Zeneca

Za one koji veruju da će vakcina protiv korona virusa okončati ili barem zaustaviti pandemiju, ili se nadaju da će biti otkriveni novi lekovi koji će uspeti da otklone ili olakšaju njene posledice – i dalje postoje brojni razlozi za zabrinutost. Jedan od ključnih je pristup sve većeg broja zemalja: umesto da rade zajedno, na oblikovanju i implementiranju jedinstvene, globalne, strategije, one se zatvaraju u svoje granice, vodeći se pravilom “moja zemlja prvo” u razvijanju i distribuciji mogućih vakcina ili odgovarajućih zdravstvenih tretmana.

Ovaj “nacionalizam vakcina” nije samo moralno upitan, on je fundamentalno pogrešan i sa same zdravstvene strane jer otežava globalno smanjenje prenosivosti zaraze. A globalna prenosivost je ovde od ključne važnosti: ako zemlje sa velikim brojem slučajeva bolesti kasne u dobijanju vakcine i drugih lekova, pandemija će nastaviti da destabilizuje globalne lance snabdevanja i tako podriva globalnu ekonomiju. Posledice će trpeti svi. Suočen sa dimenzijama i nepredvidivim tokovima širenja bolesti, svet mora da optimalizuje resurse kojima će se suprotstaviti; za to su neophodna globalna upravljačka tela koja bi alocirala, distribuirala i verifikovala isporuku buduće vakcine protiv korona virusa. U ovom slučaju nauka – a ne politika – mora da oblikuje strategiju.

Samo radi ilustracije u kojoj meri su dosadašnje aktivnosti na pronalaženju vakcine bile haotične i neusklađene, navešćemo nekoliko najvažnijih od mnoštva činjenica vezanih za neku od sedamnast različitih vrsta vakcina na kojima se u svetu trenutno radi:

  • Evropske zemlje, Fondacija Bila i Melinde Gejts i Wellcome Trust izdvojile su oko osam milijardi dolara za finansiranje tzv. ACT (Access to Covid-19 Tools) paketa čiji je cilj brzi razvoj novih zdravstvenih tehnologija u oblastima povezanim sa korona virusom. U ovoj inicijativi, međutim, ne učestvuju SAD, Rusija i Indija.

 

  • Pol Hadson, predsednik kompanije Sanofi izjavio je da SAD “imaju pravo na najveću pre-narudžbinu” vakcine, prema investicionom sporazumu koji je kompanija u februaru 2020. zaključila sa američkom Upravom za napredna biomedicinska istraživanja i razvoj (the U.S. Biomedical Advanced Research and Development Authority – BARDA). Naknadni protesti zvaničnika Evropske unije primorali su Sanofi da revidira ovaj stav.

 

  • Generalni direktor indijskog Serum instituta, najvećeg proizvođača vakcina na svetu, izjavio je da će najveći deo njihovih vakcina “morati da ode našim sunarodnicima pre nego što ode u inostranstvo”.

 

  • Astra Zeneca je izvestila da će – zbog britanske investicije od 79 miliona američkih dolara – prvih trideset miliona doza vakcine, koja se razvija na univerzitetu u Oksfordu, biti dodeljeno toj zemlji. Zatim su, 21. maja 2020. godine, SAD izdvojile iznos od 1,2 milijarde dolara ovoj kompaniji, u zamenu za najmanje tri stotine miliona doza, od kojih bi prve trebalo da budu isporučene početkom oktobra. Finansijski aranžman sa kompanijom Astra Zeneca je deo operacije koju Trampova administracija vodi pod nazivom “Warp Speed” (izraza se seća svako ko je, kao mali, gledao “Zvezdane staze”) u cilju obezbeđivanja vakcina za Amerikance što je pre moguće. Ipak, sredinom juna je Astra Zeneca potpisala ugovor sa konzorcijumom evropskih kupaca (Francuska, Nemačka, Italija i Holandija) o isporuci četiri stotine miliona doza vakcine, što bi bar u prvom talasu trebalo da zadovolji potrebe našeg kontinenta. Pod uslovom, naravno, da klinička testiranja prođu dobro i da se u to uvere i regulatori u zemljama u kojima će se koristiti, prve isporuke se očekuju krajem 2020. godine.

 

  • Nakon najave da će obustaviti američko finansiranje Svetske zdravstvene organizacije, međunarodne specijalizovane organizacije koja vodi globalni zdravstveni odgovor na korona virus, predsednik Tramp je okolišao oko toga da li ga, i u kojoj meri, može obnoviti. Potom je najavio i zvanično povlaćenje iz SZO, ali ono – po pravilima ove organizacije – stupa na snagu tek posle godinu dana. Tako da i članstvo SAD u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji, opet, zavisi od ishoda američkih predsedničkih izbora u novembru; ako Tramp ne obezbedi drugi mandat, ova najava će ostati samo najava – kao i mnogo toga ostalog.

 

Nije ovo, naravno, da se svet prvi put suočava sa ovakvim haotičnim, izolacionističkim i tvrdoglavim ponašanjima: 2009. godine je tzv. H1N1 virus (nama poznatiji kao Svinjski grip) ubio oko 284.000 ljudi širom sveta; u trenutku kada pišemo ovaj tekst (15. jun 2020. godine) broj umrlih od korona virusa u svetu je prešao 430.000. Tada je vakcina razvijena za sedam meseci, ali je većina bogatih zemalja za njenu proizvodnju izabrala farmaceutske kompanije unutar sopstvenih granica; one su potom direktno ugovarale (i unapred finansirale) velike količine vakcina sa sopstvenim proizvođačima, faktički ograničavajući pristup tržištu za siromašnije zemlje.

Iako se nekoliko bogatih zemalja (uključujući, tada, i SAD) složilo sa velikim donacijama vakcina za srednje i niže razvijene zemlje, te donacije su sprovedene tek kada su prvo zadovoljile potrebe sopstvenog stanovništva. Rezultat epidemije iz 2009. godine je, kada govorimo o zaštiti, bio nedvosmislen: distribucija H1N1 vakcine bila je zasnovana prvenstveno na kriterijumu kupovne moći a ne kriterijumu rizika od prenošenja zaraze.

Eksperti za epidemiologiju, virusologiju i društvene nauke – a ne političari – trebalo bi da preuzmu vođstvo u kreiranju i implementaciji naučno zasnovanih strategija za smanjivanje rizika koje korona virus predstavlja za najugroženije širom sveta, kako bi se smanjila prenosivost ovog novog virusa za sve nas. Kako bi se izbegli haotični, neefikasni, sporadični, izolacionistički odgovori pojedinih vlada, potreban nam je centralizovan sistem upravljanja, kojem ćemo moći da verujemo, i koji će obezbediti kontrolu odgovarajućih tokova kapitala, informacija i zaliha.

***

Dobro je, međutim, što već imamo neke presedane u tom smislu.

Jedan inovativni mehanizam finansiranja je takozvani AMC (advanced market commitment) model: donori izdvajaju sredstva za subvencioniranje kupovine vakcine (koja će tek biti razvijena) za siromašne zemlje, obezbeđujući tako proizvođačima vakcina podsticaj da investiraju u sve ono što je neophodno da bi vakcina stigla na tržišta sveta u razvoju. 2007. godine su pet država, zajedno sa Fondacijom Bila i Melinde Gejts, udružile oko 1,5 milijardu dolara za pokretanje prvog AMC, koji je omogućio razvoj i isporuku pneumokokne vakcine za nerazvijene i srednje razvijene zemlje.

Drugi uspešan inovativan mehanizam primenjen za finansiranje vakcina bio je Međunarodni finansijski aranžman za imunizaciju (International Finance Facility for Immunisation), 2006. godine, koji je obezbedio finansiranje preko obveznica, plasiranih vladama i privatnom sektoru.

Pored samog finansiranja, vrlo važan je i koordinirani, globalni, napor kako bi se procenila ukupna raspoloživa radna snaga u svetu koja je na raspolaganju za vakcinaciju (kao i njen geografski raspored), operacionalizovali programi masovne vakcinacije, implementirali planovi za pravičnu distribuciju vakcina po kriterijumu medicinskih prioriteta i verifikovale isporuke vakcina. Neophodno je, isto tako, izraditi i specifične strategije za korišćenje raspoloživih vakcina za različite zemlje gde one najpre budu postale dostupne, u ograničenim količinama.

Ove strategije će, verovatno, zavisiti od parametara kao što su intenzitet prisustva virusa, stepen u kojem testiranje može da identifikuje sve zaražene osobe, i geografska distribucija zaraženih. Eksperti koji će se time baviti trebalo bi da se oslone na ključna iskustva o alokaciji i distribuciji vakcina iz prethodnih masovnih vakcinacija u dvadesetom veku, kao na primer u slučajevima epidemija dečje paralize i velikih boginja.

Razna upravljačka tela na globalnom nivou (Svetska zdravstvena organizacija, Globalni fond, Koalicija za epidemiološke inovacije i spremnost – CEPI, Globalna alijansa za vakcine – GAVI) moraju dobiti dovoljno sredstava, autoriteta i poverenja da bi mogla da efikasno operacionalizuju nacionalne kampanje vakcinacije i u tu svrhu koordiniraju ministarstva zdravlja, različite regionalne zdravstvene sisteme i privatni sektor. Podrška ovih organizacija trebalo bi da bude ključna za uspeh komunikacionih napora raznih vlada – koje će svojem stanovništvu objašnjavati zašto je pristup zasnovan na dokazima najvažniji za okončanje pandemije.

Svet ima organizacije, institucije i sredstva da vakcinu protiv korona virusa distribuira, efektivno i efikasno. Da bi se taj cilj ostvario, sve zemlje zajedno i svaka pojedinačno moraju da prihvate jednostavnu činjenicu: njihov neprijatelj u ovom ratu je virus – a ne one jedna drugoj. Izolacionistički i uskogrudi pristup samo će da odloži rešenje i produži ovu zdravstvenu, ekonomsku i socijalnu krizu. Vakcina mora biti raspoređena, na bazi najboljih empirijskih dokaza, tamo gde će biti najkorisnija da spreči dalje širenje bolesti i zaštiti najranjivije grupe ljudi – bez obzira gde to bilo. Vakcina, onda kada bude bila završena i upotrebljiva, može da zaustavi pandemiju samo ako sve zemlje budu svima garantovale blagovremeni, pravični i globalni pristup; prodaja vakcine kupcima koji ponude najveću cenu nije način da se postigne taj cilj.

Trka da se razvija vakcina protiv korona virusa je počela: više timova na svetu, pod okriljem univerziteta, različitih vladinih agencija i velikih farmaceutskih kompanija (kao i u najrazličitijim kombinacijama svo troje) istražuju elemente za efikasnu i bezbednu vakcinu. Optimistička predviđanja računaju da će ona biti odobrena za nekoliko meseci, ali većina eksperata ipak ne očekuje da bude dostupna za upotrebu pre sredine 2021. godine. Nezavisno, međutim, od vremenskog horizonta u kojem će ona biti raspoloživa, vreme da počnemo sa razmišljanjem o svetu posle vakcine je – sada.

Međutim, već i sam proces otkrivanja vakcine će verovatno uticati i na tokove koji će se dešavati kasnije. Kada su nedavno Svetska zdravstvena organizacija, Francuska i Nemačka dogovorili jedinstveni fond od osam milijardi dolara, koji bi trebalo da ubrza proces razvoja vakcine, francuski predsednik Emanuel Makron je naglasio da bi, čak i ako bi istraživači u samo jednoj zemlji mogli da razviju vakcinu, ona trebalo da bude “dostupna svima širom sveta”; a iz nevladine organizacije Lekari bez granica čuo se komentar da “ne bi trebalo da postoji bilo kakav patent, monopol ili profit iz ove pandemije”.

Ovi sentimenti, međutim, bez obzira koliko su rašireni u svetu, udaraju u hladne računice i grube ekonomske i geopolitičke realnosti: cena razvoja vakcine protiv epidemijskih infektivnih bolesti do sada se kretala u redovima veličina od stotina miliona dolara. Privatni sektor, naravno, neće biti motivisan da investira tolike iznose bez monopola na patent koji bi im omogućio da povrate fiksne troškove istraživanja i razvoja.

Neka od predloženih rešenja uključuju vladine subvencije za istraživanja i razvoj, ili kupovinu prava industrijske svojine nad vakcinom od strane vlada, filantropa ili međunarodnih organizacija. Ovaj model bi očuvao podsticaje za inovacije, a kupcima bi garantovao pravo da sami određuju cene vakcine (uključujući i situacije u kojima bi se delile besplatno) kako bi se ostvarili i ciljevi javnog zdravlja. Okvirne naknade i nagrade za inovacije, nove lekove i vakcine su takođe predložene, kako bi se razdvojili podsticaji za istraživanje i razvoj od komercijalnih cena.

O mnogim modelima finansiranja razvoja u zdravstvu već se u prošlosti razgovaralo: prilikom istraživanja vakcina za malariju, na primer, jer ova bolest uglavnom pogađa siromašne zemlje, čiji su skromni finansijski kapaciteti omogućavali ograničenu inicijativu privatnom sektoru da investiraju veća sredstva u razvoj. Danas se sve zemlje, siromašne i bogate podjednako, bore protiv korona virusa; dok će većina ljudi u bogatijim biti u stanju da plati vakcinu, oni siromašni i bez zdravstvenog osiguranja neće; nasuprot tome, već sad znamo da najveći deo stanovništva siromašnijih zemalja neće moći da plati vakcinu.

Imajući u vidu visok stepen prenosa bolesti unutar i između zemalja, postoji argument “javnog dobra” da se, nezavisno od finansijskog stanja, vakciniše svako, kako bi se što pre i potpunije stekao tzv. imunitet krda. Ovaj razlog za široku dostupnost vakcina dodatno opravdava pomenute modele prenošenja prava intelektualne svojine i finansiranja otkrića i razvoja vakcine iz javnih fondova.

Sa stanovišta javnog zdravlja celog sveta, bila bi velika šteta ako bi se proizvodnja i lanci snabdevanja vakcinom, jednom kad se proizvede, u praksi suočili sa uskim grlima, nalik na ona koja su postojala kada se radilo o medicinskoj opremi, i time usporila njena distribucija. Jedan od načina da se taj rizik izbegne jeste da se sama proizvodnja organizuje policentrično, na više mesta odjednom, čime bi se sprečilo njeno nagomilavanje i špekulacije sa cenama, i ubrzala distribucija lokalnim klinikama. Veliku ulogu u proizvodnji imaće i zemlje u razvoju – na primer, Indija je jedan od najvećih proizvođača vakcina na svetu.

Isto tako, važno je da ključne hemikalije i druge sirovine, bez obzira na globalne tenzije koje su u svetu postojale pred izbijanje pandemije, ne budu opterećene carinama. U ovom trenutku, kad još nemamo jasnog pobednika u ratu sa virusom, svest o zajedničkoj opasnosti i dalje može da podstakne bližu saradnju između istraživača i proizvođača, iz različitih zemalja, uprkos ksenofobnim i protekcionističkim otporima.

Finansijski aspekti, međutim, neće biti značajni samo u svetskim razmerama, nego i u okviru svake pojedine zemlje: ako se, na primer, negde pojavi više različitih vakcina, od kojih svaka bude odgovarajuća za za drugu sub-populaciju, u cilju sticanja imuniteta krda biće važno da se distribuira ona najefikasnija, nezavisno od cenovnih razlika. Isto tako, države će morati da vakcinišu i sve posebno ranjive grupe, na primer beskućnike.

Društva će se, vrlo verovatno, suočiti i sa različitim teškoćama u sprovođenju vakcinacije, imajući u vidu talas otpora vakcinaciji koji se širi u mnogim delovima sveta. U slučaju korona virusa, ovi otpori mogu biti naročito intenzivni kod vakcina razvijenih korišćenjem inovativnih tehnika, kao što je inženjering sintetičkih gena.

Svetska zdravstvena organizacija je nedavno negativno ocenila ideju o tzv. imunitetskom pasošu – zvaničnoj potvrdi da neko lice već ima antitela na korona virus, izdatoj od strane nadležnih vlasti, koja bi omogućila slobodno putovanje, zamenila potrebu za stalnim testiranjima i sprečila potrebu za karantinima. SZO naime smatra da su dokazi o tome da se re-infekcija ne može dogoditi još uvek nedovoljni. Međutim, onda kada vakcina uđe u upotrebu, pojaviće se potreba za uvođenjem tzv. vakcinacionih pasoša – potvrda da je neko lice vakcinisano – sa istim dejstvom koje bi imali i imunitetski pasoši.

Lakoća kretanja koju bi ovi dokumenti podrazumevali procenjivaće se u svetlu očekivanog (više ili manje privremenog) trajanja stečenog imuniteta, mogućnosti zloupotreba u pojedinim zemljama i verovatnoće da migranti, potencijalni ili stvarni, mogu smatrati pretnje rizičnim ponašanjima (kao što bi, recimo, bilo namerno izlaganje virusu) sredstvom da dođu vakcina i pasoša.

U ovom trenutku, većina stručnjaka procenjuje da smo od vakcine za korona virus i njene praktične primene samo još tri do šest meseci daleko. Nemamo, dakle, previše vremena za razvoj globalne matrice za pitanja finansiranja, prava intelektualne svojine, globalne proizvodnje, neometanog kretanja polufabrikata i gotovih proizvoda preko nacionalnih granica, kao i izrade odgovarajućih nacionalnih strategija za proizvodnju, distribuciju, primenu i pravični pristup vakcini.