Cheerful medieval art.Lica, koja su odbila da pruže zdravstvenu zaštitu Stanislavu Ostojiću bi trebalo da krivično odgovaraju, a njegova supruga ima i pravo na naknadu štete zbog pretrpljenog duševnog bola, odnosno smrti bliskog lica, jer, iako je akt državnog organa, ovog puta Odluka o proglašenju vanrednog stanja, viša sila, od prava na život se za vreme vanrednog stanja po Ustavu i Konvenciji ne odstupa.

 

Povod za ovaj tekst je vest pod nazivom Odbili da ga leče, tužili ga zbog zaraze, na kraju umro[i] na sajtu nova.rs. Radi se o novosadskom stomatologu Stanislavu Ostojiću, protiv kog su vlasti AP Vojvodine podnele krivičnu prijavu jer je, navodno, namerno radio zaražen i koga namerno nisu hospitalizovali.

Ostojić je bio hronični bolesnik, oboleo od sarkoidoze, na respiratoru se nalazio od 21.marta 2020.godine, u bolnicu je primljen u teškom stanju, sa dve upale pluća, a danima je pokušavao da dobije pomoć i bude testiran, a po dokumentaciji koju njegova supruga poseduje,  tih dana je u više navrata zvao kol centar i postupao tačno onako kako mu je rečeno. Prvo su ga poslali u privatnu labaratoriju da uradi nalaze krvi, koji su pokazali visok nivo CRP, što je već ukazivalo na infekciju. Zatim su ga, opet privatno, slali na rentgen pluća, koji je odmah potvrdio dvostruku upalu pluća. Sa takvim nalazima, Ostojić je, opet po instrukcijama lekara iz kol centra, sa suprugom u petak, 20. marta,  otišao na pregled kod pulmologa[ii], a  uprkos svemu tome i svim dokazima da je tražio pomoć na vreme, pokrajinski sekretar za zdravstvo Zoran Gojković je svega par dana po njegovoj hospitalizaciji zatražio pokretanje krivične prijave protiv zubara, jer je svesno sa simptomima išao u ordinaciju.[iii]

Režim Aleksandra Vučića je ovoga puta otišao korak dalje – Republika Srbija je, pored prava na zabranu mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja iz člana 3 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 25 stav 2 Ustava Republike Srbije i prava na zabranu diskriminacije iz člana 14 Konvencije i člana 21 Ustava, od kojih je za vreme vanrednog stanja redovno odstupala, odstupila i od prava na život.

Pravo na život zajemčeno je članom 2 Konvencije i članom 24 Ustava. Po Konvenciji. pravo na život svakog lica zaštićeno je zakonom i niko ne može namerno lišen života. 6.i 13.Protokol na Konvenciju ukidaju smrtnu kaznu za vreme redovnih okolnosti, odnosno vanrednog i ratnog stanja, a nije postojala apsolutno nužna sila, zbog koje se lišenje života ne smatra odstupanjem od odredaba ovog člana.

Član 24 st. 1 i 2 Ustava jasno zajemčuju pravo na život, u njima se jasno kaže da je ljudski život neprikosnoven i da u Republici Srbiji nema smrtne kazne.

Ovde se javljaju dva problema. Prvi je poštovanje prava na život, a drugi je krivična odgovornost lekara, koji su odbili da leče Stanislava Ostojića.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa pravom na život je jasna. Prvo treba pomenuti pozitivne obaveze države u odnosu na pravo na život.

Stav 2 člana 1 Konvencije obavezuje državu ugovornicu Konvencije da se uzdrži ne samo od namernog i nezakonitog lišenja života, već i da preduzme odgovarajuće korake da zaštiti živote lica pod njenom jurisdikcijom (Centar za pravne resurse u ime Valentina Kampeanua protiv Rumunije, paragraf 130, od 17. jula 2014. godine)[iv]. U širem smislu, ova pozitivna obaveza ima dva aspekta. Prvi je dužnost obezbeđivanja pravnog okvira a drugi je preduzimanje preventivnih operativnih mera. Sud je našao da pozitivna obaveza države ugovornice Konvencije da preduzme odgovarajuće korake da zaštiti živote lica pod njenom jurisdikcijom postoji u kontekstu svake delatnosti, bila javna ili ne, u kojoj pravo na život može biti u pitanju.[v]

Pozitivne obaveze države ugovornice Konvencije u smislu zdravstvene zaštite su donošenje pravila, koja bolnicama, bilo javnim ili privatnim, nalažu da usvoje odgovarajuće mere za zaštitu života pacijanata (Kalveli i Ćiljo protiv Italije[vi], paragraf 49, Vo protiv Francuske[vii], paragraf 89, Lopez de Souza Fernandez protiv Portugalije[viii], paragraf 166).

Obaveza država ugovornica Konvencije da obezbedi pravni okvir se široko tumači, što podrazumeva obavezu obezbeđivanja delotvornosti tog pravnog okvira, pa tako dužnosti, koje podrazumevaju pravni okvir, obuhvataju neophodne mere obezbeđenja primene zakona, uključujući nadzor i stalnu primenu (Lopez de Souza Fernandez protiv Portugalije, paragraf 190).[ix]

Pitanje da li je država napravila propust u svom zakonodavstvu traži konkretnu ocenu navodnih nedostataka, pa tako prosta činjenica da pravni okvir može biti nedovoljan u bilo kom smislu nije dovoljna da se postavi pitanje da li je došlo do kršenja člana 2 Konvencije, već se mora nedvosmisleno pokazati da je pravni okvir funkcionisao na štetu pacijenta.

Sud je jasno rekao da bi, čak i u slučajevima, u kojima je utvrđeno da je bilo nesavesnog lečenja, mogao da utvrdi kršenje člana 2 Konvencije samo ukoliko pravni okvir nije uspeo da obezbedi poštovanje pacijentovog prava na život (Lopez de Souza Fernandez protiv Portugalije, paragraf 187)[x],  ali nije isključio mogućnost da činjenje i nečinjenje pružalaca zdravstvene zaštite može da znači odgovornost država ugovornica Konvencije po članu 2 Konvencije (Pauel protiv Ujedinjenog Kraljevstva)[xi] i da se na osnovu člana 2 Konvencije može smatrati da je povređeno pravo na život onda kada se jasno pokaže da su vlasti države ugovornice Konvencije dovele život određenog lica u opasnost neomogućavanjem vršenja prava iz oblasti zdravstvene zaštite dostupne svima (Kipar protiv Turske, paragraf 219[xii], Hristozov i ostali protiv Bugarske[xiii], paragraf 106).

Sud je u dve izuzetne okolnosti stao na stanovište da postoji odgovornost države ugovornice Konvencije u slučaju nečinjenja pružalaca zdravstvene zaštite. Prvo, kada je život određenog pacijenta namerno bio doveden u opasnost onemogućavanjem hitne medicinske intervencije, koja bi mu spasila život (Mehmet Šenturk i Bekir Šenturk protiv Turske)[xiv] i drugo, kada su sistemsko ili strukturno loše funkcionisanje medicinskih usluge doveli do lišavanja pacijenta hitne medicinske intervencije, koja bi mu spasila život, kada su vlasti znale ili morale da znaju da postoje rizik i nisu preduzele neophodne mere da do opasnosti po život pacijenta ne dođe, što je život pacijenta dovelo u opasnost (Ajdogdu protiv Turske).[xv]

Postoji četiri uslova, koji se moraju kumulativno ispuniti, da bi u određenom slučaju Sud mogao smatrati da je došlo do onemogućavanja pristupa hitne medicinske intervencije, koja bi određenom licu mogla spasiti život.

Prvo, činjenje i nečinjenje pružalaca zdravstvene zaštite treba da budu više od proste greške ili profesionalnog nehata, pružaoci zdravstvene zaštite treba da su bili potpuno svesni da će dovesti u opasnost život pacijenta ukoliko mu ne omoguće hitnu medicinsku intervenciju.

Drugo, loše funkcionisanje mora  objektivno i u pravom smislu biti prepoznato kao sistemsko ili strukturalno da bi moglo da se pripiše vlastima država ugovornica Konvencije.

Treće, mora da postoji uzročna veza između lošeg funkcionisanja i pričinjene povrede.

Četvrto, loše funkcionisanje mora proizići iz propusta države ugovornice Konvencije da ispuni svoju pozitivnu obavezu obezbeđivanja pravnog okvira u širem smislu (Lopez de Souza Fernandez, paragraf 191-196).[xvi]

S obzirom na okolnosti slučaja, koje su dovele do smrti Stanislava Ostojića, i praksu ESLJP u vezi sa pravom na život u oblasti prava pacijenata i zdravstvene zaštite, može se videti da Republika Srbija nema obezbeđen pravni okvir u širem smislu, jer Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o pravima pacijenata, kao ni Ustav i Konvenciju, ne primenjuje i ne poštuje i da su u ovom slučaju ispunjena sva četiri uslova potrebna da bi Sud smatrao da je prekršeno pravo na život, a u vezi sa pravom na život je u ovom slučaju pravo na zdravstvenu zaštitu, zajemčeno članom 68 Ustava i definisanom članom 2 stav 2 Zakona o zdravstvenoj zaštiti kao organizovana i sveobuhvatna delatnost društva, sa ciljem ostvarivanja najvišeg mogućeg nivoa očuvanja i unapređenja zdravlja građana. Od prava na zdravstvenu zaštitu se može odstupiti za vreme vanrednog ili ratnog stanja, ali ne u slučaju kada je direktno povezano sa pravom na život.

Drugi problem je krivična odgovornost lekara, koji su odbili da pruže zdravstvenu zaštitu Stanislavu Ostojiću. U zavisnosti od toga da li je umišljaj odnosnih lekara bio uperen ka lišenju života ili ne, ovde se radi ili o krivičnom delu teškog ubistva iz člana 114 stav 1 tačka 8 Krivičnog zakonika Republike Srbije (s obzirom na to da se iz okolnosti slučaja može zaključiti da je Sekretar za zdravstvo APV svojim ponašanjem iz bezobzirne osvete ili neke druge niske pobude podstrekavao pružaoce zdravstvene zaštite da ne izvrše hitnu medicinsku intervenciju nad Stanislavom Ostojićem) ili, ukoliko se pokaže da je smrt posledica nepružanja zdravstvene zaštite, o krivičnom delu neukazivanja lekarske pomoći iz člana 253 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika Republike Srbije, za koji je zaprećena kazna od jedne do osam godina zatvora.

S obzirom na sve gore napisano, lica, koja su odbila da pruže zdravstvenu zaštitu Stanislavu Ostojiću bi trebalo da krivično odgovaraju, a njegova supruga ima i pravo na naknadu štete zbog pretrpljenog duševnog bola, odnosno smrti bliskog lica, jer, iako je akt državnog organa, ovog puta Odluka o proglašenju vanrednog stanja, viša sila, od prava na život se za vreme vanrednog stanja po Ustavu i Konvenciji ne odstupa.

Ljudski život je najveća vrednost, a interes države ne sme biti preči od prava na život. U slučaju da domaći sudovi na svim stepenima stave interes države i višu silu iznad prava na život, ESLJP će sigurno doneti presudu u korist supruge pokojnog Stanislava Ostojića, kojom će Republiku Srbiju obavezati i na naknadu štete i na plaćanje sudskih troškova i tako doneti bar malo pravde porodici pokojnog Stanislava Ostojića.

***

[i]   Lalić, A, Odbili da ga leče, tužili ga zbog zaraze, na kraju umro, 18.april 2020.godine na

Odbili da ga leče, tužili ga zbog zaraze, na kraju umro

[ii] Ibid.

[iii] Ibid.

[iv] Centre for Legal Resources on behalf of Valentin Campeanu v.Romania (Application no. 47848/08), Council of Europe,The European Court of Human Rights, Strasbourg, 17 July 2014

[v]Ibid.

[vi] Calvelli and Ciglio v. Italy (Application no.32967/96), Council of Europe, The European Court of Human Rights, Strasbourg, 17 January 2002

[vii] Vo v. France (Application no. 53924/00), Council of Europe, The European Court of Human Rights, Strasbourg, 8 July 2004

[viii] Lopez de Sousa v. Portugal (Application no. 56080/13), Council of Europe, The European Court of Human Rights, 19 December 2017

[ix] Ibid

[x] Ibid.

[xi] William and Anita Powell v. the United Kingdom (Application no. 45305/99), Council of Europe, The European Court of Human Rights, 4 May 2000

[xii] Cyprus v. Turkey ( Application no. 25781/94), Council of Europe, The European Court of Human Rights,10 May 2001

[xiii] Hristozov and Others v. Bulgaria (Applications nos. 47039/11 and 358/12), Council of Europe, The European Court of Human Rights, 13 November 2012

[xiv] Mehmet Senturk  and Bekir Senturk v. Turkey, (Application no. 13423/09), Council of Europe, The European Court of Human Rights, 9 April 2013

[xv] Aydogdu c. Turquie (Requête no. 40448/06), Conseil de l’Europe, Cour Européenne des Droits de l’homme, 30 août 2016

[xvi] Lopes de Souza Fernandez

***

(Autor teksta je advokat iz Beograda, doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta Union i član Mreže akademske solidarnosti – MASA)