“Gle kako obraz naslanja na ruku!

Da sam rukavica da dirnem obraz taj!”

(Vilijem Šekspir, “Romeo i Julija”)

Silazeći stepenicama, dodirnuo sam golom rukom ogradu – i odmah sam sebe zbog toga prekoreo. Zašto sam to učinio? Da li mi je to bilo potrebno? Ruke k sebi! Proveravajući poštansko sanduče, počeo sam da se nerviram: ko li je sve otvarao ulazna vrata do sada? Samo komšije. Ali, ko kaže da su komšije bezbedne? Namerno sam dozvolio da vrata bučno lupe iza mene, što je sigurno uznemirilo druge, umesto da sam uzeo kvaku u ruku i pažljivo ih zatvorio. Sve, osim dodira.

U mojoj torbi su rukavice. Načinjene su od tanke, providne plastike od koje mi se ruke znoje. Zbog toga ih još uvek ne nosim, pokušavajući da ih sačuvam, jer ih nemam mnogo; iako, čuvajući ih, možda ih prosto pretvaram u spremište virusa? Još uvek ih ne nosim dok, u obližnjoj samousluzik dodirujem kesu sa kroasanima i potom je vraćam na policu – i onda pakovanje rolni, i odlučujem da ga ne kupim. Stojeći u prolazu, uzdišem od frustracije: kroz masku, jer nje sam se setio da je stavim.

Deo problema su svakako naša često bizarna, i ponekad opterećujuća, iskustva sa rukavicama. Zimske rukavice mogu biti jako korisne, ali se stalno gube (i to, po pravilu, ona leva), baš kao što se gube i kišobrani. Rukavice nestaju po autobuskim stanicama, baš kada autobus dođe, ili nečujno skliznu iz krila kada se ustaje u vozu. Gumene rukavice su još gore: one se nagrizaju, zgrušavaju, guma korodira, ruke se u njima znoje.

Ali lake, letnje rukavice, koje se, bar u svečanim i izuzetnim prilikama, ponegde još nose, su verovatno najgore. Ima nečeg tako ekscentričnog u njima: neka senka prošlih vremena, promenada na kojima su ih dame nosile sve do lakta; poseta dosadnim starim tetkama na kojima se sedelo na ivicama tvrdih stolica, baš po sunčanim danima u kojima su bašte delovale tako zamamno; dosadnih školskih uniformi; crkvenih obreda u kojima su se molitvenici i drugi sakralni predmeti mogli dodirivati samo pokrivenom rukom. Senka jednog sveta, u kojem naše generacije nisu živele, i čiju sliku pamtimo samo sa starih porodičnih slika ili se nje podsećamo u filmovima iz belle epoque.

***

Rukavice su predmet koji je čovekov pratilac još od drevne prošlosti. Na jednoj fresci u Knososu, na Kritu, predstavljena su dva minejska mladića kako boksuju – sa rukavicama na rukama. To je i najranija vizuelna predstava rukavica u istoriji čovečanstva. U nekim prevodima Homerove Odiseje, Laert, Odisejev otac, opisan je kako šeta svojim vrtom u rukavicama, koje su ga štitile od ružinog trnja. Herodot, u Istorijama, navodi kako je vladar Sparte, Leotikid, raskrinkan pomoću rukavice pune srebra, koji je primio kao mito. A zabeleženo je i da je rimski pisac, Plinije Mlađi, zimi nosio rukavice.

U Srednjem veku, rukavice – načinjene od kože ili metala – bile su sastavni deo viteškog oklopa; tek kada je, sa pojavom baruta, borba prsa u prsa iščezla iz savremenog ratovanja, rukavice menjaju mesto: umesto oklopa, postaju deo svečane uniforme. Od trinaestog veka, rukavice postaju i nezaobilazni modni detalj za dame: sašivene od platna ili svile, različite dužine, koja je ponekad dosezala sve do laktova. Ancrene Wisse, anonimno pravilo za monahinje iz tog vremena, upozorava da rukavice nisu odevni predmet “za svete žene”. A mnogi gradovi, u to vreme, donose propise protiv luksuza i, u tom sklopu, ograničavaju i upotrebu rukavica: Bolonja, 1294. godine, zabranjuje ženske svilene rukavice; Rim, 1560. godine, parfimisane rukavice.

Muške rukavice, posle vitezova, nose vladari: opisujući sahranu Henrija II, osnivača dinastije Plantageneta u Engleskoj, kojoj je prisustvovao, benediktinski monah i hroničar, Metju iz Pariza, 1189. godine piše kako je Henri sahranjen “sa zlatnom krunom na glavi i rukavicama na rukama”. Rukavice su posle pronađene i na rukama kraljeva Džona (čuveni Jovan bez zemlje, umro 1216) i Edvarda I (umro 1307) kada su njihovi grobovi otvarani krajem osamnaestog veka.

Tzv. “pontifikalne rukavice”, kao sastavni deo liturgijske odeće, nose pape, kardinali i biskupi, prilikom vršenja obreda. Liturgijska upotreba rukavica datira negde od desetog veka, najpre kao deo pompe kojom su bili okruženi franački biskupi u vreme Karolinške dinastije; odatle se običaj širi na jug, u Rim.

Bele masonske rukavice – koje se po prvi put pominju u hronikama iz sredine sedamnaestog veka – bile su simbol: čistih ruku, čistih radnji i čistog srca. Kada su predavane novom kandidatu za ložu, bele rukavice su bile simboličko upozorenje da njegove radnje budu besprekorno čiste, baš kao i rukavice koje bi dobio.

Proizvođači rukavica od ranih vremena se organizuju u cehove i gilde: prva je osnovana u Parizu, još u trinaestom veku; u Londonu, oni su najpre u cehu knjigovezaca, da bi u vreme Elizabete I – koja je rukavicama posvećivala veliku pažnju, i za vreme audijencija ih često skidala i ponovo stavljala – dobili svoj poseban ceh.

Rukavice su se pravile od raznih materijala – kože, krzna, platna, svile – one namenjene višem plemstvu bile su izvezene zlatom i ukrašene draguljima, ali je verovatno najbizarniji od svih tih materijala bila meka kokošja koža, koja se koristi od sedamnaestog veka. Po gradu Limeriku u Irskoj, gde su po prvi put napravljene, i ova vrsta rukavica nazvana je “limerik”.

Negde od sredine devetnaestog veka, rukavice počinje da koristi i posluga – kelneri, batleri, sobarice – one se prave od tankog belog pamuka i mogu se redovno prati. Kako bi se razlikovale od onih luksuznih rukavica, dobijaju i svoje posebno ime: “berlinske rukavice”.

A tek od tridesetih godina prošlog veka, kada su istražitelji krivičnih dela u SAD po prvi put otkrili otiske prstiju, rukavice – pored maske ili čarape na glavi – postaju sastavni deo opreme svakog obijača sefova. O tome smo, uostalom, toliko gledali u raznim kriminalističkim filmovima, počevši od epohe film noir pa do današnjih dana.

***

Amazon.com: Masonic Regalia 100% Cotton White Masonic Gloves with Square  Compass and G BT039: Clothing

Ovo je suština problema: rukavice sprečavaju dodir, a dodir je način na koji mi zaista spoznajemo svet oko nas, bez obzira što taj svet i vidimo i čujemo. Dodirujem voće da vidim koliko je zrelo; kucnem po vekni hleba da osetim njenu koricu; propustim tkaninu kroz prste, da bih osetio da li je sintetika ili svila. Uživam u poliranoj površini starog stola, volim da pod rukom osetim papir stare knjige, tanki sedef latica ruže. Dodirujem zub koji me boli, prođem preko brade da vidim da li je vreme da je obrijem, čačkam nos. Uglavnom su sve to mahinalne radnje, nešto o čemu ne razmišljam, ali ih stalno ponavljam, skoro kao da njima proveravam da li sam još uvek tu.

Dodir je, ipak, sada moj neprijatelj. Otvaram kapiju, u nekoj nedođiji, i uvijam se u čvor kako bih iskoristio lakat umesto ruke. Naručujući kafu, užasnut sam kad vidim prodavca koji mi šoljicu dodaje golom rukom; ako je između te gole ruke i šoljice papirna salveta, osećam se još gore: salveta me podseća na pandemiju. Nema učtivog izlaska iz situacije: uzimam šoljicu. Nadam se da će, možda, vrelina kafe ubiti virus? Kolačić se nalazi u plastičnoj kesici, na kojoj je označeno mesto za otvaranje. Ali, kesica je prolazila kroz tolike ruke! I sada je ja uzimam u moje! U autobusu, nakon što sam uspeo da izbegnem sve rukohvate i oduprem se želji da otvorim prozor, razmišljam kako da pritisnem dugme za izlazak, a da se pri tome moj prst ne susretne sa hiljadama prstiju koji su, još tog istog dana, bili na dugmetu.

Sedim uspravno, stalno na oprezu, kao da želim da sva moja iskustva dodira u spoljnom svetu odjednom prestanu – u svetu u kojem je dodir drugog čoveka, do nedavno, bio sastavni deo života.

Rukavice su, izgleda, jedini odgovor na svo ovo nerviranje. Iako su do sada vlade, definitivno, u svim zemljama posvetile više pažnje maskama nego rukavicama. Uzimam mek plastični predmet, već vlažan, iz torbe i navlačim ga na ruku. Možda bi trebalo da ga nosim na obema rukama? Postoji mogućnost da, u trenutku odsutnosti, nešto dodirnem golom rukom?

Ali dve ruke u rukavicama mi podsvesno bude asocijacije na razne orvelijanske prizore: neprijatne preglede po bolnicama i zatvorima; zubarske ordinacije; crne kožne rukavice na rukama nacističkih oficira; dželate koji navlače omču osuđenicima na smrt; ubice koje se pripremaju da ispale smrtonosni metak; maskirane obijače sefova. Sve te ruke nose rukavice.

Ruka koja nosi rukavicu oseća se čudno, apstraktno, ona sama sebi izgleda kao neka vrsta proteze. Ruka ispod rukavice ne može potpuno slobodno da se kreće, nekako je otupljena, čak i ako je sloj gume tanak.

Sa druge strane, rukavice definitivno donose i neke prednosti: sada, na pijačnoj tezgi, mogu neometano da preturam po karfiolu da bih tako utvrdio koji je najsvežiji; mogu da uzmem kajsiju, pritisnem je da vidim koliko je sveža, i vratim nazad, bez griže savesti. Možda više ne mogu da tačno osetim hrapavost njene površine, ili ocenim koliko je čvrsta, ali taj mali hendikep nadoknađen mi je drugim osećajem: iznenadnog naleta građanske vrline. Ono što sam izgubio u suptilnosti i dubini osećaja dodira, dobio sam u svesti da sam, disciplinovanim ponašanjem, sprečio širenje virusa.

I tako, zatekao sam se da koračam kući – dok su mi na rukama još uvek znojave gumene rukavice: značka časti u vreme korone.