34 Best Pharmacy images in 2020 | Medieval, History of pharmacy ...

S obzirom na nepostojanje vladavine prava u Republici Srbiji, na činjenicu da redovni sudovi izbegavaju da tumače Ustav i primenjuju ga horizontalno, da ustavna žalba nije delotvoran pravni lek i da u ustavnom sistemu Srbije ne postoji pravni lek protiv kršenja ljudskih prava od strane multinacionalnih korporacija, mora se napomenuti da je Srbija plodno tle za dehumanizaciju ljudskih prava i za kršenje ljudskih prava, i prava pacijenata kao ljudskih prava, od strane farmaceutskih kompanija.

 

Povod za ovaj tekst je vest na portalu nova.rs Mala grupa ljudi zaradiće na vakcini, nećemo im videti lica [i] U njemu ću se baviti odgovornošću farmaceutskih kompanija kao transnacionalnih korporacija (multinacionalnih kompanija) za kršenje ljudskih prava, sa posebnim osvrtom na vakcinaciju protiv Koronavirusa.

Izraz dehumanizacija ljudskih prava je prva upotrebila Turkuler Išiksel, docentkinja na Odeljenju za političke nauke Univerziteta Kolumbija[ii], koja pod njim podrazumeva proces, koji je najvidljiviji u mehanizmima zaštite, koju transnacionalnim korporacijama pružaju bilateralni ugovori u stranim ulaganjima.[iii] Išiksel nadalje navodi da preuzimanje ljudskih prava od strane transnacionalnih korporacija nije značajno samo zbog toga što menja njihov status u okviru međunarodnog prava, već pre svega zato što ima potencijal da razbije moralnu i političku snagu, koju ljudska prava imaju skrećući njihovu pažnju sa zaštite interesa ljudi ka zaštiti ekonomskih interesa velikih firmi.[iv]

Takvi ugovori štite strane ulagače, koji najviše od njih profitiraju, čak i ako nisu ugovorna strana, a stranim investitorima se tako garantuju ljudska prava, koja su identična onim, koja su zaštićena međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima, uključujući i pravo na mirno uživanje imovine, pravo na zabranu diskriminacije, pravo na pravnu ličnost, pravo na pravnu sigurnost i pravo na pravnu zaštitu, a kada je reč o pravu na pravnu zaštitu, strani investitori mogu bez ikakvih problema da tuže države pred ad hoc formiranim međunarodnim arbitražnim sudovima radi zaštite tih prava, bez iscrpljivanja pravnih lekova na nacionalnom nivou.[v]

Vodeće svetske farmaceutske kompanije među kojima su: GlaxoSmithKline, Sanofi, Gilead Sciences Inc., Johnson & Johnson, Moderna Inc., Takeda Pharmaceutical Company Ltd., Vir Biotechnology Inc. i mnoge druge, imaju jedan jedini cilj, a to je da u što kraćem roku naprave vakcinu i izbace je na tržište.[vi]

Pojedine među njima su rivali i ne bi čudilo da jedni drugima podmeću lažne vesti o pronalasku, a druge se pak udružuju, u nadi da će zajedničkim snagama prve doći do seruma, spasiti svet, ali i zaraditi veliki, ozbiljan novac.[vii]

Na međunarodnom nivou, glavna debata se u XX veku vodila oko toga da li je princip neutralnosti međunarodnog javnog prava u odnosu na nacionalne principe političkog identiteta napušten ili bi trebalo da bude napušten pod uticajem diskursa ljudskih prava, dok se u XXI veku nametnulo pitanje-ko su nosioci dužnosti, kojima ljudska prava nameću terete i obaveze,a time i pravnu odgovornost zbog neispunjenja tih obaveza.[viii]

Što se tiče odgovornosti transnacionalnih korporacija za kršenje ljudskih prava, države se i dalje čvrsto drže tradicionalne pretpostavke da nisu u obavezi da regulišu privatno-pravne odnose, sa izuzetkom Ustava Republike Irske, Ustava Južnoafričke Republike, Saveznog ustavnog suda Nemačke i Vrhovnog suda Kanade.[ix] Većina ustava, uključujući tu i član 170 Ustava Republike Srbije, propisuje da se pravni lek može podneti samo ukoliko je do kršenja ljudskih prava došlo radnjom državnih organa ili organizacija.[x]

Potpomognute različitim mehanizmima, pre svega međunarodnim finansijskim institucijama (MMF, Svetska banka, EBRD, ostali) i bilateralnim sporazumima, korporacije su stekle kvazi-državnu moć, a otkrića o njihovom kršenju ljudskih prava pojavila su se još ranih sedamdesetih godina 20. veka, a postojeći mehanizmi, prema kojima korporacije mogu odgovarati za kršenje ljudskih prava samo ukoliko se kršenje može pripisati državi ne daje razultate, a i Smernice OECD-a za multinacionalne kompanije u poglavlju Ljudska prava kažu da je država dužna da štiti ljudska prava, a da transnacionalne korporacije treba da poštuju ljudska prava, izbegavaju da krše ljudska prava i ukazuju na njihovo kršenje, da nalaze načine za sprečavanje ili ublažavanje posledica kršenja ljudskih prava,da se obavežu na poštovanje ljudskih prava, sprovode procenu stanja ljudskih prava u skladu sa svojom veličinom i da obezbede ili sarađuju u postupcima naknade štete zbog kršenja ljudskih prava.[xi]

***

U ovom tekstu obradiću nekoliko celina – pojam transnacionalnih korporacija, način na koji su vršile ili vrše dehumanizaciju ljudskih prava, koja ljudska prava transnacionalne korporacije u oblasti zdravstvenih usluga, odnosno farmaceutske kompanije, mogu da prekrše iako se od tih prava nikada ne odstupa, i mehanizme zaštite ljudskih prava od kršenja od strane farmaceutskih kompanija, uključujući tu i horizontalno dejstvo ustava kroz tumačenje ustava, pre svega od strane redovnih sudova.

Smernice OECD-a za multinacionalne kompanije definišu multinacionalne kompanije kao kompanije koje posluju u više od jedne države i koje su tako povezane da mogu da koordiniraju svoje poslovanje i aktivnosti na više načina. Iako jedna od celina u okviru takve kompanije može da ima značajan uticaj na aktivnosti drugih celina, stepen njihove autonomije unutar kompanije može da varira od jedne do druge multinacionalne kompanije[xii]

Jedna od najvažnijih funkcija transnacionalnih korporacija jeste njihova faktička nezavisnost od nacionalnih država, a dok se nekada tvrdilo da su međunarodne kompanije domaće kompanije, koje međunarodno posluju, danas su transnacionalne korporacije uspele da razviju svoje poslovanje van matičnih država[xiii], njihova struktura po mnogo čemu podseća na državnu-njihovi kodeksi imaju karakteristike ustava država[xiv] (tzv. autokonstitucionalizacija) i uvek su bile sklone da vrše funkcije, koje su rezervisane samo za države, o čemu svedoči primer kompanije Britiš Ist Indija, koja je izdavala sopstvenu monetu i bila sposobna da vojno interveniše.[xv]

Kršenje ljudskih prava od strane transnacionalnih korporacija je zabeleženo još u periodu kolonizacije, kada su evropske kompanije upravljale kolonizovanim državama, za šta su najbolji primeri britanska Istočno-indijska kompanija i holandska Istočno-indijska kompanija, koje su upravljale Indijom, Indonezijom i južnoafričkim državama, a mnogobrojne korporacije su profitirale za vreme Holokausta od rada stanovništva okupiranih državama u ropskim uslovima[xvi] u koncentracionim i radnim logorima.

Postavlja se pitanje koja bi ljudska prava i posebno prava pacijenata farmaceutske kompanije mogle da prekrše. S obzirom na to da pandemija Koronavirusa kratko traje i da je vakcina još uvek u eksperimentalnoj fazi, a da za puštanje vakcine u promet treba najmanje dve godine eksperimenata, ukoliko do kraja 2020.godine vakcina izađe na tržište i vakcinacija postane obavezna, onda su to svakako pravo na život, pravo na zabranu mučenja, pravo na zabranu ropstva, pravo na dostojanstvo ličnosti i pravo na zabranu diskriminacije, od kojih se nikada ne odstupa, s obzirom na činjenicu da se vršenje određenih prava već uslovljava vakcinacijom u budućnosti. Zatim su tu pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života i sloboda misli, savesti i veroispovesti, od kojih se može odstupiti za vreme vanrednog ili ratnog stanja (ili stanja pandemije, koje je trenutno u toku), ali ne kada su vezana za ljudska prava, od kojih se nikada ne odstupa.

Prava pacijenata, od kojih bi se moglo u tom slučaju odstupiti, su pravo na informacije, pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge, pravo na bezbednost pacijenta, pravo na obaveštenje, pravo na privatnost i poverljivost, pravo na pristanak, pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju, pravo pacijenta, koji učestvuje u medicinskom istraživanju, pravo na prigovor i pravo na naknadu štete, čime bi se ljudska prava i prava pacijenata kao ljudska prava direktno podredila interesima i profitu farmaceutskih kompanija. Posebno je u ovom slučaju važno napomenuti da pacijent, koji učestvuje u medicinskom istraživanju, ima pravo da o tome bude obavešten i da na svoje učešće pisano pristane.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava jasno kaže da je prisiljavanje na lečenje kršenje prava na zabranu mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja iz člana 3 Konvencije[xvii], a u vezi sa obaveznom vakcinacijom nekoliko predstavki čeka odluku Velikog veća Suda[xviii], a u vezi sa članom 8 Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), članom 9 Konvencije (sloboda misli, savesti i veroispovesti) i članom 2 Protokola 1 na Konvenciju (pravo na obrazovanje). Ukoliko po ovim predstavkama, pogotovo po Vavrička protiv Češke Republike, sud donese odluku da obavezna vakcinacija jeste kršenje ljudskih prava – onda će obavezna vakcinacija biti proglašenja kršenjem pomenutih ljudskih prava.

Što se tiče zaštite ljudskih prava i ograničenja ljudskih prava, član 1 Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda jasno nameće obavezu državama ugovornicama da štite ljudska prava, a Evropski sud za ljudska prava je svojom praksom tu dužnost podelio na pozitivne i negativne obaveze. Pozitivne obaveze znače da država mora da radi na zaštiti ljudskih prava, a kada se radi o multinacionalnim kompanijama, a u ovom slučaju farmaceutskim kompanijama, država je dužna ih da svojim mehanizmima natera da poštuju ljudskih prava.

Kod ograničenja ljudskih prava mora se voditi o načelu proporcionalnosti (srazmernosti), za koje po praksi ESLJP moraju biti ispunjeni sledeći uslovi: da budu propisana zakonom ili da se vrše u skladu sa zakonom, da je cilj ograničenja legitiman i da budu neophodna u demokratskom društvu, a Ustav Republike Srbije jasno u članu 20 propisuje da  ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava.

U slučaju da u ovom trenutku počne da se vrši vakcinacija, to bi značilo da se nad građanima Srbija vrše eksperimenti, što znači da bi država dozvolila zadiranje u suštinu ljudskih prava u korist farmaceutskih kompanija, a odstupila bi od prava na život, zabrane mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja, zabrane ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada, prava na dostojanstvo ličnosti i zabrane diskriminacije, a zadiralo bi se u suštinu slobode misli, savesti i veroispovesti i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života,a u vezi sa ljudskim pravima od kojih se u vanrednim okolnostima ne odstupa. Ma koliko cilj bio legitiman – zaštita od pandemije, njegovo ostvarenje nije neophodno u demokratskom društvu i nije zakonito ukoliko se odstupa od ljudskih prava od kojih odstupanja nema.

S obzirom na nepostojanje vladavine prava u Republici Srbiji, na činjenicu da redovni sudovi izbegavaju da tumače Ustav i primenjuju ga horizontalno, da ustavna žalba nije delotvoran pravni lek i da u ustavnom sistemu Srbije ne postoji pravni lek protiv kršenja ljudskih prava od strane multinacionalnih korporacija, mora se napomenuti da je Srbija plodno tle za dehumanizaciju ljudskih prava i za kršenje ljudskih prava i prava pacijenata kao ljudskih prava od strane farmaceutskih kompanija.

U Srbiji bi najbolji odgovor na brutalno kršenje ljudskih prava od strane farmaceutskih kompanija bila primena doktrine indirektnog horizontalnog dejstva ljudskih prava, koju je razvio nemački Savezni ustavni sud polazeći od toga da je Osnovni zakon najviši pravni akt[xix], čime bi se uspostavila direktna odgovornost farmaceutskih kompanija za kršenje ljudskih prava, vređanje ljudskog dostojanstva u ime profita i sprečila celokupna dehumanizacija ljudskih prava kao vrhovne humanističke vrednosti.

***

[i] Vušović-Marković A, Mala grupa ljudi zaradiće na vakcini, nećemo im videti lica  na https://nova.rs/region/mala-grupa-ljudi-zaradice-na-vakcini-necemo-im-videti-lica/?fbclid=IwAR2F2yZELRbmzezZwEuxzttV8TEGdfvDifsHAVPox5L0x371Bif6kLYykxo

[ii] Turkuler, I, The Rights of Man and the Rights of the Man-Made: Corporations and Human Rights, Human Rights Quarterly 38 (2016) 294–349, Johns Hopkins University Press, 2016, str. 294, fusnota 1

[iii] Beširević, V, Uhvati me ako možeš: Osvrt na problem (ne)odgovornosti transnacionalnih korporacija zbog kršenja ljudskih prava, Pravni zapisi,br. 1, 2018, str.28

[iv] Turkuler, I, str.298

[v] Ibid.

[vi] Vušović-Marković A,

[vii] Ibid.

[viii] Beširević, V, str.22

[ix] Ibid, str.22-23

[x] Ibid.str,23

[xi] OECD, 2011, OECD Guidelines for Multinational Enterprises, OECD Publishing, str. 31

[xii] Beširević, V, str.24

[xiii] Ibid.

[xiv] Ibid.

[xv] Ibid, str.24-25

[xvi] Ibid,str.29

[xvii] Jalloh v. Germany (Application no. 54810/00), Council of Europe, The European Court of Human Rights, 11 July 2006

[xviii] Vavřička v.The Czech Republic (Application no. 47621/13), Novotná v. the Czech Republic (Application no. 3867/14, Hornych v. The Czech Republic (Application no. 73094/14), Brožík v.The Czech Republic (19306/15),  Dubský v.The Czech Republic (Application No.19298/15) I Roleček v.The Czech Republic (Application no.43883/15)

[xix] Beširević, V,str.38

***

(Autor teksta je advokat iz Beograda, doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta Union i član Mreže akademske solidarnosti – MASA)