17th century Dutch kitchen scene by Schooten (With images ...

Floris van Šuten, “Kuhinja – mrtva priroda”, početak XVII veka

Nije slučajno što su Bokačove izbeglice iz kugom pogođene Firence, u Dekameronu, pored pričanja priča najveću pažnju posvetile kuhinji, odnosno pripremanju zajedničkih obroka. U francuskoj poemi “Protiv kuge” (1420), čitalac se savetuje da bude

“…pun sreće, pobegne od tuge, drži se dobrog društva, pije dobro vino i jede dobro meso.”

U jednom pismu poznaniku, Frančesko Petrarka opisuje svog prijatelja, Paganinija od Milana, koga je kuga odjednom pogodila, ali on uprkos tome nije odustao od ranije zakazane večere sa prijateljima: proveli su noć u zajedničkoj gozbi, sećajući se lepih dana, da bi on ujutro sasvim mirno, iznenada i prilično lako umro.

A stanovnici austrijskog gradića Nojberga su:

“… rešili da će bodriti jedni druge, utehom i razonodom, tako da ne podlegnu depresiji. Sledstvno tome, kad god su mogli oni su organizovali razne gozbe i proslave, veselog srca, tako da su ponovo zapalili iskru polusreće i tako mogli da izbegnu očajanje.”

Sve su to crtice iz života naših predaka od pre sedam vekova; one nam pokazuju kako su ondašnji Evropljani doživljavali hranu u vreme jedne pandemije – kuge ili Crne smrti. A kako mi doživljavamo hranu danas, u vreme jedne druge pandemije – korona virusa?

***

People lounging in the mythic land of plenty called Cockaigne

Piter Brojgel Stariji “Zemlja Dembelija” (1567)

Kao i uvek u vreme ratova, pandemija i drugih velikih kolektivnih histerija, bauk protekcionizma i zatvaranja u sopstvene granice širi se Evropom. Zahvatio je čak i onu oblast našeg života za koju smo mislili da je odavno oslobođena od njega: hranu. Ovaj gastronacionalizam, međutim, samo je iskočio iz ormana, nalazeći novo opravdanje: oporavak od korona virusa.

Sve više evropskih vlada koristi pandemiju kao opravdanje za različite oblike u osnovi iste protekcionističke agende: konzumiranje lokalnih proizvoda je dokaz patriotizma. Da, kulinarski šovinizam jeste suprotan pravilima jedinstvenog evropskog tržišta, ali korona virus, taj deus ex machina, mnogi Evropljani vide kao dovoljan razlog da odstupe od pravila.

“Apelujem na vaš patriotizam hrane, na poljoprivredni patriotizam” – izjavio je francuski ministar poljoprivrede, Didije Gijom, u jednoj radio emisiji sredinom maja, podstičući građane da podrže konkurentnost svojih sunarodnika seljaka, kupujući francuske jagode i paradajz a ne španske – bez obzira što su skuplje.

A neke evropske zemlje su otišle i dalje od Francuske: tako je poljska vlada objavila crnu listu od petnaest prerađivača koji uvoze mleko iz drugih zemalja EU umesto da ga kupuju od poljskih seljaka: “Ekonomski patriotizam ovih preduzeća stvara razlog za zabrinutost”, rekla je poljska vlada u saopštenju koje je i dalje dostupno na njenoj internet strani, čak i kada je lista “nepatriotskih” prerađivača – onih koji su u prvom kvartalu ove godine koristili uvozno mleko – uklonjena. Potez je, naravno, naljutio udruženje poljskih prerađivača mleka: u pismu ministru poljoprivrede, Janu Krištofu Ardanovskom, ono je navelo da uvoz predstavlja manje od jednog procenta ukupnog mleka koje se prerađuje u ovoj zemlji, da nema nikakvog uticaja na cene mleka – i da ceo sektor izvozi u druge zemlje EU oko trideset procenata svoje ukupne proizvodnje.

Protekcionizam je, oduvek, mač sa dve oštrice.

U Austriji, ministarka poljoprivrede Elizabet Kestinger najavila je da vlada radi na projektu tzv. “regionalnog bonusa” za hranu. Po ovoj zamisli, “lokalna hrana” će dobiti određene “prednosti” kako bi se ojačali sektor pogođeni krizom oko korona virusa: ministarka je, međutim, oprezno konstatovala kako će “tek biti potrebno pronaći način da se ovo uskladi sa evropskim i međunarodnim trgovinskim standardima”.

Od marta ove godine, francuska vlada je i u razgovorima sa lancima supermarketa u zemlji, kako bi kupovali više lokalne, sveže hrane; neki od najvećih, kao Karfu i Lekler, su se gotovo potpuno preorijentisali na obližnje farme. A Minet Baters, predsednica Nacionalne unije farmera Engleske i Velsa, u parlamentu je izjavila kako će pisati vladi da izvrši pritisak kako bi se obezbedilo “stoprocentno snabdevanje britanskom hranom, gde god je to moguće”. Slične inicijative dala su i portugalska, grčka i bugarska ministarstva.

U međuvremenu, tržište mnogih poljoprivrednih proizvoda smanjeno je zatvaranjem restorana, u sklopu različitih mera ograničenja kretanja u evropskim zemljama; to je, opet, dovelo do obnovljenih poziva Evropljanima da “jedu patriotski”: Belgijancima se savetuje da jedu više pomfrita, od Francuza se traži da jedu razne vrste sireva, a od Britanaca, naravno, da piju čaj (sa mlekom). Sve te propagandne akcije države su opravdavale pokušajem da se bore protiv pada tražnje i tržnih viškova.

Ovaj talas zatvaranja u nacionalne, regionalne, pa čak i lokalne, granice dostigao je razmere koje su mogle da ugroze poštenu utakmicu na jedinstvenom evropskom tržištu. Julija Klokner, ministarka poljoprivrede Nemačke, upozorila je svoje kolege na “potrošački nacionalizam” i naglasila da bi članice EU trebalo da se uzdrže od protekcionističkih mera u obnavljanju svojih ekonomija:

“Prekogranični lanci snabdevanja i slobodan protok roba ključni su za garantovanje bezbednog snabdevanja građana. Zbog toga upozoravam protiv “potrošačkog nacionalizma”. On je samo pretpostavljena snaga, koja brzo iščezne. Mi ne smemo da ugrozimo dostignuća jedinstvenog unutrašnjeg tržišta.”

Još jedna zona u kojoj je pandemija dovela u pitanje odavno ustaljena evropska pravila jeste raspodela državne pomoći. Napori vlada mnogih članica EU da finansijski pomognu svoje seljake, iako tehnički omogućeni privremenim popuštanjem strogih pravila Unije o konkurenciji, nisu uvek nailazaili na odobravanje u Briselu. Čak osam država-članice je, u svojim budžetima, izdvojilo oko milijardu i dvesto miliona evra državne pomoći poljoprivredi, saopštio je evropski komesar za poljoprivredu, Januš Vojćehovski:

“Mi moramo da pratimo ovu situaciju jer postoji rizik da ta praksa neće biti dobra za poštenu konkurenciju i za jedinstveno tržište.”

Svi poljoprivredni proizvođači u EU već imaju koristi od daleko labavijih kriterijuma za utvrđivanje cena i formiranje kartela nego što je to u drugim privrednim granama, ali postoji rizik da bi, prema nekim analizama, neumereno trošenje državne pomoći od strane bogatijih zemalja moglo da stvori još širi jaz između bogatog Severa i siromašnog Juga, ugrožavajući tako konkurentnost u ovom sektoru u čitavoj EU.

Brisel je, u međuvremenu, odobrio pakete državne pomoći finskim seljacima od 30 miliona evra, latvijskim od 35,5 miliona i garancijski mehanizam od 100 miliona evra za mala i srednja poljoprivredna preduzeća u Italiji. Najveći pojedinačni paket državne pomoći u poljoprivredi, međutim, Brisel je odobrio Holandiji – 650 miliona evra za proizvođače cveća, krompira i povrća.

Poljski premijer Moravjecki je u pismu komesaru za poljoprivredu EU naveo da državna pomoć, iako “neophodna”, stvara “novi rizik – drastično povećanje razlika u razvijenosti i pogoršanje uslova za konkurenciju na poljoprivrednom tržištu EU“.

A Huan Korbalan Garsija, čelni čovek španskog poljoprivrednog lobija Cooperativas Agro-alimentarias, komentarisao je da:

“Holandija može da podrži svoj sektor sa nivoom podrške koji ostatak EU ne može i na kraju imamo tržište sa nepoštenom konkurencijom”.

Međutim ima i drugih shvatanja: Klaas Johan Osinga, iz udruženja holandskih farmera, smatra da državna pomoć koju oni dobijaju neće ugroziti konkurenciju:

“Da sam ja proizvođač krompira u nekoj drugoj zemlji smatrao bih da ovaj holandski fond, koji omogućava da se skoro milion tona krompira namenjenih preradi povuče sa tržišta, pomaže svakom.” 

A Evropska komisija, između ta dva ekstremna stava, pokušava da nađe neku sredinu: ograničiti državnu pomoć na sto hiljada evra po farmi i izgraditi novi antikartelski okvir sa ciljem da “onemogući države članice da preterano kompenzuju sopstvene kompanije i da tako spreči preterana odstupanja od uslova utakmice na jedinstvenom tržištu”.

***

Restoran Mediamatic Eten, Amsterdam, 2020.

Ali jelo, kao što svi dobro znamo, nije samo biološki neophodna radnja – unošenje određene količine kalorija, masti, ugljenih hidrata i vitamina svakog dana – nego i čin sa dubokim socijalnim značenjima, često bogat simbolikom. U mnogim kulturama postoje, na primer, drevni običaji vezani za hleb i so: kod svih slovenskih i baltičkih naroda, kao i kod Rumuna, Jevreja i Iranaca, oni su tradicionalni simboli gostoprimstva; kod Arapa, znače čin savezništva i stvaraju kompleksne uzajamne moralne obaveze između ljudi koji ih dele (“neka ovaj hleb i so budu između nas”); u Nemačkoj su bili neizbežni rekvizit pri svadbenim običajima, koji je trebalo da učvrsti dug i srećan život mladenaca; u severnoj Engleskoj i Škotskoj, hleb i so su simbolizovali srećan početak novih godina. 

Jedna od posledica korona virusa koje smo prve osetili bila su ograničenja koja nam je novo vreme postavilo u pogledu zajedničkog obedovanja: najpre su zatvoreni restorani, onda je policijski čas onemogućio i večere sa prijateljima i velike porodične ručkove, na kraju bi nas sumnjičavo gledali i kada bismo sa nekim podelili sendvič u parku. Pandemija je, gotovo u potpunosti, uklonila socijalnu dimenziju iz naše ishrane, svodeći je samo na onu biološku; time nas je, od ljudi, ponovo za neko vreme učinila životinjama.

Čak i onda kada su – više silom prilika i pod pritiskom neizvesnosti koje sve rizike produženi karantin može da donese u jedno razvijeno društvo, nego zato što su zaista postojali epidemiološki razlozi za to – države ukinule prolećna ograničenja, poseta restoranu više nije bila ista kao nekada.

Od jelovnika koji se preko bar koda snima na ekran mobilnog telefona u Rimu, preko konobara pod maskom koji hranu poslužuje na dugačkim drvenim motkama u Parizu i simpatičnih plišanih medvedića koji glume goste na mestima na kojima živi gosti nisu predviđeni, u Njujorku, pa sve do providnih plastičnih cerada koje razdvajaju stolove u Šangaju i posebnih staklenih kabina postavljenih oko svakog stola – kao što su ove na terasi jednog restorana u Amsterdamu.

Restoran “Mediamatic Eten”, Amsterdam, 2020.

Čin zajedničkog obedovanja je navika ljudi koji su jedni drugima više od slučajno okupljene grupe neznanaca, taj čin je sastavni deo procesa formiranja zajednice i on svaki put jača (ili obnavlja) postojeće veze između ljudi. Naši domaćini – krčmari – su i naši prijatelji, ljudi kojima se poveravamo, često jedini pouzdani kuriri između zabranjenih ljubavnika, ponekad zaverenici. 

Ako u našem omiljenom restoranu treba da se osećamo kao u zatvorskoj kantini, onda tu definitivno nešto nije u redu. To su osetili i veliki lanci brze hrane, na primer: promet MekDonaldsa je, u drugom kvartalu 2020. godine, opao za 23% u odnosu na isti period prošle godine. I ne radi se tu samo o strahu od zaraze, koliko o odbijanju ljudi da učestvuju u onome što im, makar i podsvesno, liči na bizarnu imitaciju njihovog starog, i nekad tako omiljenog, zadovoljstva.

Ako je tačno ono apokaliptično predviđanje da će ceo naš život, posle korone, biti samo imitacija, bleda senka, našeg nekadašnjeg života – onda je to proročanstvo počelo da se ostvaruje u krčmama, kafanama, kafićima i restoranima.