Данас је особито потребна теологија бунта. Нови теолози ће морати да проговоре гласом старозаветних пророка. Свет у којем расту разни видови неправде, лажни идоли и ауторитети, изискује деконструкцију система.

 

У контексту савремених збивања, протеста и бунта који се шири Србијом, ствар се може сагледати и из теолошког угла. Колико се црквени људи у свему овом сналазе, тешко је проценити. На јавној сцени је свега неколицина оних који се перципирају као глас Цркве. Међутим, у општој збрци није лако разазнати хришћанску позицију. Обично се сматра да су хришћани искључиво заинтересовани за Царство небеско, што је у основи тачно. Ипак, пут до Небеса води кроз свет у којем живимо. Наше сведочење у свету је улазница за Царство Божије. Често се заборавља да у једном делу молитве Оче наш стоји: „Да дође Царство твоје, и да буде воља твоја на земљи као што је на небу“. Ако на земљи нема правде Божије, како ће на њу сићи Царство Божије? Ово питање се тиче хришћанског деловања у свету. Ако хришћани ћуте или одобравају неправду, да ли су они на путу Царства Божијег? Ако устану против неправде, онда се то може звати бунт, бунт против неправде. За бунт су кадри само слободни људи и они који теже слободи. Покорно побожни то нису у стању. Да би ствари боље разумели, осврнућемо се на неке ствари које су у Цркви готово заборављене, а које чине суштински део њене мисије у свету. У средишту овог осврта је идеја бунта.

Теологија бунта је пророчка теологија. Пророчки покрет је настао негде у 9. веку пХ. У основи био је то бунт против друштвених неправди, нарочито против злоупотреба власти, и тога што се мала група (тајкуна) почела богатити на рачун остатка народа. Старозаветни пророци су први покрет у историји који се, на теолошко-идејном плану, успротивио друштвеним неправдама.

Израил је бунтован народ. На путу из Египта они пројављују своју слободу управо кроз бунт против неправде, али бунтују понекад и против Бога. То само показује да Бог управо хоће такав народ за савезника, не покорне и стерилно-побожне робове.

Израил се у Ханану конституисао као народ управо када су им пришли побуњени робови из хананских градова, које је идеја да је сваки човек створен по лику Божијем привукла Израилцима који су изишли из Египта.

У Старом Завету земља припада Богу и он је дели изабраном и бунтовном народу. Бог земљу дели тако да припада свима и да ју је немогуће трајно отуђити мимо воље власника – наследника. То је био смисао опросних година.

Излазак побуњених робова, народа Израила, њихово конституисање као народа у Ханану суштински извире из бунта. Освојена земља припада управо њима, да у њој живе на другачији начин од осталих народа. Управо им је стога и дата земља да буду „светлост свету“.

Бунт постоји не само на социјалном плану. Иако неоправдано, Јона бунтује против Бога, када га је слао у Ниниву да проповеда. Занимљиво, Бог Јону на разне начине усмерава, међутим овај и даље остаје при своме. Изгледа да Бог воли бунтовнике!

Христов наступ је у много чему револуционаран. Постоји јако друштвено усмерење, где се наглашава тежња ка правди: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско“ (Мт 5, 10).

Христови следбеници су осиромашени и обесправљени слојеви друштва, презрени од стране државног и црквеног (храмовног) естаблишмента. Не само Римљани, него и јудејски прваци доживљавају Христа као побуњеника.

Прве Христове следбенике Римско царство је перципирало као антидруштвени чинилац, чији припадници неће да исповеде цара као Бога. Прогони хришћана су најчешће покретани из тих разлога.

Књига Откривења представља такође бунт против неправде у свету. Сам цар је представљен као антихрист.

Главна привлачна снага хришћанске мисије огледала се у темељном захтеву за правдом на земљи. У систему у којем су живели често је то значило позив на бунт.

Монашки покрет и бег у пустињу био је бунт против света у којем влада неправда, која се све више угнездила у „црквене кругове“. То се нарочито види на примеру Св. Јована Златоуста, великог теолога и борца против неправде.

Јован се жестоко сукобљавао са византијским двором и привилегованим друштвеним слојевима. Као цариградски архиепископ није хтео да мирно кохабитира са влашћу. Продао је мермер намењен за изградњу храма и новац разделио сиротињи. Царици Евдокији се обраћа беседом „Опет грми Иродијада“. Јован је прогнан и умро у прогонству. Убрзо је проглашен за свеца.

Добро знана симфонија Цркве и државе подразумевала је да Црква буде један од темељних стубова друштва. Често се духовна надградња сводила на духовно покоравање поданика. Религијско је саображено друштвеним потребама.

Такав концепт религиозности пренаглашавао је човекову недостојност и грешност, што се добро може видети у Канону Св. Андреја Критског. Поред извесне духовне тежине, јасно је да је у њему изражена теологија кмета који Бога сагледава кроз призму земаљског владара.

Таква побожност се из Византије пренела на остале словенске народе. Словени су христијанизовани по тој идејно-духовној матрици. На Западу је хришћанство које потчињава било још експлицитније – крстом су се покоравали народи и учили покорности.

Епископи и свештенство су у Византији и остатку православних земаља били државни чиновници, које је постављала и контролисала царска власт. Изворно бирање свештенослужитеља остало је само део ритуала „достојан“.

Библијска читања у средњем веку су се углавном заснивала на текстовима који су подупирали такву побожност. Христос је представљан као цар Сведржитељ, често представљан као судија. Наглашавана је законска димензија Старог Завета. Пророци су били непожељни јер су бунтовници.

Један од парадокса савремене цивилизације јесте то да се она развила на сукобљавању са Црквом. Парадокс је у томе што се свет почео залагати за слободе и људска права. Црква је истрајавала на традиционалним вредностима и направила култ средњевековне традиције.

Црква је тиме изгубила пророчку улогу, често се борећи против оправданог бунта потлачених. Национални или „црквени“ интереси су стављани изнад интереса човека као боголиког бића.

Губитком пророчке димензије, теологија се више претворила у идеологију моћне Цркве, у којој је једна од суштинских улога теологије да осмисли добар модус сапостојања са влашћу. У суштини, теологија је изгубила везу са животом јер је престала да увиђа и ангажовано реагује на неправду која царује у овом свету.

Теологија бунта није могућа без тога, она искрсава из таквих увида и потребе да се правда досегне и у овом свету.

Слободарски покрети широм света, сем изузетака, нису могли да нађу озбиљније упориште у Цркви. Бунт се преселио код „деце цвећа“, различитих револуционара и бораца за правду, који су с правом постали иконе слободе.

Данас је особито потребна теологија бунта. Нови теолози ће морати да проговоре гласом старозаветних пророка. Свет у којем расту разни видови неправде, лажни идоли и ауторитети, изискује деконструкцију система. Пре свега, вредносног. Нужно је да теологија општем бунту удахне дубљу духовну и антрополошку димензију.

То подразумева редефинисање човековог саморазумевања, човеково ослобађање религијског страха. Христос је најбољи пријатељ, спреман да помогне, а не страшни судија који кажњава поданике и кметове.

Теологија бунта није бунтовништво, то је борба за унутрашњу и спољашњу слободу. Истовремено то је бунт против унутрашњих порока, који се у друштвеним оквирима испољаваjу кроз неправду, насиље, лицемерје…

То је борба против онога што нас поробљује, и против тога што омета такву борбу, као што је нпр. поданичка побожност.

Бунт је природно стање човека, само га из стомака усмерити у сферу духа!

***

Овај текст објављен је на порталу teologija.net и овде га преносимо уз њихову и сагласност аутора:

Бунт у срцу Библије (Теологија бунта)