Preminuo novinar Miloš Vasić, osnivač tjednika 'Vreme' i bivši kolumnist  tportala - tportal

“I tako, što nam preostaje? Kutija olovnih slova, a to nije mnogo … ali je jedino što je čovjek do danas izumio kao oružje u obranu svog ljudskog ponosa.”

(Miroslav Krleža, Banket u Blitvi)

Prošlog vikenda napustio nas je moj prijatelj Miloš Vasić, novinar Vremena. Tek kada sam tog subotnjeg popodneva pročitao tu – pomalo nespretno i očigledno na brzinu sročenu – novinsku vest o Mišinoj smrti, shvatio sam zašto – pre četiri godine – nikako nisam uspevao da smisleno završim IN MEMORIAM koji sam se oprostio od svoje drugarice i njegove žene Tanje Tagirov: sve dok je Miša bio sa nama, svaki oproštaj od Tanje je, nekako, morao da ostane nedovršen i nedorečen; baš kao što je i prva rečenica ovog oproštaja, u stvari, sama počela da se piše još pre četiri godine. Retko se među beogradskim novinarima, na kraju prošlog i početku ovog veka, mogao naći tako srećam. potpun, i u intelektualnom i u ljudskom smislu, i ostvaren par kao što su bili Tanja i Miša.

Miloš Vasić je – što je inače manje poznato mlađim generacijama – pre početka svoje novinarske karijere u NIN-u jedno vreme radio kao pozornik tadašnje Desete stanice milicije na Novom Beogradu. Na tamo stečena iskustva bio je jako ponosan i ona su predstavljala neiscrpan izvor anegdota u društvima u kojima je sedeo. Sećam se da mi je jednom pričao kako dobar policajac i dobar novinar uvek postavljaju istih pet pitanja: ko, kada, gde, kako i zašto. I istraga prvog i novinski tekst drugog, može se uspešno završiti tek kad se dobiju tačni odgovori na ovih pet pitanja.

Ono što su Miši priznavali i oni koji ga nisu previše voleli bio je visoko profesionalan odnos prema izvorima: imao je uvek prvoklasne izvore, a s obzirom da je uglavnom pisao o bezbednosti, tajnim službama, ratovima i ratnim zločinima i organizovanom kriminalu – možete samo da zamislite koji su i kakvi ti izvori bili.

Na njegov telefonski poziv odazivali su se ljudi koji ni sa jednim drugim novinarom nikada nisu razgovarali, ljudi nepoverljivi i često opasni, ljudi koji ni sami često nisu znali jesu li na ivici zakona ili života. Svi oni su sa Mišom razgovarali otvoreno – o onome o čemu su hteli – i nikada ga ne bi slagali; niti je on ikada od njih tražio da govore o onome o čemu nisu hteli. I svi su oni znali, čuli ili bar osećali, da Miloš Vasić nikada, ni pod kakvim okolnostima, i ni iz kog razloga, neće izdati nijedan svoj izvor. I bili su u pravu.

Ta etika postupanja sa izvorima je ono što je od Miše, kroz prethodnih pet decenija, izgradilo verovatno najboljeg hroničara mračne strane naše stvarnosti – predratne, ratne i posleratne – i tako stvorilo učitelja koji je svoje znanje nesebično prenosio na nove generacije koje su htele da se okušaju na tom nezahvalnom i klizavom terenu. Mnogo toga što bi od svojih izvora saznao, Miša jednostavno nije mogao da napiše: nekada da bi sačuvao njih same, nekada da bi nedužne poštedeo nepotrebnog bola ili sramote, a nekada da ne bi naneo štetu istragama koje su se vodile. Između odgovornosti prema svom poslu i jeftine prolazne slave, uvek je birao ovo prvo.

Detalje koje bi saznao a ne bi objavio Miša je čuvao u sebi i oni su, sa vremenom, postali njegova dragocena baza podataka, nešto kao ona Borhesova Vavilonska biblioteka: bilo je tu i policajaca i kriminalaca, i političara i obaveštajaca, i ratnih zločinaca i profitera, i diplomata i špijuna, bilo je njihovih sitnih strasti i slabosti, malih međusobnih mržnji i ljubavi, koje su se smenjivale kao na kaleidoskopu. Jedna camera obscura, iz koje je on posmatrao čitav jedan svet, o kojem je javnost znala samo razne zvanične verzije, ponekad sumnjala na neke nezvanične, dok je Miša, nepogrešivo, saznavao i poznavao unutrašnje zakonitosti njegovog funkcionisanja. I kao svaki pravi profesionalac, nikada nije dozvoljavao da emocije utiču na logiku njegovih tekstova i tačnost uzročno-posledičnih veza između lica, mesta, motiva i posledica, koje je, sa strašću nekog modernog Šerloka Holmsa, nepogrešivo razotkrivao.

***

Miloš Vasić imao je svoj specifičan stil, po kojem je svaki njegov tekst mogao da se prepozna čak i nepotpisan. Rečenica mu je bila kratka i direktna, često sa duhovitom aluzijom ili finom ironijom kojom je držao onaj brehtovski otklon od stvarnosti koju opisuje: “Problem sa nestalim licima je u tome što ih nema” – napisao je pred kraj 2018, o slučaju ubistva novinara i disidenta Džamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu. “Možda je to dobro: ljudi su većinom sve gluplji, pa je država sve plića, a mediji sve lažljiviji.” – napisao je iste godine povodom slučaja fingiranog ubistva jednog ukrajinskog novinara. “Nije to bez neke što od pre neki dan ponovo predsednika Crne Gore Mila Đukanovića zovu Milo Britva. No što je nego britva, kao što će se videti. Od pohare Konavala do članstva u NATO sve ravnim putem.” (2018)

Problem sa nestalim licima je u tome što ih nema. Problem onih o kojima je Miša pisao bio je u tome što on nikada svoje priče nije prilagođavao trenutnim interesima i potrebama, plitkim ideološkim stereotipima ili histeriji malograđanskog javnog mnenja. Zato ga je malo političara zaista volelo, poneki su ga se plašili, ali su ga svi redom poštovali.

Oni o kojima je Miša pisao, njegove tekstove su obično dočekivali sa zebnjom: nikada nisu tačno znali šta bi sve uspeo da sazna od svojih izvora, šta je od toga rešio da objavi odmah a šta neke od narednih nedelja, koji će mu biti naredni potez u šahovskoj partiji. Za razliku od njih, čitaoci su, u svakom od Mišinih tekstova, uživali u jednoj pravoj policijsko-obaveštajno-književnoj minijaturi, kao da čitaju nekog od klasika ovog žanra, odjednom u svom vremenu i na svom prostoru.

***

Miloš Vasić nije bio veran samo svojim profesionalnim standardima, lojalan svojim izvorima i odan raznim metaforama, istorijskim parabolama i drugim stilskim figurama koje je koristio u tekstovima. On je bio veran i svojim kafanama, svojim prijateljima, svim svojim ženama i moralnim načelima. Daleko od toga da je to bio baš jednostavan i lepršav život – a posebno da je uvek bio bez rizika. Ali, sa druge strane, Mišin život definitivno nije bio dosadan, a svakako je bio častan prema drugima i iskren prema samom sebi. U tom smislu, može se reći da je Miša bio srećan čovek: radio je, na crti svog moralnog uverenja, punih pola veka, ni jednog trenutka nije posumnjao u svoje ideale, a ostvario ih je više od svega o čemu su kohorte njegovih savremenika samo maštale.

Na onoj uvek nejasnoj žanrovskoj granici između žurnalističke književnosti i književnog žurnalizma, Miša je uspevao da čak i iz najtrivijalnijih tema izvuče one šire, vanprostorne i vanvremenske pouke a često i da nepogrešivo predvidi, obično nevesele, sudbine pojedinih ljudi – i to baš onda dok ih je poslovično oprezna beogradska čaršija smatrala nedodirljivim.

Još u onoj staroj Maderi i starom Hajduku, pa posle u klubu SOKOJ u Mišarskoj ulici i u Lovcu, susreti sa Mišom za mene su uvek bili eskapistički izlaz iz banalnosti svakodnevice, često šansa da čujem poneki mudar savet ili zanimljivo predviđanje, a ponekad – kada bismo bili baš dobro raspoloženi i imali vremena – i jedinstvena prilika za razgovor o istoriji i književnosti. Miloš Vasić nije bio samo pasionirani ljubitelj Krleže (sam je jednom napisao da Banket u Blitvi pobožno čita jednom godišnje i da Zastave takođe treba čitati jednom godišnje) koga je često citirao u svojim tekstovima, nego i jedan od ne tako mnogo ljudi koji je imao priliku da ga i lično upozna, još na samim počecima svoje novinarske karijere, pre punih pedeset godina. O tom istorijskom vremenu i utiscima o događajima i ljudima koje je iz njega poneo ponekad bismo pričali – obično kada bi nas njegova Tanja ostavila u nekoj od naših kafana. Miša je često pričao (a jednom prilikom čak i napisao) da je o svemu tome sačuvao svoje beleške, koje će izaći u njegovim posthumnim memoarima. Dugo sam se iskreno nadao da je ta usputna opaska samo šala, još jedan primer njegove autoironične duhovitosti; danas se, opet, isto tako iskreno nadam da nije.

***

Miloš Vasić je – za svih trideset godina koliko smo se poznavali – na mene uvek ostavljao utisak ateiste ili bar agnostika, nekoga ko jednostavno ne veruje u zagrobni život. Često je znao da, u tom smislu, citira i svog omiljenog pisca, Krležu: “Čovek treba da je svestan da je potpuno sam u ovoj zvezdanoj prašini i da nad njim nema nikoga.”

Ipak, tek ponekad bi, sa onim svojim šeretskim osmehom, onako uzgred i u polušali, primetio da svakog od nas, pre ili kasnije, čeka onaj poslednji informativni razgovor. Ako su Mišu, prošle subote, na tom informativnom razgovoru sačekali Radjard Kipling, Somerset Mom, Graham Grin, Jan Fleming i svi drugi velikani žanra kojem je on posvetio celi svoj život, onda je i sa tom stilskom figurom pogodio. Mi smo ovde uglavnom već saznali ko, šta, kako i gde, Miša će tamo biti u prilici da sazna i zašto.