Rembrant “Otmica Evrope” (1632)

Negde u onim maglama u kojima se kraj epohe usmenih mitova još uvek meša sa počecima pisane istorije, nastala je i prva priča o Evropi: lepoj feničanskoj princezi koju je Zevs, preuzevši obličje belog bika, oteo sa libanskih obala i odveo na grčko ostrvo Krit, gde mu je kasnije rodila čak tri sina: Minosa, Radamanta i Sarpedona. Motiv otmice Evrope, kojim su se u kasnijim vekovima poigravali Ticijan, Rembrant i Goja, danas nam se vratio – i to na način koji nisu mogli ni da zamisle, ni pripovedači drevnih mitova a ni slikari.

Koliko je korona virus oteo Evropu iz njene prethodne epohe? I da li je ta epoha bila baš toliko savršena koliko je sama Evropa ponekad pomislila? Koje delove onog bivšeg vremena će uspeti da sačuva za vreme posle virusa? I u kom će odnosu naš kontinent ostati sa ostatkom našeg sveta: hoće li početi da ga predvodi, ili će mu se pridružiti u njegovim lutanjima kroz neizvesnost? Gde će Evropu beli bik ovog puta odvesti?

Volter je, Evropu, u osamnaestom veku, ushićeno, zvao “velikom republikom”Bizmark, u devetnaestom, hladnokrvno, “geografskim pojmom”, a Čerčil, sredinom dvadesetog, sa gađenjem, “gomilom đubreta i mrtvačnicom, plodnim tlom za zarazu i mržnju”. Pre tri četvrt veka, ona je to zaista i bila: sa dvadeset miliona mrtvih Evropljana, bezbrojnim milionima drugih čiji su životi bili uništeni, razrušenim domovima i putevima, nestašicom hrane koju nije pamtila nijedna od tada živih generacija i predratnim poretkom srušenim u pepeo, traumatizovana Evropa 1945. nalazila se na svom novom početku.

Stvaranje novog osećaja bezbednosti – lapidarno iskazano u rečenici jednog od očeva-osnivača ujedinjene Evrope, Žana Monea “bolje je da se svađamo za stolom nego na bojnom polju” – bilo je najbrži način da se trauma 1945. zaleči. Na prelazu između dvadesetog u dvadeset prvi vek, otprilike, taj osećaj sigurnosti, uz koji su rasle generacije Evropljana rođenih posle Drugog svetskog rata, došao je do svog vrhunca: otklonjena je pretnja nuklearnim ratom, snižen nivo terorističkih pretnji, okončani etnički i verski ratovi na jugoistočnim granicama, prevaziđena poluvekovna podela na istok i zapad. Ili nam je to, bar, tako izgledalo pre dve decenije kada je, posle čitavog milenijuma, jedinica na prvom mestu rednog broja godina kojima označavamo naše vreme, konačno zamenjena dvojkom.

Korona virus je došao u Evropu u kojoj se osećaj sigurnosti podrazumevao, baš kao što su se podrazumevali i slobodno kretanje, jedinstvena valuta, uzajamna solidarnost i svest o globalnom liderstvu. Danas, na pola godine otkako je virus sa nama, većina ovih pretpostavki je ozbiljno uzdrmana.

Nova kriza, toutes proportions gardées, najpre je poljuljala naš osećaj sigurnosti. Po prvi put u ovoj generaciji, srušena je iluzija da smo, uprkos tome što živimo u međuzavisnom svetu, nekako imuni na uticaj epidemija, ratova i rizika koji su potekli daleko od naših domova. Naravno, mnogo manje Evropljana je umrlo od korona virusa – dosad oko dvesto hiljada – nego u Drugom svetskom ratu; ali, osećaj ranjivosti danas nije sto puta manji nego pre tri četvrtine veka. Trauma ovog proleća, svest da – uprkos svim složenim strukturama koje smo decenijama gradili, i u samoj Evropi i u svetu, da se zaštitimo od rizika – naš kontinent za samo par nedelja može iz redovnog da uđe u vanredno stanje, neće biti brzo zaboravljena. Ta trauma će, istovremeno ostaviti i duboke posledice na načine na koji će se, ubuduće, Evropa angažovati u ostatku sveta.

Čim je prvi talas pandemije, početkom marta, stigao u severnu Italiju, evropska društva su, jedno po jedno, počela da sebi postavljaju ista pitanja: šta je cilj međunarodnih odnosa (i, zaista, evropskih integracija uopšte) ako ne da nas učine otpornijim na šokove kao što je ovaj; koliko solidarnosti možemo da očekujemo od drugih država i institucija, a koliko smo mi sami spremni da pokažemo; koji partneri, i koji modeli društvenog upravljanja će nas najbolje zaštititi, i na nacionalnom i na međunarodnom nivou? Ako kolektivna sećanja formiraju cigle u građevini kolektivnog identiteta, onda su i naše nesaglasnosti u odgovorima na ova pitanja isto toliko značajne kao i naše saglasnosti.

***

Kriza sa korona virusom ogolila je pred celom evropskom javnošću jednu kompleksnu realnost, koju su u poslednjoj deceniji njeni lideri uporno pokušavali da izbegnu, ne vide ili sakriju: Evropa je, u konačnici, i sama i ranjiva na ovoj planeti.

Kažemo, namerno, kompleksnu realnost, jer postoje najmanje tri njena nivoa:

Who has been your country's greatest ally in the coronavirus crisis?

Prvo, postoji jedan jak, skoro preovlađujući, utisak među građanima gotovo svake evropske zemlje – utisak napuštenosti. Većina Evropljana iskreno veruje da je njihova država, u borbi protiv pandemije, bila prepuštena sama sebi. Ovde činjenice nisu presudne: ono što se meri, to su utisci. U jednoj anketi Evropskog saveta za međunarodne odnose, na pitanje ko im je najviše pomogao u teškim trenucima, najveći broj ispitanika u svim evropskim zemljama odgovorio je – nije niko. Ali, na toj tački, otprilike, i prestaje saglasnost Evropljana; već pri izboru drugog po redu “saveznika”, Španci, Danci, Šveđani, Francuzi i Nemci (u različitom procentu) odgovorili su da je to bila Svetska zdravstvena organizacija; samo kod Poljaka, to je bila EU, a kod Italijana – Kina. Zanimljivo: baš nigde u Evropi ispitanici nisu (u značajnijem procentu) pomenuli SAD kao zemlju odakle im je stigla neka pomoć.

Kako su Evropljani ocenili svoje sopstvene vlade? I u tome su se odgovori razlikovali: najbolje ocene država je dobila u Danskoj, Portugaliji, Bugarskoj, Švedskoj i Nemačkoj – čak oko 60% ispitanika odgovorilo je da je vlada “odgovorila svojim obavezama”; u Poljskoj i Italiji, društva su podeljena; u Španiji i Francuskoj, broj onih koji su kritikovali svoje vlade bio je veći od broja onih koji su ih podržali, u odnosu dva prema jedan. U ove dve poslednje zemlje, preko polovine ispitanika smatralo je, čak, da se njihova država ponašala nesposobnije u vreme krize nego pre nje.

How has the coronavirus changed your attitudes towards the EU

Drugi nivo evropske realnosti stvoren korona virusom je kontinentalni: kriza je, u većini članica EU, povećala svest o potrebi veće, i funkcionalnije, saradnje u okviru njenih institucija. Taj procenat se kreće od 91 (u Portugaliji) i 80 (u Španiji) do pedesetak u Francuskoj, Švedskoj ili Danskoj; u Italiji (u kojoj je na početku krize preovladavao osećaj potpune napuštenosti) poverenje u institucije EU, već početkom maja, vratilo se kod 77 procenata ispitanika.

Međutim, pozitivan stav o efikasnosti evropskih institucija u celini imalo je vrlo malo ispitanika: ni u jednoj zemlji većina nije smatrala da su one, u toku krize oko korona virusa, funkcionisale bolje nego pre. U najviše zemalja preovlađujući odgovor bio je “isto kao i ranije”; u Italiji, Francuskoj i Španiji dominantan odgovor bio je da se efikasnost EU institucija, u stvari, pogoršala.

Možda najzanimljiviji odgovor dat je na pitanje oko objektivnog značaja same EU u krizi oko korona virusa: ogromna većina ispitanika (u Francuskoj, Španiji, Nemačkoj i Bugarskoj čak tri četvrtine) smatrala je da su u borbi protiv pandemije od značaja samo rešenja koja se pronađu na globalnom ili na nacionalnom nivou. Sama EU, kao evropska zajednica država, očigledno je, stešnjena u ovoj krizi između nacionalnih država i globalnih institucija, percipirana kao nedovoljno relevantan odlučilac u lancu.

Kao posledica svega toga, Evropljani su se suočili sa realnošću u kojoj – iako i dalje dele uverenje da sama ideja unije sadrži potencijal za budućnost – uveliko osećaju da njene institucije nisu bile dorasle ovom zadatku i da moraju da se menjaju.

Ovo njihovo iskustvo, na izvestan način, možemo da uporedimo sa traumatičnim događajem u porodici, kada se jedan član oseti napuštenim od ostalih. Nije to, još uvek, ono tragično iskustvo – kao u Krležinoj “Gospodi Glembajevima“, gde Leone nikada ne bi makazama zaklao baronicu Kasteli da prethodno smrt starog barona nije otvorila brižljivo skrivanu tajnu o bankrotstvu ove trgovačke dinastije – ali jeste traumatično. Više cela ova priča o Evropi u doba korone pomalo podseća na Ibzenovu “Kuću lutaka”, u kojoj se danas mnoge zemlje osećaju kao nesrećna Nora, u trenutku kada shvati da njen egoistični muž Torvald ne bi žrtvovao svoj ugled kako bi je spasao.

Ova trauma je za Evropu upozorenje, i ono, paradoksalno, može da bude i korisno. Korona je našem kontinentu jasno pokazala niz stvari: stepen ranjivosti na eksterne šokove, stepen sebičnosti i atavističkih nagona ispod glamurozne slike jedinstva, sporost u reagovanju u kritičnim situacijama. Ali za razliku od Krležinih Glembajevih i Ibzenovih Helmerovih, Evropljani još uvek imaju šansu – svoje susede, uostalom, nijedan evropski narod nije mogao da izabere, niti sada može da ih promeni.

Kako su Evropljani reagovali na tu, iznenadnu, nesigurnost, svog starog, poznatog, okruženja? Na razne načine, između ostalog i okrećući se samima sebi. Širom Evrope, u porastu je uverenje da – na dugi rok – države članice treba da uvedu čvršće, strože, kontrole svojih granica. To mišljenje, koje deli od 48% Danaca do čak 73% Portugalaca, je jako upozorenje o našem trenutnom osećaju ranjivosti.

I dalje, međutim, Evropsku uniju najveći broj država članica smatra najpouzdanijim eksternim generatorom ekonomske obnove: jednostavno, ni ma koja država pojedinačno, ni Međunarodni monetarni fond i Svetska banka, ni bankarski sektor, nemaju dovoljno veliki budžet za intervenciju onog obima koja će biti neophodna za oporavak evropske privrede. Ovo mišljenje je dominantno u Portugaliji, Poljskoj, Bugarskoj, Španiji, pa čak i Francuskoj; u Nemačkoj, Švedskoj i Danskoj preovladava stav da će i ekonomski – a ne samo zdravstveni i bezbednosni – aspekt krize svaka zemlja morati da rešava sama.

***

Art in Detail: Zeus and Europa (Famous Paintings)

Žan-Fransoa de Troa “Otmica Evrope” (1716)

Evropski osećaj ranjivosti, indukovan korona virusom, širi se, međutim, i na treći – globalni  – nivo. Ovog proleća, današnje generacije Evropljana su, možda po prvi put u svojim životima, razumele da žive u jednom nestabilnom, globalizovanom, okruženju u kojem rizike koji počinju daleko izvan njihovih granica brzo mogu da osete i na svom kontinentu. Ono isto što su mogli samo da naslute posle svetske finansijske krize 2008. godine, i ono što je prolazilo ulicama njihovih gradova posle svetske migrantske krize 2015. godine, sada je ušlo i u njihove domove. Korona virus im je pokazao da uticaj globalnih kriza na njihove svakodnevne živote može da ide mnogo dalje od ekonomske sfere ili promena u izgledu i karakteru njihovog komšiluka: on, doslovno, može da postane svakodnevni nezvani gost u njihovim porodicama.

Uostalom, za skoro tri miliona Evropljana, korona je značila i više od toga: na respiratorima bolnica, od Madrida do Štokholma, i od Dablina do Atine, ona je bila pitanje života ili smrti. A za čak dve stotine hiljada njih, ovo pitanje se više nikada neće ni postavii: u njihovoj partiji pokera, pobedu je odnela stara dama sa kosom u ruci.

U svetu ispunjenom strahom, normalna reakcija je da svako traži prijatelje na koje može da se osloni. Još u 2019. godini, većina stanovnika našeg kontinenta – iako je neskriveno priželjkivala Evropu dovoljno jaku da ne bude primorana da u slučaju svetskog konflikta bira bilo koju stranu – suočena sa prinudom izbora ipak bi se, uprkos Donaldu Trampu, opredelila pre sa SAD nego za bilo kog drugog saveznika. Pandemija je i to uverenje poljuljala u temeljima: poverenje u Trampovu Ameriku je otišlo zauvek, a kakvo će biti poverenje u post-Trampovu Ameriku ostaje tek da vidimo u narednim godinama.

Haotičan, površan i aljkav američki odgovor na izazov korone ostavio je Evropljane zaprepašćenima; odsustvo američke solidarnosti pokazano onog 12. marta ove godine, kada su SAD, bez ikakve najave, zatvorile granice za države članice Šengenskog sporazuma, naljutilo ih je; a nedostatak volje i sposobnosti za globalno vođstvo u ratu protiv virusa, uključujući tu i gotovo svakodnevne bizarne narcisoidne epizode američkog predsednika (poput infantilnog rata rečima sa Svetskom zdravstvenom organizacijom) uputilo ih je da granice sveta počnu da posmatraju šire od Atlantskog okeana.

How has your view of the US changed during the coronavirus crisis?

Broj Evropljana čije se mišljenje o SAD poboljšalo u toku pandemije je zanemarljiv: kreće se od 3% (Danska i Francuska) do 13% (Poljska). U čak sedam od devet zemalja, to mišljenje se pogoršalo u odnosu na vreme pre korone (izuzetak su samo Bugarska i Poljska). U Danskoj, Portugaliji, Francuskoj, Nemačkoj i Španiji, mišljenje o Americi pogoršalo se kod čak dve trećine građana.

Ova promena najuočljivija je u Francuskoj i Nemačkoj, dve države koje predstavljaju osovinu evropske politike. Čak 46% francuskih i 42% nemačkih ispitanika odgovorilo je da se njihovo mišljenje o SAD “bitno pogoršalo” kao posledica krize sa korona virusom. Sa Nemačkom, koja je od 1. jula preuzela predsedavanje EU, i sa SAD na manje od sto dana od predsedničkih izbora, ove promene u javnom mnenju će izvesno vršiti pritisak i na druge evropske vlade da sprovode samostalniju politiku u odnosu na SAD, u njihovom pokušaju da ponovo izgrade međunarodni poredak.

How has your view of China changed during the coronavirus crisis?

Mišljenje o Kini je, među Evropljanima, takođe pogoršano. Sa izuzetkom Italije i, delimično, Bugarske, u svim drugim evropskim zemljama je broj ispitanika koji su zazeli negativan stav o Kini porastao: u Francuskoj i Danskoj sada ih je gotovo 60%. Ova promena je, delimično, posledica uverenja da je svet izgubio nekoliko kritičnih nedelja na početku ove godine, zbog kineskih pokušaja (koji su se na kraju pokazali neuspešnim) da zataška aferu sa virusom, spreči otvorenu stručnu debatu u Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i izbegne bilo kakvu kritičku raspravu u javnosti.

How has your view of Russia changed during the coronavirus crisis?

Istovremeno, odnos Rusije prema krizi sa korona virusom – u osnovi, vrlo umeren i uzdržan, pa čak ponekad i hermetičan – doprineo je da mišljenje o Rusiji u zemljama EU ne bude bitno pogoršano. U najvećem broju zemalja, mišljenja o Rusiji se nisu promenila u odnosu na period pre pandemije. Istina, još je ponegde broj ispitanika koji o Rusiji imaju negativno mišljenje veći od onih drugih, ali to su uglavnom države čije je javno mnenje tradicionalno (znači, i znatno pre pandemije) bilo u većoj ili manjoj meri rusofobno: Danska, Švedska, Nemačka i, naročito, Poljska. Sa druge strane, napori ruske diplomatije da demonstrira međunarodnu solidarnost na vrhuncu krize, u nekim zemljama su urodili plodom: čak kod četvrtine ispitanika u Bugarskoj i Italiji, uočena je poboljšana percepcija Rusije, čime je ona, po prvi put, nadmašila onu negativnu.

Evropski političari, njihovi savetnici, istraživači i analitičari imaju dosta toga da analiziraju u svim ovim podacima kako bi izvukli preciznije zaključke kako je, i koliko, pandemija korona virusa uticala na promenu mišljenja Evropljana, na formiranje njihove nove slike sveta. Ipak, nama se čini da je – za većinu stanovnika našeg kontinenta – ovo pitanje mnogo manje opipljivo, i od mnogo manjeg praktičnog značaja nego što se to trude da nam predstave mediji, ili histerične farme trolova jedne, druge, treće i četvrte strane na sve više kontaminiranim društvenim mrežama.

Za prosečnog Evropljanina SAD su, u najboljem slučaju, prijatelj samo za dobra vremena; Kina ostaje nešto između orijentalne misterije i sistemskog rivala – ali rivala dostojnog poštovanja; Rusija je za njega, sve više, marginalna. U ova tri opisa, manje ili više, mogu da se smeste percepcije Evropljana o svetu u kojem će sutra, posle korone, živeti; to su, istovremeno, i perimetri u okviru kojih će evropski birači sutra odlučivati da li će podržati, ili samo nevoljno tolerisati, ili odbiti, promene spoljnopolitičkog kursa EU u godinama koje su pred nama.

***

Tizian 085.jpg

Ticijan, “Silovanje Evrope”, 1560 – 1562.

Pandemija je, izvesno, povećala i osetljivost Evropljana na sve buduće šokove. Ona je, u tom kontekstu, bitno promenila i neka njihova dosadašnja shvatanja internacionalizma. Na primer, ispitivanja vršena u toku pandemije pokazala su, gotovo bez razlike, značajan porast podrške za one akcije i inicijative koje se preduzimaju kao podrška borbi protiv klimatskih promena. Ovo je i inače jedna od tema koju je najveći broj stanovnika našeg kontinenta doživljavao kao “evropsku” – u smislu da su verovali u potencijal da se ona najefikasnije rešava na evropskom nivou.

Po prvi put, u proleće 2020. godine, preko 40% ispitanika u Bugarskoj, Nemačkoj, Italiji, Poljskoj, Portugalu i Španiji odgovorilo je da se njihova podrška ispunjavanju obaveza EU  u pogledu klimatskih promena povećala – i to, kao posledica pandemije. Do većih promena nije došlo u Danskoj, Francuskoj i Švedskoj, uglavnom zbog činjenice da je, u ovim zemljama, i pre pandemije najveći broj građana snažno podržavao ove inicijative.

Globalna priroda krize pojačala je kod Evropljana svest ne samo o potrebi međunarodne saradnje, nego i o značaju ekonomije obima, u traženju kolektivnog odgovora na krizu. Preko polovine ispitanika u Nemačkoj i Francuskoj, na primer, želi da njihove vlade ohrabre svoje kompanije da proizvodnju lekova i medicinske opreme vrate iz zemalja Trećeg sveta na Stari kontinent (oko 40% bi želelo da vrati i proizvodnju ne-medicinskih roba), bez obzira na povećane troškove koje bi takva promena značila za privatni sektor.

Svest o činjenici da Trampova Amerika nije nužno prijatelj Evrope – čak ni u običnim vremenima, a posebno ne u vremenima teškoća – dao je dodatno ubrzanje ovom novom shvatanju evropskog internacionalizma. Ta svest je dodatno pojačana sumnjom: da li je Amerika već postala toliko ranjiva da više nikada – ili bar za života ovih generacija – neće moći da preuzme lidersku ulogu? Odnosno, koliko će Evropa moći da računa čak i na onu drugu, post-Trampovu Ameriku, početkom 2021. godine? Zajedno, svest i sumnja, otvorili su i onu dilemu koja danas provejava kroz sve evropske refleksije o posledicama korona virusa: može li Stari kontinent da ispuni ovaj globalni vakuum?

I na ovom mestu dolazimo do jednog zanimljivog paradoksa: model EU kao činioca koji oblikuje strategijske odgovore na globalne pretnje i izazove, zapravo, i nije ideja koja je došla tek sa korona virusom. Njegov trag nalazimo već u mesecima formiranja sadašnje Evropske komisije, kada se i oblikovao narativ o “više geopolitičkoj uniji”, kako je to – pomalo nespretno – formulisala i njena predsednica, Ursula Von der Lejen, u njenom pristupnom govoru. Koliko je ta želja bila iskrena, koliko pokušaj da se ova institucija, duboko kompromitovana u vreme njenog prethodnika Junkera, rehabilituje u očima birača i javnosti, a koliko samo duhovita stilska figura nekog ambicioznog pisca govora, sada ne možemo da znamo; možda ćemo jednog dana saznati, iz neke knjige memoara.

Međutim, nije prošlo ni šest meseci, a Ursula i njene kolege našle su se u situaciji onog starca iz Ezopove basne: budi pažljiv šta poželiš, može da ti se ostvari. I kao što je Ezopov junak, umoran od teškog života, poželeo smrt da ga spase od muka – pa se onda neočekivano susreo sa njom – tako je i Ursulina komisija poželela malo geopolitike, da je spase od dosade – pa se onda susrela sa koronom. Pandemija je tako postala onaj hic Rhodus, his salta momenat za evropske političare – da ostanemo još malo kod Ezopovih junaka.

Neke ideje o tome šta bi, u vremenu posle korone, trebalo promeniti u Evropi očigledno su se već kristalizovale i one su međusobno povezane: na primer, poziv za jedinstveniji odgovor EU na globalne izazove nalazi se u korelaciji sa pozivom da se finansijski teret krize podeli pravičnije među držvama-članicama; isto tako, podrška većoj kontroli unutrašnjih granica povezana je sa zahtevom za efiksniju kontrolu spoljnih granica, kao i sa povratkom, makar i privremenim, nekih ovlašćenja sa nivoa unije na nacionalni nivo.

Dakle, ako se ovom sadašnjom evropskom traumom upravlja pažljivo, iz nje može da se razvije podrška za veću međunarodnu ulogu EU. Za sve Evropljane bi, izvesno, bilo od koristi ako bi Unija, iz ove krize, izašla kao jači globalni igrač – onaj koji ne bi bio samo koristan okvir za praktičnu saradnju između država, nego i samostalan igrač, sposoban da oblikuje međunarodni poredak u skladu sa evropskim vrednostima i interesima.

Da bi iskoristila ovu šansu, EU će morati da razume svu različitost iskustava – ne samo zdravstvenih, nego i mentalnih, kulturnih, ekonomskih i bezbednosnih – svojih članica i svojih građana, svih utisaka koje je pandemija ostavila, kako u svakoj od evropskih zemalja pojedinačno tako i između svih njih zajedno.

***

Francois Boucher The Rape of Europa painting anysize 50% off ...

Fransoa Buše: “Silovanje Evrope” (1747)

Korona je, dakle, dovela Evropu na raskrsnicu: ako njeni stanovnici žele jaču ulogu svog kontinenta na svetskoj sceni, pa samim tim i bezbedniji dom za generacije koje će doći posle njih, onda njihove zemlje treba da razmisle o novim uzajamnim koalicijama, izgrađenim kroz identifikovanje oblasti i pitanja oko kojih postoji konsenzus, ili bar onih oko kojih su postojeće razlike premostive.

Sasvim izvesno, mnoga mišljenja i stavovi izrečeni ovog proleća, pod utiskom snažnih emocija – straha, besa, razočarenja, rezignacije – ponovo će se promeniti, kako se situacija bude poboljšavala i kako svi zajedno budemo izlazili iz izazova pandemije i suočavali se sa onim izazovom koji sledi: otklanjanja ekonomskih teškoća do kojih je pandemija dovela. U tom smislu, pred svim državama članicama EU, ali i pred svim evropskim zemljama uopšte, otvara se potreba da, na nov način, definišu svoje ranije podele i razlike.

Kako izgraditi arhitekturu ovog novog evropskog saveza, te zajedničke kuće u kojoj bi trebalo da živimo zajedno i bezbedno, u vremenima posle korone? Na kojim temeljima ta građevina treba da počiva, šta da budu njeni noseći zidovi a šta fasade, koliko da bude širok zajednički krov da bi sve zaštitio od nevremena? I konačno, koliko daleko, u prostor i u vreme sveta, bi trebalo da se vidi sa vrha ove Vavilonske kule?

Kao i u slučaju njene slavne biblijske prethodnice, koja je postojala samo u legendi ali ju je u večnost uveo Brojgel svojim platnom, i graditelji naše moderne Vavilonske kule biće suočeni sa komplikovanim zadatkom. Složenost njihovog posla ogledaće se, pre svega, u tri ključne činjenice.

Prva: sve navedene podele i razlike ne postoje prvenstveno između samih zemalja – jer javno mnenje nijedne od njih nije homogeno ni po jednom od pitanja koje je pandemija otvorila. Naprotiv, svaka od članica EU je, u traženju odgovora na krizu, podeljena i unutar sebe same. U tom smislu, ispravniji zaključak bi bio da su svi Evropljani, u svojim viđenjima samih sebe i sveta u kojem žive, podeljeni na nekoliko ideoloških (vrednosnih) plemena, a ne na pojedinačne zemlje.

O tome smo, pre nešto više od godinu dana, već pisali u našem eseju “Erazmo po drugi put među Evropljanima: jedan kontinent i šest plemena”:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/05/26/erazmo-po-drugi-put-medu-evropljanima-jedan-kontinent-i-sest-plemena/

Druga: ni same zemlje-članice EU, pri čemu je svaka od njih podeljena unutar sebe kako već jeste, nisu statičke, nego dinamičke kategorije; i njihova sopstvena javna mnenja su podložna promenama, nekad sporim i postepenim a nekada brzim i burnim. Vrlo često, eksterni šokovi utiču na formiranje dominantnog javnog mnenja, ili bar onog njegovog matematičkog izraza (rezultata izbora) na osnovu kojeg se formira vlast. Takvi eksterni šokovi bili su Brexit i Trampova pobeda na izborima 2016. godine, ili korona virus 2020. godine.

Treće: i samo tumačenje odgovora zahteva određena znanje i veštine, od formalnologičkih, preko socioloških, do psiholoških i političkih. Često smo skloni da površno pretpostavimo da se određeni zaključci jednostavno “podrazumevaju” a stvarnost je, zapravo, sasvim drugačija.

Dakle, ko bi bili graditelji ove nove Vavilonske kule? Pogledajmo za početak raspored četiri opcije koji dobijamo ako ukrstimo po dva moguća odgovora na dva jednostavna pitanja:

(1) da li bi EU trebalo da razvije jedinstveniji odgovor na globalne pretnje i izazove; i

(2) šta je kriza oko korona virusa pokazala u pogledu potrebe za više saradnje na nivou EU?

EU bi trebalo da razvije viši stepen zajedničkog odgovora na globalne pretnje i izazove EU ne bi trebalo da razvije viši stepen zajedničkog odgovora na globalne pretnje i izazove
Kriza oko korona virusa je pokazala da postoji potreba za više saradanje na nivou EU

Angažovani internacionalisti

Isključeni Evropljani

Kriza oko korona virusa je pokazala da su evropske integracije otišle predaleko

EU-kritički internacionalisti

Nacije prvo

Voters' broad attitudes towards the EU

Ako pogledamo distribuciju ove četiri osnovne grupe, uočavamo velike grupe tzv. “angažovanih internacionalista” u praktično svakoj zemlji u kojoj su vršena ispitivanja; red veličina se kreće od 24% do 50% (Španija). Ova grupa čini prirodno jezgro podrške međunarodnim ambicijama EU. S obzirom da ih nema dovoljno da sami kontrolišu evropske institucije i parlamente u dovoljnom broju zemalja-članica, angažovani internacionalisti će biti primorani na savez sa manje očiglednim partnerima; taj savez će, opet, biti predmet različitih kompromisa i uslova.

Prvi i logičan partner u tom novom evropskom savezu su “kritički internacionalisti”. (najjači u Nemačkoj, Francuskoj i Danskoj). Njihova podrška se može dobiti za sve one projekte koji celu Evropu čine jačom, manje ranjivom i više ujedinjenom – sve dotle dok ti projekti ne zahtevaju dalje značajno jačanje institucionalnih kapaciteta Unije. I anagažovani i kritički internacionalisti su dve grupe koje će najverovatnije i podržati veću finansijsku solidarnost između članica EU i krizu sa pandemijom razumeti kao važan razlog da Unija ispuni svoje obaveze u vezi sa klimatskim promenama; oni će, isto tako najverovatnije zagovarati i veći stepen evropskog ekonomskog suvereniteta.

How should the coronavirus crisis change Europe?Oko kojih pitanja se, međutim, mogu očekivati razilaženja ove dve grupe internacionalistički opredeljenih Evropljana? Pre svega, oko bazične premise angažovanih internacionalista da sve navedene inicijative nužno zahtevaju “više Evrope” u institucionalnom i normativnom smislu; kritički internacionalisti smatraju da je ove ciljeve moguće postići i u postojećem evropskom okviru. Ni u jednoj evropskoj zemlji oni nisu dominantna grupa u javnom mnenju, ali u gotovo svakoj predstavljaju otprilike po jednu petinu biračkog tela, organizovani bilo kroz svoje posebne političke stranke (Slobodne demokrate u Nemačkoj, Podemos u Španiji, Braća Italije u Italiji) bilo kao manje ortodoksne pristalice glavnih, tradicionalno pro-evropskih, stranaka.

Drugi mogući oslonac za osovinu u arhitekturi novog evropskog saveza su tzv. isključeni Evropljani. Pandemija korona virusa je, u velikoj meri, uticala na relativizaciju njihovih ranijih, dominantno evroskeptičnih, stavova. Iako oni ni danas nisu preterano skloni da dele finansijski teret ekonomskog oporavka Kontinenta, postoji niz drugih tačaka na kojima su se u međuvremenu objektivno približili internacionalistima: striktnija kontrola granica, naročito spoljnih; odbrana ljudskih prava i demokratije kao zajedničkih vrednosti; efikasan zdravstveni nadzor i – naročito u Španiji i Italiji – napor da se postignu rezultati u borbi za sprečavanje klimatskih promena.

U suštini, i to je jedan utisak koji nam je pandemija kristalizovala i pomogla da jasnije vidimo, isključeni Evropljani suštinski (iako ponekad drugim rečima ili sa različitim simbolima) dele istu fundamentalnu privrženost evropskoj ideji i nisu radikalno suprotstavljeni predlozima za evropsku saradnju ni u jednoj od ključnih oblasti; ti kvaliteti ih čine prirodnim saveznicima u mnogo većoj meri nego što nam je to pre pandemije izgledalo. Oni statistički predstavljaju najveću grupu u Bugarskoj (31%), drugu po redu u Portugaliji (22%), oko jedne četvrtine u Francuskoj i Poljskoj (iako podeljeni u više stranaka u obe ove zemlje). Jedino u Nemačkoj, Švedskoj i Danskoj isključeni Evropljani nisu prepoznatljiva opcija u javnom mnenju – jer je u njima podela na internacionalno i populističko krilo bila oštrija i potpunija, ne ostavljajući nikakav značajniji prostor u sredini.

Nasuprot ove tri grupe Evropljana, kod kojih su razlike u odgovoru na pandemiju, iako političke u svojoj suštini, ipak racionalne i premostive, stoji ona četvrta, koju smo za potrebe ovog teksta nazvali “nacije prvo”, mada se oni sami nazivaju, zavisno od tradicije, istorijskih i psiholoških okolnosti u svakoj pojedinoj zemlji, na različite načine: suverenistima, alternativama, ligama i tako dalje, a protivnici ih, uglavnom, nazivaju evroskepticima, nacionalistima i populistima.

Iako međusobno različite, sa različitim i često suprotstavljenim simbolima i istorijskim nasleđem, sve ove grupe povezuje skepsa i nepoverenje prema projektima i predlozima koji se zasnivaju na većoj globalnoj ulozi EU. I ovde se ponovo susrećemo sa jednim paradoksom: kod svih tih birača pandemija korona virusa je stvorila prostor na kojem vešti političari, sa obe strane reke koja ih razdvaja, mogu da izgrade mostove. Jer, i oni Evropljani koji prednost daju sopstvenoj zemlji, i oni drugi, koji bi se pre oslonili na čvrstu zajednicu zemalja i naroda, dele zajedničku zabrinutost kada se radi o zdravstvenim rizicima i njihovim posledicama.

Na primer, u Nemačkoj, Francuskoj i Danskoj, čak jedna trećina birača iz ove poslednje grupe deli stav ostalih da se strateški lanci proizvodnje i snabdevanja lekovima, makar privremeno, vrate u Evropu. Svakako, u njihovoj svesti to verovatno nije stvar evropskog nego nacionalnog suvereniteta, ali ista stvarnost proizvodi iste posledice, bez obzira na različite percepcije. A u čak šest od devet zemalja obuhvaćenih ovom analizom, jedna trećina ispitanika iz ove poslednje grupe podržava veće napore da se finansijski teret borbe sa krizom i njenim posledicama pravično podeli u okviru unije – nešto što je za njih, pre pandemije, bilo gotovo nezamislivo.

Which measures have you become more supportive of since the crisis began?

Ipak – kao izuzetak od opšteg pravila da se Evropljani sada sve više dele po ideološkim plemenima umsto po zemljama ili nacijama – identifikovali smo nekoliko oblasti u kojima i dalje postoje veće razlike između država kao takvih; i to prevashodno, zavisno od njihovog geografskog (pa samim tim implicite i ekonomskog) položaja u Uniji. Ovo je posebno tačno za sva pitanja vezana za model raspodele finansijskog tereta borbe sa korona virusom i njenim posledicama. To je pitanje na kojem jasno možemo da razdvojimo dva pola: fiskalno-konzervativni, na čijem su čelu Danska i Švedska, i onaj suprotni, koji računa na spasonosne intervencije briselskog budžeta, koji predvode Portugalija i Španija.

Dakle, u izgradnji novog evropskog saveza, angažovani internacionalisti, ako se i kada budu prihvatili tog pionirskog posla, moraće da grade koalicije ne samo između ideološki i vrednosno različito opredeljenih i grupisanih Evropljana, nego i između njihovih vlada. A sve te vlade su, znamo to već dobro, na milosti i nemilosti svojih birača čiji se prioriteti – i preferencijalni odgovori na krizu – mogu vrlo brzo promeniti, na niz dosad nepredviđenih načina.

Ako bismo sada, u svetlu svih ovih novih saznanja, pokušali da identifikujemo najveću prepreku za uspon Evrope kao globalne sile, ona bi to verovatno bio visok stepen divergencije između severa Evrope i ostatka kontinenta. U poređenju sa ostalim Evropljanima (a posebno onim na jugu) Nemci, Šveđani i Danci su manje skloni da sopstvene utiske iz pandemije posmatraju kao sećanja na jedva izbegnutu apokalipsu: njihove zemlje nisu došle na ivicu katastrofe, kao zemlje evropskog juga, i stoga su i njihovi zaključci iz zajedničke traume mnogo oprezniji i umereniji. Severni Evropljani su, prema tome, mnogo više skloni od svih ostalih da veruju kako ovu krizu – i njene posledice – mogu da savladaju sami; iz ovog uverenja, verovatno, može da proistekne i jedan politički stav: da se i sa budućim pretnjama i izazovima suoče nezavisno, bez potrebe za usaglašavanjem i dogovorom sa ostatkom Evrope.

 ***

Francisko Goja, “Silovanje Evrope” (1772)

Vidimo li, u ovom trenutku, bar neke putokaze? U kojim pravcima Evropa može da nastavi, jednom kada pandemija prođe? Kako prepoznati slepe ulice u lavirintu?

Najpre, evropski lideri – i oni u Briselu i oni drugi, u nacionalnim prestonicama – trebalo bi da pažljivo saslušaju ono što su njihovi građani pričali ovog proleća i leta, da to pokušaju da ispravno protumače i prenesu, u meri u kojoj mogu, u konkretne javne politike. Političari Evrope moraju da sa svojim biračima počnu da razgovaraju na jednom novom jeziku, jeziku koji priznaje i izražava sav onaj obim u kojem se naš svet zauvek promenio. U narednim mesecima od vitalne je važnosti da se povrati vera Evropljana u predvidivu i, koliko-toliko, bezbednu budućnost. Posle traume koju preživljavaju, Evropljani moraju da ponovo povrate osećaj doma na čitavom svom kontinentu – ono što su, u vreme pandemije, bili izgubili.

U izgradnji tog, post-pandemijskog narativa za Evropu, težište treba da bude ponovno definisanje cilja evropskog projekta: onog zasnovanog na razumevanju stvari koje ljudi osećaju kao bitne, a ne na prostim obećanjima apstraktnih vrednosti i formula. Dijalog o poštenju, iskrenosti, budućnosti i nadi Evropljanima će reći mnogo više od onog o bezbednosti, demokratiji i suverenitetu.

Naravno, na jedan način treba shvatiti i protumačiti poruke izrečene u mirnim vremenima, a na sasvim drugi one iz vremena velikih kriza i trauma. Isto tako, i sama pandemija je, u ovom trenuku, još daleko od svog kraja; ako smo nekako prevazišli onaj prvi šok, nismo se još vratili u našu svakodnevicu. U tom smislu, bilo bi verovatno preterano misliti da je svaki glas podrške čvršćim kontrolama spoljnih granica i glas u prilog vizije o “tvrđavi Evropi”; niti da je glas podrške za ponovne kontrole unutrašnjih granica i glas u prilog raspuštanja Šengenskog sporazuma; kao ni da je glas za premeštanje proizvodnje medicinske opreme i lekova nazad u Evropu istovremeno i glas za povratak protekcionizmu i “ekser u mrtvački kovčeg globalizacije” – kako sve to, ponekad, formulišu novinari, analitičari i političari – svi uvek željni senzacije i samopromocije.

Umesto ovih nestrpljivih i površnih zaključaka, koji vode u mesijanska proročanstva lišena materijalne osnove, Evropljanima je potrebna jednostavna, funkcionalna i ubedljiva poruka: u narednoj krizi, kad god i povodom čega god ona nastupila, postojaće već unapred pripremljene, uvežbane i efikasne procedure kontrole granica, koje će omogućiti kontrolisani zajednički odgovor – i time izbeći da se ponove haos i kakofonija kojih smo bili svedoci u proleće 2020. Na sličan način, i na sadašnje dileme i sporove oko globalizacije može da se pruži racionalan, a ne emocionalan, odgovor: globalizacija ne rezultira nužno u povećanoj ranjivosti svake tačke sveta; poziv za strateški suverenitet, koji podrazumeva veću brigu države o lancima snabdevanja lekovima i drugim vitalnim proizvodima, ne mora nužno da kompromituje opredeljenje za slobodnu trgovinu, kao princip – čak i u vremenima kriza.

Naprotiv, pažljiva analiza ovog javnog mnenja krize, pokazuje da će Evropa posle korone imati prostor da sebe istovremeno izgradi i kao Evropu koja štiti – i ekonomski i u smislu garancija fizičke bezbednosti – ali i da govori glasom koji je uticajan na međunarodnoj, svetskoj sceni. Takva Evropa bi, izvesno, mogla da bude predvodnik u borbi da se čitav svet bolje pripremi za narednu globalnu krizu – bez obzira da li se radilo o zdravstvenoj, klimatskoj, finansijskoj, migrantskoj ili terorističkoj.

Postoji vrlo jasna, odlučna i opredeljena većina na našem kontinentu za koncept izgradnje unije sa dovoljno kapaciteta da oblikuje novi međunarodni poredak, braneći tradicionalne vrednosti kao što su vladavina prava, ljudska prava i demokratija, ali istovremeno i pokazujući duh i kvalitet nephodan za vođstvo unutar takvog poretka; onaj duh koji su SAD imale u davnim vremenima posleratne obnove i Maršalovog plana, i koji je Džon Ficdžerald Kenedi tako jezgrovito izrazio u onoj istorijskoj rečenici iz Zapadnog Berlina, samo nekoliko meseci pred svoje ubistvo:

Ich bin ein Berliner!

Ali, pre svega ovoga, evropski lideri bi morali da generišu, i u javnost prenesu, suštinske ideje, koncepte, alternative i koristi raznih oblika i nivoa međunarodne saradnje, a ne da samo ponavljaju apstraktne pozive za “više Evrope”, koji u praksi često, za mnoge njene stanovnike, zvuče kao isprazna fraza. Uprkos različitim iskustvima i pogledima, evropske države, još uvek – a neki bi rekli, tek sada – imaju dovoljno zajedničkog prostora u kojem mogu da izgrade jače i stabilnije polje zajedničkog otpora protiv budućih globalnih izazova raznih vrsta.

***

Valentin Serov, “Silovanje Evrope” (1910)

Na samom kraju ove današnje priče o Evropi na leđima belog bika, podelićemo sa čitaocem i jednu malu anegdotu.

U utorak, 18. septembra 1951. godine, u mermeru i zlatu Salon de l’Horloge, te naluksuznije dvorane francuskog ministarstva spoljnih poslova na Ke d’Orseju, šestorica ljudi potpisala su jedan dokument. Šefovi diplomatija Italije, Zapadne Nemačke, Francuske i tri zemlje Beneluksa zaključili su osnivački ugovor Evropske zajednice za ugalj i čelik, preteče kasnije Evropske zajednice, današnje Evropske unije.

Na stolu se, u tom času, nalazilo šest luksuznih knjiga, štampanih u Francuskoj, na holandskom papiru, sa nemačkim mastilom, povezanih u kožu iz Belgije, dok su pokazivači stranica bili tkani od italijanske svile. Svaka od šest članica-osnivača je, i simbolički, nekim malim delom, doprinela fizičkom otelotvorenju usaglašene zajedničke volje. Žan Mone, jedan od autora i arhitekata tog pariskog dana – onaj isti Žan Mone, čijom smo rečenicom “bolje je da se svađamo za stolom nego na bojnom polju” i započeli ovu današnju priču o Evropi i virusu – o tome je ponosno kasnije pisao u svojim memoarima.

Ono što Mone, međutim, nije napisao to je banalna, i pomalo brutalna, druga strana istine tog istog pariskog dana: sami pregovori su, naime, bili toliko teški i mučni, detalji su pisani, brisani i menjani toliko puta (a radilo se, da podsetimo one mlađe čitaoce, o vremenu kada kompjutera i svih njihovih savršenih programa za obradu teksta još nije bilo ni na vidiku) tako da su, svega par sati pre vremena u koje je ponosni protokol domaćina pozvao visoke goste i novinare, autori teksta shvatili da oni jednostavno neće stići da ga završe.

Šest šefova diplomatija – Francuz Šuman, Nemac Adenauer, Italijan Sforca, Holanđanin Štiker, Belgijanac Van Zeland i Luksemburžanin Beh – tada su imali dva izbora. Jedan, da celu ceremoniju otkažu, priznajući tako koliko su pregovori teški, komplikovani i, u krajnjoj liniji, neizvesni i šaljući poruku javnosti svojih zemalja (a i ostatku Evrope koji je iz prikrajka nestrpljivo posmatrao taj pariski dan) da je ceo poduhvat u stvari jedna velika improvizacija.

Ili, da urade ono što su se dogovorili da urade: potpišu potpuno praznu stranicu teksta, sa datumom, i ostave svojim saradnicima dovoljno vremena (na kraju im je trebalo još oko petnaest dana) da na miru usaglase konačnu verziju teksta i onda, kao poslednju, dodaju onu stranu koju će njih šestorica, u narednih sat vremena, potpisati praznu.

To što su učinili bilo bi – da se saznalo – ogroman skandal; čak i za naše današnje vreme u kojem smo odavno navikli na lažne vesti, fotomontaže i druge frivolne pratilje modernih tehnologija. A u ona vremena, strogo formalna, nepunih šest godina po završetku rata, to bi bio neviđeni skandal.

Zato su se šestorica džentlmena dogovorila – kažu da je taj predlog dao najstariji, Italijan Sforca (on je ipak bio i jedan grof) – da se mala tajna sačuva sve dok bude živ makar jedan od njih. Poslednji od šestorice umro je Holanđanin Štiker, skoro cele tri decenije kasnije (1979) – a ova priča se po prvi put pojavila u javnosti tek pred kraj dvadesetog veka.

Cinik bi na sve ovo rekao da je Evropska unija rođena malom prevarom; optimista bi na to odgovorio da se radilo o nespornom, i za postmoderna vremena tako retkom, znaku međusobnog poverenja.

Baš onome što nam svima, tako očajnički, nedostaje danas.