“Tzv. kraj metafizike, u kojem su široki sektori moderne filozofije nametnuti kao nepovratna činjenica, doveo je do juridičkog pozitivizma, koji je danas posebno poprimio oblik tzv. teorije konsenzusa: ako razum više ne može da pronađe put do metafizike kao izvora prava, država može da se osloni samo na zajednička ubeđenja i vrednosti svojih građana, ubeđenja koja se ogledaju u demokratskom konsenzusu. Istina ne stvara konsenzus, kao što ni konsenzus ne stvara istinu, nego javni poredak. Većina određuje šta treba smatrati za istinito i pravedno.”

Papa Benedikt XVI, “Kriza zakona”, 2007.

I

Prolog: sveto, svetovno i Postmoderna

The Paradoxes of Postmodern Integralism | Political Theology Network

U poslednjoj deceniji prošlog i prvoj ovog veka, jedno vreme je izgledalo kao da je religija u usponu, neočekivanom za celu epohu posle Drugog svetskog rata. Najpre je kolaps Sovjetskog Saveza i realnog socijalizma ostavio ideološki i vrednosni vakuum koji su popunile pravoslavne crkve u Rusiji, Ukrajini, Rumuniji i Bugarskoj, i katolička u Poljskoj i Mađarskoj. Izbor Džordža Buša – posvećenog hrišćanina koji svoju pobožnost nije držao u tajnosti – simbolički je označio i porast uticaja hrišćanstva kao političke snage u SAD. U Izraelu su, sve više i sve češće, političke partije ortodoksnih Jevreja postajale nezaobilazan činilac u formiranju raznih vlada. Konačno, napadi na Njujork, 11. septembra 2001. usmerili su međunarodnu pažnju i na moć političkog islama u muslimanskom svetu.

Tako su sve tri abrahamske religije – judaizam, hrišćanstvo i islam – iz verske arene stupile u političku, na velika vrata. Ovaj trend potvrdila su i razna naučna istraživanja: jedno merenje, koje je obuhvatilo period od četvrt veka (1981 – 2007) u četrdeset devet zemalja u kojima zajedno živi oko 60% svetskog stanovništva pokazalo je da je čak u trideset tri bilo više vernika na kraju ovog perioda nego na početku. Ovaj zaključak podjednako je važio i za bivše komunističke zemlje, i za zemlje u razvoju kao i za visokorazvijene zemlje Zapada. Ono što je bilo zajedničko, to je zaključak da ubrzana industrijalizacija i širenje znanja nisu doveli do opadanja uticaja religije, kako su antropolozi i sociolozi jedno vreme pretpostavljali.

Trend, međutim, počinje da se menja negde posle 2007. godine. Naredno istraživanje (2019) pokazuje da je većina (43) od analiziranih 49 zemalja postala manje religiozna. Kao ni prethodna, ni ova promena trenda nije bila vezana za specifičnu kulturu, deo sveta, ili položaj u raspodeli globalnog bogatstva: pad religioznosti je obeležio prethodnih deceniju i po širom globusa.

Iz nekog razloga, sve veći broj ljudi u raznim društvima više ne posmatra religiju kao neophodan izvor podrške i značenja u njihovim životima. Čak su se i Sjedinjene Države (dugo navođene kao primer da i ekonomski napredne zemlje mogu da budu pretežno religiozne) pridružile danas pridružile drugim bogatim društvima u njihovom odustajanju od Boga. Nekoliko sila pokrenulo je ovaj trend, ali najmoćnija je bila opadajući niz verovanja, usko povezanih sa imperativom održavanja visokog nataliteta. Moderna društva su danas manje religiozna jer više ne moraju da podržavaju one vrste rodnih i seksualni normi koje su glavne svetske religije usađivale u kolektivnu svest vekovima.

Iako su pojedini verski konzervativci upozoravali da bi ovo povlačenje iz religije dovesti do kolapsa društvene kohezije i javnog morala, činjenice nisu poduprle ovu njihovu tvrdnju. Ma koliko to, na prvi pogled, moglo da bude neočekivano, zemlje koje su danas manje religiozne nego što su bile istovremeno su i manje korumpirane i imaju niži stepen ubistava i opšteg kriminaliteta. Naravno da vera, sama po sebi, ne ohrabruje ni korupciju ni kriminal – naprotiv, u svim velikim svetskim religijama ovakva ponašanja smatraju se grehovima. Međutim, reč je o kompleksnom fenomenu koji odražava jednu drugu činjenicu: kako se društva, sa protokom vremena, razvijaju, preživljavanje postaje sve sigurnije: glad, nekada preovlađujuća, danas je izuzetak; sa napretkom medicine, životni vek čoveka se produžava; učestalost ubistava i drugih oblika nasilja se smanjuje. Svi ovi dugoročni istorijski procesi, praćeni porastom osećaja lične i kolektivne bezbednosti, kao svoju posledicu imaju čoveka koji je manje religiozan od njegovih predaka.

II

Uspon i pad vere

Sacred Spaces - The Cathedral of St. Andrew

U navedenoj studiji, značaj vere u svojim životima ispitanici su ocenjivali birajući jedan od odgovora ponuđenih na skali od jedan (“nikakav značaj”) do deset (“vrlo veliki značaj”). Kao što smo konstatovali, u periodu 1981 – 2007. u većini anketiranih društava percepcija značaja Boga je povećana. Ovo se pre svega odnosi na bivše komunističke zemlje: srednja vrednost je za Bugarsku porasla sa 3,6 na 5,7 a za Rusiju sa 4,0 na 6,0. Jednim delom, ovaj fenomen se može objasniti i kao odgovor na nagli pad ekonomske, fizičke i psihološke sigurnosti, do kojeg je došlo posle raspada Sovjetskog Saveza; religija je jednostavno ispunila vakuum nastao raspadom jedne ideologije koja je nudila tu sigurnost. Međutim, religiozna ubeđenja su u tom periodu u porastu i u mnogo zemalja u razvoju: Brazilu, Južnoj Africi, pa čak i (još uvek pretežno komunističkoj) Kini. Obrnuti trend zabeležen je u većini bogatih zemalja, sa izuzetkom – tradicionalno religioznih – SAD.

Trend se preokrenuo posle 2007. godine: u praktično svakoj visokorazvijenoj zemlji pad značaja religije se nastavio. Međutim, on se tada beleži i u mnogo siromašnih, a takođe i u većini bivših komunističkih, zemalja. U periodu 2007 – 2019, u samo pet država zabeležen je porast uticaja religije. Najznačajniji od tih izuzetaka je Indija. Reč je, naime, o periodu koji se – grubo gledano – poklapa sa povratkom na vlast hinduističke nacionalističke Bharata Džanata partije, čiji se politički brend zasniva na kombinaciji nacionalnog i verskog identiteta. Uzastopne Džanata vlade u Indiji uporno su sprovodile politike zasnovane na diskriminaciji protiv sledbenika drugih religija – posebno velike muslimanske manjine u Indiji – što je dovelo do polarizacije društva i eksplozije agresivnih verskih osećaja na svim stranama.

Ipak, najdramatičnija promena zabeležena je u javnosti SAD: u periodu 1981 – 2007 SAD su bile jedno od najreligioznijih društava na svetu: podaci za 2007. pokazuju da su tadašnji Amerikanci značaj Boga u svojim životima ocenjivali sa 8,2 na skali od jedan do deset. Ova vrednost je, u istraživanjima iz 2017. godine, pala na 4,60. Decenijama su SAD bile primer da ubrzana ekonomska i tehnološka modernizacija ne povlači nužno i sekularizaciju. Danas, SAD su na jedanaestom mestu na listi najmanje religioznih društava.

Niz mislilaca devetnaestog i dvadesetog veka – od Karla Marksa, Ogista Konta i Herberta Spensera, pa do Maksa Vebera, Emila Dirkema i Sigmunda Frojda – predviđao je da će, uporedo sa širenjem naučnog znanja, religija iščeznuti Ali to se nije dogodilo: ispostavilo se da je, za većinu ljudi bar, vera predstavljala emocionalnu a ne kognitivnu kategoriju. Isto tako, u najvećem delu ljudske istorije, već puko preživljavanje bilo je krajnje neizvesno. Vera je pružala obećanje – uveravanje ako hoćete – da se svet nalazi u rukama jedne nepogrešive, više, sile (ili sila) koje garantuju da će – ukoliko neko sledi pravila – stvari u konačnici ispasti dobro. U svetu u kojem se prečesto živelo na ivici gladi, vera je pomagala čoveku da se nosi sa neizvesnošću i stresom. Međutim, uporedo sa ekonomskim i tehnološkim razvojem, ljudi su sve više bili u mogućnosti da sami, bez pomoći viših sila, izbegnu glad, bore se sa bolestima i suzbiju nasilje. Tako su oni postajali manje zavisni od svetskih religija i manje spremni da prihvate njihova ograničenja – na primer, da drže žene u kuhinjama a homoseksualce u ormarima – kako se egzistencijalna nesigurnos smanjivala a očekivani životni vek produžavao. o

Sekularizacija se nije događala svuda odjednom: ona je nastupala kada su zemlje (društva) dostizale određeni stepen egizstencijalne sigurnosti, pa se čak i tada dešavala, obično, u ritmu glečera: kako bi jedna generacija zamenjivala drugu. Proces je, naravno, bio reverzibilan: društva bi, najčešće, ponovo postajala više religiozna ako bi iskusila produžene periode smanjene sigurnosti. Ove trendove možemo pratiti počev od devetnaestog veka, prvo u društvima zapadne Evrope i severne Evrope, koja su bila ekonomski i fizički najbezbednija, a potom i u drugim delovima sveta.

Iako je sekularizacija obično pratila relativno spori ritam međugeneracijske obnove stanovništva, u njemu možemo da izdvojimo i tačke brzih promena. Te prekretnice poklapale su se sa trenucima u kojima su se događale i druge dominantne promene u javnom mnenju, kada bi – pod pritiskom snaga konformizma i društvene poželjnosti – ljudi počinjali da javno podržavaju gledišta kojima su se svojevremeno suprotstavljali, dovodeći tako do izuzetno brzih kulturnih promena. Mlađe i bolje obrazovane generacije u visokorazvijenim društvima dostigle su ovaj nivo nedavno, u poslednjoj deceniji.

III

Gubitak vere?

The Surreal Jesus Christ. Salvador Dalí, was a surrealist painter… | by  Danielle Sardella | Religion and Popular Culture | Medium

Nekoliko drugih činilaca – pored pukog porasta ekonomskog i tehnološkog razvoja – takođe mogu da nam pomognu da objasnimo relativni pad uticaja religije u poslednjoj deceniji. U SAD, jedan od tih razloga je politički: od devedesetih godina prošlog veka, Republikanska stranka uporno traži podršku prihvatajući ekstremno konzervativna pseudo-hrišćanska shvatanja i istopolnim brakovima, abortusu i drugim pitanjima koja se, u modernoj Americi, danas smatraju pretežno kulturnim i civilizacijskim, a ne verskim. Ovaj politički apel religioznim biračima imao je za posledični efekat odbijanje mnogih drugih birača, posebno mladih i liberalnih, od religije. Svojevremeno je preovlađivala pretpostavka da verska osećanja oblikuju političke stavove – a ne obrnuto. Međutim, procesi u SAD u poslednjoj deceniji potvrđuju njenu inverziju: kauzalnost može da funkcioniše i u suprotnom smeru, odnosno mnogi ljudi najpre promene svoje političke stavove a potom – kao posledicu toga – postaju manje religiozni.

Nekritičko prihvatanje Donalda Trampa – političkog lidera koji se teško može opisati kao uzor hrišćanskih vrlina – od strane mnogih eminentnih hrišćanskih fundamentalista izazvalo je strah kod drugih hrišćanskih vođa u Americi da će mladi ljudi početi da napuštaju njihove crkve “u jatima”, kako se jedan od njih izrazio. Uporedo sa jednom krizom. do koje su dovele Trampove agresivne politike, crkva u Americi – bar ona rimokatolička – bila je izložena i jednoj drugoj, prouzrokovanom njenim unutrašnjim slabostima i brojnim skandalima. Prema jednom izveštaju iz 2020. godine, čak 92% odraslih stanovnika SAD upoznato je, makar delimično, sa nedavnim izveštajima o seksualnim zloupotrebama od strane katoličkih sveštenika, a čak 80% verovalo je da su te zloupotrebe “problemi koji se i dalje događaju”. U populaciji američkih katolika, 27% je smanjilo svoje prisustvo redovnim verskim službama, kao posledicu ovih izveštaja.

Međutim, verovatno je najznačajniji činilac iza post-moderne sekularizacije transformacija normi koje regulišu ljudsku plodnost. U čitavom nizu vekova, većina društava je ženama pridavala jednostavnu ulogu: da “proizvedu” što je više dece moguće i – sledstveno tom cilju – obeshrabrivala razvod, abortus, homoseksualnost, kontracepciju i bilo koje drugo seksualno ponašanje koje nije bilo neposredno povezano sa reprodukcijom. Tekstovi svetih knjiga svih velikih svetskih knjiga međusobno se dosta razlikuju, ali su po ovom pitanju dosta podudarni: doslovno sve svetske religije posticale su biološku reprodukciju svojih sledbenika. Za to postoji sasvim racionalno istorijsko objašnjenje: religije su stalno naglašavale važnost plodnosti, jer je – u vreme kada su nastajale – to bio zahtev diktiran realnostima tadašnjeg vremena. U svetu visoke smrtnosti dece pri porođaju i generalno niskog očekivanog životnog veka (sve do 1000. godine prosečan životni vek muškarca u Evropi nije prelazio tridesetu godinu), prosečna žena morala je da “proizvede” između petoro i osmoro dece, samo da bi obezbedila prostu reprodukciju stanovništa. Žene Srednjeg veka počinjale su da rađaju već oko trinaeste ili četrnaeste godine – da bi oko tridesete već umirale.

Međutim, dvadeseti vek je – u čitavom nizu zemalja – drastično smanjio stopu smrtnosti dece i povećao očekivani životni vek. Time su kulturne i moralne norme o ljudskoj seksualnosti – kodifikovane u verskim tabuima – sve više postajale ograničenja nepotrebna u svakodnevnom životu. Ovaj proces se, naravno, nije desio preko noći. Sve svetske religije su vekovima prezentovale norme usmerene ka postizanju povećane plodnosti kao apsolutna moralna pravila i uporno su se opirale njihovoj promeni. Ljudska društva su vrlo polako, i postepeno, odustajala od tradicionalnih uverenja i društvenih uloga u pogledu rodnih uloga i seksualnih ponašanja. Međutim, čim bi neko društvo dostiglo dovoljno visok nivo ekonomske i fizičke bezbednosti, mlađe generacije bi to stanje prihvatale kao neku vrstu garantovanog, stečenog prava čime bi prethodna shvatanja religioznih normi o plodnosti indirektno trpela relativizaciju. Ideje, društvene prakse i zakoni koji su uređivali jednakost polova, razvod, abortus i homoseksualnost su se tada menjale vrlo brzo.

Ova promena je merljiva: statistički podaci, prikupljani u toku poslednjih stotinak godina, daju nam uvid u dubinu te transformacije. Na skali od jedan do deset, stepen kombinovanog prihvatanja razvoda, abortusa i homoseksualnosti trenutno ima prosek od 5,50. Niže vrednosti ukazuju na konzervativnija, više na liberalnija shvatanja prosečnog stanovnika pojedinog društva. Oko 1981. godine prosečni građanin u skoro svakoj zemlji gde su vršena istraživanja snažno je delio reprodukcionistička gledišta: 3,44 (Španija), 3,49 (SAD), 3,50 (Japan), 4,14 (Velika Britanija), 4,63 (Finska), 5,35 (Švedska). Pre četrdeset godina, tada najliberalnija zemlja na svetu bila je još uvek ispod vrednosti koja je danas prosek za ceo svet. U 2019. godini, srednja vrednost Španije porasla je na 6,74; SAD na 5,86; Japana na 6,17; Velike Britanije na 6,90; Finske na 7,35; Švedske na 8,49. Ovi brojevi pružaju nam, doduše, prilično pojednostavljenu sliku jedne znatno kompleksnije realnosti, ali ipak vrlo reljefno prenose skalu po kojoj se ubrzava sadašnja sekularizacija ljudskog društva i dubinu promene koja se desila u poslednjih pola veka.

Ovaj trend se, naravno, proširio i na ostatak sveta – doduše, sa jednim značajnim izuzetkom. Stanovništva osamnaest zemalja sa muslimanskom većinom, u kojima se sprovode ova istraživanja, ostala su i dalje daleko ispod trenutnog svetskog proseka od 5,50 – ostajući ne samo jako religiozna nego i čuvajući – a u mnogim slučajevima i dodatno radikalizujući – ranije konzervativne norme koje su regulisale pitanja roda i plodnosti. Čak i ako njihove vrednosti podvrgnemo nužnim korekcijama, koje bi uključile relativnu ekonomsku zaostalost u odnosu na ostatak sveta i tako rezultate učinile međusobno uporedivim, ostaje činjenica da je, kod zemalja sa muslimanskom većinom, očigledan trend verskog fundamentalizma i kulturnog konzervativizma, u odnosu na prosek čovečanstva.

IV

Postmoderne teologije

Surreal Paintings - Balance of Mind and Heart | Balance art, Surreal art,  Art

Pod pojmom “postmoderna teologija” najčešće se podrazumeva čitav niz filozofskih i teoloških mišljenja razvijenih u poslednje dve decenije dvadesetog veka. Njihova zajednička polazišna tačka bio je Hajdegerov koncept ontoteologije (ontologije Boga i teologije Bića) razvijen u njegovim esejima “Kraj metafizike” i “Identitet i razlika” (1957). Sam termin ontoteologije (koji je prvi upotrebio Kant) Hajdeger koristi da označi ono što naziva “degeneracijom misli Zapada” i konsekventnim problemima zapadne teološke kulture. Bog u ontoteologiji – kojeg Hajdeger naziva “causa sui” ili Bogom filozofa (ens realissimum) – je idol kojeg je stvorila ljudska misao, radi sopstvenih potreba čoveka.

Na osnovama koje je postavio Hajdeger, u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka razvijaju se dve paralelne škole postmoderne teologije: škola radikalne ortodoksije i škola slabe teologije.

Radikalna ortodoksija – škola koju su razvili francuski filozofi i teolozi, Žan-Luk Marion, Pol Riker i Mišel Anri – iako neformalno organizovana, saglasna je oko nekoliko zajedničkih predloga. Prvo, ne postoji oštra distinkcija između razuma, na jednoj, i vere (otkrića) na drugoj strani. Drugo, svet se najbolje razume kroz tzv. interakcije sa Bogom (iako potpuno razumevanje Boga nikada nije moguće); ove interakcije obuhvataju kulturu, jezik, istoriju, tehnologiju i teologiju. Treće, Bog usmerava ljude prema istini, mada ona njima nikada nije potpuno dostupna; u stvari, potpuno razumevanje fizičkog sveta moguće je samo kroz veru u transcedentno. Četvrto, spasenje je moguće jedino kroz interakcije sa Bogom i drugima.

Druga grana postmoderne teologije, tzv. slaba teologija, nastala je pod uticajem dekonstruktivne misli francuskog filozofa Žaka Deride, uključujući njegov opis moralnog iskustva koji naziva “slabom silom”. Slaba teologija odbacuje ideju da je Bog preovlađujuća fizička (ili metafizička) sila. Umesto toga, Bog se shvata kao bezuslovni zahtev bez sile. Shvaćen kao zahtev bez sile, Bog slabe teologije ne interveniše u spoljnom svetu neposredno, nego naglašava odgovornost čoveka da deluje u svetu ovde i sada.

Dvadeseti vek je, tako, završen novim kvalitetom međusobnog odnosa filozofije i teologije, u kojem su – po prvi put – ove dve grane ljudskog mišljenja jedna drugoj priznale pravo na autonomno postojanje, sopstvene ontologije i kategorijalne aparate. Ono što je preostalo za naredni, dvadeset prvi, vek bilo je da se, opet po prvi put, filozofija i teologija međusobno angažuju ne samo na uzajamnom kritičkom preispitivanju teorijskih pretpostavki, nego i u neposrednom dijalogu. Taj istorijski trenutak dogodio se početkom 2004. godine kada su, na poziv Katoličke akademije Bavarske, razgovarali tadašnji kardinal Jozef Racinger, prefekt vatikanske Kongregacije za doktrinu vere (od 2005. do 2013. papa Benedikt XVI) i nemački filozof, jedan od osnivača Frankfurtske škole, Jirgen Habermas.

U ovoj raspravi – koju, već dve decenije, i dalje pomno proučavaju i filozofi i teolozi – Racinger je, kao centralnu hipotezu, izneo tvrdnju da istina otkrovenja nije nametnuta istini do koje se dolazi razumom; naprotiv, ona pročišćava i veliča (u svom poretku) razum, omogućavajući mu da proširi sopstvene horizonte i uđe u polje istraživanja koje je nedokučivo šire, kao sama misterija. Habermas, opet, tvrdi kako je post-moderna filozofska pozicija agnostička, neredukcionistička, da se uzdržava od davanja sudova o religioznim istinama i da odbacuje scijentizam kao a priori naturalistički pogled na svet.

Koliko su religiozni i filozofski pogled na svet – bar u onim njihovim interpretacijama koje su nam ovde pružili Racinger i Habermas – danas međusobno bliži nego što su nekada bili? Neki kritičari su kasnije bili skloni, čak, da gledišta istaknuta u ovoj raspravi smatraju toliko značajnim da im daju i poseban naziv: post-metafizičke filozofije. Po njima, ona se razlikuje po svom sekularnom (a ne više sekularističkom) karakteru i ne upušta se u ocenjivanje “šta je tačno a šta pogrešno u religiji” već to ostavlja internim teološkim raspravama.

Tako je stvorena jedna posebna hemija: dopuštajući mogućnost da filozof bude istovremeno i hrišćanin (ili pripadnik neke druge religije, svejedno) – a da zbog toga ne bude nužno diskvalifikovan kao čarobnjak, kao i da hrišćanin bude filozof, – a da zato ne bude odbačen kao jeretik, i filozofija i teologija Postmoderne učinile su napor da približe stavove koji su – još od Kontrareformacije i Prosvetiteljstva ranog modernog doba – izgledali nepomirljivo podeljeni. Dva horizonta i dalje su odvojena, ali kao da se sada sa jednog bar vidi onaj drugi?

Samo četiri godine nakon ove debate (2011), govoreći u Generalnoj skupštini UN, Jozef Racinger – tada već papa Benedikt XVI – u svom izlaganju koristio je niz Habermasovih univerzalističkih i humanističkih argumenata iz Minhena:

“Onda kada su predstavljena isključivo u kontekstu legaliteta, prava rizikuju da budu slabi predlozi, odvojeni od svoje etičke i racionalne dimenzije, koja je njihova osnova i cilj. … Pošto prava, i sa njima povezane dužnosti, prirodno proizilaze iz ljudskih interakcija, lako je zaboraviti da su ona plodovi zajedničkog osećaja za pravdu, izgrađenog prvenstveno na solidarnosti između pripadnika društva, i prema tome važećeg u svim vremenima i među svim narodima.”

V

Epilog: obrasci, modeli i trendovi

Misunderstood Masterpiece: Salvador Dali's 'The Sacrament of the Last  Supper' | America Magazine

Već vekovima, religija služi kao efikasni mehanizam koji obezbeđuje društvenu koheziju, smanjujući kriminal i ohrabrujući poštovanje zakona. Svaka veća religija je uključivala, u nekoj formi, biblijske etičke imperative iz Dekaloga kojeg je – po legendi – Bog predao Mojsiju na Sinajskoj gori, nakon izbavljenja Izraelaca iz egipatskog ropstva: “Ne ubij!”, “Ne ukradi!”, “Ne svedoči lažno…”. U tom smislu, verovatno može da bude razumljiva zabrinutost verskih fundamentalista da će povlaćenje religije iz javnog života dovesti to društvenog rasula, povećane korupcije i kriminala. Međutim, u iznenađujućoj meri čak, ova zabrinutost do sada nije bile potkrepljena odgovarajućim činjenicama.

U tom smislu, zanimljivo je, na primer, unakrsno poređenje indeksa religioznosti pojedinih zemalja i indeksa percepcije korupcije (koji od 1993. godine, svake godine, vodi međunarodna organizacija Transparency International, za 180 zemalja i teritorija u svetu). Kakav je međusoban odnos ova dva fenomena: da li je korupcija manje raširena u državama čije je stanovništvo više religiozno, kako bi trebalo bar da bude – ako bi se svi ti vernici pridržavali Božjih zapovesti? Podaci pokazuju upravo suprotno: te države, odnosno društva, su u stvari više korumpirana od onih koja su dominantno ateistička. Sekularne nordijske države, na primer, imaju jedan od najnižih nivoa korupcije u svetu, dok su – inače visoko religiozne – Bangladeš, Gvatemala, Irak, Tanzanija, ili Zimbabve u vrhu svetske korupcije.

Gde su onda svete knjige pogrešile? I da li ih njihovi vernici uopšte čitaju?

Zapravo, nisu pogrešile nigde: ubistvo, krađa i lažno svedočenje jesu sve par ekselans primeri patološkog ponašanja, koje su sve religije, sasvim opravdano, duhovno osudile – kao kršenja Božjih zapovesti – baš kao što su ih osudili i svi svetovni zakoni. Ali i duhovne i svetovne zabrane, same po sebi, nisu dovoljne da spreče patološke fenomene do kojih je dovelo jedno mnogo kompleksnije socijalno i ekonomsko okruženje.

Sasvim je jasno da, sama po sebi, religioznost ne izaziva korupciju – bez obzira što su obe ove pojave, zajedno, prisutne u mnogim zemljama. Za sve njih je zajednička, međutim, jedna druga stvar: to su društva sa vrlo niskim nivoima ekonomske i fizičke bezbednosti, koja stvara – odjednom – i ekstremnu religioznost (fundamentalizam, hrišćanski, muslimanski, ili hinduistički, svejedno) i razarajuću korupciju. Dakle, iako je religija – svojevremeno – igrala određenu ulogu u podršci tradicionalnom javnom moralu, ta uloga je proporcionalno opadala, kako se društvo ekonomski i tehnološki razvijalo. Tačno je da će stanovništvo religioznih zemalja biti nešto više sklono da u moralnom pogledu osudi korupciju nego u onim sekularnim, ali se ovde, otprilike, uticaj religije i završava. Vera će čoveka učiniti sklonijim da osudi nekog drugog, ali ga samog neće učiniti manje koruptivnim. Ovo licemerje je, uostalom, najbolje izraženo u narodnoj poslovici koja je postala jedna od paradigmi za ljudsku sebičnost: “Bog je najpre sebi bradu stvorio”.

Ovaj obrazac primenjuje se i na druge zločine, kao što je ubistvo. Ma koliko to, opet, moglo da deluje iznenađujuće, stopa ubistava je gotovo deset puta viša u religioznim nego u sekularnim zemljama. Neke relativno siromašne zemlje mogu da imaju niste stope ubistava, ali u celini, prosperitetne ljudske zajednice, one koje svojim stanovnicima pružaju materijalnu i pravnu sigurnost, su mnogo bezbednije od siromašnih. Opet, nije religioznost ta koja (bar u miru) prouzrokuje ubistva, ali je činjenica da su i religioznost i kriminal pojave koje su rasprostranjene u društvima sa niskim stepenom egzistencijalne sigurnosti.

Istraživanja nam pokazuju da moderna društva neće pasti u nihilistički haos bez vere koja bi ih povezivala, iako su se u prošlosti takve pojave sporadično događale. U ranim agrarnim društvima, kada je najveći broj ljudi živeo negde malo iznad granice preživljavanja, religija je zaista bila najefikasniji način da se održe red i zajedništvo. Međutim, modernizacija je suštinski izmenila ovu jednačinu. Sa opadanjem tradicionalne društvene uloge religije, podjednako čvrst set moralnih normi pojavljuje se da popuni ovaj vakuum. Istraživanja o dominantnim svetskim vrednostima pokazuju nam da, u visoko bezbednim (i sekularnim) državama ljudi pridaju sve veći prioritet samo-izražavanju i slobodi izbora, sa naročitim naglaskom na ljudska prava, toleranciju autsajdera, zaštitu čovekove okoline, rodnu ravnopravnost i slobodu govora.

U savremenom globalnom društvu, tradicionalne religije mogu da budu i činilac opasnih podela i generisanja stalnih, nerešivih, ratnih sukoba i nasilja – što smo ovih dana videli u, ko zna kojem po redu, neobjavljenom ratu između Izraelaca i Palestinaca. Kao i u nemačkim verskim ratovima šesnaestog i sedamnaestog veka, ili ratovima za jugoslovensko nasleđe, krajem dvadesetog veka, i ovde je upravo religija bila onaj dodatni činilac, neophodan da se generiše dodatna količina mržnje, kako bi se ciklus ubijanja održao i onda kada je objektivna vojna potreba za njim odavno prestala. Svim religijama je, naime, imanentno da tvdoglavo predstavljaju svoje sopstvene norme kao apsolutne vrednosti, bez obzira na činjenicu da, zapravo, sve te norme samo reflektuju, kao neka velika ogledala, specifične istorijske i društveno-ekonomske karakteristike vremena i prostora u kojem su nastale. Rigidnost svakog apsolutnog vrednosnog sistema, po pravilu, stvara fanatičnu netoleranciju, i čitava istorija konflikata između naroda različitih pretežnih religioznih denominacija nam je to nebrojeno puta demonstrirala.

Kako su se društva modernizovala – na svom dugom putu od agrarnih, preko industrijskih, do post-industrijskih (zasnovanih na znanju) zajednica – tako je i rastući osećaj egzistencijalne bezbednosti stalno smanjivao značaj religije u životima ljudi i oni su postajali sve manje poslušni tradicionalnim verskim liderima, institucijama i dogmama. Ovaj trend će se, najverovatnije, nastaviti, iako je budućnost uvek neizvesna. Pandemije kao što je bila ova koja se ovog leta završava, mogu bitno da smanje percepciju egzistencijalne sigurnosti kod ljudi. Ratovi takođe. Da je ova pandemija potrajala, recimo, još nekoliko godina, ili da je (kao pandemija Španskog gripa posle Prvog svetskog rata) dovela do nove velike depresije, onda bi verovatno značaj kulturnih promena iz poslednje dve decenije u svesti ljudi počeo da bledi, a njihove praktične posledice poništavaju.

Ali, u celini, ova promena deluje malo verovatna, jer bi ona morala da se odigra suprotno matrici jednog mnogo šireg, moćnijeg, dugoročnijeg i na materijalnim činjenicama (kao što su nove tehnologije) zasnovanog trenda rastućeg prosperiteta i povećanog životnog veka, koji je do sada objektivno udaljavao čoveka od vere. Ako se taj kompleksan trend nastavi, onda će i uticaj tradicionalnih verskih autoriteta na oblikovanje javnog morala nastaviti da opada, baš kao što će i kulturni obrazac rastuće tolerancije postajati sve dominantniji.