Black death is a plague in Europe.  Trace in the minds of Europeans

“На нашу велику жалост, куга је однела толико мноштво људи оба пола да више нико није могао да се нађе да лешеве однесе до гроба. Мушкарци и жене су носили своју децу на раменима до цркава и бацали их у заједничку гробницу. Из ових јама се ширио тако грозан смрад да се једва неко усуђивао чак и да прође поред гробља.

Толика је била несташица радника и упосленика сваке врсте да је у том периоду више од трећине земље у целом краљевству остајало необрађено. Сви радници, обучени или не, били су толико понети духом револта да ни краљ, ни закон, ни правдаа нису могли да их обуздају.”

(Вилијам Ден, монах у приорату катедрале у Рочестеру, Енглеска, 1349)

У међувремену, европски Запад је потпуно опустошен. Зашто је он био тако рањив, много више од Југа, Севера а (видећемо у једном од каснијих наставака) и Истока?

Историчари се данас углавном слажу око оног главног објашњења: карактеристика европског друштва у динамичној фази модернизације, која је означила трансформацију из средњовековне у рану модерну заједницу. Почеци мануфактурне производње, меркантилне привреде и банкарства напредовали су нарочито у северној Италији и Фландрији. Нови, већи бродови преносили су веће количине добара преко све ширих трговачких мрежа, које су повезивале Венецију и Ђенову са Цариградом и Кримом на истоку, Александријом и Тунисом на југу, Лондоном и Брижем на западу. Ова два последња града спајала су, опет, све италијанске мреже са медитеранског југа са оним немачко-ханзеатским, са балтичког севера. Две велике трговачке мреже на дугим линијама биле су допуњене кошницом интензивне трговине на кратким и средњим линијама и тако међусобно повезале земље и људе читавог Старог света.

Велики раст броја становника Европе у развијеном Средњем веку (1050 – 1300) значио је да преовлађујућа технологија у пољопривреди више није била довољна да подржи даљу експанзију. Да би превазишли тај проблем, становници су били принуђени да крче шуме и оснивају мала, планинска, насеља гдегод су могли. Исто тако су, све више, морали и да се специјализују, нарочито у сточарству, како би створили вишкове које би онда могли да размењују за со, гвожђе, житарице, брашно и све друго што сами нису производили. Сва ова насеља су функционисала у оквиру густих трговачких мрежа које су се протезале од морских обала до удаљених планинских села. Тако је – баш захваљујући трговцима и њиховим робама, и физички се крећући на њима – пандемија досезала чак и до најизолованијих насеља.

У овој раној фази модернизације, европски Запад је корачао и у “златно доба бактерије”, када су се повећање густине насељености и интензитета трговине и саобраћаја спојили са незнањем о природи епидемије и неспособношћу да се организују ефикасне противмере. Кад посматрамо матрице ширења пандемије у западној Европи, нама је данас јасно да се она много брже ширила воденим путевима, свеједно да ли поморским или речним. Брод је путовао просечном брзином од четрдесет километара дневно; нама данас то изгледа јако споро, али тај субјективан осећај је последица нашег утиска да никад немамо времена.

Средњовековни човек, ако је нечег имао на претек, имао је времена; већ и сама чињеница да би брод за две недеље прешао чак шест стотина километара – за њега тешко замисливу удаљеност – деловала би му невероватно. Истовремено, свака лука у којој би, у те две недеље, тај брод пристао постајала би нови мостобран заразе, повећавајући тако број тачака из којих би се куга даље ширила и непредвидивост њеног кретања. На копну, просечна брзина путовања била је много мања: до пет, или највише шест, километара дневно на најпрометнијим путевима; километар или два на секундарним линијама комуникација.

Из свих тих разлога, европски Запад, као густо насељени меркантилни центар континента, био је много рањивији од ретко насељеног, поспаног и помало лењог Истока на његовој периферији. Оно што је, у највећем делу протеклог миленијума, била предност, сада се показало као мана.

***

Пад Запада је заправо почео када се онај талас епидемије, који се из Марсеја ширио на југ према земљама на Иберијском полуострву, у једном тренутку зауставио у француском медитеранском граду Нарбони; одатле, четири стотине километара до главне трговачке луке на Атлантику, Бордоа, било је само питање времена. За трговце, поштоноше, путнике, ходочаснике – два месеца, највише три. Крајем марта 1348. Бордо је постао нови центар ширења заразе. Средином априла, један заражени брод је отишао у Ла Коруњу у северозападној Шпанији, потом други у Навару у североисточној; крајем месеца трећи у Руан у Нормандији.

Тако се формирао нови, западни фронт: у јуну се он проширио даље на запад, према Бретањи, на југоисток ка Паризу и на север према данашњој Холандији. Као и у Италији и у немачким земљама, и овде је примарни канал био морски превоз робе, који је нападао велике луке; секундарни и терцијарни су, потом, били разни копнени путеви којима су превожене заражена роба и људи.

***

Спомен-плоча у луци у данашњем Вејмуту, месту где је куга 1348. ушла у Енглеску

Неколико недеља након што су из Бордоа бродови смрти кренули на југ и север, пошла је и она једна – испоставиће се, за дуго времена и једина – лађа која је Црну смрт превезла и на запад, до британских острва. Према једној фрањевачкој хроници:

“У овој години, 1348, у Мелкомбу (Реџис) у грофовији Дорсет, мало пре празника Светог Јована Крститеља (24. јун) две лађе, једна од њих из Бристола, дошле су заједно. Један од морнара је са собом донео, из Гаскоње, семе ужасне заразе и кроз њега су људи у том граду Мелкомбу били први у Енглеској који су били заражени.”

А Џефри Бејкер, савременик и хроничар ових догађаја, јавни бележник у Оксфорду (1341 – 1356) записао је у својој Енглеској хроници (Chronicon Angliae) прецизне датуме њеног даљег кретања:

Најпре је однела готово све житеље лука у Дорсету, потом оне који су живели у унутрашњости, а одатле је беснела тако грозно кроз Дорсет и Сомерсет, све до Бристола. У Глостеру су људи одбили да приме несрећнике из Бристола у свој крај, јер су сви мислили да је и сам дах оних који су живели међу људима скончалим од куге, заразан. Али, напослетку је напала и Глостер, и Оксфорд и Лондон, и коначно читаву Енглеску, са таквом силином да су један човек или жена, од десет, остали живи.

Како гробља више нису била довољна, изабрана су поља за сахрањивање мртвих… Безбројни обични људи, многи калуђери, часне сестре и свештеници – само свемогући Бог зна колико њих – отишли су. Углавном, куга је нападала младе и јаке…

Ова велика зараза, која је почела у Бристолу 15. августа и у Лондону око 29. септембрра, беснела је целе године у Енглеској тако страшно да у многим селима није остало ниједне живе душе.”

Из обалских и урбаних упоришта, куга се немилосрдно ширила у унутрашњост земље. Још један заражени брод је, у касну јесен 1348. године, отворио нови, северни фронт, у луци Гримзби на источној обали Енглеске. Као и у Немачкој, и овде је, кроз серију “метастатичких скокова”, Црна смрт отворила два фронта, северни и јужни, који су се на крају спојили. Енглеска се предала куги до краја 1349. године, и послужила јој, као што смо видели, као одскочна даска за даље ширење северним морима – најпре према суседној Шкотској и Ирској, а онда и даље, ка Скандинавији, Балтику, Пољској и Русији.

Погледајмо шта је о ширењу куге на Велс и Ирску написао Џефри Бејкер:

“Следеће године, она је опустошила Велшане, баш као и Енглезе; и онда се укрцала на брод за Ирску, где су Енглези масовно умирали, али су староседеоци Ирци, живећи углавном у планинама и брдима, остали углавном нетакнути све до 1357. године када их је куга затекла неспремне и уништила их свуда.”

А Џон Фордин, чиновник из шкотског града Абердина, оставио нам је овај опис Црне смрти у Шкотској:

“У 1350. години била је велика зараза и помор људи у краљевству шкотском, и ова зараза је дивљала много година пре и после, у разним деловима света. Никада раније нико није чуо за тако велику кугу, од почетка света до данашњег дана, нити је то негде записано у књигама. Јер ова куга одзвањала је тако темељно да је трећина људске расе убијена.

Божјој вољом, међутим, овај помор је учинила једна посебна и нова слика смрти. Они који би оболели од те врсте великог отицања меса не би потрајали дуже од два дана. Болест је погађала људе свуда, али посебно средње и ниже класе, ретко великаше. Стварала је такав ужас да се деца нису усуђивала да посете своје родитеље на умору, нити родитељи своју децу, већ су бежали из тог страха од заразе, као што би бежали од лепре или од змије.”

Читајући овај одломак, данашњи посматрач може и сам да осети панични страх за сопствени живот који је несрећни чиновник Џон осећао у свом Абердину, док је свуда око њега Црна смрт играла свој последњи танго са његовим суграђанима. Читалац, готово, тај страх може и ножем да сече – толико је овај опис згуснут. Ипак, иронија судбине оставила је Џона у животу (умро је тек пуних тридесет пет година после пандемије) тако да смо остали богатији за ово његово сведочанство.

Али, наравно да нису били сви те среће: велшки песник Жан Гетин оставио нам је ове – у исти мах и потресне и поетске – редове:

“Видимо смрт како долази међу нас, видимо је као црни дим, ту кугу која сече све младо, тај фантом без корена који нема милости и не игра поштено. Јад који нам долази као оток испод пазуха, величине шилинга; он кипи, пробија се, на сваком месту може да се појави, једна глава која доноси бол и изазива гласан крик, један терет који се носи испод руку, болан љути чвор, бели грумен. Има облик јабуке, као глава лука, мали чир који никога не штеди. Он моћно кључа, као тињајући угарак, та болна  ствара пепељасте боје. Ружна ерупција која долази невероватном брзином. Грозни орнамент који избија на брзину. Рани знаци црне смрти.”

Овај текст Жан Гетин је написао средином марта 1349. године; у том тренутку је од куге већ умрло сво седморо његове деце. Није прошло ни пуних месец дана, пре него што им се и сам придружио – и ово су, заправо, биле његове последње написане речи.

А Хенри Најтон, свештеник опатије Свете Марије у Лестеру, у својој хроници коју је писао тридесет година после епидемије, сећа се – са разумљивом емоционалном дистанцом у односу на догађаје – занимљивих детаља из свакодневног живота:

I am sore afflicted with the plague and the only remedye is more ...

Енглеска у време куге, савремена илустрација

“Онда је ужасна куга продрла са обале, од Саутхемптона и дошла у Бристол и тада је скоро цела снага овог града умрла; јер било је мало оних који су остали у кревету више од три дана, или два дана, понекад чак и пола дана; и потом је смрт провалила свуда где би сунце обасјало. У Лестеру, у малој парохији Светог Леонарда умрло је више од тристо осамдесет људи; у парохији Светог крста, око четири стотине; у парохији Свете Маргарете од Лестера, преко седам стотина. … 

Исте године била је и велика епидемија овчије куге, свуда у краљевству, тако да је на једном месту, само на једном пашњаку, угинуло више од пет хиљада оваца, и тако су трулеле да их ни животиња ни птица нису ни такле. А због страха од смрти, цене су пале свуда. И било је јако мало оних који су водили рачуна о богатству, или ма чему другом; човек је могао да купи коња, који је раније коштао четрдесет шилинга, за шест или седам; дебелог вола за четири, краву за шилинг, јуницу за пола шилинга, дебелу свињу за пет пенија, овцу или овна за четири пенија, јагње за два. Бала вуне коштала је девет пенија.

Овце и говеда тумарале су по пољима и кроз њиве, и није било никога да о њима води рачуна, и не може се знати број животиња које су угинуле по рововима и живицама пошто пастира није било ни од корова; јер, била је таква оскудица слугу да нико није знао пта да ради. Већ следеће јесени није могао да се нађе жетелац за мање од осам пенија, са храном, нити косац за мање од дванаест пенија, са храном.

И много је усева пропадало по пољима, јер никога није било да их покупи; али, у години куге, као што смо рекли и за друге ствари, жита је било у таквом изобиљу да о томе нико није бринуо.”

А како је било у градовима? Већ поменути јавни бележник из Оксфорда, Џефри Бејкер, каже да је у његовом граду трава почела да расте и по главним улицама:

“… неколико инчи висока трава је у Широкој улици и Високој улици”.

Није био поштеђен ни Лондон: према Роберту од Авесберија, чиновнику који је живео близу старе зграде катедрале Светог Павла:

Lord have mercy on London | Great plague of london, Black death ...

“Боже смилуј се на Лондон”, средњовековна графика

“Зараза је стигла у Лондон око празника Свих Светих (1. новембар) 1348. и сваког дана односила многе животе. Постала је тако моћна да је између Сретења Господњег и Ускрса 1349. године више од две стотине лешева сваког дана било закопавано на новом гробљу код Смитфилда, и то поред оних који су већ били сахрањивани на другим гробљима у граду.

Онима што су били означени за смрт ретко је остајало да живе дуже од три или четири дана. Куга није имала милости ни за кога, сем за неколицину врло богатих људи који су одмах напустили град. У истом дану, по двадесет, четрдесет или шездесет тела, а у неким приликама и много више, бивало је сахрањивано у једном заједничком гробу.” 

Тако је једна половина средњовековног Запада – она на британским острвима – већ после годину дана пандемије Црне смрти одавала апокалиптични утисак напуштене земље, представљајући сцену коју ће Бројгел тек два века касније кичицом великог мајстора овековечити на свом платну “Тријумф смрти”.  А шта се за то исто време догађало у оној другој половини средњовековног Запада, тамо преко Ламанша?

***

Резултат слика за England black death 1347

Суочен са узнемиравајућим вестима о ширењу куге са југа (у Авињону је, на пример, болести подлегао сваки четврти човек на самом папском двору; међу становништвом града стопа смртности је ишла и до 50%) и са запада, из луке у Руану, француски краљ Филип VI је средином 1348. сазвао “колегијум мајстора” са Медицинског факултета Универзитета у Сорбони. Њих четрдесет девет су тако постали први кризни штаб у историји Европе, а Филип је тада био једини европски владар који се, уместо свештеницима, најпре обратио лекарима.

Phil6france.jpg

Филип VI Валоа, краљ Француске (1336)

Филипов положај је, и пре пандемије, био јако компликован. Кућа Валоа, на чијем се чеку налазио, улазила је у једанаесту годину свог оружаног сукоба са енглеском кућом Плантагенета коју је водио Едвард III; овај рат, који нико од њих двојице неће доживети да заврши, јер ће се ратовати целих сто година, нама је данас познат као Стогодишњи рат. Само две године пре доласка куге, цвет Филипових витезова поражен је – њих четири хиљаде је погинуло – у Бици код Кресија (тада је, по први пут, у једној европској бици употребљен топ), а годину дана касније Енглези су освојили и Кале, највећу француску тврђаву на Ламаншу, коју ће држати у наредних две стотине година.

После свих ових пораза, очекујући да ће Енглези сваки час ући у Париз (заиста, у једном тренутку су њихове претходнице биле на само три километра од градских зидина) Државни сталежи – најближе колико је Средњи век стигао до нашег данашњег појма парламента – одбили су да Филипу позајме новац који му је био неопходан да настави са вођењем рата. И онда је дошла пандемија…

Филипов “кризни штаб” је саставио нешто што би се – за оно време, наравно – могло сматрати стандарним медицинским извештајем: навео је узроке болести, њен ток, превентивне мере и терапије. Највероватније, писци тог текста, састављеног на латинском језику, нису ни имали прилике да виде и испитају ниједног болесника од куге, ни живог ни мртвог. Оно што су имали, били су неки спорадични извештаји њихових колега, из Италије и јужне Француске, као и радови класика медицине: Хипократа, Галена и Авицене.

Читав текст је више академски него практичан, и у великој мери се ослања на кобинацију теолошких и астролошких објашњења; између осталог, наводи се да је “Бог искористио небеска тела да поквари атмосферу, стварајући мијазму која је отровала људске жртве”. Такође, помиње и “штетне паре” из несахрањених лешева који се распадају, као и из мочвара.

Као превентиву, Compendium de epidemia предлаже дијете (у циљу постизања равнотеже “састојака” у организму), пречишћавање ваздуха димом, купање у сирћету и уздржавање од “јаких страсти” које би тело могле да “прегреју или охладе”. Коначно, ту су и за то време стандардне терапије: пургативи, који би организам очистили од отрова, флеботомија (пуштање крви) и индуковано повраћање.

Нама данас овај “приручник” може да звучи као обично надрилекарство – још једна од бројних псеудомедицинских бесмислица са којима се сусрећемо и данас по медијима и друштвеним мрежама, када читамо о вакцини или леку против корона вируса. Међутим, за човека четрнаестог века, то је био врхунац медицинске науке; не само субјективно, него и објективно: они за боље нису знали и боље нису имали.

Текст приручника је био скраћиван, коришћен као инспирација за поезију, превођен на француски и немачки језик – и много оригиналних верзија тог текста постоји и данас. На мање или више директан начин, утицао је на европску медицинску литературу још најмање цео један век.

***

The Palais de la Cité and Sainte-Chapelle, viewed from the Left Bank, from the Très Riches Heures du duc de Berry (month of June) (1410)

Париз око 1410. године

Париз је тада био више од престонице Француске: симболичног седишта њених краљева. Био је, на много начина, и престоница Европе: њен највећи град, са тада незамисливих две стотине хиљада становника; седиште њеног најпрестижнијег универзитета: Сорбона је била бакља која је осветљавала средњовековни мрак за десетине других, мањих центара научне мисли; био је и центар политичких и дипломатских преговора, дипломатских иницијатива и великих комерцијалних трансакција – у Паризу су се сусретали трговци, научници, уметници, дипломате и шпијуни из целе Европе, од пољског Кракова до шпанског Ваљадолида;  био је и европски саобраћајни центар: мостови преко Сене представљали су центар мреже римских путева, која је спајала европски север и југ.

Упркос томе, како је бивао све већи, град је постајао и све опасније место за живот; на простору омеђеном зидинама из 1200. године у време доласка куге живело је четири пута више становника. Сабијени у уским улицама, без канализације и са недовољним бројем бунара из којих су могли да се снабдеју свежом водом, са отпацима хране из кућа и бројних пијаца који су привлачили пацове, Парижани су били лака мета за Црну смрт.

Hotel-Dieu, Париз; гравира из XVI века

Већина становника живела је, чак и за тадашње услове, у екстремном сиромаштву. Ако се рачунају и деца умрла на порођају, просечан животни век је био једва осамнаест година. Људи су јели све што им је падало шака и цревна обољења била су, чак и пре пандемије, свакодневна појава.

Здравствени систем, практично, није постојао. Цео град је имао једну једину болницу: Hotel-Dieu (Добра кућа), поред цркве Нотр-Дам, на обали Сене у којој су се часне сестре бринуле о болеснима, сиромашнима и бескућницима заједно. Чим је епидемија избила, смртност је у овој болници скочила на двадесет процената. Монах Жан де Венет, сведок ових догађаја, у својим записима је одао признање храбрим часним сестрама, чије је комплетне поставе било неопходно неколико пута мењати, јер су све умирале после неколико дана или недеља:

“… било је дана када су кола из болнице односила и по пет стотина лешева; тела пацијената била су помешана са телима сестара, на свом последњем путу”.

Cimetière des Saints – Innocents, Париз, око 1450.

А тај последњи пут није био дуг: оближње Cimetière des Saints – Innocents, тзв. гробље светих невиних, примало је жртве куге из једине градске болнице; понекад, кад није било довољно гробара са запрежним колима, у одношењу тела помагали су им и лађари на Сени: они исти који су ујутро у престоницу довозили хлеб из пекара у предграђима, увече су односили оне који хлеб више неће јести. Посао лађара на Сени су иначе традиционално обављали момци из Корбеја, малог места око четрдесетак километара јужно од Париза. Парижани су, зато, ове лађаре од памтивека звали “корбејари”; зову их тако и данас. Али, од велике епидемије куге у четрнаестом веку, овим изразом се, у француском сленгу, означавају још и – мртвачка кола.

Paris Catacombs: VIP Skip-the-Line Restricted Access Tour - Paris ...

Париске катакомбе

Ускоро је и Cimetière des Saints – Innocents постало пуно и провост града Париза, извесни Етјен Марсел (била је то функција најближа нашем данашњем појму градоначелника) био је принуђен да отвори још једно, Cimetière de la Charité, гробље милосрђа. Приликом великог преуређења града, крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века, ова два гробља су испражњена и сви посмртни остаци средњовековних Парижана пренети у чувене Катакомбе. Костурницу која је некада служила као складиште за смештај вишка мртвих тела, данас је један од чувенијих париских музеја. Једном, кад прође пандемија корона вируса и навратите до Париза – обиђите их. Постоји велика вероватноћа да ће вам се осмехнути неки стари познаник – једна од глава из 1348. године, са којом сте се дружили у овом тексту?

За три године (1348 – 1350) Париз је од епидемије куге изгубио око једне трећине свог становништва: тачан број мртвих никада није израчунат, али процене историчара крећу се у зони између педесет и осамдесет хиљада жртава – од укупно две стотине хиљада колико је у граду живело пре епидемије. Само црквене књиге из парохије Сен-Жермен, које су неким чудом остале сачуване после седам стотина година, показују да је смртност, у односу на просечне вредности, скочила чак педесет пута! Граду светлости је било потребно пуних две стотине година да поново достигне број становника који је имао пре епидемије.

О величини трауме коју је претрпео Париз најбоље нам сведочи један детаљ из историје уметности. Мотив тзв. “плеса смрти” (фр. Danse macabre, нем. Totentanz) – алегорија која је синтетизовала колективно памћење и емоције Европљана из времена Црне смрти и временом се развила у посебан поджанр средњовековне уметности – први пут се, у целој Европи, појавила баш у Паризу: као мурал на зиду костурнице са посмртним остацима жртава епидемије, на Cimetière des Saints-Innocents, 1424. године.

Француска је, по неким историчарима, ипак у целој овој несрећи епских размера нашла и нека зрнца неочекиване среће: куга је, наиме, погодила и Енглеску и исцрпела је толико да више није могла да победу код Кресија и освајање Калеа искористи за даља освајања. Стогодишњи рат настављен је тек неколико година по престанку пандемије, 1355. године.

Тако је Црна смрт, поред тога што је опустошила Париз, овај град вероватно и спасила енглеског освајања. Поред тога, у годинама после епидемије, због смањене тражње, у Паризу су пале цене некретнина (ренте за станове и куће у центру града смањене су чак четири пута) – а због смањене понуде повећане су наднице.

Но, јунак овог нашег наставка, европски владар који је сазвао први медицински кризни штаб у историји, краљ Филип VI није имао толико (не)среће колико његова престоница. Најпре је, 12. децембра 1349. године, од куге умрла његова жена, Жана од Бургундије. Онда се, после само месец дана, поново оженио – и то вереницом свог сина, двадесетогодишњом Бланшом од Наваре.

“Није сачекао ни да се јадница охлади у гробу а одмах је ону курву одвукао до олтара” – злобно су причале бабе по париским пијацама, док су гробари око њих односили последња тела умрлих од куге.

Коначно је – већ у августу – краљ и сам умро, али не од куге! Ако је веровати циничном објашњењу оних истих баба које су га по пијацама оговарале још у јануару, Филипова смрт у педесет седмој години била је последица:

“… хроничне исцрпљености, због свакодневног обављања брачних дужности…”