“Не постоје правила архитектуре за замак у облацима.”

Г.К. Честертон

Legendary Lands: Umberto Eco on the Greatest Maps of Imaginary Places and  Why They Appeal to Us – Brain Pickings

Постоји анегдота по којој је принц фон Метерних, државник и политичар аустријског царства, једном рекао: “Балкан почиње на Ренвегу.” Овај друм – Ренвег – данас је улица у центру Беча, али се у његово време налазио на јужном ободу града, тада још увек памћен као крајња тачка отоманске инвазије 1683. године. Историчари се данас слажу да је Метерхнихова опаска била апокрифна – за њу не постоји валидни историјски извор – али је она у сваком случају остала саставни део ширих семантичких игара: где Европа завршава а Азија почиње и да ли је Балкан, заиста, пре најисточнији део ове прве или најзападнији део друге?

Дипломате, професори и писци подједнако се никада нису слагали око тога где Балкан почиње: конзервативни Аустријанци су били склони томе да га повезују већ са Словенијом – “где почиње владавина словенских хорди”; немачки протестанти су опет веровали да границу између два света треба повући у Минхену – јер, како су тврдили, “аустријско-католички шламперај почиње у Баварској” да би се на Балкану само развио “у још грозније облике”; ирски писац Брам Стокер, аутор “Дракуле”, написао је у овом познатом викторијанском роману да се “напуштање Запада и улазак на Исток” – бар за његовог књижевног јунака – десило у Будимпешти, “на најзападнијем од сјајних мостова преко Дунава”.

Ова енигматична стална промена границе показује нам да се, када је реч о Балкану, ми не бавимо толико са стварном географијом, колико са имагинарним мапама које на стварне пејзаже пројектују мутне, често непризнате, културне и идеолошке антагонизме. Као што је Славој Жижек писао још 1999. године:

“Ови антагонизми показују властиту материјалну ефикасност и заузврат помажу у одређивању војне, економске и политичке активности стварних историјских агената.”

Можемо се, у том смислу, подсетити на митско краљевство (војводство) Руританију – фиктивну земљу смештену у имагинарни источноевропски простор, сценографију за романе Ентони Хоупа као што је “Затвореник из Зенде” (1894), где се немачка феудална, католичка и конзервативна традиција меша са заосталим словенским/румунским сељаштвом.

Географија, заиста, понекад изгледа варљива, баш као и историја, али се свеједно не може избећи неодређени осећај различитости, “другости”, кад год почне једна специфична врста расправа о Балкану: он лежи негде другде, увек мало даље на југоистоку, уз својеврстан парадокс да, онда кад дођемо до самог јужног краја балканског полуострва, на неки магичан начин поново излазимо са Балкана. Грчка се, наиме, више не сматра Балканом, него колевком Западне цивилизације.

***

Ако је овај осећај “другости” – врста ирационалног одговора на мешавину византијског, отоманског и комунистичког наслеђа које се у овом делу Европе нагомилавало вековима – имао дубок утицај на велики део западне мисли о Балкану, он је такође, исувише често, дефинисао и преовлађујуће мисли на самом Балкану, о самом себи.

Заиста, много предрасуда о Балкану најпре је било створено баш на Балкану, да би касније биле прихваћене, здраво за готово, и на другим местима. Као што је Ребека Вест још 1941. године цинично писала у свом роману “Црно јагње и сиви соко”:

“Енглези, дакле, хуманитарног и реформистичког опредељења, стално су одлазили на Балканско полуострво да виде ко је, у ствари, кога тамо злостављао и будући – по природи своје перфекционистичке вере – неспособни да прихвате језиву хипотезу да су сви лоше поступали са свима другима, сви су се враћали са својим кућним љубимцем – балканским народом који је у њиховим срцима успостављен као паћеник и невин, вечито жртва а никада џелат.”

Нема сумње да су древни митови на Балкану – баш као и у другим деловима Европе и ширег света иза ње – имали значајну улогу у процесу стварања модерних нација. Идеја Европе – која је укључивала и тако моћне историјске фигуре као што су били Карло Велики и Еразмо Ротердамски – и сама је чешће била мит него што није, пре него што је коначно постала стварност. Оно што је, међутим, Ребека Вест имплицирала цитираном реченицом је нешто друго: још увек у њеним временима (и, на жалост, и нашим) Балкан је остао царство дезинтегрисаних митова, конфликтних наратива и (исувише често) паралелних стварности које егзистирају једне поред других. Као да те стварности постоје у паралелним световима, неко би рекао?

***

Заправо, у неким аспектима, оне заиста и постоје. Неколико великих европских криза у последњој деценији – финансијска криза (2008), мигрантска криза (2015), Брегзит (2016), пандемија Ковида (2020) – свака од њих додатно појачана изазовом трампијанске авантуре у САД, имале су дубок утицај на Балкан. Оне су, све заједно, створиле тзв. замор проширења, како све више народа на Полуострву данас назива подељени осећај горког разочарења њиховим изгледима за придруживање, нечега што, заправо, и није потпуно ново осећање у овом делу Европе.

Међутим, изгледа да се сада један стари замор појављује поново: не само на другим местима у Европи (заиста, и Европска унија је сада баш толико уморна од Западног Балкана као и обрнуто) него и на другим пољима. Више није само политика проширења та која тако често изгледа бесмислена, већ и класична дипломатија, па чак и географија.

Једна од кључних одлика трампијанског света (коју смо, на жалост, са собом понели и у овај пост-трампијански) је изненадна, детиња, опсесија утисцима: слике и речи, за које верујемо да дефинишу контекст постају значајније од суштине која се иза њих налази, ако те суштине уопште и има. Свет у којем се више нико не замара да чита (већ је уместо тога јако срећан да гледа слике) више нема капацитет да абсорбује чињенице: он их замењује утисцима. Ко је где седео, ко је први поставио твит о нечему, чија је фотографија изгледала моћније, ко је оставио бољи утисак?

Моћна оружја у овом рату утисака су све врсте слика: све што може бити фоторафисано (или, исувише често, само фотошопирано) и постављено на друштвене мреже, како би охрабрило постојеће или мобилисало нове мреже подршке. Фотографије застрашујућег руског носача авиона, америчке специјалне војне јединице у некој Недођији, или кинеског авиона, препуног вакцина, који управо стиже да спаси свет од пандемије!

Балкански фаворити у овом низу инструмената су документи и мапе: све врсте њих. Тајни споразуми, планови на највишем нивоу “за стратешко решавање кризе”; записници, наводно процурели са поверљивих састанака на врху; различите врсте “папира” које никада нису стварно постојале, него су вештачки прављене, као гром из ведра неба, као неким чаробним штапићем. Чињеница да ови “документи” никада нису заиста постојали је самообјашњива већ из самог имена које им се даје: њих зову нон-пејперима, не-папирима, обично се приписују тзв. “поверљивим дипломатским изворима” и објављују се у “независним медијима”, штагод тај термин тачно значио.

Уз не-папире стоје и не-мапе: средњовековне мапе, мапе из раног модерног доба, мапе из Другог светског рата, понекад све оне заједно, помешане у једној потпуно варљивој географији, контекст за имагинарне захтеве. Тако не-папири служе као основ за не-мапе и vice versa.

***

Могу да се присетим пар ситуација у којима ме је, у току помало напетих разговора, неки страни званичник питао: “Да ли ћете ми дати тај папир из којег читате?” – и мог, готово истовременог, озбиљног одговора; “О, не”. Заправо, сам чин физичког предавања неког папира има потпуно различиту тежину у односу на чин његовог непредавања. У том смислу, чин проналаска “не-папира” је заправо једна врста забаве.

Својевремено, класична дипломатија је користила други израз – ед-мемоар – да опише незванична документа. Али, ма колико био незваничан, ед-мемоар је ипак представљао папир који физички постоји, не фотошопирану измишљотину. Сама идеја нон-пејпера је, међутим, од самог почетка садржавала једну субверзивну црту, пошто се, са временом, разлика између незваничног али постојећег документа (ед-мемоар) и потпуно измишљеног, лажног, папира, нечега што никада није постојало, потпуно изгубила.

Недавна пракса масовне продукције нон-пејпера на Балкану, и у вези са Балканом, коинцидира са још једном пост-модерном измишљотином: идејом одвојених, и паралелних светова, социјалних тоталитета, окупљених око стуба, државе (нације) која служи као сидро, са деловима различитих величина који орбитирају око ње на различитим удаљеностима, баш као у неким вештачким сунчевим системима. Сам израз је, по први пут, приписан руском принцу Изјаславу Првом из Кијева, у једанаестом веку, који у једном од својих писама папи Клементу Првом пише:

“… са захвалношћу оног верног слуге који је повећао углед свог господара – не само у Риму, него свуда: и у Херсону и у руском свету.”

У Средњем веку, међутим, иста фраза користила се да опише екстремне ксенофобне и конзервативне слојеве руског друштва, који су се супротстављали напорима централних влада у Москви на модернизацији и њеним покушајима да европеизује Русију. Коначно, на почетку двадесет првог века, поновни проналазак израза “руски свет” односи се на путиновски инструмент да се утицај Москве прошири изван граница Русије: не само на Кавказ, Украјину, Молдавију и друге земље са значајним руским мањинама, већ и далеко изван њих.

На Балкану, према томе, концепт одвојених светова извесно представља инструмент извоза спољних утицаја – руског у православним и турског у муслиманским областима – на Полуострво. Међутим, он је и знатно више од тога, јер обезбеђује стратешки оквир за један интринзично анти-модерни и анти-европски, поједностављени конструкт. Већ сама идеја да нешто као “мађарски свет”, “турски свет”, “руски свет”, “српски свет” или “албански свет” може да коегзистира, физички пресецајући и преплићући, а ментално и културно игноришући једно друго, је по себи дубоко средњовековни концепт.

Ханзеатске луке на Балтику; венецијанске трговачке постаје на Медитерану; протестантске енклаве у католичкој Швајцарској или католичке у православној Румунији – цела шема створена у предвечерје Аугзбуршког мира 1555. године – могле су заиста да функционишу као различити светови, коегзистирајући једни са другима и засновани на узајамном ексклузивитету и персоналном, а не територијалном, концепту суверенитета. Историја је, коначно, одбацила овај концепт и то заувек: у грмљавини Наполеонових топова код Аустерлица и Јене, у Пролећу народа 1848, у Версају 1919. и Потсдаму 1945. године – основе модерне Европе утемељене су у три једноставне поруке Француске револуције: слобода, једнакост, братство. Европска унија – колико год била несавршена, често неефикасна и понекад трапава – до сада је остала најбоље отелотворење ових суштинских порука: најбољи од свих постојећих светова, Die beste aller möglichen Welten како је то Лајбниц формулисао.

***

Ако је Европа била довољно обазрива да очува ове суштинске вредности – понекад због тога плаћајући скупљу цену него што би иначе морала – зашто их онда није одлучније бранила на својим југоисточним границама? Много разочараних људи и народа на Балкану сада се осећа као да их је, недовољно вредне, Европа напустила. Заиста, ако су идеју “мађарског света” толико пригрлиле владајуће елите једне пуноправне чланице Европске уније, како онда приговорити близанцима те идеје које се сада шире међу њеним нечланицама?

Данас на Балкану постоје две врсте граница: оне старе, постојеће, нацртане на мировним конференцијама у току претходних неколико векова, које раздвајају државе; и оне нове, имагинарне, предвиђене да раздвајају светове. Кључна порука – у последњих тридесет година – била је да ће, коначно, све постојеће границе ишчезнути, како Балкан буде постајао саставни део укупне европске архитектуре. То се, као што знамо, није догодило и уместо да избрише границе овај регион је почео да сањари не више само о њиховим променама него и о стварању читавих нових светова.

У том смислу, све оне који данас доносе стратешке одлуке, и у Европи и у Америци, треба подсетити на поучну историјску истину: кад год се, досад, Запад суочавао са повећаним руским утицајем у Европи, једини успешни инструменти којима се том изазову могао успешно супротставити на Балкану били су политичко јединство региона, комбиновано са убрзаном материјалном и друштвеном модернизацијом и обликовањем ширих континенталних савеза. Утицај Октобарске револуције на Мађарску и Немачку 1919. године одбијен је англо-француском подршком Краљевини Југославији, док је Стаљинов марш на Чехословачку, Мађарску и друге средњоевропске земље 1948. године заустављен масивном англо-америчком војном и финансијском помоћи Титовој Југославији. У првом случају, југословенски Балкан је уклопљен у Малу Антанту (1921 – 1934), шири регионални савез са про-западном Чехословачком и Румунијом; у другом, у Балкански савез (1953 – 1960), узајамни одбрамбени савез са про-западном Грчком и Турском, неформално, али фактички, продужетком НАТО пакта.

Да су наши преци у двадесетом веку уместо тога реаговали стварањем малих, заосталих и изолованих “светова” (стварајући тако неку врсту фрагментираног, Вестфалијанског Балкана какав имамо данас) европска југоисточна осовина била би заувек разбијена. Баш као што ће бити разбијена данас, ако садашње балканске елите, оне које опет сањаре о варљивој географији нон-пејпера и не-мапа за не-светове, не замене другим, елитама које ће разумети дугорочне предности синергије, на начин на који је то учињено 1919. и 1948.

***

Овај текст написан је као део ширих научно-истраживачких и аналитичких радова о Балкану, које спроводи Фондација НАТО одбрамбеног колеџа у Риму и објављен је на њеном интернет сајту 10. маја 2021.

Текст је у оригиналу написан на енглеском (“Non-Papers and Non-Maps for Non-Worlds: A Delusional Geography of the Balkans”) и овде га по први пут објављујемо у преводу на српски. Оригинал је доступан на: