Knjiga Ostrvo pelikana - Miodrag Majić | Knjizara Sigma | Prodaja knjiga  online

“Bilo je to pravo finale mog u punoj meri besmislenog života. Finale promašaja koji je tako groteskno počeo idejom velikog dela, zanosom distribuiranja pravde pripadnicima sopstvene vrste, samoljubivog delirijuma koji se i nije mogao završiti drukčije. Sve moje presude namenjene popravci sveta, čišćenju kaljuge u kojoj su nastajale, svi moji intervjui namenjeni buđenju savesti, reči koje sam upućivao silnima u nameri da ih bar na trenutak pokolebam, topili su se u magli zla i osrednjosti, koja je bila u toj meri nezaustavljiva da je svakom normalnom … moralo biti jasno da ne znam šta radim. I zato sam sada, pre konačnog kraja, spreman da prvi put učinim nešto korisno.”

(Miodrag Majić, “Ostrvo pelikana”, str. 32)

Caravaggio MatthewAndTheAngel byMikeyAngels.jpg

Kada je Karavađo 1602. završio svoje ulje na platnu “Sveti Matej i anđeo”, naručeno za potrebe rimske kapele Kontarini, kardinal del Monte je – kažu, sa gnušanjem – odbio da primi sliku. Naime, umetnik je čuvenog sveca, kojem je kapela i bila posvećena, naslikao kao prostog, grubog, ćelavog seljaka – sa bosim, prljavim nogama.

U romanu “Ostrvo pelikana” (Beograd, Vulkan, 2020, str. 335), beogradski pisac i sudija Miodrag Majić svoje junake opisuje na način na koji je, pre četiri veka, Karavađo naslikao svog sveca: daleko ne samo od idealnih predstava (koje svi tako ljubomorno negujemo o sebi), nego čak i od onih običnih, prosečnih, svakodnevnih, ljudskih iskustava koje najveći broj nas ima.

Majićevi junaci su anti-heroji u jednom antropološki nesrećnom vremenu, kroz koje koračaju prljavih i ruku i nogu: oni sa sobom nose sve svoje traume, poroke, dileme, krivice, skrivljene i neskrivljene, ljudske slabosti, i sitne i krupne. Kako se radnja romana razvija, tako se i ona početna predstava koju o njima ima čitalac, koju oni imaju jedni o drugima i o sebi samima, raspada i ustupa mesto ništavilu. Iz tog ništavila, pisac onda stvara novu realnost kojom se priča završava.

I to je prvi kontrapunkt romana: čitalac ne mora da se zamara svim onim, za naše vreme tako omiljenim, teorijama zavere: “a šta još tu može da bude?” – jer i ono najgore što još može da bude, pisac je o svojim junacima već napisao. Jednom, lišeni koprena malograđanske izveštačenosti i pretvaranja, oni čitaocu, paradoksalno, postaju čak i simpatični.

***

Ostrvo pelikana je drugi roman autora, koji publika sada ima priliku da oceni relativno brzo (oko osamnaest meseci) nakon prvog, “Dece zla”. Inspiracija, prokletstvo koje često usporava umetnika, u ovom slučaju ga je ubrzala. Miodrag Majić je prihvatio ono što pisci obično nazivaju “rizikom drugog romana” – opasnost da sve što izađe kao konačan rezultat njihovog pera, publika ocenjuje poredeći ga sa prethodnim delom.

Međutim, utisak nam je da su dve knjige vrlo teško, ako i uopšte, međusobno poredive: dok su “Deca zla” u žanrovskom smislu predstavljala značajan doprinos (inače nevelikoj) tradiciji trilera u novijoj srpskoj književnosti, sa elementima jedne krležijanske freske vremena, “Ostrvo pelikana” je pre svega jedna duboka, kompleksna i višeslojna psihološka drama. Sve je tu, kada se radi o primarnom zapletu, jasno već od samog početka i čitalac nema šta novo da sazna; ono što mu pisac, rasterećenom tih očekivanja, nudi zato i nije rešenje nekog misterioznog slučaja, nego postepena psihološka izgradnja likova dvoje glavnih protagonista, i, kroz nju, izgradnja njihovog nijansiranog međusobnog odnosa koji od početka predstavlja okvir u kojem se dešava, i dramatično razrešava, sekundarni zaplet.

Ono što, međutim, možemo da poredimo, to su konstrukcije i – slobodni smo da podelimo sa vama kao jedan subjektivan utisak – psihološke autoprojekcije pisca u ova dva junaka. Koliko je razmaženi beogradski bonvivan, advokat Nikola Bobić iz “Dece zla” sličan mračnom sudiji Pavlu Dedijeru iz “Ostrva pelikana”? Koliko su oni, obojica, alter ego autora? Dva fiktivna junaka razdvaja petnaest godina života: ako je pisac kroz lik Bobića flertovao sa onim što bi možda potajno voleo da sam bude danas, on nam je onda, kroz lik Dedijera, jasno pokazao i sve ono čega se plaši da i sam ne postane sutra.

Ovde dolazimo i do tačke na kojoj se fikcija spaja sa realnošću: pisac Miodrag Majić poklanja čitaocu umetničku priču zasnovanu na činjenicama iz jednog stvarnog slučaja o kojem je nedavno sudio sudija Miodrag Majić. Roman, u tom smislu, predstavlja i svojevrstan filigranski unutrašnji dijalog njih dvojice, pisca i sudije. On je zato pun preispitivanja, i to na više nivoa odjednom: preispitivanja društvene stvarnosti, zakona, politike, javnog mnenja, kulturnih predrasuda, ali i preispitivanja svojih sopstvenih sudijskih, moralnih i filozofskih uverenja.

Ono dvoje mladih Roma iz Majićeve presude imali su u svom stvarnom životu mnogo srećniju sudbinu od književne sudbine ovo dvoje mladih Roma iz Majićevog romana. I ovde umetnost, kao i kod Karavađa, služi kao alternativna, dijabolična slika stvarnosti. Uprkos tome, čitalac sve vreme ne može da se otme jednom zastrašujućem utisku: da, kojim slučajem, stvarnim junacima ove ljubavne priče nije sudio sudija Majić, njihove sudbine imale su baš sve izglede da krenu istim onim bespućima, vrtlozima i virovima koje nam u knjizi dočarava pisac Majić.

U stvarnosti, i zakon i slučaj su ovog puta sprečili da političari, novinari, analitičari, nevladine organizacije i društvene mreže dele pravdu sekirom, šireći otrov ljudske nesreće zarad održavanja varljive iluzije o sopstvenoj bezgrešnosti. Naravno da se takav srećan ishod neće dogoditi – i ne događa se – baš svaki put. Zato je ova knjiga i zastrašujuće podsećanje na univerzalnost one stare izreke, koju su voleli da citiraju mnogi, od Šarlote Bronte i Lorda Bajrona, pa do Serena Kirkegora i Marksa (a pažljivi čitalac će je pronaći i u “Ostrvu pelikana”):

“Put u pakao popločan je dobrim namerama.”

***

Međutim, ispod površine koju odražavaju likovi glavnih junaka, tragični zaplet koji ih sve spaja i realistični opisi mnogih, već arhetipskih, problema postmodernog društva, kao što su pravosuđe ili mediji, odjednom nailazimo na jedan gotovo zlatni rudnik večitih, vanvremenskih i vanprostornih, tema. Bez tog zlatnog rudnika do kojeg se dolazi tek dubinskim čitanjem, “Ostrvo pelikana” bi moglo da ostane na nivou melodrame; sa njim, melodrama je tek zanimljiva scenografija za mnogo dublje i ozbiljnije dileme.

Da li je čovekova sudbina unapred zapisana ili njome upravlja gospodin slučaj, ili je ona ipak u našim rukama? Kako najbolje prevazići onu večnu dihotomiju između prava i pravde? Ima li ljubavi bez žrtve i žrtve bez ljubavi? Na kojim granicama puca čovek, a posle kojih neko ljudsko biće, mada još uvek živo, prestaje da bude čovek? Gde povući filozofske i etičke crvene linije, između dužnosti odbrane poretka i prirodnog prava na pobunu? Kako da, u naizgled normalnim i mirnim vremenima, prepoznamo simptome one “banalnosti zla” o kojoj je pisala Hana Arent? I, konačno, šta nam je, u vremenu nepodnošljive lakoće reči, izgovorenih ili napisanih, drugo preostalo osim onog konačnog, simboličkog čina?

Ni na jedno ovih pitanja, naravno, knjiga ne sadrži konačne odgovore. Ona to nije ni mogla, jer konačnih odgovora nikada i nema: svaki put, nemilosrdni peščani sat boga Hronosa, ponovo, vaja privremene odgovore, iz praha od kojeg nastajemo i u koji se vraćamo. Ova knjiga je, međutim, postavila i umetnički problematizovala sva navedena pitanja – iako je svakim od njih slobodno mogla da se bavi i posebna knjiga. Upravo u tom zlatnom preseku, između ontološke zgusnutosti i hermeneutičke raskošnosti, krije se i skrivena vrednost romana.

***

Među junacima “Ostrva pelikana” nema nevinih, nema dobrih, nema srećnih i naravno da za njih ne može da bude ni hepienda. Do samog kraja – bukvalno, do poslednje stranice – taj hepiend, međutim, ostaje gotovo nadohvat ruke. Ne sumnjam da će se, čitajući ovaj roman, mnoga sredovečna bibliotekarka potajno nadati da će do takvog ishoda na kraju ipak i doći. Međutim, ako se knjiga čita u jednom ozbiljnijem umetničkom ključu, jasno je da bi svaki pokušaj da se, na samom kraju, veštački konstruiše hepiend ovde bi neminovno skliznuo u jeftin kič.

Suočen sa izborom između srećnog čitaoca i dobre knjige, Miodrag Majić se opredelio da do kraja sledi put kojim je već prošao Franc Kafka u “Procesu”. Ona sredovečna bibliotekarka se, isto tako, sve do poslednje stranice, nadala da će i nesrećni Jozef K. preživeti svoje nezasluženo suđenje; kao i u “Procesu”, i u “Ostrvu pelikana” ona će na kraju morati da potroši par papirnih maramica – ali te njene suze biće mala cena za ono što je književnost dobila.

Međutim, umesto banalne površnosti hepienda, pisac nam svima nudi suočavanje sa jednim mnogo ozbiljnijim intelektualnim izazovom: iskupljenjem. Bez obzira na koji način svako od nas individualno shvatao taj pojam, da li u religioznom ili u moralnom diskursu, stvarno iskupljenje je moguće samo kao logičan ishod jednog dugog niza prethodnih psiholoških senzacija i transformacija: od sumnje i preispitivanja, preko razumevanja i empatije, do pokajanja i opraštanja. To je i put koji je autor namenio svojim junacima.

***

220px-Berner_Iustitia

Zanimljiv je jedan istorijski detalj: rimska boginja pravde, Justicija, se sa onim čuvenim povezom oko očiju, prvi put pojavljuje tek negde sredinom šesnaestog veka: prva poznata skulptura, ona poznatog renesansnog vajara Hansa Gienga, datira iz 1543. godine i nalazi se na tzv. “Fontani pravde” u starom delu švajcarske prestonice, Berna. Naime, stvaranje moderne evropske države bilo je nemoguće bez pravde koja bi bila “slepa” za sva lična svojstva, kako onoga koji bi je tražio, tako i onoga nad kojim bi se sprovodila.

U to vreme, radilo se o velikom, epohalnom, napretku čovečanstva. Danas, u vreme Postmoderne, slepa pravda – ona koja mehanički izjednačava narode, ljude, kulture i sudbine nejednakih šansi – preti da se izrodi u svoju suprotnost. Kao čovek kojem je sudbina (da upotrebimo ovde izraz koji sam toliko puta pominje u knjizi) namenila da ceo svoj život sudi drugima, autor na stranicama romana otvara i svoj mali, privatni, krstaški rat sa takvom, postmodernom Justicijom.

Da li je sam Miodrag Majić antropološki pesimista ili ne? Kao sudija – videli smo to baš iz kontroverzne sudske presude, koja je bila predmet političke i medijske hajke i za koju je i sam platio visoku cenu kroz izgubljeni duševni mir – on veruje u čoveka. Zarad te vere, videli smo, bio je spreman da žrtvuje i sopstveni komfor. Kao pisac – poklanjajući nam jedinstvenu priliku da sa njim podelimo sve lične nedoumice i sumnje dok je tu presudu porađao u sebi – on na kraju, kroz spremnost da sopstvenim progoniteljima oprosti i ponudi im spasenje, tu veru ponovo potvrđuje.

***

Roman “Ostrvo pelikana” pisan je pod vidljivim uticajem nekoliko modernih književnih stilova: od markesovske “fantastične realnosti” (koju nam pisac dočarava kroz mistični i gotovo paranormalni svet koji za nas stvara na obalama Skadarskog jezera, ili kroz direktnu komunikaciju čitaoca sa mrtvim pripovedačem), preko faustovskih nagodbi na koje su njegovi junaci često prinuđeni (zaista, više nego jednom njihove unutrašnje dileme podsećaju na one nesrećnog Geteovog junaka) i borhesovskog fatalizma, pa sve do iskonskog, arhetipskog, suočavanja dobra i zla, nalik onome koje nam u “Čarobnom bregu” Tomas Man daruje u dijalozima pesnika Setembrinija i jezuita Nafte.

Vraćajući se, na kraju, na ono neizbežno poređenje sa početka ovog prikaza, ne možemo se oteti utisku da je u svom drugom romanu autor publiku primorao da razmišlja, više nego u prvom. Dok čitalac “Dece zla” može da samo prati jednu zanimljivu priču, sa bezbedne emocionalne distance kao kada gleda film sa Džemsom Bondom, čitalac “Ostrva pelikana” nema drugi izbor osim da – ako uopšte želi da završi sa čitanjem – postane saučesnik: sa autorom, sa njegovim pripovedačima, sa svetom u kojem i sam živi. Ovaj roman jednostavno se ne može čitati sa distance.

Svakako, ta razlika svedoči o većoj hrabrosti, pa samim tim i o svojevrsnom umetničkom sazrevanju autora: on sada više ne razmišlja o tome šta će se prosečnom čitaocu dopasti, nije opterećen ulepšavanjem stvarnosti tako da se njena slika prilagodi klišeima koje voli publika; naprotiv, proces je ovde inverzan i roman, na više nivoa, na čitaoca deluje kao prosvetiteljski.

Nekim čitaocima će se takav pristup dopasti, nekima verovatno neće, i koliko je eksperiment, u izdavačkom smislu, uspeo moći ćemo da sudimo za nekih godinu dana, kada budemo uporedili brojeve prodatih primeraka. Međutim, samo ovakav pristup bio bi isuviše površan: uspeh nekog umetničkog dela, baš kao i svake druge ljudske ideje, ne određuju samo brojevi; mnogo češće, dubina neke podrške značajnija je od njene širine.

Stvarna vrednost književne, umetničke, društvene, verske, političke ili filozofske poruke meri se na druge načine, a pre svega njenim kapacitetom da zaista sama, autohtono, promeni mišljenje neistomišljenika – uprkos svim opasnostima koje u datom času ta promena podrazumeva i zaglušujućem huku većine koja joj se suprotstavlja. Taj kapacitet, kao što smo videli na primerima Isusa, Lutera, Voltera i Marksa, određuje trajanje poruke u vremenu, kao pravu meru vrednosti.

Sa tim iskušenjem su bili suočeni fiktivni književni junaci u “Ostrvu pelikana”. Sada je red na nama, živim čitaocima.

***

Karavađov tenebrizam, nasilni kontrasti svetla i tame, intenzivni realistički detalji čovekovih muka i smrti, emocionalni naboj kompozicije – sve je to početkom sedamnaestog veka bilo isuviše novo i opasno da bi se izložilo gledaocu od kojeg se očekivalo da bude samo vernik i da ne sumnja u najbolji od svih svetova. Paradoks je, međutim, da su baš ona njegova dela – koja su prethodno zabranili za javno izlaganje – isti ti kardinali iz patricijskih dinastija Medičija, Sforca i Bordžija posle sami ljubomorno čuvali, dobro skrivene, u svojim privatnim kolekcijama.

Isto tako, ni “Ostrvo pelikana” nije roman zbog kojeg će naše dominantne političke, pravosudne, medijske i kulturne elite biti preterano srećne: razobličavajući njihovo intelektualno siromaštvo, licemerje, sebičnost, površnost i predrasude, ova knjiga će za njih biti ogledalo u kojem neće biti prijatno javno se ogledati. Međutim, ne sumnjam da će je – i to baš oni na koje se najviše i odnosi – tajno čitati, dobro skrivenu pored svojih noćnih stočića.

Sveci, naime, mogu imati i prljave noge, pa uprkos tome – ili možda, baš zbog toga? – ostati sveci. Jedino đavoli su uvek devičanski čisti.