“Куга”, Арнолд Беклин (1898)

Док путујемо назад у наше време често нам, у епохама кроз које пролазимо, пред очи искачу слике куге: понека песма, понеко платно, скулптура, роман или филм. На проласку кроз деветнаести и двадесети век, сведоци смо многих модерних уметничких представа Црне смрти. Иако ће пандемија и епидемија ове болести са временом бити све мање, док на крају потпуно не ишчезну, она ће у машти уметника остати вечна инспирација.

Све више, ови уметници ће нам у својим делима, описујући кугу, заправо преносити разне друге поруке: психолошке, филозофске, сатиричне, футуристичке. Тако ће, након свог првог живота, оног у стварности европског Средњег века, Црна смрт почети да живи и онај други живот у модерним временима – као метафора.

Па, хајде онда да свој повратак у двадесет први век одложимо – за још један дан – и данас се зауставимо на модерним представама куге. Како је текла изградња метафоре?

Када говоримо о модерним уметничким представама куге – и заразних болести уопште – мислимо на слике, скулптуре, песме, романе (а у двадесетом веку и на филмове) оних уметника који сами (за разлику од њихових колега из времена ренесансе и барока) нису били савременици и сведоци  ове болести у стварном животу (уз један, готово документарни, изузетак – довољно вредан да га уврстимо у овај избор дела – о коме ће бити више речи касније).

Дакле, реч је о представама епидемије које су или производ чисте уметничке фикције (у ову групу, у ширем смислу, спадају и различите дистопије и футуристичке визије разних заразних болести), или представљају нову, модерну реинтерпретацију неког класичног дела на ту тему.

Amazon.com: El Año De La Peste (Region 1 / 4 DVD) (Solo español ...

Типичан пример тзв. модерне реинтерпретације је мексички филм Фелипе Казалса из 1978. године El año de la peste (“Година куге”) који је у целини снимљен по тексту Дефоове новеле из 1722. Може ли се онда, он уопште сматрати аутентичним уметничким делом? Потврдан одговор, чини ми се, овде произилази већ из саме чињенице да је адаптација Дефоовог текста у филмски сценарио била поверена никоме другом до – Габријелу Гарсији Маркесу.

***

The Last Man 1st edition.jpg

“Последњи човек”, Мери Шели (1826)

Један од првих примера модерних представа куге је “Последњи човек” Мери Шели из 1826. године. У овом пост-апокалиптичном роману легендарна ауторка  Франкенштајна радњу смешта у период између (за њено време обе потпуно имагинарне) 2073. и 2100. године.

У будућем свету, опустошеном пандемијом куге, популистички британски вођа Риланд, неспособан да организује државу за борбу против заразне болести, бежи из Лондона и нечасно умире негде на северу земље, окружен гомилом хране и лекова које је украо од свог народа (скоро сто педесет година касније, архетип Риланда овековечиће југословенски режисер Горан Марковић, у филму “Вариола вера” – кроз лик директора једне београдске клинике, забаракадираног у својој канцеларији за време епидемије великих богиња 1972).

За то време, неки други ликови из романа Мери Шели настављају да се боре: лорд Рејмонд помаже храбрим грчким устаницима против злих Османлија (не заборавите: роман је писан на врхунцу грчког устанка против турске влсти), а Адријан, ерл од Виндзора, бродом води шачицу преживелих од куге у потрази за здравом земљом, поштеђеном пандемије.

Ауторка је овај роман замислила и написала као неку врсту футуристичке псеудо-биографије двојице, тек преминулих а блиских људи: свог мужа, песника Перси Биш Шелија (утопио се код Напуља 1822.) и њиховог заједничког пријатеља, такође песника, лорда Бајрона (умро 1824. у Мисолонгију у Грчкој од грознице). Лик лорда Рејмонда је романсирани лорд Бајрон, а лик Адријана – Перси Биш Шели.

Занимљиво, књижевна критика је овај роман Мери Шели, чим се појавио, једнодушно оценила као њено најгоре дело: књига је називана “злом”, критиковане су “глупе суровости”, машта ауторке описана као “болесна”. Не рачунајући једно пиратско издање које је 1833. штампано у САД, друго издање је морало да чека готово век и по: појавило се тек 1965. године.

Ипак, са дистанце од скоро две стотине година, данашњи читалац не може да избегне многе симпатије према роману “Последњи човек”: куга јесте метафорички изазов свим темељним вредностима западног хуманизма: генерација Мери Шели је била сведок слома идеала Француске револуције и Просветитељства; тема о последњем човеку је пророчки најавила сву трагику појединца коју ће донети наредни, двадесети век; а експериментишући са темом научних открића, кроз лик неуспешног астронома Меривала, отворила је, поново, све дилеме које је Гете уткао у доктора Фауста.

Коначно, да ли је Мери Шели у лику детињасти бруталног и хвалисавог, а трагично неспособног и себичног, популистичког лидера Риланда пророчки предвидела сву патетику фигуре Бориса Џонсона у данашњој Британији? И многих других вођа разних народа данашњег света,уосталом.

***

2015 October 1 “The Masque of the Red Death” by Edgar Allan Poe ...

“Маска Црвене смрти”, Едгар Алан По (1842)

У својој новели “Маска Црвене смрти” (1842) Едгар Алан По смешта радњу у удаљени планински замак у којем домаћин, принц Просперо, дочекује хиљаду одабраних племића да заједно нађу уточиште од страшне куге која је опустошила читаву земљу. Индиферентни према патњама других, њихов план је да крај пандемије сачекају у безбедности, уживању и луксузу, иза дебелих зидова и тешко окованих врата свог сигурног уточишта.

Под очигледним утиацајем Бокачовог “Декамерона” и тада популарне готске фикције, Поов принц Просперо организује маскенбал у седам соба: шест је у бојама (плава, љубичаста, зелена, наранџаста, бела и љубичаста) а седма је црна. У поноћ, све госте изненађује тајанствени посетилац. У тамној, крвљу попрсканој пелерини која подсећа на погребни покров, са маском која подсећа на лице леша са траговима куге, мистериозни незнанац пролази кроз свих шест соба замка. Иако би заједно лако могли да га савладају, уплашени гости му се све време склањају са пута.

Једини који, са исуканим ножем, прогања незнанца под маском до последње, црне собе је главни јунак Просперо. У тренутку када је успео да му скине маску он испушта крик и пада мртав. Остали гости потом дознају да се испод тајанствене маске не налази – ништа. Костим је све време био празан, а сви гости су се заразили и умрли. Текст новеле Едгар Алан По завршава реченицом:

“А Тама, и Распадање и Црвена Смрт утврдише своју неограничену власт над свим и свачим.”

 Као и многе друге Поове приче, и ова има неколико упоредних нивоа значења и тако је треба и тумачити. Ако прихватимо да се ради о алегорији, онда на том нивоу нема много дилеме: сви човекови напори да победи Смрт су, у коначници, осуђени на пропаст јер је он смртно биће.

Али, занимљива је симболика боја: незнанац под маском свој поход почиње у плавој соби (боја традиционално повезана са рађањем) и завршава у оној последњој, црној.

Прва соба је најисточнија у распореду просторија у замку, последња најзападнија – овај распоред у себи носи симболику кретања сунца на небеском своду, од изласка (рађања) до заласка (смрти).

И сам замак је симбол једне репресивне структуре: лавиринт, са високим и уским прозорима, готово бурлескан у последњој, црној соби, у коју се нико од гостију не усуђује да уђе. Ипак, и тако пажљиво грађено, изоловано и затворено место само по себи није довољно моћна заштита од незнанца – вируса. Сан о потпуној контроли је, упркос свему, управо то: сан, једна илузија.

Два пута пренета на филмско платно (1964. и 1989. године), Поова “Маска црвене смрти” неминовно ће изазвати нове импресије и добити нова тумачења у апокалиптичним сликама данашње Америке угрожене короном. Шта ће се десити са њеним модерним принцом Проспером, Доналдом Трампом, и његовом елитом од хиљаду одабраних, када схвате да, свему упркос, ипак нису “господари универзума”?

***

Alexander Pushkin - Wikipedia

Александар Пушкин (1827)

И тако, хвала ти чумо!
Није нам страшна тмина гроба,
Не бојимо се позива твога.
Држ’те пенушаве бокале пуне,
Испијмо дах прекрасне руже,
Па макар испуњен дахом чуме!

Јер има заноса у борби,
И на ивици бездна мрачног,
У разјареном океану,
У арапскоме урагану,
У чуминоме надихању.

(Александар Пушкин, “Пир у време куге”, 1830, превод: Исидора Секулић, 1937)

“Гозба за време куге”, четврта у серији тзв. “малих трагедија” које је Александар Серејевич Пушкин написао за време боравка у Болдину, имању свог оца код Нижњег Новгорода, у јесен 1830. године (тзв. Болдинска јесен Пушкина), је у ствари адаптирани превод на руски једног дела из драме “Град куге” шкотског песника Џона Вилсона.

У граду захваћеном кугом (реч је о Лондону 1665. године) група људи поставља трпезу на улици; почињу да се госте и певају опсцене песме. У току гозбе долази свештеник: критикује их  због бласфемије и безбожништва, тражећи да оду кућама. Извесни Валсингам, домаћин ове бизарне прославе, на то одговара како су им куће “мрачне” а да младост воли радост. Свештеник онда призива духове Валсингамове покојне мајке и жене, упозоравајући га да његов “пали дух” никада неће достићи висине у којима се њих две сада налазе…

Инспирацију да напише ову једночинку Пушкину је дала велика епидемије колере у Русији (1830 – 1831) у којој је умрло око две стотине хиљада људи; то је била прва епидемија колере у Русији и истовремено једино Пушкиново дело у којем је он превод комбиновао са сопственим текстом. Свакако, Пушкин је на руски превео велики број класика, писао је и бројне фантазије на тему већ постојећих књижевних дела. Међутим, у “Гозби у години куге” он је ова два приступа спојио у један: тако је створио једно посебно, ново дело, са уметничким јединством, стварајући осећај потпуности код читаоца, који нема осећај да се ради само о преводу једног од три чина из Вилсоновог комада.

Захваљујући Пушкиновом генију, данас његова “Гозба у години куге” живи свој самостални уметнички живот, паралелно са Вилсоновим оригиналом. Отприлике исто као што и Доктор Фаустус Томаса Мана (1947) живи свој живот паралелно са животом свог старијег брата, Гетеовог Фауста (1832), а њих двојица заједно, опет, са животом најстаријег брата – Доктора Фаустуса Кристофера Марлоуа (1592).

Тако је, рецимо, исти Пушкинов текст представљао инспирацију за чак пет композитора који су, за осамдесет година, написали музику за пет опера са истим насловом: “Гозба у години куге” – Цезара Кјуја (1900), Сергеја Прокофјева (1909), Бориса Асафјева (1940), Александра Голденвајсера (1942) и Владимира Кобекина (1980).

***

La Peste book cover.jpg

“Куга”, Албер Ками, корице првог издања

Можда најпознатије уметничко дело двадесетог века на тему куге је истоимени роман Албера Камија (La Peste) из 1947. године. Радња је смештена у алжирски град Оран, почетком 1940-тих, али је заснована на стварном догађају, епидемији колере у Орану која је изазвала смрт великог броја његових становника, само читав век раније (1849).

Као и други велики егистенцијалистички роман двадесетог века – Кафкин “Процес” – и Камијева “Куга” има више нивоа значења. Она јесте алегорија на нацистичку окупацију Француске 1940. године. Али она је исто тако и парабола о неопходности људске солидарности, чак и у ситуацијама када је суочена са апсурдним универзумом. Ликови у роману – лекари, бегунци, људи на одмору, новинари, службеници, свештеници –  у специфичним условима једне потпуно затворене и изоловане средине, показују све оно што, можда, никада не би показали под нормалним околностима. Различите реакције, од малих храбрости до великих кукавичлука, показују истовремено и крхкост, али и издржљивост, човека суоченог са апсурдом.

***

Резултат слика за bergman the seventh seal

“Седми печат” (Det sjunde inseglet) шведски историјско-фантастични филм Ингмара Бермана (1957) догађа се у време епидемије Црне смрти у XIV веку; средњовековни витез (Макс фон Сидов), по повратку кући из крсташког рата, игра партију шаха са персонификацијом Смрти, која је дошла да му узме живот.

У намери да гледаоцу дочара општу атмосферу времена Бергман, у самој драмској радњи или у сценографији, комбинује низ детаља, сцена и симбола, директно или индиректно повезаних са епидемијама куге. Скоро свима њима смо се бавили у претходним наставцима: мотив партије шаха између Смрти и човека заиста постоји на фресци у једној шведској цркви из 1480. године; тзв. “Мртвачки плес” (Danse Macabre) је био омиљен жанр средњовековних уметника да алегоријски прикажу интеракције Црне смрти и људи; у многим европским земљама вештице су се спаљивале на ломачи јер се веровало да преносе заразу.

И док су све ове сцене аутентичне и у временском и у просторном контексту, “Седми печат” садржи и неке ситније непрецизности: на пример, покрет тзв. флагеланата (којим смо се исто бавили у једном од претходних наставака) никада није био присутан у Шведској, а крсташки ратови са којих се витез Антонијус Блок враћа кући већ су били одавно завршени пре него што је пандемија Црне смрти уопште и наступила.

Међутим, овај култни филм није ни био сниман као историјски филм, да би апсолутна фактографска тачност била од пресудног значаја у његовој оцени; ради се о модерној поеми, свог времена (“Седми печат” је сниман у годинама кад се тек навршила једна деценија да је Европа открила све ужасе Холокауста) која је једноставно презентована гледаоцу у средњовековном временском контексту и са адекватним уметничким материјалом.

Низ других детаља и мотива (цитати из Откровења Јовановог, на почетку и на крају филма, музика из “Кармине Буране” Карла Орфа, Пикасова слика двојице акробата, сцене из Стриндбергових драма Folkungasagan и “Пут у Дамаск”) потврђује нам овај утисак свеобухватности: Ингмар Бергман нам је у “Седмом печату” дочарао четрнаести век као “удаљено огледало” двадесетог века, наводећи тако гледаоца на размишљања о безвремености и универзалности, одједном.

Иначе, ово је један од ретких филмова у којима је антропоморфна слика Смрти приказана у мушком облику. Зашто је Бергман изабрао баш господина у црном огртачу – а не стару даму са косом – за играча у његовој шаховској партији? Зато што је, од свих индоевропских језика, реч смрт једино у скандинавским језицима – у мушком роду.

***

Комбинације више различитих жанрова – научне фантастике, медицинског трилера и дистопијског романа – почиње са романом Мајкла Крајтона “Андромедин сој” из 1969. године. Година у којој је човек први пут ступио ногом на Месец инспирисаће деценијама бројне писце, али је Крајтон први који је у вештачки сателит, на повратку из космоса, сместио незваног госта –  смртоносни вирус.

Аутор (који је у младим данима студирао и књижевност и медицину) са финим смислом за симболичке поруке, овде свом главном јунаку даје име и презиме стварног човека – доктор Џереми Стоун, који у роману води владин тим у борби против непознатог вируса, шеф катедре за бактериологију на универзитету у Станфорду и фиктивни добитник Нобелове награде за медицину 1961. године – је заправо доктор Џереми Стоун који је, у време писања романа, био председник Федерације америчких научника.

“Андромедин сој” ће тако најавити процват и успех два нова поджанра у америчкој књижевности, тзв. биотрилера и технотрилера.

***

Скоро деценију касније – 1978. године – тему врло сличну Крајтоновој за мотив свог романа “Упориште” узима писац, музичар, глумац  режисер, Стивен Кинг. И овог пута је кривац за смртоносну пандемију америчка војска, само што вирус овај пут не долази из свемира са њеним сателитом, него излази из њених лабораторија за биолошко ратовање. Готово пророчки, писац предвиђа чак и тип вируса који ће разорити човечанство – то је посебна врста грипа, коју новинари називају “супергрип”.

Само око један проценат човечанства је преживео, расут по малим заједницама, које се међусобно сурово боре око контроле над оскудним ресурсима. Кинг је ову мрачну, пост-апокалиптичку визију света, почео да пише у намери да створи амерички пандан легендарног Толкиновог “Господара прстенова”. Иронијом судбине, створио је најпрецизнији књижевни опис корона вируса до данас.

***

Variola vera (1982)

Филм Горана Марковића, “Вариола вера” (1982) је једини, у овој серији, уметнички приказ неке стварне епидемије – великих богиња у Југославији, 1972. године. Он је готово документаран: чак и главни јунаци носе иста имена која су, као учесници овог догађаја, носили у стварном животу.

Радња филма смештена је у Општу болницу у Београду, на којој умире ходочасник. заражен непознатом болешћу; остали заражени су изоловани, и препуштени сами себи у борби са злом на које су сви у међувремену већ заборавили, сматрајући га далеком прошлошћу.

Гледалац прати десетак главних ликова, сведок је трансформација у њиховој психи, а и понашању, након што су постали свесни опасности која им прети. Читав низ карактерних особина: храброст и кукавичлук, пожртвованост и егоизам, упорност и дефетизам – сукобљава се на малом простору, одвојеног од осталог света строгим режимом карантина. Тако људи који су под уобичајеним околностима ауторитети за своје окружење сада показују најниже моралне особине, а они који су били проблематични постају хероји.

На тај начин уметник нам преноси и једну ширу, универзалну и ванвременску, поруку: слика коју сви људи стварају о самима себи, људима око себе и свету око себе, у тешким и неизвесним временима постаје сасвим другачија од оне на коју смо навикли.

***

Besnilo by Borislav Pekić

Роман “Беснило” Борисава Пекића (1983) у жанровском смислу је комбинација трилера и хорора, чија је радња смештена у реалном времену (осамдесете године прошлог века у доба Хладног рата). Читав заплет се догађа на лондонском аеродрому Хитроу, који погађа епидемија вештачког мутант-вируса беснила, које доспева авионом Алиталије на пропутовању из Рима у Њујорк. Аутор се овде бави и другим класичним (издаја, шпијунажа) или актуелним (израелско-палестински сукоб) темама модерног романа, али је централна нит која поверује ликове и радње изненадна епидемија.

Пекић је изградио нијансиране ликове, са богатом симболиком: шеф аеродромске клинике, бивши угледни научник са сарадницима који су имали еванђеоска имена; писац сулуде маште, који покушава да изазове немире на аеродрому; мистериозни Габријел, који не зна ко је и шта тражи на том месту и сања о Сенци која се надвила над човечанством…

Ова поставка ликова, на једном месту, уводи читаоца у апокалиптични сценарио: како се вирус незадрживо шири, хиљаде људи на аеродрому ће побеснети; неки од беснила, а неки од сопствених демона: преживелих неће бити. Библијски мит о Армагедону, вечни мотив борба и зла, Пекић смешта, симболички, у подземни свет: канализационе одводе Хитроуа.

***

“Зона усијања”, Ричарда Престона (1994) комбинује приповест о стварним догађајима са техникама и структуром трилера. На известан начин, као својеврстан жанровски хибрид, ова књига се може читати и као ауторов hommage славном претходнику, Данијелу Дефоу. Престон испитује фаталне (или скоро фаталне) инциденте са смртоносним вирусима (као што су AIDS, марбуршки и судански вирус, или ебола), укључујући и случајеве њихових мутација.

Престон читаоцу даје велики број података: о локацијама лабортаторија у којима се експериментише са вирусима, најважнијим истраживањима која се у њима одвијају, водећим истраживачима, мерама безбедности, ризицима, мерама Светске здравствене организације, највећим паникама… Иако су ову књигу понекад критиковали због сензационалистичког стила и сувише велике слободе у романескном обрађивању ове теме, она је ипак – по избору часописа “Амерички научник” – ушла у “сто књига које су обликовале двадесети век”.

***

“Слепило” (порт. Ensaio sobre a cegueira), роман португалског нобеловца Жозе Сарамага описује готово потпуну епидемију слепила која погађа непознати град. Слчно Камијевој “Куги”, и ова књига захтева таленат за читање метафора: доктор; паника; репресивне мере којима власти неуспешно покушавају да спрече заразу; распад поретка и морала; група случајних познаника, повезана заједничком невољом, која покушава да преживи катастрофу. Сарамаго, са смислом за детаљ, дочарава читоацу апокалиптичну слику: прљави, пренатрпани, карантини; нередовне испоруке хране и слаба здравствена заштита; корупција и проституција; наоружане групе које спроводе сопствену правду.

Као и у неким другим Сарамаговим књигама, и у “Слепилу” су структура реченице, интерпункција и имена ликова специфични: зарези се налазе уместо две тачке, тачке и зареза, знакова навода, тачке; ликови су одређени описно: “докторова жена“, “крадљивац аутомобила“, “први слепи човек“.

Књижевна критика је дуго спекулисала, у покушају да некако одреди бар приближно место на којем се радња догађа: писац ту даје само индиректне маркере (на пример, црква која се помиње у тексту је католичка, а кобасица подсећа на традиционални португалски chourico ) али све то није довољно да би роман изгубио намеран, и пажљиво припремљени, утисак универзалности и безвремености.

***

jim crace - pesthouse - First Edition - AbeBooks

Овај обилазак модерних представа куге завршавамо романом “Кућа куге” (2007) енглеског аутора Џима Крејсија. У неодређеној, далекој будућности сеизмички потреси доводе до куге и друштво понире у хаотично, мрачно време; плодно тле за  разбојничке банде, бизарне миленаријанске религиозне секте, номади, ловци, трагачи за храном – разне опскурне групе људи, у тумарању за оскудним ресурсима који значе разлику између живота и смрти.

Аутор читаоцу дочарава апокалиптичне призоре – остатке индустријског друштва, напуштене градове, иструлела индустријска постројења – али у време када се радња догађа – сви они су више археолошки остаци него сведочанства о недавној катастрофи.

У време када се Крејсијева књига појавила било је прошло само шест година од терористичког напада на куле Светског трговинског центра у Њујорку и ова траума је и даље била свежа у памћењу милиона људи у свету, не само Американаца. Зато је публика тада била склона да “Кућу куге” чита, превасходно, као алегорију: збуњена сваком географском и митском перспективом америчке историје, већина преживелих иде на исток – остацима широког аутопута преко онога што је некада била Америка – са идејом да емигрира, преко мора, у магичну, напредну и срећну земљу преко мора, одакле су њихови преци некада дошли.

***

Прошетали смо заједно кроз последња два века, и обишли четрнаест модерних представа заразне болести: девет романа, три филма, једну слику и једну песму. У седам од тих четрнаест случајева описана је опевана или насликана куга, у седам неке друге болести (вариола вера, слепило, беснило, или нови, стварни или фиктивни, вируси).

Без обзира на те различите историјске, географске и ситуационе контексте, сва ова дела имају дубоке и бројне заједничке одлике: она осликавају немоћ модерног света пред несавладивим снагама природе; истражују страх од непознатог; испитују границе човекове издржљивости, и као појединца и у групи; показују нам све мрачне дубине његовог исконског, прималног, страха, али и све скривене резервоаре његове снаге и људскости. У том смислу, сва она деле исту естетику човека двадесетог века, и садрже низ заједничких метафоричких порука.

А знате ли шта је најзанимљивије од свега?

Ова прича о куги није завршена. Пандемија корона вируса, овог пролећа, подстакла је познатог турског писца, Орхана Памука, да из дубина свог ормана поново извуче рукопис о којем је почео да размишља још пре пуних тридесет година: роман “Ноћи куге” бави се епидемијом ове болести у отоманском Истанбулу, у сумрак деветнаестог и освит двадесетог века и требало би да изађе из штампе до краја ове године.

Али, да бисте га прочитали, мораћете најпре да се са овог нашег путовања вратите у двадесет први век.

Зато, у сутрашњем наставку, идемо – кући.