May be an image of 13 people

“Хегел је негде приметио да се све велике светско-историјске чињенице и личности појављују, да тако кажем, двапут. Заборавио је да дода: први пут као трагедија, други пут као фарса.”

(Карл Маркс, 1852)

Када је Карл Маркс написао једну од својих најпознатијих реченица – пре скоро сто седамдесет година – учинио је то у једном специфичном контексту: расправљајући о државном удару у Француској, којим је Луј Наполеон преузео диктаторску власт. Међутим, сама реченица је преживела и тај контекст и време у којем је написана, доказујући своју тачност много пута касније.

Пре пар месеци, када је почела трећа деценија овог века, релевантност ове старе Марксове изреке потврдила се још једном: она је и даље симбол изазова који смо са собом понели из претходног века. Она нам помаже да себи поставимо низ питања: Колико је данашњи свет остао опседнут историјом? Зашто људи – без обзира да ли свет доживљавају као скуп етничких, верских или идеолошких племена – толико уживају у овој новој врсти рата историјских наратива? У којој мери су древни митови и легенде стварно оружја која нам могу помоћи да добијемо наше нове битке?

Заиста, како време пролази, примери постају све бројнији: чим је међународна економска криза погодила европски континент, и Грци се побунили против немачког програма штедње, 2014. године, медији у Атини су покренули кампању стрипова у којима је Ангела Меркел била представљена у нацистичкој униформи. Потом су Пољаци били више него срећни да следе њихов пример. Затим је сецесионистички покрет у шпанској покрајини Каталонији, 2017. године, добио снагу – на први поглед ниоткудa – јер је био доживљен као нека врста незавршеног посла из Шпанског грађанског рата. На сличан начин, прошлогодишњи амерички председнички избори схваћени су као други Гетизбург – у којем је Југ поново изгубио. Чак и на Балкану – делу Европе на којем је ова бласфемична кампања и почела деведесетих година прошлог века – изгледа да нико није научио лекцију, остављајући тако старе шашаве псеудоисторијске аргументе да дивљају и у новом добу. Погледајмо само два догађаја са почетка ове године: у првом смо били сведоци сасвим патетичних бугарских тврдњи о македонском идентитету; други нам је омогућио да гледамо осветничко протеривање амбасадора Србије у Црној Гори од стране једног режима који је већ изгубио изборе, због коментара једног догађаја који се збио пре више од сто година!

Епоха Другог светског рата такође остаје златни рудник за све врсте историјских ревизиониста: сваког лета, друштвене мреже широм Европе експлодирају у јефтиним расправама о значају Минхенског споразума из 1938. и Московског споразума из 1939. Питања постављају људи који нису стварно заинтересовани ни за шта што би макар подсећало на озбиљну историјску истрагу: Ко је први сарађивао са нацистичком Немачком: западни савезници или Совјетски Савез? А ко је последњи? Ко је више издао савезничку ствар? Навијачи сваке стране загрижено оптужују ону другу; и једни и други, при томе, заборављају две једноставне чињенице: на крају, овај рат је добијен; и тај рат је добијен јер су савезничке нације, и са Истока и са Запада, то урадиле заједно. Да су се наши преци 1941. понашали онако како се ми понашамо данас, они би тај рат, сасвим сигурно, изгубили.

Чак и када се померимо корак изван дневне политике, у област културе, последице овог рата историјских наратива и даље остају присутне. Пандемија Ковид-19 2020. године оживела је широм света интерес за ноћне море средњовековне Црне смрти. Старе књиге – дела Бокача, Чосера, Пеписа, Дефоа и Камија – поново су постале бестселери, као да приче о старим невољама могу да нам помогну у борби против нових. У лето 2020. године, на расним немирима захваћеном Западу, нису страдали само споменици побуњеним генералима Конфедерације на америчком Југу, него и они Кристифору Колумбу и Винстону Черчилу. Једна стара, и већ готово заборављена, полемика између две звезде француске левице, Албера Камија и Жан-Пол Сартра, о Алжирском рату, опет је постала предмет ужарених дебата међу француским интелектуалцима.

Два историјска филма – српски о концентрационом логору Јасеновац, смештен у време Другог светског рата, и босански који се бави догађајем из Ратова за југословенско наслеђе деведесетих година прошлог века, били су кандидати за Оскара за страни филм 2021. године. Упркос чињеници да су оба третирала суштински исти – ванвременски – мотив људског зла, њихове приче су у јавности претежно третиране као супростстављене, а њихове публике као непријатељске, једна другој. Недавно откривени споменик једном средњовековном владару у Београду отворио је серију старих идеолошких контроверзи – готово као да смо сви ми недавно ушли у тринаести, а не у двадесет први век.

I

Историја: производња и потрошња

Дијего Веласкез “Предаја Бреде” (1635), Музеј Прадо, Мадрид

Винстон Черчил је 1945. рекао да “Балкан произведе више историје него што може да потроши”. Како ова пророчка реченица звучи данас, имајући у виду да је пролиферација историје далеко превазишла границе Балкана?

Постоји неколико разлога због којих нам цео савремени свет данас изгледа више “историзован” од онога у кјем смо живели пре само пар деценија. На површини ове слике, морамо почети од утицаја технологије која се догодила у међувремену: једном, да би се сусрело са историјом, било је неопходно отићи у библиотеку, позориште, или музеј; данас, довољно је посетити неколико од безбројних историјских или псеудоисторијских интернет сајтова, који су од нас удаљени један или два клика. Нови софтвери нам олакшавају да произведемо “документ”– која год лажна слика је кориснику потребна. она данас може бити лако “произведена”, омогућавајући му да се позива на њену prima faciae аутентичност, коју после једино детаљна post facto анализа може кредибилно оспорити. У међувремену, лажни историјски “извор” наставља да шири лажну историју, брзином којо се множе печурке после кише у шуми, међу милионима корисника интернета и друштвених мрежа.

Међутим, на једном дубљем нивоу, ми се суочавамо и са озбиљнијим проблемом у разумевању саме историје: изгледа као да заиста верујемо да она може да нам пружи додатне аргументе за разне захтеве које постављамо у данашњим временима. Тако често постављамо питања: Ко је први населио неку територију? Ко је дошао одакле? Чији су злочини били страшнији? Ко је сарађивао са нацистима а ко је највише жртвовао борећи се против њих? Можемо ли компромитовати морална упоришта наших противника ако ревидирамо историјски кредибилитет њихових очева-оснивача?

У том контексту, сви ови конфликтни историјски наративи данас нам служе као нека нова врста пост-модерног оружја, којег користимо у рату о садашњости и будућности, пре него о самој прошлости.

***

Објашњење је први покушао да пружи још француски социолог Морис Албваш, који је делио Фројдов став да живе успомене укључују интеракцију између понављања и сећања, али је тврдио да та интеракција функционише по социјалној, а не психолошкој динамици. Изгледа да је Албваш (ухапшен од Гестапоа у Паризу и умро у концентрационом логору Бухенвалд) заиста звучао пророчански када је написао да се, понављањем, наша сећања не преносе нетакнута него комбинована, јер се стално мењају. При сваком понављању неког искуства, понека идиосинкразија се потроши. Оно што се на крају запамти је идеализована слика, imago.

Даље, док се присећамо успомена, ми их увек реконструишемо у одређеном социјалном контексту. Успомене које чекају на сећање су привремене: оне постају трајне тек кад их сместимо у друштвене оквире наших садашњих живота. У процесу сећања, ми у свест не враћамо слике прошлости онакве какве смо их тада доживели, већ онакве какве се уклапају у наше садашње концепције, које су обликовале друштвене снаге које делују на нас. Без одговарајућег друштвеног оквира који би их одржао, и наша појединачна сећања и она колективна, једноставно би ишчезла.

Заиста, није постојало никакво брдо изнад холандског града Бреде, када је 1625. шпански генерал Амброзио Спинола Дорија примио кључеве опседнуте тврђаве од свог холандског колеге, Јустина од Насауа. Тај терен је раван као тепсија – никакво брдо није никада ни постојало- али оно што ми, упркос томе, тврдоглаво држимо у глави је једна друга слика: она коју је, десет година после тог догађаја, насликао мајстор Шпанског златног доба, Дијего Веласкез. Уметникова машта је, у овом случају, створила једну идеализовану слику – imago како ју је Албваш назвао.

Касније, у серији познатих предавања под насловом “Друштво мора бити одбрањено”, средином 1970-тих на престижном париском College de France, Мишел Фуко је тврдио да победници у друштвеним сукобима користе своју политичку доминацију, између осталог, и да потисну историјску верзију догађаја свог пораженог противника у корист сопствене. Фуко је сматрао да ово понекад може да оде толико далеко да склизне у потпуно негирање или фалсификовање чињеница (тзв. денијализам), а врло често у њихово искривљавање, односно историјски ревизионизам.

Супротан приступ у својој књизи “Култура пораза: амерички Југ 1865, Француска 1871, Немачка 1918.” (2001) заузео је Волфганг Шивелбуш. Он тврди да је управо пораз онај главни покретач пораженог на сопствену обнову (и промену), док победник, ушушкан у комфор сопствених ставова али опет незадовољан великим губицима и можда недовољним добицима, постаје мање креативан и у новом циклусу историје почиње да заостаје.

Сви знамо за бројне примере који илуструју обе ове тврдње: Грци су, на пример, сачували мит о Термопилама већ преко две и по хиљаде година; Јевреји су учинили исто са митом о Масади, Французи са митом о Роланду и Бици на превоју Ронсевал 778. године и Срби са косовским митом 1389. године, о бици на Газиместану и погибији команданата обе војске. Иако су сви они утемељени на стварним историјским догађајима, у корену сваког од ових митова налази се чист, недвосмислен и историјски трагичан војни пораз. У том смислу, митови су били од фундаменталног значаја у процесу формирања модерних европских нација, баш као што су исти значај имали и у формирању великих транснационалних идеологија. Подсетимо се само да међународни комунизам и даље негује мит поражене Париске комуне (1871), баш као што је у идеолошким темељима антифашизма остала његова прва изгубљена битка: Шпански грађански рат (1936-1939).

***

Међутим, ако је веровати Наполеону Бонапарти (једном од малог броја људи за које се заиста може рећи да су стварали европску прошлост) “историја није ништа друго него скуп договорених лажи”. Ова наполеоновска примедба води нас и у трећи разлог за наш данашњу нелагодност око историје: он може бити приписан растућем осећају скептицизма у погледу, мање или више, свих већ успостављених истина. На пример, Адолф Хитлер је успео да побегне од своје судбине у берлинском бункеру (и можда још увек живи, у некој латиноамеричкој Недођији); човек никада није крочио на тло Месеца; и, дабоме, ми смо сви несвесни чињенице да је наша планета равна плоча. Тврдоглава, и често детињаста, жеља за исмејавањем саме суштине људског знања, понекад названа “побуном против ере политичке коректности”, у суштини одражава дубоко осећање несигурности које постмодерни човек и жена деле о самим темељима свог постојања.

Стварање историјске чињенице је увек било последица неког посебног значења које је, са временом, било признавано одређеном догађају или личности. У свом есеју из 2018. у Њујоркеру ирански писац Салман Ружди говори о томе: “Јулије Цезар је прешао Рубикон и то је историјска чињеница. Међутим, многи други људи су такође прешли ту реку, али њихови поступци нису били од значаја за историју. Ти преласци нису, у том смислу, били историјске чињенице.”

Ружди нас, такође, подсећа на околност да често сам проток времена мења значење одређене историјске чињенице и ту даје један поучан пример: за време британске власти у Индији, сукоби Индуса са колонијалним војницима 1857. названи су “Индијска побуна” и – зато што сама реч “побуна” подразумева отпор успостављеном поретку и властима које га штите – та реч, па самим тим и значење које је она дала овом догађају, сместили су побуњене Индијце на погрешну страну. Зато индијски историчари данас, истражујући и описујући овај догађај, користе друго име – “Индијски устанак” – чиме га номинално, али и суштински, трансформишу у једну сасвим другачију врсту историјске чињенице, са савим другачијим значењем. Прошлост се, дакле, стално ревидира у складу са ставовима садашњости.

Има, међутим, истине и у Руждијевој констатацији да је Запад, у деветнаестом веку, постигао прилично широк консензус о схватању реалности:

“Велики романописци тог времена – Гистав Флобер, Џорџ Елиот, Едит Вартон и други – могли су да претпоставе да су они и њихови читаоци, у ширем смислу, постигли један претходни договор о природи стварности и велико доба реалистичког романа изграђено је на тој основи. Али тај консензус био је постигнут уз много искључења: то је била сагласност беле средње класе. Тачке гледишта, на пример, колонизованих народа или расних мањина – тачке гледишта из којих би свет изгледао сасвим другачије од буржоаске стварности насликане у, на пример, Времену невиности, или Мидлмарчу или Мадам Бовари – биле су углавном избрисане из прича. Значај догађаја, често великих за ширу јавност, био је такође често маргинализован. У читавом делу Џејн Остин Наполеонови ратови једва да су поменути; у огромном делу Чарлса Дикенса, постојање Британске империје једва да је поменуто.”

Коначно, проток времена понекад мења и суд о некој појединачној историјској личности или њеном поступку. Као што је то Мирослав Крлежа 1935. сликовито описао у својој књизи есеја “Европа данас”:

“Типична је европска појава, да су највеће европске истине изговорене испод вјешала, на стратиштима, по тамницама и голготама, а те распете и попљуване истине постају европске заставе и трају вјековима. Имена понижена као јавне пљувачнице, имена жигосана осудама судова и јавнога мнијења постају европски свјетионици који онда свијетле стољећима.”

II

Прошлост као страна земља

Рембрант “Ноћна стража” (1642) Рајксмузеум, Амстердам

Међутим, како је написао Лесли Пол Хартли у славној и често помињаној првој реченици свог романа “Посредник” (1953): “Прошлост је страна земља. Тамо се све ради другачије.” И заиста, ради се: савремени Американци, Срби, Италијани и Кинези имају данас више заједничког једни са другима него што би свако од њих имао са сопственим прецима из далеке прошлости. Ако би се сви они, захваљујући неком времеплову, изненада појавили међу њима, свако од ових путника кроз време делио би исти осећај дубоког неприпадања. Не ради се овде само о језицима – иако би свако од нас тешко могао да разуме човека који говори његов сопствени језик од пре пет стотина година – колико о дневним навикама, животним стиловима, вредностима, традицијама, веровањима, сујеверјима, кодовима части и десетинама других, на први поглед малих али важних, каменчића у мозаику који, сви заједно, обликују оно што, у модерном језику, зовемо “личношћу”.

Ми данас не можемо да потпуно схватимо ни мотиве који су наше претке покретали, ни дилеме са којима су се они суочавали, ни природу и обим њихових страхова и нада – баш као што ни они не би могли да схвате наше. Зато је бесмислено судити њима или њиховим поступцима по стандардима по којима судимо нама или нашим поступцима: исти историјски догађај или личност могу бити оцењени као “добри” или “лоши”, зависно не само од стране коју бисмо заузели у том виртуелном суђењу, него и од закона, кодекса и моралних стандарда које бисмо применили на појединачни случај.

Такви обзири воде нас и до наредног питања: да ли историја уопште постоји, изван доминантног историјског контекста? Другим речима, може ли она уопште да буде “неутрална” наука? Да ли објективност увек подразумева неутралност? Аналитичари и критички филозофи историје расправљају одувек да ли историчари могу да изразе свој суд о историјским личностима или би тиме нарушили своју претпостављену улогу. Начелно, позитивисти и нео-позитивисти супротстављају се сваком вредносном суду као ненаучном.

И даље се, рецимо, цитира реченица Винстона Черчила изговорена 1948. године у Доњем дому британског парламента: “Што се мене тиче, сматрам да би било много боље за све стране да оставе прошлост историји, посебно јер намеравам да је напишем сам.” Мање је познато да ово није било први пут да је Черчил рекао нешто слично: очигледно, њега је идеја да сам допринесе обликовању историјског наратива забављала најмање десет година пре овог говора, са различитим цитатима у том смислу који му се приписују кроз целе 1930-те, можда чак и раније.

Међутим, треба нагласити и да је Черчил тешко био први ко је рекао нешто тако; слични примери могу се наћи у разним другим језицима осим енглеског. Ево неколико примера. За време својих последњих дана у Нирнбергу 1947. године, Херман Геринг је у свој дневник написао: “Der Sieger wir immer der Richter und der Besiegte stets der Angeklagte sein”; у сатима пред егзекуцију, пораженог јакобинског вођу Француске револуције, Максимилијана Робеспјера, чули су како каже: “l’histoire est juste peut-etre mais qu’on ne l’oublie pass, elle a ete ecrite par les vainqueurs”; када су цар Карло Пети и принц Андреа Дорија поново успоставили страну власт у Италији, почетком шеснаестог века, Ђан Марко Буригоцо, ломбардијски трговац и хроничар миланског војводства, написао је: “La storia di questi avvenimenti fu scritta dai vincitori.” Испитујући ове примере из прошлости, опет се враћамо у земље енглеског говорног подручја и на хронику Битке код Кулодена (1746) у Шкотској, где један од поражених учесника ламентира како нико никада неће знати колико је припадника његовог клана погинуло на бојном пољу, јер “it is the victor who writes the history and counts the dead”.

Ипак, јасно је да данас фраза “писати историју” има само метафоричко значење и да је у том смислу треба и тумачити. Цео главни корпус светске историје (и већине националних) одавно је написан. Оно, међутим, на шта се ми данас тако упорно позивамо када говоримо о “писању историје”, јесте право да је тумачимо – да пружимо ауторитативну верзију историјских чињеница и њихових одговарајућих значења. Чинећи то, оно што покушавамо није право да будемо сматрани победницима некада – када се одређени историјски догађај збио – него да будемо сматрани таквим данас – узимајући себи право да судимо о прошлости сами.

Међутим, ревизија и извртање историјских чињеница, као и прихватање таквих изврнутих чињеница за стварне, често изазива сасвим неочекиване последице; оно проузрокује много ширу контаминацију, и у простору и у времену. На пример, подржавајући антируски државни удар у Украјини (2014) Запад је морао да прихвати – без обзира колико невољно – читаву ревизију историје коју су направили његови нови савезници у Кијеву. За само неколико година, све врсте нацистичких квислинга и колабораната су рехабилитоване, њихови симболи оживљени и њихове животне приче поново написане: на крају, сви они су мрзели Русе – и то је била једина ствар која је занимала нове елите. Европска унија – и сама створена као отелотворење антифашизма – правила се да не види шта се догађа у Украјини (тој далекој земљи, увек на ивици модерности) али чак ни то није помогло: врло брзо, исти процес почео је да се догађа у балтичким земљама, Пољској, Мађарској и Хрватској. И нико у Европи није се усудио да протестује – право да се било шта учини било је већ прокоцкано у Украјини.

Галерије чудних историјских ликова марширале су по интернет порталима, школским уџбеницима, телевизијским емисијама и друштвеним мрежама – било је баш као што је Шекспиров Аријел рекао у Бури: “Пакао је празан и сви ђаволи су овде.”

На исти начин на који су велике силе (САД, Русија, Кина, Велика Британија) тако поносне на њихове сопствене националне Ковид-19 вакцине, свака земља је одједном постала поносна на своју сопствену верзију “националне” историје, без обзира колико та верзија била супротстављена утврђеним историјским чињеницама. Ако је, у оном првом случају, сопствена вакцина некако схваћена као средство за господарење будућношћу, у овом другом већ сама чињеница наметања сопственог историјског наратива значи средство господарења прошлошћу. Историјски национализам – баш као и онај вакцинални – постао је интринзично својство постмодерног света, баш као да се више нико не сећа оне мудре Гетеове опаске из сада тако далеке 1817. године, да “патриотизам уништава историју”.

III

Историја идеја: Армагедон двадесетих

10 Artworks By Caravaggio You Should Know
Каравађо, “Јудита одрубљује главу Холофернесу”, 1602. Национална галерија античке уметности, Рим.

У својој краткој новели “Морска дама” 1901. године Херберт Џорџ Велс је написао да је “људска историја, у суштини, историја идеја”. Оставимо сада по страни сва царства, нације, идеологије и религије, њиховој вечитој борби за значај у светској историји и погледајмо за тренутак проблем из једног другог угла. Можемо да се запитамо: да ли постоји и нешто друго важно? Да ли је човечанство заиста осуђено на овај циклични историјски образац, као што то понекад изгледа? Заиста, као што је Лењин једном рекао, “понекад је историји потребно да се погура” – али, углавном, ток историје је више линеаран него цикличан. Од Светске банке смо, на пример, сазнали да је у 2020. години просечан бруто друштвени производ, у целом свету, по прву пут прешао износ од 17,000 $; пре само три деценије, за 1990. годину, он је – према истом извору – једва прешао 9,000 $.

Напредак људске расе – како материјални, тако и духовни – је напросто нешто што не зависи од идеолошког или геополитичког контекста: то је већ извесно време тенденција заједничка за цео савремени свет. Као што је једном написао француски историчар Фернан Бродел, дугорочне историјске структуре и трендови – он је овај појам назвао “историјом дугог трајања” (longue duree) – коначно увек надвладају сва краткорочна и средњорочна одступања. Свет неизбежно постаје боље место за живот, без обзира да ли смо ми увек у стању да ту чињеницу искористимо на најбољи начин.

Оно што деценија која је управо почела, у том смислу може да нам открије јесте једна нова равнотежа између два главна тока савремене историје: партикуларне и универзалне, историје народа и историје идеја. Оба погледа на свет, доминантна у првим деценијама овог века – међународни либерални поредак и партикуларистички популизам – претрпела су озбиљне изазове после дивљања пандемије Ковид-19. Сасвим је вероватно да ће, упркос томе, оба ова погледа на свет наставити своју међусобну борбу за кључне историјске наративе, оне за које се надају да ће им помоћи у придобијању душе и разума човечанства. Технолошки развој, растућа моћ друштвених мрежа и глобална повезаност могу, зато, да буду савезници и једном и другом.

Независно од поменуте борбе – или, пре, упоредо са њом – наставиће да се дешава (и развија) и историја идеја. Баш као што је Црна смрт у четрнаестом веку подрила саме темеље средњовековног поретка и пандемија Ковид-19 представљала је досад најкрупнији изазов свим предрасудама које смо са собом понели из двадесетог века – укључујући и ону Френсиса Фукујаме да је Историја дочекала свој крај са падом Берлинског зида. Црна смрт је довела до ослобађања врло јаких друштвених и материјалних снага, које су коначно створиле Гутенбергову штампарску пресу, Колумбове једрењаке, Лутерову Реформацију, Кеплерову небеску механику, Волтеров рационализам и Робеспјерове револуције. Комбиновани утицај свих ових догађаја – магнитуда промена које су изазвали, како сваки од њих појединачно тако и сви они заједно – означио је улазак човечанства у рано модерно доба и ова промена, ма колико била спора, била је један неповратан процес. На исти начин, пандемија Ковид-19 открила је све недостатке и унутрашње слабости старог поретка: његове ускогрудости, неједнакости, предрасуде и конструкционе грешке. Дакле – ако је веровати историји – картезијански утицај једне такве свести је неизбежан: он може, опет, бити спор али ће, исто тако, опет бити и неповратан.

Шта би – у том контексту – требало да буде дужност интелектуалаца? Као што је Еразмо једном рекао, у расправи о верским споровима свог времена, “спаљујући Лутерове књиге можете ослободити своје полице од њих, али нећете ослободити умове људи од мисли о њима”. Долазећа деценија ће, свакако, имати и своје интелектуалце који ће, и овај пут, понудити своје услуге – боље или горе, време ће показати – за неку ствар. Без обзира да ли је та ствар боља или гора, национална или идеолошка, и да ли ће јој овакве услуге у коначници помоћи или ће јој штетити, таква помоћ ће, најчешће, бити на штету самих помагача. Озбиљан интелектуалац требало би, наиме, и да може и да жели више од тога.

Ко год од нас – писац овог есеја и његов читалац – поживи довољно дуго да сачека крај ове деценије, можда ће и сам открити какав ће исход садашње борбе између међународног либералног поретка и партикуларистичког популизма на крају да буде. Највероватније, у откривању и тумачењу тог исхода, њему или њој неће бити потребна помоћ ниједног интелектуалца: исход ће бити и очигледан и сам ће себе моћи да објасни. Оно што, међутим, остаје врхунска дужност сваког озбиљног интелектуалца – научника, писца, филозофа и историчара подједнако – није нужно помоћ овом или оном борцу у том рату, колико је опис и објашњење самог бојног поља.

Постоје десетине питања за која, већ неко време, очајнички недостаје модерна критичка теорија и која заслужују да се њима бавимо шире од простог описивања: та питања би требало да се расправљају дубље од садашњег приступа – претварања у оружја која ће се употребљавати у актуелним друштвеним конфликтима. На пример, односи између материјалног света и света идеја; појединца и заједнице; слободе и безбедности; демократије и неједнакости – су сви довољно важни и изазовни да би били испитани и непристрасно анализирани, изван сада доминантних друштвених оквира. Ако сви садашњи ратови између глобалних историјских наратива представљају, да тако кажемо, Армагедон двадесетих, онда су сва ова питања његова бојна поља. Међутим, она су, сасвим извесно, и много више од тога: перспективе света који ће, у једном тренутку, свако од нас морати да остави својој деци да у њему живе.

IV

Приручник за модерног историчара

Ханс Холбајн млађи, “Амбасадори”, 1533. Национална галерија, Лондон.

Према томе, изгледа нам да, ипак, постоје неки стандарди за изучавање, разумевање и примену историје у нашем свету који би били заједнички – без обзира колико нам пукотине између наших политичких, идеолошких, економских или културних светова данас изгледале широке и дубоке. У овом, претпоследњем, одељку покушаћемо да саставимо кратак приручник за историчара двадесетих. Овај приручник можемо да започнемо питањем: постоји ли нешто што би он или она могли да учине, како би нам помогли да ову деценију, кад се буде завршавала, оставимо са бар мало јаснијом свешћу о прошлости од оне коју смо имали када је започињала? За потребе овог есеја, покушали смо да сумирамо све бројне савете који би могли да се дају савременим историчарима, у десет кратких истина.

Прво: историја је наука. Она није продукт фикције, пуштања машти на вољу и зато мора бити заснована на темељном истраживању историјских извора, њиховом проверавању и упоређивању, да би се успоставиле – колико год је то објективно могуће – прецизне и проверљиве чињенице и, након тога, спровела њихова, опет научно утемељена, анализа и синтеза.

Друго, историја је динамична. Као и свака друга наука, и историја стално напредује према новим знањима, проналази нове историјске изворе, међусобно их повезује и поново тумачи. Према томе, ревизија утврђених историјских чињеница је могућа, али само као резултат нових истраживања, насупрот тзв. историјском ревизионизму, који није ништа друго него манипулација историјским чињеницама зарад служења партикуларистичким, и већ унапред одређеним, задатим циљевима.

Треће, историја је дисциплина критичког мишљења. Она није табу који служи да појача националне сентименте или да појача тзв. политике идентитета, ширењем стереотипа и предрасуда. Она служи да нам помогне у проверама аутентичности података и препознавању манипулација и злоупотреба чињеница из прошлости.

Четврто, историја је мултиперспективна. Историјске чињенице се утврђују према научној методологији, али тумачење таквих чињеница може бити различито, зависно од перспективе из које се оне гледају. Ово не значи да се објективна прошлост – саме чињенице – сме релативизовати или извртати. Али, то дозвољава да постоји једна зона дебате у оквиру које све релевантне чињенице и супротстављена мишљења о њима треба узети у обзир, без претходног “прочишчавања” оних чињеница и података који, из неког разлога, не одговарају погледу на свет доминантном у датом времену.

Пето, историја је интегрална. Прошлост није супермаркет у којем свако може да изабере оно што му се свиђа и одбаци штагод не одговара тренутном укусу или не изгледа модерно. Стварна историја не дозвољава политичке или идеолошке изборе или – у ту сврху – подобне и неподобне историјске периоде, државе, нације, класе, идеје, покрете и тако даље.

Шесто, историја је наднационална. Она не може бити ограничена на националне, верске или етничке границе. Посматрајући само себе, губимо из вида ширу слику света, а са њом и додир са реалношћу. Прошлост је широка мрежа међусобно повезаних и међузависних нити, који један на други утичу. Државе, нације, друштвене групе, идеје и покрети се стварају, развијају и коначно ишчезавају са позорнице утичући једне на друге. Ни на један други начин – осим у вртлогу ове вечите сложености – не може се објаснити прошлост, разумети садашњост и предвидети будућност.

Седмо, историја је контекстуална. Прошлост и садашњост не могу да се схвате одвојено, узете изван ширег контекста и ограничене на ма који партикуларни, изоловани, проблем. На реалност прошлости утицало је мноштво фактора; према томе, ма који покушај да се она протумачи изван тог контекста водило би нас у коначно извртање нашег разумевања прошлости. Ово је једно од питања које се, стално, превазилази сарадњом међу историчарима.

Осмо, историја је рационална. Она није мит, догма, религија, идеологија или емоција. Она није храм у којем треба да се молимо, нити дежурни кривац којег можемо да оптужимо за све што нам се не свиђа – и свакако није фудбалски клуб којем су потребни навијачи. Она је непристрасни обдуцент прошлости, post mortem доктор који покушава да, кроз своју истрагу, разуме и објасни тај леш. Радећи свој посао на професионалан начин, историчар нас учи да разумемо сложеност прошлости и тако нам помаже и да се суочимо са садашњошћу на рационалан начин, али и да предвидимо опције за будућност.

Девето, историја је слободна. Као и свака друга наука, и историја може да напредује само ако су њени истраживачи слободни од било ког спољног притиска – био он политички, идеолошки, клерикални или економски. Не постоје прогресивни и регресивни, патриотски и непатриотски, поштени и непоштени историчари – само добри и лоши.

Десето, историја је одговорна. Садашњост се стално поново изграђује, између осталог, и на основу одређених представа о прошлости; те представе служе нам као стубови нашег саморазумевања. Архитектура садашњости је зато угрожена ако су ти стубови несигурни: ако су начињени од непостојећег материјала, лажни или се погрешно уклапају један у други. Умећући у наше представе о прошлости догађаје који се нису ни десили, или изостављајући оне који јесу – погрешно представљајући прошлост и стварајући лажну верзију непостојећих догађаја – ми заправо креирамо један колективни утисак који заварава. Историчари, баш као и сви други интелектуалци, морају да буду друштвено одговорни зато што је – у овом случају – друштвена одговорност једнака интелектуалној одговорности.

V

Пророк који гледа уназад?

Микеланђело, “Стварање Адама”, 1512. Сикстинска капела, Рим.

Историчар, заиста, може да се разуме и као “пророк који гледа уназад” – како је то Шлегел писао још 1798. године. Без обзира да ли прихватамо телеолошки приступ историји, који су делили Лајбниц (“принцип довољног разлога”), Хегел (“Zeitgeist”) и различити нео-хегелијанци као што је Френсис Фукујама, или га негирамо, као што су чинили Ниче, Фуко, Алтисер и Делуз, нема никакве сумње да су прошли догађаји често фундаментално обликовали наше данашње идеје, а тако индиректно утицали и на наше будуће животе.

Међутим, људи и жене данашњице нису само сламке у вихору историје – они је такође обликују и сами, за оне који ће доћи сутра. Оно што историјски дискурс одваја од правног или филозофског је једна посебна концепција истине – да истина никада није апсолутна, него представља производ перманентне борбе. Сама историја, која је традиционално увек била наука о пословима суверена – легенди о њиховим биткама, славним делима и изградњи споменика – данас је постала и један шири дискурс – дискурс народа – чиме је и сама постала предметом политичких спорова и расправа и тако, неизбежно, укључила и разне страначке аспекте и страначке захтеве и противзахтеве, у свој наратив.

У предавањима које смо поменули на почетку овог есеја, Фуко нас подсећа да сам субјект више не може бити схваћен као неутрални арбитар, судија или законодавац, као што је то био у Солоновим или Кантовим концепцијама. Историја, онако како се схвата данас, напросто није у стању да суди људским бићима – њиховим поступцима и мишљењима – на начин на који је то Хегел мислио када је цитирао реченицу из Шилерове поеме “Резигнација” (1786): “Светска историја је Трибунал који суди свету.” Према томе – тврди Фуко – оно што је постало “историјски субјект” мора да тражи у “историјском бесу”, испод “јуридичког кода сасушене крви”, за оним што је Фуко звао “вишеструким непредвиђеним ситуацијама” из којих се “ломљива рационалност привремено може појавити”.

И сада се суочавамо са једном озбиљном дилемом – заправо, са целом серијом питања – којом ћемо и завршити овај есеј. Одличан предложак за њих пружио нам је Салман Ружди, својим текстом у Њујоркеру који смо већ поменули:

“… како можемо да тврдимо да је модерна стварност постала нужно вишедимензионална, сломљена и фрагментирана и, са друге стране, да је стварност једна врло специфична ствар, непорецива серија ствари које су такве, које треба бранити од напада од, да будемо искрени, ствари које нису такве, које промовишу, рецимо, Модијева администрација у Индији, тим Брегзит у Великој Британији или (сада бивши – примедба ЗЧ) председник Сједињених Држава?

И, дабоме, овој Руждијевој листи примера данас слободно можемо да додамо све источноевропске популисте, бразилског Болсонара и целу галерију других ликова. А онда да се – заједно са Руждијем – запитамо:

“Како да се боримо против најгорих аспеката интернета, паралелних универзума у којима коегзистирају важне информације и потпуно смеће, једни поред других и на, очигледно, истим нивоима ауторитета, чинећи тако људима још теже да их уопште разликују? Како да се одупремо ерозији јавног поверења у основне чињенице, научне чињенице, чињенице засноване на доказима, о, на пример, климатским променама или вакцинацији деце? Како да се боримо против политичке демагогије која данас покушава исто оно што су ауторитарне вође одувек покушавале: да подрије поверење јавности у доказе и својим присталицама каже, у суштини: не верујте ни у шта осим мене, јер ја сам истина.”

У време када је Салман Ружди писао ове редове (2018), још увек нико није могао ни да замисли све ужасе пандемије Ковид-19; данас, оне нам звуче готово пророчански. И та пророчанства воде нас и до последњег питања: која би требало да буде улога науке у начелу – а историје посебно- у борби против свих ових бесмислица?

У том смислу, оно што је Ружди у истом есеју написао о улози истине у начелу, чини нам се, можемо да закључимо и када се ради о улози историјске истине:

“Мислим да морамо да прихватимо да оно, што је у сваком друштву идеја о истини, увек представља производ расправе, и да морамо да будемо бољи, да бисмо добили у тој расправи. Демократија није учтива. Она је често надвикивање на тргу. Да бисмо имали било какве изгледе да добијемо у тој расправи, најпре морамо да уђемо у њу.”

***

Овај текст је, у енглеском оригиналу, објављен 27. марта 2021. године у часопису “Horizons”, издању Центра за међународне односе и одрживи развој из Београда, број 18/2021, под насловом:

History Repeats Itself: Tragic Past or Absurd Present?

Hegel remarks somewhere that all great world-historic facts and personages appear, so to speak, twice. He forgot to add: the first time as tragedy, the second time as farce.

– Karl Marx, 1852

WHEN Karl Marx wrote one of his most famous sentences—almost 170 years ago—he did it in a particular context: discussing the French coup d’état of 1851 that resulted in Louis Napoleon assuming dictatorial powers in France. However, the sentence itself survived both the context and the age in which it was written, proving its validity many times over.

Several months ago, when the third decade of the present century began, the relevance of this old Marxist proverb came to the fore once again: it still remains a symbol of the challenge that we carried with us from the previous century. It helps us to ask the following series of questions: To what extent does the contemporary world remain obsessed with history? Why do people—whether they perceive the world in ethnic, religious, or ideological tribes—so enjoy this new sort of war over old historical narratives? To what extent are ancient myths and legends really assets that might help us win our new battles?

Continued at:

https://www.cirsd.org/en/horizons/horizons-winter-2021-issue-no-18/history-repeats-itself