The Third Man (1949) - IMDb

Nisam poznavao Beč između ratova, a suviše sam mlad da bih pamtio stari Beč sa Štrausovom muzikom i njegovom lažnom, lakom, ljupkošću; za mene je on samo grad nimalo dostojanstvenih ruševina, koje su tog februarskog dana pretvorene u velike ledenjake snega i leda. Dunav je bio tmuran, ravna kaljava reka, koja je tekla daleko odavde preko drugog becirka, ruske zone, gde je Prater ležao smrvljen i napušten i pun korova, i samo se Veliki Točak polako okretao iznad temelja vrteški kao iznad napuštenih žrvnjeva, iznad zarđalog gvožđa uništenih tenkova koje niko nije uklonio i korova ogolelog od mraza na mestima gde je sneg bio tanak.

(Graham Grin, “Treći čovek”)

I

Prolog: žanr kao arhetip

The Third Man Original US One Sheet Vintage Movie Poster Orson Welles

Retko je koji film u istoriji kinematografije u toj meri prihvaćen kao arhetip celog jednog žanra, kao što je “Treći čovek” Kerola Rida, snimljen po scenariju Grahama Grina, sa Orsonom Velsom i Džozefom Kotenom u glavnim ulogama, prihvaćen kao arhetip međunarodne špijunaže.

Ako danas uđete u prostorije austrijske Federalne službe za zaštitu ustavnog poretka na bečkom Renvegu na ulazu će vas sačekati muzejski primerak plakata Trećeg čoveka sa bečke premijere iz 1950.

A opisujući u svojim memoarima utiske sa najveće razmene ruskih i američkih agenata posle Hladnog rata, organizovane 2010. na bečkom aerodromu Švehat, tadašnji direktor CIA Leon Paneta navodi:

“Sve što je nedostajalo za ugođaj bilo je da nam neko na citri odsvira Harijevu temu iz Trećeg čoveka.”

***

Filmski kritičari i ljubitelji filma su stalno smeštali Trećeg čoveka među deset najznačajnijih ostvarenja u istoriji filma. Kao apsolutni klasik u žanru trilera, on je uvršten i među malo neospornih remek-dela britanske kinematografije. Tako je dobio Gran-Pri u Kanu i nagradu za britanski film godine (obe u 1949), a u jednoj od nedavnih anketa proglašen je i najboljim britanskim filmom dvadesetog veka. Skoro svako je saglasan da Treći čovek prevazilazi svoju nominalnu klasifikaciju zabavnog trilera, upuštajući se u ozbiljne teme koje proizilaze iz kompleksnog tkanja moralnih, religioznih i političkih pitanja i, u isto vreme, prenoseći autentičnu atmosferu tenzija, nepoverenja i straha koja je oblikovala srednju Evropu, neposredno po završetku Drugog svetskog rata.

Ipak, u celom ovom filmu reč “špijun” pojavljuje se samo na jednom, i to sporednom, mestu: zaplet je sve vreme u sferi kriminala a ne špijunaže. Zašto je onda ovaj film postao paradigma za nešto o čemu, zapravo, u njemu nema ništa? Postoji nekoliko mogućih objašnjenja.

***

Prvo objašnjenje nudi nam geografija – samo mesto u kojem se radnja filma odvija. Posleratni, porušeni Beč, mesto na kojem se dodiruju i prepliću okupacione zone dve imperije u nastajanju, granica dva sveta. Kao i mnogi drugi gradovi koji su se zaticali u sličnim istorijskim okolnostima – Trst, Tanger, Berlin, Kazablanka, Istanbul – i Beč tog vremena bio je onaj arhetipski locus amoenis, idealno mesto za razne događaje, likove, situacije koji gledaoca neizbežno moraju da asociraju na špijunažu. Kao što bi bilo teško zamisliti film koji se događa u Las Vegasu, a da njegov zaplet nije povezan sa kockom, tako je teško pretpostaviti da film čija se radnja događa u tadašnjem Beču nema veze sa špijunažom.

Drugo objašnjenje tiče se duha vremena: radnja Trećeg čoveka dešava se u periodu u kojem se još uvek postavlja ona čuvena “Gvozdena zavesa”, od baltičkog Šćećina do jadranskog Trsta, u trenutku kada milioni demobilisanih vojnika, bivših ratnih zarobljenika, izbeglica, kriminalaca, prostitutki, ljudi nejasnih, dvostrukih i sumnjivih identiteta, kruže srednjom Evropom, i među kojima sve glavne obaveštajne službe traže svoj zlatni rudnik.

Treće objašnjenje odnosi se na ličnosti uključene u ovaj filmski poduhvat: većina njih bila je, neposredno ili posredno, uključena u razne obaveštajne poslove, neki u toku Drugog svetskog rata, neki još od ranije. A neki su to i ostali – čak decenijama nakon što je film završen. Od scenariste, Grahama Grina, preko producenta Aleksandra Korde, sve do raznih drugih, manje poznatih, pomoćnika i saradnika. Sam film je, naravno, mogao da bude proizvod mašte, ali cela priča je bila oblikovana uz pomoć znanja koja je samo insajder mogao da poseduje.

Međutim, sve bi to bila ona površinska, vidljiva, objašnjenja. Pažljivi istraživač, ako bi se upustio dublje u ispitivanje istorijske građe – koja je postepeno bivala sve šire dostupna, kroz poslednje tri decenije, kako su svi ključni učesnici ove priče napuštali ovaj svet – zapaziće niz gotovo frapantnih podudarnosti. Slažući jednu po jednu kockicu, polako će mu pred očima izlaziti jedan skoro neverovatan paradoks: Treći čovek sadrži određene likove, simbole, scene i dijaloge koji za običnog gledaoca svi mogu da budu plod fikcije, ali za profesionalca istovremeno sadrže i skrivena značenja. Film je – možda? – snimljen (i) kao svojevrsna tajna poruka, čiju su sadržinu mogli da razumeju samo oni kojima je bila upućena.

Ovaj tekst bavi se preispitivanjem argumenata za i protiv jedne takve hipoteze. Čitalac će sada poći sa nama na put, da dešifrujemo skrivene poruke Grahama Grina i da u tom procesu zajedno otkrijemo pravi identitet Trećeg čoveka.

II

Geografija i scenografija

austria österreich 2009 - the third man mnh - Buy Old Stamps of Austria at  todocoleccion - 190308548

Kada je 2009. godine obeležavana šezdeseta godišnjica Trećeg čoveka, austrijska pošta izdala je prigodnu poštansku marku, na kojoj je bio predstavljen originalni poster iz 1949. godine. Kao malo koje drugo kinematografsko ostvarenje, ovaj film je oblikovao imidž austrijske prestonice iz prvih posleratnih godina savezničke okupacije. Iako snimljen u američko-britanskoj koprodukciji gde su skoro svi glavni glumci bili Amerikanci (ovaj dualizam doveo je i do nekih manjih razlika između konačnih tekstova romana i scenarija), on je nekako takođe postao i “austrijski”. U Beču je 2005. otvoren i poseban muzej u kojem su izložene fotografije, dokumenti i druge memorabilije sa snimanja; organizuju se turistički obilasci kanalizacionih tunela u kojima su snimane završne scene; a u jednom od najstarijih gradskih pozorišta – Burg Kino na Opernringu – i dalje se, tri puta nedeljno, prikazuje Treći čovek, u salama koje su (bar do pandemije korone) stalno bile prepune uzbuđenih turista.

Zašto su – i turisti, ali i sami Austrijanci – formirali taj utisak o “austrijskom filmu”? Pre svega, zbog vizuelne autentičnosti samih lokacija u Beču na kojima je sniman, zatim zbog mnogo austrijskih glumaca u sporednim ulogama (jedan od njih – u ulozi hotelskog portira – bio je i čuvena pozorišna i filmska legenda, Paul Herbiger) koji su doprineli ukupnoj aromi filma, sekvenci na nemačkom koje nisu ni prevođene, ali i zbog muzike – prepoznatljivog zvuka citre Antona Karasa – koja se, kao zvučna nit, provlači kroz ključne scene. Ako je Treći čovek bio jedan od tipičnih predstavnika tzv. film noir, on je istovremeno postavio i njegov podžanr: Noir Autrichien.

Beč je u filmu predstavljen kao ne samo fizički, nego i duhovno razrušeno mesto; dekadentan grad; Sodoma poroka na Gomori ruševina; posleratna verzija one iste ničije zemlje koju smo već gledali u brojnim filmovima o Divljem zapadu; samo jedna u celom nizu graničnih karaula između dva sveta, ali ironijom sudbine postavljena tačno na ulice bivše imperijalne prestonice.

Graham Grin je, radeći na scenariju Trećeg čoveka, Beč posetio dva puta, 1948. godine: prvi put u zimu (12-13. februara) i drugi put početkom leta (10-30. juna). Za prvu od ovih poseta (koja se na kraju ispostavila kao značajnija) putnu dokumentaciju mu je pripremio, i sobu u hotelu “Saher” rezervisao, bivši pukovnik britanske obaveštajne službe SIS, Džozef Kordington, tada zaposlen u kompaniji London Films, producenta Aleksandra Korde. Ovde se ne radi o koincidenciji: Korda je već koristio ovu vezu za kontakt sa svojim bečkim partnerom Karlom Hartlom, vlasnikom Wien-Film uoči Drugog svetskog rata.

Za Grina, hotel “Saher” je bio idealno čvorište informacija, jer su tamo 1948. bile smeštene i Informativna služba i Političko odeljenje britanske okupacione administracije u Austriji: i jedna i druga raspolagale su osetljivim informacijama. Crveni bar u hotelu tako je Grinu mogao da obezbedi pristup informacijama iz prve ruke: stalna trvenja između zapadnih saveznika i Sovjeta za njega, na tom mestu, nisu mogla da ostanu tajna.

U Beču je za Grina bila zadužena Elizabet Montagju, (jedna vrlo koloritna osoba na čiji zanimljivi život ćemo se kasnije vratiti): pokupila je Grina na aerodromu, provela ga kroz sovjetsku okupacionu zonu, Centralno groblje i organizovala mu turu po tunelima gradske kanalizacije (gde će se posle snimati neke od kultnih scena u filmu). Od samog početka njihov odnos imao je jednu izrazito tajanstvenu glazuru: čak i pre nego što je stigao, Grin je telefonom dao instrukcije Elizabeti da iz Beča pošalje telegram njegovoj ženi Vivijen u London, kojim će joj najaviti njegov dolazak u Beč; u tom trenutku, on je još uvek bio u Brajtonu u Engleskoj. Kada je došao, više nijednu reč nisu progovorili o tom incidentu.

***

O svom boravku u Beču Grin je kasnije ostavio sledeće utiske:

“Sve što je ostalo, kako su dani suviše brzo prolazili, bili su delići fotogenične pozadine; ofucani orijentalni noćni klub; oficirski bar u Saheru (Korda je nekako uspeo da mi rezerviše sobu u hotelu koji je bio predviđen samo za oficire), male garderobe koje su formirale neku vrstu unutrašnjeg sela u starom Jozefštat pozorištu … ogromno groblje na kojem su električne bušilice bile potrebne da razbiju smrznutu zemlju tog februara. Dozvolio sam sebi ne više od dve nedelje u Beču pre sastanka sa prijateljem u Italiji, gde sam nameravao da napišem priču, ali koju priču?”

The Third Man filming location: Karlsplatz, Vienna, Austria

Elizabeta Montagu se kasnije sećala kako Grin nije bio zainteresovan za “romantični Beč prošlosti” već za “ratom iznuren i porušen grad sadašnjosti”: “Pričao bi sa svakim koga bi sreo, stalno u potrazi za temom oko koje bi izgradio svoju priču”. Jedan od važnih izvora bile su i britanske okupacione vlasti. Tako mu je mladi obaveštajni oficir, kapetan Čarls Bokler, pomenuo tzv. “kanalizacionu brigadu” (Kanalbrigade), posebno odeljenje bečke policije osnovano 1934. godine. U svojim belim pelerinama i teškim gumenim čizmama, ovi policajci su kasnije igrali zapaženu ulogu statista u završnoj sceni potere u Trećem čoveku. Za vreme njihovog zajedničkog obilaska bečke kanalizacije, Elizabeta je videla “užasne scene” velikih sivih pacova, obasjanih svetlošću baklji, koji su bili veličine “omanjih pasa”. Životinje su ranije bile uzgajane na farmama za proizvodnju krzna i za vreme ratnih razaranja pobegle su odatle. Svetlost baklji privlačila je pacove koji su počeli da prate svaki korak ove grupe:

“Nepotrebno je reći, čim smo konačno izašli na ulicu otrčali smo u najbliži kafe i na eks ispili po nekoliko čašica šnapsa.”

Grin je bio fasciniran ovim podzemnim lavirintom i odmah je rešio da od njega učini jednu od najvažnijih lokacija u filmu. U kasnije napisanom romanu on je (kao i za mnoga druga mesta) u tekst uključio i svoje lične utiske, ali i istraživanja koja je u međuvremenu uradio:

“Ljudi su ih koristili za vreme vazdušnih napada; neki od naših zatvorenika tamo su se krili i po dve godine. Dezerteri su ih koristili – i provalnici. Ako ste znali put, mogli ste da se pojavite bilo gde u gradu, izlazeći kroz neki šaht … Austrijanci su imali posebnu policiju koja je patrolirala kroz ove kanale.

Glavni kanal, širok kao pola Temze, prolazi ispod ogromnog ozidanog svoda i vodom ga hrane brojne pritoke: onde padaju kroz male vodopade sa viših nivoa, voda se prečišćava u padu, tako da je vazduh kužan samo u ovim sporednim kanalima. Glavni tok miriše sveže i slatko, sa ozonom koji stvara laku nesvesticu, i svuda u mraku čuje se zvuk vode koja teče i pada.”

***

Vienna, 1949. The Third Man. | The third man, Film stills, Dark city

Za vreme boravka u Beču, Grin se sreo sa još jednom zanimljivom osobom: Piter Smolet-Smolka tada je bio dopisnik londonskog Tajmsa (njih dvojica su se poznavala još iz ratnih dana, kada su obojica radila u britanskom Ministarstvu informacija) i na ovaj lik živopisne prošlosti (i budućnosti) takođe ćemo se kasnije vratiti. Ovde ćemo se zadržati na još jednoj kockici koju uklapamo u mozaik geografije filma: Grin i Smolet-Smolka su zajedno otišli u (tajni?) obilazak sovjetske okupacione zone u gradu. Ovu posetu pominje Grinov biograf Norman Šeri, dok Elizabeta, u svojim kasnijim sećanjima, navodi da su se njih dvojica ipak sreli samo jednom, u Smolkinoj vili u Jagdšlosgase (današnja Zelosgase) broj 27.

Posle tog sastanka, koji je trajao oko dva sata, Grin je izašao sa debelom fasciklom pod miškom: to je bio Smolkin rukopis za koji je je očekivao Grinovu pomoć da nađe izdavača. Elizabeta se seća da je njihov domaćin tada rekao nešto, otprilike, “Molim te nemoj ga izgubiti, ovo mi je jedini primerak”. Zanimljivo je da je, baš u Smolkinom rukopisu (koji mu je kasnije Elizabeta zaista vratila) Grin izgleda pronašao noseću ideju za zaplet u Trećem čoveku: priču o misterioznom čoveku iz podzemlja koji kontroliše crno tržište razređenog penicilina.

Kasnije, prilikom snimanja, Elizabeta nije sakrivala zabrinutost kada je uočila da su neke scene identične onima iz Smolkinog rukopisa. Grin ju je, međutim, umirio rečima da je “sa njim sve sređeno”. Smolkino očekivanje da će njegov rukopis biti štampan nije ispunjeno, ali je kasnije (24. jula 1948. godine) filmska produkcija sa njim potpisala ugovor na 210 funti sterlinga (nešto manje od deset hiljada evra danas) za usluge kao što su “savetovanje u toku izrade scenarija” i “pomoć u Beču u vezi produkcije”. Ovaj ugovor je, naravno, bio uslovljen Smolkinim odustajanjem da, bilo kada, pokrene pitanje autorskih prava nad tekstom scenarija. S obzirom na to da je Smolet-Smolka (čak i za današnje, a posebno za ono vreme) bio prilično bogat čovek, pitanje je koji je sve druge motive taj ugovor, kao neki smokvin list, pokrivao?

Sam Graham Grin, u svojim kasnijim memoarima, nikada nije pomenuo Smolkin doprinos (kao što, uostalom, nije ni Elizabetin) nastanku filma: za obe priče, i onu o crnom tržištu penicilina i onu o bečkoj kanalizaciji tvrdio je da je čuo u razgovorima sa kapetanom Boklerom. Međutim, pažljivi gledalac ipak može da uoči detalj u kojem Grin, tako se bar veruje, odaje mali, i dobro sakriveni, omaž Smolki: u sceni kada, po povratku sa groblja, britanski major Kalovej, izdaje naredbu svom vozaču, naredniku Pejnu: “Šmolka!”. U filmu, to je naziv male taverne u suterenu jedne zgrade u Kerntnerštrase, gde Kalovej vodi svog poznanika Martinsa na piće…

***

Konačno, zanimljiv momenat u istraživanju geografije filma, jeste i kretanje Grahama Grina po odlasku iz Beča. Činjenica da je on (posle februarske posete) otputovao u Rim baš preko Praga – od svih mogućih mesta – još je jedna indicija da se tada, tamo, događalo nešto čudno. Grin je, tobože, napravio ovo skretanje sa redovne trase samo zato što je “morao” da u italijansku prestonicu putuje preko čehoslovačke. Ovu “nenadanu priliku” on je iskoristio da se u Pragu sastane sa svojim (katoličkim) izdavačem i onda se, neočekivano, zatekao kao svedok komunističkog puča u gradu, 25. februara 1948. godine. O tim danima je, kasnije, pisao pomalo dvolično:

“Iste večeri kada sam napustio Beč pojavile su se glasine o komunističkom udaru, ali bio sam više zabrinut zbog velikog snega koji je naše poletanje odložio satima. Na istom letu bila su dva engleska dopisnika, jedan je radio za neku agenciju a drugi za BBC. Oni su mi rekli da putuju kako bi izveštavali o revoluciji. Revoluciji?”

Grinov biograf Šelden nije prihvatio ovo tumačenje i kasnije će ceo ovaj njegov put opisati kao obično pokriće za još jednu obaveštajnu operaciju. U svakom slučaju, jako malo je poznato o Grinovim aktivnostima za nedelju dana, koliko je ostao u Pragu. On sam je opisao samo dva sastanka sa izdavačem, kao i jednu posetu udruženju književnika, gde je bio “jedini književnik koji se mogao videti“. Škotski pesnik Edvin Mur, koji je takođe bio prisutan u Čehoslovačkoj u to vreme, u svojim memoarima je naveo kako se Grin pojavio na književnoj večeri u društu “komunističkog člana PEN kluba“. Spolja se čula buka sa nekog od brojnih komunističkih mitinga koji su se tih dana održavali u Pragu, što je Mura podstaklo da provokativno upita zašto je dozvoljeno ponovo vikati: “Zig Hajl”. U svakom slučaju, bar jedna epizoda iz Grinovog boravka u Čehoslovačkoj imala je nepogrešivu aromu špijunske misije. U jednoj knjižari u praškom Starom gradu, njemu je neznanac uručio cedulju iz koje je – po njegovim sopstvenim rečima – saznao:

“…kako će me neko odvesti da se vidim sa jednim katoličkim poslanikom koji se krio. Mislio sam da mu je potrebna pomoć za bekstvo i u džepu sam poneo gotov novac u različitim valutama, ali mi je objasnio da mu takva pomoć nije potrebna – on je jednostavno mislio da će me situacija interesovati, jer sam napisao knjigu Moć i slava…”

III

Duh vremena

U najboljoj tradiciji film noir, i u Trećem čoveku je kontekst, zapravo sve, tako da film sadrži mnogo više skrivene simbolike od običnog trilera. Jedan specifičan duh vremena, onog posle tek završenog Drugog svetskog rata, nadvija se nad celom ovom pričom. Taj duh vremena utiče čak na način na koji je snimljen, sa bombardovanim zgradama i ruševinama u pozadini, i iskošenim uglovima kamere koji dominiraju u gotovo svakoj sceni. On takođe utiče i na centralnu tačku u narativu, sa kombinacijom ozbiljnih filozofskih poruka o dobru i zlu, prijateljstvu i dužnosti, i onih drugih, o oportunizmu, korupciji, crnoj berzi i kriminalu, koji cvetaju po završetku rata.

U junu 1948. godine, Graham Grin je bio u Beču po drugi put u šest meseci; ovog puta je ostao dvadeset dana (od 10. do 30. juna): “Duge noći, teška pijanstva, teško pisanje” – tako je ovaj boravak opisao njegov biograf Šeri. Međutim, ovog puta je sa sobom poveo i kasnijeg režisera filma, Kerola Rida, koga je proveo gradom. Tada su zajedno prošli kroz dvadesetak lokacija predviđenih za snimanje, a potom u Ridovoj sobi pregledali scenario predviđen za svaku od njih. U nekoliko meseci koji su prošli u međuvremenu, gradske vlasti Beča su već uklonile veliki deo ruševina koje su bile tamo u zimu i Grin je svog režisera ubeđivao:

Ali, budi siguran da je Beč bio baš takav – pre tri meseca.

Opis posleratnog Beča kojim je Grin počeo scenario (i kasniji roman) bio je mračno realističan:

Nisam poznavao Beč između ratova, a suviše sam mlad da bih pamtio stari Beč sa Štrausovom muzikom i njegovom lažnom, lakom ljupkošću; za mene je on samo grad nimalo dostojanstvenih ruševina, koje su tog februarskog dana pretvorene u velike ledenjake snega i leda. Dunav je bio tmuran, ravna kaljava reka, koja je tekla daleko odavde preko drugog becirka, ruske zone, gde je Prater ležao smrvljen i napušten i pun korova, i samo se Veliki Točak polako okretao iznad temelja vrteški kao iznad napuštenih žrvnjeva, iznad zarđalog gvožđa uništenih tenkova koje niko nije uklonio i korova ogolelog od mraza na mestima gde je sneg bio tanak.

Međutim, sredinom 1948. godine Beč nije samo ležao u fizičkim ruševinama: on je, sve više, postajao locus jednog složenog geopolitičkog konflikta. Hladni rat je ulazio u kompleksnu i osetljivu fazu: u februaru je čehoslovačka vlada zbačena u komunističkom puču, organizovanom uz pomoć sovjetskih tajnih službi; nešto kasnije, potpunu autokratsku vlast uspostavila je i komunistička partija u Mađarskoj. Sledeća kritična tačka na karti postao je Zapadni Berlin, koji se nalazio pod sovjetskom kopnenom blokadom od 24. juna i zapadni saveznici su morali da ga snabdevaju vazdušnim mostom punih petnaest meseci. U Grčkoj je besneo građanski rat, Italija u kojoj su prvi posleratni izbori održani u aprilu, bila je na ivici. Informbiro je u junu otpočeo kampanju pritisaka na Jugoslaviju, koja je u pet sledećih godina uključila ekonomsku blokadu, pretnje vojnom intervencijom, brojne granične incidente, političku i propagandnu agresiju.

Ovi brojni grčevi na širokom prostoru Evrope, od Baltičkog do Egejskog mora, bili su posebno osetni u posleratnoj Austriji: to je bio prostor na kojem su se dva suprotstavljena bloka direktno suočavala jedan sa drugim. Pregovori o ponovnom uspostavljanju suvereniteta Austrije – kasnijem Državnom ugovoru – odavno su bili zapali u ćorsokak i za vreme Berlinske krize Sovjeti su jedno vreme blokirali i kopneni pristup zapadnim okupacionim zonama u Beču. Opasnost da će zemlja – kao Nemačka – biti konačno podeljena bila je sasvim realna, baš kao i rizik da će komunistička partija Austrije – kao što se to desilo u Čehoslovačkoj – uz pomoć Sovjeta preuzeti vlast. Ta stranka je 1948. imala između 150.000 i 170.000 članova i učestvovala je u institucijama državne vlasti sve do 1947. godine kada je njen poslednji ministar podneo ostavku. Sve do decembra 1945. godine, austrijski komunistički političar Franc Honer bio je državni sekretar za unutrašnje poslove u tadašnjoj privremenoj vladi, koji je zadužio još jednog člana te stranke, Hajnriha Dirmajera, za reorganizaciju državne policije, što je značilo da je ključna komponenta bezbednosnog aparata Austrije bila pod komunističkom kontrolom, sve dok Dirmajer nije prinuđen na ostavku, 1947. godine.

U međuvremenu, neobjavljeni tajni rat besneo je između obaveštajnih službi Zapada i Istoka. Beč, Salcburg i čitava Austrija postali su, za samo nekoliko godina po završetku rata, i u potpunoj disproporciji sa veličinom i značajom zemlje, međunarodni centar i slobodan prostor za agente, informatore, provokatore i špijune. U tom smislu, Beč je pružao jedinstvene mogućnoste za špijune kako Istoka, tako i Zapada. Oficir KGB koji je kasnije prebegao na Zapad, Petar Derjabin, opisao je 1959. godine u svojim sećanjima ovo vreme na sledeći način:

“U Beču je relativna labavost okupacione šeme, u poređenju sa rigidnim demarkacijama sektora u Berlinu, nudila plodno tle za kontakte sovjetskih građana sa Zapadom. Špijunaža i kontrašpijunaža su cvetale, a sve je postajalo još komplikovanije zbog lakoće sa kojom je tako mnogo lokalnog stanovništva ulazilo u agentske ili obaveštajne odnose.”

Lokalni informatori – mnogi među njima istočnoevropske izbeglice i sovjetski vojni dezerteri, kao i mnogi nevini ljudi jednostavno osumnjičeni da su špijuni – bili su prve žrtve na obaveštajnom frontu Hladnog rata. U 1948. godini, u kojoj je sniman Treći čovek, sovjetska obaveštajna služba i njeni austrijski saveznici su kidnapovali u proseku po tri čoveka svakog dana. Ukupan broj žrtava takvih kidnapovanja, između 1946. i 1948. godine procenjuje se između 450 i 800. Naravno da to nije bila jednostrana aktivnost; kao što je primetio veteran CIA, Džems Milano:

“Amerikanci nimalo nisu bili gadljivi na otimanje ljudi u sovjetskoj zoni i njihovo prebacivanje na Zapad.”

Ovakva situacija sa bezakonjem dovela je do toga da se o Beču sve više govorilo kao o “streljani, zbog čestog pribegavanja nasilju u vođenju operacija tamo”, kako je rekao tadašnji šef stanice CIA u Beču, Per de Silva. Još jedan Amerikanac upoznat sa detaljima te situacije, agent CIA Vilijem Hud, u svojim memoarima, objavljenim 1982 godine, nazvao je Beč “obaveštajnim bojnim poljem“. I na sovjetskoj strani, austrijska prestonica predstavljala je krajem četrdesetih godina prošlog veka veliki operativni izazov. Služba je smatrana toliko teškom da su oficiri Crvene armije (uključujući i one u elitnom kontraobaveštajnom odeljenju SMERSH) dobijali dva odmora od po četrdeset pet dana, svake godine.

Neki od najpoznatijih slučajeva kidnapovanja uključivali su Margaretu Otilinger, visokog funkcionera u Ministarstvu za državnu imovinu i ekonomsko planiranje (Bundesministerium für Vermögenssicherung und Wirtschaftsplanung), podsekretara Paula Kačera, detektiva Antona Mareka i njegovog saradnika Franca Kiridusa. Poslednja dvojica bili su ključni kadrovi u tzv. Grupi pet, nekoj vrsti privatne obaveštajne službe socijaldemokratskog ministra policije, Oskara Helmera. Oni su bili uključeni u saslušavanje izbeglica iz Istočnog bloka i prenošenje tih informacija zapadnim obaveštajnim službama. To je dovelo do njihovog kidnapovanja i deportacije u Sovjetski Savez, odakle su oslobođeni tek 1955. godine.

U tom smislu, scene sa crnim limuzinama i poterama koje se pojavljuju u Trećem čoveku potpuno odražavaju stvarnu atmosferu u gradu u to vreme – ponekad čak i na previše autentičan način, zbog čega je, u konačnoj verziji scenarija, promenjena prvobitna Grinova zamisao po kojoj je glavni ženski lik u filmu, češka emigrantkinja (igra je Aida Vali) trebalo da bude kidnapovana. Ovaj “savršeno mogući incident u Beču” bio je eliminisan u prilično kasnoj fazi, kako je Grin napisao u predgovoru svom romanu. Sama epizoda je ionako bila sporedna u odnosu na ključni tok zapleta:

“… i pretila je da film pretvori u propagandističku sliku. Nismo imali želju da podstičemo političke emocije gledalaca; hteli smo da ih zabavimo, da ih malo uplašimo, i da ih nasmejemo.”

Grin se, međutim, nije uzdržavao od ulaženja u ove detalje u romanesknoj verziji (za razliku od filmske) i odmah je, u predgovoru, naveo neke specifične incidente o kojima je, kako se pretpostavlja, čuo u vreme kada je radio na tekstu:

Noću je najbolje da se čovek drži Inerštata ili zone triju sila, mada se i tamo dešavaju kidnapovanja – ponekad nam se činilo da su to potpuno besmislena kidnapovanja – čije su žrtve bile jedna Ukrajinka bez pasoša, jedan stranac koji je prešao godine kad može za bilo šta da bude koristan, i ponekad, naravno, neki tehničar ili izdajica.”

Na drugom mestu, Grin piše zamišljeno:

“Ima puno komedije u ovakvim situacijama, ako niste neposredno zainteresovani. Potreban vam je kontekst srednjoevropskog terora, oca koji je bio na gubitničkoj strani, scene pretresa kuća, iščezavanja ljudi, pre nego što bi strah nadjačao komediju.”

***

Tri godine po završetku rata, čitava društvena struktura bila je još u ruševinama (ne samo fizičkim), usled nestašica, nedostatka mogućnosti, nerešenih pitanja vlasništva i sam proces ponovnog formiranja identiteta bio je tek počeo. U isto vreme, rad na denacifikaciji i sudskom gonjenju nacističkih zločinaca, koji je na početku vođen sa entuzijazmom, ozbiljno je zaustavljen sa amnestijom datom “najlakšim prekršiocima” u 1947. godini. Rezultat je bila jedna haotična društvena atmosfera u kojoj su razni avanturisti, doušnici i crnoberzijanci naprosto cvetali.

Ovaj milje je široko iskorišćen u Trećem čoveku. Kada je reč o crnoj berzi, njeni centri bili su u Reselsparku i na Našmarktu, uz bečku reku, “gde su se apsurdni likovi podizali do milionera i, ne retko, dovozili u luksuznim limuzinama“. Još od juna 1945. godine, u crnu berzu je, aktivno, bila uključena i Crvena armija. Vojnici su eksproprisali hranu na selu i menjali je za odeću, satove i nakit po gradovima. Šverceri su uvek bili pri ruci, kao poslovni partneri. Njihove saradničke mreže u podzemlju bile su dodatno angažovane za razne prljave poslove, kao što je kidnapovanje, ili su njihovi pripadnici bili regrutovani za doušnike.

Na takve usluge, skoro uzgred, aludira i sam Hari Lajm u filmu: on tvrdi da je bezbedan u sovjetskom sektoru, “sve dok oni mogu da imaju koristi od mene”. Kakve tačno koristi, u filmu se dalje ne elaborira, ali tu tezu zato posredno razrađuje Grin u romanu, kroz Harijeve rečenice:

“Cena življenja u ovoj zoni je … usluga. Ja moram da im dam nešto malo informacija, tu i tamo.”

Tek od septembra 1949. godine, kada je Treći čovek već odavno bio snimljen, kontraobaveštajni korpus američkih okupacionih snaga u Austriji počeo je odlučnije operacije protiv organizovanog kriminala povezanog sa sovjetskim obaveštajcima. Akcije su bile posebno usmerene na tzv. bandu Bena Bluma, koja je skoro svakog meseca u Lincu, Salcburgu i Beču kidnapovala izbeglice iz istočnog bloka i sovjetske dezertere (crni ševroleti, koje je koristila za takve akcije postali su njen zaštitni znak). Na čelu ove bande nalazio se bugarski državljanin, Nikolaj Borisov (rođen oko 1910. godine), “nepouzdani gorostas od preko sto kilograma, sa crnim brčićem iznad gornje usne i stalnim prodornim pogledom” koji je, oko 1947. godine, svoje aktivnosti prebacio u Beč.

Tu je napravio bogatstvo tako što je sa sovjetskim okupacionim vlastima dogovorio monopol na transport kamiona švercovanih cigareta od mađarske granice, kroz sovjetsku zonu, do Beča. Prema novinskim izveštajima iz tog vremena, cela ova švercerska operacija nanela je štetu od oko sto miliona austrijskih šilinga (današnjih osamdeset miliona evra), u vreme kada su američke i britanske cigarete služile kao neformalno sredstvo plaćanja u nestabilnoj posleratnoj ekonomiji.

U zamenu za odrešene ruke u švercu cigareta, banda Bena Bluma je prihvatila obavezu da u američkim zonama u zapadnoj Austriji i Beču obavlja otmice i “isporuči svakog meseca živo najmanje jedno lice koje traže Sovjeti”; u praksi, za prvih devet meseci 1949. godine ukupno trideset kidnapovanja pripisivalo se ovoj bandi.

Da li je možda baš Nikolaj Borisov (a.k.a. Beno Blum) bio na umu Grahama Grina kada je, za svog fiktivnog junaka Harija Lajma, napisao sledeću rečenicu: “On je bio najgori crnoberzijanac koji je ikad zarađivao svoj prljavi novac u ovom gradu”? Ako je tako, onda je Hari Lajm kompozitni lik, sastavljen od osobina najmanje dvojice stvarnih ljudi, i onda baš taj detalj – romaneskna kombinacija njihovih osobina – može da nam pomogne u dešifrovanju tajne poruke filma, čime ćemo se baviti u odeljku V.

U svakom slučaju, moguće je da su Blumove aktivnosti već bile predmet razgovora među zapadnim obaveštajcima već za vreme Grinovih poseta Beču u prvoj polovini 1948. godine, i da je on bio u prilici da učestvuje u nekim od tih razgovora. Međutim, činjenica je da je aktivnost bande dostigla klimaks tek posle bečke premijere filma (1950) kada se njom bavio i članak u časopisu Colliers, objavljen pod zanimljivim naslovom: “Priča iz Trećeg čoveka bila je istinita”:

“Dole u zadimljenim dubinama Kazina Orijental, gde su snimane neke scene iz noćnog kluba, svirač na citri voli da prebira po žicama temu Harija Lajma. Pomislili biste da se nalazite na snimanju filma. Ali likovi po sali su mnogo mračnija banda nego ona Lajmova. Penicilin nije njihov reket. Oni trguju tajnama i prljavim poslom Hladnog rata – špijunažom, otmicama i smrću.”

Kao i Lajm u filmu, i Blum je u stvarnosti živeo nedodirljivim životom na ivici sovjetske okupacione zone, ali samo onoliko dugo koliko je bio koristan svojim ruskim zaštitnicima. Njegov svet počeo je da se ruši početkom 1950. godine, kada je jedan od njegovih timova bio uhvaćen na delu; ubrzo zatim, još neki pripadnici bande su uhapšeni. Ono što je bilo još gore po njega, bilo je otkrivanje njegovih tesnih veza sa sovjetskim Ministarstvom državne bezbednosti (MGB, od 1954. godine KGB); dve osobe zadužene za njega – kapetani MGB Jozef Bjelav i Nikolaj Orlov – bile su tada javno imenovane: obojica su, neko vreme, živela na adresi koja je služila i za jedan od “centralnih biroa” bande. Da bi u austrijskoj javnosti ova afera bila nekako zataškana, Blum je uhapšen od strane od strane sovjetske vojne policije, da bi odmah zatim usledio njegov neobjašnjiv beg iz zatvora, 18. februara 1950.

Blum se sakriva u Beču, gde američki kontraobaveštajci počinju intenzivnu potragu. 2. aprila 1950. godine – ironijom sudbine, samo par nedelja posle premijere Trećeg čoveka u bečkim bioskopima – dva austrijska policajca uspevaju da lociraju Bluma u jednom stanu u Talhajmergase 7, nakon što je jedan njegov rođak odao skrovište američkim obaveštajcima. Blum je uspeo da iznenadi jednog agenta i otme mu pištolj iz ruke, ali ovaj prstom blokira udarnu iglu. Za to vreme ga je drugi agent pažljivo nanišanio, čime se završila bečka i životna avantura Nikolaja Borisova – opet, ironijom sudbine, na način ne toliko različit od sudbine Harija Lajma u bečkoj kanalizaciji.

IV

Dramatis personae

Sad kad smo razmotrili prva dva elementa konteksta – prostor i vreme – u kojem je nastao Treći čovek, zadržaćemo se malo na trećem: učesnicima. Gotovo da u celoj istoriji kinematografije ne postoji drugi film u čijem je nastanku učestvovao tako veliki broj ljudi čija je prošlost (i budućnost) bila, direktno ili indirektno, tako mnogo, tako dugo i tako duboko povezana sa tajnim službama, često i više zemalja odjednom.

Sama ideja da se ovaj film snimi, i to baš u Beču, nastaje pred Božić 1947. godine, na zanimljivoj večeri trojice ljudi u jednom londonskom klubu: jedan gost (budući producent, Aleksandar Korda), žali se da ima veći iznos novca u okupiranoj Austriji (prikupljen od autorskih prava na njegove predratne filmove prikazivane za vreme nacističke okupacije); s obzirom na tada važeće restrikcije deviznih transfera, nije mogao da ga iznese iz te zemlje; jedini način da filmski producent korisno upotrebi taj novac bio je da ga potroši u samoj Austriji – odnosno da snimi film.

U toku razgovora, drugi gost – bivši Čerčilov ministar informisanja, Brendan Braken – sugeriše kako bi najbolji čovek za organizaciju tog posla na terenu, u Beču, bio njegov ratni saradnik, a tada ponovo novinar, Piter Smolet-Smolka. Treći gost – Smolet-Smolka – za pisca scenarija predlaže prijatelja sve trojice, Grahama Grina, a onda svi zajedno zaključuju da bi o smušenom Grinu, poslovično nesposobnom da uređuje svoj život, brigu u razrušenoj austrijskoj prestonici trebalo da vodi još jedna zajednička saradnica i nadasve praktična žena – već pomenuta Elizabeta Montagju. Tako je, za svega par sati, dogovoreno jezgro buduće filmske ekipe. O glumcima, režiserima, kamermanima, toncima i rasvetljivačima moglo se razmišljati i kasnije.

Hajde da sada ukratko pogledamo ko su bili svi ovi ljudi?

Greene in 1939

Pođimo prvo od autora scenarija: Graham Grin (1904-1991) ostao je zapamćen u svetu književnosti prvenstveno po svojim romanima koji su čitaocu približili misteriozni svet tajnih službi i međunarodne špijunaže: Čovek iznutra (1929), Voz za Istanbul (1932), Poverljivi agent (1939), Ministarstvo straha (1943), Tihi Amerikanac (1955), Naš čovek u Havani (1958), Ljudski faktor (1978). Ipak, većina književnih kritičara i danas se slaže da je vrhunac njegovog opusa – za koji je 1966. i 1967. bio u užem izboru za Nobelovu nagradu za književnost – bio baš Treći čovek.

Grin je, barem zvanično, za britansku obaveštajnu službu MI6 radio relativno kratko: regrutovan je 1941. godine (brojna predratna putovanja, u Liberiju i Meksiko, preporučila su ga za taj posao a garancije je dala njegova sestra koja je ceo svoj radni vek provela u tajnoj službi), bio je raspoređen na dužnost u britanskoj afričkoj koloniji Sijera Leone, a dao je otkaz već – ispostaviće se kasnije simboličnog – 9. maja 1944. godine. Zašto su te tri Grinove ratne godine bitne za ovu priču? I kako je nekome na tako osetljivom mestu moglo da padne na pamet da, usred rata – i to onog rata – da otkaz? Koliko su odgovori na ova dva pitanja povezani sa činjenicom da je Grinov neposredni rukovodilac u MI6 bila još jedna obaveštajna legenda dvadesetog veka, čovek sa kojim će kasnije ostati u jako složenim vezama sve do njegove smrti – Kim Filbi?

Graham Grin je i sam bio kompleksna i duboko kontroverzna ličnost: ateista u mladosti, od 1922. godine nekoliko godina i zvanično član Komunističke partije Velike Britanije, prešao je u katoličanstvo 1927. godine, jer je to bio uslov da zaključi brak sa svojom prvom ženom, Vivijen Dajrel-Brauning. Jedno vreme je pisao i tzv. katoličku prozu: Stena u Brajtonu (1938), Moć i slava (1940), Srce stvari (1948), Kraj ljubavne priče (1951), i za to vreme polako duhovno sazreva u – kako je sam sebe opisao – katoličkog agnostika. 1953. godine vatikanska Kongregacija za doktrinu vere obavestila je Grina da njegov roman Moć i slava “narušava reputaciju sveštenstva”, ali kasnije, šezdesetih, u privatnoj audijenciji papa Pavle VI mu kaže da bi “iako delovi njegovih romana mogli da uvrede neke katolike, on trebalo da ignoriše kritike”.

U međuvremenu, Grin obilazi Kubu pred kraj Batistinog režima, 1957. godine i tamo igra čak sporednu ulogu u pripremama revolucije, prenoseći – kao tajni kurir – toplu odeću ustanicima u brdima. Celu tu kubansku avanturu završava par decenija kasnije, noseći nazad u Evropu umetničku sliku koju je naslikao Fidel Kastro – privatni poklon posle jednog susreta njih dvojice – koja će krasiti zidove Grinove kuće u Francuskoj poslednjih godina njegovog života. Kraj pedesetih i šezdesete godine su vreme kada Graham Grin prolazi kroz još jednu od brojnih vrednosnih, filozofskih i ideoloških konverzija u svom životu: uoči i za vreme Vijetnamskog rata, postaje sve kritičniji prema američkoj spoljnoj politici, i to je očigledno već iz njegovog romana “Naš čovek u Havani”.

Prethodno, Grin napušta svoju prvu ženu (od koje se, zbog strogih katoličkih pravila, nikada formalno neće razvesti), ulazi u aferu sa Katarinom Valston, ženom britanskog političara i budućeg lorda, koja će trajati celih pet godina (i koju će opisati u svojoj knjizi Kraj ljubavne priče), a potom postaje žrtva jednog finansijskog špekulanta, zbog kojeg će 1966. morati da (ispostaviće se, zauvek) napusti Britaniju. Poslednjih dvadeset pet godina provodi između Azurne obale i Veveja u Švajcarskoj (gde se druži sa Čarli Čaplinom). U tim decenijama, on živi sa još jednom ženom, svojom starom prijateljicom, francuskom književnicom Ivon Kloet. Vreme koje su proveli zajedno ona će kasnije opisati u knjizi svojih memoara kojom se, otprilike, i završava građa o burnom i zanimljivom životu Grahama Grina.

Graham Grin umro je 1991. godine, od leukemije, i sahranjen je u gradiću Korse u Švajcarskoj. Večiti stranac koji nikada nije imao manjak vizitkarti, gorko ciničan moralni relativista, salonski komunista i pobožni katolik, antiimperijalistički krstaš i postkolonijalni parazit, preljubnik čitavog života – Graham Grin je imao više lica nego što je, verovatno, i sam bio svestan. Često je patio od maničnih depresija (tri decenije posle njegove smrti neki veruju i da se radilo i bipolarnom poremećaju) i imao je običaj da kaže:

“U odnosima među ljudima, ljubaznost i laži vrednije su od hiljadu istina.”

To je, ukratko, portret čoveka u čijoj je glavi stvoren zaplet Trećeg čoveka.

***

Alexander Korda - Wikipedia

A producent ovog filma bio je još jedan vanserijski lik: Aleksandar Korda (1893-1956), rođen u porodici mađarskih Jevreja u tadašnjoj Austro-Ugarskoj kao Šandor Laslo Kelner. Učesnik i snimatelj mađarske boljševičke revolucije Bele Kuna 1919. godine, zatvorenik bele reakcije, emigrant i antifašista, bio je u toku života i scenarista, i režiser i producent. Postao je prvi sineasta koji je za svoj rad u Velikoj Britaniji nagrađen plemićkom titulom: kralj Džordž VI proglasio ga je 1942. vitezom “za pomoć njegovoj novoj domovini u ratu”. A kakva je to bila pomoć?

Kordine veze sa anglo-američkim obaveštajnim službama bile su, na mnogo načina, mnogo duže, kompleksnije i dublje od Grinovih. Kao éminence grise cele jedne ere britanskog filma, Korda je, samo u deceniji između 1935. i 1945. godine čak dvadeset četiri puta prešao Atlantik, skoro uvek sa prikrivenim obaveštajnim zadacima. Lokacije na kojima je pre rata snimao u Nemačkoj preko njega su uvek bile dostupne i britanskim agentima radi izviđanja, a snimanja koja je radio u severnoj Africi pomogla su Saveznicima da uvežbavaju iskrcavanje u Normandiji. U Austriji, Kordin partner Karl Hartl postao je direktor Wien-Film odmah posle Anšlusa 1938. godine; ova kompanija služila je kao paravan za obaveštajne aktivnosti MI6 u Austriji i bila je jedna od retkih takvih struktura u Hitlerovoj “evropskoj tvrđavi”, koju nacisti nikada nisu uspeli da otkriju.

Videli smo da je sama ideja o snimanju “Trećeg čoveka” nastala kao posledica zanimljivog sticaja okolnosti: Kordin novac, prikupljen od autorskih honorara, koji je morao da bude potrošen u Austriji; dvostruke veze Smoleta-Smolke sa Zapadom i Istokom; fascinacija Grahama Grina misterioznim pričama sa egzotičnih tačaka na Zemljinom šaru; avanturistički duh Elizabete Montagju. Sve se to preseklo u Beču. Film, naravno, ne bi mogao da nastane (ili, barem, da postane ono što je na kraju postao) bez legendarnog Orsona Velsa, što je u celu ovu priču ubacilo još jedan momenat: američku koprodukciju.

Postoji jedna bizarna anegdota, o kojoj nam je trag ostavio baš Orson Vels: otprilike dve godine nakon što je Treći čovek snimljen, Korda i američki ko-producent Dejvid Selznik ćaskaju, u Velsovom prisustvu. Tom prilikom Korda, pogođen činjenicom da filmski svet glavne zasluge sve više pripisuje Selzniku, kaže:

“Dejvide, samo se nadam da ćeš ti umreti pre mene. Mrzim pomisao da bi se prikradao mom grobu i izbrisao mi ime sa spomenika.”

Samo četiri godine kasnije, ova pomalo bizarna rečenica pokazala se proročanskom: Aleksandar Korda, režiser filmova Privatni život Henrija VIII (1933), Rembrant (1936) i Bagdadski lopov (1940), producent Ane Karenjine i Trećeg čoveka, umire iznenada, od srčanog udara, u Londonu, 1956.

***

Elizabeth Susan Douglas-Scott-Montagu.jpg

Elizabeta Montagju, od 1962. Elizabeta Varli (1909-2002), asistent produkcije na snimanju Trećeg čoveka, druga ćerka lorda Montagjua (i, preko vojvode od Monmauta, direktan potomak engleskog kralja Čarlsa II Stjuarta, iz jedne od njegovih brojnih vanbračnih veza) bila je takođe osoba sa bogatim obaveštajnim iskustvom, ali i jakim avanturističkim crtama.

Posle glumačke karijere u pozorištima na londonskom Vest Endu, jedno vreme je lična asistentkinja italijanskog dirigenta Artura Toskaninija dok u Londonu diriguje muzičkim festivalom BBC-ja, sredinom tridesetih godina prošlog veka; posle je proputovala Evropom, studirala klavir u Švajcarskoj, a kada je u nemačkom konzulatu u Sent Galenu, gde aplicira za vizu, pitaju za “rasno poreklo” – ceo sadržaj pisaćeg stola (na kojem se nalazi i uramljeni portret Adolfa Hitlera) – ljuto baca na pod. Umesto vize, dobija počasno mesto na crnoj listi Gestapoa.

Sa početkom Drugog svetskog rata, Elizabeta se javlja u dobrovoljce, odlazi u Francusku i vozi ambulantna kola na frontu. Kada se njena jedinica povlači za Bordo, odbija da ode i jedno vreme se u kući prijateljice krije od Nemaca, da bi – praktično u poslednji čas – uhvatila voz za neutralnu Švajcarsku. U toku puta primetila je da se nalazi pod prismotrom agenata Gestapoa i na narednoj stanici uspeva da im pobegne, krijući se ispod kutija u automobilu dva francuska trgovca koje je upoznala u vozu.

U Švajcarskoj, Elizabeta radi u političko-obaveštajnom odeljenju britanske ambasade u Bernu: prevodi razne materijale sa nemačkog. Prva je prevela informacije agenata iz Poljske o onome što se događa u nacističkom koncentracionom logoru Treblinka. Pred kraj rata je jedno vreme i sekretarica šefa američkog obaveštajnog punkta u Cirihu, čuvenog Alensa Dalsa, budućeg direktora CIA.

Po završetku rata, Elizabeta se zapošljava u kompaniji London Films Aleksandra Korde; kao njegov emisar, dobije zadatak da u Srednjoj Evropi obnovi ili ponovo uspostavi njegove stare kontakte u filmskoj industriji. Neposredno pred put, najpre za Prag a potom za Beč, dobija telegram od Korde, koji joj najavljuje Grinov skori dolazak u austrijsku prestonicu. Poveren joj je zadatak da pisca sačeka na aerodromu i pomaže mu kao prevodilac, vodič, organizator kontakata i – ako bude zatrebalo – telohranitelj.

Elizabeta je, videli smo to već, odigrala ključnu ulogu u povezivanju Grina sa nekoliko zanimljivih ljudi iz okupacione administracije i obaveštajnog sveta Beča, uključujući tu i susret sa Piterom Smoletom-Smolkom, još jednim Austrijancem, emigrantom i obaveštajcem, učesnikom londonske večere.

Bivša ljubavnica italijanske pijanistkinje Renate Borgati udala se 1962. za britanskog pukovnika Artura Varlija, zajedno sa njim se okušala u poslovima reklame i propagande, a za svoju dušu bavila kampanjom za nuklearno razoružanje. Umrla je 2002. godine u Londonu, a o njenom životu je 2015. godine snimljen film: “Častan pobunjenik”.

***

Image

Piter Smolet-Smolka, rođen kao Hans Peter Smolka u Beču (1912-1980), došao je u Britaniju prvi put 1930. godine, kao osamnaestogodišnji student i honorarni dopisnik austrijskog lista Der Tag. Prilikom drugog dolaska, 1933. godine, predstavlja se kao dopisnik desničarskog Neue Freue Presse. Naturalizovani britanski građanin postaje 1938. godine, kada svoje nemačko ime Hans Peter menja u englesko Hari Piter, a austrijsko prezime Smolka anglicizira u Smollett.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, Smolet-Smolka se zapošljava u britanskom Ministarstvu informacija, a njegovi kontakti i glasine o njemu po prvi put bivaju predmet istrage tajnih službi. U jednom od izveštaja iz 1940. godine, sačuvanih u arhivama navodi se:

“Otkad se zaposlio u Ministarstvu informacija, skrenuta nam je u nekoliko navrata pažnja na njega, kao na mogući izvor curenja određenih informacija, ali iako su istrage pokazale da je zauzimao položaj na kojem je imao pristup velikom broju poverljivih podataka i iako je bio centar grupe izbeglica iz neprijateljskih zemalja, bilo je nemoguće da dođemo do bilo kakvih konkretnih dokaza da radi protiv interesa naše zemlje.”

Zahvaljujući dobrom ličnom odnosu sa Čerčilovim ministrom informacija, Brendanom Brakenom, Smolet-Smolka je čak unapređen – za šefa ruskog odeljenja u ministarstvu; od početka Operacije Barbarosa, 22. juna 1941. godine zadužen je za organizovanje pro-sovjetske propagande: diskreditovanjem javnih kritika koje su u britanskoj javnosti postojale prema komunističkoj Rusiji, ratni savez protiv Trećeg Rajha bio bi bolje prihvaćen. Četiri dana posle invazije Normandije – 10. juna 1944. godine – od kralja Džordža VI dobija i orden Reda britanske imperije.

Uprkos svemu tome, Smolet-Smolka je nastavio da bude predmet istraga britanskih tajnih službi u toku celog rata; nijedna od njih, međutim, nije uspela da ukaže na bilo šta više od običnih sumnji. Oficir MI5 koji je na njegovom dosijeu radio 1942. ostavio nam je u arhivi sledeći zaključak:

“Smolet je isuviše zainteresovan za svoju sopstvenu dobrobit da bi se opredelio za bilo koju stranu, sve dok ne bi bio siguran da je ona pobednička.”

A naredne, 1943. godine, pošto su vojni savetnici Ministarstva informacija i dalje bili zabrinuti bezbednosnim rizicima koji su se nadvijali nad njihovim šefom ruskog odeljenja, zatražena je još jedna istraga; oficir koji je radio na njoj zaključio je da:

“… iako mi nemamo ništa protiv njega (Smoleta-Smolke – prim. ZČ) sa bezbednosne tačke gledišta, on već na prvi pogled izgleda kao najnepogodnija osoba za položaj koji trenutno zauzima. On je austrijski Jevrejin, trideset godina star, ne izgleda da ima ikakvo posebno znanje o Rusiji, iako je najverovatnije bio u nekoliko kratkih poseta tamo. On ima mnogo poznanika u ovoj zemlji među austrijskim izbeglicama i izgleda verovatno da je, čak i ako nije komunista, u najmanju ruku simpatizer ovog pokreta. Želim da istaknem, međutim, da ako se namerava uklanjanje Smoleta sa njegovog sadašnjeg položaja, primedbe na njegov račun mogu biti istaknute samo iz čisto ličnih razloga. Ne postoje dokazi u našim arhivama koji bi mogli da opravdaju njegovo uklanjanje.”

Čim se Drugi svetski rat završio, Smolet-Smolka napušta Britaniju: odlazi za Beč, kao novinar, najpre Dejli Ekspresa, a potom srednjoevropski dopisnik londonskog Tajmsa. Taj period njegovog života je interesantan: luksuznu vilu i fabrike koju su nacisti oduzeli njegovoj porodici (“arijanizovali”) sovjetske okupacione vlasti mu velikodušno vraćaju; u njegovoj kući se tajno okupljaju visoki funkcioneri Komunističke partije Austrije da raspravljaju planove za državni udar; učestvuje na Sokolskom festivalu u Pragu, i tom prilikom boravi u vili u Dobriču koja je bila stavljena na raspolaganje čehoslovačkim piscima od strane novih komunističkih vlasti.

Za sve to vreme, i dalje se nalazi pod diskretnom prismotrom britanskih tajnih službi. U jednom izveštaju iz 1946. britanski agent za Smoleta-Smolku navodi da:

“Postoje indicije da se raspituje o snazi i sastavu jedinica koje obezbeđuju kasarne u kojima su smeštene naše snage, i o kretanju našeg predstavnika u Savezničkom kontrolnom savetu. Takođe, održava redovne kontakte sa Ernstom Fišerom, bivšim ministrom obrazovanja i njegovom ženom, i u stalnoj je vezi sa krugovima bliskim tajnim službama Titove Jugoslavije u Beču.”

Otprilike u isto vreme, u Britaniji se pojavljuje tzv. “Orvelova lista”: nekoliko meseci pred smrt, Džorž Orvel, na osnovu svojih beležaka, sastavlja listu od 135 političara, pisaca i kulturnih radnika koji su, po njegovom mišljenju, aktivno ili pasivno radili kao ruski obaveštajci. Na listi se nalazi i Smolet-Smolka, za kojeg Orvel navodi da je, po instrukcijama iz Moskve, 1944. godine vršio pritisak na izdavača da ne objavi njegovu knjigu Životinjska farma. Mnogo posle Orvelove smrti, dokumenti iz arhiva pokazaće da je veliki pisac ovde bio u pravu…

Sve ove činjenice o Smolkinom životu neminovno otvaraju dva pitanja. Prvo, ko je uspeo da ovog inteligentnog i sposobnog ruskog obaveštajca – danas mi znamo da je on u Londonu, već krajem tridesetih godina, regrutovan za agenta NKVD sa kodnim imenom ABO – zaštiti za sve vreme Drugog svetskog rata i posle njega? Znamo, isto tako, da su svi podaci do kojih se došlo u ovim istragama čuvani kao državna tajna čak punih deset godina posle njegove smrti (Smolet-Smolka je umro, kao ugledni austrijski građanin i lični prijatelj kancelara Bruna Krajskog, 1980. godine a britanska javnost je o njegovom radu za sovjetske obaveštajne službe prvi put saznala tek 1990). I drugo, šta je zaista bio sadržaj njegovih razgovora sa Grahamom Grinom u Beču, februara 1948. godine?

Odgovori na ova pitanja pomoći će nam da uđemo u tajnu šifru koja je sadržana u filmu Treći čovek, razumemo njen kompleksan smisao i sve skrivene poruke, i tako konačno odgovorimo na treće pitanje: ko je bio treći čovek?

V

Tajna šifra

Danas – zahvaljujući arhivima, memoarima, intervjuima i svedočenjima iz prethodnih sedamdeset godina – znamo mnoge činjenice koje britanskim obaveštajcima nisu bile poznate u toku, i neposredno posle, Drugog svetskog rata. Ili koje, bar, oni tada nisu uspeli da povežu.

Jedna činjenica je bila poznata još tada: da je, dok je u toku rata radio u MI6, neposredni šef Grahama Grina bio britanski obaveštajac Kim Filbi. Da će Filbi steći svetsku slavu, kao najvredniji sovjetski agent u samom vrhu MI6, primus inter pares čuvene Petorke iz Kembridža i najpoznatiji dvostruki agent dvadesetog veka, saznaće se tek petnaest godina kasnije. Ili, možda, ne?

Druga činjenica je mnogo zanimljivija, ali mnogo manje poznata: kada je, 1933. godine, došao u Beč da usavrši nemački jezik uoči ulaska u diplomatsku službu, Kim Filbi – već tada ubeđeni marksista – upleo se u političke sukobe između austrijskih socijaldemokrata i profašističkog kancelara Engelberta Dolfusa. Polako, počinje da radi za Međunarodnu radničku pomoć i sve češće je kurir (već ilegalne) Komunističke partije Austrije. Njegov kontakt mu daje adresu: Lašgase 9, u devetom bečkom becirku. Tu se nalazi stan Alise Lici Kolman, tada već razvedene, kurira Kominterne. Evo kako je Alisa, mnogo godina kasnije, opisala Filbija:

“Bio je dve godine mlađi od mene, ja sam već bila razvedena od prvog muža, i članica Partije. Došao je sa Kembridža, tek je završio studije, bio je vrlo lep muškarac, ponašao se kao džentlmen i, štaviše, bio je marksista – retka kombinacija. Mucao je – nekad više, nekad manje – i, kao i mnogo ljudi sa hendikepom, bio je jako šarmantan. Zaljubili smo se vrlo brzo.”

Filbi vrlo brzo počinje da obavlja osetljive zadatke za austrijske komuniste: prenosi pisma, instrukcije i novac kontaktima u Mađarskoj, Pragu i Parizu. Kada, februara 1934. izbija kratkotrajni građanski rat u Beču, snabdeva levičarsku formaciju Republikanischer Schutzbund novcem, hranom i odećom. Grupa sa kojom je Filbi u kontaktu nalazi se u kvartu Hajligenštat, i krije se u širokoj mreži podzemnih prolaza u gradskoj kanalizaciji – onoj istoj u kojoj će biti snimljene završne scene Trećeg čoveka. Posle nekoliko dana, policija mu je već na tragu i Filbi mora da napusti Beč. Pre odlaska, u na brzinu organizovanoj ceremoniji u gradskoj kući, ženi se sa Lici Kolman: njegov britanski pasoš trebalo je da i nevesti pruži zaštitu od policije.

Zanimljiva je i priča o svedocima na venčanju Filbijevih: obojica su, za vreme nacističke okupacije Austrije, emigrirali u Veliku Britaniju. Međutim, prvi, Anton Straka, se posle rata vratio, napravio karijeru u Ministarstvu unutrašnjih poslova i 1966. postao šef austrijske policije; drugi, mađarski Jevrejin Tivadar Kolek, otišao je 1948. u Izrael, gde će, iste 1966. godine, pod novim imenom Tedi Kolek, biti izabran za gradonačelnika Jerusalima.

Po dolasku u Britaniju, Alisa – sada Filbi – sreće svoju prijateljicu, austrijsku Jevrejku Editu Tudor-Hart, koja radi kao fotograf, ima pristup visokim krugovima britanskog društva – i radi kao kurir sovjetskog obaveštajnog punkta. Uz pomoć Edite, već posle nekoliko nedelja, Lici odvodi Kima na prvi razgovor sa Arnoldom Dojčom, ovlašćenim predstavnikom Kominterne, koji ga u jednom londonskom parku – tada zvanično – vrbuje da radi kao sovjetski agent. Bila je to sredina 1934. godine.

Mi danas znamo da će Kim Filbi na tom zadatku ostati narednih trideset godina: napredujući, uporedo, i u sovjetskoj i u britanskoj obaveštajnoj hijerarhiji. Detalj koji je, međutim, za nas ovde mnogo zanimljiviji jeste identitet čoveka koji je, još u Beču, upoznao Lici Kolman i Kima Filbija i koji će, za sve vreme rata, a i posle njega, uživati Filbijevu zaštitu od britanskih tajnih službi. To je još jedan od učesnika londonske večere, diskretan saradnik u snimanju Trećeg čoveka , austrijski novinar, britanski propagandista, agent NKVD, čovek koji je menjao imena i prezimena – već pomenuti Piter Smolet-Smolka.

Zašto je Smolet-Smolka u kasnijim memoarima naveo da se, u februaru 1948. godine u Beču, sa Grahamom Grinom video dva puta, a Elizabet Montagju navodi da se radilo samo o jednom sastanku? Da li je moguće da su Grin i Smolet-Smolka na onom drugom, Elizabeti nepoznatom, sastanku, razgovarali o Kimu Filbiju, umesto o filmu? I da li su, baš tada, rešili da mu, kroz film, u stvari, pošalju tajnu poruku?

Hajde da sada pogledamo nekoliko koincidencija:

Prvo: već sama lista imena fiktivnih junaka kao da podseća na knjigu šifara. Pravo Filbijevo ime (iako je u istoriju ušao po nadimku Kim) bilo je Harold Adrijan Rasel Filbi; ali, i pravo Grinovo ime je Henri Graham. Glavni junak Trećeg čoveka, kojeg glumi Orson Vels, zove se Hari – Harold – Lajm. Britanski policajac, koji vodi poteru za njim, u romanu se zove Kalovej, što je samo za jedno slovo različito od imena stvarnog komandanta britanske vojne policije u okupiranom Beču, Galoveja. Kod njegovog vozača, narednika Pejna, na samom početku romana se iz prezimena može naslutiti i nesrećna sudbina na kraju (pain = bol). Ime glavne junakinje, Ana (u engleskom originalu sa dva slova n), je samo po sebi duhoviti anagram, koji implicira kompleksne i promenljive identitete i višestruka nacionalna porekla sa nejasnog srednjoevropskog prostora (u različitim verzijama, književnoj i filmskoj, ona je i Čehinja, i Mađarica, i Estonka) dok je njeno prezime – Šmid – parafraza onog čuvenog Smita iz američkih filmova.

Drugo: prethodna serija koincidencija (sa imenima) praktično otvara ovu, sa mestima. Imenovanje stvari i ličnosti ključno je za naše razumevanje mesta. Beč (koji je sam najveći od svih junaka ovog filma), granični prostor sa klizavom površinom (dočaranom svetlosnim efektima na vlažnoj kaldrmi), zatvoren odozgo (sa neba) i sa brojnim opasnostima koje vrebaju iz mraka odozdo (kanalizacije). Filbijeva špijunska karijera počinje u Beču, u toj istoj kanalizaciji, gde austrijske levičare snabdeva odećom i hranom, 1934. godine. Kriminalna karijera njegovog filmskog dvojnika Harija Lajma se, opet, završava u tim istim tunelima, gde u dramskom klimaksu biva ubijen. Kim Filbi u Beču tridesetih godina radi za Međunarodnu radničku pomoć, organizaciju koja je bila bar pod uticajem, ako ne i direktnom kontrolom, Kominterne, dok Hari Lajm u Beču četrdesetih svoju mrežu šverca i organizovanog kriminala dugo sakriva iza paravana Međunarodne izbegličke kancelarije.

Treće: na kraju filma, fiktivnog Harija Lajma ubija njegov prijatelj, fiktivni britanski (u filmu kanadski) pisac Holi/Rolo Martins. U stvarnom životu, poruku Haroldu (Kimu) Filbiju šalje njegov prijatelj, britanski pisac Graham Grin. Da li je to, zapravo, ono ubistvo iz milosrđa, kako nam je Graham Grin, u nekoliko dvosmislenih rečeničnih konstrukcija, dao da naslutimo?

Još uvek sam se bojao da će pucati. Zatim, samo tri koraka više, moja noga je stala na njegovu ruku; bio je tu. Uperio sam svetlo na njega: nije imao revolver; sigurno ga je ispustio kad ga je moj metak pogodio. Za trenutak mi se učini da je mrtav, ali onda je jauknuo od bola. Rekao sam: „Hari”, a on je s teškom mukom okrenuo pogled prema meni. Pokušao je da govori, a ja sam se sagnuo da čujem. „Prokleta budalo” – to je bilo sve. Ne znam da li je time mislio na sebe – kao u nekoj vrsti kajanja, mada nedovoljnog (on je bio katolik) – ili je mislio na mene – sa mojih hiljadu funti godišnje i mojim izmišljenim kradljivcima stoke, koji nisam umeo tačno da pogodim ni zeca? Onda je ponovo počeo da jauče. Nisam više mogao to da podnesem i opalio sam u njega još jedan metak.”

Četvrto: Kim Filbi se (po instrukcijama svog kontrolora iz NKVD, Arnolda Dojča) vrlo brzo razveo od Alise Lici Kolman, kako brak sa austrijskom komunistkinjom (čije je ime verovatno već bilo zapisano u dosijeima više evropskih policija) ne bi kompromitovao plan njegove infiltracije u vrhove britanskih tajnih službi. U filmu, Hari Lajm na samom početku fingira nesrećni slučaj i sopstvenu sahranu, kako bi pobegao od policije; u tome mu pomaže njegova devojka, glumica i izbeglica Ana Šmit.

Peto: samo osam dana nakon što je počelo snimanje filma (31. oktobra 1948), na seoskom putu u južnom bečkom predgrađu Fezendorf ubijen je američki agent Irving Ros, koji je već godinu dana istraživao zloupotrebe sredstava Maršalovog plana u Austriji koja su – preko sovjetske okupacione zone – netragom nestajala iza Gvozdene zavese. Posebno se bavio fiksiranjem veza između bečkog podzemlja i sovjetskih tajnih službi. Ros je ubijen na vrlo brutalan način: prema izveštaju austrijske policije, delovi njegovog mozga nađeni su po skoro celoj unutrašnjosti automobila. Zašto navodimo ovaj detalj? Pa, zato što u njemu nailazimo na još jednu koincidenciju: u filmu, devojka Harija Lajma je, kao što smo videli, čehoslovačka/estonska izbeglica, Ana Šmit; u stvarnom životu, devojka Irvinga Rosa (kojoj je on, baš kao i Hari u filmu, pomogao da dobije austrijske dokumente) bila je jugoslovenska izbeglica, Marta Šmit.

Šesto: Hari Lajm je u filmu umešan (implicira se, zajedno sa sovjetskim okupacionim vlastima) u šverc razređenog penicilina koji izaziva teške zdravstvene posledice. Za petama mu je britanski policajac, major Kalovej. U stvarnom životu, Kim Filbi je član čuvene Petorke iz Kembridža, sovjetskog obaveštajnog centra koji, već te 1948. godine, u MI5 ozbiljno istražuje tadašnji šef uprave za kontrašpijunažu (sekcija B) pri MI5, Gaj Lidl (čitaoca će, izvesno, zabaviti jedna mala digresija: Lidl je, u toku skoro celog Drugog svetskog rata, bio neposredni šef jednom od najboljih dvostrukih agenata koje je ovaj rat video – Jugoslovenu Dušku Popovu, po kojem je Jan Fleming kasnije napravio još jedan književni lik – Džemsa Bonda).

Sedmo (i ovde se krug zatvara): prva dvojica iz čuvene “petorke iz Kembridža” (čiji je primus inter pares bio Filbi) Donald Maklejn i Gaj Bardžes, gotovo da su bila razotkrivena već u vreme kada je Treći čovek imao svoju bečku premijeru (1950); oni beže u Moskvu u proleće 1951. godine. Tok ove istrage je Filbiju (koji tada vodi britanski obaveštajni punkt u Istanbulu) morao da bude poznat. Maklejn i Bardžes su, dakle, već bili prvi i drugi čovek. Šta je onda drugo Filbi trebalo (i mogao) da shvati već iz samog naslova filma: Treći čovek, filma u kojem je mogao da uoči toliko frapantnih podudarnosti sa sobom samim – od grada, preko mesta, zapleta, pa sve do imena glavnog junaka i scenariste?

Prva subliminalna poruka je, iz svega ovoga, više nego očigledna: znamo ko su prva dva čoveka, ali znamo i ko je treći čovek – čuvaj se. Ali, da li je ona i jedina šifra u ovom filmu?

***

Ako pretpostavimo da je Kim Filbi video film (ili bar pročitao Grinov roman) u vreme kada su se oni pojavili na engleskom (1949), da li je skrivena poruka mogla da ima nekog efekta? Mi danas znamo da je Filbi po prvi put čuo o projektu Venona (tajnom američkom centru za dekriptovanje sovjetskih šifrovanih poruka, koji je funkcionisao od 1943) tek 1949 godine, kada je i posredno zaključio da je među razotkrivenim sovjetskim izvorima (u tim porukama označen kao Homer) i jedan od njegove petorke – Donald Maklejn, prvi čovek. Moskva je, međutim, odlagala evakuaciju Maklejna skoro dve godine, delimično da bi uspela da preko njega izvuče još osetljivih informacija, a delimično i zato što je bila zabrinuta da bi njegovo bekstvo moglo da ugrozi i ostalu četvoricu.

Kada je, konačno, Maklejnu dozvoljeno da napusti Zapad, on je već zavisnik od alkohola u toj meri da ne može da sam obavi tu složenu logističku operaciju: sa njim mora da pođe i Bardžes, drugi čovek. Dva jednovremena bekstva bacila su sumnju i na Filbija, i on – mada dokazi za njega tada još nisu bili pronađeni – mora da da otkaz u MI6. Sledećih deset godina radi kao novinar na Bliskom istoku (povremeno i dalje sarađujući sa bivšim kolegama), da bi tek 1961. godine bivši major KGB Anatolij Golicin (koji je sa dužnosti u sovjetskoj ambasadi u Helsinkiju prebegao na Zapad) izričito potvrdio njegov identitet. Pod novonastalim okolnostima, sredinom 1963. godine, sakriven na sovjetskom trgovačkom brodu Dolmatova, Filbi beži iz Bejruta za Moskvu. Tek od tada je on, i javno, treći čovek (Entoni Blant i Džon Kernkros potvrđeni su, kao četvrti i peti čovek tek kasnije: 1964. i 1990).

Skoro celu drugu polovinu dvadesetog veka, u britanskim tajnim službama postojala je urbana legenda da je stvarni razlog – preranog, i za mnoge neobjašnjivog (1944) – otkaza Grahama Grina u MI6 bilo u stvari saznanje (ili bar sumnja) da je njegov, šef i (kasnije će se videti) prijatelj Kim Filbi sovjetski agent. U 1948. godini Grin više ne može (ili ne želi) da se javno viđa sa Filbijem i zato odlučuje da mu pošalje poruku preko filma.

My Silent War: The Autobiography of a Spy by Kim Philby

U filmu, simbolički, Hari Lajm i umire, i biva sahranjen, dva puta. Prvi put na početku, posle inscenirane saobraćajne nesreće, u lažnoj sahrani; drugi put na kraju, stvarno, kada ga u bečkoj kanalizaciji ubija njegov prijatelj Martins. Da li je film, kao skrivena poruka Kimu Filbiju, trebalo da predstavlja tu drugu sahranu? Odgovor na ovo pitanje može da nam pruži jedan zanimljiv detalj: kada je KGB konačno dozvolila Filbiju da napiše svoje memoare (“Moj tihi rat”, 1968) predgovor mu je napisao – Graham Grin. Neko bi možda mogao da tu činjenicu objasni kao kolegijalnu uslugu jednog pisca drugom, ali daleko od toga da su svi britanski pisci tog žanra gajili simpatije prema – izdajniku – Filbiju. Još jedan svetski klasik obaveštajnog žanra (takođe i sam bivši obaveštajac) Džon Le Kare, pisao je tih godina za Filbija da je “zloban, sujetan i ubilački”.

Decenijsko prijateljstvo Lajma i Martinsa u filmu završava tragično – ubistvom. U stvarnom životu, prijateljstvo Filbija i Grina nastavilo se, i to ovim rečenicama u predgovoru Filbijevim memoarima 1968. godine:

“On je izdao svoju zemlju – da, možda i jeste, ali ko od nas nije nekad počinio izdaju radi nečega ili nekoga značajnijeg od zemlje? U Filbijevim sopstvenim očima, on je radio za viši poredak stvari koji tel dolaze i od kojih će – bio je u to ubeđen – i njegova zemlja imati koristi.”

The Human Factor by Graham Greene

Celu deceniju kasnije, 1978. godine, Graham Grin piše knjigu “Ljudski faktor” u kojoj se, kao glavni lik, opet pojavljuje visoko pozicionirani britanski obaveštajac koji radi za SSSR i, na kraju romana, beži tamo, baš kao i Filbi. Međutim, ovde Grin, praktično, dalje razrađuje svoju tezu iz predgovora Filbijevim memoarima, o “plemenitoj izdaji”; on svom književnom junaku pripisuje najplemenitije moguće motive: ljubav prema ženi, Južnoafrikanki – žrtvi rasizma – zbog koje počinje da odaje tajne Sovjetima; te tajne raskrinkavaju monstruozne zavere u kojima učestvuju američka CIA i rasistički južnoafrički režim, a koje uključuju i nuklearno oružje. I ovaj zaplet – iako u literarnom smislu daleko od savršenstva Grinovih ranijih romana – predstavlja svojevrsni omaž Kimu Filbiju.

***

Međutim, ovde nije i kraj priče o dvojici prijatelja: skoro dve decenije nakon što su Filbijevi memoari objavljeni, Graham Grin i Kim Filbi videli su se ponovo, oči u oči, i to, naravno, u Moskvi. I to ne jednom, nego nekoliko puta. Najpre u septembru 1986, zatim u januaru i septembru 1987. i konačno u februaru 1988. godine. To su bili njihovi prvi susreti posle četiri decenije, kada je Grin već imao 82 a Filbi 74 godine. Navodno, posle najveće obaveštajne afere dvadesetog veka, od svih mogućih pitanja koja je Graham Grin – i kao kolega, i kao pisac i kao prijatelj – mogao da ima za Filbija, postavio mu je samo jedno: “Kako napreduješ sa ruskim?”

Ali, ovde moramo da se zadržimo na još nekim detaljima: najpre, sasvim je izvesno da su Grin i Filbi razgovarali i (ili pre svega) o obaveštajnim pitanjima. Ono što, međutim, daje dodatnu kontroverznu aromu svim ovim susretima je da autor Trećeg čoveka u tim godinama nije samo prijatelj sa “izdajnikom” Filbijem nego i sa dugogodišnjim (1973 – 1978) direktorom MI6, Morisom Oldfildom. U vreme moskovskih sastanaka Oldfild je već mrtav (1981) ali je vrlo verovatno da je Grin zadržao sve svoje kontakte u tajnoj službi i da je, čini se, bio određen za neku vrstu nezvaničnog posrednika MI6 u obnovljenoj komunikaciji sa Filbijem.

Svakako je samom Filbiju bilo jasno da će ceo sadržaj njihovih razgovora Grin vrlo precizno i sistematski preneti u London; svakako je to moralo da bude jasno i šefovima u KGB u Moskvi. Možda je baš to bio razlog zašto sovjetska obaveštajna elita nikada – čak ni posle pedeset godina zajedničkog rada i dvadeset pet godina života u Moskvi – nije potpuno verovala Filbiju? Uostalom, da je motiv njihovog viđanja bio isključivo privatan, to bi možda moglo da opravda jedan sastanak, ali – naročito kada se u vidu imaju odmakle godine učesnika i daljina puta – teško da je moglo da opravda čak četiri sastanka u godinu i po dana?

Da li su Grin i Filbi možda razgovarali (pregovarali?) o uslovima eventualnog Filbijevog povratka u Veliku Britaniju? Iz drugih izvora znamo da je Filbi u poslednjih desetak godina života u Moskvi patio od teških depresija, alkoholizma i najmanje jednom pokušao samoubistvo. Ili je možda Grin u razgovorima sa njim tražio inspiraciju za svoju novu knjigu koja bi se bavila špijunskom aferom veka na neki drugi, manje ortodoksan, način? Da li su u tim razgovorima pomenuli i tajnu poruku koju je u sebi skrivao Treći čovek? Odgovore na sva ova pitanja, bar za sada, nemamo, a pitanje je i da li će nam ih dokumenti koji se još kriju po arhivama ikada i pružiti.

Kim Filbi je umro, od srčanog udara, 11. maja 1988. godine u Moskvi, samo tri meseca posle poslednjeg sastanka sa Grinom, u 76. godini. U naredne tri godine, koliko je još živeo, Graham Grin ga više nijednom nije javno pomenuo. Tako su, izgleda, obojica odneli sa sobom u grob sve tajne njihovih poslednjih moskovskih susreta.

Među svim tim tajnama, odnetim u zemlju ispod dve nadgrobne ploče, na moskovskom groblju Kuncevo i u švajcarskom Korsou, nalazi se i ona o stvarnim značenjima, motivima i posledicama šifrovanih poruka u romanu i filmu Treći čovek. Kroz to delo, legenda o Kimu Filbiju nastavila je da živi u našoj kolektivnoj svesti – kao još jedna od velikih misterija dvadesetog veka – u liku Harija Lajma, simpatičnog zlikovca čiji nam je lik na filmskom platnu ovekovečio Orson Vels. Kao što je jednom napisao T.S. Eliot:

“Čovečanstvo ne može podneti previše realnosti.”

VI

Epilog: prošlost je strana zemlja

The Third Man" Variant version by Francesco Francavilla — NAUTILUS ART  PRINTS

“U Italiji, za trideset godina pod Bordžijama imali su rat, teror, ubistva i krvoprolića ali su dali Mikelanđela, Leonarda da Vinčija i Renesansu. U Švajcarskoj su imali bratsku ljubav, petsto godina demokratije i mira. I šta su dali? Sat sa kukavicom.”

Ove, možda najpoznatije, dve rečenice iz Trećeg čoveka, toliko puta citirane u filmskim časopisima i korišćene kao zgodna metafora već tri četvrt veka, nećete naći u romanu Grahama Grina. Zato što ih on nije ni napisao: tu sekvencu je u scenario (kao deo završnog dijaloga Harija Lajma sa njegovim prijateljem Martinsom, na cirkuskom točku u bečkom Prateru) ubacio sam Hari Lajm – odnosno glumac koji je maestralno odigrao njegovu ulogu, Orson Vels.

Snimanje je u austrijskoj prestonici završeno do početka decembra 1948. godine. Grad Beč dao je svu moguću pomoć filmskoj ekipi: saobraćaj je bio obustavljan, policijske jedinice mobilisane za scene u kojima su bili potrebni statisti, vatrogasci angažovani da polivaju ulice tamo gde je scenario predviđao vizuelne efekte sa presijavanjem. Sa druge strane, sovjetske okupacione vlasti trudile su se da ometaju snimanje koliko god su mogle: u jednom incidentu, vojnik Crvene armije konfiskovao je kameru, pod pretnjom oružjem, asistentu režije, Gaju Hamiltonu.

Mnogo zanimljivije je kasnije svedočenje inženjera zvuka, Džeka Dejvisa, koji je primetio najmanje jednu misterioznu osobu kako se muva oko mesta snimanja. Čovek je navodno bio dodeljen ekipi u poslednji čas, niko ga nije poznavao, niko nije znao odakle je došao, bilo je očigledno da nije iz filmskog biznisa, ali da je svoj posao brzo naučio. Čim je snimanje završeno, iščezao je isto tako misteriozno kako se i pojavio; Dejvis nikada više ništa nije čuo o njemu.

Problema je bilo i sa samom ekipom: u vreme kada je snimanje trebalo da počne, Orson Vels se zabavljao u Rimu pa je kasnio cele dve nedelje; nije hteo da snima scene u kanalizaciji (pa je morao da bude angažovan dubler), ponekad se mešao u režiju (kao svaka zvezda uostalom), pa čak i u scenario (setimo se detalja sa satom sa kukavicom). Režiser Kerol Rid bio je opterećen (neki su posle govorili, zbog ograničenog budžeta a drugi zbog bezbednosti) da snimanje završi što pre, te je zato radio sa tri paralelne ekipe na tri lokacije; očevici su tvrdili kako je, da bi mogao da radi po dvadeset sati dnevno, često koristio drogu Deksedrin; to, možda, može da objasni i one iskošene uglove kamere?

Konačno, 19. decembra 1948, samo par dana nakon što su glumci i ekipa napustili Beč, ponovo je otvorena katedrala Svetog Stefana u centru grada, oštećena u ratu; te večeri, bila je osvetljena reflektorima korišćenim prilikom snimanja. Bio je to oproštajni poklon filmske ekipe gradu koji joj je bio domaćin. Potom su scene u studiju snimane u Londonu, najpre u Ajlvortu pa potom u Šepertonu, od decembra 1948. do marta 1949. U Šepertonu su rekonstruisani bečko Centralno groblje i veliki cirkuski točak na Prateru. Londonska premijera Trećeg čoveka održana je 31. avgusta 1949, bečka – na nemačkom – 10. marta 1950. godine.

***

Treći čovek je, svakako, vrhunski i vanvremenski klasik filmske umetnosti: pažljivi gledalac može da uoči niz tačaka koje ga povezuju sa ključnim filmskim tokovima epohe. Tako je, na primer (mada je poznato da se Grin gnušao Hičkokovih filmova) vidljiv uticaj Hičkoka: scena na predavanju u Britanskom savetu, u kojoj se Martins sučava sa otmičarima koje je poslao Lajm, kao da je pozajmljena iz Trideset devet stepenika; lik kulturnog birokrate Krabina, opet, kao da je reinkarnacija Čartersa i Kaldikota, iz Dame koja nestaje.

Naravno, ima filmskih kritičara koji tvrde kako je Treći čovek, samo na drugom mestu i u drugom istorijskom kontekstu, ponovio neke bitne elemente zapleta koje su već koristili drugi filmovi tog vremena: najpre francuski Pepe Le Moko Žilijena Divivijea, sa Žanom Gabenom u glavnoj ulozi (1937) a zatim i američki Maska Dimitriosa, u režiji Žana Neguleskoa, po istoimenoj knjizi Erika Amblera (1944). U oba ova filma, radnja se događa na egzotičnim mestima (u prvom u Alžiru, a u drugom u Istanbulu) i u oba se zaplet svodi na pokušaj inteligentnog kriminalca da, inscenira sopstvenu smrt, kako bi zavarao policiju koja mu je za petama.

Isto tako, Treći čovek pripada i jednom posebnom podržanru koji se (u nemačkom) ponekad naziva Trümmerfilm (doslovno: film na ruševinama) – tu se, kao scenografija, koriste ruševine posleratnih gradova. Uz nemački Ubice su među nama (Volfgang Štaut, 1946) i italijanski Nemačka godine nulte (Roberto Roselini, 1948) Trümmerfilm je u Trećem čoveku (snimanom, inače, pod jakim uticajem i italijanskog neorealizma i nemačkog ekspresionizma) dobio i svog britanskog predstavnika.

Kada govorimo o uticaju Trećeg čoveka na razvoj svetske kinematografije u drugoj polovini dvadesetog veka, zanimljiva je još jedna podudarnost: u narednih par decenija, skoro cela ekipa angažovana na snimanju ovog filma postaće pravi mali rasadnik kadrova za filmove o Džemsu Bondu! Tako je Bernard Li (koji u Trećem čoveku igra narednika Pejna) bio čuveni M (Bondov šef) u čak jedanaest filmova: od Doktor No (1962) do Munrejkera (1979), da bi ga onda u istoj ulozi nasledio Robert Braun (vojni policajac u sceni potere u kanalizaciji) u naredna četiri (Oktopusi, 1983; Pogled na ubistvo, 1985; Dah smrti, 1987; Dozvola za ubistvo, 1989). Džefri Kin (koji se pojavljuje u epizodnoj ulozi britanskog vojnog policajca) u dva filma o Džemsu Bondu (iz ere Rodžera Mura) igraće ulogu ministra odbrane. A čak dvojica asistenata režije u Trećem čoveku (Džon Glen i Gaj Hamilton) posle će biti režiseri filmova o Bondu – Hamilton u čak četiri!

***

“Stvarnost bez mašte je samo pola stvarnosti”, rekao je jednom najveći filmski režiser dvadesetog veka, Luis Bunjuel. Za “najboljeg špijuna među piscima i najboljeg pisca među špijunima” (kako su savremenici ponekad laskali Grahamu Grinu) stvarnost je uvek bila prošarana: ona je mešavina slepih ulica i neuverljivih istina, nestašnih laži i simpatičnih zbunjenosti, večite tenzije između činjenica i fikcije. U tom smislu je i “Treći čovek” mešavina političkog trilera, čudne romanse, gotske misterije, iskrivljene geometrije i crno-bele poezije.

Film i roman su, konačno, i jedno ozbiljno umetničko istraživanje našeg ponašanja: oni postavljaju i odgovaraju na pitanje zašto mi sebi uopšte pričamo priče? Da stvarima damo smisao; da ih učinimo boljim; da pomirimo inerciju sa radnjom, suočeni sa pretpostavljenim zlom; da proverimo naše konačne lojalnosti; da promenimo svet, malo po malo? Ili sve to zajedno? Završna, duga, scena u filmu, u kojoj, posle druge sahrane Harija Lajma, Ana Šmit izlazi sa bečkog groblja i korača u pravcu kamere, u belinu svetlosti, izlazeći na kraju iz kadra i ostavljajući Martinsa za sobom, kao da daje odgovor na ovo pitanje.

Ta scena, zapravo, ljušti sve moralne pretenzije koje je gledalac, možda, i mogao da ima: one o prijateljstvu, dobroti i poštenju. Anin integritet je netaknut, Martinsov je iščezao. On je izdajnik i ubica, nije uspeo da ukrade Harijevu ljubavnicu, nije uspeo da promeni svet, niti da učini bilo šta vredno pomena. On je jedino izdao, i konačno ubio, svog najboljeg prijatelja – pa makar taj čin tumačio i kao ubistvo iz milosrđa ili izvršenje naređenja. U toku čitavog filma, Martins je tražio senku Harija Lajma da bi na kraju pronašao svoju sopstvenu, ali u jednoj novoj, iščašenoj stvarnosti.

Scena je, takođe, i višestruko simbolična i za međusobni odnos pisca, Grahama Grina, i njegovog idola i modela, Kima Filbija. Kao da je pedeset godina njihovog poznanstva – tačno pola tog kontroverznog dvadesetog veka – stalo u sto osam minuta filma ili na sto dve strane knjige. Na kraju su njih dvojica samo prošli jedan pored drugog, kao Ana pored Martinsa i – baš kao i svi prokleto dobri špijuni – sve svoje neotkrivene tajne odneli sa sobom u grob. Svima nama – gledaocima i čitaocima, savremenicima i potomcima – ostavili su da samo nagađamo i zamišljamo ono što nam nije bilo dato da vidimo ili pročitamo.

“Prošlost je strana zemlja; oni tamo stvari rade različito.” – napisao je jednom prilikom engleski književnik Lesli Pol Hartli. Svaki put kada ponovo gledamo ovaj film, mi u njemu – fresci jednog vremena kojeg više nema – uočavamo po neki novi detalj: od muzike, preko ugla kamere, osvetljenja, sitnih detalja u dijalogu, pa sve do razvoja psihološke tenzije između junaka i njihove unutrašnje transformacije. U ovom tekstu, film smo istraživali na jedan drugačiji, nov i poseban način: kao komunikaciono sredstvo, instrument za prenošenja kriptične poruke.

I u tom smislu, Treći čovek predstavlja vanvremenski, i literarni i kinematografski, klasik, jer su kriptične poruke u svetu špijunaže – u čijoj orbiti je ovaj film ostao do dana današnjeg – isto tako vanvremenske. Pronaći staru špijunsku šifru, razbiti je i objasniti, uvek je poučno – i to ne samo za objašnjavanje prošlog trenutka, ili razumevanje sadašnjeg, nego i za predviđanje onog koji će tek doći.

Baš kao što je to u svojim stihovima lepo dočarao T.S. Eliot:

“Vreme sadašnje i vreme prošlo,

Oba su prisutna u vremenu budućem.”

***

TRILATERALNA KOMISIJA U SRBIJI

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Jovanu Kovačiću, slobodnom čoveku na dobrom glasu, čuvaru tajni i majstoru iluzije. Za trideset godina, koliko se poznajemo, Jovan je – baš kao i svi mi – nekada bio više, a nekada manje uspešan, ali je uvek oko sebe ostavljao taman dovoljno misterije da se od nje vremenom nataloži patina legende. A, kako je to mudro primetio Leonardo da Vinči, “vreme je uvek dovoljno dugo za one koji su spremni da ga iskoriste”. Neki čitalac ovog teksta će se, izvesno, sada zapitati: a kakve uopšte veze Jovan ima baš sa ovom pričom? Pa, i on je filmofil.