Time and Change in 10 Salvador Dalí Paintings | Widewalls

“Ali šta je sećanje koga se ne sećamo? Ili, u stvari, da pođemo još dalje. Ne sećamo se upamćenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zašto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zašto ne produžiti i dalje od rođenja ovaj dosadašnji život?”

(Marsel Prust, “U potrazi za izgubljenim vremenom”)

 

Albert Ajnštajn je jednom napisao: “Ljudi kao mi, koji veruju u fiziku, znaju da je razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti samo jedna tvrdoglavo otporna iluzija.”

Zaista, čak i mi koji se ne bavimo fizikom, znamo onaj osećaj kada nam vreme, zavisno od raznih okolnosti i u raznim situacijama, prolazi sasvim različitim brzinama.

Početkom prošlog veka, francuski list Figaro objavio je na naslovnoj strani “Osnivački manifest futurizma”, esej radikalnog italijanskog filozofa i tehnofila, Filipa Tomaza Marinetija. U njemu je autor najavio uspon tehnologije, mehanizovanog transporta, eru pronalazaka i inovacija, kao ključni koncept koji će dvadeseti vek razlikovati od prethodnih. Oko sto godina kasnije, Fransoa Hartog, francuski istoričar, objavio je knjigu “Režimi istoriciteta: prezentizam i iskustva vremena“. Sa distance od sto godina, ispostavilo se da je Marinetijevo proročanstvo o tehnološkom napretku bilo opravdano; ali, naša očekivanja da će on sam po sebi doneti bržu budućnost, nisu.

Naprotiv, bar po Hartogu, mi smo danas svedoci jednog novog fenomena: prezentizma, ili večite sadašnjosti, koja se stalno ciklično ponavlja:

“Prezentizam je osećaj da postoji samo sadašnjost, sadašnjost koju karakteriše tiranija trenutka, večita pokretna traka sadašnjice koja se nikada neće završiti.”

Kako je pandemija korona virusa uticala na naše shvatanje i osećaj vremena? Da li nam pesak kroz peščani sat sada curi brže ili sporije nego u normalnim vremenima? Postoji li, uopšte, neka budućnost i gde se ona nalazi?

***

Zaista, zar se – u nekom od brojnih video-konferencijskih razgovora koje smo imali u vreme policijskog časa, ali čak i sada kada su oni završeni – nismo ponekad zapitali u kom danu u nedelji se nalazimo? Zar nismo, suočeni sa ovim vanserijskim egzistencijalnim izazovom – u kojem je jedan mali, nevidljivi stvor, virus, često činio onu presudnu razliku između života i smrti, između hlada neke plaže i hladnoće mrtvačnice – često pomislili kako bi bilo najbolje sačuvati bar status kvo? Zar nismo poželeli da zamrznemo vreme, dok se ne desi ono, toliko željeno, oslobođenje, dok opsada virusa ne prestane?

Sa prvim ograničenjima kretanja, ovog proleća, veći deo čovečanstva našao se u nekoj vrsti suspendovanog vremena. Zaista, to je bio svojevrstan prinudni, vansudski, svetski, kućni pritvor za veći deo čovečanstva. Čoveku koji se nalazi u njemu – kao što to svaki profesionalni robijaš dobro zna – dani objektivno prolaze, ali se njemu subjektivno čini kao da su se oni zaustavili i da sve vreme živi u jednom danu koji se ponavlja.

Istovremeno, zahvaljujući internetu, mogli smo da budemo prisutni bilo gde na svetu: u muzejima, pozorištima i bioskopima; među starim fotografijama iz prošlosti; sa prijateljima, ma gde oni bili; na fudbalskim utakmicama; u bibliotekama; i u našim školskim učionicama ili kancelarijama, naravno. Ovo iskustvo je – da citiramo Hartoga – bilo, u fundamentalnom smislu, prezentističko: ono je bilo trenutno, istovremeno, i varljivo; čitav fenomen je, za stotine miliona ljudi, bio transformativan. Hoćemo li uopšte poželeti da se iz virtuelnog vratimo u realni svet?

Ako je ova prva, površinska, percepcija i bila prezentistička, iza nje su sledile i neke druge, dublje: već neko vreme pre pandemije, rastući broj ljudi u svetu postajao je svestan dugoročnih posledica koje sa sobom nosi ta mahnita, gotovo narkomanska, potreba za trenutnim nadražajem, za instantnim zadovoljenjem želje da se negde bude prisutan, te želje koja se onda beskonačno ponavlja. I stvarno je, često kao znak kulturne pobune protiv takvog instant sveta, mnogo ljudi počelo da gradi kulturu sporosti i uživa u njenim malim ritualima: u kasnom ustajanju, sporim obrocima, beskrajnjim šetnjama, čitanju nekih drugih knjiga osim priručnika za nešto, ćaskanju… Izgubljeno vreme je, paradoksalno, postajalo najkvalitetnije iskorišćeno vreme. Za poklonike kulture sporosti pandemija, svim svojim ograničenjima i izolacijama uprkos, došla kao mali, gotovo bogom dan, poklon: ne, ne mora se ništa učiniti odmah, i po svaku cenu; šta god radili danas, sutra je novi dan.

Na izvestan način, novo osećanje vremena proteglo se i na naša razmišljanja o prošlosti i budućnosti: ovo je prvi put da se čovečanstvo u našoj generaciji suočilo sa zdravstvenim rizikom takvog geografskog obima – praktično, planetarnih dimenzija. Za razliku od ranijih epidemija i pandemija, korona virus jeste posledica duboko poremećenih odnosa između čovečanstva i prirode; aktivno smanjujući biodiverzitet prirode, ljudska vrsta je postala nova geološka snaga planete. Jednog dana će, možda, upravo ovu 2020. godinu, neki istoričari budućnosti označiti kao godinu u kojoj je počela nova era – Antropocen?

Ali, već sada smo otkrili da smo samo jedna od hiljada životinjskih vrsta na Zemlji, i to – uprkos tome što smo jedina koja raspolaže svešću o sebi – ne nužno i ona najjača ili najizdržljivija. Zavisno od tokova kretanja virusa i brzine i veštine našeg odgovora na njega, ne samo naši pogledi na moderni svet, naše vizije progresa i gospodarenja tokovima prirode, nego i onaj fizički, materijalni svet u kojem će živeti naši potomci, mogu biti jako drugačiji od onoga kako smo ih zamišljali do juče. Taj radikalno novi utisak: da živimo u prelomnom vremenu, da smo svedoci događaja koji su, možda, neponovljivi i da se jučerašnji svet više nikako ne može vratiti onakav kakav je bio – sve je to zajedno treća važna promena u našoj percepciji vremena koju nam je donela pandemija.

***

Pierre Mignard (1610-1695) - Time Clipping Cupid's Wings (1694).jpg

Ta svest o prelomnom vremenu uticala je i na naša kolektivna shvatanja, i doživljavanja, mnogih drugih društvenih fenomena i autoriteta, koje dosad nismo ni pomišljali da osporavamo. Uzmimo, na primer, nauku: na samom početku pandemije, veći deo sveta bio je jedinstven u stavu da je ovo kriza u kojoj nauka treba da ima presudnu ulogu, da je nauka naša vojska koju smo opremali, vežbali i gradili baš za ovakve siutacije, i da je naučna poruka ona koja će se – zbog svoje vrednosne nepristrasnosti – najlakše prihvatiti u javnosti.

I većina svetskih vlada prihvatala je – često uz nerazumevanje, ponekad uz otužnu patetiku, ponekad uz gunđanje, svejedno, ali je prihvatala – naučne savete. Međutim, to shvatanje je bilo, opet, oročeno vremenom: ni apsolutno poverenje u nauku, u svetu nestrpljivom da mu se što pre – ako je moguće, već sutra ujutro – vrati onaj isti život kojim je živeo do juče, a da sve ovo zaboravi kao što se zaboravlja ružan san – nije moglo da traje beskonačno. Jednostavno, vreme koje je potrebno nauci da sagleda neki problem i onda nađe efikasno rešenje za njega, mnogo je duže od vremena kojim se meri strpljenje frustriranog, uplašenog i ranjivog čovečanstva.

Način na koji su mediji u celom svetu uvukli nauku u njihove dnevne, najčešće jako banalne, rasprave o pandemiji nije nimalo pomogao: razni naučnici su, na raznim televizijama, govorili razne stvari; pristup sasvim u skladu sa osnovnim postulatima metoda naučnog dokazivanja – iz teze i antiteze proizilazi sinteza – ali nerazumljiv i zastrašujući za laika, uvek željnog jednostavnih i apsolutnih istina. Sa svakim novim odgovorom – nekog doktora, na neko pitanje, na nekoj televiziji, negde u svetu – koji je počinjao rečima “Mi ne znamo…” rušila bi se po jedna cigla sa kule od slonovače u koju je evropski malograđanin bio smestio nauku. Temelje te kule počinjala je da ruši močvara glasina, lažnih vesti, panike, trivijalnih detalja, teorija zavera…

Sa vremenom, a naročito sa pojavom drugog talasa pandemije, početkom leta, ovaj igrokaz je već postajao naporan za milione ljudi u Evropi: ideja da ne postoje konačni odgovori, da nauka može da napravi i poneku grešku, ili jednostavno da ćemo, barem nek vreme, morati da živimo u neizvesnosti, izazvala je veliku zabrinutost.

I na ovom mestu dolazimo do tačke na kojoj će se, vreme nauke i vreme vlasti, u jednoj tački u budućnosti, neminovno ukrstiti: oba ta vremena, u svojim trajektorijama čiji kraj još uvek ne vidimo, ali pod zajedničkim pritiskom da budu brža od vremena virusa.

U međivremenu, dok se ta tačka ne dostigne, i vreme vlasti – politika – ostaće zarobljenik onog istog Hartogovog prezentizma: političari će svojim biračima govoriti ono što i jedni i drugi najviše vole, prvi da pričaju a drugi da slušaju – ružičastu sliku budućnosti. Kao fatamorgana u pustinji – ona oaza koja se stalno izmiče pred očima umornog i žednog putnika – i ova slika srećnog sveta izlečenog od korone stalno će se izmicati konzumentu prezentističke terapije.

Ali, kao vilin konjic, i svaka takva pričica – o novim lekovima, čudotvornim vakcinama, hiljadama respiratora koji čekaju u nekim skladištima – bila je i stvorena da bi živela samo jedan dan, ponekad čak ni toliko: neko od političara će napisati neki tvit, neko će mu na to odgovoriti ili neće, i već sa narednim tvitom većina će zaboraviti o čemu se uopšte i radilo, samo kod nekolicine će ostati neko nejasno, bledo sećanje, tek jedna od sličica u kaleidoskopu.

Takav svet, u kojem nema ni vremena ni potrebe za kartezijansku refleksiju i analizu, već su bitne jedino trenutne reakcije (političari su, kažu, prostitutke plaćene lajkovima) i površne emocije – jeste svet u kojem se raspala struktura vremena, one zamišljene linije koja u nultoj tački – sadašnjosti – odvaja našu budućnost od naše prošlosti. Linija je, konačno i neopozivo, implodirala, sve tačke vremena, bivše i buduće, spojile su se u jednoj – onoj nultoj – koja se sa svakim novim trenutkom ponavlja, u istom bezvremenom ništavilu u kojem je bila i u prethodnom trenutku ili će biti u budućem.

U tom ništavilu nema mesta ni za šta drugo, osim za manihejsku opsesiju pobednicima i pobeđenima: pobednici su svi oni koji uspevaju da nametnu svoj narativ kao dominantan; pobeđeni svi oni drugi, koji su taj narativ prihvatili, dobrovoljno ili prinudno, sasvim svejedno. Pobeđeni su oni koji od života imaju samo sadašnjost, koji su ostali zarobljeni u nultoj tački, prinuđeni da žive od danas do sutra: mladi ljudi bez posla, migranti bez prošlosti, stari ljudi bez budućnosti, sve ranjive društvene grupe.

Kako je Sartr napisao u svojoj drami “Đavo i gospod Bog”:

“Mislite li da ja brojim dane? Postoji samo jedan dan koji nam je ostao, koji uvek počinje ponovo. Dat nam je u zoru i oduzet sa sumrakom.”