How the Most Iconic Illustrations of the Trump Era Were Created | The Work  Behind The Work

“Zar da Rim…” Na ovo moram reći: Zar da Rim strahuje od jednog čoveka? Ko, Rim? Moji preci s ulica su Rima Tarkvinija prognali kad se on nazvao kraljem.”

(Vilijem Šekspir, “Julije Cezar”)

I

Prolog: više od igre

To je, valjda, bio onaj čuveni prst sudbine? 2020. godinu smo na ovom blogu počeli jednim tekstom čiju su temu odredili događaji a ne naše želje: bilo je to ubistvo iranskog generala Kasema Solejmanija u Bagdadu, u prvim satima 3. januara; sasvim hladnokrvno ubistvo jednog čoveka, protiv kojeg se u tom trenutku nije vodio nijedan krivični postupak u SAD, a koje je izvršila američka vojska, u vreme mira, po naređenju predsednika Donalda Trampa:

https://zorancicak.wordpress.com/2020/02/17/vise-od-igre-odlazak-komandanta-senke/

Podsetimo se, posle skoro godinu dana, poslednjeg pasusa u tom tekstu:

Nasuprot njemu, Donald Tramp, koji je karijeru počeo kao opskurni biznismen, a nastavio kao kontroverzni predsednik, sada je završava ne samo na način na koji je Solejmani počeo svoju – kao ubica. U većoj ili manjoj meri, i zavisno od istorijskog vremena i okolnosti, svaki američki predsednik je bio ubica – baš kao što je to bio i svaki rimski imperator. Tramp se, međutim, ubistvom Solejmanija upisao u istoriju kao nešto mnogo gore od ubice: naivni, narcisoidni, egzibicionista i jeftini instrument manipulacije izraelskih tajnih službi, saudijskog dvora, sumnjivih posrednika i sopstvene duboke države.

A pošto su – da citiram uzrečicu koju moji prijatelji vernici često koriste – “čudni putevi Gospodnji”, desilo se da tu istu, 2020. godinu skoro da završavamo, tekstom koji je sada pred čitaocem, i u kojem ćemo se baviti nedavnim američkim predsedničkim izborima.

Ako je početak godine korone označio odlazak komandanta Senke (nom de guerre generala Kasema Solejmanija), onda njegov kraj označava odlazak narandžastog Julija (nadimak Donalda Trampa, prema liku iz moderne adaptacije Šekspirovog “Julija Cezara” u jednom njujorškom pozorištu, 2017. godine). U oba slučaja, bilo je to više od igre.

Godina čuda, annus mirabilis, se završava, krug se zatvara, Mefisto je došao kod doktora Fausta da naplati svoj deo pogodbe i uzme njegovu dušu. Između početka i kraja, u 2020. godini pojavio se i onaj neočekivani lik koji je istovremeno i zakomplikovao dramsku radnju, učinio je dodatno uzbudljivom za posmatrača i konačno je razrešio, lik kojeg su u antičkoj tragediji nazivali deus ex machina – korona.

II

Drugi Američki građanski rat

This image has an empty alt attribute; its file name is EmO_KmIWMAAD8Nk

Ne postoji zemlja na svetu u kojoj zakoni mogu da obezbede sve, ni u kojoj političke institucije mogu da budu zamena za zdrav razum ili javni moral.”

(Aleksis de Tokvil, “O demokratiji u Americi”)

A uostalom, nije nikakva tajna da je liberalna Amerika mrzela Donalda Trampa, iskreno i strasno, baš kao što i liberalna Srbija mrzi Aleksandra Vučića, liberalna Turska Redžepa Taipa Erdogana, a liberalna Mađarska Viktora Orbana. I baš kao što i svi pomenuti, takođe iskreno i strasno, mrze liberalne delove svojih sopstvenih naroda i društava.

U Americi, baš kao i u pomenutim evropskim (i mnogim drugim) zemljama, ta uzajamna mržnja je stvorila fenomen koji naše generacije – sve one rođene posle 1945. godine – ne pamte. Fenomen društava koja su toliko strukturno, vrednosno i simbolički podeljena da već možemo da ih zovemo “paralelnim društvima”. O tome smo (kada je o Srbiji reč) pisali 2019. godine u ovom tekstu za Novu ekonomiju:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/03/12/dva-paralelna-drustva-nova-ekonomija-1-mart-2019/

Amerika je prošla kroz niz traumatičnih iskustava slične vrste u dvadesetom veku: od prohibicije, preko rasnih nemira, do protesta protiv Vijetnamskog rata. Ipak, nijedno od njih nije izazvalo toliko duboke, i toliko bolne, podele kao trampijanska jeres, kako je poslednje četiri godine nazvao jedan duhoviti sveštenik. Zapravo, traumu ovakvog intenziteta Amerikanci su poslednji put prošli još pre vek i po, u vreme Američkog građanskog rata između Severa i Juga. Zato su poslednje četiri godine, okončane izbornom kampanjom 2020. godine, na više psiholoških nivoa, bile Drugi američki građanski rat.

A u ratu, baš kao i u ljubavi – sve je dozvoljeno. Koristeći dosad neviđene mogućnosti koje su otvorile savremena tehnologija i društvene mreže, obe strane su u javni prostor plasirale hiljade spinova o svom protivniku, od kojih su neki bili tačni, neki iskrivljeni, a većina potpuno izmišljena.

Bilo kakav pokušaj da se američka predizborna kampanja ograniči na sučeljavanje racionalnih argumenata o stvarnim problemima američkog društva bio je, zato, od samog počeka osuđen na propast: u ratu, naš cilj nije da protivnika argumentima ubedimo da nije u pravu. U ratu, protivnik nije protivnik nego je neprijatelj koji puca na nas i mi zato pucamo na njega. Njegov cilj je da nas uništi, naš cilj je da uništimo njega.

To što je – u ovom slučaju – ulogu metka preuzeo tvit, post na Fejsbuku, video klip na Tik-toku ili neki drugi nosač informacije, ne menja onu osnovnu psihološku percepciju: cilj trampijanskih populista bio je da potpuno unište liberalno nasleđe Amerike, cilj bajdenovskih liberala da potpuno unište populističku jeres. Ova dva sveta ne mogu da koegzistiraju, baš kao što u vreme Bitke kod Getizburga, 1865. godine, nisu mogli američki Sever i Jug. Samo onaj svet koji bude pobedio u ovom Armagedonu opstaće i u njemu će se pisati novi društveni ugovor; onaj drugi će otići u istoriju poražen, kao još jedan u mnoštvu propalih projekata.

Fundamentalne premise ovog diskursa možemo da nađemo u većem broju politikoloških, pa čak i u nekim filozofskim analizama američke politike koje su se ove godine pojavile na Zapadu. Ovde ćemo, exempli causa, citirati jednog od tih autora, irskog kolumnistu i književnog kritičara Fintana O’Tula, koji je u eseju za “Njujoršku reviju” (broj za decembar 2020) napisao:

“Iz perspektive ovog sistema, aberacija je Bajden, a njegovi su zločinački glasači oni koji su devijantni. To je ironija: Tramp, najčistiji primer političkog oportunista, vođen isključivo vlastitim interesima i instinktima, utvrdio je antidemokratsku kulturu koja će, ukoliko je se ne iskoreni, dugoročno nadvladati.”

***

Naravno da su, u ovakvom diskursu i ovakvoj podeli karata, oba kandidata bili više simboli, zastave pod kojima su se okupljale vojske, nego stvarni učesnici. Kao i prilikom svake druge fundamentalne istorijske promene, neophodna mobilizacija sopstvenih snaga postiže se personalizacijom. Personalizacija je instrument koji nam omogućava da dehumanizujemo protivnika i samima sebi ga predstavimo kao nešto što nije čak ni čovek, nego arhetip večnog zla, koji je samo poprimio varljive humanoidne forme. To je narativ sa kojim se, do sada, Amerika susretala samo u brojnim filmovima strave i užasa – od Vagnerovog Vukodlaka, preko Rozmarine bebe Polanskog, do Zone sumraka i Tvin piks Dejvida Linča. Sada se, međutim, taj narativ sa filmskog platna preselio u epicentar američke politike.

Tako je, recimo, poznata Trampova metafora o “isušivanju močvare” (ponavljana u hiljadama njegovih tvitova – kad god se neko ne bi složio sa njim) imala vrlo jasan cilj: njegovi protivnici uopšte nisu ljudi, nego neka čudovišta, monstrumi iz močvare, a isušivanje močvare znači njihovo političko, finansijsko, medijsko, moralno i (videli smo u slučaju Solejmanija) fizičko uništenje – glogovim kocem, srebrnim metkom, vencem belog luka, i sličnim artefaktima koji su nam poznati iz knjiga i filmova o vampirima.

Sa druge strane, i Bajdenova kampanja uspela je da pridobije one presudne milione glasova baš na upornom ponavljanju jednostavne mantre: svako, samo ne Tramp! Po prvim analizama, na svakih sto Bajdenovih birača, samo 38 je glasalo za njega, a 58 protiv Trampa (preostala četiri procenta iz oba razloga).

Za razliku od srpskih društvenih mreža, gde se stotine istih nihilističkih luzera svakodnevno prepamećuje patetičnom besmislicom kako “nećemo manje zlo”, opozicione društvene mreže u SAD su bile racionalne. Milioni demokrata tvitovali su uporno, mesecima jedan isti tvit (ovde u mom prevodu sa engleskog):

“Volim da gledam kako Tramp gubi, to je moj dnevni lek, moja nedeljna energija, moja mesečna inspiracija i moja godišnja motivacija. Njegov poraz je jedini razlog što sam još živ, ja sam rođen da volim i uživam u neuspehu koji je on doživeo.”

Patetično? Izvesno. Dubokoumno? Teško. Hejterski? Pa sa tim ciljem je i napisano. Ali, ako ostavimo po strani estetske rasprave o stilskoj lepoti ove dve rečenice, one i dalje ostaju paradigmatične, iz vrlo jednostavnog razloga: u politici, pobeda pripada onome ko uspe da, u kritičnom trenutku, homogenizuje veću količinu mržnje prema svom protivniku.

Ironija sudbine je, međutim, da je baš Donald Tramp legitimisao ovo ekstremno shvatanje politike 2016. godine, održavao ga pune četiri godine, da bi na kraju pao kao žrtva tog istog shvatanja politike koje je sam toliko obožavao – politike kao gladijatorske arene. Ili, kao što bi naš narod rekao: “Ko se mača laća, od mača će i poginuti.”

***

Posebna poslastica bile su, u ovom kontekstu, tri uobičajene predsedničke debate: Trampova kampanja je celo leto širila glasine kako se Bajden boji debata (jer bi se, učešćem na njima, pred TV gledaocima u celoj zemlji navodno prikazao kao dementan starac), kako se neće usuditi da “izađe na megdan”, kako će se baš na tim debatama “sve rešiti” i tome slično. Umesto tri, održane su dve debate, prva i treća (u terminu predviđenom za drugu Tramp se i dalje oporavljao od korona virusa), i na njima se nije dogodilo ništa spektakularno. Kandidati su ponovili svoje inače poznate stavove, mediji su se bavili više uobičajenim sporednim i bizarnim detaljima – njihovim govorom tela, na primer – nego suštinom (koja je svima već bila dosadna).

I naravno, da ove debate nisu rešile baš ništa, jer je svaki birač već mesecima unapred imao svog favorita, i ma kakvu glupost taj favorit rekao u debati, birač ne bi promenio mišljenje o njemu. Suštinski, još mnogo ranije ovi izbori su prestali da budu izbori: postali su samo obično prebrojavanje listića. Birači se nisu izjašnjavali između dve politike, nego između dva sveta i ono što obično nazivamo izborima bilo je, u stvari, samo drugo ime za popis stanovništva u svakom od tih svetova.

I tu dolazimo do reči mudrog Aleksisa de Tokvila, kojima smo i počeli ovaj odeljak: zakoni i institucije, ma koliko bili nužni za modernu, funkcionalnu, državu, sami po sebi, nisu dovoljni. Oni ne mogu da zamene zdrav razum i javni moral. Trampijanska Amerika je, u stvari, postala briljantan primer Lajbnicove teorije o nužnom i dovoljnom uslovu: bez zdravog razuma i javnog morala, svaki zakon i svaka institucija postaje kancerogena ćelija koja dalje truje zdravo tkivo.

III

Reči i simboli

Image

“Reči imaju magičnu moć. One mogu da donesu ili najveću sreću ili najdublje očajanje. One mogu da prenesu znanje sa učitelja na učenika; da omoguće govorniku da preobrati svoje slušaoce i diktira njihove odluke. Reči mogu da pobude najjače emocije i utiču na postupke svih ljudi.”

(Sigmund Frojd)

Trampova inauguracija (20. januara 2017. godine) bila je prilika da, između ostalog, čujemo i ovu rečenicu:

“Ovaj američki pokolj (u originalu: carnage) završava ovde, i završava sada.”

Džo Bajden je, u govoru održanom posle proglašenja za izabranog predsednika, 7. novembra 2020. rekao:

“Ovo je vreme za lečenje Amerike.”

Površni posmatrač bi, verovatno, rekao da obe poruke imaju slično značenje i da su usmerene ka istom cilju: da se obezbedi, odavno narušeno, jedinstvo nacije. Ali, to bi bio površni posmatrač: kao što je dobro poznato, đavo je uvek u detaljima, i one stvarne, skrivene, namere govornika često odaju možda i slučajno izabrane, reči.

U prethodnom odeljku videli smo da su reči, u ovoj kampanji, imale različita, ponekad i vrlo kompleksna, značenja. Uzmimo samo frazu “američki san”, svojevrstan nacionalni etos Sjedinjenih Američkih Država: set ideala (demokratija, prava, sloboda, šanse i jednakost), gde sloboda uključuje mogućnosti za prosperitet i uspeh, kao i za vertikalnu socijalnu mobilnost za porodicu i decu, ostvarene kroz rad u zajednici sa malo barijera. Pojam američkog sna ima korene u Deklaraciji o nezavisnosti iz 1776. (“…svi ljudi su rođeni jednaki”) ali ga je prvi definisao pisac i istoričar Džon Adams (1931):

“…život bi trebalo da bude bolji, bogatiji i potpuniji za svakoga, sa mogućnostima prema sposobnostima i rezultatima, nezavisno od društvene klase ili okolnosti rođenja.”

Kako su kandidati 2020. godine razumeli ovaj pojam i kako su ga koristili u kampanji? Džo Bajden je, na stranačkoj konvenciji u avgustu na kojoj je prihvatio predsedničku karikaturu, na primer, insistirao da:

“… šanse svakog Amerikanca da ide koliko god daleko ga njegovi snovi i od boga dane sposobnosti mogu odneti … nikada ne smeju prestati.”

Upravo suprotan diskurs uočljiv je u Trampovom govoru (2015) u kojem je prihvatio nominaciju za mandat koji sada završava. U tom govoru on je istovremeno obavio pogrebni obred nad američkim snom i izvukao mrtvo telo iz groba:

“Na žalost, američki san je mrtav, ali ako budem izabran za predsednika, ja ću ga vratiti. Većeg, boljeg i jačeg neko ikada pre.”

Dakle, dok Bajden insistira da je san besmrtan, Trampova metafora da će njegovom lešu udahnuti nov život, za mnoge Amerikance pogođene posledicama svetske ekonomske krize, zabrinute zbog imigracije i rasnih nemira, zastrašene pandemijom – trebalo je da, bar na prvi pogled, bude mnogo uverljivija i predstavlja mnogo primamljivije obećanje.

Tako su se, još dosta rano u ovoj kampanji, formirala i dva odvojena rečnika, kao svojevrsne zbirke šifara za dva paralelna sveta. Dok je Bajdenov rečnik nudio povratak Kamelota – kao da taj san nije ubijen zajedno sa Kenedijem 1963. godine – Trampova mešavina nekrofilije i nekromantije cinično je manipulisala strahovima razočaranog vernika u bolje.

Kao što je još 1946. primetio Džordž Orvel, u svom izvanrednom eseju “Politika i engleski jezik”:

“Sva pitanja su politička pitanja, a sama politika je jedna masa laži, izbegavanja, gluposti, mržnje i šizofrenije. Kad je opšta atmosfera loša, jezik mora da trpi. … Ali, ako misao kvari jezik, jezik takođe može da pokvari misao. Loša upotreba može da se proširi, tradicijom i imitacijom, čak i među ljudima koji bi trebalo da znaju, i koji znaju, bolje.”

Reči korišćene u američkoj kampanji 2020. bile su savršeni dokaz tačnosti ove Orvelove opaske. Već kontrasti u rečnicima kandidata odražavali su šizofreniju u stvarnosti: to su bili rečnici dva različita sveta. I teško da je ikada, u književnosti, napisan bolji primer od onog koji je sada stvoren u stvarnosti – još od onog čuvenog sveta budućnosti naseljenom dobrim Elojima i zlim Morlocima, u distopijskom “Vremeplovu” Herberta Džordža Velsa.

IV

Deus ex machina: korona

On Trump, masks and masculinity: What the president's bare face really  reveals – Raw Story

Kako će naraštaji posle nas poverovati da je postojalo vreme kada je, bez grmljavina sa neba ili vatri na zemlji, bez ratova ili drugih vidljivih klanica, ne ovaj ili onaj deo zemlje, već čitav globus ostao bez stanovnika? Kada je bilo koja takva stvar bila ikada viđena ili se o njoj makar čulo; u kojim analima se ikada pročitalo da su kuće ostajale prazne, gradovi napušteni, sela zapuštena, polja suviše mala za mrtve a zastrašujuća i univerzalna samoća na čitavoj Zemlji? … O, srećni ljudi budućnosti, koji neće znati za ove bede, možda će naša svedočanstva smatrati bajkama.”

(Frančesko Petrarka, “Rerum familiarum libri”, 1348)

Jedan nezvani gost je onda stigao, tu negde, nadomak proleća: korona virus. Bez njega, Donald Tramp je još možda imao neke šanse da dobije ove izbore; ali sa njim, ta bitka je bila unapred izgubljena. Uticaj pandemije na američku politiku bio je višestruk i – u svakom od aspekata tog međusobnog odnosa – imao je gotovo presudan značaj.

Najpre, to je onaj činjenični, materijalni, aspekt: za samo devet meseci, od prve ljudske žrtve korone u SAD (1. mart 2020. godine) do izbornog dana (3. novembar) ova zarazna bolest odnela je živote 238.628 građana SAD. To je više od ukupnog broja američkih žrtava u čak četiri rata: Američkom ratu za nezavisnost (25.000), Prvom svetskom ratu (116.516), Korejskom ratu (36.516) i Vijetnamskom ratu (58.209) – 236.241.

Četvrt miliona Amerikanaca nije moglo da glasa 3. novembra jer su – za razliku od mnogih drugih zemalja – epidemiološke mere Trampove administracije bile polovične, često kontradiktorne, nedosledno primenjene, konfuzne; ne zato što su Americi nedostajali znanje, resursi ili eksperti, nego zato što je optika kroz koju su ove mere donošene i implementirane bila prevashodno politička, a ne stručna.

Drugo, pandemija je – baš kao i svaka druga velika kriza – bila ono iskušenje na kojem je svako od nas pokazao svoje najbolje i najgore ljudske kvalitete. U slučaju Donalda Trampa, taj rezultat je bio poražavajući. U javnosti je virus, mesecima, odbacivao i umanjivao opasnost od njega, ismevajući svakoga ko se plašio zaraze, najavljujući prvo kako će on “sam od sebe” da iščezne a kasnije dolazak “čudotvorne vakcine” za “nekoliko dana”. Međutim, ta slika je bila potpuno različita od one koju je Tramp ostavljao u privatnoj komunikaciji: još u februaru je svom šefu kabineta, Miku Malveniju, rekao da “ostane do đavola kod kuće” (radilo se o putu u Indiju) jer se plašio njegovog stalnog kašlja; panično je bežao u drugi kraj kancelarije kada bi neko od prisutnih kinuo; opsesivno brisao ruke vlažnim maramicama. Jedina stvarna mera zaštite – koju je tvrdoglavo odbijao da primeni mesecima – bila je zaštitna maska: “Skinite tu jebenu stvar sa lica” – govorio je svojim saradnicima koji bi se negde pojavili sa maskom – “To ne izgleda dobro.”

Zahvaljujući dragocenom svedočenju jednog insajdera koji je sve ove detalje ispričao novinaru Blumberga, američka javnost je saznala niz bizarnih detalja o Trampovom ponašanju u toku pandemije, u nedelju, 1. novembra 2020. godine – dakle dva dana uoči izbora – u ovom tekstu:

Međutim, korona je imala još jedan nivo na kojem je ostavila duboke posledice po američku politiku: ona je, kao nekim majstorskim potezima kičice, naslikala sliku prezira koji je Tramp imao prema nauci, naučnim otkrićima, principima i metodologiji naučnog rada i istraživanja – uvek kada bi se nešto od toga kosilo sa njegovom percepcijom trenutnog političkog interesa. Otuda i njegova neobjašnjiva mržnja prema glavnom epidemiologu SAD, doktoru Faučiju, na primer, koji je, dok je pandemija bila na vrhuncu, počeo da dobija pretnje smrću od Trampovih pristalica, zbog čega je morala da mu bude dodeljena (što je događaj bez presedana u istoriji SAD) policijska zaštita.

Donald Tramp je – dok se Amerika doslovno borila za svaki ljudski život – pokušavao da zloupotrebi pandemiju i za sopstvenu kampanju. On je bio autor spina po kojem je virus bio kreiran u kineskim laboratorijama, sa ciljem da uništi njegove šanse za reizbor. Iako za ovu tvrdnju nije ponudio baš nikakve argumente, iz nje se – u toku leta 2020. godine – razvila čitava strategija konfrontacije sa najmnogoljudnijom zemljom sveta, u nadi da će Amerikanci većinski poverovati u raison d’etre ovog virtuelnog rata i ponovo izabrati svog vrhovnog komandanta. Nisu poverovali.

Konačno, na onom etičkom nivou, korona je raskrinkala apsolutni nedostatak empatije Donalda Trampa za ostale ljude: kao i svaki drugi egomanijak, i on je vodio računa samo o sebi, dok je prema patnjama drugih ljudi, umirućih bolesnika i njihovih porodica, bio savršeno ravnodušan. Uprkos očajničkim naporima njegovog izbornog štaba, ta cinična sebičnost nije mogla da se sakrije i o njoj su se Amerikanci, takođe, izjasnili u izbornom danu.

Kada je njegova bliska saradnica, Houp Hiks, zaražena korona virusom (30. septembar) Trampova sebičnost je išla toliko daleko da je – u strahu za rejting – zabranio da se o ovome obaveste čak i njegova sopstvena deca – sinovi Donald i Erik i ćerka Tifani – a svo troje je sedelo vrlo blizu nje u avionu u kojem su putovali na prvu predsedničku debatu u Klivlend. Time je prekršio striktne zdravstvene protokole Bele kuće, koji su nalagali da se sva lica, koja su sa zaraženom osobom provela najmanje petnaest minuta u poslednjih 48 časova pre otkrivanja zaraze, na udaljenosti manjoj od dva metra, obavezno informišu i podrvrnu testiranju na korona virus.

Tako je Trampova nesposobnost da, na verovatno najbolje obezbeđenom mestu na svetu, zaštiti svoje osoblje, članove porodice i sebe samog, postala mikrokosmos u kojem se ogledala njegova nesposobnosti da zaštiti čitavu zemlju: i jedna i druga bitka izgubljene su zbog sebičnosti, površnosti i stalnih politikantskih računica vrhovnog komandanta.

V

Mediji

“Umesto da razmišljamo o uredniku medija kao o apstrakciji, bez ikakvih pokretačkih motiva osim očuvanja principa i objavljivanja činjenica, neophodno je prisetiti se da je on čovek, sa svim interesima i strastima onoga koji je izabrao ovo sredstvo za uvećanje svog blagostanja, i naravno, sa svim pratećim iskušenjima da zloupotrebi mogućnosti koje mu se pružaju, a i to obično uz dodatne otežavajuće okolnosti uključenosti u stranačku politiku, religijske pripadnosti i književne sklonosti.”

(Džems Fenimor Kuper, “Američki demokrata”)

Američki mediji su ovu izbornu kampanju shvatili, u punom smislu te reči, kao bojno polje; oni su se – kao srednjovekovni vitezovi pod oklopom – svrstali pod zastave jednog i drugog kandidata, već prema opredeljenjima, simpatijama i očekivanjima svojih čitalaca, urednika i vlasnika. Mnogi od njih su, i zvanično, podržali svog favorita. Da li je, u takvoj atmosferi, od američkih medija uopšte mogla da se očekuje nepristrasnost, objektivnost i višak analitičnosti? Naravno da nije. Inter arma silent leges.

Tako je Tajm, na primer, rasne proteste u proleće 2020. godine, na naslovnoj strani nazvao “novom američkom revolucijom”. Njujork Tajms je prvi objavio ekskluzivne informacije o poreskim prijavama Donalda Trampa iz kojih he proizlazilo da je američki predsednik, inače milijarder, platio porez u oznosu o samo 750$. CNN je, u subotu 7. novembra, prvi proglasio Džo Bajdena “izabranim predsednikom”.

A po održanim izborima, Trampov običaj da konferencije za štampu u Beloj kući zloupotrebljava za lične obračune sa svojim političkim protivnicima, američke TV mreže su – po prvi put – sankcionisale prekidom direktnog prenosa. U Americi, a i u ostatku sveta, došlo je do zanimljive rasprave: da li ovakav potez znači cenzuru i ugrožavanje prava na slobodu govora? Izvesno je da će se ova rasprava – s obzirom da se radi o presedanu – nastaviti i dugo nakon što čitava ova priča bude završena (i već se čuju mišljenja kako sloboda govora ne podrazumeva, automatski, i obavezu svih medija da prenose sve što se kaže), ali je – makar i na jedan suptilan način – gledaocima/biračima bila poslata poruka: ako vi niste verovali ovom čoveku (pa ga niste izabrali) onda i mi imamo pravo da mu ne verujemo (i da ne prenosimo baš sve što kaže).

Ništa od svega ovoga nije bilo posebno novo: Trampova kampanja se gorko žalila – počevši već od kasnog proleća – da se glavni nacionalni mediji prema njoj odnose nepravedno. Taj zaključak je, verovatno, tehnički tačan, ali on previđa jednu dublju suštinu: mediji su se prema Trampu, u celini, odnosili baš kao i on prema njima. Dočekali su svojih pet minuta, i naplatili mu sa kamatom sva poniženja kojima su bili izloženi u prethodne četiri godine. Ko od nas ne bi učinio isto?

Zašto su glavni američki mediji, na primer, prećutali (skoro po dogovoru) poslednje afere koje je Trampov izborni štab otvorio oko navodne korupcije Bajdenovog sina u Ukrajini? Neko će sigurno tačno primetiti: zato što je svim tim navodima neostajalo dovoljno dokaza da bi bili smatrani dovoljno kredibilnim. Ali, nama se čini da je, u ovom konkretnom slučaju, veliku ulogu imala i geografija. Scenografija (navodne) afere je baš Ukrajina, nešto što nije država u pravom smislu reči, jedan opskurni toponim koji se, u arhetipu američke vizije sveta, prirodno vezuje za avanturu: lepe devojke koje možete naručiti kao buduće neveste preko pošte, lake droge koje vam kupuje lokalni diler u policijskoj uniformi; misteriozna ubistva konkurenata u biznisu (u Kijevu sam, 2001. godine, razgovarao sa konsultantom čiji je poslovni moto bio: “Uspešno likvidiramo pravna i fizička lica”), poslovično korumpirane sudije, sumnjive of šor kompanije, tajne službe, gradonačelnike boksere, falsifikovane testamente i obdukcijske nalaze.

Dakle, Ukrajina je u američkom javnom mnenju u poslednje tri decenije pojam vrlo sličan poimanju Indije u britanskoj književnosti viktorijanskog doba. U Indiju su tada (kao i u Ukrajinu sada) odlazili ljudi koji su baš bežali od zakona, pravila i uređenog života društava u kojima su živeli: kockari, osuđenici, osiromašeni plemići, prodavci čudotvornih lekovitih napitaka, varalice na kartama, putujući proricatelji sudbine, razvlašćeni naslednici – svi avanturisti željni lake zarade, brze karijere, erotskih uživanja, adrenalinskog šoka koji će jednog dana biti uzbudljivo poglavlje u nekim budućim memoarima.

Da se afera Hantera Bajdena slučajno dogodila u Švajcarskoj, ili u Holandiji, i američki mediji bi se njom bavili na mnogo ozbiljniji način: u tim državama bi izjava nekog tužioca bila shvaćena ozbiljno, na primer. Ali ukrajinski tužilac? Pa to je, za većinu Amerikanaca, ipak samo duhoviti oksimoron.

VI

Percepcije

American Civil War | Causes, Definition, History, & Facts | Britannica

“Ono što vidite i ono što čujete zavisi, u velikoj meri, od toga gde se nalazite. Isto tako, zavisi i od toga kakva ste vrsta osobe.”

(C.S. Luis, “Čarobnjakov nećak”)

Nestabilna postizborna atmosfera u Americi posmatrača uvek dovodi do istog pitanja: da li je pad Donalda Trampa bio posledica demokratskih izbora i izraz suverene volje američkog naroda ili posledica mračne zavere duboke države i nekih opskurnih centara moći? Aleksis de Tokvil, da sada sedi sa nama, ponosno bi dao prvi odgovor; Jan Fleming, autor još jednog književnog lika – Džemsa Bonda – onaj drugi. Šta god postojalo u objektivnoj stvarnosti u našu svest ulazi samo kao utisak, percepcija, i mi – kada donosimo naše zaključke i na osnovu njih formiramo svoje buduće odluke – to činimo polazeći od sopstvenih (više ili manje tačnih) predstava o činjenicama, a ne od činjenica samih.

Svako je, naravno, slobodan da izabere sopstveni utisak ali nijedan od naših utisaka u konačnici ne može da promeni objektivnu stvarnost: Donald Tramp je pao. Nije dobio toliko željeni reizbor, a u ostatku svog života suočiće se verovatno sa godinama i godinama jako neprijatnih suđenja.

Populisti će, izvesno, nastaviti da šire mit o velikoj zaveri: nevidljivih centara moći, masovnih medija, tajnih službi, krupnog kapitala, raznih elita i svega drugog što obično podrazumevaju pod svojom fikcijom tzv. duboke države. Takav pristup je logičan: poraz njihovog Mesije psihološki će lakše prihvatiti ako ga budu objasnili na patetičan, vagnerovski, način. Međutim, populisti će, ponovo, otići na marginu američke (a verovatno, na srednji rok, i svetske) politike. Gostovaće na opskurnim radio stanicama, održavati portale koji će pisati o opasnostima od vakcina i muslimana, ponekad iskoristiti poneku priliku da naprave štetu, ali nijedna njihova šteta nikada neće moći da se uporedi sa štetom koju je, samoj ideji modernog sveta, već napravio Donald Tramp.

Liberalni demokrati će se, međutim, i u Americi i u čitavom svetu, suočiti sa ozbiljnijim problemom: kako ponovo ujediniti podeljeno društvo; kako pomiriti potrebu za suštinskim, strukturnim, reformama sa povremenim kompromisima, neophodnim u svakom pomirenju; kako prevladati demokratski deficit i vratiti poverenje u javne vlasti, medije i naučno saznanje do mere koja omogućava funkcionisanje moderne ljudske zajednice.

U samoj Americi, pred njima će se naći isti oni izazovi sa kojima su se suočile i njihove čukundede pre vek i po, po završetku onog prvog Američkog građanskog rata između Severa i Juga: uloga Bajdenove administracije biće i tom smislu slična ulozi administracije njegovog davnog prethodnika Endrju Džonsona. I ovog puta, naredna epoha u istoriji Amerike zavisiće od pomirenja Severa i Juga. Da li će Donald Tramp, u poslednjim godinama svog života, odigrati ulogu koju je pre vek i po odigrao poraženi lider secesionističkog Juga, Džeferson Dejvis?

***

Posebno zanimljiv je, u ovom kontekstu, onaj nexus, tačka ukrštanja, američke ekonomije i politike. Trampijanski udar 2016. godine je, između ostalog bio paradoksalan i zato što je predstavljao tipičan primer inverzije: najsiromašniji delovi američkog društva izveli su svojevrsnu kontrarevoluciju u korist onih najbogatijih. Naravno da se to nije dogodilo prvi put u istoriji: primeri Benita Musolinija u Italiji i Huana Perona u Argentini podsećaju nas na tu činjenicu. Lumpenproletarijat Ohaja i Ajove glasao je u interesu barona Volstrita, baš kao što su to pedeset ili sto godina ranije činili lumpenproletarijati Buenos Airesa i Napulja.

U širem smislu, lumpenproletarijat je uvek zahvalan socijalni sloj za manipulaciju: slabo obrazovan, sklon brzim, nepromišljenim i preterano emocionalnim zaključcima, jedan ogroman rezervoar kompleksa niže vrednosti, zavisti i mržnje prema obrazovanim, bogatim i uspešnim ljudima. U vreme društvenih mreža, lumpenproletarijat je bogom dan primalac raznih fotomontaža, lažnih vesti, spinova i drugih trikova – sve to smo već videli u brojnim primerima, od Bregzita do Trampa.

U ovom poslednjem slučaju, pažljivi posmatrač ne može a da ne primeti još jedno fascinantno ponavljanje istorije: kao što je, početkom devetnaestog veka, ludistički pokret u Engleskoj svoj bes na moderna vremena usmerio na mašine (izvesni Ned Lud, tkač iz Lestera, je prvi polomio svoj razboj, 1811. godine i po njemu je pokret dobio i ime), tako je i trampijanski pokret svoj bes na moderna vremena usmerio na medije i tehnološke gigante.

I za ludiste i za trampijance čitav svet postoji samo u svojim epifenomenalnim, površinskim manifestacijama: mehanizacija ljudskog rada (tada najvidljivija kao mašina za tkanje – razboj) i mehanizacija prenošenja informacije (televizija i društvene mreže) ugrožava stari poredak na koji smo navikli. Zato, ako fizički slomimo pojave, uklonićemo i suštinu, koju ne razumemo, i koja nas plaši. To je, uostalom, uobičajena antimoderna parabola, već čitava dva milenijuma.

Pokazalo se da su ludisti bili od početka osuđeni na propast: na svaki razboj koji bi razbili bilo bi napravljeno sto novih. Posle razboja došle su parna mašina, železnica, telegraf, telefon, elektrika, motor sa unutrašnjim sagorevanjem, avion, radio, televizija, internet, društvene mreže i – na kraju duge kolone koja maršira kroz istoriju – veštačka inteligencija. Uprkos svom pravednom gnevu koji su osećali, ili bar mislili da osećaju, ludisti su ostali jedan anahroni pokret, bizarna fusnota u nekoj istorijskoj knjizi, više svedočanstvo o jednom vremenu, nego o samima sebi.

Istorijski, to je i sudbina trampijanaca: oni mogu da se plaše veštačke inteligencije, čipova, vakcina, mogu da nostalgično uživaju u knjizi ili filmu “Prohujalo sa vihorom”, zamišljajući dame američkog Juga u širokim belim krinolinama, dok im crni robovi prinose limunadu – i tu se njihova priča, otprilike, i završava.

Ni ludisti onda, ni trampijanci danas, ni bilo koji drugi društveni, verski, klasni ili politički pokret koji se suprotstavljao materijalnom progresu i napretku naučnog znanja, nije dugoročno mogao da uspe. Nije naša svest oblikovala materijalnu stvarnost, nego je materijalna stvarnost oblikovala našu svest.

Ovaj zaključak najbolje potvrđuju rezultati izbora u Americi 3. novembra: u onim izbornim okruzima (a u svih pedeset saveznih država ima nekoliko hiljada okruga) u kojima je većinu glasova dobio Džo Bajden proizvodi se 71% američkog bruto društvenog proizvoda; u onima u kojima je pobedio Donald Tramp – samo 29%. Detalnu analizu tog podatka sadrži najnovije (10. novembar) istraživanje američkog instituta Brukings:

Sve romantične percepcije Severa i Juga, dinamičnog gvozdenog konja (železnice) koji hrabro osvaja Divlji Zapad, naspram statične melanholije plantaža pamuka na kojima još uvek rade robovi – sve te slike prošlosti koje su negde mogle da se naslute još pre četiri godine – sada su bljesnule kristalno jasno.

A šta je bila posledica?

U najboljem stilu još jedne percepcijeDžona Le Karea, Frederika Forsajta ili Roberta Ladlama – u petak pre dve nedelje (6. novembra) održana je jedna, nadasve zanimljiva i (u tom trenutku vrlo tajna) video konferencija. Dvadesetak predsednika najvećih američkih korporacija razmatralo je, negde oko sat i po, “aktuelnu društveno-političku situaciju u zemlji”, kako smo mi to nekada nazivali. Prema dobrim poznavaocima prilika u SAD, ovo je prvi put da je ova generacija operativnih lidera američkog krupnog kapitala, u tolikom broju i odjednom, razmatrala neko, par excellance političko, pitanje. Problem je, naravno, bio sasvim praktičan: procena šta da se radi u slučaju (već tada sasvim očiglednog) iracionalnog ponašanja Donalda Trampa.

I dogovor je postignut, relativno brzo, i potpuno jednoglasno. Taj dogovor je imao samo dve tačke: (1) ako Tramp želi da tuži, da ospori izborne rezultate pred sudovima, on ima na to pravo, iako je besmisleno; (2) ako nakon izgubljenih sudskih sporova nastavi da ometa ustavni prenos vlasti na novu administraciju, preći ćemo na direktnu akciju i svako od nas dvadeset će obaviti razgovor sa kongresmenima i senatorima čiji je izbor finansirao i pobrinuti se da sve bude onako kako treba da bude.

Vrlo zanimljiv prikaz ovog razgovora preneo je, 13. novembra, časopis “Forčun” (Sreća):

A da ne bi ostalo baš nikakve nedoumice na kakvu vrstu “direktne akcije” je mislilo tih dvadesetak neimenovanih predsednika najvećih američkih korporacija, već sutradan (14. novembra) objašnjenje je pružio Endrju Mek Kejb, bivši direktor FBI (još jedan od visokih američkih zvaničnika koje je Donald Tramp smenio i koji – u najboljoj tradiciji “Ubistva u Orijent ekspresu” Agate Kristi – sada dolazi u onaj vagon da i on zabode svoj nož u ono što je, već, leš):

“Postoji vrlo, vrlo ozbiljan, vrlo specifičan, neporecivi obaveštajni materijal koji još nije dostupan javnosti… i koji povlači rizik da predsednik bude predstavljen u vrlo negativnom svetlu.”

https://www.independent.co.uk/news/world/americas/us-politics/trump-fbi-secret-intelligence-russia-b1722964.html#Echobox=1605365191

Kao i u svakom drugom dobrom mafijaškom filmu, ni u ovom slučaju scenarista nije odustao od arhetipa: Donald Tramp se, jednog novembarskog jutra, probudio sa konjskom glavom umotanom u svilenu posteljinu svog luksuznog kreveta.

Tu poruku je preneo niko drugi nego jedan od njegovih najbližih saradnika, savetnik za nacionalnu bezbednost Robert O’Brajen, izjavom snimljenom još prethodne nedelje, a objavljenom u ponedeljak 16. novembra 2020. godine, kojom je priznao da je izbore dobio Džo Bajden i obećao “brzu i efikasnu tranziciju vlasti”:

https://www.ft.com/content/8f0a418f-6bf0-4342-8888-a49269573e99

VII

Sekta

„Svi moderni fašistički pokreti, uključujući prakse savremenih američkih demagoga, ciljaju na neuke; oni su svesno manipulisali činjenicama na način koji bi mogao da dovede do uspeha samo kod onih koji nisu bili upoznati sa činjenicama.”

(Teodor Adorno)

Adornov citat nas ovde – baš posle odeljka u kojem smo se bavili percepcijama – dovodi i do sledeće zanimljive teme: na mnogo načina, simpatizeri Donalda Trampa, ne samo u Americi nego u čitavom svetu, predstavljaju svojevrsnu sektu.

Trampov maligni narcizam je dosad već postao legendaran: o njemu se pišu tvitovi, novinske kolumne, naučni tekstovi (od politikoloških do – videćemo i to – psihijatrijskih), crtaju se karikature, komponuju šaljive pesmice. Međutim, za četiri godine i mnogi od njegovih pristalica poprimili su sve karakteristike svog idola, postajući tako i sami neka vrsta refleksije Trampa i njegove patologije. I oni su svi odjednom grandiozni, superiorni, ksenofobni, agresivni, isključivi; Tramp ih je naučio kako da, od večitih gubitnika, jednom u životu postanu pobednici. Bar u njihovoj sopstvenoj mašti, kompleks niže vrednosti odjednom je postao kompleks više vrednosti.

Kolektivni narcizam, koji se kod ovi ljudi razvio kao svojevrsna samoobmana, i kao eksplikacija Trampovog individualnog narcizma, označava osećanje veličine i supremacije grupe ljudi koja se samoidentifikuje po verskoj, rasnoj, etničkoj ili nekoj drugoj zajedničkoj osobini. Pripadnici grupe su međusobno povezani zajedničkim osećanjem prirodnog prava (na povlašćeni društveni status) i odjednom stečene moći. Kolektivni narcizam vodi u formiranje negativnih stereotipa i emocija osvetničke netrpeljivosti prema drugim grupama, koje se doživljavaju kao pretnja.

Kod tvrdog jezgra Trampovih pristalica jako je izražen ovaj osećaj kolektivnog narcizma, koje je njihov lider stvorio i galvanizovao. Oni vide sve druge – posebno ljude drugačije boje kože, drugih veroispovesti i imigrante – kao preteće grupe. Oni veruju da imaju pravo na svoje neprijateljske, potcenjivačke i obezvređujuće stavove prema “pretećim grupama” jer ih baš takvi stavovi definišu kao “prave Amerikance” koji su jedina brana “pretnji”. U praksi, kolektivni narcizam kao psihička devijacija i nacionalizam, kao socijalna devijacija, tesno su povezani.

Pristalice obožavaju Donalda Trampa zbog spoljnih efekata koje oni – s obzirom na stepen svog obrazovanja i socijalne (ne)prilagođenosti – jedino mogu da shvate: grandioznih kič predstava i glasne, agresivne, retorike. Oni ga posmatraju kao harizmatičnog, sveznajućeg, vođu kulta, koji ih vodi u obećanu zemlju. Posvećenost pristalica ispunjena je svečanim osećanjima i uvek je visokog intenziteta. Sa druge strane, sam Donald Tramp se naslađuje ovim obožavanjem, jer je ono neiscrpan izvor pohvala, laskanja i bezuslovnog strahopoštovanja – svega onog čega je, čitavog svog života, ostao željan. On ih koristi kako bi održao svoj sopstveni osećaj samopoštovanja, čak i onda kada ih, intimno, prezire.

Ova uzajamni narcistički odnos između Donalda Trampa i njegovog tvrdog jezgra sa vremenom je stvorio vezu koja je iracionalna i – baš zbog te iracionalnosti – otporna na racionalne argumente i činjenice, pa samim tim i neopisivo čvrsta. Ta veza je ukorenjena u iluziju o zajedničkoj veličini i superiornosti. Ona obećava raj zadovoljstva i udobnosti, u kojem je na sva pitanja o životu ponuđen trenutan, potpun, jednostavan i lako razumljiv odgovor, odgovor koji ne ostavlja nikakve dileme: Trampov svet, to je jedna bizarna anti-dekartovska parabola, koja čoveka oslobađa potrebe čak i da misli, a kamoli da sumnja.

I upravo ta činjenica objašnjava zašto je – uprkos četvrt miliona mrtvih i desetina miliona nezaposlenih Amerikanaca, morbidne posledice Trampove nesposobnosti u borbi protiv korona virusa – bilo tako teško razoriti ovu vezu: i sam Tramp i njegovi obožavaoci su u nju uzajamno investirali mnogo više nego što to uobičajeno čine političari i njihove pristalice i kolektivni osećaj narcizma braniće po svaku cenu.

Međutim, ovo pitanje – pored psihijatrijskog – sadrži i drugi, antropološki, apsekt. Naime, način razmišljanja, obrasci ponašanja i simboli trampijanske sekte u osnovi su pseudo-religijski, a ne politički – bar u smislu u kojem pojam politike shvatamo u poslednjih nekoliko vekova.

Najpre, kod većine pripadnika Sekte jako je izražen mesijanski kompleks: Donald Tramp je sišao sa neba, kao postmoderni božji poslanik, sa misijom da uništi stari svet moderne. Za njih, “isušivanje močvare” može da znači razne stvari (videćemo to kasnije u ovom odeljku, kada budemo analizirali ključne grupe u okviru trampijanske sekte), ali sve te stvari imaju jednu zajedničku karakteristiku: konačan raskid sa zemaljskim kraljevstvom (dolinom suza) i ulazak u nebesko kraljevstvo sopstvenih fikcija.

Baš zbog te, dominantno religijske, komponente trampijanska sekta ne polaže nikakve nade u činjenice, nego u veru: samo vera će održati Proroka i što su činjenice gore, to i vera mora da bude čvršća. Vera opravdava, takođe, i razne postupke koji su, pod normalnim okolnostima, nespojivi čak i sa onim svakodnevnim građanskim moralom. Trampijanac se neće stideti laži, čak i kada zna da laže: moć Proroka je tolika, da svaku laž može – obično svojim tvitom – da proglasi za istinu. Trampijanac se, na primer, neće stideti da napravi jeftinu fotomontažu, pa da pisma koja je neki ljuti poštar bacio uz put kad je mobilnim telefonom dao otkaz u jesen 2018. godine, odjednom proglasi bačenim glasačkim listićima za Trampa iz jeseni 2020. godine. Trampijanac se neće stideti da na društvenim mrežama širi tvrdnje za koje sam zna da su lažne, ako misli da to može da bude i od najmanje koristi Proroku.

U celini, odlika trampijanske sekte je stvaranje potpuno zaokružene, paralelne, realnosti, koja naprosto ignoriše svaki iskaz koji nije u skladu sa njenom sopstvenom teologijom. A ta teologija je zasnovana (umesto biblijskih deset) na samo jednoj božjoj zapovesti: Donald Tramp je uvek u pravu. On, dakle, ne može da izgubi izbore: ne samo ove, nego bilo koje; svaki glas koji se da nekom drugom kandidatu (a ne njemu) nije zakoniti glas. Zakoniti glasovi su samo naši glasovi, glasovi koji nisu naši su lažni glasovi.

Dalje, religijska supstanca se kod trampijanaca pokazuje i u njihovoj čvrstoj, nepokolebljivoj, veri u čuda: Prorok se nije oporavio od zaraze virusom korone zato što je imao sreće (ili dobru lekarsku negu, na primer) nego zato što virus Proroku ne može ništa: Donald Tramp je natčovek. On se razboleo (razapet je na krstu) u petak, proveo je subotu u vojnoj bolnici (grobnica Josifa od Arimateje), a u nedelju je čudesno ozdravio (vaskrsao). Svojom bolešću (grehom) prihvatio je na sebe sve naše grehove i mi – samo ako budemo čvrsto verovali u njegovu misiju božjeg poslanika na zemlji – više ne možemo da se zarazimo koronom.

Na sličan način, trampijanci su nepokolebljivo verovali i u čudo tzv. “crvenog talasa” koje je njihov vođa uporno najavljivao u danima uoči izbora: sva istraživanja javnog mnenja su irelevantna, jer će, na dan izbora, da se pojave milioni trampijanaca i njihovi glasovi će kao božanski vetar da oduvaju sve koji su se usudili da dovedu u pitanje dogmu.

***

U vizuelnom smislu, liberalna javnost je za sve četiri Trampove godine, bila sklona simboličkom pojednostavljivanju: simbol koji se najčešće vezivao za 45. američkog predsednika – osim one čuvene ludačke košulje – bio je kukasti krst, baš kao što to pokazuje karikatura kojom smo započeli ovaj odeljak. Međutim, anatomija Sekte ipak predstavlja jedan mnogo kompleksniji fenomen. Za potrebe ovog teksta, sve trampijance smo podelili u tri kategorije.

U prvu kategoriju ulaze oni koji, u normalnoj tržišnoj utakmici – privrednoj ili političkoj, svejedno – nikada nisu imali šanse. Slabo obrazovani, nestrpljivi, socijalno neprilagođeni, za svoju tužnu sudbinu uvek su krivili bezlični establišment, jer nisu imali dovoljno snage, ili poštenja, da okrive same sebe. Trampovu frazu o “isušivanju močvare” oni su zato rado prigrlili kao sopstveni borni poklič, i u svakom smenjivanju ili ostavci videli su novo potencijalno radno mesto za sebe. Baš kao što se to događalo i drugim zemljama u kojima su prevagu privremeno odnele populističke elite, i u Americi su se pripadnici ove kategorije radovali lovu na veštice i “otkrivanju” raznih afera “prethodnog režima”, deleći zajedničko geslo: “Ako su oni bili lopovi, mi imamo pravo da budemo nepismeni.”

Ovaj lumpenproletarijat, termin koji je svojevremeno prvi upotrebio Karl Marks (Nemački seljački ratovi, 1850) i o kome nam je – opisujući društvenu stvarnost u nacističkoj Nemačkoj – nezaboravne redove ostavio Tomas Man, predstavljao je i najveću socijalnu osnovu tzv. neameričkih trampijanaca, različitih društvenih grupa gubitnika tranzicije u evropskim i latinoameričkim zemljama, koje su odavno intimno priželjkivale nekakav pad svetskih elita i redistribuciju bogatstva i moći.

Nepotrebno je posebno naglasiti da su se, iz istih krugova, regrutovale i pristalice drugih populista u svetu: Erdogana u Turskoj, Orbana u Mađarskoj, Dude u Poljskoj, Le Penove u Francuskoj, Salvinija u Italiji, Vučića u Srbiji, Janše u Sloveniji, Netanijahua u Izraelu, Bolsonara u Brazilu, Duartea na Filipinima.

Svi ovi lideri su, manje ili više otvoreno, podsticali trampijansku histeriju u svojim društvima, ispravno računajući da razaranje globalnog svetskog poretka – čiji je Tramp bio arhineprijatelj – jača njihovu autonomiju. U svetu bez pravila, u svetu koji klizi u haos, niko neće obratiti previše pažnje ako račune sa nekim političkim protivnikom rešite bombom podmetnutom u automobil, kao na Malti, ili otrovom u flašici mineralne vode, kao u Sibiru, ili sa pet metaka u leđa, kao u Kosovskoj Mitrovici. Suverenizam (a Donald Tramp je širom sveta prihvaćen kao suverenistička ikona) znači da će sve te čudne smrti rešavati samo vaši sudovi, a vaše sudije (videli smo) takođe može lako da zadesi neka čudna smrt, ako ne sude onako kako vam se dopada.

Bar na ovoj tački, crna internacionala suverenista je bila potpuno saglasna i solidarna, obnavljajući klasičnu srednjovekovnu definiciju suvereniteta: suverenitet, to je pravo svake vlasti da neograničeno i nekažnjeno ubija i pljačka unutar svojih granica.

Međutim, tu dolazimo vrlo blizu druge kategorije trampijanaca: to su svi oni koji, iz raznih razloga (od ideoloških do medicinskih) imaju probleme sa shvatanjem objektivnog sveta: zastupnici teorija ravne Zemlje, protivnici vakcina, revizionisti istorije, histerični mrzitelji nauke i naučnog mišljenja, neonacisti, rasisti, šovinisti i hrišćanski fundamentalisti, sanjari i samozvani proroci.

Za sve njih je Donald Tramp od boga poslani prorok novog sveta: i on prezire nauku, ne skriva ambicije da promeni i istoriju i geografiju, podstiče iracionalnu mržnju prema drugim i drugačijim religijama i kulturama, nudi brze i jednostavne odgovore na komplikovana pitanja, obećava gubitnicima da konačno postanu dobitnici – baš kao što je to činio i njegov slavni prethodnik, neuspešni slikar bečkih akvarela sa početka dvadesetog veka.

Konačno, treću kategoriju trampijanaca činili su razočarane demokrate, liberali i levičari, svi koji su u prethodne tri decenije bili iskreno (a često i opravdano) zbunjeni neuspehom Zapada da nađe odgovore na nove izazove, koje je doneo dvadeset prvi vek; razočarani arogancijom sa kojom su ignorisani predlozi da se otvori ozbiljna i kritička rasprava o tom neuspehu; ogorčeni brojnim primerima u kojima je imperijalna politika stvorila više problema nego što je uspela da reši – od Balkana, preko Bliskog istoka, do Ukrajine. Za sve njih, Tramp je više bio romantični Robin Hud dvadeset prvog veka, bogom dana batina za kažnjavanje politike (ili, preciznije: odsustva politike) koja ih je razočarala, nego protagonista ma kakve nove politike.

Razočarane demokrate, liberali i levičari, ogorčeni i pomalo uplašeni porazima Zapada na nizu tačaka, od Svetske ekonomske krize 2008, preko migrantske krize 2015, do pandemije korone 2020, a svesni demokratskog deficita koji se u vodećim zemljama EU i SAD uporno povećavao, prihvatili su Donalda Trampa taktički, kao nekakvu deus ex machina koja će automobil (kojim oni sami više nisu mogli da upravljaju) konačno razbiti – pre nego što, po njihovom mišljenju, napravi novu i veću štetu.

Savez ove tri grupe od početka je bio i labav i neiskren. I mada su se neki ekstremni levičari ponekad odlično razumevali sa nekim ekstremnim desničarima, u celini je prva grupa trampijanaca pohlepno želela samo socijalnu i materijalnu promociju, druga je sanjarila o uništenju starog, prosvetiteljskog sveta i njegovih kultunih obrazaca, dok je treća priželjkivala autentičnu demokratsku restauraciju. Ti ciljevi su bili fundamentalno različiti, a ne retko i suprotstavljeni jedni drugima: zato se prva grupa podsmevala drugoj i trećoj, smatrajući ih za “korisne budale”; druga je, kao Servantesov vitez iz La Manče, uporno jurišala na vetrenjače, dok je treća iskreno prezirala prvu i drugu, ali je bila isuviše očajna i sujetna da bi to čak i sama sebi priznala.

***

Ono što je, međutim, zajedničko za trampijance iz sve tri grupe – kako iz same Amerike tako i iz ostatka sveta – to je jedna uporna iluzija koju su svi delili. Ta iluzija je počela da se širi u okviru Sekte još pre njegovog dolaska na vlast, održala se sve četiri godine i izvesno će se širiti i po njegovom odlasku sa vlasti i, verovatno, i posle njegove smrti. Reč je o iluziji da je Donald Tramp predstavljao emanaciju takozvane “dobre Amerike”: nešto suprotno svom antipodu, tzv. “dubokoj državi”, “kartelu elita”, bankarima (za koje populisti koriste novi izraz: “banksteri”), farmakomafiji, CIA, NATO CNN i Pentagonu.

Ova fikcija o “dobroj Americi”, naravno, ne postoji u stvarnosti: unutrašnju i spoljnu politiku svake zemlje, a naročito one koja je istovremeno i velika sila, oblikuje sveukupnost njihovih demografskih, ekonomskih, tehnoloških i strategijskih okolnosti koje, sve zajedno, oblikuju ono što podrazumevamo pod pojmom nacionalnog interesa, koji se ne može analizirati u etičkom kontekstu dobra i zla, nego samo u interesnom. Čak i kada bi postojala, političar koji bi najmanje mogao da bude njeno otelotvorenje je Donald Tramp.

Trampijanci su tako ponosni na floskulu kako “Donald Tramp nije započeo nijedan rat”, iako već sramna epizoda sa Generalom Solejmanijem govori sama za sebe o osnovanosti te tvrdnje. Ali, ne radi se samo o Solejmaniju: sumnjive okolnosti pod kojima je saudijski novinar Džamal Kašogi u samoj SAD namamljen da ode u konzulat svoje zemlje u Istanbulu (gde je, istog dana, živ isečen na delove motornom testerom), Trampova podrška saudijskom dvoru za agresivni rat u Jemenu, pokušaj nasilnog državnog udara u Boliviji, podrška agresivnom režimu Benjamina Netanijahua u Izraelu – sve to govori sasvim dovoljno o dometima tzv. miroljubive spoljne politike Donalda Trampa.

VIII

Psihologija ili psihijatrija?

“Ko želi samo pare steći, lažan je sluga tvoj: na prvoj kiši će uteći, a ti sred bure stoj.

Al’ ludi samo vernost leži, a mudar nek se krije: hulja je luda koja beži, dok luda hulja nije.”


(Viljem Šekspir, “Kralj Lir”)

Čini vam se da se sve ovo ne događa prvi put? U pravu ste. Ipak, fenomen je u istoriji relativno redak, i baš zato svako novi primer zaokuplja maštu: kako savremenika, tako i onih koji o njemu čitaju stotinama godina kasnije. Rimski imperator Kaligula je svog konja Incitatusa postavio za senatora; engleski kralj Džordž III je jednom hteo da se rukuje sa drvetom, ubeđen da je to kralj Pruske; bavarski kralj Ludvig II je svoje ministre dovodio do ludila trošeći basnoslovne sume novca na zamkove koji su ga podsećali na bajke. Šekspir je taj arhetip odlično opisao u Kralju Liru: priča o ludom kralju je stalni, i uvek zahvalan, motiv u svetskoj književnosti – sve do “Igre prestola”.

Oni malo stariji Amerikanci sećaju se i traumatičnog iskustva koje su, kao nacija, imali sa Ričardom Niksonom, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, u onim njegovim poslednjim danima, posle Votergejta: Nikson je naređivao vojne operacije koje nije imao nameru da sprovede; smenjivao ljude koji bi mu ukazivali da postupa nezakonito; flertovao sa idejom o primeni sile da bi ostao na vlasti.

Donald Tramp, još uvek, nije postavio konja za senatora (ali jeste za kontrolora obaveštajnih službi postavio Ričarda Grenela); nije se rukovao sa drvetom (ali jeste primao savete od izvesnog međunarodnog hohštaplera, po imenu Stiv Banon); nije gradio zamkove iz bajki (ali jeste preporučivao TV gledaocima da piju sredstvo za čišćenje kao lek od korona virusa).

Ali, to je samo vrh ledenog brega: odlazeći američki predsednik je (videli smo to već u odeljku o koroni) potpuno nesposoban za empatiju; uživa u laskanju, neumorno ga podstiče i svoje saradnike bira među najvećim od svih laskavaca koji se zateknu u njegovoj blizini; pokazuje tendencije ka autodestruktivnom ponašanju; obožava teorije zavere; njegove finansije, uključujući i poreske obaveze, obavijene su velom tajnosti; psihološki je nesiguran i promenljivog raspoloženja; svoje najdublje predrasude i lične strahove iznosi preko Tvitera na videlo čitavom svetu; prezire institucije, zakone i procedure, kao nepotrebne posrednike između njega i rulje, kojoj se uvek direktno obraća.

Sve na njemu: kosa, ten, preduga kravata, šašavi kaubojski šešir – je neobično i bizarno. A bizaran je i čitav kontekst: vrhovni komandant najmoćnije vojne sile na svetu; sa moćnim političkim neprijateljima (prethodnik: prvi crni predsednik; bivši protivkandidat: prva žena koja se kandidovala za predsednika; sadašnji protivkandidat: najstariji predsednik); svoj kraj je dočekao, velikim delom, usled neočekivane epidemije moderne kuge koja je razorila njegovo kraljevstvo.

Svaki čitalac koji je malo više upućen u starozavetne biblijske tekstove lako će na osnovu svih ovih elemenata pronaći istorijski primer: Nabukodonozor II (Danilo 4; Ponovljeni zakon, 28:27-29; Jeremija, 25:16).

***

Supporters of US President Donald J. Trump clash with a supporter of President-elect Joe Biden in Black Lives Matter (BLM) plaza outside the White House ahead of an upcoming rally to support Trump's baseless claims of voter fraud in the 2020 presidential election in Washington, DC, USA, 13 November 2020. On 14 November, Pro-Trump and White Nationalist groups plan to converge on DC to protest the election. On 12 November, the Cybersecurity and Infrastructure Security Agency, a division of the Department of Homeland Security, stated 'the November 3rd election was the most secure in American history.'  EPA/JIM LO SCALZO

Ali, šta kada psihologija i antropologija skliznu u psihijatriju? Mnogi američki naučnici bavili su se problemom trampijanske sekte; neki od njih su , međutim, pokušali da daju i praktične savete – kako najracionalnije postupati sa njom. Ovde čitalac može da pogleda zanimljiv autorski tekst koji je za londonski Independent napisao doktor Alan Blocki, klinički psiholog sa Univerziteta u Alabami, koji se bavio – da upotrebimo teološku metaforu – egzorcizmom trampijanske jeresi:

https://www.independent.co.uk/voices/trump-election-results-supporters-twitter-fox-news-b1723791.html

Zanimljivo, u celom svom tekstu Blocki, u stvari, sledi strukturu dramskog zapleta iz jednog stvarnog istorijskog primera. Krajem XV veka u Firenci je veliki uticaj na mase imao Đirolamo Savonarola, dominikanski propovednik koji se prema zvaničnoj doktrini i establišmentu Katoličke crkve odnosio, otprilike, kao Tramp prema vašingtonskom establišmentu: i on je propovedao “isušivanje močvare” i obećavao čuda. Kada je Vatikan zaključio da su egzibicije ovog bizarnog egomanijaka prešle one uobičajene granice, u Firencu je poslao franjevačkog propovednika, Frančeska di Pulju, koji je izazvao Savonarolu na tradicionalno “suđenje vatrom”. Njih dvojica je trebalo da prođu bosi preko užarenog ugljevlja na glavnom gradskom trgu, i već sama činjenica da bi jedan od njih to preživeo nepovređen, a drugi ne bi, značila bi i dokaz ko propoveda Božju reč, a ko je prevarant i hohštapler.

Savonarola je, najpre, pokušao da umesto sebe odredi nekog od svojih sledbenika da bi se, zatim, na Pjaca dela Sinjorija, upustio u sitničave rasprave o nebitnim detaljima procedure koje su trajale satima. Na kraju je iznenadni plahi letnji pljusak onemogućio “suđenje vatrom“, ali ono više nije ni bilo važno: okupljena masa konačno je dobila nepobitan dokaz da njen omiljeni i popularni propovednik nije nikakav Božji poslanik na zemlji a još manje čudotvorac. Posle nekoliko dana, čim je ostao bez podrške rulje, Savonarola je uhapšen, podvrgnut torturi pod kojom je priznao svoju jeres, obešen i spaljen na lomači, a njegov pepeo prosut u reku Arno, kako bi se izbeglo da grob bude mesto hodočašća.

Za Donalda Trampa, Savonarolino suđenje vatrom predstavljali su izbori 3. novembra; izbegavanje užarenog ugljevlja – pozivanjem na nebitne detalje – je njegovo odbijanje da prizna rezultate tih izbora; a sve ono što je posle Frančesko di Pulja uradio Savonaroli, ponavlja se u ovih osam tačaka koje čitaocu Indenpendenta predlaže klinički psiholog, doktor Blocki:

Najpre, Trampov izborni poraz je predstavljao neizbežan prvi korak. Ustavni mehanizmi (o čemu će biti više reči u sledećem odeljku) sadrže efikasne instrumente da on (fizički) bude uklonjen iz Bele kuće u 12 časova, 20. januara sledeće godine. Mesiji kolektivnog narcizma biće uskraćena njegova propovedaonica nasilja. Njegov glas će biti utišan. Neprijatnosti i poniženja koja će neizbežno doživeti u tom procesu poslužiće kao sredstvo kojim će, u očima mnogih svojih pristalica, biti lišen ranijih božanskih svojstava.

Drugo, trampijanskoj propagandi, već u ovom prelaznom periodu, biće uskraćen dalji kiseonik – njegovi tvitovi, komentari, konferencije za štampu i ostali oblici bizarnog ponašanja biće (zavisno od intenziteta asocijalnog ponašanja) ili ignorisani ili će im biti posvećeno drastično manje vreme nego ranije. Na taj način, i Trampova harizma će – jednom kada njegova propaganda ostane bez medijskog kiseonika – postepeno splašnjavati, a sa njom i toksičan uticaj na druge ljude. Tviter je već objavio da će, već od prvog dana po prestanku njegovog mandata, trajno suspendovati nalog Donalda Trampa, jer u tom trenutku više neće uživati tzv. predsedničke privilegije, bez kojih bi, već odavno, bio suspendovan.

Posebnu pažnju, prema doktoru Blockom, treba posvetiti strateškom odvajanju TV mreže FOX njuz, ključne mreže koja je omogućila Trampov uspon 2016. godine, od njegovih post-predsedničkih, subverzivnih, politika. Određeni kontakti su u tom smislu već uspostavljeni i FOX je dao garancije sopstvenog “razumnog ponašanja” u budućnosti.

U celini, svaki Trampov napor da uspostavi trajno prisustvo u medijima treba da bude osujećen, a bilo koji pokušaj da utiče na javno mnenje u većem obimu da bude tretiran kao ugrožavanje nacionalne bezbednosti SAD.

Konačno, sastavni deo tačke 2 doktora Blockog je i pokretanje većeg broja krivičnih i parničnih postupaka protiv Trampa “brzo i efikasno kao i u slučaju svakog drugog građanina”.

Prema Blockom, kao rezultat ovih mera, Trampove pristalice će, relativno brzo, biti “deprogramirane” i odvojene od njegovog “malignog narcizma”, i privedene istini, činjenicama i kritičkom mišljenju. “Iskrena i otvorena objašnjenja” Trampove štetočinske politike – ponavljana uporno, mesecima i mesecima – biće ključ za “ponovno uspostavljanje međusobnog poverenja”.

Treće, mnogo više pažnje nego u slučajevima dosadašnjih američkih predsednika po doktoru Blockom treba posvetiti izgradnji željene percepcije Džoa Bajdena u javnosti:

“On mora da bude očinska figura, koja nam je potrebna da bismo se suprotstavili pandemiji, privrednom krahu i podrivanju demokratskih institucija. Bajdenov fokus mora da bude na nauci i istini. Više neće biti laži, teorija zavera i magičnog mišljenja.”

Četvrto, ključna nacionalna tema treba da budu jedinstvo, inkluzivnost i poštenje: zemlja je velika onda kada se podele i haos drže na minimumu. Zemlja je najveća onda kada je kohezivna celina sa zajedničkim setom vrednosti i ciljeva.

Peto, sve Trampove pristalice treba pozvati da se pridruže u misiji ponovnog uspostavljanja jedinstva. Pružanje ruke pomirenja je važno, i simbolički i praktično: sa jedne strane, ono šalje moćnu poruku, sa druge, olakšava diferencijaciju unutar šarolike sekte trampijanaca i narušava njeno unutrašnje jedinstvo. U tom smislu, važno je izbeći primere preterane sitničavosti i osvete – ma koliko motivi za nju bili psihološki i etički razumljivi i opravdani.

Šesto, mora biti sasvim jasno da sve grupe trampijanaca, čija ideologija uključuje elemente rasizma, ksenofobije, terorizma ili fašizma nisu dobrodošle: one su visoko toksične i korozivne, predstavljaju visok društveni rizik i moraju biti marginalizovane i izolovane. Bez izuzetka, one moraju biti moralno dezavuisane, raskrinkane i odbačene.

Sedmo, nijedna partikularna društvena grupa u Americi (bez obzira da li se ona formira na klasnoj, verskoj, rasnoj ili ideološkoj osnovi) ne sme biti ohrabrena da se oseća superiornom ili posebnom u odnosu na bilo koju drugu grupu. Bez obzira na uzroke njihove zabrinutosti, belim Amerikancima ne sme biti dozvoljeno da demonizuju i uništavaju druge grupe: neo-robovlasnički sistem, uništen sa Trampom, ne sme da se povampiri. Podsticanje strahova belih Amerikanaca, potpirivanje njihovog kolektivnog narcizma i paranoje – nešto čemu je Donald Tramp posvetio sve četiri godine svog manata – mora biti iskorenjeno, energično i metodično.

Osmo, mora se prihvatiti realnost da će mnogi od Trampovih pristalica imati svoje sopstvene žalbe i brige. Ma koliko one, ponekad, mogle da izgledaju i iracionalno i paranoično, nova administracija mora učiniti napor da shvati njihove dublje društveno-ekonomske i kulturne uzroke: one ne mogu biti ignorisane ili zataškavane. Ove Amerikance treba videti, čuti, saslušati, razumeti i ceniti. Oni žele da se na njih računa i njihovi strahovi moraju da imaju svoju težinu.

IX

Mehanizam

Trump campaign attempts to remove satirical cartoon from online retailer |  Books | The Guardian

Ironično, ali još pre vek i po, veliki francuski književnik, Aleksandar Dima, napisao je rečenicu: “Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh.” Ovu poslovicu je, u prethodne četiri godine, Donald Tramp obilno koristio: stvarajući paralelnu realnost u svojim tvitovima, ponavljajući tvrdnje kako je najuspešniji američki predsednik u istoriji, neprestano pomerajući fokus svake javne debate sa činjenica na spekulacije.

U čemu je problem sa ovom Diminom izrekom? Jednostavno, ona ima i svoje naličje koje je Tramp – a, da budemo iskreni, i većina drugih istorijskih ličnosti u njegovom položaju – prevideo. A to je: da ništa ne uspeva tako loše kao neuspeh.

Drugim rečima, političar koji poveruje u svoju sopstvenu propagandu, baš kao i narko-diler koji počne da koristi svoju robu, čim se suoči sa neuspehom, na kraju balad ostaje sam u svom paralelnom svetu. Istina, mnogi od Trampovih saradnika će se jedno vreme praviti da su mu i dalje lojalni: neki zato što se nadaju – jer, nada poslednja umire – kako bi on još uvek mogao da nekim čudom (zapamtite: sklonost verovanju u čuda je ionako bio jedan od kriterijuma po kojima su birani) preokrene situaciju u svoju korist; drugi iz straha od ranjene zveri koja, u samrtničkom ropcu, može da pusti na tviter neku njihovu staru prljavštinu; treći, jer smatraju da, sve ovo što se oko njih dešava, nije i njihov problem (“mi samo radimo svoj posao”); četvrti zato što im linija najmanjeg otpora izgleda kao najbezbednija u mutnim vremenima.

Jedan od bliskih Trampovih saradnika opisao je, pre par dana, tu atmosferu ovako:

“To je kao kada ste sa ludakom u podzemnoj železnici. Svako samo sedi i zuri ispred sebe, pretvarajući se da ga ne čuje, i jedva čeka da on konačno ode.”

Vrlo autentičan opis događaja u nedelji posle američkih izbora ostavila su nam četiri autora, koji su zajedno radili na tekstu, u kojem su napravili kompilaciju nekoliko insajderskih izvora:

https://www.thedailybeast.com/trumps-national-security-adviser-tells-staff-dont-even-mention-bidens-name?via=twitter_page

Ali, šta posle? Ceo mehanizam američkih izbora ne zavisi od jednog čoveka nego od desetina hiljada ljudi koji kontrolišu hardvere i softvere sistema korišćenih u izborima, prebrojavaju desetine miliona glasova, sastavljaju i potpisuju zapisnike, objavljuju rezultate, odlučuju o prigovorima, rešavaju sudske sporove. Ovaj mehanizam sastavljen je od običnih, malih ljudi, koji taj posao rade veći deo svog života, baš kao što automehaničar popravlja automobile, zubar zube, a vodoinstalater vodokotliće. I baš kao što biste teško našli automehaničara, zubara ili vodoinstalatera koji će na kocku staviti svoj profesionalni ugled, karijeru i – u krajnjoj liniji – slobodu, tako što će namerno uništiti automobil, zube ili vodokotlić, zarad nekog političara, tako ćete teško naći i opštinskog službenika u Filadelfiji, Feniksu ili Las Vegasu koji će namerno falsifikovati rezultate izbora na svom izbornom mestu, zato što bi to odgovaralo Donaldu Trampu (Bajdenu, ili bilo kom drugom).

Otuda je i Trampov očajnički krik – već u prvoj noći prebrojavanja glasova, kada je video nepogrešive trendove u svim ključnim državama – “Prekinite sa brojanjem!”, u tri reči otkrio svu golotinju njegovog poraza. Nijedan činovnik zadužen za brojanje nije ni mrdnuo ušima. Brojanje se nastavilo, istiim tempom kao što bi se nastavilo i bez tog njegovog tvita. Baš kao što će se sve nastaviti, tačno onako kako je i planirano, do kraja ove male američke skaske. Svi kandidati su, manje ili više uspešni, glumci; scenario je nedodirljiv.

Država, to je mehanizam.

U jednom trenutku, od kojeg smo sada udaljeni još dan ili dva, svi listići će biti konačno prebrojani; tamo gde su razlike u prvom brojanju bile dovoljno male (obično ispod pola procenta) listići će biti prebrojani ponovo; najkasnije u narednih nedelju ili dve, sve tužbe će biti razmotrene na nadležnim sudovima i o njima će biti rešeno (do petka, 20. novembra, kada je ovaj tekst završen, već je dvadeset jedna tužba Trampovih advokata, u raznim državama, razmotrena i odbijena po hitnom postupku – jednostavno, nijedna od njih nije sadržala nijedan dokaz koji bi bio relevantan za sud).

Njujork Tajms je obavio pojedinačne razgovore sa funkcionerima nadležnim za izbore u svih pedeset država, kako u onima kojima upravlja demokratska administracija, tako i onima u kojima su na vlasti republikanci. Na isto pitanje – da li je u vašoj državi zabeležen neki ozbiljan slučaj izbornih nepravilnosti? – svih pedeset je u glas odgovorilo: ne.

Sa prvom nedeljom decembra, sve američke savezne države će završiti proces verifikovanja rezultata glasanja (Delavar je to učinio već juče) i na osnovu tih rezultata njihove skupštine će izabrati elektore koji će glasati u tzv. elektorskom koledžu, 14. decembra.

U sredu, 20. januara 2021. godine u podne, Džo Bajden će položiti zakletvu kao 46. predsednik SAD. Predstava će biti završena. Detalje tog scenarija je – sa onom pedantnošću koja obično odlikuje pravnike američkog Srednjeg zapada – opisao Edvard Foli, sa Univerziteta Kolumbus u Ohaju:

https://www.washingtonpost.com/opinions/2020/11/11/relax-biden-will-be-inaugurated-january-20/

***

I baš kao što nijedan Trampov tvit nije uspeo da oživi nijedan leš bolesnika umrlog od korone, nijedan Trampov tvit neće moći da zaustavi ovaj mehanizam. Čemu onda celo ovo histerično inaćenje? Zar ne bi bilo mudrije da je svoj poraz primio časno i dostojanstveno, umesto što zabavlja čitav svet kao ciganska mečka u cirkusu?

Cinični komentatori u SAD skloni su da primete kako iza cele ove šarade stoji običan, jednostavan, lukrativni, razlog: podstičući emocije kod svojih pristalica, Donald Tramp se ne bori za već izgubljene milione glasova, nego za milione dolara koje – kao dobrotvorne priloge – očekuje od njih u narednim nedeljama. Da biste mogli da nastavite sa uzimanjem novca od drugih ljudi – kažu oni – morate nastaviti da im prodajete iluziju.

Tu pretpostavku je, recimo, detaljno izneo Vašington Post u ovom tekstu:

https://www.washingtonpost.com/opinions/2020/11/11/trumps-election-challenge-looks-like-scam-line-his-pockets/#click=https://t.co/woXkOhBZb1

(Uzgred: jedan moj dobar poznanik koji živi u SAD i odlično poznaje njihovu politiku – a simpatizer je Donalda Trampa – na ovaj tekst mi je poslao komentar: “Vašington Post odavno nisu novine.” Na šta sam mu ja odgovorio: “Vi više u Americi i nemate nikakve novine; imate samo tenkove, avione, i ratne brodove – koji su u ovom slučaju od papira.”)

Vaš autor je, ipak, skloniji da odgovor potraži u jednoj drugoj naučnoj disciplini: ne u finansijama, nego u psihologiji. Sve ono što Donald Tramp trenutno radi, psiholozi zovu racionalizacijom; taj pojam označava jedan od najčešće korišćenih mehanizama odbrane pomoću kojeg osoba za svoje nedostojne ili neprihvatljive postupke, ili pretrpljeni neuspeh, naknadno traži racionalne, prihvatljive razloge. Time se štiti ego od osećanja stida ili manje vrednosti i prividno održava ugroženo samopouzdanje ličnosti.

A onda će se, u jednom trenutku decembra, čitava ta kula od karata srušiti: sudije Vrhovnog suda (imenovane doživotno), senatori i kongresmeni koji su prošle nedelje, teškom mukom, izborili nove četiri godine u Vašingtonu, guverneri država, generali američke vojske, baroni medija, milijarderi na Volstritu – od svih njih će Donald Tramp očekivati da postanu pobunjenici i svoje prilično udobne živote rizikuju zbog njegove opsesije. I naravno, svi će oni – možda čak istog dana? – odjednom isključiti svoje mobilne telefone. Oni među njima koje je sam Tramp imenovao, učiniće to prvi.

Neko će na ovo, verovatno, cinično primetiti da pacovi prvi napuštaju brod koji tone, ali – iskreno – zar mi u Srbiji nismo videli sve to, pre dvadeset godina? I ako ste nekada možda pomislili da je taj obrazac ponašanja, u danima neposredno pre i posle petog oktobra, bio imanentno srpski, događaji u Americi narednih nedelja uveriće vas u suprotno: on je univerzalni, imanentno ljudski.

X

Perspektive sveta (1): Evropa i Rusija

Opinion | Cartoon: The World According to Donald Trump - The New York Times

Čarolija američkog kopernikanskog obrta potpuno je vidljiva tek kad pogledamo širu sliku: baš kao što je dolazak Donalda Trampa na vlast 2016. godine označio simboličku pobedu populista, nacionalista, hrišćanskih fundamentalista, belih suprematista i neonacista u celom svetu, njihov dragulj u kruni, tako će i njegov odlazak ove godine, simbolički, označiti početak kraja tog sveta prošlosti.

Vampiri će se vratiti u svoje grobove, da nas plaše subotom uveče u nekom filmu strave i užasa, a neće više sedeti po predsedničkim kabinetima u Ankari, Beogradu, Budimpešti, Varšavi ili Braziliji. Svanuće novo jutro, u kojem ćemo ponovo videti naša lepa, ljudska lica a ne izobličene maske zla.

Nasuprot ovoj lepoj, utopijskoj, perspektivi stoji i njena ružna, distopijska, sestra: Amerika će, ponovo u rukama vojnoindustrijskog kompleksa i duboke države, započeti nove ili nastaviti stare ratove i svi koji su ostali u nekoj nesrećnoj Siriji, Jemenu ili Ukrajini trebalo bi da potraže put u delove sveta koji će biti manje ugroženi od liberalnih bombi.

Istina je, kao što to često biva, i u ovom slučaju tu negde, na sredini između ova dva ekstrema. Bajdenova administracija svakako neće ići po svetu, kao princ na belom konju, i ljubiti svaku krastavu populističku žabu da od nje ponovo napravi liberalnu princezu. Ponešto će morati da urade i sami Turci, Brazilci, Filipinci, Izraelci, Srbi, Mađari, Poljaci i mnogi drugi… Baš kao što su to, pre dve nedelje, uradili sami Amerikanci.

Međutim, Bajdenova administracija će, izvesno, imati mnogo manje simpatija za samozvane nacionalne lidere koji iz raznih razloga – opsesije rejtingom, straha od demokratskih pravila igre, želje da zadrže kontrole kriminalnih kartela kojima su, ovako ili onako, svi oni na čelu – narušavaju globalnu agendu i otežavaju uspostavljanje pravila igre. I, u tom smislu, ona će biti vrlo surova prema njima.

Postizborni događaji u Americi opet su nam dokazali staru istinu: političari su samo, manje ili više uspešni, glumci na pozorišnim daskama istorije. Država je, ipak, proizvod scenarija, i nju zajedno održava mehanizam dramske radnje. U jednom širem smislu, taj zaključak važi ne samo za svaku državu pojedinačno, nego i za ceo svet: jedno vreme, populisti su bili popularni glumci, odigrali su svoju ulogu, scenario ide dalje. Oni pametniji među njima sami će shvatiti neumitnu promenu duha vremena; oni drugi će to morati da shvate na bolan način.

Isto tako, dvadeset prvi vek je definitivno era u kojoj već ima manje ratova nego u dvadesetom, i taj proces je ireverzibilan. Mutatis mutandis, nova era Amerike neće značiti i povratak na ratove i vojne intervencije iz prethodne ere, bez obzira na kontinuitet te dve ere u liku novog prvog čoveka Amerike. Znači li to da ovaj Džo Bajden nije isti Džo Bajden od pre dvadeset pet, ili deset, godina? To pitanje je već izvan ekspertize autora ovog teksta (iako se slažemo da je sasvim zanimljiv profesionalni izazov za nekog psihologa). Ali, u krajnjoj liniji, odgovor na to pitanje je irelevantan.

Baš kao što i Aleksandar Vučić sada neće ubiti sto muslimana za jednog Srbina (o čemu je nekada maštao), ne zato što je postao bolji čovek, nego zato što više ne može, tako ni Džo Bajden neće bombardovati svaku zemlju u kojoj počne neki rat, ne zato što je postao bolji čovek, nego zato što više ne može.

Za njih obojicu, kao i za sve nas uostalom, promenile su se fundamentalne perspektive sveta, i te promenjene perspektive određuju i limite njihovog ponašanja, kao objektivne a ne subjektivne kategorije. Granice naše slobodne volje uvek su određene objektivnim realnostima u kojima živimo.

Bajdenova Amerika će, izvesno, imati ozbiljne probleme da povrati svoju nekadašnju ulogu “lidera slobodnog sveta”. Mnogi ozbiljni Evropljani su zabrinuti da će trampijanski izolacionizam, ovako ili onako, ostati prisutan, uprkos novoj političkoj volji. Povratak SAD u Pariski sporazum o klimatskim promenama – koji je Bajden već najavio kao prvi praktični potez svoje administracije, već na sam dan kada preuzme predsedničku funkciju – zamišljen je, između ostalog, i kao simbolički čin povratka poverenja evropskih saveznika.

***

Međutim, iza i ispod cele ove simbolike nalaze se čitavi arheološki slojevi nagomilanih problema, mnogo ozbiljnijih od samog Pariskog sporazuma: detant sa Kinom, dijalog sa Iranom, nova strategija prema Rusiji, rešavanje odavno problematičnog Erdogana u Turskoj (nežno ili grubo, svejedno), problem sa narko-kartelima u vladama zemalja Zapadnog Balkana, jačanje NATO pakta, Svetske zdravstvene organizacije, Ujedinjenih nacija, jednom rečju obnova cele svetske arhitekture ozbiljno naherene u poslednje četiri godine i dodatno ugrožene godinom korone.

Image

Izvesno, u samoj Evropi, Bajdenov izbor značiće olakšanje za Angelu Merkel, jer će joj omogućiti da ostvari svoju staru želju i dostojanstveno se, kao pobednica, povuče u septembru 2021. godine: slobodni svet je sačuvan. Da je samo par desetina hiljada birača u Pensilvaniji, Arizoni i Džordžiji glasalo drugačije, i Merkelova bi morala da uzme svoj peti mandat uzastopno (kako se, još ovog leta, vajkala jednom svom bliskom saradniku, bivšem diplomati).

XI

Perspektive sveta (2): populistički Vaterlo?

This image has an empty alt attribute; its file name is Emi0tzbVoAAPiz8

“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.”

(Lav Tolstoj, “Ana Karenjina”)

Ana Karenjina počinje jednom od najpoznatijih rečenica u književnosti. To nije narativni početak koji priča priču o određenim likovima i njihovim postupcima; umesto toga, to je jedna generalizacija, slična filozofskim ili naučnim raspravama. Tolstojeva rečenica je, prema tome, i metafora koja odlično opisuje duh našeg vremena: svako demokratsko društvo liči jedno na drugo, svako populističko društvo nesrećno je na svoj način.

Tako, na primer, jedan zanimljivi izuzetak od obrasca klasične ideološke, liberalno-populističke, dihotomije (koja je bazično određivala stav prema Donaldu Trampu kod Evropljana) predstavlja Rusija. Njen stav je od početka određivala geopolitika koja je bila samo zamaskirana kao ideologija. I dok su evropski populisti – Orban, Janša, Duda, Vučić ili Borisov – podržavali Trampa tražeći u njemu protivtežu politički korektnom Berlinu i Briselu (pa su se zato radovali jakoj Americi), Putinova Rusija je podržavala Trampa zato što je – velemajstorski – procenila da on, kratkoročno, razara unutrašnju koheziju NATO saveza i slabi Evropsku uniju, a dugoročno uništava i samu Ameriku, njenog globalnog arhineprijatelja, vodeći je u sunovrat novog građanskog rata.

Zato se ruska državna propaganda, na primer, nikada nije trudila da preterano ubedljivo demantuje optužbe američkih demokrata kako je Donald Tramp Putinova pudlica, plaćeni ruski agent, ucenjeni slabić, i ko zna šta još sve ne, koje su se periodično ponavljale u poslednje četiri godine i na koje su potrošene šume papira i okeani mastila.

Rusi su odlično znali: ma koliko ove optužbe možda bile izmišljene, ili barem preterane, one američki osećaj samopoštovanja pogađaju u svojoj srži, šireći istovremeno po celom Zapadu mitske priče o ruskoj svemoći – “Ako su Americi mogli da urade ovako nešto, šta će tek moći da urade nama?” – i preko njih paniku, od Varšave, preko Beča do Londona.

***

Sa druge strane, ma koliko bila tesna, traumatična i osporavana, Bajdenova pobeda će imati lekovito dejstvo ne samo na transatlantske odnose nego i na unutrašnju politiku mnogih evropskih zemalja. Za razliku od Donalda Trampa koji je proveo četiri godine koristeći svoje evropske epigone kao gvozdenu šipku kojom je nemilosrdno udarao po oslabljenoj i podeljenoj Evropskoj uniji, sledeći stanar Bele kuće neće na crvenom tepihu dočekivati populiste sa druge strane okeana, a još manje će nagrađivati one koji se suprotstavljaju Briselu na pitanjima vladavine prava ili slobode izražavanja, ili aktivno ohrabruju raspad Evropske unije.

Trampov poraz – ne sumnjamo da su se mnogi Evropljani nadali da će on biti ubedljiviji nego što je bio – lišiće evropske demagoge vatrenog navijača i lojalnog saveznika. Ovo je posebno loša vest za mađarskog premijera Viktora Orbana i de facto lidere Poljske i Srbije, Jaroslava Kačinjskog i Aleksandra Vučića. Njima je sada oduzeta tzv. “Trampova karta” koju su obilato koristili kako za održavanje svoje unutrašnje pozicije (i proganjanje političkih i ideoloških protivnika) tako i za odbijanje pritisaka evropskih institucija po pitanjima nezavisnosti pravosuđa, medijskog pluralizma i građanskih prava.

Umesto toga, demokratska administracija će ih žigosati kao političke parije, nezavisno od odbrambene saradnje koju će sa državama istočnog krila NATO pakta nastaviti. Jako je indikativan, u tom smislu, kontekst u kojem je Bajden nedavno pomenuo poljsku i mađarsku vladu, zajedno sa režimom beloruskog diktatora Lukašenka, rekavši:

“Vidite šta se događa, svuda od Belorusije do Poljske i Mađarske, uspon totalitarnih rećima u svetu… (Tramp) je prigrlio sve bitange i siledžije sveta.”

Istovremeno – i to je druga loša vest za pomenutu trojicu – ova promena u odnosu zvanične Amerike prema njima posledično će nužno radikalizovati i evropsku poziciju. Evropska unija – a Nemačka posebno – više neće morati da neprincipijelnim ustupcima kupuje svoju poziciju na istoku i jugoistoku kontinenta, kako populisti ne bi otišli u zagrljaj Americi. Pošto im se Amerika već izmakla, i Evropa će biti slobodna da upotrebljava štap, mnogo više nego šargarepu.

Ako svoje nacionalističke mentalne sklopove i konzervativno, provincijalno shvatanje sveta, ne budu hteli (ili mogli) da promene, Orban, Vučić i Kačinjski će verovatno shvatiti, hteli ne hteli, da će – sada kad su ostali bez Trampove moralne i političke podrške – morati da se ponašaju mnogo pragmatičnije, manje se konfrontiraju sa Briselom i Berlinom, i pruže krupne političke ustupke da bi produžili opstanak za vlasti makar za još godinu ili dve.

U toj crnoj internacionali, oni koji su se javno stavili na Trampovu stranu – kao što je slovenački premijer Janez Janša, koji je požurio da pozdravi “trijumf” republikanskog kandidata i osudi “kašnjenje i osporavanja činjenica” dok su se glasovi uveliko još brojali, očigledno su najizloženiji besu novog duha vremena.

Ali, ishod američkih izbora nije pogodio samo diktatore na istočnim i jugoistočnim granicama Evrope: i razni zapadnoevropski mini-Trampovi takođe su izgubili svog moćnog zaštitnika. Bivši Trampov strateg, Stiv Banon, igrao je značajnu ulogu u pokušajima da se stvori panevropska alijansa šovinističkih, neonacističkih i drugih ekstremno desničarskih stranaka uoči izbora za Evropski parlament 2019. godine. Mnogo Evropljana je, u tom trenutku, bilo mobilisano popularnošću Trampovog brenda politike u širokim delovima američkog društva.

O podelama među Evropljanima uoči tih izbora, i o formiranju šest “evropskih plemena” koja su stare nacionalne i verske razlike zamenila novim, transnacionalnim i ideološkim, bavili smo se uoči izbora za EP u ovom tekstu:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/05/26/erazmo-po-drugi-put-medu-evropljanima-jedan-kontinent-i-sest-plemena/

Zapadnoevropski mini-Trampovi, sada kada njihovog totema u Vašingtonu više nema i kada će njegov glavni strateg Benon verovatno osetiti memlu zatvorske ćelije zbog brojnih finansijskih malverzacija oko izgradnje onog čuvenog zida na meksičkoj granici, moraće da se ponovo okrenu svom prvom zaštitniku i meceni: Vladimiru Putinu. Nije nikakva tajna da je baš Putinova Rusija godinama pre Trampa obezbeđivala diskretno finansiranje, socijalnu i medijsku promociju, pa čak i javnu podršku svim vrstama evropskih desničara i levičara, fundamentalista i šovinista, skeptika i paranoika – svima koji su, iznutra, rušili temelje Evropske unije.

Zaista, prisetimo se samo selfija italijanskog proto-fašiste Matea Salvinija sa Putinom, ili audijencije u Kremlju koju je 2017. godine, u vreme francuske predsedničke kampanje, dobila Marin Le Pen, duhovna naslednica francuskog kvislinga Petena i vođa opskurnog Nacionalnog fronta.

Međutim, kada se radi o američkoj podršci, tom Eldoradu u koji su gledali poslednje četiri godine, svi evropski trampići ostaće kao ribe koje se praćakaju na suvom: još živi, izvodiće razne smešne pokrete, boreći se za vazduh. Lider britanske Bregzit stranke, Najdžel Faradž, više neće dobijati ekstra medijski prostor uoči Bajdenovih mitinga, kao što ih je redovno dobijao uoči Trampovih; njegova karijera seoskog amaterskog benda, predgrupe pred koncerte svetski poznate zvezde, završena je. Niti će Boris Džonson moći da pohvalu poraženog predsednika – onu da je “britanski Tramp” – koristi da bi se umilio Vašingtonu.

Umesto svog tog političkog kiča, nova Bajdenova administracija će, u racionalnom pokušaju da sopstvene resurse koncentriše na (za sebe) najvažnijim tačkama globusa, Britaniju gurnuti nazad u naručje Brisela, baš kao što će to učiniti i sa nesrećnim Zapadnim Balkanom, tim zlim kraljevstvom večitih endemskih kriminalaca na vlasti, o čemu smo pisali u avgustu ove godine u tekstu: “Zamišljeni Balkan: na raskršću post-pandemijskog i post-trampijanskog sveta”:

https://zorancicak.wordpress.com/2020/09/06/%d0%b7%d0%b0%d0%bc%d0%b8%d1%88%d1%99%d0%b5%d0%bd%d0%b8-%d0%b1%d0%b0%d0%bb%d0%ba%d0%b0%d0%bd-%d0%bd%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d1%81%d0%ba%d1%80%d1%81%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82-%d0%bf/

Faza u kojoj je “svaka bitanga” (da citiramo Džoa Bajdena) bila podsticana iz Vašingtona da ruši Evropu, sada je završena.

Američki ambasadori više neće siledžijski pretiti evropskim kompanijama koje rade svoj legalni biznis u Iranu, kao što je to živahni Ričard Grenel činio po tviteru, već u prvim satima otkako je preuzeo dužnost Trampovog ambasadora u Berlinu. Niti će Bajdenove diplomate, u svojim ambasadama, biti domaćini opskurnih privatnih proslava na kojima će sakupljati dobrotvorne priloge za razne evropske neonaciste, kao što je Trampov ambasador u Holandiji, Pit Hekstra, činio za izvesnog Tjerija Bodea i njegov “Forum za demokratiju”.

Američka diplomatska mreža, zatrovana u poslednje četiri godine raznim bizarnim grenelijanskim likovima, biće temeljno očišćena i nova ambasadorska postavka biće svakako manje živopisna od sadašnje. Ona će stići, početkom naredne godine, sa preciznim instrukcijama: da promoviše demokratiju, pluralizam, ljudska prava i odvajanje izvršne od sudske vlasti. Sa celim katalogom preciznih ideoloških prioriteta, zbog kojeg se podivljalim evropskim populistima, od Borisa Džonsona, preko Janše i Vučića do Orbana, Kačinjskog i Lukašenka, već diže kosa na glavi.

Naravno, sve ovo ne znači da će anahrone identitetske politike, promocije mržnje i šovinizma, potpuno iščeznuti u Evropi: po definiciji, nijednom nacionalizmu nije neophodna spoljna podrška. Zlo evropskih suverenista, širom kontinenta, bilo je hranjeno – negde godinama, a negde decenijama – strukturnim socijalnim promenama koje je sa sobom donela era globalizacije: rastućom društvenom nejednakošću, divergentnim životnim stilovima i intenzivnom migracijom, prvo iz siromašnih novih članica EU na istoku Evrope, a potom i miliona ljudi koji su, bežeći od siromaštva i ratova u Africi i na Bliskom istoku, u novoj Seobi naoda, krenuli na sever i zapad.

U godini korone, ovaj proces je dobio dodatnu dinamiku: pandemija je dočekala populiste na pogrešnoj nozi – za nju nisu mogli da okrive ni imigraciju ni islam – i u toj titanskoj borbi raznih vlasti sa bolešću, populisti su bili marginalizovani, gurnuti na vetrenjače borbe protiv racionalnih mera zaštite od zaraznih bolesti. Međutim, baš na toj tački, zanimljivo, došlo je do raspada crne internacionale: neki od njih su se – podražavajući samog Trampa i američku desnicu – suprotstavljali policijskom času i zaštitnim maskama; drugi su, kao Le Penova, zahtevali još radikalnije mere zaštite od zaraze, zalažući se, na primer, za produžene školske raspuste; treći su, opet, ratovali protiv vakcina čak i pre nego što su one bile završene i testirane – za svaki slučaj.

Najverovatnije će ekonomska kriza i haos izazvan pandemijom – pri čemu će se, zbog raznih mera državne podrške, njihova puna magnituda osetiti tek sledeće godine – u mnogim zemljama populistima dati dodatan vetar u jedra. Nova globalna strategija, tranzicija na zelenu i digitalnu ekonomiju, isto tako će biti zahvalno pogonsko gorivo za različite pokrete protiv establišmenta – poput francuskih Žutih prsluka pre pandemije. A sličnu ulogu će imati i obnovljen talas terorističkih napada islamskih fundamentalista, koji je počeo u Austriji i Francuskoj.

Na žalost, Trampov poraz nije uspeo da potpuno demontira evropske populiste i suvereniste; metastaze tog kancera će Evropa morati da leči još godinama. Ali je Trampov poraz uspeo da svima njima oduzme onaj osećaj bahatog samopouzdanja, moćan izvor inspiracije, sidro oko kojeg se stalno okupljali na uzburkanom svetskom moru. Bela kuća više neće biti Kremlj crne internacionale: ako Trampov odlazak i neće ugušiti sve njegove evropske epigone, bar će im oduzeti puno dosadašnjeg kiseonika.

XII

Epilog: borba za nasleđe

“Karikatura je iskrivljena predstava osobe, pojave ili radnje. Obično, nečija najvažnija karakteristika se predstavi preuveličana. Svrha karikature je zabavljanje ljudi kojima je original u stvarnom životu već poznat…”

(Enciklopedija Britanika)

Koliko će ova karikatura (rad Skotija sa Floride iz avgusta 2020. godine) biti verodostojna vizuelna predstava nasleđa Donalda Trampa u godinama i decenijama koje su pred nama? Koliko će on biti zapamćen kao zločinac koji, hladnokrvno, puca u glavu vezane slobodne štampe, nezavisnog pravosuđa, vladavine prava i demokratije – koje je sve prethodno uzeo kao taoce?

Odgovor na to pitanje, u ovom trenutku, još nemamo. On će, izvesno, zavisiti i od (manje ili više razumnog) ponašanja samog Trampa u naredna dva meseca, ali takođe i od širih procesa u celom američkom društvu i – u krajnjoj liniji – od obrisa novog društvenog ugovora koji je, za celu Ameriku, sada praktično neizbežan.

Ako Bajdenova administracija uspe u svom projektu nacionalnog pomirenja – a taj projekat će, podjednako iskreno i strasno, rušiti i ekstremni levičari koji su je podržavali i ekstremni desničari koji su se protiv nje borili . postoje sasvim realni izgledi da Tramp ostane upamćen kao sebičan, arogantan, pomalo lud egomanijak – ali u jednom dubljem istorijskom smislu – ipak samo kao incident, izuzetak od pravila da politika predstavlja racionalnu ljudsku delatnost u cilju opšteg dobra.

U suprotnom slučaju, ako projekt nacionalnog pomirenja propadne, ako se brod na čijem se kormilu nalaze jedan stari čovek i jedna preterano ambiciozna žena, nasuče na Scile i Haribde radikalnih slika Amerike, onda će i Tramp izaći iz svoje opskurnosti i postati legenda, centralna tačka novog mita o jednoj viziji sveta. On može, u nekom međuvremenu, čak i da umre, ali to neće nimalo uticati na tačnost ovog zaključka: naprotiv, tek mrtav će biti mit, neka vrsta populističkog Če Gevare, postmoderna verzija južnjačkog generala Lija iz onog prvog Američkog građanskog rata, romantičnog lika tako priraslog srcu njegovih današnjih pristalica.

Zaista, deo Trampovog nasleđa neizostavno će se – u kolektivnom sećanju Amerike – formirati tek posle njegove smrti. Pogledajmo šta o tome sadrži već citirani tekst Fintana O’Tula:

“Tramp, pobedio ili izgubio, neće imati tek post-izborni posmrtni život. Kao politička sila nikad nije ni imao ništa drugo nego posmrtni život. Jedan od razloga zašto ne može biti autopsije trampizma, jeste da je trampizam sam autopsija.

Privlačnost trampizma je u suštini nekromantska. Trampizam je obećao pokopani svet ponovno uzdići: rudnici Zapadne Virdžinije ponovo će se otvoriti, Detroit će ponovo imati fabrike automobila. Vratiće se dobri, sigurni, sindikalizovani manuelni poslovi. Biti beo, muškarac i rođeni Amerikanac opet će biti neupitna povlastica, njena snaga obnovljena. Tramp, naravno, ništa od ovoga nije uspeo da ostvari. Ali, na neki način, upravo je zbog tog neuspeha njegovo obećanje i dalje čisto, neukaljano kompleksnostima stvarnosti.” 

Kao i u brojnim drugim slučajevima u daljoj ili bližoj prošlosti – od Julija Cezara i Napoleona III, preko Musolinija i Hitlera, do Huana Perona i ajatolaha Homeinija – i ovde ostaje izazov za neke buduće istoričare: koliko je Donald Tramp bio uzrok duboke podeljenosti društva u kojem se zatekao, a koliko samo njegova posledica?

Autokratski i populistički trampijanski udar 2016. godine ne bi nikada bio moguć u društvu bez ozbiljnih strukturnih problema i dubokih unutrašnjih podela, kakve je imala pred-trampijanska Amerika. Zaista, pitanja kakva su duboka socijalna nejednakost, sve veća razlika u životnim šansama, nejednak pristup fundamentalnim društvenim servisima, kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita ili pravosuđe, neadekvatni odgovori na ciklične finansijske krize modernog kapitalizma, rasne tenzije – sve je to postojalo i pre Donalda Trampa. Sa druge strane, on ne samo da nijedan od tih problema nije razrešio, nego ih je – cinično manipulišući njima kao jeftinim političkim adutima – učinio mnogo kompleksnijim, težim i opasnijim nego što su to bili pre samo četiri godine.