Original vintage poster: Davos Parsenn for sale at posterteam.com

“Авантуре крви и духа, које су твоју једноставност уздигле, допустиле су ти да у духу проживиш оно што физички по свој прилици нећеш преживети. Наилазили су тренуци кад си замишљао да владаш и кад ти је из смрти и телесног сладострашћа сан о љубави загревао душу. Да ли ће се и из ове светске свечаности у част смрти, из ове опаке грозничаве ватре која сад свуда унаоколо захвата вечерње небо, такође једном уздићи љубав?”

(Томас Ман, “Чаробни брег”)

I

Пролог: гост из хотела “Метропол”

davos

Тог јутра је устао раније него обично: знао је да ће, пре него што се дан, који је тек почињао, заврши и он завршити посао за који се већ месецима припремао. Истуширао се, обукао, спаковао и сишао на доручак. Знао је, исто тако, да ће то бити последњи пристојан доручак који ће имати. Зато је на миру најпре попио чај, а онда појео своје омиљено јело: омлет са сиром. Мали гастрономски ритуал завршио је колачем од шумских купина. На рецепцији хотела је тражио рачун за претходна три дана:

“Нећу се више враћати” – рекао је – “али ми је незгодно да сада носим пртљаг са собом. Може ли да остане овде неко време, неко ће већ доћи по њега, рачунам вечерас, најкасније?”

Одавно извежбаним осмехом, љубазни рецепционар хотела Метропол потрудио се да елегантно обученог младог човека убеди како ће његове жеље бити испуњене: очекивао је бакшиш, који је и добио.

Обукао је капут са чивилука и изашао, у прохладно и сунчано фебруарско јутро. Туристи су кретали у уобичајене планинске шетње, мештани су ишли за својим уобичајеним дневним пословима; први су били ужурбани, желећи да искористе своје скупо купљено време на најбољи начин, други успорени, као и сви становници малих места, где је време већ вековима стало.

На градском тргу је застао, из џепа извадио кутију цигарета и овлаш нацртану скицу центра малог града упоредио са погледом који се пружао пред њим. До свог одредишта, није морао превише да хода: ту, готово на пушкомет, помислио је, одмах после школе, ватрогасног дома и полицијске станице.

“Пушкомет”, вратио се у мислима поново на ту реч која му је пала на памет, “да ли је та реч светогрђе на оваквом месту?

Остатак јутра, цело послеподне и прве вечерње сате провео је у шетњи. Прекинуо ју је само једном, да попије чај и напише писмо оцу, у далеку земљу из које је дошао. Послао га је препоручено, неколико минута пре него што се једини шалтер омање поште, у шест увече, затворио. А онда је кренуо на свој сусрет са судбином…

Застао је пред улазним вратима. Тренутак неодлучности? Тада је, по први пут, опипао мали гвоздени предмет у десном џепу капута. Додир хладног метала вратио му је самопоуздање. Зазвонио је: сат је показивао неколико минута после пола осам увече. Жена је отворила, уз онај помало усиљени осмех који се обично упућује очекиваним, а опет незнаним, гостима; његова посета била је претходног дана најављена телефоном:

“Очекује Вас у свом кабинету. Ако желите можете да капут оставите код мене, да се осећате комотније?”

“Нема потребе да вас оптерећујем тиме. Вашег господина мужа ионако нећу претерано задржавати.”

Заједно су се попели дрвеним степеницама које би под њиховим ногама повремено зашкрипале; жена је отворила врата невелике просторије. Крупан проћелав човек средњих година са жутим брчићима разговарао је телефоном: руком је љубазно показао свом госту да седне у фотељу преко пута писаћег стола. Жена је отишла да донесе чај.

Једно време је седео и гледао велики портрет у уљу који је висио на зиду, изнад фотеље домаћина. Поглед му је онда прешао на бодеж са посветом, у луксузној кутији од храстовине, обложеној црвеним сомотом, на писаћем столу; а потом на кавез са канаринцем, који је весело кљуцао своје зрневље. Ватра је горела у камину.

Чудно како човек, у оваквим ситуацијама, примећује детаље – помислио је.

Онда је поглед поново фиксирао на човека за писаћим столом: могао би да буде доброћудни крчмар из пивнице преко пута – пало му је на памет у једном тренутку – да ми сипа криглу пива док заједно причамо вицеве о келнерици великих груди? Само да нема тог проклетог портрета…

Чуо је кораке жене која се враћала са чајем, управо у тренутку када је његов домаћин завршавао разговор; обојица су устала и кренула један другом у сусрет:

“Драго ми је да сте посетили наш скромни дом. Одавно нисмо имали посетиоца са универзитета. Како оно рекосте да се зовете?” – упита док је по столу тражио посетницу – “Аха, ево је! Вилхелм, драго ми је.”

Сада су били на мање од пола метра раздаљине један од другога. Домаћин је у левој руци још држао посетницу, док је десну пружио свом госту. Врата су се отворила и жена са послужавником застала је на улазу за тренутак, док се двојица мушкараца не поздраве; та формалност ће ионако трајати само који трен, помислила је. И била је у праву:

“Давид. Давид Франкфуртер. Јеврејин.” – одговорио је гост.

За можда секунд или два, израз лица домаћина почео је да се мења, како су претходне три речи почеле да се обликују у ону једну, једину, застрашујућу мисао. Али та мисао није ни стигла да се до краја обликује у његовој глави: већ у наредној секунди, он главу – или бар њен већи део – више није имао.

Прва два метка су га погодила у груди, трећи у врат, четврти у уста и пети у око. Звук последње од пет детонација још се није ни утишао, а тело се, као празна беживотна врећа, сручило на под испред писаћег стола; готово у истом тренутку, тај звук помешао се са звуком разбијања розентал порцелана са послужавника који је испао из руку запрепашћене жене. Коначно је, лелујаћи се, на под пала и никад уручена визиткарта.

“Госпођо, била ми је част упознати вас. Хвала, могу сам да нађем излаз.” – наклонио се својој домаћици скамењеној од неверице док је пиштољ враћао у џеп капута, а његов тих и учтив глас на савршеном немачком мешао се са дивљим криковима канаринца у кавезу. Сасвим полако, дрвеним степеницама је сишао до улазних врата, а затим кроз њих прошао назад, у хладну фебруарску ноћ. Иза њега, у соби којом се још ширио барутни дим, остали су један леш, једна удовица и један канаринац. Човек са портрета немо је, са зида, посматрао ову надреалну сцену.

***

Био је уторак, 4. фебруар 1936. године, око пола осам увече. Раније тог истог дана, британски економиста Џон Мајнард Кејнз је у Лондону објавио своје животно дело: “Општа теорија камата, запослености и новца”; у Бостону, у Масачусетсу, родио се глумац Гари Конвеј; у бечком Академском позоришту управо је почињала премијера комедије Џорџа Бернарда Шоа, “Милионерка”, са славном Маријом Ејс у насловној улози.

А у швајцарском алпском градићу Давос, омиљеном скијашком одмаралишту европске високе класе, Давид Франкфуртер, студент стоматологије из Винковаца у Југославији, управо је убио Вилхелма Густлофа, повереника и координатора мреже Национал-социјалистичке радничке партије Немачке за Швајцарску конфедерацију.

Свет је читао вести о рату у Етиопији, помало страховао од исхода избора у Шпанији, радовао се зимским олимпијским играма у Гармиш-Партенкирхену ишчекујући оне летње у Берлину, помало трачарио о зарадама Ширли Темпл и Клерка Гебла и забављао уз Модерна времена Чарлија Чаплина. А да ће ових пет метака, управо испаљених у главу и тело једног претерано амбициозног метереолога из монденске швајцарске провинције, кренути са Мановог чаробног брега на свој десетогодишњи пут по целом свету – да би их на крају тог пута било пет милијарди – то нико, још увек, није могао ни да помисли.

Да су се упознали само десетак година пре – или можда касније? – под неким другим околностима и на неком другом месту, Давид и Вилхелм можда су могли да постану и пријатељи. Давид је, наравно, могао да убије Вилхелма (и обрнуто) из мноштва разних других разлога из којих се мушкарци иначе међусобно убијају: због новца, због части, због неке жене, из крвне или друге освете, или у пијаној кафанској тучи. Али није: два млада човека, један који је своје име добио по легендарном краљу Јевреја из библијских времена и други, назван по бившем немачком цару, нису се, заправо, уопште ни познавали; први и последњи пут у животу сусрели су се у тих пар минута, разменивши само своја имена. Nomen est omen.

Не, ништа се, од свега тога другог, свега што је можда могло да се деси, није десило: тог дана, на том месту, Јеврејин је убио нацисту – и те две баналне чињенице, тај хегеловски Zeitgeist, дух времена које су оне обликовале, неповратно је одредио судбину, не само њих двојице, него и стотина милиона других људи, чији су они били претходница.

Шта су пет Давидових метака, заиста, били? Несрећан стицај околности, хладнокрвно убиство или оно у афекту, херојски чин, тренутак нервног растројства, побуна, освета извршена унапред, акт правде, божанске или оне људске – или само прерано одиграна увертира једне трагичне опере чији је апокалиптични либрето већ одавно био написан, превремени почетак ратних дејстава у светској катаклизми која ће, бизарном игром судбине, заиста и почети три године касније?

На то питање покушаће данас, тачно осамдесет пет година од те вечери у Давосу, да одговори ова прича. У њој ћете, наизменично, читати: вашег Приповедача из садашњости, и чак троје учесника из прошлости: убицу, удовицу и судију. И, на самом крају, моћи ћете да прочитате и онај ексклузивни – записник са небеског суђења.

II

Прича о Давиду и Голијату

The Wilhelm Gustloff Story

Човек у крилу држи сина: док заједно окрећу странице илустроване књиге, дечак одједном пита оца ко је крхки млади човек који се храбро супротставља чудовишно великом џину:

“Давид је био само дечак; ипак он је убио џина: праћком и каменом убио је Голијата, јер су Филистинци понизили Давидов народ, децу Израела.”

Ова сцена дешава се једне зимске ноћи 1919. године у Винковцима, поспаном равничарском градићу у тек створеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Док мајка Ребека припрема празничну вечеру на први дан Хануке, Мавро Франкфуртер, главни рабин Славоније, први пут узима јеврејску Библију и свом десетогодишњем сину почиње да објашњава историју и веровања народа Израела. Дечак, коме је прво пала у очи слика легендарног двобоја између Давида и Голијата, исто се зове Давид. Древна слика и име које сам носи, у његовој дечјој свести остаће заувек повезани. И утицати пресудно на животе обојице учесника ове зимске идиличне приче.

Презиме Франкфуртер, у том тренутку, породица носи већ сто педесет година: у знак сећања на немачки сајамски град из којег потичу, и који су њихови преци морали да напусте када је јеврејски гето у којем су живели, Judengasse, захватио један од бројних пожара, средином осамнаестог века. Тада се, у предвечерје Француске револуције, мали комшилук разишао по Европи: синови банкара Мајера Амшела Ротшилда у Париз, Лондон и Напуљ, синови рабина Франкфуртера у Беч Марије Терезије.

Давид Франкфуртер рођен је у Дарувару у Славонији, 1909. године, одакле се породица са почетком Великог рата преселила у Винковце. Дечак је болешљив: пати од хроничног периоститиса, упале коштане покоснице, коју прате напади астме. За шеснаест година, од седме до двадесет треће, мораће да претрпи чак шест операција: све чешће, његови доктори, вајкајући се, кажу родитељима да њихов син вероватно неће имати онај уобичајени животни век.

Дане које не може да проведе у игри са својим вршњацима, рабинов син проводи уз верске књиге, помажући свом оцу приликом празничних служби у синагоги и маштајући о древним причама о изабраном народу, кога су ветрови историје расејали по Европи и свету, о вољи Свевишњег која га је изложила искушењима и патњама. Све више и све чешће, ови митови се у Давидовој свести спајају у један: онај о херојској борби његовог имењака са страшним филистинским џином. И сваки пут када се, чак и у безазленим дечјим играма, осети побеђеним или пониженим, теши се мишљу да ће и он – једном када оздрави – постати достојан свог славног претходника и осветити се за зла којима је његов народ изложен сада, у двадесетом веку.

Ипак, упркос слабом здрављу, повременим операцијама и честом ескапизму у библијски свет херојских прича, Давид завршава средњу школу 1929, у својој двадесетој години. Отац га најпре шаље у Загреб да студира медицину, али се млади човек тамо не сналази: врло брзо одлази у Беч, а одатле у Немачку где уписује стоматологију – најпре код ујака у Лајпциг, а потом и у град својих предака, Франкфурт.

***

Ми данас, после деведесет година, са свим оним бенефитима које увек доноси накнадна памет, добро знамо да је Немачка почетком тридесетих година прошлог века била вероватно најгоре место на свету на које је било који Јеврејин – а посебно млад, преосетљив и болешљив син рабина – могао да оде. Јеврејска породица из Винковаца у Краљевини Југославији, Мавро, Ребека и Давид Франкфуртер, то 1931. године није могла да зна. Као да су се сви стари демони германског антисемитизма – средњовековна мржња сакупљана вековима, архетип Јуде Искариотског који је издао Христа у Гетсеманским вртовима, све Лутерове, Ничеове и Вагнерове фантазмагорије, понижење версајске капитулације 1919. године, последице светске економске кризе, патолошка жеља за осветом немачке малограђанштине – као да је све то избило, снагом урагана, у само неколико месеци по доласку Хитлера на власт, судбоносног јануара 1933. године.

Exhibition of Jews

Као на неком апокалиптичном калеидоскопу, ужасне слике се смењују пред Давидовим очима: у много немачких градова, Јеврејима је забрањено да се купају у реци или језеру; у Магдебургу, градске власти им забрањују да се возе трамвајем; у градовима у Франконији, фризерима и берберима забрањено је да услужују јеврејске муштерије; у Халеу, смеју да купују хлеб само између дванаест и пола један по подне, а у Тилзиту не смеју уопште; у Хесену су им затворена врата болница, у Хамбургу позоришта, у Розенхајму не смеју да паркирају аутомобиле на јавним површинама, у Дортмунду да користе услуге залагаоница…

Понегде, ови примери у себи носе и покушаје лоше духовитости: у малом Волфратхаузену, општинске власти прописују да општински бик више неће осемењавати краве у власништву Јевреја; у Лудвигсхафену на северу, на саобраћајни знак који упозорава на опасну кривину, локалне власти додају таблу са циничним натписом: “Јеврејима је дозвољено да возе 120 километара на сат.”

Све чешће, студент медицине је и сам очевидац таквих слика: јеврејске лекаре, правнике, трговце развлаче по улицама, терајући их да у руци држе ноћне посуде а око врата картонске табле са натписом: “Ја сам јеврејска свиња и напаствовао сам немачку девојку“; испред јеврејског сиротишта окупљена маса урла: “Јеврејска копилад! Удавите их у реци!“; Јевреји, изведени ноћу из њихових домова, принуђени су да чисте јавне тоалете; на одушевљење руље која посматра сцену, одузимају им се лопате и посао морају да обављају својим четкицама за зубе или голим рукама.

Давид је, на један чудан мазохистички начин, напросто опчињен овом новом реалношћу Немачке: она га магнетски привлачи, фиксиран је за њу, посматра је са стране и са психолошке дистанце, као што ми данас посматрамо неки филм страве и ужаса. На први поглед, он не само да савршено говори немачки и физички не личи на Јеврејина, него је – као држављанин Краљевине Југославије – и заштићен, попут свих других странаца.

Ипак, и тај осећај дистанце ће убрзо ишчезнути пред неумитним током догађаја: за јеврејски празник Ханука, почетком децембра 1933. Давид путује у Лајпциг, код ујака Соломона Франкфуртера. Старац, одевен у традиционалну одећу рабина, са дугом црвеном брадом – једном од оних које је још Рембрант овековечио на својим платнима – је, за разлику од свог сестрића, препознатљиви Јеврејин. Док шетају улицом, пролазе поред групе тинејџера; усхићени што виде живог примерка омрзнуте прљаве расе, мангупи га окружују, хватају за браду и чупају, вичући: “Јеврејин! Хоп, хоп, скочи.

“Стајао сам тамо” – причао је много касније описујући тај догађај – “и нисам могао да учиним апсолутно ништа да спречим ту увреду. За тај свет, једноставно, ми нисмо били људска бића.”

Негде крајем 1933. године, под притиском ужасних слика које свакодневно гледа – и у којима се сада појављују и чланови његове породице – у свести Давида Франкфуртера се, паралелно, формирају две одлуке. Једна је конкретна, прецизна и релативно лако остварива: у пролеће 1934. он заувек напушта Немачку и студије наставља у Берну, у суседној Швајцарској. Друга је, у том тренутку бар, још увек магловита, помало неодређена и безоблична, њено остварење тражи више вежбе, самопоуздања и храбрости – али је исто тако чврсто формирана као и она претходна: осветиће се за сва понижења која је његов народ претрпео!

III

Убица (1): оружје

The first assassination attempt on a representative of the Third Reich abroad: David Frankfurter shot and killed Wilhelm Gustloff with this pistol in Davos in 1936.

Може се слободно рећи, на моју коначну одлуку пресудно је утицао пиштољ. Како, уосталом, да некога убијете без оружја? И сада се сећам тог дана: леп, сунчан, средином децембра 1935. године, мали кошер пансион у Берну, у којем обично ручам у паузи изеђу предавања. Тог дана свраћа и колега, студент филозофије. Седимо за столом у углу, на дрвеним клупама, око нас нема никога и можемо да причамо неометано. То је време непосредно после доношења злогласних Хитлерових “расних закона” и још једног од бројних погрома над немачким Јеврејима. Природно, у једном тренутку кажем нешто сасвим начелно, нешто у смислу потребе да се дигнемо на оружје против дивље нацистичке звери.

Тада мој пријатељ – сасвим чудан поступак за будућег филозофа, зар не? – из џепа извлачи мали револвер, ставља га на сто и каже:

“Види, ово сам купио за само неколико франака од оружара Шварца, у Арбергасе.”

Неколико тренутака, револвер је испред мене: пресијава се, под зрацима поподневног сунца, на површини стола. Прсти ме сврбе да зграбим тај мали гвоздени предмет, тако важан – незаменљив – за спровођење мог плана. Да ли је могуће да је тако лако набавити оружје у овој земљи? Па јесте, никаква дозвола није потребна, чак ни име купца не мора да буде записано. Можете купити пиштољ лако, баш као и пакло цигарета.

Ипак, у Арбергасе број 14, одлазим тешка срца, оклевајући. У излогу је неколико сасвим јефтиних пиштоља и револвера. На њима не пише име произвођача и пут до Швајцарске су, вероватно, нашли из Шпаније – где се, већ тада, прикупља велика количина оружја. Неколико пута пролазим поред улазних врата: случајни посматрач би сигурно би закључио да некога чекам или да, у бесциљној шетњи, убијам време. Једном кад купиш пиптољ – кажем себи – мораш да делаш! Куповина пиштоља је велики корак напред на путу од замисли до дела.

Коначно, тргнем се и улазим унутра. Жена за пултом љубазно чека да ме услужи, других муштерија нема. Да бих избегао да привучем њену пажњу, проговарам на швајцарском немачком, који сам у последњих годину дана научио тако добро да многи сматрају како ми је матерњи. Продавачица ми показује механизам: магацин за шест метака, ударна игла, окидач. Једноставно. Пакује га и додаје кутију са муницијом. Моје оружје кошта тачно десет швајцарских франака – једва нешто више од кошуље.

Сигуран сам: није приметила колико сам био узбуђен. Али, већ у првом тренутку по изласку на улицу све ми је кристално јасно: моја судбина је сада запечаћена! Њен залог и мој завет налазе се у десном џепу црног капута, који сам немарно огрнуо преко рамена.

***

Јануарске дане проводим углавном на стрелишту Остермундиген. За мале паре набавио сам још муниције: то је калибар 6,35 милиметара, углавном се користи за мале, тзв. дамске пиштоље. На стрелишту, пуцам у концентичне кругове, трудећи се да погодим што ближе центру. Ипак, приликом сваког пуцња, замишљам оно одвратно лице са раздељком и брчићима.

А онда, у једној паузи између пуцања, док пијем чај, одсутно прелиставам новине које је оставио један од претходних стрелаца: St. Galler Tagblatt, провинцијски лист, ништа посебно. Све док, на трећој страни не видим фотографију те дебеле свиње, у униформи са кукастим крстом: Вилхелм Густлоф!

“Своју жену и своју мајку волим највише на свету. Ипак, ако би то било наређење Фирера, обе бих убио без оклевања!”

Читам ову страшну реченицу, идем поново да пуцам, враћам се до стола, читам је поново, и поново. Одштампана масним словима, као наслов текста о активностима подружнице национал-социјалистичке радничке партије у Швајцарској. Пригодног ли наслова: ако би њих две убио, шта ли би тек мени урадио? Опет гледам ту фотографију: огромна глава, скоро два метра висок, велика трбушина: то се тешко може промашити!

Наредних десетак дана, пуцајући у мете, редовно замишљам Густлафову слику испред себе! Концентрични кругови су сада добили обрисе његовог чела, бркова, одвратних, ситних, свињских очију. Хитлер је далеко, у Берлину, и чувају га. Вилхелм је овде, он је сада само мој и Божји!

Петак, тридесет први јануар 1936. Девет сати ујутро. Полазим са железничке станице у Берну: одредиште – Давос. Са собом носим само један омањи кофер: чиста преобука за три дана, четкица за зубе, Библија, прибор за писање. Уобичајене трице које носе туристи. Само једна ствар чини разлику: пиштољ! Немам резервну муницију: шест метака у магацину, пет је довољно за Густлофа, шести је за мене.

Са собом носим само боравишну дозволу полиције из Берна; она је сасвим довољна за слободно кретање по земљи. Свој југословенски пасош оставио сам код газдарице у Берну. Та добра жена ме је јутрос забринуто посматрала: као да предосећа да се више нећемо видети?

Воз пролази кроз живописне пределе швајцарских Алпа, на путу ка југу, ка Давосу. Полупразан је. Причљиви кондуктер радо улази у расправу о политици. Као и ја, мрзи нацисте. И чуо је за Густлофа. Густлоф је постао општепознати, мефистофелески лик. Као да њему овде нико ништа не може?

“Господине” – прича ми кондуктер, и не трудећи се да му глас не звучи огорчено – “Ја се често питам, да ли би тог човека метак могао да убије?”

Ако је Свевишњи хтео да ме учврсти у мојој одлуци, послао ми је кондуктера да ме охрабри! Да ли би нацистичку свињу метак могао да убије? Па, врло брзо ће читав свет то сазнати.

Адреналин шикља кроз моје крвне судове. Узимам Библију, да се смирим, док воз полако улази у станицу. Књига се, сама, отвара увек на истом месту – на књизи пророка Самуила:

“И Давид тури руку своју у торбу своју, и извади из ње камен, и баци га из праћке, и погоди Голијата у чело и уђе му камен у чело, те паде ничице на земљу. Тако Давид праћком и каменом надјача Голијата, и удари Голијата и уби га; а немаше Давид мача у руци. И притрчав Давид стаде на Голијата, и зграби мач његов и извуче га из корица и погуби га и одсијече му главу. А Филистеји кад видјеше гдје погибе јунак њихов побјегоше. А Израиљци и Јудејци усташе и повикаше и потјераше Филистеје до долине и до врата Акаронских; и падаше побијени Филистеји по путу Сарајимском до Гата и до Акарона.”

“Давос. Последња станица.” – кондуктер дува у своју пиштаљку – “Моле се сви путници да напусте воз.”

Љубазно му узвраћам поздрав. Јер, више се никада нећемо видети: мој Сарајимски пут се овде завршава.

Давос. Последња станица.

IV

Место злочина

SKI WINTER SPORT BOBSLEIGH BOBSLEDDING DAVOS SWITZERLAND VINTAGE POSTER  REPRO | Vintage posters, Vintage travel posters, Vintage ski posters

Када је нацизам дошао на власт у Немачкој 1933. године, његов утицај на Швајцарску био је двострук: са једне стране, експанзионистички Völkisch национализам директно је подривао швајцарски полиетнички концепт нације. Комбинујући геополитички порив за животним простором (Lebensraum) са расистичком идеологијом, овај посебан бренд национализма нашао је свој програмски израз у концептима као што су Einheit von Volk und Rasse (јединство народа и расе) или Deutschtumspflege (култивација немачког духа у иностранству). Немачка је, по овом схватању, била национална домовина свих Немаца, без обзира где живели: Аустријанаца, Судетских Немаца (тада још увек грађана Чехословачке), Немаца у Пољској, али исто тако и Швајцараца чији је матерњи језик био немачки.

Иако су – због међународних околности – у овом последњем случају нацисти морали да избегавају отворене територијалне захтеве, у основи овог програма остао је иредентизам. Völkisch пропаганда у Швајцарској ширила се кроз мрежу локалних, споља гледано добровољних и приватних асоцијација, али које су изнутра функционисале као јединствена мрежа, финансирана и контролисана из нацистичке централе у Берлину. Од 1932. године функционише и Landesgruppe Schweiz der NSDAP, као званични огранак странке за Швајцарску, са седиштем у Давосу – у кући амбициозног метереолога Густлофа.

Са друге стране, догађаји у Немачкој и Италији охрабрили су и јачање и повезивање аутохтоне екстремне деснице у Швајцарској, разних организација које су после економске кризе 1932. године процветале, као печурке после кише. Оне су у свакодневном јавном животу, како су писале тадашње новине, испољавале “агресивни плебејски стил”, “сиров и насилни егалитаризам”, “нове пропагандистичке форме и генерално инвазију у културну сферу”. Ове прото-фашистичке организације и иницијативе нису своје присталице нужно налазиле само међу оним Швајцарцима чији је матерњи језик био немачки: две највеће, Nationale Front и Neue Front (обе основане 1930. године) ујединиле су се 1933. и имале врло јаке огранке у франкофонском Нешателу, Женеви и Лозани.

Обе су биле дубоко посвећене једној анти-либералној, анти-демократској, анти-социјалистичкој и, несумњиво, антисемитској агенди и стално наглашавале неопходност “духовне и културне обнове нације”. У исто време, прихватале су и друге уобичајене нацистичке стереотипе, као што је била идеологија “крви и тла”; како је лидер швајцарског Националног фронта то описао 1933. године, “вера у плитак интернационализам уступила је место ојачаном нагласку на сопствени народ и повратак земљи”.

Социјална основа швајцарског нацизма и прото-фашизма била је слична оној у Немачкој и Италији и, у ширем смислу, свим другим европским земљама: то је била фаланга, састављена од ситних трговаца и занатлија, власника малих радњи и нижих државних службеника, свих који су се – са правом или не, свеједно – осећали губитницима у новом, плутократском поретку међународног капитала. Савез лумпенпролетаријата, малограђанштине и клерикалне деснице нашао је заједничку платформу на потпуној реорганизацији земље по корпоративистичким основама, и тврдоглавом супротстављању laissez-faire капитализму.

Међутим, продор обе врсте нацизма – немачког и аутохтоног – у Швајцарску није био једноставан, и није био могућ без отпора. Утицај нацистичке странке на немачке држављане са сталним боравком у овој земљи био је релативно мали: од њих укупно 120.000 (1937) формално чланство у странци имало је само 1.364. Тираж немачке штампе у Швајцарској није био много већи: два највећа листа, Reichsdeutsche и Deutsche Zeitung in der Schweiz продавана су само по 4.000 примерака сваки.

Ипак, ти ниски бројеви су компензирани, пре свега, добром организацијом, великим материјалним средствима и агресивном реториком. Све више швајцарских политичара све три националности, високих државних функционера, новинара и културних радника окупља се у, идеолошки различите али суштински антифашистичке, иницијативе.

То је, укратко, слика Швајцарске у недељама пре и после убиства Вилхелма Густлофа.

V

Убица (2): хапшење

This image has an empty alt attribute; its file name is SWITZERLAND-WILHELM-GUSTLOFF.jpg

И онда ме је окружила свежина хладне ноћи. Стотинак метара од куће улетео сам у парк прекривен снегом и једно време бесциљно тумарао. Око мене је све било тихо, али ми је зујало у ушима, и срце ми је ударало, као да ће експлодирати у грудима. Бацио сам се на земљу и притиснуо лице уз хладни снег. Изнад мене су трептале звезде. Хладноћа и мир су стварање, мислио сам, непроменљиве као кретање звезда. Па ипак, зар се није нешто управо догодило, нешто противно том вечном поретку ствари?

Убио сам! Да, убио сам – јер се сила која је стајала испред мене усудила да се супротстави фундаменту Стварања, да се супротстави Божјем поретку на Земљи. Та зар није Кант писао да звездано небо изнад мене и морални закон у мени заједно чине вечну хармонију? Нисам ја нарушио ту хармонију, него сам је поново успоставио – вршећи чин који је морао да буде учињен, и који је сада учињен.

Али, мој задатак још увек није био испуњен: његов најтежи део још је преда мном. Остало ми је да извршим и пресуду коју сам донео против себе самог. Овде не сме да буде бекства: мој чин не сме бити упрљан кукавичким избегавањем одговорности! Пресуда против Вилхелма Густлофа је извршена, остаје да извршим пресуду против Давида Франкфуртера. Мора да сам провео двадесет минута, можда пола сата, лутајући по снегу, испод вечних звезда у тој застрашујућој ноћи. За то време сам проживео цео свој живот: свих његових, недовршених, двадесет седам година.

Сада лежим, грозничаво, у снегу. Наизменично, притискам цев пиштоља, прво у срце, потом у чело. И онда поново, и поново. Сцене из прошлости пролазе ми пред очима, као филм: детињство и младост, слике мира и љубави из мог дома, онда дивља, арогантна мржња коју сам осетио у Немачкој. Какав контраст! Али у том контрасту је читав мој живот. Због чега си уопште живео? – пита ме један мек, али упоран глас, који чујем у себи – и мој одговор су пуцњи које сам управо испалио стотинак метара даље, у броју 3 у улици Курпарк. Нисам живео узалуд! Можда у много чему нисам успео, али није све било узалуд!

Повлачим ороз, размишљајући у последњој секунди да ли ћу чути било шта. Да ли ће звук пуцња од мог ува до мозга путовати брже или спорије од метка који ће тај мозак заувек претворити у безобличну масу. Да ли је Вилхелм чуо звуке пуцњева? Повлачим ороз и чујем само клик, резак звук метала који удара о метал, ударне игле коју ороз револвера, уместо на пуну чауру, спушта у празно место. Када сам испалио и шести метак? У шта? Како ми се десило да се забројим и не сачувам последњи метак за себе? Немам одговоре на сва та питања. Устајем, са осећајем пораза и срамоте. Отресам влажан снег са црног капута. Стављам пиштољ у џеп. Шта сада да радим? Нисам завршио задатак до краја, пресуда није извршена.

Шта сада да радим? Да побегнем, сада после свега што сам учинио, и да тако издам чистоту и племенитост свог чина? Не, нема окретања леђа, нема нове странице! Ако пресуду против себе већ нисам успео да сам извршим, остао ми је на располагању само један избор: предаћу се полицији!

***

У кући до оне у којој сам убио Вилхелма, у броју два, видим кроз прозор слаб одсјај светиљке. Звоним на вратима: стари, погрбљени човек отвара, иза је жена његових година. Не желим да преплашим то двоје старих људи: однекуд у себи, прикупљам последње остатке самоконтроле и мирним гласом их молим да употребим њихов телефон; ради се о врло хитној ствари. Љубазно ме воде до телефона у ходнику куће, поред њега се налази именик. Не знам како, али одмах проналазим број полицијске станице: на зидном сату преко пута је тачно петнаест минута после осам увече. Осећам страх двоје стараца, неизречен. Чујем глас са друге стране жице: полицијска станица Давос, како вам можемо помоћи? Шта да кажем? “Овде је убица Вилхелма Густлофа, дођите и ухапсите ме!” Не, радио сам сам и сад треба да патим сам. Више нико не сме бити жртва мог чина. А најмање ово двоје старих људи, чији сам мир и топлину породичног дома нарушио, игром случаја.

“Добро вече. Зовем из Курпарк број 2.” – чујем сопствени глас у телефонској слушалици – “Претпостављам да знате шта се догодило у броју 3? Од мене можете добити тачне и потпуне информације. Молим вас, пошаљите некога овде одмах.” Спуштам слушалицу, захваљујем се својим домаћинима на љубазности и излазим, да полицајце чекам напољу. Али немам стрпљења да их сачекам: враћам се променадом, истим путем којим сам и дошао. Бог ми је сведок да нисам очекивао да икада поново прођем тим путем! Два детектива послата из станице долазе ми у сусрет, али се не препознајемо и мимоилазимо се.

Дрхтећи од узбуђења, упорно звоним на улазу у полицијску станицу у градској кући. Млади полицајац коначно долази и одсутно ме пита шта желим. “Претпостављам да сте чули шта се догодило у Курпарку број три.” – говорим, помало замуцкујући – “Ја сам убица.”

Како изговарам ове речи, осећам хладан зној на челу. Удишући дим пожудно, завршавам цигарету. До сада су ме ноге послужиле, али изгледа да почињу да ме издају. Све што желим у том тренутку је да се негде испружим и повратим дах, после ужаса из претходних сат времена: успело убиство, неуспело самоубиство. Али, у том тренутку, о одмору нема ни говора…

***

Реакција дежурног полицајца је потпуно неочекивана: он не наваљује на мене, не ставља ми лисице на руке; он не каже “Хапсим Вас у име закона” – све оно што смо навикли да читамо у романима. Ништа од тога: он се смеши, покушавајући да ме смири. Онда, одједном, схватам: он мени уопште не верује!

Добро је познато да готово сваки злочин привлачи пажњу једног броја људи, који онда одлазе у полицију и лажно оптужују сами себе. Патолошка жеља за пажњом наводи потпуно невине људе да се самооптужују за најмонструозније злочине. Униформисани човек иза пулта изгледа сматра да сам и ја један од таквих мазохиста! Тражи од мене доказ да сам ја пуцао у Густлофа. У том тренутку он већ зна, а ја још увек не знам, да је полиција, близу куће Густлофових, пронашла једног младог човека који јој је изгледао сумњиво, и док нас двојица разговарамо у станици, упорно га испитује о околностима везаним за злочин; до краја нашег разговора њега ће полицајци и ухаписити и потом одмах и пустити.

Спуштам руку у џеп капута и на сто испред полицајца стављам револвер. Како одједном схвата да сам мртав озбиљан, боја његовог лица се мења; помало дрхтавом рукум, склања револвер у фиоку писаћег стола и тражи од мене да се идентификујем. Предајем му своје документе, уз додатно објашњење да је мој југословенски пасош остао депонован код станодавца у Берну. Стежем зубе, покушавајући да задржим смиреност док обављамо све ове формалности, иако већ осећам да ме снага брзо напушта.

“Да ли схватате потпуно значење онога што сте урадили?” – пита ме изненађени полицајац. Претпостављам да никад дотад није ни чуо – а још мање сам био сведок – да се неки убица добровољно предао полицији са пуним признањем. “Да” – одговарам чврсто – “И не кајем се због тога. Оно што сам урадио, урадио сам сам. Иза мене не стоји нико, не припадам ниједној политичкој групи. Ја мрзим све нацисте јер сам Јеврејин.”

Једно време ме остављају на миру, јер полицајац схвата да је, у мом тренутном стању, даље испитивање немогуће. Воде ме степеницама у велику салу градске куће, где – коначно – могу да седнем. Ту остајем око сат времена, и даље без лисица на рукама; сви са мном поступају крајње учтиво. Врата се отварају и у салу улази старији човек у тамном оделу: то је Саломон Прадер, председник градског већа Давоса. У његовој пратњи налази се још некилико званичника: неки од њих су у униформи кантоналне полиције, други у цивилним оделима. И са њима улази и Frau Густлоф, јури према мени и виче:

“То је убица!”

Сада, кад стоји испред мене, у осветљеној просторији, могу боље да је осмотрим. Хедвига Густлоф је жена у касним тридесетим годинама, помало пуначка, ни лепа ни ружна. У том тренутку, на неки чудан начин, ја сам импресиониран њеном способношћу самоконтроле. Из очију јој видим да је плакала, али нема ни најмањег знака ужаса кроз који је сигурно пролазила у последњих сат времена. Ставља ми руке на чело, потискујући моју главу мало уназад (има нечега готово жалосног у том гесту) и пита ме:

“Зашто сте то учинили? Да ли сте познавали Густлофа лично?”

Не могу да одговорим: нешто ме гуши, речи ми застају у грлу. Имате тако добре очи – рекла је. Какав добар виц! Немачки расни инстинкт је изгледа потпуно напустио ову племениту Аријевку у тренутку када су се наши погледи сусрели! Очигледно, сматрала је да сам ја неки демократски Швајцарац, који је урадио то што је урадио у знак протеста против силовања његове земље од нацистичког гаулајтера! И та идеја је, без сумње, била узрок смирености коју је себи наметнула.

“Да сте га познавали” – наставља меким гласом – “то не бисте учинили. Зашто сте то учинили? Да ли сте имали личне разглоге?”

Сада ми се моћ говора враћа. Не устајем из столице. Гледам у жену мртвог човека и решавам да јој саспем истину право у лице: “Не, не из личних разлога.”

“Па зашто сте онда то урадили?” сада већ помало виче, у гласу јој се осећа све већа узнемиреност.

“Зато што сам Јеврејин!” – одговарам хладно.

А онда је брана одједном попустила, сва њена самоконтрола је ишчезла, срушила се као кула од карата. Било је ово више него што је могла да поднесе. Да се један прљави Јеврејин усудио да освети понижење Израела баш на њеном мужу, да је велики гаулајтер Густлоф пао од нечисте јеврејске руке – то мора да је за њу неподношљиво сазнање! Почиње да хистерично урла: “Подлац” – виче и окреће се према двадесетак људи у просторији, оголивши тако своје срце. Оптужује не само мене, него све Јевреје, за све што је зло и криминално на овом свету.

“Јевреји, Јевреји, Јевреји!” – њен глас сада испуњава градску већницу, прелазећи брзо кроз све октаве и постајући пискав. Коначно се сломила, у безграничном немоћном бесу, који је у потпуном контрасту са првобитним миром. Напослетку, морају да је изведу из сале.

***

Herr Прадер остаје са мном још неколико минута и пита ме да му укратко опишем шта се тачно догађало. Ах, како често ћу у наредних неколико недеља и месеци понављати исту причу, већ на први поглед тако једноставну и очигледну! Прадер је резервисан и учтив: заиста, ниједан од полицајаца или чиновника око њега не показује ни најмањи знак бруталности или некоректности. Управо супротно од тога. У свим овим малим људима, осећам симпатију: код неких прикривену, код неких потпуно отворену. Као да сви они добро знају да су моји меци, те вечери, погодили нашег заједничког непријатеља!

Око једанаест увече, Др Дедуал стиже у Давос. Он је дежурни истражни судија, додељен овом случају убиства, од стране канцеларије кантоналног тужиоца у Хуру. У пратњи каплара криминалистичке полиције, сатима се возио завејаним путевима, да би могао да ме испита још у току ноћи. Мом чину је, од самог почетка, придат највећи значај! Осећам се поносно!

Овај висок, плав човек, са потпуно поропорционалним лицем – горња, тврда усна заокружена му је танким брковима – сада почиње да поставља много више питања: испаљује их у мене, у рафалима, својим сталоженим, јасним, разговетним гласом. Све ово траје око два сата, до један после поноћи. Његове плаве очи стрељају ме погледом, као да желе да продру у најскривенији кутак моје душе. Али, у току целог саслушања, доктор Дедуал је учтив и потпуно коректан: његов задатак је да открије све чињенице битне за утврђивање моје кривице, али не да злоупотреби свој положај или ме доведе у ситуацију непријатнију од оне у којој се већ налазим.

Мртав сам уморан. Одводе ме у високу кулу градске куће – “Гуги”, како је пријатељски зову мештани – средњовековни затвор, у коме је сада остала само једна једина ћелија. Она је празна – као што је празна већ годинама; у Давосу нема много криминала – и чека на мене. Хладна као лед, са дрвеном клупом преко које је прострта слама, испуцалим врчем и порцеланским лавором окрњених ивица, јединим намештајем. На малом прозору су решетке и кроз њих могу да видим звезде, те вечите утехе. Зидови су изгребани свим могућим примерима опсцености и псовки (углавном, на рачун полиције). То су визиткарте које су ми оставили моји древни претходници: обично ситни лопови и скитнице који би овде провели ноћ или две.

“Ви сте господине, заиста убили човека? Двадесет година, колико ја радим овде, у Давосу се није догодило ниједно убиство.” У гласу тамничара, који ми даје танко ћебе, могу да осетим призвук дивљења. Коначно, он испред себе види једног правог убицу!

На послетку, остајем сам. Само они који су били лишени своје слободе, они који су чамили између затворских зидина, разумеће ужас који ме је обузео када су се, за мном, уз тресак затворила гвоздена врата. Ја сам ухапшен. Више нисам господар своје воље!

Само да нисам, тако неопрезно, испалио и онај последњи метак! Сада бих већ био пред Господом, поред свих хероја Израела, слушајући песму анђела. Све моје муке и патње би ишчезле! Овако, патње мог дугог заточеништва су тек почеле.

VI

Жртва

1936: A Jewish medical student murders a Swiss Nazi leader - Jewish World -  Haaretz.com

Неким случајем, да није избио Први светски рат, и да двадесетогодишњи банкарски чиновник из Шверина на Балтику није био кукавица – па зато изабрао да буде дезертер – ништа се од ове приче не би ни десило. Њени главни протагонисти се никада не би ни срели. Овако, Вилхелм Густлоф је 1917. године, у страху од нове велике мобилизације, кришом напустио Немачку и то у истом правцу којим је, скоро две деценије касније, кренуо увређени јеврејски студент – возом према југу, у Швајцарску. Вилхелм је типичан пример контраста између појаве и суштине: скоро два метра висок, он је спољна манифестација Голијата из библијских прича; помало туберкулозан и плашљив, тражи сигурност у великој групи, чија агресија му даје осећај снаге коју сам нема.

Амбициозан и вредан, запошљава се у Метереолошком институту у Давосу, који је првобитно био немачка фондација, да би га касније – када је хаос изгубљеног рата онемогућио даље финансирање – преузеле заједно кантоналне и федералне власти Швајцарске. Емигрант из Немачке марљиво ради на метереолошким картама, остављајући утисак уобичајен за ниже чиновнике: рутински посао, недостатак опште културе, а посебно амбиције. У граду у који долазе реконвалесценти од туберкулозе из целе Европе, лече се и његова болесна плућа и као да је тај физички опоравак означио и неку промену у његовом духу: већ 1923. учлањује се у Национал-социјалистичку радничку партију Немачке, баш у време оперетског Минхенског пуча који је њеном лидеру, неуспешном сликару бечких акварела, донео затворску ћелију у бившој тврђави Ландсберг.

Под енергичним вођством амбициозног метереолога, Давос постаје право легло нацизма: на главном градском шеталишту, Курпроменади, руке се све чешће, што вољно што невољно, подижу у знак поздрава Хитлеру, нацистички амблеми и графити прљају лепоту планинског одмаралишта, митинзи и параде се одржавају стално. Густлоф врши притисак на све немачке држављане да дају заклетву Фиреру и усавршава читав систем инструмената којима их на то приморава (потказивање у Немачкој, поништавање пасоша, бојкот немачке заједнице).

Уз благонаклон однос и заштиту двојице посланика у швајцарском парламенту, Моте и Баумана, Густлоф тих година оснива чак четрдесет пет локалних нацистичких ћелија, педесет “база за операције” и двадесет један страначки штаб. Под својом контролом држи читаву армију доушника који му редовно дојављују активности сваког Немца и сваког Јеврејина. На располагању има практично неограничена средства и његова мрежа стално јача. На сваки нацистички празник, организује масовне скупове на које, као почасне госте, доводи гаулајтере и друге страначке функционере Трећег Рајха, а Хитлерјугенд, суботом и празницима, под његовим будним оком одржава праве мале војне маневре у пограничним зонама са Немачком.

***

Nebelspalter cover from January 10, 1936.

Упркос великодушној заштити и подршци, коју ужива од пронацистичких пословних кругова, клерикалних и других десних екстремиста, као и различитих, званичних и незваничних, агената немачке државе на територији Швајцарске, Вилхелм Густлоф, већ негде после 1934. године, улази у читав низ контроверзних и конфликтних ситуација. У то време, он вероватно искрено верује да је судбина Швајцарске – слично аустријској – већ запечаћена, те да нема разлога да своје акције и циљеве посебно сакрива од јавности.

Начин на који је – фактички, преузимајући нека овлашћења немачке амбасаде у Берну – организовао изборе за Рајхстаг међу немачким држављанима у Швајцарској отворио је серију парламентарних интерпелација о активностима Вилхелма Густлофа, у децембру 1933. Средином 1935. године, швајцарска либерална штампа тражи његово протеривање, када је – у нацистичком пропагандном памфлету Der Reichsdeutsche – несмотрено објављено да шефови Вилхелмових подружница странке дају заклетву Адолфу Хитлеру. У заштиту Густлофа опет стаје немачка амбасада, која покушава да му издејствује дипломатски имунитет, именујући га за “културног аташеа” при посланству. Међутим, швајцарска држава одбија да га акредитује у овом фиктивном статусу и прети како ће га прогласити за personu non grata. Амбасадор фон Вајцзекер коначно успева да постигне нагодбу са властима, али штампа се ни најмање не осећа делом тог договора и кампања против Густлофа се наставља. Томе, наравно, он сам опет највише доприноси.

Најпре, у марту 1935. године, чланови његове организације бивају укључени у киднаповање немачког новинара и антифашисте Бертолда Јакобса у пограничном граду Базелу и његово илегално пребацивање у Немачку (Јакобс је мучен у затворима Гестапоа у Берлину, ослобођен после шест месеци услед међународног притиска, поново киднапован у Лисабону 1941. и умро у Берлину 1944). Амбасадор фон Вајцзекер опет штити Густлофа – званично демантујући његову умешаност у инцидент – али онда један локални сарадник Гестапоа, случајно ухапшен у кантону Тицино, разоткрива све детаље његовог учешћа у афери Јакобс.

Некако у исто време, избија још једна афера, са стенографом у швајцарском парламенту, Хелмутом Кителманом, швајцарским држављанином који је био тајни члан Густлафове шпијунске мреже. Његова чланска књижица нацистичке странке бива објављена у новинама и, суочен са ултиматумом својих шефова да да отказ или да напусти странку друге државе, Кителман формално обавештава Густлофа о престанку свог чланства. Ипак, тврдоглави швајцарски гаулајтер неће да призна пораз и Кителмана учлањује у странку поново, овог пута директно у централи у Берлину. Међутим, Кителман је тада већ под опсежном присмотром швајцарске полиције и тајне службе, тако да се и ово “тајно чланство” убрзо документује и он коначно бива демонстративно отпуштен из службе у парламенту, без права на пензију.

Сви ови догађаји, сакупљени у свега две до три последње године, учинили су од Вилхелма Густлофа звезду политичких, обавештајних и новинских контроверзи у Швајцарској. Он је симбол нацистичке странке, њен булдожер, тврдоглави ован предводник, и у тој својој улози – једне очигледно преувеличане моћи – и сам несумњиво ужива, доприносећи тако одржавању и јачању те слике.

Неки историчари овог периода швајцарске историје касније су поставили и логично питање: зашто немачка амбасада, министарство спољних послова, Гестапо или хијерархија нацистичке странке, нису правилније проценили све ризике повезане са Вилхелмом Густлафом и повукли га назад у Немачку? Још од средине 1935. године, Густлаф добија разна претећа писма, на пример. Да ли су олако узели да су ти ризици били мањи него што су заиста били, или им је било згодније да прљаве и опасне послове обавља баш он – да не би морао неко други – или се радило о смишљеној стратегији изазивања увек нових конфликтних ситуација, или о понечем од свега тога заједно? Одговор на ово питање, чини се, никада није недвосмислено пронађен, бар не у доступним документима.

Оно што је, међутим, нама данас сасвим јасно то је једна проста једначина: откад је Давид Франкфуртер, после Нирнбершких расних закона и нових погрома у Немачкој, у касну јесен 1935. године, купио пиштољ у Арбергасе 14 у Берну и одлучио како некога мора да убије да би опрао срамоту, он објективно више нема ниједну другу мету у коју је могао да пуца да би остварио тај циљ осим – Вилхелма Густлофа. Са сваке насловне стране швајцарских новина, уз пригодан провокативни наслов, у уобичајеној униформи са кукастим крстом око рукава, гледа га исто лице – лице Вилхелма Густлофа.

Давидова опсесија симболичком осветом, Вилхелмова тврдоглавост, ароганција нацистичке политичке елите која никада себи није дозвољавала да призна неку своју грешку, готово хистерична фиксација швајцарске штампе живописним ликом самог Густлофа (бар око овог последњег је, уосталом, Гебелс био потпуно у праву) – све су то били процеси, међусобно сасвим независни, који су – делујући опет сви заједно – ставили пиштољ у Давидову руку, убацили метке у магацин и повукли обарач.

Јер, из више разлога, Вилхелм Густлоф је био једна савршена жртва.

VII

Удовица

А година је била тако лепо почела! Готово као у неком сну. Вили је по први пут позван у Берлин на прославу треће годишњице Machtergreifung, доласка Фирера на власт! Добили смо луксузну позивницу из Рајхсканцеларије, са црвеном лентом и кукастим крстом, у левом горњем углу. И протокол је дао да се напише: Herr und Frau Wilhelm Gustloff! И одаћу вам малу тајну: 30. јануара је био и Вилијев рођендан. Касније, за вечером ми је Маргарета Химлер у поверењу рекла да њен Хајнрих увек јако пажљиво гледа хороскопе: они чланови странке који су рођени на дане великих успеха имаће бољу каријеру, јер доносе срећу Рајху!

Каква је то представа била: све зграде у Берлину украшене свастиком, СА одреди парадирају са бакљама, нама су у опери изводили Вагнера, онда су подељене златне значке члановима странке са петнаест година стажа, па је Фирер одржао здравицу! Магда Гебелс ми је приговорила што Вили и ја још немамо деце, морала сам да обећам да ћемо на томе више да радимо ове године! Иако сам намеравала да летос одем на отварање Олимпијских игара у Берлин! Вили би сигурно добио место у почасној ложи!

Наредног дана, у петак, смо се сви опорављали од прославе, а у суботу ме је Магда одвела код своје модисткиње да ми узме меру за нови комплет (“Драга, мораш, да пратиш најновије модне трендове у Берлину”). Мене је одвела Магда Гебелс! Мене, Хедвигу Фриду Марту Ану Густлоф, ћерку скромног поштанског службеника Шокнехта из Шверина: каква част! За то време је Вили је био на састанку у одељењу за суседне земље у Јозефовом министарству, са свим другим гаулајтерима. Био је толико узбуђен великим плановима које је слушао. Ту, у нашој хотелској соби, написао је одмах писмо камаратима у Швајцарску! Касније ће се испоставити да је то било последње писмо које је написао…

Другог фебруара смо се вратили возом за Минхен, заједно са Артуром и Гертрудом Сајс-Инкварт. Артур је у возу причао да ће за две или три године и Аустрија постати део Рајха! Са Швајцарском ће, признаје, то ићи теже и спорије: због странаца, банака, ко то зна. Ипак, Вили је у Берлину добио све инструкције: пет хиљада проверених камарата већ имају ратни распоред и задатке! Немају, још увек, оружје, али о томе сигурно размишљају другови у Берлину!

Остали смо у Минхену, сви заједно, још један дан: ионако је била недеља. Обишли смо чувену пивницу из које је Фирер започео свој национални устанак 1923. године. Да, онај због којег је после био ухапшен. Ја сам тада радила као његова секретарица у Странци, и – када је отишао у затвор – остала сам без посла. Онда се ту одједном појавио Вили – лепо обучен, господин из швајцарског Давоса, метереолог. То су, знате, они који предвиђају какво ће бити време! Чиста случајност: у тим сивим минхенским данима, после Фиреровог хапшења, нас двоје смо били једини из малог града Шверина!

Иначе, знате, Вилија уопште није занимала политика док није мене упознао. Ја сам га учланила у Странку – лепо сам му објаснила: нећеш ваљда цео живот да гледаш те ветрове и кише и мериш температуре? И што би сада учио те досадне школе, кад видиш да то нико не цени ни пишива боба? Тако да сам ја од њега направила све што је после постао: ма, ни ову сахрану не би имао да није било мене!

Сајс-Инквартови су сутрадан поподне отишли за Беч, а ми за Давос. Дошли смо касно увече. У уторак је Вили радио цео дан: углавном је примао странке у свом кабинету, телефонирао, преносио инструкције из Берлина; био је јако узбуђен што је први пут видео Фирера и морао је то да подели са свима. Такав је био мој Вили. Баш смо планирали да одемо негде на вечеру, само нас двоје, био је то последњи састанак за тај дан. И онда се појавио тај дечко, ниоткуд, и убио Вилија!

А био је фин и пристојан, имао је тако нежне и добре очи. Нисам могла ни да помислим да је Јеврејин, изгледао је, изгледао је, ма да знате да је изгледао као да је човек а не Чивут! Знате, уопште није смрдео! Када је почео да пуца, била сам убеђена да има са Вилијем нешто приватно, сукоб око неког новца, враг ће га знати, коцкарских дугова, или око неких жена. Вили јесте био мало несташан. Тек касније, када сам га препознала у полицији схватила сам да је он злочинац којег су послали ти сионски мудраци, да убије Вилија!

А нисам вам испричала? Знате, прво издање Протокола Сионских мудраца у Швајцарској штампао је мој Вили! Било ми је досадно да то читам, нема слика, али ми је он објаснио да се ради о великој чивутској завери, да освоје читав свет. И да наше немачке бебе закољу, испеку и поједу, и да сваку немачку девојчицу обешчасте чим наврши три године! То је ваљда део тих њихових чивутских верских ритуала. И ето, били су све у праву у књизи: чивутски мудраци су седели у том њиховом Лондону, и тамо су договорили убиство мог Вилија. Ма мора да је био јако важан у Странци, иначе га не би убили, зар не?

Сутрадан сам из Фиреровог кабинета добила телеграм, а телефоном ми се јавила Магда Гебелс! Замислите: Магда, лично. Јозеф је истог дана, на састанку код Фирера, тражио да се, као одмазда због Вилијевог убиства, у двадесет највећих немачких градова, у логоре одведе по сто Чивута! Две хиљаде! Али наредног дана су почињале Зимске олимпијске игре у Гармиш-Партенкирхену, па је Фирер морао да одложи тај величанствени план, због тих проклетих странаца!

Али замислите само какву ми је пажњу после указала Странка! Немачке железнице су послале специјалан воз да превезе ковчег са Вилијевим телом, од Давоса, до Шверина на Балтику где је била сахрана! Имала сам за себе читав вагон, са својом личном собарицом и куваром, а друштво ми је правио Oberregierungsrat Волфганг, виши саветник у Министарству пропаганде код Гебелса! Воз се заустављао на свакој већој станици, Вилијев ковчег би се изнео, покривен заставом Странке, сви градски званичници би држали почасну стражу! Три дана смо тако путовали до Шверина преко Цириха, Штутгарта, Халеа и Витенберга!

А на самој сахрани, Фирер је говорио. Било је преко тридесет хиљада људи! Пољубио ми је руку, била сам на седмом небу! Рекао је, да ако је Странка добила свог првог мученика у Немачкој када су комуњаре убиле Хорста Весела у Берлину, онда је Немачка добила свог првог мученика у иностранству, сада када су ционисти убили Вилхелма Густлофа у Давосу.

“Њих двојица ће бити вечно узидани у темеље нове Немачке, они ће бити стубови на којима почива хиљадугодишњи Рајх, из њихове свете крви никнуће ловорике наше велике победе, они су со наше свете немачке земље!”

Пред Божић, баш на дан када су у Швајцарској изрицали пресуду том Чивутину, мене је позвао Фиреров заменик, Рудолф Хес, лично! Била сам у Рајхсканцеларији, на чају и кексима са кокосом! Снимљен је и прилог за Филмске новости: замислите, Хес мени љуби руку, његови ађутанти стоје у ставу мирно, предаје ми орден Гвозденог крста! Мислим, он је рекао како је то, постхумно, Вилијев орден, али свима је јасно да је то, у ствари, мој орден! Вили ионако више не може да га носи, а да мене није било не би га никада ни добио.

А ја сам добила и четири стотине Рајхсмарака месечне пензије, као удовица мученика Национал-социјалистичке партије, рекли су доживотно! Испало је, ипак, много краће него доживотно, али шта да радим… Било је лепо док је трајало.

Већ следеће године је поринут брод “Вилхелм Густлоф”, највећи прекоокеански брод Рајха, за луксузна туристичка путовања. Знате, тај брод је најпре требало да буде назван “Адолф Хитлер”, али је сам Фирер, после Вилијевог убиства, одлучио да понесе Вилијево име! Партија ме је позвала да бацим флашу шампањца и крстим га кад је напуштао бродоградилиште!

А онда су почели моји звездани дани! Основана је Фондација “Вилхелм Густлоф”, која је управљала аријанизованом чивутском имовином, и чивутским радионицама и фабрикама у логорима. Тамо сам била почасни члан управног одбора! Колико косе и златних зуба!

Наравно, нисам могла да сачекам Русе у Шверину 1945: морала сам да оставим иза себе и Вилијев гроб и споменик, и меморијални комплекс који је Странка тако лепо направила; тја, ионако сам му скоро десет година редовно носила цвеће. Провели смо у браку дванаест година, обилазила сам му гроб десет. Поштено! Онда сам, као швајцарска држављанка, успела некако да се вратим назад у Давос, пре него што су савезници затворили границу.

Аха, питате ме где је сада Вилијев гроб? Па, нема га више: 1947. су и меморијални комплекс и гробове у Шверину Руси дигли у ваздух и после на том месту направили јавни тоалет.

VIII

Дух времена

У периоду од двадесет година пре убиства Вилхелма Густлофа у Давосу, политичка убиства у Европи била су далеко од случајних и изолованих инцидената. Ако су анархистичка убиства обележила крај деветнаестог и почетак двадесетог века, онда је период после избијања Првог светског рата протекао у знаку нове врсте политичких убистава: верски, етнички и идеолошки мотивисаних. Као што је то наш познати историчар Андреј Митровић приметио, описујући тада доминантне колективне емоције у Европи, било је то “време нетрпељивих”.

Серија ових атентата почиње у Бечу, 11. октобра 1916. године. У хотелу “Мајсл & Шадн”, у центру града, тадашњи аустријски премијер, гроф Карл фон Штирг, руча. Претходно, искористивши ратно стање, он је распустио парламент, увео цензуру и владао уредбама. Након што судови нису интервенисали, а све водеће политичке странке се – више или мање невољно – прећутно сагласиле са овом диктатуром, Фридрих Адлер, филозоф, новинар, физичар, политичар и – видећемо – револуционар, осећа да је једино што је преостало – лични чин. Он улази у хотел, долази до премијера – који у том тренутку и даље једе – учтиво га поздравља, а онда из џепа вади пиштољ и пуца у њега, три пута. Премијер остаје на месту мртав, а Адлер седа на оближњу столицу и мирно чека полицију, којој предаје своје оружје.

На суђењу, Фридрих Адлер је свој чин образложио на следећи начин:

“Шта ми је друго било преостало, када више у целој земљи није било места на којем бих могао да позовем на одговорност ових једанаест министара? Ако влада прибегне сили, на који други начин осим силом може бити позвана на одговорност? Зар у самој нашој земљи није настало стање ствари слично оном које, како нам је то често било речено, настаје између држава које су у рату, када се спорови између њих не могу решити разумом, него само силом? То оправдава примену силе, када се закон баци под ноге. Сматрам да је, у таквим околностима, сваки грађанин овлашћен да примени силу на основу чињенице да је влада успоставила стање природног закона.”

За убиство премијера, Фридрих Адлер је најпре осуђен на смрт, али му онда нови аустријски цар Карло Први казну замењује са осамнаест година затвора. Међутим, у затвору проводи мање од две године: у последњим данима Првог светског рата, у јесен 1918, по наредби цара Карла бива пуштен на слободу. У новоствореној Републици Аустрији, формира радничке одборе, бива изабран у Државни савет, а његова – социјалдемократска – странка улази у привремену владу.

Фридрих Адлер, пријатељ Алберта Ајнштајна (остало је записано да се 1909. одрекао понуђеног места шефа Катедре за физику на Универзитету у Цириху, са образложењем да је Ајнштајн бољи кандидат од њега) и човек који је са Лењином водио дуге преписке на филозофске теме, емигрира у Њујорк уочи Аншлуса Аустрије 1938. године. У Европу се враћа тек 1946, а у Беч – где је дочекан као херој – 1952. године. У граду у којем је убио премијера и сахрањен је, 1960. године, са највишим државним почастима.

Адлеров пример следили су, у двадесетим годинама, разни, широм Европе: представници (аутентични или не, сасвим свеједно) поражених или незадовољних страна у сукобима класа, идеологија, држава или народа, убијали су оне које су (тачно или погрешно, опет свеједно) доживљавали као симболе себи противничких страна.

Већину ових политичких убистава, у разним земљама, извршиле су организације и појединци са екстремне деснице: тако је 1922. године у Берлину убијен немачки министар спољних послова, Валтер Ратенау (извршиоци су били екстремни десничари из “Организације Конзул”); бугарски председник владе, Александар Стамболијски, убијен је 1923. године, након војног преврата, на изузетно свиреп начин (убице, које су ангажовали бугарски националисти, одсекле су му десну руку, ону којом је месец дана раније потписао Нишки споразум са Николом Пашићем, и пустиле га да искрвари); италијански социјалиста и народни посланик, Ђакомо Матеоти, киднапован је у Риму и потом убијен, 1924. године (починиоци су били припадници Мусолинијеве фашистичке партије); румунски премијер, Јон Дука, убијен је 1933. на перону железничке станице у Синаји (починиоци су били тројица припадника фашистичке паравојне организације “Гвоздена гарда”; југословенски краљ Александар I Карађорђевић и француски министар спољних послова Луј Барту, убијени су у Марсеју, 1934. године (починилац, Владо Черноземски, припадник терористичке ВМРО, трениран је у Хортијевом логору за обуку усташа у Јанка Пусти у Мађарској, у дослуху са Мусолинијевим фашистима).

***

У свету у којем је Давид Франкфуртер живео, размишљао и формирао се као личност, на рушевинама деветнаестог века који је отишао у неповрат са ужасима првог светског рата, десно политичко насиље било је, видели смо, врло честа појава. Да ли је, међутим, оно било и једини облик политичког насиља?

У односу на све наведене примере атентата у двадесетим годинама прошлог века, које су предузимале различите организације – државне, парадржавне, паравојне, терористичке – Давидов чин је био различит. Био је индивидуалан, није уживао ничију подршку или заштиту, и представљао је резултат сопствене одлуке, донете, припремљене и извршене, без ичије помоћи. Коначно, он сам је и сносио одговорност за њега. Да ли је, међутим, тај чин, ако је и био изузетак од правила, представљао и преседан?

Хајде да сада погледамо три врло слична убиства која су се сва десила у деценији која претходи нашем случају из Давоса: њихове жртве, починиоце, околности и судске исходе; места злочина су, овде, била Берлин, Лозана и Париз.

Image result for Talaat Pasha

Први случај догодио се 1921. године у Берлину. Јерменски студент, Согомон Тејлиријан (25) убио је Мехмеда Талат-пашу (47), једног од тројице de facto владара Отоманске империје у току Првог светског рата, последњег великог везира и министра унутрашњих послова у време геноцида над Јерменима 1915. године. Убиство је извршио једним метком, испаљеним са леђа, у врат, док је Талат-паша излазио из куће у којој је, као избеглица, живео у берлинском предграђу Шарлотенбург.

Много деценија касније, обелодањена су документа из којих данас знамо да је Талат-паша, за време свог боравка у Берлину, био објекат истовремене присмотре и британске и совјетске обавештајне службе – због својих планова да се врати у Турску, повеже са Кемал-пашом Ататурком и укључи у борбу против грчке инвазије западне Анадолије. У интервјуу са британским обавештајцем Одри Хербертом, који се том приликом лажно представио као новинар, девет дана пред атентат, Талат-паша је детаљно изнео своје планове подстицања исламистичког револта: како антибританског, на Блиском истоку, тако и антисовјетског, на Кавказу и у совјетској средњој Азији.

Колико су сви ти планови били реални, и колико је поражена Турска уопште имала капацитет да ишта од тога оствари, сасвим је, наравно, друго питање. Међутим, данас знамо да је Талат-паша тим интервјуом потписао своју смртну пресуду: заједничка процена британских и совјетских обавештајаца, на састанку у Берлину, била је да се паша ликвидира. На истом састанку је одлучено да се чин егзекуције – како би се избегле непотребне дипломатске компликације са Немачком – препусти јерменској револуционарној организацији, као део тзв. “Операције Немезис”, ликвидације турских званичника који су учествовали у геноциду над Јерменима 1915. Студент Согомон Тејлиријан добио је информације о тачном месту боравка Талат-паше, његову фотографију и пиштољ парабелум калибра 9 мм са муницијом.

Овај атентат смо – упркос свој овој сложеној међународној политичкој и обавештајној позадини – ипак уврстили у ову групу, јер сам убица о целом том контексту није имао појма. Његов лични мотив за тај чин је била освета, и то двострука: национална – због геноцида над Јерменима – и лична – јер је у том геноциду, како је касније рекао на суђењу, било убијено укупно осамдесет пет чланова његове породице, укључујући и мајку и оца, три сестре, два брата и братаницу која је била стара само две године. Чињеницу да је сам преживео Тејлиријан може да захвали само срећном стицају околности: Турску је напустио пре почетка рата, 1914. године у намери да оде на студије у Немачку; рат га је, међутим, затекао у Србији одакле одлази у Русију и бори се, као добровољац, против омрзнуте Турске, на кавкаском фронту.

На суђење је Тејлиријанова одбрана – коју је предводио доктор Теодор Нимејер, професор кривичног права на универзитету у Килу – позвала сведоке и вештаке међу којима су били Григорис Балакијан, митрополит Јерменске православне цркве, који је и сам преживео геноцид, затим Јоханес Лепсијус, чувени немачки оријенталиста и протестантски свештеник, и генерал Лиман фон Сандерс, командант отоманских војних снага у току Првог светског рата.

Овакав концепт одбране заснивао се на два кључна аргумента: доказивању да је Талат-паша, лично, био главни архитекта геноцида над Јерменима и да је сазнање о његовом боравку у Берлину довело оптуженог у специфично ментално стање у којем није више могао да управља својим поступцима. На питање судије да ли осећа било какву кривицу због свог дела, Тејлиријан је одговорио:

“Не осећам се крив јер је моја савест чиста… Убио сам човека, али ја нисам убица.”

У овој сложеној, превасходно психолошкој, игри одбрана је извела и оптуженог као сведока, и он је детаљно описивао свој сан, у недељама пред убиство, “сан који се појављивао као материјална визија”, и у којем га је мртва мајка прекоревала зато што још увек није осветио њену и очеву смрт, и смрт своје браће и сестара. У налазу судског вештака – психијатра наводи се да се оптужени, практично, тек након убиства Талат-паше “пробудио из тог сна и вратио у реалност”.

Колико је Тејлиријан заиста пролазио кроз та психичка стања, а колико је све то био само вешти трик одбране, ми данас, наравно, не знамо. Знамо, међутим, да је на дванаесточлану берлинску пороту цела та прича оставила јако дубок утисак: било јој је потребно тек нешто више једног сата већања да, једногласно, одлучи како “оптужени није није кривично одговоран за убиство Талат-паше”.

Согомон Тејлиријан је, после овог суђења, отишао у Кливленд у САД, а одатле у Марсеј, Београд (у којем се и оженио, био члан стрељачког клуба и врло успешан такмичар, и живео све до 1950. године), а затим и у Казабланку, Париз и, коначно, у Сан Франциско где је умро, 1960. године. И данас га Јермени сматрају једним од својих националних хероја, “руком божанске правде” која је стигла “главног архитекту” геноцида над њиховим народом.

Тек 2016. године, на стогодишњицу геноцида над Јерменима, Тејлиријанов син је за лондонски Индепендент дао интервју у којем је изнео неке дотад непознате чињенице о свом оцу: он није имао сестре, његов отац се борио у рату на руској страни, а два брата су му преживела рат јер су уточиште нашла у Србији. У геноциду 1915. су, дакле, страдали само његова мајка и један брат – а не чак осамдесет пет чланова породице, као што је, 1921. поверовала берлинска порота.

***

Vorovskiy VV.jpg

Други случај догодио се, стицајем околности, у Швајцарској. У мају 1923. године, за време међународне конференције у Лозани, убијен је совјетски дипломата Вацлав Воровски (51). Убица, бели емигрант Морис Конради (27), ушао је у хотелску салу за ручавање, пришао столу, извадио пиштољ и пуцао из непосредне близине. На лицу места је убио Воровског и ранио још двојицу совјетских дипломата који су седели са њим. На каснијем суђењу Конрадија је заступао познати швајцарски адвокат Теодор Обер, који је успео да – објашњавајући мотиве свог брањеника – уз помоћ убедљивих сведока изнесе низ упечатљивих импресија о тзв. Црвеном терору у Совјетском Савезу.

Тај приступ је имао значајан ефекат, најпре на јавност, а онда и на пороту: по прописима који су тада важили у кантону Во у којем се суђење одржавало, за осуђујућу пресуду требало је да гласа двотрећинска већина (шест, од укупно девет) поротника. Испоставило се да за њу није постојала ни проста већина (предлог кантоналног тужиоца добио је само четири гласа) па је Морис Конради, који је са предумишљајем убио дипломатског представника стране државе, заштићеног свим, вековима старим, обичајима о дипломатском имунитету, на крају ослобођен сваке одговорности.

Овај неочекивани исход је означио почетак касније “афере Конради” у којој су се износиле бројне и често фантастичне претпоставке, између осталог и да је ликвидација Воровског извршена по налогу Јосифа Стаљина, или бизарни детаљи, као што је податак да је, након убиства, телеграм саучешћа у Москву упутио и Бенито Мусолини (јер је, пре одласка на Конференцију у Лозани, Воровски био совјетски дипломата у Риму).

Историчари су, касније, утврдили готово све битне чињенице из овог несвакидашњег случаја: Конради не само да је био емигрант из СССР-а, него је његова породица у револуцији изгубила фабрику чоколаде у Санкт Петербургу, док су му отац и брат стрељани у грађанском рату. Своју главу је једва успео да спасе бекством у Швајцарску и био је опседнут идејом освете. Као и у многим сличним случајевима, и овде је избор жртве био последица сплета разних околности: Конрадијева прва мета требало је да буде Георгиј Чичерин, совјетски народни комесар за иностране послове, у току посете Немачкој, али до њега није успео да дође; разочаран, вратио се у Лозану и – сасвим случајно – сазнао да у хотелу “Сесил” вечера високи совјетски дипломата са двојицом својих колега…

Посебан парадокс представља чињеница да је сам Вороцки, у овом случају, био више од обичног примера тзв. симболичне жртве – као високо образовани интелектуалац грађанског порекла, човек од пера који се у слободно време бавио књижевном критиком, први директор совјетске државне издавачке куће “Госиздат”, он је био духовно много ближи свом убици, него архетипу безосећајног бољшевика у који је Конради – очигледно погрешно – мислио да пуца.

***

Симон Петлюра 1922.jpg

Трећи случај догодио се у Паризу, 1926. године. Овог пута, још један Јеврејин, Самјуел Швалцбард (40), убио је белог емигранта из Совјетског Савеза – украјинског националисту и председника краткотрајне (1918 – 1921) Украјинске народне републике, једне од сецесионистичких формација насталих после Октобарске револуције, Симона Петљуру (47). Петљура, који је у грађанском рату у Украјини организовао планско убиство преко педесет хиљада Јевреја, шетао је Латинским квартом, када му је пришао Швалцбард и питао га (на украјинском): “Да ли сте ви Симон Петљура?” Како је касније утврђено на суђењу, уместо одговора Петљура је подигао свој штап којим се помагао при ходању, као да жели да се одбрани, на шта је Швалцбард у њега испалио пет метака док је стајао преко пута њега, затим још два метка када је пао на земљу, и онда мирно сачекао полицију.

Швалцбарда је на суђењу заступао један од најбољих француских адвоката, Анри Торес, који је своју одбрану засновао на тези да је ово убиство представљало легитимну освету за геноцид над украјинским Јеврејима, док је јавни тужилац покушавао да докаже да је Швалцбард деловао као агент совјетске НКВД, што је била оперативна претпоставка (иако никад недвосмислено доказана) француске тајне службе која га је претходних година држала под присмотром.

Обе стране су позвале велики број сведока и вештака (углавном историчара), а кључни аргумент одбране био је да су петнаест чланова Шварцбалдове породице у Одеси убили припадници Петљуриних паравојних формација. После шест дана суђења, Торес је прихватио срачунати ризик, одустао од највећег броја својих сведока, и уместо њих дао кратку завршну реч:

“Мој закључак је кратак. Позивам се на Француску револуцију, за коју ниједан жив човек не може да каже да од ње није нешто добио: нека буде слободан овај човек који на свом челу носи стигму трагедије народа! Ви данас држите у својим рукама, чланови пороте, престиж ове нације и судбину хиљада људских живота, повезаних са пресудом Француске. Ако се она не буде данас чула, Француска више неће бити Француска и Париз више неће бити Париз.”

Порота је већала тачно тридесет пет минута: Самјуел Шварцбалд је ослобођен одговорности за ово убиство.

***

Шта нам показују ова три случаја? Најпре, у сва три су убице ослобођене кривичне одговорности, не због неурачунљивости, недостатка доказа или разумне сумње, него зато што су судије и поротници довољно чврсто поверовали да постоје неке особито значајне околности које искључују противправност самог њиховог дела.

Затим, сва ова убиства – иако у врло различитим историјским, верским и идеолошким контекстима – извршена су као тзв. осветничка убиства, и све те освете извршене су против лица које су убице сматрале одговорним за масовне злочине (ми бисмо их, у данашњој правној терминологији, несумњиво квалификовали као геноцид) у току Првог светског рата и револуционарних догађаја који су уследили као његова последица. Од сваког од ових злочина, па до убиства које је представљало освету за њега, прошло је не више од пет или шест година: ране су, очигледно, биле још увек свеже.

Коначно, у сва три случаја радило се о етничким, верским или идеолошким конфликтима са далеке периферије Европе: из Јерменије, Украјине и Русије. За Европу двадесетих, то су све били комплексни, понекад мистични а понекад оперетски, игрокази. Игрокази, у којима учествују неки помало дивљи народи, који су и иначе своје рачуне одувек решавали на сличан начин, нешто о чему цивилизована Европа нема права – а самим тим ни потребе – да суди. Осудити убицу значило би – по тада преовлађујућем схватању – ставити се на нечију страну: Турака против Јермена, црвених Руса против белих Руса, Украјинаца против Јевреја. Ослободити убицу значило би, опет, послати поруку о сопственој дистанци од тих сукоба: сва ова ваша убиства су се само технички десила код нас, она су се суштински десила код вас, па их ви онда и решавајте, овако или онако, ако можете.

Због тога су све три судије и све три пороте – и у Берлину и у Лозани и у Паризу – ослободиле сву тројицу оптужених за ова убиства. То је био дух времена, у деценији пре него што је Давид Франкфуртер, под врло сличним околностима, убио Вилхелма Густлофа у Давосу.

А какав је утицај тај дух времена имао на суђење самом Давиду? О томе ће нам, у наредном одељку, причати судија из тог случаја…

IX

Судија

Не волим политичаре у мојој судници. Не волим, додуше, ни окривљене који убијају из политичких разлога. И презирем те агресивне, примитивне, необразоване скоројевиће – нацисте. Јасно вам је зашто сам, од самог почетка, из дубине душе мрзео овај предмет. Саставили су ми веће са четворицом судија поротника, и пажљиво све израчунали: нас тројица смо конзервативци, двојица су либерали; двојици нам је матерњи језик немачки, двојици француски, једном италијански. И хајде се ти сад, Јохане Петере Сондере, бави тим случајем…

Из кабинета сам избацио немачког амбасадора, фон Вајцзекера и француског антифашисту де Моро-Гиаферија: шта сте ви господо, у мојој судници? Оштећени, оптужени, браниоци, тужиоци, сведоци или вештаци? Они су, наравно, и један и други, били јако вољни да ми “објасне шире аспекте случаја”… Ма, не интересују ме ваши шири аспекти случаја, не занима ме писање штампе, међународне импликације, демонстрације и памфлети који се пишу по целој Европи, нацистички и антинацистички.

Занимају ме извештаји обдуцента, изјаве сведока, мотиви оптуженог, правна схватања тужиоца и браниоца, текст швајцарског кривичног закона, олакшавајуће и отежавајуће околности. Имате ли око тога нешто што би могло да занима суд? Немате? Напоље. Код мене се не може седети, онако…

220px-Berner_Iustitia

Министра правде нисам могао да избацим, јер није ни дошао. Зато сам ја отишао код њега, у Берн. Кроз прозор његовог кабинета посматрам скулптуру Јустиције која краси Фонтану правде на тргу испод нас, ренесансно дело вајара Ханса Гиенга из 1543. године. За то време, министар ми прича како треба да судим по закону? Онда ми, као узгред, напомиње да је његова влада седам дана после убиства забранила све нацистичке организације у Швајцарској, као претњу јавном поретку. Па, господине министре, да сте их забранили седам дана пре убиства, можда убиства не би ни било и ја бих и даље судио мужевима који убију своје жене у наступу љубоморе или пијаним кафанским гостима који се поубијају у ситним ноћним сатима? Али нисте то учинили: годинама сте дозвољавали да нацисти вршљају по Швајцарској, правдајући то “слободом говора”. И сада због те ваше “слободе говора”, ја имам леш, убицу и случај, а ви мени говорите да поштујем закон?

А шта друго могу и да радим него да се држим закона? Да је овај дечко био само мало вештији и побегао са места злочина, ја не бих ни био у овој ситуацији! Седео бих недељом поподне, пио капућино гледајући на Алпе прекривене снегом, и био срећан што је тог монструма Густлофа стигла рука заслужене правде. Непозната рука. А непознатој руци се не може судити. Али не, тај мали студент је баш хтео да буде кажњен – да би тако својом казном, својим мучеништвом, додатно нагласио светост свог чина. И пошто је то сада, је ли, једна позната рука, ја морам да јој судим.

Министар ми се и даље жали како је његова влада у “јако сложеној унутрашњој и међународној ситуацији”; забринут је, наравно, шта би се десило ако би сада нацисти кренули да се свете по швајцарским одмаралиштима. И како је то могуће да је мој оптужени полицији изјавио да нацисти уопште нису људи него животиње у људском облику? Па сад господине министре, ако већ гледамо ко је први почео са тим метафорама… Али то је посао историчара, а не судија. Опет гледам у Гиенгову статуу. Шта каже Јустиција? Не само да не каже ништа, него нас и не види. Да ли мој министар зна да је ово прва статуа богиње правде, у целој Европи, којој је уметник преко очи ставио онај чувени повез? Или је повез на његовим очима?

Пет метака које је Давид Франкфуртер испалио у Вилхелма Густлофа неспорно су, и према швајцарском кривичном закону а и према здравом разуму, проузроковали убиство. Очигледно, то је и убиство са предумишљајем, планирано унапред, добро припремљено и хладнокрвно изведено. Да ли је, међутим, то било заиста и убиство из ниских побуда, како тврди тужилац? Како уопште да квалификујем један чин са тако комплексним мотивима?

Како да судим његовом извршиоцу? Бура из Немачке тражи смртну казну; бура из Француске, тражи ослобађање; министар би волео нешто између – да сви буду задовољни. Као да је суштина овде у броју година? Враћам се возом у Хур: размишљам може ли мој оптужени да добије и затворску казну и орден? Заслужио је и једно и друго. Зависи за шта и од кога.

***

Datei:Chur Kantonsgericht.jpg

Стара зграда суда у Хуру: послужитељи су ми припремили највећу судницу. Двесто педесет места, не може игла да падне. Преко сто новинара из целе Европе. Делегација немачке амбасаде, специјална пратња госпође Густлоф, оштећене, њени правни саветници и представници за штампу, разни ађутанти, људи препознатљивих физиономија, кратко ошишани. Тражим да се сви присутни детаљно претресу пре уласка у зграду. Не желим нову пуцњаву, овог пута у мојој судници.

Стари Еуген Курти – Форе, из Цириха, има већ преко седамдесет година, доктор права, један од наших најбољих адвоката за убиства, и млади Вејт Вајлер, из јеврејске заједнице, заступају оптуженог. Тужилац Фридрих Бригер, оптужницу. Фридрих се упорно труди да не помене ни п од политике: министар је, очигледно, на њега имао више утицаја него на мене. Како да судим убици а да не смем да улазим у мотиве његовог чина? Како да прихватим фикцију у оптужници да је Давид убио Вилхелма “из личних разлога”? Који је могао да буде не-личнији разлог, од једног Јеврејина који убија једног нацисту?

Дозвољавам предлог одбране да се, као доказно средство, прочитају текстови емигрантске штампе о прогонима Јевреја у Немачкој. Амбасадор фон Вајцзекер гласно коментарише да се овде не суди Трећем рајху него убици. Опет га избацујем напоље, овог пута из суднице; претходно му изричем и казну од петсто швајцарских франака. Дозвољавам и сведоке из Немачке, на неколико околности којима је оптужени лично присуствовао, а у којима су немачки Јевреји били малтретирани. Наравно, нико од њих се не појављује: кад је рабину Соломону Франкфуртеру, ујаку оптуженог, стигао судски позив из Хура, нетрагом је нестао. Пошта се вратила, са назнаком “непознат на назначеној адреси”. Жамор у судници: убили су сведоке! Адвокат Курти – Форе добацује: “покушајте да му доставите позив у логор Дахау”; и он добија петсто швајцарских франака казне.

Сутрадан, сведочи госпођа Густлоф: у црној хаљини, са црним велом, цела делегација немачке амбасаде устаје да је поздрави, са руком подигнутом у нацистички поздрав. Прекидам суђење и дајем паузу од сат времена. Због поздрава, мисле новинари, али ја сам више забринут због двојице поротника у мом већу: пуковник Гартман и државни саветник Јозеф Виел такође устају. У нашој судијској соби ми се у паузи правдају: то је био знак поштовања према жени која је остала удовица. Ништа политички, желе да кажу. Још само кад бих им и поверовао…

Хедвига Густлоф сведочи сабрано, прецизно, конзистентно. Самозаљубљено, као глумица која ужива у својој улози. Очигледно, то је жена скромних интелектуалних способност, али је јако добро припремљена за оно што треба да постигне у судници. Осећај симпатије према удовици која је жртва мешународне јеврејске завере! Не показује апсолутно никакве емоције. Њен исказ је у потпуној сагласности са исказом оптуженог: време, место, кратка конверзација коју су имали, положај у којем се налазила, на вратима кабинета, са послужавником са чајем у тренутку када су испаљени меци. Све се потпуно поклапа. Осећам олакшање када је ова патетична представа коначнозавршена.

Осећај олакшања је привремен: сутрадан, оптужени одбија онај део одбране свог адвоката у којем се стари лисац позива на здравствене разлоге: ја јесам физички болестан, каже, али сам био потпуно душевно здрав. Покушавам да му објасним да постоје одређена физиолошка стања која могу да изазову специфичне менталне реакције и доведу до искривљеног стања свести. Наглашавам да је то легитимна, и сасвим уобичајена одбрана у кривичним суђењима. Не вреди.

Увече се осећам посрамљено: да ли сам то био покушао да одговорност са себе пребацим на бога? Ако би Давид био неурачунљив, њиме би морали да се баве лекари, а не судије. Бриго моја, пређи на другога! Шта све неће човек помислити да учини само да се извуче из тешке ситуације?

Ове дилеме ме, ипак, сутрадан ослобађа судски вештак, Јанс Јергер, директор кантоналног азила за ментално оболелеле:

“Интелектуално, Франкфуртер је потпуно дорастао ситуацији у којој се налази, и нема говора о томе да се ради о неурачунљивој особи. Повремене суицидне и убилачке епизоде, које су израз депресивне структуре личности, хроничних телесних обољења и низа стресних ситуација којима је био изложен у последње три године, нису могле битно да утичу на његово психичко стање у тренутку извршења дела.”

Захвалан сам му на овом налазу, иако је мој лични положај учинио тежим; гледам у оптуженог, преко пута мене. Имам неодређени утисак да и на његовом лицу видим израз олакшања.

Завршне речи. Тужилац остаје при наводима оптужнице; захтева смртну казну, замењену са казном доживотног затвора, за коју помиловање може да се тражи после двадесет пет година; за одштетни захтев, удовицу упућује на парницу. Немачки амбасадор га посматра као смрдљиви сир.

Потом, Давид Франкфуртер почиње своју завршну реч:

“Дабоме, план као што је овај, у најоштријој контрадикцији са мојом природом, мојим образовањем, мојим уверењима, и општим и верским, једна врста пројекта који је морао да буде изузетак, нешто што негира све максиме, није могао да се развије праволинијски…

Али, то је било моје чврсто уверење: понижење нането јеврејском народу може бити опрано само крвљу. И тако је, постепено, у мени сазревала свест да сам ја тај који треба да изведе овај ужасан чин освете. Можда неком то сад може да звучи помпезно, али зарад истине мора бити речено: осећао сам се као безначајно оруђе у рукама Господа…”

Безначајно оруђе у рукама Господа? Да ли је овај млади човек можда, ипак, егзибициониста? Поротник Ђовани Батиста Никола ми шапуће да је то сигурно начин на који Јевреји доживљавају Господа… Откуда он само то зна? Цео живот је био државни саветник, у министарству шума и руда? Ваљда је то исти бог, и наш и њихов? Свратићу код свог жупника кад заврши све ово.

У међувремену, Давид наставља: објашњава свој првобитни план да изврши самоубиство одмах после осветничког чина, план који се изјаловио јер се забројао са мецима. На крају, тражи смртну казну за самог себе! Хаос у судници! Немачки званичници протестују због спрдања са судом, тужилац је збуњен, маестро Курти не може да верује.

Последњи дан: изрицање пресуде. Претходне вечери, до касно у ноћ, нас петорица седимо. Записници са већања и гласања су после уништени – од те ноћи ће остати само она пресуда коју ћу ја сутра морати да прочитам, а иза које ћемо стати сва петорица – али не требају ми никакви записници. Ту ноћ ћу памтити у остатку живота: пуковник Гартман и државни саветник Виели били су за максималну казну – у овом случају, ону коју је тражио тужилац – а пензионисани судија Ганцони и државни саветник Ђан Батиста Никола, за ослобађање. На крају, остајем сам са собом: немоћни да приближе своје ставове, сва четворица се невољно саглашавају да ујутро потпишу шта год будем одредио – нешто што ће, очигледно, бити између те две крајности.

Одлуку доносим пред зору: једва да сам и спавао те ноћи.

“За кривично дело тешког убиства, Давид Франкфуртер, студент из Краљевине Југославије, осуђује се на казну затвора од осамнаест година, у коју му се има урачунати притвор од једанаест месеци; молбу за помиловање може поднети после издржане половине казне; по издржаној казни, има се доживотно протерати из Швајцарске Конфедерације.”

То је била казна.

“Овај суд утврдио је да побуде оптуженог да лиши живота Вилхелма Густлофа нису биле личне, ниске или користољубиве, као и да оптужени није поступао по наговору или у договору са другим лицима, појединачно или у завереничкој организацији, да није имао подстрекача нити помагача. Чин убиства Вилхелма Густлофа био је његов лични чин и, како је сам изјавио, истовремено и симболички пуцањ у нацизам јаи такав.”

То је био орден.

Барем она казна, и онај орден, које сам могао да одредим и доделим ја, Јохан Петер Сондер, професионални судија великог кривичног већа Кантоналног суда у граду Хуру, кантон Граубинден, Швајцарска, четрнаестог дана месеца децембра, лета господњег 1936. Остале казне и ордене одредиће му Бог и доделити историја, већ кад дође време, и за једно и за друго.

X

Убица (3): затвор

Sennhof prison in Chur, 1970 : News Photo

У старом замку Сенхоф на улазу у град Хур, згради изграђеној још почетком седамнаестог века која последњих двесто година служи као затвор, има укупно педесет седам ћелија. Сада их је пуно петнаест. Међу станарима ове некадашње ковнице новца, једини сам ја убица. Остали затвореници су, углавном, ситни лопови. Са мном је и један фалсификатор чекова, двојица превараната и један Италијан, осуђен за друмско разбојништво. Неким стражарима као да је мало непријатно, па тај осећај покушавају да одагнају шалом:

“Давиде, ти си једини ратни заробљеник у неутралној Швајцарској.”

Из слободног света, добијам штампу: грађански рат у Шпанији, Аншлус Аустрије, комадање Чехословачке. Европа месечари према светском рату, у којем сам ја већ испалио прве метке. После две године, управник затвора ми одобрава прву посету: долази ми отац, из Винковаца. Гледа ме и ћути; у очима му неверица; коначно, прве речи које је проговорио:

“Сине, коме је све ово требало? Да ли је све то вредело?”

Не знам шта да му одговорим. Да ли је било боље да они наставе са злом које су почели, мислећи да баш нико, нигде и никада, неће смети да им узврати на исти начин? Да ли би онда они били бољи? Да ли баш свако мора да оде мирно, као овца на клање, јер је побуна нешто непристојно? Овако, свако од њих ће се, бар понекад, сетити Вилхелма: он ће им служити као вечити подсетник да олово метка пролази кроз месо, кости, крвне судове аријевског Натчовека баш као и сваког од нас, обичних људи.

Отац ме прекорева: не можеш да умислиш да ти је Свевишњи дао тај пиштољ у руку јер те изабрао да извршиш Његову вољу; то је светогрђе! Отац је рабин, он зна наше свете књиге боље од мене. Али шта је са Давидом који је убио Голијата? Зар ми ниси ти читао древну причу? Пет мојих метака су били пет каменова из Давидове праћке.

Пала је Француска, последња слободна земља око Швајцарске. “Сад смо сви у затвору.” – каже ми стражар тог јутра – “Само је наш мало већи од твог.” Адвокат ми пише да су власти у Берну озбиљно забринуте за мој живот ако би Хитлер ушао у ову земљу: “сигурно би те убили, јавно”.

Четрдесет прва: нацисти улазе у Југославију. Не знам шта се догађа са оцем: његова писма престају да стижу. Стражари и осуђеници ме теше: рат је, кад се то мало среди, почеће да долази пошта.

Четрдесет трећа: у посету ми долази Жорж Бруншвиг, адвокат и председник Јеврејске заједнице Берна. Мој бранилац Курти-Форе је отишао у пензију и предао му своје случајеве. “Ово је један затворен случај”, рекао је показујући му фасциклу са мојим предметом. “Док је дечко иза решетака, овај случај није затворен”, успротивио се Жорж.

Он сада води рачуна о мени: редовно ме посећује, доноси ми вести, припрема молбу за помиловање:

“Све се променило! Показало се да си ти био у праву: да ниси убио Густлофа, он би сада био пета колона која би ударила на Швајцарску изнутра.”

Жорж ме убеђује да околности више нису исте као и 1936. када сам осуђен. Али, ја не желим помиловање: нисам ни ја дао помиловање Густлофу. Издржаћу своју казну! Fiat iustitia, pereat mundi! Али зато молим Жоржа да употреби своје везе, ступи у контакт са швајцарским конзулом у Загребу, Каестлијем, и покуша да сазна било шта што може о мом оцу…

***

Наредног пролећа, Жорж долази код мене, по први пут са управником затвора. Збуњен сам: то је знак да нешто није добро. Управнику у очима, опет по први пут, видим сузе. Нешто јако није добро…

“Давиде, добили смо коначну потврду од швајцарског конзулата у Загребу. Нисмо хтели ништа да ти говоримо док све није постало званично. Када су Немци ушли у Винковце, априла 1941. тражили су ти оца, по већ спремљеном списку. Фолксдојчери и усташе су им помогли да нађу адресу. Извели су га на градски трг, и држали везаног сатима, свако ко би пролазио морао је да га гађа каменом. Око врата су му окачили натпис:

“Ја сам отац јеврејске свиње која је убила мученика Густлофа.”

Да ли је вредело, питао ме је, када ме је, први и последњи пут, посетио у затвору. Своју казну сам прихватио, за свој чин. Да ли сам пре осам година могао да знам да ће моја казна, у ствари, бити његова казна? Да ли бих то учинио, да сам знао?

“Али је преживео све то, готово чудом. Онда је послат у логор Јадовно, у мају 1941. Када су на тај простор касније у току лета дошли Италијани, пребачен је у Јасеновац. Ту му се губи сваки траг. По једном извору, рабин Мавро Франкфуртер требало је да буде жив одран, да би се од његове коже – по наређењу команданта логора Ивице Матковића – направио абажур за лампу, поклон за Хедвигу Густлоф. То се наводно догодило, или је требало да догоди, негде почетком 1942. Али постоје и сведоци који су га, наводно, виђали у логору и касније, у пролеће и лето 1943. По једном другом извору, убијен је маљем и бачен у реку Саву, у лето 1942. По трећем, спаљен је жив у крематоријуму, 1943. Ниједна од ових информација није сасвим поуздана. У писму швајцарског конзула Фридриха Каестлија, наводи се, међутим, да је готово извесно да више није био жив крајем 1943. године.”

Седимо, на мом малом кревету у ћелији, сва тројица. Управник је донео и мало вина. Ћутимо. “Ако останеш овде, они су победили.” – каже ми, у једном тренутку, Жорж; управник клима главом у знак одобравања…

“И не само да су победили, него је и жртва твог оца, и твоја, била узалудна. Без тебе, неће бити никог да исприча твоју причу. Песак Африке, и степе Русије, и све те силне битке, ти милиони метака, већ четири године, чему све то? Твоји меци су били први.”

Управник додаје, задовољно:

“Oвде си сада, бар безбедан. Најбезбеднији! Замисли, и када би те власти којим случајем већ сутра помиловале, где би отишао? А морали би да те протерају из Швајцарске. По правилу, у земљу рођења. Али, Југославија више не постоји? А не постоји ни остатак Европе, ништа, између Русије и Британије и Шведске и Швајцарске, ништа више не постоји, све друго је један велики логор.”

***

Већ скоро пет година, готово откад сам ушао у затвор Сенхоф, немам никакве здравствене проблеме. Лекари у Винковцима су се вајкали да ли ћу доживети младићко доба: стање мојих костију је било такво да су се готово распадале. Шест или седам тешких операција, више ни сам не знам. А онда, одједном, све је нестало, као руком однешено: сви болови, све тешкоће при ходању, бесане ноћи. Швајцарски лекари не могу да верују: никада нису видели овакав случај самоизлеченог периоститиса. Рабин из Берна који ме повремено посећује, тврди да је Свевишњи, у свој мојој муци и невољи, решио да ме поштеди бар једне патње.

И онда, одједном, као из ведрог неба, та вест: Нормандија. Савезници су на тлу Француске! Ако је сваки затворски дан као вечност, онда су дани тог лета пролазили као у магновењу. Крајем августа, управник затвора улази у моју ћелију, носи флашу вина и широки осмех: Ајзенхауерови тенкови су јуче ушли у Париз! До краја године, на западним границама Швајцарске више нема нациста!

Жорж Бруншвиг подноси молбу за помиловање, као мој бранилац, сутрадан пошто се навршило девет година моје затворске казне: петог фебруара 1945. Велики делови Немачке у том тренутку су већ окупирани. Северна швајцарска граница је готово слободна од нациста. Три месеца касније, Трећи Рајх капитулира. А још десет дана касније, седамнаестог маја, Велико веће кантона Граубинден усвојило је, на својој редовној месечној седници, Жоржову молбу за моје помиловање. Без икакве расправе, гласањем већника 78 према 12, са помешаним осећањима стида, закаснеле милости и жеље да се цела ова епизода што пре заборави. Нова слободна Европа тражи своје старо монденско место за зимске радости, без непријатних сећања. И без сведока своје прошлости.

Тог поподнева, када је у његову канцеларију стигла депеша, управник затвора, тај прост и једноставан човек, одмах је дошао у моју ћелију: по први пут за девет година, руковали смо се.

“Сада си слободан човек. Швајцарска ће остати са својом срамотом.”

Слободан сам човек, и морам да одем из Швајцарске, јер услови мог помиловања подразумевају доживотно протеривање из земље. На железничкој станици у Берну, поздрављам се са Жоржом, човеком који је толико учинио за мене у последње три године. После ове заједничке цигарете, мој воз ће кренути за Ђенову, а у тој италијанској луци чека ме брод – за једино место где преостали европски Јевреји, они који нису нашли гроб у ваздуху, тада могу да оду – Палестину.

XI

Друга смрт Вилхелма Густлофа

Blechschild Wilhelm Gustloff (Schiff im Hafen) Metallschild Deko 20x30 tin  sign - Kaufen bei ComCard GmbH

Већ у рано поподне се спустила магла, једна од оних магли какве се обично зими спуштају над Балтичко море. Око девет увече, после пуна два сата потраге, кроз перископ још увек не може да види сасвим јасно своју мету: најпре му се чини да је у питању неки мањи брод. Али, огроман обрис тек почиње да му се цео помаља пред очима: прво педесет метара, па сто, сто педесет… Има ли краја том броду? Преко две стотине метара дужине! Већ је једанаест дана на мору, зна да га по повратку у базу чека војни суд због више инцидената у пијаном стању и да нема више баш много тога да изгуби. Његови морнари, са стрпљењем ловца у заседи, чекају наређење, у крви му се адреналин меша са вотком, да ли ће му се икада више указати тако добра прилика?

Полако, неприметно за свој плен, подморница прави маневар: заузима положај између брода и луке из које је испловио. То је место са којег ће његова посада најмање очекивати напад. Да противподморнички сензори на торпедном чамцу који је пратио брод, због смрзавања, више не функционишу, баш као ни противавионски топови на самом броду, да су његов војни и цивилни капетан у међусобном сукобу, и да се морнарима, доведеним из једне далеке земље, издају команде на језику који не разумеју – све то посада подморнице није могла да зна. Баш као што није могла ни да зна ни његову листу путника…

На сивом металу првог торпеда морнари су, црвеном бојом, написали: “За отаџбину”, на другом: “За Лењинград”, на трећем: “За совјетски народ”; четврто торпедо, на којем је писало: “За Стаљина”, заглавило се у цеви и морали су да га демонтирају. Ипак, прва три су, тачно у осам минута после девет увече, пошла на свој судбоносни пут. После шест минута, прво је ударило у прамац, отварајући аутоматске непропусне преграде, чиме је на смрт осудило све који су се затекли испод њих; друго је ударило у бок, уз директни погодак у некадашњи бродски базен, у којем су биле смештене медицинске сестре; треће, у просторије са машинским постројењима, прекидајући напајање енергијом и комуникације. Четрдесет минута касније, прокључала вода Балтика се поново смирила и поново је почела да је прекрива танка кора леда. Испод себе је оставила несрећни брод и његове путнике. Од укупно двадесет два чамца за спасавање, у воду је спуштено само девет.

Био је уторак, 30. јануар 1945. године. Александар Маринеско, капетан треће класе Црвене флоте, син румунског морнара Јона и Украјинке Татјане, на око тридесет наутичких миља од обале пољског града Гдањска, потопио је највећи брод немачке флоте, “Вилхелм Густлоф”. Била је то истовремено и највећа поморска победа у рату који се ближио свом крају – одједном је потопљено преко двадесет пет хиљада бруто тона носивости – и највећа поморска несрећа у историји: преко девет и по хиљада људи, углавном избеглица, жена, деце, рањеника и медицинског особља, нашло је смрт у леденим водама Балтичког мора; спасено је само хиљаду двесто педесет.

Маринеско је данима чекао у заседи, чекајући на неки немачки поморски транспорт према западу. Баш на дан на који би Вилхелм Густлоф – да га Давид Франкфуртер није девет година раније убио у Давосу – прославио педесети рођендан, “Вилхелм Густлоф” је отишао на дно Балтика, постајући тако највећа масовна гробница под морем. На његовој олупини налази се шест пута више људских тела него на Титанику. Тог истог дана је, знамо, Адолф Хитлер прослављао дванаесту годишњицу свог доласка на чело Немачке. Да ли је тада већ знао да му је то последња прослава, данас можемо само да нагађамо, али педантни историчари су зато забележили једну другу бизарну коинциденцију: у време када је Маринеско испловио из своје заседе, из вода испред балтичке луке Колберг, да испали три судбоносна торпеда, у Берлину се давала премијера историјског филма о херојској одбрани једне пруске тврђаве од Наполеонове војске – последњи пропагандни филм Трећег рајха звао се као и тврђава – Колберг.

***

Тако је “Операција Ханибал” – евакуација немачких цивила бродовима, из источне Пруске, одсечене од остатка Немачке Црвеном армијом у њеном победничком походу на Берлин – неславно пропала. “Вилхелм Густлоф” постао је Титаник Адолфа Хитлера, а његовог капетана, Вилхелма Зана – човека који је, и сам као командант подморнице, на почетку Другог светског рата, пропустио да потопи британски разарач на којем се тада налазио Винстон Черчил – потопио је совјетски колега који је, само због тога, успео да избегне војни суд због пијанства.

О потапању “Вилхелма Густлофа” Немци, ни до дан данас, нису успели да се сами са собом договоре: да ли је то ратни злочин, и ако јесте, чији је? Брод је био наоружан, имао је пратњу ратних бродова, на њему су се – поред цивила, рањеника и болничког особља – налазили и војници и није био чак ни означен као болнички, по правилима међународног ратног права. Да је “Вилхелм Густлоф” представљао легитимну мету, односно да је капетан Маринеско само вршио своју дужност, Аксел Шилдт, историчар из Хамбурга, образложио је следећим аргументима:

“Ово није био терористички напад из ведра неба, него последица рата. Рат је потекао из Немачке, Немачка је прекрила Европу ратом и убиствима, и рат јој се вратио. Перфектно је јасно да, када се невини жале на то да им се рат враћа, то нема никакве везе са историјом.”

Ипак, у једном од својих последњих романа, “Ходом рака” (2002) – који је посветио причи о два Густлофа – Нобеловац Гинтер Грас склон је да овај случај посматра на комплекснији начин. У његовој фикцији, почетком двадесет првог века, унук преживеле путнице са “Вилхелма Густлофа” улази у анонимну расправу на једном интернет форуму на историјске теме, преузима фиктивни идентитет стварног “Вилхелма” (Густлофа) и идентификује се са његовим (нео)нацистичким екстремизмом. У тој расправи, он наилази на саговорника који себе назива “Давид” (Франкфуртер) и дели његове, антифашистичке, емоције и вредности. У тренутку када реше да виртуелни свет замене стварним, трагедија ове двојице младих Немаца је неизбежна. Међутим, и у Грасовој фикцији се историја понавља у свом обрнутом, фарсичном виду. “Вилхелм” узима пиштољ – последњу успомену од своје баке, који је сачувала из ноћи потапања оног правог “Вилхелма” – и са пет метака убија “Давида”, након чега се предаје немачкој полицији. На питање зашто је убио потпуно непознатог човека, он парафразира исти одговор који је прави Давид онда дао швајцарској полицији: “Зато што сам Немац”.

Да ли се тиме круг ове приче коначно затворио, пита се Гинтер Грас? Да ли се историја завршила? И сам, на последњој страници романа, даје одговор – помало мрачан – на то питање:

“Она никада не завршава. И никада неће завршити.”

XI

Судбина и коментари

Davidfrankfurter.jpg

Давид Франкфуртер стигао је у тадашњи британски мандат, Палестину, јуна 1945. године. У Југославији су му остала два гроба: мајчин, у Винковцима, и очев, који се не зна. У Швајцарској, дванаест година живота, од којих девет у затвору. Иза њега је Европа, са болестима и операцијама, срамотама и понижењима, опраним крвљу зликовца, са казном и чудотворним оздрављењем. Испред њега је нова јеврејска држава, Израел. Давид и Израел – поново уједињени као у древној библијској причи – почињу обоје испочетка, обоје од нуле.

Незавршени студент медицине запослио се у Министарству одбрану нове државе, а убрзо потом постаје и официр израелске војске. Оженио се и добио ћерку и сина. Догађај који је пресудно одредио ток целог његовог живота – своје мотиве, дилеме и каснија размишљања – описао је у две књиге мемоара, објављених на немачком (“Освета”, Die Rache) и енглеском (“Први борац против нацизма”, The First Fighter Against Nazism).

Шездесети рођендан Давид је прославио путовањем по Европи. Те, 1969. године, наследници оних већника кантона Граубинден, који су га четврт века раније помиловали, али уз доживотно протеривање из Швајцарске, сада поништавају други део старе одлуке – уз позивницу да поново посети њихову земљу, што је, све заједно, помало неспретно и на брзину, било спаковано са одлуком о проглашењу за почасног грађанина Давоса.

Assassination in Davos Poster

Са помешаним осећањима, олакшања што је његова стара домовина коначно нашла у себи снаге да раскрсти са нацистичком прошлошћу, и захвалности свим оним људима који су му остали верни у оловним тридесетим и четрдесетим годинама, Давид Франкфуртер посећује Швајцарску те године, и још једном, последњи пут, 1975. године, када је почасни гост на премијери филма “Убиство у Давосу” (нем. Konfrontation) у којем његову улогу игра познати швајцарски глумац, Петер Болаг. Тек тада, четрдесет година након догађаја и тридесет година после завршетка Другог светског рата, детаљи овог случаја први пут излазе из стручних правних и дипломатских кругова и јавност Швајцарске одједном сазнаје да су, баш у њеном монденском зимском одмаралишту, испаљени први меци у нацизам у целој Европи.

Давид Франкфуртер, болешљиви дечак из Југославије опчињен древним причама о херојствима, незавршени студент медицине из Беча и Лајпцига, сведок нацистичких страхота и понижења из Немачке, немилосрдни осветник и достојанствени робијаш из Швајцарске, педантан официр и брижан отац из Израела – умро је деветнаестог јула 1982. године у граду Рамат Ган у Израелу. Имао је седамдесет три године. Један дечји парк у Рамат Гану, и једна улица у месту Петах Тиква, предграђу Тел Авива, данас носе његово име.

***

“Разоткривање стварних намера нациста, извештаји о шпијунажи којом се бавила међународна секција НСДАП, о грозном принципу садизма као погледа на свет, читав тај Weltanschauung чији је представник био убијени нацистички лидер у Давосу и чији су описи по први пут уздрмали швајцарска срца – све је то учинило да суђење Франкуртеру због убиства падне у сенку. Уместо њега, пред већем у судници кантона Граубинден судило се Густлофу. И тај процес је добила – у свом најбољем интересу – Швајцарска, која неће заборавити његове лекције у дугим временима која ће доћи.”

(Хана Арент, “Die neue Weltbühne”, децембар 1936. године)

“Желео сам да продрмам савест света, али је она наставила да спава. Тако да је то, на крају, био само један морални чин, без последица.”

(Давид Франкфуртер, у једном интервјуу, 1950. године)

XIII

Епилог: етика тираницида

Lucius Tarquinius Priscus - Pro Romanis

Латински израз Sic semper tyrannis (тако увек тиранину) се обично користи да означи тзв. тираницид или тираноубиство – убиство особе која се сматра тиранином, односно изузетно окрутним и злим носиоцем власти у некој држави. Према легенди, ову реченицу је први пут изрекао Луције Брут, приликом убиства последњег римског краља, Тарквинија Охолог, 509. године пре нове ере. Наша сазнања о овом догађају (према неким изворима, убиство је било непосредно подстакнуто силовањем римске племкиње Лукреције које је починио Тарквинијев син) остала су замагљена и сиромашна – баш као што су остала и о већини других предања из времена у којима се крај праисторије још увек мешао са почецима писане историје.

Али, ако је Тарквиније Охоли заиста био прва записана жртва тираницида, далеко од тога да је био и последња: четири и по века касније, иста судбина затећи ће његовог много славнијег суграђанина, Јулија Цезара, а у следећих две хиљаде година и стотине других владара, политичара и других моћних људи на свим континентима. Хиљадама година, револуционари и побуњеници широм света славиће примере Хармодиуса и Аристогејтона, који су убили Хипарха, тиранина Атине; Јевреји ће славити Јудиту, која је на спавању убила суровог асирског генерала Холофернеса (њен лик дочараће нам и Ботичели, Каравађо, Мантења, Ђорђоне и многи други сликари Ренесансе); када је Балтазар Жерар у холандском Делфту 1584. године убио Виљема Ћутљивог, оснивача и првог статхолдера побуњених Уједињених провинција, у шпанском Ескоријалу звонила су сва звона у његову част, док је надбискуп Шпаније за убицу служио Te Deum, мису захвалницу…

Баш као и што су задрхтала срца многих верних католика 1610. када је Франсоа Равајак убо ножем француског краља Анрија IV; многих жирондинаца 1793. када је нож Шарлоте Корде, (иначе, страствене читатељке Плутарха, Русоа и Волтера) нашао пут до груди јакобинца Жан-Пол Маре, или многих ватрених присталица америчког Југа 1865. када је метак глумца Џона Вилкса Бута погодио у потиљак председника Уније, Абрахама Линколна, у Фордовом позоришту у Вашингтону.

Ван сваке сумње: када се ради о тираноубиству, никада ниједан његов случај није могао, a да не буде контроверзан. Зависно од тога са које стране тадашњих историјских подела га посматрамо, свако тираноубиство је истовремено било и злочин и јуначки чин, и гнусни и племенити акт, сваки тираноубица је за једне био само убица а за друге само херој, баш као што је и свака његова жртва за једне била само зликовац а за друге само мученик. Нигде се, вероватно, вечита дихотомија историје не огледа тако прецизно, и тако рељефно, као на примеру тираноубиства.

Да ли, онда, уопште можемо да одредимо нешто што би представљало тзв. differentia specifica тираницида, неки заједнички скуп одлика, које би овај чин одвојиле од многих других сличних кривичних дела – независно од конкретног историјског контекста у којем се он догодио?

Можемо ли да – полазећи од случаја којим смо се бавили у овој причи – изведемо неке заједничке елементе са другим сличним случајевима, који би нам помогли да поставимо јединствени образац, основе тзв. етике тираницида?

Прво, тираницид увек значи и атентат: то је чин политичког убиства. Дело, наравно, може да остане у покушају (ако атентатору задрхти рука) и да не доведе до жељене последице. Међутим, оно мора бити извршено у директном умишљају: учинилац, чак и ако је неуспешан, мора да има намеру да жртву лиши живота, а не да постигне неку другу последицу (нпр. застрашивање).

Друго, да би неко убиство било тираноубиство, жртва мора бити на довољно високом положају: владар, председник (државе или владе), високи војни командант, важан министар (обично тзв. министарстава силе: војске или полиције), или неки други видљиви симбол режима (по новцу, фактичком утицају или моћи). Ако убијете поштара, он јесте државни службеник, али не чините тираницид него обично убиство.

Треће, тираницид је атентат који се врши само у време мира; убиство непријатељског владара у рату, или сопственог, у државном удару или пучу, није тираноубиство. То је напросто један од видова ратних дејстава, међународних или унутрашњих, свеједно.

Четврто, тираноубиство је увек индивидуални чин. То је битна тачка која овај вид политичког убиства разликује од тзв. завереничког убиства. Извршилац делује сам, сам се суочава са својом жртвом, рука која држи нож или пиштољ је само његова (а не продужена рука некакве организације), и коначно он сам сноси све последице свог дела (како оне физичке, тако и моралне).

Пето, мотив за тираницид мора да буде опште добро – односно, искрено схватање да се убилачки чин предузима у циљу остварења општег добра. Убиство у било којем другом, ужем, циљу: личне освете, борбе за власт, или ради новца, није тираницид. То су све други облици атентата.

Шесто, да би неко политичко убиство могло да се квалификује као тираницид, у њему не сме да буде невиних жртава. Такво убиство, иако почињено из политичих разлога, не би било тираницид, него тероризам. Жртва мора да буде само она особа (тиранин) којој је смрт била и намењена.

Седмо, извршилац тираницида, по правилу, не сме да побегне са лица места: он мора да остане ту где је извршио свој чин, да престане са даљим вршењем насиља и сачека да буде или сам убијен или ухапшен (у ком случају, суђење треба да искористи за пропаганду мотива који су га подстакли да изврши тираноубиство).

XIV

Post scriptum: записник са небеског суда

The Creation of Adam - Wikipedia

Био је то један чудан, тежак, врло често трагичан и по много чему контроверзан век. Додуше, када сте на мом месту, и поредите различите векове, један за другим, тешко да је баш иједан од њих потпуно досадан. Али овај је то, извесно, био мање од свих претходних. Још откад сам створио Адама – и његовим потомцима подарио слободну вољу – они је никада до двадесетог века нису користили за тако различите ствари. Од оних најстрашнијих, због којих бих често помислио да је цела та врста само моја велика грешка, па до оних најплеменитијих, које су ми увек изнова враћале наду у њу.

Питате ме за тај бизаран случај када је студент медицине убио метереолога, у оном монденском швајцарском одмаралишту, које је Томас Ман описао у Чаробном брегу? Наравно да га се сећам – богови се, уосталом, свега сећају – али овај је био баш посебан. Не, не због заблуде њих двојице да имају различите богове – људи се уосталом, баш због те заблуде убијају откако је света и века, ево чак и данас. Сећам га се, највише, по мојим сопственим дилемама и сумњама, када сам морао да им судим.

Давид је, испаљујући пет метака у своју слику Голијата – а видели сте, тај Вилхелм је, по његовом сопственом признању, представљао нешто наближе Адолфу Хитлеру докле је он могао да дође – пуцао у идеологију, режим и фабрику смрти које су се све, тих година, убрзано формирале, пред почетак свог сатанског похода по Европи. Занимљиво: он сам, ни у једном тренутку, није поверовао да убија човека – иначе тај страшни чин, како ми се поверио у својим молитвама, никада не би ни предузео – него опасну дивљу животињу која је само, као нека чудна антропоморфна фатаморгана. привремено попримила људски облик, да превари лаковерне.

Сопствену пресуду, ону коју је сам себи унапред одредио, није успео да изврши: у узбуђењу, забројао се и потрошио и онај последњи, шести метак, који је најпре решио да сачува за себе. Пресуду земаљског судије издржао је достојанствено, без роптања, не тражећи милост али и не кајући се због свог чина – напротив, од самог почетка, па све до краја, био је поносан на њега. Све време је био убеђен да извршава моју вољу – то иначе мисли много фанатика – али се, заправо, само светио за неправде учињене његовом народу. Не, није убио Вилхелма као човек, него баш као Јеврејин. Да је био, на пример, Холанђанин, то вероватно не би учинио, на такав начин.

Када је дошао код мене, у лето 1982. године, био је савршено миран: дубоко у себи, веровао је да су сви ужасни догађаји из наредних година, сва она убиства милиона људи који су “нашли гроб у ваздуху” (како је то онај песник представио) накнадно оправдали његов чин.

“Али, ништа од тога ти тада ниси могао да знаш?” – питао сам га; тачно, било је у том питању и мало божанског трика: хтео сам да видим да ли се, можда, бавио магијом. Није. Он је једноставно веровао да ће се нешто страшно догодити – и био је ту у праву. Догодило се, заправо, нешто много страшније него што је он могао и да сања, у својим најгорим кошмарима.

Потом сам га питао за последице које је његов чин изазвао: знате да су Давидовог оца – као симболичку жртву, јер им је он сам, у швајцарском затвору, био недоступан – нацисти 1941. мучили на градском тргу у Винковцима, а одатле одвели у Јасеновац, где је сурово убијен. Да ли осећа макар малу грижу савести због тога? Не – одговорио ми је – то би се мом оцу свакако десило, као што се десило и другим милионима Јевреја, чија деца нису никога убила, који деце нису ни имали, који су били још бебе.

Давидов чин – а знате да је убиство кршење једне од заповести које сам дао људима – ставио сам на један тас мојих теразија. И неке његове ситније грехове – гордост, фанатизам, то тврдоглаво убеђење да сам ја изабрао баш њега да буде оруђе у мојим рукама, помисао и планирање самоубиства – све сам то придодао том тасу. Околности под којима је то убиство извршио, личност која је била његова жртва, страшне ствари којима је био сведок, чврсту веру у свој народ и у мене, телесне и душевне патње кроз које је прошао због своје болести, младост, поштење, достојанствену храброст са којом је издржао затворску казну, каснији частан живот, а надасве племените мотиве које је имао – све сам то ставио на други тас.

И знате шта? Теразије су биле поравнате! Перце би, да је којим чудом слетело на један од тасова, превагнуло на ову или ону страну. Али на Небесима перја нема, чуда су само лепа приповедачка техника маштовитих писаца, све ми се чини да ће судбину Давидове душе ипак морати да одлучи мој мали прст – на једном од тасова. Мислите да је то са божјим прстом варање? Не, ако сам непогрешив, нисам и безгрешан: понекад мало и варам. Али, срећом, имам довољно времена да одлучим – све до Судњега дана – а то је цела вечност и још мало.

***

А онај други, онај нациста, Густлоф, када се те фебруарске вечери из свог кабинета у Давосу преселио код мене на суђење, питаћете? Шта је било са њим? Знам, сигурно ћете мислити да је његов случај био једноставан: два плус два су увек четири. Али, ми овде имамо пред собом мало сложенију математику.

Вилхелм је, наиме, имао луду срећу што је, тако згодно, убијен на време – пре него што је и сам стигао да постане убица. Да, он јесте био одвратан нациста, био је и антисемита, учествовао је у неким отмицама и другим грозним и презира достојним стварима, али – још увек – није био убица. Давид га је спречио да то постане. О, па нема наравно никакве сумње да би се и то – да је остао жив – у наредним годинама променило и да би Вилхелм Густлоф своју блиставу злочиначку каријеру наставио и завршио је, рецимо, као управник неког концентрационог логора. Али није остао жив. Давид га је спасао те судбине, а мене тако онемогућио да га казним за све оне ужасе који су се десили тек после његове смрти.

Није лако боговима, рећи ћете? Па и није, да знате.

Како ја сада да одмерим казну између учињених и неучињених дела? Како да опростим једном зликовцу – којег је само случајна насилна смрт спречила да постане и убица – а казним једног племенитог човека који је – у борби против зла – сам на себе прихватио вечни жиг убице?

Знам, рећи ћете: па то су све већ проблеми које и иначе имају само богови и у које ви смртници не можете да се мешате. Тако је. И добро је што је тако: већ сте доста невоља створили и овако, својим људским работама. Замислите само да почнете да се бавите и овим мојим, божанским?

Али, нешто ипак можете. Можете добро да размислите о поукама ове приче – о оној баналности зла о којој је писала још Хана Арент – и да, свако од вас за себе, донесе закључке. Зато сам вам, уосталом, и дао слободну вољу – не да је користите при свакодневним, тривијалним, изборима, него баш у оним осетљивим, сложеним и на први поглед нерешивим моралним дилемама.

А ваши ће се закључци разликовати – и то не само између вас међусобно, него и код сваког од вас појединачно, зависно од тога из ког угла будете ову причу читали и тумачили. Ваши историјски закључци неће бити нужно исти као и филозофски, они правни као и они етички, нити идеолошки као и религозни.

Ако ја већ морам да будем једини небески судија, ваш земаљски свет, још увек, има срећу да о свим његовим мистеријама не мора да суди само један судија.

***

Image

Овај текст посвећен је Миодрагу Мајићу, доктору права, судији, критички ангажованом интелектуалцу, блогеру и писцу. Са жељом да у њему пронађе понешто корисно за сваку од ових друштвених улога. Баш као што су сви полимати чинили откада је света и века: сагледавали стари свет из различитих углова, затим га разбијали у парчиће, а онда, из тих парчића, стрпљиво стварали нове светове.