“Pogled krvi gomili rađa žeđ više

Kao što prva vinska čaša dugoj zabavi vodi”

(Lord Bajron)

***

“Vladavina rulje je nemirno more za državni brod; svaki vetar govorništva uzburka vodu i skrene ga sa njegovog toka. Ishod takve demokratije je tiranija ili autokratija; rulja toliko voli laskanje, toliko je gladna meda, da se na kraju nalukaviji i najbeskrupulozniji laskavac, koji sebe zove “zaštitnikom naroda” uspinje na vrhovnu vlast.”

“Lumpenproletarijat, ta pasivna trulež najdonjih slojeva starog društva, biće delimično ubačen u pokret … revolucijom, ali će se po čitavom svom životnom položaju radije dati potkupiti za reakcionarna rovarenja.”

Ne, ova dva komentara nisu opisi događaja iz naše svakodnevice; nije ih napisao neki talentovani novinar, esejista ili publicista iz Turske, Mađarske, SAD ili Srbije. Između njih se nalazi čitavih dvadeset vekova. Prvi je – pre dvadeset dva veka – napisao Platon, u “Republici”, a drugi – pre dva – Marks u “Manifestu Komunističke partije”. Zašto, onda, naša stvarnost danas liči na neku opskurnu laboratoriju za Platonovu i Marksovu distopiju? Kako to da rulju i lumpenproletarijat nismo ostavili u mračnim odajama istorije, zajedno sa vešticama, inkvizicijom, trgovcima robljem, magijskim obredima i ostalim ružnim slikama iz prošlosti? Šta ti kosturi iz romana odjednom ponovo traže među nama, i to u dvadeset prvom veku, kada imamo najviše znanja, i najviše tehnološkog napretka u odnosu na sve ljude koji su živeli pre nas?

Jedan deo odgovora na ova pitanja leži u površnosti naših liberala: oni su polako postajali lenji kada je trebalo kritički promišljati istorijske izazove rulje. Slavili su “vlast naroda” onda kada je ona pretila režimima koje nisu odobravali – na primer, onim na Bliskom istoku – i okretali glavu na drugu stranu da ne vide ekscese onih za koje su smatrali da su na pravoj strani istorije, kao prošle godine u Portlandu, u SAD.

Invazija Kapitola u Vašingtonu – zgrade koju su generacije Amerikanaca, već dva veka, volele da zovu “hramom demokratije” – podsetila je, međutim, čitav svet na opasnost igranja vatrom. Bilo je, dabome, jako naivno pretpostaviti da će “narod” ostati uvek na onoj lepoj strani političkog spektra; levi i liberalni protesti neizbežno generišu i one desne i populističke. Za takav zaključak nisu nam potrebne društvene nauke – istorija, pravo ili sociologija – dovoljna je i čista fizika: Treći Njutnov zakon, onaj o akciji i reakciji. Isto tako, bilo je naivno i očekivati da će rulja sama postaviti granice svoje mržnje: u njenoj prirodi je da bude nekontrolisana. Ali, kada to, zašto, gde i kako, narod tačno postaje rulja?

II

Kaput u mnogo boja

Politički filozofi se ovom temom, manje ili više konstantno, bave – videli smo – već preko dva milenijuma. Predmoderni teoretičari nikada nisu prestajali da upozoravaju da će “višeglavo čudovište” jednom da zgazi uspostavljeni poredak. Čak su i liberalni mislioci bili zabrinuti da, u nekom trenutku krize, demokratija može da sklizne u “ruljokratiju”. Oni su tvrdili da volja naroda mora biti ograničena kombinacijom ustavnih garancija (individualna prava i mehanizmi podele vlasti) i građanske kulture. Oni mudriji među njima dodali bi i upozorenje da će popuštanje ovih ograničenja nužno transformisati demokratiju u vladavinu rulje.

Prvo veliko delo političke filozofije – Platonova “Republika” – bilo je, jednim delom, i lucidna meditacija o zlu vladavine rulje. Platon je – a to zna svako ko je pročitao neko od njegovih dela – smatrao demokratiju kao tek nešto malo više od vlasti rulje pod drugim imenom. Možda, eto, bez nasilja (bar na početku) ali sa istom konstrukcionom greškom: nedostatkom bilo kakve kontrole impulsa. On je građane u demokratiji često poredio sa kupcima u radnji, koji vide “kaput u mnogo boja” i kupe ga, samo da bi potom otkrili kako se kaput raspada čim se obuče nekoliko puta. Primetio je, sasvim mudro za doba u kojem je živeo, da su demokratije sklone da, uvek iznova, testiraju granice zdravog razuma.

Platon je takođe tvrdio da će se demokratije neizbežno degenerisati u anarhije, jer će siromašni da pljačkaju bogate, a njihova rasipništva voditi u bankrote. Anarhija, opet, vodi u vlast tirana: nasilnici i zlostavljači su uvek vešti kad apeluju na najgore instinkte rulje, jer su u tim apelima iskreni – njih vode njihovi najgori instinkti. Šta je onda Platon predlagao, kao efikasno sredstvo protiv raznih Trampova, Vučića, Orbana i Erdogana svog vremena? Smatrao je da je održiva alternativa vlasti rulje uspostavljanje tzv. kaste čuvara: filozofa, treniranih od detinjstva da potpuno kontrolišu svoje instinkte i uvek stavljaju mudrost ispred emocija. Duboka država, kako bismo mi to danas nazvali.

Aristotel – Platonov učenik – razlikovao je tri podjednako legitimne forme vladavine: monarhiju, aristokratiju i demokratiju. Nijedna od njih nije idealna, a najbolji izbor, smatrao je, uvek zavisi od konkretnih okolnosti vremena i prostora. Svaka od ove tri forme, po Aristotelu, ima i svoju tamnu stranu: kraljevina – tiraniju, aristokratija – oligarhiju, a demokratija – vlast rulje; svaka od njih, ako joj se dozvoli da bude nekontrolisana, nužno će se degenerisati u tu tamnu stranu. Demokratija će tako, tvrdio je Aristotel, postati vladavina rulje onda kada imućni prisvoje bogatstvo društva. Praktičniji mislilac od Platona, Aristotel je verovao da postoje dva praktična recepta kojima se sprečava degeneracija demokratije u ruljokratiju: jedan je mešavina elemenata monarhije i aristokratije, kojom se ograničava volja naroda; drugi je stvaranje velike i jake srednje klase, čiji je interes održanje društvene stabilnosti.

U narednim vekovima su politički filozofi, uglavnom, prepisivali i prerađivali ovih nekoliko misli dvojice svojih velikih prethodnika, uz povremene lucidne ideje. Tako je Makijaveli spekulisao da će “pametni prinčevi” znati da izvuku korist iz haosa – ako rulju instrumentalizuju, upotrebe je kao borbeno oruđe, ovna kojim će udarati po režimu koji se raspada. Ali, uglavnom, konzervativne elite su bile sasvim zadovoljne sa verbalnom demonizacijom. Srednji vek i rano moderno doba doneli su nam niz živopisnih imena za narod: “višeglava zver”, “svinjsko mnoštvo” ili mobile vulgus (lat. promenljiva masa) – izraz iz kojeg je, kasnije, nastala i današnja engleska reč za rulju: mob. Ta vremena donela su i niz praktičnih – i nesumnjivo ciničnih – saveta kako da se anarhične energije skrenu na bezopasne zabave – od kojih je, i dalje, najpoznatija stara rimska izreka “hleba i igara”.

Sve se ovo, međutim okrenulo naglavačke sa krajem osamnaestog veka kada su dve velike revolucije – najpre američka, a onda i francuska – potpuno promenila dotadašnja dominantna shvatanja o vlasti rulje.

III

Priča o dve revolucije

Storming of the Bastille - Wikipedia

Na samom početku, uzbuđeno idejama Voltera, Rusoa i Didroa, mnogo mislilaca tog vremena slavilo “moć naroda”, oslobođenu Francuskom revolucijom. U odgovoru na ovu vrevu epohe, poeta engleskog romantizma, Vilijam Vordsvort, ostavio nam je stihove:

“Blaženo je bilo u toj zori živeti

Ali biti mlad značilo je u raju biti.”

Mnogo njih je, ipak, promenilo mišljenje kada su otkrili da je revolucija – daleko od toga da je samo oslobodila prirodnu dobrotu i vrlinu čoveka – oslobodila i njegove unutrašnje demone. Oni koji su ostali verni idealima oslobođene Bastilje, uprkos krvavom sečivu giljotine i Terora, taj stav su racionalizovali kroz dva argumenta: prvi, da je stari režim odgovoran za nasilje, jer je stvorio toliko prigušene mržnje; i drugi, da se čovečanstvo nikada ne može unaprediti bez krvoprolića. Tako je, na primer, britanski radikal Tomas Pejn, ostao istinski vernik Revolucije – uprkos činjenici da je i sam bio zatočen desetak meseci za vreme Robespjerovog terora i da je sopstveni život sačuvao samo slučajnom omaškom zatvorskog čuvara: beli krstić kredom na vratima ćelije – znak da će vrat njenog stanara sutra ujutro imati randevu sa sečivom giljotine – nepismeni čuvar je, zabrojavši se, upisao na vrata susedne ćelije.

Francuska revolucija je, isto tako, porodila i jednu robustnu, upornu i ponekad intelektualno vrednu kritiku vladavine rulje – najpre u knjižici Edmunda Berka “Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj” (objavljenoj pre nego što je Robespjerov Teror dostigao vrhunac), a potom i u čitavom nizu tekstova, različite saznajne i teorijske vrednosti. Berk je tvrdio da rulja ima kolektivnu psihologiju koja je čini jedinstvenom po opasnosti. Ona je “monstruozna mešavina svih stanja, jezika i nacija”; sladi se “divljim odbacivanjem”“užasnom vikom”, “piskavim kricima” i “neizrecivim grozotama furija pakla”. Ona se toliko zanese svojom “pravedničkom krvožednošću” da čak i sasvim obične, normalne ljude može da pretvori u monstrume. Berk je tačno predvideo da će se revolucija nastaviti u masakru hiljada ljudi (uključujući kralja, kraljicu i veliki broj sveštenika) i završiti u diktatoru koji će ponovo uspostaviti red i poredak – i biti dočekan kao spasilac. U vreme kada je Berk završio ovaj tekst (1790) Napoleon Bonaparta je imao tek dvadeset jednu godinu, čin konjičkog poručnika i na rodnoj Korzici i dalje nije znao kome da se priključi u kompleksnom građanskom ratu na ostrvu: rojalistima, revolucionarima ili nacionalistima.

Berkove proročke misli kasnije su potvrdile i mnoge druge revolucije: od onih u Francuskoj (1848. i 1871.) preko ruske 1917. do kubanske 1958. godine. Ali “život nije što i poljem preći” (kako je skoro dva veka kasnije pisao nezaboravni Pasternak) i sve te revolucije, uprkos povremenim ekscesima rulje – ili možda baš zahvaljujući njima? – gradile su jedan drugi, moderniji i pravedniji svet. Podanici su prvo, u divljim eksplozijama gneva, postajali rulja, da bi potom sazrevali na novom, višem nivou svesti i pretvarali se u političke narode. Svet u kojem živimo danas – i nesavršen kakav jeste, bolji od svih ranijih svetova – više možemo da dugujemo revolucijama nego evolucijama.

Ovde nas, međutim, zanima jedna druga stvar: kako je to američka revolucija uspela u onome u čemu francuska i njeni potomci nisu? Kako je odagnala opasnost od “zbrke i neumerenosti mnoštva”, na koji je upozoravao Berk? U Federalističkim spisima (ovaj koji citiramo, broj 55, napisao je ili Džems Medison ili Aleksander Hamilton – nikada nije tačno utvrđeno) autor je posebno oštar prema opasnosti da loše zamišljene institucije preokrenu čak i razumne građane u “lajavu rulju”:

“Čak i da je svaki atinski građanin bio Sokrat, svaka atinska skupština bi i dalje bila rulja.”

Očevi osnivači SAD tvrdili su da demokratija može da izbegne sudbinu ruljokratije samo ako je od početka obuzdana serijama ograničenja kojima se kontroliše moć naroda. Tako su, recimo, prvi podelili vlast na različite grane – zakonodavnu, izvršnu i sudski – kako bi obezbedili da je niko ne prigrabi previše. Građanima su data široka ustavna prava koja mogu da vrše kao pojedinci – nezavisno od toga da li se, u nekoj konkretnoj situaciji, nalaze u većini ili u manjini. Senatorima su dati šestogodišnji mandati, kako bi se se njihov položaj zaštitio od trenutnih hirova rulje; isto tako, njih – iako je to sa vremenom postala formalna procedura – imenuju zakonodavna tela pojedinih država, na osnovu rezultata izbora. Sudije Vrhovnog suda se imenuju na doživotan mandat – što im daje dovoljnu garanciju da ih više niko iz drugih grana vlasti, nikada, ne može smeniti ako ne bude zadovoljan nekom njihovom presudom.

IV

Dugi marš demokratije

Liberty Leading the People - Wikipedia

Kroz revolucije i ratove, na ulicama Pariza i u brdima Grčke, vladajuće elite sveta devetnaestog veka pomirile su se – koliko god nevoljno i gunđajući – sa činjenicom da je demokratija talas budućnosti, i da se novim materijalnim svetom (kao što ih je mudro upozorio Marks) ne može više upravljati iz starog sveta ideja. Međutim, kako surfovati na tom talasu, u velikoj meri je zavisilo od njihovog odnosa prema rulji. Optimisti su smatrali da proširenje biračkog prava nije samo ispravan potez po sebi, nego i lukav potez kojim se rulja umiruje. Bendžamin Dizraeli je, na primer, smatrao da glasanje asimilira nezadovoljne: baš kao što posedovanje sopstvene imovine čini ljude treznijim i odgovornijim vlasnicima, tako i vršenje demokratskih prava – glasanje – njih pretvara u odgovorne građane.

Pesimisti su, nasuprot tome, smatrali da je najbolji način da se rulja zaustavi stalno odlaganje promena. Većina pripadnika britanske vladajuće klase tog doba verovala je da demokratiju treba uvoditi postepeno, u pažljivo odmerenim fazama, kao kad se daje lek: na kašičicu. Na taj način, mislili su, biće moguće napraviti jasnu razliku i između poštovanja dostojne srednje klase i gornjih slojeva radničke klase – koji će svi glasati odgovorno jer poseduju privatnu imovinu – i klasa koje “nisu dostojne poštovanja” , svih onih nesrećnika iz Dikensovih romana, koji nemaju ništa i – budući da nemaju ništa – skloni su opijanju i raskalašnom životu. Džon Stjuart Mil, jedan od najvećih političkih filozofa tog vremena, verovao je da je rešenje u sistemu tzv. “varijabilnog glasa”: svaki čovek imao bi po jedan, tzv. “garantovani glas”, ali bi se – zavisno od obrazovanja, poreske snage i položaja u društvu – pojedini dobijali i dodatne glasove – sve do ukupno tri ili četiri, bar prema ovoj Milovoj formuli.

A Valter Bejgho (urednik londonskog Ekonomista 1861-1877 i čovek koji je celog svog života bio opsesivno zabrinut opasnošću sloma društvenog poretka) predlagao je i inventivno novo rešenje: da se monarhija iskoristi kao neka vrsta narodnog, popularnog pozorišta, u kojem će se se mase istovremeno i zabavljati, ali i gde će se njihova pažnja planski odvlačiti od skrivenih koridora, mesta na kojima se vrši ona “stvarna moć”.

***

Ova vrsta pesimizma je, ipak, izašla iz mode odavno: prvo su Drugi svetski rat i poraz nacizma otvorili dugu epohu demokratskog samopouzdanja; zatim je pad Berlinskog zida otvorio novu fazu, demokratske euforije. Samo mali broj pesimista nastavio je – kao neki ekskluzivni klub đavoljih advokata – da upozorava kako demokratije – baš kada se nađu na vrhuncu svog uspeha – i dalje mogu da se degenerišu u vladavinu rulje, ako zapostave zdravlje svojih političkih institucija i svest o građanskoj kulturi.

Tako je američki sociolog, Sejmur Martin Lipset, podsećao na Aristotelovu misao, kako zdrava demokratija zahteva široko zasnovan prosperitet i viziju mnogo ljudi u bolju budućnost. Harvi Mansfild, politički filozof, oživeo je Tokvilovu brigu da će “građanska dekadencija pokvariti demokratiju”. Samjuel Hantington je, opet, upozoravao na “demokratsko preopterećenje”, odnosno na situacije u kojima previše interesnih grupa očekuje previše od države, što vodi u “demokratsko razočaranje” jer država ne može da ispuni svoja obećanja – koja se stalno povećavaju.

Nakon dve velike krize u poslednjoj deceniji – najpre ekonomske (2008) a potom i migrantske (2015) – broj pesimista se naglo povećao. Iskustva zemalja kao što je, recimo, bio Egipat u toku Arapskog proleća (2011) potvrdila su upozorenja da – bez jakih institucija države – demokratija može da pokleke pred vladavinom rulje. Izbor Donalda Trampa – rijaliti TV zvezde i globalnog proroka vladavine rulje – otvorilo je i vrlo ozbiljna pitanja o zdravlju američkog političkog režima, ali i ne samo njega. Ta pitanja su se, prirodno, samo nastavila na niz sličnih koja su se postavljala već od početka prošle decenije: u Turskoj, Poljskoj, Srbiji, Mađarskoj, Brazilu, Filipinima, ali su – iz različitih razloga i motiva – nekako uvek gurana pod tepih pre nego što bi se na njih potražio ozbiljan teorijski i filozofski odgovor i formirala održiva politička alternativa.

Može li demokratija preživeti ako televizijski kanali, novine i društvene mreže zarađuju basnoslovan novac u trgovinu lažnim vestima i jeftinim emocijama? Ili ako bogati ljudi ulažu neograničene iznose da bi politički proces oblikovali po svojoj želji? Ili ako društvo postane beznadežno polarizovano na superklasu i demoralizovani lumpenproletarijat? Ili ako se – zarad apstraktne slobode govora – izbriše granica između istine i laži?

Izgleda da događaji sa početka ove decenije daju nedvosmislen odgovor na sva ova pitanja – ne.

Doba demokratske naivnosti, preterane tolerancije prema svakom drugačijem mišljenju i bojažljivosti u borbi za sopstveno, zauvek je završeno operetskim pokušajem puča u američkom Kapitolu, 6. januara ove godine. Demokratija, i dalje, može da bude najbolja zaštita od vladavine rulje – kako su nas to liberalni demokrati učili vekovima. Ali, ona može da bude uspešna jedino ako društva koja je primenjuju ulože dovoljne napore da ojačaju svoje institucije: one su te koje će, kao vredni noćni čuvari, sprečavati isuviše velike nejednakosti, obezbeđivati da svi birači imaju pristup objektivnim informacijama, krotiti moć novca u politici, ponovo uspostavljati ustavne i zakonske garancije da nijedna grana vlasti ne može prigrabiti ovlašćenja onih drugih.

Baš te institucije će, u krajnjoj liniji, biti i ona poslednja brana koja će sprečiti (ili neće) da se pojave razni mentalni bolesnici, egzibicionisti, proroci teorija zavere, šamani QAnon kultova, samozvane mesije, ili naprosto obične bitange – i proglase se onim “zaštitnicima naroda” o kojima je Platon pisao u Republici, i čijim smo mudrim rečima i započeli ovaj tekst.

U suprotnom, ako demokratije preteraju u političkoj korektnosti vlast naroda će, zaista, postati vladavina rulje i stabilni demokratski poredak, koji veći deo sveta poznaje, bar od kraja Drugog svetskog rata na ovamo, istorija će zabeležiti samo kao izuzetak od pravila, kratak kuriozitet. Svaki narod može, u trenucima kriza i nevolja, da privremeno postane rulja – ali to ne znači da će baš svaka rulja dobiti šansu da ponovo postane narod.

Jer, kako je jednom napisao Čarls Dikens:

“Rulja je obično stvorenje vrlo misterioznog postojanja, posebno u velikom gradu. Odakle dolazi ili kuda ide, malo ljudi može reći. Sakupljajući se i razilazeći se s jednakom iznenadnošću, teško je pratiti njene različite izvore kao i samo ušće; niti se paralela ovde zaustavlja, jer ni sam okean nije nepostojaniji i neizvesniji, strašniji kad se probudi, nerazumniji ili okrutniji.”