Memoari antiheroja (John Bolton, “The Room Where it Happened”, 2020)

The Room Where It Happened: A White House Memoir: Bolton, John ...
The Room Where it Happened

Džon R. Bolton

Simon & Schuster, jun 2020, 592 strane

U najkritičnijem trenutku svog jedinog i nezavršenog mandata, aprila 1961. godine, posle očajno loše planirane i aljkavo izvedene invazije u Zalivu svinja, kada je propao pokušaj nasilnog svrgavanja kubanskog lidera Fidela Kastra, američki predsednik Džon Kenedi je rekao:

“Dobili smo veliki udarac – i zaslužili smo ga. Ali možda ćemo iz njega nešto da naučimo?”

Džon  Bolton je izučavao ovaj trenutak u američkoj istoriji, ali očigledno iz njega nije naučio mnogo toga. Kao savetnik za nacionalnu bezbednost Donalda Trampa, u aprilu 2019. godine, govorio je na skupu Udruženja veterana iz Zaliva svinja (većina Amerikanaca, naravno, nema pojma da takva grupa uopšte postoji). Imitirajući, sa distance od pola veka, Kenedijev rečnik iz vremena Hladnog rata, Bolton je obećao da će njegova administracija konačno zbaciti “trojku tiranije” u Venecureli, Nikaragvi i, naravno, na Kubi. Bila je to još jedna prilika za mlaćenje prazne slame…

Jer, oni koji su slušali Boltona pažljivije sigurno su zapazili sličnosti između njegove “trojke tiranije” i ranijih neologizama kao što su bile “osovina zla”, “komunistički monolit” ili “domine koja se ruše”. Sve ove, često banalne, fraze zavodnički izjednačavaju sve istorijske, geografske i kulturne specifičnosti različitih režima, preteruju u projekcijama širine pretnje po nacionalnu bezbednost SAD i preuveličavaju stvarne kapacitete američke moći.

Kenedi je počeo da shvata sve ove nedostatke u američkom strategijskom mišljenju posle fijaska u Zalivu svinja, njegovi manje inteligentni naslednici verovatno nisu – jer su ih ponovili u Vijetnamu, Avganistanu, Iraku i Libiji. Bolton, opet, ništa nije naučio iz svega toga. Njegovi memoari, “Soba gde se to dogodilo”, u stvari, zaslužuju potpuno drugačiji naslov: “Kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu” (po podnaslovu filma Stenlija Kjubrika, “Doktor Stejndžlav” iz 1964. godine).

Mada, verovatno bi čak i Kjubrikov junak, nezaboravni militarista, general “Bak” Turgidson, pocrveneo pred Boltonovom kombinacijom ozbiljnosti, jednostavnosti i egocentrizma. Ono što je neizostavni prvi utisak nakon čitanja: Bolton, izgleda, još uvek ne može da prizna da su svi njegovi pozivi, i oni po medijima i oni drugi, po kabinetima, na unilateralni intervencionizam, svaki put propali. Poglavlje o Latinskoj Americi Bolton završava sa obećanjem, nenamerno ironičnim: “Venecuela će biti slobodna.”

Cinik bi na to obećanje odgovorio pitanjem: “Slobodna kao Irak ili Avganistan?”. Ali, pitanje bi bilo suvišno, jer Boltonova knjiga obiluje i drugim primerima sličnih obećanja jednostrane primene američke moći: u Iranu ili Severnoj Koreji, na primer. Autor tvrdi da je to “odgovarajući” model za razmišljanje i kada se radi o novim zonama konflikta. I to ne samo realnim, geografskim, nego i onim virtuelnim. Sajberprostor, recimo, po Boltonu ne bi trebalo da bude:

“… materijalno različit od ostatka ljudskog iskustva: prvobitna država anarhije iz koje snaga i odlučnost, potpomognute sa dovoljno ofanzivnog oružja, mogu da stvore strukture odvraćanja angažovan protiv mogućih protivnika, što će konačno doneti mir.

Boltonova vizija sveta je hobsijanska, sa arogantnim američkim Levijatanom kojeg je božansko Proviđenje predodredilo da sve loše momke otera nazad, u tamu njihovih pećina. On odbija izgradnju država i društava, ekonomski i kulturni razvoj, kao instrumente evolucije i postepenih promena i to u korist tzv. tvrde moći. Isto tako, on osuđuje, praktično, sve multilateralne bezbednosne sporazume koje su SAD zaključile posle Hladnog rata, kao kočnice za onaj stepen angažovanja te tvrde moći koji bi sam želeo da vidi.

Dok je obavljao svoju funkciju u Trampovom kabinetu, Bolton je bio taj koji je presudno uticao na napuštanje Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana, postignutog između više država u cilju ograničavanja nuklearnih kapaciteta Irana; na jednoj strani knjige, on Pariski sporazum o klimatskim promenama (2016) naziva “teologijom maskiranom u politiku”; na drugim stranama, osuđuje Konvenciju UN o pravu mora (1994), Ugovor o otvorenom nebu (2002), Sveobuhvatni sporazum o zabrani nuklearnih proba (1996) i Ugovor o smanjenju strateškog naoružanja (1994).

U istom poglavlju, on hvali Trampovu odluku da ne obnovi važenje Ugovora o nuklearnim raketama srednjeg dometa sa Rusijom, koji su 1987. potpisali američki i sovjetski lider, Regan i Gorbačov. Ono što Bolton previđa – i to je samo jedna od očigledno pogrešnih procena u čitavoj knjizi – je činjenica da je upravo taj ugovor bio prvi korak, onaj koji je omogućio završetak Hladnog rata.

***

Former National Security Advisor John Bolton discusses the

Mnogi prikazi Boltonovih memoara koncentrisali su se na razne senzacionalističke pričice i anegdote, koje provejavaju kroz čitavu knjigu i u kojima autor iznosi pikantne detalje o Trampovom očiglednom narcizmu, dezorganizaciji i – često bezobrazno očiglednoj – korupciji. Ali, to nije ništa posebno novo i za čitanje je zanimljivo ne zbog svoje saznajne, nego zabavne funkcije: niz veselih vinjeta koje čitaocu svedoče o tome kako je jedan nesposoban čovek, u jednom trenutku istorije, bio u prilici da vodi – bar još neko vreme – najmoćniju zemlju na svetu.

Tako, recimo, Boltonov insajderski opis Trampovih uzastopnih apela ruskom predsedniku Putinu isto nije nov. Mi znamo da se američki predsednik opsesivno, gotovo paranoidno, suprotstavljao tvrdnjama da se Putin umešao u njegovu izbornu pobedu 2016. godine; i to ne zato što te tvrdnje faktografski nisu tačne, nego zato što one umanjuju njegovu pobedu. Isto tako, Tramp nema strpljenja da čeka kako bi napori za formulisanje zajedničke politike Zapada prema Rusiji dali neke rezultate. Ono gde je Bolton, međutim, vrlo detaljan u svom opisu, a njegova knjiga (ma šta mislili o njenim literarnim kvalitetima, ili o moralnim kvalitetima njenog autora) predstavlja prvorazredni istorijski izvor, jesu svedočenja o tome kako je, i koliko opsesivno, Tramp pokušavao da ostvari lični finansijski interes iz diplomatskih angažmana sa Rusijom (i, praktično, bilo kojom drugom zemljom gde bi takav interes, čak i posredan, mogao da nađe).

Memoari, takođe, u velikoj meri potvrđuju sve ključne navode iznete u toku rasprave o impičmentu, koja se u Kongresu odvijala u decembru 2019. i januaru 2020. godine; pre svega, optužbu da je Tramp pokušao da obezbedi ukrajinsku (a kasnije i kinesku) podršku za svoj reizbor, tako što će ucenjivati Kijev blokiranjem paketa bezbednosne pomoći, već odobrenog u Kongresu.

***

Dačić i Bolton: Neophodno unapređenje odnosa Srbije i SAD na svim ...

Za čitaoca iz Srbije i njenog neposrednog okruženja – praktično za svakog čitaoca sa Balkana – od posebne zanimljivosti je činjenica da se, ni na jednoj od 592 strane ove knjige, ne pominje ni Srbija, niti ijedna druga balkanska zemlja; nema nijedne reči o pregovorima Beograda i Prištine, suđenju optuženima za ubistvo braće Bitići, niti onih za požar u američkoj ambasadi u Beogradu 2008. godine, niti bilo šta drugo…

Balkan je za Boltona tabula rasa, bela strana na geografskoj karti, terra incognita, deo sveta koji ne postoji – bar ako je suditi po njegovim memoarima. I Severna Koreja, i Iran, Rusija i Ukrajina, odnosi sa Turskom, Evropska unija, status Jerusalima – sva ta međunarodna pitanja kojima se autor bavio, nekad češće a nekad ređe, bar u nekim od ona 453 dana provedena u sobi u kojoj se to dogodilo, imaju svoje mesto u knjizi. Ponekad, te sočne šnicle garnirane su čitaocu sa mnogo spletki, tračeva i drugih pikantnih preliva i sosova.

Balkan, međutim, nije uopšte na meniju; poluostrvo koje svoje ime duguje turskim rečima za krv i med u memoarima bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD nije zaslužilo nijednu stranicu, nijedan red. Ono nije čak ni skroman sendvič.

Da li je Bolton zaista smatrao Balkan tako nebitnim a da ga u knjizi uopšte ne pomene? Ili je možda neke pikantne detalje ostavio za dezert koji tek treba da usledi? Ili je imao neke druge razloge, možda plan da se, u nekoj drugoj ulozi, bavi ovim područjem? Odgovore na ova pitanja, još uvek, ne znamo.

Ono što imamo, to je insajderski izveštaj prvog reda, skoro šest stotina strana čoveka koji je bio u toj sobi, i po kojem nas u toj sobi nije bilo. To dovoljno govori o ozbiljnosti srpskih, kosovskih i drugih političara, novinara i dežurnih analitičara koji godinama horski ponavljaju pesmicu o tome kako je “spoljnopolitički uspeh na Balkanu Trampu ključan za pobedu na novembarskim izborima”.

Bar ako je sudeći po Boltonovoj knjizi, za taj uspeh će mu biti važniji jedan lokalni put u Arizoni, ili škola u Severnoj Karolini, ili starački dom na Floridi – nego čitav Balkan zajedno. Ako uopšte na geografskoj karti može da pronađe taj deo Evrope.

***

Trump administration sues to stop release of John Bolton book ...

Međutim, najveću saznajnu vrednost Boltonovi memoari nemaju u svim ovim živopisnim opisima međunarodnog spletkarenja u kojima je učestvovala cela spoljnopolitička ekipa Trampove administracije (a u njoj zavidno mesto imao i sam autor), već na jednom dubljem nivou. Naime, ova knjiga, rendgenski precizno, pokazuje kako su i autor i njegova fiksacija, sa onom dozom čehovljevskog fatalizma u toku dramske radnje, jedan kod drugoga na površinu izvukle najgore osobine onog drugog. Naravno da je time pričinjena i ogromna šteta – pre svega po američke nacionalne interese a onda i po stabilnost međunarodnog poretka – ali čak ni ta okolnost, sama po sebi, ne bi bila toliko značajna.

Boltonovo stvarno otkriće, dakle, nije čak ni o samom Trampu, čija je katastrofalna nesposobnost da vodi veliki sistem kao što su Sjedinjene Američke Države odavno – mnogo pre Boltonovog dolaska u Belu kuću – bila očigledna svakome ko je želeo da gleda. Niti je, sa druge strane, Boltonovo primitivno, kaubojsko, shvatanje militarizma bilo strano ma kome ko je malo pažljivije studirao njegovu karijeru. Najvažniji, i najmoćniji, insajderski detalj u knjizi “Soba gde se to dogodilo” je upravo detaljni opis interakcija ove dvojice ljudi, koji su uticali jedan na drugog, postajući tako obojica mnogo gori nego što su bili na početku njihove saradnje, neka vrsta modernih Mefista, ko-autori globalne destrukcije. Bolton je, verovatno nesvesno, naslikao Trampa kao sopstveni alter ego.

Svaki autor memoara ima dve prirodne želje: jedna je da sebe predstavi značajnijim nego što je stvarno bio u određenom vremenu i određenim kontekstima; druga je da sebe predstavi boljim nego što je bio – makar kada se radi o njegovim namerama. Ni Bolton nije izuzetak u tom smislu: lajtmotiv njegovih memoara je pokušaj da sebe predstavi kao kočnicu mentalno labilnog apsolutnog vladara, da sebe naslika u ulozi koju je Oto fon Bizmark, na primer, kao pruski i nemački kancelar (1862-1890) imao kod kajzera Vilhelma I. Međutim, bar u ovoj knjizi, Bolton nije uspeo da taj autoportret naslika onako kako je želeo: u ulju, na platnu, kao sliku za potomke; ono što je uspeo da nacrta više podseća na auto-karikaturu, za savremenike.

Boltonovi pozivi na stalnu agresiju ohrabrivali su Trampa na avanturizam, čak i onda kada su njegovi sopstveni instinkti nalagali uzdržanost: u Iranu, Avganistanu i Venecueli, na primer. Nastavljajući svoj siledžijski stil, koji je razvio još u administraciji Džordža Buša, u čijem je mandatu bio američki ambasador u UN, Bolton je sistematski pucao u kolena svakog od svojih kolega koji je pokušavao da spase multilateralnu diplomatiju.

U tom smislu, Boltonove avanture opisane u knjizi u velikoj meri podsećaju na slične spletke i klevete Bušovih jastrebova – potpredsednika Dika Čejnija, sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda i njegovog zamenika Pola Volfovica – protiv svih glasova razuma i opreza u tadašnjoj administraciji. Boltonovi memoari su prepuni sličnih primera njegovih ličnih obračuna sa sličnim profilima ljudi u Trampovoj administraciji: sekretarom za odbranu Džemsom Matisom, državnim sekretarom Reksom Tilersonom ili ministrom finansija Stivenom Mnuhinom. Iako su sva trojica bila imenovana od Trampa i kasnije potvrđena u Kongresu, čitalac može da zaključi kako je Bolton iskreno verovao da njihov posao uopšte nije da postave ma koje neprijatno pitanje povodom raznih intervencionističkih planova koje je on zakuvavao u svom kabinetu u Beloj kući.

***

Bolton, in VOA Interview, Calls Trump Erratic, Dangerous | Voice ...

Zašto će Džon Bolton ostati zapisan kao personalizacija jednog od najnegativnijih uticaja na američku bezbednosnu politiku u narednih nekoliko decenija? Zanimljivo, iako on u knjizi osuđuje Trampov “kukavičluk” da zadovolji svoju bazu, on čini to isto, na vrlo sličan način, politizirajući politiku. Kada se Mnuhin odupire nekim od sankcija koje je predložio protiv Venecuele, Bolton ga kvalifikuje kao “bazično Demokratu”; kada je tadašnji načelnik Združenog generalštaba, Džon Keli – sasvim proročanski, kako će se vrlo brzo ispostaviti – predvideo da Tramp neće biti u stanju da upravlja “stvarnom krizom, poput one od 11. septembra”, Bolton odgovara da će, “ako dozvolimo da predsednik ne uspe, senatori Elizabet Voren ili Berni Sanders biti gori”.

Prosečan čitalac ove knjige će, verovatno, kao najviše uznemiravajuće doživeti autorove napade na štampu, posebno na Vašington Post ili Njujork Tajms. Bolton ih tretira kao neprijatelje koji napadaju njihovu administraciju, ne kao novinare koji pokušavaju da razumeju vrlo haotičnu Belu kuću i obaveste javnost o tome. U tom smislu, Boltonov odnos prema štampi frapantno podseća na orbanovski ili vučićevski diskurs – da ne idemo u neka druga, mračnija, vremena u prošlosti; on se može kvalifikovati na razne načine, ali je svakako anti-američki, u onom dubljem, kulturološkom i komunikološkom smislu.

Boltonove otrovne reči protiv slobodne štampe su nepovratno, i u političkom i u istorijskom smislu, kontaminirale Trampovo predsedništvo, i činjenica da ga je i sam Tramp, septembra 2019. godine, smenio, ne može ni u kom smislu da izmeni ovu ocenu. U tom smislu, činjenica da je Džon Bolton, na kraju svoje priče, bio prinuđen da se osloni baš na štampu – koju je čitav život prezirao i verovatno sasvim iskreno mrzeo – da mu pomogne u borbi sa Belom kućom i obezbedi distribuciju ove kontroverzne knjige, predstavlja svojevrsnu ironiju sudbine.

***

Bolton's former chief of staff: Withdraw Trump book - Axios

U “Sobi gde se to dogodilo” Džon Bolton je proveo 453 dana; knjiga koja nosi ovaj naslov ima 592 strane. Svakako, radi se o štivu bogatom ne samo opisima i refleksijama autora, nego i raznim faktografskim informacijama: od sasvim trivijalnih do onih od prvorazrednog značaja. Često, međutim, u tom bogatstvu informacija od čitaoca može da se sakrije dublja istina o onome što autor naziva “konzervativnim idejama spoljne politike za dvadeset prvi vek”. Ta fraza, u prvom čitanju, možda može da zvuči značajno, za nekoga možda i vizionarski; ali, već u drugom čitanju, ispostavlja se da Boltonove ideje niti su suštinski konzervativne, niti su posebno originalne.

Bolton u suštini reciklira – iako u potpuno promenjenim međunarodnim i istorijskim okolnostima – isti stari rečnik iz Hladnog rata i primenjuje iste stare tehnike manipulacije činjenicama kako bi opravdao svoju odbranu teorije “beskonačnih ratova”. On poziva na oslobađanje Venecuelanaca od diktature, ali bezočno brani nastavak američke pomoći Saudijskoj Arabiji, čak i posle državnog ubistva novinara Džamala Kašogija u Istanbulu. Nekako, Bolton spekuliše hipotezom da su saudijska monarhija i njena ubistva po inostranstvu bolja od onoga što postoji u Venecueli. Činjenice na kojima tu spekulaciju zasniva, međutim, ne navodi; doduše, ionako svaki prosečno informisani čitalac ove knjige i sam zna da te činjenice, jednostavno, ne postoje.

Isti zaključak možemo da izvučemo i kada se radi o Iranu. Boltonova apokaliptička procena iranske pretnje za Sjedinjene Države je, jednostavno, daleko preuveličana. Njegova, više puta ponovljena, pretpostavka da će veća količina američke sile u regionu ukrotiti Teheran, takođe, nema uporišta u istorijskim činjenicama; hiljade milijardi američkih dolara, i hiljade američkih života, spiskanih na Bliskom istoku od 2003. godine, uvek uz neukusna Boltonova ohrabrenja, samo su povećale iranski uticaj u ovom delu sveta, često na štetu američkih stvarnih saveznika.

U tom smislu, Džon Bolton je bio najgora vrsta savetnika za nacionalnu bezbednost za predsednika koji je i sam mešao militantni jezik sa izolacionističkim tendencijama. On je zdušno pomogao da se establišment očisti od “internacionalista”, potom od opreznih realista, i konačno, od nekolicine stvarnih konzervativaca koji su još uvek opstajali na ivicama tog Trampovog kruga poltrona. On je takođe pomogao da se od SAD otuđe pouzdani međunarodni partneri i pouzdani državni službenici. Bolton je već užarenu temperaturu međupartijskih obračuna u državnim institucijama podigao do tačke ključanja. Najočigledniji primer bio je Savet za nacionalnu bezbednost, gde je njegov prethodnik MekMaster pokušao da, makar delimično, zaštiti profesionalnu sferu od ideološkog ekstremizma.

U svim ovim slučajevima, Bolton je radio one najprljavije poslove za Donalda Trampa; i radio ih je – u tome se bar slažu svi insajderi sa kojima smo razgovarali o ovoj temi – sa velikim žarom i posvećenošću.

Posle svega, da li je predsednik SAD znao čime se sve bavi njegov savetnik za nacionalnu bezbednost? Ako je za Trampa sve u politici lično, onda je Bolton van svake sumnje bio koristan; on je, uostalom, umesto njega isušio veliki deo močvare. Sa ovom knjigom svojih memoara, Bolton otkriva svu dubinu i složenost svoje saučesničke uloge u njihovom zajedničkom poslu, i taj utisak ne napušta čitaoca – od prve do poslednje strane – uprkos autorovim patetičnim pokušajima da sopstveni lik naslika kao neku vrstu sveca u kupleraju.

Posle fijaska u Zalivu svinja, Kenedi i njegovi spoljnopolitički savetnici naučili su dosta toga; isto tako su naučili i njihovi naslednici, posle Vijetnama i Hladnog rata. Bolton i njegove pristalice – utisak je koji se stiče kad se ova knjiga pročita – i dalje se odupiru, čak i sada, kada umiru laganom i bolnom političkom smrću, nakon što su omogućili toliko mnogo štetočinskog Trampovog ponašanja.

***

Bolton Says Trump Directed Him to Take Part in Ukraine Scheme ...

Pod bilo kojim normalnim okolnostima, objavljivanje knjige kao što je Boltonova značilo bi politički zemljotres u Americi. Stranu po stranu, u “Sobi u kojoj se to dogodilo”, autor opisuje predsednika koji demonstrira zapanjujući nivo neznanja, nesposobnosti i čak direktne korupcije u vođenju spoljnih poslova. Poseban paradoks je da Bolton – celog života republikanac i zagriženi konzervativac – smatra da je platforma američkih Demokrata za impičment Trampa u Kongresu bila suviše uska! Posle svega – tvrdi Bolton – Donald Tramp je često stavljao svoje lične političke interese iznad nacionalnih interesa u vođenju spoljne politike.

I ovde je čitalac, opet, suočen sa specifičnim deja vu osećajem. Nije da Trampovo ponašanje, samo po sebi, nije imalo uticaja; zaista, i pre pandemije korona virusa ono je bilo glavni razlog zbog kojeg je njegov rejting jedva prelazio 40%, uprkos relativno uspešnoj ekonomiji u zemlji i miru u svetu. Problem je, međutim, u činjenici da su njegove pristalice zadržale visok stepen lojalnosti, uprkos činjenici da se on redovno ponašao na način koji bi ti isti ljudi osudili kod svakog drugog političara.

Analitičari su potrošili već mnoge bočice mastila pokušavajući da objasne ovaj fenomen i, u izvesnoj meri, u svim njihovim teorijama postoje tačni elementi. Da, on se bori protiv medija i protiv Demokrata, i republikanski glasači će redovno odgovoriti da oni odavno žude za “borcem”. Da, postoji određeni transakcioni element u delu njegove podrške: sve dok on imenuje dobre sudije i garantuje svojoj bazi podrške političke pobede koje oni žele, oni će zatvoriti oči pred bilo kakvim njegovim ponašanjem. Ali, sve do pojave Boltonove knjige, novinari i analitičari su previđali činjenicu da postoji i jedna odvojena, paralelna realnost – njegovi birači, jednostavno, ne veruju u mnogo, možda i u većinu, činjenica o Trampovom ponašanju. Čak i onih koje su sasvim nesporne i vrlo precizno dokumentovane.

Boltonova knjiga – i u tome je možda njen najveći kvalitet – objašnjava zašto. Skala Trampove nesposobnosti, kombinovane sa njegovom opsesijom stalnim pohvalama i pretencioznim izjavama lojalnosti, podstakla je čak i dobronamerne ljude da javno lažu i Trampu (ili barem da ćute) kako bi zaštititili svoj pristup centrima odlučivanja i, ponekad, pomogli da se država sačuva bar od onih najgorih opcija.

Ciklus se, otprilike, odvija ovako. Svako ko dođe u neposredan kontakt sa Trampom sasvim jasno uočava i, zavisno od intelektualnih sposobnosti, više ili manje precizno analizira haos koji Bolton detaljno opisuje u knjizi. Kako bi sprečio katastrofalne posledice on mora da fizički bude u “sobi gde se to događa” (da citiramo Boltona, koji je za naslov knjige uzeo tačku iz Hamiltonovog mjuzikla koji se od 2015. godine izvodi na Brodveju). Međutim, da bi ostao u toj sobi, on mora da se i sam angažuje u neukusnom laskanju i javnim odbranama svakog Trampovog poteza, ili izjave, ma koliko ona bile besmislena ili neukusna, jer on to od svakog, svakodnevno, zahteva.

Ovo laskanje i ove odbrane – čiji se efekat pojačava stalnim emitovanjem na gledanim televizijskim i radio emisijama konzervativne propagandne mašine, kao što je Foks Njuz – čuju, i u njih veruju, predsednikove pristalice. U krajnjoj liniji, sve to dolazi od ljudi koji se nalaze u sobi, izjave su snimljene (za razliku od raznih anonimnih izvora na koje se mediji obično oslanjaju) i one su jednoglasne, slične jedna drugoj kao jaje jajetu.

Republikanski funkcioneri su, tako, sagradili svoj sopstveni trampistički zatvor: da bi zadržali svoj uticaj, oni moraju da laskaju; kada laskaju, oni jačaju Trampovu bazu; što je više tog laskanja, to je i njegova kontrola nad zatvorom čvršća; što je kontrola čvršća, to je skuplja i cena koju moraju da plate, ako i kada odluče da progovore. Možda je ipak bolje da se prave da ništa ne vide i da je sve normalno, uostalom, sve prođe, pa i ovo? Zar se Trampova lojalna baza nije okrenula, preko noći, čak i protiv proslavljenog mornaričkog generala Džemsa Matisa, nosioca sedam odlikovanja iz tri teška rata koja je Amerika vodila na Bliskom istoku (zalivskog, avganistanskog i iračkog) u petnaest godina?

Rezultat ovog, sada dominantnog, načina mišljenja je stvaranje paralelnog univerzuma znanja. Trampove pristalice će reći: “Ma da, mi znamo da on nije savršen. Niko nije savršen.” Oni su već pripremljeni na sve moguće prigovore na njegov karakter i ponašanje i intimno rešeni da ih ignorišu. Besomučno laskanje, besomučne odbrane, uporno građeno nepoverenje u medije (pri čemu se svaka njihova greška naglašava i besomučno zloupotrebljava od strane Trampove propagandne mašinerije) stvaraju kulturu refleksivnog poricanja čak i nespornih, sasvim ustanovljenih, činjenica.

Džon Bolton, već nekoliko meseci, nije u “sobi gde se to događa”. Neki drugi Amerikanci sada rade njegov bivši posao – održavanje savezništava, sprečavanje predsednika da čini previše usluga diktatorima, njegovo učenje osnovnim činjenicama o istoriji i geografiji i podsećanje da ipak obrati bar malo pažnje na redovne bezbednosne brifinge. Neki od tih Amerikanaca će danas – baš kao što je to Bolton radio juče – poželeti da sačuvaju svoj pristup Trampu tako što će ga odvažno braniti i od ove knjige, pucajući iz oružja svih raspoloživih kalibara na njenog autora.

Dakle, pod normalnim okolnostima, Boltonovi memoari bi trebalo da izazovu zemljotres – i u republikanskom establišmentu i u celoj Americi. Međutim, neće se desiti, ni jedno ni drugo. Videli smo zašto ovo prvo ne može da se desi: čak i oni Republikanci koji su zgađeni Trampovim ponašanjem radili su naporno u prethodne tri godine da bi – da upotrebimo jedan sada moderan izraz – vakcinisali njegove birače protiv istine. A zašto se neće desiti ovo drugo? Pa, zato što je Donald Tramp, sam po sebi, već predstavljao toliko veliki zemljotres za Ameriku da tu jedna knjiga, zaista, više ništa ne može da promeni.

***

Charles Maurice de Talleyrand-Périgord - Pierre-Paul Prud'hon.jpg

“Crn kao đavo, vreo kao pakao, čist kao anđeo, sladak kao ljubav.”

Kada je rekao ovu rečenicu, Šarl Moris de Taljeran, ministar inostranih poslova Napoleona Bonaparte u vreme njegovih najvećih uspeha, mislio je na – kafu. Imajući u vidu njegovu kontroverznu kraijeru – šefa diplomatije, premijera, ambasadora – u raznim rojalističkim, revolucionarnim, bonapartističkim, pa opet rojalističkim režimima (zbog čega su ga savremeni karikaturisti ponekad crtali sa sedam raznih glava) – ta rečenica je, vrlo lako, mogla da se odnosi i na njega samog.

Da li je Džon Bolton bio Trampov Taljeran? I da li “Soba u kojoj se to dogodilo” najavljuje njegove nove ambicije? Teško je, naravno, odgovoriti na pitanje čiji odgovor zahteva poznavanje skrivenih motiva drugih ljudi. Objektivno, međutim, nama se čini da bi takvi planovi, čak i kada bi postojali, bili jedva nešto više od iluzija.

Za Trampove republikance, Bolton je izdajnik; za Bajdenove demokrate, on je simbol onog najgoreg zla, ne toliko u jednoj administraciji, koliko u jednoj ideologiji. Bez obzira ko od njih dvojice u novembru pobedi na američkim predsedničkim izborima, za Boltona u američkoj politici neće biti više mesta.

Utisak, koji provejava kroz celu knjigu, je da ni sam autor oko svoje budućnosti nema previše dileme; uostalom on ove godine puni 72 godine, i polako se priprema da sastavi svoj životni bilans. U tom smislu, i njegove motive je relativno lako objasniti: prvo, odbraniti bar deo sopstvenog integriteta (“ja zaista verujem u ono što sam radio i predlagao”) i, drugo, osvetiti se svojoj bivšoj političkoj ljubavi koja ga je izneverila, tako što će joj naneti što je moguće više štete. Uzgred, u vreme kada završava rukopis knjige, krajem 2019. godine, Bolton ne ostavlja ni tračak sumnje da Tramp neće dobiti drugi mandat (bilo bi svakako zanimljivo videti njegov stav da je rukopis predao u štampu samo nekoliko meseci kasnije); ne radi se dakle, o materijalnoj (političkoj) šteti, nego o moralnoj (istorijskoj).

Dva psihološka mehanizma (sujeta i osveta) koja stoje iza oba ova motiva su, sa ljudske strane, sasvim razumljivi.

Ako čitalac očekuje da u ovoj knjizi nađe odgovor na ono pitanje koje ga sigurno kopka – zašto je Donald Tramp zaista smenio Džona Boltona? – čini nam se da će ostati u velikoj meri uskraćen. Najpre, Bolton se, i u knjizi, drži svog zvaničnog narativa koji je već toliko puta iznosio u američkim medijima: nije mene Tramp smenio, nego sam ja podneo ostavku!

Naravno, na tom infantilnom analitičkom nivou priča se svodi na tehniku a ne na suštinu, i na sujetu a ne na politiku. Činjenica je da su, na svom poslednjem susretu u četiri oka (ponedeljak, 9. septembar 2019. godine) Donald Tramp i Džon Bolton razgovarali o čitavom nizu bizarnih pitanja: od toga ko je bio anonimni insajderski izvor medijima za vest kako će avganistanski Talibani biti pozvani na mirovne pregovore u Kemp Dejvid; preko toga da li Bolton koristi privatni avion ili ne; pa do toga da li u Savetu za nacionalnu bezbednost (kojim je on rukovodio) i dalje ima previše zaposlenih iz tzv. “duboke države”. Sve su to, uostalom, uobičajene, gotovo svakodnevne, trivijalne trampijanske teme: rekla-kazala.

I, kao što svaki čitalac može da zamisli, kada dvojica sujetnih muškaraca pričaju na takav način duže od pola sata (a razlozi za uzajamno nepoverenje i netrpeljivost gomilaju se već par meseci) onda je samo pitanje vremena i načina kako će film da pukne. U ovom razgovoru Trampa i Boltona film je pukao Boltonovim nuđenjem ostavke. Tramp usmenu ostavku nije prihvatio, ali je nije ni odbio i tražio je da o tome ponovo razgovaraju sutra ujutro (valjda, kada im se obojici glave dovoljno ohlade). Bolton je, ipak, po dolasku u kancelariju tražio od sekretarice da napiše ostavku na memorandumu Bele kuće, potpisao je, i rekao je da je zaključa do sutra ujutro i čeka dalje instrukcije.

U utorak, 10. septembra 2019. godine, Bolton je došao u kancelariju rano ujutro, očekujući najavljeni Trampov poziv. Poziv nije stigao, negde do devet sati kada je, po onoj uobičajenoj podeli dana u američkom engleskom kraj jutra i početak prepodneva. Očigledno uvređen što se o tako važnoj stvari kao što je njegova ostavka već nije razmislilo (pa je jutro, dakle, završilo bez poziva) Bolton je otišao kući i sekretarici dao instrukciju da se ostavka odnese Trampu u 11,30 a novinarima podeli u podne. Tvit u kojem je napisao da je smenio Boltona (ne pominjući nikakvu ostavku) Donald Tramp je pustio u 11,50.

To je hronologija događaja. Ali, naravno, ma koliko ona bila zanimljiva, ništa iz te hronologije samo po sebi ne daje odgovor na pitanje kojim smo započeli ovaj odeljak. Ako, naravno, taj odgovor uopšte može da se definiše na nekom racionalnom nivou, čini nam se da je onaj suštinski razlog zbog kojeg je Tramp smenio Boltona (ili ga doveo u stanje u kojem je ovaj podneo ostavku – to je sasvim svejedno) zapravo identičan razlogu zbog kojeg ga je, petnaest meseci ranije, i imenovao na to mesto: njih dvojica su isti mentalni profil čoveka.

Isuviše isti – rekao bi pisac prikaza čije čitanje sada završavate.

A Taljeran, državnik čijom smo rečenicom počeli ovaj poslednji odeljak, sve bi to naravno opisao na mnogo jezgrovitiji način (jer, on je isto bio pisac):

“Ne postoje principi, samo događaji.”

 

 

1 thought on “Memoari antiheroja (John Bolton, “The Room Where it Happened”, 2020)”

  1. Aleksandar Mandic said:

    posalji mi ponovo to o umetnosti, izbrisah slucajno ________________________________

    Like

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s