“Rat je zona neizvesnosti; tri četvrtine faktora na kojima se zasnivaju odluke donete u ratu prekrivene su maglom, veće ili manje neizvesnosti. Potrebni su osećaj za zaključivanje i kvalitetni podaci da bi se namirisala istina.”

Ako je čovečanstvo danas u ratu sa virusom, (kako mnogi političari, novinari i poneki pisac danas vole da kažu), onda sve što se poslednjih meseci povodom tog rata valja svetom – sve različite priče i glasine, po pravilu izmišljene, negde samo u najvažnijim delovima a negde čak potpuno – najbolje može da se opiše ovom metaforom pruskog vojnog teoretičara Karla fon Klauzevica o “magli rata”.

Svaka kriza, a zdravstvena posebno, stvara intenzivne emocije koje, ako traju dovoljno dugo, evoluiraju u trajna osećanja nesigurnosti i neizvesnosti. To je stanje u kojem je postmoderni čovek najranjiviji i najpodložniji raznim manipulacijama. Njegova nesigurnost u korene sopstvenog identiteta (religiju, tradiciju, nauku, istoriju), njegove olake i česte oscilacije između filozofskih i etičkih ekstrema, nepoverenje prema institucijama i izvorima klasičnog znanja – sve to ga čini ga lakom metom za razne vrste lažnih proroka, pseudofilozofa i drugih intelektualnih egzibicionista.

Svakako, ovaj fenomen nije nov: na jedan ili drugi način, u većoj ili manjoj meri, mi njegove korene možemo da uočimo i pratimo već od početka dvadeset prvog veka, na raznim tačkama na kojima se zavodljivi iracionalizam Postmoderne sukobljavao sa racionalnim umom, glavnim nasleđem dvadesetog veka: na histeričnom pokretu protiv vakcina, šašavim pričicama o Zemlji kao ravnoj ploči, mračnim pokušajima relativizacije fašizma, paranoičnim idejama o “svetskoj vladi”, procvatu teorija o masonima, iluminatima, rozenkrojcerima, crnom plemstvu i drugim tajnim društvima koja, eto, vladaju svetom.

Međutim, činjenica je da je pandemija korona virusa, koja nam se desila ove godine, u sav taj svet okultnog, natprirodnog i mističnog unela jedan novi kvalitet. Zdravstvena kriza, s obzirom da je svakodnedno pogađala fundamente našeg bazičnog osećanja sigurnosti, delovala je kao veliki amplifikator koji je sve ranije teorije zavere učinio stvarnijim u našoj svesti: priče o farmakomafiji, vakcinama, 5G mrežama, “odabranoj milijardi” koja će preživeti apokalipsu korone, zlim bogatašima – sav taj srednjovekovni danse macabre, koji je već decenijama vegetira na društvenim i kulturnim marginama našeg sveta, sada se odjednom pomerio u njegov centar.

Svaki pedalj koji prepušta nauka osvajaju mistika i praznoverje; svaka slika mrtvačkog kovčega, od Kine, preko Italije, do SAD i Brazila pojačava utisak o neminovnom, i vrlo skorom, smaku sveta; svaka racionalna mera zdravstvene zaštite i preventive predstavlja novi povod za širenje panike. Korona virus je, dakle, formirao savršeni pejzaž u kojem svako može da kaže bilo šta, i da pri tome polaže pravo da mu se – slobode mišljenja radi – mora verovati na reč, bez obaveze da iznese bilo koji dokaz za svoje tvrdnje.

Kao što je u Manovom “Čarobnom bregu” sanatorijum iznad Davosa izvanredna fiktivna scenografija za večni sukob humanizma i nihilizma, tako je i naš svet zahvaćen koronom izvanredna scenografija za isti taj sukob. I kao što se Manovi Setembrini i Nafta bore za dušu glavnog junaka Hansa Kastorpa, tako se i današnji protagonisti bore za naše duše. Očigledno, Manova filozofija vremena se ponovila – skoro čitav jedan vek nakon što je napisao svoj roman.

***

coronavirus-global-leadership-hegemony-tom-straw-illustration-foreign-policy-vertical

Kakve su bile naše kolektivne mentalne reakcije na pandemiju? Najpre, one su bile jako različite: kretale su se od kategoričnih deklaracija i patetičnih apela, preko jeftinih fraza (“predaja nije opcija”) i trivijalnih oksimorona (“više ništa neće biti isto”) sve do žestokih optužbi u kojima su se prelamali svi naši, nasleđeni, stereotipi i frustracije.

Međutim, sve te reakcije su imale i nešto zajedničko: neobičan prezir prema strašnoj jednostavnosti i odsustvu novine u sadašnjoj epidemijskoj situaciji.

Čovek Postmoderne je bio ili nepotrebno servilan prema vlastima (koje, u stvari, rade samo ono na šta ih je prinudila priroda fenomena); ili govori o planeti i njenoj mistici, (što nimalo ne pomaže); ili objavljuje početak epohalne revolucije (mada nije jasno kakve veze ona ima sa suzbijanjem virusa); ili tone u pesimizam kraja sveta; ili očajava nad tim što „najpre misli na sebe“ (zlatno pravilo savremene ideologije, nije ni od kakve pomoći i ponekad je saveznik beskrajnog nastavljanja zla).

Pandemija svuda, kako se izrazio francuski filozof Alen Badju, “rasplinjava urođenu aktivnost razuma” i gura ljude u intelektualno žalosne sfere – misticizam, izmišljotine, molitve, proročanstva i kletve – reakcije tipične za Srednji vek kad je kuga harala svetom.

Sve zarazne bolesti, pa i ova, uvek su idealan narativ da se oko njega ispletu čitave mreže različitih dezinformacija i teorija zavera – iz jednostavnog razloga što najveći broj nas nismo ni epidemiolozi ni lekari uopšte pa nemamo neophodna stručna znanja kojima bismo (pr)ocenjivali tuđe iskaze o ovom fenomenu. Tačno, često nas šokira (ponekad i nasmeje) kako ljudi koji takođe nemaju ta znanja u medijima i na društvenim mrežama iznose svoje sudove o raznim stručnim pitanjima, ali nemamo volje da oko toga sa njima ulazimo u polemike, čak i kada osnovano sumnjamo da nisu u pravu.

U celini, svi mi koji proživljavamo pandemiju korona virusa i o medicinskim detaljima imamo samo površna, laička, znanja, preživljavamo i jednu drugu pandemiju – onu lažnih vesti o koroni – svojevrsnu pandemiju u pandemiji. Ova druga pandemija, ponekad nazvana infodemijom, dodatno je pojačana okolnostima u kojima se širi: mesecima smo se svi nalazili u prinudnoj izolaciji, i ta pasivnost – koja je već odnela veliki danak po ekonomiju, na primer – odnela je i psihološki danak po nas; ona je predstavljala perfektno okruženje u kojem su razni hohštapleri, lekari sumnjivih biografija, lažni proroci, pseudo-novinari, influenseri društvenih mreža, relativno lako, mogli da prenose različite lažne vesti i šire teorije zavera.

Ako sad krenemo da ljuštimo tu glavicu luka, do čega ćemo sve doći?

***

What's New About Conspiracy Theories? | The New Yorker

Na samoj površini srećemo različite političke spletke, čiji su motivi duboko ukorenjeni u ratovima za prevlast nad svetskim javnim mnenjem. Setimo se ironičnog saveta Emanuela Rama (svojevremeno šefa kabineta Baraka Obame) svetskim političarima: “Nikada ne želite da propustite priliku za dezinformaciju koju pruža ozbiljna kriza.” Jer, u ozbiljnim krizama ne samo da su građani i javnost zbunjeni, nego i vlade lutaju u svojim pokušajima da na krizu odgovore, postoji čitavo mnoštvo raznih teorija koje se nadmeću, nepotvrđenih činjeničnih navoda, lokalnih glasina… Šta je bolje za jedan dobar propagandni rat od haosa? Šta je bolje za jedan dobar haos od propagandnog rata?

Tako su, na primer, kineske diplomate, zdravstveni zvaničnici i propagandni portali, od marta 2020. godine, uporno tvrdili kako je virus proizveden u vojnim laboratorijama u SAD i potom tajno prebačen u Kinu preko specijalnih špijunskih timova. Sa druge strane, administracija Donalda Trampa je razvila niz vrlo sličnih teorija zavere, sa jedinom razlikom što je, kao krivca za namerno širenje virusa, označila kinesku vladu a sam virus “kineskim virusom”.

U verodostojnost ovih hipoteza, naravno, ne veruje niko: ne samo ozbiljni eksperti ili nepristrasni posmatrači, već ni sami učesnici ovog propagandnog rata. One, uostalom, od samog početka nisu ni bile projektovane kao ozbiljne teorije već kao slučajne, banalne i površne improvizacije, uvek dobrodošle za izgradnju paralelnih narativa; kao nešto privremeno i varljivo, nešto čiji je vek trajanja, otprilike, isti kao i vreme pamćenja konferencije za štampu, tabloidnog teksta ili tvita u kojem su objavljene.

Propagandni rat između Zapada i Rusije je nešto sofisticiraniji: ovde niko nikoga ne optužuje da je proizveo virus (dakle, za biološki rat), kao u kineskom slučaju, ali sa obe strane pršte optužbe za propagandni rat: tako se, na internet portalima sa kojih je još 2016. širena propaganda oko Brexita ili Trampove kampanje, sada pojavila lažna vest o navodnom velikom broju slučajeva korona virusa među NATO trupama stacioniranim na Baltiku; potom, lažna vest o tome kako je britanski premijer Boris Džonson na respiratoru (u vreme dok se on nalazio na običnom bolničkom tretmanu); konačno, lažno pismo generalnog sekretara NATO, Jensa Stoltenberga, urađeno u fotošopu, u kojem se daju “instrukcije” za hitno povlačenje trupa Alijanse iz Litvanije (navodno, zato što je pandemija korona virusa u toj zemlji izašla izvan kontrole), itd.

Sve ove lažne vesti, jednom objavljene na internetu, bez obzira koliko su portali na kojima je to učinjeno nepouzdani (a ponekad i osnovani samo u te svrhe) posle bivaju preuzete, najpre od institucija bliskih ruskim vlastima (npr. Fond strateške kulture), potom od tabloida na Zapadu, da bi konačno postale “hrana” za veliki broj anonimnih naloga na društvenim mrežama (tzv. botova i trolova) preko kojih se oblikuje javno mnenje. Ako se unošenje novca, stečenog kriminalnim radnjama, u legalne tokove, već decenijama, kolokvijalno zove pranjem novca, kako bismo onda nazvali unošenje lažnih vesti sa opskurnih portala u mejnstrim nosače informacija? Pa, pranjem vesti.

Prema jednom američkom obaveštajnom izveštaju, samo u periodu od kraja maja do početka jula 2020. godine, oko 150 tekstova na temu pandemije korona virusa, pojavilo se na različitim internet portalima u SAD za koje postoje više ili manje pouzdane indicije da su bliski državnim strukturama Ruske federacije.

Ciljevi ruske korona kampanje su različiti od ciljeva američke ili kineske: ovde se ne radi o uzajamnom prebacivanju odgovornosti za “proizvodnju” virusa, već o širenju i podsticanju sumnje, neverice i beznađa u javnom mnenju zapadnih demokratija da su njihovi sistemi, vlade i lideri sposobni da se nose sa ovako ozbiljnim globalnim izazovom, da su mu uopšte dorasli. Željena posledica je očigledna: da se već postojeće podele u zapadnim društvima prodube, da se ona uvuku u beskrajne unutrašnje konflikte, i time oslabi njihov položaj kao igrača na svetskoj sceni. Otprilike, to je modus operandi gotovo identičan onome koji i zapadna propaganda, već najmanje jednu deceniju, širi o Putinovoj Rusiji.

***

Ali, ispod ove trivijalne površine susrećemo se sa drugim nivoom lažnih vesti: onim koji se ne oslanja toliko na očiglednu ideologiju ili geopolitiku, koliko na one duboke i iracionalne strahove savremenog čoveka. Takve su, na primer, teorije o izmišljenom virusu (korona virus uopšte ne postoji, nego je spin, proizveden da bi nametnuo “globalističko viđenje sveta”) ili o uzročno-posledičnoj vezi između 5G mreže i korona virusa. Sve one se zasnivaju na dve, međusobno kontradiktorne, tvrdnje: prva je da je korona virus, u stvari, veštački proizvedena (u nekim varijantama: izmišljena) pandemija, sa ciljem da se (u toku trajanja mera izolacije) postavi infrastruktura neophodna za funkcionisanje 5G mreže; druga je da takozvano “zračenje” 5G mreže širi virus.

Nijedno naučno obrazloženje (ni iz domena fizike zračenja, ni iz domena virusologije) nije moglo da razuveri one koji su od početka verovali u ovu teoriju zavera: samo u Velikoj Britaniji u tri meseca 2020. godine zabeleženo je preko dve stotine napada na različite objekte za koje su napadači verovali da služe funkcionisanju 5G mreže (najčešće, oni to uopšte nisu bili) i preko osamdeset fizičkih napada na telekomunikacione tehničare. Šesnaest telekomunikacionih objekata je spaljeno u Holandiji; slični napadi su zabeleženi i u Irskoj, Belgiji i na Kipru.

Za mnoge učesnike ove kampanje, glavni motiv, međutim, nije ni zdravstveni, ni ideološki, ni politički, ni finansijski; naprosto, kao što je u mnogim delovima srednjovekovne Evrope bilo moderno verovati da mačke prenose kugu (pa su u flandrijskom gradu Ipru vekovima bacali žive mačke sa gradskog tornja, verujući da će ih taj ritual sačuvati od zaraze), tako je u mnogim delovima današnje Evrope moderno verovati da 5G mreža prenosi koronu (pa će ih spaljivanje baznih stanica sačuvati od zaraze).

Ovaj duh vremena, koji redovno prati razne apokaliptične situacije, magnetski privlači ljude željne popularnosti, retvita i lajkova; preko 20% sadržaja na društvenim mrežavama u kojima se širi histerija protiv 5G mreža potiče od javnih ličnosti: političara, glumaca, novinara, pevača, raznih influensera. Jer, uvek se više popularnosti dobije na nekoj neverovatnoj priči, nego na onoj logičnoj. Za Okamovu oštricu, svet Postmoderne je ionako ubeđen da je neka nova vrsta brijača…

Kao što je Karl Marks, sa prezirom, govorio o lumpenproletarijatu – podklasi koja ne razmišlja, suviše obuzetoj preživljavanjem u čistilištu koje je predstavljala industrijska revolucija sredine devetnaestog veka – tako i lumpenproletarijat Postmoderne danas predstavlja podklasu koja ne razmišlja, suviše obuzeta čistilištem koje predstavljaju teorije zavera. Samo što je, za razliku od onog Marksovog, naš današnji lumpenproletarijat ubeđen da će, baš rušenjem baznih stanica 5G mreže, sprovesti svetsku revoluciju.

A istina je, naravno, sasvim drugačija i mnogo manje vesela i herojska – naročito u vreme pandemije. U vreme kada su, u većini evropskih zemalja, zbog pandemije bile zabranjene posete bolnicama i staračkim domovima, a njihovi korisnici na raspolaganju za kontakte sa svojim porodicama imali samo internet, video pozive i mobilnu telefoniju, mnogima od njih je i to bilo uskraćeno – nekima, na žalost, i onaj poslednji poziv – jer su sistemi veza padali, zbog upornog uništavanja telekomunikacione infrastrukture oko objekata gde su se nalazili.

Antiglobalizam se, u ovom slučaju, manifestovao kao eklatantan oblik anti-modernosti, straha od naučnih dostignuća i mržnje prema tehnološkom napretku. U okruženju pandemije, dva tradicionalna razloga za podozrenje: vakcine i telekomunikacije, u svesti primitivnog čoveka, spojili su se u jedinstveni predmet mržnje i povod za agresiju.

***

Fear and Loathing in Covid America

Ako bismo pokušali da izvedemo najmanji zajednički sadržalac svih teorija zavere koje su se, od početka ove godine, pojavile u vezi korona virusa, on bi imao nekoliko bitnih karakteristika.

Prvo, teoretičari zavera se lako prepoznaju po svojim kontradiktornim tvrdnjama: oni su toliko opsednuti paranojom da “zvanična verzija” mora da bude pogrešna (zapravo, da je ona uvek posledica zlokobnog plana nekih mračnih sila) da ni najmanje ne vode računa ako je njihov sopstveni sistem uverenja sam sa sa sobom kontradiktoran. U toku pandemije, na primer, pojavili su se video-klipovi u kojima se tvrdilo kako je korona virus stigao iz laboratorije u Vuhanu u Kini, a isto tako i da je on u naš organizam već ranije stigao (navodno, “u prethodnim vakcinacijama”) i da se aktivira nošenjem maski. Na društvenim mrežama u Srbiji, isti protivnici navodne “duboke države” tvrdili su kako je korona virus izmišljena opasnost (jer “ljudi mnogo više umiru iz drugih razloga, a za to nikoga nije briga”) ali i kako 5G mreža mobilne telefonije “služi za širenje virusa”. Očigledno je da se radi o iskazima od kojih najmanje jedan ne može da bude tačan, ali teoretičari zavere svoj uticaj na javno mnenje grade upravo na takvim paradoksima: istinitost njihovih iskaza ne sme da se proverava, u nju mora da se veruje – a uvek je najlakše poverovati u neverovatno.

Drugo: teorije zavere se mogu lako prepoznati po tome što preterano sumnjaju u tzv. zvaničnu verziju. Intelektualac (i to je njegova differentia specifica) uvek razmišlja kartezijanski, i svaku teoriju podvrgava kritičkoj analizi, tako što empirijske dokaze kojima raspolaže analizira naučnim metodama koji su mu dostupni. Međutim, teoretičar zavere preteruje u tome: on dovodi u pitanje i tzv. opštepoznate činjenice (one koje, inače, razuman svet ne dokazuje: znamo da Sunce izlazi na istoku našeg horizonta) dok naučne dokaze koji ne odgovaraju njegovim teorijama olako proglašava za lažne. U pandemiji korona virusa omiljeni metod teoretičara zavere bio je da zvanične podatke o broju zaraženih (ili umrlih) iz onih zemalja koje im se (iz ma kog razloga) nisu sviđale, tretiraju kao “propagandu”; sasvim je nebitno da li je u pitanju bila Kina, Amerika, Rusija, Srbija ili Iran. Međutim, ovaj pristup vodi teoretičara zavere u tzv. “zečju rupu”: ako je “zvanična verzija” aksiomatski pogrešna, onda svaka naučna organizacija koja objavljuje istraživanja koja su konzistentna sa tom verzijom mora biti deo “mega zavere”. U slučaju korona virusa to su bile i Svetska zdravstvena organizacija, američki Centar za kontrolu i prevenciju zaraza, velike farmaceutske kompanije, ministarstva zdravlja mnogih zemalja (čak i onih koje, inače, nisu saveznice jedne drugih), ugledni epidemiolozi, i tako dalje. U osnovi, za teoretičara zavere, svaka grupa, institucija ili pojedinac koji ima neko naučno, ili čak i šire stručno, znanje mora da bude deo velike zavere.

Treće: u teoriji zavere uvek se pretpostavlja da zaverenici moraju da imaju neke nečasne, zle motive. Ako teorija ne može odmah da ih objasni, to uvek pravda time što se radi o skrivenim (pa samim tim, i još nečasnijim) motivima. Sa pojavom korona virusa, širom sveta su se pojavile razne grupe (koje su ponekad imale sve karakteristike verskih sekti) koje su širile najraznovrsnije glasine: najčešća je bila ona da su tajanstveni zaverenici pripremili pažljivi plan da ubiju stotine hiljada ljudi širom sveta da bi ostvarili “milijarde dolara profita”. Ova teorija, naravno, i ne pokušava da objasni zašto bi smrt stotina hiljada ljudi bilo kome donela bilo kakav profit (u stvarnom životu, pandemija je svetskom kapitalizmu nanela hiljade milijardi dolara gubitka), a posebno ne zašto bi svet, zasnovan na konzumerizmu, imao interesa da broj svojih stanovnika (pa samim time i potrošača) svede na onu “zlatnu milijardu” iz katastrofičnih priča.

Četvrto: ponekad, kada su suočeni sa dovoljno jasnim i ubedljivim dokazima, teoretičari zavere su skloni da svoje početne hipoteze potpuno napuste; u skladu sa pravilima propagande, oni se na njih više ne vraćaju, niti vole kada ih, u debatama, podsećate na promenjena mišljenja – ali uprkos tome zadržavaju opšti zaključak da “nešto mora da je pogrešno” jer je “zvanična verzija” zasnovana na obmani. Tako, na primer, Miki Vilis, autor filma “Plandemic”, upitan da li on stvarno veruje da je korona virus veštački stvoren zbog profita (na šta nedvosmisleno ukazuje njegov uradak) kaže: “Da budem jasan, nemam pojma da li je namerno stvoren ili je prirodna pojava.” Jedino što zna, naravno, je da “nešto mora da bude pogrešno”, jer “sve je to isuviše sumnjivo”.

Peto: teoretičari zavere, takođe, vole da misle o sebi kao o žrtvama nekakvog organizovanog progona. Ta psihološka pozicija gradi se namerno, i strpljivo: ona im, naime, omogućava da, proročki, viktimizuju čitavu svetsku populaciju, kao žrtve velike obmane, koju šire masovni (“mejnstrim”) mediji, pa čak i obični ljudi (“nesvesni saučesnici”). Izgrađujući tako sopstveni lik kao (“hrabrih heroja koji se suprotstavljaju zlim zaverenicima”) teoretičari zavere opravdavaju, racionalizuju, sve svoje postupke, tako da oni ne podležu tradicionalnim zakonskim i moralnim ograničenjima (“sve je opravdano ako može da posluži protiv svetskih zlikovaca”).

Šesto: mišljenje teoretičara zavera je teško promeniti, jer su, po pravilu, njihove teorije samodovoljne. Postupak dokazivanje hipoteze se završava u zatvorenom krugu, u kojem nema mesta za činjenice koje od početka nisu “odabrane”. Čak i u onim slučajevima kada dokaza za neku tvrdnju uopšte nema, to je za njih dodatni dokaz zavere: naime, samo odsustvo dokaza je dokaz da su zaverenici savršeno zataškali svoj mračni posao, tako što su – uništili sve dokaze o tome.

Sedmo: teoretičari zavere svuda vide neki obrazac, model, uzročno-posledičnu vezu. Oni su stalno opsednuti povezivanjem različitih tačaka, crtanjem šema i traženjem skrivenih uzroka. Sasvim slučajne događaje tumače kao posledice zavere, koje su utkane u širi, globalni obrazac; sve te veze, naravno, imaju svoja skrivena, zlokobna, značenja. Na primer, činjenica da je američki Nacionalni institut za javno zdravlje finansirao neke projekte u Institutu za virusologiju u Vuhanu u Kini, u teorijama zavere se uzima kao ključni dokaz da je korona virus podmetnut iz Amerike, iako je laboratorija u Vuhanu bila samo jedan od više desetina međunarodnih partnera koji su već godinama sarađivali na projektu čiji je cilj bilo utvrđivanje rizika budućih virusa koji potiču iz divljih životinja.

***

Efikasan lek protiv korona virusa se, kao što znamo, i dalje traži. Ali, postoji li efikasan lek protiv teorija zavera?

Jedan pristup je, svakako, da se vakcinišemo protiv njih: isto kao što naše telo lekari, kroz vakcinu, namerno izlažu malim dozama virusa kako bi organizam sam razvio antitela koja će ga zaštititi od onog ozbiljnog virusa, tako i mi svoj um treba da namerno izložimo malim količinama teorija zavera, kako bismo ga osposobili da ubuduće sam prepozna tipične obrasce konspirativnog mišljenja i ne podlegne im.

Drugi pristup je razvoj tzv. kognitivnih moći kod čoveka, tako što ćemo ga ohrabrivati da razmišlja i zaključuje analitički.

Konačno, jedini efikasan lek protiv konspirativnog mišljenja je jedino kritičko mišljenje: ono koje uključuje zdrav, razuman, skepticizam u odnosu na svaku zvaničnu verziju, ali isto tako i prema svakoj alternativnoj verziji koja se nude u javnosti: i jedne i druge treba podvrgnuti kritičkom ispitivanju, polazeći od raspoloživih dokaza koje nude, primenom istih formalnologičkih metoda.

Razumevanje i raskrinkavanje tehnika teoretičara zavere je ključno za ovu intelektualnu vakcinaciju nas i svih onih sa kojima dolazimo u dodir. Tim kartezijanskim pristupom, mi sprečavamo ne samo eventualne mentalne posledice, nego i fizičke, čuvamo se od svih posledica svojih zabluda i lakovernosti, i to u ona najopasnija vremena, kada smo svi najranjiviji: u vremenima kriza i neizvesnosti.