Living Still Life Surrealist Dali Painting Painting by Salvador Dali

“Ми не припадамо себи више него што нам припадају ствари које су наша својина. Ми нисмо створили себе, стога не можемо ни бити изнад себе. Ми нисмо своји господари. Ми смо божја својина. Није ли наша срећа управо у таквом погледу на ствар? Је ли икаква срећа или утеха сматрати да припадамо самима себи?”

Олдос Хаксли, Врли нови свет (1932)

Тумарајући пустим улицама старог средњовековног језгра, човек је покушавао да се сети: када је тачно, по први пут, чуо ту реч? Воде две велике реке лењо су се спајале у загрљај, дубоко испод зидина које су га чекале на крају његовог пута: да ли је то можда било онда када је први – и једини – пут питао родитеље како су му дали његово име?

“Ах, па твоје име је одредио Алгоритам.”

Дечаку од пет година није било баш јасно шта – или можда ко? – је то Алгоритам и зашто је његово име одредио баш тај непознати, а не његови тата и мама – али њих двоје су и на то већ имали спремно објашњење:

“Алгоритам зна све о свима нама, још од најранијих дана. Он је сачувао и оно што смо ми одавно заборавили, записао све наше срећне и несрећне тренутке, зна чак и жеље које сами себи не смемо да признамо. Алгоритам је тако препознао да је за нас двоје Исидор најлепше име на свету.”

Када је пошао у школу, његово име и презиме – Исидор Бродски – већ је писало на таблици, на левој страни друге клупе у реду до прозора, месту унапред одређеном да буде његово. Још није знао да чита, и зато је на таблици била и његова мала слика. То место је – баш као и оно мале пегаве девојчице која је седела до њега – одредио Алгоритам. Он га је водио и кроз школовање, бирао му књиге за лектиру, прегледао задатке и давао оцене.

Било је, свакако, и нечег јако практичног у томе: сви ти људи са којима је у школи, а и касније у животу, долазио у додир нису били ни криви, а ни заслужни, ни за шта што му се догађало – па зато није имао ни разлога да према њима ишта осећа, ни мржњу ни захвалност. Сви они су само спроводили оно што је већ одлучио Алгоритам – били су само неутрални, технички, извршиоци једне више и неупитне воље.

***

The Colourful Career of Salvador Dali | Ken Bromley Art Supplies

А према излазу из старе тврђаве, одавно претворене у парк, ужурбано пролазе последњи шетачи за тај дан. Исидора као да нико од њих не види, али он за то изгледа више не мари – као да се у смирај овог сасвим неочекиваног дана и сам коначно привикао на сопствену, изненадну, невидљивост.

Када је завршио са школовањем, присећао се даље, Алгоритам је одредио род, гарнизон и јединицу у којима је одслужио војни рок, затим му нашао и прво радно место – асистента флауте на Музичкој академији – одредио тренутак у којем ће изаћи из родитељског дома, мали изнајмљени стан у којем ће провести прве самачке године, темпо свих даљих напредовања, све грипове и прехладе, чак и рутинску операцију на жучној кеси и један омањи саобраћајни удес.

“Ослобођен терета сталног доношења одлука, грађанин Новог доба може да посвети све своје умне и физичке способности добробити заједнице.” – писало је у Приручнику, који се аутоматски отварао сваки пут када би корисник (овим вишезначним појмом ћемо се касније детаљније бавити) укључио свој телефон.

Алгоритам је одредио да Исидор, у свом младићком добу, буде са пет девојака пре него што се коначно оженио: две плавуше, једном црнком и још две неодређене, помало шућмурасте, боје косе. Неки младићи имали су и по десет, неки само по једну, а неки су опет прва љубавна искуства учили са другим младићима – Алгоритам је за свакога непогрешиво знао шта му највише одговара.

“Четири би ми би било мало, шест превише.” – сећао се професор Бродски – “Алгоритам је био у праву.”

Сав новац који је у току живота зарадио, Исидор је држао на рачуну у банци коју никада није видео. Како се звала та банка? То чак ни сада, у својој седамдесетој години, није знао. Постојала је, уосталом, само једна једина банка, њом је управљао Алгоритам, свакоме је рачун био је доступан на телефону, порезници више нису постојали јер је Алгоритам – својом непогрешивом прецизношћу – одређивао колико ко и када треба да плати порез, и тај новац сам преносио на рачун државе.

“И када сам упознао Изабелу, знао сам да ће ми бити жена. Као што је и она знала да ћу ја бити њен муж. Обоје смо од Алгоритма добили такво обавештење: једно другом најбоље одговарамо.”

Пре много деценија, док је професор још био млад, било је људи који су тврдили како је некада, док није било Алгоритма, све то било много узбудљивије: постојали су, тврдили су, завођење, флерт, читаве игре које су мушкарци и жене играли, како би дошли у ситуације у којима би обавили репродуктивну функцију своје врсте. Сада свега тога више није било, а људи који су се тога сећали већ су одавно мртви.

“Физичке, психичке и сексуалне карактеристике сваке јединке, забележене из претходних опсервација, сачуване су, обрађене и систематизоване у Алгоритму. Комбинацијом ових података, добијају се идеални парови, чије је потомство генетски савршеније од својих родитеља.”

Да ли је Исидора понекад мучило питање ко од његових суграђана – или сународника, или људи уопште – ради у Алгоритму? О да, наравно. Али нико, никада и нигде није упознао ниједног таквог човека. И како ово питање није било могуће никоме поставити, тако на њега нико није могао ни да одговори. Некако, полако се уврежило схватање да је Алгоритам самодовољан: њему нису потребни никакви људи да га опслужују (напротив: он опслужује људе!), цео сложени процес конверзије енергије у рад обавља сам, податке са милијарди телефона, телевизора, сигурносних камера, компјутера, оних великих и оних малих – све то Алгоритам сам похрањује, процесира, употребљава…

***

Amazon.com: The Elephants - Salvador Dali Artwork Art Print Abstract  Picture for Living Room Wall Decor

Још откако зна за себе, Исидор је све своје интеракције са Алгоритмом – а оне су биле практично свакодневне – попут свих других грађана, обављао преко Налога. Налог је био јединствена и свеобухватна електронска апликација преко које је њен корисник комуницирао са својим пријатељима, заказивао им састанке ове или оне врсте, обављао новчане трансакције, молио се неком од својих богова, гледао ТВ програм, читао књиге или гледао слике по музејима, учио у својој школи и радио на радном месту, наручивао разне робе које су му из великих складишта доносили кући, пратио временску прогнозу или се кладио на резултате коњских трка, фудбалских утакмица и свега другог на шта се људи, одувек, кладе.

Налог је, у ствари, био alter ego корисника: неко је чак могао да замисли Налог без корисника (у стварности, постојали су и налози чији корисници нису ни били живи људи) али нико није могао да замисли човека без налога – односно неког ко не би, истовремено, био и корисник! Човек без Налога сматран је грешком, наказом, опаснoм и асоцијалнoм јединком, и налазио се под тајном присмотром као потенцијални терориста, анархиста, психопата или криминалац. Зашто би неки нормалан и поштени грађанин имао разлога да избегава свој Налог?

Налог би, тако, пратио свог корисника – од најранијих дана живота, па све до оних последњих. Са смрћу човека, Алгоритам би аутоматски гасио и његов Налог: он не би био потпуно избрисан, наравно – остао би као сведочанство о земаљским данима његовог корисника – али би се замрзао: његове интерактивне функције су престајале и, уоквирен црном бојом, био би јасно означен као тзв. меморијални налог, тако да нико више не би могао да његовог некадашњег корисника случајно замени са неком живом особом. Хардверску смрт – тела пратила је тако и она софтверска смрт – Налога.

И онда се, одједном, баш то и десило! Налог Исидора Бродског и тог јутра је освануо на екрану телефона – али по први пут замрзнут и уоквирен црном бојом!

“То је очигледно нека грешка!” – био је убеђен још поспани професор флауте – “Па ја сам још жив?”

Исидор је у купатилу пажљиво загледао и опипавао делове свог тела испред огледала: косу, очи, уши, уста, руке, груди, стомак, гениталије, ноге. Људско тело није превелико и за пар минута је његов мали оглед потврдио оно у шта од почетка није ни сумњао: сваки део свог тела осећа, баш као и претходне вечери, сваки од њих савршено функционише, ништа га не боли – он значи јесте жив. Али, зашто онда Налог показује другачије?

Можда је, ипак, Алгоритам нешто погрешио?

Нешто касније, одједном, ни телевизор ни тостер нису више радили: шта ће мртвом човеку кабловска телевизија а посебно тост за доручак? Некако истовремено, и на екрану телефона појавило се обавештење: стање на његовом банковном рачуну је нула, а средства која је ту још до јуче имао, Налог је аутоматски трансферисао његовом сину и ћерци, у једној далекој земљи, као законским наследницима.

Покушао је да их позове: без новца на рачуну, неће моћи да наручи храну из продавнице за тај дан, а ако је не наручи, неће имати шта да једе. Али, ни телефон више није радио: овај претплатнички број је трајно искључен, због смрти корисника, по обавештењу број тај и тај…

Изашао је бесно из стана: отићи ће код надлежних у Алгоритам и са њима ће то већ расправити! Како они могу живе људе да прогласе мртвим! Дужни су да исправе грешку и то уз извињење! Онда се тужно сетио да не зна где да оде – јер нико, никада, није био у просторијама Алгоритма. Можда оне стварно и не постоје? Ако је Алгоритам виртуелан, онда су и просторије, чиновници, апарати за кување кафе и фикуси – све оно што су, у древним временима, имале канцеларије – сада излишни! У неким уџбеницима историје, сећао се, писало је да је та револуционарна технологија смањила трошкове и повећала људско богатство…

Зато је, уместо у виртуелне канцеларије Алгоритма, професор Бродски отишао у оне стварне: општину и полицијску станицу. Збуњене службенице упорно би у компјутер укуцале број његовог телефона и сваки пут добијале исти тврдоглави одговор: корисник Бродски, Исидор преминуо је у среду, дана 27. јануара … те се примењују имовинско-правне, статусне и санитарне процедуре превиђене за случајеве…

“Да ли ћете ви више веровати компјутеру или својим очима!” – на крају овог малог путешествија, професор флауте више није био очајан, него љут.

“Више ћу веровати својим очима које гледају у екран компјутера, него у докону шаљивџију испред мене! Ко зна ко сте ви и шта све можете да будете, али свакако нисте Исидор Бродски, јер мртви људи не ходају по граду, не говоре и не терају шегу.” – била је љута и службеница – “Уосталом, ако баш мислите да је Алгоритам погрешио, решите то са њим, тамо…”

Са последњим – помало злобним – речима, службеница је руком показала у вис, у неком јако неодређеном правцу, где је (или је тако бар она мислила) требало да се налази Алгоритам. Исидор је знао да више нема где да оде – ако неко у Алгоритму сам не увиди своју грешку, он ће заувек остати мртав, иако је жив. Али, да ли Алгоритам икада греши?

На крају, већ без неке посебне наде и онако, више реда ради, отишао је и до старе цркве на ободу парка. Исидор није био неки велики верник и ретко је – сем на празничне дане – одлазио у цркву, али је свештеника знао из виђења… Кад су му се очи привикле на мрак у празном црквеном холу, спазио је младог човека у црном који је пажљиво гледао у телефон:

“Раб божји Исидор Бродски… Упокојио се у Господу према обавештењу Алгоритма дана двадесет седмог јануара лета господњег… За детаље погребне церемоније уписати код…”

“Ја сам жив! Ово је грешка!” – завапио је Исидор – “Жив сам! Оче, погледајте ме!”

Свештеник је подигао главу са екрана телефона: гледао је кроз њега. Није био чак ни превише зачуђен:

“А можда Ви, заправо, све време сањате све ово? Ако Алгоритам каже да сте мртви, а Ви упорно идете по граду и тврдите да нисте, једино логично објашњење је баш то: Ви сте мртви – као што лепо пише на екрану мог телефона – а само сањате да сте живи? Уосталом…” – свештеник је помало резигнирано слегнуо раменима – “… да сте стварно живи, имали бисте активан Налог, зар не?”

“А можда ћете, оче, лакше поверовати да је Алгоритам једном погрешио него да се један човек који сања и један будан човек сусрећу у вашој цркви, па још међусобно и разговарају, бивајући обојица истовремено и на јави и у сну?”

“Помилуј Господе и спаси ме искушења ђаволових.”

Свештеник је знао – а и Исидор је то био начуо – да Луцифер понекад шаље своје слуге, у облику живих људи, који стављају човекову веру на кушњу – тврдећи да је Алгоритам погрешио. Иако се то, наравно, никада и нигде није догодило јер сваки добар верник, баш као и сваки добар грађанин, одлично зна да је Алгоритам непогрешив.

Исидор је имао два избора: да прихвати да је ђаво, или да прихвати да је мртав. Било шта друго значило би да је Алгоритам погрешио, а та јерес би за њега било много, много, опаснија.

***

Top 5 Salvador Dali Paintings - Top 5 Must

На самој уској ивици високих зидина тврђаве, гледајући испод себе сплет железничких трачница како се пресијава под последњим зрацима залазећег сунца, сада хода професор Бродски. Већ је уморан и гладан, телефон му је искључен, новца којим би купио храну на рачуну више нема, а зна и да не може да се врати у свој стан. Чим буде прислонио бар код са екрана телефона на оптички читач на брави, уместо уобичајеног зеленог светла појавиће се црвено – као када картица госта за улазак у хотелску собу аутоматски истекне у подне последњег дана боравка. Јер, зашто би се мртви људи уопште враћали у своје станове, њихово ново место боравка је ваљда на гробљима?

“Али, да сам стварно мртав, дакле да Алгоритам није погрешио, моје тело би негде лежало непомично, а онда би неки људи добили електронски налог да дођу на место где се оно налази. Да га прегледају, установе смрт, потпишу електронску смртовницу. Неки други би то тело окупали, обукли и ставили у сандук; неки трећи би све то утоварили у возило и одвезли у централну градску мртвачницу, одакле би га сутрадан неки четврти однели до предвиђене локације, пети би ископали рупу у земљи и онај симпатични млади свештеник би обавио свој посао…”

Процедура које се Исидор присећао била је детаљно предвиђена упутством Алгоритма број 313-03 за поступање са телима мртвих људи. Та процедура се сада није, међутим, догађала: не само да нико од свих тих људи није долазио, него и његово тело није лежало непомично. Напротив, било је врло живахно, кретало се около, свађало са разним људима, размишљало и било већ помало гладно.

“То је зато што сам ја жив, ја сам јебено жив, нисам мртав и не могу да ме живог сахране! Десила се грешка, Алгоритам је погрешио!”

Софтверски, Исидор Бродски је већ био мртав. Хардверски, био је још жив. Све базе података о њему преселиле су се у тзв. меморијалну зону – виртуелни простор резервисан за мртве – у тренутку када је његов Налог, одједном, постао црн. Његово тело, међутим, и даље је, упркос одмаклим годинама, савршено функционисало. Једно и друго, заједно, није могло да траје вечито. Заправо, није могло да траје још много дуго уопште.

“Колико ми је година још било преостало? Три, пет, десет највише?” – Исидор је некако предосећао да је и тај податак негде на Налогу већ био записан, да ли баш у самом тренутку његовог отварања или касније, али да је био записан, иако он, баш као ниједан други корисник, није имао приступ том делу Налога. Као што није имао ни оном где су били записани и други детаљи његовог живота пре него што су се стварно догодили: они о његовим љубавницама, жени и деци, радним местима и каријери, смрти његових родитеља…

“Свеједно колико, шта су све те године у поређењу са вечношћу? Неправда коју је Алгоритам урадио према мени узимајући ми тих неколико непотрошених година само је зрнце песка у океану неправде коју бих ја учинио Алгоритму настављајући да јеретички сумњам, упоран у свом људском ништавилу, и даље тврдећи како је Он погрешио.”

Била је то коначна мисао професора флауте, Исидора Бродског, са којом се његово крхко старачко тело отиснуло са ивице зида у амбис железничких трачница под њим. У наредне две секунде – последњој секунди живота која се заувек стопила са првом секундом смрти – био је коначно срећан: успео је да на лак и брз начин реши проблем неусклађености свог софтвера и хардвера!

“Самоубиство је смртни грех.” – чуо је, негде далеко испод себе, глас младог свештеника; иако је овај, заправо ћутао и нешто куцао на тастатури свог телефона – “Ја не могу да одржим опело самоубици?”

“Биће примењено специјално упутство 2021-Б” – прочитао је на екрану уместо одговора – “Исидор Бродски је избрисан из евиденције. Технички, он никада није постојао. Чистачи ће са трачница уклонити остатке, по процедурама предвиђеним за асанацију животињског отпада…”

После ове поруке Алгоритма, свештенику је лакнуло, а Исидор је био престрављен:

“Сада ми тело неће бити ни сахрањено! Поступиће са мном као са псом којег је прегазио воз! А урадио сам само оно, и све оно, што је од мене Алгоритам очекивао! Не само да ми је живот неправедно скраћен, него сада испада да никада нисам ни постојао! Шта ли ће тек да буде Божја казна?”

Исидор Бродски се надао да ће видети рајске вртове, и истовремено се прибојавао и ватри пакла. Али, није видео ни једно ни друго: у простору без облика и граница, са низовима холограмских слика разних боја, у мноштву кристалних облика који су се стално окупљали у џиновским гроздовима и одмах потом раздвајали у звездану прашину, у свим безбројним космосима пред његовим очима, владала је савршена тишина.

Свих сто десет милијарди живота – колико је на Земљи укупно било откад се појавила људска раса – и све оне небројене хиљаде милијарди колико ће их још бити, сви су они били ту, непогрешиво записани у бинарним кодовима и груписани у низовима слика, боја и облика. Укључујући и његов, Исидоров живот – тог јутра завршен софтверски, те вечери хардверски. Порођајни плач, оргазмички крик и самртни ропац, све лепо и ружно, стварно и нестварно, све стопљено у једној тачки без времена и простора, у једном нечујном звуку. Исидор Бродски је коначно постао део Алгоритма. Као добар верник, стопио се са Богом.

***

Salvador Dali's 7 Most Expensive Paintings - Cheer Bell Gallery

А туп звук ударца људског тела о железничке трачнице узнемирио је беле птице на реци, које су узлетеле уз гласне крике и сада правиле широке кругове око ушћа. Млади полицајац и лекар чекали су да радници утоваре терет за мртвачницу у црни комби:

“Пензионисани професор флауте. Становао је у близини, код цркве. Живео је сам неколико година, откад му је жена умрла, деца су му се одавно одселила. Да ли је можда био болестан?”

“Самоубиство је очигледно. Тај део тврђаве био је у тренутку скока потпуно празан. Нема потребе за истрагом, па самим тим ни за обдукцијом. Зашто је сада битно да ли је патио од горушице или не?”

“Написаћу уобичајени извештај за надлежне. Иако је случај, признаћеш, ипак помало бизаран?”

“Да, кажу комшије да је био фасциниран друштвеним мрежама и успут убеђен да свим нашим животима управља некакав – чекај да видим како оно тачно пише – ал-го-ри-там? Тамо је, ваљда, све записано, прогањао је људе том суманутом причом.”

“Не помињи то около, молим те. Последњи пут сам имао девојку из Јеховиних сведока, пререзала је себи вене и онда сам морао да правим додатан извештај Управи за секте и фанатике. Пусти тај алгоритам, и платићу ти пиво у знаку питања?”

“Ако мене питаш, ја и немам појма шта је тај алгоритам уопште. Хајде да се сложимо да је човек био само мало депресиван, јер му се покварио мобилни телефон?”

И док су полицајац и лекар тако ћаскали – уз ону неизбежну арому досаде која нас увек испуњава када радимо рутинске, готово тривијалне, ствари – једна могућа слика бога, замишљеног као мноштво кристалних облика разних боја и облика у џиновским гроздовима и звезданој прашини, угасила се. Пост-мортална халуцинација, она иста коју једни људи доживљавају као дугачак тунел који води ка бљештавој светлости, други у облику старог човека са дугом белом брадом који јаше по облацима, а трећи као врт препун земаљских уживања – за професора флауте Исидора Бродског отелотворила се као визија колоритног, динамичког, апстрактног савршенства у бескрају. И, као и свака друга пост-мортална халуцинација, и ова се угасила – неких десетак минута после заустављања срца, са коначним престанком делта можданих таласа.

Да ли је то био Алгоритам? Исидор Бродски је, бар у тих првих десет минута свог пост-живота, био убеђен да јесте.

А полицајац и лекар о свему томе нису ништа ни знали: у лаганом ћаскању, стигли су до оближње старе куће у којој се, већ два века, налазила кафана. На улазу их је чекала весела, пуначка конобарица; у рукама је држала две кригле тамног пива:

“Добродошли господо. Два пива? Вашу поруџбину смо већ добили, онлајн.”