Remek delo Dijega Velaskeza, “Predaja Brede” iz 1635. godine, skoro dvanaest kvadratnih metara savršenstva na platnu (307 x 367 cm) bila je samo jedna od sedam i po hiljada slika, osam hiljada crteža, pet hiljada litografija i oko hiljadu skulptura u madridskom Muzeju Prado koje su, za osamdeset sedam dana pandemije korona virusa, bile nedostupne posetiocima. Bio je to najduži period u kojem je Prado bio zatvoren za posetioce u poslednjih osamdeset godina: od završetka španskog građanskog rata. kada su njegovu zgradu bombardovali Frankovi falangisti.

Osam decenija kasnije, zajedno sa Albrehtom Direrom, Hijeronimusom Bošom, Brojgelom, Ticijanom, El Grekom, Tintoretom, Rafaelom, Karavađom, Gojom i mnogim drugim slikarima, i Velaskez je morao da strpljivo čeka da njegova Španija dobije ovaj drugi rat – protiv korona virusa – da bi preživeli mogli da ponovo vide njegova dela.

Inter arma silent Musae, kaže stara izreka.

U ratu sa koronom Španija je izgubila skoro trideset hiljada svojih stanovnika: oni više, bar na ovom svetu, neće videti Velaskeza. Ali muzej je, ipak, ponovo otvoren: u subotu 6. juna 2020. godine, slučajno ili ne, baš na Velaskezov rođendan. Istog dana otvoren je i drugi najpoznatiji madridski muzej, Muzej kraljice Sofije, u kojem se nalazi jedan od simbola dvadesetog veka, Pikasova “Gernika”; nekoliko dana ranije Gugenhajm u Bilbaou, pa galerija Uffizi u Firenci – a prvog ponedeljka u julu pridružio im se i pariski Luvr

Za ovaj najveći umetnički muzej na svetu Parižani koji istoriju znaju malo bolje kažu da ga je otvorilo sečivo giljotine koje je palo na vrat Luja XVI: i zaista, bivši dvorac francuskih kraljeva otvoren je u vreme Francuske revolucije, 10. avgusta 1793. godine, malo više od pola godine posle Lujevog pogubljenja na Trgu Konkord. A zatvarale su ga brojne pobune, revolucije, ratovi i sada – korona virus.

Doduše, i sada je za posetioce ponovo otvoreno samo oko sedamdeset posto izložbenog prostora; oni moraju da nose obavezne zaštitne maske, ne mogu da unose razne grickalice niti da koriste garderobe. Kroz muzej moraju da se kreću samo po unapred obeleženoj putanji, a ispred najpoznatijeg eksponata – Da Vinčijeve Mona Lize – osoblje je unapred obeležilo mesta na kojima moraju da stoje, kako bi se obezbedila minimalna fizička distanca. Svemu tome uprkos, francuska vlada koja je Luvr dosad subvencionisala sa oko sto miliona dolara godišnje (četrdeset posto njegovog ukupnog prihoda) sada mora da bude znatno izdašnija: u vreme zabranjenih letova i zatvorenih granica, od muzeja čijih 75% posetilaca čine stranci ne može se očekivati da sam zaradi ostatak.

Mnogi Evropljani su se intimno ponadali da je, sa otvaranjem muzeja, strašni neprijatelj konačno pobeđen; ono je na njih imalo isti psihološki efekat koji je izvođenje Glikovog “Orfeja i Euridike” u gradskoj operi Orana imalo na književne junake Kamijeve “Kuge”: onaj imaginarni svet, mundus imaginalis, koji im je u tri teška meseca bio dostupan samo virtuelno, iz knjiga, TV emisija i sa interneta, odjednom je, ponovo, postao stvarni, materijalni svet, mundus materialis.

Iako je, u stvarnosti, Evropa još daleko od kraja pandemije, a strašna senka onog drugog talasa i dalje visi kao Damoklov mač nad glavama njenih stanovnika, ponovno otvaranje muzeja bilo je jedan od važnih simbola konačne pobede.

Naravno, još dugo vremena – ono će se pre meriti mesecima nego nedeljama – Prado neće funkcionisati na način na koji je to činio pre onog 11. marta 2020. godine kada je privremeno zatvoren. Direktor, Miguel Falomir, način na koji će stroge sanitarne mere socijalne izolacije njegovo osoblje primenjivati uporedio je sa parfemom, “čija je esencija koncentrisana na malom prostoru”: u centralnoj galeriji, na prirodnom svetlu, sada su raspoređena vrhunska remek dela – Brojgelov “Trijumf smrti” i autoportreti Ticijana i Direra. Jedan od najstarijih eksponata – pet vekova star triptih Hijeronimusa Boša, “Vrt zemaljskih zadovoljstava” – bio je isuviše lomljiv da bi mogao da bude bezbedno premešten bilo gde. Sva ostala platna su morala da budu preseljena u mnogo manje sale, i u drugačije rasporede, nego ranije.

Mnogi slikari su se tako, po prvi put, našli zajedno, u istim salama, dok su platna drugih izložene u sasvim drugačijim postavkama: Rubensov bog Saturn sada je pored Gojine divlje predstave istog mita; Velaskezova Las Meninas je pored Trijumfa Bahusa i Las Hilanderas; pod normalnim okolnostima, Gojin 3. maj 1808. i njegov portret porodice Karlosa Četvrtog nikada ne bi bili izloženi u istoj dvorani – jer nijedan posetilac iz te dvorane nikada ne bi izašao – ali sada, sa smanjenim brojem karata u prodaji, kustosi su se po prvi put odlučili za ovaj eksperiment.

Ali ipak, svim tim merama uprkos, sve slike neće moći da budu dostupne: oko dve stotine je moralo da privremeno bude sklonjeno u depoe: od hiljadu četiri stotine slika koliko je ranije bilo izloženo, gledaocima će sada biti dostupno tek oko dvesto pedeset; tih gledalaca više neće biti između osam i devet hiljada svakog dana, kao nekada, nego tek svaki peti od tog broja.

Karte mogu da se kupe samo preko interneta, u tačno određenim vremenskim periodima svakog dana, a posetiocima se na ulasku meri temperatura; i pored toga, sve vreme boravka u muzeju moraju da nose maske, baš kao i osoblje. Ventilacioni sistem je pretrpeo krupne modifikacije, tako da će kroz celu unutrašnjost muzeja sada cirkulisati vazduh, kako domaćini kažu “laboratorijske čistoće”.

Sve te mere su, manje ili više, zajedničke za većinu velikih evropskih muzeja koji su se otvorili posle prvog talasa pandemije i trajaće bar do jeseni ove godine. Da li će one biti dovoljne da ih sačuvaju i od druge? I koliko je kultura korone, u stvari, značila novu potvrdu kulture u Evropi?

***

Odgovor na prvo pitanje daće nam epidemiolozi. Ali, u potragu za odgovorom na ovo drugo, iz muzeja ćemo se sada preseliti u knjižare.

Zanimljivo je koliko je mnogo romana doživelo renesansu u ova tri meseca pandemije: Bokačov “Dekameron” i Kamijeva “Kuga”, Morova “Utopija” i Bekonova “Nova Atlantida”“Dnevnik godine kuge” Danijela Defoa i “Rat svetova” Herberta Džordža Velsa, Manov “Čarobni breg”, Saramagovo “Slepilo” i Pekićevo “Besnilo” – sve su to knjige čija je čitanost skočila, u raznim zemljama, ponegde i čak desetak puta u odnosu na one uobičajene godine.

Naravno, u vremenima krize čovek se vraća klasicima – a posebno onim klasicima koji se bave temom koja ga trenutno najviše zaokuplja.

“Pandemic!,” by Slavoj Zizek, “Covid-19,” by Debora MacKenzie, and “Wuhan Diary,” by Fang Fang, are among the coronavirus books already out or coming soon.

Međutim, korona virus nije samo podstakao čitaoce da se vrate klasicima: on je bio moćna, iznenadna i – kako sada barem izgleda – trajna inspiracija za same pisce. Tako se turski nobelovac Orhan Pamuk ovog proleća, posle duže pauze, vratio svom rukopisu “Noći kuge” u kojem opisuje epidemiju u Istanbulu 1901. godine; za samo četrdeset dana, osamdeset pet američkih pesnika napisalo je stihove o izolaciji, bolu, dosadi, čežnji i nadi iz čega je nastala prva zbirka pesama o životu pod ključem “Zajedno u iznenadnoj neobičnosti”; slovenački filozof Slavoj Žižek napisao je knjigu “Pandemija! Kovid 19 koji je potresao svet”, o etičkim i filozofskim pitanjima koja je otvorio život u godini korone.

Neke knjige će se tek pojaviti: od pretežno stručnih (“Nulti pacijent”, Lidije Kang), preko popularnih priručnika (“Borba sa korona virusom”, Brendana Kelija), do memoarskih (“Dnevnik iz Vuhana”, Fang Fang) i reportažnih (“Bez izlaza: COVID-19 izveštaji”).

Kao i sa svakom drugom velikom temom, i sa korona virusom će nam doći književna dela vrlo različitih kvaliteta, koja će imati vrlo različite izdavačke uspehe; nepotrebno je reći, nivoi kvaliteti i uspeha neće se nužno uvek poklapati. Bićemo svedoci šunda koji će neko vreme biti hit, ali takođe i dela čiju će pravu vrednost možda otkriti tek čitaoci nekih drugih generacija. 

Koliko će u jednom trenutku naša psiha postati zasićena ovom temom? I koliko ćemo, u bekstvu od sumorne svakodnevice, eskapistički zaroniti u neke lakše i veselije teme?

U jednom drugom vremenu, opisujući svet posle jedne druge globalne kataklizme, Erih Marija Remark je u svom romanu “Tri ratna druga”, upozorio čitaoca na nedaće koje sa sobom nosi preterano znanje:

“… ne želi isuviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znanje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim.”

To je bilo Remarkovo umetničko viđenje Prvog svetskog rata. Kakvo će, jedan vek kasnije, biti umetničko viđenje korone?

***

Ballet dancer on stage in an empty theater, photo by vgajic/Getty Images

“Umetnost je jedina ozbiljna stvar na svetu. I umetnik je jedina osoba koja nikada nije ozbiljna.” – napisao je u jednoj prilici Oskar Vajld. Videli smo da je nekim umetnicima pandemija korona virusa značila inspiraciju. U svojoj vajldovskoj neozbiljnosti, oni su nam ostavili ozbiljni trag u vremenu. Ali, šta se desilo sa drugim umetnicima? Koliko je ova profesija, u celini, pogođena godinom korone?

Restorani su počeli da rade, muzeji takođe; sve češće, poneko ponegde i otputuje; škole će se, po svemu sudeći, otvoriti za nedelju ili dve. U svom tom povratku u normalnost, dugo iščekivanom i planiranom, izgleda da će, ipak, među poslednjima biti umetnost. Pravila o socijalnoj distanci zaista je teško primeniti u pozorištima; neka od pozorišta na Brodveju, na primer, planiraju otvaranje tek u januaru 2021. godine.

Osim toga, javne vlasti, u mnogim zemljama i u mnogim epohama, nekako su bile sklone da umetnike smatraju, baš kao što je to i Oskar Vajld duhovito primetio: kao neozbiljne ljude. Ili bar, kao nedovoljno ozbiljne da bi mogli ili hteli da dosledno sprovode stroge epidemiološke mere. Nije to ništa novo: prilikom velike epidemije kuge u Londonu, 1606. godine, Državni savet Kraljevstva je propisao da izvođenje predstava u prestoničkim pozorištima prestaje kada se broj novih žrtava kuge, za nedelju dana, poveća iznad trideset.

U praksi, međutim, ovo pravilo se primenjivalo polovično: da bi nekako zaradili za život, uvek pomalo siromašni glumci su žmurili na jedno oko i nastavljali sa predstavama čim bi broj nedeljnih smrti od kuge pao ispod četrdeset. O tome nam je svedočanstvo ostavio pozorišni lik u komadu Lordinga Barija “Aleja Ram” (1608):

“Splasnem kao novi glumac, kada izveštaj o kugi potvrdi četrdeset.”

Glumci – a i mnogi drugi umetnici – i danas su, u vreme pandemije korone među najranjivijim profesijama. Mnogi od njih su, u raznim zemljama, izgubili veći deo, ili sve svoje prihode; institucije sa kojima su radili su ili zatvorene, ili prinuđene da na neodređeno vreme otkažu svoje ranije ugovore i angažmane; put u nivo zaposlenosti koji je postojao pre pandemije još uvek se ne vidi.

Ekonomska kriza koja je, kao drugi jahač Apokalipse, pratila onu zdravstvenu, pogodila je glumce, plesače, koreografe, režisere, muzičare, pevače, fotografe, dizajnere, pisce, arhitekte, bibliotekare. Navešćemo samo jedan primer iz SAD: dok je u januaru 2020. godine stopa nezaposlenosti u umetničkim profesijama iznosila između dva i tri procenta, ona se u maju popela na 15% do 27%. Neki umetnici su, zaista, mogli da nastave da rade od kuće; ali, svi to nisu mogli.

Mnogi umetnici u svetu već su bili prinuđeni da počnu da troše svoju ušteđevinu da bi nekako preživeli. Ali, to je samo vrh ledenog brega: dok se ova pandemija ne završi, milioni umetnika će izgubiti socijalno osiguranje, zaštitu za slučaj nezaposlenosti, neki od njih će morati da promene i svoje profesije. Naravno, jedne zemlje će biti u boljem položaju da im pomognu, druge u gorem; jedne će za njihove probleme imati više empatije, druge manje.

Ali, verovatno nikada dosad, pre pandemije korona virusa, nije potpunije potvrđena sva dubina proročanskih reči Danila Kiša:

“Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.”