Ancient Balkans Romania Antique Map Wilkinson 1815 Original

“Тамо где је мистерија, обично се сумња да мора да буде и неког зла.” (Лорд Бајрон)

Овај афоризам лорда Бајрона – песника који је измислио модерну Грчку – генерално се сматра најприкладнијим баш за Балкан – европско полуострво које своје име дугује турским речима за крв и мед. Савремени речници енглеског језика потврђују овај утисак: сама реч Балканизација је пежоративни геополитички израз за фрагментацију великих области или држава у много мањих, непријатељских или несагласних међусобно; Македонија није само географски, него и кулинарски израз: салата састављена од малих делова воћа и поврћа, не нужно јестивог; једина реч у модерном енглеском језику која оригинално вуче порекло из средњовековног српског је – вампир; а лик у антиромантичној комедији Џорџа Бернарда Шоа, “Оружје и човек”, прича причу о свом оцу који се “никада није окупао у свом животу; а живео је до своје деведесет осме године, најздравији човек у Бугарској”.

Изван света речника и књижевности, Балкан остаје део Европе који се доживљава као “различит”, регион у којем – чак и данас – Запад више воли стабилност него демократију. Када се баве Балканом, европски политичари воле да причају о “европској агенди”; повремено именују изасланике да се баве “регионалним проблемима”; с времена на време поделе неки новац, не распитујући се превише како ће бити потрошен; и на крају се редовно похвале, пуштајући један или два твита. И то је то – стабилност, као прагматични компромис између хаотичних ратова деведесетих и утопије грађанског друштва скандинавског типа и просперитета које изгледа да увек остаје ван домашаја за Балкан.

Али, као што се то често догађа, овај компромис је само леп начин да се забашури неуспех. Док западне земље верују да штите своје интересе избегавајући било коју врсту нестабилности, неуспех да се оствари напредак ка демократији је заправо високо штетан, и за регион и за сам Запад. Конфликтне зоне, као што су Босна и Косово остају замрзнуте у истом стању етничке нетрпељивости као и када је пуцњава престала пре четврт века; нарко-дилери су са политичким лидерима склопили договоре о аутопуту дрога, од региона где се оне производе до богатих потрошача у Европској унији и Великој Британији; неколико стотина хиљада комада пешадијског наоружања, заосталог из Ратова за југословенско наслеђе начинило је балканске криминалце међу најбоље наоружаним на свету; Русија, Турска и Кина гледају како да сиромаштво региона искористе за своје циљеве; и млади људи са целог овог подручја гласају све чешће својим ногама уместо рукама – тражећи бољу будућност на другим местима.

Међутим, ту негде око Божића 2020. године, Запад ће коначно морати да замени твитовање размишљањем. Једновремени освит пост-пандемијског и пост-трампијанског света значиће за много врелих тачака широм света могућност за нови почетак. Једна од таквих тачака могла би, мада не и морала, да буде и Балкан. Запад може решити да је садашњи модел компромиса и неуспеха најбоља реалистичка опција и стога решити да Балкан остави паркиран баш тамо где је сада: на крају оних последњих граница Европе, сакривеног у маглама бајронијанских мистерија и зала, уроњеног у своје вечне мржње и предрасуде. Или може решити и нешто друго: уместо да задржава Балкан у вечитом предсобљу света, Запад се може определити за тежи и стрмији пут коначне интеграције региона у европску архитектуру.

Хајде да сада погледамо како би приоритети ове коначне интеграције требало да изгледају?

***

Прво, Балкан мора да демитологизује представу о себи. Дабоме, многе савремене европске нације дефинисане су, између осталог, и својим одговарајућим митовима: много Енглеза верује да је краљ Артур заиста постојао; Шпанци воле да сањаре о Сиду Освајачу и Португалци о Ђерарду Неустрашивом, док Швајцарци воле приче о Виљему Телу а Италијани увек поново уживају да слушају о Сицилијанском Вечерњем. Међутим, ниједна европска нација не живи данас своје древне митове на начин на који то и даље чине све балканске нације. Митови припадају пијаним ноћима док будућност мора да се гради у трезним јутрима.

Друго, Запад мора да прихвати да је фундаментална промена доминантне балканске парадигме сада практично неизбежна. Све данашње владајуће елите – политички, културни, духовни и биолошки наследници господара ратова деведесетих – морају бити развлашћене, стубови њихове подршке пажљиво демонтирани и њихове идеологије сахрањене. Не ради се само о томе да су многи од њих и даље укључени у различите корупцијске шеме и да су, према кредибилним западним обавештајним извештајима, опасно близу мрежа транснационалног организованог криминала, и унутар и изван региона. Много је значајније то што ментални склопови ових елита – који су сви фундаментално оријентални и антиисторијски – још увек пресудно утичу и обликују јавно мнење, друштвене структуре, доминантне симболе и вредности целог Балкана.

Треће, нема одрживог решења за Балкан ако је иједан од његових народа – без обзира о којем се ради – претворен у жртвено јагње за сва зла која су погодила овај део Европе. Одржива решења морају да подразумевају раскид са историјски промашеним концептима колективне кривице и првобитног греха. Балкан је исувише мали и исувише ломљив да би себи могао да дозволи луксуз сопствене Вајмарске Немачке у улози вечитог кривца.

Четврто, оном делу Балкана који се још увек налази изван Европске уније (а који се често, колоквијално, назива Западним Балканом) мора се понудити једноставна, јасна и поштена нагодба: чим се ослободите постојећег, антиевропског, менталног склопа, бићете примљени у чланство ЕУ. Заправо, ЕУ би имала више користи од новог, потпуно европеизованог Балкана, чак и са нерешеним регионалним споровима, него од старог, антиевропског Балкана који би своје спорове вештачки решавао. Ова друга опција би извесно, бар за неко време, остала на насловним странама, јер су медији увек гладни сензација; она је већ привукла легије трећеразредних дипломата, каријериста и аривиста – свих оних који су фасцинирани плитким гламуром краткорочног успеха. Међутим, мудри европски државници ће увек суштинским променама дати предност у односу на празне фразе.

Пето, НАТО мора да обезбеди, за све земље Балкана, кредибилне безбедносне гаранције, у односу на претње, како спољне тако и унутрашње. Такав аранжман би морао да обухвати и питање тамног наслеђа Алијансе: агресије на Југославију 1999. године, предузету кршењем међународног права, која је довела до исувише цивилних жртава а да би једноставно могла да буде гурнута под тепих. Прошлост се, дабоме, не може променити; међутим, прецизна, одговарајућа и етички исправна ревизија ове трагичне епизоде била би начин да поново размислимо о нашој заједничкој историји и истовремено отупимо дугорочни руски утицај у Србији.

Шесто, било какав покушај поновне промене граница на Балкану би неминовно водио у нове катастрофе. Отворио би Пандорину кутију болних сећања, нешто што би популистички политичари, похлепни трговци оружјем, лажни пророци и све врсте авантуриста пожурили да искористе још једном. Међутим, једини начин да се сачувају постојеће границе на Балкану је да се оне избришу – све заједно, и све одједном. Ово је, дабоме, могуће једино у оквиру шире политичке заједнице – некада је то била Југославија, данас је Европска унија – у којој би те границе, заувек, постале ирелевантне.

Седмо, читав овај пројекат свакако захтева неки новац – али ЕУ ионако већ даје пуно новца у овај регион, само што га сада баца у ветар. Досад, оно што су Европљани чинили, у пракси је значило куповање лојалности њихових непријатеља по цену губитка подршке пријатеља. Уместо давања новца непосредно балканским владама, ЕУ би требало да размотри успостављање сасвим новог механизма: регионалне развојне банке која би финансирала обнову пост-пандемијских економија, радећи директно са клијентима из приватног сектора, на потпуно транспарентан начин и по тржишним принципима. Владама и политичким странкама мора се одузети позиција похлепног посредника. Ово је најбољи и најбржи пут да се створи независна предузетничка класа у региону која би заменила политички повезане тајкуне.

***

Treaty of Paris (1951) - Wikipedia

Ако је седам наведених тачака можда уплашило читаоца својом амбициозношћу, за крај овог текста поделићемо са вама једну анегдоту. У својим мемоарима, Жан Моне, један од очева-оснивача Париског уговора (1951), описао је како је настао овај документ из којег је касније створена и Европска унија: штампан је у Француској, на холандском папиру, немачким штампарском бојом, повезан у кожу из Белгије и Лукесембурга и украшен показивачима страна, истканим од италијанске свиле.

Међутим, детаљ који Моне није написао је да су – пошто су преговори били тако грозничави да су трајали до последњег часа – листови папира које су шефови дипломатија заиста потписали били намерно остављени празни. Далеко од чаша са шампањцем и светлости рефлектора париског Salon de l’Horloge, невидљиви стручњаци су пречишћавали тај текст још пуне две недеље. Оно што је заиста тада значило били су људи, визија, поверење и јавна подршка – не техникалије.

Исто тако, не можемо очекивати да се све техникалије коначне интеграције Балкана у Запад могу решити преко ноћи. Међутим, стратешки избор – да се постојећи оријентални деспотизам (како су га дефинисали Гибон, Монтескје, Маркс и Витфогел) замени модерним, функционалним државама, и да се претходне три деценије узајамне мржње напусти у корист истог оног антифашистичког духа који је инспирисао очеве осниваче Европе – захтевао би тачно оне састојке из Париза 1951: људе, визију, поверење и јавну подршку. Баш као и у Salon de l’Horloge, нови, стварни лидери све ово могу да постигну и на празном листу папира; невидљиви експерти ће свакако после пречистити текст.

***

НАПОМЕНЕ:

У јуну 2020. године изабран сам у чланство високог саветодавног одбора НАТО Фондације, самосталног научно-истраживачког института при Одбрамбеном колеџу НАТО у Риму:

Senior Advisory Board

На молбу председника Фондације, амбасадора Алесандра Минута-Риција, овај прилог сам (у енглеском оригиналу) написао као своју приступну беседу у саветодавном одбору. Текст је завршен 1. августа 2020. године. Међутим, због ограничења у путовањима и састанцима, наметнутих пандемијом, уместо да буде прочитан, објављен је на интернет страни Фондације, 7. августа 2020. године:

The Balkans envisaged: at the crossroads of a post-COVID and post-Trumpian world – Zoran Cicak

У овом тексту, по први пут га читаоцима представљамо у преводу на српски.