Teško da sada nešto više znam;
Jug ili Sever — svud je apsurd sam,
duhovi i tu i tamo gnusni,
i pesnici i narod neukusni.
Tu beše maskarada burna,
ko svuda, samo igra čulna.
Kad hvatah maske sav očaran,
rugobe viđah — dah da staje …
Ja uživam da budem varan,
samo da malko duže traje.
(Johan Volfgang Gete, Faust)
I
Anatomija destrukcije
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi.
I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom bešćašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom.
(Vilijem Šekspir, Sonet broj 66, 1609.)
Skoro decenija sistematske destrukcije normalnog javnog života – a zajedno sa njim i institucija u kojima se on obično obavlja: parlamenta, političkih stranaka, medija, sudova – nije mogla da proizvede nikakve druge posledice od stvaranja paralelnog, ne-javnog ili podzemnog, života – a zajedno sa njim i paralelnih institucija. Parlament su zamenile društvene mreže, političke stranke različite interesne frakcije, medije tabloidi a sudove – već poslovični poligraf.
Sada, kada je taj proces praktično završen, i lanac ishrane je prekinut: nalik nekom džinovskom parazitu u životinjskom svetu, ni naša tajna država više nema šta da pojede od javne države, jer je ova druga sada samo prazna ljuštura. Prinuđena je, dakle, da počne da jede samu sebe. Ta svojevrsna antropofagija države ranije označila je prelazak iz ranijeg modela cikličnih kriza u novi, viši tip: akutnog vakuuma moći.
Još pre dve godine, taj proces i njegove posledice najavili smo u tekstu koji se bavio fenomenom dva podeljena društva:
U međuvremenu, prazninu koju su svojim nestankom ostavili svi javni i legitimni činioci društvene moći popunili su oni tajni i nelegitimni: delovi policijskog, vojnog i obaveštajnog establišmenta, često u međusobnim konfliktima, svi lojalni različitim personalnim i interesnim centrima moći, domaćim i stranim podjednako, svi pod labavom ili nikakvom kontrolom; kriminalne grupe, sve više regionalne ponekad i transnacionalne; različite ekstremističke grupe, koje neguju teorije zavera, postajući ubrzano deo širih međunarodnih saveza u okviru kojih formiraju svoje poruke i dogovaraju akcije; tabloidni instrumenti formiranja javnog mnenja; krupni kapital, kako onaj stečen zakonito tako i onaj drugi; nekoliko stranih faktora, uporedo, u promenljivim odnosima međusobne saradnje, konkurencije i konflikta.
Ako je država – da pođemo od čuvene Veberove definicije – monopol legitimne upotrebe fizičke sile unutar definisanih granica – onda Srbiji danas nedostaje svaki od ova tri elementa: definisane granice već dugo vremena nema; po prvi put u modernoj istoriji nema ni najviše predstavničko izabrano od većine njenih građana, pa samim tim ni legitimitet upotrebe fizičke sile; konačno, niz događaja poslednjih meseci ukazuju na sve intenzivniju fragmentaciju unutar same strukture njenog establišmenta – tako da se negde izgubio i onaj treći Veberov kriterijum – monopol.
Nalik onom nesrećnom Dorijanu Greju – iz romana Oskara Vajlda – čija slika postaje sve lepša kako on sam fizički i duševno propada, i slika Srbije u njenim tabloidima postaje sve lepša kako njoj samoj otkazuju vitalni sistemi, jedan po jedan. I kao što je, na kraju romana, Dorijan Grej postojao samo na toj slici, “u svoj divoti njegove sjajne mladosti i lepote”, dok je na podu, ispod platna “ležao mrtav čovek … lice mu je bilo uvelo, smežurano i odvratno” tako na kraju svog desetogodišnjeg propadanja i Srbija postoji samo na naslovnim stranama tabloida. Posle decenije upornog ulepšavanja stvarnosti u fotošopu, ona je sada postala – fotošop država.
Zaplet u britanskoj komediji “Pasoš za Pimliko” (1949), počinje eksplozijom zaostale bombe iz Drugog svetskog rata koja otvara skrivenu pećinu sa blagom. U njoj, iznenađeni stanovnici ovog kvarta Londona pronalaze srednjovekovnu povelju koja im priznaje nezavisnost. Oduševljeni, žitelji Pimlika počinju da štampaju pasoše za svoje sugrađane… Kako izgleda pasoš fotošop Srbije, ko ga štampa, gde je sa njim moguće otputovati, koliko dugo će cela ova komedija još da traje i kako će se završiti – bavi se naš današnji tekst.
II
Smrt gospodina Goluže
“Kako me sada grize savest, trebalo je na vreme da pođem sa njima. Sad je prekasno! Avaj, ja sam čudovište, ja sam čudovište! Avaj, nikad neću postati nosorog, nikad, nikad! Ne mogu više da se promenim. Eto, baš bih želeo, itekako želeo, ali ne mogu. Ne mogu više sam sebe da gledam. Toliko me je sramota (okreće leđa ogledalu). Kako sam ružan! Teško onome ko hoće da ostane originalan! (naglo podskoči) Pa lepo! Baš neka! Braniću se od celog sveta! Karabin! Gde mi je karabin! (okreće se zidu u dnu, na kome su glave nosoroga, vičući) Braniću se od celog sveta, boriću se protiv celog sveta! Ja sam poslednji čovek i ostaću to do kraja! Ne predajem se!”
(Ežen Jonesko, “Nosorog”, 1959)
Ubogi autsajder, u želji da privuče pažnju male provincijske palanke, zadojene intrigama i pohotom za vlašću, neoprezno predviđa sopstvenu tragičnu sudbinu. Lakonski izrečenu opasku sredina, ogrezla u svojoj jalovosti i uzaludnosti, shvata ozbiljno. Po prvi put otkad zna za sebe, junak oseća da zaista postoji, što je pravi momenat za buđenje njegove urođene fašisoidnosti. Tako se stvara međuzavisnost: sa jedne strane, dokonih, ciničnih i ispraznih meštana a sa druge skorojevića, opsednutog sa nekoliko zvezdanih trenutaka slave. I kao da niko nije primetio taj trenutak, u kojem začarani krug više nije mogao da se prekine: oni su bili najviše opčinjeni novopronađenim mesijom, sada su najtvrdoglaviji u očekivanju da se predstava odigra do samog kraja. Ogrezli u svojoj pritajenoj nekrofiliji, oni zaiste traže njegovu glavu. Na svečanosti, kojoj prisustvuje ceo grad, pred proždrljivim provincijskim bogovima, on će je i položiti.
Ovaj opis odnosi se na radnju kultnog filma Živka Nikolića “Smrt gospodina Goluže” (1982), ali kao da proriče duhovno stanje u Srbiji, gotovo četrdeset godina kasnije, na početku treće decenije narednog veka. Kao i Nikolićev gospodin Goluža, Aleksandar Vučić je postavio sebe samog kao meru svih zbivanja u jednoj maloj i siromašnoj zemlji na samim granicama kontinenta. On uvodi i ukida vanredna stanja, trguje vakcinama, putuje po udaljenim peščanim dinama, dodeljuje ordenje zaslužnima i hapsi bandite, pregovara i prekida pregovore, fotografiše se sa školskom decom i prisluškuju ga u razgovorima sa raznim kriminalcima, traži milione po Mauricijusu i prikazuje snimke glava odseečenih u Ritopeku.
Ponekad je on ugledni doktor Džekil, ponekad grozni mister Hajd, ali koji će od ta dva odela kog jutra obući, odavno ne odlučuje on sam, nego se o tome dogovaraju ta dva nevidljiva stanovnika u njegovoj glavi. Kao i žitelji Nikolićeve neimenovane palanke, i cinično srpsko javno mnenje uživelo se u ulogu posmatrača ovog danse macabre i od svog glumca, svakog dana, očekuje sve veće, natprirodnije i fantastičnije predstave: one od juče više nisu dovoljne da zadovolje gotovo heroinsku zavisnost koju je stvorio kod svoje publike.
U jednoj od svojih pronicljivijih formulacija, Ivo Andrić u usta Franciska Goje stavlja sledeće reči:
“Kad portretišem čoveka, ja mu vidim minutu rođenja i samrtni čas. I tako su ta dva trenutka blizu jedan drugom, da ne ostaje, stvarno, između njih mesta nizašto, ni za jedan dah ili pokret.”
Da li je naš gospodin Goluža, pola veka kasnije, zarobljenik jednog zaostalog, konzervativnog društva koje je od njega očekivalo ono što je on stalno obećavao ali nije mogao – ili možda smeo? – da ispuni? Ili je zarobljenik sopstvenih fantazmagorija o svetu u kojem živi, svoje tvrdoglavosti i iluzija sopstvenom veličinom, negde u nejasnim snoviđenjima između prošlosti i budućnosti? Kako bi ga Andrićev Goja naslikao?
Za konačne odgovore na sva ova pitanja moraćemo da sačekamo još neko vreme. Taj trenutak je, izvesno, danas deset godina bliži nego što je to bio na početku ove priče, i obrisi slike se već polako uobličavaju pred našim očima. Ipak, mnogi dokumenti nam danas još uvek nisu dostupni, mnogi svedoci će tek početi slobodno da pričaju, mnogi interesi i dalje zavise od te slike. Istorija će, kao jedini nepristrasni sudija, o tome dati svoj sud.
Danas, sasvim je dovoljno zadržati se na par kratkih i, na prvi pogled, banalnih konstatacija: (1) Aleksandar Vučić je sam postao najveći bezbednosni rizik, i to ne samo za državu koju je pretvorio u sliku iz fotošopa nego i za sebe samog; (2) oni koji ga, uporno, održavaju u iluziji da može promeniti neizbežni tok događaja najmanje mu žele dobro; (3) uporno bežeći od racionalnih izbora u svet promenljivih i nesigurnih emocija, svoju sudbinu je stavio u ruke nekoliko krajnje sumnjivih društava: jednog unutrašnjeg, kriminalnog, kojim je – čak i po sopstvenom priznanju – neposredno okružen; drugog, spoljnog, sa kojim samo misli da se nadmudruje u partiji šaha u kojoj sad više na može da izbori čak ni remi; i trećeg, ciničnog i manipulativnog, koje već dva veka, sa nepodnošljivom lakoćom, brutalno odbacuje vladare koje je do juče obožavalo.
Nijedno od ta tri društva pojedinačno – ni ljudi kojima je Aleksandar Vučić neposredno okružen, ni čitav današnji svet, a ni sami Srbi – nisu baš okruženja koja bi mudar čovek u njegovoj situaciji, kad bi mogao da bira, izabrao da u njima provede ostatak svog života – ma koliki on bio. Ali sva tri zajedno pružaju gotovo apokaliptičnu sliku budućnosti za svakoga čija će sudbina biti određena baš u njihovom preseku.
I kao što su svi činioci koji su napisali kraj istorijske i lične drame Slobodana Miloševića, u osnovi, bili formirani već u toku 1998. godine, tako su i svi činioci koji sada pišu kraj drame Aleksandra Vučića bili formirani u toku 2018. godine. Sve što se događalo nakon ove dve godine, bez obzira koliko ponekad bilo tragično, a ponekad smešno, više nije moglo da promeni te dve sudbine – baš kao što je i sudbina nesrećnog Beranžea, u najboljim tradicijama Kafke, bila određena već na sredini Joneskuovog “Nosoroga”.
I taj par sudbina će, baš kao i mnogi drugi pre njega, potvrditi proročanski duh Marksove opaske iz Osamnastog brimera Luja Bonaparte (1852):
“Hegel je negde primetio da se sve velike svetsko-istorijske činjenice i ličnosti pojavljuju, da tako kažem, dvaput. Zaboravio je da doda, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.”
III
Terra incognita: izvan poznatih svetova
“Postoje mitovi o zemljama koje zasigurno više ne postoje, ali nije isključeno da su u pradavna vremena postojale, kao što je slučaj sa Atlantidom, čije su poslednje tragove nastojali da pronađu i mnogi trezveni umovi. Ima zemalja o kojima govori sijaset legendi, i veliko je pitanje da li su ikada (makar i u davnini) postojale, poput Šambale, kojoj neki pridaju i potpuno duhovno značenje, a ima i onih koje su nesumnjivo plod pripovedačke mašte, kakva je Šangri-La, ali zato neprestano niču njihove imitacije za naivne turiste. Ima zemalja čije postojanje potkrepljuju jedino biblijski izvori, poput Zemaljskog raja ili zemlje kraljice od Sabe, a ipak su mnogi, uključujući i Kristifora Kolumba, upravo podstaknuti verovanjem u njih, krenuli na put i otkrili zemlje koje zbilja postoje. Ima zemalja koje su stvorene nekim lažnim dokumentom, poput Kraljevstva prezvitera Jovana, koje je, uprkos tome, podstaklo putnike da krstare Azijom i Afrikom. Ima, na kraju, i zemalja koje i dan-danas zaista postoje, iako katkad samo kao ruševine, ali je oko njih ispletena čitava mitologija, poput Alamuta, na kojim lebdi senka legende o asasinima, ili Glastonberija, koji se odavno vezuje za mit o Gralu, ili Ren le Šsatoa i Žizora, koji su ušli u legendu zahvaljujući nedavnim komercijalnim izmišljotinama.”
(Umberto Eko, “Istorija mitskih zemalja”, 2013)
Zaista, šta je danas najtačniji opis Srbije? Da li je to zemlja ili fikcija; država, u modernom značenju tog pojma, ili srednjovekovni feudalni posed; zajednica ljudi koji žive u njoj ili kaleidoskop zamućenih sličica iz prošlosti; racionalni skup različitih ideja, sentimenata, očekivanja, htenja i interesa ili nepovezani skup fantazmagorija jednog čoveka sa televizijskih gostovanja? Da li je Srbija, konačno, deo savremenog sveta, članica porodice naroda u dvadeset prvom veku koji je nedavno počeo da troši svoju treću deceniju? Ili je ona još jedna od ovih mitskih zemalja o kojima je pisao Umberto Eko? Terra incognita, nepoznata zemlja, Nedođija, svet za sebe, izvan poznatih svetova.
Značajni elementi međunarodne pozicija Srbije, razapete između neskrenih prijateljstava i iskrenih neprijateljstava – kako svojih tako i tuđih – i ranije su bili jako daleko od harmoničnih, a njena ukupna spoljna politika sve samo ne konzistentna i promišljena. Ipak, u okruženju u kojem se nalazila, u jednom svetu koji se i sam nalazio u veličanstvenom haosu neiskrenosti, između Trampa i Merkelove, Makrona i Erdogana, Evrope i Azije, srpska nepromišljenost teško da je prečesto i premnogo padala u oči. Trećerazredni evropski i američki posrednici u pregovorima sa Prištinom, licemerne pohvale evropskom putu kojeg nema, ambasadori koji prepisuju iste besmislene izveštaje – u tom trouglu spoljna politika Srbije se mrcvarila poslednje četiri godine. Bez stvarnih šansi da ovo društvo pomeri – ne toliko u materijalnom koliko u duhovnom smislu – sa evropske periferije, ali i bez neposrednih rizika. Mogla je tako da se mrcvari i punih četrdeset – samo da je taj svet opstao. Ali nije.
Istu stratešku grešku koju je učinio 1990. kada kao dvadesetogodišnjak nije shvatio značaj pada Berlinskog zida, Aleksandar Vučić je ponovio i 2020. godine, trideset godina stariji. Nije shvatio neminovnost odlaska Donalda Trampa sa čela SAD, a još manje duboki psihološki i simbolički značaj tog čina za oblikovanje post-trampijanskog sveta, u kojem će stare, populističke floskule, leteti u paramparčad. Vučić ne samo da je, doslovno među poslednjima u svetu, i dalje sav sitniš svojih sirotinjskih žetona tvrdoglavo ulagao na Trampovu pobedu, nego se – čak i kada se taj poraz konačno dogodio – i dalje ponašao kao da je ishod bio obrnut. Kao mesečar, koračao je pravo na pogrešnu stranu istorije.
Evropljani su, možda, i morali da se, gunđajući, četiri godine mire sa Trampovom samovoljom, ali ne moraju da se sada mire sa Orbanovom ili Vučićevom samovoljom. I takva kakva je – nesavršena, zbunjena i duboko podeljena – Evropska unija i dalje ostaje jedina održiva arhitektura na kontinentu, mesto koncentracije njegovih najvećih bogatstava i simbol najdužeg perioda mira u modernoj istoriji kontinenta. Evropa je onaj Lajbnicov Die beste aller möglichen Welten, najbolji od svih mogućih svetova. Srbija, opet, sve više podseća na samu sebe iz devedesetih godina prošlog veka – između ostalog, i zbog tog nesrećnog personalnog i simboličkog kontinuiteta u njenoj političkoj eliti – da bi sebi smela da dozvoli previše velike egzibicije.
U toku jedne iste godine Tramp je napustio svetsku scenu, Merkelova će napustiti evropsku, a Vučić će se suočiti sa jednim potpuno novim svetom, koji će biti prilično hladan i neprijateljski. To je godina čiju smo prvu trećinu, pre neki dan, već potrošili.
I onaj stari, trampijanski svet, a i ovaj novi, post-trampijanski, podjednako Vučićevu Srbiju shvataju kao neku vrstu privatnog poseda, i gledaju je kao što agent za nekretnine gleda neki stan, kada ga vlasnik iznajmi da ga proda, iznajmi, izda pod hipoteku ili uradi sa njim neki drugi posao: transakciono. Suštinska razlika je, međutim, u tome što se trampijanski svet nije preterano upuštao u objašnjavanja i opravdavanja svoje uloge agenta za nekretnine: ona se, nekako, podrazumevala. Ovaj novi je, međutim, nastupio sa ambicijom da svoje postupke racionalizuje i uklopi u šire vrednosne, etičke i istorijske kategorije. Vladari koji svoje zemlje tretiraju u srednjovekovnim ključevima – kao privatne posede – sada, jednostavno, isuviše smetaju post-trampijanskom svetu, jer ga stalno podsećaju da ni on nije savršen onoliko koliko bi želeo da bude.
I nije više tu suštinski problem ni Rusija, ni Kina, ni Turska, ni gasovodi, ni vakcine, ni lokalni sporazumi: problem je u tome što se niz malih kultova – izgrađenih kao jeftine kopije onog velikog, Trampovog kulta – više ne uklapa u novi duh vremena. Oni su ostali kao anahronizmi, koji svakoga isuviše često podsećaju na vreme koje bi svi želeli da što pre zaborave, neka vrsta ideoloških dinosaurusa na svetskoj mapi.
Za post-trampijansku Ameriku, Aleksandar Vučić je neka vrsta evropskog Kim Džong Ila, bizaran diktator u maloj zemlji, koga je arhetip američkog zla, Donald Tramp, koristio kao nekakvu živu igračku koja hoda, govori, povlađuje njegovoj sujeti, slika se sa njim, sedi na nekim bizarnim stoličicama i srećnog lica prima nekakve đinđuve i drangulije na poklon. Pošto, za razliku od Kima, Vučić nema nuklearne bojeve glave, njega je najbolje – tako bar smatra nova američka elita – prepustiti zaboravu, ponekoj podsmešljivoj anegdoti i onoj Evropskoj uniji – i samoj toliko opterećenoj raznim konfuzijama, lutanjima i podelama da joj jedna više neće predstavljati nikakav poseban problem.
A u toj uniji, mefistofelesku ulogu Donalda Trampa odavno igra Viktor Orban. I ovde je Vučić, beznadežno zarobljen u geopolitička buncanja Milorada Vučelića, Miroslava Lazanskog, Željka Mitrovića i drugih eksperata – čija je mudrost već jednom Slobodana Miloševića poslala u izgubljeni rat – opet izabrao pogrešnu stranu istorije. Vučić se vezao za Orbana do te mere da se u mnogim evropskim diplomatskim kancelarijama o Srbij već priča kao o mađarskom vazalu a o njemu kao o Orbanovom namesniku – otprilike kao da živimo u petnaestom veku, u vreme njihovih prethodnika, kralja Žigmunda i despota Stefana Lazarevića. I zaista, kada se god Orban posvađa sa Briselom – tu je Vučić da Evropsku uniju napadne još jače; kada Mađarska razmišlja da uveze kineske vakcine – tu je Vučić da svoje građane prve ponudi kao zamorčiće; kada Orban proganja mađarske nevladine organizacije i istraživačke novinare – u Skupštini Srbiji se vodi satanističko kolo napada na Krik i Crtu.
A ako su Amerikanci skloni da opskurne autokrate sa periferije prepuste zaboravu, Evropljani to više nisu. Orban i orbaneskni likovi su, u krajnjoj liniji, evropska a ne američka sramota. Tako da je sada došlo vreme da se ispostave računi za one četiri olovne, Trampove godine. I to sa kamatom.
Računi su, najpre, ispostavljeni u štampi – tom glavnom oruđu kojim se danas vode postmoderni ratovi. Za samo desetak dana, u tri vodeća lista, sa obe strane Atlantika, objavljeni su tekstovi koji su – po prvi put u poslednjoj deceniji – ne samo kritični prema Srbiji i srpskoj politici nego pominju i Aleksandra Vučića lično, u vrlo negativnom kontekstu.
Najpre je nemački Frankfurter Algemajne Cajtung 19. marta objavio opsežnu analizu unutrašnjih sukoba u Srpskoj naprednoj stranci, analizirajući odnos između Aleksandra Vučića i Nebojše Stefanovića na način na koji su se to srpski mediji, čak i oni malo slobodniji, opozicioni, do sada retko usuđivali:
Već narednog dana, sličnom temom bavio se i američki Njujork Tajms:
A 23. marta je londonski Tajms posvetio opsežan tekst o tome zašto evropska ekstremna desnica svoju novu sigurnu kuću nalazi baš u Srbiji:
U samo četiri dana, ova tri teksta objavljena u ukupnom tiražu od preko šest miliona primeraka, srušila su Vučićeve iluzije o svojim šansama u post-trampijanskom svetu. Istovremeno, ta tri teksta, ne slučajno plasirana samo nekoliko dana uoči zasedanja Evropskog parlamenta, dodatno su učvrstila novi odnos snaga tom telu. Glasajući o amandmanima na izveštaj o napretku Srbije u pridruživanju EU u 2020. godini, poslanici EP su dvotrećinskom većinom (407:198) u ključnom glasanju odbili pokušaj saveznika srpskih naprednjaka da se iz konačnog teksta uklone oni najdrastičniji primeri zloupotreba Vučićevog režima: Savamala, Krušik, Jovanjica i Telekom.
Vučić će kasnije – sasvim ispravno – primetiti da se neke od tih afera (Jovanjica) još nalaze pred sudom, dok bi za druge (Telekom) trebalo prvo sačekati odluke nadležnih organa za zaštitu konkurencije. Ali i on sam je svestan da je Evropski parlament jedna par ekselans politička, a ne legalistička institucija (baš kao što je to svaki parlament, a njegov sopstveni, više od svih drugih) a da su u politici činjenice uvek od manjeg značaja u odnosu na utiske. Preovlađujući utisak u evropskim institucijama, sve više, je da je Vučićev režim anomalija (baš kao i Orbanov) da je to evropska sramota i da tu sramotu treba podvrgnuti određenim kažnjavanjima (počev od svojevrsnog ostrakizma iz idiličnog evropskog društva rozental porcelana i murano kristala) a ako kažnjenik kojim slučajem ne preživi, pa bože moj, šta da se radi. Neće to biti ni prvi ni poslednji put, uostalom, i uvek se pojavi neko novi. Le roi est mort, vive le roi! – još od ranog petnaestog veka imaju običaj da kažu Francuzi.
U toku ove godine završiće se i formiranje post-trampijanskog sveta. Paradoksalno, za balkanske populiste – i za samog Vučića kao šefa njihovog kartela – taj kraj lako može biti određen nemačkim izborima u septembru, na kojima, posle petnaest godina, po prvi put više neće biti Angele Merkel, njihove zajedničke zaštitnice. Ali ne radi se više čak ni o samoj Merkelovoj, koliko o realnim izgledima da – već umorno od niza trauma, od migranata do korone – nemačko biračko telo izabere čitav drugačiji profil politike.
Ako je tačna opaska da je Evropa prema Balkanu uvek imala dva lica – kao onaj rimski bog Janus – onda su to lica koja je svojevremeno opisao britanski viktorijanski pisac Robert Luis Stivenson, u svojoj noveli Doktor Džekil i mister Hajd. Ugledni doktor Džekil bi tapšao po ramenima, davao blagonaklone savete i podršku da se istraje na evropskom putu, ponekad delio neki novac, pozivao na međunarodne konferencije, obezbeđivao intervjue; njegov alter ego, nakazni zločinac mister Hajd, prikupljao bi kompromitujuće informacije, sprovodio tajne istrage, finansirao sumnjive operacije, slao ljude za nesumnjive zadatke.
Uspeh svakog balkanskog kandidata oduvek je presudno zavisio od tragične dramatike poraza njegovog prethodnika, kao što je i tragična dramatika njegovog sopstvenog poraza kasnije ugrađena u temelje uspeha njegovog naslednika. U desetogodišnjim ciklusima, u kojima se to klatno dosad kretalo sa jedne strane na drugu, svaki od tih kandidata uvek bi se iznova iznenadio kad oko sebe više ne bi video ljubazno lice doktora Džekila a, iz noći koja pada, preteće bi se cerila figura mister Hajda. I o toj temi smo, uostalom, već pisali, još 2015. godine:
U prelaznim periodima – kao što će biti ovaj od narednih godinu dana – Srbija će biti terra incognita: sam Vučić ju je, u nespretnom narcisoidnom pokušaju da bude na svačijoj mapi odjednom, odjednom skinuo sa svih mapa. Sa iskrenim neprijateljima a bez iskrenih prijatelja, ona je danas bela površina mape, koja strpljivo čeka nove kartografe.
A kako će ti kartografi biti određeni?
IV
Martovske ide, aprilske budale
“Kada je sila neophodna mora se primeniti hrabro, odlučno i potpuno. Ali moraju se znati i granice sile; kada silu treba zameniti manevrom, a udarac sporazumom.”
(Lav Trocki, “Šta dalje? Vitalna pitanja nemačkog proletarijata”, 1932)
Asimetričan rizik da – posle skoro pet godina – raskine višegodišnju saradnju sa kriminalnom grupom koja je u međuvremenu rasla i jačala, Aleksandar Vučić nije doneo ni lako ni brzo. On se – po jednom od svojih retkih iskrenih priznanja – oko nje mučio “oko godinu i po dana” – verovatno pokušavajući da proceni dubinu do koje je ta grupa prodrla u tkivo državnog aparata, obim u kojem je korumpirala i ucenila njegove saradnike, dalje i bliže, količinu kompromitujućeg materijala kojeg, na kraju, i o njemu samom poseduje. Poslovično nesklon donošenju odluka, u večitoj želji da kupi neko novo vreme, po svim dosad dostupnim informacijama, tu odluku je na kraju doneo kao iznuđenu a ne dobrovoljnu, pod teškim pritiskom okolnosti koje su se u poslednja tri meseca dramatično pogoršavale, praktično, iz dana u dan i pritisaka raznih međunarodnih činilaca. Ovaj rizik – posmatrajući ga u dinamičkom kontekstu – nismo slučajno nazvali asimetičnim: sa svakim danom, nedeljom i mesecom koji su prolazili, on je postajao sve veći.
Takva odluka, kad se jednom donese, mora da se sprovede brzo, odlučno i nemilosrdno – kao što nas, uostalom, uči Trocki, taj velemajstor praktične politike. Tipičan istorijski primer je tzv. Noć dugih noževa (1934) kada je Adolf Hitler, za samo 48 časova, fizički likvidirao bivše saradnike iz paravojne formacije Jurišnih odreda (SA), na čelu sa Ernstom Remom. Ali to je bio dvadeseti vek, u Hitlerovoj Nemačkoj nije postojala opozicija, a još manje internet i društvene mreže. Vučićev problem je, prevashodno istorijsko vreme – dvadeset prvi vek, sa svim svojim nesavršenostima, postavlja neka ograničenja koja u dvadesetom nisu postojala – a onda i sam geografski prostor: Srbija nije u nekoj arabijskoj nedođiji, i njegove postupke gleda mnogo očiju. Za razliku od Rema, Belivuku ipak mora da se sudi, ma koliko bi – sa one praktične tačke gledišta – za samog Vučića bilo korisnije da je, recimo, i Belivuk nekako nestao, rastvoren u nekoj kiselini, kao da ga nikada nije ni bilo.
A onda, novi vek koji je doneo i nove tehnologije, dodatno je komplikovao Vučićevu situaciju: fotografije, video snimci, stari izveštaji – svi materijalni dokazi o bliskosti nekih sada uhapšenih ljudi sa njegovim režimom, pa i članovima njegove porodice – počeli su da niču, kao pečurke posle kiše. Istina, mnogo toga je već bilo objavljivano, ali je ostajalo na marginama javnosti: u društvu ionako zaokupljenom brojnim teorijama zavera, verovalo se da ovi dokazi predstavljaju još jednu u moru spletki na koje smo već navikli.
Pojavili su se, međutim, i nove, prilično neprijatne, okolnosti: mnogi visoko pozicionirani pripadnici establišmenta, sa nepogrešivim instinktom da predosete opasna vremena, počeli su da ih sami donose, ostavljaju na dogovorenim mestima, predaju preko poverljivih kurira, šalju raznim elektronskim aplikacijama – računajući da je rizik da pri tome budu otkriveni ipak manji od rizika da ostanu nezaštićeni. O toj relativno novoj praksi – organizovanog curenja informacija iz establišmenta – u Beogradu se nezvanično priča već par meseci, a odnedavno je počelo da se govori i javno, npr. u ovom intervjuu:
U tom trenutku, otprilike negde krajem februara ili početkom marta, Aleksandar Vučić pravi i drugu grešku: pokušava da aferu, umesto da je izoluje i zatvori u minimalističke, kriminalne, okvire, dodatno proširi i relativizuje, stalno je uklapajući u sve širi, zaverenički, kontekst. Zajedno sa kriminalnom bandom, on u scenario sada pokušava da umetne i svoje protivnike iz same stranke, strani faktor, opoziciju, tajkune, regionalne konkurente… Na taj način, kršeći prvo scenarističko pravilo – da broj učesnika u radnji mora ostati ograničen, kako bi ona ostala konzistentna – on ne samo da nepotrebno povećava broj sopstvenih protivnika (a on je već ionako jako veliki) nego bitno smanjuje i uverljivost cele priče, svodeći je na parodiju.
Neki malo mudriji političar – suočen sa istim okolnostima – izvesno bi postupio drugačije. Zlodelima kriminalne grupe Belivuka bavili bi se tužioci, njihovi advokati i sudovi i o njima ne bismo ništa više ni čitali, sve dok suđenja ne bi bila zakazana i presude donete; njihovi saradnici u državnim organima bili bi razrešeni i – ako za to ima osnova – i sami podvrgnuti krivičnom gonjenju; oni u vrhu političkog establišmenta, smenjeni na jednoj sednici sa kratkim saopštenjem potom. Mudar političar bi tako skratio vreme u kojem trpi štetu, pa tako i ukupnu količinu štete koju će pretrpeti; skratio bi i period u kojem je država izložena nestabilnosti i smanjio obim stranog mešanja u njene poslove.
Ali, to bi uradio mudar političar. Zarobljenik svoje bolesne opsesije da uvek bude u centru pažnje, šekspirovski junak ove tragikomedije, Aleksandar Vučić mesecima radi sve suprotno onome što bi mudar čovek činio. On ne samo da mazohistički produžava mrcvarenje kojem je izložen, nego i povećava ukupnu količinu štete koju pri tome trpi: ova priča, sa promenljivim intenzitetom i različitim epizodnim glumcima, traje već preko šest meseci i sada je jako teško zamisliti da može nekim čarobnim štapićem, preko noći, da potpuno iščezne, a da na slici njenog glavnog junaka u javnosti ne ostanu trajni i bolni ožiljci. U njegovoj duši ti ožiljci se – zahvaljujući onom nepogrešivom, izdajničkom, oku kamere – već odavno vide.
Sve više i sve češće, u svojim često nepovezanim i ponekad nekontrolisanim javnim refleksijama, Vučić zvuči kao da iznosi sopstvenu odbranu pred nekim zamišljenim tužiocem ili sudom. Očigledno, on ima neku podsvesnu potrebu da se opravda, verovatno manje pred javnošću a više pred samim sobom, ubeđujući zamišljenog gledaoca da od stotina raznih kamenčića gleda baš u onih desetak koje je za tu priliku sam izabrao, kao najmanje ružan deo tog demonskog mozaika koji se svakodnevno sklapa pred našim očima.
Pa ipak, sve ključne figure na ovoj šahovskoj tabli stoje već suviše dugo u istoj poziciji a vreme neumoljivo teče. Nekoliko pojedenih pešaka tu ništa ne menja: sa svakim danom koji mu prolazi u besmislenim refleksijama i histeričnim novinskim naslovima, Aleksandar Vučić gubi tempo u ovoj partiji i već sama činjenica da još uvek niko – ni od njegovih najbližih saradnika – ne sme javno da pomene ime i prezime Nebojše Stefanovića govori dovoljno samo po sebi. Jer, kao što je jednom prilikom rekao Taljeran u razgovoru sa Napoleonom:
“Sa bajonetima možete da učinite sve, osim da sedite na njima.”
Gromoglasno najavljene martovske ide, tako su se neslavno završile kao jeftina zabava za aprilske budale. Svakako jedan deo javnosti – onoga što neki naši jalovi intelektualci, sa kukavičkim strahopoštovanjem, zovu “njegovim biračkim telom” – sutra se više neće ni sećati kako je Nebojša Stefanović još danas bio vrh kriminalne piramide koja je svom predsedniku htela da se zahvali snajperom – baš kao što se ni danas više ne seća da je, još juče, bio u heroj borbe protiv organizovanog kriminala. Taj isti deo javnosti, međutim, prekosutra se više neće sećati ni samog Vučića, i biće ubeđen da se, od samog početka, borio protiv njega.
Ostavimo, dakle, taj deo javnosti – “njegovo biračko telo” – svom životu vilinog konjica, koji traje od jutarnje kupovine tabloida do večernjeg odlaska na veliku nuždu: jednodnevni životni vek tabloida počinje pred njihovim užagrenim očima a završava se na mestu gde leđa gube svoje časno ime, u klozetskim šoljama. Ostavimo, takođe, po strani i sve one druge, čije je mišljenje suprotno: ni na njihov stav neće nimalo uticati ishod nekih opskurnih unutarstranačkih obračuna u Vučićevom establišmentu: oni bi sav taj radikalski šljam, ionako, još pre trideset godina bacili u mutnu Maricu...
Međutim, između ove dve velike grupe ljudi, jedne nesvesne i druge fanatične, postoji i treća. To su svi oni koji pažljvo osluškuju kako vetar duva, u pokušaju da na vreme procene kada je brod pustio već suviše vode da bi mudar pacov sa njega trebalo da pobegne. Istina, bivši ministar finansija, Dušan Vujović, skočio je sa palube tog broda još pre tri godine; ali, on je imao isuviše iskustva, isuviše novca, isuviše mladu ukrajinsku ženu, isuviše vrlo moćnih prijatelja u svetu i nedovoljno preostalih godina života da bi ih dalje traćio na budalu. O Vujovićevim motivima da napusti Titanik pisali smo, uostalom, još 2018. godine:
Odlazak kondotjera reformi: sedam crvenih lampica Dušana Vujovića
Međutim, crv sumnje je sada prodro znatno dublje od vrhova vlasti: ne radi se više o nekoj polurečenici, zavijenoj u žovijalnu anegdotu na diplomatskom prijemu, ili o izveštaju neke velike investicione banke koji nikada neće nigde biti objavljen – svemu onome što je 2018. uticalo na odluku Dušana Vujovića – nego o krupnim slovima na naslovnim stranama koje ih svako jutro, već pola godine, gledaju sa kioska. Bez obzira kako se trenutno završi priča o ministrima koji su hteli da ubiju predsednika, bez obzira koliko je ta priča uopšte tačna, ona na vojnike – do juče zajedničke – vojske deluje isto kao alkohol na pijanca: jedno vreme im podiže adrenalin, borbenost, utisak o sopstvenoj moći i nekritičku percepciju stvarnosti; samo posle nekoliko sati, u sivim jutrima, od svega toga ostaju samo mamurluk i nejasna sećanja. I, naravno, strah.
Strah, konfuzija, nejasno viđenje sutrašnjeg dana – svi ti osećaji već mesecima proganjaju razne nivoe vladajućeg establišmenta. Na sve više mesta, i sve češće, lek za ovu hroničnu anksioznost traži se u sitnim ustupcima i nagodbama sa drugom stranom – ma šta ta druga strana tačno bila. Recimo, već nekoliko meseci one najosetljivije podatke i procene, svim autorima kritičkih stranih izveštaja o stanju u Srbiji, dostavlja jedna žena iz samog vrha vladajućeg režima. Ne, nema potrebe da vam sada napišem njeno ime, jer se ono već nalazi, sakriveno, u ovom tekstu. Ko nije u stanju da dešifruje ovu poruku i pronađe ga, verovatno bi trebalo da razmotri neku lakšu literaturu od mojih tekstova…
V
Za sada bez dobrog kraja
Neki teoretičari kao kriterijum za (ne)uspeh određenog istorijskog perioda, i ličnosti koja je na njega presudno uticala, uzimaju tzv. neto ostvaren rezultat: kada se saberu i oduzmu sve pozitivne i negativne promene koje su se dogodile, šta ostaje? Drugi, opet, uzimaju činjenicu samog protoka vremena, matematički izraženu: državnik koji je vladao dvadeset godina dvaput je uspešniji od onog koji je vladao deset, a ovaj, opet, dvaput uspešniji od nekoga ko se na pozornici zadržao samo pet godina.
Nama se, međutim, čini da je trajni kriterijum uspeha nekog istorijskog vremena (i čoveka u njemu) pre svega mera u kojoj su (i jedan i drugi) bili u stanju da upravljaju najosetljivijim trenutkom: načinom sopstvenog odlaska. Koliko su mogli da utiču da ta – neminovna – faza protekne mirno, dostojanstveno, zadržavajući ponešto od onoga što je bilo u onome što dolazi. U modernim društvima postoji, više nepisani nego napisani, konsenzus da se promene obavljaju na izborima, da njihove rezultate prihvataju sve strane koje u njima učestvuju, i da poštovanje zakona obavezuje i dobitnike, baš kao i gubitnike.
Izborima održanim posle vanrednog stanja 2020. godine, tvrdoglavo odbijajući da se suoči sa ozbiljnim podelama u društvu, Aleksandar Vučić je prešao taj Rubikon: po prvi put u poslednjih trideset godina, otkad postoji moderna višestranačka parlamentarna demokratija u Srbiji, jedan saziv Narodne skupštine izabralo je manje od polovine birača upisanih u biračke spiskove. Danas, i formalno, manjina vlada većinom, i u tom smislu su razni Bakareci, Langure i Kebare, sa svojim živopisnim rečnicima i patetičnom glumom, fenomeni sasvim primereni takvom duhu vremena. Baš kao što danas, kada pričamo o sumanutom rimskom imperatoru Kaliguli ne možemo a da ne pomenemo njegovog konja Incitatusa koji je pozivan na večere sa senatorima, tako i danas, kada pričamo o Aleksandru Vučiću više ne možemo da izbegnemo ovu ergelu modernih incitatusa u poslaničkim klupama. Bilo bi u stvari jako čudno da ih tamo nema.
Tako smo dobili jedinstvenu priliku da, u direktnim televizijskim prenosima iz Narodne skupštine, svakodnevno gledamo dramatizaciju jedne te iste scene iz Hegelove “Fenomenologije duha”. Naime, Hegel slikovito opisuje situaciju sa kojom se sučila žena koja je na pijaci prigovorila piljarici: “Stara, tvoja jaja su pokvarena“:
“Šta, odvrati ova, zar moja jaja pokvarena? Da nisi možda ti pokvarena? Zar da to ti kažeš meni o mojim jajima? Ti? Nisu li ti oca vaške pojele na drumu, nije li tvoja majka odbegla sa Francuzima…“
Vučićevi poslanici su danas kao ova Hegelova piljarica: ne ustežu se da govore sve najgore o ljudima koje uopšte ne poznaju, sumnjiče ih za razne nedokazane stvari i – u odsustvu tabloidnih optužbi – sami izmišljaju nove, praveći pri tome razne neverovatne, pa i fantastične konstrukcije. Oni stvarnost posmatraju konkretno: kroz prizmu Hegelove metafore o pokvarenim jajima, redukuju je na beskonačno ponavljanje istih fraza.
Međutim, prelazak tog Rubikona sa nelegitimnim izborima doneo je i neke znatno veće rizike od cirkuskih predstava u parlamentu. On je, naime, znatno skratio horizont u kojem se sada uopšte mogu predviđati budući procesi i događaji. Vremenski mandat vlade je sa uobičajenih četrdeset osam meseci smanjen je na osamnaest a strano posredovanje između dva, već sasvim odvojena, srpska društva, od incidenta je učinjeno konstantom. Pored pregovora između Beograda i Prištine, bez stranog faktora više nema ni dijaloga između vlasti i opozicije. Da bi uopšte mogla da diše, fotošop država je sada priključena na različite respiratore, strane proizvodnje.
Konačno, sa one napuštene strane Rubikona, ostalo je i nešto mnogo značajnije: izvesnost da će buduća promena biti mirna i da će biti formalizovana na nekakvim izborima. Sa svakim novim pominjanjem nekakvog atentata na naslovnim stranama tabloida, javno mnenje se sve više privikava da je i to mogući model promene – jedan od mnogih, još uvek, ali već jedan od mogućih. Ako je moguć atentat – primer par exellance političkog nasilja – onda su i svi drugi, manje drastični, vidovi političkog nasilja ne samo mogući, nego i normalni?
Između izbora i atentata – ta dva antipoda – postoje, naravno, i mnogi drugi modeli promena: oni uključuju, po pravilu, podelu dotad homogenog vladajućeg bloka i stvaranje novih (obično, jako privremenih) saveza, koji će staro, sad više neodrživo, stanje relativno bezbolno prevesti u novo, kontrolabilnije. Gotovo uvek, ti modeli tzv. dogovorenih promena, uključuju i ono što obično zovemo strani faktor: neophodan za garancije učesnicima koji ne veruju jedni drugima.
Ova priča je, za sada, još bez dobrog kraja, zato što sva četiri ključna faktora i dalje odmeravaju, kako sopstvene interese, tako i snagu jedni drugih: politički establišment, koji se ubrzano fragmentira; kritička javnost, koja kao da čeka trenutak u kojem će joj se cela ova komedija del’ arte dovoljno zgaditi; krupni kapital, domaći i strani, beli, crni i sivi; strani faktor, koji bi – kao i obično – da ulovi nešto u mutnom. Kao i u svim sličnim situacijama, i dinamika i modeli i cena konačnog raspleta, i način na koji će ta cena biti raspodeljena – biće određeni negde u paralelogramu ova četiri faktora moći.
Različiti savezi koji će, u narednih godinu dana, biti napravljeni između delova establišmenta, segmenata opozicione političke suprastrukture, ključnih medija, transmisija vojno-policijsko-obaveštajnog aparata, centara finansijske moći i stranog faktora opredeliće da li će, i u kojoj meri, konačan rasplet biti miroljubiv, koliko će on biti brz, kako će se, ideološki i personalno, oblikovati ona prva privremena upravljačka struktura u Srbiji posle Vučića, kao i šta će se, konačno sa samim Vučićem dogoditi.
U jednom vrlo zanimljivom autorskom tekstu u listu “Danas”, simbolički objavljenom 9. marta ove godine, na ovo poslednje pitanje je nedvosmisleno odgovoreno, na prilično precizan način:
“To znači da će biti, od strane onih koje je stvorio i uzdigao politički i finansijski, ostavljen i prepušten svrgavanju s vlasti, a potom nekom suđenju sa „elementom inostranosti“. Oni će se izvući sa svim što su uradili i „otkupiće se“ time šta će sve njemu osvetnički uraditi nakon što izgubi vlast.“
Predsednik je ostao sam
Kao što smo pomenuli, ovaj tekst je vrlo zanimljiv, ne samo po ove dve mefistofeleske rečenice, ni po ostalom što tamo piše, niti čak i po tome što u njemu (još) ne piše, a može se zamisliti. Zanimljiv je, pre svega, po jednoj drugoj, gotovo zapanjujućoj, činjenici: za pune tri nedelje, ovaj tekst nije izazvao nijednu reakciju ili komentar, pozitivan ili negativan svejedno. Jednostavno, svima je bilo nekako najzgodnije da ga prećute.
Ta opaska dovodi nas i do sledećeg predviđanja: u godini raspleta, o onim stvarnim procesima, ljudima koji će o njima odlučivati, o nagodbama koji će oni pri tome praviti, interesima i planovima – vrlo malo ćemo moći javno da saznamo. Javnost će biti, svesno i planski, zatrpana bizarnim detaljima i opskurnim ličnostima, histeričnim pseudoideološkim raspravama, ličnim nesuglasicama minornih aktera u još minornijim organizacijama i pompezno najavljivanim TV gostovanjima.
Kultura rijalitija, ta spoljna maska srpske političke scene, nije slučajna, niti je greška: ona je planska dimna zavesa, iza koje će neki drugi, ozbiljniji, ljudi na miru završiti poslove i sve zajedno nas uvesti u jutro u kojem ništa neće biti nalik onome iz prethodne večeri.
VI
Srbija godine nulte: priručnik za graditelje
“Šta, naime, varvarinu donosi iskustvo siromaštva? Ono ga primorava da pođe od ničega; da krene iz početka; da se snađe s malo toga; da gradi malo po malo, ne gledajući pri tom ni levo, ni desno. Među velikim, kreativnim duhovima, uvek je bilo onih neumoljivih, koji bi prvo počistili sve pred sobom. Bila im je potrebna čista radna površina, to su bili graditelji.“
(Valter Benjamin, “Iskustvo i siromaštvo”, 1933.)
A kako će taj kopernikanski obrat biti završen – sada više ne u onom tehnokratskom, nego u jednom dubljem, suštinskom i istorijskom smislu – to verovatno najvažnije od svih pitanja o kojima smo u ovom tekstu ćaskali sa našim čitaocem, još uvek je otvoreno. Jedni intelektualci danas sa pravom govore: “Opozicija je opsednuta idejom: smeniti Vučića. Ali, ima i nešto posle toga.”; dok ih neki drugi, opet sa pravom, upozoravaju: “Ima mnogo posle toga, ali nema baš ništa pre toga.”
Ako obe ove paradigme postavimo u jedan dijalektički, hegelijanski, diskurs, zaključićemo da su i jedni i drugi u pravu, delimično, ali isto tako i da ni jedni ni drugi nisu u pravu, potpuno. Kao i u svakoj drugoj praktičnoj situaciji u kojoj se suočavamo sa Lajbnicovom teorijom nužnog i dovoljnog uslova, smeniti Vučića jeste nužan uslov (pa samim tim i onaj prvi u logičkom i hronološkom nizu) ali sam po sebi, nije dovoljan.
Srbija posle Vučića – onda kada prestane da bude ona imaginarna država u fotošopu iz naslova ovog teksta – biće još uvek daleko od one u kojoj bi najveći broj njenih građana voleo da živi: materijalno i duhovno bogate, suverene i pravedne zajednice. Biće još dalje od idealne (da ne govorimo o utopijskoj), kakva se po običaju sanja uoči, za vreme i neposredno posle krupnih istorijskih događaja i velikih promena. Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj? Ne, tako lepo svakako neće umeti. Ali će, iako možda bez dovoljno sluha, ipak biti sloboda.
Svakako, da temelji građanske kulture, opšte i one političke, nisu tako temeljno uništeni u prethodnoj deceniji, i posao na njihovoj obnovi bio bi lakši i brži. Ovako, mnoge institucije će morati da se – i u personalnom i u organizacionom pogledu – podižu, praktično od nule. Obim tog graditeljskog posla možda bi na čitaoca – kad bismo ga sada detaljno i u celini izneli – delovao pomalo zastrašujuće. Međutim, ako bude pažljivo usmeren, on će svakako veliku količinu odjednom oslobođene energije apsorbovati u korisne svrhe, kao što se to događalo sa svakom drugom velikom obnovom u istoriji.
Najveći deo normativne arhitekture je sasvim zadovoljavajući, i od početka nije bio problem. Zakoni i institucije su, uostalom, bili onaj poslednji perimetar oko kojeg je društvo u pokretu organizovalo odbranu svojih temeljnih prava i sloboda. Baš kao i Trampovu Ameriku i nas su oni štitili od samovoljnih hapšenja, ugašenih medija, nasilja i otmica, zagađene vode i vazduha. Da, svega toga je bilo, ali mnogo manje nego što ga ima u Erdoganovoj Turskoj ili Belorusiji Lukašenka.
Mnogi zakoni jesu bili obesmišljeni, mnoge institucije jesu pretvorene u svoje karikature, u dugom, desetogodišnjem, puzajućem populističkom udaru, ali – pre svega zahvaljujući svojoj poslovičnoj aljkavosti, lenjosti i odsustvu sposobnosti i volje za strateško planiranje – Vučićev establišment nije uspeo u njihovom trajnom razaranju. On se zadovoljio serijama površinskim razaranjima: personalnim preuzimanjima, finansijskim čerupanjima i urušavanjima njihovog ugleda u javnom mnenju. Ispod te površine – u tužilaštvima, sudovima, organima uprave, zdravstvenim i obrazovnim ustanovama, bankama, diplomatiji, obaveštajnim službama, policiji i vojsci – ostalo je sasvim dovoljno onog zdravog tkiva koje ih, relativno brzo, može ponovo obnoviti.
Kao što se ni uništavanje države nije dogodilo slučajno – nego je predstavljalo izraz jedne političke volje – tako se ni njena obnova neće dogoditi sama po sebi, nego će opet biti posledica jedne druge političke volje. U tom smislu, kada se u javnosti raspravlja o promeni sistema, nesvesno se čini jedna zamena teza, koja počiva na terminološkoj grešci: ne radi se o promeni sistema, nego o promeni stvarnosti – o restauraciji kidnapovanog i suspendovanog ustavnog modela parlamentarne demokratije, pravne države i načela podele vlasti, koji je u prethodnoj deceniji izopačen u fotošop državu. Ta izopačena stvarnost – fotošop država – nije nikakav sistem (po definiciji: funkcionalni skup elemenata i komponenata povezanih u zajedničkom cilju) nego njegova ontološka antiteza, entropija.
Ako je tačno da su za onaj prvi, dramatičan, čin izlaska iz sive zone orijentalne despotije uvek neophodni rušitelji, u poslednjem činu taj izlazak mogu da obezbede samo graditelji. Oni koji će početi ni od čega, od godine nulte, sa one čiste radne površine o kojoj je pisao Valter Benjamin. Zato, u narednih godinu dana, više od svih visokih politika, mudrih ideja, velikih planova, stvarni izazov ostaje jednostavan i u toj svojoj jednostavnosti gotovo nepodnošljivo banalan: da se graditelji međusobno prepoznaju i da – jednom zajedno u svojoj maloj radionici – razmene skice i planove, očiste mistrije, provere šestare i opašu kecelje.
Jer, među graditeljima nema stranaca – samo prijatelja koji tek treba da se susretnu.
zorancicak 
Ja sam ljubitelj poetike Živka Nikolića, ali sintagma “Nikolićev gospodin Goluža” mi nekako smeta. Ne može se u ovoj priči izostaviti Branimir Šćepanović.
LikeLiked by 1 person