medieval merchant - Google SearchА оним читаоцима који су ипак преживели јучерашњи наставак – намењен је овај данашњи. Ако желите да останете у Средњем веку, сигурно вас занима како ће изгледати живот после пандемије?

“Ништа после овога неће бити исто” – често сте слушали од разних новинара, аналитичара и других апокалиптичних пророка и пре поласка на овај пут, још у двадесет првом веку. Хм, баш исто то причају и њихове средњовековне колеге – и изгледа да су, бар када је о овоме реч, у праву.

Као и све историјске катаклизме толиких размера, и Црна смрт је оставила вишеструке, дубоке и трајне последице по Европу, од Лондона до Новгорода, и њену медитеранску периферију, од Тангера до Александрије. Узастопни таласи демографских, биолошких, социјалних, економских, политичких и верских потреса променили су наш континент толико да он више никада није могао да буде исти. Часовник историје је добио убрзање. Наравно, ове последице чешће нису видљиве савременицима него што јесу, али ми смо данас – са дистанце од седам векова – у стању да их сагледамо прилично прецизно.

***

Post image

Најпре, са падом свог укупног становништва са првобитних осамдесет на неких тридесетак милиона, Европа је била принуђена да успори своју планетарну експанзију: негде за пола века, као у случају португалских открића у Атлантику и Африци, а негде и за више векова, као на Леванту. Иако су после епидемије организована још три мања, углавном локална, похода (на Смирну, Александрију и Тунис), епоха крсташких ратова је била заувек завршена.

Један од кључних разлога због којих је хришћанска Европа неспособна да се супротстави отоманском продору на Балкан је, између осталог, и губитак тих педесет милиона људи, непуних четрдесет година пре Битке на Косову, и век пре опсаде у којој је пао Цариград. А неке европске инвазије се, због пандемије, никада нису ни догодиле: куга је, практично, потпуно збрисала са карте сва викиншка насеља на Гренланду, мостобрану са којег би – да Црне смрти није било – вероватно почело европско насељавање Северне Америке, пуних век и по пре Кристифора Колумба.

Унутар саме Европе, епидемија – својим немилосрдним уништавањем људског материјала – пресудно утиче на динамику два кључна геополитичка конфликта четрнаестог века: успорила је један – Стогодишњи рат између Енглеске и Француске – и истовремено убрзала други – сукоб између немачких царева и римских папа. Она је тако одложила формирање модерне француске државе, увела Енглеску у њене ратове ружа и значила крај германског сна о повратку јужно од Алпа.

***

People Used Wine As An Antisep is listed (or ranked) 11 on the list What Was Hygiene Like For Medieval Peasants?

У просеку, Европи је за отклањање последица депопулације изазване епидемијом куге било потребно осамдесет година; у оним њеним регионима који су били најтеже погођени, и целих сто педесет. Али, последице Црне смрти – за оне који су имали среће да је преживе – у тој и неколико наредних генерација су, парадоксално, благотворне. Масовно смањење радне снаге доводи до веће тражње, подиже цене рада и смањује цене земље и некретнина, и тако индиректно побољшава квалитет живота људи. У Енглеској је, за век и по, од 1350. па до око 1500. године, око хиљаду три стотине села потпуно празно, ненасељено. А у самом Лондону је 1357. године – скоро пуну деценију после доласка куге – свака трећа кућа празна: једноставно, нема више довољно људи који би у њима живели.

Аустријски историчар Валтер Шајдел објашњава ефекат који су упоредо смањење вредности земљишног капитала и људског рада имале на смањење неједнакости међу људима:

“… уочено повећање животног стандарда радника имало је свој корен у патњама и прераној смрти десетина милиона људи у току неколико генерација.”

Повећава се и социјална мобилност – миграције, немири и неизвесност, изазвани кугом, смањују интензитет веза између сељака и земље, еродирајући тако већ пољуљане везе између кметова и њихових феудалних господара. Истовремено, многи феудални господари и сами су жртве куге, остављајући своје поседе удовицама и малолетној деци, који о њима не могу да се брину. Најчешће, ту земљу они изнајмљују богатијим кметовима за фиксну новчану надокнаду. Онда када, сада већ бивши, кмет постаје предузетник, а његов бивши господар рентијер – закуцан је први ексер у мртвачки сандук европског феудализма.

Генерације које ће бити рођене пар деценија касније и ући у петнаести век, оставиће нам своја сећања о њему као о “златном добу” просперитета и многобројних нових могућности – у поређењу са временом невоља у којем су живели њихови родитељи. Земље има у изобиљу, наднице су у порасту и на широким просторима Европе феудални поредак је у повлачењу.

Истовремено, многи европски градови добијају баш тада своју самоуправу, оснива  се велики број нових универзитета, јачају трговачки и занатлијски цехови, што све пружа цео спектар нових, узбудљивих могућности за све оне који на селу не виде своју будућност. Ово се посебно односи на млађе синове и ћерке који се, ослобођени терета наслеђа, отискују у авантуру.

Чињеница да Црна смрт у знатно мањој мери погађа источну Европу – ова за то, пре свега, може да захвали својој ређој насељености – доводи до потпуно обрнутог процеса: законска регулатива којом је сељак везан за земљу се обнавља, феудалне везе јачају, и сељачке буне су у овом делу Европе знатно ређе у четрнаестом и петнаестом веку. На истоку, оне ће се појавити тек у шеснаестом веку, а феудализам у средњој Европи пашће тек у деветнаестом, а на њеном крајњем истоку (Русија) почетком двадесетог века.

***

У целини, депопулација и смањење цена земље и земљишне ренте значе више хране за просечног сељака и релативно високи пораст дохотка per capita. Пошто куга оставља велике земљишне поседе необрађене, они се користе за испашу, што на тржиште доноси више меса него раније. Расте потрошња меса и млека, као и извоз говедине и путера из Холандије, Скандинавије и северне Немачке.

Реакција привилегованих класа, свуда на Континенту, је двострука. Најпре у западној Европи, а онда и у источној, доносе се такозвани закони против луксуза (енг. sumptuary laws, лат. sumptuāriae lēgēs) којима се регулише колико људи могу да једу, или шта могу да облаче. Циљ је да се сељацима и занатлијама онемогући да почну да се облаче – и, претпоставка је, после тога и размишљају и понашају – као припадници виших класа смо због свог повећаног богатства. Са друге стране, идеја је да се, фиксирањем цена и надница за период пре доласка куге, онемогући њихово повећање због смањене тражње.

И градови су у превирању: драстичан пад становништва, изазван кугом, доводи до пораста надница, а конкуренција неминовно и до веће мобилности радне снаге која, по први пут у историји, постаје роба на тржишту. И локалне и централне власти у западној Европи реагују нервозно, уводећи бројна административна ограничења надница, у покушају да их замрзну на нивоу пре епидемије.

Тако се у Енглеској 1349. године доноси Ordinance of Labourers а 1351. Statute of Labourers, који ограничава повећањњ цена радне снаге и могућности за њене миграције. Радника или занатлију који би покушао да самовољно напусти свој посао, његов послодавац има право да стави и у затвор. Али, у већем делу земље све ове уредбе сњ непотпуно и траљаво примењују, па су у просеку, између 1350. и 1450. године, цене радне снаге у Енглеској удвостручене.

И на ширем европском простору доносе сe сличне мере, а мотиви који су иза њих различити су: негде жеља да се заустави раст надница, али негде и страх елита од амбиција, похлепе и утицаја нижих класа које неочекивано добијају нове слободу – покушај да се спречи, или бар ограничи, прерасподела моћи.

***

Пораз Жакерије, 9. јун 1358. године

Painting of Richard II

Ричард II се састаје са побуњеницима, 1381.

 

И баш као што је време куге заменило време опуштања, тако је после њега и време репресије заменило време буна: сељачке буне, којима се придружује и градска сиротиња у Француској (Жакерија, 1358), Фиренци (Ciompi револт, 1378) и Енглеској (Велика побуна Вата Тајлера, 1381) су све одложене реакције на друштвена превирања до којих је средином века довела пандемија куге.

У Француској анархија траје неколико недеља: побуњени сељаци, пише Жан Ле Бел, хроничар из Лијежа, су убили витеза:

“… набили га на ражањ и испекли га живог, док су његова жена и деца морали да гледају тај мучан призор. Након што је десет или дванаест њих силовало даму, пожелели су да их све нахране печеним месом њиховог оца и мужа, пре него што су им приредили бедну смрт.”

У Жановој хроници се, поред овог описа, не наводи ниједно име, па чак ни тачно место где се збио наводни догађај. Да ли је она веродостојан опис чињеница или пропаганда? То данашњи историчари више нису у стању да утврде: других извора нема. Уосталом, као један од ретких писмених људи свог времена, и Жан је био аристократа – тешко да је могао да има баш превише симпатија за разлоге побуњених сељака.

Али, време буна је после Француске преплавило већи део Европе: Микеле ди Ландо, син продавачице поврћа и сиромашни вуновлачар из Фиренце води побуну против банкара, порезника и политичара аристократске републике. У седиште владе, Палацу Сињорија, нису хтели ни да га пусте да уђе; онда ју је лепо заузео силом и старе станаре избацио напоље, ударајући их ногом у доњи део леђа, на одушевљење окупљеног народа. Спорадични сукоби по унутрашњости потрајали су још шест недеља, понеко је ту и тамо на брзину био обешен, али је Микеле на крају однео победу: са формирањем још три цеха, који су представљали најсиромашније раднике и занатлије, по први пут су сви мушки грађани Фиренце добили право да политички буду представљени. Цео Ciampi револт, фирентинска револуција, трајала је пуне четири године. На згради у којој се некада налазила Loggia del Mercato Nuovo у Фиренци и данас стоји Микелеова статуа.

A у Лондону, Тајлерови побуњеници су успели да зазуму седиште и симбол краљевске власти, чувени Тауер. Бесни сељаци и градска сиротиња, подржани радикалним свештеницима, запалили су куће високих званичника, убили једног од краљевских саветника, отворили врата тамница и посебно сурово се обрачунали са “странцима” (радило се углавном о Фламанцима) који су “краља нахушкали против верног народа”; на једном месту је пронађено четрдесет, на другом тридесет пет њихових мртвих тела. Чак и сам краљ Ричард II je принуђен да се дистанцира од својих непопуларних министара, преговара са побуњеничким вођама, даје обећања… Анархија траје пуних шест месеци.

Француске, енглеске и италијанске побуне – хаотичне, сурове и масовне какве су оне већ биле у другој половини четрнаестог века – пре епидемије Црне смрти није било ни могуће замислити у западној Европи.

Заједнички ауторитет  државе и цркве учио је да је власт дата од Бога и да се ту никад ништа не може променити. Тек када су уметници насликали папу, краља и бискупа, како невесело плешу са Смрћу, сасвим равоправно са сељаком, војником и сиромахом, средњовековни човек је научио – тако што је својим очима видео – да су и они смртна бића, а не божанска. А када је то схватио, онда је почео и да их сам убија. Црна смрт је, тако, била  једна од претеча савремене демократије и револуције, заједно.

***

View Of A City With Laborers Paving Roads Leading Up To The City ...

У току саме епидемије, већина световних власти – без обзира да ли се ради о владарима, феудалцима или аристократским републикама – уводи разне рестриктивне мере, ограничава извоз животних намирница, прописује строже казне за црноберзијанце и шпекуланте, почиње контролу цена житарица и забрањује рибарење великог обима. Ипак, код свих ових мера се, у најбољем случају, показује да се не могу спровести на дуги рок; у најгорем случају, оне даље доприносе рецесији на континенту.

Најтеже погођене земље, као Енглеска, не могу да набављају жито из иностранства, због забрана извоза, а ни из домаћих извора, због недостатка радне снаге. Чак и оно што могу да купе на слободном тржишту, у транспорту често постајае плен гусара на мору или пљачкаша на копну, који провијант после продају на црној берзи.

Истовремено, епидемија доводи и до једног, дугорочно благотворног, ефекта: по еколошку равнотежу. Негде до отприлике 1200. године на већем делу средоземног и севернонемачког простора све шуме су искрчене и претворене у обрадиве површине. Првобитна флора и фауна у тим подручјима замењена је пашњацима и домаћим животињама. Са депопулацијом до које долази, овај процес почиње да се одвија у обрнутом смеру: много првобитне вегетације се враћа, а напуштене пашњаке и њиве почињу поново да замењују шуме.

***

Хроничан недостатак радне снаге мења и приоритете људског рада: са једне стране, охрабрује развој нових технологија, чиме се са мање људи постиже исти резултат; са друге, земљорадњу – посао који тражи много људи – поново замењује сточарством, за које је довољан један пастир, неколико паса и ливада.

Коначно, толики људски губитак колики је Европа претрпела мора да доведе и до промена у структури и начину функционисања патријархалних породица: то се најбоље уочава у променама породичних и наследних законодавстава. Док, пре епидемије, имања наслеђују само мушка деца – и то, по такозваном правилу примогенитуре, само најстарији син – у времену после епидемије међу наследнике се прихватају и остали потомци – прво млађи синови, а онда и женска деца. За све оне којима већа социјална мобилност и тражња за радном снагом омогућавају нове и примамљиве могућности у градовима, ове промене значе додатни подстицај да остану на селу и спрече пропадање имања.

***

Book of Hours of Jeanne d'Evreux

Коначно, Црна смрт, дефинитивно, доводи и до промене низа културних образаца на које је ранији свет био навикао.

У архитектури се обнављају традиционални грчко-римски и поновно обликују готски стилови. Касне средњовековне цркве добијају импресивне, вертикално центриране, структуре: око у њима просто само бежи ка таваници. Ранији строги готски стил сада добија нове, шареније и богатије детаље. Вајари у италијанским градовима-државама, свој ескапизам испољавају у спољној раскоши и сјају, имитирајући радове славних римских претходника; за то време, њихове колеге на северу Европе, и даље под утицајем страхота којих су били сведоци, дају одушка узвишеним изразима унутрашњих емоција и наглашавају индивидуалне разлике.

Као и у литератури и сликарству, и у архитектури долази до изражаја нови реализам: призори интензивне туге, лешеви који се распадају, појединци са свим својим греховима, баш као и они са свим својим врлинама. Северно од Алпа, овај стил доминира и у ентеријеру, не само у екстеријеру грађевина: репродукција природног света, са пажљивим осећајем за детаљ који нама понекад даје осећај као да гледамо фотографију, доживљава врхунац са Јаном ван Ајком, у првој половини петнаестог века.

До револуционарних промена пандемија куге доводи и у погледу развоја разних језика у Европи. Историчари понекад кажу да бисмо данас сви ми говорили латински – да није било Црне смрти. Да ли је ова оцена претерана? У центру тадашњег света писмен је можда један човек од двадесет; на периферијама, можда један од педесет. Они се, углавном, још увек сви налазе у манастирима; тамо читају, преписују, пишу и разговарају на латинском. На десетак универзитета колико у Европи постоји пре пандемије (Болоња, Оксфорд, Кембриџ, Париз, Ваљадолид, Рим, Фиренца…) латински је исто тако једини службени језик. Он је lingua franca тадапње Европе, исто оно што је енглески за данашњу.

И управо куга – која је у само три године са собом однела читава братства и сестринства једних манастира, десетковала друге а растерала треће – у европско свештенство доводи између половине и две трећине нових људи; они ретко знају да читају и пишу, а могу да се споразумевају само на свом вернакуларном (народном) енглеском, италијанском, немачком, шпанском… Иако ће латински остати језик образоване елите још пуна четири века (све док Кант своју Критику чистог ума није 1781. године прво штампао на немачком) – већ са појавом Гутенбергове пресе (1430) и Лутеровог превода Новог завета на немачки (1522), латински коначно губи своју дугу битку за Европу; у којој му је одсудни пораз задала Црна смрт.

***

The George Inn, Norton St. Philip | The George Inn in Norton… | Flickr

А наше данашње путовање кроз свет после пандемије завршавамо баш овде – у Џорџовој крчми, у малом селу Нортон Сент Филип, у Сомерсету у југозападној Енглеској. Да заједно предахнемо, попијемо пар кригли пива и – да чујете још једну причу.

Ово је најстарији паб у Енглеској. Знам, то сваки газда крчме, у веку у којем се налазимо, воли да говори за своју кафану. Многи од њих тврде да чак и да воде порекло још из норманских освајања, у једанаестом веку. Али џаба: Џорџова крчма једина има и папир (ради се о једној дозволи за продају алкохолних пића) из 1391. године да то и докаже. И то је најстарији папир такве врсте у Енглеској.

Зашто смо се баш овде зауставили? Па зато што је паб, једна од најстаријих и најдемократскијих енглеских институција, у ствари настао баш због – Црне смрти. Пре епидемије куге, племићи и богаташи су јели и пили у својим замковима, кућама и вилама. Сељаци и сиромаси углавном нису јели и пили ништа, а и оно мало колико би им се посрећило, узимали су по својим двориштима и колибама. Пошто средње класе није било – није био потребан ни паб.

Тек онда када су се, прво у Нортон Сент Филипу а потом и у другим градовима и селима широм Енглеске, појавили први људи са већ довољно новца да купе пиво и кобасице у крчми, а још не довољно да у својим кућама организују луксузне гозбе – та средња класа – појавиће се и потреба са пабом. А то се десило у деценијама после пандемије Црне смрти 1350. године, када је (видели смо то на почетку овог наставка детаљно) смањена понуда радне снаге подигла наднице и створила вишак новца.

Који је морао да буде потрошен – баш као што мора и данас – у пабу!

A сада је време да веселој крчмарици дамо два бакарна пенија са ликом краља Ричарда II (око пет-пест данашњих фунти) колико је вашег приповедача у 1391. години коштало неколико тура пива са читаоцем овог текста. Нашег туристичког водича кроз Средњи век, првог јахача Апокалипсе, остављамо, заједно са његовим коњем, на овом месту и у овом времену којем и припадају. А ми, већ сутра, полазимо на наш дуг пут назад – у двадесет први век.

На том путу, стаћемо и на неким успутним станицама…