Medieval Religious Magic and the Protestant Purification; Some ...

Знам, сада вас сигурно копка кога ће све ваши нови средњовековни суграђани окривити за пандемију која их је задесила? У двадесет првом веку, слушали сте теорије завере о дубокој држави, биолошком рату, вирусу короне закопаном испод леда Антактика, мистериозној 5Г мрежи, фармакомафији, вакцинама, Билу Гејтсу, Рокфелерима, Ротшилдима, илуминатима … А чиме ће вам пунити главу у четрнаестом веку?

Заправо, вероватно ћете баш ове њихове приче разумети најлакше од читавог света у који сте дошли – јер ће се оне најмање разликовати од данашњих прича, које већ добро знате. У грозничавој машти средњовековног човека – неписменог, затуцаног и уплашеног – сцене ужасних смрти, које су се свакодневно догађале свуда око њега могле су да буду само плод неке мрачне завере.

***

Најчешће, ваши нови савременици мислиће да су кугу добили зато што их је неко отровао: “суптилан”, “продоран”, “тренутни” – све су то били придеви којима су описивали отров – то универзално објашњење за заразу и све њене опскурне и чудне симптоме. За тајанствени отров се причало да се прави од жаба, змија, пљувачке и гноја жртава куге и разних других састојака – од којих је најмање пола било плод маште. Уз мало црне магије, све је постајало могуће.

Тровач! Реч је ускоро постала тако уобичајена, толико је одјекивала, да је већ сама реч ширила страх. Свако је био под присмотром, сваки поступак је могао да изазове сумњу. Сумња се брзо претварала у извесност, а извесност у неконтролисани бес. Ево једне истините приче из цркве Светог Антонија у Милану, коју преносимо према роману Алесандра Манцонија “Вереници” (1827):

“На дан неког верског празника, човек од својих осамдесетак година клекао је да се помоли; када је завршио и хтео да поново седне, својим огртачем је обрисао прашину са клупе.

Старац трује клупе! Неколико жена је викнуло у исти глас. И сви људи у цркви окомили су се на несрећника, чупали га за белу косу, засули ударцима, шутирали ногама. Вукући га и гурајући, довели су га до улаза у цркву. Ако су му у том тренутку поштедели живот, то је било само зато да би могао да буде одведен у затвор, где ће бити подвргнут суђењу које је значило и тортуру.

Видео сам како су га развлачили улицом” – рекао је Рипамонти – и после ништа нисам чуо о њему. Не верујем да је могао да остане у животу више од неколико минута након што сам га изгубио из вида.”

Овакве сцене се нису догађале само у једном граду. Лудило се ширило истом брзином као и болест. Сваки путник, којег би сељаци нашли изван главног пута, или како тумара по путу гледајући около, или је само застао и сео да се одмори; сваки непознати човек са било чим чудним или сумњивим на лицу или одећи, био је тровач. Већ и прва реч о његовом доласку, ма чија – чак и неког малог детета – била је довољна да црквена звона почну да бесомучно звоне, а руља се окупља на градском тргу. Несрећни странац био би на лицу места линчован (обично каменован до смрти или обешен) или би га одвукли у затвор. Затвор би, у ствари, у таквим случајевима био и једино уточиште од полуделе руље – бар за неко време.

Са временом, како су се епидемије куге понављале, тако су и разне теорије о вештицама и вештичарењу постајале све популарније и развијеније. Са њима су долазиле и приче о отровним уметностима и мрачним вештинама, разним дијаболичним операцијама и замршеним плановима, заверама целих народа, склоних да прошире кугу отровом или црном магијом…

Вратимо се опет Манцонију, који описује како су становници Милана у свом граду 1570. године тражили и “препознавали” вештичје трагове:

“Одједном, узнемиравајућа слика привукла је очи и мисли грађана! На сваком делу градских врата и зидова одједном су пронађени трагови чудне врсте масти: жућкасто-беличасте прљавштине. Мрље су биле разбацане, око њих се налазила влага неправилних облика, као да је неко узео сунђер да поспе и рашири прљавштину на зид.”

Сав свој немоћан бес због пандемије која га је задесила средњовековни човек је усмеравао на спољне кривце. Богу, а богами ни Ђаволу, није било паметно замерати се у то време масовног умирања – али зато се мржња неписменог и уплашеног европског малограђанина усмерила на оне који су били лакше доступни а нису могли да се бране од руље: страдале су мачке, жене, странци, просјаци, лепрозни, грбавци, људи који су носили шиљате ципеле, они који су сувише често зевали или кијали, или напросто сувише нападно некога гледали, вагабунди, гробари, Цигани, Јевреји…

***

Прича о мачкама је, заправо, почела готово читав век пре појаве куге. Италијан Уголино ди Конти није волео мачке; кажу да их се плашио. Када је изабран за папу Гргура IX, 1227. године, једва је дочекао прилику: већ после неколико година, донео је булу Vox in Rama (Глас у Рами – Рама је град у древној Јудеји, данас у Израелу) која се бавила разним бизарним сектама у Немачкој.

У опису њихових – у тексту буле пише “луциферских” – ритуала важно место има и црна мачка. Наводно, када би учесници обреда иницијације новог припадника секте завршили заједнички обед, огромна фигура црне мачке би одједном оживела и кренула према њима, уназад и са подигнутим репом. Тада би новопримљени припадник секте, а после њега и сви присутни, љубили џиновску црну мачку у задњицу. Након тога би се угасиле свеће и сви присутни се одали хомосексуалним оргијама…

Конрад од Марбурга, мурал у цркви у Марбургу, XIII век

Кажу да је за папу Гргура овај живописан опис измислио извесни Конрад од Марбурга, амбициозни немачки племић и свештеник, који је себи тако маштом купио функцију главног инквизитора за град Мајнц – где је са особитим задовољством своје противнике, а и све који му нису били симпатични, ревносно спаљивао на ломачи.

На сам текст папске буле надовезале су се после наслаге народних предања, описа “очевидаца”, прича “у поверењу” и свега другог што и у нашем данашњем свету представља фабрику урбаних легенди. Мачка је постала прво служавка, а касније и отелотворење самог Сатане! У Кембриџу, у Енглеској, мештани су ухватили, а онда ритуално убили, чак седамдесет девет мачака у једном дану!

А у фландријском граду Ипру (данас у Белгији) имали су други обичај: фестивал Kattenstoet подразумевао је да поштени хришћани све мачке којих се докопају донесу на врх градске куле, одакле су престрашене животиње живе бацали са врха торња. Потом би, гледајући распоред њихових расутих изнутрица када падну на земљу, прорицали судбину. Ова церемонија се увек догађала средом (зато су је звали “мачја среда”) и изгледа да је више мачака бацано када је град био у тешкоћама. Једна хроника из 1594. године помиње само три бачене мачке, “јер је ово била добра година”.

Кад се вратите у двадесет први век, и кад данашња пандемија прође, ако се икада затекнете у Ипру, слободно посетите “мачју среду; и не бојте се: последњи пут су живе мачке бацане са куле још 1817. године; кажу чак да је она последња преживела пад и успела да измакне злехудој судбини која јој је била намењена. Од тада, већ пуна два века, на овом фестивалу само се проба свеже пиво, које послужују веселе конобарице униформисане као, па, хм, као мачке…

Мачка је, дакле, дочекала Црну смрт већ са репутацијом опасног непријатеља богобојажљивог хришћанина. Средином четрнаестог века то сујеверје је коштало живота милионе мачака у Европи; иронија судбине је да је тиме само убрзано ширење куге: наиме, оне праве преносиоце, пацове, није имао више ко да улови и поједе…

Европа је наставила да масовно убија своје мачке и приликом сваке следеће епидемије и то је трајало скоро пуних три стотине година. Нарочито су на цени биле црне мачке – које су називали и ћеркама Луцифера – да би целој причи дали додатну живописност и додир мистерије. Од свега тога нама је данас остала само једна мала, невина, али дубоко укорењена празноверица: да је знак лоше среће ако нам црна мачка пређе пут.

***

У магловитим причама које ћете слушати биће, наравно, и других криваца за епидемију: од сасвим стварних људи, као што су били просјаци, монаси, грбавци, лепрозни, вагабунди или Цигани, па све до потпуно измишљених створења, као што су вилењаци или анђео смрти са исуканим мачем који се наводно појавио изнад Лондона уочи епидемије 1665. године (и тамо је тада било паметњаковића који су били спремни да се закуну како се баш исти тај појавио и изнад Рима, 590. године и изнад Јерусалима, вековима пре Христа).

Омиљени кривци били су и странци; начелно, то су били сви странци одреда, али некако је за сваки европски народ онај странац којег је било најзгодније (и најслађе) окривити за долазак смртоносне болести био баш – комшија. Тако су у средњовековној Енглеској кугу објашњавали “шкотском завером”; у Шпанији су окривили Арапе (који су још били на јужном делу Иберијског полуострва) – “невернике” и “мухамеданце”; у свим шведским народним предањима се, као тајанствени странац, који је међу добре хришћане донео заразу, појављује – зли Финац, а у свим финским, наравно – зли Швеђанин.

***

English Project by sarahgnorthcutt on emaze

Вештица и ђаво на метли доносе кугу, средњовековни дрворез

У обе доминантне културе на Средоземљу, и исламској и хришћанској, чести кривац за ширење куге била је и – жена. По исламским тумачењима, жена је преносила заразу у време менструације, кроз своју “нечисту крв”; по хришћанским, Црну смрт је ширила вештица, по налогу свог господара ђавола, и то увек уз помоћ његове друге савезнице, већ поменуте мачке.

Колико су ова веровања била укорењена у разним европским народима најбоље сведоче легенде настале у тим временима (којима ћемо се детаљније бавити у једним од наредних наставака): све визуелне представе куге биле су у женском облику – и  норвешка Pesta, и аустријска Pest Jungfrau и многе друге представе у регионалним причама…

***

А на крају нашег данашњег путовања кроз средњовековне предрасуде, заблуде, хистерије, ксенофобије, мизогиније, сатанистичке ритуале, црне магије, геноциде и теорије завера, неколико врло практичних савета за свакодневни живот:

Прво, све док се не вратите у двадесет први век, немојте ни у кога да нападно гледате, буљите, или што би народ рекао, зверате. Ваши средњовековни суграђани мислили су да се и тако може пренети куга.

Друго, избегавајте и да носите ципеле са шиљатим врхом – за њих се мислило да их носе тровачи.

И, треће, свакако водите рачуна да случајно – не кинете. Кијање у данашњем свету није опасно (чак је и она урбана легенда – да, у тренутку када кине, човеково срце престаје да куца – у међувремену научно демантована). Међутим, у веку у којем се сада налазите, људи су били убеђени да, приликом кијања, из човека излази његов дух, који онда лута изван тела све док се не врати и за то време ради разне зле ствари. Понеки су, чак мислили да човек, кијањем, избацује из себе “зле духове” – који се онда селе у људе у његовој близини.

Све ове предрасуде представљале су јако захвалан материјал за већ постојећу панику, у свету који је био обасјан само ватром ломача.

Човек са шиљатим ципелама који би нападно гледао у некога и одједном случајно кинуо – имао је  све изгледе да буде линчован на лицу места.

Узгред: није се добро гледало ни на оне који су превише зевали. Из тог периода наше прошлости остао је обичај да човеку који кине кажемо: “наздравље” – за сваки случај. Човеку који зева, занимљиво, данас то више не говоримо…