Corona

Gradovi su se ponovo otvorili, policijski časovi se ukinuli, ljudi ponovo idu po svadbama i sahranama, počeli su da rade i putuju, a deca će sledeće nedelje, u većem delu našeg sveta, krenuti u svoje škole.

Iako se broj zaraženih u svetu, zapravo, povećao (u aprilu i maju za svaki novi milion novih slučajeva korona virusa bilo nam je potrebno po dvanaest dana, u junu i julu po osam, a sada samo četiri), iako vakcine još uvek nema a zastrašujuće vesti o famoznom “drugom talasu” pandemije stižu sve češće, izgleda da nam je svima bilo dosta mera predostrožnosti.

Pa ipak, tragovi koje je na svima nama ostavilo proleće korone nisu samo oni koje želimo što pre da zaboravimo; neke stvari iz života u karantinu možda je vredno i sačuvati? Počeli smo da preispitujemo neke od ranijih fundamentalnih, nespornih, pretpostavki takozvanog normalnog života – shvatajući, ponekad, da ne želimo baš uvek da se vratimo u ono što je bilo.

Za neke od nas, povratak u vreme pre pandemije nije više ni moguć: milioni ljudi koji su izgubili svoje voljene, na primer, pretrpeli su tragičan i nenadoknadiv gubitak; milioni su izgubili svoja radna mesta i nemaju gde da se vrate; mnogi, na onim poslovima od vitalnog značaja koji ne mogu da se rade od kuće, sve vreme su, bez puno mogućnosti izbora, bili tamo gde bi sada drugi trebalo da se vrate; stariji ljudi i oni sa smanjenim imunitetom i dalje imaju jasne savete lekara: ostanite kod kuće.

Istovremeno, život u karantinu u toku nekoliko meseci ponudio je nekima od nas – uglavnom onima privilegovanim da imaju za to vremena – retku mogućnost da razmislimo ozbiljno o svojim životima i, možda, odlučimo da nešto u njima promenimo.

Oni od nas kojima su poslovi određivali živote, sada se pitaju čemu je sva ta produktivnost služila i da li stvarno žele da mera njihove ljudske vrednosti bude izražena kao recka na metru hiper-kompetitivnog kapitalizma. Usput, mnogi shvataju i da su ih iste one stvari, koje su dosad smatrali merilima “uspešnosti”, čine da se osećaju i bednim, privremenim, ili naprosto fizički loše.

Karantin nam je omogućio da eksperimentišemo: sa novim navikama, i novim životnim stilovima. I neke od ishoda tih eksperimenata poželećemo da zadržimo. I u svetu posle korone.

***

Ako bi, u celom svetu, trebalo da izaberemo jedan, najčešći, odgovor na karantin, to je bilo smanjenje potrošnje. Milioni ljudi su potrošili manje novca na nova materijalna dobra, kao što su odeća ili tehnička roba. Dugi periodi koje smo proveli zatvoreni – i ne trošeći kao ranije – doveli su nas do prvog zaključka: mnogo našeg konzumerističkog ponašanja bilo je diktirano potrebama trenutnog osećaja zadovoljstva, ne trajne sreće.

Hoćemo li, sada kada su restorani ponovo otvoreni, baš potpuno napustiti ponovo otkrivenu naviku da kuvamo kod kuće? Hoćemo li ponovo nestrpljivo bacati svaku stvar koja nam se pokvari, da bismo kupili novu, ili ćemo pokušati nešto i da popravimo? Hoćemo li i dalje odlaziti u velike, bezlične, tržne centre, ili ćemo – i sada kada više ne moramo – nastaviti da svraćamo u malu bakalnicu iza ugla, onu istu uz koju smo proživeli najteže dane karantina?

***

Zatvoreni u našim kućama, često bismo pomislili na godine koje smo proveli jurcajući kroz život, pritiskajući sebe da dobijemo “prave” poslove i budemo na “pravim” događajima, čak i onda kada smo se, zbog te besomučne trke za statusom, osećali bedno.

Sve nas, ovaj karantin je prinudio da usporimo: neke, po prvi put od dana mladosti. Dao nam je vreme da razmislimo kako da – a da to ne bude prinudno – izgradimo nov prostor u našim životima, u kojem bismo se usredsredili na važnije aspekte života, na ljude oko nas, na sve što celu avanturu života čini vrednom. Za mlađe, karantin je bilo vreme za razmišljanje o usporavanju trke za karijerom, za starije, o onim lepšim aspektima penzionisanja.

Ipak, već i sama mogućnost da se razmišlja o usporavanju značila je i svojevrsnu privilegiju: milioni onih koji su ovog proleća izgubili posao voleli bi da da su mogli da rade više, ne manje; mnogi stariji, i ljudi slabijeg zdravlja, bili su prinuđeni da se vrate na svoje poslove čak i kada se nisu osećali potpuno bezbedno, jer im je od njih zavisila egzistencija.

***

Tek u teškim vremenima, vidimo na koga zaista možemo da računamo. Karantin je za mnoge bio prilika da vide ko su im prijatelji i koliko na njih mogu da se oslone. Ovo se odnosi podjednako na oba sveta u kojima živimo: i onaj stvarni i onaj drugi, virtuelni. I dugo nakon što pandemija prođe, neke grupe ljudi koje su se uspostavile u proleće 2020. godine nastaviće da funkcionišu i u njih će vredeti da investiramo svoje vreme, energiju i emocije. Ponekad, i kada su ljudi u njima razdvojeni hiljadama kilometara.

Bizarna priroda pandemije, fenomena sa kojim se ova generacija susreće po prvi put, omogućila nam je da – preko raznih sredstava elektronske komunikacije, naravno – ponovo budemo u kontaktu sa ljudima koje nismo videli, ili čuli, celu večnost. Odjednom, usamljeni u svojim stanovima, našli bi se ponovo licem u lice sa članovima porodice koji su odavno u nekoj drugoj zemlji, ili školskim drugovima sa drugog kontinenta. Delili smo istu nevolju, pričali o istim stvarima, delili smo recepte i šale, po prvi put smo, verovatno, mogli da potpuno razumemo jedni druge.

***

Globalna zdravstvena kriza nam je, isto tako, pokazala razmere u kojima je svet u kojem svi živimo međuzavisan i međusobno povezan. To je takođe jedan radikalno nov osećaj koji ćemo, možda, želeti da sačuvamo i onda kada se pandemija završi?

Shvatanje da je naš lični problem sa koronom sastavni deo istog problema koji ima čitav svet neizbežno je u nama stvorilo svest i o drugim problemima zajedničkim za čitav svet: od bezbednosti, preko klimatskih promena, do lažnih vesti i teorija zavera.

Povećani nivo društvenog aktivizma, napuštanje ranije komforne pozicije intelektualne i moralne sebičnosti, tako imanentne svetu Postmoderne, najbolje se videlo po globalnim reakcijama na rasne proteste u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako radikalni, grubi, ponekad i nepromišljeni – baš kao i sve revolucije u istoriji – ovi protesti su potvrdili proročansku dubinu stihova Džona Dona, anglikanskog pesnika iz sedamnaestog veka, koje je Hemingvej uzeo za moto svog romana “Za kim zvono zvoni”:

“Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina;
svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje;
ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed
tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka
smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni:
ono zvoni za tobom.”
***
Image

Ali, odgovori na krizu nisu bili samo misaoni, nego i fizički. Mnogo ljudi koji nikada ranije nisu ušli u neki fitnes klub, u mesecima karantina počeli su da u svoje svakodnevne rutine unose i sate provedene u raznim fizičkim aktivnostima: od jutarnjeg trčanja do joge. Sati koje smo mogli da provedemo na suncu i vazduhu bilo je malo i oni su bili isuviše dragoceni da bismo ih potrošili samo na sedenje. Tako smo, zahvaljujući koroni, odjednom postali svesni koliko nam čak i obična šetnja može unaprediti kvalitet života.

Tako nam je san, često, bio bolji nego pre karantina, mozak se osećao čistijim i u veselijem raspoloženju bilo nam je lakše da prihvatimo i druge dobre navike. I ovo je, isto tako, način života koji ćemo poželeti da sačuvamo.

Izlazak napolje, na vazduh, u prirodu, bio je za mnoge jedan od ključnih načina da održimo psihološku ravnotežu u toku karantina; to se posebno odnosilo na decu: njihovi izlasci, makar i ograničeni i kratkotrajni, bili su dragoceno vreme, u kojem su ona mogla da se odmore od nas, a i mi od njih.

Ponovno otkrivanje sveta prirode – makar i u malom, obližnjem, parku – osluškivanje, u iznenadnoj tišini koja nas je okruživala, dotad neuočljivih zvukova značilo je i povezivanje sa novim i drugačijim ritmovima življenja, u kojima smo mogli lakše da sredimo sumorne misli.

Možda ćemo, zaista, u mali obližnji park češće svratiti i sada, kada pandemije više nema?

***

Sećate se kvasca? Čitav svet je mesecima bio opsednut ovom malom, jednoćelijskom gljivicom koja pretvara skrob u šećer a šećer u ugljen dioksid i bez koje ne može da se podigne testo. Razmenjivali smo informacije o tome gde možemo da ga nađemo, pravili zalihe, pozajmljivali jedni drugima male količine, kao da se radi o nekoj dragocenoj supstanci.

Zaista, u danima karantina, kvasac nam je bio dragocen: jedini način da imamo sveži hleb, pecivo ili kolače, sve što smo obično kupovali u – sada zatvorenim – pekarama. A šta ćemo sada da radimo sa kvascem, koji nam je mesecima bio neka vrsta kućnog ljubimca? Hoćemo li ga, bar jednom ili dvaput nedeljno, zadržati u našim dnevnim ritualima?

U celini, možemo zamisliti svet u kojem ljudi kuvaju više, oslanjaju se na voće i povrće iz malih bašti, i masovno proizvedenu hranu, obično lošeg kvaliteta, zamenjuju onom zdravom. Ponekad, to će značiti i veće učešće vegetarijanskih sastojaka u našem meniju – naročito kad se setimo da su džinovske životinjske farme, najčešće, veliki pandemijski rizik.

Na balkonima i prozorima ponekad smo gajili sitno povrće i začinsko bilje, od paradajza do celera, improvizujući minijaturne staklene bašte. Jedan mali broj nas sećao se sličnih navika iz ratnih vremena; ostali smo o tome čitali ili slušali iz priča, ali suštinski reč je o istom impulsu povratka prirodi, koji je pružao psihološku utehu u vremenima velikih neizvesnosti, kao praktično rešenje mogućih problema sa snabdevanjem: ako sve radnje ostanu prazne, makar ćemo imati naše povrće!

***

Završićemo onim sa čim smo, u vreme karantina, često počinjali: onim famoznim radom od kuće. Milioni zaposlenih, učenika, studenata širom sveta ovog proleća su se sa tim fenomenom suočili po prvi put.

Naravno, i ovde se radilo o svojevrsnoj privilegiji: pekari, medicinske sestre, vozači, radnici obezbeđenja, električari i mehaničari nisu mogli da rade od kuće. Oni koji su mogli, suočili su se sa mitom da rad u opuštenoj kućnoj atmosferi ne može nikada da bude tako efikasan kao rad iz stroge, minimalističke atmosfere kancelarije; pa ipak, ispostavilo se da je i to samo još jedan od brojnih mitova korone. Daleko od toga da je sve funkcionisalo idealno, ali ispostavilo se da se, mnogo više nego što smo to očekivali, mnogi poslovi podjednako efikasno mogu obavljati iz donjeg veša u našoj spavaćoj sobi, kao i iz odela sa kravatom u kancelariji.

Naprotiv: u nekim slučajevima pokazalo se upravo obrnuto. Nismo morali da putujemo do posla; imali smo više sna i manje stresa, a naše ulice bile su manje zagađene.

Neki poslodavci već sada razmišljaju o koristima koje bi mogli da imaju ako, i sada kada su karantini ukinuti, njihovi zaposleni nastave da rade od kuće. Na primer, troškovi za zakup poslovnih prostorija biće mnogo manji. Isto kao što će, na primer, video-konferencijske veze smanjiti troškove za službena putovanja, i sa i bez pandemije.

***

I baš ta međurečenica – “i sa i bez pandemije” – dovodi nas do onog ključnog pitanja. Mnogi od nas kažu da bismo želeli da novostečene navike zadržimo, makar delimično, i sada kada više to ne moramo da činimo; da će one biti deo novog, post-pandemijskog sveta.

Ali, hoće li se to zaista desiti?

Kao što se seća svako od nas koji je bilo kada – najčešće, to smo radili za razne nove godine – donosio neke krupne odluke, zadržati nove navike i nova ponašanja nikada nije lako. One stare su tu, u revirima naše svesti, čekajući prvu povoljnu priliku da se vrate. Navika je jedan od najmoćnijih činilaca koji oblikuje naš život.

Ali, možda pored kreveta večeras možemo da stavimo patike, koje će nas ujutro podsetiti da je vreme za trčanje, kao što smo to radili i u toku karantina?

I konačno: čak i ako iz karantina nismo izašli ni sa kakvim posebno novim navikama, i to je savršeno u redu. Vrlo često, u vremenima velikih, kolektivnih, nevolja i obično preživljavanje, fizičko, psihičko i emocionalno, je sasvim krupno dostignuće samo po sebi.

Sutra je novi dan, koji smo doživeli.