“Pohodio je, dakle, mnoštvo činovnika i ljudi u čiju stručnu spremu nije obično niko sumnjao. No u konkretnom slučaju ta im sprema nije služila nizašta. Bejahu to u većini slučajeva ljudi s tačno određenim i pomno sređenim nazorima o svemu što se odnosi na bankarstvo ili na uvoz, južno voće ili trgovinu vinom; ljudi koji posedovahu neosporivo znanje u parničnim stvarima ili osiguranju, ne računajući zamašne diplome i nesumnjivu dobru volju. I baš je dobra volja bila kod svih njih najfrapantnija. No u pitanjima kuge njihovo je znanje bilo gotovo jednako nuli.”

(Alber Kami, “Kuga”)

Opisujući činovnike koji su vršili vlast – danas bismo rekli političare – u alžirskom gradu Oranu, u trenutku kada je u njemu izbila kuga, Kami kao da opisuje godinu u kojoj živimo danas, u vreme pandemije korona virusa. To je isti profil političara: ljudi koji vole da budu u pravu, uvek i po svaku cenu; ljudi koji se u sve razumeju po malo, a ni u šta dovoljno; ljudi kojima su neophodni stručnjaci raznih profila – u Kamijevom, a i u ovom našem, slučaju, to su lekari – ali istovremeno i preziru njihove savete; ljudi koji su uplašeni nepoznatog, baš kao i svi mi ostali, ali se plaše da svoj strah priznaju drugima. Konačno, Kamijevi fiktivni junaci su isto tako malo znali o kugi, kao što naši stvarni junaci znaju o koroni – ali ih to nije sprečavalo da o njoj donose odluke, baš kao što ne sprečava ni ove današnje.

Da li je korona uticala da se granice između tehnokratske ekspertize i javnih politika promene? Koliko je sama pandemija, usled politike, postala ideološki fenomen umesto zdravstvenog? Kako, pod strašnom senkom nevidljive smrti, funkcionišu političke institucije: parlamenti i izbori? O čemu se, uopšte, politika pod takvim uslovima i može voditi? Drugim rečima: gde su granice politike u letu korone?

U demokratiji imamo luksuz čekanja na sledeće izbore kako bismo kaznili političke vođe za njihove greške. Ali to je slaba uteha u situaciji kad je ugroženo osnovno preživljavanje. A i inače, relativno govoreći, to baš i nije neka kazna; kako je to nedavno definisao engleski filozof Dejvid Ransiman: “Oni mogu da izgube posao, ali nema mnogo političara koji zapadaju u siromaštvo. Dok mi možemo da izgubimo život.”

Jednostavnost tog izbora obično je zamagljena demokratskim imperativom postizanja konsenzusa. Vlast radi sve što može da svoje odluke zaodene jezikom zdravorazumskog saveta, tvrdeći da se oslanja na logično rasuđivanje pojedinca. Ali, kao što pokazuje iskustvo iz niza zemalja, sa svakim novim produbljavanjem krize na videlo izbija sve ružnija slika našeg sveta i dojučerašnja pristojna gospoda u odelima preko noći se, kao u nekoj modernoj verziji Doktora Džekila i Mister Hajda, pretvaraju u divljake u kožusima. Dovoljno je da se setimo svih onih video snimaka italijanskih gradonačelnika kako urlaju na svoje građane da ostanu kod kuće. „Glasajte za mene ili će vam doći ovi ili oni“ – to je rutina demokratske politike. „Uradite ovo, inače…“ – to je sirova demokratska politika. U toj tački ona ne izgleda mnogo drugačije od bilo koje druge politike.

Ova kriza je otkrila još neke nepobitne istine. Nacionalna vlada je zaista važna i nije nimalo svejedno koja od njih uređuje vaš svakodnevni život. Iako je pandemija globalni fenomen, i iako se na mnogim različitim mestima doživljava na sličan način, na širenje bolesti u velikoj meri utiču i odluke koje donose pojedinačne vlade. Različite odluke o tome kad treba delovati i o obimu mera znače da različite zemlje neće imati istu situaciju. Kad se sve završi, moći ćemo da vidimo ko je bio u pravu, a ko je grešio – time ćemo se baviti u jednom od narednih nastavaka ove priče. Zasad smo prepušteni na milost i nemilost svojim nacionalnim vođama. U jezgru svake politike, kako je to primetio Hobs, “prebiva element arbitrarnosti koji se ne može izbeći”. To je arbitrarnost pojedinačnog političkog rasuđivanja.

U izolaciji, demokratije pokazuju mnogo više zajedničkih odlika sa drugim, hibridnim i autokratskim, režimima: svuda se, u krajnjoj liniji, radi o moći i poretku. Nije reč o tome da su demokratije uređenija, udobnija i plemenitija mesta za život; one mogu pokušati da i u krizama budu takve, ali to ne traje dugo. Njima je, međutim, teže da donose zaista neprijatne odluke. Preventiva – kapacitet da se problem počne rešavati pre nego što postane akutan – nikad nije bilo jača strana demokratija. Čekamo dok više nemamo izbora i tek onda se prilagođavamo. Zato demokratije, po pravilu, kasne za krivom bolesti poput ove, mada neke sprovode mere bolje od nekih drugih.

Ni autokratskim režimima poput Kine nije lako da se na početku suoče s krizom – sve dok ne moraju – a za razliku od demokratija oni mogu duže da prikrivaju loše vesti ako im to odgovara. Ali, kad delovanje postane neophodno, one mogu da odu dalje i brže. Kineska izolacija uspela je da suzbije epidemiju nemilosrdnom, ponekad i brutalnom, preventivom.

Demokratije su, međutim, sposobne da budu jednako nemilosrdne – kao što su pokazale u totalnim ratovima 20. veka. Ali u ratu je neprijatelj pred nama. Tokom ove pandemije bolest odaje gde se nalazi samo dnevnim izveštajima o zaraženima i umrlima. Država ne zna koja tela su zaista opasna.

Neke demokratije su uspele da se brže prilagode: u Južnoj Koreji bolest je ukroćena ekstenzivnim praćenjem i širokim nadzorom mogućih prenosilaca. Ali južnokorejski režim je već imao iskustvo sa epidemijom Mersa iz 2015. godine, koja je ostala u kolektivnom sećanju građana. Verovatno i Izrael postupa bolje od mnogih evropskih zemalja – ali tu je reč o društvu koje je stalno u ratnom stanju. Lakše je prilagoditi se kad ste već prilagođeni, a teže je u hodu. Poslednjih godina ponekad se činilo da je globalna politika samo izbor između suparničkih oblika tehnokratije: u Kini je to vladavina inženjera, iza koje stoji jednopartijska država, a na Zapadu je to vladavina ekonomista i centralnih banaka koja funkcioniše u granicama demokratskog sistema. To stvara utisak da su istinski izbori samo tehničke procene o tome kako voditi ogroman i složen ekonomski i društveni sistem.

Ali u poslednjih nekoliko nedelja u prvi plan je izbila druga realnost. Krajnji sudovi tiču se pitanja o tome kako koristiti moć prinude. Nije reč o prosto tehničkim pitanjima. Izvesna mera arbitrarnosti je neizbežna. A nadmetanje u sprovođenju moći između demokratske prilagodljivosti i autokratske nemilosrdnosti oblikovaće našu budućnost. Daleko smo od onog zastrašujućeg i nasilnog sveta koji je Hobs želeo da izbegne pre gotovo četiri stotine godina. Ali naš politički svet i dalje je takav da bi ga Hobs prepoznao.

***

Coronavirus head in sand

Posebno polje politike u epohi korone predstavlja čitav korpus različitih populističkih, autoritarnih, ili naprosto neodgovornih javnih politika koje su u poslednjoj deceniji kontaminirale veći deo naše planete. Svet je, da budemo sasvim iskreni, već bio doveden u stanje u kojem je njegov prirodni imunitet, otpornost, na takve ekscese, bio oslabljen. Godinama pre pojave korona virusa, naša planeta je već bila na udaru jednog drugog virusa.

Tako je, na primer, 2018. godine Kina ukinula ograničenje broja predsedničkih mandata, omogućavajući – po prvi put posle 1982. godine – jednom svom šefu države da ostane na tom mesto doživotno. Ovog proleća Rusija je pripremila – a onda po stavljanju pandemije pod kontrolu i sprovela – referendum kojim je Vladimiru Putinu omogućeno da, teorijski, na vlasti ostane do 2036. godine; ako se ova teorijska mogućnost i ostvari, on bi time na mestu šefa države proveo duži period nego Josif Staljin.

Virus je zahvatio čak i neke stare, razvijene i dugotrajne demokratije: tako je Donald Tramp na vlast došao 2016. godine, dešifrujući tadašnju situaciju u SAD kao “klanicu” i proglašavajući “samo ja mogu da to sredim”; na samom početku pandemije ponosno je najavio da je ima “neograničena ovlašćenja” u borbi protiv zaraze. Brazilski predsednik Bolsonaro položio je zakletvu 2019. godine, izražavajući otvoreno divljenje za vojnu hutu koja je Brazilom vladala u njegovoj mladosti, dok je Aleksandar Vučić u Srbiji slično govorio o Milanu Stojadinoviću, premijeru Jugoslavije pred Drugi svetski rat, osnivaču i predsedniku Jugoslovenske radikalne zajednice, otvoreneo profašističke formacije koja je svoj program, uglavnom, prepisala od Musolinija.

Ako na ovu kartu dodamo nove crne tačke: vansudska ubistva na Filipinima, arbitrarne pritvore u  luksuznom hotelu u Saudijskoj Arabiji, čiji se apartmani koriste za torturu ili bizarna ismevanja demokratskih institucija i procedura u Indiji, onda lakše možemo da shvatimo o čemu se radi u svim ovim slučajevima: o personalizovanom, razmetljivom, neodgovornom stilu vođstva, koji je očigledno u modi u velikom delu sveta.

Koi je bio uticaj pandemije na ovo, već visoko kontaminirano, polje politike? Odgovor možemo najlakše naći ako opet pođemo od jedne medicinske paralele: šta se događa sa čovekom koji oboli od korona virusa, a već ranije je bio bolestan od bubrega, dijabetesa ili srca (kako bi doktori stručno rekli: imao je komorbiditete). Najčešće, na žalost, posle kraćeg ili dužeg vremena, takvog bolesnika iz bolnice iznose u mrtvačkom sanduku.

U nadi da će obuzdati pandemiju, zaplašeni ljudi i narodi širom sveta prihvatili su izuzetno visok stepen ograničenja njihovih ličnih sloboda, koji je često uključivao i državno regulisanje vremena kada mogu da napuste svoje stanove ili kuće, prostora u kojem smeju da se kreću, stvari koje mogu da rade. Postoje, isto tako, vrlo upozoravajuće istorijske paralalele koje nas podsećaju na slučajeve kada su vlade koristile vanredna stanja (od kojih su neka i same izazvale) da bi prigrabile diktatorska ovlašćenja, koja posle nisu ukinula. Klasičan slučaj u istoriji političkih teorija je Hitlerov trik sa spaljivanjem Rajhstaga 1933. godine, kada je suspendovao parlamentarizam i uveo vladanje dekretom, koje je trajalo do samog kraja njegove vladavine; tada je i njegov sopstveni leš, u dvorištu bunkera u Berlinu, spaljen – čime je ona vatra iz Rajhstaga, simbolički, posle dvanaest godina zatvorila svoj krug tamo gde ga je i počela.

Jedan prilično jasan, gotovo školski primer kako autoritarni vladar može da iskoristi korona virus da dalje proširi granice svoje vlasti iz polja političkog u polje društvenog možemo da pratimo u Mađarskoj. Viktor Orban, koji je potrošio nekoliko poslednjih godina na sistematsko podrivanje nezavisnosti medija, pravosuđa i univerziteta, bio je prvi evropski političar koji je pandemiju iskoristio kao političkog saveznika: još u martu je ubedio parlament, u kojem je većinu imala njegova stranka FIDESZ, da mu da ovlašćenja na osnovu kojih se zemljom može vladati njegovim dekretima, na neograničeni period. Reakcija Evropske unije, čija je Mađarska članica već preko petnaest godina, bila je vidljivo nemoćna; pod prititskom pandemije, u danima kada se broj mrtvih po evropskim prestonicama merio u stotinama, a ponegde i ponekad i u hiljadama, svakog dana, Orbanovi dekreti bili su u Briselu ona poslovična, deveta rupa na svirali.

April je doneo dalji pritisak na pro-demokratske aktiviste u Hong Kongu, u intenzitetu i brzini koji su pre pandemije bili nezamislivi: događaj koji bi, samo par meseci ranije, izazvao velike lokalne proteste i globalnu reakciju, sada je privukao relativno malu pažnju  – i u samom Hong Kongu ali i širom sveta.

Možemo li, na osnovu mađarskog i kineskog primera, da zaključimo da je pandemija bila saveznik diktatora, kako nam je suptilno sugerisao i srpski karikaturista Petričić, predstavljajući Aleksandra Vučića u kultnoj pozi iz Čaplinovog filma “Veliki diktator”, pri čemu je onaj globus iz originala ovde zamenjen prepoznatljivim simbolom korone? U principu, možemo – ali to je ipak samo jedan deo mnogo kompleksnije opšte slike sveta koju je korona naslikala ovog proleća.

Naime, mnogi diktatori su zauzeli potpuno drugačiji pristup od Sija, Orbana ili Vučića. Oni ne samo da nisu suspendovali građanske slobode, nego su, naprotiv, insistirali na očuvanju svakodnevice, kao da se baš ništa ne događa. Njihovo ponašanje bismo pre mogli da ocenimo kao tvrdoglavo i detinjasto, nego kao zlo i sadističko. To, međutim, ne znači da će, kada se svedu bilansi, oni biti ocenjeni kao manje štetočine u odnosu na ovu prvu grupu. Naprotiv.

Beloruski predsednik Lukašenko je lično obezbedio da  njegova zemlja bude jedina u Evropi u kojoj se nacionalna fudbalska liga neće prekinuti zbog zaraze. Bolsonaro je u Brazilu naredio da se radnje ponovo otvore, a svog ministra zdravlja smenio zato što je isuviše sitničario oko socijalnog distanciranja. Tramp je na početku pandemije tvrdio kako će virus “iščeznuti kao magijom odnet” a od svojih pristalica tražio da ulažu u akcije na berzi. Putin je napravio javni šou, šaljući medicinsku opremu u Italiju i Njujork – pre nego što je bio primoran da prizna kako se i Rusija, kao i svi ostali, suočava  sa ozbiljnom zdravstvenom krizom.

O čemu se u svim ovim slučajevima, zaista, radilo? Deo problema može biti, naravno, i u činjenici da, u svim ovim slučajevima, govorimo o šoumenima kojima je utisak koji će ostaviti u javnosti – i domaćoj i međunarodnoj – uvek značajniji od materijalnih posledica koje će njihovo ponašanje da ostavi. Ako bismo parafrazirali onu poznatu neslavnu izjavu Aleksandra Vučića iz sredine devedesetih godina prošlog veka taj stav bismo mogli da lapidarno izrazimo u rečenici “Ubićemo sto bolesnika za jedan procenat našeg rejtinga.

The Cartoon Movement on Twitter: "Brazil's Bolsonaro has changed ...

Bolsonaro je, na primer, zahtevao od svojih Brazilaca da se suoče sa virusom “kao muškarci, a ne kao deca” i predvideo kako će ga on lično otresti lako, “zbog moje atletske prošlosti”. U Britaniji, Boris Džonson, neizostavni član ove glumačke trupe, pravio je šou od rukovanja sa ljudima u bolnicama sa pacijentima od korone – pre nego što je i sam oboleo.

Međutim, mnogo diktatora iz obe ove grupe dele jednu drugu zajedničku karakteristiku, koja celu ovu analizu čini znatno kompleksnijom: bez obzira da li su primenjivali stroge mere izolacije, karantine i policijske časove, ili su se prema pandemiji odnosili inadžijski, olako i neodgovorno, oni smišljeno kalkulišu sa neprijateljstvom običnih ljudi prema tzv. elitama i podstiču mržnju prema njima. To su, naravno, radili i pre pandemije; to su radili od samih početaka svojih vladavina, jer su na talasima takve netrpeljivosti prema obrazovanim i pismenim ljudima i došli na vlast. Međutim, korona virus je na meni njihovih zamišljenih protivnika dodao i nova jela: tu su došle nove sumnjive profesije, kao što su epidemiolozi (za koje se šire glasine kako su pioni velikih farmaceutskih kompanija – u upotrebu je ušao i novi neologizam “farmakomafija” koji upotrebljavaju vlastima bliski tabloidi) ili visoki državni službenici koji ne pripadaju njihovim političkim koterijama.

U sprovođenju ove strategije, diktatori se oslanjaju na razne prirodne saveznike: najčešće tzv. “anti-vaksere”, opskurne i često mentalno labilne pojedince koji šire teorije zavera oko vakcinacije i cvetaju na marginama modernih društava na Zapadu i kojima ćemo se baviti detaljnije u narednom odeljku.

Međutim, ovde dolazimo i do prvih pukotina u toj kič slici savršenog sveta koju su populisti pokušali da naslikaju: ako rezultati koje njihove države budu postizale u borbi protiv pandemije u toku dužeg vremenskog perioda nastave da budu tako loši kao što su bili u njenoj prvoj fazi, onda će se ta činjenica, neminovno, odraziti i na percepciju njihovih politika i njih samih. Sa svakim novim mrtvačkim sandukom, kazaljka na skali poverenja će se, neminovno i nepovratno, pomerati: od onih koji stvarnost opisuju, posmatrajući ga kao samo još jedan šou (povod za TV emisiju, tvit ili nekakvo obraćanje) u korist onih koji raspolažu dovoljnim znanjem da stvarnost promene: dotad prezrenih i ismejanih “eksperata”.

Karl Marks je, pre vek i po, tu dilemu – sa vanvremenskom poukom – definisao u jedanaestoj of svojih Teza o Fojerbahu:

“Filozofi su svet samo različito tumačili, ali radi se o tome da se on izmeni.”

Naravno, oni pametniji među raznim svetskim populistima su shvatili (ili osetili) taj rizik i korigovali svoje ponašanje: u Britaniji, pristalice Borisa Džonsona su prestale sa trućanjiama o britanskoj “dubokoj državi” kao krivcu za koronu i mudro se sakrile iza brojeva koje su saopštavale zdravstvene vlasti; u SAD, uprkost dubokoj ličnoj frustraciji koju oseća prema Antoniju Faučiju, Tramp ne samo da se nije usudio da ga smeni, nego je, od nedavno, i sam počeo da se pojavljuje sa zaštitnom maskom u javnosti; u Srbiji, iako većina njegovih pristalica intimno veruje da su vakcine neka đavolska rabota, sredstvo u rukama mutne antisrpske zavere Vatikana, masona i Kominterne, Aleksandar Vučić je, javno, podržao aktivnosti da se, što pre, dođe do vakcine; Putinova Rusija se i sama uključila u taj projekat.

A koje dugoročne posledice pandemija može da ima na ovo, populističko-autoritarno polje politike, naročito ako posmatramo model njenog produženog trajanja?

U nekim scenarijima, ovaj stil politike bi mogao da dobije i dodatnu podršku: ekonomski haos i očajanje koje ga redovno prati nikada nisu pogodno okruženje za mirnu, argumentovanu i racionalnu raspravu; oni, naprotiv, pogoduju raznim teorijama zavera i tako pomažu populizmu da se dalje razvija.

Takođe, različite tehnologije za masovni nadzor nad ljudima, onda kad jednom počnu da se primenjuju, biće teško zaustaviti ili bar staviti pod kontrolu; one će biti omiljena igračka za sve sadašnje, i buduće, diktatore, bez obzira na njihove ideologije.

Konačno, igra traženja krivca za virus – bez obzira radi li se o SAD, Kini, Holandiji ili Italiji – takođe podstiče nacionalizam i ksenofobiju, te stalne apokaliptične pratioce svih populističkih lidera i njihovih politika. Ona je uvek pogodno sredstvo da se utišaju sve domaće kritike tako što se upre prst u neprijateljski spoljni svet, koji se zaverio protiv nas, jer nas mrzi.

U konačnici, odgovor na ovo pitanje ipak će dati onaj glavni igrač – virus. Vreme u kojem će se on zadržati kod nas i posledice koje bude izazvao, ljudske i materijalne, predstavljaju perimetre u kojima će se kretati sudbina populističkih politika – baš kao i onih drugih, demokratskih.

***

Sada, kada smo pokušali da makar skiciramo granice politike koje je postavila korona, postavlja se i pitanje: kako organizovati koliko-toliko normalno funkcionisanje onih uobičajenih političkih institucija u uslovima produžene pandemije. Jednim delom, tu nam može pomoći moderna tehnologija: kolektivna tela – čak i ona koja broje po nekoliko stotina ljudi, kao što su nacionalni parlamenti – mogu se sastajati i u virtuelnom okruženju, preko sredstava elektronske komunikacije. Šta, međutim, raditi sa drugom institucijom savremene demokratije – izborima?

Problem je složeniji nego što to na prvi pogled izgleda. Sa jedne strane, veliki broj ljudi – za prosečnu zemlju srednje veličine govorimo o nekoliko miliona njih – koji se istog dana kreću i borave po biračkim mestima svakako znače ozbiljno povećan zdravstveni rizik. Ali, ne radi se samo o tome: u uslovima kada država kontroliše zdravstvenu službu i istovremeno raspolaže najvećim finansijskim resursima u zemlji, koje može – ali i ne mora – da stavi na raspolaganje građanima pogođenim ekonomskim posledicama pandemije, da li je bilo koje glasanje slobodno i pošteno? Ili će se građanin, čak i implicitno ako već ne eksplicitno, osećati pod pritiskom da glasa za stranke i kandidate vlasti: radi se o vlasti koja njega leči i hrani, i kojoj bi on(a) sada trebalo da se oduži svojim glasom? Konačno, o čemu stranke i kandidati mogu da vode razne javne rasprave i polemike, uobičajene za izbore? U kojoj meri će svako ko kritikuje vlast rizikovati da u javnosti bude doživljen kao saradnik korona virusa?

Imajući u vidu zdravstvene rizike, kolektivnu psihozu koju je stvorila pandemija, široko rasprostranjenu atmosferu takozvanog svrstavanja pod zastavu (ne slučajno, mnoge nacionalne vođe u javim obraćanjima povodom pandemije, ovog proleća, koristile su metafore: “rat”, “pobeda”, “predaja”), možda bi bilo najbolje odložiti sve izbore za neka bolja vremena? Ta opcija, međutim, vodi nas u drugi rizik: da li su neizabrane vlade (a vlade kojima je mandat istekao, tehnički gledano, jesu neizabrane) najbolje oružje koje neko društvo može da nađe za rat sa koronom? Kakva će biti njihova odgovornost za greške koje eventualno učine, koliki će biti njihov autoritet da sprovedu nepopularne i teške odluke. Nesporno je da borba protiv pandemije zahteva visok stepen političkog legitimiteta vlasti, kao i da se taj legitimitet pojačava novim izborima: vanrednim, prevremenim, a naročito onim redovnim.

Teorijski gledano, moguće je zamisliti i izbore koji bi se održali nekim od postojećih elektronskih modela glasanja: već skoro dvadeset godina, i u redovnim uslovima, elektronska glasanja funkcionišu bez problema u Estoniji; u nekim drugim zemljama (SAD) postoji duga tradicija glasanja poštom. Ipak, u najvećem broju zemalja ove opcije ili još uvek nisu tehnički dostupne, ili njihova društva još nisu dostigla nivo kulturnog i obrazovnog razvoja na kojem bi bile široko primenjive.

Corax

Prva zemlja u Evropi koja je, odmah posle prvog talasa pandemije, održala svoje (već ranije odložene) izbore bila je Srbija, 21. juna. U toku leta, njenim stopama su pošle Poljska (28. juna), Hrvatska (5. jula), Severna Makedonija (15. jula), a njima će se 9. avgusta pridružiti Belorusija i 30. avgusta Crna Gora, i tako redom, sve do najznačajnijih izbora koji će se u ovoj godini održati na svetu – američkih predsedničkih izbora, 3. novembra.

Svi ovi izbori su, negde u većoj negde u manjoj meri, biti održani pod tamnom senkom smrti od korone; čak i pre onog famoznog “drugog talasa” (koji je najavljivan za jesen) broj novih slučajeva virusa u svetu je svakodnevno rastao i on je već danas preko tri puta veći nego što je bio u martu i aprilu. Priče o tome kako će “virus sam od sebe odumreti” čim dođe toplije vreme ostale su samo to – priče.

Korona je tako postala nezaobilazni, često i centralni, učesnik svih izbornih kampanja u 2020. godini. Populističke vođe obično je proglašavaju svojim glavnim protivnikom: ko glasa za opoziciju, glasa za koronu. Njihovi stvarni politički protivnici, oni u ljudskom obliku, opet, posmatrajući kako zdravstvene mere najčešće ne daju očekivane rezultate, vakcine još nema, ekonomska situacija se pogoršava, a nervoza raste, imaju drugačiju računicu: njima odgovaraju izbori koji će se održati kasnije, kada pretpostavljeni kumulativni efekti budu teži i, što je još važnije, vidljiviji biračima.

***

Trump washes his hands of more than germs - The Boston Globe

Većina izbora u godini korone odvijala se, dakle, kao neka vrste trke sa vremenom: u ovom korona ruletu, svi režimi su žurili da obezbede novi mandat dok je stanje, manje ili više, bar predvidivo, ako ne pod kontrolom, dok su sve opozicije čekale povoljan trenutak i potajno priželjkivale da ne dođu u situaciju da preuzmu odgovornost.

U prvoj fazi korone, u celom svetu je, manje ili više, bio prisutan efekat koji socijalni psiholozi obično zovu “okupljanjem pod zastavu”: isto kao što je jako nezahvalno baviti se politikom kada je neka zemlja napadnuta od ljudskog neprijatelja, tako je nezahvalno to činiti i kada je napadnuta od virusa. Zavisno od mentaliteta i okolnosti, sa više ili manje stila i osećaja za meru, sve vlasti su svoje političke protivnike stigmatizovale kao neku vrstu pete kolone: eto, dok se mi borimo da sačuvamo ljudske živote, oni bi da zloupotrebe ovu apokalipsu da bi došli na vlast.

Ali, ta faza je prošla posle nekoliko meseci: kao što smo bili prinuđeni da naučimo da učimo, radimo, putujemo, jedemo i družimo se uz koronu, tako smo naučili i da se bavimo politikom uz koronu. Najpre polako, a onda sve češće, najpre u demokratskim društvima a onda i u onim drugim, postala su legitimna i pitanja vezana za odgovore vlasti na zdravstvenu krizu: koji je model organizacije društva optimalan, kolika treba da budu ovlašćenja države u vanrednom stanju, ko treba da kontroliše njihovu primenu i kako, kolika su optimalna ograničenja ljudskih prava u odnosu na ona u redovnim stanjima, kako organizovati privredu, iz kojih izvora finansirati njenu obnovu jednom kada kriza prođe, ko je u novom svetu pouzdani saveznik a ko vrbov klin…

Sva ta pitanja su se, polako, grupisala – nezavisno od svih tradicionalnih podela na unutrašnju, spoljnu, socijalnu, ekonomsku i bezbednosnu politiku – u jednu novu granu politike; sasvim uslovno i kolokvijalno, možemo je nazvati politikom korone. U okviru nje počele su da se formiraju nove, neočekivane i ponekad čudne koalicije: i desničarima i levičarima je u zajedničkom interesu da bolnice budu dobro organizovane a zdravstvene službe efikasne; i globalistima i suverenistima je stalo do toga da lekovi  budu kvalitetni i da neki državni sekretar ne uzme baš lešinarsku proviziju na javnim nabavkama; i onima koji se inače ne bave nikakvom politikom ne može da bude svejedno da li će o svemu ovome moći da se vodi otvorena, slobodna i argumentovana javna debata ili će se nesposobnost, neznanje i loša namera prikrivati praznim i patetičnim frazama.

Mirek Tóda on Twitter: "Shooty, #corona and #orban https://t.co ...

U celini, i uz sve svoje kulturne, istorijske, mentalitetske i ideološke razlike i bolje i gore primere, politička klasa sveta nije kvalitetno odgovorila na ovaj izazov. Mali je broj društava u kojima je ostvaren i visok, i dugotrajan i efikasan nivo društvene homogenizacije u politici korone. Najčešće, ove homogenizacije su bile kao letnje oluje: gromoglasne ali kratkotrajne, nekada kao jesenje kiše, duge i dosadne, a nije bilo malo zemalja u kojima ih nije nikada ni bilo; ranije podeljena društva propustila su priliku da se ujedine i postala su još podeljenija, i korona je tako samo dopisana u već dugačku listu večitih tačaka sporenja tako da je, umesto ovakve ili onakve kiše, zavladala suša.

Kako je u svom romanu “Plodovi gneva” napisao američki nobelovac Džon Stajnbek:

“I u očima ljudi je nemoć; i u očima gladnih raste gnev. U dušama ljudi plodovi gneva postaju puni i teški, postaju zreli za berbu.”

Tako se, sa početkom leta, kada je – sasvim pogrešno – izgledalo da je prvi talas pandemije uspešno savladan, pa su restriktivne mere olakšane ili potpuno ukinute širom Evrope, akumulirano nezadovoljstvo naroda izlilo na ulice. Nekad je čak i mali, pod običnim okolnostima trivijalan, povod bio dovoljan da posluži kao okidač. Na ulice i trgove Beograda, Tel Aviva, Sofije, Minska, leto narodnog nezadovoljstva, u godini naših strahova, dovelo je hiljade gnevnih ljudi. Ponegde, pandemija je bila samo povod da se izraze stara, duboka i odavno sakupljena nezadovoljstva; ponegde, čak ni to.

Ipak, činjenica da su se svi ovi protesti, kao i oni u brojnim gradovima SAD, dogodili u toku godine korone, daje im jednu novu i zajedničku odliku. To su protesti apokalipse, oni koji se događaju u vremenima teških kriza i velikih strahova; oni manje izražavaju ideje i racionalne predloge kako da se kriza reši a više iracionalni gnev prema svakome ko se percipira kao mogući krivac zato što je ona uopšte nastupila ili već nije rešena. Izabrani funkcioneri ili profesionalne zdravstvene vlasti, mediji, finansijska elita ili nekakav veliki svet – sasvim svejedno.

Boris Johnson isn't dead yet: Political Cartoons – Press Enterprise

Ni ovaj fenomen nije neka istorijska novost, nešto sa čime se čovečanstvo danas po prvi put suočava: za vreme pandemije Crne smrti, pre sedam vekova, Evropljani su, isto tako očajni kao i mi danas, tumarali po ulicama i trgovima svojih gradova, kriveći za nesreću koja ih je zadesila sve one koje ionako nikada nisu previše voleli: kraljeve i kneževe, biskupe i učene ljude, prave bogataše ali i seljake na pijacama čija im se roba činila preskupom, Cigane i Jevreje, čarobnjake i veštice, besposličare, prosjake i vagabunde…

A krivili su, generalno, i sve strance koji su im bili u vidokrugu, a to znači one sebi najbliže: isti ksenofobni obrazac se ponavljao, uvek iznova i uvek u drugačijim oblicima i istorijskim kontekstima: još od Tukidida u staroj Atini (koji je tvrdio da je kuga stigla iz Etiopije i Egipta), preko Marka Aurelija u Rimu (koji je krivio hrišćane), srednjovekovnih Sicilijanaca (koji su krivili Katalonce), do Šveđana i Finaca, koji su se krivili međusobno, baš kao i Englezi i Škoti.

U našoj današnjoj pandemiji, Tramp je krivio Kineze, a Kinezi Trampa, Orban Soroša, Duda u Poljskoj homoseksualce, brazilski Bolsonaro “duboku državu”, a Vučić, hm, gastarbajtere i penzionere koji su želeli da prošetaju svoje kučiće.

Vreme pandemija je uvek i vreme podela: na insajdere i autsajdere. A politika u vreme pandemije je, opet, najsličnija umetničkom klizanju: sve dok se nekako kreće i prati ritam muzike, može se ostaviti bolji i gori umetnički dojam, zavisno od veštine klizača; ali, ako se kojim slučajem izgubi dah i zastane – pad je neizbežan.