“Тријумф смрти” непознати аутор Palazzo Abatellis Палермо

“И видех кад отвори шести печат, и би велики земљотрес, и сунце поцрне као врећа од кострети, а сав месец поста као крв, и звезде небеске попадаше на земљу као што смоква одбацује своје недозреле плодове, кад је љуља јак ветар, и небо се измаче као књига кад се смота, а свака гора и свако острво би покренуто са свога Места. И цареви земаљски, и великаши, и војводе, и богаташи, и силни, и сваки роб и сваки слободњак, посакриваше се по пећинама и по горским стенама, и говораху горама и стенама: падните на нас и сакријте нас од лица онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова, јер дође велики дан гнева њихова, и ко може да се одржи?

(Откровење Јованово, 6:12-17)

 

 

I

Пролог: први јахач Апокалипсе

 

Бамбершки бели коњаник, “Бамбершка Апокалипса” (1000-1020)

У хришћанској есхатологији, метафора о четири јахача Апокалипсе појављује се у најмистичнијем делу Новог завета, Откровењу Јовановом. Док Књига постања, на првим страницама Библије, доноси химну о стварању, Откровење, као последња књига Светог писма, закључује овај спис визијом Новог Света, Новог Неба и Нове земље.

Четири јахача Апокалипсе су четири митске фигуре, од којих свака – заједно са својим коњем – персонификује по једно зло које ће се појавити на Земљи на дан Апокалипсе, наговештавајући тако Смак света. На тај начин, јахачи и њихови коњи су симболи оног, исконског и неизбежног, зла, које нам се приближава како људи губе своје одлике људскости.

Према најчешћем тумачењу, први јахач Апокалипсе (који увек долази на белом коњу) представља заразне болести. У неким преводима Библије, изричито се помиње куга. Шпански писац Висенте Бласко Ибањез, у свом роману “Четири јахача Апокалипсе” (1916) ову фигуру уметнички описује на следећи начин:

“Коњаник на белом коњу био је одевен у светлу, варварску одећу… Док му је коњ био у галопу, затегао би лук да прошири заразу. На леђима му је висио бронзани тоболац пун отрованих стрела, које су садржале клице свих болести.”

The Four Horsemen of the Apocalypse,  Albrecht Durer

“Четири јахача Апокалипсе”, Албрехт Дирер, 1498.

Визуелизацију ове библијске легенде оставио нам је Албрехт Дирер, на свом дрворезу “Четири јахача Апокалипсе”: Смрт и њена тројица коњаника – рат, глад и болест – јашу светом, мрвећи у прах подједнако и папе и сељаке, под копитима својих коња. Ово је само један од петнаест дрвореза из комплета “Апокалипса са сликама” (Apocalipsis cum figuris) које је Дирер, након боравка у Италији, 1494 – 1495. године, урадио у Нирнбергу на крушкином дрвету (у веровањима многих народа, крушкино дрво се сматрало дрвом зла и демона), са натписима и на немачком и латинском језику, 1498. године.

Цела збирка је теолошки конзистентна (представља уметничке визије секвенци из библијске “Књиге открића”), али је била и маркетиншки одличан потез – заиста, Диреру је донела светску славу – јер се појавила у Европи дубоко застрашеној колективним сећањем на бројне епидемије куге у четрнаестом и петнаестом веку и истовремено апокалиптичним предвиђањима скорог смака света, који се тада најављивао за 1500. годину.

***

За претходних неколико хиљада година, заразна болест је тако ушла у нашу цивилизацију као један од архетипа исконског зла – онај незвани гост који је највише мењао свакодневицу нашег живота, немилосрдно брисао разлике између људи, класа, народа, земаља, култура и цивилизација, преко ноћи на површину извлачио примере наше најлепше људске величине и најниже беде истовремено, а свачије резерве снаге и издржљивости испитивао, доводећи их до њихових крајњих граница.

Заразна болест је била мотив, тема или бар контекст, бројних уметничких дела: романа, од Бокачовог “Декамерона” (1353) до Камијеве “Куге” (1947) и Пекићевог “Беснила” (1983); песама, од Нешове “Литаније у време куге” (1592) до Пушкинове “Гозбе у време куге” (1830); слика, од Холбајновог “Плесa смрти” (1526) до Бројгеловог “Тријумфа смрти” (1562); филмова, од Бергмановог “Седмог печата” (1957) до “Вариоле вере” Горана Марковића (1982).

***

Данас, када се човечанство поново суочава са још једном пандемијом апокалиптичних размера, која прети да претвори у прах не само људске животе него и све оно што смо досад мислили о себи, и да промени перспективе света за читаве генерације које долазе – прилика је да се подсетимо како су се са сличним изазовом носили наши преци пре седам векова.

Које су грешке они правили, колику су цену за њих платили, како су се лечили, где су се сахрањивали, где су тражили кривце, колико је тај изазов променио свет у којем су они живели и шта су коначно из њега научили?

Овог априла, док у нашем свету, међусобно повезаном и умреженом, окружени последњим генерацијама разних уређаја за комуникацију и бомбардовани информацијама, правим и лажним, у својим домовима стрпљиво чекамо крај пандемије која је дошла у наш век – хајде да направимо мали ментални експеримент?

Замислите да се сутра ујутро пробудите – без свега тога око себе? Односно, само са једном од свих тих ствари: пандемијом. Отворили сте очи и затекли се у свету од пре седам векова.

Шта би вам говорили владари, а шта свештеници? Које народне приче, митове и легенде бисте слушали: у црквама и на пијацама, по крчмама и на сахранама? Шта бисте јели и пили? Са ким бисте, како и где, водили љубав? У какве би вас карантине смештали да провере јесте ли заражени? Кога бисте сматрали кривцем за своју невољу? Које шансе бисте имали да се заразите, а које да преживите болест? Који би вас лекари лечили, чиме и како? Ко би вас, где и како сахрањивао? Како би све то описали писци и насликали сликари?

И каква би, коначно, била слика света која би пукла пред вашим очима, једном кад би све прошло – оног света у којем би, после свега што се десило, требало да проживите остатак живота?

***

Anno domini 1348.

Добродошли у април године куге. Оне године у којој је човечанство – за све миленијуме свог трајања – највише приближило прекиду континуитета историје и повратку у ништавило.

У наредним наставцима овог нашег дневника, проћи ћемо заједно средњовековном Европом. Јахаћемо по њеним градовима и селима, лукама и планинским превојима; посетићемо њене болнице, карантине и гробља, обићи ћемо пијаце, крчме, цркве и борделе; причаћемо са болесницима, лекарима, гробарима, свештеницима, трговцима, војницима, владарима, просјацима, монахињама, мађионичарима, проституткама, врачарама, сликарима и писцима; јешћемо, спаваћемо, свађати се и водити љубав са њима – у скромним колибама сељака и у палатама краљева.

Друштво на том путу правиће нам први јахач Апокалипсе који је љубазно прихватио молбу вашег приповедача да буде нека врста туристичког водича на овом путовању. Провешћемо вас кроз то време и на крају пута вратити назад у наш век. А до тада ће проћи и ова наша данашња пандемија.

 

 

II

Епидемија која је заувек променила Европу

The Black Death map

Мапа историје и кретања Црне смрти у свету, Монро Ор (1920)

“Колико незаборавних породица, колико обимних наследстава, колико познатих богатстава је остало без законитих наследника! Колико куражних мушкараца, колико пристојних дама, колико живахне младости, коју би и сам Гален, Хипократ и Ескулап оценили као најкрепкију, је ујутро доручковало са својим породицама, друговима и пријатељима а већ исте ноћи вечерало са својим прецима на оном свету!”

(Ђовани Бокачо, “Куга у Фиренци”, 1348)

Она најстарија епидемија у људској историји заправо је вршњак саме историје: археолошка истраживања спроведена 2011. у североисточној Кини открила су, у темељима једне куће која је касније спаљена, површине двадесетак квадратних метара, деведесет седам скелета људи оба пола и различитих узраста. Форензичке анализе показале су да ниједан скелет не садржи трагове повреда насталих пре смрти; антрополошке студије, опет, да преживели нису марили (можда нису имали времена?) за њихову прописну сахрану. Ово место – Hamin Mangha, како су га археолози назвали, никада после тога није насељено. Од те прве епидемије до данас прошло је око пет хиљада година.

Куга се појавила први пут (бар у оном делу наше прошлости о којем су остали писани трагови – у историји) у Атини, 430. године пре наше ере, мало по почетку њеног рата са Спартом. Тукидид нам је о томе, у Историји Пелопонеског рата, оставио следеће редове:

“… људи доброг здравља били су одједном нападнути ударима топлоте у глави, црвенилом и запаљењем у очима, грлу и језику, почели би да крваре и испуштају неприродан, трулежни задах око себе.”

Да ли је ова епидемија – која је, по неким хроникама, однела око сто хиљада живота – била баш куга или нека друга заразна болест (савремени епидемиолози помињу и могућност тифуса или – много касније откривене – еболе) не знамо. Али извесно је да је ово био први случај у којем је ширење заразе било директно повезано са боравком великог броја људи на малом простору, иза градских зидина.

Римско царство је преживело две велике епидемије куге: Антонинску (165 – 180. година наше ере, око пет милиона жртава) и Кипријанску (250 – 271. година) а Византија Јустинијанову кугу (541 – 542. година) пандемију у којој је, кажу хроничари, страдао сваки десети становник тада познатог света. Јустинијан је, занимљиво, и сам био оболео од куге и – савременици су веровали, само заслугом божанског Провиђења – преживео исту.

***

Назив “Црна смрт” односи се у ширем смислу на сваку кугу, али – у ужем смислу – на велику епидемију ове болести која је Европу захватила између 1347. и 1351. године. Занимљиво је да њени савременици – и жртве и они који су имали срећу да је преживе – нису знали за сам овај израз. Они су тада користили термине “велико умирање”, или једноставно “куга” или (касније) “прво умирање”.

Један облик израза “Црна смрт” (лат. mors nigra) први је 1350. године употребио Симон де Ковино (по неким изворима: Кувен), белгијски астроном и песник, аутор поеме De judicio Solis in convivio Saturni (“О суђењу Сунца на гозби Сатурна”) у којој је појаву куге приписао aстрологији – коњункцији Јупитера и Сатурна:

“Cum rex finisset oracula judiciorum
Mors nigra surrexit, et gentes reddidit illi”

(Кад краљ заврши прорицање пресуде
Црна смрт је устала и народи јој се предадоше)

Други облик истог израза (лат. atra mors), као фраза којом је описана епидемија куге у четрнаестом веку, појавио се тек 1631. године, у књизи данског историчара Јохана Исаксона Понтануса Rerum Danicarum Historia:

“Vulgo & ab effectu atram mortem vocitabant”

(Уобичајено, и због њених последица, они су је (болест – ЗЧ) звали црна смрт.)

Сам Понтанус је израз највероватније узео из шведских и данских хроника које из претходног, шеснаестог, века које су се односиле на (пола века закаснелу) епидемију куге на Исланду. Међутим, сасвим је могуће да је Понтанус овде користио и један много ранији извор, књигу француског лекара Жила де Корбеја (Egidius de Corbolio, у неким изворима Egidius Corboliensis) са краја дванаестог века или самог почетка тринаестог века: De signis et sinthomatibus egritudinum (“О знацима и симптомима болести”).

У сваком случају, из Понтанусове књиге (написане на латинском) израз “црна смрт” прелази у немачки језик око 1770. године, а одатле и у све скандинавске језике. Немачки лекар Јустус Фридрих Карл Хекер, у својој књизи Der schwarze Tod im vierzehnten Jahrhundert (“Црна смрт у четрнаестом веку”) из 1832. године први наводи изразе на исландском (Svarti Dauði), данском (den sorte Dod), итд.

Фраза се у енглеском језику први пут помиње у књизи Ериха Понтопидана The Natural History of Norway (“Природна историја Норвешке”) из 1755. године, а потом и у једној историји Елизабет Пенроуз (1823).

У српском језику се за кугу некада користио народни израз “чума”. У народном веровању, она је била стара и ружна жена буљавих очију и рашчупане косе. Долазила је у кућу ноћу, са тавана или кроз димњак, носећи земљани лонац са стрелама којима је убијала своје жртве. Још у деветнаестом веку постојало је веровање да домаћица не треба преко ноћи да оставља неопране судове, јер чума кад дође гребе посуђе својим прљавим ноктима и затрује га. Нарочито угрожена су била мала деца – у народу је тако сачувана и изрека за нешто што неко изненада однесе: “однио га ко чума ђецу“.

***

Куга је заразна болест коју изазива бактерија  Yersinia pestis. Она изазива запаљење лимфних чворова, који се гротескно повећавају и пуне гнојем (отуда и назив бубонска куга, за основни облик болести). Инкубациони период је врло кратак: од два до седам дана, а смрт је исто тако брза – и болна. Болест се преноси уједом заражених бува, које су најчешће паразити на средњезијским пацовима, животињи ендемској у области планинског масива Алтај, између данашње Монголије и Казахстана.

Захваљујући модерним дендрохронолошким студијама, ми данас знамо да су промене у климатским условима доводиле до повећања популације пацова, па самим тим и бува које су на њима паразитирале. Са смањењем температуре опадао би и број пацова али су се буве онда селиле на обичне мишеве, мрмоте, веверице… Све те животиње су, у једном тренутку, неминовно укрштале своје путеве са путевима других животиња, коња и камила, које су коришћене у караванима за трансконтинентални транспорт робе на Путу свиле.

Куга је тако добила своје превозно средство.

***

Било је, после “Црне смрти” још неколико великих епидемија куге на европском континенту (тзв. “Италијанска куга”, 1629 – 1631 коју су донели најамници на повратку са Тридесетогодишњег рата у Немачкој; Велика лондонска куга, 1665 – 1666, у којој је око сто хиљада људи изгубило животе; Велика куга у Марсеју, 1720) а последња пандемија у деветнаестом веку, која је почела у кинеској провинцији Јунан 1855. године, селила се читаво столеће, преко Индије до Америке, и – када је коначно искорењена средином двадесетог века – коштала живота око петнаест милиона људи.

Па ипак, ниједна епидемија куге, никада после четрнаестог века и ни на једном другом месту на свету, није однела више живота, нити је оставила дубље демографске, економске и социјалне последице и имала већи културни утицај. И ниједна друга након ове није добила назив: “Црна смрт”.

 

 

III

Црна смрт на Путу свиле

Монголска опсада, XIV век (библиотека у Единбургу)

“То је био велики град на морској обали, насељен хришћанима, углавном Ђеновљанима. Сишли смо до луке, где смо видели дивно пристаниште са око две стотине бродова, и ратних и трговачких, и малих и великих, јер то је једна од најславнијих лука на свету.”

(Ибн Батута, “Путовања”)

Велики арапски путник и путописац, Ибн Батута, је 1333. године у ђеновљанску луку Кафа на обалама Црног мора (данашња Феодосија на Криму) дошао намерно: она је била полазна станица његовог дугог пута у земље татарске Златне Хорде, тамо иза Волге и Дона, и даље према Уралу и непрегледним пространствима средње Азије.

Али, као што то често бива са оним догађајима који мењају токове векова и судбине милиона, почетак наше данашње приче, на истом том месту али тачно десет година после Ибн Батутине посете – десио се сасвим случајно: у једној крчми. На овој крајњој источној тачки густе мреже ђеновљанских трговачких постаја на Црном мору, весело друштво се забављало после успешног дана. Неки хроничари су после писали да је све почело због неспретног покушаја варања на картама, други да је у питању била лепушкаста робиња, трећи да је свађа почела на – како бисмо ми то данас рекли – “међунационалној” основи.

Небитно, чим је туча почела, више се нико није сећао њеног повода – као што се то уосталом догађа у свим другим лучким крчмама, на свим морима, откад је света и века. И док су се тукли само гости, све је још могло да буде у реду, али онда су у полумрачни сутерен ушла и два ђеновљанска жандарма, на дужности. Трговац Татарин је од ревносних жандарма добио незгодан ударац и његово тело је сутрадан однето изван градских зидина, у оближњи татарски логор и предато његовим сународницима.

Према старим хроникама које је истраживао француски историчар Мишел Балар, све то се десило у лето 1343. године. Сам град је Република Ђенова купила од Татара неких педесетак година раније, а 1318. је од папе Јована XXII за њега купила и бискупију. Извесни фра Ђероламо, већ постављен за бискупа-мисионара у татарским земљама (ad partes Tartarorum) тако је постао први бискуп Кафе, одговоран директно Ђенови.

Из тог града требало је – или је бар тако писало о указу о његовом именовању – да буде духовни пастир свих хришћана у земљама око Црног мора:  “a villa de Varna in Bulgaria usque Sarey inclusive in longitudinem et a mari Pontico usque ad terram Ruthenorum in latitudinem”. А духовну моћ је пратила и световна: врло брзо, Кафа је постала највећа лука на Црном мору, административни и трговачки центар из којег су ђеновљански службеници управљали свим другим насеобинама разбацаним по његовим обалама и у коме су ђеновљански цариници наплаћивали дажбине за сваку балу зачина која је ишла Путем свиле.

На њеној пијаци робова, једној од највећих у тадашњој Европи, бивши и садашњи власници града су међусобно трговали и шпијунирали једни друге, а после заједно прослављали, картали се, тукли и – као што смо видели – понекад се и убијали. Било је то, још увек, време релативног мира између Татара и хришћана, такозвани Pax Mongolica, у којем је трговина цветала.

***

Ђеновљански гувернер Деметрио није желео да покрећу било какву истрагу поводом убиства (или несрећног случаја) у крчми. Истини за вољу, мало је вероватно да би то урадио и да је жртва био неко од бројних Италијана у граду, али татарски кан Јанибек је, увређен, смрт свог трговца одмах прогласио за casus belli – разлог за почетак рата.

Истина је, наравно, била много сложенија: економски снажна, са великом луком, обновљеном и ојачаном тврђавом, својим препуним складиштима и војном посадом, Кафа је већ одавно Татарима била трн у оку: препрека њиховом напредовању ка непрегледним степама јужне Украјине. Био је потребан само повод, а ето, и он се некако згодно десио…

Кан Јанибек је одмах опсео тврђаву и покушао да је освоји, користећи фактор изненађења; за искусну посаду ђеновљанских најамника, сакупљених од професионалних ратника са целог хришћанског Средоземља, заштићену дебелим зидовима и са пуно ратних машина, татарски коњаници на отвореном пољу били су лак плен. После тешких губитака, Јанибек је био принуђен да прекине опсаду, евакуише свој логор и повуче се на исток. Био је побеђен, осећао се пониженим, али није заборавио.

После две године, Татари су се вратили. Овог пута, са већом, боље организованом и боље наоружаном војском. Оно што Јанибек није знао – а нису знали ни браниоци тврђаве – то је да се, међу камилама и коњима његове војске, сакрио и трећи – непознат, невидљив и незван – учесник предстојеће опсаде. Опаснији и од једних и од других, спреман да их убије све без разлике, жељан светске авантуре која је била пред њим: бактерија Yersinia pestis, на својој домаћици, тзв. оријенталној буви (Xenopsylla cheopis) а ова опет на свом домаћину, црном пацову (Rattus rattus). Јер, на просторима источно од реке Урал, у средњој Азији, тамо одакле је дошла главнина Јанибекове војске, епидемија куге је избила већ 1331. године.

***

JaniBeg.jpg

Кан Јанибек (Каталански атлас, 1375)

Куга се најпре проширила међу нападачима: за само неколико дана, татарска војска је била десеткована. Кан Јанибек је поново морао да се повуче: по други и, испоставиће се, последњи пут. У наредних десетак година свог живота водиће он још битака и ратова, освојиће и Азербејџан и ирански Табриз, на крајњем југу Каспијског мора, али се у Кафу, ђеновљанску лепотицу на Криму, више никада неће вратити.

И, баш као да је знао да му је то судбина, Јанибек је решио да се освети граду који му није било суђено да освоји и сопствену злу срећу подели са њим. На катапулте, са којих је опседнута тврђава дотад гађана каменом ђулади и запаљивим смесама, његови још живи војници сада су стављали тела својих умрлих другова. Био је то први забележени пример биолошког ратовања у историји.

А млади правник из Ђенове, Габријеле де Муси, који се у време опсаде затекао у граду, чекајући месецима да напише уговор због којег је позван – радило се о великој наруџбини свиле, једној од оних које су обогатиле Грималдије, Палавичиније, Дорије, Спиноле и друге ђеновљанске патрицијске породице – чекао је узалуд. Тај уговор никада није написао. Уместо тога, кад се вратио кући, написао је нешто што је, после седам векова, свима нама много значајније: једини сачувани опис догађаја из лета 1346:

“Татари су умирали, изненађени и ошамућени величином несреће која је дошла са заразом, и схватајући да немају никакве шансе да побегну, изгубили су сваки даљи интерес за опсаду. Али су ипак своје лешеве постављали на катапулте и убацивали преко зидина у град, у нади да ће неподношљиви смрад убити свакога унутра. Изгледало је као да су планине мртвих бачене у град и хришћани нису могли да се сакрију или побегну од њих, иако су бацали тела у море, колико год су могли.

Чим су лешеви у распадању затровали ваздух и резерве пијаће воде. а смрад постао неподношљив, тешко да је ико од неколико хиљада нас који смо били у граду могао да избегне ове трулеће остатке татарске војске. Штавише, један заражени је могао да пренесе отров на друге, и инфицира људе и места овом болешћу, самим погледом. Нико није знао, нити је могао да открије, средства одбране.”

The siege of Kaffa

Сцена из опсаде Кафе

Стотине лешева на релативно малом простору, распадајући се, испуштале су течности које су претиле сваком становнику Кафе који је имао и најмању огреботину; да не говоримо о оним несрећницима у које би директно ударио пројектил од шездесет, седамдесет или осамдесет килограма људског меса које је трулило. Поред тога, смрад лешева је био опојан миомирис за пацове којих је, на хиљаде, било у подрумима тврђаве; они су га, наравно, схватили као позив на бесплатан ручак. Ускоро су, на свим отвореним просторима у граду, почеле пацовске гозбе.

Неколико недеља касније, Татари – или оно што је остало од њих – опет су се повукли ка истоку. Већина њихове војске на крају је ипак ушла у Кафу – али не жива и кроз градске капије, него мртва и катапултирана преко њених зидова. Република величанствених (la Repubblica dei magnifici) како је Ђенова саму себе поносно волела да назива, није имала избора: сви који су могли да стану на неки брод у луци – трговачки или ратни, мали или велики, свеједно – били су евакуисани. Они који нису, били су остављени својој судбини.

Ево шта нам о томе каже Габријеле де Муси, који је и сам био међу онима који су успели да побегну од Црне смрти:

“… међу онима који су побегли из Кафе бродовима било је неколико морнара који су били заражени отровном болешћу. Неке лађе су ишле за Ђенову, друге за Венецију и друге хришћанске земље. Када су морнари дошли тамо и помешали се са људима, изгледало је као да су са собом донели зле духове: сваки град, свако насеље и њихови становници, и мушкарци и жене, умирали су одмах. … Ми, Ђеновљани и Венецијанци, сносимо одговорност за откривање ове божје пресуде.

Авај, једном када би наши бродови ушли у луке, одмах смо ишли својим кућама. И зато што су дуго чекали тај тренутак, одложен због трагичних догађаја, и зато што је међу нама било једва десетак преживелих на првобитних хиљаду морнара, наши рођаци, земљаци и суседи појурили су ка нама са свих страна. Али, на наш ужас, ми смо са собом носили стрелице смрти. Док су нас они грлили и љубили, ми смо ширили отров са усана, чак и кад бисмо говорили.”

Ми данас знамо да је де Муси, као очевидац и учесник ових догађаја, у своје описе додао мало оне, вечне и неизбежне, медитеранске драматике. Конвоји ђеновљанских и млетачких лађа који су евакуисали преживеле из Кафе јесу били главни канал ширења куге на Средоземље и Европу, али далеко од тога да су били једини. Разни копнени трговачки каравани, који су ишли према западу такође су је преносили.

Исто тако, нова истраживања на универзитетима у Ослу и Берну, са почетка двадесет првог века јасно су документовала коинциденцију: свака значајна климатска осцилација у Азији доводила је до нове епидемије куге у Европи – са временским помаком од дванаест до петнаест година, колико је болести тада било потребно да савлада простор између два континента.

Међутим, прича о бродовима са Црног мора који су носили смрт добила је, у читавој симболичкој архитектури мита о куги, ствараног у наредним вековима, улогу темеља око којег су после зидане величанствене грађевине. Ову причу су ширили преживели са самих бродова (као де Муси), сведоци њиховог путовања из успутних лука, а после препричавали путници, мисионари, трговци, трубадури и читав тај свет који се кретао средњовековном Европом. Тако је постављена основа за један наратив који ће добити пропорције библијске трагедије. Створен је материјал за легенду.

Парадоксално: сама Кафа је, на крају, ипак успела да се извуче. Њено становништво је претрпело тешке губитке, али је овај културно разнолик град преживео – његову пијацу робова је описао и шпански путописац Педро Тафур, који је туда прошао скоро читав век касније. Турски султан Мехмед II ће га освојити тек 1475. године, преко двадесет година након пада Цариграда.

Црна смрт је дошла у Кафу, отишла из ње и више се тамо никада није вратила. Није, уосталом, ни имала времена за то – јер је у међувремену стигла у Европу.

 

 

IV

Италијански ноктурно

 

Фреска из базилике Oratorio dei Disciplini код Бергама (1485)

“Стотине су умирале, ноћу и дању. Ја, Ањоло ди Тура, звани Дебељко, покопао сам петоро своје деце голим рукама.”

(Ањоло ди Тура дел Грасо, Сијена, средина четрнаестог века)

Био је топао, рани октобарски дан 1347. године када је конвој од дванаест бродова упловио у луку Месина на Сицилији: са три катарке, честе на лађама дуге пловидбе тог времена, изгледало је да су стигли из далека. Заправо, дошли су са самог краја тада познатог света: из ђеновљанске трговачке постаје Кафа, на Криму. Ужурбана, лука је одјекивала од гласова радника окупљених на доковима, спремних да истоваре зачине, свилу и порцелан са далеких источних путева. Убрзо су, међутим, људи схватили да нешто није у реду.

Бродови су изгледали готово напуштени. Њихова једра су ландарала, неконтролисано, на јесењем ветру. Уместо десетак морнара на свакој палуби, уобичајеног призора пред сваки истовар робе, посматрачи са обале су могли да виде по само по једног или двојицу. На неким палубама, чак, није било ниједног. Жамор у луци је убрзо спласнуо, док су Месињани гледали како се мали чамац спушта у море а двојица људи полако веслају ка обали. Како су се приближавали, тако су се појавили и први узвици неверице.

Они у првим редовима већ су могли да јасно виде: на вратовима обојице веслача били су крупни, црни подливи, лица бела као креч су се знојила, на једном су се виделе и мале црвене тачке. Како су се ови чудни путници искрцали на обалу, тако се и маса људи испред њих одмакла лево и десно: нико се није усуђивао да их дотакне. Потом су и са других бродова сишле њихове посаде: сви су изгледали болесно. Лучки радници, никада раније, нису видели болесне људе који су тако изгледали. Нервозни и престрашени, одлучили су да сачекају пре него што истоваре робу.

Већ за неколико дана, много од оних који су се тог дана окупили на доковима Месине и сами су добили високу температуру и неподношљиво болне подливе. Како је касније писао Микеле де Пјаца, фратар из Месине:

“Болест коју су Ђеновљани носили на својим телима била је таква да би свако, чак и када би само попричао са неким од њих, одмах био заражен и смрт би била неизбежна.”

У паници, житељи Месине су се окупили у луци и захтевали да бродови одмах исплове. Морнари, они који су били још увек живи, уморно су разапели једра, у потрази за луком која би их примила.

Али, било је већ касно за Месину – баш као и за остатак Европе. Бубонска куга стигла је на Стари континент.

***

Када су Месињани схватили да је њихов град захваћен болешћу коју никада раније нису срели, реаговали су панично: много их је напустило град, неки од њих су били заражени, неки су већ умирали. Отишли су у оближњу Катанију, која их је великодушно примила и неговала; већ за неколико дана, и Катанија је била заражена и епидемија је брзином муње почела да се шири Сицилијом. Није прошло много времена и куга се проширила и на сва острва према западу: Сардинију, Елбу и Корзику.

У међувремену, они Месињани који су остали у свом граду окренули су се један против другог. Поменути Микеле ди Пјаца оставио нам је о тим данима потресно сведочанство:

“Болест је  потхранила такву мржњу да, ако би се син разболео, рођени отац би одбијао да остане поред њега. А ако би се усудио да остане, и он би се заразио и сигурно умро у року од три дана. Нигде није умирао по један човек, свуда су то биле целе породице, све до стоке и мачака које су немо следиле њихове господаре у смрт.”

За пар недеља, куга је дошла и до апенинског копна, ширећи се кроз неколико главних путева, и морских и копнених. Након што је протеран из Месине, конвој се поделио: један део бродова кренуо је полако према северу, пловећи западном обалом италијанског полуострва, заустављајући се у успутним лукама и остављајући болест у свакој од њих; крајњи циљ ових бродова била је “Република величанствених”, чувена “Суперба” и “Доминанта”, како су је још звали – Ђенова. Други део је пошао источном обалом, пловећи Јадранским морем и заустављајући се у успутним лукама на млетачким поседима, да би на крају свог пута стигао до Републике Светог Марка, Краљице Јадрана, “Серенисиме”Венеције. Две конкуренткиње у борби за превласт над морима сада су постале два мостобрана преко којих се Црна смрт ширила на остатак Италије.

А шта је било са Сицилијанцима? Многи од њих већ заражени, тражили су исто тако спас на италијанском копну и колоне очајника кретале су се према Напуљу. Тако је Италија била одједном нападнута са три стране: запада, истока и југа.

***

Врло брзо, куга се појавила у три различита облика, о чему су нам савременици оставили упечатљива сведочења. Тако су неки, као Габријел де Муси, описали симптоме тзв. бубонске куге:

“Најпре, потпуно изненада, њихова тела би обузела хладна укоченост. Осећали су пецкање, као да их голицају врхови стрела. Следећа фаза је био застрашујући напад у облику јако тврдог, чврстог, чира. Код једних би се јављао испод пазуха, код других на препонама. Како су се чиреви повећавали, тако је расла и температура пацијента, који би на крају падао у акутну, трулежну, грозницу.”

Други су, као Микеле ди Пјаца, опет оставили описе који су личили на упалу плућа:

“Дах је ширио заразу, чак и међу онима који су само међусобно разговарали: заражени би био погођен одједном, такорећи скрхан; разарајући ефекат на тело био би убрзо видљив: инфицирани човек почео би да кашље и избацује крв.”

А још један хроничар тог времена, познати књижевник Ђовани Бокачо, оставио је опис такозване септичне куге:

“Касније, симптоми болести су се променили и много људи је почело да проналази тамне мрље и модрице на рукама, бутинама и другим деловима тела; код једних би се појавило неколико великих, код других мноштво мањих, густо распоређених.”

***

До почетка 1348. куга је избила, једновремено, у Венецији на североистоку и у Пизи на северозападу. Из ове друге трговци су је, преко реке Арно, брзо пренели у Фиренцу, центар уметности и књижевности, дом Дантеа и Ђота, град чувеног Понте Векија и величанствене катедрале Дуомо, драгуљ средњовековне Италије. Само годину дана раније, Фиренца, растрзана унутрашњим политичким немирима, је преживела глад која је однела скоро четири хиљаде душа; исцрпљени гладовањем, многи преживели су били лак плен за опаку болест. Историчар Маркионе ди Копо Стефани, и сам Фирентинац, описао је те дане у свом граду:

“Лета Господњег 1348. врло велика зараза избила је у граду и округу Фиренце. Била је тако бесна и бурна да су у кућама где би се задесила претходно здраве слуге, које су се бринуле о болеснима, умирале од исте болести. Скоро нико не би преживео четврти дан. Није било ни лекара ни лека који би био од користи… Такав страх је захватио људе да нико није знао шта да ради. У кући где би дошла често не би остајао нико жив. Пси, мачке, пилићи, волови, магарци, овце, сви су показивали исте симптоме и умирали од исте болести. Уплашени људи напуштали би једну кућу и одлазили у другу, они из градова бежали су у села.”

Број мртвих био је готово ван граница људског поимања: у Фиренци, једном од најгушће насељених региона тадашње Европе, од сто хиљада становника куга је за само неколико месеци однела тачно половину. Са толико много мртвих, нико више није могао да води рачуна о њиховом сахрањивању. Стефани наставља своју хронику описујући те ужасе:

“Око готово сваке цркве ископали би широке ровове; ишли су у дубину, све док не би дошли до подземних вода. Људи који су били одговорни за своје мртве носили би их на леђима, исте ноћи када би умрли, и бацали у ров; или би плаћали баснословне износе другима да то ураде уместо њих. Ујутро, ако би у рову већ било довољно мртвих, преко њих би бацали слој земље, па онда преко њега нова тела, па опет слој земље – као када се ређају слојеви сира у лазањи.”

Ђовани Виљани, фирентински трговац, банкар и дипломата, писао је историју града читавог живота: саставио је целих дванаест томова о историји и књижевности, о славној архитектури, о племенитим грађанима Фиренце. Након што је завршио 1347. у којој је описао глад и земљотресе, следећу годину почео је описом куге.

Последњи ред који је написао био је: “И куга је трајала до…”. Судбина је хтела да реченица остане недовршена: намерно остављену празну линију на папиру је планирао да испуни датумом престанка заразе, али то није стигао да учини. Ђовани је и сам постао жртва заразе.

Негде до априла или маја, куга је продрла и у брдску Сијену. Ањоло ди Тура дел Грасо – несрећник који је својим рукама сахранио петоро деце и чијим смо цитатом и почели данашње путовање – описује како је то изгледало:

“Били су то ужасни и сурови дани… Било је очигледно да су људи постали потпуно ошамућени болом.”

А када је време коначно отоплило, изгледало је као да су се градови потпуно предали. Читава Италија била је захваћена кугом.

 

 

V

Партија шаха са Смрћу

Албертус Пиктор: “Смрт игра шах”, мурал у цркви код Штокхолма, 1480.

После четири наставка – пре него што кренемо са вама на даљи пут – сада је време да застанемо и видимо можете ли да обезбедите повратну карту за двадесет први век?

Дакле: колики би били ваши изгледи да избегнете случајни рандеву са Црном смрћу? А колики да такав сусрет преживите? Које шансе бисте имали у партији шаха са нашим водичем на овом путу, првим јахачем Апокалипсе? Приказ те шаховске партије оставио нам је шведски сликар Албертус Пиктор на овом муралу у једној цркви код Штокхолма из 1480. године, а мотив после искористио Ингмар Бергман у култном филму “Седми печат” (1957).

Одговори на сва ова питања зависе од неколико рационалних фактора. Не рачунајући ту онај последњи, ирационални, којег је и самог немогуће израчунати – ону чувену Бокачову фортуну (срећу) – четири су најважнија:

(1) најпре, где бисте живели;

(2) затим, којим послом бисте се бавили;

(3) да ли бисте применили неке мере предострожности или не, и, коначно

(4) ако се већ и заразите – која би то врста куге, од три постојеће, била?

Пошто би ова четири фактора пресудно утицала на ваше шансе да или наставите свој живот у времену после епидемије, или завршите као безимени леш у некој од десетина хиљада јама ископаних широм Европе, они свакако заслужују да им посветимо данашњи наставак наше приче.

***

Најпре, већ сама чињеница да сте живи у то време би била сматрана успехом: око 1350. године, једно од петоро деце умирало је на порођају; па и да се Црна смрт није уопште појавила, колико бисте година могли да живите? Тридесет до тридесет пет, у просеку.

У целини, ваше шансе да преживите епидемију кретаће се, у Азији, од 20 (кинеска провинција Хубеј) преко 50 (просек Кине) до неких 60 – 70 процената (Сирија); у Европи, од 40 до 50 процената. Међутим, то су све грубе статистике за јако велика подручја. Унутар њих, много ће зависити и од самог места на којем сте се затекли: градови су, дефинитивно, више угрожени од села: у Фиренци, шансе би вам биле 40 посто, у Хамбургу и Бремену између 30 и 40, у Лондону највише 30.

Свакако, на ваше изгледе утицаће и професија којом ћете се бавити у Средњем веку: ако будете свештеник, доктор, нотар или гробар – дакле, они који непосредно долазе у контакт са зараженим телима, живим или мртвим свеједно – имаћете, можда, десет посто шансе да преживите прва три месеца. А ако будете монах или монахиња, у неком од бројних манастира тог доба, мушких или женских, онда ће та вероватноћа бити нешто већа, али опет нижа од просека популације – око двадесетак процената – највећи број манастира биће претворен у приручне болнице за оболеле од куге.

Наравно, има ту и изузетака од просека, и то у оба смера. Неки делови Европе – Брабант и Лимбург у данашњој Белгији, Пољска, Сантјаго де Компостела у Шпанији – готово да уопште нису били погођени првом епидемијом (а у оним које су дошле у каснијим вековима, имали знатно нижу стопу смртности). Историчари никада овај феномен нису могли до краја да објасне, иако су неки од њих веровали да се радило о генетској отпорности створеној због специфичних дистрибуција крвних група.

Са друге стране, свештеник из парохије Живри у Бургундији, који је скоро целе две деценије имао просек од 28 или 29 сахрана годишње, у 1348. их је имао 649 – двадесет пута више – а готово пола тог броја било је само у једном месецу, септембру. Већ за Божић те године, Живри је био насеље духова: готово ни у једној кући није остала жива душа.

***

Резултат слика за bergman the seventh seal

“Седми печат”, Ингмар Бергман (1957)

Свакако, на ваше изгледе утицаће и пол и старост: одраслом мушкарцу оне ће бити нешто веће него жени, старцу или детету. То нам јасно показује неколико пописа становништва у Тоскани, на пример. Смртност међу члановима домаћинства била је и до дванаест процената већа од смртности међу такозваним пореским главама, мушкарцима на које су се домаћинства водила.

Коначно: да ли ћете моћи нешто да урадите да повећате своје шансе да преживите? Да. Парадоксално: то је исто оно што радите и данас, седећи у вашем стану и читајући овај текст – да се изолујете од људи.

Социјална дистанца је онда значила да напустите велике градове – одете што даље од њих – имате сопствену храну и избегавате пијаце које би могле бити заражене, чувате ваш бунар или поток од незнанаца, не примате никакве госте и не идете ни у какве госте, избегавате цркве, причешћа и све верске обреде, бежите од крчми, сеоских прослава, вашара и живахних младих удовица – као ђаво од крста.

А ако немате где да одете и морате да останете у граду? Онда вам саветујемо да следите пример ове лондонске породице из 1665. године, коју је описао Данијел Дефо у свом тексту “Due Preparations for the Plague” (Обавезне припреме за кугу).

У периоду од пет и по месеци (од 14. јула до 1. децембра) њих десеторо (муж, жена, три сина, две ћерке, две служавке и баштован) били су у добровољној самоизолацији. Нису тражили никакве пропуснице, и то не само зато што никакав полицијски час у Лондону није ни био уведен, већ зато што су добро знали да би свака таква пропусница, под датим околностима, значила само једно – пропусницу за гробље.

Као део припрема за овај добровољни карантин, глава породице је прво обезбедио мноштво залиха: хране, пића, мириса, дезинфекционих средстава, свега што им је било потребно. Онда је прописао строга правила деконтаминације сваког предмета који би долазио из спољног света. Дефо описује какве процедуре су биле предвиђене за пошту:

“Сва његова писма су поштар, или курир, предавали портиру, који је морао најпре да их добро надими, користећи сумпор и барут; онда да их отвори и обилно их испрска сирћетом. Тек онда би он узимао писма од портира, стављао их на неки точак и ту поново прскао јаким парфемима; узимао би их у руке тек када би навукао посебне рукавице од коњске длаке, читао уз помоћ јаке лупе, са велике удаљености и, чим би их прочитао, спаљивао у камину. Најзад је његовo нерасположење порасло толико да је забранио својим пријатељима да му уопште даље и пишу.”

Ако примените све те мере, засигурно ће и вас околина прогласити за неког чудака, мизантропа и баксуза (што се догодило и човеку којег је Дефо описао) – али ће зато ваши изгледи да преживите порасти на невероватних деведесет пет процената!

***

А шта са оних пет посто? Па, ако упаднете у њих – свим овим мерама упркос – то би значило да сте, једноставно, били лоше среће. Али, да ли би то подразумевало и вашу сигурну смрт? Супротно проширеној урбаној легенди, не! И ту долазимо до наредне варијабиле у овој једначини: врсте куге.

Најбоље за вас било би да се, ако већ морате, заразите тзв. бубонском кугом: зависно од пола, старости, наследних болести и снаге организма, стопа смртности је између 50 и 60 процената. Друга врста, тзв. плућна куга, иначе много присутнија у хладнијим крајевима на северу Европе, далеко је опаснија: остављала је у животу, у просеку, једног болесника на десет заражених. Коначно, тзв. септична куга, где је бактерија продирала у крвоток, изазивајући осип, доводила је до смрти у року од двадесет четири часа; преживелих није било. Ако је за неку утеху, од све три врсте она је била најређа.

У просеку, од пет оболелих од куге у средњовековној Европи преживео је један. Који један ће то бити, тадашњи лекари неће знати, а ни њихови данашњи наследници неће успети недвосмислено да утврде. Док археолози и антрополози не нађу неке нове податке, остаје нам да прихватимо објашњење да се радило о урођеној отпорности организма – или о оној Бокачовој фортуни.

 

 

VI

Пад Југа

Image result for nuremberg middle ages drawings

Марсеј, илустрација из “Нирнбершке хронике” (1493)

Оставићемо, за тренутак, италијанско копно његовој судбини да бисмо видели шта се даље дешавало са бродовима који су, на својим путницима и товару, носили смртоносну бактерију. Након што је протеран из Месине, Напуља, Ливорна, па и саме Ђенове, један од њих је, новембра 1347. године, пристао у француски Марсеј. И он је морао да оде даље, али – опет – не пре него што се зараза са његове палубе пренела на копно. За своју неопрезност, Марсеј је платио страшну цену од педесет шест хиљада мртвих.

Али Марсеј није платио само страшну цену, он је постао и својеврстан мостобран смрти из којег се куга немилосрдно ширила на остатак Европе: на њен север, југ и запад подједнако. Долином реке Роне, узводно, у марту 1348. дошла је до Лиона и Авињона. Дуж шпанске обале,  на југозапад, према Барселони и Валенсији. Из Нарбоне на северозапад, према Бордоу, трговачком центру на француској атлантској обали и шпанској Ла Коруњи.

***

Папска палата у Авињону, савремена илустрација (XIV век)

У Авињон, тада мали и поспани град на југу Француске, почетком века је, из Рима, пресељена администрација Свете столице: градом је од тада доминирала палата, изграђена у ту сврху, велики комплекс зграда са каменим зидовима и куполама, са много кухиња, трпезарија, луксузних одаја и складишта. Око ње, биле су распоређене мање палате у којима су боравили кардинали и зграде за службенике. Са укупно петнаест хиљада квадратних метара разних грађевина била је – и остала – највећа готска палата Европе. Али, чим би се крочило мало изван дворског комплекса, уске и кривудаве улице, оивичене са обе стране тесно збијеним страћарама градске сиротиње, одавале су слику сваког другог средњовековног града у Европи: пренатрпан и прљав, Авињон је био потпуно зрео да га епидемија куге десеткује.

Папа Клемент Шести – којег су гласници на време упозорили на приближавање болести – имао је четири доктора који су га саветовали да седи у својој соби, између две велике ватре чији дим ће прочишћавати ваздух и штитити га од заразе. Једно време, он је тај савет слушао, али је после, суочен са обимом губитака у граду, одлучио да нешто предузме: наложио је процесије верника које су шетале улицама града у молитвама Господу да њихов град поштеди куге; хиљаде очајних становника Авињона су им се прикључивале и ускоро је претила опасност да очај људи прерасте у немире и ствари се измакну контроли.

Луј Хејлиген, музичар који је радио у пратњи кардинала Ђованија Колоне, оставио нам је сведочанство тих догађаја:

“Укратко, најмање половина становника Авињона је умрла. Јер, унутар зидина града сада има најмање седам хиљада кућа у којима више нико не живи јер су сви подлегли болести; може се само претпоставити да у предграђима није остао ниједан преживели.”

Клемент је онда, видевши да не може ништа више да учини за живе људе, почео да се бави мртвима: када су му рекли да су сва гробља у граду већ препуна, освештао је целу реку Рону, у коју су гробари једноставно спуштали тела умрлих; река је онда, полако, носила свој страшни  терет ка Средоземном мору.

Једна од оних жртава које су избегле ту сахрану у води била је и Лаура од Нова, познатија као Мадона Лаура или Петраркина Лаура: њену гробницу је, скоро две стотине година касније, открио француски песник Морис Шев.

***

Средњовековни Цариград, минијатура (XV век)

А Средоземље је, опет, било цело захваћено епидемијом: онај први конвој од дванаест бродова са Крима најпре је прошао кроз Босфор и задржао се у Цариграду. То је било у првој години власти Јована Шестог Кантакузена, чији је тринаестогодишњи син био међу жртвама. Овај образовани византијски аристократа оставио нам је свој опис о епидемији, писан по узору на Тукидидов спис “Куга у Атини”.

Патње Константиновог града описао је још један савременик, астроном, историчар и теолог Никефорос Грегорас у свом делу Corpus Scriptorum Historiae Byzantinae (Византијска историја), а његов вршњак и колега Деметриос Кидон је у својим писмима оставио сведочанства о бројним гробовима, смрти пријатеља, безглавом бекству из града и застрашујућој беспомоћности лекара у борби против болести.

Већина историчара се данас слаже да су први извештаји који су из Цариграда стигли на запад – о томе да је од сваких девет становника овог града умрло осам – били далеко преувеличани. Међутим, највећа метропола средњовековне Европе (Цариград је тада имао око пола милиона становника) никада се није опоравила од овог удара. Напротив, њене разгранате поморске и копнене трговачке везе редовно су јој доносиле нове епидемије (само у периоду од 1350. до 1400. године извори наводе њих десет) тако да је читав век касније, када је султан Мехмед Други почео опсаду, у граду живело једва педесетак хиљада становника – десет пута мање.

Са Босфора, преко венецијанских и ђеновљанских колонија у Егејском мору и источном Средоземљу, куга је, јесен 1347. године, стигла и у највећу луку Истока – египатску Александрију. Одатле се, наредног пролећа, преко синајског полуострва проширила на исток, у Газу, а оданде, крећући се углавном дуж обале, све даље на север: један за другим падали су градови Ашкелон, Акра, Јерусалим, Сидон, Дамаск, Хомс и Алепо.

Арапски историчар Ибн ал-Варди, који је живео у данашњој Сирији оставио нам је следећи опис:

“Куга је седела као краљ на престолу држећи сву моћ у рукама, убијајући дневно по хиљаду и више људи и десеткујући становништво. … Путеви између Каира и Палестине су посути телима жртава, а пси развлаче лешеве натрпане уза зидове џамија у Библосу.“

Ал-Варди, који се бавио и географијом, поезијом и математиком, намеравао је – као и многи његови савременици у Европи – да, чим се заврши епидемија, напише књигу о црном краљу на престолу. Али ни он није дочекао тај дан: умро је средином 1349. године, у сиријском Алепу, од куге.

Крајем те и почетком наредне године, куга је коначно дошла и у древни грчки град на крајњем истоку Мале Азије, Антиохију.  Становници су побегли на север (највећи број њих је умро у току пута) и тако за собом остављали смртоносну бактерију. Тако је Мала Азија опкољена са обе стране: из Цариграда на западу и Антиохије на истоку.

А на југу, долином Нила према горњем Египту и Судану, куга је настављала своје путовање. У области Асијут на Нилу, број пореских обвезника је у току једне године смањила за 98% процената: са око пет хиљада на сто шеснаест. Исто се доагађало и са друге стране Црвеног мора: преко Суеца, караванским путевима у Арабији и бродовима, преко луке у Џеди, Црна смрт је 1349. године стигла и у Медину, један од два најсветија града Ислама, доводећи тако у питање тачност познатог хадита исламског теолога Абу Хураира, по којем је пророк Мухамед, наводно, рекао:

“Анђели чувају улазе у Медину и ни куга ни ђаво неће моћи да уђу у њу.”

Куга је ипак, свим анђелима упркос, ушла и у Медину и у Меку, ширећи се даље на исток, према ирачком Мосулу и Багдаду, и на југ, све до самог краја арапског света, некадашње Felix Arabiae – Јемена.

***

Analog Maps Directory | cairo

Средњовковни Каиро, мапа Пири Реиса (1516)

Али, најтеже је била погођена највећа метропола исламског света: Каиро. Крајем лета 1348. у граду је умирало око три стотине људи дневно, у октобру око три хиљаде, а у децембру – када је куга мутирала у онај најопаснији, плућни облик – између десет и двадесет хиљада људи сваког дана.

Испред улаза у највећу градску џамију, са обе стране улаза били су поређани дугачки редови мртвачких сандука: сахране су се, тада, обављале и дању и ноћу. Онда су мртве почели да закопавају по баштама и двориштима кућа, практично свуда где би могло да се нађе неко слободно место. Ускоро, ни то више није било довољно и главни каирски имам, Абу Ханифа, одобрио је верницима оно исто што и његов хришћански колега Клемент у Авињону: док су Французи тела умрлих од куге спуштали у Рону, Египћани су то чинили у Нил. И на истоку и на западу без разлике, грчко megálē thálassa, римско Mare Nostrum и арапско al-Baḥr al-Mutawassiṭ – Средоземље – постало је језеро мртвих.

***

А на његовом крајњем југозападу,  у тада још увек маварској Гранади, страх од Црне смрти је био толики да су муслимани у једном тренутку озбиљно помислили о преласку у хришћанство: можда ће заштита новог бога бити јача од оне коју је могао да им пружи стари? Ускоро су, међутим, одустали од те идеје, кад су видели да и њихови хришћански суседи на северу Иберијског полуострва умиру баш као и они сами. Тада су се препустили фатализму, и то је један занимљиви историјски угао ове приче: наиме, док су и хришћани и муслимани веровали да је зараза коначно дошла од Бога, ови први су је сматрали божјом казном а ови други божјом вољом; следствено томе, сматрали су да од ње не треба да беже и да ће смрт од куге, баш као и смрт у рату, гарантовати улазак у џенет.

У јуну 1348. године куга је већ захватила читаво Иберијско полуострво и дошла до последње тачке која се још увек бранила: Сантјага де Компостеле, града на крајњем северозападу, од једанаестог века папским декретом проглашеног за треће по значају ходочасничко место у читавом хришћанству, после Јерусалима и Рима.

По легенди, у овом граду – наводно у темељима катедрале подигнуте 1075. године – налазе се мошти апостола Јакова Старијег, који је – опет по једној од легенди – последње четири године овоземаљског живота провео проповедајући хришћанство у овом граду и у њему доживео мученичку смрт 44. године наше ере. Од раног Средњег века, хиљаде ходочасника – од којих су многи ишли пешке из Француске, преко Пиринеја – долазили су сваке године у Сантјаго. На ободе својих шешира ушивали би мале шкољке, узете са оне плаже на којој је, по легенди нађено Јаковљево утопљено тело.

Број ходочасника се нарочито повећао у време епидемије: надали су се да ће их светац очистити од грехова који су им – тако су били учени – донели кугу. Међутим, када је куга коначно продрла у сам град, они ходочасници који су се у њему затекли били су први који ће је проширити даље, у градове и земље из којих су дошли. Ако би, наравно, доживели довољно дуго да се у њих врате.

Тако је пао Југ, а Црна смрт се проширила, од самих обала Атлантског океана на западу до Персијског залива на истоку, и од Алпа на северу, до афричког песка на југу.

 

 

VII

Градови између отпора, бекства и очаја

Грађани Турнеа сахрањују жртве куге, минијатура (око 1472)

“У тој тужној невољи и беди нашег града, велечасна власт закона, људска и Божја, била је на сваки начин распуштена и почела је да пропада … они који би законе спроводили били су, као и други људи, сви или мртви или болесни или остављени без иједног следбеника, тако да нису могли да врше своје дужности, тако да је свако сада имао слободу да ради штагод би му се прохтело.”

(Ђовани Бокачо, “О куги у Фиренци”, 1348)

 

Око девет десетина Европљана у Средњем веку живи у селима. Она једна десетина је разбацана по малим, неуређеним и углавном самодовољним градским насељима, које раздвајају увек лоши а често и опасни путеви. На целом Западу се налази свега пет градова које бисмо могли да назовемо метрополама у данашњем значењу тог појма – оних са преко сто хиљада становника. Од тих пет три су у Италији (Рим, Фиренца и Венеција); друга два су Барселона и Париз. Сви остали градови су мали, укључујући и многе данашње престонице: примера, ради, Лондон има једва осамдесет хиљада становника; Штокхолм, само пет хиљада.

Сви европски градови су, са становишта комуналне хигијене и санитарних прописа, неуређени: Париз је своје улице први пут поплочао тек 1185, Праг 1331. а Базел 1387. године. Први познати санитарни прописи у Европи појавили су се у Аугзбургу 1104. године – регулисали су изградњу кућа, чистоћу градских улица и продају животних намирница.

Жена празни ноћну посуду на улицу, средњовековна илустрација

Са својим улицама, углавном тесним кривудавим пролазима између два реда збијених трошних кућа, најчешће начињених од блата и дрвета, где су се заједно кретали, јели и спавали и људи и животиње, између импровизованих касапница испред којих су пси луталице развлачили изнутрице закланих животиња, са свежом водом којом се снабдевао из бунара и са септичким јамама, а понекад и улицом, уместо канализације – сваки средњовековни град био је плодно тле за сваку врсту епидемија. За Црну смрт, коју су преносили пацови, он је био обећана земља.

***

Пре него што заједно пођемо у обилазак средњовековног града, потребно је да се осврнемо на још један разлог због којег су урбане средине биле нарочито погодне средине за ову пандемију. Тај разлог се односи на механику и динамику њеног ширења.

An Online Resource Guide to the Bubonic Plague

Црни пацов, илустрација (XIX век)

Прва фаза развоја заразе почињала би када би бактерија пронашла колонију дивљих пацова, која је била довољно велика и насељена на малом простору. Такво подучје је представљало тзв. “фокус куге” или “резервоар куге”. Болест би се са пацова проширила на човека онда када би се тај резервоар налазио у неком људском насељу, односно онда када би био заражен црни пацов – још називан “кућним пацовом” или “бродским пацовом” – који воли да живи близу људи (за разлику од, рецимо, мрког или сивог пацова који воли места на којима нема људи, рецимо подруме или канализације).

Обично је било потребно десет до четрнаест дана пре него што би куга убила највећи део заражене колоније пацова, отежавајући тако великом броју бува на преосталим живим пацовима (који ће, исто тако, ускоро умрети) да нађу нове домаћине. После три дана гладовања, буве се са пацова преселила на новог домаћина – неку другу животињу, или човека. Тада би почињала друга фаза заразе. Са места угриза, болест се крвотоком преносила на лимфне чворове и тај процес је трајао три до пет дана пре него што би човек уочио прве знаке болести, и још три до пет дана пре него што би болесник (у педесет до шездесет посто случајева) умро. Дакле, од доласка куге у колонију пацова унутар неке људске насеобине, до смрти првог пацијента прошла би, у просеку, двадесет три дана.

Ова рачуница је историјски потврђена у многим случајевима: када је, 1597. године, странац по имену Ендрју Хобсон умро од куге по доласку у енглески град Пенрит, до следећег случаја заразе, прошла су двадесет два дана. Хобсон, наравно, није био једини странац који је из неког подручја погођеног кугом дошао у тај крај са зараженим бувама у свом пртљагу или на одећи. Овај образац ширења болести назван је “ширењем у скоковима” или “метастатичким ширењем”. Увек у таквим случајевима, куга би ускоро избила и у другим градским или сеоским насељима, око места примарне заразе, а одатле би се ширила на даља места, кроз сличне “скокове”.

Да би постала епидемија, зараза је морала да се прошири и на друге колоније пацова у неком месту, а са њих и на људе. Наравно, људима је увек било потребно неко време да схвате да је међу њима избила епидемија, а хроничарима и неко додатно време да то запишу.

Анализом многобројних записа из тог времена, историчари су успели да установе мање или више исте временске матрице: у селима, четрдесет дана; у већини градских насеља од неколико хиљада становника – шест до седам недеља; у насељима са преко десет хиљада становника, око седам недеља, и у неколико метропола (градови са преко сто хиљада становника) колико их је тада било у Европи, око осам недеља. Дакле, што је неко насеље било веће, било му је потребно и више времена док би његови житељи постали свесни да су заражени и почели да предузимају заштитне мере. Најчешће, тада је већ било исувише касно.

***

Венеција, цртеж из манускрипта Николе Погибонзија (око 1350)

Ипак, далеко од тога да су се градови предавали без борбе. Прва је реаговала Венеција: Велико веће, које је владало овим градом-државом основало је посебан комитет, који је руководио напорима да се успостави први модеран систем здравствене заштите у Европи. Комитет је наредио детаљну претрагу свих бродова који би упловили у луку; сваки брод на којем би се затекло неко мртво тело морао је да буде спаљен, са свим товаром. Комитет је исто тако затворио све таверне и крчме у којима су се људи окупљали. Тражио је да се сва тела умрлих уклањају без одлагања и сахрањују на спољним острвима лагуне.

Посебни делегати власти били су одређени да контролишу чишћење кућа, спречавају продају опасне хране и затварају јавна места, чак и цркве. За оне опасне послове били су регрутовани затвореници, “pizzegamorti” или “monatti”. У оним најтежим данима само су доктори смели слободно да се крећу по граду. Медицинске сестре и гробари морали су да носе видљиве знаке на одећи, како би свако био упозорен да им се не приближава. На бродовима су била постављена вешала, где су вршене смртне казне над онима који су кршили прописе о хигијени и исхрани.

Упркос свему томе, Венеција је изгубила око 60 посто укупног становништва: 80.000 за седамнаест месеци; 12.000 у једном месецу; 600 у једном дану. Комитет је, да би подстакао морал и повратио наду, покушао да тај податак прикрије; тако је, између осталог, када је епидемија била на врхунцу, забранио грађанима да носе црнину. Узалуд: из хиљада тела, потпуно покривених гнојним чиревима (“fignoli, pustole, mania“) а још увек живих ширио се трулежни смрад који је прекривао читав град.

Градски већници у Фиренци захтевали су од својих суграђана да се одмах ослободе свих тела умрлих од куге, њихове одеће и постељине. Такође је забранило улазак у град свих који су долазили из Пизе и Ђенове. Ипак, у једном тренутку је у Фиренци умирало и по четири стотине људи дневно: тада су градске власти забраниле звоњаву црквених звона, којом је уобичајено оглашавана нечија смрт. Фиренца је била сабласно тиха како је број умрлих настављао да расте.

У суседној Пистоји власти су отишле даље од забране црквених звона: донет је посебан скуп прописа, назван Наредбе о јавном здрављу у време умирања, који је садржавао и следеће одредбе:

“Тела умрлих  неће бити уклоњена са места где се затекну све док не буду положена у дрвени сандук чији ће поклопац бити закуцан ексерима тако да ваздух не може да изађе…

Кад неко умре, нико не сме да се усуди да из куће преминулог прими, или тамо пошаље, неки поклон, или да то место посети, било пре или после сахране, или да тамо једе.

Нико не сме да плаче, или изражава јавно жаљење, за било ким ко је умро изван Пистоје…”

Најдаље је у мерама отпора епидемији отишао Милано: у којој год кући би била пронађена куга, сва њена врата и прозори били би одмах зазидани, остављајући унутра здраве, болесне и мртве без разлике да поделе исту коначну судбину. Хроничари наводе три случаја у којима је ова екстремна мера примењена. Пар година касније, Милано је ипак променио прописе: сви болесници од куге, као и они који су их неговали, били су одведени у посебне зграде изван градских зидина, где су остајали под наоружаном стражом. Тако им је остављена, иако само теоријска, шанса да преживе.

Ипак, постојала је граница до које су све ове мере могле да се примењују и имале неког смисла. Тако је, у једном тренутку, Велико веће Венеције наредило да се отворе капије свих затвора и осуђеници пусте на слободу, да се сналазе како знају и умеју; у Фиренци је куга однела, једног по једног, све градске већнике; град је остао без икога ко би знао, смео или хтео да њиме руководи. Људи су остављени сами себи, да се сналазе како знају и умеју.

***

Прва (видели смо већ на примеру Месињана) и најчешћа реакција на кугу било је – бекство. Свако је покушао да нађе уточиште тамо где је мислио да је безбедно и при томе врло мало, или нимало, водио рачуна чак и о својим најближим. Како је Маркионе Стефани писао у својој хроници:

“Дете би остављало оца, муж жену, жена мужа, један брат другог, једна сестра другу… Једни би одлазили у виле изван града, други у села, сви у потрази за здравим ваздухом. Тамо где није било куге, они су је доносили. Тамо где је већ била, повећавали су број болесних.”

111585

Ђовани Бокачо, фреска Андреа Кастање (око 1450)

У лето 1348. није више било ниједног места где је могло да се оде и људи су остајали тамо где би се затекли. Неки су веровали да их тих, изолован и чист живот може спасити, и сведочанство о тим покушајима оставио нам је Бокачо:

“Међу њима било је појединаца који су мислили да ће им умерен живот, уздржавање од сваког претеривања, знатно појачати отпорну моћ; те тако, збијајући се у дружине, они су живели издвојеним животом. Скупљали су се у куће у којима није било болесника, јели најукуснија јела и пили најбоља вина, али са мером и избегавајући теревенчења и своје дане проводили су уз свирку и сва могућа забављања, не осврћући се ни на кога са стране, не водећи рачуна о онима који болују или умиру.”

И док је ово, готово документарно, сведочанство касније Бокачу послужило као уметнички оквир у који је поставио свој Декамерон, било је и примера сасвим другачијег, распусног, понашања и игнорисања опасности, о чему је писао Стефани:

“… мушкарци би се окупљали заједно, да се међусобно теше богатим гозбама. Увече би један приредио вечеру за десетак пријатеља и тада се обично договарао домаћин за наредно вече. Понекад би се догодило да онај који је одређен претходне вечери сутра не припреми никакав оброк, јер је већ оболео; или да, од десеторо које би вечерас било позвано, двоје или троје сутрадан буде одсутно.” 

***

Коначно, постале су видљиве и промене у менталитету. У све више европских градова, почиње да преовлађује тзв. “велика меланхолија” (La Grande Mélancholie) –  кумулативна последица трауматизације изазване болешћу, неспособности лекара да се против ње боре, застрашујућих проповеди свештеника, апокалиптичних визија сликара и песника, разних гласина и панике.

Људи су почињали да развијају своје мале стратегије. Неки су веровали да ће им бити лакше ако смрт, на неки начин, припитоме или одомаће, тако да им она не дође као изненађење. Покушавали су да добију, рецимо, неки предзнак који ће их упозорити: нешто што се већ очекује лакше је прихватити.

У италијанској Сијени су, на пример, покушавали да “одомаће” смрт кроз, пажљиво припремана и замршена, правила у погледу тестамената. Оставиоци су, кроз различите клаузуле у њиховим последњим вољама, желели да контролишу животе оних који ће остати после њихове смрти и да тако манипулишу будућношћу. Када данас читамо тестаменте са свим овим комплексним плановима, понекад нам се учини као да су њихови писци желели да диктирају догађаје и унапред попуне претходно необележену географију времена, почев од дана своје смрти па све до краја света: судбину сетви и жетви, будуће свадбе, куће, уметничка дела…

На сличан обичај наилазимо и у градовима јужне Француске: писци тамошњих тестамената су видели смрт као “спор и прецизан ритуални сценарио” и често прописивали бизарна правила за све оне који би остали после њих. Понекад би, за потпуно испуњавање свих постављених захтева, била потребна и цела једна година. Морбидна навика је нарочито годила сујетним људима: драматизујући своју будућу смрт и претварајући оне уобичајене погребне ритуале у компликовани перформанс и спектакл за остатак заједнице, код себе самих су стварали утисак да су и даље присутни.

PDF) The Deathbed Experience - Icons as Mental Images ...

Средњовековни Котор

Али ни састављање тестамента није увек био тако једноставан посао, усред епидемије: нотари, сведоци, па чак ни сви свештеници нису радо долазили у куће заражених. Градски архив из Котора садржи два занимљива документа, оба из 1503. године. У првом, извесна Петруша Бранковић диктира своју последњу вољу исповеднику Трифуну Бизантију, у очигледној журби, јер је куга већ однела део њене породице (сина, снају и унучад) а и остали укућани су заражени. Околности “Велике смрти” (Morbo grande) налагале су да се одступи од неких уобичајених формалности; тако, на пример, позвани и у тексту именовани сведоци нису потписали овај документ – вероватно су се плашили да уђу у кућу. А само неколико месеци касније, њена суграђанка Луција Смољанић, са свог балкона дозива пролазнике да дођу и потпишу њен тестамент као сведоци, јер се они сведоци које је позвала нису појавили; и Луцијин тестамент је саставио свештеник – нотар се, наиме уплашио заразе…

Средњовековни човек је, у целини, био свестан превртљивости Фортуне и већи део свог времена проводио у покушајима да превари смрт (видећемо касније да су ти  покушаји били инспирација многим писцима и тако нам оставили неке од најранијих записаних примера тзв. црног хумора) а пандемија куге је све те навике само појачала.

Међутим, неке професије су себе сматрале специјалним: толико опасним за оне који се њима баве, да је то захтевало и неке посебне стратегије у погледу контроле неизвесности. У средњовековном граду, то су нарочито били гробари и лекари (и једнима и другима ћемо се посебно бавити у наредним одељцима), али и – рудари.

Рудар је страх од тзв. изненадне смрти (mors improvisa) покушавао да одагна тако што би прво пожелео нешто, онда три пута бацио коцку, сабрао збир и потом у малој црној књижици погледао песму чији је број одговарао збиру. Свака песма му је давала другачији савет: од тога шта треба да ради да би му се испунила жеља, па до тога како да сачува живот. Тако би, чак и у врло опасним условима, сачувао илузију да, је, макар неки делић његовог живота и даље под његовом контролом а не у рукама непредвидивих злих сила.

***

То је био простор у којем су се обично кретали ваши нови суграђани, становници средњовековног европског града: између отпора, бекства и очаја. Неки од њих су, међутим, ишли и изван тог простора: у хистерију, мржњу и насиље, али њима ћемо се бавити у наредним наставцима.

 

 

VIII

Пад Севера

Image result for nuremberg middle ages drawings

Нирнберг, илустрација из “Нирнбершке хронике” (1493)

Алпи, планински масив који Италију одваја од остатка Европе, нису били никаква препрека за кугу: у октобру 1348. године, Црна смрт је трговачким путевима који су водили преко превоја Бренер, почела да се прелива, као млеко које искипи у лонцу, у Тирол, Салцбург и друге аустријске земље на северу и истоку.

После неколико месеци стигла је и до Беча. У граду у којем ће, до краја године, од свака три становника умрети један, тада је створена и легенда о такозваној Девици куге, облаку плавичастог пламена који излази из устра умирућег болесника, онда у ваздуху поприма контуре младе жене и подиже руку – да покаже своју наредну жртву…

Јохан Улрих Мегерле, аугустински монах који је писао под својим редовничким именом Абрахам Санта Клара, прикупио је у другој половини седамнаестог века разне записе из хроника тог времена и оставио нам потресне слике Црне смрти у Бечу:

“Мала деца су се очајнички држала за груди својих мртвих мајки. Једна девојчица је подивљала када су тело њене мајке стављали на кола, покушавајући да их прати, док јој је врскав језик испуштао плачне гласове: “Мама, мама”. Та сцена је натерала сузе у очи чак и оним најтврђим, окорелим, носачима лешева.”

Те јесени, када је епидемија већ захватила Инсбрук, изгледало је да је питање дана или недеље када ће се проширити и на неколико десетина километара удаљену Баварску, а одатле и на друге немачке покрајине. Међутим, из неког само њој познатог разлога, бактерија је одлучила да презими на мосту (игра речи: Inn, река која раздваја аустријски Тирол и немачку Баварску + bruck, нем. мост).

У том тренутку, Немачка је била опкољена кугом са три стране: са запада, трговци и путници из већ заражене Француске кретали су се према Рајни; са југа, из швајцарског Базела, ишли су бродовима на север; са истока, удар се очекивао из Аустрије. Сцена за пад Светог римског царства немачке народности, мозаика малих и великих војводстава, грофовија, бискупија и слободних трговачких градова, била је постављена. Престрављена, Germania Sacra, од Балтика на северу до швајцарских кантона на југу, чекала је своју судбину.

Са првим данима пролећа 1349. године, оно неизбежно се догодило; ипак, супротно свим очекивањима, Црна смрт је у Немачку стигла са југа: у мају је један теретни брод испловио из Базела и заражени пацови су неколико дана касније били у малом немачком граду Лихтенау. Одатле, зараза се у летњим месецима проширила, као печурке после кише, а број мртвих је растао, од града до града.

Стразбург  и Мајнц су претрпели ужасне жртве, као и лучки Хамбург, у којем је страдало око две трећине становника, Бремен, где је стопа смртности била на дотад невиђених седамдесет процената, мали Ерфурт са дванаест хиљада мртвих и Минстер са тринаест… Са друге стране, сајамски град Франкфурт, који је погођен касније, имао је само две хиљаде жртава за седамдесет два дана. Нико није пребројао мртве у Либеку где је куга, продирући из Скандинавије, отворила нови, северни фронт у лето 1349. Једино су увек прецизни нотари следеће године забележили да је број тестамената састављених у овој балтичкој луци порастао за две хиљаде процената…

У пролеће 1350. унутрашњост Немачке одавала је утисак очајне, запуштене и безнадежне дивљине: нешто што Средња Европа није видела никада касније, рачунајући ту и ужасан Тридесетогодишњи рат, све до пролећа 1945. године, пуних шест векова касније. Хроничар је забележио слику:

“… мушкараца и жена, доведених до очаја, који тумарају около као луди … напуштене стоке по пољима … вукова који су сишли са планина да улове овце и, као да су добили неко невидљиво упозорење, одједном се окренули и вратили у дивљину.”

Али, то још увек није био крај…

***

Осло, средњовековна мапа

Рани долазак Црне смрти у Енглеску, чиме ћемо се бавити у једном од наредних наставака, и њено брзо ширење на југоисток земље обликовало је и матрицу даљег продора куге у северну Европу. Зараза је вероватно стигла у норвешки Осло у октобру 1348. године, на једном трговачком броду из југоисточне Енглеске; овај део Енглеске је имао посебно честе и интензивне комерцијалне везе са Норвешком.

Ова експлозија заразе у Скандинавији – пре него што  се десила у јужној Немачкој –  поново нам илуструје велики значај бродског саобраћаја и релативну спорост оног копненог. Иако је даље ширење заразе у Ослу привремено заустављено, због надолазеће зиме, она је поново избила у рано пролеће. Ускоро је куга изашла из града и наставила да се шири у унутрашњост земље, главним путевима и са обе стране фјорда у којем се налазио град.

Други канал заразе у Норвешкој отворен је, независно од првог, у јулу наредне године, најпре у луци Аскеј, а онда и у Бјергвину (данашњи Берген); куга је опет дошла на трговачком броду из Енглеске, овог пута из луке на источној обали, Кингс Лина. Отварање другог канала било је разлог због којег је цела Норвешка подлегла епидемији у лето и јесен 1349. године. У њеном административном и трговачком центру, Ослу, од свака четири становника преживео је само један. За ову ретко насељену земљу тако брзи ток болести је био, на известан начин, срећа у несрећи: куга је до наредне зиме потпуно ишчезла и последње жртве су забележене негде око нове 1350. године.

***

Панорама Елблага, Каспар Хененбергер (1554)

Међутим, за тих петнаест месеци колико је боравила у Ослу, Црна смрт је успела у још једном важном подухвату. Упркос строгим мерама здравствене контроле, неопажено се укрцала на један од бројних трговачких бродова који су ишли према југу, за немачке балтичке луке.

Савременици, наравно, о томе ништа нису знали; ипак, реконструкције које су радиле генерације историчара у наредним вековима успеле су да утврде његову трасу: напустио је Осло почетком јуна 1349, прошао кроз мореуз Сунд и ушао у Балтичко море око 20. јуна, и пристао у луци ханзеатског града Елбинга (данашњи пољски Елблаг) у другој половини јула. Тачно на време да епидемија у Елбингу почне око 24. августа – како је и забележено у градским хроникама.

И остали бродови Ханзе који су се, у наредним недељама и месецима до краја трговачке сезоне, враћали из Осла и Бергена у своје матичне луке, донели су бактерију куге и у још неколико градова, како на Балтику, тако и на Северном мору. Долазак зиме је, као што се то догађало и на другим местима, привремено зауставио ширење епидемије, али су у међувремену робе из заражених товара неометано наставиле пут на воловским запрегама, разгранатом мрежом копнених путева, до десетине градова и села северне Немачке, дубоко у унутрашњости.

Коначно, у пролеће 1350. године, два фронта куге у Немачкој су се спојила. Онај са севера, којим су наступали милиони бактерија увезених преко мора из Скандинавије, и онај са југа, са милионима њихових сестара, стиглих путевима из Француске, водама Рајне из Швајцарске и алпским планинским превојима из Аустрије. У тренутку када су се северне и јужне бактерије коначно помешале, и Немачка се предала.

***

Какве су биле немачке реакције на пандемију? Многе од њих, свакако, исте или сличне са остатком средње и западне Европе: погроми вештица и Јевреја, процват разних бизарних верских секти, одједном пронађен интерес за разне врсте апокалиптичне уметности (свим тим темама бавићемо се детаљније у наредним наставцима).

Али, Немачка је имала и неке своје специфичне реакције. Тако су разни световни владари, градски званичници или богате трговачке породице, сви суочени са непосредном опасношћу, имали обичај да дају разне завете: да ће изградити цркву ову или ону, подићи неки стуб или спомен-плочу, одржати процесију у знак захвалности свом локалном свецу-заштитнику – све што би им у том тренутку пало на памет…

Нове генерације би, онда, схватиле да Црна смрт није било нешто што се десило само једном и да постоје велике могућности да свака од њих, у току свог живота, преживи (или не) бар једну епидемију. Тако су ови завети постали традиционални. Са временом, они су ушли у немачки народни фолклор.

А неки од њих су, иако на почетку локални, са временом постали прави национални догађаји. Тако је, у малом баварском насељу Оберамергау на граници са Аустријом, куга 1633. године оставила осамдесет жртава. Житељи су дали завет: ако нас куга поштеди даљег пустошења, сваких десет година ћемо изводити процесију поводом Христовог страдања.

Куга је, неким чудом, прихватила ову понуду – после датог завета престала је са својим смртоносним пиром и нових жртава више није било. Сељани су исто тако одржали своју реч – већ наредне 1634. године одржали су прву процесију. Од тада, понављају је сваких десет година, мењајући и допуњавајући сценарио и сценографију зависно од века у којем се налазе.

Passionsspiele Oberammergau: Proben nur noch im Notbetrieb | BR24

Passionspiele, Оберамергау, 2010. година

Тако је Passionspiele у Оберамергау одражавао и мистицизам осамнаестог века, и романтизам деветнаестог, и антисемитизам Адолфа Хитлера и мултикултуралност Ангеле Меркел – све у своје време. Данас је то – поред Октоберфеста – једна од икона на културној мапи Баварске.

Градоначелник, преобучен у Христа, улази у село на магарцу, деца трче око њега, баке им дају колаче, лепим девојкама се дарују венчићи од цвећа које оне после стављају на главу, све се то снима мобилним телефонима и поставља на друштвене мреже – да би се увече на миру гледало у локалној крчми уз пиво. У целом овом народном весељу, које траје данима, учествује и по две-три хиљаде људи који долазе из разних крајева земље.

И тако, четрдесет један пут до сада. Четрдесет друга процесија, заказана за мај 2020. године одложена је – због корона вируса – као и њен много познатији а млађи (рођен тек 1810. године) брат, минхенски Октоберфест. Можда је, заиста, време за неке нове завете?

 

 

IX

У потрази за жртвеним јагњетом

Medieval Religious Magic and the Protestant Purification; Some ...

Знам, сада вас сигурно копка кога ће све ваши нови средњовековни суграђани окривити за пандемију која их је задесила? У двадесет првом веку, слушали сте теорије завере о дубокој држави, биолошком рату, вирусу короне закопаном испод леда Антактика, мистериозној 5Г мрежи, фармакомафији, вакцинама, Билу Гејтсу, Рокфелерима, Ротшилдима, илуминатима … А чиме ће вам пунити главу у четрнаестом веку?

Заправо, вероватно ћете баш ове њихове приче разумети најлакше од читавог света у који сте дошли – јер ће се оне најмање разликовати од данашњих прича, које већ добро знате. У грозничавој машти средњовековног човека – неписменог, затуцаног и уплашеног – сцене ужасних смрти, које су се свакодневно догађале свуда око њега могле су да буду само плод неке мрачне завере.

***

Најчешће, ваши нови савременици мислиће да су кугу добили зато што их је неко отровао: “суптилан”, “продоран”, “тренутни” – све су то били придеви којима су описивали отров – то универзално објашњење за заразу и све њене опскурне и чудне симптоме. За тајанствени отров се причало да се прави од жаба, змија, пљувачке и гноја жртава куге и разних других састојака – од којих је најмање пола било плод маште. Уз мало црне магије, све је постајало могуће.

Тровач! Реч је ускоро постала тако уобичајена, толико је одјекивала, да је већ сама реч ширила страх. Свако је био под присмотром, сваки поступак је могао да изазове сумњу. Сумња се брзо претварала у извесност, а извесност у неконтролисани бес. Ево једне истините приче из цркве Светог Антонија у Милану, коју преносимо према роману Алесандра Манцонија “Вереници” (1827):

“На дан неког верског празника, човек од својих осамдесетак година клекао је да се помоли; када је завршио и хтео да поново седне, својим огртачем је обрисао прашину са клупе.

Старац трује клупе! Неколико жена је викнуло у исти глас. И сви људи у цркви окомили су се на несрећника, чупали га за белу косу, засули ударцима, шутирали ногама. Вукући га и гурајући, довели су га до улаза у цркву. Ако су му у том тренутку поштедели живот, то је било само зато да би могао да буде одведен у затвор, где ће бити подвргнут суђењу које је значило и тортуру.

Видео сам како су га развлачили улицом” – рекао је Рипамонти – и после ништа нисам чуо о њему. Не верујем да је могао да остане у животу више од неколико минута након што сам га изгубио из вида.”

Овакве сцене се нису догађале само у једном граду. Лудило се ширило истом брзином као и болест. Сваки путник, којег би сељаци нашли изван главног пута, или како тумара по путу гледајући около, или је само застао и сео да се одмори; сваки непознати човек са било чим чудним или сумњивим на лицу или одећи, био је тровач. Већ и прва реч о његовом доласку, ма чија – чак и неког малог детета – била је довољна да црквена звона почну да бесомучно звоне, а руља се окупља на градском тргу. Несрећни странац био би на лицу места линчован (обично каменован до смрти или обешен) или би га одвукли у затвор. Затвор би, у ствари, у таквим случајевима био и једино уточиште од полуделе руље – бар за неко време.

Са временом, како су се епидемије куге понављале, тако су и разне теорије о вештицама и вештичарењу постајале све популарније и развијеније. Са њима су долазиле и приче о отровним уметностима и мрачним вештинама, разним дијаболичним операцијама и замршеним плановима, заверама целих народа, склоних да прошире кугу отровом или црном магијом…

Вратимо се опет Манцонију, који описује како су становници Милана у свом граду 1570. године тражили и “препознавали” вештичје трагове:

“Одједном, узнемиравајућа слика привукла је очи и мисли грађана! На сваком делу градских врата и зидова одједном су пронађени трагови чудне врсте масти: жућкасто-беличасте прљавштине. Мрље су биле разбацане, око њих се налазила влага неправилних облика, као да је неко узео сунђер да поспе и рашири прљавштину на зид.”

Сав свој немоћан бес због пандемије која га је задесила средњовековни човек је усмеравао на спољне кривце. Богу, а богами ни Ђаволу, није било паметно замерати се у то време масовног умирања – али зато се мржња неписменог и уплашеног европског малограђанина усмерила на оне који су били лакше доступни а нису могли да се бране од руље: страдале су мачке, жене, странци, просјаци, лепрозни, грбавци, људи који су носили шиљате ципеле, они који су сувише често зевали или кијали, или напросто сувише нападно некога гледали, вагабунди, гробари, Цигани, Јевреји…

***

Прича о мачкама је, заправо, почела готово читав век пре појаве куге. Италијан Уголино ди Конти није волео мачке; кажу да их се плашио. Када је изабран за папу Гргура IX, 1227. године, једва је дочекао прилику: већ после неколико година, донео је булу Vox in Rama (Глас у Рами – Рама је град у древној Јудеји, данас у Израелу) која се бавила разним бизарним сектама у Немачкој.

У опису њихових – у тексту буле пише “луциферских” – ритуала важно место има и црна мачка. Наводно, када би учесници обреда иницијације новог припадника секте завршили заједнички обед, огромна фигура црне мачке би одједном оживела и кренула према њима, уназад и са подигнутим репом. Тада би новопримљени припадник секте, а после њега и сви присутни, љубили џиновску црну мачку у задњицу. Након тога би се угасиле свеће и сви присутни се одали хомосексуалним оргијама…

Конрад од Марбурга, мурал у цркви у Марбургу, XIII век

Кажу да је за папу Гргура овај живописан опис измислио извесни Конрад од Марбурга, амбициозни немачки племић и свештеник, који је себи тако маштом купио функцију главног инквизитора за град Мајнц – где је са особитим задовољством своје противнике, а и све који му нису били симпатични, ревносно спаљивао на ломачи.

На сам текст папске буле надовезале су се после наслаге народних предања, описа “очевидаца”, прича “у поверењу” и свега другог што и у нашем данашњем свету представља фабрику урбаних легенди. Мачка је постала прво служавка, а касније и отелотворење самог Сатане! У Кембриџу, у Енглеској, мештани су ухватили, а онда ритуално убили, чак седамдесет девет мачака у једном дану!

А у фландријском граду Ипру (данас у Белгији) имали су други обичај: фестивал Kattenstoet подразумевао је да поштени хришћани све мачке којих се докопају донесу на врх градске куле, одакле су престрашене животиње живе бацали са врха торња. Потом би, гледајући распоред њихових расутих изнутрица када падну на земљу, прорицали судбину. Ова церемонија се увек догађала средом (зато су је звали “мачја среда”) и изгледа да је више мачака бацано када је град био у тешкоћама. Једна хроника из 1594. године помиње само три бачене мачке, “јер је ово била добра година”.

Кад се вратите у двадесет први век, и кад данашња пандемија прође, ако се икада затекнете у Ипру, слободно посетите “мачју среду; и не бојте се: последњи пут су живе мачке бацане са куле још 1817. године; кажу чак да је она последња преживела пад и успела да измакне злехудој судбини која јој је била намењена. Од тада, већ пуна два века, на овом фестивалу само се проба свеже пиво, које послужују веселе конобарице униформисане као, па, хм, као мачке…

Мачка је, дакле, дочекала Црну смрт већ са репутацијом опасног непријатеља богобојажљивог хришћанина. Средином четрнаестог века то сујеверје је коштало живота милионе мачака у Европи; иронија судбине је да је тиме само убрзано ширење куге: наиме, оне праве преносиоце, пацове, није имао више ко да улови и поједе…

Европа је наставила да масовно убија своје мачке и приликом сваке следеће епидемије и то је трајало скоро пуних три стотине година. Нарочито су на цени биле црне мачке – које су називали и ћеркама Луцифера – да би целој причи дали додатну живописност и додир мистерије. Од свега тога нама је данас остала само једна мала, невина, али дубоко укорењена празноверица: да је знак лоше среће ако нам црна мачка пређе пут.

***

У магловитим причама које ћете слушати биће, наравно, и других криваца за епидемију: од сасвим стварних људи, као што су били просјаци, монаси, грбавци, лепрозни, вагабунди или Цигани, па све до потпуно измишљених створења, као што су вилењаци или анђео смрти са исуканим мачем који се наводно појавио изнад Лондона уочи епидемије 1665. године (и тамо је тада било паметњаковића који су били спремни да се закуну како се баш исти тај појавио и изнад Рима, 590. године и изнад Јерусалима, вековима пре Христа).

Омиљени кривци били су и странци; начелно, то су били сви странци одреда, али некако је за сваки европски народ онај странац којег је било најзгодније (и најслађе) окривити за долазак смртоносне болести био баш – комшија. Тако су у средњовековној Енглеској кугу објашњавали “шкотском завером”; у Шпанији су окривили Арапе (који су још били на јужном делу Иберијског полуострва) – “невернике” и “мухамеданце”; у свим шведским народним предањима се, као тајанствени странац, који је међу добре хришћане донео заразу, појављује – зли Финац, а у свим финским, наравно – зли Швеђанин.

***

English Project by sarahgnorthcutt on emaze

Вештица и ђаво на метли доносе кугу, средњовековни дрворез

У обе доминантне културе на Средоземљу, и исламској и хришћанској, чести кривац за ширење куге била је и – жена. По исламским тумачењима, жена је преносила заразу у време менструације, кроз своју “нечисту крв”; по хришћанским, Црну смрт је ширила вештица, по налогу свог господара ђавола, и то увек уз помоћ његове друге савезнице, већ поменуте мачке.

Колико су ова веровања била укорењена у разним европским народима најбоље сведоче легенде настале у тим временима (којима ћемо се детаљније бавити у једним од наредних наставака): све визуелне представе куге биле су у женском облику – и  норвешка Pesta, и аустријска Pest Jungfrau и многе друге представе у регионалним причама…

***

А на крају нашег данашњег путовања кроз средњовековне предрасуде, заблуде, хистерије, ксенофобије, мизогиније, сатанистичке ритуале, црне магије, геноциде и теорије завера, неколико врло практичних савета за свакодневни живот:

Прво, све док се не вратите у двадесет први век, немојте ни у кога да нападно гледате, буљите, или што би народ рекао, зверате. Ваши средњовековни суграђани мислили су да се и тако може пренети куга.

Друго, избегавајте и да носите ципеле са шиљатим врхом – за њих се мислило да их носе тровачи.

И, треће, свакако водите рачуна да случајно – не кинете. Кијање у данашњем свету није опасно (чак је и она урбана легенда – да, у тренутку када кине, човеково срце престаје да куца – у међувремену научно демантована). Међутим, у веку у којем се сада налазите, људи су били убеђени да, приликом кијања, из човека излази његов дух, који онда лута изван тела све док се не врати и за то време ради разне зле ствари. Понеки су, чак мислили да човек, кијањем, избацује из себе “зле духове” – који се онда селе у људе у његовој близини.

Све ове предрасуде представљале су јако захвалан материјал за већ постојећу панику, у свету који је био обасјан само ватром ломача.

Човек са шиљатим ципелама који би нападно гледао у некога и одједном случајно кинуо – имао је  све изгледе да буде линчован на лицу места.

Узгред: није се добро гледало ни на оне који су превише зевали. Из тог периода наше прошлости остао је обичај да човеку који кине кажемо: “наздравље” – за сваки случај. Човеку који зева, занимљиво, данас то више не говоримо…

 

 

X

Пад Запада

Black death is a plague in Europe.  Trace in the minds of Europeans

“На нашу велику жалост, куга је однела толико мноштво људи оба пола да више нико није могао да се нађе да лешеве однесе до гроба. Мушкарци и жене су носили своју децу на раменима до цркава и бацали их у заједничку гробницу. Из ових јама се ширио тако грозан смрад да се једва неко усуђивао чак и да прође поред гробља.

Толика је била несташица радника и упосленика сваке врсте да је у том периоду више од трећине земље у целом краљевству остајало необрађено. Сви радници, обучени или не, били су толико понети духом револта да ни краљ, ни закон, ни правдаа нису могли да их обуздају.”

(Вилијам Ден, монах у приорату катедрале у Рочестеру, Енглеска, 1349)

У међувремену, европски Запад је потпуно опустошен. Зашто је он био тако рањив, много више од Југа, Севера а (видећемо у једном од каснијих наставака) и Истока?

Историчари се данас углавном слажу око оног главног објашњења: карактеристика европског друштва у динамичној фази модернизације, која је означила трансформацију из средњовековне у рану модерну заједницу. Почеци мануфактурне производње, меркантилне привреде и банкарства напредовали су нарочито у северној Италији и Фландрији. Нови, већи бродови преносили су веће количине добара преко све ширих трговачких мрежа, које су повезивале Венецију и Ђенову са Цариградом и Кримом на истоку, Александријом и Тунисом на југу, Лондоном и Брижем на западу. Ова два последња града спајала су, опет, све италијанске мреже са медитеранског југа са оним немачко-ханзеатским, са балтичког севера. Две велике трговачке мреже на дугим линијама биле су допуњене кошницом интензивне трговине на кратким и средњим линијама и тако међусобно повезале земље и људе читавог Старог света.

Велики раст броја становника Европе у развијеном Средњем веку (1050 – 1300) значио је да преовлађујућа технологија у пољопривреди више није била довољна да подржи даљу експанзију. Да би превазишли тај проблем, становници су били принуђени да крче шуме и оснивају мала, планинска, насеља гдегод су могли. Исто тако су, све више, морали и да се специјализују, нарочито у сточарству, како би створили вишкове које би онда могли да размењују за со, гвожђе, житарице, брашно и све друго што сами нису производили. Сва ова насеља су функционисала у оквиру густих трговачких мрежа које су се протезале од морских обала до удаљених планинских села. Тако је – баш захваљујући трговцима и њиховим робама, и физички се крећући на њима – пандемија досезала чак и до најизолованијих насеља.

У овој раној фази модернизације, европски Запад је корачао и у “златно доба бактерије”, када су се повећање густине насељености и интензитета трговине и саобраћаја спојили са незнањем о природи епидемије и неспособношћу да се организују ефикасне противмере. Кад посматрамо матрице ширења пандемије у западној Европи, нама је данас јасно да се она много брже ширила воденим путевима, свеједно да ли поморским или речним. Брод је путовао просечном брзином од четрдесет километара дневно; нама данас то изгледа јако споро, али тај субјективан осећај је последица нашег утиска да никад немамо времена.

Средњовековни човек, ако је нечег имао на претек, имао је времена; већ и сама чињеница да би брод за две недеље прешао чак шест стотина километара – за њега тешко замисливу удаљеност – деловала би му невероватно. Истовремено, свака лука у којој би, у те две недеље, тај брод пристао постајала би нови мостобран заразе, повећавајући тако број тачака из којих би се куга даље ширила и непредвидивост њеног кретања. На копну, просечна брзина путовања била је много мања: до пет, или највише шест, километара дневно на најпрометнијим путевима; километар или два на секундарним линијама комуникација.

Из свих тих разлога, европски Запад, као густо насељени меркантилни центар континента, био је много рањивији од ретко насељеног, поспаног и помало лењог Истока на његовој периферији. Оно што је, у највећем делу протеклог миленијума, била предност, сада се показало као мана.

***

Пад Запада је заправо почео када се онај талас епидемије, који се из Марсеја ширио на југ према земљама на Иберијском полуострву, у једном тренутку зауставио у француском медитеранском граду Нарбони; одатле, четири стотине километара до главне трговачке луке на Атлантику, Бордоа, било је само питање времена. За трговце, поштоноше, путнике, ходочаснике – два месеца, највише три. Крајем марта 1348. Бордо је постао нови центар ширења заразе. Средином априла, један заражени брод је отишао у Ла Коруњу у северозападној Шпанији, потом други у Навару у североисточној; крајем месеца трећи у Руан у Нормандији.

Тако се формирао нови, западни фронт: у јуну се он проширио даље на запад, према Бретањи, на југоисток ка Паризу и на север према данашњој Холандији. Као и у Италији и у немачким земљама, и овде је примарни канал био морски превоз робе, који је нападао велике луке; секундарни и терцијарни су, потом, били разни копнени путеви којима су превожене заражена роба и људи.

***

Спомен-плоча у луци у данашњем Вејмуту, месту где је куга 1348. ушла у Енглеску

Неколико недеља након што су из Бордоа бродови смрти кренули на југ и север, пошла је и она једна – испоставиће се, за дуго времена и једина – лађа која је Црну смрт превезла и на запад, до британских острва. Према једној фрањевачкој хроници:

“У овој години, 1348, у Мелкомбу (Реџис) у грофовији Дорсет, мало пре празника Светог Јована Крститеља (24. јун) две лађе, једна од њих из Бристола, дошле су заједно. Један од морнара је са собом донео, из Гаскоње, семе ужасне заразе и кроз њега су људи у том граду Мелкомбу били први у Енглеској који су били заражени.”

А Џефри Бејкер, савременик и хроничар ових догађаја, јавни бележник у Оксфорду (1341 – 1356) записао је у својој Енглеској хроници (Chronicon Angliae) прецизне датуме њеног даљег кретања:

Најпре је однела готово све житеље лука у Дорсету, потом оне који су живели у унутрашњости, а одатле је беснела тако грозно кроз Дорсет и Сомерсет, све до Бристола. У Глостеру су људи одбили да приме несрећнике из Бристола у свој крај, јер су сви мислили да је и сам дах оних који су живели међу људима скончалим од куге, заразан. Али, напослетку је напала и Глостер, и Оксфорд и Лондон, и коначно читаву Енглеску, са таквом силином да су један човек или жена, од десет, остали живи.

Како гробља више нису била довољна, изабрана су поља за сахрањивање мртвих… Безбројни обични људи, многи калуђери, часне сестре и свештеници – само свемогући Бог зна колико њих – отишли су. Углавном, куга је нападала младе и јаке…

Ова велика зараза, која је почела у Бристолу 15. августа и у Лондону око 29. септембрра, беснела је целе године у Енглеској тако страшно да у многим селима није остало ниједне живе душе.”

Из обалских и урбаних упоришта, куга се немилосрдно ширила у унутрашњост земље. Још један заражени брод је, у касну јесен 1348. године, отворио нови, северни фронт, у луци Гримзби на источној обали Енглеске. Као и у Немачкој, и овде је, кроз серију “метастатичких скокова”, Црна смрт отворила два фронта, северни и јужни, који су се на крају спојили. Енглеска се предала куги до краја 1349. године, и послужила јој, као што смо видели, као одскочна даска за даље ширење северним морима – најпре према суседној Шкотској и Ирској, а онда и даље, ка Скандинавији, Балтику, Пољској и Русији.

Погледајмо шта је о ширењу куге на Велс и Ирску написао Џефри Бејкер:

“Следеће године, она је опустошила Велшане, баш као и Енглезе; и онда се укрцала на брод за Ирску, где су Енглези масовно умирали, али су староседеоци Ирци, живећи углавном у планинама и брдима, остали углавном нетакнути све до 1357. године када их је куга затекла неспремне и уништила их свуда.”

А Џон Фордин, чиновник из шкотског града Абердина, оставио нам је овај опис Црне смрти у Шкотској:

“У 1350. години била је велика зараза и помор људи у краљевству шкотском, и ова зараза је дивљала много година пре и после, у разним деловима света. Никада раније нико није чуо за тако велику кугу, од почетка света до данашњег дана, нити је то негде записано у књигама. Јер ова куга одзвањала је тако темељно да је трећина људске расе убијена.

Божјој вољом, међутим, овај помор је учинила једна посебна и нова слика смрти. Они који би оболели од те врсте великог отицања меса не би потрајали дуже од два дана. Болест је погађала људе свуда, али посебно средње и ниже класе, ретко великаше. Стварала је такав ужас да се деца нису усуђивала да посете своје родитеље на умору, нити родитељи своју децу, већ су бежали из тог страха од заразе, као што би бежали од лепре или од змије.”

Читајући овај одломак, данашњи посматрач може и сам да осети панични страх за сопствени живот који је несрећни чиновник Џон осећао у свом Абердину, док је свуда око њега Црна смрт играла свој последњи танго са његовим суграђанима. Читалац, готово, тај страх може и ножем да сече – толико је овај опис згуснут. Ипак, иронија судбине оставила је Џона у животу (умро је тек пуних тридесет пет година после пандемије) тако да смо остали богатији за ово његово сведочанство.

Али, наравно да нису били сви те среће: велшки песник Жан Гетин оставио нам је ове – у исти мах и потресне и поетске – редове:

“Видимо смрт како долази међу нас, видимо је као црни дим, ту кугу која сече све младо, тај фантом без корена који нема милости и не игра поштено. Јад који нам долази као оток испод пазуха, величине шилинга; он кипи, пробија се, на сваком месту може да се појави, једна глава која доноси бол и изазива гласан крик, један терет који се носи испод руку, болан љути чвор, бели грумен. Има облик јабуке, као глава лука, мали чир који никога не штеди. Он моћно кључа, као тињајући угарак, та болна  ствара пепељасте боје. Ружна ерупција која долази невероватном брзином. Грозни орнамент који избија на брзину. Рани знаци црне смрти.”

Овај текст Жан Гетин је написао средином марта 1349. године; у том тренутку је од куге већ умрло сво седморо његове деце. Није прошло ни пуних месец дана, пре него што им се и сам придружио – и ово су, заправо, биле његове последње написане речи.

А Хенри Најтон, свештеник опатије Свете Марије у Лестеру, у својој хроници коју је писао тридесет година после епидемије, сећа се – са разумљивом емоционалном дистанцом у односу на догађаје – занимљивих детаља из свакодневног живота:

I am sore afflicted with the plague and the only remedye is more ...

Енглеска у време куге, савремена илустрација

“Онда је ужасна куга продрла са обале, од Саутхемптона и дошла у Бристол и тада је скоро цела снага овог града умрла; јер било је мало оних који су остали у кревету више од три дана, или два дана, понекад чак и пола дана; и потом је смрт провалила свуда где би сунце обасјало. У Лестеру, у малој парохији Светог Леонарда умрло је више од тристо осамдесет људи; у парохији Светог крста, око четири стотине; у парохији Свете Маргарете од Лестера, преко седам стотина. … 

Исте године била је и велика епидемија овчије куге, свуда у краљевству, тако да је на једном месту, само на једном пашњаку, угинуло више од пет хиљада оваца, и тако су трулеле да их ни животиња ни птица нису ни такле. А због страха од смрти, цене су пале свуда. И било је јако мало оних који су водили рачуна о богатству, или ма чему другом; човек је могао да купи коња, који је раније коштао четрдесет шилинга, за шест или седам; дебелог вола за четири, краву за шилинг, јуницу за пола шилинга, дебелу свињу за пет пенија, овцу или овна за четири пенија, јагње за два. Бала вуне коштала је девет пенија.

Овце и говеда тумарале су по пољима и кроз њиве, и није било никога да о њима води рачуна, и не може се знати број животиња које су угинуле по рововима и живицама пошто пастира није било ни од корова; јер, била је таква оскудица слугу да нико није знао пта да ради. Већ следеће јесени није могао да се нађе жетелац за мање од осам пенија, са храном, нити косац за мање од дванаест пенија, са храном.

И много је усева пропадало по пољима, јер никога није било да их покупи; али, у години куге, као што смо рекли и за друге ствари, жита је било у таквом изобиљу да о томе нико није бринуо.”

А како је било у градовима? Већ поменути јавни бележник из Оксфорда, Џефри Бејкер, каже да је у његовом граду трава почела да расте и по главним улицама:

“… неколико инчи висока трава је у Широкој улици и Високој улици”.

Није био поштеђен ни Лондон: према Роберту од Авесберија, чиновнику који је живео близу старе зграде катедрале Светог Павла:

Lord have mercy on London | Great plague of london, Black death ...

“Боже смилуј се на Лондон”, средњовековна графика

“Зараза је стигла у Лондон око празника Свих Светих (1. новембар) 1348. и сваког дана односила многе животе. Постала је тако моћна да је између Сретења Господњег и Ускрса 1349. године више од две стотине лешева сваког дана било закопавано на новом гробљу код Смитфилда, и то поред оних који су већ били сахрањивани на другим гробљима у граду.

Онима што су били означени за смрт ретко је остајало да живе дуже од три или четири дана. Куга није имала милости ни за кога, сем за неколицину врло богатих људи који су одмах напустили град. У истом дану, по двадесет, четрдесет или шездесет тела, а у неким приликама и много више, бивало је сахрањивано у једном заједничком гробу.” 

Тако је једна половина средњовековног Запада – она на британским острвима – већ после годину дана пандемије Црне смрти одавала апокалиптични утисак напуштене земље, представљајући сцену коју ће Бројгел тек два века касније кичицом великог мајстора овековечити на свом платну “Тријумф смрти”.  А шта се за то исто време догађало у оној другој половини средњовековног Запада, тамо преко Ламанша?

***

Резултат слика за England black death 1347

Суочен са узнемиравајућим вестима о ширењу куге са југа (у Авињону је, на пример, болести подлегао сваки четврти човек на самом папском двору; међу становништвом града стопа смртности је ишла и до 50%) и са запада, из луке у Руану, француски краљ Филип VI је средином 1348. сазвао “колегијум мајстора” са Медицинског факултета Универзитета у Сорбони. Њих четрдесет девет су тако постали први кризни штаб у историји Европе, а Филип је тада био једини европски владар који се, уместо свештеницима, најпре обратио лекарима.

Phil6france.jpg

Филип VI Валоа, краљ Француске (1336)

Филипов положај је, и пре пандемије, био јако компликован. Кућа Валоа, на чијем се чеку налазио, улазила је у једанаесту годину свог оружаног сукоба са енглеском кућом Плантагенета коју је водио Едвард III; овај рат, који нико од њих двојице неће доживети да заврши, јер ће се ратовати целих сто година, нама је данас познат као Стогодишњи рат. Само две године пре доласка куге, цвет Филипових витезова поражен је – њих четири хиљаде је погинуло – у Бици код Кресија (тада је, по први пут, у једној европској бици употребљен топ), а годину дана касније Енглези су освојили и Кале, највећу француску тврђаву на Ламаншу, коју ће држати у наредних две стотине година.

После свих ових пораза, очекујући да ће Енглези сваки час ући у Париз (заиста, у једном тренутку су њихове претходнице биле на само три километра од градских зидина) Државни сталежи – најближе колико је Средњи век стигао до нашег данашњег појма парламента – одбили су да Филипу позајме новац који му је био неопходан да настави са вођењем рата. И онда је дошла пандемија…

Филипов “кризни штаб” је саставио нешто што би се – за оно време, наравно – могло сматрати стандарним медицинским извештајем: навео је узроке болести, њен ток, превентивне мере и терапије. Највероватније, писци тог текста, састављеног на латинском језику, нису ни имали прилике да виде и испитају ниједног болесника од куге, ни живог ни мртвог. Оно што су имали, били су неки спорадични извештаји њихових колега, из Италије и јужне Француске, као и радови класика медицине: Хипократа, Галена и Авицене.

Читав текст је више академски него практичан, и у великој мери се ослања на кобинацију теолошких и астролошких објашњења; између осталог, наводи се да је “Бог искористио небеска тела да поквари атмосферу, стварајући мијазму која је отровала људске жртве”. Такође, помиње и “штетне паре” из несахрањених лешева који се распадају, као и из мочвара.

Као превентиву, Compendium de epidemia предлаже дијете (у циљу постизања равнотеже “састојака” у организму), пречишћавање ваздуха димом, купање у сирћету и уздржавање од “јаких страсти” које би тело могле да “прегреју или охладе”. Коначно, ту су и за то време стандардне терапије: пургативи, који би организам очистили од отрова, флеботомија (пуштање крви) и индуковано повраћање.

Нама данас овај “приручник” може да звучи као обично надрилекарство – још једна од бројних псеудомедицинских бесмислица са којима се сусрећемо и данас по медијима и друштвеним мрежама, када читамо о вакцини или леку против корона вируса. Међутим, за човека четрнаестог века, то је био врхунац медицинске науке; не само субјективно, него и објективно: они за боље нису знали и боље нису имали.

Текст приручника је био скраћиван, коришћен као инспирација за поезију, превођен на француски и немачки језик – и много оригиналних верзија тог текста постоји и данас. На мање или више директан начин, утицао је на европску медицинску литературу још најмање цео један век.

***

The Palais de la Cité and Sainte-Chapelle, viewed from the Left Bank, from the Très Riches Heures du duc de Berry (month of June) (1410)

Париз око 1410. године

Париз је тада био више од престонице Француске: симболичног седишта њених краљева. Био је, на много начина, и престоница Европе: њен највећи град, са тада незамисливих две стотине хиљада становника; седиште њеног најпрестижнијег универзитета: Сорбона је била бакља која је осветљавала средњовековни мрак за десетине других, мањих центара научне мисли; био је и центар политичких и дипломатских преговора, дипломатских иницијатива и великих комерцијалних трансакција – у Паризу су се сусретали трговци, научници, уметници, дипломате и шпијуни из целе Европе, од пољског Кракова до шпанског Ваљадолида;  био је и европски саобраћајни центар: мостови преко Сене представљали су центар мреже римских путева, која је спајала европски север и југ.

Упркос томе, како је бивао све већи, град је постајао и све опасније место за живот; на простору омеђеном зидинама из 1200. године у време доласка куге живело је четири пута више становника. Сабијени у уским улицама, без канализације и са недовољним бројем бунара из којих су могли да се снабдеју свежом водом, са отпацима хране из кућа и бројних пијаца који су привлачили пацове, Парижани су били лака мета за Црну смрт.

Hotel-Dieu, Париз; гравира из XVI века

Већина становника живела је, чак и за тадашње услове, у екстремном сиромаштву. Ако се рачунају и деца умрла на порођају, просечан животни век је био једва осамнаест година. Људи су јели све што им је падало шака и цревна обољења била су, чак и пре пандемије, свакодневна појава.

Здравствени систем, практично, није постојао. Цео град је имао једну једину болницу: Hotel-Dieu (Добра кућа), поред цркве Нотр-Дам, на обали Сене у којој су се часне сестре бринуле о болеснима, сиромашнима и бескућницима заједно. Чим је епидемија избила, смртност је у овој болници скочила на двадесет процената. Монах Жан де Венет, сведок ових догађаја, у својим записима је одао признање храбрим часним сестрама, чије је комплетне поставе било неопходно неколико пута мењати, јер су све умирале после неколико дана или недеља:

“… било је дана када су кола из болнице односила и по пет стотина лешева; тела пацијената била су помешана са телима сестара, на свом последњем путу”.

Cimetière des Saints – Innocents, Париз, око 1450.

А тај последњи пут није био дуг: оближње Cimetière des Saints – Innocents, тзв. гробље светих невиних, примало је жртве куге из једине градске болнице; понекад, кад није било довољно гробара са запрежним колима, у одношењу тела помагали су им и лађари на Сени: они исти који су ујутро у престоницу довозили хлеб из пекара у предграђима, увече су односили оне који хлеб више неће јести. Посао лађара на Сени су иначе традиционално обављали момци из Корбеја, малог места око четрдесетак километара јужно од Париза. Парижани су, зато, ове лађаре од памтивека звали “корбејари”; зову их тако и данас. Али, од велике епидемије куге у четрнаестом веку, овим изразом се, у француском сленгу, означавају још и – мртвачка кола.

Paris Catacombs: VIP Skip-the-Line Restricted Access Tour - Paris ...

Париске катакомбе

Ускоро је и Cimetière des Saints – Innocents постало пуно и провост града Париза, извесни Етјен Марсел (била је то функција најближа нашем данашњем појму градоначелника) био је принуђен да отвори још једно, Cimetière de la Charité, гробље милосрђа. Приликом великог преуређења града, крајем осамнаестог и почетком деветнаестог века, ова два гробља су испражњена и сви посмртни остаци средњовековних Парижана пренети у чувене Катакомбе. Костурницу која је некада служила као складиште за смештај вишка мртвих тела, данас је један од чувенијих париских музеја. Једном, кад прође пандемија корона вируса и навратите до Париза – обиђите их. Постоји велика вероватноћа да ће вам се осмехнути неки стари познаник – једна од глава из 1348. године, са којом сте се дружили у овом тексту?

За три године (1348 – 1350) Париз је од епидемије куге изгубио око једне трећине свог становништва: тачан број мртвих никада није израчунат, али процене историчара крећу се у зони између педесет и осамдесет хиљада жртава – од укупно две стотине хиљада колико је у граду живело пре епидемије. Само црквене књиге из парохије Сен-Жермен, које су неким чудом остале сачуване после седам стотина година, показују да је смртност, у односу на просечне вредности, скочила чак педесет пута! Граду светлости је било потребно пуних две стотине година да поново достигне број становника који је имао пре епидемије.

О величини трауме коју је претрпео Париз најбоље нам сведочи један детаљ из историје уметности. Мотив тзв. “плеса смрти” (фр. Danse macabre, нем. Totentanz) – алегорија која је синтетизовала колективно памћење и емоције Европљана из времена Црне смрти и временом се развила у посебан поджанр средњовековне уметности – први пут се, у целој Европи, појавила баш у Паризу: као мурал на зиду костурнице са посмртним остацима жртава епидемије, на Cimetière des Saints-Innocents, 1424. године.

Француска је, по неким историчарима, ипак у целој овој несрећи епских размера нашла и нека зрнца неочекиване среће: куга је, наиме, погодила и Енглеску и исцрпела је толико да више није могла да победу код Кресија и освајање Калеа искористи за даља освајања. Стогодишњи рат настављен је тек неколико година по престанку пандемије, 1355. године.

Тако је Црна смрт, поред тога што је опустошила Париз, овај град вероватно и спасила енглеског освајања. Поред тога, у годинама после епидемије, због смањене тражње, у Паризу су пале цене некретнина (ренте за станове и куће у центру града смањене су чак четири пута) – а због смањене понуде повећане су наднице.

Но, јунак овог нашег наставка, европски владар који је сазвао први медицински кризни штаб у историји, краљ Филип VI није имао толико (не)среће колико његова престоница. Најпре је, 12. децембра 1349. године, од куге умрла његова жена, Жана од Бургундије. Онда се, после само месец дана, поново оженио – и то вереницом свог сина, двадесетогодишњом Бланшом од Наваре.

“Није сачекао ни да се јадница охлади у гробу а одмах је ону курву одвукао до олтара” – злобно су причале бабе по париским пијацама, док су гробари око њих односили последња тела умрлих од куге.

Коначно је – већ у августу – краљ и сам умро, али не од куге! Ако је веровати циничном објашњењу оних истих баба које су га по пијацама оговарале још у јануару, Филипова смрт у педесет седмој години била је последица:

“… хроничне исцрпљености, због свакодневног обављања брачних дужности…”

 

 

XI

Холокауст Средњег века

Medieval Religious Magic and the Protestant Purification; Some ...

Знам, сада вас сигурно копка кога ће све ваши нови средњовековни суграђани окривити за пандемију која их је задесила? У двадесет првом веку, слушали сте теорије завере о дубокој држави, биолошком рату, вирусу короне закопаном испод леда Антактика, мистериозној 5Г мрежи, фармакомафији, вакцинама, Билу Гејтсу, Рокфелерима, Ротшилдима, илуминатима … А чиме ће вам пунити главу у четрнаестом веку?

Заправо, вероватно ћете баш ове њихове приче разумети најлакше од читавог света у који сте дошли – јер ће се оне најмање разликовати од данашњих прича, које већ добро знате. У грозничавој машти средњовековног човека – неписменог, затуцаног и уплашеног – сцене ужасних смрти, које су се свакодневно догађале свуда око њега могле су да буду само плод неке мрачне завере.

***

Најчешће, ваши нови савременици мислиће да су кугу добили зато што их је неко отровао: “суптилан”, “продоран”, “тренутни” – све су то били придеви којима су описивали отров – то универзално објашњење за заразу и све њене опскурне и чудне симптоме. За тајанствени отров се причало да се прави од жаба, змија, пљувачке и гноја жртава куге и разних других састојака – од којих је најмање пола било плод маште. Уз мало црне магије, све је постајало могуће.

Тровач! Реч је ускоро постала тако уобичајена, толико је одјекивала, да је већ сама реч ширила страх. Свако је био под присмотром, сваки поступак је могао да изазове сумњу. Сумња се брзо претварала у извесност, а извесност у неконтролисани бес. Ево једне истините приче из цркве Светог Антонија у Милану, коју преносимо према роману Алесандра Манцонија “Вереници” (1827):

“На дан неког верског празника, човек од својих осамдесетак година клекао је да се помоли; када је завршио и хтео да поново седне, својим огртачем је обрисао прашину са клупе.

Старац трује клупе! Неколико жена је викнуло у исти глас. И сви људи у цркви окомили су се на несрећника, чупали га за белу косу, засули ударцима, шутирали ногама. Вукући га и гурајући, довели су га до улаза у цркву. Ако су му у том тренутку поштедели живот, то је било само зато да би могао да буде одведен у затвор, где ће бити подвргнут суђењу које је значило и тортуру.

Видео сам како су га развлачили улицом” – рекао је Рипамонти – и после ништа нисам чуо о њему. Не верујем да је могао да остане у животу више од неколико минута након што сам га изгубио из вида.”

Овакве сцене се нису догађале само у једном граду. Лудило се ширило истом брзином као и болест. Сваки путник, којег би сељаци нашли изван главног пута, или како тумара по путу гледајући около, или је само застао и сео да се одмори; сваки непознати човек са било чим чудним или сумњивим на лицу или одећи, био је тровач. Већ и прва реч о његовом доласку, ма чија – чак и неког малог детета – била је довољна да црквена звона почну да бесомучно звоне, а руља се окупља на градском тргу. Несрећни странац био би на лицу места линчован (обично каменован до смрти или обешен) или би га одвукли у затвор. Затвор би, у ствари, у таквим случајевима био и једино уточиште од полуделе руље – бар за неко време.

Са временом, како су се епидемије куге понављале, тако су и разне теорије о вештицама и вештичарењу постајале све популарније и развијеније. Са њима су долазиле и приче о отровним уметностима и мрачним вештинама, разним дијаболичним операцијама и замршеним плановима, заверама целих народа, склоних да прошире кугу отровом или црном магијом…

Вратимо се опет Манцонију, који описује како су становници Милана у свом граду 1570. године тражили и “препознавали” вештичје трагове:

“Одједном, узнемиравајућа слика привукла је очи и мисли грађана! На сваком делу градских врата и зидова одједном су пронађени трагови чудне врсте масти: жућкасто-беличасте прљавштине. Мрље су биле разбацане, око њих се налазила влага неправилних облика, као да је неко узео сунђер да поспе и рашири прљавштину на зид.”

Сав свој немоћан бес због пандемије која га је задесила средњовековни човек је усмеравао на спољне кривце. Богу, а богами ни Ђаволу, није било паметно замерати се у то време масовног умирања – али зато се мржња неписменог и уплашеног европског малограђанина усмерила на оне који су били лакше доступни а нису могли да се бране од руље: страдале су мачке, жене, странци, просјаци, лепрозни, грбавци, људи који су носили шиљате ципеле, они који су сувише често зевали или кијали, или напросто сувише нападно некога гледали, вагабунди, гробари, Цигани, Јевреји…

***

Прича о мачкама је, заправо, почела готово читав век пре појаве куге. Италијан Уголино ди Конти није волео мачке; кажу да их се плашио. Када је изабран за папу Гргура IX, 1227. године, једва је дочекао прилику: већ после неколико година, донео је булу Vox in Rama (Глас у Рами – Рама је град у древној Јудеји, данас у Израелу) која се бавила разним бизарним сектама у Немачкој.

У опису њихових – у тексту буле пише “луциферских” – ритуала важно место има и црна мачка. Наводно, када би учесници обреда иницијације новог припадника секте завршили заједнички обед, огромна фигура црне мачке би одједном оживела и кренула према њима, уназад и са подигнутим репом. Тада би новопримљени припадник секте, а после њега и сви присутни, љубили џиновску црну мачку у задњицу. Након тога би се угасиле свеће и сви присутни се одали хомосексуалним оргијама…

Конрад од Марбурга, мурал у цркви у Марбургу, XIII век

Кажу да је за папу Гргура овај живописан опис измислио извесни Конрад од Марбурга, амбициозни немачки племић и свештеник, који је себи тако маштом купио функцију главног инквизитора за град Мајнц – где је са особитим задовољством своје противнике, а и све који му нису били симпатични, ревносно спаљивао на ломачи.

На сам текст папске буле надовезале су се после наслаге народних предања, описа “очевидаца”, прича “у поверењу” и свега другог што и у нашем данашњем свету представља фабрику урбаних легенди. Мачка је постала прво служавка, а касније и отелотворење самог Сатане! У Кембриџу, у Енглеској, мештани су ухватили, а онда ритуално убили, чак седамдесет девет мачака у једном дану!

А у фландријском граду Ипру (данас у Белгији) имали су други обичај: фестивал Kattenstoet подразумевао је да поштени хришћани све мачке којих се докопају донесу на врх градске куле, одакле су престрашене животиње живе бацали са врха торња. Потом би, гледајући распоред њихових расутих изнутрица када падну на земљу, прорицали судбину. Ова церемонија се увек догађала средом (зато су је звали “мачја среда”) и изгледа да је више мачака бацано када је град био у тешкоћама. Једна хроника из 1594. године помиње само три бачене мачке, “јер је ово била добра година”.

Кад се вратите у двадесет први век, и кад данашња пандемија прође, ако се икада затекнете у Ипру, слободно посетите “мачју среду; и не бојте се: последњи пут су живе мачке бацане са куле још 1817. године; кажу чак да је она последња преживела пад и успела да измакне злехудој судбини која јој је била намењена. Од тада, већ пуна два века, на овом фестивалу само се проба свеже пиво, које послужују веселе конобарице униформисане као, па, хм, као мачке…

Мачка је, дакле, дочекала Црну смрт већ са репутацијом опасног непријатеља богобојажљивог хришћанина. Средином четрнаестог века то сујеверје је коштало живота милионе мачака у Европи; иронија судбине је да је тиме само убрзано ширење куге: наиме, оне праве преносиоце, пацове, није имао више ко да улови и поједе…

Европа је наставила да масовно убија своје мачке и приликом сваке следеће епидемије и то је трајало скоро пуних три стотине година. Нарочито су на цени биле црне мачке – које су називали и ћеркама Луцифера – да би целој причи дали додатну живописност и додир мистерије. Од свега тога нама је данас остала само једна мала, невина, али дубоко укорењена празноверица: да је знак лоше среће ако нам црна мачка пређе пут.

***

У магловитим причама које ћете слушати биће, наравно, и других криваца за епидемију: од сасвим стварних људи, као што су били просјаци, монаси, грбавци, лепрозни, вагабунди или Цигани, па све до потпуно измишљених створења, као што су вилењаци или анђео смрти са исуканим мачем који се наводно појавио изнад Лондона уочи епидемије 1665. године (и тамо је тада било паметњаковића који су били спремни да се закуну како се баш исти тај појавио и изнад Рима, 590. године и изнад Јерусалима, вековима пре Христа).

Омиљени кривци били су и странци; начелно, то су били сви странци одреда, али некако је за сваки европски народ онај странац којег је било најзгодније (и најслађе) окривити за долазак смртоносне болести био баш – комшија. Тако су у средњовековној Енглеској кугу објашњавали “шкотском завером”; у Шпанији су окривили Арапе (који су још били на јужном делу Иберијског полуострва) – “невернике” и “мухамеданце”; у свим шведским народним предањима се, као тајанствени странац, који је међу добре хришћане донео заразу, појављује – зли Финац, а у свим финским, наравно – зли Швеђанин.

***

English Project by sarahgnorthcutt on emaze

Вештица и ђаво на метли доносе кугу, средњовековни дрворез

У обе доминантне културе на Средоземљу, и исламској и хришћанској, чести кривац за ширење куге била је и – жена. По исламским тумачењима, жена је преносила заразу у време менструације, кроз своју “нечисту крв”; по хришћанским, Црну смрт је ширила вештица, по налогу свог господара ђавола, и то увек уз помоћ његове друге савезнице, већ поменуте мачке.

Колико су ова веровања била укорењена у разним европским народима најбоље сведоче легенде настале у тим временима (којима ћемо се детаљније бавити у једним од наредних наставака): све визуелне представе куге биле су у женском облику – и  норвешка Pesta, и аустријска Pest Jungfrau и многе друге представе у регионалним причама…

***

А на крају нашег данашњег путовања кроз средњовековне предрасуде, заблуде, хистерије, ксенофобије, мизогиније, сатанистичке ритуале, црне магије, геноциде и теорије завера, неколико врло практичних савета за свакодневни живот:

Прво, све док се не вратите у двадесет први век, немојте ни у кога да нападно гледате, буљите, или што би народ рекао, зверате. Ваши средњовековни суграђани мислили су да се и тако може пренети куга.

Друго, избегавајте и да носите ципеле са шиљатим врхом – за њих се мислило да их носе тровачи.

И, треће, свакако водите рачуна да случајно – не кинете. Кијање у данашњем свету није опасно (чак је и она урбана легенда – да, у тренутку када кине, човеково срце престаје да куца – у међувремену научно демантована). Међутим, у веку у којем се сада налазите, људи су били убеђени да, приликом кијања, из човека излази његов дух, који онда лута изван тела све док се не врати и за то време ради разне зле ствари. Понеки су, чак мислили да човек, кијањем, избацује из себе “зле духове” – који се онда селе у људе у његовој близини.

Све ове предрасуде представљале су јако захвалан материјал за већ постојећу панику, у свету који је био обасјан само ватром ломача.

Човек са шиљатим ципелама који би нападно гледао у некога и одједном случајно кинуо – имао је  све изгледе да буде линчован на лицу места.

Узгред: није се добро гледало ни на оне који су превише зевали. Из тог периода наше прошлости остао је обичај да човеку који кине кажемо: “наздравље” – за сваки случај. Човеку који зева, занимљиво, данас то више не говоримо…

 

 

XII

Пад Истока

File:Novgorod torg.JPG

“Пијаца у Новгороду”, Аполинариј Вазнецов (1908-1909)

Куга се, из Венеције, ширила на исток копном, према Хрватској и Угарској, и морем, пролазећи кроз млетачке поседе на јадранској обали, према Босни и Србији. Из Угарске је, преко словачких земаља ишла даље на север, у Пољску; ова земља је била нападнута и са запада, из Немачке и са севера, ханзеатским броодовима који су пристајали у балтичке луке. Коначно је, из Пољске, 1350. године, продрла у западне руске кнежевине а одатле наставила свој поход према Москви.

На Божић 1347. године једна галија Serenissime пристала је у луци у Сплиту (Spalato). Испоставило се да је на њој било довољно заражених пацова да заразе читаву јадранску обалу, од Боке которске на југу, до Истре на северу…

Већ у априлу следеће године, осећајући задах смрти у пролећном ваздуху, чопори вукова напустили су своја уобичајена зимска склоништа у планинама изнад Сплита и спустили се до самог града, да нападну преживеле. Даље према југу, источна обала Јадрана одавала је утисак хаоса: у јуну су градске власти у Дубровнику наложиле сваком пунолетном мушком грађанину да “без одлагања” састави свој тестамент. А колико су сви ти градови били погођени пандемијом најбоље сведочи пример Котора: у градски статут унет је члан 225 којим су, више него икада раније, олакшани услови за добијање држављанства ове мале маритимне републике: “да се постане грађанином Котора довољно је само дати изјаву код нотара и настанити се у граду“. Ова мера била је образложена жељом да се “побољша стање и оживи град”.

У Душанову Србију Црна смрт је дошла из два правца: са истока, из Цариграда, преко Сера (који је тек 1345. ушао у састав средњовековне српске државе), према Солуну и Скопљу; и са југа, из Дубровника, караванским путевима према северу, преко дубровачких трговачких колонија у Новом брду, Крушевцу и Прокупљу, све до Смедерева и Видина на Дунаву.

Границе су тада, баш као и у остатку Европе, биле појам врло различит од данашњег: постојале су карте, непрецизне и углавном цртане на основу нејасно писаних мировних уговора; постојала су људска насеља, у којима су углавном живели неписмени људи; лојалност феудалног господара једном или другом владару (а она се често мењала) значила је фактичку границу. Начина да се таква дуга, непрецизно утврђена и порозна граница ефикасно обезбеди од ширења заразне болести није било: на читавом Балкану је тада живело око пет милиона људи, у Душановој Србији је било до половине тог броја, разбацаних на широком простору од Саве до Егејског мора. Младен Шубић, хрватски великаш и муж Душанове полусестре Јелене био је и сам једна од првих жртава Црне смрти међу балканским племством.

Једино што се, под таквим околностима, како-тако могло бранити били су ужи периметри затворених и строго контролисаних заједница: свакако најпогодније такво место била је Света Гора, односно манастир Хиландар. Цар Душан на Атос склања своју жену Јелену и сина Стефана Уроша. Јелена тако улази у историју као једина жена која је крочила ногом на Свету гору; додуше, бар ако је веровати старим записима, она – технички гледано – и није крочила, јер је била све време ношена у носиљци у којој је јела, спавала и вршила физиолошке потребе. Као и већина европских прича из времена куге и ова је апокрифна, а историчари се не слажу ни око чињенице колико времена је Јелена провела у монашкој држави: неки тврде да се радило само о неколико месеци зиме 1347/1348. године, други опет да је тамо била и у већем делу наредне, 1348. године.

Епидемија је свакако ослабила Србију али је исто тако ослабила и суседне земље, и  користећи стицај околности – 1348. од куге умире Јован Анђел, византијски гувернер Тесалије – Душан заузима ову грчку покрајину.

***

Figure . Part of the panorama of medieval Cracow and Casimir as a separated city (left side), by the Nuremberg Chronicle by Hartmann Schedel,  (Archive of Historical Museum in Cracow)

Средњовековни пољски градови Краков и Казимир, детаљ из “Нирнбершке хронике” (1493)

У лето 1349. године куга је стигла и у Пољску. Прецизније речено: обухватила је ову земљу својим пипцима, попут хоботнице: први талас је ушао са севера, кроз балтичке луке, Елбинг и Данциг (данас Елблаг и Гдањск); са југа, епидемија је напредовала из Угарске; донела ју је вероватно и прва група јеврејских избеглица из немачких земаља, које је пољски краљ Казимир прихватио на молбу своје лепе љубавнице, Јеврејке Естер; коначно, у 1351. години, када су преживели у остатку Европе почели да верују како је све, ипак, готово, дошао је и четврти талас, са запада, преко реке Одре. Не постоје прецизне евиденције о броју жртава куге у Пољској, али је индикативан – баш као и у Енглеској и Француској – нагли скок надница у годинама после епидемије, што указује на страшан пад у понуди радне снаге на тржишту, једну од уобичајених последица депопулације.

За Чешку се дуго веровало да је била поштеђена најгорих пустошења Црне смрти, превасходно због своје тадашње изолованости од главних трговачких рута које су пролазиле европским континентом. Као ни у случају Пољске, ни овде нису сачуване статистике које би нам помогле да, макар оквирно, реконструишемо магнитуду демографских губитака. Ова европска земља, која је пре пандемије имала око милион и по становника, била је један од напреднијих региона Европе, извозник калаја и сребра, увозник соли и гвожђа, са својом блиставом престоницом, златним Прагом.

Оно што нам је остало је једна прича из тзв. Прашке хронике (писане негде око 1350. године) где се помиње посета групе чешких студената (који су тада били на Универзитету у Болоњи) својој домовини; према овом извештају:

“студенти … су у већини градова и замкова видели мало преживелих; у некима су сви били мртви. У многим кућама и они који су преживели били су толико ослабљени болешћу да један другом нису могли да пруже чашу воде, нити помогну на ма који други начин, и тако проводише време у великим невољама. … На многим местима, такође, ваздух је био више заражен, и смртоноснији, од заражене хране, због распадања лешева јер није био остао нико да их сахрани.”

***

Князь Василий I Дмитриевич - Москва - История - Каталог статей - Любовь безусловная

Москва, средина XIV века, савремена илустрација

Видели смо да је Црна смрт, још 1345. године, на самом почетку свог европског похода, дошла до крајњих западних граница монголске Златне хорде, на европском делу данашње Русије. Разне руске кнежевине које су се граничиле са Татарима биле су, дакле, природан простор за наставак ширења болести. Ипак, то се није десило: куга ће – тек пуних шест година касније – у Русију стићи са друге стране: са пољског и литванског запада, а не са монголског истока. Уместо да буде њена прва жртва, Русија је постала последња.

Куга је први пут ушла на неку руску територију у Новгороду, у касну јесен 1351. године и пре зиме стигла у две стотине километара удаљени Псков, на југозападу. Хладно време је опет зауставило ширење болести, али се оно наставило у рано пролеће 1352. Сам Новгород, крајња источна тачка разгранате ханзеатске трговачке мреже, за тих шест месеци постао је препун бактерија куге, у роби која је долазила из Скандинавије; епидемија је достигла врхунац средином августа.

Специфичност епидемије у Русији, у односу на већину других европских земаља, била је истовремена појава оба типа куге: и бубонске и плућне. Тај закључак је очигледан већ и из записа једног новгородског хроничара (1352):

“Ово су били симптоми те смрти … човек би пљувао крв и после три дана би био мртав.”

Присуство плућне куге олакшало је њено ширење, јер оно више није зависило само од оних фактора који су утицали на ширење бубонске куге: величине популације пацова, распореда градских агломерација и топлог времена. Пошто се плућна куга преносила директно са човека на човека, то је даљи ток болести учинило, у много већој мери, непредвидивим и сеоско становништво учинило много рањивијим него у случају бубонске куге. Слична матрица је у некој мери била присутна и у остатку Европе (јер је и тамо око деведесет процената становништва живело у расутим и углавном изолованим селима), али је у средњовековној Русији – где осим Новгорода, Пскова и Москве, градских насеља у данашњем значењу тог појма није практично ни било – она постала доминантна.

Међутим, овде се није радило само о механици и току епидемије него и о дубљим социјалним последицама. Стопе смртности су нагло скакале, у одређеним периодима и на одређеним локацијама: хронике из Новгорода и Пскова помињу “стотине мртвих дневно”, “масовне гробнице” и “напуштена поља”. Али болест се није задржавала само у већим местима: удаљено, мало насеље Бело језеро је претрпело таква пустошења да су сви преживели морали да буду расељени.

Московски Кремљ почетком XIV века, Аполинариј Вазнецов

Ни социјални статус, ни богатство, ни старост ни пол нису могли да заштите човека од заразе. Међу жртвама су били и архиепископ новгородски и митрополит московски, а у једном тренутку је претила опасност да цела династија Руриковича, владара московске кнежевине, изумре услед епидемије. Када је 27. априла 1353. умро Симеон Иванович Горди, велики кнез Москве – у својој тридесет шестој години – његовог наследника Ивана Светлог нису пуштали да уђе у град месецима, све док епидемија није коначно ишчезла; за сваку случај, јер замене, наиме, више није било…

Црна смрт је, такође, допринела и релативном порасту апсолутизма у североисточној Русији, десеткујући аристократију у овим областима и утицала на политичка превирања у Новгородској републици, 1350-тих. Иако је пандемија била дефинитивно мање смртоносна него у западној, а вероватно и у средњој Европи, она је, суштински, изазвала исте друштвене ефекте.

Као и у другим деловима Старог континента, и у Русији се црква, док је зараза трајала и непосредно по њеном завршетку, суочила са таласом разних завештања – у тестаментима умирућих и у поклонима оних који су се, у страху од смрти, суочавали са сопственом савешћу. Честа народна реакција на опасност, и начин да се одагна страх, било је подизање цркве локалном свецу-заштитнику; понекад, ревносни сељани би то урадили за само 24 часа: десетине нових капела прекриле су земљу, нарочито у новгородској области.

Пандемија је, исто тако, подстакла и процес колонизације широких, раније ненастањених, подручја североисточне Русије, где су монаси и сељаци заједно тражили уточиште, након бекства из градова захваћених заразом. О томе најбоље сведоче називи многих места у северној Русији: насеља као што су Јазвецово или Јазвишче основали су бегунци од куге (рус. јазва) и њихова имена остала су неми сведоци свеприсутности ове страшне болести.

За разлику од својих савременика на европском Западу, средњовековни Руси у свом окружењу нису имали хомогене и финансијски утицајне јеврејске заједнице које би могле да послуже као идеални кривци за изазивање “Божјег гнева”. Зато у Русији, у четрнаестом веку, није ни било антисемитизма, тако доминантног у средњој и западној Европи тог времена. Уместо Јевреја, Руси су кривце тражили у Татарима; узгред, иако тадашњи Руси то нису знали, били су потпуно у праву, јер, као што смо видели, онај почетни талас епидемије је у целу Европу стигао из земаља под контролом “Златне хорде” на истоку, а вероватно је – за време трајања Pax Mongolica – најмање неколико трговачких каравана пренело бактерију и непосредно, на земље под руском контролом.

Поред тога, уобичајени кривци били су – баш као и на Западу – и сви они који би средњовековном човеку личили на чаробњаке, видовњаке и вештице. У Пскову је, рецимо, спаљено једанаест жена које су бавиле прорицањем судбине и овакве епизоде су се редовно понављале и приликом сваке наредне епидемије куге; последњи забележени случај догодио се 1411. године.

1353. године опустошени су и Рјазањ, Переслављ-Залески, Коломна, Јарослав и Смоленск; у овом последњем граду, према једној старој хроници, остало је живо само десет људи. Руске кнежевине су покушавале да зауставе ширење заразе профилактичким мерама: војска је затворила границе према југу и западу. То је, међутим, само одложило неизбежно за неколико месеци. 

На крају, пала је и сама Москва; град од неких тридесетак хиљада становника имао је укупно три лекара. Бегунци из Москве преносили су заразу даље на југоисток, све до Астрахана на Каспијском мору. Тако је, крајем те године, на југоисточним границама средњовековне руске државе, тамо где су већ почињале територије под влашћу Монгола, бактерија Yersinia pestis завршила своје путовање по Европи које је трајало осам година.

Било је то, мање-више, на оном истом месту где га је и почела. Круг је био затворен. Од свих европских земаља, Црне смрти су, историчари претпостављају због малог броја становника и удаљености од трговачких путева, биле поштеђене само две: Финска на крајњем северу и далеки, острвски, Исланд.

 

 

XIII

Карантини и лазарети

File:Plague in an Ancient City LACMA AC1997.10.1 (1 of 2).jpg

“Куга у древном граду”, Михаел Свертс (1652)

Дакле: стигли сте на капије средњовековног града у којем сте изабрали да боравите за време куге и пратите наше наредне наставке. И шта се десило? Неки наоружани и намргођени људи машу рукама и сада хоће да вас задрже, неко време, у неком затвореном простору, све док не утврде да ли сте и сами заражени? Не, није паметно да својим домаћинима објашњавате како сте управо стигли из будућности, да сигурно немате кугу а (врло вероватно) ни корона вирус. У бољем случају, исмејаће вас – у горем могу још да помисле како сте неки чаробњак или вештица…

Ваши нови суграђани – људи четрнаестог века – су, отприлике, ментални близанци корисника друштвених мрежа, којих се свакако сећате из двадесет првог века: ни они не знају довољно ни о чему, о свему имају своје (најчешће погрешно) мишљење, ни према чему нису равнодушни, а емоције им се стално крећу у распону од обожавања до мржње – понекад потпуно истих појава, ствари и људи… Дакле, то је једно друштво које вам је већ добро познато. А уосталом, и све те разне самоизолације и изолације сте већ искусили… Хајде да се сад заједно прошетамо кроз карантин – у којем ћете провести наредних четрдесет дана…

***

Сама пракса изоловања заражених људи од здравих знатно је старија од институције карантина. Њене прве трагове можемо наћи већ у Библији: по Левитском закону, човек на кога се сумњало да је лепрозан морао се показати Арону који би га прегледао и закључио да ли је у питању лепра или није; ако би био проглашен болесним морао је да сам напусти заједницу и да успут – сваки пут када би се затекао близу некога – узвикује “нечист” како би га се могло препознати (уп. Левитски законик, 13-14). А ове реченице из Старог завета је, готово, преписао и исламски пророк Мухамед:

“Оне са заразним болестима треба држати одвојено од оних који су здрави.”

И пракса – како хришћанска, тако и исламска – познаје претече каснијих карантина још од раног Средњег века. Тако је 706-707. године, шести омајјадски калиф, Ал-Валид, изградио болницу у Дамаску, и издао наредбу да се оболели од лепре држе одвојено од осталих пацијената.

Лазарет у Напуљу

А у првој половини четрнаестог века на Средоземљу је већ постојало више болница за лепрозне (прва је била подигнута у Венецији), намерно смештених далеко ван градских центара. Ове болнице су биле назване лазарети, по просјаку Лазару (Лука, 16: 19-31), библијском заштитнику лепрозних.

Иако тадашњим лекарима још није био познат појам микроба, па су дуго постојале сасвим различите теорије о узрочнику куге (од лошег астролошког распореда звезда, преко “отрованог ваздуха” до “божанске казне”) још доста рано је људима четрнаестог века, на оном практичном нивоу, постало јасно да сваки контакт између заражених и здравих људи значи даље ширење болести. Зато су, чак и пре него што су карантини званично успостављени, разне локалне власти предузимале мере да такве контакте, колико год могу, спрече.

Карантин на Малти

Тако су, на пример, у граду Ређо на Калабрији наредили да се људи оболели од куге “однесу на поља изван града и тамо оставе са мало хране и воде док се не опораве или не умру”. У Венецији би оне који су још били живи, али у одмаклом стадијуму болести, возили чамцима на удаљена острва у лагуни и тамо остављали да умру. Са временом се, међутим, појавила потреба да се све ове процедуре и правила додатно уједначе, да се на основу њих формирају одговарајуће службе и институције. И, да оне добију своје име.

***

Dubrovnik in 1458 by Conrad Von Grunenberg | Medieval paintings ...

Дубровник 1458, Конрад фон Груненберг

Када се Црна смрт, крајем 1347. године, појавила у венецијанском поседу Рагузи на источној обали Јадрана (данашњем Дубровнику) главни градски лекар, Јаков из Падове, саветовао је Малом вијећу (Consilium minus), тадашњој извршној власти у граду, да се “уреди, опреми и под стражу стави” простор изван градских зидина у који би били одвожени сви Дубровчани оболели од куге, као и сви странци који би долазили у град, копном или морем. Јаков је свој предлог засновао на тзв. теорији ране заразе, која је захтевала строго раздвајање оболелих и здравих, као најбољи начин да се спречи ширење епидемије.

Међутим, ова мера није у потпуности дала очекиване резултате и, само тридесет година касније, дубровачке власти одлучују да је радикализују: Велико вијеће (Consilium maius), збор све пунолетне властеле (који је, отприлике, одговарао нашем данашњем појму парламента) 1377. доноси закон којим успоставља обавезан тридесетодневни период изолације и здравственог надзора над свим придошлицама, тзв. trentino, који се примењивао како на Дубровчане тако и на странце који би долазили из подручја захваћених епидемијом куге.

Ниједном становнику Дубровника – осим службеним лицима задуженим да воде рачуна о снабдевању и безбедности – није било дозвољено да посећује простор на којем се налазио trentino, нити да лицима која су у њему боравила носи храну или ишта друго. Казна је била једноставна, и истовремено и лака и тешка: ко год би био ухваћен да неовлашћено борави на том простору морао је да у њему остане наредних тридесет дана.

У наредних осамдесет година, до средине петнаестог века, сличне прописе донели су и други, најпре Венеција, 1423. године, потом Марсеј, Пиза и Ђенова. Негде у том међувремену, период обавезног задржавања продужен је са тридесет на четрдесет дана, тако да је првобитни trentino сада постао quarantino (од лат. quadraginta и ит. quaranta – четрдесет).

Није до краја познат разлог ове промене: неки историчари сматрају да је првобитан период од тридесет дана једноставно сматран исувише кратким да би се, баш у сваком случају, за то време манифестовали први знаци обољења; други га, опет, везују за магијско значење броја четрдесет у свести средњовековног човека: четрдесет дана траје хришћански пост, толико је трајао библијски потоп, Мојсије провео на Синајској гори а Исус био у пустињи; трећи, се, опет, позивају на античко медицинско правило о тзв. “критичним данима” по којем ће се знаци сваког заразног обољења показати најкасније четрдесет дана од излагања зарази.

***

Ренесансна Венеција

Највише архивских детаља и сведочења савременика остало је сачувано о венецијанском карантину. После дугог већања, Сенат је 28. августа 1423. одлучио да објекат са лекарима и сестрама који ће водити рачуна о болеснима и онима за које тек треба да се утврди да ли су болесни, буде смештен на острву Свете Марије од Назарета, које је добило име по једном самостану који је некада ту постојао. Реч “Nazaretum” је касније била вулгаризована у “Lazaretum” и, коначно, у “Lazzaretto.” Тако смо, отприлике у исто време, добили два израза који ће се сачувати до данас: карантин, за принудну изолацију у време епидемије, и лазарет, за болницу.

Исте године, Сенат је нагласио и значај правовремених информација, као незаменљивог средства за ефикасну и брзу изолацију заражених, па тако и за успех превенције. Сваки грађанин Serenissime, од капетана великих бродова и морнара на палубама, па до самих становника, био је укључен у борбу против ширења заразе и охрабрен да сазнаје, сакупља и преноси властима, сваки мали детаљ, сваку ситну вест, о неком случају куге, у граду и на бродовима, како би се заражени могли одмах изоловати.

Заједно са лекарима, обавештајном службом, тим “госпарима ноћи” (Signori di Notte), како су их савременици звали, Венеција је у борбу против епидемије укључила и трећи инструмент којим се и данас служи модерна држава: пропаганду.

У веку који је био обележен многобројним скандалима и злоупотребама у здравственом систему (укључујући и саме лазарете) то је значило измишљање новог култа. Уз великодушну помоћ Католичке цркве, за само пар година је оживљен већ заборављени локални култ Светог Рока, путника и ходочасника, доброг хришћанина, који се својевољно повукао у самоизолацију да не би ширио заразу на своје ближње – а онда, одједном, Божјом вољом, оздравио. Он је тако требало да пружи пример и пошаље поруку свима другима, а да се читав тај мит довољно прошири ангажован је, у веку у којем није било фотоапарата, телевизије и интернета, један од највећих мајстора касне Ренесансе да вернима прикаже лик Светог Рока Јакопо Тинторето.

А за све оне којима пропаганда није била довољна, постојала су, као и увек, онда друга средства. Магистрат јавног здравља, који је Венеција основала 1486. године, је као једну од својих првих мера прописао јавну егзекуцију свакога ко би кршио карантинске норме, и то испред самог седишта Републике, на Тргу Светог Марка.

Како је време одмицало, у званичном карантину Венеције “Lazzaretto Nuovo” (названом тако да би се разликовао од оног старог, “Lazzaretto Vecchio”) било је све мање места. За време епидемије 1576. године, више није било могуће да се на малом острву сместе и све придошлице које су долазиле из заражених лука, са својом робом и пртљагом, а и оболели из самог града. Зато су ови други били смештани на хиљадама лађа, усидрених у водама венецијанске лагуне, и поређаних једна до друге, чиме су се повећавали капацитети самог лазарета.

А на малој раздаљини и од једних и од других, и путника у лазарету и болесника на лађама, један брод са вешалима видно постављеним на палуби, служио је као страшно упозорење шта ће се догодити онима који покушају да побегну. По водама лагуне, како би показали да власт мисли озбиљно, патролирали су наоружани чамци…

***

Међутим, хроничари су нам оставили и она друга сведочанства – из којих можемо да закључимо како су се правила о карантину, у пракси, ипак еластично примењивала: од града до града, од епидемије до епидемије и од човека до човека.

Секвестрација свих бродова који су пловили из заражених или сумњивих лука јесте била најчешћа мера сваке средњовековне власти у време епидемија, али бродови су често пловили под лажним заставама, цариници су, увек и свуда, радо прихватали мито, а шверцери се шуњали, тик уз напуштене, или ретко насељене, обале. Интереси јавног здравља налагали су строгу примену карантинских мера; са друге стране империјални интереси великих држава сусретали су се стотинама појединачних комерцијалних интереса – у њиховом избегавању.

Коначно, они са довољно новца увек су налазили начина да га некако избегну: да, уместо у простору за то одређеном, четрдесет дана проведу у удобности својих вила; да купе неку лажну потврду у којој би писало да су провели тражених четрдесет дана иако нису; или да у последњи час, пре него што би карантин био уведен, на брзину напусте град.

У пракси, то је значило да је у карантину, широм Средоземља, у Средњем веку ипак претежно била сиротиња – они који нису имали никакав други избор. Хајде да погледамо један пример из Котора. Датум на документу, сачуваном у архиву овог града, је 28. април 1400. године.

Котор, око 1615. године, Анри де Бов

Реч је о једном извештају градских власти, задужених за контролу кретања лица доспелих из земаља где је харала епидемија о случају извесног Марина Шимуновог, који је стигао из Венеције. Службеник, Матеј Владов, поставља питање Марину: да ли је боравио у крају где је дошло до епидемије, јер – ако јесте – дужан је да плати глобу од пет стотина дуката. Данас, из других сачуваних докумената, знамо да је Марин Шимунов лако могао да плати тај износ – важио је за једног од најбогатијих которских трговаца, који се, између осталог, бавио и трговином робљем.

Али из овог документа сазнајемо да је и Котор имао свој карантин (који је Марин, очигледно, избегао); не знамо, додуше, где се тачно налазио: Котор је смештен на уском појасу земље између морске обале и планина и није имао довољно широко залеђе у којем би карантин могао да буде смештен. Једна могућа локација била је оток Светог Габријела (Страдиоти) али он је био исувише мали, а његово коришћење је одређивала Венеција.

Друга опција били су, као и у свим поморским градовима, бродови. Колико су бродови служили као могући карантини најбоље можемо да сазнамо из анализе уговора о сувласништву над бродовима, или оних којима се регулисало запошљавање капетана. По правилу, уговори из петнаестог века већ садрже посебне одредбе које би се примењивале у случају епидемиолошке узбуне. То су рецимо учинила браћа Јаков и Леонард Аугустини де Естуло, када су ангажовали капетана своје барке. По том уговору, барка са опремом, вредности сто десет дуката, дели се на три једнака дела, између двојице браће Аугустини и капетана, Миладина Милановића, али уз клаузулу да ће, у случају избијања куге, читава барка бити на располагању браћи Аугустини “да спасу себе и припаднике своје фамилије“.

Бродови су, дакле, за Которане, били најзгоднији начин да побегну од болести. Истовремено, за градске власти они су били и приручни карантини. Наравно, чим би били стављени на располагање за ту сврху, постајали би неупотребљиви за редовне трговачке послове и њихови власници су трпели знатне губитке. А сам карантин је могао да траје и дуго – о томе нам сведочи податак из записа парнице извесне Катарине Примове, која је покушала да судским путем раскине своју веридбу. Катарина је у сведочењу навела да су “између зарука и судског претреса прошле три године” од којих су “она и њена породица провеле, због куге у граду, на броду читавих осам мјесеци”.

***

Карантини нису постојали само у приморским градовима – где је учесталост бродова, путника и робе увек повећавала могућност за заразу – него и на другим важним саобраћајницама средњовековне и ране модерне Европе. Један од великих европских карантина функционисао је, у већем делу осамнаестог и деветнаестог века, у Земуну, тадашњој последњој граничној постаји Аустријског царства на путу између Беча и Истанбула.

Прелаз из Земуна у Београд

Подигнут 1730. године на простору данашњег Земунског парка, Пољопривредног факултета и гимназије – опасан јаким зидом високим и јаким зидом од опеке и камена, палисадама и стубовима и ограђен шанцем који је најпре био дубок шест, а потом осам метара – земунски карантин, у историјским списима познат као Контумац, функционисао је све до 1872. године када је Београд већ пет година био у српским рукама.

Сви путници, роба и пошта који су стизали из Турске били би, одмах по преласку Саве, упућени у спољни део Контумаца, где би се обављало оно прво разврставање: сви са спољним симптомима куге, великих богиња или колере били би одмах одвођени у колибе на Дунав где би чекали своју судбину. Ако би оздравили и преживели били би враћени у карантин; они други би били превожени на тзв. Кужно гробље, на земунској Калварији, бацани у јаме и поливени кречом.

У самом карантину путници су најпре проводили шест недеља – четрдесет два дана – а касније, после 1780. године, овај период би, у временима када у Отоманском царству није било великих епидемија, био смањен на четири недеље. За то време, становници Контумаца имали су на располагању римокатоличку (од 1794. и православну) цркву, гостионицу (у чијем склопу су биле месара, пекара, бакалница и вински подрум), могли су да примају посете из Београда и шаљу и примају пошту (која би, пре уручивања, била дезинфикована изнад вреле сирћетне паре) и тако обављају своје уобичајене трговачке послове.

Посебне, и прилично бизарне, процедуре биле су предвиђене за контролу памука – главне трговачке робе која је тада са Оријента, преко Цариграда, ишла за Беч и даље на Запад. Као и људи, и памук је морао да прође земунски карантин. У Контумацу су, међу педесетак запослених – лекара, стражара, свештеника, писара – били и тзв. надзорник памука и његов помоћник. Посао њих двојице је био да, при доласку сваког транспорта памука са Истока, отворе сваку врећу и онда – голим рукама – претурају по том памуку. Потом би одлазили у карантин и наредна четрдесет два дана чекали своју судбину: ако би оболели и умрли, памук би био спаљен а њихова места попуњавана другима; ако би имали среће па им се симптоми куге не би појавили, враћали би се на свој посао, а памук би настављао свој пут ка Европи.

По истеку карантинског рока, путник који би преживео и остао здрав, добијао би пропусницу, са којом је настављао пут на Запад. Ако би којим случајем остао без ње, био би враћен у карантин. И сваки пут када би поново прелазио Саву, морао је да прође исту процедуру: Вук Стефановић Караџић је тако у Контумацу био чак четири пута: 1804, 1808, 1813. (са целом породицом) и 1832. године.

 

 

XIV

Телесни чувари: лекари и болнице

Image result for Black Death in medieval culture

Илустрација из књиге “De proprietatibus rerum” (1479)

Данас, док се још налазите у карантину, упознаћемо вас са вашим телесним чуварем – средњовековним лекаром. У наредним наставцима упознаћемо вас, свакако, и са вашим свештеником и гробаром, али – хајде да прво дамо шансу лекару. Ко је он, која медицинска знања стварно има, колико је плаћен за свој посао и које ризике преузима? И, оно најважније за вас: шта може да учини да вам помогне – ако се деси да се заразите…

Капацитети средњовековне медицине били су, наравно, ограничени: лекари још увек нису знали ништа о инфективним болестима, на медицинским факултетима је, из религиозних разлога, било забрањено сецирање тела умрлих. Студенти су учили углавном из радова које су оставили претходни писци: грчки лекар Гален или Персијанац Абу Али ал-Хусеин ибн Абдулах ибн Сина, познатији у историји медицине као Авицена.

Преовлађујуће схватање је било да се људски организам састоји од четири основне течности, “флуида”: крви, која је топла и влажна, флегме, хладне и влажне, црне жучи, хладне и суве и жуте жучи, топле и суве. Главни задатак лекара је, сматрали су, био да очува равнотежу између та четири флуида, и он је то чинио преписујући одређену храну, пиће и биљне мелеме…

И док су студенти медицине, будући лекари, изучавали теорију која је често укључивала нетачне или сасвим ирелевантне претпоставке (Авицена је, рецимо, у свом Медицинском канону, пуних четири стотине година јединој медицинској енциклопедији на свету, оставио опсежне трактате о томе како је Земља центар Универзума), претече данашњих хирурга су почињале праксу под незахвалним околностима.

Хируршка професија је, у односу на лекарску, тада била отприлике у сличном односу као и професија нотара у односу на правнике: без формалног универзитетског образовања, мада су знали да читају и пишу, и једни и други су сматрани придруженим, у неку руку другоразредним, члановима цеха. Често би се њихов посао сводио на пуштање крви, омиљену парамедицинску методу тог времена, којом се из болесника испуштао вишак крви, што је, наводно, помагало да се поново успостави поремећена равнотежа “елемената” у телу.

Испод хирурга, у професији су били бербери: они су смели да се баве искључиво пуштањем крви, и за то су најчешће користили пијавице. На женама, деци и старцима, уместо пијавица користили су загрејане шоље од стакла, којима је крв “привлачена” на место одакле би била пуштана.

Сви средњовековни лекари су веровали да куга, кад једном уђе у тело, ствара отров који се креће по организму; организам се бори да спречи тај отров да дође до срца (где ће изазвати смрт) тако што ствара чиреве у којима се труди да га задржи. Ако би ти чиреви (најчешће иза ушију, испод пазуха и на препонама) пукли, лекари су то сматрали добрим знаком јер би то значило да је отров напустио организам.

Прописане терапије су биле сасвим у складу са доминантним схватањима тог времена и – такође – сасвим бескорисне. Прва линија одбране биле су, наравно, молитве: куга је сматрана макар делимичном последицом претходних човекових грехова, неком врстом Божје казне.

Друго раширено схватање било је да се куга преноси ваздухом, кроз нос, уста и поре на кожи и зато су лекари саветовали (када би молитве биле исцрпљене) пречишћавање ваздуха око оболелог. У ту сврху су спаљиване ароматичне биљке (углавном бор и смрека, нана и оригано) или је њихов прах држан близу уста и носа. Превентива је још подразумевала стихове из Библије, капи свете водице, чудотворне драгуље или талисмане (најчешће сушене жабе крастаче или зечје шапе) ношене на телу испод одеће. Они који би се, за велике паре, докопали комадића моштију неког свеца били су сматрани нарочито срећним, а када би и сами умрли то би се увек тумачило “лажним моштима” које им је продао неки преварант; тиме се ефекат илузије продужавао.

Лекари су људе саветовали да избегавају влажна и мочварна места, места одакле су се ширили “лоши мириси”, да избегавају физичке напоре и јаке емоције. Тражили су и уздржаност у јелу, посебно избегавање зачињене хране, и тзв. “влажне хране” (млека и рибе). Сво воће са коштицом, незреле шљиве, бадеми, свежа боранија, смокве и “свако бескорисно и нездраво воће” генерално, било је забрањено.

***

Средњовековни лекар пушта крв пацијенту, савремена илустрација

Коначно, било је и терапија толико бизарних да од њих нећете зазирати само ви, него и ваши суграђани рођени у Средњем веку. На пример, метод уобичајен код лечења богатијих пацијената било је гутање измрвљених смарагда! Оно је, наравно, доводило до свих врста гантроинтестиналних поремећаја, укључујући и унутрашња крварења и (зависно од количине прогутаног смарагдног праха) понекад завршавало и фаталним исходом – али бар болесник не би умро од куге, зар не?

Поред тога, средство које су примењивали многи лекари тог времена биле су – жабе. Не оне осушене које су се носиле испод одеће, као амајлије, него – живе. Лекар би живу жабу притиснуо на гнојни чир болесника од куге, животиња би сисала гној из чира, онда би је лекар притиснуо на други чир, и тако даље – све док жаба не би експлодирала. Ова процедура би се понављала, са новим жабама и новим чиревима, све док или не би нестало чирева, или би жабе престале да експлодирају; у овом другом случају, то се сматрало знаком врло скоре смрти болесника. Неки лекари су на гнојне чиреве стављали облоге – претходно натопљене помадом у коју је био помешан измет болесника.

Од свега тога, изгледа да је најбезазленији лекарски савет био је онај – да се не гледа у оболеле од куге и у њихове ране. Наиме, многи припадници Струке сматрали су тада да се куга преноси (и) погледом: она из очију болесног хвата поглед здравог човека и прелази на њега… Како је један од њих написао:

“Тренутна смрт наступа када ваздушни дух побегне из очију болесног човека и удари на прву здраву особу у близини, обично некога ко негује болесника.”

Упркос свему томе, људи су од куге умирали баш као што би умирали и без свих тих терапија и медикамената. Лекари који још нису били помрли или већ нису побегли, преписивали би болесницима своје уобичајено биље и слали по берберина који би донео своје пијавице и пуштао крв. Ништа од тога није, наравно, помагало али ништа друго нису ни могли да учине.

***

Chirurgia magna Guidonis de Gauliaco : olim celeberrimi medici ...

Chirurgia Magna, Ги де Шолијак (1363)

Тачно: као и увек, и тада је било изузетака од правила: тако је Ирац Најал О’Гласан (користио је и латинско име: Nellanus Glacanus) у седамнаестом веку задобио велико поштовање у Шпанији, Француској и Италији, лечећи хиљаде оболелих у многим епидемијама; постао је један од пионира патолошке анатомије и проживео – зачуђујуће за тај посао – пуних деведесет година. Из времена Ренесансе остали су запамћени француски анатом Амброаз Пар и швајцарски иатрохемичар Парацелзус.

Ипак, у причи о лекарима који су се у то доба борили против куге неизоставно је једно име: Ги де Шолијак. Овај Француз (који је понекад користио и италијанизовано име: Guigo de Cauliaco), лекар и хирург, је студирао медицину у Тулузу и Монпелијеу, магистарско звање стекао у Паризу, а анатомију специјализовао у Болоњи, код чувеног Николе Бертучија. Када је епидемија стигла до Авињона, 1348. године, затекао се у папској палати, као један од четворице личних лекара Клемента Шестог. Од те четворице, тројица су одмах побегла главом без обзира – у граду је остао само Ги.

Неуморно је неговао болесне дању, ноћи проводио бележећи и систематизујући симптоме које је уочио и пишући извештаје за Свету столицу. Први је у Француској уочио разлику између два типа болести, бубонске и плућне куге. Једини је имао храбрости да се јавно супротстави тврдњама, раширеним по читавој Европи, како су за епидемију криви “Јевреји и јеретици који су отровали бунаре са водом”: “са научне тачке гледишта” назвао ју је “обичном бесмислицом”.

Зашто Ги није побегао из Авињона, као што су учинили сви други лекари у граду? Несумњиво, могао је то да учини. Хајде да погледамо како је он сам описао те дане:

“И ја, да бих избегао срамоту, нисам се усудио да одем, већ сам се, са сталним страхом, чувао најбоље како сам могао… Упркос томе, при крају заразе, пао сам у сталну грозницу, са чиром на препонама. Боловао сам око шест недеља и сви моји сарадници мислили су да ћу умрети; али чир је сазрео, и после третмана који сам описао, избегох смрт вољом Божјом.”

Након што је преживео епидемију, Ги је био лични лекар још двојице папа, Иноћентија VI и Урбана V, и написао своје животно дело, књигу Chirurgia Magna коју је објавио 1363. године. Ту је, у седам томова, сабрао сво знање Средњег века о анатомији људског тела, уз бројне монографске описе рана, фрактура, интубације, трахеотомије, анестезије…

Ги де Шолијак, “човек који је победио Црну смрт”, умро је 1368. године у Авињону, у шездесет осмој години. Живео је двоструко дуже него просечни човек његовог времена.

***

A journey in time -The history of medicine – Medicine-my passion

“Света Елизабета Мађарска доноси храну болесницима”, Адам Елсхајмер (око 1598)

А сада је време да мало обиђемо и болнице: готово све оне још се налазе при црквама и манастирима. Прву болницу је отворио Василије, владика у Цезареји, у тада још римској (а данас турској) провинцији Кападокији, у четвртом веку, а потом су његов пример следили и остали: цариградски епископ Хризостом (код нас познатији под именом Свети Јован Златоусти) 400. године уређује болницу са сталним лекарима и болничарима; у шестом веку, на планини Монте Касино у Италији, Свети Бенедикт (утемељивач бенедиктинског реда) оснива прву самостанску болницу.  После ње ће настати и друге: у Лиону (болница Hotel-Dieu, 542. године), Паризу (Hotel-Dieu de Paris, 652. године), швајцарском Сен Галену (девети век), Лондону (937. године; после норманског освајања 1066. године, у Лондону је 1123. године основана болница Светог Вартоломеја – која постоји још и данас). У свим овим болницама још увек нема лекара: медицинску праксу обављају редовници, који преводе старе медицинске рукописе и успут стичу прва стручна знања.

У самостанским баштама, они гаје лековите биљке (и о томе, такође, пишу књиге) јер су доста рано уочена њихова анестетичка и антисептичка својства. У то време, ране се још испирају вином, а као анестетик користе се рогач, корен мандрагоре и жуч дивље свиње.

А један од популарнијих рукописа тог доба, тзв. “Црвена књига Хергеста” (у велшком оригиналу: Llyfr Coch Hergest) оставио нам је и сведочанство о начину на који су преци данашњих лекара размишљали о лековитом биљу: Бог је за сваку врсту болести обезбедио и одговарајући лек, који се налази сакривен у некој биљци; свака биљка садржи свој “потпис” из којег се може видети колико је та биљка ефикасна у лечењу неке болести; све што је потребно је само да се “потпис” исправно протумачи. У складу са тзв.  хришћанском “доктрином потписа”. Шта је то значило у пракси? Па, ако успут наиђете на монаха који носи неке непознате семенке које изгледом подсећају на минијатурне мртвачке главе – онда ће биљка која израсте из тог семена највероватније бити коришћена за лечење – главобоље.

Касније, при самостанским болницама оснивају се и прве апотеке: у Венецији 1258. године, затим у Фиренци 1300, па Дубровнику 1317… А прва апотека у Лондону (и целој Енглеској) у време доласка Црне смрти је још увек новотаријa за његове грађане; отворена је 1345. године, када су се неки трговци бибером издвојили из свог цеха и основали нови – бакалски – цех, који је продавао и лековито биље…

Ако вас пут нанесе у неку од ових болница, какав утисак ћете стећи? И колико је и сам израз “болница” адекватан? У сваком случају, та места су се прилично разликовала од данашњих болница; могли бисмо да кажемо да су то биле више социјалне него медицинске установе: поред болесника, тамо ћете често затећи и сиромашне, слепе, ходочаснике на пропутовању, сирочад, људе са менталним болестима, бескућнике… Свако ко није могао да нађе неко друго место да проведе ноћ или две, био је добродошао.

Јован Аргиропулос предаје медицину у Краљевој болници у Цариграду (око 1448)

На византијском истоку, у типицима свих грчких манастира биле су одређене собе за болницу и лекаре који су радили у њима. Прва српска болница отворена је изван Србије – при манастиру Хиландар на Атосу – 1200. године, већ 1208. су Немањићи основали и болницу у Студеници, а 1330. краљ Стефан Урош Дечански основао је и болницу у манастиру Дечани. Већина српских средњовековних болница била је уређена по узору на манастирске болнице Пантократор и Продромос у Цариграду.  Ову другу је, наиме, у склопу цариградског манастира Петра, подигао српски краљ Милутин, почетком четрнаестог века. Приликом оснивања, Милутин јој је даровао поседе из чијих се прихода болница издржавала, а једна од њених обавеза је била и да игуману светогорског манастира Хиландара, приликом сваке његове посете Цариграду, “обезбеди три собе”.

Отприлике један век касније, у Милутиновој болници у Цариграду, биће основана и медицинска школа (католикон музеион), претеча медицинског факултета – отприлике у исто време када су у Салерну, јужно од Напуља, наследници њеног оснивача, Константина Афричког издвојили студије медицине из раније Салернске школе, у којој су се изучавали још и право и филозофија.

Медицинска школа у Салерну — Википедија, слободна енциклопедија

Салернска школа, у време Константина Афричког

Константин, који је био и књижевник и преводилац са арапског на латински, подстицао је своје ученике да медицину изучавају независно од црквених догми; они касније оснивају и прва специјалистичка одељења – за хирургију, гинекологију, акушерство и офталмологију – а 1315. године, на Универзитету у Болоњи, организују и, прву у историји, јавну демонстрацију сецирања људског леша. Било је то пуних две стотине година пре него што је прву званичну дозволу за једну аутопсију у Европи добио – Леонардо да Винчи.

По угледу на Салерно, и други градови европског Запада осниваће своје медицинске школе – претече будућих факултета; најчешће, оне ће бити заједнички подухвати градова и цркве: у Болоњи, Монпељеу, Паризу, Оксфорду. У време непосредно пре, за време и после пандемије куге, у Европи је основано око осамдесет медицинских факултета, од којих је половина било у Италији и Француској; први медицински факултет у Немачкој почео је да ради тек 1386. године у Хајделбергу.

То је, отприлике, била ситуација са болницама, апотекама и медицинским школама коју сте затекли долазећи у средину четрнаестог века. Ту се школовао лекар који ће вас лечити, ту он ради и набавља лекове. А како је сама здравствена служба била организована у време пандемије?

***

Plague doctor costume - Wikipedia

Уобичајена одећа “доктора за кугу” Марсеј, око 1721.

Најчешће, градске власти би тада закључивале посебан уговор са лекаром, такозваним “доктором за кугу”, који се бринуо о оболелима. Његови пацијенти били су сви болесници који би се затекли у граду, сиромашни или богати, али се нарочита пажња посвећивала онима који нису могли да плате приватног лекара.

По том уговору – а у разним градским архивама: Торина, Павије, Волтере, Прата, остали су сачувани бројни примерци – обавеза лекара била је двострука: прво, да лечи оболеле од куге и друго, да се уздржи од лечења свих других пацијената, док траје епидемија, односно док је уговор на снази; ова друга обавеза је, логично, проистицала из потребе да се спречи ширење заразе на здраве болеснике преко заједничког доктора.

Најчешће, ови “лекари” су били добровољци, другоразредни доктори или почетници који су желели да тако направе каријеру у струци. У једном случају у Холандији, доктор којег је град нашао пре епидемије је био – продавац воћа на пијаци. Они су по овом уговору имали и посебну обавезу: да проведу дуго време у изолацији, после виђања са последњим пацијентом којем би помагали – како би се власти увериле да и сами нису преносници заразе.

Цењкање који би претходило закључењу уговору често се састојало од озбиљних преговора. На пример, званичници града Торина су 1630. разматрали услове уговора које је захтевао извесни Малето, да би постао њихов “доктор за кугу”. После дугог већања они су дали инструкције својим преговарачима да “направе поштен и брз договор са овим Малетом”, тако што ће постићи “најбоље могуће услове за град”, али да истовремено:

“…буду пажљиви да не изгубе могућност да изнајме овог доктора, јер би сада било тешко наћи неког другог, да обавља тако опасне послове по ниској цени”.

У већини градова, од доктора за кугу се очекивало да, поред стриктно медицинских послова, обављају и неке административне: најчешће, да воде своје посебне матичне књиге умрлих, са именима и основним подацима пацијената којима нису успели да помогну и датумима њихове смрти. У неким од градова – нпр. Фиренци и Перуђи – имали су и додатне обавезе: након што би званично констатовали смрт, требало је да обаве аутопсију (иначе, у Средњем веку генерално забрањене) како би утврдили тачан узрок смрти и колико је куга њој допринела. Често се од њих очекивало да буду и сведоци приликом састављања тестамената.

А не једном, доктор за кугу је свог пацијента “припремао” за неизбежан крај, дајући му савете шта да ради како би он био што лакши. У таквим ситуацијама, доктори за кугу су фактички преузимали и део свештеничких дужности. Садржина тих савета је, наравно, зависила од пацијента и његове блискости са лекаром; природа тог односа је била врло комплексна и уређивао ју је посебан етички кодекс.

***

Мапа града Павије, око 1728. године

Можда је најцеловитији сачувани уговор са “доктором за кугу” онај у архиву италијанског града Павије са извесним Ђовани де Вентуром из 1479. године. То је документ са шеснаест клаузула, од којих су неке очигледно биле накнадно договаране. Ђованијева месечна плата била је тридесет фирентинских флорина (нешто преко четири хиљаде евра данас); касније је прецизирано да у тај износ не улазе трошкови његовог смештаја и исхране. Радило се о суми која је била пет до шест пута већа од просечне плате квалификованог занатлије – а сам Вентура је, ипак, тада још увек био почетник.

Овај износ је градска управа требало да му исплаћује свака два месеца (касније месечно) унапред. Поред тога, била је у обавези да му обезбеди “потпуно намештену кућу за становање”, са послугом, и да сноси трошкове његове исхране и пића.

У случају да му се послодавац захвали на услугама и отпусти га пре истека уговора, Ђовани је имао право на отпремнину у висини од две (касније једне) месечне плате. Занимљиво је да у супротном случају (ако би се десило да умре обављајући своју лекарску дужност, пре истека периода за који је већ унапред плаћен) његови наследници не би били у обавези да врате остатак плате граду.

Нарочито је занимљив члан шест уговора у којем се прецизира:

“Овде речени мајстор Ђовани неће бити у обавези, осим када се ради о пацијентима од куге (касније допуњено речима: … и доктор мора да води рачуна о свим пацијентима и обилази сва заражена места, како буде било потребно).”

Како је доктор де Вентура требало да се понаша у Павији? Најпре, да се придржава високих медицинских стандарда, поштује етичке кодексе, буде професионалан у својим дијагнозама, љубазан са колегама и не практикује надрилекарство. Затим, да се пристојно облачи, лепо понаша, буде учтив, срдачан, саосећајан и да избегава алкохол, псовке и “ружне речи у говору”. Исто тако, није смео да буде похлепан: пошто га је већ плаћао град, од својих пацијената није смео да тражи новац за услуге “… осим ако му га сами не буду понудили”. Пацијенте је морао да обилази “два до три пута дневно” и при томе третира (посебно оне женске – како пише у уговору) “са дигнитетом и у складу са високим моралним стандардима”.

Историчари који су се бавили овим занимљивим човеком данас се углавном слажу да је он био самац (то се индиректно види из одредбе уговора о обавезама града о његовом смештају – у њој се не помињу жена или деца). У том смислу би требало тумачити и још једну Ђованијеву обавезу: “он ће избегавати да ћаска са газдарицом куће, њеним ћеркама и женском послугом”. А о статусу који је уживао у малом граду најбоље говори једна друга одредба: “За столом градоначелника понашаће се пристојно и бити љубазан према другим гостима”.

Да ли су се преговарачи из Павије можда уплашили да би њихов нови доктор могао да буде превише брбљив? О томе нам посредно говори и једна кратка уговорна клаузула: “Он ће бити човек од мало речи.

Коначно, Ђованију (који је у Павији био странац – дошао је из места које је било изван овог града-државе) је било гарантовано да ће, по испуњењу својих обавеза из уговора, стећи пуноправно држављанство (касније је, ипак, ова гаранција допуњена условом: ... зависно од тога како се буде понашао). Свакако, та гаранција је била и највећа његова мотивација да прихвати овај опасан посао: ако би успео да преживи, а да се епидемија повуче, могао би да рачуна да ће, као нови грађанин Павије, отворити своју приватну лекарску праксу, несумњиво лукративан бизнис у тим временима.

Један други лекар, пола века касније, извесни Бернардино ди Франческо Риналди је у свом уговору (закљученом са градом Волтером, 1527. године) имао одредбу која је предвиђала да ће му “све што буде било потребно за живот” бити обезбеђено од стране градских власти и плаћено из градског буџета.

***

Исте 1527. године, у граду Прато, извесни Стефано Мецетино био је примећен како обавља приватну праксу и лечи друге пацијенте, који нису били оболели од куге, и то без присуства свог “надзорника“. Стефано је тиме прекршио одредбу свог уговора која је изричито предвиђала да је присуство надзорника неопходно увек када буде посећивао друге пацијенте. Пошто тим понашањем није само прекршио уговор него и “створио многе опасности по јавно здравље” Стефано је кажњен новчано. Уговор му, ипак, није био отказан: доктора за кугу, у то време, ниједан град није могао баш тако лако да нађе.

У целини, докторе за кугу су сви градови тешко налазили и када би избијале епидемије, а од четрнаестог до осамнаестог века то се догађало и по неколико пута у току једног столећа, они су били на високој цени. Средином четрнаестог века просечна плата лекара била је око педесет фирентинских флорина (око седам хиљада евра) годишње; ипак, када се град Орвијето суочио са оболелима од куге, извесни Матео Анђело је прихватио да буде доктор за кугу тек кад му је понуђена четири пута већа плата. Матео је можда био анђео, али је сасвим добро разумео утицај понуде и тражње на формирање цене.

А када је 1650. избила епидемија у шпанској Тортози, град Барселона је послао двојицу својих доктора да помогну, али су их успут киднаповали друмски развојници и тражили висок откуп; у архивама Барселоне сачуван је податак да су, без размишљања, градски већници одлучили да плате све што је од њих тражено, само да своје докторе добију назад, живе и здраве.

Ипак, сваки доктор који би прихватио да лечи болесне од куге заиграо би неку врсту средњовековног руског рулета са смрћу. Папа Клемент Шести је био принуђен да по целој Француској тражи лекаре који би заменили тројицу који су побегли и оставили свог колегу Ги де Шолијака самог у Авињону. А од осамнаест лекара колико је Венеција имала 1347. године, после годину дана је остао само један: петорица су умрла од куге а дванаесторице једноставно више није било; претпостављало се да су побегли.

***

“Доктор Кљун”, бакрорез, Рим, XVII век

Како су  доктори за кугу били обучени? У оној првој епидемији, у четрнаестом веку, наравно, како је ко стигао: сваки лекар је носио оно што је имао. Касније су, међутим, широм Европе полако стандардизовани елементи њихове одеће, који су се касније развили у посебну врсту униформе. И данас, у време епидемије корона вируса, често присутне у новинама и на телевизијама широм Европе.

За ову униформу највише је заслужан француски доктор Шарл де Лорн, иначе пријатељ кардинала Ришељеа, лични лекар чак тројице француских краљева, Анрија Трећег, Луја Тринаестог и Луја Четрнаестог и породични лекар куће Медичи пуних четрдесет година. Шарл је, сакупљајући искуства из разних европских земаља у претходним епидемијама закључио да је најважније да се спречи било каква могућност да “отров” са тела оболелог продре до доктора.

Зато се ова униформа састојала из дугог црног огртача од платна прекривеног воском, који је покривао цело тело; специјалне маске са посебним стакленим наочарима које су штитиле очи; кожних рукавица, панталона и чизама (Шарл је препоручивао мароканску кожу, као најквалитетнију); шешира; дугачког штапа којим је испитивао пацијента. Ова униформа је, на неки начин, подсећала на оклоп који су носили средњовековни витезови у биткама: сваки део тела морао је да буде заштићен.

Међутим, детаљ по којем је ова униформа остала позната у литератури, на сликама и у филмовима је свакако око двадесетак сантиметара дуг нос, такозвани “кљун”, који је био саставни део маске: кроз тај издужени део, који је помало подсећао на традиционалну маску са венецијанских карневала, кроз две уске рупе пролазио је ваздух који би “доктор за кугу” удисао док је обилазио своје пацијенте. Тај део би, пре сваке посете,  био поново пуњен разним лековитим биљем и ароматичним уљима – бобицама од боровнице, латицама ружиног цвета, јантаром, камфором, листовима нане, каранфилићем, тинктуром опијума – састојцима за које се веровало да “пречишћавају” ваздух.

Униформу израђену по моделу на којем је Шарл радио од 1619. до 1630. године, лекари су први пут користили за време епидемије куге у холандском граду Нијмегену (1636 – 1637), онда 1656. у Риму (где је умрло око 150.000 људи) и Напуљу (300.000), па 1720. у Марсеју (100.000).

У стручну литературу Шарлову униформу 1721. године уноси женевски лекар и алхемичар, Жан-Жак Манж; свој рад Traité de la Peste у којем описује кугу и начине њеног лечења, илустровао је препознатљивом Шарловом скицом – на насловној страни.

Можете ли да замислите ефекат који је на болеснике тада имала појава “Доктора Кљуна” – у својој застрашујућој црној униформи, у чизмама, са рукавицама, шеширом, штапом и још – поред свега тога – дугачким кљуном? Да ли је то био црни човек, црни гавран или неко чудовиште између? Извесно, и за данашњег човека – а посебно за његовог претка који је живео пре пет векова – прва асоцијација би била Смрт која је дошла по њега; у четири од пет случајева, уосталом, био би у праву.

У популарним представама, ова маска је била позната као “птичја маска за место где птице не певају”, постала је заштитни знак извесног Алвизе Зена, главног лика у популарној венецијанској commedia dell’arte, “Il Medico della Peste” (Доктор за кугу) док су је увек песми склони Римљани овековечили у стиховима:

“Куга у Риму”, Жил-Ели Делони, уље на платну, 1869.

“Као што се на слици видети може
У Риму се доктор овако покаже
Кад од пацијента позив добије
На место које куга већ пробије

Шешир и огртач, од моде нове,
Ту је и пелерина тамне боје,
На капи два стакла, за очи сове
У рупама свим медикаменти стоје,

Тако да ваздух га кужни не сруши
Али и да болесног доктор не уплаши
Јер тада штап у руци лагани
Његов племенити позив обзнани.”

Ми данас знамо да “заражени ваздух” (мијазма, како су је тада називали) није начин на који се човек могао заразити од куге. Ги де Шолијак, Парацелзус, Нострадамус, Ђовани ди Вентура, Бернардино ди Франческо Риналди, Стефано Мецетано, Амброаз Пар, Шарл де Лорн, Жан-Жак Манж и хиљаде њихових анонимних колега тада то нису могли да знају.

Ипак, Шарлова униформа је многе од њих спасила да се случајно, физички не заразе: додиром, крвљу или другим телесним течностима, уједом комарца, буве или пацова.

Психолошки, она је такође значила пуно: уплашеног, углавном неписменог и сујеверју склоног човека Средњег века убедила је – на врло видљив и често застрашујући начин – у значај препорука о тзв. социјалној дистанци.

 

 

XV

Од хистерије до перверзије: Флагеланти

Black Death

Процесија флагеланата у Холандији (око 1350)

Дакле: коначно сте завршили свој боравак у карантину, утврђено је да нисте заражени и пустили су вас да уђете у средњовековни град, који је под опсадом пандемије.

Хм, већ смо видели да би ваше шансе да преживите целу ову авантуру биле веће да сте отишли негде на село – а у једном од наредних наставака бавићемо се и путовањима и саветима које је о томе дао мудри Бокачо – али сад, шта је ту је. На шта ћете све наићи у граду у којем сте?

На пример, сигурно сте јутрос приметили ону чудну поворку људи? Пролазили су испод вашег прозора, полуголи, ударајући сами себе бичем по леђима, ходајући као у трансу – док је окупљена гомила одушевљено гледала крв која липти свуда около, покушавајући да на своје марамице ухвате бар по неку кап? Ништа зато, све је то сасвим уобичајено за век у којем се сада налазите.

Људи које сте видели били су Флагеланти, још једна од опскурних европских дружина тог времена. Поменули смо их већ, на крају једанаестог наставка, као покрет који је подстакао најгоре антисемитске погроме у време пандемије куге. Са њима ћемо се данас дружити мало више, јер ће – зависно од града у којем се сада налазите – они бити мање или више редован призор, све до краја пандемије.

***

“Безглава трка” – како ју је описао савременик, доминикански фратар Хенричи де Хервордија – почела је у немачким земљама крајем 1348. године и одатле се проширила на већи део средње и западне Европе, спајајући узбудљиви еротицизам са надом у спасење, међу људима већ уморним од страха и од смрти.

А један од учесника овог бизарног перформанса описивао је како је “скинуо одећу са себе” а онда “ударао своје тело бичем, по леђима, рукама и ногама, све док га крв не би потпуно облила”. После би, у екстази од бола и радости одједном, пао на колена у својој хладној монашкој ћелији “наг и прекривен крвљу” и, тресући се на леденом ваздуху, “молио се Богу да обрише све његове грехове”.

Геније Флагеланата састојао се у трансформацији једне приватне мазохистичке перверзије, са јаким еротским набојем, у јавно позориште. За време пандемије, групе од педесетак па све до пет стотина Флагеланата биле су саставни део пејзажа хистерије у многим земљама средње и северне Европе, приближавајући тако мноштву своју опскурну страст за крвљу, болом и искупљењем.

Flagellant - Wikipedia

Флагеланти, детаљ из Нирнбершке хронике (1493)

У сваком новом граду или селу, ова путујућа дружина ће свој долазак прво најавити хорским певањем, и како се “звукови слатке мелодије уздижу изнад дрвећа као анђео који лети ка небу”, црквена звона почињу да звоне, прозори на кућама се отварају, а маса људи хрли на улице, да би се ускоро сви окупили на главном тргу.

Како се звук песме приближава, људи почињу да тапшу и повијају се напред-назад  у ритму музике. Некако, баш када су им бубне опне на ивици пуцања од заглушујућих звукова, они виде би прво непрегледан зид од љубичастих и златних застава на почетку трга. Већ са првим призором Флагеланата – босих, под капуљачама и у белим пелеринама, са великим црвеним крстом на грудима и леђима – узвици “спасите нас!” чују се из гомиле. Неки посетиоци би плачу од узбуђења, жене падају у несвест, а ако на тргу будете видели и пар поређаних мртвих тела, не дајте се збунити. То су биле ваше дојучерашње комшије, умрле претходне ноћи или тог јутра, које су њихове породице изложиле, да би их Флагеланти благословили пре сахране. Ако у граду још увек има неких Јевреја, они су се већ сакрили, најбоље што су знали и умели: Флагеланти су, наиме, свуда били јако антисемитски настројени…

Како се ова група приближава локалној цркви, док се њихове сјајне заставе вијоре и таласају на ветру, учесници ритуала започињу своју песму:

“Руке подигни главе изнад

Да Бог од нас склони куге гадне,

И поново подигни руке сад

Нек’ милост Божја на нас падне”

Унутар цркве, учесници поворке се скидају до појаса, припремајући се за први део церемоније: казнену шетњу. Потом се, док сви ходају у круг око цркве, сваки учесник удара по голим леђима све док му се “читав торзо не надме и поплави.”

Маса је у егзалтацији, испушта гласан узвик у тренутку када цела група одједном падне на земљу, “као громом погођена”. На земљи, сваки човек заузима унапред увежбани положај, који одговара греху за који је крив и због којег сам себе кажњава: прељубници леже на стомаку, убице на леђима, лажљивци на боку, са три прста изнад главе…

Овај део представе завршава се тако што господар церемоније пролази између лежећих људи, поново ударајући то море крвавог, знојног, надутог меса испод његових ногу. Удара их посебним бичем који један од очевидаца описује као: “…неку врсту штапа са три репа, са којих висе велики чворови”; сваки чвор садржи “гвоздене шиљке, оштре као игле” а сваки шиљак је “отприлике величине зрна пшенице”. Када господар церемоније бичује прострте људе понекад се шиљак забије “тако дубоко у месо да га је могуће извући једино другим ударцем”.

Кулминација овог перформанса је колективно бичевање: на наредбу господара церемоније, група формира круг око тројице који су означени као “водитељи”. Када људи у кругу почну да се ударају, наизменично по леђима и грудима, водитељи их појединачно подстичу да то чине још јаче, отпочињући тако дивље такмичење у саморањавању. А онда се, полако, из масе, чује древна химна Флагеланата:

“Дођи и пати до граница могућег

Јер тако бежимо из пакла горућег

Где зао дух Луцифера

Свој плен у кључалу смолу тера.”

У интервалима, група пада и диже се; после сваког прекида, бичевање постаје још јаче и, коначно, поприма помахнитали ритам там-тама. Након што круг људи падне на земљу последњи пут, посматрачи се мешају са крвавим фигурама које јецају, умачући марамице у сирове ране из којих цури крв. Онда гледаоци мажу своје образе том крвљу и слушају господара церемоније који свима чита такозвано Небеско писмо. 

Наводно “писано од Бога и чудом остављено на олтару у цркви Светог гроба у Јерусалиму”, 1343. године – ово писмо је намењено као тешко и застрашујуће упозорење “поквареном човечанству”:

“О, децо човечја, ви мале вере… Нисте се покајали за ваше грехове нити се придржавали моје свете Недеље … Зато сам против вас послао Сарацене и погане народе … земљотресе, глади, звери; змије, мишеве и скакавце; град, муње и громове … воду и поплаве.”

Неколико пасуса касније, писмо упозорава на још већа зла која ће доћи – ако се сви одмах не покајете:

“Дакле, ја сам мислио да истребим и вас и све живе ствари на Земљи; али, због моје Свете мајке, и због светих Херувима и Серафима који за вас понизно моле и дању и ноћу, то сам одложио. Али вам се кунем … ако се не будете придржавали моје Недеље, послаћу на вас дивље звери какве никада раније нису виђене, претворићу сунчево светло у мрак … и угушићу ваше душе у диму.”

***

Flagellants Middle Ages Poster by Granger

Дакле, ово је омиљени ријалити века у којем се налазите. Али, како су сви ови бизарни ритуали настали?

Још дуго пре Средњег века, Индијанци у Бразилу, који су се бичевали по гениталијама, и Спартанци, који су се бичевали свуда по телу, били су ентузијастични флагеланти. Али, док су ову праксу Спартанци, на пример, повезивали са плодношћу, у средњовековном свету флагелација је била замишљена као средство којим ће се смирити Божји гнев. У једанаестом веку, италијански монаси – који су били међу првим средњовековним флагелантима – користили су самобичевање као средство искупљења за свој лични грех: кажњавајући самог себе због онога што је згрешио, грешник је могао да остане Божја осветничка рука.

А онда, у тринаестом веку, све то из индивидуалне праксе прераста у колективну: заједничко ритуално испаштање за Адамов прародитељски грех почиње 1259. године у Перуђи, када је Италију погодила ужасна серија епидемија, ратова и лоших жетви. Убеђени да гневни Бог кажњава грешно човечанство, групе Флагеланата, изгорелих од сунца и избразданих ожиљцима, почеле су да пешаче по унутрашњости Италије, опустошеној недаћама. За само годину дана, и унутрашњост Немачке напуниле су групе лутајућих људи, које су се бичевале на својим походина. Северно од Алпа, овај покрет је постепено добио и своју унутрашњу организацију, ритуале, песме и друге симболе.

Италијански огранак Флагеланата коначно је дошао под контролу цркве, али немачки огранак је од почетка имао дубоку анархистичку црту, одбијао је да призна било какву црквену власт и коначно га је папа забранио у јануару 1261. године. Међутим, феномен је остао присутан дубоко у свести и подсвести средњовековног Немца: кад год би земљу погодила нека већа невоља, дружине немачких Флагеланата би се појавиле ниоткуда, са својом појавом која је подсећала на библијског Лазара и са препознатљивим химнама. То се догодило 1296. године када је страшна глад погодила крајеве око реке Рајне, и поново 1348. године када је куга прошла кроз Баварску.

Happy Flagellation : News Photo

Флагеланти око 1450. (непознати аутор)

Према легенди из тог времена, Флагеланти Црне смрти устали су из “планетарног поравнања”, на “трећи час после поноћи, у среду, 12. марта 1349. године”. Нешто касније – да будемо прецизни: у трећи час после поноћи, у суботу 29. марта:

” … џиновске жене из Мађарске дошле су у Немачку … скинуле јавно своју одећу и, певајући све врсте необичних песама, тукле саме себе шипкама и оштрим бичевима.”

Штагод све били његови прави корени, и покрет Флагеланата Црне смрти, као и његов претходник из тринаестог века, нашао је свој духовни дом у Немачкој. Након што је најпре изградио солидну базу у јужним и централним подручјима немачких земаља, покрет се брзо ширио: прво у друге крајеве у којима се говорило немачким језиком – Швајцарску и аустријске земље на југу и ханзеатске градове на северу.

А онда, и у Француску, Фландрију, Холандију и, коначно, 1350. године у Лондон. Тамо је стигло око шест стотина Флагеланата, углавном сви их Холандије, који су се двапут дневно окупљали око катедрале Светог Павла и на другим местима у граду. Како бележи лондонски хроничар Томас Валсингем:

“Четворица од њих би певала на свом матерњем језику а друга четворица би им одговарала, као у некој литанији. Трипут би се сви бацили на земљу у току једне процесије, укрштајући руке у облику крста. Певање би се наставило и, онај који би био позади би се простро по земљи први, и свако од њих би онда редом то чинио, корачајући преко других и ударајући један пут бичем човека који је лежао под њим.”

Али, флегматична, острвска Енглеска била је више збуњена него привучена призором полуголих мушкараца који су се јавно “бичевали по њиховим … телима … час се смејући а час плачући.” Шта ли ће тим странцима тек да падне на памет? Читалац који је остао у  двадесет првом веку готово да може да замисли аутора претходне реченице, Томаса Валсингема, како у неверици врти главом док гушчјим пером, поред свеће, исписује и наредну:

“Неко их је јако лоше саветовао…”

Покрет, који је себе називао Братством Флагеланата и Браћом Крста, имао је чврсту дисциплину и унутрашњу организацију: пре приступања нови члан је морао да прибави дозволу свог брачног друга и да се сагласи да да тзв. пуну исповест – признање свих грехова које је починио, почевши од седме године живота. Нови регрути су такође морали да се обавежу на самобичевање, три пута дневно, сваког дана у периоду од тридесет три дана и осам сати, колико времена би сваки Флагелант проводио на “ходочашћима”.

Ходочашћа су, заправо, били прави маршеви чије се трајање симболички поклапало са дужином Христовог земљаског живота: тридесет три и једну трећину године. Међутим, пошто је ходочасницицима било забрањено да се за то време купају, брију или мењају одећу, саме колоне Флагеланата које су се кретале од града до града постале су преносници куге.

Такође, за све ово време, ходочасницима није било дозвољено да спавају у кревету или имају сексуалне односе. Чак и ако би ходочасник, у току марша, само разменио по коју реч са неком женом био би ишибан од стране шефа поворке, који би казну увек закључивао речима:

“Устани, са чашћу чистог мучеништва и, одсад, чувај се од греха.”

***

Reaction to the Black Death | HowStuffWorks

Флагеланти су, на самом почетку, још увек показивали неку дозу уздржаности. Међутим, њихов покрет је ускоро почео да шири имплицитну антиклерикалну поруку – да свештеници нису неопходни за спасење – и, како се смртност од куге повећавала а заједно са њом и разочарење у цркву, та имплицитна порука је постепено постајала експлицитна.

Све више, Флагеланти су мењали и перцепцију самих себе и своје мисије: док су на почетку то били несебични паћеници који су испаштали због грешног човечанства, сада су све више постајали моћна група славних светаца, са моћима пренетим од Бога, укључујући ту способност да истерују ђаволе, лече болесне и мртве подижу из гробова.

Њихови чланови су почели да се јавно размећу како су вечерали са Христом и причали са Богородицом; било је чак и разговора о организацији ходочашћа која би трајала тридесет три и једну трећину, али не дана него – године. Дивљи, антиклерикални припадници флагелантског покрет упадали су на мисе и прекидали их, избацивали свештенике из цркава, пљачкали црквену имовину, клеветали свету еухаристију и одбацивали идеју о било каквој хијерархији.

Пут у радикализам убрзала је и промењена демографија: како су старији, конзервативнији, припадници покрета умирали, или били протеривани, међу Флагелантима је било све више млађих, сиромашнијих, криминалнијих, антиклерикалних и антисемитски опредељених – незналица. У суштини, била је то средњовековна верзија оних наших данашњих десничарских политичких организација које се, са временом, дегенеришу – најпре у радикалну десницу а онда и у неки облик протофашизма.

На пример, када је у марту 1349. године у једном тренутку изгледало да ће погроми против Јевреја у немачким земљама престати, Флагеланти су се растрчали од града до града и талас насиља се проширио поново. Поворке Флагеланата су, на лицу, уместа, убијале сваког Јеврејина на којег би наишли, без икакве доказане кривице или суда. То се догодило чак и у – у односу на остале крајеве тадашње Немачке – просвећеном сајамском граду Франкфурту, где је већ сам долазак групе Флагеланата која је марширала градом инспирисао један од најкрвавијих антисемитских погрома у току пандемије. Јеврејска четврт је била нападнута, уништена, њени становници убијени, и њихова имовина опљачкана.

Изгледа да малограђанској европској јавности, жељној сензација и увек – дубоко у себи и испод танке глазуре учтивости – помало крвожедној, ове псеудоеротске фасцинације никада није било доста. За шест месеци 1349. године Стразбур је био домаћин новог флагелантског ходочашћа једном недељно, док су у фландријски Турне долазили сваких неколико дана: наводно је, од средине  августа до средине октобра те године, кроз град прошло пет у по хиљада Флагеланата!

Наравно, она званична Европа – која је некако осећала, или предосећала, сав разорни потенцијал који је овај радикални покрет могао да има по оне остатке јавног поретка, реда, и закона, који су некако преживели пандемију куге – била је много мање ентузијастична. Магистрати немачког града Ерфурта затворили су градске капије за њихове путујуће дружине; француски краљ Филип VI прогласио је све земље западно од града Троа за “територију забрањену за Флагеланте”; Манфред од Сицилије, феудални господар овог италијанског острва, био је најпрактичнији: било који припадник флагелантског покрета који ногом крочи на његово острво – биће одмах убијен.

Ипак – упркос ватреном антиклерикализму његових припадника – на почетку је изгледало као да је папа Клемент VI спреман да толерише покрет. Да ли је то било његово искрено мишљење или оно што бисмо данас назвали “популизмом”? Тешко је прецизно одговорити на ово питање после седам векова, али Луј Хејлиген (онај музичар у пратњи једног од Клементових кардинала, са којим смо се већ дружили у претходним одељцима) у својим дневничким белешкама наводи да је, када су Флагеланти прошли кроз Авињон у пролеће 1348. године, “и Свети отац узео учешће у неким од њихових процесија”.

***

Pieter van Laer, "The Flagellants" 1635. Not the Klan. These were ...

“Флагеланти”, Питер ван Лаер (1635)

Како се онда све то одједном променило? Изгледа да је преломни тренутак за судбину Флагеланата наступио у јесен 1349. године, када је тајни извештај професора са Сорбоне, Жана де Фаита, стигао на писаћи сто папе Клемента VI. Јако узнемирен свим оним што је тамо прочитао, Свети отац је 20. октобра издао булу са оштром осудом њиховог покрета – која му је запечатила судбину:

“Већ су Флагеланти, претварајући се да су побожни, пролили крв Јевреја … и често такође и крв хришћана. … Ми стога наређујемо нашим бискупима и њиховим помоћницима … као и свим лаицима, да остану по страни од ове секте и никада випе не улазе ни у какве односе са њима.”

После годину дана, Флагеланти су “ишчезли изненада, као што су и дошли, попут ноћних фантома или подругљивих духова”. Покушаји да се касније покрет обнови у корену су сасечени: папа Гргур XI га је 1372. повезао са другим опскурним јеретичким покретима, а почетком петнаестог века Инквизицији су се у њиховом прогону придружили и поједини световни владари. У немачкој покрјини Тирингији је 1414 – 1415 спаљено око осамдесет до деведесет њихових припадника, а 1416. још око три стотине. Спорадична суђења Флагелантима одржавана су, у разним градовима, још неких педесетак година.

Овај бизаран феномен остао је тако на маргинама европске историје, да би га – вековима касније – проучавао тек понеки психоаналитичар, залуђеник за историјске фусноте, потајни мазохиста – или уживо гледао ненајављени посетилац из двадесет првог века.

 

 

XVI

Пророкова казна: куга у исламској традицији

Ал-Захрави обилази болницу у Кордоби, XI век

Досад смо се претежно бавили феноменом Црне смрти у различитим градовима, народима, државама и културним круговима средњовековне Европе и Средоземља – у свету који данас често називамо јудеохришћанском цивилизацијом. Међутим – баш као и данас корона вирус – и куга се некада кретала сасвим слободно, не признајући никакве државне, верске и цивилизацијске границе: као што је на хришћанском Западу погађала подједнако и богате и сиромашне, тако је то чинила и на исламском Истоку.

У овом наставку бавићемо се улогом коју су пандемије куге имале у арапском и исламском свету касног Средњег века: о начину на који је ова болест у том свету виђена, тумачена и преживљавана; о последицама које је имала на организацију здравствене службе тих друштава; о њеном месту у верској и културној традицији овог дела човечанства.

***

Проблеми са којима се суочава савремени истраживач, у покушају да схвати утицај куге на формирање ставова средњовековних арапских и исламских друштава и њихово функционисање, вишеструки су. Они се тичу како доступности самих историјских извора (нарочито из периода тзв. прве епидемијеЈустинијанове куге у шестом веку), њихове касније рецепције и тумачења на Западу, тако и језичких недоумица – тачног превода арапских израза, после временске дистанце од петнаест векова, на друге језике које данас користимо и у значења која можемо да схватимо.

У арапском језику постоје две различите речи које, свака у извесној мери, значе оно што ми данас називамо заразном болешћу: ta’un и waba’; међутим, оне нису синоними: односе се на сличне, али делимично различите појмове и користе се у различитим контекстима. Најкраће: ta’un је реч којом се означава специфична болест; њу, опет, проузрокује опште стање заразе – waba’. У класичном арапском, ta’un је реч која означава (и) болест коју ми зовемо куга, док је израз waba’ коришћен да опише епидемију или заразу. Такво тумачење посредно произилази и из изреке садржане у једном тексту на арапском из четрнаестог века: “Сваки ta’un је waba’, али свака waba’ није ta’un.”

Ако погледамо ране арапске ауторе, видимо да и они ове изразе користе у сличном контексту: ал-Табари, на пример, описујући заразу (waba’) која је избила у у Багдаду 913-14. године наводи: “… један њен део је била бенигна болест (salima) а други смртоносни ta’un.” А песници тог периода су ta’un помињали упоредо са другим болестима: рубеолама (hasba), великим богињама (‘adasa), грозницом (humma), запаљењем плућне марамице (mum) и другим.

***

Које податке о кретањима куге у арапском свету можемо сазнати из раних средњовековних хроника?

Најстарији извештај о томе потиче још из једне апокрифне приче из живота пророка Мухамеда. Емир ибн ал-Туфајл, песник и вођа једног арапског племена, дошао је до Мухамеда и питао га која ће бити његова награда ако прихвати Ислам; након што је добио одговор да то неће значити никакве специјалне привилегије, незадовољан, запретио је Пророку и отишао са свим својим људима. Мухамед се обратио Богу за интервенцију, и:

“… док је емир био на путу за своју земљу, Бог га је ударио у врат кугом (ta’un).”

Док му је, у агонији, језик испадао из уста – симптом врло сличан ономе који се јавља код камила које оболе од камиље куге (у арапском се користи израз: ghudda) емир је, тетурајући, ушао у кућу једне жене из клана Бану Салул, племена које је међу другим бедуинима било познато као “одвратно и достојно презира”. Видевши да му је ускраћено чак и место за пристојну смрт, емир је – према овој причи – горко рекао реченицу која ће потом ући у арапску народну традицију:

“Болест као код камиле и смрт у кући Салули жене.”

Вековима касније – а у неким бедуинским племенима и данас – ова апокрифна епизода и ова реченица остале су запамћене и са временом ушле у речник као једне од најстрашнијих клетви:

“Нека га Бог удари кугом (ghudda) као оном код камиле.”

“Нека Бог на њу удари патњом у грлу.”

Куга је, дакле, била истовремено и несрећа, и оружје у ратовању и врста Божје казне – што само по себи довољно говори о комплексности овог феномена у раној исламској култури.

Историјске хронике потврђују да су заразне болести биле присутне и у два града кључна у исламској традицији: Меки и Медини; прва јеврејска племена која су се населила у Медини “нашла су подручја погођена заразом”; а у Меки је опасност од заразе била таква да је дојиља пророка Мухамеда, у његовој раној младости, “испољавала забринутост за његову безбедност”. Иако нема забележених података да је иједан од та два града био погођен епидемијом куге у време прве (Јустинијанове) епидемије, више савремених извора из четрнаестог века потврдило је да је Мека била један од градова у које је дошла куга са Крима, преко Цариграда и Александрије.

Занимљиво је да је прва епидемија куге напустила арапске градове, отприлике, у исто време када је на власт дошла Абасидска династија (тзв. Трећи калифат) око 750. године. Чак два хроничара тог времена, ал-Мадаини и Ибн-Асакир, сачували су интересантну анегдоту о тој коинциденцији:

“Абасидски представник је рекао народу да треба да захвали Богу зато што је отерао ta’un, сада кад су Абасиди на власти. На то је једна храбра душа одговорила: “Бог је исувише праведан да би ујединио вас и ta’un у савезу против нас.”

***

Гален, Авицена и Хипократ, средњовековна илустрација

У целини, арапска медицина Средњег века била је испред европске тог времена. Ислам је, за разлику од хришћанства, тада био либералнији у погледу рецепције античких текстова и многи арапски писци медицинских текстова ослањали су се – а неки и директно преводили – сачуване записе својих грчких претходника, углавном Хипократа и Галена.

Тако је Ал-Рази, у свом раду Al-Hawi fi’l-tibb навео два цитата из грчких извора, који садрже описе врло сличне стварној етиологији куге: “отицање лимфних чворова, иза ува, испод пазуха и у препонама” Извор ове реченице је Jawаmi’ Ighlawqun, арапска верзија Summaria Alexandrinorum, компилације шеснаест Галенових текстова, састављене крајем шестог века у тада још византијској Александрији.

Поновно успостављање човековог нарушеног здравља рационалним, емпиријским методама – а не (само) молитвама – у Исламу има упориште у две изреке (хадита) пророка Мухамеда:

“Бог никада не створи болест све док Он не створи и лек за њу.” (Бухари)

“Бог нам је послао и болест и лек и Он је створио лек за сваку болест, и помажите себи медицином” (Абу ал-Дарда)

А на опасност коју куга представља, Мухамед је своје следбенике упозорио врло директно:

“Мој народ неће пропасти, осим кроз ta’n (ратне ране) и ta’un (кугу).” (Ибн Ханбал)

***

Медицинска интервенција у средњовековној арапској болници

Врло рано, у исламским друштвима појављују се и прве болнице. По легенди, прва импровизована муслиманска болница функционисала је у шатору који је поставила Руфајда ал-Асламија, у току Битке код рова, 627. године (реч је о рову који је Мухамед ископао ради одбране Медине од напада јеврејских племена). Руфајда, у исламској традицији прихваћена као прва жена хирург, била је и међу првим Арапима који су прихватили Ислам – и у овом шатору је, по легенди, лечила рањене у бици.

Касније хронике садрже податке о бројним болницама. Почетком осмог века, омајјадски калиф Валид ибн Абд ал-Малик је у Дамаску подигао први лепрозаријум а пацијентима (који су због заразне природе лепре били у принудној изолацији) је исплаћивана новчана “стипендија” за подршку њиховим породицама док се налазе на лечењу.

Век касније, 805. године, калиф Харун ал-Рашид, каснији јунак Шехерезадиних Прича из хиљаду и једне ноћи, подигао је и прву болницу у Багдаду, у којој су као лекари били ангажовани припадници чувене персијске Бактиши породице, оснивачи и управници болнице у Јандисхапуру.

Двориште болнице Аргун у Алепу, Сирија

У наредних неколико векова, на просторима исламског света подигнуте су тридесет четири болнице: у Персији их је било неколико, једна се налазила у далеком Кајруану, у данашњем Тунису, 1354. године је у сиријском Алепу изграђена чувена Бирмаристан Аргун, данас музеј, на жалост оштећен у грађанском  рату 2012-2015.

А у Багдаду се налазило чак пет болница. Изградњу једне од њих је, према хроникама, планирао и надгледао лично поменути Ал-Рази, највећи медицински ауторитет тог доба: он је тамо запослио чак двадесет пет лекара – готово незамисливи број за то време – при чему су многи од њих били специјалисти: епидемиолози, офталмолози, ортопеди.

Medical education in medieval Islam - Hektoen International

Болница Ал-Адуди, Багдад, XIV век

Занимљива је и разлика у планирању и унутрашњем уређењу између западних самостанских и исламских болница у том периоду. Док се на Западу водило рачуна да болесници буду смештени тако да, из својих кревета, чују верску службу која се обавља у оближњем манастиру, а саме болничке просторије су биле мрачне, често и влажне, исламске болнице су имале предност суве и топлије климе а њихова архитектура је омогућавала лакши проток светла и ваздуха.

Сачувано је – иако на нивоу анегдоте – предање да је Ал-Рази, када је бирао локацију за багдадску болницу наредио да се на неколико места у граду остави по комад свежег меса; после неколико дана је проверио који комад је у међувремену најмање иструлио; на том месту, где је ваздух био најбољи, подигао је болницу.

Исламске болнице су дуго функционисале као потпуно доброчине установе, чије би трошкове сносиле задужбине (вакуфи) или државни буџет, зависно од тога ко је био оснивач. У сваком случају, болесник – независно од материјалног стања – није био дужан ништа да плати. О томе нам је врло прецизне инструкције оставила одлука о оснивању бимаристана (болнице) са осам хиљада кревета, у комплексу ал-Мансур Калавун у Каиру, 1284. године:

“Болница ће примати све пацијенте, мушкарце и жене, све док се потпуно не опораве. Све трошкове лечења сносиће болница, без обзира да ли су људи дошли из далека или близу, да ли су становници или странци, јаки или слаби, ниски или високи, богати или сиромашни, запослени или незапослени, физички или ментално болесни, учени или неписмени. Неће бити никаквих услова око плаћања; никоме се не сме приговорити, или чак посредно тражити, да плати. Сва услуга ће бити дело величанственог Бога, милостивог.

***

А како је у овим болницама била организована нега пацијената? По правилу, бимаристани (болнице) били су отворени 24 часа дневно. Једни су лечили само мушке болеснике, а други, у којима су радили женски лекари, само женске. У трећима су, опет, лечили и једне и друге, у одвојеним крилима и двоструким ресурсима. За мање озбиљне случајеве било је обезбеђено и амбулантно лечење, а лекови издавани за узимање код куће.

С обзиром на честе заразе, биле су предузимане посебне превентивне епидемиолошке мере. Већ код самог пријема, пацијенту би, из централног магацина, била издавана чиста болничка одећа, док би се његова одећа преузимала на чување у болнички магацин, све до отпуштања. Потом би се пацијенту обавила дијагноза, након чега би био одведен у болничку собу у одељењу које је одговарало његовој болести. Тамо би био смештен у кревет са чистом постељином и посебним, пуњеним, душецима. Све болничке собе и дворишта били су одржавани апсолутно чистим, а било је обезбеђено и довољно текуће воде и светла. Исхрана се базирала на три врсте меса: пилетини (и другој живини), телетини и јагњетини, и доста воћа и поврћа.

Доктори и друго медицинско особље били су добро плаћени и уважавани у друштву у којем су живели и кретали се. Ипак, тај привилеговани статус ишао је уз адекватну меру одговорности за њихов професионални рад; он је увек могао да буде предмет стручне ревизије, а у тежим (смртним) случајевима и професионалне арбитраже. Писац Ибн ал-Охова оставио нам је опис како је то функционисало:

“Ако је пацијент излечен, лекар је плаћен. Ако пацијент умре, његови родитељи иду код главног доктора; они му предају рецепте и налазе које је саставио лекар. Ако главни доктор процени да је лекар свој посао обавио добро, без немара, он каже родитељима да је смрт била природна; ако просуди другачије, каже им: идите и узмите новац за крв од лекара; он га је убио својим лошим радом и немаром. На овај часни начин, они су сви били сигурни да се медицином баве само искусне и обучене особе.”

А када би болесници били отпуштани из ових болница? Ту је постојао занимљив критеријум: пацијент је морао да буде у стању да поједе, одједном, количину хлеба коју уобичајено поједе особа његовог пола, старости и тежине, и то заједно са печеним месом целе једне птице. Ако би све то успео да без напора прогута и потом свари, сматран је довољно опорављеним и био би отпуштан. Они пацијенти који би били излечени, али су још увек били исувише слаби да би могли да оду, били би пребачени у одељење за реконвалесценте, све док не би довољно ојачали.

***

У најразвијенијем делу исламског света у Средњем веку – на крајњем западу земаља под влашћу полумесеца – у маварској (арапској) Шпанији, само у Кордоби је у десетом веку функционисало чак педесет болница. Многе од њих је основао, и у њима лечио, Абу ал-Касим Калаф ал-Захрави, лекар, хирург, писац и хемичар, познат као “отац хирургије” и од својих савременика хришћана прознат за “највећег хирурга Средњег века”. Ал-Захрави је, око 1000. године, успео да заврши своје животно дело: прву медицинску енциклопедију на свету, чувени Kitab at-Tasrif, у тридесет томова.

А болнице у маварској Кордоби биле су доступне, и по квалитету услуге познате, и хришћанима, који су се често лечили у њима. О томе сазнајемо много детаља из писма једног младог Француза свом оцу у десетом веку:

“Поменуо си ми у свом претходном писму да ћеш ми послати нешто новца за моје болничке трошкове. Кажем ти, то ми уопште није потребно, јер је сав третман у овој исламској болници бесплатан. Има и још нешто у вези са овом болницом: она сваком пацијенту који се опорави даје нову одећу и пет сребрних дирхама (око педесет евра данас – примедба З.Ч.) да не би морао да ради док се опоравља, него да се одмара. 

Драги оче, ако будеш желео да ме посетиш, наћи ћеш ме на хируршком одељењу… Када прођеш кроз главну капију, иди у јужну халу, где ћеш наћи одељење за прву помоћ и одељење за дијагностику и после проћи кроз собе где се лече оболели од артритиса. До моје собе је библиотека и сала где се доктори састају да слушају предавања професора; ова сала се користи и као читаоница. На другој страни дворишта налази се гинеколошко одељење, у које мушкарцима није дозвољено да улазе. Десно од болничког дворишта је велика хала за оне који су се излечили; у њој они проводе неколико дана у одмору и опоравку. У овој хали налази се и посебна библиотека и неки музички инструменти.

Драги оче, свако место у овој болници је јако чисто; кревети и јастуци су покривени финим белим платном из Дамаска. Покривачи су од нежног и меког плиша. Све собе су снабдевене чистом водом. Ова вода се по собама разводи кроз цеви које су повезане са великом фонтаном у дворишту. И не само то, већ се у свакој соби налази и пећ за грејање. Што се хране тиче, увек се сервирају пилетина и поврће, тако да неки пацијенти и не желе да оду из болнице јер су жељни ове укусне хране.”

Колико је овај млади Француз у свом писму верно описао слику маварске болнице у Кордоби у десетом веку? Да ли је у својим похвалама мало претерао? После хиљаду година, ми то данас тешко можемо са позданошћу да кажемо.

Ипак, за крај нашег данашњег путовања по муслиманским земљама и њиховим болницама у време средњовековне куге завршићемо једном веселом анегдотом коју нам је оставио Абд ал-Латиф ал-Багдади, багдадски лекар, историчар, професор и путник, који је живео крајем дванаестог и почетком тринаестог века. Ова прича се догађа у чувеној болници ал-Нури у Дамаску, где је ал-Багдади, негде у то доба, предавао:

“Млади Персијанац је био толико привучен одличном храном и услугом у Нури болници да је симулирао своју болест. Доктор који га је прегледао је одмах схватио шта млади човек покушава, али га је ипак примио; сервирана му је најфинија храна, пуна три дана. Четвртог дана, доктор је отишао до свог пацијента и рекао му, уз жалостан осмех: “Традиционално арапско гостопримство траје три дана; молим те, иди кући сада.” 

Или, што би наш народ казао: сваког госта за три дана доста – па и пацијента.

 

 

XVII

Сласти свакодневице (1): јело и пиће

Gruel, Porridge, And Pottage is listed (or ranked) 10 on the list Things You Won't Believe Europeans Ate During The Plague

После оне бизарне епизоде са Флагелантима, огладнели сте; тражите крчму у близини, да нешто презалогајите и то залијете са мало вина. Одлична идеја, али пазите: налазите се граду који је усред опасне пандемије!

Шта уопште можете да једете и пијете у Средњем веку и како је на тај јеловник утицала зараза? Када је та незвана гошћа стигла у ваш град, наравно да нисте имали довољно времена да размишљате још и о дијети; ипак, доктори су вам дали нека упозорења? После су та упозорења поновили и свештеници, у својим проповедима, па градске власти, у разним прокламацијама –  о свежем воћу и поврћу, месу, сирћету и разним другим јелима.

Стотинама годинама потом, милиони Европљана и даље су били жртве куге, али последице Црне смрти и навике које су стекли у време прве епидемије пресудно су обликовале културу исхране Старог континента и тако непосредно утицале на многе аспекте наших данашњих јеловника. А ми ћемо се сада заједно прошетати кроз јеловник четрнаестог века.

Живот за време епидемије је био суморан – чак и да се ујутро пробудите здрави, док падне вече можда вам храна не би више ни била потребна? Зато су пиво и вино били јако популарни. Уосталом, ни она храна коју су вам саветовали као здраву често не би била доступна. Ако бисте живели на селу, рецепт о “килограму и по житарица сваког дана” била би свакако најјефтинија од свих опција. Бадемово млеко, кисело млеко и месо од пауна? Хм, о укусима се не расправља…

***

HIST 223 Medieval Europe: History Illuminated: Vinegar: The ...

Средњовековна апотека

А за понешто што ми данас сматрамо уобичајеним додатком уз оброке, ви сте тада мислили да је лек: рецимо, сирће, које моја жена често заборави да купи. Тада јој се то не би десило…

Европљани су дубоко веровали да је сирће универзална превенција за све симптоме куге. Доктори су га користили као дезинфекционо средство, лек или једноставно користан напитак и често га препоручивали као додатак уз јело (па чак и пиће). Сирће је било у широкој примени: оно је ишло уз свако поврће са доста воде, супе, воће, чак и млеко – обично уз додатак веће количине различитих зачина. Понекад, мање количине сирћета су сипане и у воду за пиће и вино; добијени напитак је, свакако, био кисео и неукусан али шта је то према “медицинским користима”? Коначно, као посластицу – да би се из тела уклониле “лоше течности” које изазивају заразу – доктори су препоручивали и посебан сируп, мешавину сирћета и меда!

Али, ту се улога сирћета не завршава: поред хране и пића, оно вам је било неопходно и за ваздух. У свом трактату из 1365. године, Јохан из Бургундије (Johannes ad Barbam) тврди да је сирће и дезинфекционо средство и лек, те да га – заједно са смрековим гранчицама – треба користити за пречишћавање ваздуха од отровних састојака. Сумњате да је тај, помало смешан, стари човек са брадом заиста стекао докторску титулу у Лијежу? Хм, ни ми данaс нисмо баш сигурни, али ипак: оперите и руке и лице у сирћету, претходно помешаном са водом у коју ћете ставити латице од руже.

А она четири пљачкаша гробова која су уместо на вешала послата да односе тела умрлих? Власти у Тулузи (или можда то беше у Марсеју?) сматрале су да је то ионако смртна казна. Па кад су преживели, прву, па другу и на крају трећу недељу, откупили су своју слободу тајном формулом за сирће које их је сачувало у животу. Не верујете, мислите да је урбана легенда? Али у Француској се и данас, као нарочити специјалитет, у посебним радњама продаје “сирће четири лопова”.

***

No Fresh Milk is listed (or ranked) 2 on the list Things You Won't Believe Europeans Ate During The Plague

“No milk today, it wasn’t always so
The company was gay, we’d turn night into day”

Хм, ово су Herman’s Hermits певали у двадесетом веку? Али ни за вас у четрнаестом неће бити млека. У ствари, биће га – највероватније, чак и у граду, имаћете неку краву, овцу или козу, која би могла да се помузе – али свеже млеко нећете смети да пијете! Фрижидера нема, млеко се брзо квари, нарочито лети; оно које остане у употребљивом стању прерађује се у сир или путер. Али, кисело млеко или млеко са путером, помешано са водом, је сасвим чест напитак.

Аха, имате мало више пара и занима вас можете ли добити нешто боље од тог простог, сељачког менија? Можете, наравно: бадемово млеко! Најновији немачки кувар из Вирцбурга, кога су монаси по манастирима почели да преписују од 1350. године, Das Buch von Guter Speise (Књига добре хране) од својих деведесет шест рецепата у сваком четвртом тражи бадемово млеко! На пример, онај са куваном пилетином, пиринчем, шећером и бадемовим млеком? Или онај за дезерт, са јагодама, вином и бадемовим млеком? Знам, поменућете ми онај случај оне џангризаве калуђерице из Ерфурта која је писала бискупу да га забрани, јер делује као афродизијак, али боже мој? Па време је куге, уосталом?

Бадемово млеко – да пређемо на мало озбиљније теме – моћи ћете да користите и за лечење болесних, јер је ваш доктор сигуран да ће оно побољшати варење и болеснику пружити додатне хранљиве састојке.

Колико би вас то задовољство коштало? Цена, наравно, увек зависи од понуде и тражње, али бадеми и ораси – о којима сте и сазнали из грчке и арапске кухиње – су у већем делу тадашње Европе, посебно оном северном, били увозни производи тако да ћете морати да издвојите мало више пара за тај луксуз: профити трговаца, превозника, царине, опасни путеви, знате већ шта све мора да се урачуна?

***

Medieval Fruits And Vegetables by mr.Necturus in Props - UE4 ...

Воће и поврће? Свеже воће, ни случајно! Ваш доктор је убеђен да оно преноси заразу и то је већ рекао градским већницима. Уосталом, за време епидемије из 1560. године, енглеске власти су и званично забраниле продају свежег воћа!

То, наравно, не значи да не смете да једете никакво воће: крушке, јабуке, шљиве, вишње и јагоде ће вам често бити на трпези: али само у питама, ушећерене или сушене. Тако се губе витамини? Да, али са кугом не треба терати кера…

Свеже поврће? Не, не, и оно изазива болести. Уосталом, ако сте иоле озбиљно домаћинство, својој куварици сте већ обезбедили примерак приручника The Book of Kervynge (Кервингова књига) који је 1500. штампао нови и амбициозни лондонски штампар, Винкин де Ворд? Пошто је вероватно неписмена, онај млади свештеник који је често обилази прочитаће јој упутство:

“… чувај се зелених салата и свежег воћа, јер се од тога твој господар може разболети.”

Хм, ако не перете воће и поврће, можда није лоше да га стварно скувате? То је свакако боље од оног лондонског продавца који је ушао у хронике по томе што га је – пре него што би га продао купцу – темељно опрао својом пљувачком?

Као што смо већ видели са млеком, и код поврћа ће ваш новчаник одредити избор на вашем столу. Сељаци најчешће гаје шаргарепе, купус и грашак – они ће, зато, увек бити најјефтинији – па и у време куге. Заправо, веза између овог поврћа и сиромаштва ће толико ући у колективно памћење да ће, вековима касније, фраза “живети од шаргарепе” (to live on carrots) у енглеском значити да немате баш ништа друго да једете.

***

A Variety Of Meats is listed (or ranked) 4 on the list Things You Won't Believe Europeans Ate During The Plague

Месо ће се, извесно, често налазити на вашој трпези док траје епидемија. Које ће то месо бити, и колико ће често ће га бити, зависиће од низа чинилаца: места у којем живите, културних и верских разлика (Јевреји и муслимани, ни онда, нису јели свињетину, а Индуси говедину), као и расположивог буџета за кухињу. За просечно европско домаћинство, нарочито оно на селу, то ће бити овчетина и говедина: када би животиња престала да даје млеко или доживела одређену старост, била би заклана – обично ћете то радити на крају Божићног или Ускршњег поста, да припремите празнични ручак.

Са мало више пара – или ако будете радили као послуга неког племића или богатог трговца – моћи ћете да једете и неке специјалитете тог доба: фазана, туљана или морско прасе. Ако се затекнете близу реке или морске обале – биће ту и разне врсте рибе.

Али пазите, ви сте дошли у време куге; здравствена правила су у већини градова још доста неодређена, санитарних инспектора у данашњем смислу још увек нема, као ни текуће воде и канализације. Ако живите у граду, пазите где купујете месо. Ако не верујете мени, прочитајте шта је о томе написао Данијел Дефо, у свом есеју “Дневник године куге” о стању на лондонским пијацама у време епидемије 1665. године:

“Не могу бити задовољан са оним за шта знам да се понавља са великим самоуверењем: да продавци на пијацама и превозници робе у град нису никада били заражени. Сигуран сам, рецимо, да су месари са Вајтчепела, где се коље највећи део меса за град, били тако тешко погођени болешћу да је врло мало њихових радњи остало отворено, и да су они који су наставили почели да кољу месо на Мајл Енду и у околини и носе га до пијаце на коњима.

….

Тачно је, међутим, да су људи користили све могуће мере предострожности. Када би неко куповао месо на пијаци не би га узимао из месарове руке, већ сам скидао са куке. Са друге стране, ни месар никада не би дотакао новац, већ би га прво ставио у чинију пуну сирћета, која је стајала на тезги. Купац је, опет, увек са собом носио довољно ситног новца да плати било који износ, тако да нико није ни давао ни примао кусур.”

***

The Use of Spices in the Middle Ages: How Food was Flavoured in ...А чиме да зачините свој дневни оброк? Многи зачини – цимет, мускатни орашчић, каранфилић – су још увек егзотична и луксузна роба. Скоро сви потичу са самог краја света, углавном са Молучких острва, одакле португалским бродовима иду дугим путем, око целе Африке, са неколико успутних лука. Постоји и бржи пут, преко Ормуза, Персијског залива и Багдада, до неке од лука на Леванту. Али он је проходан само када је у том делу света мир (што није баш увек) и повећава цену за трошкове арапског монопола.

Зачини су, дакле,  доступни у малим количинама, нередовно, и по високим ценама. За просечног Европљанина, то је значило – недоступни. Али, доста замене за оне оријенталне зачине моћи ћете да нађете у разним биљу које расте по острвима Средоземља и на његовим северним обалама.

Зачинско биље – першун, нану, мирођију, жалфију – користићете да побољшате укус разних јела али и у лековите сврхе. Коријандер – за грознице и гушења; анис, за надимања стомака; рузмарин ће – или ће бар сваки студент медицине то да вам каже у оближњој крчми – бити најбоља терапија за ноћне море.

***

Wine And Beer is listed (or ranked) 7 on the list Things You Won't Believe Europeans Ate During The Plague

Добар залогај, наравно, никада не иде без добре капљице. Најважнији приручник којег треба да се држите је Regimen Sanitatis Salernitatum; не знамо још увек тачну годину када се појавио, али је највероватније да се то догодило у другој половини дванаестог или почетком тринаестог века. Дакле, када ујутро дођете у 1348. годину, у већини бољих крчми, нарочито у великим градовима, наћи ћете неки преписани примерак.

Овај документ је посветио велику пажњу вину и пиву и садржи савете како да изаберете најбоља, да бисте очували здрав живот. Крчмар ће вам поносно рећи како су то пића одлична и за ноћ и за дан, и да његови гости увек пију пиво за доручком а да им уз вечеру служи ароматична вина. Али добро, крчмари к’о крчмари, увек гледају да продају што више – хајде да погледамо шта каже приручник:

“Ако је неко попио превише вина претходне вечери, најбољи лек је мало попити ујутро.”

Пазите: сваки крчмар ће у своје пиће додавати воду – наш данашњи израз “крстити вино” уосталом и потиче из тих времена. Дакле, то што ћете пити биће, у најбољем случају, шприцер, али и то ће вам, у време куге, бити много боље него да пијете чисту воду.

Ипак, није свеједно ни које пиће изабрати: погрешна би, опет, могла да значе ризик по здравље. Шта о томе каже приручник?

“Добро пиво мора да буде бистро, да не буде кисело, и да потиче од здравог јечма, да буде добро ферментисано и да прописно одлежи.”

Приручник је, такође, саветовао бела вина јер “црвено вино проузрокује затвор и раскалашност”.

***

Grains is listed (or ranked) 8 on the list Things You Won't Believe Europeans Ate During The Plague

У време Црне смрти, постојало је једно правило: кило и по зрневља сваког дана чува од заразе. Али, у правилу није било ничег око облика у којем је то зрневље требало да буде? Тако је, у пракси, свако тумачио правило на свој начин: пијанци су пили пиво, сељаци су волели кашу, а сви су јели хлеб наш насушни. Често, хлеб су користили и уместо тањира: био је округлог, пљоснатог облика, у средини мало издубљен да се у празан простор сипа неки гулаш или чорба. Судова је ионако било мало, они су – сем за најбогатије – били дрвени, и било је много практичније да се не перу, него поједу.

Хлеб наш насушни, каша, чорба или пиво? Куга је, можда, том свету скувала попару, али тај свет се ипак борио – како је умео и знао. Лекари су, у својим бројним покушајима да победе извор заразе – којег још нису знали – ту предвидели и место за хлеб: како је писао Бенгт Кнутсон, шведски свештеник, самоуки лекар и писац трактата о куги из петнаестог века, “парче хлеба натопљено сирћетом треба држати стално испод носа како би мирис спречио заразне паре”.

 

***

Woman Carrying a Plate of Sweets (Oil painting) | Art, Medieval ...

А слаткиши? Шећер је био на цени у касном Средњем веку: тада је још увек био доступан само са плантажа у Индијском океану и – тек после Колумбових открића – на Карибима. Због високих трошкова радне снаге, транспорта и бројних лучких такси на дугим путевима, био је скуп, али популаран у вишим слојевима европског друштва, нарочито у Енглеској. Коришћен је при кувању поврћа и конзервирању воћа, а доктори су га, не ретко, преписивали и као лек.

Шећер је, у ствари, био толико честа храна у високом друштву тог времена да су, рецимо, покварени зуби постали једна од типичних одлика енглеске аристократије, која ју је пратила вековима.

***

Fig. 11 - Jacob van Hulsdonck, Still life with lemons, oranges and a pomegranate, 1620-1640.

Ово мало путовање кроз средњовековну кухињу у времену куге не би био потпун без још једног егзотичног производа: лимуна. Он је можда најбољи пример како су епидемије куге промениле културу исхране у Европи. Још увек непознат у четрнаестом веку, лимун је – кажу – стекао популарност тек крајем шеснаестог. Тада је, по причи савременика, ширење куге у Паризу спречила – лимунада!

Наиме, када се појавио нови талас куге, око 1670. године, Париз је био поштеђен. Кажу да се то догодило због велике количине лимунових кора по улицама. Људи су толико пили лимунаду – верујући да она спречава кугу – а у ствари су бачене коре садржале хемијске састојке који су убијали буве, главне преносиоце заразе. Док су пацови на улицама Града светлости грицкали бачене лимунове коре, они су убијали и буве. Без бува, није било ни епидемије. Тако је једна сасвим привремена мода – лимунада – на потпуно неочекивани начин спасила читав град.

***

People lounging in the mythic land of plenty called Cockaigne

Питер Бројгел Старији, Земља Дембелија (1567)

Међутим, Црна смрт није утицала на средњовековне јеловнике само у оном техничком смислу: чинећи неку храну мање или више доступном, мање или више ризичном или мењајући начине њеног припремања. Она је, на више начина, мењала и навике, обичаје и неписане друштвене конвенције, директно или индиректно повезане са исхраном.

Неке од тих промена су биле објективна последица свих процеса који су се дешавали: висока смртност довела је до наглог смањења броја расположивих руку, како на селу тако и у граду; по пољима, која нико није обрађивао, лутала је стока, о којој нико није водио рачуна; количина расположиве хране се драстично смањила, па су самим тим и цене хране, нарочито у градовима, повећане.

Увозна храна и пиће, а то су за Европу углавном били оријентални зачини, шпански сиреви и француска вина, поскупели су због повећаних трошкова транспорта: бродови су дуго бивали усидрени по разним успутним лукама, док би њихови морнари и товари чекали у карантинима; многе посаде су умирале од куге још у току путовања, да би њихови бродови после, са товаром, бесциљно плутали на отвореном мору, као да су уклети; премије осигурања за робу у транспорту вртоглаво су скочиле. Све то је утицало да обим трговине падне, у просеку, пет до десет пута у односу на време пре пандемије: између француског Бордоа и енглеских лука је, сваке године, ишло између 725 и 1360 бродова натоварених француским винима, у првој години куге, 1349/1350, тај број је пао на 141. Цене луксузне робе су скочиле у небо…

Коначно, и смањена понуда радне снаге довела је до релативног скока надница; све чешће, нарочито на селима, поред плате у готовом новцу, радник је добијао и тзв. натурални део – понекад у одећи, али најчешће у храни. У том смислу, већ после оног првог шока, радници, сељаци и послуга осетили су да им је живот, ма колико то парадоксално звучало, у ствари бољи него пре епидемије. Многи од њих, по први пут после дужег времена (за многе, то је значило по први пут у њиховим животима) више нису морали да брину да ли ће увече у својој колиби отићи у кревет празног стомака.

Тако долазимо и до субјективних промена: упоредо, и под истом сенком Црне смрти, створене су две паралелне, и подједнако неочекиване, слике стварности: за богате, то је била слика “празног света”, за оне друге, неочекивани призор “земље Дембелије”, коју је век касније овековечио Питер Бројгел старији на једној од својих најпознатијих слика.

Стари мит о “земљи изобиља”, који је потхрањивао машту сиромаха још од античких времена, сада је постао стварност. Та стварност се, у разним варијететима, понављала у многим друштвима тог времена – Холандији, Француској, Енглеској, Ирској – а понегде је чак ушла и у народне песме, као у случају ових веселих енглеских стихова анонимног аутора из четрнаестог века:

La cucaña.jpg

“Стуб у земљи Дембелији”, Франциско Гоја (1787)

“… Cockaygne offers better fare,

And without worry, work, or care;

The food is good, the drink flows free

At lunchtime, suppertime, and tea”

 

“… Дембелија нуди плате боље,

И то без бриге, рада или воље;

Храна је добра, пиће тече к’о у рају

За ручак, вечеру и на чају”

 

 

 

Један од симбола промењених времена био је и хлеб: пре епидемије, сматрало се да је боја хлеба показатељ друштвеног статуса онога који га једе. Тако су сељаци, по овом схватању, јели црни хлеб зато што је посао којим су се бавили стварао и нутриционистичку потребу за “грубом храном”. Сада се класичан јеловник енглеског сељака – хлеб и чорба од овсене каше, са врло мало меса и нешто разблаженог пива – променио. Пшенични хлеб је заменио ражани, говедина и овчетина сланину, а свежа риба усољену харингу.

Ови промењени укуси најбоље су се видели у Лондону: док су почетком века пекаре са црним хлебом и рибарнице по броју далеко надмашивале пекаре са белим хлебом и касапнице, после 1350. године ситуација се обрнула. Нове навике у исхрани и нови друштвени статуси променили су и ранију симболику.

***

Тако су одсуство посла а обиље хране стално потхрањивали разне приче о Дембелији – митској земљи у којој су сељаци, слуге и свештеници заједно јели незасито и понашали се разуздано. Овај стереотип ће нам врло уверљиво описати Бокачо, у једној од прича у свом Декамерону (1349). Шаљивџије су убедиле лаковерног Каландрина да, у баскијским земљама, постоји једна област звана “Bengodi” (у преводима Декамерона на српски користе се изрази “Шкембарија” и “Уживанција”):

“… где људи винову лозу везују кобасицама, где се гуска може купити за грош и као приде добити гушче, где се налази читава планина од самог саструганог пармезана, на којој живи свет који не ради ништа, него само прави макароне, па их кува у чорби од копуна, а затим ту чорбу просипа, те ко више награби више и има, а испод те планине тече река најбољег вина, у којему нема ни капи воде.”

Како је средњовековно вино, у свакој крчми, увек било разблажено водом, метафора о “реци најбољег вина у којој нема ни капи воде” била је, на оном енигматичном нивоу Бокачових порука, начин да се прича читаоцима представи као оно што јесте: мит за лаковерне. Баш као и цело веровање у земљу Дембелију.

***

Image

Гозба у четрнаестом веку

Коначно, заједничко узимање хране никада није само биолошки, већ је увек и друштвени чин – о чему нам је остало мноштво предања и обичаја из древних времена. У многим културама постоји, на пример, дубока симболика хлеба и соли: код свих словенских и балтичких народа, Румуна, Јевреја и Иранаца, тај обичај је традиционално везан за гостопримство; код Арапа оно значи чин савезништва и ствара узајамну моралну обавезу између људи који заједно деле хлеб и со (“нека овај хлеб и со буду између нас”); у Немачкој је реч о свадбеном обичају, који треба да учврсти дуг и срећан живот младенаца; у северној Енглеској и Шкотској, оно симболизује срећан почетак нове године.

Када је куга погодила средњовековну Европу, једна од честих реакција људи била је да баш у заједничким обедима нађу утеху, и подршку. Ритуал је био знатно старији: чин заједничког обедовања је иманентан људима који су једни другима више од случајно окупљене групе незнанаца, тај чин је саставни део процеса формирања заједнице, он сваки пут јача (или обнавља) постојеће везе између људи.

Није случајно што су Бокачове избеглице из кугом погођене Фиренце, у Декамерону, поред причања прича највећу пажњу посветиле кухињи, односно припремању оброка. У француској поеми “Против куге” (1420) читалац се саветује да буде “пун среће, побегне од туге, држи се доброг друштва, пије добро вино и једе добро месо”. У једном писму познанику, Петрарка описује свог пријатеља Паганинија од Милана, кога је куга одједном погодила, али он упркос томе није одустао од раније заказане вечере са пријатељима: провели су ноћ у заједничкој вечери, сећајући се лепих дана, да би он ујутро сасвим мирно и изненада, умро.

А становници аустријског градића Нојберга су:

“… решили да ће бодрити једни друге, утехом и разонодом, тако да не подлегну депресији. Следствено томе, кад су могли они су организовали разне гозбе и прославе, веселог срца, тако да су поново запалили искру полусреће и тако могли да избегну очајање.”

Као што се то и нама данас догађа са корона вирусом, и средњовековни Европљани су осећали – више него што су знали – тензију и супротност између епидемиолошког приоритета (да се одржава тзв. социјална дистанца) и психолошког приоритета (да људи једни другима пружају помоћ, подршку и утеху и заједнички се супротставе паници). Без сумње, тадашње власти су, баш као и ове данашње, предност давале краткорочним циљевима у односу на оне дугорочне: чак и по цену појачане депресије становништва, било је важно ставити кретање заразе под контролу.

Разне државне и градске власти средњовековне Европе су брзо реаговале и забраниле сва окупљања људи, укључујући и заједничке обеде. Тако су, за време првог таласа куге у италијанској Пистоји градским уредбама забрањена дружења људи, посебно после сахрана. Свим присутним на сахранама било је забрањено да “прате преминулог и чланове породице даље од врата цркве”. Никоме осим члановима најуже породице није било дозвољено да “прими или пошаље ма који поклон у кућу преминулог”, “посећује кућу или у њој једе”. На тај начин, породице преминулих биле су одвојене од својих пријатеља и комшија а везе у заједници покидане.

Слична правила су, у петнаестом веку, уведена и у Енглеској: верујући да окупљања људи проузрокују ширење куге, власти су постале сумњичаве на све што би више људи довело на једно место. Тако су биле забрањене и заједничке гозбе: због ризика од заразе, влада је отказала традиционалне банкете високих званичника, занатских и трговачких цехова у много заражених градова, укључујући и традиционални пријем градоначелника Лондона. Ипак, неки званичници су игнорисали ове забране: записано је да је градоначелник Норвича свој банкет прогласио “битним послом”  и несметано га одржао и у току епидемије.

Средњовековна кухиња

У светлу осећаја заједништва који су овакве заједничке прославе и гозбе јачале, оваква логика власти имала је и шире оправдање од епидемиолошког: свако окупљање људи могло је да се окрене и против власти; што је ситуација била тежа, тај ризик је био већи. Осећај друштвене кохезије, заснован на позитивним емоцијама и покушај да се заједно победи масовна паника проузрокована заразом имали су очигледно и субверзивни потенцијал.

Истовремено, све ове гозбе, обеди и прославе психолошки су водиле и затварању група и заједница у себе: јачање веза унутар њих водило је искључивању оних који би остали изван. Ко није био позван на гозбу био је аутсајдер: чудак, странац, потенцијални тровач, сумњивац – у сваком случају неко ко не припада групи и није му место за заједничким столом.

Коначно, црква – тада главни а понегде и једини инструмент државне пропаганде – осуђивала је сваки облик ових гозби, без обзира на повод. Тако Хроника Светог Дениса, један запис из четрнаестог века, садржи и причу о два монаха која су прошла кроз неки град у којем су “мушкарци и жене играли на музику бубњева и гајди и веселили се.” Упитани зашто играју, одговорили су да “пошто куга није ушла у наш град, надамо се да ћемо је весељем  отерати.” Али, на повратку, монаси су видели да је “Божји гнев” ипак погодио град који се веселио – овог пута не у виду куге, него разорног града.

За два монаха, али и за писца ове хронике, чији је начин размишљања био парадигматичан за време у којем је живео и црквену заједницу којој је и сам припадао, Црна смрт је постојала искључиво у религиозном оквиру. И савети лекара су се ценили само у том контексту: да ли у њима постоји потенцијал да се, кроз неморал, произведе грех? Религиозна заједница била је убеђена да је куга “Божја казна” и тај стереотип је формирао њене реакције као друштвене групе. Уместо на “заједници уживања”, фокус средњовековних хришћана (а видели смо, и муслимана) био је на “заједници покајања”.

Али, вашим свештеником у Средњем веку, његовим животом, проблемима и дилемама у време епидемије, бавићемо се у једном од наредних наставака ове наше хронике.

 

 

XVIII

Сласти свакодневице (2): секс

Француски манускрипт, 14. век

“Онда игуманија, видевши да је и сама ухваћена у греху и знајући да га не може прикрити, скрену говор на друго и дође до закључка да је немогуће одолевати телесној жудњи, те стога одобри да се све калуђерице могу кришом проводити како им је драго, као што су то чиниле и дотле. Па пошто је девојку ослободила кривице, врати се она свештенику а Изабета свом љубавнику.”

(Ђовани Бокачо, “Декамерон”)

Добро: сад кад сте се у претходном наставку сити најели и напили, сигурно су вам пале на памет и оне друге сласти свакодневице. Шта се, у Средњем веку, и то још у време пандемије куге, догађа са сексом? Колико је он опасан, где и како најлакше да дођете до тог задовољства, чега треба да се чувате, како ће средина реаговати на ваше мале несташлуке? За све оне који су своје жене, девојке, мужеве и момке оставили у двадесет првом веку – овде је неколико савета како да се понашају у четрнаестом.

Као и већина других представа које данашњи човек има о Средњем веку, и његова представа о сексу је поједностављена и површна: још од пада Римског царства, скоро хиљаду година, средњовековни мушкарац и жена живе у стању сексусалне репресије; стешњени у лудачкој кошуљи сталног и свеприсутног страха од греха, комбинованог са потпуним одсуством знања о њиховим телима; сви који се не уклопе у високе моралне стандарде које постављају црква, друштво и држава суочавају се са остракизмом и тешким казнама; ванбрачни секс се сматра грехом, проституција готово смртним грехом, хомосексуални односи се кажњавају смрћу.

Стварност је, међутим, била много сложенија, а историја људске сексуалности много више дивља и непредвидива – а и занимљивија – него што то данас мислимо. Хришћански идеали и медицинске претпоставке заједно су обликовали изненађујуће и софистициране идеје о сексу – вековима пре него што су се појавили Енди Ворхол, Хенри Милер и Плејбој.

Тако је, на пример, једно од првих чуда која се приписују Томасу Бекету, надбискупу од Кентерберија и каснијем свецу – било излечење извесног Ода од Бомона, норманског племића који је, после посете проститутки, добио, тада неизлечиву, лепру. То се, према легенди, догодило крајем дванаестог века – дакле пуних сто педесет година пре времена у које сте дошли. Као и у случају многих других средњовековних светаца, и ова прича лако може да буде апокрифна, али је свеједно ушла у народно предање.

Сасвим сигурно, та прича је била позната и једном од ваших савременика: француски свештеник Арно де Верној је, почетком четрнаестог века, Инквизицији описао једно своје искуство са проститутком, следећим речима:

“У време када је избила лепра, живео сам у Тулузу; једног дана сам био са проститутком. И након што сам починио овај грех, моје лице је почело да се надима. Био сам ужаснут и мислио да сам се заразио лепром; потом сам се заклео да убудуће никада нећу поново спавати са женом.” 

Арно је један занимљив лик, на којег ћемо се вратити касније, али шта нам говоре ова два детаља? Најпре, и пре појаве куге (која ће у Арноову Француску стићи тек двадесетак година после ове његове мале авантуре) постојала је свест о вези између заразне болести и (барем оног ризичног) секса. Та свест јесте била формирана у, тада доминантном, религиозном контексту, али је, извесно, имала своје упориште и у медицинским чињеницама.

Заиста, многи средњовековни мушкарци би на својим телима приметили нежељене симптоме после посета борделима – чак и у време када није било никаквих епидемија. Сифилис ће се у Европи појавити тек век и по касније (прву забележену епидемију, у Италији 1495. године, изазвале су француске трупе), а HIV вирус пуних шест векова касније. Ипак, многе венеричне болести су биле већ присутне, а први писани траг о кондому оставио нам је, у свом трактату De Morbo Gallico (О француској болести) италијански лекар Габријеле Фалопио тек 1564. године.

Do Men Really Want Beauty And Women Wealth?

“Неприлични љубавници”, Квентин Матсис (1520)

У том смислу, забринутост да контакт са проститутком може да пренесе болест била је заснована не само на верским подукама о греху него и на рационалним, медицинским, разлозима. Власти су понекад предузимале превентивне мере: тако је у петнаестом веку енглески град Саутварк својим уредбама забранио женама са “горућом болешћу” (под тим називом се, вероватно, мислило на гонореју) приступ и рад у борделима.

Међутим, већ врло рано наилазимо и на објашњења тзв. Струке; један рад непознатог енглеског аутора из 1200. године, “The Prose Salernitan Questions” (наслов је очигледна асоцијација на тзв. Салернску школу, која је у то време сматрана врхунцем медицинске научне мисли) објашњава како жена може остати незаражена после сексуалног односа са оболелим од лепре, али ту болест може пренети на свог наредног љубавника:

“… хладноћа женског организма омогућава да семе лепре остане у женском утерусу, где ће се претворити у трулежну пару. Када пенис здравог мушкарца дође у контакт са овом паром, његова топлота ће осигурати да она буде апсорбована кроз отворене поре. На његовим гениталијама ће се ускоро појавити чиреви, који ће се проширити по телу.”

Ми данас знамо да писац овог објашњења није био у праву; његови савременици, пре осам векова, то нису могли да знају. Страх свештеника Арноа да се заиста заразио лепром после посете борделу био је, дакле, у оно време сасвим оправдан.

***

То је, дакле, била слика комплексног односа који је постојао између религије, медицине и секса, почетком четрнаестог века. Шта се ту променило са доласком куге? Па, у сталној сенци Црне смрти, свака неопрезна прељуба, посета борделу или несташлук у јавном купатилу – могли су лако да буду и последњи. Ваљда их је баш зато, тада било више него икада пре или после, у европској историји.

Вилијем Едингтон, бискуп од Винчестера у Енглеској је, октобра 1348. године, послао писмо свим свештеницима у својој бискупији. Знам да није пристојно читати туђу пошту, али сигуран сам да би се Вилијем радовао да и ви добијете његово упозорење:

“… страхујемо да највероватније објашњење (куге – З.Ч.) – да је људска сензуалност, ватра која букти као последица Адамовог греха и која од адолесценције па надаље подстиче на грех – сада измерила још веће дубине зла, стварајући мноштво грехова који су узроковали божански гнев, праведну пресуду и освету.”

Али, од правила су увек постојали изузеци, па и тада: прељубе су биле уобичајене; проституција је цветала, нарочито у већим градовима; највише хомосексуалаца је било у манастирима. А верници су, баш као и данас, били лицемерни. Вилијем је већ одавно био на небесима, када је – четврт века касније – избила још једна епидемија куге, а његов колега у то време, извесни Томас Бринтон из Рочестера, грмео са своје проповедаонице како пожуду и прељубу треба окривити за поновни долазак болести:

“… исувише много мушкараца држи љубавнице и прави копилад; понашање које не заслужује ништа боље од ужасне и бедне смрти! Пожудници, одустаните од опасног живота и служења свом телу у прљаштини и вратите се Господу.”

Тако су се, са доласком пандемије, све противречности свакодневног живота само додатно изоштриле. У Енглеској је један свештеник стекао популарност саветима да жене морају другачије да се облаче, иначе ће их све побити куга јер изазивају Божији гнев”. А један његов шведски колега је саветовао:

Избегавајте полно општење и сваку телесну страст са женама” – уз допуну –  ,,Немојте се ни купати и избегавајте јужни ветар макар пре јела.“

У неким градовима је преовладало мишљење да је “грех наљутио Бога, који је свој божански гнев испољио преко куге”; спас је могао да дође једино кроз повратак на старе, проверене, “људске и Божје законе”. Тако су жене за које се знало – или само сумњало – да се баве продајом љубави биле су прогнане изван градских зидина (многима од њих је, парадоксално, тако био спасен живот). У Ипсвичу у Енглеској је, на пример, за време епидемије куге 1465. године кампања за затварање бордела довела до чак петнаест оптужница. А пет година касније град је наредио протеривање свих “курви и блудница”. Оптужбе за прељубу, раније сасвим ретке, тада бивају учестале – али је занимљиво да је већина таквих случајева остала нерасветљена све до краја епидемије, када су се, одједном, некако изгубиле…

У неким другим градовима, проституткама је само било забрањено да своје муштерије траже по улицама али су – под притиском угледне градске господе – сви бордели наставили са радом (овај компромис су, углавном, правили Италијани). Коначно, понегде би власти погледале на другу страну – на пример у Француској – и прећутно дозвољавале да најстарији занат настави са радом; у условима када су хиљаде људи дневно умирале од куге, проститутке су, дословно, умирале од глади тако да је ова повећана толеранција многима од њих спасла живот.

***

Јавно купатило у Елбингу, око 1360. године

А где ћете, у средњовековном граду, најлакше наћи љубавна задовољства? Под претпоставком да баш нисте расположени да се мувате по неком борделу ту у близини, наш савет је – свратите до јавног купатила! Супротно стереотипу који сте донели из двадесет првог века – да се средњовековни човек купао само једном  годишње – јавних купатила је било много, и она су била омиљена места за оно што ми данас зовемо партијима. Париз је у тринаестом веку имао између 26 и 32 јавна купатила, а мали енглески Саутварк (онај исти што је забранио борделе) – чак осамнаест! Ако погледамо етимологију имена многих европских градова, видимо да она потичу од речи “купатило”: енглески Bath и немачки Baden, на пример.

У многим јавним купатилима Средњег века нису постојале одвојене просторије за мушкарце и жене. Као што то можете видети из илустрације јавног купатила у тадашњем немачком (данас пољском) граду Елбингу на Балтику, задовољства купања била су заједничка; а шта се све тамо, поред купања, још догађало, остајало је тајна, у складу са правилом истакнутом на улазу: “Оно што се догоди у купатилу, остаје у купатилу.”

А многа од јавних купатила у Европи привлачила су и госте из других градова: завирићемо сада и у једну интимну преписку…

Италијан Пођо Браколини у писму свом пријатељу Николи Николију (1416) егзалтирано дочарава задовољства из јавног купатила у немачком граду Бадену:

“Заједно, мушкарци и жене су уживали у пикнику уроњени у воду, док је сто са разним ђаконијама пловио по површини… По читав дан били смо у води, ћаскали, пили и грицкали…”

Браколини је, иначе, у Баден отпутовао да излечи реуматизам. Зашто вам онда ову малу причицу нисмо испричали у одељку о болницама и лекарима, или – пошто у писму описује чувене “пловеће пикнике” – у оном о сластима која су пружали јело и пиће? Шта, тачно, његово искуство повезује са нашом данашњом темом – сексом?

На то питање је можда најбоље одговорио анонимни уметник, тако што нам је на овом платну дочарао задовољства које је, почетком петнаестог века, пружало јавно купатило у Бадену.

Ко зна, можда је један од гостију који, између лаког петинга са присутним дамама, грицка ђаконије са стола постављеног у кади, баш наш јунак, Пођо Браколини?

Можете, наравно, само да претпоставите како су на ова мала задовољства реаговали сви они завидљивци, који нису волели да се купају а плашили су се жена? Тај моћни савез малограђана, верских фундаменталиста и приучених лекара покренуо је широм континента, нови крсташки рат: против купатила. Тако Жан од Бургундије, у својој “Расправи о Епидемији” (1363) пише да:

“… купање раствара тело и отвара поре. Поре су врата кроз која отровни ваздух улази, гађа срце и прља животну снагу.”

А анонимни енглески песник, у петнаестом веку, покушао је да овај Жанов савет својим суграђанима дочара и у стиховима:

“He who would keep his body in health
And withstand the plague…
He should avoid baths and tubs as much as possible
Because they agitate and increase the humors.”

“Ко тело своје здравим чува; да издржи
Налет куге бесне
Од купатила што више треба да бежи
Јер она мућкају течности телесне.”

Како су деценије и векови пролазили а епидемије куге се понављале, тако се све више европских градова прикључивало овом крсташком рату против јавних купатила: Женева их је забранила 1437. године, Москва 1771. године. Весело доба Ренесансе је било завршено; почела је дуга припрема за доба викторијанског морала, из којег ће свет изаћи тек шездесетих година прошлог века.

***

Куга је донела и крупне промене и у обичајима који су се тицали брака и брачног живота: тзв. егзогамна заједница, у којој партнери долазе из различитих средина, географских и социјалних (ионако не превише омиљена у ксенофобном Средњем веку) готово потпуно је ишчезла. Све љубавне и сексуалне везе и сви бракови догађали су се унутар строго чуваних граница малих заједница. У оним местима где је смртност од куге била нарочито висока, чак је и црква почела да одобрава бракове између даљих рођака. У великим породичним заједницама, да би се очували интегритет клана, његова безбедност и имовина, порастао је и број инцестуозних веза.

Али, док су економски разлози диктирали инцесте, животни разлози су диктирали – прељубе. Погледајмо весели пример Семјуела Пеписа, енглеског политичара и државника, из године када је Лондон погодила најгора епидемија куге у његовој историји (1665).

38716271. sy475

Бес Багвел

Entertaining Mr Pepys: Deborah Swift: 9781786154156: Amazon.com: Books

Мери Кнеп

 

Семјуел Пепис је, несумњиво, био један свестран човек: истовремено и посланик, и високи државни чиновник (главни администратор енглеске флоте), и успешан берзански шпекулант. Али, он је био и сасвим добар писац и оставио нам је свој дневник. Ту је, мало користећи криптографију а мало стране језике (француски, шпански и латински), да га жена не би открила – детаљно описивао и своје разне љубавне авантуре, по којима је заправо био и најпознатији у граду. У парламенту, на берзи, у позориштима, клубовима и крчмама Лондона, сви су га знали по изреци која га је надживела вековима:

“If you want to fuck the sky

Teach your cock to fly.”

Шта је Пепис урадио када се појавила епидемија? Најпре је своју жену послао у сеоску кућу, у Вулвич, у “самоизолацију”. Онда је и целу своју канцеларију, са свим чиновницима, послао у Гринич. И са женом и са сарадницима одржавао је везе преко курира: слао им је забринута писма – а сам се препустио уживањима…

У време епидемија, ванбрачни секс у Лондону јесте био мало опасан, али далеко од тога да га је зато било мање него у мирним временима. У тим ризичним месецима, овај несумњиво колоритан лик одржавао је истовремене везе са две љубавнице, обе удате жене.

Прва је била извесна Бес Багвел, амбициозна жена столара, која је у кревету главног администратора енглеске флоте свом мужу обезбедила велику наруџбину за бродоградилишта. А друга – Мери Кнеп, жена трговца коњима и позната лондонска “певачица, плесачица и глумица” о којој је Пепис оставио и белешку у Дневнику (6. децембар):

“… уобичајено љупка, али јако забавна и има најплеменитији глас који сам чуо у свом животу … њен плес на столу би подигао и мртве, али ми је шапнула на уво како јој је муж љут … ма он је једна болесна, меланхолична, љубоморна битанга.”

***

156 Best Medieval Sexuality images in 2020 | Medieval, Medieval ...

“Декамерон”, Ђовани Бокачо, илустрација

Оставићемо сада Семјуела у веселом друштву Бес и Мери. Он у том тренутку има само тридесет две године и са њим ћемо се поново дружити у једном од наредних наставака – али на берзи – а ми сада идемо на завршни део овог наставка: еротику. Дошли сте из двадесет првог века, око вас нема Интернета ни струје и телефон вам је бескористан. Помислићете да су слике нагог људског тела дефинитивно остале у будућности? И, наравно, нећете бити у праву.

Време пандемије куге је у Европи било и време процвата разних еротских (а, у многим случајевима, и порнографских) слика. У сенци Црне смрти, људи су налазили олакшање и задовољство у малим стварима.

Тако је, на пример, енглески лекар из четрнаестог века, Џон од Гадездена, саветовао своје пацијенткиње како да мастурбирају – уз помоћ лекара:

“Ако је жена у опасности од гушења материце, тако да и њен живот може да буде угрожен, онда … бабица или медицински професионалац (sic!) треба да увуче прст у материцу и енергично га помера горе-доле; прст треба да буде намазан уљем од љиљана, ловора или валеријана.”

Getting down and medieval: the sex lives of the Middle Ages | Aeon ...

Илустрација из збирке “Decretum Gratiani”, Бартоломео од Бреше (1340)

Ове медицинске савете прихватила је и Црква. Алберт Велики (Albertus Magnus), немачки доминикански свештеник из тринаестог века, саветовао је следећи поступак, уверавајући при томе читатељке да он “не значи грех пред Богом”:

“… извесне жене треба да користе своје прсте или друге инструменте док се њихови канали не отворе и топлота фрикције и коитуса не избаци телесне течности напоље, а са њима и врућину.”

Алберт је сматрао да на тај начин жена неће решити само своје здравствене проблеме, него ће смањити и жељу за сексуалним односом, јер ће се “њене препоне охладити и постати непорочне”.

А још пре Енглеза Џона и Немца Алберта, један Италијан – Бартоломео од Бреше – оставио је у својој компилацији канонских правила Decretum Gratiani, илустрацију онога што су после генерације експерата сматрале – првим средњовековним вибратором!

Али, понекад би последице биле фаталне! Поменути Алберт нам је, на пример, оставио и једну тужну причу о свом колеги монаху, који је, разгледајући уз свећу своју приватну збирку слика голих женских тела, “мастурбирао седамдесет пута до јутра” и онда, одједном, умро! Аутопсија је, наводно, открила да му се “мозак смањио до величине шипка, а очи биле потпуно уништене”.

initial ‘A’ ('Ave Regina Caelorum’ – 'Hail, O Queen of Heaven’) chansonnier, Bruges 1542 Cambrai, Bibliothèque municipale, ms. 126B fol. 132v

“Ave Regina Caelorum”, Бриж, 1542.

13th century- European laws are increasingly condemning homosexuality as a major sin. As states are rebuilding from the Middle Ages, greedy political leaders are eagerly using crimes which are hard to disprove- heresy, sodomy, treason- to scapegoat victims & confiscate property.

Хомосексуални љубавници и ђаволи, савремена илустрација из тринаестог века

Албертов пожудни колега је, вероватно, ипак умро од инфаркта. Али је, бар, умро срећан, избегао је кугу и никоме није учинио ништа нажао. Што се, опет, не може рећи за свештеника са којим смо се дружили на почетку овог наставка: Арно де Верној, баксузни посетилац бордела који је свој грех признао Инквизицији и заклео се да никада у животу неће поново спавати са женом – одржао је дату заклетву. Али по коју цену? Како је, на самртничкој постељи, сам признао свештенику који га је исповедао:

“… да бих одржао дати завет, до самог краја сам злоупотребљавао мале дечаке.”

***

И какав је на крају ваш утисак после данашњег малог путовања – кроз средњовековне борделе, јавна купатила, разврат у манастирима, дневнике прељубника, све њихове инцесте, мастурбације, педофилију, еротику и порнографију?

Да ли су се наши преци пре седам векова баш толико разликовали од нас? Или, ипак, ивер не пада далеко од кладе?

 

 

XIX

Путовања, границе и санитарни кордони

Scenes from Lérian et Lauréolle - Tapestry - 16th century Musee de Cluny

Већ скоро три недеље сте у средњовековном граду у који сте дошли. У нашим претходним наставцима прошли сте кроз карантин, присуствовали процесијама разних опскурних секти, удисали дим ломача на којима су спаљивали вештице и Јевреје; осетили сте мирис болница, али и сласти крчми и јавних кућа. Схватам, већ вам је постало помало досадно. Пре него што вас вратим у двадесет први век, сигурно вас занима можете ли мало да се промувате по тој Европи четрнаестог века? Шта се догађа у свим тим градовима, земљама и народима около? Обишли бисте понеку библиотеку или музеј? Или, једноставно, свратили у шопинг за викенд?

Заиста, како да из хабзбуршког Беча одете до ханзеатског Хамбурга и Стокхолма? Или из пољског Кракова до великих лука Венеције, Марсеја и Барселоне? Можете ли из Рима лако до Париза, Амстердама и Лондона? И како да се, из било ког од тих градова, вратите у средњовековни Београд?

“Свет је књига, а они који не путују – читају само једну страницу.” Ову реченицу Светог Августина, неоплатонског филозофа и ранохришћанског теолога, често ћете сретати у четрнаестом веку. Иако је прошло већ хиљаду година откако ју је аутор написао, он је и даље један од водећих инфлуенсера епохе у којој се налазите.

Али, изреке су једно, а стварност друго. Средњовековни човек не путује ни много често, ни много далеко: за милионе европских сељака, рецимо, најдуже путовање на које одлазе, у току целог живота, је оно до најближег града и његове пијаце; тамо продају своју пшеницу или свињу, купују со, ексере и свеће, и враћају се у своје село. Пред капијама града завршава се њихов свет.

Hugo de Vaudédémont returns from the crusade 12th century Lorraine. Musee Lorrain in Nancy

Хуго од Вадемона са женом, по повратку из крсташког рата, XII век,  Музеј Лорене у Нансију

Ипак, неки Европљани и тада путују. Верници иду на ходочашћа, обично у енглески Кентербери, шпански Сантјаго де Компостелу, пољску Честохову или у онај вечни град у који воде сви путевиРим; у Јерусалим путују и ходочасници и крсташи: први да само обиђу место где је Исус разапет и сахрањен, други да га ослободе од неверника; обични витезови иду у обичне ратове, носећи са собом све што имају: оклоп, коња и мач; трговци из Италије прате караване са свилом и зачинима, преко опасних алпских превоја, у немачке и француске градове; курири путују са важном поштом, порукама које су често шифроване и банкарским меницама; поморци из Венеције, Барселоне и Ђенове обилазе мора, луке и обале; младе из племићких породица напуштају домове својих очева и, јашући на седлима од слоноваче, путују да се удају – за младожење које никада раније нису ни виделе; трубадури увесељавају даме на европским дворовима; просјаци траже милосрдне душе, песници и сликари – мецене, чаробњаци, алхемичари, прорицатељи судбине и други преваранти – лаковерне. Европа путује.

Medieval Travel | A Writer's Perspective

Витезови немачког цара Фридриха II у повратку са похода, XIII век

Са путовања се, често, кући враћају са ратним пленом; по једном раширеном народном предању, у Енглеској Едварда III, после победе над Франузима код Кресија 1346. године (сетите се: то је била она битка у којој су, по први пут, Европљани употребили топ) свака енглеска кућа је имала понеки француски предмет, опљачкан, наравно. Прича је вероватно апокрифна: Енглеска је тада имала око три милиона становника, дакле око пола милиона домаћинстава, а у рату у Француској учествовало је само око петнаест хиљада војника. Али ових петнаест хиљада су са собом свакако понешто и понели – о чему најбоље сведоче хронике које описују “мноштво бродова”, неопходних да преко Канала превезу сво “француско благо”.

Али, оно што са собом носи кући са путовања нису само материјални предмети, него и приче. Приче о местима које су посетили, о авантурама, лепим женама и храбрим мушкарцима, о животињама које нико дотад није видео, чудовиштима и чудима. Свакако, највећи део тих прича је измишљен, начин да довитљиви приповедач плати за своју скромну вечеру и кревет у успутној крчми, али у песку маште увек се нађе и понеко зрнце истине. У свету који је сиромашан забавом, те приче уз ватру у дугим зимским вечерима, су она искра која потпирује машту дечака, правећи тако нове путнике.

Путују и краљеви: већина њих, још увек, нема своје сталне дворове па стално обилази поседе својих феудалних велможа. Краљеви, наравно, увек путују са својом свитом; има ту и писара, и коњоводаца, и витезова, и исповедника, и медикуса, и дворских дама и дворских будала. Боравак свих њих пада увек на терет домаћина и, не ретко, нахранити сва та размажена уста, ђаконијама на које су навикла, представља озбиљан финансијски терет. Зато краљ на сваком од својих поседа борави кратко: у четрнаестом веку ниједан европски владар не проводи више од три недеље на једном месту; дужину боравка одређује дубина џепа (односно, у том времену – кесе) његовог домаћина.

***

А сада, неколико практичних савета. Прво, путовање је, у веку којем се сад налазите, једна озбиљна ствар, а не нешто на шта се полази олако. Дуга путовања захтевају дуге припреме и – добро одабрано друштво. Није безбедно да путујете сами – на многим европским путевима харају бандити, њима често пролазе војници који се враћају из разних похода, а тамо где пут пролази кроз шуму има и дивљих животиња. Наоружаних стража – тих претеча европских полиција – једва да има довољно и за градове. На путу, ви сте остављени сами себи: брз и добар коњ, оштар мач или барем добро сакривен бодеж могу да вам спасу главу.

 

Географска карта, Пјетро Весконте, Ђенова (1311)

Друго, мапе, у данашњем смислу те речи, једва да постоје. И оне мапе које можда и можете да нађете, више су средство пропаганде, или, више или мање успео, уметнички покушај картографа. Зато вам, уместо мапа, саветујемо да препишете и прецртате тзв. итинерер. Итинерер ћете радити за свако појединачно путовање, и он ће, у рудиментарној графичкој форми, садржати ознаке за сва већа насеља између места из којег полазите и ваше крајње дестинације и барем приближну раздаљину између њих.

Треће, наравно да је много боље ако можете да путујете са неким који је бар једном већ прошао том трасом, или понешто зна о неким њеним деловима. Али, ако нисте те среће, мораћете да у сваком новом граду питате људе како да дођете до следећег; понекад, ти савети ће бити поузданији од саме карте: из тог времена и потиче изрека, у готово сваком европском језику, које се на српском сећате као: “карту читај, а сељака питај”. Ипак, свуда постоје и неки маркери који ће вам помоћи: на пример, ако би дођете до неке велике реке и следите њен ток, са приличном извесношћу моћи ћете да рачунате да ћете, до краја дана, наићи на неко пијачно место.

Четврто, сви главни путеви Европе, по правилу, следе мрежу римских путева. Када ови пропадну толико да се више не могу користити, граде се “нови” путеви, упоредо са оним старим. Ова мрежа повезује градове који су били важни у римским временима, али пазите: у хиљаду година колико је отприлике прошло од времена када су Римљани престали да их одржавају до времена у којем се ви налазите, настали су и многи нови градови који тада нису постојали.

Medieval Panel paintings

“Путујући трговац” Хијеронимус Бош (1494)

Пето, главни пут се одржава у добром стању, по наређењу владара; он му је потребан да, са својом свитом или својом војском (зависно да ли се ради о миру или рату) дође до било које тачке у свом краљевству. Други путеви су у прилично јадном стању: о сваком делу посебно воде рачуна становници најближег града и често могу да буду блокирани. Дакле: не скрећите са главног пута ако баш не морате.

Шесто, колики пут можете да пређете пешке у току дана? Зависи од низа чинилаца: пута, времена, стања у којем се налазите, (не)очекиваних препрека. Искусни, одморни и здрави средњовековни путници су, на добром путу и по лепом времену, прелазили и по двадесет пет до тридесет километара дневно, крећући се пет сати дневно брзином између пет и шест километара на сат. Али, ако су пут или време били лоши, смањивала се и брзина, па би тако и максимални дневни пут падао на неких десет до дванаест километара. На воловској запрези, моћи ћете да пређете око двадесет километара у току дана; зими, наравно, мање јер су дани краћи.

Што се тиче коњаника – ако мора да истог коња користи у току целог путовања, може да рачуна на пређених тридесет пет до четрдесет километара дневно. Богати људи, и специјални државни, војни или црквени курири обично на крају сваког дана остављају уморног коња у успутној постаји где и преспавају и ујутро настављају пут са свежим; тако се и дужина пута коју у току дана могу да пређу повећава – на неких педесет па све до шездесет пет километара.

Свакако, раздаљина коју ћете моћи да пређете у току дана зависиће и од доба године, односно од расположивих сати дневног светла. У пракси, њу ће одредити и распореда крчми у којима можете да проведете ноћ: ако је следећа крчма, на пример, удаљена десетак километара, а већ је касно поподне зими, саветујемо вам да не покушавате ту авантуру. И ви, и животиње на којима путујете, морате да се одморите, а то тражи неко време.

Главни пут је – или су бар правила таква – чист од растиња са сваке стране, у појасу широком најмање педесет метара. Ово правило је уведено да би се разбојницима онемогућило да у околном жбуњу праве заседе из којих би нападали путнике. Свакако, има доста пречица које могу да знатно скрате ваш пут, нарочито ако идете пешке. Али водите рачуна: ако наиђете на путоказ који вам показује на згодну пречицу кроз шуму, боље је да избегнете ту авантуру; најчешће, ове путоказе постављју баш разбојници – да вас намаме на скровито место где вас неопажено могу опљачкати.

Путеви, наравно, нису и једини начин за ваше путовање средњовековном Европом. Ако се затекнете близу Рајне, Дунава, Висле, Елбе, Поа, Ебра, Роне, Волге или неке друге веће европске реке, размотрите и опцију да путујете бродом. Многи трговачки бродови већ плове по овим рекама; они, углавном, имају равно дно – што реке чини пловним на много дужим деоницама него данас. А, као и данас, и у то време је далеко јефтиније транспортовати робу бродом него путем. Један трговац вином из Лондона жалио се да га је мање коштао превоз вина бродом из око хиљаду километара удаљеног Бордоа у Француској него превоз тог истог вина воловском запрегом до сто километара удаљеног Оксфорда.

На већим трговачким бродовима увек ће бити понеко слободно место за путника-намерника, и скоро сваки капетан ће вас радо повести за скромну надокнаду, којом ће допунити своју плату. Да, то важи и за читатељке овог текста: правило да жене на броду доносе несрећу примењује се углавном само на морским бродовима, ретко на речним; они су изван домашаја бога Посејдона који се, кажу, љути кад на неком броду види жену – и онда на несрећнике шаље олује и морске немани…

***

Дакле, ваше средњовековно путовање је, за данашње услове, чак и пре појаве куге права мала авантура. А какво је оно у време куге? Па, права велика авантура. Требаће вам здравствена потврда (да нисте заражени), више новца (да евентуално подмитите неког задртог стражара или цариника), много више времена, које ћете углавном провести по разним карантинима, и – неизмерно много среће.

А кад вас коначно и пусте да уђете тамо где сте кренули, и даље морате да будете на опрезу. Которско Мало вијеће је 7. априла 1437. године донело одлуку о оснивању уреда општинских надзорника, које је бирала властела. Њихов задатак био је надгледање чистоће града и прегледање лица приспелих из кугом захваћених крајева. Ови надзорници, provisores, били су овлашћени да одлуче коме ће дозволити улазак у град, али и да протерају ван града сваког код кога би постојала сумња на заразу – на толико месеци, недеља или дана колико они одлуче.

Упркос тзв. теорији мијазме која је преовладавала у средњовековној науци, посматрачи, већ чим се Црна смрт појавила у Европи, примећују једноставну законитост: куга путује са људима. Без обзира да ли су ти људи били ходочасници, трговци, војници, вагабунди, Цигани, избеглице или једноставно путујуће занатлије – за време епидемије људи у покрету сматрају се здравственим ризиком; најпре за градове, а потом и за читаве регионе. Дакле, неопходно је задржати их изван наших граница. Свет Ренесансе – у којем није било граница – одједном се претвара у један други свет; онај који је од границе направио фетиш.

Свако ко долази из града, или чак краја, за који се зна, или само сумња, да је заражен, сматра се преносиоцем куге. Градови и региони експериментишу са потпуном изолацијом заражених области и људи у њима, у нади да ће то спречити ширење болести. Тако се, постепено, развија и концепт тзв. санитарног кордона или здравствене границе.

Средњовековни град, по правилу, опасан је зидинама које су служиле за његову одбрану и улазак и излазак из њега могућ је само кроз неколико контролисаних тачака – капија – које је релативно лако могуће затворити, било за улазак, било за излазак. Необезбеђена предграђа, мања места и села, а посебно целе регионе, било је, међутим, много теже контролисати.

Прве ефективне забране путовања у Европи, у време Црне смрти, увели су градови-државе у северној Италији. У јануару 1348. године, Лука је забранила улаз свакоме из Каталоније, Ђенове или Ромање; на територијама под влашћу Висконтија, Милано, Парма и Падова забраниле су улаз свим странцима; Венеција је улаз дозволила само страним амбасадорима.

У поступку одвајања здравих од заражених, многе власти почињу да издају и посебне потврде о здрављу; документ којим се потврђује да његов носилац није заражен кугом и да стога може слободно да путује. Али авај! Документа су и онда, иако још није било фотошопа, могла лако да се фалсификују; а ако је фалсификат чак и очигледан, многи стражар у Европи ће “за дукат зажмурити на једно око, а за два дуката на оба”, како је путнике саветовала једна стара холандска изрека.

Испред лука, бродови су данима усидрени, пре него што добију дозволу да пристану  – онда када лучки лекар прегледа посаду а цариник товар и обојица потпишу потврду да нико и ништа није заражено.

Када је епидемија куге 1477-1479. године погодила португалску Коимбру, власти у стотинак километара удаљеном Порту су поставиле кордон војника између два града, у намери да спрече ширење болести; то што се радило о крупном одступању од, до тада уобичајених, процедура говори нам довољно о паници која је завладала. Ипак, војници нису успели да изврше поверени задатак: већ 1486. године куга се појавила и у Порту; на почетку, у само једној улици; власти су опет реаговале панично: попут оних у Милану, век и по раније, и Португалци су – зазидали целу улицу.

У шеснаестом веку, успостављају се и прве чвршће, и боље контролисане, границе између појединих региона. Тако су, између Милана, Фиренце, Рима и Венеције постављене страже на главним путевима, а на неким местима су били подигнути и приручни карантини. Упркос томе, десетине и десетине необезбеђених километара између контролних пунктова чинило је ове границе више порозним него што су биле ефикасне.

На Балкану, Свето римско царство немачких земаља успоставило је контролисани географски појас према отоманским земљама на југу; ова зона, тзв. Militargrenze, или војна граница, на почетку се простирала на јужним границама Хрватске и Мађарске да би се касније проширила даље на исток. У замену за слободу од феудалних стега и пореза, привилегије које су у Царству имали само слободни градови и широку унутрашњу аутономију, становници ових зона контролисали су границу од упада непријатеља, разбојника и – заражених путника.

Овај модел се, у наредна два века, развија у једну од најефикаснијих здравствених граница (фр. cordon sanitaire) Европе: од седамнаестог века, користи га све више државних, регионалних и градских власти. Енглески градови Сендвич (1610. и 1644. године) и Престајн (1636) сами су предложили да буду херметички одсечени од остатка земље, у замену за хлеб који би био редовно достављан оболелима и здравима, подједнако.

***

images.findagrave.com/photos/2015/18/141553399_...

Вилијем Момпесон, викар од Ејама (1665)

Најпознатији такав пример, међутим, је мали рударски град Ејам: он је постао симбол добровољне колективне самоизолације, која је, на крају, превазишла оно што је била на почетку; хероизам је постао свесна жртва. Чим су први житељи Ејама умрли од куге, сви остали су се договорили да нико неће напуштати место, да би се спречило ширење заразе на околину. Страже, у Ејаму, нису биле постављене споља, него изнутра.

Читава ова прича не само да, после три и по века, звучи романтично, него садржи и стварне ликове, људе који су тада живели, који јој додају ону неопходну, романескну, уверљивост. Тако је локални свештеник, викар Вилијем Момпесон, држао верску службу својој пастви на травнатом пропланку – уместо у цркви – како би спречио заразу; његов дугогодишњи архинепријатељ, католички свештеник Томас Стенли, држао је службу заједно са њим, упркос деценијама крвавих верских ратова између католика и англиканаца – јер, у време заједничке невоље, последње што је људима потребно су унутрашњи сукоби.

Прича о Ејаму има и свог Ромеа и Јулију, несрећне љубавнике: младу Емот, становницу града, и њеног вереника Роланда из суседног Мидлтона, који су се сваки дан виђали и махали једно другом, са границе карантина, коју нису смели да пређу. А када се Емот једног дана није појавила, Роланд је стрпљиво долазио сваки наредни дан, све док се куга није повукла, да би – када је коначно могао да уђе у Ејам – сазнао да је она умрла месецима раније.

Од три стотине тридесет становника Ејама пре епидемије, ову колективну добровољну самоизолацију није преживело њих две стотине деведесет пет, целих деведесет процената. Преживелих је било само тридесет пет. Међу онима који нису имали среће биле су и млада Емот и Вилијамова жена Катарина, која је подлегла болести у последњим данима заразе. Сасвим је извесно да би се велика већина оних, који су на почетку карантина били сасвим здрави, спасила да је напустила град; али би зато они који би изашли већ заражени, заразили нове десетине хиљада. Та једноставна чињеница нам осликава и сву величину, и сву трагику, колективне жртве становника Ејама: три стотине – за тридесет хиљада.

Многи британски историчари су, вековима касније, оспоравали неке детаље овог мита: пре свега тврдњу да се радило о добровољној, а не принудној, изолацији, и да су страже око града држали сами његови становници; они се позивају на оскудне примарне историјске изворе, као и на велики број апокрифних елемената који су у мит касније уграђени, у свим накнадним, препричаним, верзијама. Неки од њих такође наводе и доказе у прилог тврдњи да су, ипак, најбогатији житељи успели да тајно напусте град у последњи час, пре него што је карантин званично уведен; међу њима су, кажу, била и деца Вилијама и Катарине Момпесон. Страдала је, тврде, само рударска сиротиња.

Све ове тврдње могу да буду тачне, али и не морају, сасвим свеједно. Мит о Ејаму, једном створен, неће бити промењен открићем неког новог историјског детаља – као што, уосталом, ниједан други мит никада не може да буде промењен. Од средине деветнаестог века, ова легенда је ушла у енглески фолклор, а од 1951. се у месту, сваке године, одржава фестивал у част храбрих и часних предака када хиљаду данашњих становника дочекује десетине хиљада гостију из целе Британије. Пре десетак година су, на врата свих кућа, закуцали плочице са именима умрлих од куге који су у тим кућама живели; досадни историчари опет кажу – сасвим произвољно; али одушевљени туристи праве селфије.

Фестивал у Ејаму је, поново, дошао у жижу јавности у пролеће 2020. године, у време пандемије корона вируса; пример храбрих становника који су се жртвовали за опште добро пуни новинске ступце већ пуна два месеца. Свеједно, када  се вратите у двадесет први век са овог нашег путовања, и пандемија корона вируса коначно прође, ако се затекнете у Британији – посетите Ејам, није далеко од Шефилда. Моћи ћете да уживате у локалном музеју, обиђете гробове Катарине и Вилијема Момпесона, купите неколико сасвим морбидних сувенира и увече уживате у пиву.

И пазите пивница у Ејаму је једина у целом свету у којој ћете моћи да бирате између ове три марке пива: светлог “Бубонски оранж”, полусветлог “Карантин” и црног, које се зове – а како би другачије? – “Црна смрт”.

***

Ипак, на неким другим местима, примена санитарног кордона захтева претњу, па и физичку принуду, понекад чак и врло грубу. Тако су 1629. године Французи, када су се појавили први смртни случајеви од куге у граду Дињу, поставили војску око целог места; она је била распоређена по свим правилима који су важили за опсаде непријатељских градова. Суседи несрећних Дињана су били толико уплашени, да су команданту војне јединице која је блокирала град слали разне депутације, које су предлагале да се читаво место бомбардује без милости, да би се онда, у пожару, “зараза потпуно уништила“.

Командант је, срећом, био разуман човек (или се, напросто, само прецизно придржавао наређења која је добио од својих претпостављених) тако да бомбардовања није било… Али, војници су свуда у Европи имали наређења да њихови војници држе метке у цевима и пуцају на оне који би покушали да изађу из заражених градова: писмено са таквим наређењем је, на пример, остало сачувано у архивима шпанског града Гироне, који је био изолован 1650. године.

Демаркациону линију, која је означавала границу докле смеју да се крећу несрећни становници Гироне, војници су означили побијеним кочевима. На одређеним местима на тој линији успостављене су “тачке размене”, где су житељи зараженог града могли да остављају новац за храну и друге потрепштине. Метални новац је прво пран у сирћету, а потом бацан у ватру, да би се убиле све могуће клице заразе…

А Жан-Жак Манж, лекар из Женеве са којим смо се дружили у једном од ранијих наставака, у својој расправи о куги (1721) градске власти саветује овако:

“Кад дође глас о зарази забранити све везе између заражених и здравих … из ма ког разлога и под претњом смрћу. Поставити наоружане војнике на границе и вешала на јавне путеве: да уплаше оне што мисле да беже и обесе оне који крше забрану.”

***

Када је у мају 1630. врло озбиљна епидемија куге погодила италијански град Болоњу, велики војвода од Тоскане, Фердинанд II Медичи, наредио је успостављање санитарног кордона и читав низ пратећих здравствених мера: од свих путника је тражено да са собом носе, и на контролним пунктовима покажу, здравствене потврде; сваки град у војводству је морао да одреди по једног званичника, одговорног само за примену мера; 12. јуна, на северну границу су постављене трупе, с тим да раздаљина између две јединице не сме да буде већа од пет километара; сви становници пограничних области били су мобилисани да штите границу, да звоне црквеним звонима ако се неки уљез усуди да је пређе на месту које није за то предвиђено и да тог уљеза следе, како би видели где се упутио; на капијама свих градова који су још имали зидине, постављено је више стражара и они су боље плаћени, како би се смањио ризик да буду подмићени. Ипак, престоница Тоскане, Фиренца, упркос свим овим мерама, није успела да избегне заразу ни тај пут: у току лета, од њених седамдесет хиљада становника, умро је сваки десети….

Dialogue Concerning the Two Chief World Systems - Wikipedia

“Дијалог о два главна светска система”, Галилео Галилеј (1632)

А на јужној граници Тоскане, стражари суседне, Папске државе, заустављали су пролаз, не само људи него и поште, на тридесет дана. Тог лета, астроном Галилео Галилеј, који је живео у Фиренци, био је принуђен да своју кореспонденцију обавља преко Ђенове, што је на рок испоруке пошиљки додало још дванаест дана.

Забележено је да су папски стражари са књига које је Галилеј био послао у Рим прво истргли корице, које су после бацили у ватру, да би после сваку страну појединачно димили, пре него што би књизи било дозвољено да прође. Ове епидемиолошке мере биле су главни разлог због којег је објављивање Галилејевог највећег дела, “Дијалога о два главна светска система” у Риму, каснило преко годину дана: први штампани примерак појавио се тек фебруара 1632.

***

А када је куга 1720. године избила у Марсеју, шпанске власти су поставиле санитарни кордон на границу са Француском, док је сама Француска изоловала Марсеј и целу Провансу са једном четвртином укупне коњице, и једном трећином укупне пешадије, којима је њена војска тада располагала.

То је био почетак осамнаестог века – века у којем модерна европска држава јача своје ресурсе, организацију и централнизовани систем управљања јавним пословима. У том процесу, и аустријски надвојвода и немачки цар, Карло VI реорганизује војну границу према Турској. Militargrenze се и формално претвара у санитарни кордон декретом из 1710. године, а после Пожаревачког мира са Отоманским царством (1719) и додатним декретима из 1728, 1737. и, у току владавине његове ћерке Марије Терезије, 1770. године. Преко хиљаду и пет стотина километара дугу, Војну границу тада контролише, директно из Беча, Империјални војни савет.

Слободни сељаци, који су до тада контролисали границу као у древним хајдучким и ускочким временима – мало се бавећи земљом, мало ратом, а мало шверцом – сада постају регрути у аустријској војсци, са обавезом да у униформи и под оружјем проведу по пет месеци сваке године. У седам стотина јединица, до 1700. године, југоисток Европе од Турске, али и од епидемија куге које су пролазиле преко Via militaris, од Цариграда, преко Београда, до Беча, брани сто хиљада људи. Многи историчари су после тврдили да је баш Војна граница заувек спречила даље турске најезде ка Европи; та тврдња је можда и претерана, али тврдња многих лекара тог времена – да је спречила нове епидемије куге у Европи – је извесно тачна.

 

 

XX

Злочин и казна: у сенци вешала

hanging

Размишљате о томе да, док се још налазите у четрнаестом веку, извршите неки злочин? Убиство, на пример? Из користољубља, из страсти, из знатижеље хоће ли вас ухватити, да бисте после написали неки роман о томе, зато што у двадесет првом веку никога нисте убили и – кад се вратите – највероватније никада и нећете…

Колико је Средњи век заиста златно доба злочина и колико је пандемија куге криминал отежала, а колико олакшала? Зашто се све убија и како? Како се злочинци откривају, како им се суди и како се кажњавају? Да ли је у том свету савршен злочин лакши или тежи него у овом? Коначно, да ли је живот после пандемије безбеднији од оног пре ње?

У свету који је обасјан само ватром, у данашњем наставку провешћемо вас испод сенке вешала.

Најпре, морамо да фиксирамо ширу слику, контуре епохе: Средњи век је, дефинитивно, много суровије и насилније време од данашњег. Иако су расположиве статистике делимичне и непоуздане, тамо где их имамо оне говоре саме за себе. У просеку, у средњовековној Енглеској, на пример, крвни деликти су око десет пута учесталији него у данашњој Великој Британији; али, има и изузетака: у Оксфорду, годишња стопа убистава тада је сто десет на сто хиљада становника, док је у данашњем Оксфорду она један на сто хиљада становника.

Не ради се, наравно, само о статистици: дух времена је такав да је насиље саставни и општеприхваћени ритуал свакодневног живота; то не значи – супротно данашњим стереотипима – да га средњовековни човек оправдава: он једноставно не зна за свет без насиља, нити верује да је он уопште могућ.

У веку у којем сте, још увек не постоји ватрено оружје, убиства се врше хладним оружјем (ножем или секиром), отровом или конопцем. Све то у Средњем веку можете лакше да набавите него што, у двадесет првом веку, можете да набавите пиштољ, револвер или пушку. Осим тога, све то не само да – за разлику од данашњег времена – можете сасвим законито да носите са собом, него већина људи то и чини.

Сталне полицијске снаге још увек не постоје; оне повремене немају готово никаква професионална криминалистичка знања у данашњем значењу тог појма. У откривању злочинаца зависе од здравог разума, сарадње са локалном заједницом, а често и – пуке среће.

Медицинска знања су – видели смо то у претходним наставцима – јако ограничена; већина лекова који се у данашњем свету подразумевају тада још не постоје; ране се инфицирају и смртни исход је чест чак и у случајевима када, објективно, он није био нужан.

Коначно, то је култура која је, много више од данашње, заснована на појму части. У њој насиље има и функцију поруке. На пример, ако на улици сретнете жену са одсеченим носем, готово је извесно да ју је муж ухватио у прељуби и сам казнио. Његов поступак, тада, није био противзаконит.

***

Убиства су честа: њихови мотиви, места на којима се врше, употребљена средства и околности варирају у широком спектру, од убиства из користољубља, пажљиво припреманих; преко убиства из страсти, на мах; до обичних кафанских туча, које се несрећно завршавају; честа су и убиства у двобојима, који су у читавом том веку још увек потпуно дозвољени.

Мотиви за убиства су често сасвим ирационални. У првим деценијама четрнаестог века, некако баш пред долазак Црне смрти, у северној Француској је био познат случај извесног Жакемона, који је потплатио тамничара да убије његовог несуђеног зета, притвореног због неког мањег прекршаја. Та смрт је била прилично болна (или је тамничар био неискусан у убиствима), тек овај несрећник је гласно викао и кукао, што су чули бројни сведоци, и договорена званична верзија –  о самоубиству – је једва прошла. Али, прича о Жакемону се не завршава овде: овај прек човек је, недуго затим, за време жетве, приметио свог сиромашног синовца, Колара Кордела, како иде иза бразди и сакупља зрна која би испала. То је Жакемона очигледно изнервирало па је, уз помоћ свог сина, несрећног младића оборио на земљу, везао, а онда натерао коња да пређе преко непомичног тела онолико пута колико је било потребно да, услед бројних унутрашњих крварења, Кордел умре.

Шта нам све показује Жакемонов случај? Најпре, да је толика бесмислена суровост, чак и тада, сматрана неприхватљивом; због тога је баш овај случај забележен, усред многих других убистава која су се догађала око њега, а која нико није записао. Друго, да је он довео до судског поступка (на којем је Жакемон осуђен на смрт и погубљен). И треће, да чињеница да је једно убиство прошло некажњено не значи да ће проћи и свако следеће. Средњовековна правда је била спора, хировита, непотпуна, селективна, нама данас често неразумљива – али све то не значи да је уопште није било.

Са друге стране спектра, налазила су се разна случајна – наши данашњи криминалисти би рекли, задесна – убиства. Занимљив је случај извесног Герлаха од Вецларије, старешине једне цркве код Салцбурга у Аустрији, који је 1304. замолио и световне и црквене власти за опроштај због случајног убиства свог пријатеља, које је починио пуних тридесет година раније, када су обојица још били студенти; младалачка игра мачевима завршила се трагично. Та смрт никада није била расветљена, Герлах је самоиницијативно признао оно што бисмо ми данас назвали убиством из нехата, и добио је тражени опроштај.

Између та два екстрема – која симболизују Жакемон и Герлах – кретало се клатно читавог Средњег века, разапетог између непотребних и случајних убистава.

***

Aqua Tofana: slow-poisoning and husband-killing in 17th century ...

Aqua Tofana, позната тровачица из Италије

Али, нису сва убиства тако крвава. Многе убице, у страху да не буду ухваћене, бирају мање видљива, али исто тако ефикасна, средства. Једно од омиљених у Средњем веку је – отров.

Санчо Калбо, незапослени текстилни радник из Валенсије, ослонио се 1442. године на арсеник да би се ослободио своје породице: отров је убио његову ћерку Изабелу и ташту, док су унук, зет, његова мајка и домаћица једва преживели тровање, после дугог боловања.

У средњовековној Европи, арсеник је у слободној продаји и у апотекама се држи заједно са свим другим лековима. Колико је опасан, наравно, зависи од количина и начина коришћења: раствор арсеника лекари употребљавају за испирање рана на људима и животињама, домаћице га користе као отров за убијање пацова; али, као и са велебиљем, једићем и другим биљем које може да буде и лековито и отровно, његов убилачки потенцијал добро је познат.

Апотекарима се, после година учења и праксе, верује да могу да одмере тачне количине, да би се спречило случајно предозирање. Али, чињеница да се у то време трагови арсеника практично не могу никако открити, узнемирава људе.

Зато, почетком четрнаестог века, градске власти Барселоне, забрањују апотекарима и њиховим помоћницима да продају тзв. црвени арсеник. Само “доктори са признатим престижом” (bons e coneguts) могу да га продају, а дозволу да га уопште поседују добијају тек кад се свечано закуну да ће га користити само у медицинске сврхе. Истовремено, у Валенсији, Барселони и многим другим градовима уводи се и обавеза продавца да у својим књигама запише име купца, датум и продату количину – како би се олакшао посао истражним органима у случају неког новог мистериозног тровања.

Али све то тешко може да спречи троваче који су чврсто наумили да почине злочин: тако Калбо, убица чију причу пратимо данас, у два дана обилази две апотеке и купује отров за пацове; сутрадан се враћа, жали на квалитет (пацови су преживели), тражи (и добија) нове, јаче дозе.

О суровости овог злочина најбоље сведочи начин његовог извршења: Калбо меша арсеник у слаткише које даје својој ћерци и њеној баки; меша га са вином које пију; сипа га чак и у породични бунар, тако да их свака чаша воде коју попију додатно трује. Он арсеник чак ставља и у лекове које су доктори преписали Изабели, тврдећи да га “заслађује шећером”.

Овај тровач је откривен случајно: приметила га је домаћица, која је постала сумњичава, након што је и сама била отрована. Када је ухапшен, под тортуром је признао да је “стављао арсеник у (медицински) сируп, у со у подруму, у супу, у лонце”. Цела Валенсија је огорчена: у то време, тровање се сматра најгнуснијим злочином, јер “жртви која није свесна опасности не даје никакве шансе да се одбрани”.

Зато је и изречена казна била примерена злочину: према средњовековним законима овог шпанског града, ако би неко убио блиског рођака, био би осуђен на смрт и жив закопан, у истом гробу са телом убијеног. У Калбовом случају, ова казна је делимично промењена: најпре је закопан испод тела ћерке коју је отровао; затим, док је још био жив, ископан и онда јавно обешен.

***

Насиље је, међутим, често и ствар самог починиоца, његов начин да се докаже у друштву које насиље цени и да тако сам докаже своју припадност групи. У таквим случајевима, жртва је мање значајна; често и сасвим случајна. За многа кривична дела одговорне су организоване банде; у њима су, као и много векова касније, млади мушкарци из краја, без посла или друге перспективе у животу. Енглеска тог времена памти банду извесног Роберта Стафорда, капелана, који је (можда баш због свог црквеног позива)  за свој nom de guerre изабрао име много познатијег колеге из прича о Робину Худу, оца Така. Ова банда се углавном бавила много прозаичнијим стварима – криволовом и пљачкама – од свог славног претходника, и домети њиховог насиља били су да неком чувару ловишта запрете да ће му одсећи уши ако буде радио свој посао сувише ревносно.

Али нису све банде биле тако безазлене. У енглеским хроникама четрнаестог века сачувана је и прича о тзв. Банди Фолвил из 1332. године, која је киднаповала краљевског званичника, након што су већ убили високог функционера министарства финансија. Ови млади људи су, дословно, за себе сматрали да су изнад закона, често се, за новац или из задовољства, упуштали у разне свађе или освете између других људи, и хвалили се да је част њихов главни животни принцип.

.***

Titian - Tarquin and Lucretia - WGA22892.jpg

“Тарквиније и Лукреција”, Тицијан (1571)

Да ли је насиља у породици тада више него данас? Вероватно, мада су поређења овде јако тешка јер су се правне квалификације промениле у току векова. Појмови породичног насиља, као уосталом и силовања, онда су били много уже дефинисани. Многе агресивне радње и поступци, које би европске судије данас без размишљања оцениле као кривична дела, тада се сматрају “прихватљивим дисциплинским казнама”. Уколико жена не би слушала свог мужа, његово право (и обавеза према заједници) је да је “дисциплинује” примењујући “адекватне физичке казне”; о томе шта је, у конкретном случају, “адекватна казна” налазимо доста записа у хроникама црквених судова који се баве разводима бракова, као и у архивама краљевских (кривичних) судија који решавају случајеве у којима се ово “дисциплиновање” завршило сакаћењем, побачајем или смрћу.

Средњовековно енглеско право примењује тзв. “правило палца”: мужу је дозвољено да физички кажњава своју жену тако што ће је ударати штапом – али под условом да штап није дебљи од његовог палца. Ово правило преузела су многа европска законодавства и његова примена у пракси је, наравно, доводила до низа проблема. Тако је 1326. године у Паризу извесни Колин ле Барбије тукао своју жену штапом за билијар тако јако да је несрећница умрла. Судија га је огласио кривим за убиство и осудио на смрт, али тада ступају на сцену његови адвокати; у жалби наводе да је:

“… његова жена заслужила казну јер му је непрекидно закерала у јавности. Упркос томе, он није имао намеру да је убије, него само да је заплаши како би коначно ућутала; међутим, штап се случајно забио у њену бутину мало изнад колена. Разлог смрти је, очигледно то што је она запустила рану и није се о њој прописно бринула, а не његов поступак.”

Чињеница да је Колин, после ове жалбе, ослобођен кривице, говори нам доста не само о вештини његових адвоката (и, вероватно, њиховој способности да пронађу лекара који ће потписати налаз који одговара жалбеним наводима) него и о преовлађујућим правним и моралним схватањима тог времена.

И други чести злочин у Средњем веку, силовање, тешко је квантификовати примењујући данашње стандарде; да би неки такав случај био изнет пред суд, жене тог доба морају да и физички, а не само вербално, демонстрирају одсуство своје сагласности за сексуални однос; чинећи то, оне ризикују срамоту, нарушену породичну и личну репутацију и казну околине. У пракси, то значи да се пријављују само изузетно брутални случајеви. Типичан пример је случај извесног Томаса Елама који је 1438. године провалио у кућу Маргарет Перман у Јоркширу у Енглеској, где је

“… покушао да је силује, а онда је угризао тако јако да јој је ишчупао нос и ударао док јој није сломио три ребра.”

Маргарет је касније умрла од задобијених повреда; Томас је осуђен на смрт и обешен.

***

The Judgment of Cambyses... is listed (or ranked) 1 on the list 25 Gruesome Historical Depictions of Torture

“Суђење Камбису”, Жерар Давид (1498)

Овај преглед, међутим, не би био потпун ако бисмо испустили још један, чест и јако опасан, облик средњовековног насиља: онај који проистиче из закона и који чине људи плаћени да примењују закон; често погрешно, корумпирано и злонамерно, наравно; али понекад и сасвим исправно и у најбољој намери.

У време када још увек не постоје личне карте и фотографије, нису познате ни крвне групе, ни отисци прстију, а да не говоримо о ДНК анализи и свему осталом чиме располажу данашњи форензичари – истраге се заснивају на непрецизним описима које дају неписмени, уплашени и често злонамерни сведоци. Оно што из таквих истрага обично проистекне, све данашње судије би прогласиле индицијама, а не доказима, и не би могле да образложе осуђујућу пресуду, изван такозване “разумне сумње”. Њихове средњовековне колеге немају такве дилеме: у недоумици, примењује се правило обрнуто од данашњег: In dubio, contra reum.

Да би своје танке доказе појачали, истражитељи их, по правилу, поткрепљују признањима оптужених. Како је познато да криминалци и иначе ретко признају своје злочине – а посебно оне за које знају да их воде на вешала – истражитељи масовно примењују тортуру. То што после такве тортуре сви оптужени признају све што им се ставља на терет – па и они који су потпуно невини – за њих не представља посебан проблем: нека се тиме баве судије… Зато, већ у четрнаестом веку, судови у Француској признања изнуђена тортуром почињу да сматрају непоузданим и траже додатне доказе.

Казнена политика полази од начела генералне превенције: казна мора бити јавна, и спектакуларна, како би одвратила потенцијалне будуће починиоце. Сталних затвора, у данашњем значењу тог појма, углавном нигде нема, што судијама оставља само два избора казне: телесну казну (шибање или сакаћење) или смрт. Граница за смртну казну, код имовинских деликата, постављена је ниско: у години када Црна смрт долази у Енглеску (1348) свака крађа неке имовине вредније од дванаест пенија (један шилинг) водила је право на вешала. Реч је о вредности данашњих педесет евра…

Начини на које се та казна извршава и више су него имагинативни: тако се, у многим деловима Европе, фалсификатори новца кувају живи, у лонцу са кључалом водом. Опсесија јавним и суровим кажњавањем често, међутим, доводи до фарсичних епизода, као што је ова…

Један стари човек у Енглеској, око 1290. године, описује своје искуство из младости: човек је обешен због убиства; али, док је још био жив, појављују се наоружани коњаници, секу конопац, и воде га пред други суд који сматра да има приоритетну надлежност за његов злочин; тамо га поново осуђују на смрт и поново вешају, овог пута трајно; судија којем је надлежност одузета, не одустаје; нарећује да се направи лутка злочинца, коју после прописно вешају, на оним првим вешалима.

***

Шта се све, у целој овој слици средњовековног злочина и казне, променило са доласком Црне смрти? Начелно, учесталост злочина је повећана: из очаја, али и због нових могућности. Али, исто тако, она је створила један специфичан осећај некажњивости, иначе уобичајен за ратове и друге велике катастрофе. Верски фундаменталисти (видећемо детаљније у једном од наредних наставака) били су убеђени да су људски злочини (грехови) наљутили Бога, који је, као казну, послао пандемију. Ако је, дакле, она највећа, небеска казна већ стигла, кога су онда од злочина још могле да одврате ове наше, ситне, земаљске казне?

Многи људи, једноставно, постају више непромишљени, мислећи да је дошао онај, дуго најављивани, крај света. Ако ће ионако свако да умре, а у неким тренуцима заиста изгледа да нема никаквих разлога да се верује у супротно, онда нема никаквих разлога да се даље уздржавамо? Ако ћемо већ умрети, свакако је боље да нам се то деси пошто смо провели неколико лепих дана уживајући у животу у којем више не постоје никакве моралне и правне границе нашем понашању.

Градови, видели смо, реагују нервозно, пооштравањем старих и доношењем низа нових прописа: протерују проститутке, вагабунде и друге “непоуздане ликове”. Често се та агресија шири и на сасвим невине људе: странце, Јевреје, Цигане, а власти у Севиљи 1581. године – под оптужбом за проституцију – интернирају седамдесет невиних жена. Страх ствара, али и оправдава, менталитет ванредног стања; сви малограђани се окупљају “испод заставе”; закон, већ нападнут од криминалаца, сада бива нападнут и од оних чији је посао да га чувају; врло често, баш криминалци представљају последњу одбрану уплашених режима.

Дефиниције злочина, озбиљност којом се закони примењују, врсте и тежина казни – све се то разликује, од града до града и од земље до земље, али одређени обрасци су већ заједнички за целу Европу. Сакривање болесних, или тела умрлих, од власти или тајно сахрањивање, постају кривична дела. Масовна окупљања људи, чак и на сахранама или у црквама, такође. За заражене који би били принудно изоловани у својим домовима злочин би представљало и само, неовлашћено, отварање врата.

Али, свему томе упркос, криминалци, као и увек у сличним временима када се распадају држава, јавни поредак и морал, користе прилику. Честе су провале у куће у којима више нема живих: у Бристолу у Енглеској 1348. године је забележен случај провалника који је, када је видео да нема шта да украде, спазио на кревету леш власника, лепо обучен; скинуо је са њега сву одећу и њоме заменио своје рите; ухваћен је, али – непотребно је и рећи – није дочекао суђење јер и сам умро од куге. У лепом оделу…

На опасност од насилних упада криминалаца “неки Грк са брода” 1422. године упозорава Которанина којем је управо умро отац: “Ако нећеш да умреш, не остај сам код куће.” Против оних који су користили епидемију да се обогате, власти су се бориле – колико су могле. У једном документу из которског архива (1437) помиње се извесни Лукша Дмитровић, трговац, који на себе преузима обавезу да Алегрету из Паштровића надокнади ствари које је његова брат Радич отуђио за време “куге која је избила за владавине кнеза Лоренца Витури.

Успаничени бегунци из града су зато, знајући да ће у њихове куће упадати пљачкашке банде, ствари често склањали код познанаика. Али, понекад, када би се вратили, нису могли да их добију назад и спор би морао да решава суд. Тако је Стојна, жена неког Налиса, 1437. године тужила Миладина Медјућа, код којег је склонила ствари “у временима куге за владавине комеса (кнеза) Жана Балби”. Балби је био которски кнез између 1421. и 1431. године.

А криминал је, наравно, погађао и трговце: на крају владавине поменутог кнза Балбија, извесни Стефан Лауренцијев је тужио Добрушка Дапиковог да му је поверио 4172 либре (око две тоне) вуне у магацину, да је касније прода и пазар поделе међу собом. Добрушко је у одговору на тужбу навео да је склонио вуну у магацин Живка де Бисте, али је исте године (1420) морао да побегне из града, јер је харала куга; када се вратио, вуне у магацину више није било…

Али, и криминалци су били погођени кугом: тако хронике у Фиренци, за двогодишњи период непосредно пре пандемије (1344-1345) садрже податак о укупно 1.628 извршилаца кривичних дела, а за трогодишњи непосредно после (1352-1355) само 1.463.

***

А једном када пандемија прође, да ли ћете живети у безбеднијем свету? О последицама куге писаћемо у једном од наредних одељака, али – бар када се о криминалу ради – одговор је већ сада негативан. То је свет у превирању, свет економског хаоса, социјалних немира и буна, високих цена, нечасних брзих профита, френетичних весеља, дивљег трошења, луксуза, разврата, друштвене и верске хистерије, похлепе, лоше и корумпиране администрације, распада лепих манира… И, наравно, криминала.

Готово да уопште нећете приметити разлику – када се из њега будете вратили у овај век.

 

 

XXI

Мајстори пера: слике очевидаца

 

Giovanni Todeschino, Jean Bourdichon and Master of Claude of France, Book of hours of Frederic of Aragon, Tours, ca. 1501-1502 (French National Library)

“Књига часова Фредерика Арагонског” (1501)

“Ово је доба куге, у којем луди воде слепе.”

(Вилијем Шекспир, Краљ Лир)

 

Да ли сте се некада запитали, док сте још били у двадесет првом веку и читали дела класика – ко су стварно били ти људи који су нам оставили скоро документарне описе Средњег века и, у њима, описе Црне смрти? Како су они живели, размишљали, волели, умирали? Чега су се плашили? О чему су маштали?

Штета би било да наше путовање кроз Средњи век завршимо – а ваш приповедач је првог јахача Апокалипсе изнајмио да нам буде водич само привремено – а да се не упознамо и са њима. Данас ћемо, дакле, да се ушетамо неприметно у њихове радне собе, манастирске ћелије, крчме, свуда где су писали. Да завиримо преко њихових рамена и погледамо гушчје перо како оставља плави траг на грубом папиру, уз лелујаву светлост воштане свеће. Пст! Треба да будемо тихи, јер су данас наши домаћини – мајстори пера!

Низ највреднијих примера касне средњовековне и ране модерне европске књижевности повезано је – у већој или мањој мери, директно или индиректно – са епидемијама куге. Без обзира да ли је била тема, мотив или само згодна сценографија, куга је вековима представљала сталног сапутника у европској приповетки, роману или песми.

Писци имају много предности у односу на лекаре, са којима смо се већ дружили у једном од претходних наставака: они могу да филигрански извезу своје приче тако да коначни утисак буде занимљивији. Они знају праве реченичне конструкције у својим језицима и имају шири и флексибилнији речник. Они, исто тако, своје описе могу да учине драматичнијим, и да их сместе у кључне историјске моменте.

Tukidid - Wikiwand

Тукидид (454 п.н.е. – 396 п.н.е.)

Добар пример је Тукидидов опис куге у Атини уњеговој “Историји Пелепонеског рата”: вековима касније, Лукреције је његове речи превео у латински хексаметар, у поеми De rerum natura (“О природи ствари”) а амерички лекар и историчар, Ралф Хермон Мејџор је у својој књизи “Фатални партнери: рат и епидемија” (1941) Тукидидов опис назвао је “најупечатљивијим и најстрашнијим у свој књижевности”. Заиста, све што је будућим нараштајима познато о тој епидемији куге у античкој Атини, изграђено је на тој Тукидидовој причи.

Исто тако, добри писци су у својим описима медицинских ствари јасни, и у односу на лекарске извештаје, њихове текстове читамо као што гледамо уметничке слике (којима ћемо се бавити нешто касније): композиција, позадина, боје, унутрашња динамика сцене, присуство или одсуство детаља – све су то елементи заједнички за књижевно дело и за уметничку слику.

Црна смрт је, сваки пут када би посетила Европу, инпирисала низ писаца, који су је доживљавали и описивали на мноштво начина. Хајде да погледамо најзанимљивије од њих.

***

Rinascimento: Laura i lovor su bili njegov život - WANNABE MAGAZINE

Франческо Петрарка (1304 – 1374)

Негде се сусрећемо са сведочанствима готово мемоарске природе: тако је, на пример, Франческо Петрарка у свом спеву о Вергилију описао смрт своје вољене и никада прежаљене Лауре:

“Лаура, поштована због својих врлина, и дуго слављена у мојим песмама, први пут поздрављена од мојих очију у данима младости, шестог априла 1327. године у Авињону, и у истом сату истог шестог априла, али у години 1348. повукла се из живота, док сам ја био у Верони, несвестан свог губитка… Њено чедно и љупко тело положено је у вече истог дана у цркву Мале браће: њена душа, верујем, вратила се у небеса, одакле је и дошла. То што пишем ове редове у горком сећању на тај догађај, и на месту где ће их моје очи најчешће сретати, има у себи нешто од сурове сласти, али ја заборављам да ништа више у овом животу није потребно да ме учини срећним.”

Петрарка – син дворског нотара који је заједно са Дантеом морао да бежи из Фиренце – се у току живота потуцао, од Авињона преко Рима, до Венеције  и Падове.

У тренуцима патриотског заноса сањарио је о уједињеној Италији, у тренуцима песничког заноса оставио нам је сонете који су га овенчали ловоровим венцем, али је читав свој живот проживео под страшном сенком куге. Недостижна Лаура од Нова, удата жена која је у историју ушла само због Петраркиних стихова, умрла је од куге у тридесет осмој години; једна друга жена – чије име нигде није остало забележено – родила му је сина Ђованија, који је такође умро од куге, у двадесет четвртој години.

А када је Црна смрт покосила град Парму, песник је свом брату, једином преживелом од тридесет пет становника, оближњег манастира који је – са својим псом – остао да га чува послао ово писмо:

“Мој брате! Мој брате! Мој брате! Нов почетак писма, иако га је употребио Марко Тулије (Цицерон – прим. ЗЧ) пре хиљаду четристо година. Мој вољени брате, шта да ти кажем? Како да почнем? Где да се окренем? На све стране је јад; свуда је страх. Волео бих, мој брате, да се никада нисам родио, или, у најмању руку, да сам умро пре ових времена.

Како ће нараштаји после нас поверовати да је постојало време када је, без грмљавина са неба или ватри на земљи, без ратова или других видљивих кланица, не овај или онај део земље, већ читав глобус остао без становника? Када је било која таква ствар била икада виђена или се о њој макар чуло; у којим аналима се икада прочитало да су куће остајале празне, градови напуштени, села запуштена, поља сувише мала за мртве а застрашујућа и универзална самоћа на читавој Земљи? …

О, срећни људи будућности, који неће знати за ове беде, можда ће наша сведочанства сматрати бајкама? Ми смо, заиста, заслужили ове казне, па чак и веће; али наши их преци такође заслужише па нека бар наши потомци не учине то…”

***

Първият хуманист на Европа - поетът по призвание Джовани Бокачо ...

Ђовани Бокачо (1313 – 1375)

И док су нам од Петрарке остала ова – романтична, полу-мемоарска и епистоларна – сведочанства о Црној смрти, његов пријатељ Ђовани Бокачо (Петрарка му је, у свом тестаменту, априла 1370. године, завештао педесет фирентинских флорина, око седам хиљада евра данас, да “коначно купи једну топлу зимску пелерину”) – оставио нам је једно, готово полу-документарно, сведочанство.

“Декамерон” – који је Бокачо почео да пише 1348. године, још за време епидемије у Фиренци, а завршио пет година касније, 1353. – је дакле, прича о фирентинској куги, готово – како бисмо ми данас рекли – у реалном времену. Историчари књижевности, додуше, понекад злобно тврде да се Бокачо лажно представљао као очевидац – јер је све време пандемије, кажу, провео у безбедности Напуља у који се склонио – и да су његови описи делом засновани на писмима које је добијао из Фиренце а делом плод његове маште, али са ове временске дистанце, читалац то не може да примети а сама тврдња, чак и да је тачна, не утиче на књижевну и историјску вредност дела.

Заплет је једноставан: десеторо младих фирентинских племића – седам девојака и три младића – бежећи од епидемије, сусрећу се у напуштеној вили изван града и наредне две недеље проводе причајући једни другима приче. Свако од њих, у току једног дана, испричаће по десет прича.

Ових сто прича, чији је распон тема широк – од комичних, преко еротских, до трагичних – представљају истовремено и готово фотографску слику фирентинског друштва на почецима своје меркантилне епохе и ремек дело ране средњовековне италијанске књижевности – писано не на уобичајеном латинском него на вернакуларном, народном језику који се тада говорио у Фиренци.

Ни заплети ни ликови многих прича у Декамерону нису превише оригинални: Бокачо их је позајмио из разних француских, италијанских и латинских извора, или из усмених народних предања разних народа и традиција Индије, Блиског истока, антике и јудаизма. Чак и сам оквир који повезује ове приче – бекство од епидемије куге – већ се појављује као тема у раној средњовековној европској књижевности, у делу Historia gentis Langobardorum Ђакона Павла, бенедиктинског монаха који је живео у осмом веку.

***

The greatest scholars are not usually the wisest people. -Geoffrey ...

Џефри Чосер (1343 – 1400)

Међутим, и сам Декамерон је, исто тако, био узор каснијим писцима који су се бавили овом темом. Први од таквих књижевних подухвата биле су Кентерберијске приче, Џефри Чосера, у којима аутор – сећајући се једног стварног ходочашћа из 1387. године из Лондона у Кентербери, у којем је и сам учествовао – окупља различите ликове који су се случајно сусрели и од којих свако прича по четири приче – две у одласку и две у повратку. Чосер, дипломата и државни службеник (у време када је писао Кентерберијске приче био је контролор царине и мировни судија) радио је на овом делу пуних четрнаест година, до 1400. године и – са завршетком века у којем је Енглеску по први пут погодила куга, а и са завршетком сопственог живота, те исте године – није завршио планираних сто двадесет прича. Написао је, или нам је бар толико остало сачувано, њих двадесет четири.

Као и Бокачо, и Чосер мајсторски осликава фреску друштва у којем је живео, у једном историјском времену, али исто тако читаоцу дочарава и унутрашњу динамику једне групе људи коју спољна опасност – епидемија – приморава да напусте своје уобичајене животе и формирају једну нову заједницу. Та заједница је колико принудна толико и релаксирана; она је, наиме, резултат чудног, случајног и вероватно непоновљивог стицаја околности. То њене чланове ослобађа уобичајених социјалних стега и обзира, а приповедачу даје слободу да његови измишљени ликови са нама поделе многе деликатне детаље о времену и односима међу људима, детаље које нам неки други измишљени ликови, под неким нормалним околностима, не би испричали – чак ни једни другима, чак ни у причи.

Црну смрт је у Кентерберијским причама углавном само индиректно присутна: она је дух времена, нешто што се наслућује, што објашњава околину, мотиве и понашање ликова, контекст.  Непосредна је присутна само у једне од двадесет четири Чосерове приче у овој збирци: тзв. Опростиочеве приче, написане у стиху; тројица гостију слушају од дечака и крчмара о узроку смрти непознатог сељанина чија се сахрана управо догађа испред крчме:

An unseen thief, called Death, came stalking by,
Who hereabouts makes all the people die,
And with his spear he dove his heart in two
And went his way and made no more ado.
He’s slain a thousand with this pestilence;
And, master, ere you come in his presence,
It seems to me to be right necessary
To be forewarned of such an adversary:
Be ready to meet him for evermore.
My mother taught me this, I say no more.’

(Невидљиви лопов, звани Смрт, дошуњао се ту,
Чинећи да умру људи, сви близу овом месту,
Копљем својим поделио је његово срце на два                                                                И отишао својим путем, не чинећ’ више јада.
Он је убио хиљаду кроз ову заразу;
И, ето госпаре, сад и Вас њему врло близу,
Личи ми као да то сада заиста ваља
Да упозорени будете на таквог непријатеља:
Спремите се за сусрет, јер Вам за вратом дише
Мајка ме тако научила, да не кажем више.)

Гост, међутим, не оставља утисак да је баш превише импресиониран:

“Yea, by God’s arms!’ exclaimed this roisterer,
‘Is it such peril, then, this Death to meet?
I’ll seek him in the road and in the street,
As I now vow to God’s own noble bones!
Hear, comrades, we’re of one mind, as each owns;
Let each of us hold up his hand to other
And each of us become the other’s brother,
And we three will go slay this traitor Death;
He shall be slain who’s stopped so many a breath,
By God’s great dignity, ere it be night.”

(Све је у Божјим рукама! узвикну овај гост:
Је л’ стварно опасно толико срести ову чуму?
Тражићу је на друму а и улицу имам на уму,
И сада завет дајем на племените кости Бога
Чујте другари: један за све, и сви за једнога;
Нек’ свако руку пружи у овај позни сат
И нек’ свако од нас свакоме постане брат;
И нас тројица ћемо издајничку Смрт да убијемо више
Нек’ буде мртав онај, што спречи њих толико да дише
Уз Божју помоћ у судњи час, нека се то деси ноћас!)

Чосер “Опростиочеву причу” завршава фином иронијом која провејава и кроз остале “Кентерберијске приче”: три кафанска хероја су заиста пронашли стари храст испод којег би – како им је речено – у зору требало да се појави Црна смрт и настави свој поход. Али, њој није било потребно да наше јунаке зарази како би их победила: учинила је то лукавством. Нашавши, неочекивано, благо испод храста, потпуно су одустали од свог херојског дела. Уместо тога, коцком су изабрали једног који ће из крчме донети храну и пиће; двојица која су остала потом су сковали заверу да га убију – да би њима остао што већи плен. Када су остварили свој наум, почастили су се храном и вином које је донео њихов, сад већ мртав, кафански пријатељ, а онда и сами пали мртви – јер је он, да би сам узео сво благо, у оно што је донео претходно ставио отров.

***

Guy De Chauliac Photograph by Cci Archives/science Photo Library

Ги де Шолијак (1300 – 1368)

А било је и фактографских, готово документарних, описа. Врло често, такве описе су (као допуну стручним деловима својих записа) остављали лекари. Већ поменути Ги де Шолијак, папин лекар у Авињону, у опису куге у Француској, против које се сам месецима борио, пише у својој књизи Chirurgia Magna из 1563. године (превод са средњовековног француског на енглески Ана Кемпбел, 1931):

“Многи су сумњали у узрок ове велике смртности. На неким местима, мислили су да су Јевреји отровали свет: и тако су их убили. На другим, да је то учинила сиротиња: избацили су их. На трећим, да су криви племићи: и они су се плашили да изађу напоље. Коначно, дошли су до тачке у којој су поставили стражаре на улазе у градове и села и дозвољавали улаз само оне ко је био добро познат. И ако би на било коме пронашли неки прашак или помаду, у страху да би то могли да буду отрови, приморавали би га да их прогута.”

Гијев савременик, сународник и колега, Жан Жасме (користио је и латински облик свог имена: Johannes Jacobi), ректор универзитета у Монпелијеу, и лични лекар папа Урбана V, Гргура XI и Клемента VII, написао је 1373. трактат о куги, Tractatus de Pestilentia. Најранија верзија овог текста доступна нам је из превода који је тек читав век касније (1487-1489) у Антверпену објавио Матијас ван дер Гос, под насловом Regimen contra pestilentiam. То је текст писан за образованог читаоца, али оног који нема специјалистичка знања из медицине. Он почиње са узроцима заразе (ослањајући се, сасвим у духу времена у којем је живео, на астролошке знаке: помрачења Месеца и коњункције планета), наставља са симптомима болести и мерама превентиве и завршава са терапијама.

“Regimen contra pestilentiam”, антверпенска верзија (1487 – 1489)

Овај натуралистички принцип био је вероватно и разлог зашто је Жасмеов трактат, и пре и после фландријског Антверпена, био превођен, прерађиван и допуњаван и у другим земљама средњовековне Европе. Тако је шведски бискуп Бенгт Кнутсон (Benedictus Canutus) додао читав одељак на сам почетак текста (De signis prognosticis, О знаковима) у којем је навео да нагле промене времена, појава звезда падалица и метеора, као и масовна смрт мува (коју проузрокује отровани ваздух) – представљају непогрешиве знаке надолазеће куге:Иако овај трактат почиње уобичајеном религиозном посветом “ad honorem sancte et individue Trinitatis et Virginis Gloriose” (у част светог и неподељеног Тројства и славне Девице) он вероватно представља први средњовековни текст у којем се куга, супротно преовлађујућим гледиштима Цркве и бројним проповедима, није објашњавала као “Божја казна” или “гнев са небеса”.

“Када се овакви знаци појаве, велике се заразе треба плашити, осим ако свемогући Бог не жели да је заустави”.

Кнутсонова верзија Жасмеовог трактата се, потписана именом шведског бискупа, појавила се 1485. и у Лондонду, на средњовековном енглеском, као “A Litil Boke the whiche Traytied and Reherced Many Gode Thinges Necessaries for the … Pestilence”.

А једна компилација различитих текстова о куги, чији је крајњи извор опет био Жасмеов трактат, појавио се 1475. и у Левочи, малом месту у грофовији Сепеш на крајњем северу тадашње Угарске (данас у Словачкој). Мало познати свештеник и управник локалне болнице, Јанош Гелерфти очигледно је – након епидемије која је погодила Угарску 1472-1473. године – сматрао да је овакво штиво корисно и његовој земљи.

То је одмах разумео и угарски краљ Матија Корвин, који је у склопу своје – данас бисмо рекли, реформистичке – агенде посвећивао велику пажњу и здравственом просвећивању. Наредио је да се Јаношев текст одштампа (прва штампарска преса је у Будиму тек почела са радом: јуна 1472. године штампана је, на латинском, мађарска историја, Chronica Hungarorum) и подели по свим већим градовима његовог краљевства. Један од тих примерака је, 1478. године, стигао и на крајњи југ тадашње Угарске – у Београд. Био је то први, историјски документовани, случај да је неки текст о куги дошао у наш град.

Шта нам показују сви ови случајеви: Француза Шолијака и Жасмеа, шведског бискупа Кнутсона, лондонског превода његовог текста, Матијаса ван дер Госта из Антверпена или Јаноша Гелерфтија са севера Угарске? Црна смрт је, у средњовековној Европи, сматрана заједничким, транснационалним, проблемом. Текстове су писали једни, преводили други, допуњавали и прерађивали трећи, штампали четврти. Укупно је сачувано око три стотине оваквих трактата (касније су их историчари све заједнички назвали “Pestblitter”, вести о куги), од чега је 281 написан пре 1400. године, а чак двадесет један у року од пет дана од када се куга појавила у граду у којем је био његов писац.

Наравно да је знање писаца ових трактата је, када га оцењујемо са дистанце од шест или седам векова, било скромно. Оно је било оптерећено вековним наслагама сујеверја и још увек под строгом контролом Цркве. Али, то знање је већ тада сматрано заједничким богатством Европе: оно се делило, умножавало и прелазило границе феудалних краљевстава без проблема – баш као што је то радила и сама Црна смрт.

То је, пре шест векова, била наша данашња Светска здравствена организација.

***

Facts About William Shakespeare and the Quartos | Blog EBE

Вилијем Шекспир (1564 – 1616)

Шекспир је језик куге користио често у својим драмама; добар пример за ову метафоричку употребу је други чин Краља Лира, када се Лир обраћа ћерци Гонерили:

I prithee, daughter, do not make me mad:
I will not trouble thee, my child; farewell.
We’ll no more meet, no more see one another;
But yet thou art my flesh, my blood, my daughter;
Or rather a disease that’s in my flesh,
Which I must needs call mine: thou art a boil,
A plague-sore, an embossed carbunde,
In my corrupted blood.

Међутим, занимљиво, куга се нигде у Шекспировим делима не појављује као елемент заплета? Зашто је велики писац избегао искушење да уметнички искористи доминантан контекст епохе? Искушење којем нису могли да се одупру Петрарка, Бокачо или Чосер пре њега, а Пушкин, Едгар Алан По или Ками после? Да ли је можда био сујеверан? О томе нам понешто говори ова мала прича…

Последњих дана јула 1606. године, у Лондону, усред позоришне сезоне која је лако могла да буде најбољи скуп драма и  трагедија које икада одиграних на једном месту (били су ту Шекспирови Краљ Лир и Магбет, Волпон Бена Џонсона и Осветникова трагедија Томаса Мидлтона), Шекспирова позоришна дружина, Краљеви људи, спустила је своју заставу на Глоуб позоришту и закључала врата.

Куга се вратила.  Две године раније, за време епидемије у којој је умрло тридесет хиљада становника Лондона, Државни савет Енглеске је прописао да “извођење позоришних представа престаје онда када се број умрлих од куге, у току једне недеље, повећа изнад тридесет”. У пракси, правило се примењивало половично: да би некако зарадили за живот, увек помало сиромашни глумци су жмурили на једно око и настављали са представама чим би број недељних смрти од куге пао на четрдесетак.

На жалост, архива Државног савета краљевства за тај период изгорела је у пожару 1618. године, тако да никада нећемо сазнати који је тачно број жртава куге тачно водио до ког затварања (или отварања) позорришта, али на ову флексибилност у тумачњењу прописа наводи нас реченица коју изговара лик у комаду Лординга Барија “Алеја Рам” (1608): “Спласнем као нови као нови глумац, када извештај о куги потврди четрдесет”. У сваком случају, крајем јула 1606. године, тај број не само да је био далеко изнад четрдесет, него се, из недеље у недељу, стално повећавао. Извођење представа је прекинуто, бар до краја лета.

Како се ближила јесен, изледало је да долази олакшање, јер је број жртава најпре пао на 116 недељно, крајем августа, а потом на – и даље забрињавајућих – 87, крајем септембра. Краљ Џемс VI, забринут да парламент неће моћи да се окупи и одобри његове планове за унију Енглеске и Шкотске пре Божића, вршио је притисак на чланове Државног савета да учине више у борби са епидемијом. Они су, опет, захтевали бољу сарадњу од локалних власти и жалили се градоначелнику да већ много Лондонаца са врата својих кућа пере црвене крстове – ознаке да је домаћинство заражено и у карантину. Градоначелник је, у свом одговору, написао како ће се побринути да ти крстови, убудуће, буду писани уљаном, а воденом бојом…

Почетком октобра, недељни број жртава куге се попео на 141; близу шест стотина Лондонаца је умрло тог месеца, како је епидемија добила нови замах. Градоначелник је обећао да ће реаговати оштријим мерама: протеривањем свих просјака из града, постављањем стражара испред сваке куће у којој се налази неко заражен и “забраном да било ко напушта те куће”. У Лондону се, међутим, већ говоркало како он то неће моћи да спроведе: са преко хиљаду заражених, властима је недостајало и ресурса и људства да спроведу ефективни карантин на тако широком простору.

Када се куга у јулу проширила на већи део Лондона, Шекспирова парохија Светог Олафа, у Сребрној улици, у северозападном делу града, поред самих градских зидина, још увек је била поштеђена заразе. То је била мала жупа, и годинама пре епидемије су црквена звона звонила за мртве, отприлике, два пута месечно. Чак и тог лета, када је куга у другим деловима града односила десетине људи, у Светом Олафу није забележена ниједна сахрана још од априла, и до краја августа умрло је само двоје људи.

Викар Светог Олафа је био Џон Флинт, образован у Кембриџу: он је водио матичне књиге. Када би уписивао смрти, забележио би само датум, име и занимање преминулог (у случајевима слуга, жена и деце – њихов однос са власником домаћинства). Понекад, чак и кад би додао неки детаљ, такав запис је кратак; за разлику од неких других свештеника, он није бележио узроке смрти. Напори да реконструишемо случајеве куге у Шекспировог парохији морали су да укључе и друге изворе. У сваком случају, добра срећа ове мале заједнице наставила се и у септембру. На недељним службама у старој цркви (тако пропалој да је морала да буде срушена и поново изграђена 1609. године), парохијани су, вероватно, осећали невидљиву руку божанског провиђења, на делу.

Почетком октобра, све резерве среће су, међутим, биле потрошене. Ако, као један од индикатора смрти од куг, узмемо вишеструке смртне случајеве под истим кровом, онда – до Божића – у Светом Олафу имамо већ дванаест жртава. С обзиром да је та епидемија, више од ранијих, погодила младе људе, онда је врло вероватно да је куга одговорна и за већину њихових смрти у Светом Олафу. То нас, у ова три месеца, оставља са два случаја код којих узрок смрти не знамо: један је  био извесни Вилијам Хаусон, непознатих година старости, просјак који је живео од милостиње, који је умро крајем децембра, а већ годинама је, по причама парохијана, био јако лошег здравља; други случај је била Мери Монтџој, Шекспирова домаћица, која вероватно још није напунила четрдесет година на дан сахране, на врхунцу епидемије, 30. октобра.

Један од оних чудних детаља, сачуваних у траговима Шекспировог живота који су нам данас доступни, је да ми знамо више о његовим разговорима са домаћицом Мери, него о онима које је водио са својом женом. Тако је, рецимо, 1604. године, писац био позван да помогне у решавању унутрашње кризе у њеном сопственом домаћинству. Монтџојеви, који су десет година раније изгубили дете, имали су само једну наследницу, ћерку која се, такође, звала Мери. Такође је, под њиховим кровом, живео и вешт радник, Стивен Белот, допадљив млад човек за којег су се Монтџојеви надали да ће оженити Мери и којем су они “драговољно” понудили њену руку.

Све ово смо сазнали, заједно са детаљима Шекспировог накнадног мешања у овај случај и његовог сведочења, из докумената откривених тек 1910. године, о судском спору који је избио осам година касније, као што је било уобичајено у таквим времена због – обећаног мираза. Шекспир је у изјави пред судом рекао, својим речима да га је Мери Монтџој “молила и преклињала” да се “покрене и убеди” младожењу Белота да “прихвати договрени брак” и да се он, Шекспир, “у складу са тим” повиновао њеним жељама.

Шекспир се у Сребрну улицу преселио око 1602. године, а изгледа да је парохију Светог Олафа напустио убрзо после смрти Монтџојеве. Викар није забележио од чега је она умрла, а у судским списима из 1612. године њена смрт се уопте не помиње. С обзиром на учесталост куге у парохији Светог Олафа у то време, постоје велике шансе да је и она била једна од жртава Црне смрти. Ако је ова претпоставка тачна, онда је куга била много ближе Шекспиру, него што смо икада мислили, посебно имајући у виду наредбу локалних власти да се све заражене куће ставе под карантин, у парохији која је била један од последњих џепова заразе из 1606. године.

Шта је Шекспир мислио о жени која га је молила и преклињала да убеди несуђеног зета да њену ћерку одведе пред олтар и зашто је, тако брзо после њене смрти, напустио Сребрну улицу, остаће, као и толико много ствари из његовог живота, заувек мистерија. Ова епизода нас, међутим, подсећа колико је мало крхотина које сведоче о постојању великог писца преживело кроз четири века – посебно оних које откривају нешто о његовим односима са другим људима.

Исто тако, читалац из двадесет првог века не може да се отме утиску да је овај период био, истовремено, и опасан и срећан по Шекспира. Његов живот је, заправо, чудом спасен два пута: најпре, од експлозије и пожара у току тзв. Барутне завере у Парламенту, новембра 1605. године; потом, тачно годину дана касније, од епидемије куге која је, дословно, дошла до његовог кућног прага.

Биографи су често склони да преокрете у Шекспировој каријери приписују његовим променљивим психолошким стањима (тако је, на пример, био заљубљен када је писао комедије, остављен од вољених жена када је писао сонете, депресиван када је писао трагедије и у жалости када је писао Хамлета). То, наравно, може да буде и обична спекулација: његов лични живот је, свакако, могао да утиче на оно што је писао, али не постоји ниједан, историјски макар вероватан, податак како се песник осећао у било ком тренутку за четврт века колико је провео у писању. Осим ове екстраполације садржине појединих његових дела у стварне догађаје у годинама када су она настајала. Занимљиво је, како смо констатовали на почетку ове мале приче, да се у тим делима, ма колико је она утицала на свет у којем Шекспир живи, па и на његов лични живот, куга готово уопште не помиње.

Ипак, вероватна чињеница да се Црна смрт тог октобра 1606. године ипак зауставила на Шекспировом кућном прагу – који, можда, несрећна Мери Монтџој није ни стигла да пређе пре него што је умрла? – поклонила је велико писцу још целих десет година живота. А човечанству је, само у тих десет година, поклонила Антонија и Клеопатру, Кориолана, Тимона Атињанина, Перикла, Цимбелина, Зимску причу, Буру, Хенрија VIII и његове последње цонете… Довољно за читав један живот.

О томе како је зараза коју су преносили пацови променила Шекспиров професионални живот, стицајем околности, знамо нешто више: она је значила почетак краја професионалних лондонских статиста – тзв. Павлових дечака и Деце теревенки – и тако омогућила Шекспировој позоришној дружини да их замени у унутрашњости театра Црне браће у којој је изводила представе. Селидба трупе на унутрашњу сцену, у зимским месецима, мењала је састав публике за коју се писало и врсте сцена које су се изводиле.

Тако је Црна смрт – која га замало није убила – омогућила краљу драме и да потпуно уметнички искористи сценске могућности које је пружао ентеријер театра Црне браће, осветљен свећама. Најупечатљивији такав пример је вероватно изузетна сцена из Зимске приче, где кип, који је представљао на изглед мртву Хермиону, изненада оживљава. Да ли је ова сцена, симболички, представљала антитезу Црној смрти?

***

Daniel Defoe Kneller Style.jpg

Данијел Дефо, непознати аутор 

Samuel Pepys.jpg

Семјуел Пепис

(аутор Џон Хајлс, 1666)

Велика епидемија куге у Лондону 1665. била је инспирација за многа књижевна дела, од којих ћемо се овде осврнути на два најважнија. Семјуел Пепис, администратор енглеске морнарице и члан Парламента водио је свој дневник између 1660. и 1669. године – који је тако остао један од ретких примарних извора о том историјском догађају. Данијел Дефо, књижевник којег се данас највише сећамо по Робинзону Крусоу, је у време епидемије имао свега пет година; он ју је описао знатно касније: историјску новелу “Дневник године куге” објавио је 1722. године, делимично и под утиском прича из тек завршене (1720 – 1721) епидемије у Марсеју.

Први спис је, дакле, готово документаран а други је у великој мери уметничка фикција али из оба заједно – уз неке друге сачуване документе – данас лондонску епидемију  можемо реконструисати са прилично великом прецизношћу.

На пример, дан када се куга први пут масовно појавила у Лондону (7. јун) Пепис је описао у свом дневнику:

“Данас, у многоме против своје воље, у улици Друри сам видео две или три куће са црвеним крстом изнад врата. “Боже, смилуј се на нас”, писало је испод; беше то тужан призор за мене, први који сам, колико се сећам, икада видео.”

А два месеца касније (16. август) он је већ очигледно забринут:

“Ох, Господе! Како је тужан призор видети улице празне од људи, и тако мало њих око Берзе. Љубоморан бих био на свака затворена врата, само да није куге; и две радње од три, ако не и више, затворено је.”

File:Alfred Garth Jones-Samuel Pepys Diary.jpg

Дневник Семјуела Пеписа

Пепис, иначе, није био међу много угроженим житељима Лондона: његова кућа је била даље од пренасељених улица које су била жаришта заразе; није морао да долази у контакт са обичним светом: жену Елизабету (а заједно са њом и своју уштеђевину у злату, за сваки случај) послао је изван Лондона, на сеоско имање код Вулвича (то ће поново урадити наредне године, уочи великог пожара, и још једном касније, када Енглеска флота буде поражена од Холанђана).

Семјуел је остао у граду иако је, на његов предлог, цела канцеларија која је водила административне послове енглеске флоте привремено пресељена у Гринич. Он ће се, касније, јако поносити и често хвалити својом храброшћу у тешким тренуцима, али из неумољивих хроника сазнајемо и мање похвалан разлог те храбрости. Пепис је остао у Лондону да би могао да се и даље, неометано, бави разним берзанским шпекулацијама; његови биографи ће, чак, написати да је то била “најсрећнија година у његовом животу”. У тој оцени они се ослањају на још једну од дневничких белешки (31. децембар):

“Никада нисам живео тако весело (и поред тога никада нисам зарадио толико пуно) колико у ово време куге.”

Да ли је Пеписова “највеселија година у животу” – она у којој је Лондон изгубио сто хиљада својих становника (сваког четвртог човека) – можда проистицала из чињенице да је, за само неколико месеци, учетворостручио своје богатство? У својој тридесет другој години.

У сваком случају, Пепис нам је оставио занимљива сведочанства из године куге у Лондону: на пример, о томе како је жвакао дуван, јер је, као и многи други, веровао да он штити од инфекције; или, о томе да тих месеци није никако хтео да купи нову перику, јер је чуо да власуљари “сада узимају косу са лешева”.

***

cover

“Дневник године куге”, Данијел Дефо, корице првог издања (1722)

За разлику од очевица Пеписа, Данијел Дефо је своју историјску новелу “Дневник године куге” писао користећи више извора који су му били доступни. Међу њима је, свакако, и Пеписов Дневник (први пут штампан 1825, тако да је Дефо морао да има прилику да чита рукопис), затим запис још једног очевица, лекара Томаса ВинсентаGod’s Terrible Voice in the City by Plague and Fire (Страшни Божји глас у граду куге и ватре) из 1667. као и књижицу Loimologia (“историјски извештај о куги у Лондону 1665. године”) свештеника Натанијела Хоџеса (први пут штампан на латинском 1672. али се верује да је Дефо користио енглески превод из 1720. године) као и различите примарне изворе, међу којима је најзначајнији текст London’s Dreadful Visitation (Грозна посета Лондону) из 1665. године у којем се, први пут, прецизно наводе подаци о умрлима. Дефо се, такође, ослањао и на свој лични дневник у којем је водио белешке о куги у Марсеју (1720 – 1721), дакле непосредно пре него што је написао ову новелу.

Дефо је текст писао у првом лицу (иако је, у време када се радња догађа, имао само пет година) и та чињеница је отворила бројне и дуготрајне контроверзе о природи самог текста; на почетку, већинско мишљење је било да се ради о документарној грађи али је – педесетак година након објављивања првог издања – преовладао став да је ипак реч о чистој фикцији. Данас, већина књижевних критичара дели компромисан став Сер Валтера Скота – који је и сам био и историчар и романописац – да је Дефоово дело тзв. “историјска фикција”, односно историјски роман: скуп историјски тачних чињеница, слободно поређаних у целину и описаних од стране фиктивног приповедача.

Уосталом, просудите сами – по овом одељку у којем Дефо описује покушаје разних надрилекара и превараната у Лондону да зараде у време епидемије:

“Невероватно је, и тешко замисливо, како су врата кућа и ћошкови улица били облепљени разним “докторским” објавама, у ствари папирићима незналица и варалица, који су позивали људе да дођу код њих по лек; почеле су да цветају овакве понуде, на пример:

“Непогрешиве превентивне пилуле против куге”; “Презервативи против инфекције који вас никад неће издати”; “Свемоћни слатки лек против поквареног ваздуха”; “Тачна регулација понашања тела у случају инфекције”; “Пилуле против заразе”; “Неупоредив напитак против куге, никада досад пронађен”

***

Са “имагинативном фикцијом” Данијела Дефоа и завршавамо овај кратак излет у књижевне описе Црне смрти у Европи. Свакако да је списак писаца на које смо се осврнули непотпун, али циљ овог одељка и није био да их све набројимо, него да са ових неколико илуструјемо сугестивну моћ талентованог приповедача и песника да опишу многе животне ситуације које је са собом донела пандемија и приближе ту слику читаоцу.

На писце ћемо се вратити још једном – онда када вас будемо водили кроз литерарне представе куге у модерним временима. А пре тога ћемо се заједно прошетати кроз цркве и манастире, атељеа сликара и, хм, кроз још нека места…

 

 

XXII

Духовни чувари: у сенци катедрала

St. Wolfgang and the Church the Devil Built - Crisis Magazine

“Свети Волгфанг и ђаво”, Михаел Пахер (1471 – 1475)

У веку у којем сте, још увек нема ни централизоване државе – а камоли политичких странака, телевизија, новина, интернета и друштвених мрежа, на које сте навикли. Од кога ћете онда моћи да добијете информације о зарази? Наравно, од вашег свештеника. Он је, у том тренутку, представник једине хијерархијски устројене власти у Европи; он је, врло вероватно, и једини писмен човек у вашем селу и један од ретких у граду; коначно, од њега ви не очекујете само духовну утеху, него и многи практичан савет, али пре свега очекујете некакво објашњење и тумачење те пошасти у којој сте се сви заједно затекли. Ваш свештеник ће, дакле, у време пандемије куге бити и ваш инфлуенсер – како бисмо то данас рекли.

А ако овај текст вечерас читате као свештеник у двадесет првом веку – и ујутро се пробудите као свој колега из четрнаестог – ни ваш положај неће бити једноставан. Ако сте, на пример, монах у неком манастиру – он ће преко ноћи моћи да постане привремена болница; ако држите службу у некој градској цркви – пажњу верника са ваших речи често ће одвлачити разне радикалне секте, које на улици изводе своје бизарне перформансе; ако одете до умирућег болесника да га исповедите – лако се може десити да ћете морати да му састављате и тестамент, јер нотара нигде бити неће; а поред свега тога, свако ће од вас тражити и најразличитије савете…

Данас ћемо заједно обилазити цркве и манастире у време куге, причаћемо са свештеницима и монасима, присуствовати исповедима умирућих, веселити се о празницима и ћутати на молитвама – и покушати да видимо какав је био живот у сенци катедрала.

***

The Three Living and the Three Dead  by Jean Le Noir. Photo courtesy of The Metropolitan Museum of Art.

“Три жива и три мртва”, манускрипт (1348 – 1349) 

Сви различити, појединачни проблеми са којима се разне цркве суочавају у време пандемије Црне смрти своде се, у основи, на један: ако је већ дошао судњи дан, али Спаситељ није сишао на земљу као што су их учили, него се, напротив, из њених најтамнијих дубина на површину попео Нечастиви, шта је онда њихова улога? И овај проблем разне цркве покушавају да реше, на различите начине и са више или мање оригиналности, у разним земљама.

Тако су многи средњовековни свештеници кугу тумачили као најаву скорог смака света. У Ирској је један фрањевачки монах завршио свој запис о пустоши коју је куга оставила за собом, оставивши празан простор ,,да доврши писање онај ко преживи, ако буде живих.“

 То је време када су француски хроничари писали да:

,,… с неба падају жабе, змије, гуштери, отровни шкорпиони и бројне сличне опасне животиње. Огромне грудве града ударале су у земљу, убијале десетине људи а градови и села горели су, паљени громовима који су производили смрдљиви дим.”

Ова сведочанства савременика нарочито су дирљива ако упоредимо сличности у реакцијама хришћана и муслимана. Тако, арапски приручници писани око 1350. године упућују муслиманске вернике да учине исто и да ће одређена молитва изговорена једанаест пута помоћи, као и да рецитовање стихова о Мухамедовом животу штити од гнојних чирева.

***

Hieronymus Bosch and the art of the death agony of feudalism

“Христ носи крст”, Хијеронимус Бош (1515)

Једно од доминантних схватања Средњег века – и пре куге опседнутог смрћу – била је теорија о тзв. “доброј смрти”. За средњовековног хришћанина, смрт је била непосредна, и неизбежна, последица греха; не неког појединачног, него колективног, првобитног, оног прародитељског греха који су Адам и Ева починили у Рајским вртовима, када су, на наговор змије, узели забрањену јабуку… Пошто је тај грех донео смрт – до тада непознату – у човеков свет, дужност доброг хришћанина је да предузме све што је у његовој моћи да себи обезбеди “добру смрт”; по једном приручнику из тог времена:

“… да би хришћанин умро добро и сигурно, потребно је да зна како да умре; као што мудар човек каже: “знати како умрети је имати срце и душу увек спремне за Господа” … према томе, сваки човек, не само човек Цркве, већ сваки добар и побожан хришћанин који жели да умре добро и сигурно мора да живи у таквој мудрости и увек се тако понаша да може да умре безбедно кад год куцне судњи час.”

Иако је смрт у средњовековној Европи долазила изненада, и прерано (много више него што је то случај у нашем веку) врло мало људи (ако и било ко) живело је потпуно безгрешан живот, тако да буде потпуно спремно за смрт. Црква је тај проблем покушала да превазиђе компликованим ритуалима непосредно пред смрт: последња исповест и причест омогућавале су опрост грехова и давале преминулом боље изгледе пред небеским судијама.

Са избијањем епидемије куге, овај вековима разрађен модел срушио се у парампарчад. Најпре, свештеници су и сами умирали, у толиким бројевима да у неким градовима скоро нико није остао да исповеда умируће болеснике; многи од оних који су остали у животу плашили су се да уђу код њих, да не би и сами били заражени; врло често, зараза би се развијала, и смрт наступала, тако брзо да није било времена за уобичајени ритуал.

Суочена са овим проблемом, Црква је покушала да га реши пречицом: папа Клемент VI је декретом успоставио специјалну мису чији је циљ да одврати кугу али и да олакша улазак на Небеса онима које би ипак однела са собом; папа је:

“… одобрио две стотине шездесет дана индулгенције (ослобађања од чистилишта) свим искреним покајницима који су се исповедили и слушали ову мису. И сви они који слушају ову мису треба да држе упаљену свећу док клече и то понављају пет наредних дана; и изненадна смрт неће моћи да им науди.”

Папин декрет је подстакао и многе друге свештенике да, у својим срединама, проналазе разна практична решења. Тако је Хенри Најтон, свештеник опатије Свете Марије у Лестеру, у својој хроници коју је писао скоро двадесет година (1378 – 1396) навео шта је урадио бискуп Линколна када је куга дошла у њихов крај:

“Онда је бискуп Линколна послао гласника по целој бискупији и дао начелно овлашћење сваком свештенику, и обичном и световном, да исповеда верне и даје опросте са пуном и потпуном епископском влашћу … осим у питањима дугова, где је умирући човек, ако је могао, требало да плати дуг док је жив, или би други, извесно, испунили ту обавезу из његове имовине после смрти. Од папе смо добили глас да је подарио пуни опрост свих грехова свакоме ко се исповедио суочен са смртном опасношћу, уз опаску да ово овлашћење траје све до наредног Ускрса, и да свако може сам да изабере свог исповедника, по сопственој вољи.”

И док су папин декрет и разна практична решења умирили једне, други су били сувише очајни да би им помогла ова официјелна утеха; трећи су се повукли у себе и престали са ексцесима у храни, пићу и понашању; четврти су изабрали да следе пут Светог Фрање Асишког, италијанског монаха из тринаестог века, познатог по понизности и једноставној духовности. А неки су се, опет, одали потпуно супротном понашању: јелу, пићу и теревенчењу, у намери да уживају у земаљским задовољствима колико год могу, пре него што умру…

Релативно умерена, једноставна и једнообразна ментална структура европског хришћанина сада се распадала и уступала место разним екстремним схватањима, променљивим расположењима и чудним понашањима – и то  пред очима саме Цркве…

***

Saint Vincent de Paul caring for plague victims in 1630.

“Свети Винсент помаже жртвама куге 1630.”, Антоан Ансио (1839)

Овде долазимо и до следеће доминантне црте епохе: односа религије и магије. Шта су, заиста, када се ради о разумевању Бога, били тадашњи верници? У целини – иако су сви ти људи били поносни, некада и ватрени, хришћани – они су у свом свакодневном животу практиковали много тога што би данашњи теолози, и свештеници свих цркава, без много размишљања оценили обичним сујеверјем а понекад и магијом.

Звонили су освештаним звонима да отерају муње и громове; читали су јеванђеља женама при порођају, рачунајући да ће им то помоћи да на свет донесу здраву бебу; посипали свету водицу на земљу приликом сетве, да би добили веће приносе; читали јеванђеља и кравама, да би дале више млека; спаљивали зрна пшенице, као жртву свецима, да би се ослободили насилних или пијаних мужева; носили амајлије око врата, као заштиту од лопова…

Многи средњовековни свештеници и теолози – а неки међу њима су били и лекари – жалили су се због претераног сујеверја и магијске функције која је придавана разним предметима коришћеним у верске сврхе. Они који су били више рационалистички опредељени наглашавали су значај самопомоћи човека. Сви они су, заиста, наследили ритуале из једне примитвније епохе и на њих су гледали са опрезом. Хлеб и вино су, на пример, посматрали као симболичке репрезентације Христовог тела и крви – не као инструменте који, сами по себи, гарантују физичку ефикасност.

Као институција, црква је увек скептично гледала на “ексцесе” у побожности, спремна да забрани неосноване тврдње о разним новим чудима и огранички популарно сујеверје. Ни сви верници, уосталом, нису више били неписмени сељаци; међу њима је било све више образованог градског становништва, понекад интелектуално софистициранијег од дела свештенства. То је био свет који се убрзано мењао, постајао све сложенији, и све више тражио одговоре.

Међутим, у целини линија између магијског и верског остаје замагљена у току читавог овог периода: средњовековна црква је видела и јасан интерес у одржавању прихватљиве дозе сујеверја и вере у магију, имајући у виду утеху које су оне давале обичном вернику и чињеници да су, у коначници, јачале посвећеност самој цркви.

Сматрало се, рецимо, да је материјални просперитет тесно повезан са поштовањем ових обичаја; њихово годишње понављање је људима давало самопоуздање у суочавању са дневним проблемима; утехе које су оне пружале биле су исувише моћне а да би црква могла да их игнорише. Коначно, ако ће већ народ и овако и онако да прибегава магији, онда је – сматрало се – било далеко боље да то буде магија над којом црква задржава бар неку контролу.

Иако су теолози повукли чврсту линију разграничења између религије и сујеверја, њихов концепт “сујеверја” је увек задржавао одређену еластичност. Сујеверјем се, на пример, сматрало коришћење освећених предмета у друге сврхе од оних којима су били намењени. Такође, сујеверни су били и покушаји да се одређеним радњама изазову последице, другачије од оних које би природно наступиле, ако те радње нису специфично одобрене од црквених власти. Међутим, у овој, као и у многим другим дефиницијама, коначну реч у погледу тумачења имале су, наравно, црквене власти: поступци и церемоније су се сматрали “сујеверним” ако нису били одобрени, и обрнуто. Ту амбивалентност вероватно најбоље дефинише једно од правила усвојених на Концилу у Малену (1607):

“Сујеверно је очекивати било коју последицу од било чега, ако се та последица не може произвести природним разлозима, божанском интервенцијом или уз одобрење Цркве.”

Врло често, разлика између свештеника и мађионичара била је врло нејасно повучена и зависила мање од ефеката које су они хтели да произведу а випе од њиховог друштвеног положаја и ауторитета на који су се позивали. То ће, касније, бити једна од тачака на којима је оспораван папа у Енглеској:

“Он за потпуно исте ствари богате канонизује као свеце, а сиромашне спаљује као вештице.”

Осцилације између борбе против сујеверја и његовог коришћења у практичне сврхе обележиле су тако готово читав Средњи век; клатно се померало ка рационалном схватању света, али полако. У временима изненадних невоља, а можда најопасније такво време у целој епохи била је Црна смрт, оно се наравно враћало на супротну страну. Обожавање реликата, ношење талисмана и амулета, процват различитих секти – све су то били феномени који су пратили пандемију. Фрагментацију психе верника пратила је фрагментација њиховог понашања.

***

Hermann Leicht sees a crying child (above), the fourteen saints (below).

“Четрнаест светих помагача”

Суочена са потребом да нађе практично решење, Црква је у време епидемије прилагодила неке старе, и разрадила нове, механизме заштите верника; или бар механизме за које се надала како ће верници помислит да их могу заштитити. Најчешће, ти механизми су подразумевали додатни ангажман појединих светаца, у улози заштитника. Један од њих био је и мит о тзв. четрнаест светих помагача.

Овај мит настао је у време Црне смрти у долини Рајне у Немачкој, онда је стотинак година касније, сво четрнаесторо светаца, на једном месту, видео пастир Херман Лехт, да би се прича врло брзо проширила и на остале католичке земље.

У центру мита налазиле су се три свете девице: Маргарета (са змајем), Барбара (са кулом) и Катарина (са точком). Маргарета је, наводно, штитила жене при порођају, Барбара од грома и пожара, а Катарина од изненадне смрти.

Поред њих три, у миту се налазило још једанаест светаца: Агатије (лечио је од главобоље), Блез (од болести грла), Киријак (од очних болести), Денис (од поседања демона – рецимо да је био психијатар), Еразмо (од стомачних болести), Еустахије (од ватре – световне и вечне), Ђорђе (од кожних болести), Пантелеј (од туберкулозе) и Вид (од епилепсије).

Нама су овде најзанимљивија двојица чланова овог својеврсног, небеског конзилијума лекара: Кристофер и Жил; обојица су, наиме, штитили вернике од куге. Оно што код њих пада у очи су различите професије које, наводно, штите: Кристофер путнике, а Жил богаље, просјаке, коваче и дојиље. Очигледно, наши средњовековни преци сматрали су баш те групе људи највише угрожене кугом.

Колико је овај мит узео маха најбоље сведочи податак да су “четрнаест светих помагача”, поред тога што је свако од њих имао свој дан, добила и свој заједнички празник  – 8. август.

А о трансгресији овог мита – из његовог оригиналног, религиозног, контекста у контекст народног предања сачуваног у бајкама и уметничким делима, најбоље говори податак да су, у либрету опере Енгелберта Хампердинка “Ивица и Марица”, оних четрнаест анђела из изгубљене дечје молитве, заправо – баш четрнаест светих помагача из овог мита:

When at night I go to sleep,
Fourteen angels watch do keep,
Two my head are guarding,
Two my feet are guiding;
Two upon my right hand,
Two upon my left hand.
Two who warmly cover
Two who o’er me hover,
Two to whom ’tis given
To guide my steps to heaven

Кад увече завршим дан
Стражу држи четрнаест анђела
Два су код главе, воде у сан
Два ми воде стопала;
Два су изнад десне руке,
Два су изнад руке леве.
Два ме покрију топло без муке
Два лебде изнад мене
Два којима је поверено
Да корак у небо воде смерно

***

title} (med bilder)

Средњовековни манастир

У оквиру црквене организације, куга је нарочито тешко погодила манастире; у многе од њих склониле су се избеглице које су, бежећи пред заразом, тамо налазиле уточиште. Већ за пар дана, такви манастири постајали би привремене последице.  На крају епидемијског циклуса, многа братства и сестринства била су, практично, збрисана. Ови губици су надокнађени на брзину обученим, неискусним, монасима. На европским универзитетима отваране су нове верске школе и процес се, после неког времена, убрзао.

А о обиму разарања које је куга оставила у енглеским црквама упечатљиво сведочење оставио је Вилијам Ден, монах у приорату катедрале у Рочестеру:

“1348. и 1349. године куга, такве врсте са којом се никада раније нисмо срели, опустошила је нашу земљу Енглеску. Бискуп од Рочестера, који је имао само мало домаћинство, изгубио је четири свештеника, десет послужитеља, седам младих клерика и шест пажева, тако да на крају нико није остао да брине о њему.

У опатији Малинг, бискуп је именовао две опатице, али су обе умрле готово истовремено, остављајући само четири монахиње и четири искушенице. Једну од њих је бискуп задужио да се брине о опатији јер се показало немогуће наћи било ког одговарајућег да ради тај посао.

За време целе те зиме и следећег пролећа, бискуп од Рочестера, стар и крхког здравља, остао је у својој сеоској кући у Тротисклифу. У сваком домаћинству његове дијецезе куће су почеле да се урушавају, и тешко је било наћи иједан посед који би дао више од сто фунти прихода.

У манастиру Рочестер нестало је залиха и браћа су имала велике тешкоће да нађу довољно хране; до те мере да су монаси, ако су желели хлеб, морали сами да самељу жито. Приор је, наравно, јео све најбоље.

Цело становништво, или бар његов највећи део, постало је све сиромашније … све спремније да се препусти злу и греху.”

***

“Santa Maria della Salute”, Антонио Каналето (1740)

Један од пратећих ефеката епидемије је и убрзана изградња цркава широм Европе: негде то раде националне владе, негде се подухвати предузимају у организацији самих цркава, а негде се ради о спонтаним иницијативама становника појединих градова и села. Често је изградња неке цркве последица завета (ex voto) датог Богу да неку заједницу поштеди заразе, или израз захвалности, када се она заврши.

Ова својеврсна духовна профилакса укључује, по правилу, и неког локалног свеца – заштитника, који је посредник између заједнице која гради цркву – захвалницу и Бога, и – убеђени су верници – има кључну улогу у одвраћању болести баш са њихове средине, на неко друго место. Ове структуре, иако често импровизоване, остају релативно дуго – по неколико деценија – да потомке подсећају на трауматичне догађаје а свеце на побожност заједнице.

У Лондону, успостављене су нове монашке заједнице, обично близу места на којима су се налазила гробља: Цистерцијанци, код Источног Смитфилда (1350) и Картузијанци, код Западног Смитфилда (1371). За Лондонце, ове монашке заједнице биле су подсетник на значај молитава за мртве, у свету после куге.

Феномен је био нарочито присутан у Италији: Фирентинци су старо складиште жита претворили у Or San Michele, посвећен свецу чији је мач враћен у корице означио крај Антонинске куге у Риму у шестом веку; у Сијени је 1352. изграђен меморијал Capella della Piazza; у Дубровнику, тада још увек венецијанском поседу, 1465. године су подигли капелу посвећену Светом Себастијану – изгледа да су Дубровчани веровали да им је она пружила заштиту од болести, па пола века касније следе и цркве подигнуте Светом Року (1526) и Девици Марији (1533).

Ипак, најпознатију збирку “цркава куге” има Венеција: 1478. је основано Братство Светог Рока, у град су 1485. пренете и мошти овог свеца, а између 1489. и 1508. подигнута је и црква која је понела његово име и дуго организовала годишње свечаности на дан Св. Рока (16. август); потом је следила црква Светог Себастијана (1508 – 1548), па ремек дело Андреа Паладија, ренесансна Chiesa del Santissimo Redentore на острву Јудека (1577 – 1592), после тешке борбе са кугом, коју Венецијанци још увек обележавају сваке треће недеље у јулу.

А још једна тешка епидемија куге била је и разлог да се патрицијска Република Светог Марка 1630. године обавеже да подигне цркву по којој је и даље најпознатија: 1631. почела је реализација највећег пројекта Балтазара ЛонгенеSanta Maria della Salute – која је трајала пуних пола века. Њен темељ изграђен је на подводном терену, на уском Царинском рту и учвршћен је са 1,200,000 храстових и брестових стабала. Santa Maria della Salute значила је и обновљени култ Богородице у Италији, приписивањем чудотворних способности за заустављање куге: после епидемије 1656. у Риму, папа Александар VII је на месту једне мале цркве из петог века подигао Santa Maria in Portico in Campitelli, а вицекраљ Напуља 1662. Santa Maria del Pianto.

У хабзбуршким земљама на северу од Италије, Рудолф II је у Прагу, на месту некадашњег манастира Страхов, изнад замка у Храдчанима, подигао Цркву Светог Рока после епидемије 1599; у Грацу у Аустрији, “капела куге” у цистерцијанском манастиру Рејн садржи гробове цара Максимилијана II; једно од познатијих места у Бечу, Карлова црква (1713 – 1737), посвећена надбискупу Милана Карлу Боромеу, подигнута је после епидемије куге 1702; нешто мања, “црква куге” у Крању у Словенији, подигнута је 1470. године и посвећена Светом Року, Себастијану и Фабијану.

И руски хроничари забележили су обичај изградње тзв. заветних храмова, од 1390. до 1552. године. Кад год би стигла вест о новом приближавању куге, становници места која су била на првом удару заразе – Новгорода и Пскова – али и других руских градова – зидали би, од свежег дрвета и на “девичанској земљи” ове мале цркве, често за само 24 часа. Чак два руска владара – велики кнез московски Василије III (1479 – 1533) и његов син, цар Иван IV Грозни (1530 – 1584) – су у шеснаестом веку следила ову праксу.

 

XXIII

Мајстори кичице: фреска епохе

 

“Легенда о Св. Јоакиму”, Ђото ди Бондоне, 1305.

У Средњем веку нема фотографије, новина, филма, телевизије и друштвeних мрежа. Али то не значи да је ваш нови суграђанин мање визуелан тип човека од нас који живимо у двадесет првом веку. Као што и ми подсвесно стварност изједначавамо са сликом коју видимо – упркос томе што знамо да је она, често производ фотомонтаже – тако и средњовековни Европљанин подсвесно стварност види у слици, и не улази у то да ли је та слика верна, улепшана или потпуно измишљена стварност. Једина разлика је у томе што он гледа у другу врсту слике од данашње: у уље на платну, цртеж, дрворез, бакрорез, мурал или фреску – оно што насликају уметници.

Данас ћемо посетити мајсторе кичице: обићи њихова атељеа, удахнути мирис боје, мало умазати рукаве крећући се између штафелаја… Каква је реакција сликара на Црну смрт? Са којим се изазовима они суочавају, у покушају да све ужасе куге пренесу на своја платна, папире, комаде дрвета и бакра, зидове и стакла?

Почетком четрнаестог века, тадашњи италијански сликари – овде смо за пример узели Ђота – волели су грациозне фигуре, користили спокојне пастелне боје и експериментисали са балансираним, готово тродимензионалним, утиском светла и простора. Типичан пример овог стила је панел у капели Скровењи у Падови, са библијским мотивом сусрета Ане и Јоакима, родитеља девице Марије, на Златној капији у Јерусалиму.

Али, хиљаде сликара, вајара, занатлија и мецена уметности одједном је страдало, у само неколико година средином тог века. Из културног света епохе ишчупано је срце. Ужаси Црне смрти продрли су у све аспекте средњовековне културе, а посебно у уметност. Последице су биле трајне, доносећи густу таму у визуелну уметност, књижевност и музику. Ружна траума епохе подстакла је машту писаца и сликара ка мрачним и црним сликама, које су опстале деценијама.

Од краја века, европски уметници стварају широк, дубок и оригиналан опус представа – на сликама, цртежима, скулптурама, бакрорезима и дрворезима – о ужасима заразе и смрти, као и о нади и спасењу. Неизвесност дневног опстанка створила је атмосферу сумрака и проклетства, која је утицала на сликаре да напусте веселе теме и окрену се апокалиптичким мотивима – пакла, сатане и сабласног косача. Са променом мотива, мењали су се и ранији иконографски обрасци и њихова доминантна тумачења: весела живахност и лепршавост Ренесансе уступили су место сумрачној озбиљности барока и католичке противреформације.

Фигуре у италијанском сликарству опет почињу да попримају онај статичан, готово дрвен, византијски изглед, бришући сав постепени и осетљиви напредак у погледу облика и светла, тако присутан на почетку века. Није овде реч само о томе да су нове генерације сликара биле уметнички сиромашније од њихових претходника. Ужас и смрт су највише погодили генерацију савременика прве епидемијеБарна да СијенуОркању и Траинија.

Свет који су они остављали, на крају својих живота постао је, за само неколико година, много хладније место од света који су затекли на њиховом почетку. Они су из прве руке, сопственим очима, гледали пријатеље и савременике како падају као жртве Црне смрти један за другим – и много од њих, сведока тог мрачног периода у људској историји, остало је са комплексом преживелих, осећајем кривице који је увек мучио оне који су имали срећу да преживе трауматичне историјске догађаје.

Много сликара је, рецимо, потпуно одустало од уметности, верујући да је безнадежно покушавати и стварати лепоту у свету који је постао пакао на земљи. Реченица филозофа Теодора Адорна из средине двадесетог века, да “писање поезије после Аушвица не само да није могуће, већ представља чин варваризма” преузета је из разорене душе човека четрнаестог века.

У очима свих ових уметника, Бог није више био онај љубазан и добри спаситељ, него тврд и бескомпромисан судија. Смрт је била коначна и ничије молитве ту више нису могле ништа да учине. Овај нови, психолошки тамнији, тзв. “сијенски стил” у сликарству постао је основа за оно што се касније развило у више различитих праваца, као Теорија Црне смрти у уметности.

Али, пре него што погледамо десетак типичних уметничких приказа куге, за тренутак ћемо се на овом путовању зауставити на једној станици – да бисмо се осврнули на ремек дело сликара који је на само једном платну насликао фреску епохе – Питера Бројгела Старијег.

***

The Triumph of Death by Pieter Bruegel the Elder.jpg

Питер Бројгел Старији: “Тријумф смрти” (1562)

Платно показује панораму армије костура и хаос који она доноси у поцрнели, опустошени, предео. Ватре горе у даљини, море је посуто олупинама бродова. Дрвеће без лишћа на обронцима на којима иначе нема вегетације; риба која трули на обалама језера препуног лешева. Како је то описао историчар уметности Џемс Шнајдер у својој анализи ове слике: “спржена, пуста земља, без икаквог живота докле год око може да види”.Међу стотинама и хиљадама уметничких слика чији је мотив, непосредно или посредно, била апокалипса Црне смрти, издваја се једна: “Тријумф смрти”Питера Бројгела Старијег из 1562. године (уље на платну, 117 x 162 цм) која се сада налази у Музеју Прадо у Мадриду.

На овом пејзажу, легије костура нападају живе, који или беже у паници или узалудно покушавају да се одбране. У првом плану, једни костури вуку запрежна кола пуна људских лобања; у горњем левом углу, други звоне звоном које је најавило смрт света. Људи су утерани у замку у облику мртвачког сандука, украшену крстовима, док костур на коњу убија људе косом. Слика представља људе различитог друштвеног порекла – од сељака и војника до племића, краља и кардинала – које смрт узима без разлике.

Костур који свира оргуље представља пародију људске среће – док точкови његових кола газе човека као да није ништа. Жена је пала на пут којим иду кола смрти: она има танку нит коју ће пресећи маказама у другој руци – Бројгелова представа Атропе, једне од три античке суђаје. Близу ње, друга жена на путу кола у руци држи вретено и преслицу, класичне симболе ломљивости људског живота – Бројгелова представа Клоте и Лахесе, друге две суђаје; гладан пас грицка главу мртвог детета коју она држи. Баш поред ње, кардинала – на путу ка својој судбини – води други костур, који му се подсмева, носећи и сам црвени кардиналски шешир, док бурад са златним и сребрним новцем умирућег краља пљачка трећи костур; последње мисли глупог и јадног монарха и даље га воде ка његовом, сада сасвим бескорисном и узалудном, богатству, чинећи га тако несвесним покајања.

У средини, ходочаснику који спава костур-разбојник пресеца грло да му узме кесу са новцем; тачно изнад места где се дешава ово убиство, костур-рибар хвата људе у мрежу. У доњем десном углу слике, видимо сцену прекинуте вечере: гости су скочили са стола, извукли мачеве у безнадежном покушају да пруже отпор костурима, обученим у мртвачке покрове. Не мање безнадежно, дворска будала покушава да се сакрије испод стола. На столу, расуте карте за играње и табла за бекгемон, док костур, једва сакривен испод лица леша, празни бокале са вином. А шта се може видети од менија насилно прекинуте вечере? Неколико векни сувог хлеба и предјело – које се очигледно састоји од одране људске главе.

Поред стола, жена се узалудно опире загрљају костура, у једва скривеној пародији на малу интимност после вечере. Десно од целе те сцене у којој избија борба између гостију и костура, још један костур, под кукуљицом, изиграва конобара: изгледа да он за сто доноси ново јело, које се исто састоји од људских костију – ужасавајући још једну жену симболом смртности. А у доњем десном углу, музичар свира лауту, док његова жена пева;  обоје су несвесни да се, баш иза њих двоје, налази костур који свира уз њих – сасвим свестан да овај пар нема шансе да избегне неизбежну судбину.

У самом центру читаве ове композиције, која по броју ликова и мотива и опсесији детаљом подсећа на фреску, Бројгел је поставио крст. тај симбол његове епохе који се нашао под опсадом. Око њега су, као што смо видели, распоређени сви аспекти свакодневног живота средином шеснаестог века, када је ризик куге био врло висок. Одећа је јасно приказана, као и  предмети за забаву тог доба: карте за играње и бекгемон. Слика показује и музичке инструменте, један примерак раног механичког сата, и низ појединачних сцена, минуциозно израђених детаља у композицији.

Ту је погребна поворка као и различити начини за егзекуцију: чувени точак, вешала и спаљивање на ломачи. На слици је и џелат, који се управо спрема да погуби своју жртву, која тек што је узела вино и примила последњу причест. У једној сцени, човек је плен костура-ловца и његових паса; у другој, човека са воденичким каменом око врата костури се управо спремају да баце у језеро: очигледна алузија на јеванђеља по Матеју (18:6) и Луки (17:2).

***

Бројгел је, радећи на овом свом ремек делу, комбиновао елементе две врло различите визуелне традиције: најпре, мотиве и симболе тзв. Плеса смрти, са његовог родног Севера, а онда италијанску концепцију тзв. Тријумфа смрти, мотива којег је сам могао да види на бројним фрескама – у Палати Склафани у Палерму или у Кампозанте Монументале у Пизи.

Та јединствена синтеза уметничких традиција европског Севера и Југа, међусобно различитих на толико много начина, а овде нераскидиво испреплетаних и уједињених на заједничкој апокалиптичној визији једног света који се суочава са својим Судњим даном, представља најбољу визуелизацију Црне смрти у европском сликарству раног барока.

 

 

XXIV

Митови, легенде и предања

 

Pesta Farer Landet Rundt, Theodor Kittelsen (1857 - 1914) | Art ...

“Песта”, Теодор Кителсен (1896)

У животе и домове средњовековних Европљана Црна смрт улази средином четрнаестог века; од тада, па у наредна четири века, она се појављује толико пута, да постаје саставни део живота готово сваке генерације. Приче о старим траумама, заједно са оним стварно доживљеним, формирају колективно памћење. Наслаге тог колективног памћења онда постају материјал за народне причеверовања, обичаје и фолклор. Ови, опет, када се понављају довољно често и довољно дуго, постају митови и легенде.

Неки делови тих митова су локални: потичу из једног града или краја и остају у њему; они који се појављују на више места, одједном или сукцесивно, постају национални митови. Коначно, има и оних који се, баш као и сама куга и заједно са њом, шире преко националних граница и постају заједничко, европско наслеђе.

Дошли сте у град у којем ћете провести епидемију? Шта ћете чути од ваших суграђана – на улици, у цркви, крчми или на гробљу? Које приче заокупљају машту ваших нових суграђана? У шта они верују? Шта су њихови трачеви и урбане легенде? Данас ћемо се заједно прошетати кроз митове, легенде, предања и народне приче о куги.

***

“Шарени гајдаш Хамелна”, Аугустин фон Мерсперг (1592)

Изгледа да је најстарија европска легенда о куги, вероватно, старија и од саме куге: прича о шареном гајдашу из Хамелна (1284) појавила се пуних шездесет година пре пандемије Црне смрти, да би се у потоњим вековима више пута мењали, како контекст у којем је причана, тако и њена садржина.

Укратко, у граду Хамелну, у немачкој покрајини Саксонији, пацови су се размножили до те мере да је градоначелник, очајан, прихватио понуду чудног незнанца: гајдаш, обучен у шарену одећу, обећао је да ће град ослободити свих пацова, за новчану надокнаду од хиљаду гулдена (око сто педесет хиљада данашњих евра). Гајдаш је урадио договорени посао: звук његових магичних гајди одвео је пацове из града, све до оближње реке Весер, где су се сви удавили и Хамелн је тако постао слободан од ове напасти.

Међутим, градоначелник није испунио свој део погодбе; приче се, у разним верзијама, на том месту мало разликују: по једним, он гајдашу није платио ништа; по другим, дао му је само неку ситну, безначајну суму; по трећим, чак га је оптужио да је сам довео пацове у град, како би могао да од њега изнуди велики новац. Сасвим свеједно, гајдаш је је отишао љут и обећао да ће се осветити.

Илустрација поеме Роберта Браунинга “Шарени гајдаш Хамелна” (1842)

И заиста, нешто касније (по причи, то се десило на празник Светог Јована и Павла, 26. јуна), када су сви одрасли становници Хамелна били у цркви, гајдаш се вратио, овог пута одевен у зелено. Али, овог пута је музика његових магичних гајди намамила децу која су остала у кућама – њих тачно сто тридесет – да га следе, изван градских зидина, све до пећине у коју су заједно ушли, и после их више нико никада није видео… Наводно, само троје деце је избегло ову тужну судбину: једно је било хромо, и није могло да хода довољно брзо; друго је било глуво и није чуло музику гајди; треће је било слепо и није видело улаз у пећину; њих троје су се вратили у град и одраслима рекли шта се догодило.

Шта је историјска истина иза ове легенде? Неки историчари претпостављали су да су деца масовно умрла од неке заразе, или за време велике глади, или да их је нека паганска или јеретичка секта одвела из града да би учествовала у сатанистичком ритуалу и тамо жртвовала; други су помињали могућност природне катастрофе (земљотреса или клизишта), масовне психогене болести или ходочашћа; трећи су, опет, истражујући сличне топониме у Пољској и Румунији мишљења да се радило о емиграцији у ненасељена подручја на Истоку, у склопу немачке колонизације словенских земаља. По свим овим рационализацијама легенде – а има их десетак – колоритан лик “шареног гајдаша” је накнадно измишљен, да би објаснио и оправдао догађај који је, у сваком случају, морао да буде јако трауматичан за житеље малог места – чак и у оно, несумњиво сурово, време.

Било како било, легенда је, ето, у европском фолклору опстала већ преко седам векова и на њу често наилазимо у списима разних аутора, од Гетеа и Браће Грим у немачкој, до Роберта Браунинга у викторијанској енглеској књожевности. У неким њеним верзијама, деца нису нестала у пећини, него су одведена у чудесно лепу земљу на митској планини Копелберг у Трансилванији (данашња Румунија), или су удављена у реци Весер (као и пацови пре њих) али све ове варијације су мање или више ирелевантне.

Разгледница са мотивом шареног гајдаша из Хамелна (1902)

Међутим, од средине четрнаестог века и првих епидемија куге, у четири нове верзије које се појављују у разним манускриптима, прича о шареном гајдашу из Хамелна добија нове детаље. Тих детаља није било у ранијим верзијама, и они читаоце воде у нова тумачења: анонимни “шарени гајдаш” сада је антропоморфна метафора смрти, односно – у машти оних који су причу причали  и слушали је – “Црне смрти”. Епидемије су долазиле и пролазиле, али ово значење легенде о шареном гајдашу из Хамелна, мада није било једино, остало је доминантно у колективном памћењу.

Хамелн је стварно, а не измишљено мало немачко место: данас има око шездесетак хиљада становника. У њему постоји улица која се зове Bungelosenstrasse (“улица без бубњева”) у којој су, по легенди, деца последњи пут виђена у граду. Штагод била стварна, историјска, истина иза легенде – њу, наравно, више никада нећемо сазнати – већ седам стотина тридесет шест година у овој улици нису дозвољени музика и плес.

***

Image

Девица куге, илустрација пољске легенде

Друга, врло стара, легенда о куги настала је у аустријским земљама: по тој причи, млада жена (Аустријанци су је звали Pest Jungfrau, Пољаци Morowa Dziewica, или Девица куге) је летела, мало изнад тла, од места до места, и ширила болест. Често су је замишљали обавијену плавичастом измаглицом; то се уклапало у сличне приче, по којима је, у тренутку смрти, последњи дах из уста болесника од куге био плавичаст. У Скандинавији, ове две приче су се спојиле у једну: из тог последњег – плавичастог – даха умирућег болесника, обликовало се тело Девице куге, онда би она изашла из куће кроз прозор и устремила се на нову жртву.

Легенда је готово у свакој европској земљи попримала неке додатне, локалне, специфичности. Негде се веровало да јој, кроз прсте обе скупљене шаке, цури песак: упозорење ономе кога ће посетити да је његово време исцурело. А Литванци су, на пример, веровали да је Девица куге нека врста водича Црне смрти: да иде испред ње, бира нове жртве и наводи кугу на њих, тако што на несрећника покаже, или испред његове куће маше – црвеном марамом.

По једној од популарних литванских варијанти ове легенде, Девицу куге је, иза отвореног прозора, у једној кући чекао храбри човек са исуканим мачем. Када је она подигла руку са црвеном марамом, он ју је одмах одсекао. Према овој легенди, човек је своје херојско дело платио главом – куга га је убила – али је зато читаво село спасено заразе и других жртава није било.

Исланд око 1630. године, Виљем Јансон Блу

А до Исланда, норвешког поседа који се од 1397. године налази у тзв. Калмарској унији са Данском и Шведском, епидемија куге је стигла пуних пола века после остатка Европе – тек 1402. године. Исланд је истовремено и једина европска земља у којој се против Црне смрти, у легендама које су и даље присутне на овом удаљеном острву, успешно, боре – чаробњаци:

“Када је Црна смрт харала Исландом, она никада није дошла до западних фјордова јер се дванаест чаробњака скупило и удружило снаге против ње. И Црна смрт је лежала над земљом као магла; достигла је планинске врхове и рибарске обале. Маглу су наводили човек који је ходао по литицама и жена која је корачала уз обалу… Када је магла почела да путује према западу, носећи смрт са собом, чаробњаци су послали спреман одговор; великог бика су оборили на колена и сакрили га у скровишту; сачекали су старог човека и стару жену испод литице, на обали близу Гилсфјорда, тамо где је било суђено да се њихови путеви укрсте. Људи дугог погледа видели су када су се њих двоје састали и онда се десило да је бик изашао из скровишта, бацио се на њих и разбио у парампарчад.”

Овде “чаробњаци” (у неким преводима и “мађионичари”) имају исту улогу коју су у континенталним скандинавским, а и многим другим европским земљама имали свештеници: да предводе борбу против Црне смрти. Ова разлика проистиче из једноставне историјске чињенице да је Исланд био последња европска земља која је прихватила хришћанство: номинално, тек у 1000. години наше ере, али суштински. стара нордијска паганска веровања остала су присутна и вековима касније. Чак и на крају четрнаестог века, у народној машти, моћ чаробњака је и даље већа од моћи свештеника – који се сматра неком врстом државног чиновника. Да би била убедљива, легенда је морала да се прилагоди овој реалности.

***

An Old Woman Is The Personific is listed (or ranked) 10 on the list Ghosts And Hauntings Connected To The Black Plague

И у енглеској фолклорној традицији тог времена очувана је персонификована представа Црне смрти – као небеске фигуре која најављује Божји гнев и претходи смаку света. У Скандинавији су је често представљали као вештицу; у неким легендама се појављује и као обичан човек: поморац, дете или непријатељски војник; често поприма и лик свештеника: у две шведске легенде, на пример, куга у село долази као “непознати бискуп”, један из Антверпена у Фландрији, други из Енглеске.

А у једној шкотској легенди, куга је у собу болесне жене ушла као “тамни облак” који је тек унутра попримио облик “црног човека”; када су га успешно отерали “светом водицом” побегао је “кроз рупу” и “после га више нико није видео”; ово је једна од ретких европских легенди у којима је лик куге представљен као мушкарац (што, можда, има неке везе са чињеницом да је, од свих европских језика, једино у скандинавским реч “смрт” у мушком роду) али, асоцијација на ђавола је више него очигледна.

Најпотпунија антропоморфна представа куге у средњовековним европским легендама је норвешка: вештица Песта је сакривена под црном капуљачом и носи црвену сукњу; за разлику од своје аустријске сестре, она увек носи и своју опрему: понекад само (уобичајену) метлу, а понекад и грабуље. У првом случају, спаса нема ни за кога у кући на чија ће врата ударити дршком метле; у другом, неко ће се ипак извући, кроз отворе на чешљу грабуља…

Описи Пестиног путовања, заправо, јесу извештаји о кретању саме заразе: од фарме до фарме, сеоским путевима, преко планинских врхова. Најзанимљивији аспект ове легенде је да Песта, увек, долази преко мора: брод, тако, постаје важан симбол свих других легенда о куги. Овде је приповедач у легенду уткао готово фотографску слику стварности: куга је, у Норвешку, заиста дошла на зараженом броду.

Понекад, у народним причама, болест се појављује у облику двоје деце: дечак носи са собом лопату, а девојчица метлу. И овде се појављује детаљ који смо већ срели у причи о Пести: оруђе. И симболика је слична: ако дечак дршком метле удари у врата куће, неко у њој ће преживети заразу; колико пута он закуца на врата, толико ће душа бити спасено. Али, ако уместо њега девојчица почисти метлом на кућном прагу, спаса неће бити ни за кога.

Али, све представе куге нису нужно биле антропоморфне: у неким земљама, као рецимо у Данској, доминантна визија куге подразумевала је неки облик водене паре: “облак”“тамни облак“, “маглу”“измаглицу”. Она увек долази из иностранства и способна је да се сакрије на различитим местима:

“Треће године, Торстејн је допао на пијацу и трговац му је рекао да ће сада видети најбољу тканину која постоји … и дошао је са балом тканине коју је раширио по столу и из бале је изашао плави дим…”

“Када је Црна смрт дошла у Олафсфјорд, тамо је било двоје пастира, по имену Теитур и Сига. Рано једног јутра, када су музли краве у планини, учинило им се да се непозната магла спустила над цео Олафсфјорд и онда су они решили да не иду у село све док се магла не подигне.” 

“Причало се да је Хелга из Грунда у Ејарфирту остала у планинама све док је Црна смрт била изнад Ејарфирта и њој је изгледало као да се магла спустила над целим селом.”

***

Sat the witches .. The horrible painting that embodied the devil ...

У многим легендама, куга се појављује у облику неке животиње. На британским острвима то је често црни пас, стари симбол и предзнак смрти из келтских и германских традиција у енглеској култури. Понекад је то нека сасвим непозната, неодређена животиња:

“Када је Црна смрт дошла, разлог је био што је чудна животиња ишла свуда около. Нико је није видео никада раније. Гдегод је животиња ишла, људи су постајали црни и падали су на земљу мртви.”

А понекад је и нека од уобичајених домаћих животиња:

“Група младих људи се окупила у штали, где су уживали целе ноћи у игри и плесу. Изненада, у штали се појавио точак од ватре, и када су га ближе погледали, то је била коза са три ноге  која је скакутала унаоколо и они су је назвали Хел. Али већ ујутро, многи гости су се разболели и одавде се зараза проширила по целој земљи и, пошто је ова смрт такође виђана и у облику белог коња, могао је да се следи њен пут, од града до града.”

У овој причи симболика је јасна, и вишеструка: куга мења облик (из козе у коња), при чему се коза, у митологији многих европских народа, традиционално повезује са ђаволом и вештицама, а белог коња јаше први хајач Апокалипсе – заразна болест. Такође је занимљива и очигледна инверзија нормалних, уобичајених, функција ових животиња: уместо да обезбеде млеко, месо и рад за човека (живот) оне му најављују смрт.

На Исланду, Црна смрт долази у облику сиве краве, коју у њеном походу зауставља црвена крава:

“Црна смрт је била спремна да пође у поход на Нортхланд, и када је дошла западно од Хрутафирта, била је у облику сиве краве и хтела је да иде на запад преко реке, али је пропала у реку…”

***

The Appendix on | Medieval art, Medieval, Illuminated manuscript

У већини народних прича, Црна смрт долази на броду: понекад на том броду нема више никог живог, јер је куга већ успут убила капетана и све морнаре (сећање на стварне историјски догађај из 1347. када су многи бродови са Крима недељама лутали морима са мртвом посадом) а понекад је то сасвим нормалан брод, на коме куга путује прерушена, као један од путника.

Прва варијанта легенде, често, укључује и становнике обалског места где се напуштени брод насукао, који пљачкају олупину и лешеве на њој (у стварности, овим послом су се у Средњем веку бавили многи житељи грчких, италијанских, арапских, шпанских, британских и скандинавских обала) и онда их болест кажњава за њихово нечасно понашање.

У једној од легенди (појављује се, у сличном облику, и у финским и у шведским народним предањима) каже се:

“Једном, дошао је брод на коме је цела посада била мртва. Насукао се негде уз обалу. Људи су се попели на брод и нашли тамо тела, која су сва била црна, покопали су мртве и узели терет. Тако су се и они заразили и одмах после тога почели су да умиру у великом броју.”

А сличан мотив налазимо и у данским предањима:

“Читаво место се спустило до брода јер је свако хтео да понешто узме, и они то учинише јер бејаше велики терет на лађи, али сви на палуби били су мртви … није прошло много пре него што су се и мештани разболели.”

“Од посаде, већина је била мртва, али неки живи изађоше на обалу, међу њима и један бискуп из Енглеске.”

Нешто више детаља садржи једна норвешка прича:

“У старим данима, куга је лутала земљом. Кад је први пут дошла овде, стигла је из Енглеске, преко Норвешке. Успела је да се укрца на брод сакривена у конопљу, утоварену у једној енглеској луци. Кад је брод био на мору, куга је изашла из терета и цела посада је умрла. Брод се насукао код Бергена у Норвешкој. Људи се се окупили око брода који је дошао са пучине. Али они нису били тамо дуго пре него што су, један за другим, пали мртви. Куга је опустошила прво крај око Бергена.”

Ко је год икада био у Бергену зна да су шансе да неки брод без посаде, ношен струјом, једноставно уплови у фјорд – практично никакве. Та навигација је захтеван посао и за искусне капетане. Међутим, у овој легенди постоје и нека зрнца истине: куга је у јесен 1349. године заиста дошла у Норвешку из Енглеске са запада и Данске са југа, дакле морским путем; заиста је дошла на трговачким бродовима; и једна од главних транзитних лука у овој земљи је заиста био (а и данас је) Берген, крајња северна тачка дуге мреже ханзеатских трговачких линија којима су се, из већ заражених енглеских лука у Лину и Халу или немачких у Хамбургу и Бремену, кретали роба и путници.

***

black death in tourinai 1349

Да ли је Црна смрт увек, и потпуно, непобедива? И да ли је увек, и потпуно, немилосрдна? Или постоје неки изузеци од тог правила? Много легенди тог доба садржи разне практичне савете како се супротставити смртоносној болести. Они се, углавном, могу поделити у три основне групе: надмудрити је, поднети јој жртву или измолити њену милост.

У легендама се, још у доста раној фази, формира веровање да постоје неке препреке које куга не може да пређе: најчешће, то су вода, ватра, земља и зидови. Према једној немачкој народној причи:

“… радник је шетао стазом дуж обале Одре када је са ливаде дошла куга, летећи на дугој, уској, траци од измаглице и спустила се на његово раме. Уплашен, није могао да се сети ничег бољег него да скочи у воду. И то је помогло, јер је куга одскочила од хладне воде и пустила човека.”

У креирању симболичког оружја које ће победити Црну смрт, значајну улогу има и ватра. Верује се да она не може да преживи пламен. У једној норвешкој легенди, куга се у дому двоје старих људи појављује прерушена у двоје деце; срећом по њих, месни свештеник је знао о чему се радило, тако да:

“Кад су човек и његова жена то чули, схватили су какве госте имају. И били су тако љути да су сами запалили кућу.”

Ватра, осим пламена, има и друго – верује се, моћно – профилактичко средство: дим. О томе нам сведочи данска прича о жени која је превозила умрле од куге:

“Она је превозила све мртве (до гробља – примедба З.Ч.) и имала је само једну рагу која је вукла кола, али није се разболела јер је стално пушила лулу од креде.”

У оним причама у којима куга нема антропоморфни облик, него је представљана као облак или измаглица, препрека не мора да буде велика. Понекад може да послужи и обична брава на вратима, као у овом предању са немачког острва Риген на Балтику:

“Човек је једном видео кугу како “као мала, плавичаста измаглица” улази у рупу на довратку. Тако је он узео чеп и ставио га у рупу.”

Становник Ригена је био брз и вешт, али није био мудар – копкала га је знатижеља –  и ево шта се касније због тога десило њему – а народни приповедач поучно упозорава свог слушаоца:

“Годинама касније, пролазио је поново поред довратка и рекао: “Једном сам заробио ђавола овде унутра и волео бих да видим да ли је он још унутра.” и тако је извадио чеп из рупе. Куга је излетела напоље, ушла право у његова уста и он је умро ту, на лицу места.” 

Слична је и једна норвешка легенда:

“У древна времена, куга (Rokka) је лутала по Солору, носећи или грабуље или метлу. Човек ју је следио у шталу и избушио рупу за њу. “Чуо сам да можеш да себе направиш врло малом. Али, можеш ли да станеш овде?” упитао ју је. На то, Rokka се смањила као миш и ушла у рупу, а човек је из џепа извадио чеп, и брзо њим затворио рупу. Онда је прочитао реченицу из Црне књиге а куга је  рупи била тако стиснута да није могла ни да провали ни да ишуња напоље и она се тамо и дан-данас налази.”

А понекад је, као у неким литванским и другим источноевропским легендама, довољна препрека била и обична бразда на њиви: магија бразде би поставила симболичну границу коју се чак ни Црна смрт не би усудила да пређе. Да би бразда, међутим, могла да функционише као магијска препрека, морају да се испуне и одређени услови: најчешће, услов је да иза плуга иду, потпуно голе, три девице из села, и да, крећући се у смеру обрнутом од кретања казаљке на сату, изору бразду савршено кружног облика, око читавог села. У том случају, Црна смрт мора да се задовољи душама три несрећнице које иду иза плуга. Оне су, дакле, унапред жртвоване.

***

Ова прича нас води и до следеће групе легенди: оне где се куга зауставља жртвовањем неког људског бића. Наравно, средњовековна заједница ће увек покушати да жртву нађе међу странцима, онима који нису њени припадници (занимљиво: а како бисмо се ми понашали данас?); не ретко, то ће бити жене и деца, они најслабији, који нису у стању да пруже отпор (епидемије нису биле витешко време у Средњем веку – а и данас су то ретко) као и они који се ионако сматрају бескорисним устима. Деца су, као невине жртве, посебно згодна, јер народни приповедач верује да ће њихова жртва лакше да умилостиви Црну смрт. Мотив невине жртве се јавља врло често:

“Када се та грозна епидемија попела уз долину … невин млад човек је убијен ножем и његово тело су положили на средину пута, у делу парохије између села Гол и Ал. Епидемија није могла да пређе преко тела невиног човека.”

Много страшнију верзију овог савета (која подсећа на нашу средњовековну легенду о зидању Скадра на Бојани и жртвовању младе Гојковице) сусрећемо у неким немачким и многим скандинавским предањима:

“На источној страни гробља Фур на Лимфјорду не може нико да се покопа, јер, ккад је велика куга опустошила острво, они су морали да закопају живо дете да би зауставили заразу.”

“За време велике куге, много је људи умрло овде у парохији. Куга је заустављена у месту званом Гравамала. То се десило када су они живе закопали двоје мале деце. Нико није знао одакле су та деца била. Њихови родитељи су умрли од куге и они су лутали од фарме до фарме, молећи за мало хране.”

Неки историчари верују да велики број сличних прича потврђује аутентичност појединих црквених хроника, у којима се наводи да је жртвовање закопавањем живих људи било стварност, а не само народно предање. Веровало се да дух куге не може да побегне из тела болесног човека, ако је оно закопано док је човек још жив. Спасење читаве заједнице – ако би жртва заиста зауставила кугу – било би вредно губитка једне или две периферне фигуре, чак и на тако нехуман начин.

Народни приповедач пажљиво води рачуна о избору симболичке жртве, тако да материјални и психолошки губитак буде што мањи; на пример, у цитираном примеру жртве су деца (неспособни за рад, такозвана “бескорисна уста”); даље, они су странци – њих нико не зна и неће жалити за њима; они су такође и сирочад (већ су емоционално оштећени губитком родитеља) и просјаци (моле за храну од фарме до фарме). Другим речима, предање је намерно направљено тако да од њих нашрави идеалну жртву: мала заједница узорних хришћана може да буде чак и поносна на себе јер их је, овим чином милосрђа, поштедела даљих мука у овој долини суза.

Сличан мотив има и једна немачка легенда, из града Позена (данашњи Познањ у Пољској) али – пошто је овог пута за жртву предвиђена одрасла особа, добри хришћани  прво морају да је преваре:

“Кад је гроб био завршен рекли су девојци да сиђе у њега како би проверила да ли је довољно дубок. Девојка је учинила оно што су од ње тражили; међутим, чим се затекла на дну гроба, свако од њих се машио лопате и убрзо су несрећницу живу закопали, а на врх набацали ђубре. Од следећег дана, нико у граду се није разболео и куга је ишчезла.”

***

Коначно, сусрећемо се и са оним причама где главни јунак успева да измоли милост Црне смрти, ту милост од ње добије као награду за учињене услуге или је некако опчини. Таква је, рецимо, једна стара легенда из Естоније: некада давно, када је куга дошла у Талин, од свих становника града поштедела је само једног младића, који ју је замолио за плес. Али, обично, у прилици да комуницирају са Црном смрћу и покушају да се са њом некако нагоде, су људи који јој чине неке услуге; то су најчешће возари, чамџије који је превозе:

“Док је лутала по земљи, Песта је такође дошла и у Гјерестад; на себи је имала црвену кошуљу и плави огртач. Човек на Сандакеру, који ју је превезао преко воде у Ескеланд, полудео је када је схватио ко је у његовој лађи. Замолио је да му се, уместо возарине, омогући да задржи живот. Песта је узела велику књигу, погледала нешто у њој и одговорила: “Не могу да спасем твој живот, али ћеш имати лаку смрт.” Чим је лађар дошао кући, уморио се. Легао је поред пећи и био је мртав.”

У многим европским легендама о куги, иначе, појављује се мотив “књиге”, “велике књиге” или “црне књиге”; он се обично повезује са свештеницима и вештицама. У претежно неписменом друштву, способност да се прочита и разуме оно што је неко други написао имала је велику магијску моћ. Ужасавајућа природа свих ових књига је додатно наглашена кроз немоћ Црне смрти да некоме да помиловање чак и када би то сама хтела: име жртве је већ унапред записано и његова или њена судбина је још тада запечаћена. Куга је, дакле, само извођач радова које она сама није одредила, нека врста извршитељке туђих пресуда.

***

A Ghostly Horse And Rider Gall is listed (or ranked) 5 on the list Ghosts And Hauntings Connected To The Black Plague

А шта народна предања кажу о крају епидемије? Да ли, после свега, ико остаје жив? Ако су баш сви постали жртве епидемије, ко је онда сачувао и пренео предање? Колико је пејзаж после епидемије стварно апокалиптичан?

Врло чест мотив у причама разних народа су само двоје преживелих. Понекад, то су дечак и девојчица, који расту сами у шуми, након неког времена пронађу једно друго, онда наиђе лутајући свештеник који их венча, и они тако обезбеђују даљу репродукцију и оживљавање своје – практично мртве – земље.

Овде дечак и девојчица, практично, имају библијску улогу: Адама и Еве, праоца и прамајке човечанства, који једини могу да обезбеде опстанак људске врсте – у митском граду или земљи о којем легенда прича – после Апокалипсе:

“Само двоје су тамо преживели, и они су живели далеко доле, на југу. Девојчица и дечак. Они би се попели на планину и викали. Онда би једно одговорило другом и тако је једно место названо Ропхулт, а друго Свархулт.” (шведска легенда)

“У парохији Гравен преживели су само дечак и девојчица; они су се венчали и настанили у Несхајму.” (норвешка легенда)

“После куге, само једна особа је остала жива у парохији Валсгард, и то је била девојка. Она је била једино живо створење на северној страни фјорда: Ишла је и плакала, и чула човека који исто тако плаче на јужној страни фјорда. Они су се пронашли и венчали.” (норвешка легенда)

У многим легендама, као начин да се преживели међусобно пронађу, помињу се и црквена звона и ватре. Ови детаљи су, највероватније, засновани на историјским чињеницама: мале групе преживелих, расутих на широком простору, користиле су звона као средство за одржавање међусобне комуникације; звона су, традиционално, најављивала и сахране; у норвешком и шведском фолклору често их срећемо и као начин да изгубљеним људима помогну да нађу пут назад у град. Исто тако, и паљење ватри је вероватно повезано са, тада распрострањеним, народним веровањем да ватра и дим могу да униште, или бар отерају, кугу.

Занимљиве су и симболичке везе које се, у многим народним предањима о куги, појављују између преживелих и плодности: страх да се заједница после епидемије неће обновити изражен је и кроз одређење преживелих као лиминалних, граничних, особа. У једној данској легенди, наводи се:

“За време куге, сви људи у крају су умрли, осим две старе жене.”

Ови страхови имају своје дубоко утемељење у стварности трауме која је преживљена: Скандинавији је, у просеку, био потребан читав век да се демографски опорави од куге; Норвешкој, на пример, чак три века. Исто тако, посебно рањиве друштвене групе су свуда претрпеле несразмерно теже губитке: мала деца, стари људи, трудне жене.

Зато у легендама, као преживеле који неће, уопште или бар неко време, моћи да обезбеде репродукцију, народни приповедач често помиње жене којима је прошла менопауза или децу пре пубертета. А врло често, он тешкоће са којима се његови јунаци суочавају у обнови становништва наглашава кроз индиректну симболику Нојевог ковчега: детаљ да се усамљени мушкарац и усамљена жена проналазе уз помоћ црквених звона је јасна алузија на Божју помоћ коју приповедач призива.

Читав овај контекст, наравно, има и своје рационално објашњење: у доминантно аграрној, радно интензивној економији средњовековног друштва, радна снага је кључни чинилац преживљавања: неспособност за репродукцију равна је катастрофи. Сеоска газдинства зависе од великих породица и довољног броја младих, неожењених, мушкараца; синови се жене, подижу нове велике породице, и тако обезбеђују опстанак газдинства, краја, земље. Висока смртност жена уопште, као и деце при порођају и у првим месецима живота – карактеристична за цео тај период и сада појачана последицама  епидемије –  била је, за тај свет, много већа опасност од периодичних лоших жетви. Она је била равна Апокалипси.

***

Flagellants

У свим европским легендама, митовима, народним предњима, причама и бајкама о куги препознајемо читав низ заједничких елемената: Црна смрт је, увек, изненадна, незаустављива и арбитрарна; некад се појављује у облику магле, паре или плавичастог пламена, некада као животиња (бели коњ, црни пас, коза са три ноге, бик или крава) а некада у антропоморфном облику (беба, дечак и девојчица, млада девојка, стара жена); увек долази из далека, неке стране земље, врло често путује бродом; врло ретко некоме поштеди живот, али дешава се да некада подари милост жртви, кроз лаку и брзу смрт; често је лаковерна и лакомислена, па лукави и довитљиви људи могу да је опчине или преваре триком; постоје неке физичке препреке преко којих не може да пређе (вода, земља, ватра, зидови); свештеници, мађионичари и људске жртве могу да је зауставе.

Легенде о куги, географски, прате токове епидемије; оне путују, заједно са њом или мало после ње, истим каналима: главним трговачким рутама. Како се болест појави у некој новој земљи, крају или граду, тако се јави и потреба за легендом. Тада се елементи предања из других народа, оних из којих је куга дошла, комбинују са архетиповима из локалне традиције и тако се ствара нова легенда. Онда, заједно са кугом, она путује даље по Европи.

***

Visitors To Poveglia Fee... is listed (or ranked) 2 on the list Ghosts And Hauntings Connected To The Black Plague

Легенде о куги, можда је и непотребно рећи, надживеле су саму кугу и баш ове године, у време пандемије корона вируса, доживеле су своју ренесансу. Модерни свет се, одавно, није сусрео са епидемијом Црне смрти и данашње генерације за њу знају само из старих хроника, романа, слика и филмова. Али, такође знају и из легенди које су, у међувремену, еволуирале у фантастичне причице – сасвим згодне за туристичку промоцију многих европских места.

Многе такве приче, рецимо, постоје о острву Повеља, код Венеције, где су некада власти бродовима преносиле оболеле од куге, да спрече заразу. Посетиоци овог острва су се често  жалили да их невидљиве руке чешу, а нека сила прибија уза зид. Туристички водич би им увек, онако узгред, рекао како ходају по земљи која се састоји од педесет посто људског пепела: то, наравно, није било од помоћи гостима слабијих живаца.

Али и чињеница да је италијанска влада, 1920. године, на овом острву отворила азил за ментално оболеле, у којем су спровођени разни нехумани медицински експрерименти, као лоботомија (наводно је један од доктора, познат по суровости, живот окончао самоубиством на острву) доприносила је том нејасном осећају страха код туриста. Азил је затворен 1968. године, а пре десетак година је и само острво званично затворено за посете; забране, наравно, увек привлаче нове радозналце што, опет, даје поводе за нове приче: 2016. су италијански ватрогасци морали да спасу петоро америчких туриста који су, упркос забрани отишли на Повељу – и тамо, очигледно, сви претрпели нервни слом.

Terrified Trespassers On Poveg is listed (or ranked) 9 on the list Ghosts And Hauntings Connected To The Black Plague

А легендарна прапостојбина свих духова – Енглеска – још увек је прави златни рудник за модерне, прилагођене и помало дајџестиране, верзије старих народних предања о куги. Црква у Ноултону, са ликом духа који се приказује на прозору и легендом о црном коњанику који пролази кроз зидове; црква у Норвичу, изграђена на масовној гробници жртава куге, у чијим клупама се виде тамне фигуре људи који више не постоје (неки туристи тврде да су их и снимили); линија лондонске подземне железнице, између Најтбриџа и јужног Кенсингтона, чији тунел пролази непосредно поред још једне масовне гробнице, па путници понекад виде духове на самој станици метроа; или познати случај куће у Јорку (тамо се иначе хвале да су град са највећим бројем духова у целој Европи) где су, у древна времена, преплашени становници зазидали потпуно здраву девојчицу поред њених родитеља умрлих од куге, и од тада дечји плач који се чује из зидова узнемирава свакога ко преспава у тој кући…

 

 

XXV

Од Рафаела до Рубенса: улепшавање слике смрти

 

“Света Текла ослобађа град Есте од куге”, Ђовани Батиста Тиеполо (1759)

Након што се дуго очекивани смак света – који су бројни прорицатељи, самозване месије, путујући пророци и свештеници у екстази громогласно најављивали за 1500. годину – на крају није догодио, шеснаести век је са собом донео и промене у начину на који су сликари представљали кугу.

Бројгелов апокалиптичан, сиров, готово бруталан стил све више ће бити изузетак, а улепшавање слике смрти – кроз њено везивање за различите историјске и сакралне мотиве – начин на који ће барок покушати рационализацију колективне трауме и њено психолошко одвајање од свакодневнице.

А како је то изгледало, заједно ћемо погледати данас. Прошетаћемо кроз атељеа Рафаела, Тинторета, Каравађа, Тицијана, Рубенса, Ван Дајка и још неколико великих мајстора шеснаестог и седамнаестог века и ћаскати са њима док сликају платна која за тему имају – Црну смрт.

***

Raphael

“Kуга у Фригији (Morbetto)”, Рафаел (1512)

Типичан пример новог стила је цртеж Рафаела (1512) “Куга у Фригији” (Morbetto). Композиција и распоред ликова су овде морбидни на више слојева: у првом плану налази се мртва жена са дететом поред себе; очигледно, свуда се шири смрад трулежи: то видимо по човеку који је запушио нос док гура дете даље од леша; дете је гладно, али да би преживело не сме да пије млеко мртве мајке. Читава сцена је бизарна и пуна контрадикција: дете ће тешко преживети и ако остане гладно. И сви ти детаљи су типично диреровски – пола века касније, видели смо, обилато ће их експлоатисати и Бројгел.

Али, Рафаел овде апокалипсу комбинује са надом, чиме додаје још један ниво контраста: у иначе мрачан простор продире снажан зрак светла кроз прозор на левој страни – светло божанског Провиђења. Ако имате вере, постоји и нада.

Овај цртеж заснован је, међутим, на једном много старијем књижевном моделу који, опет, претендује на историјску (или бар апокрифну) аутентичност. У Вергилијевом епу “Енејида”, поетској причи о догађајима после легендарног десетогодишњег Тројанског рата, песник описује како су се преживели Тројанци, у избеглиштву на Криту, суочили са кугом; они су, по савету пророка бога Аполона, тек почели да граде свој нови град – Пергам:

“… када је изненада ваздух отрован и ужасна унутрашња болест посела људска тела, лишће на дрвећу и семе на пољима и разорила све усеве.”

Рафаел не покушава да сакрије овај историјски конекситет – он га, напротив, наглашава, тако што на цртеж смешта неколико стихова из треће књиге Енејиде, о томе ако је, после годину дана куге, Енеј уснио сан у којем од пророка добија нови савет – да са својим људима напусти Крит и колонизује јужну Италију – чиме, по Вергилију, потомци преживелих Тројанаца постају преци првих Римљана.

Рафаелова куга је, дакле, не само историјска катастрофа него и једна катастрофа која, ипак, човеку оставља наду; она је тако, на два нивоа одједном, различита и већ одвојена од оне апокалиптичне, Дирерове и Бројгелове, куге.

***

Image result for st roch in the hospital

“Свети Роко негује оболеле од куге”, Јакопо Тинторето (1549)

Ученик Микеланђела и Тицијана, последњи велики сликар позне ренесансе и претеча барока, ово уље на платну посветио је једној историјској личности – исповеднику из француског пограничног града  Монпелијеа који је у четрнаестом веку, у време прве епидемије, у болницама у РиминијуНовариЧезени, Риму и Пјаченци неговао оболеле од куге.

Уље на платну Јакопа Тинторета из 1549. године “Свети Роко негује оболеле од куге” је прва ликовна презентација куге у Венецији. Граду који је био у самом европском врху по броју жртава Црне смрти била су потребна пуна два века да би могао да прихвати уметничко дело са овим мотивом. И то не платно било ког сликара него баш Тинторетово – најпознатијег Венецијанца међу сликарима, најпознатијег сликара међу Венецијанцима.

Према Златној легенди (Legenda aurea или Legenda sanctorum) – збирци од скоро хиљаду хагиографија средњовековних светаца коју је саставио хроничар и надбискуп Ђенове, Јакопо де Фацијо – Роко се на крају своје мисије и сам заразио, помажући  оболелима од куге у јавној болници у Пјаченци, након чега су га градске власти прогнале у шуму. Тамо је сам направио колибу од прућа и лишћа да у њој да умре, али је чудом (хришћански верници би рекли: Божјом вољом) преживео, захваљујући ловачком псу који му је доносио стари хлеб и лизао његове ране.

И док је Свети Роко данас, у традицији Римокатоличке цркве, између осталог и заштитник паса луталица, већ сто година после смрти, крајем петнаестог века, ушао је у народно предање као аштитник оболелих од куге. Његове мошти су, према легенди, 1485. године прокријумчарене из родног Монпелијеа у Венецију, где ће по налогу папе Александра Шестог бити сазидана црква која ће понети његово име – заједно са азилом за оболеле од куге.

Пола века касније, баш та институција ће бити и наручилац овог Тинторетовог платна готово џиновских размера (оригинал је три метра висок и седам метара дуг). Још увек млади Тинторето (у време када слика ово платно он има само тридесет једну годину) овде обилно експериментише светлом: на слици се налази и бакља (fiaccola); у позадини је прозор кроз који улази месечина; ипак, сво светло на сцену долази са леве стране, стварајући у гледаоцу утисак као да је неко отворио врата која се не виде.

***

Titian, Pieta, 1576

“Пијета”, Тицијан (1575 – 1576)

У овој Тицијановој композицији, старац се моли за себе и свог сина, да преживе епидемију куге: старац је приказан полунаг, прострт на земљи, испред Богородице која у наручју држи мртвог Христа, тек скинутог са крста. Ова сумрачна композиција настала је у време када је, по ко зна који пут, Венеција погођена епидемијом куге.

Тицијан и не покушава да прикрије оно што је, његовим савременицима онда, а само бољим познаваоцима италијанског барока данас, било добро познато: ово платно је, у исти мах, и аутобиографско и пророчко.

Гледалац ће у композицији јасно уочити и слику унутар слике (тзв. ex voto панел) на којем су приказани сам Тицијан и његов син и ученик Орацијо, у заједничкој молитви. Велики уметник је тада већ у дубокој старости (с обзиром да година Тицијановог рођења није тачно забележена, претпоставља се да је ово платно насликао у касним осамдесетим или раним деведесетим годинама); Орацијо је у пуној зрелости, у касним четрдесетим.

Ex voto панел је овде у функцији својеврсног малог талисмана: Тицијан нуди своје велико платно Богородици да би Бог узео њега а његовог сина заштитио од куге. Као подсетник на понуђену нагодбу, да је она случајно не заборави, на то велико платно додао је и мало, са ликом молиоца. На исти понизан начин на који би јој сваки скромни сељак тог времена понудио своју последњу овцу, а уз жртву додао неки свој мали талисман.

Иронијом судбине, Пијета је заиста била последња, она незавршена, Тицијанова слика – платно, величине четири са три и по метра, завршиће његов ученик Јакопо Негрети. Велики уметник је ипак оболео од куге и, после неколико дана грознице, умро 27. августа 1576. године. Богородица, узгред, није прихватила понуђену нагодбу: пре краја те исте године, Црна смрт ће однети и његовог сина Орација.

Пијета се данас налази у Галерији Академије, музеју на јужној обали Великог канала у Венецији.

***

The Seven Works of Mercy by Caravaggio (1607)

“Седам чинова милосрђа”, Каравађо (1607)

Хришћанска сахрана је сматрана за један од седам чинова “телесног милосрђа” хришћанске заједнице и њу нам показује нам показује Каравађо на овом свом платну из 1607. године – она приказује људе који чине добра дела на напуштеним улицама Напуља. Свештеник држи бакљу, док човека умрлог од куге, ноћу, носе на сахрану и његова стопала вире из мртвачког покрова.За Европљане Средњег века, можда најстрашнији доживљај Црне смрти била је свест да, врло често, своје мртве неће моћи ни да сахране на прописан начин, у складу са хришћанским обичајима.

Ово уље на платну Каравађо је насликао у Напуљу, на имању племићке породице Колона, која му је дала заштиту када је, оптужен да је у двобоју убио једног младог човека, морао да побегне из Рима. “Седам чинова милосрђа” насликани су по наруџбини напуљске цркве Пио Монте дела Мизерикордија, где се платно и данас налази.

Занимљиво је да је Каравађо, првобитно, био у преговорима са наручиоцем да наслика чак седам слика – по једну за сваки од седам чинова милосрђа – али (изгледа да преговори нису успешно завршени) на крају је насликао само једну где је представио свих седам. Поред саме сахране, традиционалног првог чина милосрђа, која је и централни мотив ове композиције, на истом платну се налази и жена која храни затвореног човека млеком из својих груди (посетити затворене и нахранити гладне); ходочасник (трећи са леве стране) моли крчмара за преноћиште (угостити бескућнике); Свети Мартин (четврти са леве стране) цепа своју одећу и половину даје обогаљеном просјаку (обући наге и помоћи болесне); Самсон (други са леве стране) пије воду из вилице магарца (напојити жедне).

***

Peter Paul Rubens - The miracles of St. Francis Xavier - Google Art Project.jpg

“Чуда Св. Фрање Ксавијера”, Петер Паул Рубенс (1618)

Неутврђеног дана, 1617. или 1618. године, Јакобус Тиринус, шеф антверпенских језуита, дошао је у Рубенсов атеље: наруџбина је била велика. Рубенс је, за износ од десет хиљада холандских гулдена (око шест стотина хиљада долара данас) требало да припреми све слике за нову цркву Светог Карла Боромеа у Антверпену, која је још увек била у изградњи. Наруџбина је обухватала тридесет девет мањих композиција, намењених за свод цркве, и две велике, које би стајале поред олтара.

Прва од те две, заиста велике (535 x 395 цм) слике су и “Чуда Светог Фрање Ксавијера”, једног од двојице оснивача језуитског реда (треба ли посебно напоменути да је друга требало да представља другог оснивача, Игнација Лојолу?) и католичког мисионара у Азији.

На овом платну Рубенс, на једном месту, покушава да представи сва Ксавијерова азијска искуства. У моменту када он ради на платну, мисионар је мртав већ скоро седамдесет година, али амбициозним језуитима је папа обећао његову скору канонизацију и тај, за углед Реда несумњиво значајан догађај, било је потребно и уметнички обрадити.

Неколико детаља на овој слици претендује на документарност: беба у мајчиним рукама, из чијих уста излази вода, симболизује легенду да је Ксавијер у Индији спасао децу која су се већ била удавила; слично је и тумачење неколико фигура за које уметник жели да нам дочара како су подигнута из мртвих; фигура са круном, отворених уста (отворена уста су, у барокној уметности, била начин на који је сликан Сатана) представља паганског (хиндуистичког) бога и симболизује причу о томе како је Ксавијер, за време своје мисије у Индији са успехом порушио бројне хиндуистичке храмове; слична је и функција коју на слици има и пар фигура одевених видљиво другачије од осталих; првобитна оријентална одећа замењена је корејском јер су језуити желели да посматрач стекне утисак како је Ксавијер дошао до самог краја света.

Наравно, ми данас знамо да Свети Фрањо Ксавијер нити је икада био у Кореји, нити се видео са неким Кореанцем – али, сасвим једноставно: да би могао да постане светац, он је морао да чини чуда, а у високо визуелној концепцији европског барока, слика је била доказ чуда, баш као што је то у нашој данашњој цивилизацији то фотографија. Тадашњи свет није могао да замисли да се на слици налази нешто чега у стварном свету нема, или бар није било – баш као што ни ми, још увек (упркос томе што знамо за фотошоп), не можемо да замислимо да се на фотографији налази нешто чега у стварном свету нема.

Детаљ на овом платну који је нама овде посебно занимљива је фигура човека у доњем левом углу композиције, са руком високо подигнутом, тако да му се види пазух. То је типична поза у којој су сликари барока приказивали оболеле од куге. Рубенс, који у дотадашњих четрдесет година живота није имао никакво непосредно искуство са кугом, овај детаљ је вероватно преузео са Тинторетовог платна “Свети Роко лечи оболеле од куге” из 1549. године, које је видео за време свог боравка у Италији (1600 – 1608): фигуре су, на оба платна, готово идентичне.

Не постоје никакви историјски потврђени подаци о томе да је католички мисионар Franciscus Xaveriusстварни човек који је живео у првој половини шеснаестог века, икада помогао неком оболелом од куге, чак ни да је неког таквог болесника икада видео – у својој Шпанији, Италији, Азији или било где. Али све католичке хагиографије већ вековима наводе да је Свети Фрањо Ксавијер (папе су, на крају, одржале обећање дато језуитима и прогласиле га за свеца 1622. године), између осталог, и светац-заштитник оболелих од куге. Тако је светачка биографија Ксавијера постала богатија у односу на историјску само због ове мале уметничке слободе сликара. Уосталом, чија биографија неће постати богатија ако њене илустрације припрема један Рубенс?

Шта се на крају десило са ових, амбициозно наручених, скупо плаћених и са маштом насликаних, двадесет квадратних метара уља на платнуЦрква Светог Карла Боромеа у Антверпену коначно је завршена 1626. године (Јакобус Тиринус, Рубенсова муштерија, смењен је годину дана раније писмом из Рима, зато што је вишеструко премашио одобрени буџет).

Рубенсово платно красило је њен олтар пуних век и по, све док, после пожара 1773. године, зграда цркве није привремено затворена, а убрзо затим – када су холандски протестанти забранили рад католичких језуита на територијама које су контролисали – и конфискована. Тада је “Чуда Светог Фрање Ксавијера” купила аустријска царица Марија Терезија.

Легенда каже да је, на дан када је слика однета из Антверпена у Беч (16. октобра 1773. године) стара пророчица казала да ће “онај који је однео платно из овог града бити кажњен после двадесет година”Марија Терезија за то пророчанство вероватно никада није чула, а шта ће се десити за двадесет година никада није ни могла да сазна (умрла је након седам година) али ми данас знамо: 16. октобра 1793. године у Паризу је на гиљотини погубљена њена ћерка, француска краљица Марија Антоанета.

Рубенсово платно се и данас налази у Kunsthistorisches Museum у Бечу, у једној лепој барокној палати на тргу – па ком другом него Марије Терезије? – у самом центру града. Овај музеј од 2009. године води једна шармантна плавуша, Сабина Хаг и када се – по престанку епидемије чији смо савременици – једном затекнете у Бечу, свратите и погледајте ову слику. Узгред: немојте покушавати да је изнесете, изгледа да овај Рубенсов Свети Фрањо Ксавијер, ма колико његов стварни предак волео да путује по егзотичним земљама, баш и не воли превише да путује.

***

Saint Sebastian 1623 by Gerrit van Honthorst

“Свети Себастијан”, Герит ван Хонтхорст (1623)

Капетан Диоклецијанове Преторијанске гардеСебастијан, осуђен због своје хришћанске вере на смрт стрелама одапетим из непосредне близине, био је један од светаца који су се у Средњем веку сматрали заштитницима оболелих од куге. Такође је био, за оно време прилично експлицитна, хомоеротична икона. Оба ова елемента комбинована су на овом платну холандског мајстора Герита ван Хонтхорста из 1623. године.

Геритов родни Утрехт био је и сам погођен кугом почетком те деценије и он тих година пасионирано слика овог свеца, као хероја који му је – очигледно неким чудом – омогућио да преживи заразу.

Ране од стрела, забодених дубоко у месо, овде су приказане фаталним, и подсећају посматрача на чиреве од куге. Према легенди, Себастијан је том приликом – Божјом вољом – избегао мученичку смрт; ниједна рана није била смртоносна, после га је неговала Света Ирена Римска и он се опоравио. Када је. недуго затим, сам отишао до императора Диоклецијана – да га упозори на његове грехе – Бог више није имао интереса да му спасава живот и тада су га римски војници претукли на смрт. Слично њему, и сликар ван Хонтхорст је чудом избегао смрт у епидемији куге; за разлику од њега, Холанђанин је након тога живео још преко три деценије.

Бледа кожа, тамна позадина и утисак интензивног насиља у овој сцени – све су то детаљи на које су ван Хонтхорста инспирисале Каравађове слике које је имао прилике да види у току своје посете Риму.

***

Van Dyck:  Saint Rosalie interceding for the Plague-stricken of Palermo

“Света Розалија моли за кугом погођени Палермо”, Антони ван Дајк (1624)

Фламански сликар Антони ван Дајк задесио се на Сицилији 1624. године, када је Палермо погодила куга и читав град био стављен у карантин. Као што се често догађа у таквим ситуацијама, сасвим згодно су на оближњој планини Монте Пелегрино (из луке у Палерму јасно се види њен врх) пронађене мошти Свете Розалије, заштитнице града.

Розалија, ћерка норманског племића Синибалда, рођена је у Палерму 1130. године, док се Сицилија налазила под норманском влашћу. Решена да живот посвети Богу, повукла се у пећину на планини Монте Пелегрино где је живела као пустињак до своје – преране – смрти 1166. године. Штуре историјске чињенице допунила је каснија легенда: када се куга појавила у Палерму 1624, Розалија се указала – најпре једној болесној жени, а потом и ловцу – и прецизно објаснила где ће, на планини, пронаћи њене земаљске остатке.

Инструкција је била прецизна: Розалијине кости треба са планине пренети у град и онда, у процесији, са њима обићи читав град. Верни у Палерму су то, наводно, учинили чак три пута. После треће процесије, куга се повукла. Ван Дајк, који је и сам био затворен у карантину преко годину дана, искористио је то време да нам дочара своју визију Розалије: представио ју је као згодну, пуначку (очигледан је утицај његовог учитеља Рубенса у формирању идеала женске лепоте), црвенокосу младу жену.

Наравно да је овде машта сликара у очигледној контрадикцији са историјским чињеницама: Розалија, која је свој живот завршила као пустињак у пећини, тешко да је могла баш толико да једе? Данас је тешко рећи да ли се Розалија ван Дајку била јако допала или је сликар једноставно реаговао на захтеве тржишта, али исти мотив је, за кратко време, поновио чак пет пута; ова платна данас се налазе у Мадриду, Хјустону, Лондону, Њујорку – и самом Палерму. Тако је, захваљујући ван Дајку, једна сасвим локална светица (у Палерму су је, уосталом, звали La Santuzza – “мала светица” или “светичица”) добила светску славу.

Оригинал уља на платну, димензија 100 x 70 цм, којим смо илустровали ову причицу, налази се данас у Метрополитен музеју у Њујорку.

 ***

“Куга у Ашдоду”, Никола Пусен (1630)

Никола Пусен, један од највећих мајстора француског барока, једно време лични сликар краља Луја Тринаестог и кардинала Ришељеа, провео је у Риму четрдесет од својих седамдесет година живота. 1630. године, од извесног сицилијанског трговца, Фабриција Валгварнере, добио је наруџбину за једну слику. Трговца мотив слике није превише занимао и Пусен је, слободан да машти да на вољу, сам изабрао мотив који је истовремено био и историјски и актуелан.

Тако је настало уље на платну прилично великих димензија (148 x 198 цм) које се данас чува у париском Лувру: “Куга у Ашдоду”. Историјски, ова слика је визуелизација једне од прича у Старом завету (Прва књига Самуилова, 5:6) у којој се каже:

“А рука Господња отежа становницима Ашдода. Он их препаде, кад их удари кужном мицином, Ашдот и све подручје његово.”

(Превод Ивана Шарића; у тзв. Јерузалемској Библији уместо израза “кужна мицина” употребљен је израз “чиреви”, верзија Томислава Дретара користи израз “тумори” а верзија Ђуре Даничића и Вука Караџића израз “шуљеви”. Неспорно је, међутим, да се оригинални текст Старог завета, писан на хебрејском, односио на кугу.)

Тумачење ове старозаветне приче полази од отмице “Божјег ковчега” од стране Филистејаца (Прва књига Самуилова, 5:1); ковчег је потом однет у Ашдод, што је изазвало гнев јудео-хришћанског бога, који је у филистејски Ашдод послао кугу. И сам Пусен индиректно прихвата ово тумачење насловом који је сам дао слици: “II miraculo dell’Arca nel tempio di Agon” (Чудо ковчега Божјег у Агоновом храму), али исто тако и мотивом штакора који трче у свим правцима, преко тела живих и мртвих. Овде су штакори поново директна асоцијација на Стари завет; наиме, када су Филистејци, решени да Божји ковчег врате Јеврејима како би куга коначно престала, питали “свештенике и врачеве” коју жртву треба још да поднесу, ови су им одговорили да Јеврејима, уз ковчег, пошаљу и “пет златних штакора” и “пет златних чирева”:

“Према броју филистејских кнезова, пет златних чирева и пет златних штакора, јер је иста невоља на вама и на вашим кнезовима.” (Прва књига Самуилова, 6:4)

Али ово платно поред историјске, библијске, има и своју актуелну димензију, јер је, баш у време када је настајало, Црна смрт, по ко зна који пут, поново била у Италији. Иако та епидемија није захватила сам Рим, па је сликар физички био безбедан, неспорно је да је у великој мери утицала на укупну атмосферу у којој је радио.

У седамнаестом веку је већ почело да преовладава схватање како би визуелне представе куге требало да избегавају исувише натуралистичке детаље. Веровало се, наиме, да би физички симптоми, са слике, могли да пређу на посматрача и тако подстакну ширење заразе. И док су власти, световне и духовне подједнако, биле опседнуте очувањем реда и мира и спречавањем панике (људи су онда, баш као и данас, појам “лажних вести” тумачили врло растегљиво) несумњиво су многи необразовани људи, склони сујеверју, оберучке прихватили ово схватање. Експлицитне слике куге, дакле, нису биле популарне. Било је то време оног барокног “улепшавања слике смрти”.

Пусен, међутим, не следи стилска правила времена: на његовој “Куги у Ашдоду”  људи покривају своје носеве рукама, ужаснути смрадом који се шири са лешева у распадању; ризикујући сопствени живот, човек на слици одваја бебу од тела њене мртве мајке, како би је спречио да попије заражено млеко (овде Пусен, заправо, преузима идентичан мотив са Рафаелове “Куге у Фригији”, насликане читав век раније). “Куга у Ашдоду” је готово фотографска – неретуширана –  слика.

Композиција садржи и неколико детаља који се у библијском тексту нигде не помињу: најпре, ту је фигура паганског бога Дагана; осећај олакшања који тек треба да се протумачи; жена која носи мало дете и у коју зури неидентификовани мушкарац. Све су то детаљи, можда из искуства самог сликара из његове сопствене стварности, а можда и из његове маште – али детаљи који у ову историјску алегорију уносе елемент модерности.

Никола Пусен је, кажу, по много чему био необичан човек; у хроникама је остало забележено да је у сваку од својих ликовних композиција покушавао да унесе што више веродостојности. Тако је, између осталог, похађао и часове анатомије, како би научио што више о људском телу које је сликао – настављајући тако традицију славног Леонарда. А, мало након што је први пут дошао у Рим, у својој тридесетој години (1624) добио је (тада неизлечиви) сифилис; живот му је спасила, или су тако бар причали његови савременици, терапија течном живом. Изгледа да је то искуство било цена његовог покушаја да што боље упозна римске проститутке – да би их што верније насликао.

Наша мала прича о “Куги у Ашдоду” била би непотпуна без једног, готово лекареовског, детаља: још док Пусеново платно није ни било завршено, његов наручилац, Фабрицио Валгварнере, ангажовао је једног другог сликара, Анђела Кароселија, да направи реплику која ће бити потпуно идентична оригиналу. Тако су се појавила два потпуно иста платна: Пусеново је данас у париском Лувру, а Кароселијево у лондонској Националној галерији. И док су два музеја, врло дуго, и сама сумњала где се налази оригинал а где копија, и римска полиција је врло дуго била сумњичава за шта су сицилијанском трговцу биле потребне две потпуно идентичне слике. Били су јако склони да тај ексцентрични потез повежу са једном неразјашњеном пљачком дијаманата, али Фабрицио, наравно, није никада признао да је преко две исте слике опрао опљачкани новац…

***

Humana Fragilitas (Human Frailty), c1657, by Salvator Rosa

“L’ Umana Fragilita”, Салваторе Роса (1656)

Conceptio Culpa, Nasci Pena, Labor Vita, Necesse Mori” (Зачеће је грех, рођење је бол, живот је диринчење, смрт је нужност) – ова не много охрабрујућа порука за посматрача представља централни детаљ слике Салватора Росе“Крхкост човека” (L’Umana Fragilita) из 1656. године. Роса, италијански барокни сликар, песник, штампар, прото-романтичар, који је радио у Риму, Напуљу и Фиренци, био је међу својим савременицима познат као “неортодоксан и екстравагантан, вечни побуњеник”.

Да савременици нису много претерали у овој оцени показује нам и ово – по многим детаљима аутобиографско – платно. Сликано само неколико месеци после велике епидемије куге, у којој је Напуљ изгубио сваког другог становника (око две стотине хиљада људи) – међу којима су били и сликарева сестра и њен муж, са сво петоро деце, његов брат и мали син. У писму свом пријатељу Рикарду, Роса описује те месеце:

“Овог пута, Небеса су ме ударила на начин који показује да су све људске утехе бескорисне и најмањи бол који осећам је кад ти кажем да плачем док ово пишем.”

Слика је, истовремено, и само још једна варијација на тада модерну тему пролазности људског живота – на коју је барокног човека тврдоглаво подсећала свака нова епидемија – али и Homage свом детету и последњи поздрав са њим. У центру ове композиције налази се Лукреција, Салватореова љубавница, која у крилу држи њиховог сина, малог Росалва. Изнад њих двоје појављује се Смрт – оригинално представљена као крилати костур – која води дететову руку док њих двоје заједно исписују поруку о пролазности живота, тај својеврстан уговор.

Лукреција је представљена као чудно пасивна, уморна, млада жена која око главе носи венац бледих ружа, очигледну алузију на породично презиме (Роса) које њихов мали син није стигао да понесе. У самом дну платна, на оштрицу ножа – још једне алегорије на смрт – тог немилосрдног челика који је заувек одвојио његову породицу од њега, сликар је ставио своје иницијале – С.Р. – и тако потписао ову слику.

Читаво платно садржи и низ споредних симбола чија је функција да појачају ову основну поруку. Реч је о уобичајеним барокним подсећањима на смрт (memento mori) – дете и старац на врху платна, симболи почетка и краја људског живота; риба, на дну композиције, чести симбол мржње и смрти; камени обелиск са пет уклесаних амблема; фигура налик на пса; статуа са ликом Терминуса, римског бога смрти. Заправо – а то је само по себи доказ високо развијеног осећаја за детаљ, те особине коју имају само врхунски мајстори – што се ово платно дуже гледа сваки пут се уочава неки нови детаљ и у очи пада нека нова симболика.

“Крхкост човека” се данас налази у Фицвилијем музеју Универзитета у Кембриџу у Великој Британији. Њен аутор, Салваторе Роса, је живео још шеснаест година након што ју је насликао. Сиромашни дечак који је рано остао без оба родитеља завршио је живот као – за уметнички свет – прилично богат човек; припадник напуљских банди, као клијент Медичија у Фиренци; сатиричар, глумац у многим комичним представама и учесник у готово свакој контроверзној полемици у Италији седамнаестог века, као уметник чије се слике налазе у Лувру.

Вечити нежења и бонвиван се, дословно у последњим тренуцима свог живота (кажу да је свештеник био принуђен да прилично скрати уобичајену процедуру) ипак оженио дугогодишњом љубавницом Лукрецијом – како би бар онај један њихов син који је преживео кугу могао да добије његово презиме. Сахрањен је у Базилици Свете Марије анђела и мученика, у центру Рима, близу станице Термини.

***

The Virgin Appears to the Plague Victims, 1666, by Antonio Zanchi

“Девица се указује жртвама куге”, Антонио Цанки (1666)

Свака нова епидемија је остављала нови печат у колективном памћењу нових генерација, и инспирисала нове сликаре. То се догодило и са епидемијом из 1630. године, чије су последице биле јако тешке – сећање на њу је овековечио Антонио Цанки, у овом платну из 1666. године.Светог Рока, којег су хришћански верници традиционално сматрали заштитником болесних од куге, први пут је – још средином шеснаестог века – приказао Јакопо Тинторето на свом платну. Међутим, венецијанско братство посвећено овом свецу – Scuola Grande di San Rocco – наставило је са радом и у каснијим вековима. Оно је имало амбицију да, кроз уметничка дела, сачува сећање на жртве које је Serenissima поднела у борби против десетина узастопних епидемија.

Знам, кад једном – после ове пандемије – одете до Венеције неизоставно ћете обићи и Scuola Grande di San Rocco јер се тамо налази највећа збирка Тинторетових слика. Али, док се будете пењали степеништем застаните мало и, на десној страни, погледајте и Цанкијево платно.

***

Time and Death, by Caterina de Julianis, Naples, before 1727

“Време и Смрт”, Катарина де Јулианис (1727)

Овај мали времеплов кроз ликовну уметност ренесансе и барока, чији је мотив или контекст биле епидемије Црне смрти које су погодиле Стари континент завршавамо делом једине жене која се бавила овом темом, Катарине де Јулианис “Време и Смрт”.

Катарина, монахиња из Напуља и ученица сицилијанског мајстора Гаетана Ђулија Зумбе, била је позната по својим минијатурама у воску, које су обично представљале човека у чељустима смрти, епидемије заразних болести, распадање људског тела и друге морбидне теме (memento mori) сасвим уобичајене за то време. Разумљиво, Катаринина дела су имала мало обожавалаца а огорчење је било реакција многих. Као да барокном човеку није било доста смрти у стварном животу, па је на њу морао да се подсећа и посматрајући уметничка дела?

Воштани рељеф “Време и Смрт” садржи композицију постављену на гробљу које се распада, са крилатом фигуром Оца Времена која седи на левој страни, показујући на сат, са чије друге стране седи полуобучена фигура изгладнело просјака, који тражи милостињу; испод његових ногу, налази се папска тијара. Мали, безбојни леш који се распада лежи испред Времена, док је поред њега још један леш чије се изнутрице виде, окружен штакорима, змијама и лобањама. Десно од свих њих је испружено тело младог човека, а на крајњој десној страни све то гледа скелетна фигура Смрти, са круном на глави и копљем у руци. Бршљан обавија камен, нагиб земљишта додаје театралност целој сцени а позадина је испуњена надгробним споменицима који се распадају.

Читава слика оставља утисак, готово, фотографије. Овај стил би, извесно, у двадесетом веку и у време Бодријарове филозофије Постмодерне, назвали хиперреализмом. Тада је био само још један уметнички memento mori, за Цркву користан подсетник сваком посматрачу о смртности човека. Восак у боји је био идеалан медиј за такве, високо реалистичне, морбидне сцене и уметник је, користећи га, могао да пренесе изненађујуће верну илузије текстура у камену, месу и тканини. Воштане фигуре су могле да се формирају и из калупа, и тако, релативно лако, обезбеде разне копије и варијације оригиналног дела.

Парадокс је да – све до недавно – ни историчари уметности нису били потпуно сигурни у ауторство овог дела: многи су га приписивали Катаринином учитељу Зумби и тек је недавно дефинитивно утврђен датум његовог настанка, који је најмање двадесет година после Зумбине смрти (1701). Катарина је, међутим, била добра ученица и на то указује много детаља на овој композицији: фигура мртве особе, откривених груди, је потпуно преузета са једне од ранијих Зумбиних воштаних композиција; с обзиром да је Катаринин рад првобитно био намењен цркви, женске груди из Зумбиног оригинала овде су, сасвим згодно, претворене у мушке.

Међутим, ако је Катарина преузела Зумбину технику воштаног рељефа – и, може се рећи, довела је до савршенства – сам мотив за који се определила – пејзажа смрти – је у великој мери рецепција мотива и идеја већ присутних на ширем европском простору епохе (пре свега Холбајновог “Плеса смрти” и Бројгеловог “Тријумфа смрти”). Поред тога, она је ово дело радила под непосредним утицајем прича о епидемији Црне смрти у Марсеју (1720) које су се шириле уплашеном Италијом, као печурке после кише. Из те синтезе уметничке и животне инспирације настала је Катаринина наказна визија смрти као анархисте који уништава све човекове наде. Очигледно, сећање на пандемију никада није могло да буде потпуно избрисано из колективног памћења.

Оригинал овог воштаног рељефа данас се налази у Музеју Викторије и Алберта у Лондону, за којег га је – у двадесетом веку – као свој поклон купио извесни Хилдбург, њујоршки богаташ, путник, мецена и сакупљач тесктова о мистериозним амулетима. Ипак, једна врло слична композиција – такође Катаринина и такође направљена негде око 1727. године – данас се налази у Цркви Свете Марије Безгрешне у граду Катанцару на југу Италије.

***

У овом кратком осврту скренули смо пажњу читаоца само на десетак – од стотина – ликовних представа куге у епохама касне ренесансе и барока. Ипак, и овај мали број примера је довоља за неке закључке.

Прво, како је време одмицало, тако се повећавао број извора који је сликарима био на располагању да формирају своје личне уметничке визије: текстови из древних и класичних времена, хришћанска, научна и народна предања – све је то доприносило стварању једне специфичне визуелне традиције.

Друго, постепено се формирао један – могли бисмо да кажемо, готово универзални – каталог уметничких симбола који су коришћених у представљању куге: најчешће, то су били мачеви, разне стреле и стрелице; исто тако, разне тзв. memento mori теме, тамни облаци, затим астролошки знаци (signa magna) као што су комете, које су лекари и аутори разних трактата о куги сматрали узорцима ове болести. У овај каталог симбола, нешто касније, улазе и слике уобичајених физичких симптома болести: подигнута рука, гнојни чиреви, клонула глава, тело које је колабирало.

Треће, обновљена вера у веру – та последица католичке Противреформације седамнаестог века – уметнички је представљена код барокних сликара кроз персонификацију заштите од куге у ликовима неколико светаца – данас бисмо могли да кажемо “специјалиста” за борбу против ове болести. Најпознатији међу њима, на ширем европском простору, свакако је био Свети Роко (Французи су га називали Свети Рош), али уметници су користили и ликове Светог СебастијанаСветог Јакова (у Шпанији), Свете Розалије (на Сицилији), Светог Фрање Ксавијера (у језуитском реду) и многих других.

Готово сваки град погођен кугом тражио је свог свеца – заштитника, кога је сматрао својим личним талисманом, а од уметника тражио да га на платну представе као што моћнијег борца. Светац на слици је увек сматран неком врстом посредника између Бога и наручиоца уметничког дела – градских власти, владе, универзитета, трговачког или занатлијског цеха, племићке породице, верског реда, брода –  и његова је мисија била да гнев са Небеса заобиђе малу заједницу која је наручила слику. Од свеца је она очекивала да, као својеврсну награду за то што је добио (још једну) своју слику – у директним преговорима са Богом обезбеди опрост – како је то формулисао амерички историчар и свештеник, Томас Ворчестер“њених (претпостављњних или стварних) колективних грехова”.

Четврто, ове слике су тако – поред оне уметничке – имале и своју јасну друштвену функцију: оне су служиле као психолошка одбрана против болести, техника којом су људи покушавали да утичу на своју ситуацију, призивањем божанске помоћи. Насупрот депресивном и резигнираном свету Холбајна и Бројгела, који се мирио са апокалиптичном судбином, барокне слике апелују на људе који ипак предузимају неке кораке како би повратили контролу над својим окружењем. Ти кораци су, још увек, у сфери религије а не науке али бар више нису оно средњовековно, фаталистичко мирење са судбином.

Пето, обиље средстава којима су људи ренесансе и барока призивали помоћ небеског суда је суштинска и за наше разумевање ширег одговора тих епоха на изазове које су им доносиле епидемије. Ови људи су, како је то у својој књизи о Црној смрти 2005. описао амерички историчар Џон Аберт:

“… поседовали поверење које је чак и једну апокалиптичну катастрофу такве магнитуде коју је имала Црна смрт, ставили у перспективу Божјег сигурног и благонаклоног плана за човечанство.”

Шесто, уметничка дела на тему куге и разних светаца од којих се очекивала заштита од ње нису била само молба за помоћ Небесима већ су служила и као средство духовне катарзе за људе који су преживљавали  дубоку телесну деструкцију коју је са собом донела епидемија. Улога светаца на сликама била је да их подсети на Божју милост: већина визуелних представа Светог Рока, после 1477. године, приказује ране овог свеца без назнака бола и патње. Он сам подиже своју одећу како би посматрач могао да види кужни чир на његовом бедру. На тај начин он показује да је – како то наводи аустралијска историчарка уметности Лујза Маршал у својој студији “Манипулација светим: слике куге у ренесансној Италији” (1994):

“… прихватио своју болест као од Бога послату прилику да опонаша патње Христа … његова стрпљивост и издржљивост (физичке патње – прим. З.Ч.) је била форма мучеништва.”

 

 

XXVI

Фолклорне представе: Danse Macabre

 

Danse Macabre, Немачка, непознати аутор, око 1700. године

Пошто сте стигли из двадесет првог века, ви већ знате да је корона вирус погодио многе председнике, премијере, министре, богаташе, фудбалере, глумце… А како је у четрнаестом веку? Да ли је Црна смрт само болест сиромашних? Па, углавном је исто као и данас: Смрт није пробирачица.

Алфонсо XI (39), краљ Кастиље (1350); Луј (18), краљ Сицилије (1355), Хамнет Шекспир (11), једини син Вилијема Шекспира (1596); Џоана Енглеска (15), ћерка краља Едварда III (1348); Ана од Чешке (28), прва жена Ричарда II и енглеска краљица (1394); Ана Московска (24), жена Јована VIII Палеолога и царица Византије (1417); Бланш од Ланкастера (26), ћерка набогатијег Енглеза и мајка будућег краља Хенрија IV (1368):  Филипа од Ланкастера (56), краљица Португалије (1415); Абдулах (3), син султана Сулејмана Величанственог (1525), Изабела Брант (35), жена Питера Паула Рубенса (1626); Теодор II Палеолог (48), византијски деспот Мореје (1448); Јован Капистран (70), фрањевачки монах и инквизитор и Јанош Хуњади (49), угарски племић и војсковођа (обојица 1456. у Земуну, после победе над Турцима у Београду); Ђорђоне (40), италијански сликар венецијанске школе (1510); Јакоб Обрехт (48), холандски композитор (1505); Јан Жишка (64), чешки војсковођа и национални јунак (1424); Мурад беј (51), владар Египта (1801) – сви ови људи, у разним земљама и разних година старости, умрли су од куге. Ни моћ, ни порекло, ни друштвени положај, ни новац, ни углед, ни све заслуге нису могли да их заштите.

Ова једнакост свих људи  пред неумитношћу смрти постаје тако кључни мотив у стварању и развоју једног мотива европског фолклора који се, у разним облицима, понавља кроз векове. То је мотив такозваног “плеса смрти” (фр. Danse macabre, ит. Danza Macabra, шп. Danza de la Muerte, кат. Dansa de la Mort, порт. Dança da Morte, нем. Totentanz, хол. Dodendans, ест. Surmatants) – алегорије која се са временом развија у један посебан поджанр средњовековне уметности.

***

Гробље невиних, Париз, петнаести век

Негде између августа 1424. и Великог поста 1425. године, непознати уметник, вероватно инспирисан нама сада магловито знаном позоришном традицијом, насликао је први познати Danse Macabre мотив, на спољном зиду мртвачнице париског гробља светих невиних (Cimetière des Saints – Innocents); у самом срцу средњовековног Париза, преко пута улице Фероније, ово гробље је расељено 1786. године и том приликом је срушена и зграда на којој се налазио мурал.

Слика представља лешеве у распадању како плешу са групом живих људи, који представљају типичне представнике касног средњовековног друштва: папу, цара, бискупа, краља, монаха, забављача  – укупно тридесет њих – који се стидљиво крећу док их лешеви весело исмејавају, са подругљивим изразима и заједљивим примедбама, имитирајући гротескне покрете њихових тела.

Цела композиција, са дозом барокне лепоте, наглашеном контрастом између боја људског тела и шарених костима, запањујуће наглашава преокренут однос између заједница живих и мртвих: мртви уживају у активном животу – свирају на музичким инструментима, плешу, разговарају – док живи све више постају укочени и, како њихова тела постају све тврђа, губе свој телесни идентитет.

Наизменичност мртвих и живих створења ствара ритам анимације и мира, белог и боја, визуелни ритам који подсећа на саму људску културу. Нови осећај заједништва постиже се у, и кроз, форму сусрета живог лица са мртвим, конкретно упознавање онога што је раније било познато само као апстракција. Друштвени организам, представљен је на овом – и многим каснијим – муралима као флуидан и континуиран, повезан заједничком судбином – што је уметник нагласио кроз слику и симболику плеса.

***

“Dansе Macabre”, црква Светог Николе у Талину, Естонија, крај XV века

О изворима, времену и месту настанка оригиналног текста и иконографије Мртвачког плеса, постоји више теорија. Претпоставља се да је основна структура текста, вероватно и његова најстарија верзија, настала већ средином четрнаестог века и да је била непосредно инспирисана морбидном сликом коју је у психи средњовековног Европљанина оставила епидемија куге. Историчари и лингвисти и даље воде расправе да ли је тај претпостављени (и несачувани) архетип био написан на латинском, француском или немачком језику.

Извори литерарних мотива и иконографије ликовних представа (мотив плеса, сусрет човека са мртвацем) и чињеница да се у изворима спорадично помињу обреди који по опису подсећају на Danse Мacabre (или се изричито тако називају) наводи и на помисао да се првобитно радило о пантомимској инсценацији проповеди о смрти, извођеној у цркви, црквеном дворишту, или на двору као и да је обред можда настао накнадном христијанизацијом древних паганских погребних плесова. Ипак, није остала сачувана ниједна представа овог типа, настала пре петнаестог века.

По времену настанка и идејама које изражава, Мртвачки плес се надовезује на комплекс морализаторских тема које, инсистирањем на представама физичке смрти, указују на испразност овоземаљских задовољстава. Процват ових тема био је подстакнут кризом која је Европу захватила у првој половини четрнаестог века, са серијом ратова, земљотреса и глади, а достигла врхунац са епидемијом куге, средином века. Пресудна улога у њиховом креирању приписује се монашким редовима, доминиканцима и фрањевцима Настанак појединих представа Мртвачког плеса из петнаестог века може се довести у директну везу са доминиканцима: текст париске Danse Macabre из 1424. на енглески је, око 1430, превео доминиканац Џон Лидгејт; фреска насликана око 1440. године у Базелу налазила се на доминиканском гробљу, а представе мртвачког плеса из Амијена (средина петнаестог века) и Стразбура налазиле су се у доминиканским црквама.

***

Dance Macabre by Niklaus Manuel ca.1516-1519

Danse Macabre, Николаус Мануел (1519)

Danse Мacabre, као уметнички поджанр, свој процват доживљава у петнаестом и шеснаестом веку. Тада у Европи, у различитим техникама (илустрације манускрипата, графике, фреске, дрворези, рељефи, витражи, таписерије) настаје осамдесетак врхунских радова са овим мотивом. На њих наилазимо на гробљима, у манастирима, на зидовима цркава, као илустрације песама и манускрипта или штампане, у књигама, на календарима или у читанкама. Са појавом Гутенбергове штампарске пресе (1440), тема Мртвачког плеса шири се, као нова средњовековна мода, по свим областима католичке и протестантске Европе, а врхунац популарности доживљава у Француској и Немачкој.

Иконографија највећег броја представа Мртвачког плеса насталих у петнаестом веку у основи чине исти обрасци: континуирана поворка парова коју чине лешеви или скелети и представници земаљске хијерархије поређани у опадајућем низу, организована у композицију наглашене хоризонталности; текст песме Danse Macabre, низ дијалога између лешева/скелета и живих где се наглашава неизбежност смрти и људска немоћ пред њом, исписан испод слике.

Црква Светог Тројства у Храстовљу код Копра (1490)

Представе скелета углавном се јављају у италијанским и истарским мртвачким плесовима, док се у другим срединама чешће јављају мање или више распаднути лешеви. Представа се углавном чита слева надесно (изузеци су нпр. представе Мртвачког плеса из цркве Св. Марије на Шкрлинама у Берму и цркве Свете тројице у Храстовљу у Словенији) а често је “отвара” проповедник или аутор смештен на левој страни композиције, као у представама из Богородичине цркве у Либеку (1463), цркве Св. Робера у Ла-Шез-Дијеу (1460 – 1470), Богородичине цркве у Берлину; или једној од уводних илустрација у штампаним издањима Гија Маршана (Париз, 1485, 1486, 1490. и 1491).

Радња се по правилу одвија на отвореном простору, најчешће на гробљу (представа са базелског гробља доминиканаца), a у позадини представе Мртвачког плеса из Богогородичине цркве у Либеку види се панорама овог града. У представи из цркве у Кермарији у Бретањи (око 1450) и у француским штампаним издањима за која се претпоставља да копирају париски мотив из 1424. године (поменута Маршанова издања, Danse macabre Антоана Верара из 1492. и издања и Троа, рађена по Маршановим матрицама, из 1491, 1496. и 1729) појединачне фигуре или парови су уоквирени аркадама.

На композицијама се увек појављују исти предмети које носе скелети, односно лешеви: мртвачки покров и сандук, лопата, пијук и музички инструменти (дувачки, као труба и гајде и ударачки, добош и бубањ; дувачки инструменти обично се доводе у вези са ђаволом и приказују се као његови атрибути.

У тумачењу симболичког значења ових слика остало је нејасно да ли лешеве/скелете треба тумачити као персонификацију смрти или се ради о мртвацима – “двојницима” живих ликова? Исти атрибути (лопата, мртвачки покров, пијук) појављују се и током четрнаестог века као обележја антропоморфних приказа Смрти. Са друге стране, у појединим случајевима (као код Маршана) лешеви су у тексту који прати илустрације јасно одређени као мртваци.

***

“Плес смрти”, Михаел Волгемут (1493)

У представама Мртвачког плеса насталим у петнаестом веку лешеви/скелети по правилу не нападају живе. Њихов став се пре може назвати подругљивим него агресивним: у положају који сугерише да се ради о плесу, они хватају живе за руку или одећу, тек понекад покушавајући да им отму атрибуте друштвеног положаја.

Хијерархијски устројен, скуп живих јесте представа човечанства у малом, којом се изражава идеја о једнакости свих слојева, полова и животних доба пред смрћу. У раним представама (Париз, Кермарија) он се своди на мушке представнике различитих друштвених слојева, јасно дефинисане атрибутима свог статуса или занимања. Црквена и световна лица обично се наизменично ређају. Изузетак су представе из Богородичине цркве у Берлину, где су лаици и свештена лица одвојени у две поворке смештене лево и десно од представе Распећа; и у представи из гробљанске капеле у Пинцолу (1539), где се поворка лаика надовезује на низ црквених лица.

Женски ликови се први пут појављују у Мртвачком плесу са базелског доминиканског гробља. Њихов број је ограничен и оне се првенствено појављују у улози супруге владара (царица, краљица). У Мртвачком плесу жена (Danse macabre des femmes), који је 1486. у Паризу објавио Ги Маршан овај скуп је проширен и другим женским панданима уобичајених учесника Мртвачког плеса (кнегиња, опатица), као и представницама различитих животних доба жене (девојка, старица).

Почетком шеснаестог века иконографија ове теме се мења; то се превасходно запажа у штампаним верзијама Мртвачког плеса. Број ликова расте, а поред уобичајених представника друштвене хијерархије појављује се већи број жена и неколико представника животних доба. Мртвачки плес се све чешће конципира као низ појединачних сцена у којима леш или скелет напада живог човека, затеченог у типичној, свакодневној ситуацији. Радња се смешта у одговарајући амбијент, чиме се нарушава јединство простора карактеристично за представе настале у петнаестом веку. Социјална сатира је оштрија, а у представама насталим у срединама које су прихватиле реформацију антиклерикализам долази до пуног изражаја – као у Мртвачком плесу Николауса Мануела Дојча, насликаном на Гробљу доминиканаца у Берну (1514—1526). Ранији текст и даље прати илустрацију, иако више није неопходан за њено разумевање.

***

“Три жене оболеле од куге плешу”, Хендрик Хондиус (око 1564)

Својим сталним понављањем – готово да није било ниједне генерације Европљана која је успела да избегне епидемију куге – Црна смрт је временом постала узроком масовних хистерија. Тако је, у јулу 1518. године, непозната жена одједном почела да френетично плеше по улицама Стразбура. Према неким изворима, куга је тада у граду односила око петнаест жртава дневно; други извори, опет, не помињу епидемију у тој години.

У сваком случају, разни историјски документи – белешке лекара, проповеди по катедралама, локалне и регионалне хронике, чак и записници градског већа Стразбура – сагласни су у томе да су људ плесали. Није јасно зашто.

Извори се, даље, слажу да је, после овог појединачног инцидента, дошло до праве колективне маније: група, углавном млађих, жена се придружила и плесање се наставило. У августу је плесача било око четири стотине. Коначно, овај феномен је привукао пажњу градских власти и бискупа; неки доктори су коначно интервенисали и хоспитализовали плесаче. То се десило у септембру, и онда је одједном све престало, преко ноћи, као што се и појавило.

Касније се појавила контроверза: да ли је плес ових људи имао неке, пророчке или симболичке, везе са смрћу? Колико је он био инспирисан – тада већ скоро читав век присутним – мотивом Мртвачког плеса, у његовим разним уметничким представама? Да ли је град, можда, на почетку ангажовао професионалне плесаче – као део ритуала да се куга одврати – којима су се, после, самоиницијативно прикључили и обични људи?

Чињеница је да ниједан од примарних извора не помиње никакве жртве; све приче о томе потичу из каснијих, препричаних, верзија. Исто тако, не постоји сагласност о идентитету жене која је почела са плесом: у неким изворима, она се помиње само као “непозната жена”, у другим је наведено само њено презиме “фрау Трофеа”, али без ближих података. Коначно, и подаци о томе колико је било учесника овог колективног плеса се разликују, од једног до другог записа; углавном, ти бројеви се крећу између педесет и четири стотине.

Неке модерне теорије овај феномен објашњавају масовним тровањем, узрокованим токсичним и психоактивним супстанцама (ерготамин) садржаним у гљивама које су обично расле уз житарице (најчешће раж) коришћене за хлеб. По другим схватањима, мало је вероватно да би на психотропне супстанце толико много људи реаговало на исти начин, као и да би њихов ефекат трајао и по неколико дана, колико су трајали ови плесови. Коначно, овај феномен је забележен  у на неким другим местима (Швајцарска, долине Рајне и Мозела) са сасвим другачијом микроклимом и вегетацијом.

Сасвим је могуће да објашњење треба тражити у масовној психози изазваној стресом: Стразбур, а и други градови у Алзасу и долини Рајне, где је долазило до овог колективног плеса, тада су били тешко погођени, најпре глађу а онда и епидемијом куге, са претежно сујеверним становништвом. Те чињенице, великим делом, могу да објасне разна бизарна понашања, укључујући и масовне психогене поремећаје који су се ширили брзо и широко, понављајући матрице којима се ширила и сама епидемија.

Колоритне визије “Мртвачког плеса”, које су средњовековне вернике плашиле са зидова и мурала цркава и гробаља, овој колективној хистерији су само додатно допринеле.

***

Hans Holbein the Younger - Wikipedia

Ханс Холбајн Млађи (аутопортрет, 1542)

NPG 4358; Sir Thomas More - Portrait - National Portrait Gallery

 

Томас Мор (Ханс Холбајн Млађи, 1527)

 

Мотив Мртвачког плеса на чудан начин је повезао и судбине двојице изузетних Европљана шеснаестог века: немачког сликара Ханса Холбајна Млађег и енглеског правника, филозофа и државника, Томаса Мора.

Плес смрти, по многима најбоље Холбајново дело, је велики, иако мрачан тријумф уметности касне ренесансе. У серији од тридесет четири дрвореза, Смрт улази у свакодневне животе људи из различитих слојева друштва – од папе, преко лекара, до земљорадника. Свако од њих добија посебан – данас бисмо рекли, персонализован – третман: витеза набија на његово копље; војвоткињу извлачи за ноге из раскошног кревета; морнаров јарбол ломи на два дела. Смрт, велики нивелатор свих и свакога, не даје ником да побегне. Холбајн, чак, у гледаоцу ствара подсвесан утисак да она према богатим и моћним поступа са неком дозом додатне, бруталне силе.

У том смислу, Плес смрти јесте претеча сатиричних слика и политичких карикатура које ће се, у потпуном облику који данас познајемо, појавити тек у осамнаестом веку. На пример, Смрт се шуња иза судије, који игнорише сиромаха да би помогао богаташу, и ломи штап, симбол његове моћи, на двоје; судијски ланац око врата Смрти сугерише њену освету корумпираним судијама у име оних који су били неправедно затворени. Са друге стране, Смрт помаже сиротом орачу, водећи његове коње иза плуга уместо њега, и ослобађајући уморног човека живота проведеног у свакодневном тешком раду; црква, која блиста у позадини, поручује гледаоцу да је стари човек на свом путу у Небеса.

Ову серију дрвореза Холбајн је урадио између 1523. и 1525. године, негде на средини својих двадесетих година, док је био у швајцарском граду Базелу. Тих година, он је зарађивао за живот сликајући мурале и портрете, украшавајући обојене стаклене прозоре и илуструјући књиге. Годину дана пре него што је почео рад на Плесу смрти (који је трајао три године), Холбајн је илустровао Лутеров првод Новог завета са грчког на немачки; радило се о књизи која је имала огроман и трајан утицај на немачку психу: она је, дословно, променила немачко схватање хришћанства и тако запечатила успех Реформације у северним немачким земљама. Овај детаљ говори нам да је Холбајн радио јако близу самог срца све бржег покрета немачке антикатоличке верске реформе. Али, то нам и објашњава зашто је омражени католички клер заслужио посебно мрачан третман Смрти у Холбајновим представама: она вуче дебелог oпата за мантију, одводи опатицу као што би одвела неку животињу, а посебан – данас бисмо рекли VIP – третман предвиђен је за самог папу: њега посећује делегација састављена од два костура и два демона.

18.The Judge

Судија (18)

28.The Miser

Шкртица (28)

 

За разлику од класичних представа Мртвачког плеса, које се понављају кроз векове, уз незнатне варијације у детаљима, које су диктирали локалитет и епоха, Холбајн је оригиналан: код њега нико не плеше са Смрћу. Уместо (понекад чак и комичне) катарзе, која избија из ранијих плесова, овде смо суочени са, готово бруталним, реализмом; свака људска фигура код Холбајна реагује на Смрт онако како би то радила и у стварном животу: стари човек се држи стоички; витез се, у паници, бори свом својом, сада бескорисном, снагом; богата шкртица шири руке, у мешавини беса и ужаса; путујући трговац је у журби – готово је толико заузет да чак и призна да је његово време дошло…

31.The Knight

Витез (31)

15.The Abbess

Опатица (16)

Холбајново ремек дело чине још већим минијатурне димензије у којима је радио, а које ми данас – на репродукцијама – тешко можемо и да потпуно схватимо. Сваки дрвени блок – једна слика – био је, у оригиналу величине четири стандардне поштанске марке сложене у квадрат. Саме блокове дрвета секао је Ханс Лицелбергер, мајстор свог заната и чест Холбајнов сарадник: исекао је четрдесет један, и имао још десет у раду када је и њега Смрт прекинула. Блокови су онда продати повериоцима и коначно штампани, и по први пут објављени, 1538. године у Лиону, под насловом Les simulachres et historees faces de la mort.

Књига је имала фантастичан успех и од тада се, дословно, стално негде штампају нова издања: само у првих двадесет пет година било их је једанаест, не рачунајући ту једно стотинак пиратских издања… Овај Холбајнов рад је имао велики утицај на низ писаца и уметника: од Рубенса у Фландрији до Милеа у Француској и Дикенса у Енглеској.

Некако врло брзо по завршетку свог “Плеса смрти”, 1526. године, Холбајн је напустио Базел и дошао у Лондон; тамо се појавио са писмом препоруке свог пријатеља и муштерије (1523. је насликао његов портрет), највећег хуманисте шеснаестог века, Еразма Ротердамског, који од 1521. живи у Базелу. Холбајн је радио и илустрације најпознатијег Еразмовог дела, чувене “Похвале лудости”. У писму свом пријатељу Томасу Мору, тада канцелару војводства Ланкастер, Еразмо пише:

“Уметност се смрзава у овом делу света, и он је на путу за Енглеску да покупи неке анђеле.”

Осам година касније, у влаги и полумраку ћелије у лондонском Тауеру, Томас Мор пише свој последњи, тестаментални, спис: “Дијалог између утехе и патње” у којем, на алегоријски начин, описује Енглеску свог времена, разапету између борби за власт моћних барона, непредвидивости хировитог владара и редовних епидемија. У деветнаестом одељку, међутим, Мор кроз монолог свог главног јунака, Антонија, читаоцу даје један живописан  и реалистичан приказ смрти, а кроз њега, метафорички, и ону вечну истину о привремености свих земаљских задовољстава – укључујући и највеће световне или духовне власти.

Погледајмо заједно тај кључни пасус у Моровом тексту:

“But now while we well know that there is no king so great, but that all the while he walketh here, walk he never so loose, ride he with never so strong an army for his defence, yet himself is very sure, though he seek in the mean season some other pastime to put it out of his mind, yet is he very sure, I say, that escape he can not, and very well he knoweth that he hath already sentence given upon him to die, and that verily die he shall, and that himself though he hope upon long respite of his execution, yet can he not tell how soon, and therefore but if he be a fool, he can never be without fear, that either on the morrow or on the selfsame day, the grisly cruel hangman death, which from his first coming in, hath ever hoved aloof and looked toward him, and ever lien in a wait on him, shall amid among all his royalty and all his main strength, neither kneel before him, nor make him any reverence, nor with any good manner desire him to come forth, but rigorously and fiercely grip him by the very breast, and make all his bones rattle, and so by long and diverse sore torments strike him stark dead in this prison, and then cause his body to be cast into the ground in a foul pit within some corner of the same, there to rot and be eaten with wretched worms of the earth, sending yet his soul out further unto a more fearful judgment, whereof at his temporal death his success is uncertain, and therefore though by God’s grace not out of good hope, yet for all that in the meanwhile in very sore dread and fear, and peradventure in peril inevitable of eternal fire.”

“Сада када знамо да нема краља тако великог, већ да ће сваки доћи овде … јер никада неће јахати са тако снажном војском која би га бранила … и он сам је врло сигуран да побећи неће моћи, и врло добро зна да му је пресуда већ изречена, и да ће сигурно умрети … само не зна колико брзо, и према томе, осим ко није будала, он никада не може бити без страха, или од сутрашњег дана или од неког дана, када ће грозан и суров џелат да дође … и усред свог његовог краљевства и снаге, неће пред њим да клечи, нити ће га поштовати … већ ће га строго и дивље шчепати за други и смрвити му кости … и потом му тело положити у земљу, у неку јаму у ћошку, да тамо труне и једу га бедни црви земље, а душу ће му послати даље, на много страшнији суд, јер док је у његовој световној смрти успех неизвестан и за Божју милост није изгубљена нада, ипак за све у међувремену остаје страх, да ће можда вечна ватра бити незбежна.”

Дубока феноменолошка, симболичка и психолошка веза између Холбајнових слика и Морових речи је више него очигледна. То, наравно, код обојице уметника може да буде и само њихова лична визија оног заједничког, доминантног духа времена, те опсесије смрћу која је остала трајна последица Црне смрти у средњовековој Европи. Уосталом, прво штампано издање Холбајнових дрвореза Томас Мор није стигао ни да види: погубљен је у лондонском Тауеру 6. јула 1535. године у педесет седмој години живота (тачно четири века касније Католичка црква прогласила га је свецем), три године пре него што се појавила књига у Лиону.

Међутим, шта је све било у Холбајновом пртљагу када је, више гладан него сит, дошао у Енглеску 1528. године? Да ли је, поред Еразмовог писма препоруке, са собом носио и копије свог ремек-дела, Плеса смрти? За разлику од великих портрета на платнима, оне су биле мале и лако су могле да се понесу на пут. Уосталом, шта би било логичније за сликара, који сања о почетку каријере у страној земљи, него да са собом понесе и свој дотад најбољи рад – и то не на било коју тему, него баш на ону која је, у том тренутку, заједничка тема читаве Европе?

Ако је Томас Мор, у својим сусретима са Холбајном – а у те две године, за време сликаревог првог боравка у Енглеској, њихови сусрети су били чести – имао прилику да види и његове визуелне представе Плеса смрти, оне су на њега свакако оставиле дубок утисак; до те мере да су инспирисале и готово, пророчки, текст који је написао у тамници, и за који је, вероватно, и сам знао да је његов последњи текст у животу.

Пре него што завршимо овај одељак, једна мала, али на овом месту неизбежна, дигресија о сликару и писцу.

Ханс Холбајн Млађи умро је, у свом изнајмљеном лондонском стану, неутврђеног дана између 7. октобра и 29. новембра 1543, у четрдесет петој години. Узрок његове смрти није нигде званично забележен: фламански песник, сликар и историчар, Карел ван Мандер, биће први – неких педесет година касније – који ће написати да је Холбајн умро од – хм, па већ знате чега – куге.

Велики сликар је, у моралном смислу, био јако контроверзна личност. Све три његове мецене – Томас Мор, Ана Болен и Томас Кромвел – завршиле су своје животе са главама на пању, под оштрицама секира џелата Хенрија VIII. То Холбајну није ни мало сметало да се јавно дистанцира од сваког од њих чим би пао у немилост власти и да крене даље у потрази за спонзорима, настави да се богати, вара своју жену Елизабету коју је оставио у Швајцарској, води љубав са својим моделима и прави ванбрачну децу – чији број никада није тачно утврђен.

Холбајн је успех мерио, злобно су коментарисали неки његови савременици, не толико бројем слика, колико бројем дуката и жена. Тај свој младалачки сан о успеху завршио је као дворски сликар самог Хенрија VIII – убице троје његових добротвора и пријатеља – за годишњу плату од само тридесет фунти (око двадесет хиљада евра данас). Ова бизарна околност навела је његовог првог заштитника – Еразма Ротердамског – на нимало ласкаву оцену Холбајна у писму швајцарском композитору Бонифацију Амерсбаху, њиховом заједничком пријатељу:

“… тај човек је једноставно преварио и издао свакога, коме је био препоручен.”

Да ли је Холбајн заиста био једна непоуздана варалица, издајник и неморалан човек – како то огорчено тврди мудри Еразмо – или је једноставно живео у таквим временима? О том аривизму нека размишља сваки читалац сам за себе.

А ваш приповедач, судећи са историјске дистанце и држећи се чињеница, може да констатује само: сво четворо историјских личности које су пресудно утицале на  Холбајнов живот – Еразма Ротердамског, Томаса Мора, Томаса Кромвела и Хенрија VIII – ми данас можемо да замислимо само на основу њихових портрета које је насликао Ханс Холбајн Млађи (портрети Ане Болен, које је Холбајн исто насликао, су после њене егзекуције, по Хенријевом наређењу, уништени – у чему је, по неким изворима, учествовао и сам сликар) Да свих тих портрета није било – историја би остала ускраћена за њихове слике и ми данас не бисмо знали како су ти људи уопште изгледали.

***

Герхард Алценбах, XVII век

Од друге половине шеснаестог века популарност теме Мртвачког плеса у форми поворке постепено опада. Корпус визуелних представа насталих у току наредна два века, а донекле и почетком деветнаестог века, поред спорадичних монументалних зидних композиција које остају у оквирима до тада примењиваних иконографских решења, углавном се своди на репринт издања или реплике Холбајнових Simulachres. Последице ових промена у иконографији било је осамостаљивање појединих епизода и развој читавог низа тема изведених из изворног Мртвачког плеса: Девојка и Смрт, различити облици memento mori, портрет изведен из формуле сусрета човека и смрти, које свој врхунац доживљавају у барокној уметности. Истовремено, идеје које су се до тада изражавале кроз тему Мртвачког плеса сада добијају нове иконографске формулације: представе сталежа, животних доба и Фортуниног точка. са персонификацијом смрти изведеном из Мртвачког плеса као обавезним елементом.

Типичан пример новог стила је графика немачког уметника Герхарда Алценбаха, из седамнаестог века: она представља Смрт као женску особу одевену у последњу моду тог времена и садржи текст на латинском који је, у ствари, помало злобна сликарева порука извесној Хелени:

“О Хелено од моде, следбенице стила, богата и поносна паунице, окрени своје мисли брзо ка Божјем суду, тако да можеш имати добар крај.”

До поновног оживљавања теме Мртвачког плеса у изворном облику долази средином деветнаестог века, када она постаје предмет интересовања уметника ио и историчара, па је њен даљи синтеза и интеракција уметничких и научних тумачења. У новим уметничким обрадама иконографија Мртвачког плеса се најчешће своди на мотив сусрета човека са смрћу или на саму персонификацију смрти, представљену као скелет са косом или пешчаним сатом. Истовремено, историчари уметности објављују прве кратке прегледе историје ове теме у којима се суштина Мртвачког плеса, по правилу, своди на сусрет Смрти и њене жртве.

Данас се под називом Danse macabre врло често обухвата читав комплекс иконографије смрти. Њега је тешко свеобухватно дефинисати, јер се састоји од помешаних метафора: плеса, дијалога и насиља. И у модерним временима, као и у временима када је настао, он гледаоца и читаоца суочава са визијом сопственог одласка, показујући му како Смрт позива све и свакога без разлике, независно од тога да ли је неко стар или млад, богат или сиромашан, на високом положају или обичан човек.

И даље, мотив функционише и као текст, и као визуелна тема (слика, рељеф, скулптура), и као звук (музика) и као комбинација свих ових утисака (позоришна представа или филм).

Тако је Danse Macabre назив једне песме Шарла Бодлера, тема приповетке “Маска црвене смрти” Едгара Алана Поа, у свом немачком облику (Totentanz) назив свите Франца Листа, симфонијска поема Камија Сен-Санса, мотив у филму “Седми печат” Ингмара Бергмана

А атмосферу очаја у Европи, усред Шпанског грађанског рата и у праскозорје Другог светског рата, поетски је представио британско-амерички песник Вистан Хју Оден, у својој поеми Danse Macabre из 1937. године:

“Збогом, ви салони уљуђени тако,
Професорско умно гдје и зашто, с фраком,
Дипломате, препуни самосвјесне помпе,
Сада рјешавају ствари плин и бомбе ….

Јер Враг се побуни, прекршивши ријеч,
Динамитом пут свој из тамнице пробије …
Он ван изађе ко грипе зараза,
Стоји покрај моста, чека покрај газа …

Милијуни већ злу свом нису избјегли,
Ко голуби чари змијској му подлегли,
На земљи стотине стабала се суши,
Сјекира сам, зато морам да их рушим …
Морам преузети бригу око ватре,
Течне да градове људске чежње сатрем …”

(превод Марко Вешовић и Омер Хаџиселимовић, 2009)

 

XXVII

Гробља и сахране

 

“Свети Себастијан моли за умрле од куге”, Жозе Лиферин (1497)

“И нису на само једним носилима била по два или три натоварена тела, нити се то десило само једном; не, много их је избројано на којима су били муж и жена, два или три брата, отац и син, или ма ко други са њима. Безброј пута се десило да је свештеник ишао са крстом иза неког покојника, а троја или четвора кола са телима успут би се прикључила поворци.”

(Ђовани Бокачо, “Куга у Фиренци”, 1348)

Ех да, нисте били те среће… Црна смрт вам је у партији шаха дала мат – и тако сте поделили сте судбину милиона Европљана који крај ове приче никада неће прочитати. Али, ваша смрт сада није само ваш проблем: шта учинити са вашим телом? Овим питањем – правом ноћном мором за разне градске власти, цркве и обичне људе тадашње Европе – бавићемо се данас. Пред крај нашег путовања кроз Средњи век пратићемо погребне поворке, попричати са гробарима и присуствовати сахранама жртава куге.

***

Poster used during the plague epidemics, showing Death as triumphant. These posters were placed outside the houses where there were plague victims

Знак на вратима кућа у којима има умрлих од куге, непознати аутор, Аугзбург, око 1607.

У већини људских култура, мртво људско тело се уклања што је пре могуће. Његово брзо распадање (посебно у топлијим и влажнијим климатским условима ствара непријатан призор и мучан задах. У средњовековним и раним модерним културама људи се суочавају са смрћу много чешће него данас; незгоде су фаталне, стари људи обично умиру у својим домовима, где се одржавају бдења и други пре-погребни ритуали. За разлику од Јевреја и муслимана, хришћани и своја светилишта окружују мртвим телима: у дворишту готово сваке цркве наилазимо на гробове верних; они су симбол духовног јединства две заједнице, оне живих и оне мртвих.

Ужаси куге често подразумевају и мртва људска тела: генерације сматрају да лешеви који труле преносе заразу. Читав век пре Црне смрти, француски витез Жан де Жонвил, велики хроничар тринаестог века, пише о “заразном смраду” мртвих на бојном пољу, од којег трајно обољевају живи. Надбискуп Милана, Федерико Боромео, за време епидемије 1630. године, бележи да “несумњиво, гомиле лешева и одвратан смрад хране заразу“. Доктор Бертран из Марсеја 1720. године описује “инфекцију која се подиже из масе трулих тела” за које он верује да садрже “нечисте честице” које су проузроковале кугу.

***

Pyrrhos kills Polyxena, The Trojan War (ÖNB 2773, fol. 212v), c. 1445-1450

(око 1445. – 1450. године)

Са ратовима, таласима глади и, коначно, пандемијом куге, јављају се многи нови проблеми са сахрањивањем у Европи. Најпре, они теолошки: по тада доминантном хришћанском веровању, када на дан Страшног суда мртви ускрсну, њихова физичка тела и душе се поново сједињавају. Баш због те доктрине, телесног ускрснућа, Црква инсистира на сахрани нетакнутог тела (а не на кремацији, која се, рецимо, примењује у неким другим религијама) тако да је потпуно уништење тела драстична мера. Спаљивање јеретика, содомита и вештица у Средњем веку не представља превасходно суров метод егзекуције, већ начин да се овим грешницима онемогући ускрснуће; ту је паралела очигледна: ако спаљивање куће јеретика значо симболично уништавање његовог земаљског дома, онда је спаљивање његовог тела симболично уништавање небеског дома.

Међутим, у време Црне смрти, ни мртва тела нису сигурна – и то не само тела умрлих од куге, него и она која су већ од раније у земљи. Извештаји о чопорима гладних вукова која ископавају и прождиру тела по гробљима периодично се појављују у готово сваком средњовековном граду, нарочито зими када животиње немају хране. Неки теолози тада, сасвим озбиљно, разматрају питање да ли ће животиње које су прождрале људе такође ускрснути, на дан Страшног суда,  како би после повратиле свој оброк – и тако омогућиле ускрснуће поједеним људима.

Међутим, Црква нема проблем са гладним животињама, него и са људима чији су обичаји, понекад, јако бизарни. Тако је, на пример, за високе државне, војне или црквене званичнике који би изненада умрли на путу, далеко од своје земље, било сасвим уобичајено кување њиховог мртвог тела. Тело би се прво распорило, из њега избациле све изнутрице, а труп и удови онда кували у лонцу, све док место не би отпало са костију. Осушене кости би се онда ставиле у неку врећу и лако (а и без опасности заразе) транспортовале у земљу преминулог, где би се за њих организовала прописна црквена сахрана.

Ова пракса се најпре, још у тринаестом веку, почела да развија у Немачкој – зато се у Средњем веку и звала, на уобичајеном латинском који се тада користио у целој Европи, Mos Teutonico, или “тевтонско балзамовање”. На тај начин су, уосталом, у Француску транспортовани посмртни остаци и два каснија свеца: француског краља Луја IX (који је умро од дизентерије 1270. године у Тунису, за време осмог крсташког рата) и доминиканског свештеника, филозофа и теолога, Томе Аквинског (који је умро 1274. године у опатији Монте Касино, близу Рима).

Црква је, наравно, на те обичаје све време гледала са негодовањем, не уважавајући околности смрти и практичне разлоге транспорта: папа Бонифације VIII је, под претњом екскомуникације, коначно забранио Mos Teutonico својом булом Detestandae feritatis, 1299. godine. Комадање мртвог тела  његово кување осуђено је оштрим речима: названо је “дивљачком злоупотребом” (feritatis abusum), док је обичај оцењен као “суров” и “ужасан за верне” (saevitia … mentesque fidelium horror conmoveat).

***

Куће оболелих од куге и гробље, Flandria Illustrata (1641)

Већ постојећим, теолошким дилемама средњовековних сахрана Црна смрт је додала и нове: здравствене, организационе, логистичке. Стопе смртности су биле тако високе (а, видели смо у ранијим наставцима, страх од заразе још и већи) да су уобичајени обичаји и ритуали морали да буду скраћивани, а негде и потпуно напуштени: гомиле лешева су се, једноставно, бацале у јаму и затрпавале. Како су те проблеме решавали поједини градови?

Становници Катаније – знамо да су се код њих, на самом почетку епидемије, склонили оболели Месињани – били су први Европљани који овај проблем покушавају да реше спаљивањем тела, изван градских зидина. Венеција, такође, прибегава кремирању посмртних остатака жртава куге у току епидемије 1575 – 1577. године, што једног посматрача наводи да опише “облаке дима” изнад острва Лазарето Векијо, на којем је био смештен карантин. Извесно да је било и других градова који су примeњивали исту праксу, али већина није: страх да ће ватра ослободити токсичне елементе назад у атмосферу (тзв. мијазма) спречавао је масовне кремације. Бацање тела у реке било је исто проблематично – због загађивања низводног тока – а бацање у море (што је све време била дилема за власти приморских градова) због ризика да висока плима касније на обалу врати распаднуте лешеве.

У целини, градови Европе су на располагању имали своја уобичајена гробља, као и порте и крипте у црквама. Поред тога, у католичким (од шеснаестог века и у протестантским) земљама сматрало се да ће душа преминулог наћи свој мир једино ако њено тело буде сахрањено у освештаној земљи. Дакле, не било каквој. Гроб је, исто тако, морао да буде довољно дубок: средњовековни статути италијанскe Пистоје и фландријског Турнеа садрже исту одредбу о минималној дубини од “шест стопа” (око метар и осамдесет сантиметара) како би се спречило да смрад од труљења избија на површину, као и да остатке развлаче пси и друге грабљивице.

Пожељно је, наравно, било сахрањивање у сандуцима, али жртве су падале таквом брзином и у таквим бројевима, често без икакве породице која би о њиховим телима могла да води рачуна, тако да је овај захтев, на врхунцима епидемија, углавном био одбациван као неразуман.

Обичаји четрнаестог века такође су налагали да се преминули сахрани, ако је то икако могуће, у својој парохији: сматрало се да ће тако, на Судњи дан, бити ближи својој породици и пријатељима, али исто тако да ће његов гроб служити потомцима као подсетник да треба да се моле за његову душу у међувремену – док се она налази у Чистилишту. У епидемијама куге, међутим, расположив простор у криптама цркава (испод њиховог пода) и у портама био би брзо попуњен. Бокачо је, међу првима, поменуо како се тела више нису носила у одређену цркву него би се бацала у најближи доступан гроб.

Хронике Црне смрти садрже низ прича – од којих су неке сигурно и апокрифне, али су неке и историјски потврђене – о разним локалним властима које су биле принуђене да купују доста простране земљишне поседе за масовне сахране када би простор на редовним гробљима био попуњен, и о свештеницима који би то земљиште после освештавали. Једна од најпознатијих таквих прича је она о папи Клементу Шестом који је посебном енцикликом освештао читаву реку Рону у Француској, да би се у њу могла бацати тела умрлих од куге.

Клемент (који је тада столовао у француском Авињону) је поред тога купио и освештао цело једно велико поље (близу данашњег места Моријак, између Лиможа и Клермон-Ферана, касније је ту подигнута црква Basilique Notre-Dame-des-Miracles) на коме је сахрањено једанаест хиљада тела, и наредио освештавање новог гробља у Даблину, у Ирској, на коме је – ако је веровати тадашњим хроничарима – сахрањено око педесет хиљада жртава куге.

“Масовна гробница жртава куге у Лондону 1665” Семјуел Девенпорт (1865)

И разни други црквени великодостојници прихватили су праксу освештавања земљишта за сахране преко посредника: тако је надбискуп од Јорка у Енглеској за само два месеца (јул и август 1349. године) освештао седам од једанаест нових гробаља у својој бискупији, а анонимни хроничар из Клостернојберга, аустријског градића близу Беча, извештава нас како су бечке црквене власти “забраниле даље сахрањивање по црквама због смрада и ужаса” па је, “између 31. маја и 29. септембра (1349) ископано пет великих и дубоких јама изван градских зидина у које су бачена тела несрећника”.

А масовне гробнице су коришћене и за време епидемије куге у  Лондону 1665. године, о чему је у свом дневнику писао Данијел Дефо, а уметнички на овој графици из 1865. приказао британски сликар Семјуел Девенпорт.

***

“Велика куга у Марсеју”, Мишел Фрер (1720)

У свим епидемијама куге, као посебан проблем локалних власти, била је и организација јавних служби које су се бавиле сахрањивањима:

“Толико много ће их лежати мртво по кућама да ће људи ићи улицама и викати: “Пошаљите своје мртве!”. И мртви ће бити у гомилама, на запрежним колима; бацаће их на гомиле и спаљивати. Људи ће по улицама дозивати: “Има ли још негде мртвих?”

Ово апокалиптично предвиђање фирентинског верског реформатора и пророка, Ђиролама Савонароле, из средине 1490-тих, као и код свих других пророка, само делимично се ослањало на претходна искуства а делимично је најавило оно што ће се тек догодити. У свим већим европским градовима, у току тзв. Друге пандемије (петнаести  и шеснаести век) појавила се потреба за тзв. страшним људима који су чистили људски отпад. Дан за даном, запрежна кола и  двоколице које су вукли коњи ишле су, унапред утврђеним рутама, све чешће се заустављајући да покупе понеко тело заостало у споредној улици, да провале у кућу у којој су се некада налазили живи људи да из ње покупе лешеве или да са прозора изнад њих, на гомилу лешева баце још један.

У Венецији, људи у баржама званим piatte пловили су по каналима, извлачећи чакљама лешеве који су плутали по површини воде, узвикујући застрашујући позив: corpi morti (“мртва тела”). Сви који би тела својих вољених сакрили од ових сакупљача били би подложни тешким казнама. Као и лешинари у животињском свету, они су играли виталну улогу у градској екологији, уклањајући мртве да њихово распадање не би даље допринело ширењу заразе.

У својој Рочестерској хроници (1348) Вилијам Ден се жали како:

“… нема никога да однесе лешеве, тако да људи и жене морају да носе тела својих мртвих на сопственим леђима и бацају их у масовне гробнице.”

И ма колико сами били страшна, ужасавајућа слика и појава, ови сакупљачи мртвих би преживеле бар поштедели оног последњег, срцепарајућег, испраћаја.

Plague: carting the dead, by Moynet | Wellcome Collection

Зависно од величине града, и интензитета епидемије, месни гробари су понегде служили и као сакупљачи мртвих, као у Барселони, 1651. године. Њих је предводио тзв. “стражар куге”, службених чији би задатак био да рашчисти пут за њихову страшну двоколицу и растера уобичајене радозналце. За тај задатак су у италијанској Пистоји, 1348. године, градске власти изабрале шеснаесторицу младих и здравих мушкараца, који су били звани becchini. Као и њихове безбројне колеге широм Европе, и они су били добровољци који би за свој посао добили плату – ако би поживели довољно дуго да је приме.

Као и гробари, лекари, свештеници и нотари, и сакупљачи мртвих су имали стални контакт са умирућим и мртвим људима, што је значило огромну шансу да се и сами заразе. Већ прва, чак и неодређена, назнака да би можда могли да буду болесни подразумевала је да ови људи, истог часа, буду под оружаном пратњом спроведени у карантин, без икаквог контакта са здравим људима, све до краја епидемије и истека уобичајеног карантинског периода од четрдесет дана.

Кршење ове наредбе о изолацији био је један од типичних злочина које су сакупљачи мртвих могли да почине. Други су били они злочини који би проистицали из њиховог приступа домовима својих суграђана: крађа, вандализам, силовање и физички напад.

Сакупљачи мртвих су се бринули о свом здрављу како су знали и умели: многи су носили амајлије или жвакали орахе јер су веровали да ће их то заштитити. Занимљив детаљ је остао записан у Милану, у седамнаестом веку, где су градске власти и сакупљаче мртвих и гробаре снабделе торбама са посебним прашком да их носе око врата.

У тим прашковима налазили су се, сами или помешани: сумпор, арсеник, палестински тамјан, каранфилић, индијски орах, ђумбир, лист од роткве, кора од поморанџе, семе дивљег седефа, листови од божура, мастика, мирисна смола од смирне – све супстанце за које се веровало да могу да растерају, разблаже или учине безопасним “отровни ваздух” који је преносио кугу.

Од средине шеснаестог века, када је Ернандез де Банколо, по налогу шпанског краља Филипа Другог, први донео семе дувана у Стари светсакупљачи мртвих би свој посао обављали пушећи луле: поред смирујућег ефекта дувана, веровали су и  да дим из луле пречишћава кугом затровани ваздух.

А како је још Грк Гален, праотац медицине, упозорио да “лоше расположење смањује отпорност организма”, сакупљачи мртвих су се јако трудили да тај савет следе. Тако су у Барселони 1651. године – како је забележио извесни Мигел Парет, штављач кожа –

“… све време свог посла ишли около и свирали гитаре, тамбуре и друге инструменте који би им скренули пажњу са мучних слика.”

Али, исувише често се дешавало да све те амајлије, молитве и профилактичке мере не успеју да заштите сакупљаче мртвих од заразе. Многи, заиста, не би доживели чак ни оних петнаест дана колико су морали да раде до прве плате. Онда би град морао да нађе замене за њих. Када добровољаца више не би било, власти нису имале други избор него да одношење мртвих обезбеде принудом. Иако је то значило, неизбежно, и више наоружаних чувара који би морали да пазе да не побегну, одношење лешева би било поверавано затвореницима и ратним заробљеницима, а – у приморским градовима – и веслачима на галијама. Свима њима би, великодушно, као награда била обећана слобода. Онда кад епидемија куге буде завршена, наравно. И ако преживе до тада – подразумевало се.

***

Pin on Art History

Непознати фламански аутор, XVII век

Ипак, као и у сваком времену, и тада се понекад догађају чуда: као рецимо у овој причи шведског бискупа из Линћепинга, Николауса Херманија, из 1405. године.

Трогодишњи дечак умире од куге; поштујући древни обичај, у његовим последњим часовима родитељи и рођаци читају молитве за његову душу, а после смрти отац изнад његовог тела чини знак крста, и рецитује по пет молитви Оче наш и Здраво Марија; то су тзв. “pro defuncto” молитве, за мртве.

Док све то чини, отац – открива нам у причи бискуп Хермани – почиње да размишља о могућности чуда. Изговарајући молитве, он се не задржава само на кратком, уобичајеном, ритуалу: све време мисли о нечем већем. Да ли ће бити награђен за своју веру:

“Његов отац Олов означио је дечака знаком крста и прочитао пет Оченаша и Здравомарија као што се чини за мртве. Али, док се молио, пало му је на памет да би у име дечака могао да учини обећање гробу господара Николе, ако му би тај мали живот могао да му се врати. И после кратког времена, отац и мајка су открили сасвим мало црвенило на његовим образима и очним капцима, и коначно су његови удови почели да се покрећу, вратио се у живот и живи здраво и весело и данас, на дан апостола Светог Петра и Павла, године 1411.”

У време када је бискуп ово писао, дечак је имао, дакле, девет година и срећно је преживео пандемију куге – или се вратио из мртвих – и вероватно већ заборавио своје трауматично искуство. Али Средњи век је, свакако, био и време чуда и овакве приче, биле оне апокрифне или не, нису биле непознате.

***

А ову нашу, помало сумрачну, шетњу по средњовековним гробљим