновљанску луку Кафа на обалама Црног мора (данашња Феодосија на Криму) дошао намерно: она је била полазна станица његовог дугог пута у земље татарске Златне Хорде, тамо иза Волге и Дона, и даље према Уралу и непрегледним пространствима средње Азије.

Али, као што то често бива са оним догађајима који мењају токове векова и судбине милиона, почетак наше данашње приче, на истом том месту али тачно десет година после Ибн Батутине посете – десио се сасвим случајно: у једној крчми. На овој крајњој источној тачки густе мреже ђеновљанских трговачких постаја на Црном мору, весело друштво се забављало после успешног дана. Неки хроничари су после писали да је све почело због неспретног покушаја варања на картама, други да је у питању била лепушкаста робиња, трећи да је свађа почела на – како бисмо ми то данас рекли – “међунационалној” основи.

Небитно, чим је туча почела, више се нико није сећао њеног повода – као што се то уосталом догађа у свим другим лучким крчмама, на свим морима, откад је света и века. И док су се тукли само гости, све је још могло да буде у реду, али онда су у полумрачни сутерен ушла и два ђеновљанска жандарма, на дужности. Трговац Татарин је од ревносних жандарма добио незгодан ударац и његово тело је сутрадан однето изван градских зидина, у оближњи татарски логор и предато његовим сународницима.

Према старим хроникама које је истраживао француски историчар Мишел Балар, све то се десило у лето 1343. године. Сам град је Република Ђенова купила од Татара неких педесетак година раније, а 1318. је од папе Јована XXII за њега купила и бискупију. Извесни фра Ђероламо, већ постављен за бискупа-мисионара у татарским земљама (ad partes Tartarorum) тако је постао први бискуп Кафе, одговоран директно Ђенови.

Из тог града требало је – или је бар тако писало о указу о његовом именовању – да буде духовни пастир свих хришћана у земљама око Црног мора:  “a villa de Varna in Bulgaria usque Sarey inclusive in longitudinem et a mari Pontico usque ad terram Ruthenorum in latitudinem”. А духовну моћ је пратила и световна: врло брзо, Кафа је постала највећа лука на Црном мору, административни и трговачки центар из којег су ђеновљански службеници управљали свим другим насеобинама разбацаним по његовим обалама и у коме су ђеновљански цариници наплаћивали дажбине за сваку балу зачина која је ишла Путем свиле.

На њеној пијаци робова, једној од највећих у тадашњој Европи, бивши и садашњи власници града су међусобно трговали и шпијунирали једни друге, а после заједно прослављали, картали се, тукли и – као што смо видели – понекад се и убијали. Било је то, још увек, време релативног мира између Татара и хришћана, такозвани Pax Mongolica, у којем је трговина цветала.

***

Ђеновљански гувернер Деметрио није желео да покрећу било какву истрагу поводом убиства (или несрећног случаја) у крчми. Истини за вољу, мало је вероватно да би то урадио и да је жртва био неко од бројних Италијана у граду, али татарски кан Јанибек је, увређен, смрт свог трговца одмах прогласио за casus belli – разлог за почетак рата.

Истина је, наравно, била много сложенија: економски снажна, са великом луком, обновљеном и ојачаном тврђавом, својим препуним складиштима и војном посадом, Кафа је већ одавно Татарима била трн у оку: препрека њиховом напредовању ка непрегледним степама јужне Украјине. Био је потребан само повод, а ето, и он се некако згодно десио…

Кан Јанибек је одмах опсео тврђаву и покушао да је освоји, користећи фактор изненађења; за искусну посаду ђеновљанских најамника, сакупљених од професионалних ратника са целог хришћанског Средоземља, заштићену дебелим зидовима и са пуно ратних машина, татарски коњаници на отвореном пољу били су лак плен. После тешких губитака, Јанибек је био принуђен да прекине опсаду, евакуише свој логор и повуче се на исток. Био је побеђен, осећао се пониженим, али није заборавио.

После две године, Татари су се вратили. Овог пута, са већом, боље организованом и боље наоружаном војском. Оно што Јанибек није знао – а нису знали ни браниоци тврђаве – то је да се, међу камилама и коњима његове војске, сакрио и трећи – непознат, невидљив и незван – учесник предстојеће опсаде. Опаснији и од једних и од других, спреман да их убије све без разлике, жељан светске авантуре која је била пред њим: бактерија Yersinia pestis, на својој домаћици, тзв. оријенталној буви (Xenopsylla cheopis) а ова опет на свом домаћину, црном пацову (Rattus rattus). Јер, на просторима источно од реке Урал, у средњој Азији, тамо одакле је дошла главнина Јанибекове војске, епидемија куге је избила већ 1331. године.

***

JaniBeg.jpg

Кан Јанибек (Каталански атлас, 1375)

Куга се најпре проширила међу нападачима: за само неколико дана, татарска војска је била десеткована. Кан Јанибек је поново морао да се повуче: по други и, испоставиће се, последњи пут. У наредних десетак година свог живота водиће он још битака и ратова, освојиће и Азербејџан и ирански Табриз, на крајњем југу Каспијског мора, али се у Кафу, ђеновљанску лепотицу на Криму, више никада неће вратити.

И, баш као да је знао да му је то судбина, Јанибек је решио да се освети граду који му није било суђено да освоји и сопствену злу срећу подели са њим. На катапулте, са којих је опседнута тврђава дотад гађана каменом ђулади и запаљивим смесама, његови још живи војници сада су стављали тела својих умрлих другова. Био је то први забележени пример биолошког ратовања у историји.

А млади правник из Ђенове, Габријеле де Муси, који се у време опсаде затекао у граду, чекајући месецима да напише уговор због којег је позван – радило се о великој наруџбини свиле, једној од оних које су обогатиле Грималдије, Палавичиније, Дорије, Спиноле и друге ђеновљанске патрицијске породице – чекао је узалуд. Тај уговор никада није написао. Уместо тога, кад се вратио кући, написао је нешто што је, после седам векова, свима нама много значајније: једини сачувани опис догађаја из лета 1346:

“Татари су умирали, изненађени и ошамућени величином несреће која је дошла са заразом, и схватајући да немају никакве шансе да побегну, изгубили су сваки даљи интерес за опсаду. Али су ипак своје лешеве постављали на катапулте и убацивали преко зидина у град, у нади да ће неподношљиви смрад убити свакога унутра. Изгледало је као да су планине мртвих бачене у град и хришћани нису могли да се сакрију или побегну од њих, иако су бацали тела у море, колико год су могли.

Чим су лешеви у распадању затровали ваздух и резерве пијаће воде. а смрад постао неподношљив, тешко да је ико од неколико хиљада нас који смо били у граду могао да избегне ове трулеће остатке татарске војске. Штавише, један заражени је могао да пренесе отров на друге, и инфицира људе и места овом болешћу, самим погледом. Нико није знао, нити је могао да открије, средства одбране.”

The siege of Kaffa

Сцена из опсаде Кафе

Стотине лешева на релативно малом простору, распадајући се, испуштале су течности које су претиле сваком становнику Кафе који је имао и најмању огреботину; да не говоримо о оним несрећницима у које би директно ударио пројектил од шездесет, седамдесет или осамдесет килограма људског меса које је трулило. Поред тога, смрад лешева је био опојан миомирис за пацове којих је, на хиљаде, било у подрумима тврђаве; они су га, наравно, схватили као позив на бесплатан ручак. Ускоро су, на свим отвореним просторима у граду, почеле пацовске гозбе.

Неколико недеља касније, Татари – или оно што је остало од њих – опет су се повукли ка истоку. Већина њихове војске на крају је ипак ушла у Кафу – али не жива и кроз градске капије, него мртва и катапултирана преко њених зидова. Република величанствених (la Repubblica dei magnifici) како је Ђенова саму себе поносно волела да назива, није имала избора: сви који су могли да стану на неки брод у луци – трговачки или ратни, мали или велики, свеједно – били су евакуисани. Они који нису, били су остављени својој судбини.

Ево шта нам о томе каже Габријеле де Муси, који је и сам био међу онима који су успели да побегну од Црне смрти:

“… међу онима који су побегли из Кафе бродовима било је неколико морнара који су били заражени отровном болешћу. Неке лађе су ишле за Ђенову, друге за Венецију и друге хришћанске земље. Када су морнари дошли тамо и помешали се са људима, изгледало је као да су са собом донели зле духове: сваки град, свако насеље и њихови становници, и мушкарци и жене, умирали су одмах. … Ми, Ђеновљани и Венецијанци, сносимо одговорност за откривање ове божје пресуде.

Авај, једном када би наши бродови ушли у луке, одмах смо ишли својим кућама. И зато што су дуго чекали тај тренутак, одложен због трагичних догађаја, и зато што је међу нама било једва десетак преживелих на првобитних хиљаду морнара, наши рођаци, земљаци и суседи појурили су ка нама са свих страна. Али, на наш ужас, ми смо са собом носили стрелице смрти. Док су нас они грлили и љубили, ми смо ширили отров са усана, чак и кад бисмо говорили.”

Ми данас знамо да је де Муси, као очевидац и учесник ових догађаја, у своје описе додао мало оне, вечне и неизбежне, медитеранске драматике. Конвоји ђеновљанских и млетачких лађа који су евакуисали преживеле из Кафе јесу били главни канал ширења куге на Средоземље и Европу, али далеко од тога да су били једини. Разни копнени трговачки каравани, који су ишли према западу такође су је преносили.

Исто тако, нова истраживања на универзитетима у Ослу и Берну, са почетка двадесет првог века јасно су документовала коинциденцију: свака значајна климатска осцилација у Азији доводила је до нове епидемије куге у Европи – са временским помаком од дванаест до петнаест година, колико је болести тада било потребно да савлада простор између два континента.

Међутим, прича о бродовима са Црног мора који су носили смрт добила је, у читавој симболичкој архитектури мита о куги, ствараног у наредним вековима, улогу темеља око којег су после зидане величанствене грађевине. Ову причу су ширили преживели са самих бродова (као де Муси), сведоци њиховог путовања из успутних лука, а после препричавали путници, мисионари, трговци, трубадури и читав тај свет који се кретао средњовековном Европом. Тако је постављена основа за један наратив који ће добити пропорције библијске трагедије. Створен је материјал за легенду.

Парадоксално: сама Кафа је, на крају, ипак успела да се извуче. Њено становништво је претрпело тешке губитке, али је овај културно разнолик град преживео – његову пијацу робова је описао и шпански путописац Педро Тафур, који је туда прошао скоро читав век касније. Турски султан Мехмед II ће га освојити тек 1475. године, преко двадесет година након пада Цариграда.

Црна смрт је дошла у Кафу, отишла из ње и више се тамо никада није вратила. Није, уосталом, ни имала времена за то – јер је у међувремену стигла у Европу.