Dnevnik godine korone (20): kratka priča o dodiru

“Gle kako obraz naslanja na ruku!

Da sam rukavica da dirnem obraz taj!”

(Vilijem Šekspir, “Romeo i Julija”)

Silazeći stepenicama, dodirnuo sam golom rukom ogradu – i odmah sam sebe zbog toga prekoreo. Zašto sam to učinio? Da li mi je to bilo potrebno? Ruke k sebi! Proveravajući poštansko sanduče, počeo sam da se nerviram: ko li je sve otvarao ulazna vrata do sada? Samo komšije. Ali, ko kaže da su komšije bezbedne? Namerno sam dozvolio da vrata bučno lupe iza mene, što je sigurno uznemirilo druge, umesto da sam uzeo kvaku u ruku i pažljivo ih zatvorio. Sve, osim dodira.

U mojoj torbi su rukavice. Načinjene su od tanke, providne plastike od koje mi se ruke znoje. Zbog toga ih još uvek ne nosim, pokušavajući da ih sačuvam, jer ih nemam mnogo; iako, čuvajući ih, možda ih prosto pretvaram u spremište virusa? Još uvek ih ne nosim dok, u obližnjoj samousluzik dodirujem kesu sa kroasanima i potom je vraćam na policu – i onda pakovanje rolni, i odlučujem da ga ne kupim. Stojeći u prolazu, uzdišem od frustracije: kroz masku, jer nje sam se setio da je stavim.

Deo problema su svakako naša često bizarna, i ponekad opterećujuća, iskustva sa rukavicama. Zimske rukavice mogu biti jako korisne, ali se stalno gube (i to, po pravilu, ona leva), baš kao što se gube i kišobrani. Rukavice nestaju po autobuskim stanicama, baš kada autobus dođe, ili nečujno skliznu iz krila kada se ustaje u vozu. Gumene rukavice su još gore: one se nagrizaju, zgrušavaju, guma korodira, ruke se u njima znoje.

Ali lake, letnje rukavice, koje se, bar u svečanim i izuzetnim prilikama, ponegde još nose, su verovatno najgore. Ima nečeg tako ekscentričnog u njima: neka senka prošlih vremena, promenada na kojima su ih dame nosile sve do lakta; poseta dosadnim starim tetkama na kojima se sedelo na ivicama tvrdih stolica, baš po sunčanim danima u kojima su bašte delovale tako zamamno; dosadnih školskih uniformi; crkvenih obreda u kojima su se molitvenici i drugi sakralni predmeti mogli dodirivati samo pokrivenom rukom. Senka jednog sveta, u kojem naše generacije nisu živele, i čiju sliku pamtimo samo sa starih porodičnih slika ili se nje podsećamo u filmovima iz belle epoque.

***

Rukavice su predmet koji je čovekov pratilac još od drevne prošlosti. Na jednoj fresci u Knososu, na Kritu, predstavljena su dva minejska mladića kako boksuju – sa rukavicama na rukama. To je i najranija vizuelna predstava rukavica u istoriji čovečanstva. U nekim prevodima Homerove Odiseje, Laert, Odisejev otac, opisan je kako šeta svojim vrtom u rukavicama, koje su ga štitile od ružinog trnja. Herodot, u Istorijama, navodi kako je vladar Sparte, Leotikid, raskrinkan pomoću rukavice pune srebra, koji je primio kao mito. A zabeleženo je i da je rimski pisac, Plinije Mlađi, zimi nosio rukavice.

U Srednjem veku, rukavice – načinjene od kože ili metala – bile su sastavni deo viteškog oklopa; tek kada je, sa pojavom baruta, borba prsa u prsa iščezla iz savremenog ratovanja, rukavice menjaju mesto: umesto oklopa, postaju deo svečane uniforme. Od trinaestog veka, rukavice postaju i nezaobilazni modni detalj za dame: sašivene od platna ili svile, različite dužine, koja je ponekad dosezala sve do laktova. Ancrene Wisse, anonimno pravilo za monahinje iz tog vremena, upozorava da rukavice nisu odevni predmet “za svete žene”. A mnogi gradovi, u to vreme, donose propise protiv luksuza i, u tom sklopu, ograničavaju i upotrebu rukavica: Bolonja, 1294. godine, zabranjuje ženske svilene rukavice; Rim, 1560. godine, parfimisane rukavice.

Muške rukavice, posle vitezova, nose vladari: opisujući sahranu Henrija II, osnivača dinastije Plantageneta u Engleskoj, kojoj je prisustvovao, benediktinski monah i hroničar, Metju iz Pariza, 1189. godine piše kako je Henri sahranjen “sa zlatnom krunom na glavi i rukavicama na rukama”. Rukavice su posle pronađene i na rukama kraljeva Džona (čuveni Jovan bez zemlje, umro 1216) i Edvarda I (umro 1307) kada su njihovi grobovi otvarani krajem osamnaestog veka.

Tzv. “pontifikalne rukavice”, kao sastavni deo liturgijske odeće, nose pape, kardinali i biskupi, prilikom vršenja obreda. Liturgijska upotreba rukavica datira negde od desetog veka, najpre kao deo pompe kojom su bili okruženi franački biskupi u vreme Karolinške dinastije; odatle se običaj širi na jug, u Rim.

Bele masonske rukavice – koje se po prvi put pominju u hronikama iz sredine sedamnaestog veka – bile su simbol: čistih ruku, čistih radnji i čistog srca. Kada su predavane novom kandidatu za ložu, bele rukavice su bile simboličko upozorenje da njegove radnje budu besprekorno čiste, baš kao i rukavice koje bi dobio.

Proizvođači rukavica od ranih vremena se organizuju u cehove i gilde: prva je osnovana u Parizu, još u trinaestom veku; u Londonu, oni su najpre u cehu knjigovezaca, da bi u vreme Elizabete I – koja je rukavicama posvećivala veliku pažnju, i za vreme audijencija ih često skidala i ponovo stavljala – dobili svoj poseban ceh.

Rukavice su se pravile od raznih materijala – kože, krzna, platna, svile – one namenjene višem plemstvu bile su izvezene zlatom i ukrašene draguljima, ali je verovatno najbizarniji od svih tih materijala bila meka kokošja koža, koja se koristi od sedamnaestog veka. Po gradu Limeriku u Irskoj, gde su po prvi put napravljene, i ova vrsta rukavica nazvana je “limerik”.

Negde od sredine devetnaestog veka, rukavice počinje da koristi i posluga – kelneri, batleri, sobarice – one se prave od tankog belog pamuka i mogu se redovno prati. Kako bi se razlikovale od onih luksuznih rukavica, dobijaju i svoje posebno ime: “berlinske rukavice”.

A tek od tridesetih godina prošlog veka, kada su istražitelji krivičnih dela u SAD po prvi put otkrili otiske prstiju, rukavice – pored maske ili čarape na glavi – postaju sastavni deo opreme svakog obijača sefova. O tome smo, uostalom, toliko gledali u raznim kriminalističkim filmovima, počevši od epohe film noir pa do današnjih dana.

***

Ovo je suština problema: rukavice sprečavaju dodir, a dodir je način na koji mi zaista spoznajemo svet oko nas, bez obzira što taj svet i vidimo i čujemo. Dodirujem voće da vidim koliko je zrelo; kucnem po vekni hleba da osetim njenu koricu; propustim tkaninu kroz prste, da bih osetio da li je sintetika ili svila. Uživam u poliranoj površini starog stola, volim da pod rukom osetim papir stare knjige, tanki sedef latica ruže. Dodirujem zub koji me boli, prođem preko brade da vidim da li je vreme da je obrijem, čačkam nos. Uglavnom su sve to mahinalne radnje, nešto o čemu ne razmišljam, ali ih stalno ponavljam, skoro kao da njima proveravam da li sam još uvek tu.

Dodir je, ipak, sada moj neprijatelj. Otvaram kapiju, u nekoj nedođiji, i uvijam se u čvor kako bih iskoristio lakat umesto ruke. Naručujući kafu, užasnut sam kad vidim prodavca koji mi šoljicu dodaje golom rukom; ako je između te gole ruke i šoljice papirna salveta, osećam se još gore: salveta me podseća na pandemiju. Nema učtivog izlaska iz situacije: uzimam šoljicu. Nadam se da će, možda, vrelina kafe ubiti virus? Kolačić se nalazi u plastičnoj kesici, na kojoj je označeno mesto za otvaranje. Ali, kesica je prolazila kroz tolike ruke! I sada je ja uzimam u moje! U autobusu, nakon što sam uspeo da izbegnem sve rukohvate i oduprem se želji da otvorim prozor, razmišljam kako da pritisnem dugme za izlazak, a da se pri tome moj prst ne susretne sa hiljadama prstiju koji su, još tog istog dana, bili na dugmetu.

Sedim uspravno, stalno na oprezu, kao da želim da sva moja iskustva dodira u spoljnom svetu odjednom prestanu – u svetu u kojem je dodir drugog čoveka, do nedavno, bio sastavni deo života.

Rukavice su, izgleda, jedini odgovor na svo ovo nerviranje. Iako su do sada vlade, definitivno, u svim zemljama posvetile više pažnje maskama nego rukavicama. Uzimam mek plastični predmet, već vlažan, iz torbe i navlačim ga na ruku. Možda bi trebalo da ga nosim na obema rukama? Postoji mogućnost da, u trenutku odsutnosti, nešto dodirnem golom rukom?

Ali dve ruke u rukavicama mi podsvesno bude asocijacije na razne orvelijanske prizore: neprijatne preglede po bolnicama i zatvorima; zubarske ordinacije; crne kožne rukavice na rukama nacističkih oficira; dželate koji navlače omču osuđenicima na smrt; ubice koje se pripremaju da ispale smrtonosni metak; maskirane obijače sefova. Sve te ruke nose rukavice.

Ruka koja nosi rukavicu oseća se čudno, apstraktno, ona sama sebi izgleda kao neka vrsta proteze. Ruka ispod rukavice ne može potpuno slobodno da se kreće, nekako je otupljena, čak i ako je sloj gume tanak.

Sa druge strane, rukavice definitivno donose i neke prednosti: sada, na pijačnoj tezgi, mogu neometano da preturam po karfiolu da bih tako utvrdio koji je najsvežiji; mogu da uzmem kajsiju, pritisnem je da vidim koliko je sveža, i vratim nazad, bez griže savesti. Možda više ne mogu da tačno osetim hrapavost njene površine, ili ocenim koliko je čvrsta, ali taj mali hendikep nadoknađen mi je drugim osećajem: iznenadnog naleta građanske vrline. Ono što sam izgubio u suptilnosti i dubini osećaja dodira, dobio sam u svesti da sam, disciplinovanim ponašanjem, sprečio širenje virusa.

I tako, zatekao sam se da koračam kući – dok su mi na rukama još uvek znojave gumene rukavice: značka časti u vreme korone.

Dnevnik godine korone (19): smrt trača

“Praznoglavi, oni koji stalno pričaju samo o sebi u želji za nečim boljim, uvek podrazumevaju da ljudi koji o svojim poslovima ne pričaju javno, imaju nešto da sakriju.”

(Onore de Balzak, “Čiča Gorio”)

Trač – sama reč je inače nemačkog porekla – označava ogovaranje, olajavanje, klevetanje, pa i besciljno brbljanje. U kolokvijalnoj upotrebi su još izrazi “tračarenje”, “trač partija” i druge slične izvedenice.

Trač je, već vekovima, sastavni deo našeg života: od onog malog, svakodnevnog, nekad golicavog a nekad dosadnog, ali uglavnom bezazlenog ogovaranja – pa sve do tračeva koji su pokretali prelomne istorijske događaje. Tako je trač kako su uvoznici čaja “izdajnici svoje domovine” pokrenuo čuvenu Bostonsku čajanku 1773. (kojom je počeo Američki rat za nezavisnost); trač kojim je čuvena rečenica “Ako nemaju za hleb neka jedu kolače” (pogrešno) pripisana Mariji Antoaneti homogenizovala je mase Pariza za Francusku revoluciju, a trač o tome šta je tačno francuski ambasador Benedeti odgovorio pruskom kralju Vilhelmu u banji Ems 1870. bio je povod poznate Emske depeše, koja je dovela do Francusko-pruskog rata, okončanog ujedinjenjem Nemačke.

U svemu tome, razvoj tehnologije i promena načina na koji ljudi komuniciraju promenila je samo brzinu kojom se trač širi. Tako su naučnici sa rimskog informatičkog univerziteta “La Sapienza”, uz pomoć američkih kolega, pokušali da dođu do jednačine koja bi izračunala stvarnu moć interneta (Fejsbuka, Tvitera, blogova) da prošire glasinu. Po ovoj jednačini, vreme potrebno da se neki trač proširi po netu proporcionalno je tački preseka svih komunikacija korisnika i ukupnog broja ljudi koji komuniciraju, podeljenog sa vrednošću protoka informacija.

U praksi, a prema rezultatima ovog istraživanja saopštenim na jednom simpozijumu u Kembridžu, vreme potrebno da neki trač obiđe planetu sada, teorijski, može da bude i manje od jednog minuta. Italijanski list “Korijere dela Sera” je vreme potrebno da se proširi trač o ljubavnim aferama profesionalnog američkog golf igrača, Tajgera Vudsa (2009-2010) uporedio sa vremenom potrebnim da se (preko Plutarha) u istoriji zabeleže Ciceronovi tračevi o seksualnosti Julija Cezara: oko pet meseci (150 dana) u slučaju Vudsa prema 150 godina, u slučaju Cezara.

***

Internet je, dakle, smanjio obim sveta i povećao brzinu kretanja svih informacija – pa i tračeva. A onda je, u nejasnu fatamorganu koja se ionako sve vreme kretala u maglovitom prostoru između laži i istine – trača – umešao i neočekivani gost, novopridošli fenomen – korona.

Trač je (kao i mnoge druge aktivnosti modernog čoveka) bio ugušen karantinima i merama izolacije izazvanim pandemijom. Kao što vatra ne može da opstane bez kiseonika, tako ni trač ne može da opstane bez sveta koji se stalno kreće okolo, radi neka posla – i priča o njima. Društveni sudari, nevolje i prekršaji su sokovi koji hrane nežnu biljku trača. Onda kada isuviše malo nas radimo bilo šta, ili viđamo ma koga izvan svog najužeg kruga, ima i manje prostora za ono – uvek tako uzbudljivo – loše ponašanje, i samim tim manje stvari o kojima možemo da pričamo. Sa zatvaranjem kancelarija, barova i restorana, prošlog proleća, gotovo preko noći smo izgubili i prilike gde bismo sreli preljubničke parove ili načuli tajne dogovore nekih prevaranata.

Naravno, čitati na internet portalima tekstove o indiskrecijama raznih ljudi predstavlja prilično bednu zamenu u odnosu na vremena kada smo bili u prilici da ih čujemo u nekom kafiću, u poverenju, iz prve ruke. To i objašnjava zašto je, recimo, britanska javnost na trač o vodećem epidemiologu, koji je prekršio pravila karantina da bi se sreo sa svojom ljubavnicom, reagovala kao gladan pas na šniclu. Jer, on je bio visoko rangiran vladin savetnik, i sama ta činjenica je učinila trač dovoljno dragocenom prilikom da se od nje učini vest. Pa ipak, o čemu se ovde zaista radilo: jednog sredovečnog naučnika posetila je jedna žena? Nekada, pre korone, naš svet je ipak imao sočnije priče nad kojima bi balio: jedna od posledica pandemije je i to što smo počeli da se bavimo trivijama, ubeđujući sebe kako su one bog zna kako značajne teme.

Tako je: za vreme korone nam je nedostajalo sve ono što je bilo uobičajena koreografija trača u normalnim vremenima: podignute obrve, govor u pola glasa, zaverenički pogledi predostrožnosti kojima smo odmeravali prisutne u prostoriji. Ljudska vrsta, jednostavno, voli tračeve. Da li je to pogrešno? Pitanje je na mestu, jer za jednu aktivnost koja toliko mnogo doprinosi da javno mnenje stekne reputaciju o nekome ili o nečemu, sam trač nosi ime koje smo, krajnje licemerno, skloni da preziremo.

Od malih nogu, uče nas da nije lepo pričati nekome iza leđa. Međutim, to nas ne zaustavlja: prema istraživanju koje je 2019. objavio časopis  Social Psychological and Personality Science, ispitanici u proseku provode skoro ceo sat (52 minuta) svakog dana, ćaskajući o ljudima koji su odsutni. Cinik bi rekao, to su izvesno i njihovi najzanimljiviji trenuci u toku dana.

***

Trač je, isto tako, univerzalna osobina naše vrste: naučnici su ga izučavali među direktorima velikih kompanija, goničima stoke, seljacima na pijacama i sportistima u raznim timovima. Holandski studenti, kineski prodavci, Indijanci u Americi, sakupljači školjki u Polineziji, srpski vozači kamiona i portugalski pevači fadoa – svi tračare, bez razlike.

Poznata je teza Robina Danbara, evolucionog psihologa, po kojoj su naši preci – negde u onim maglovitim predelima pre početka istorije, kada se još uvek nije znalo da li smo još majmuni ili smo već postali ljudi – razvili govor samo zato da bi mogli da tračare; bio je to – u odnosu na sve sisare koji su postojali pre nas – novi, jedinstveni i verovatno jedini način da razvijemo i ojačamo svest o pripadništvu grupi. Moguće je da je ova teza malo pretenciozna (neka to ipak stručnjaci procene) ali je vrlo verovatno baš trač bio – a vidimo, i o(p)stao kroz milione godina – ono sredstvo kojim smo se orijentisali u okviru svojih grupa. Trač je pomogao da se u okviru grupe odredi ko je gore a ko dole, ko je unutra a ko je napolju.

Trač nas, na izvestan način, spaja. U mnogim jezicima, i njegov etimološki koren je u rečima kojima se označava prijateljstvo: engleska reč “gossip” vodi poreklo iz staroengleske reči godsibb, koja je značila kumstvo, porodično prijateljstvo. Kada god tračarimo, mi se angažujemo u nekoj vrsti sladostrasnog, zajedničkog, prestupa. Deleći sa mnom neku tajnu (ili bar, nejavnu) informaciju ti mi šalješ poruku kako znaš da ja nisam osoba koja će te zbog toga osuditi (ili nekome prijaviti) – i obrnuto.

Trenutak u kojem osetimo da je naš novi poznanik spreman da pređe tu granicu je često onaj trenutak u kojem postajemo prijatelji. Naravno, vrlo često trač sadrži i samo delimično tačnu, ili čak i sasvim pogrešnu, informaciju: on, dakle, nije uvek pouzdan, ponekad nije uopšte ni vredan priče; međutim, nekako nam je teško da poverujemo onima koji se čak ne usuđuju ni da pokušaju?

Postoje, naravno, i ljudi koji po ovom pitanju izgrađuju svoj poseban stil: viteškog uzdržavanja od ma kakvog tračarenja; neki će reći da takav pristup zapravo prikriva suštinski nedostatak osećaja za bliskost i drugarstvo sa drugim ljudima. Poznata je anegdota o bivšoj britanskoj premijerki, Terezi Mej, koja je više puta (sa tonom tihog ponosa) rekla kako nije vrsta osobe koja “tračari za ručkom”. I zaista, jedan britanski lord koji je imao prilike da ruča sa Terezom Mej, ovo mi je pre par godina i potvrdio; takođe mi je potvrdio da su svi ručkovi sa gospođom Mej bili neizrecivo dosadni.

Trač je, dakle, i zabava: i to subverzivna zabava. Vrlo slično netrpeljivosti koju je gajila prema traču, Tereza Mej je – kažu bar oni koji je bolje poznaju – bila netrpeljiva i prema svakom mišljenju koje bi bilo različito od njenog. Filozof Glorija Oriđi je jednom primetila da “prezir prema traču zapravo sakriva poriv za autoritarnom kontrolom” i preterani obzir za formalna pravila. Trač, to je način na koji širimo onu nezvaničnu, alternativnu, verziju realnosti, on je bliži svojevremenim samizdat izdanjima knjiga i časopisa u socijalističkim zemljama, nego modernoj propagandi. Trač je, takođe, i sloboda govora na delu; često gruba, sirova, uvredljiva, sloboda izražena kroz trač je, ipak, na drugoj strani od cenzure.

***

Sloboda je vrednost koju je, čak i u ovim krajnje neuobičajenim okolnostima, vredno sačuvati. U raznim situacijama i u raznim kontekstima, čak i kada nam to ne pada na pamet na prvi pogled. Na primer, na radnom mestu, ona može da igra presudnu ulogu. Sa kim treba da se sprijateljite, a koga da izbegavate; ko može da ubrza stvari, a ko će ih beznadežno zapetljati; sve to nisu lekcije koje ćete naći negde zapisane, u kompanijskim pravilima ili na promotivnim filmovima. Jedini način na koji možete da ih saznate je ako svoje novo društvo sa posla pozovete u kafanu. Već posle druge ture pića tračarenje počinje i ona zvanična firma je demaskirana, a slika one stvarna puca pred vašim očima.

Ono što je presudno za takva mala ćaskanja je da niko od šefova ne bude prisutan: autoritet je uvek hladan tuš za dobar trač. Kao i u svakoj drugoj hijerarhiji, ljudi na vrhu kompanije žele da kontrolišu tokove informacija odozgo nadole i u eri elektronske pošte i različitih aplikacija za prenošenje poruka, šefovi su još bolje opremljeni da prate i regulišu šta njihovi zaposleni pričaju međusobno. Trač je sredstvo kojim radnici, bar u nekoj meri, vraćaju tu kontrolu nazad: uz njegovu pomoć, oni – iza leđa vlasti – pričaju istinu.

Zapamtite: svaki menadžment ima tajne za koje ne želi da ih vi saznate. Na primer, ko je koliko plaćen i ko će biti otpušten prilikom sledećeg restruktuiranja. Ako žele ovakve informacije, zaposleni ne mogu podneti zahtev kadrovskom odeljenju, ili ih pročitati u nedeljnom biltenu generalnog direktora. Oni se moraju osloniti jedan na drugog. Drugim rečima jedino što im je ostalo na raspolaganju je – trač.

Drugim rečima, trač može da pruži glas onima koji glas inače nemaju: običnim ljudima koji, čak i kada im se kaže da rade u meritokratiji, nemaju stvarni način da provere koliko dobro ona funkcioniše. Mislite li da je slučajno što su dve društvene grupe koje su, tokom istorije, uvek nerazdvojno povezane sa tračem upravo – žene i sluge? Tačno, trač može da da bude neodgovoran, ali trač može da prisili na odgovornost one koji su inače uvek neodgovorni. Trač tesno povezuje privatne observacije i subverzivna mišljenja u kolektivne presude – presude koje nekad mogu da izbace na površinu ne samo člana tima koji hvata krivine, nego i šefa koji maltretira svoje osoblje ili korumpiranog vođu grupe.

Glorija Oriđi opisuje trač kao oružje bespomoćnih protiv moćnih:

“Vi možda ne možete da promenite institucionalni status neke osobe, ali tračarenjem možete da bitno narušite njenu reputaciju.”

***

Bez želje da suštinski bezbožnički duh trača ovde predstavimo kao svetački, važno je primetiti da trač, ponekad, može da spase i ljudske živote. Mnoge humanitarne organizacije, na primer, koje rade u siromašnim zajednicama suočavaju se sa istom pojavom: ljudi ne žele da prime vakcine jer ne veruju autsajderima; humanitarci ne mogu da se oslone na medije ili na vladine agencije da im pomognu, jer se, generalno, više ne veruje ni njima; jedino što im je preostalo je da nekako dođu do ljudi iz samih tih zajednica, da to urade oni sami.

U studiji objavljenoj 2014. godine, tim ekonomista koji su predvodili dobitnici Nobelove nagrade Ester Duflo i Abhidžit Banerdži identifikovao je nov odgovor na ovaj problem: pitajte ljude, u svakom selu, ko su najveće tračare; a onda ispričajte tim tračarama o lokalnom programu imunizacije. Kada su Duflo i Banerdži proveravali ovaj metod u indijskim seoskim oblastima Karnataka i Harajana, ustanovili su direktnu korelaciju između intenziteta kojim su šireni tračevi o vakcinama i povećanih poseta klinikama.

Trač je vrsta informacije koja se širi – kao virus – kroz zajednice. Za razliku od drugih virusa – a oni su bili tema ove godine koja se polako bliži svom kraju – trač je virus čija je smrtnost na nuli. Međutim, i on isto tako ima svoje prenosioce, i svoje super-prenosioce. Tendencija je da se trač širi u diskretnim grupama, od strane indiskretnih ljudi. Da, ponekad on može da prodre i u širu populaciju i tada može da mutira u glasinu ili u teoriju zavere. Simptomi obično uključuju tzv. Schadenfreude, kako ga Nemci zovu, osećaj zadovoljstva u nesreći drugih ljudi. Međutim, čak i ovo – moralno dubiozno – zadovoljstvo ima i svoj dublji cilj.

Prema psihologu Roju Baumajsteru, trač je oblik “kulturnog učenja”. On nam pomaže da osiguramo kako svako igra po istim društvenim pravilima, ili bar poseduje primerak tih pravila. Dok smo još deca i tek učimo kako da se ponašamo, tračarimo jedni sa drugima i jedni o drugima, da bismo stekli naš poseban, dečji pogled na svet; njime upotpunjujemo zvaničnu verziju koju nam pričaju roditelji i učitelji.

Što postajemo stariji – i moramo da učimo više pravila za kraće vreme – sve više se oslanjamo na trač. Tinejdžeri, recimo, uživaju u tračevima, jer kroz njih stiču prva zaokružena znanja o stvarnoj prirodi odnosa među ljudima; ono što nauče tada – i što obično nazivamo socijalnom inteligencijom – oblikovaće njihovu sposobnost da opstanu kao jedinke u društvu koje će deliti.

***

Ako je trač mnogo češće zasnovan na negativnoj nego na pozitivnoj priči, to nije nužno zato što su ljudi po prirodi zli: jednostavno, najbrži način da naučimo neku društvenu normu je da slušamo priče o iskustvima onih koji su je prekršili. Na taj način, mi u stvari učimo šta ne treba da radimo – i to na tuđim greškama a ne na svojim sopstvenim.

Baumajster koristi ovu hipotezu objašnjavajući zašto roditelji koriste apokrifne pričice o ljudima – u suštini, jedan vid trača – kako bi decu naučili o opasnostima velikog sveta. Roditelj ne može da praktično pokaže detetu zašto ono ne sme da neoprezno istrči na ulicu, na primer; istovremeno, prosta konstatacija da to nije dobra ideja nije ni izbliza toliko ubedljiva i živopisna kao recimo priča o maloj devojčici koja je to jednom učinila, a posle je više niko nikada nije video – trač.

Na žalost, nova vremena koja su pred nama mogu da znače i izumiranje trača. Pandemija je samo ubrzala dugoročne trendove, donoseći nam ono što smo već mogli da vidimo i ranije – kao na primer rad od kuće – ili ubijajući mnogo brže ono za šta smo već znali da je osuđeno na smrt – kao što su štampana izdanja novina ili papirni novac.

Pišući, još u onim ranim danima Interneta, Robert Danbar je ispravno primetio kako nove elektronske komunikacije mogu da budu samo jadna zamena za onaj klasičan oblik trača na koji je naša vrsta navikla: licem u lice. Zaista, glasine mogu da cvetaju na društvenim mrežama, ali trač ne. On podrazumeva drugačije, duboko lično, iskustvo.

Kao i stvarni virus protiv kojeg smo se borili u ovoj pandemiji, i trač zavisi od one tanke, nevidljive, membrane koja ga štiti: privatnost je debeo, neprovidan, koverat u koji je trač spakovan i u kojem putuje između nas. Drugim rečima, trač se dešava samo između nas – ili se ne dešava uopšte. I, kao što smo svi odavno naučili, privatnost nikada nije bila nešto čime je Internet mogao da se ponosi.

***

I pre ove pandemije bilo je vidljivo da su ljudi postali mnogo manje spremni da tračare preko elektronske pošte, ili u privatnim porukama na raznim aplikacijama ili na društvenim mrežama. Već i sama naznaka neke indiskrecije bila bi razlog za apsolutno ignorisanje: ljudi su naučili, posmatranjem drugih ili iz ličnog iskustva, da ne postoje tajne na Internetu. Sve što se napiše, objavljuje se odmah; sutra će to već objaviti neko drugi i pridati mu ko zna kakvo značenje.

Izgovorene reči, dakle, iščezavaju zauvek, onog trenutka kada napuste vaša usta (osim ako vas snimaju, a da to ne znate); ali, one reči koje napišemo, umesto da ih izgovorimo, počinju da žive svoj sopstveni, novi život – na koji mi, kao njihovi tvorci, više ne možemo da utičemo. Ako želimo da razmenimo par poverljivih reči sa kolegom, prijateljicom, ili komšijom i dalje moramo da se vidimo sa njima (najbolje negde na otvorenom prostoru – kao likovi iz špijunskih filmova iz starih, dobrih, vremena).

Shvatali mi to još uvek ili ne, čini mi se da će ovaj naš svet postati mnogo gori onda kada trač konačno odumre. Jednom, kada bude lišeno trača, naše društvo će ostati bez jedne od svojih najstarijih zabava; živeće u hroničnom deficitu veselosti, intimnosti i drugarstva; biće mnogo manje ravnopravno a mnogo više dosadno; opsednuto besmislenim pravilima političke i kulturne korektnosti i naučenim ketmanskim obrascima ponašanja.

Zamislite kakav će to vrli novi svet da bude, u kojem više nećemo imati kome, gde, kako i kada da ispričamo najnoviji trač o onoj novoj sisatoj plavuši iz treće kancelarije levo, u hodniku?

I ništa od svega ovoga niste čuli od mene, jesmo li se razumeli?

Dnevnik godine korone (18): pobednici, poraženi i zaboravljeni

Velike krize imaju velike posledice – najčešće, one nepredviđene. Velika depresija 1929. godine je podstakla izolacionizam, nacionalizam, fašizam i, konačno, Drugi svetski rat; ali je isto tako dovela do uspona Sjedinjenih Država kao svetske supersile i, konačno, do dekolonizacije širokih prostora Afrike i Azije. Promenila je sliku sveta. Napadi 11. septembra 2001. godine doveli su do američkih intervencija u Avganistanu i Iraku, uspona Irana kao regionalne sile i stvorili nove forme islamskog radikalizma. Finansijska kriza 2008. godine porodila je populizam koji ova generacija ne pamti, oduvala mnoge lidere širom zemaljske kugle i završila u metastazama kao što su Bregzit i Donald Tramp.

Već smo videli da su neke države bile uspešnije od drugih u borbi sa koronom; ovi trendovi će se, vrlo verovatno, nastaviti. Zanimljivo je, međutim, da stepen ove uspešnosti, po pravilu, nije bio u direktnoj korelaciji ni sa veličinom pojedine države, ni sa njenim materijalnim bogatstvom, a ni sa tipom političkog režima. Zemlje koje su se uspešno suprotstavile pandemiji bile su i velike (kao Nemačka) i male (kao Novi Zeland); bile su i bogate (Nemačka) i siromašne (Grčka); i demokratske (Kanada) i autoritarne (Vijetnam).

Presudni faktori u ovom ratu sa virusom, koji su u konačnici opredelili pobednike i poražene očigledno su transcendirali naše tradicionalne geopolitičke i ideološke kriterijume i stereoptipe. Neki drugi činioci – državni kapacitet, nivo društvenog poverenja i kvalitet vođstva – bili su mnogo značajniji. Zemlje sa sva tri činioca – kompetentnim državnim aparatom, vladom u koju građani imaju poverenje i slušaju je, i sposobnim rukovodstvom – u dosadašnjem toku pandemije pokazale su impresivne rezultate, značajno ograničavajući obim štete koju su pretrpele. Koje kvalitete deli svih šest navedenih pobednika? Prvo: imaju lidere koji su na krizu odgovorili blagovremeno i pošteno; drugo, poštovale su naučna znanja i stručne procene; treće, pažljivo su vodile računa da ne politizuju ovu zdravstvenu krizu.

Za razliku od njih, zemlje sa disfunkcionalnom državnom arhitekturom, podeljenim i polarizovanim društvima i neposobnim rukovodiocima prošle su jako loše, ostavljajući svoje građane i privredu na milost i nemilost nevoljama pandemije. Kao, na primer, Brazil, Velika Britanija ili SAD.

Što više učimo o korona virusu, sve više nam izgleda da smo se ovog puta suočili sa globalnom zdravstvenom krizom koja će trajati jako dugo, i koju ćemo na kraju meriti godinama a ne mesecima. Iako je virus manje smrtonosan nego što smo se na početku plašili, on je vrlo zarazan i često se prenosi na asimptomatske načine. Ebola je, na primer, bila visoko smrtonosna, ali je bilo jako teško zaraziti se njom: žrtve su umirale brzo, pre nego što bi neko drugi bio u prilici da se od njih zarazi. Činjenica da korona virus ima tok upravo suprotan od ebole znači da je ljudi neće uzimati onoliko ozbiljno koliko bi trebalo, te da će se – kao posledica toga – ona nastaviti da širi slobodno po raznim kontinentima, prouzrokujući, u konačnici, mnogo veći broj smrtnih slučajeva.

Drugim rečima: neće postojati trenutak u kojem će neka zemlja biti u mogućnosti da zaista “proglasi pobedu” nad pandemijom; umesto toga, društva, ekonomije i naši životi otvaraće se polako i oprezno, a napredak će biti prekidan naknadnim talasima infekcija. Ako bismo krivu oporavka pokušali da predstavimo vizuelno, u obliku nekog latiničnog slova, to svakako neće biti slovo U, koje smo na početku priželjivali, već pre slovo L ili, čak, serija slova W. Povratak svetske ekonomije u stanje pre pandemije neće se desiti u dogledno vreme.

U ekonomskom smislu, produžena kriza značiće i više poslovnih neuspeha i ti neuspesi će se dešavati u raznim delovima sveta i u raznim privrednim sektorima: maloprodajni lanci, šoping molovi, hoteli, vazduhoplovne kompanije. Tržišna koncentracija, koja je već decenijama prisutna u većini razvijenih ekonomija, ovim će biti dodatno podstaknuta; samo velike kompanije, sa dubokim džepovima, moći će da opstanu u oluji; tehnološki džinovi biće najveći dobitnici od svih, jer će svet digitalnih interakcija dobiti na značaju pod pritiskom imperativa socijalne distance.

***

Društvene posledice pandemije biće, međutim, još značajnije. Ljudi mogu biti motivisani da dobrovoljno prihvate ograničenja u kretanju, lišavanja od svog uobičajenog komfora, odstupanja od navika svakodnevice, pa čak i da učine herojska dela – ali sve to, baš kao u pravom ratu, može trajati samo neko vreme. Visoki moral nikada ne može trajati neograničeno. Produžena pandemija, kombinovana sa povećanom nezaposlenošću i stalnom recesijom, uz dosad nezabeležene nivoe javnog duga neizbežno će stvarati nove socijalne tenzije koje će onda narastati, sve do eksplozija: na raznim tačkama, u raznim trenucima i raznim povodima.

Globalna distribucija moći će, verovatno, nastaviti da se pomera prema istoku: istočna Azija je, pred čitavim svetom, ovog proleća demonstrirala ne samo svoju izdržljivost nego i nove vidove tehnološke – i tehnokratske – supremacije. Bez obzira što je pandemija potekla iz Kine – i što je, prema dosad raspoloživim podacima, vrlo verovatno da ju je zvanični Peking, u početnoj fazi, zataškavao – Kina će, bar u relativnim pokazateljima, kratkoročno imati koristi od nje. Naime, i druge vlade – a među njima i mnoge demokratske vlade – su takođe u početnim fazama funkcionisale vrlo slabo i takođe pokušavale da prikriju razmere katastrofe, ali su posledice njihovih grešaka, po njihove građane, bile mnogo smrtonosnije. U konačnici, Peking je bio sposoban da posle početnog nesnalaženja povrati kontrolu nad situacijom relativno brzo, i odmah se suoči sa narednim izazovom: obnovom i oporavkom svoje privrede, brzim i održivim tempom.

Nasuprot Kini, SAD su svoj odgovor na pandemiju osmislile loše, potom su ušle u period unutrašnje političke nestabilnosti, dubokih političkih i rasnih sukoba, i njihov međunarodni prestiž je, kao posledica svega toga, poslednjih meseci znatno opao. SAD, naravno, imaju ogroman državni kapacitet – jedan od najvećih na svetu – i u toku proteklih nekoliko decenija izgradile su zavidnu reputaciju u borbi sa drugim epidemiološkim krizama. Međutim, trenutno stanje u kojem se američko društvo nalazi – visoke unutrašnje polarizacije – i nesposobni lider onemogućili su državu da efikasno funkcioniše i iskoristi se potencijale. Tramp je uporno podsticao podele umesto da promoviše jedinstvo, politizirao je distribuciju medicinske pomoći, pokušavao da odgovornost za nepopularne odluke prebaci na guvernere pojedinih država, dok je istovremeno ohrabrivao na proteste protiv njih i napadao međunarodne institucije umesto da i njih integriše u jedinstveni front. Pošto je svet, razume se, takođe gledao televiziju, bio je zapanjen, dok je Kina vrlo lako mogla da uporedi efikasnost svog i američkog odgovora.

U godinama koje su pred nama, pandemija, naravno, može da dovede do relativnog pada moći SAD, produžene erozije liberalnog međunarodnog poretka, i do obnove fašizma, na onim tačkama zemljine kugle (Brazil) gde je on i pre korone već pokazivao znake jačanja. Međutim, taj scenario nije neizbežan: pandemija može da označi i početak renesanse liberalne demokratije, sistema koji je u istoriji već nekoliko puta iznenadio večite skeptike, pokazujući, svaki put, značajne unutrašnje kapacitete za otpor i obnovu.

Pitate se koja će od ove dve vizije preovladati? Kratkoročno, elementi i jedne i druge će se pojavljivati uporedo, na različitim tačkama sveta. Dugoročno, ako se sadašnji trendovi ne promene dramatično, generalne prognoze nisu preterano ružičaste.

***

Razne pesimističke ishode je lako zamisliti: nacionalizam, izolacionizam, ksenofobija i razni drugi oblici napada na liberalni svetski poredak pojačavaju se već celu deceniju i daleko je od toga da će pandemija kreirati taj trend; izvesno je, međutim, da će ga ona pojačati. Neke vlade u svetu (Mađarska, Filipini) zloupotrebile su zdravstvenu krizu da sebi pribave nova, vanredna i veća ovlašćenja, udaljavajući se tako još više od demokratskih standarda. Sličan trend uočavamo i u drugim zemljama sveta: Kini, Salvadoru i Ugandi, na primer. Barijere slobodnom kretanju ljudi uspostavljene su preko noći, a ukidaju se sporo i postepeno – čak i u samom srcu Evrope.

Umesto da međusobno sarađuju u zajedničkom interesu, države-nacije se okreću ka samima sebi, preganjajući se i međusobno optužujući zbog često trivijalnih stvari, prebacujući krivicu na druge zbog sopstvenih propusta, sve to zarad jednog jeftinog tvita kojim prikupljaju glasove primitivnih, neobrazovanih i uplašenih.

Uspon nacionalizma će, svakako, povećati šanse za razne međunarodne konflikte: kako za neke stare, obnovljene, tako i neke za potpuno nove. Jednu populistički lideri će ove beskrajne svađe sa strancima videti kao korisne instrumente za skretanje pažnje sa domaćih političkih teškoća i izbegavanje odgovornosti za sopstvene greške u vreme pandemije. Drugi će, opet, pokušati da iskoriste slabosti svojih međunarodnih protivnika i njihovu zauzetost borbom protiv korone, da bi destabilizovali svoje omiljene mete ili ih stavili pred fait accompli, stvaranjem različitih novih realnosti na terenu. Ipak, imajući u vidu stabilizujući uticaj nuklearnog oružja koje i danas – kao i u vreme Hladnog rata – predstavlja snažan faktor odvraćanja od svetskih ratova, kao i činjenicu da su, praktično, svi krupni međunarodni igrači suočeni sa ozbiljnim izazovima, nije preterano verovatno da bi spirala konflikta u periodu post-korone mogla da poprimi šire međunarodne dimenzije; ona će se, verovatno, i dalje iscrpljivati u beskrajnom nizu različitih unutrašnjih kriza.

Siromašne zemlje, sa prenaseljenim gradovima i slabim zdravstvenim sistemima biće, naravno, najteže pogođene. Ne samo propisne mere socijalne distance, nego čak i osnovnu ličnu higijenu – pranje ruku – jako je teško održavati u zemljama u kojima veliki delovi stanovništva nemaju redovan pristup čistoj vodi. Vlade tih zemalja, vrlo često, samo dodatno pogoršavaju stvari, podsticanjem tenzija između različitih zajednica, podrivanjem društvene kohezije ili, naprosto, običnom nesposobnošću. Tako je, recimo, Indija nepotrebno povećala ukupnu ranjivost stanovništva, proglašavajući odjednom karantin na teritoriji cele zemlje, ne razmišljajući pri tome o posledicama koje će to imati po desetine miliona radnika koji svakog dana putuju, u praktično svaki veći grad. Mnogi od njih su otišli u svoja sela, šireći tako zarazu i po dubini zemlje; kada je vlada izmenila svoju odluku i otpočela sa ograničenim kretanjem, veliki broj ovih ljudi našao se zarobljen u gradovima, bez posla, stana ili zdravstvene nege.

Migracije, prouzrokovane klimatskim promenama, nedostatkom vode, eksplozijom kriminala, terorizma i verskog fudamentalizma i hroničnim nedostatkom posla bile su, već dosta dugo, spora ali stalna kriza koja je potmulo tutnjala po globalnom Jugu. Pandemija će zaokružiti i ubrzati njene posledice, dovodeći milione ljude na globalni Sever, gde će završiti na – doslovno – ničijoj zemlji između dva sveta, još dalje od granice održivosti. Pandemija je, isto tako, srušila nade stotina miliona ljudi u siromašnim zemljama koji su se, u poslednje dve decenije, uzdali u perspektive kakvog-takvog ekonomskog razvoja.

Narodno nezadovoljstvo će rasti, a srušene nade i izneverena očekivanja su u konačnici klasičan recept svih revolucija. Očajnici će spas tražiti u bekstvu, demagoške vođe koristiti priliku da preuzmu vlast, korumpirani političari da ukradu koliko mogu, i mnogo svetskih vlada će završiti u kolapsu, više ili manje krvavom. Pokušaj novog talasa migracija, sa globalnog Juga na Sever, biće dočekan sa još manje simpatija i sa još većim otporom razvijenih društava – sada, kada će biti tako zgodno i malograđanski ubedljivo da se migranti optuže za širenje zaraze i haosa.

Konačno, pojava tzv. crnih labudova – po definiciji nepredvidivih – sve je verovatnija što više širimo vremenski horizont predviđanja: sve prošle pandemije su pothranjivale razne apokaliptične vizije, kultove i nove religije, koje su se rađale na ekstremnim strahovima ljudi, stvorenim produženim teškoćama. Fašizam, zapravo, i jeste jedan od takvih crnih labudova – kopile rođeno u divljem braku svetske klanice 1918. i ekonomske krize 1929. godine; razne teorije zavere, ekstremističke i fundamentalističke sekte na Bliskom istoku, procvetale su početkom dvadeset prvog veka, na tlu koje je već bilo dobro pothranjeno decenijama osećanja frustracija i nemoći običnog čoveka. Danas, kada se slična osećanja šire već i kroz bogate zemlje Evrope, uz nesebičnu pomoć Interneta i društvenih mreža koji su uništili kritičku javnost i poverenje u nju, dodatne ekonomske i psihološke nevolje, stvorene pandemijom, izvesno će populističkim demagozima pružiti novi, dodatni i raznovrsni, materijal za eksploataciju.

***

Ipak, kao što Velika depresija nije proizvela samo fašizam nego je, sa druge strane, ojačala liberalnu demokratiju, tako i pandemija korona virusa može imati i neke pozitivne posledice. Zaista, nije se retko u našoj istoriji dešavalo da neki veliki eksterni bude nužan, kako bi razbio stare, sklerotične političke sisteme, izbio ih iz njihovih uhodanih staza, a ljude oslobodio starih zabluda – i tako stvorio uslove za dugo zakasnelu strukturalnu reformu.

Tako, na primer, Crna smrt – pandemija kuge u Evropi sredinom četrnaestog veka – nije donela svetu samo pedeset miliona mrtvih, progone Jevreja procvat sujeverja i razne morbidne kultove, nego je postavila i temelje za Gutenbergovu presu, Kolumbove jedrenjake, Luterovu reformaciju, Keplerovu nebesku mehaniku i Volterove revolucije, za početke manufakturne proizvodnje, za Erazma, Dekarta, Kopernika, Galileja i Rusoa – za ulazak čovečanstva u rano moderno doba.

Taj isti obrazac će se, makar na nekim mestima na Zemlji, verovatno ponoviti i posle korone. Praktične realnosti suočavanja sa pandemijom favorizuju profesionalizam i stručnost; u toj optici, demagogija i nesposobnost se lako prepoznaju. Ovo bi trebalo da, u konačnici, stvori efekat pozitivne selekcije, nagrađujući političare i vlade koji rade dobro i kažnjavajući one druge. Brazilski predsednik Bolsonaro, na primer, koji je u poslednjim godinama sistematski uništavao institucije svoje zemlje, pokušao je da krizu reši jeftinim blefovima; sada, predsedava najvećom katastrofom u istoriji Brazila; sutra će, možda, odgovarati za genocid. Sa druge strane, ruski predsednik Putin je najpre pokušao da smanji značaj pandemije, potom je tvrdio da je Rusija zadržala pandemiju pod kontrolom, da bi i po treći put promenio ton svojih poruka kako se virus i dalje širi njegovom zemljom; ipak, u Rusiji je bar stopa smrtnosti, i dalje, na samom dnu svetske lestvice.

Pandemija je, dakle, bila jedan veliki reflektor – i istovremeno mikroskop – koji je obasjao celu Zemljinu kuglu, i približio optici posmatrača najsitnije detalje na njoj: svetlo je razotkrilo ljude i institucije, nacionalne vođe i međunarodne organizacije, otkrivajući svaku njihovu slabost, strah, neozbiljnost, nesposobnost i neprilagođenost. Jaz između bogatih i siromašnih – i pojedinaca i društava – produbljen je ovom krizom i dalje će se produbljavati, zbog produžene ekonomske stagnacije.

Ali, zajedno sa problemima, kriza je ukazala i na sposobnosti vlada da pronađe rešenja i da u tom postupku mobiliše kolektivne resurse i energiju društva. Dugotrajni osećaj da smo “sami zajedno” može da pojača društvenu solidarnost i podstakne osećanja velikodušnosti i zaštite onih najslabijih, baš kao što su i zajedničke patnje u Prvom svetskom ratu i Velikoj depresiji, u mnogim zemljama, podstakle stvaranje i jačanje kasnijih država blagostanja.

Ako se isti ovaj model ponovi i sada, u dvadeset prvom veku, jedna od posledica moglo bi da bude napuštanje bar onih najekstremnijih, i najsurovijih, oblika neoliberalizma, ideologije slobodnog tržišta koju su stvorili Milton Fridman i Džordž Stigler, i koja je poslužila kao intelektualno opravdanje politika 1980-tih, Ronalda Regana i Margaret Tačer; u tim politikama, velike, glomazne i ambiciozne državne administracije smatrane su preprekama ekonomskog rasta i društvenog progresa. U to vreme, naravno, postojali su sasvim logični razlozi da se smanji mnoštvo oblika državne svojine, kontrole i administrativne regulacije. Međutim, kako je vreme prolazilo, ovi logični i racionalni razlozi negde su se izgubili; zamenjeni su nečim što je postalo cilj samo sebi, a ne sredstvo za ostvarenje drugih ciljeva: svojevrsna libertarijanska religija, nova vrsta kulta, othranjena na apriornoj mržnji prema svakoj vrsti državne akcije, jevanđelje cele jedne generacije konzervativnih intelektualaca, naročito u Sjedinjenim Državama.

Imajući u vidu značaj jake državne akcije da se, u prvom naletu, slomi kičma pandemiji, biće teško ponoviti Reganove reči sa inauguralne adrese 1980. godine: “vlada nije rešenje problema; vlada je problem”. Niti će biti ubedljiva tvrdnja da kombinacija privatnog sektora i filantropske akcije može da zameni kompetentnu državu u vanrednim stanjima. Pogledajmo samo hladne brojeve: u aprilu 2020. godine, jedan od glavnih akcionara Tvitera, Džek Dorsi, najavio je da će priložiti jednu milijardu dolara u dobrotvorni fond za otklanjanje posledica pandemije korona virusa; nesporno, reč je o najvećem iznosu takve vrste koji je ikada neki privatni biznis izdvojio. Ali, otprilike u isto to vreme, američki Kongres je doneo rezoluciju kojom je izdvojio dve hiljade i tri stotine milijardi dolara za finansijsku podršku američkoj privredi i građanima.

Mi o samom konceptu državne intervencije možemo imati legitimno različita teorijska i filozofska gledišta, isto kao što i za one koji obavljaju najviše državne funkcije u raznim zemljama možemo legitimno smatrati da su nesposobni, korumpirani, ili čak mentalno poremećeni; češće nego ne, bićemo u pravu; možemo isto tako gunđati zbog raznih administrativnih mera kojima se ograničavaju naše slobode u vanrednim stanjima; možemo da uživamo čitajući – na raznim marginama interneta – najrazličitije teorije opskurnih privatnih istraživača, originalnih lekara i neshvaćenih genija.

Ali, svako od nas – u Kini, Italiji, Srbiji, Iranu i Americi podjednako – ako bi imao tu nesreću da se zarazi korona virusom, ne bi razmišljao ni sekunde: izabrao bi terapiju lekara iz državne bolnice, one najbolje koja bi mu, u gradu u kojem živi, bila na raspolaganju.

Ljudi ponekad jesu skloni da, u izboru između racionalnog i iracionalnog, pod uticajem različitih stereotipa, predrasuda i emocija, izaberu ovo drugo; ponekad je to samo koketiranje sa zabranjenim voćem, ponekad oblik protesta protiv autoriteta a ponekad stvar ekscentričnosti. Ali, ljudi biraju iracionalno kada se pitaju o sudbinama drugih; kada se pitaju o svojim sopstvenim sudbinama, biraju vrlo racionalno.

Da li bi ovo povećano poverenje u državu – koja nas je izlečila – moglo da se prelije i u druge sektore života? Da li bi njene intervencije mogle da, isto tako efikasno, pomognu i tamo?  Naravno, na ova pitanja ne postoji jednostavan odgovor: zavisi od države, zavisi i od sektora. Ali, blizu je pameti zaključak da će, na primer, nemačka javnost, videvši izuzetnu efikasnost nemačkih lekara u borbi protiv korone, isti onaj benefit sumnje, koji je sve vreme pandemije imala kada su lekari bili u pitanju, sada biti sklona da proširi, na primer, i na nemačke učitelje.

Konačno, kriza bi mogla da podstakne i obnovljenu međunarodnu saradnju. Dok su nacionalne vođe igrale svoje igrice prebacivanja odgovornosti, neki naučnici, istraživači i doktori širom sveta su produbljavali svoje mreže i ponovo učvršćivali svoje međusobne veze. Svaki put kada bi neki populista, na Istoku i na Zapadu podjednako, čuo da postoje neki ljudi izvan njegove kontrole, neke profesije koje rade svoj posao, neki instituti i fakulteti koji autonomno razmenjuju svoje informacije – on bi histerično povikao da se radi o dubokoj državi. U svetu u kojem je ona plitka država sve što možemo da vidimo ispred TV ekrana i na društvenim mrežama, srećom, postoji i ova druga, duboka država. I zaista, ako u nekom trenutku čak i dođe do sloma međunarodne saradnje i multilateralnih institucija, onda će era posle tog sloma neizbežno biti vreme ne samo obnovljene, nego i intenzivirane, globalne, multinacionalne, saradnje zarad zajedničkog interesa.

***

Videli smo da je pandemija bila globalni, socijalni i politički, stres-test. Zemlje sa sposobnim i legitimnim vladama su kroz taj test prošle relativno lako i moći će da sprovedu nužne promene koje će ih učiniti još jačim i otpornijim, olakšavajući tako njihovo suočavanje se budućim izazovima. Nasuprot njima, zemlje sa niskim kapacitetima i slabim vođstvom biće u problemima, predodređene za stagnaciju, osiromašenje i nestabilnost.

Da, ako bismo sada pogledali fresku epohe, zajedničku sliku celog sveta u kojem živimo, stekli bismo jedan sumoran utisak: ovih drugih zemalja je, već na prvi pogled, bilo mnogo više nego onih prvih.

Na žalost, stres-test je bio težak: tako težak da ga je samo malo zemalja prošlo sa relativno dobrim rezultatima. Da bi uspešno prebrodila one prve, najteže faze pandemije, svakoj zemlji nije bila potrebna samo efikasna administracija i dovoljni resursi, nego i visok nivo društvenog konsenzusa i kompetentne vođe koje će inspirisati poverenje. Sve ove uslove su, na primer, ispunile Južna Koreja – koja je upravljanje krizom delegirala sa političkog na nivo profesionalne zdravstvene birokratije, i Nemačka Angele Merkel. Mnogo češće su, međutim, bile zemlje čije su političke elite, namerno ili iz nesposobnosti, propustile jedan, dva ili čak tri od navedena četiri kriterijuma. I pošto će i ostatkom pandemije takođe biti teško upravljati, ovi – da ih tako nazovemo – “nacionalni trendovi” će se verovatno nastaviti, možda uz neke blage korekcije i popravljanje grešaka. To, grosso modo posmatrano, sliku jednog širokog, globalnog optimizma, čini ne preterano verovatnom.

Drugi razlog za globalni pesimizam je ozbiljniji: pozitivna scenarija, po pravilu, pretpostavljaju neku vrstu racionalnog javnog diskursa i socijalnog učenja, pre svega na greškama – tuđim, ali i sopstvenim. Ipak, veza između tehnokratske ekspertize i javnih politika je danas slabija nego što je to bila u prošlosti, kada su elite imale veću količinu društvene moći. Demokratizacija moći, omogućena digitalnom revolucijom, izjednačila je kognitivne hijerarhije sa drugim hijerarhijama, i političko odlučivanje se danas, na širokim prostorima Zemljine kugle, pretvorilo u takmičenje u agresivnom brbljanju: ko može da sastavi brži, uvredljiviji i skandalozniji tvit; ko ima više pristupa tabloidnom smeću; ko će u nekoj TV emisiji da izgovori više psovki.

Ovo teško može da bude idealno okruženje za konstruktivno, kolektivno samo-preispitivanje, i lako možemo da pretpostavimo da će neke države, nacije, politička društva, ostati u istorijskom smislu iracionalne, pa čak i samodestruktivne, duže nego što će ostati demografski, finansijski i razvojno, solventne.

Najveća globalna nepoznanica, pred početak leta korone, su, naravno, Sjedinjene Države. Svakako je jedinstvena nesreća ove velike zemlje da na svom čelu ima najkontroverznijeg – i istovremeno najnesposobnijeg – lidera u dva veka svoje istorije, baš u trenutku kada ju je pogodila pandemija korona virusa. Njegov model vladanja se, pod pritiskom krize, nije promenio: prosuđujući da njegovim ličnim političkim interesima najviše odgovaraju takozvana scenarija konfrontacije (a ne nacionalnog jedinstva), Donald Tramp je dodatno zloupotrebio zdravstvenu krizu da podstakne još dublje sukobe, izabere nove protivnike i produbi rascepe u društvu. Američki neuspeh u borbi sa korona virusom ima, naravno, više razloga, ali je najznačajniji od njih bio nacionalni vođa koji je bio nesposoban da vodi.

Ako bi Tramp u novembru ove godine dobio još jedan mandat na čelu SAD, šanse za povratak demokratije i ponovnu izgradnju liberalnog međunarodnog poretka bi značajno opale. Već samo održavanje izbora u uslovima pandemije predstavlja događaj bez presedana u američkoj političkoj istoriji i izvesno može da rezultira novim socijalnim konfliktima u kojima bi se osporavao njegov legitimitet. Međutim, čak i u suprotnom slučaju – ako bi demokrate uspele da u novembarskoj utakmici dobiju i Belu kuću i oba doma Kongresa – one bi nasledile razorenu, podeljenu i na globalnom nivou ismejanu Ameriku; zemlju na kolenima. Zahtevi za hitnom akcijom ispostavljali bi se u situaciji vrtoglavog rasta javnog duga, cvetanja ekstremnih desničarskih, rasističkih i neonacističkih organizacija, atmosfere socijalnih i rasnih sukoba, nacionalnih i transnacionalnih institucija oslabljenih godinama zloupotreba, i ozbiljno poljuljanog međunarodnog prestiža. Koliko je uopšte moguće obnoviti Ameriku, i koliko dugo vremena će za to biti potrebno, zaslužuje, naravno, posebnu analizu koja je izvan ovog teksta.

Sa onom najhitnijom, i verovatno najtragičnijom, fazom pandemije iza nas, svet se polako kreće u, dugo i depresivno, tapkanje u mestu. Polako, izaći ćemo i iz te faze: neki delovi sveta će to učiniti brže, neki sporije. Nasilni grčevi svetskog tkiva i njegovo cepanje su, na globalnom nivou, manje verovatni; uostalom, i demokratija i kapitalizam i Sjedinjene Države su se – u krajnjoj liniji – svi već pokazali sposobnim za transformaciju i adaptaciju, toliko puta ranije.

Ali, ovog puta će, po svemu sudeći, morati da pronađu nekog novog zeca iz šešira.

Dnevnik godine korone (17): izazovi svakodnevnog života

Gradovi su se ponovo otvorili, policijski časovi se ukinuli, ljudi ponovo idu po svadbama i sahranama, počeli su da rade i putuju, a deca će sledeće nedelje, u većem delu našeg sveta, krenuti u svoje škole.

Iako se broj zaraženih u svetu, zapravo, povećao (u aprilu i maju za svaki novi milion novih slučajeva korona virusa bilo nam je potrebno po dvanaest dana, u junu i julu po osam, a sada samo četiri), iako vakcine još uvek nema a zastrašujuće vesti o famoznom “drugom talasu” pandemije stižu sve češće, izgleda da nam je svima bilo dosta mera predostrožnosti.

Pa ipak, tragovi koje je na svima nama ostavilo proleće korone nisu samo oni koje želimo što pre da zaboravimo; neke stvari iz života u karantinu možda je vredno i sačuvati? Počeli smo da preispitujemo neke od ranijih fundamentalnih, nespornih, pretpostavki takozvanog normalnog života – shvatajući, ponekad, da ne želimo baš uvek da se vratimo u ono što je bilo.

Za neke od nas, povratak u vreme pre pandemije nije više ni moguć: milioni ljudi koji su izgubili svoje voljene, na primer, pretrpeli su tragičan i nenadoknadiv gubitak; milioni su izgubili svoja radna mesta i nemaju gde da se vrate; mnogi, na onim poslovima od vitalnog značaja koji ne mogu da se rade od kuće, sve vreme su, bez puno mogućnosti izbora, bili tamo gde bi sada drugi trebalo da se vrate; stariji ljudi i oni sa smanjenim imunitetom i dalje imaju jasne savete lekara: ostanite kod kuće.

Istovremeno, život u karantinu u toku nekoliko meseci ponudio je nekima od nas – uglavnom onima privilegovanim da imaju za to vremena – retku mogućnost da razmislimo ozbiljno o svojim životima i, možda, odlučimo da nešto u njima promenimo.

Oni od nas kojima su poslovi određivali živote, sada se pitaju čemu je sva ta produktivnost služila i da li stvarno žele da mera njihove ljudske vrednosti bude izražena kao recka na metru hiper-kompetitivnog kapitalizma. Usput, mnogi shvataju i da su ih iste one stvari, koje su dosad smatrali merilima “uspešnosti”, čine da se osećaju i bednim, privremenim, ili naprosto fizički loše.

Karantin nam je omogućio da eksperimentišemo: sa novim navikama, i novim životnim stilovima. I neke od ishoda tih eksperimenata poželećemo da zadržimo. I u svetu posle korone.

***

Ako bi, u celom svetu, trebalo da izaberemo jedan, najčešći, odgovor na karantin, to je bilo smanjenje potrošnje. Milioni ljudi su potrošili manje novca na nova materijalna dobra, kao što su odeća ili tehnička roba. Dugi periodi koje smo proveli zatvoreni – i ne trošeći kao ranije – doveli su nas do prvog zaključka: mnogo našeg konzumerističkog ponašanja bilo je diktirano potrebama trenutnog osećaja zadovoljstva, ne trajne sreće.

Hoćemo li, sada kada su restorani ponovo otvoreni, baš potpuno napustiti ponovo otkrivenu naviku da kuvamo kod kuće? Hoćemo li ponovo nestrpljivo bacati svaku stvar koja nam se pokvari, da bismo kupili novu, ili ćemo pokušati nešto i da popravimo? Hoćemo li i dalje odlaziti u velike, bezlične, tržne centre, ili ćemo – i sada kada više ne moramo – nastaviti da svraćamo u malu bakalnicu iza ugla, onu istu uz koju smo proživeli najteže dane karantina?

***

Zatvoreni u našim kućama, često bismo pomislili na godine koje smo proveli jurcajući kroz život, pritiskajući sebe da dobijemo “prave” poslove i budemo na “pravim” događajima, čak i onda kada smo se, zbog te besomučne trke za statusom, osećali bedno.

Sve nas, ovaj karantin je prinudio da usporimo: neke, po prvi put od dana mladosti. Dao nam je vreme da razmislimo kako da – a da to ne bude prinudno – izgradimo nov prostor u našim životima, u kojem bismo se usredsredili na važnije aspekte života, na ljude oko nas, na sve što celu avanturu života čini vrednom. Za mlađe, karantin je bilo vreme za razmišljanje o usporavanju trke za karijerom, za starije, o onim lepšim aspektima penzionisanja.

Ipak, već i sama mogućnost da se razmišlja o usporavanju značila je i svojevrsnu privilegiju: milioni onih koji su ovog proleća izgubili posao voleli bi da da su mogli da rade više, ne manje; mnogi stariji, i ljudi slabijeg zdravlja, bili su prinuđeni da se vrate na svoje poslove čak i kada se nisu osećali potpuno bezbedno, jer im je od njih zavisila egzistencija.

***

Tek u teškim vremenima, vidimo na koga zaista možemo da računamo. Karantin je za mnoge bio prilika da vide ko su im prijatelji i koliko na njih mogu da se oslone. Ovo se odnosi podjednako na oba sveta u kojima živimo: i onaj stvarni i onaj drugi, virtuelni. I dugo nakon što pandemija prođe, neke grupe ljudi koje su se uspostavile u proleće 2020. godine nastaviće da funkcionišu i u njih će vredeti da investiramo svoje vreme, energiju i emocije. Ponekad, i kada su ljudi u njima razdvojeni hiljadama kilometara.

Bizarna priroda pandemije, fenomena sa kojim se ova generacija susreće po prvi put, omogućila nam je da – preko raznih sredstava elektronske komunikacije, naravno – ponovo budemo u kontaktu sa ljudima koje nismo videli, ili čuli, celu večnost. Odjednom, usamljeni u svojim stanovima, našli bi se ponovo licem u lice sa članovima porodice koji su odavno u nekoj drugoj zemlji, ili školskim drugovima sa drugog kontinenta. Delili smo istu nevolju, pričali o istim stvarima, delili smo recepte i šale, po prvi put smo, verovatno, mogli da potpuno razumemo jedni druge.

***

Globalna zdravstvena kriza nam je, isto tako, pokazala razmere u kojima je svet u kojem svi živimo međuzavisan i međusobno povezan. To je takođe jedan radikalno nov osećaj koji ćemo, možda, želeti da sačuvamo i onda kada se pandemija završi?

Shvatanje da je naš lični problem sa koronom sastavni deo istog problema koji ima čitav svet neizbežno je u nama stvorilo svest i o drugim problemima zajedničkim za čitav svet: od bezbednosti, preko klimatskih promena, do lažnih vesti i teorija zavera.

Povećani nivo društvenog aktivizma, napuštanje ranije komforne pozicije intelektualne i moralne sebičnosti, tako imanentne svetu Postmoderne, najbolje se videlo po globalnim reakcijama na rasne proteste u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako radikalni, grubi, ponekad i nepromišljeni – baš kao i sve revolucije u istoriji – ovi protesti su potvrdili proročansku dubinu stihova Džona Dona, anglikanskog pesnika iz sedamnaestog veka, koje je Hemingvej uzeo za moto svog romana “Za kim zvono zvoni”:

“Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina;

svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje;

ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje,

kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed

tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka

smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.

I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni:

ono zvoni za tobom.”

***

Ali, odgovori na krizu nisu bili samo misaoni, nego i fizički. Mnogo ljudi koji nikada ranije nisu ušli u neki fitnes klub, u mesecima karantina počeli su da u svoje svakodnevne rutine unose i sate provedene u raznim fizičkim aktivnostima: od jutarnjeg trčanja do joge. Sati koje smo mogli da provedemo na suncu i vazduhu bilo je malo i oni su bili isuviše dragoceni da bismo ih potrošili samo na sedenje. Tako smo, zahvaljujući koroni, odjednom postali svesni koliko nam čak i obična šetnja može unaprediti kvalitet života.

Tako nam je san, često, bio bolji nego pre karantina, mozak se osećao čistijim i u veselijem raspoloženju bilo nam je lakše da prihvatimo i druge dobre navike. I ovo je, isto tako, način života koji ćemo poželeti da sačuvamo.

Izlazak napolje, na vazduh, u prirodu, bio je za mnoge jedan od ključnih načina da održimo psihološku ravnotežu u toku karantina; to se posebno odnosilo na decu: njihovi izlasci, makar i ograničeni i kratkotrajni, bili su dragoceno vreme, u kojem su ona mogla da se odmore od nas, a i mi od njih.

Ponovno otkrivanje sveta prirode – makar i u malom, obližnjem, parku – osluškivanje, u iznenadnoj tišini koja nas je okruživala, dotad neuočljivih zvukova značilo je i povezivanje sa novim i drugačijim ritmovima življenja, u kojima smo mogli lakše da sredimo sumorne misli.

Možda ćemo, zaista, u mali obližnji park češće svratiti i sada, kada pandemije više nema?

***

Sećate se kvasca? Čitav svet je mesecima bio opsednut ovom malom, jednoćelijskom gljivicom koja pretvara skrob u šećer a šećer u ugljen dioksid i bez koje ne može da se podigne testo. Razmenjivali smo informacije o tome gde možemo da ga nađemo, pravili zalihe, pozajmljivali jedni drugima male količine, kao da se radi o nekoj dragocenoj supstanci.

Zaista, u danima karantina, kvasac nam je bio dragocen: jedini način da imamo sveži hleb, pecivo ili kolače, sve što smo obično kupovali u – sada zatvorenim – pekarama. A šta ćemo sada da radimo sa kvascem, koji nam je mesecima bio neka vrsta kućnog ljubimca? Hoćemo li ga, bar jednom ili dvaput nedeljno, zadržati u našim dnevnim ritualima?

U celini, možemo zamisliti svet u kojem ljudi kuvaju više, oslanjaju se na voće i povrće iz malih bašti, i masovno proizvedenu hranu, obično lošeg kvaliteta, zamenjuju onom zdravom. Ponekad, to će značiti i veće učešće vegetarijanskih sastojaka u našem meniju – naročito kad se setimo da su džinovske životinjske farme, najčešće, veliki pandemijski rizik.

Na balkonima i prozorima ponekad smo gajili sitno povrće i začinsko bilje, od paradajza do celera, improvizujući minijaturne staklene bašte. Jedan mali broj nas sećao se sličnih navika iz ratnih vremena; ostali smo o tome čitali ili slušali iz priča, ali suštinski reč je o istom impulsu povratka prirodi, koji je pružao psihološku utehu u vremenima velikih neizvesnosti, kao praktično rešenje mogućih problema sa snabdevanjem: ako sve radnje ostanu prazne, makar ćemo imati naše povrće!

***

Završićemo onim sa čim smo, u vreme karantina, često počinjali: onim famoznim radom od kuće. Milioni zaposlenih, učenika, studenata širom sveta ovog proleća su se sa tim fenomenom suočili po prvi put.

Naravno, i ovde se radilo o svojevrsnoj privilegiji: pekari, medicinske sestre, vozači, radnici obezbeđenja, električari i mehaničari nisu mogli da rade od kuće. Oni koji su mogli, suočili su se sa mitom da rad u opuštenoj kućnoj atmosferi ne može nikada da bude tako efikasan kao rad iz stroge, minimalističke atmosfere kancelarije; pa ipak, ispostavilo se da je i to samo još jedan od brojnih mitova korone. Daleko od toga da je sve funkcionisalo idealno, ali ispostavilo se da se, mnogo više nego što smo to očekivali, mnogi poslovi podjednako efikasno mogu obavljati iz donjeg veša u našoj spavaćoj sobi, kao i iz odela sa kravatom u kancelariji.

Naprotiv: u nekim slučajevima pokazalo se upravo obrnuto. Nismo morali da putujemo do posla; imali smo više sna i manje stresa, a naše ulice bile su manje zagađene.

Neki poslodavci već sada razmišljaju o koristima koje bi mogli da imaju ako, i sada kada su karantini ukinuti, njihovi zaposleni nastave da rade od kuće. Na primer, troškovi za zakup poslovnih prostorija biće mnogo manji. Isto kao što će, na primer, video-konferencijske veze smanjiti troškove za službena putovanja, i sa i bez pandemije.

***

I baš ta međurečenica – “i sa i bez pandemije” – dovodi nas do onog ključnog pitanja. Mnogi od nas kažu da bismo želeli da novostečene navike zadržimo, makar delimično, i sada kada više to ne moramo da činimo; da će one biti deo novog, post-pandemijskog sveta.

Ali, hoće li se to zaista desiti?

Kao što se seća svako od nas koji je bilo kada – najčešće, to smo radili za razne nove godine – donosio neke krupne odluke, zadržati nove navike i nova ponašanja nikada nije lako. One stare su tu, u revirima naše svesti, čekajući prvu povoljnu priliku da se vrate. Navika je jedan od najmoćnijih činilaca koji oblikuje naš život.

Ali, možda pored kreveta večeras možemo da stavimo patike, koje će nas ujutro podsetiti da je vreme za trčanje, kao što smo to radili i u toku karantina?

I konačno: čak i ako iz karantina nismo izašli ni sa kakvim posebno novim navikama, i to je savršeno u redu. Vrlo često, u vremenima velikih, kolektivnih, nevolja i obično preživljavanje, fizičko, psihičko i emocionalno, je sasvim krupno dostignuće samo po sebi.

Sutra je novi dan, koji smo doživeli.

Dnevnik godine korone (16): umetnost i pandemija

Remek delo Dijega Velaskeza, “Predaja Brede” iz 1635. godine, skoro dvanaest kvadratnih metara savršenstva na platnu (307 x 367 cm) bila je samo jedna od sedam i po hiljada slika, osam hiljada crteža, pet hiljada litografija i oko hiljadu skulptura u madridskom Muzeju Prado koje su, za osamdeset sedam dana pandemije korona virusa, bile nedostupne posetiocima. Bio je to najduži period u kojem je Prado bio zatvoren za posetioce u poslednjih osamdeset godina: od završetka španskog građanskog rata. kada su njegovu zgradu bombardovali Frankovi falangisti.

Osam decenija kasnije, zajedno sa Albrehtom Direrom, Hijeronimusom Bošom, Brojgelom, Ticijanom, El Grekom, Tintoretom, Rafaelom, Karavađom, Gojom i mnogim drugim slikarima, i Velaskez je morao da strpljivo čeka da njegova Španija dobije ovaj drugi rat – protiv korona virusa – da bi preživeli mogli da ponovo vide njegova dela.

Inter arma silent Musae, kaže stara izreka.

U ratu sa koronom Španija je izgubila skoro trideset hiljada svojih stanovnika: oni više, bar na ovom svetu, neće videti Velaskeza. Ali muzej je, ipak, ponovo otvoren: u subotu 6. juna 2020. godine, slučajno ili ne, baš na Velaskezov rođendan. Istog dana otvoren je i drugi najpoznatiji madridski muzej, Muzej kraljice Sofije, u kojem se nalazi jedan od simbola dvadesetog veka, Pikasova “Gernika”; nekoliko dana ranije Gugenhajm u Bilbaou, pa galerija Uffizi u Firenci – a prvog ponedeljka u julu pridružio im se i pariski Luvr. 

Za ovaj najveći umetnički muzej na svetu Parižani koji istoriju znaju malo bolje kažu da ga je otvorilo sečivo giljotine koje je palo na vrat Luja XVI: i zaista, bivši dvorac francuskih kraljeva otvoren je u vreme Francuske revolucije, 10. avgusta 1793. godine, malo više od pola godine posle Lujevog pogubljenja na Trgu Konkord. A zatvarale su ga brojne pobune, revolucije, ratovi i sada – korona virus.

Doduše, i sada je za posetioce ponovo otvoreno samo oko sedamdeset posto izložbenog prostora; oni moraju da nose obavezne zaštitne maske, ne mogu da unose razne grickalice niti da koriste garderobe. Kroz muzej moraju da se kreću samo po unapred obeleženoj putanji, a ispred najpoznatijeg eksponata – Da Vinčijeve Mona Lize – osoblje je unapred obeležilo mesta na kojima moraju da stoje, kako bi se obezbedila minimalna fizička distanca. Svemu tome uprkos, francuska vlada koja je Luvr dosad subvencionisala sa oko sto miliona dolara godišnje (četrdeset posto njegovog ukupnog prihoda) sada mora da bude znatno izdašnija: u vreme zabranjenih letova i zatvorenih granica, od muzeja čijih 75% posetilaca čine stranci ne može se očekivati da sam zaradi ostatak.

Mnogi Evropljani su se intimno ponadali da je, sa otvaranjem muzeja, strašni neprijatelj konačno pobeđen; ono je na njih imalo isti psihološki efekat koji je izvođenje Glikovog “Orfeja i Euridike” u gradskoj operi Orana imalo na književne junake Kamijeve “Kuge”: onaj imaginarni svet, mundus imaginalis, koji im je u tri teška meseca bio dostupan samo virtuelno, iz knjiga, TV emisija i sa interneta, odjednom je, ponovo, postao stvarni, materijalni svet, mundus materialis.

Iako je, u stvarnosti, Evropa još daleko od kraja pandemije, a strašna senka onog drugog talasa i dalje visi kao Damoklov mač nad glavama njenih stanovnika, ponovno otvaranje muzeja bilo je jedan od važnih simbola konačne pobede.

Naravno, još dugo vremena – ono će se pre meriti mesecima nego nedeljama – Prado neće funkcionisati na način na koji je to činio pre onog 11. marta 2020. godine kada je privremeno zatvoren. Direktor, Miguel Falomir, način na koji će stroge sanitarne mere socijalne izolacije njegovo osoblje primenjivati uporedio je sa parfemom, “čija je esencija koncentrisana na malom prostoru”: u centralnoj galeriji, na prirodnom svetlu, sada su raspoređena vrhunska remek dela – Brojgelov “Trijumf smrti” i autoportreti Ticijana i Direra. Jedan od najstarijih eksponata – pet vekova star triptih Hijeronimusa Boša, “Vrt zemaljskih zadovoljstava” – bio je isuviše lomljiv da bi mogao da bude bezbedno premešten bilo gde. Sva ostala platna su morala da budu preseljena u mnogo manje sale, i u drugačije rasporede, nego ranije.

Mnogi slikari su se tako, po prvi put, našli zajedno, u istim salama, dok su platna drugih izložene u sasvim drugačijim postavkama: Rubensov bog Saturn sada je pored Gojine divlje predstave istog mita; Velaskezova Las Meninas je pored Trijumfa Bahusa i Las Hilanderas; pod normalnim okolnostima, Gojin 3. maj 1808. i njegov portret porodice Karlosa Četvrtog nikada ne bi bili izloženi u istoj dvorani – jer nijedan posetilac iz te dvorane nikada ne bi izašao – ali sada, sa smanjenim brojem karata u prodaji, kustosi su se po prvi put odlučili za ovaj eksperiment.

Ali ipak, svim tim merama uprkos, sve slike neće moći da budu dostupne: oko dve stotine je moralo da privremeno bude sklonjeno u depoe: od hiljadu četiri stotine slika koliko je ranije bilo izloženo, gledaocima će sada biti dostupno tek oko dvesto pedeset; tih gledalaca više neće biti između osam i devet hiljada svakog dana, kao nekada, nego tek svaki peti od tog broja.

Karte mogu da se kupe samo preko interneta, u tačno određenim vremenskim periodima svakog dana, a posetiocima se na ulasku meri temperatura; i pored toga, sve vreme boravka u muzeju moraju da nose maske, baš kao i osoblje. Ventilacioni sistem je pretrpeo krupne modifikacije, tako da će kroz celu unutrašnjost muzeja sada cirkulisati vazduh, kako domaćini kažu “laboratorijske čistoće”.

Sve te mere su, manje ili više, zajedničke za većinu velikih evropskih muzeja koji su se otvorili posle prvog talasa pandemije i trajaće bar do jeseni ove godine. Da li će one biti dovoljne da ih sačuvaju i od druge? I koliko je kultura korone, u stvari, značila novu potvrdu kulture u Evropi?

***

Odgovor na prvo pitanje daće nam epidemiolozi. Ali, u potragu za odgovorom na ovo drugo, iz muzeja ćemo se sada preseliti u knjižare.

Zanimljivo je koliko je mnogo romana doživelo renesansu u ova tri meseca pandemije: Bokačov “Dekameron” i Kamijeva “Kuga”, Morova “Utopija” i Bekonova “Nova Atlantida”,  “Dnevnik godine kuge” Danijela Defoa i “Rat svetova” Herberta Džordža Velsa, Manov “Čarobni breg”, Saramagovo “Slepilo” i Pekićevo “Besnilo” – sve su to knjige čija je čitanost skočila, u raznim zemljama, ponegde i čak desetak puta u odnosu na one uobičajene godine.

Naravno, u vremenima krize čovek se vraća klasicima – a posebno onim klasicima koji se bave temom koja ga trenutno najviše zaokuplja.

Međutim, korona virus nije samo podstakao čitaoce da se vrate klasicima: on je bio moćna, iznenadna i – kako sada barem izgleda – trajna inspiracija za same pisce. Tako se turski nobelovac Orhan Pamuk ovog proleća, posle duže pauze, vratio svom rukopisu “Noći kuge” u kojem opisuje epidemiju u Istanbulu 1901. godine; za samo četrdeset dana, osamdeset pet američkih pesnika napisalo je stihove o izolaciji, bolu, dosadi, čežnji i nadi iz čega je nastala prva zbirka pesama o životu pod ključem “Zajedno u iznenadnoj neobičnosti”; slovenački filozof Slavoj Žižek napisao je knjigu “Pandemija! Kovid 19 koji je potresao svet”, o etičkim i filozofskim pitanjima koja je otvorio život u godini korone.

Neke knjige će se tek pojaviti: od pretežno stručnih (“Nulti pacijent”, Lidije Kang), preko popularnih priručnika (“Borba sa korona virusom”, Brendana Kelija), do memoarskih (“Dnevnik iz Vuhana”, Fang Fang) i reportažnih (“Bez izlaza: COVID-19 izveštaji”).

Kao i sa svakom drugom velikom temom, i sa korona virusom će nam doći književna dela vrlo različitih kvaliteta, koja će imati vrlo različite izdavačke uspehe; nepotrebno je reći, nivoi kvaliteti i uspeha neće se nužno uvek poklapati. Bićemo svedoci šunda koji će neko vreme biti hit, ali takođe i dela čiju će pravu vrednost možda otkriti tek čitaoci nekih drugih generacija. 

Koliko će u jednom trenutku naša psiha postati zasićena ovom temom? I koliko ćemo, u bekstvu od sumorne svakodnevice, eskapistički zaroniti u neke lakše i veselije teme?

U jednom drugom vremenu, opisujući svet posle jedne druge globalne kataklizme, Erih Marija Remark je u svom romanu “Tri ratna druga”, upozorio čitaoca na nedaće koje sa sobom nosi preterano znanje:

“… ne želi isuviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znanje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim.”

To je bilo Remarkovo umetničko viđenje Prvog svetskog rata. Kakvo će, jedan vek kasnije, biti umetničko viđenje korone?

***

“Umetnost je jedina ozbiljna stvar na svetu. I umetnik je jedina osoba koja nikada nije ozbiljna.” – napisao je u jednoj prilici Oskar Vajld. Videli smo da je nekim umetnicima pandemija korona virusa značila inspiraciju. U svojoj vajldovskoj neozbiljnosti, oni su nam ostavili ozbiljni trag u vremenu. Ali, šta se desilo sa drugim umetnicima? Koliko je ova profesija, u celini, pogođena godinom korone?

Restorani su počeli da rade, muzeji takođe; sve češće, poneko ponegde i otputuje; škole će se, po svemu sudeći, otvoriti za nedelju ili dve. U svom tom povratku u normalnost, dugo iščekivanom i planiranom, izgleda da će, ipak, među poslednjima biti umetnost. Pravila o socijalnoj distanci zaista je teško primeniti u pozorištima; neka od pozorišta na Brodveju, na primer, planiraju otvaranje tek u januaru 2021. godine.

Osim toga, javne vlasti, u mnogim zemljama i u mnogim epohama, nekako su bile sklone da umetnike smatraju, baš kao što je to i Oskar Vajld duhovito primetio: kao neozbiljne ljude. Ili bar, kao nedovoljno ozbiljne da bi mogli ili hteli da dosledno sprovode stroge epidemiološke mere. Nije to ništa novo: prilikom velike epidemije kuge u Londonu, 1606. godine, Državni savet Kraljevstva je propisao da izvođenje predstava u prestoničkim pozorištima prestaje kada se broj novih žrtava kuge, za nedelju dana, poveća iznad trideset.

U praksi, međutim, ovo pravilo se primenjivalo polovično: da bi nekako zaradili za život, uvek pomalo siromašni glumci su žmurili na jedno oko i nastavljali sa predstavama čim bi broj nedeljnih smrti od kuge pao ispod četrdeset. O tome nam je svedočanstvo ostavio pozorišni lik u komadu Lordinga Barija “Aleja Ram” (1608):

“Splasnem kao novi glumac, kada izveštaj o kugi potvrdi četrdeset.”

Glumci – a i mnogi drugi umetnici – i danas su, u vreme pandemije korone među najranjivijim profesijama. Mnogi od njih su, u raznim zemljama, izgubili veći deo, ili sve svoje prihode; institucije sa kojima su radili su ili zatvorene, ili prinuđene da na neodređeno vreme otkažu svoje ranije ugovore i angažmane; put u nivo zaposlenosti koji je postojao pre pandemije još uvek se ne vidi.

Ekonomska kriza koja je, kao drugi jahač Apokalipse, pratila onu zdravstvenu, pogodila je glumce, plesače, koreografe, režisere, muzičare, pevače, fotografe, dizajnere, pisce, arhitekte, bibliotekare. Navešćemo samo jedan primer iz SAD: dok je u januaru 2020. godine stopa nezaposlenosti u umetničkim profesijama iznosila između dva i tri procenta, ona se u maju popela na 15% do 27%. Neki umetnici su, zaista, mogli da nastave da rade od kuće; ali, svi to nisu mogli.

Mnogi umetnici u svetu već su bili prinuđeni da počnu da troše svoju ušteđevinu da bi nekako preživeli. Ali, to je samo vrh ledenog brega: dok se ova pandemija ne završi, milioni umetnika će izgubiti socijalno osiguranje, zaštitu za slučaj nezaposlenosti, neki od njih će morati da promene i svoje profesije. Naravno, jedne zemlje će biti u boljem položaju da im pomognu, druge u gorem; jedne će za njihove probleme imati više empatije, druge manje.

Ali, verovatno nikada dosad, pre pandemije korona virusa, nije potpunije potvrđena sva dubina proročanskih reči Danila Kiša:

“Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.”

Dnevnik godine korone (15): nasilje, konflikti i ratovi

U celini, pandemija korona virusa stvorila je – već posle nepunih šest meseci – jedan ne samo komplikovaniji, zdravstveno rizičniji, skuplji i svet mnogo više histeričan čak i od onoga u kojem smo živeli do ovog proleća. Stvorila je – ili da budemo precizniji, još uvek stvara i izgleda da ne namerava uskoro sa tim da prekine – i jedan mnogo opasniji svet.

Već mesecima, najvažnije svetske i regionalne međunarodne organizacije, najveće države, banke i svetski mediji bave se, gotovo isključivo, pandemijom: merama neophodnim da se njeno širenje zaustavi, što pre otklone njene ekonomske posledice, pronađu vakcine. Globalni Sever zaokupljen je samim sobom; on više nema previše vremena, interesa ni resursa da bi se bavio globalnim Jugom.

Na svim onim tačkama na kojima je bezbednost sveta i pre korona virusa bila ranjiva – sada je postala još ranjivija. Kombinacija starih rizika – siromaštava, nedovršenih društava, etničkih i verskih sukoba, neokolonijalnih rivalstava – sa onim novim, nastalim u toku globalne zdravstvene krize – zatvaranjem granica i entropijom zdravstvenog sistema – povećava opasnosti za mnoge države.

Nekoliko uporednih pokazatelja: projektovani pad društvenog proizvoda, mortalitet stanovništva, stepen siromaštva, obim trgovinske aktivnosti, ključni zdravstveni pokazatelji, demografska struktura, obim i struktura dijaspore, tip političkog režima – mogu da nam pomognu da, sa priličnom preciznošću, predvidimo kako će se kretati glavni tokovi krize u svakoj zemlji pojedinačno.

Koliko je, dakle, korona virus – sam po sebi – doprineo da društveni ugovor u nekoj zemlji više ne funkcioniše? Da ga zameni neko produženo stanje nemira, građanskih, socijalnih ili etničkih; ili građanski rat; ili potpuni raspad državne strukture i različite forme anarhičnih improvizacija?

Svakako, mnoge zemlje sveta bile su na ivici (ili preko ivice) oružanih sukoba i u toku 2019. godine, tako da su njihove prognoze za ovu godinu bila su daleko od ružičastih i davno pre nego što su se pvi slučajevi korona virusa pojavili. Međutim, ove projekcije su se već u toku prvog, a posebno drugog kvartala 2020. godine dodatno pogoršale: verovatnoća da u toku 2021. i 2022. dođe do oružanih sukoba (lokalnih ili unutrašnjih) danas je prisutna u dodatnih trinaest zemalja u kojima nije identifikovana 2019. godine; ukupno, ona je sredinom ove godine postojala u čak trideset pet zemalja sveta – što je najveći broj u poslednjih trideset godina.

U već ionako nestabilnim delovima sveta, bezbednosne posledice pandemije izvesno će biti prisutne i u doglednoj budućnosti. Ratovi i drugi oblici oružanih sukoba, tipičnih za nestabilna okruženja. narušavaju osetljivu ravnotežu. Ona smanjuju količinu dostupne hrane, čiste vode i lekova; konfliktne zone predstavljaju bezbednosne pretnje za susede i druge države u okruženju, jer one mogu postati tačke okupljanja terorističkih grupa ili područja sa kojih se širi pandemija.

Kako će ta matrica, uglavnom, da funkcioniše? Možemo uočiti tri osnovne faze.

Prvo, u pojedinim zemljama, politike socijalnog distanciranja će smanjiti ekonomsku aktivnost, što će dovesti do naglog pada cena sirovina, smanjenja tražnje i katastrofalnih posledica po životni standard i javne prihode. Zemlje koje zavise od uvoza hrane verovatno će iskusiti ozbiljne i dugotrajne nestašice, povećanja cena i strože režime izvoznih kontrola.

Drugo, svi ovi procesi će, posledično, povećati rasprostranjenost siromaštva i dovesti do sporadičnih pojava gladi. Vlade će, sa znatno smanjenim raspoloživim prihodima, imati ozbiljne probleme da obezbede značajnu pomoć stanovništvu i to će, opet, dovesti do naglog pada poverenja u javne vlasti i njihovu efikasnost.

Treće, frustrirani zbog pada prihoda, u nekim zemljama će mnogi građani, odjednom, početi da pribegavaju različitim oblicima nasilja. Vlasti će negde da reaguju povećanom represijom i smanjivanjem ionako ograničenog korpusa ljudskih prava. U drugim sredinama, pošto će tradicionalne klijentelističke mreže biti ugrožene ili čak  potpuno razorene naglim padom raspoloživih prihoda, delovi elita će biti u iskušenju da pokušaju razne vrste pobuna kako bi sačuvali svoje ranije pozicije.

U nekim zemljama (po našoj proceni, trenutno najveći rizici postoje u Alžiru, Avganistanu, Libiji, Maliju, Siriji, Sudanu i Jemenu) ovi novi procesi će dodatno pojačati već postojeće konflikte i hronične krize.

Tipičan primer negativnog uticaja pandemije na bezbednosnu situaciju je Avganistan: još krajem 2019. godine postojala su realna očekivanja da će osamnaest godina građanskog rata između vlade i Talibana da se okončaju nekim oblikom mirovnog sporazuma; u nameri da omoguće povlačenje svojih trupa pre predstojećih predsedničkih izbora, u novembru, SAD su bile aktivno uključene u ove pregovore i celi aranžman učinile privlačnijim svim učesnicima kroz obećanje strane pomoći od čak jedne milijarde američkih dolara.

Međutim, pandemija korona virusa je teško pogodila Avganistan: sa oko 38.000 slučajeva zaraze i skoro hiljadu i po mrtvih, ionako nerazvijeni zdravstveni sistem ove male zemlje napregnut je do krajnjih granica, i sada praktično u celini zavisi od strane pomoći koja je i sama, zbog krize, drastično smanjena. Istovremeno oružani sukobi su se intenzivirali, jer su Talibani procenili da je vlada sada dodatno ranjiva: u terorističkim napadima ubili su desetine vojnika. Međutim, njihove mete nisu bile samo vojne prirode: da bi povećali osećaj panike i opšte nesigurnosti u zemlji, na meti su se našle i bolnice, ambulante, lekari i zdravstvene ustanove; najdrastičniji takav primer bio je napad terorista Islamske države na porodilište u Kabulu, u maju ove godine, u kojem je poginulo ukupno osamnaest žrtava: petnaest porodilja, dve bebe i jedna babica.

Avganistanski bruto društveni proizvod ove godine će verovatno biti u padu od oko 3% (pre pandemije je MMF prognozirao rast od 3,5%) . što će pogoršati sve već ionako prisutne efekte siromaštva i smanjiti šanse da se ova zemlja izvuče bar iz one najbrže spirale kriz. Istovremeno, uporedo sa krizom, osećaj frustracije među stanovništvom – a samim tim i rezervoar podrške za Talibane i Islamsku državu – će porasti, čime će se kriza perpetuirati na novom, višem, nivou i generisati novo nasilje.

***

Primer Avganistana naveli smo samo kao paradigmu, tipičnu ilustraciju složenih oblika i procesa međuzavisnosti pandemije, ekonomske krize i entropije bezbednosnih standarda. Ali, daleko od toga da je on jedini takav u današnjem svetu.

Dugogodišnji građanski rat u Siriji, čiji je intenzitet opao u toku prethodne godine, moglo bi da bude jedno od mesta na kojima će pandemija u toku 2021.dovesti do obnavljanja oružanih sukoba. Sirijska vlada predsednika Bašara al-Asada suočava se sa finansijskom krizom zbog povećanih troškova usled zdravstvene krize; sličan trend očigledan je i kod tri druga ključna igrača na sirijskom teatru: Irana, Turske i Rusije. Manje dostupnih resursa verovatno će ograničiti i mogućnost svih ovih vlada da održavaju svoje trupe na terentu u dovoljnom broju, i time zadrže teritorije preotete od raznih ustaničkih grupa u ovoj zemlji. U severoistočnoj Siriji, vojne formacije Kurda – Kurdske narodne zaštitne jedinice – drže jedan broj zarobljenih boraca Islamske države u svojim zatvorima. Međutim, strah od širenja korona virusa među zatvorenicima, zajedno sa smanjenom američkom podrškom regionu pod kontrolom Kurda, mogao bi da dovede do provala iz zatvora i ponovne mobilizacije snagaga ISIS.

Još jedna zemlja Bliskog istoka, teško pogođena kombinovanim efektima dugogodišnje ekonomske krize, rastuće korupcije, masovne izbegličke krize prouzrokovane građanskim ratom u susednoj Siriji i fragmentiranih političkih elita je Liban. Sve ove tradicionalne konfliktne činioce pandemija korona virusa je ojačala, dovodeći tako društvo do krajnjih granica izdržljivosti. Nedavna serija eksplozija u luci u Bejrutu, u kojima je, po dosadašnjim podacima, poginulo preko 220 ljudi, oko šest hiljada povređeno a veliki deo grada srušen, dovela je do masovnih protesta i ostavke vlade koja nije uspela da okonča pregovore sa međunarodnim finansijskim institucijama. Finansijska pomoć od 300 miliona $ koju je libanski parlament odobrio paketom interventnih zakona usvojenih u maju ove godine, uglavnom je već potrošena.

MMF je prognozirao recesiju u Libanu od skoro 12% u 2020. godini, što – zajedno sa jakim inflatornim pritiscima – u velikoj meri onemogućava normalno funkcionisanje javnih službi, a borba protiv pandemije je prepuštena oskudnim resursima i inicijativi lokalnih vlasti. Libanski Hezbolah, radikalna islamistička organizacija koja već decenijama, faktički, funkcioniše kao država u državu, od nedavno je počeo da, kao sredstvo za jačanje sopstvene popularnosti, obezbeđuje sopstvenu, paralelnu zdravstvenu službu i pomoć u borbi protiv korona virusa.

U celini, verovatnoća da će u Libanu, u naredne dve godine, doći do neke vrste oružanih sukoba, prouzrokovanih različitim razlozima (verskim, političkim, socijalnim ili nekom vrstom njihove kombinacije) sada je najmanje tri puta veća nego pre pandemije korona virusa.

***

Još jedan region u svetu u kojem će zdravstvena kriza dovesti do pogoršavanja postojećih konflikata je Zapadna Afrika; tamo će se. verovatno, oni preliti i zahvatiti i okolna područja. U Sahelu, Mali i Nigerija su već angažovani u sukobima sa islamističkom grupama Boko Haram i Al-Kaeda Islamskog Magreba, koji bi mogli da se prošire i na susedne zemlje. Senegal, Obala Slonovače i Sijera Leone suočavaju se sa naglim padom prihoda što takođe povećava verovatnoće za unutrašnje konflikte. Niz separatističkih sukoba u regionu, od kojih neki traju već decenijama i tek što su privremeno zaustavljeni na brzinu sklepanim primirjima, lako bi mogli da se obnove, kako se ekonomska cena pandemije bude povećavala, a zajedno sa njom i nejednakosti u raspodeli ionako oskudnog društvenog bogatstva.

U uslovima nerazvijenog i sporadičnog saobraćaja i uglavnom zatvorenih društava, sa lokalnim zajednicama koje su preuzele mnoge funkcije nerazvijenih ili nepostojećih zdravstvenih sistema, korona virus se nije toliko proširio ovim delom Afrike. Međutim, ako do tog širenja dođe, pandemija bi mogla lako da dostigne razmere u kojima skromni kapaciteti ovih vlada više neće moći da se nose sa izazovima, što će podriti poverenje u javne vlasti i ponovo otvoriti spirale oružanih sukoba. Tipičan primer onoga što se u ovom regionu može očekivati u narednom periodu, kao direktna ili indirektna posledica pandemije, jeste državni udar koji se u utorak 18. avgusta dogodio u prestonici Malija, Bamaku.

Pandemija, isto tako, preti da poveća bezbednosne rizike i u nizu post-konfliktnih društava, onih u kojima su različiti socijalni, politički ili etnički sukobi tek okončani i koja se nalaze na nesigurnom putu oporavka. U istočnoj i južnoj Africi – Ruandi, Zambiji i Zimbabveu – očekuje se povećana nestabilnost, mada će Burundi (poprište krvavog građanskog rata 1993 – 2005) verovatno biti najugroženija zemlja u ovom delu Afrike; posebno nakon nedavne iznenadne smrti bivšeg predsednika, neposredno uoči završetka svog mandata i izbora sprovedenih u atmosferi političkog nasilja i optužbi za zloupotrebe.

Očekuje se da pandemija projektovani rast bruto društvenog proizvoda u Burundiju od 5% u ovoj godini pretvori u recesiju od 5,5%, što bi – u uslovima endemskog siromaštva – prognozu oružanih sukoba u ovoj afričkoj zemlji u naredne dve godine sa prvobitnih 37% podiglo na preko 70%.

***

Iako se u Sjedinjenim Američkim Državama – bar po dosadašnjim indikatorima – ne očekuju oružani sukobi u razmerama koje bi dovele do unutrašnjeg rata (do sporadičnog nasilja, bilo na rasnoj ili političkoj osnovi može da dođe – naročito u slučaju da se novembarski predsednički izbori ne okončaju dovoljno ubedljivom pobedom nekog od kandidata) očigledno je da je koncentracija kombinovanih ekonomskih i zdravstvenih posledica pandemije bila tolika da je direktno dovela do rasnih nemira i povećanog političkog nasilja, verbalnog i fizičkog, na radikalno novom nivou.

SAD su, po većini uporedivih pokazatelja, pretrpele jedan od najtežih udara pandemije na svetu: po trajanju (pet meseci u kontinuitetu), broju zaraženih (preko pet i po miliona), broju umrlih (oko 175.000), širini prostora na kojem se osetila. Prema istraživačima sa Kolumbija univerziteta, preko 50.000 ljudskih života moglo je da bude spaseno samo do maja ove godine, da nije bilo grešaka u upravljanju krizom i politički motivisanih odlaganja u primeni neophodnih zdravstvenih mera. Neposredna posledica zdravstvene krize je i najveća nezaposlenost u poslednjih četrdeset godina, izgubljeno poverenje građana u javne vlasti i konfliktna atmosfera u kojoj će se održati predstojeći predsednički izbori: još 2012. godine samo oko 50% anketiranih Amerikanaca smatralo je da je ishod izbora od vitalnog značaja za opstanak nacije; sada to smatra čak 83% anketiranih.

U takvim uslovima, policijsko ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda prilikom pokušaja privođenja u maju ove godine, podstaklo je široko rasprostranjene rasne nemire koji su često poprimali nasilni karakter. Po prvi put posle šezdesetih godina i protesta protiv Vijetnamskog rata, u Americi su se tako glasno čuli zahtevi za socijalnom pravdom. Zavisno od uslova, odnosna snaga i atmosfere u pojedinim državama, policija je negde odgovarala još većom brutalnošću, a negde se predavala i povlačila. Retorika, u kojoj su vlasti obilno koristile ratne metafore (“dominacija bojnim boljem”) ukazivala je na duboke unutrašnje podele u društvu i krizu institucija.

***

Ako pogledamo ovu skicu sveta, u susret jeseni u kojoj ćemo se suočiti sa prvim preciznijim saznanjima o pouzdanosti vakcine od koje svi toliko mnogo očekujemo, imamo li razloga za optimizam?

Virus je sve one tačke na kojima je naš svet već bio ranjiv učinio dodatno ranjivim; takođe, otvorio je i neke nove. Inicijative iz prvih nedelja globalne zdravstvene krize, da se proglasi svetski moratorijum na oružane sukobe dok traje pandemija (podneli su ih, zajedno, Ujedinjene nacije i Vatikan) niko nije ozbiljno uzeo u razmatranje: većina učesnika u konfliktima, globalnim, regionalnim i lokalnim podjednako, pokušala je, naprotiv, da iskoristi novu situaciju i stekne dodatnu prednost u odnosu na svoje protivnike.

Neke vlade su reagovale mudro: političkim reformama i ekonomskom podrškom bar onim najugroženijim slojevima stanovništva; druge su, opet, iskoristile priliku da povećaju nivo represije. U celini, i kada analiziramo bezbednosni aspekt, svako se i u vreme pandemije ponašao kao što se ponašao i ranije.

U nekim ranijim slučajevima zaraznih bolesti međunarodna podrška je bila od presudnog značaja da se štetne posledice barem smanje: na primer, u slučajevima epidemije difterije u Kazahstanu (1995) ili HIV-a u Bocvani (2002). Globalni karakter ove pandemije, nesigurnost zdravstvenih vlasti u ključne parametre prognoza o njenom daljem razvoju, obimi ekonomskih šteta koje su pričinjene za poslednjih pola godine i propagandna trka velikih sila da njihove kompanije prve dođu do vakcina (tzv. “nacionalizam vakcina”) – sve je to uticalo da raspoloživa pomoć za najugroženije zemlje danas bude manja nego u ranijim slučajevima.

Taj preovlađujući osećaj nesigurnosti i neizvesnosti, svakako, doprineće i da ona stvarna, materijalna, slika sveta u kojem ćemo živeti bude ista takva: nesigurna i neizvesna. I kao što će trajno rešenje zdravstvene krize tražiti vanserijske medicinske eksperte, tako će i izgradnja bezbednijeg sveta posle pandemije tražiti vanserijske političare. Koliko ih danas imamo, i jednih i drugih, pokazaće onaj najbolji sudija – vreme.

Dnevnik godine korone (14): putovanja, karantini i granice

 

Putovanja – od onih kratkih, izletničkih, pa sve do transkontinentalnih – danas predstavljaju deseti deo čitave svetske ekonomije: na svakih deset dolara zarađenih u svetu, jedan je, direktno ili indirektno, stvoren na putovanjima, od njih ili u vezi sa njima.

Svaki put kada neko od nas negde otputuje, pokreće se složeni lanac potrošnje, koji funkcioniše po principu domina: novac zarađuju vazduhoplovne kompanije, hotelijeri, vlasnici radnji i restorana, taksi vozači, proizvođači suvenira, turistički vodiči, čuvari plaža… Oko tri stotine miliona ljudi, bar jedan deo godine, radi na poslovima koji zavise od putovanja. Ovi poslovi, posebno u zemljama u razvoju, predstavljaju put kojim se izlazi iz siromaštva i istovremeno način da se kulturna baština predstavi svetu i tako očuva.

Istovremeno, magija putovanja nije menjala samo naš materijalni svet, nego i onaj duhovni: od Titanika i Agatinog Orijent ekspresa, preko Dunava Klaudija Magrisa pa do Plovećeg pozorišta Džeroma Kerna i Stanice Termini Vitorija de Sike, dvadeseti vek je bio vek putovanja, a ovaj u kojem živimo danas, dvadeset prvi, doživljavali smo potajno kao vek u kojem će se taj svet konačno toliko smanjiti da će na kraju postati svejedno u kojoj se njegovoj tački nalazimo.

I onda smo se suočili sa pandemijom… San o putovanju sudario se, odjednom, sa košmarima viza, karantina, zdravstvenih pasoša, sa fetišom granice, namrgođenim policajcima i carinicima, ksenofobnom histerijom koja nas ispraća iz našeg grada i dočekuje u onom u koji idemo. Kao da su se svi oni, odjednom, zaverili protiv putnika?

Prema prvim analizama, oko trećina svih ovih poslova u svetu ugrožena je zbog korona virusa; ukupni gubici vazduhoplovnih kompanija u celim svetu dostigli su iznos od tri stotine četrnaest milijardi dolara, a državna pomoć koju one traže od svojih vlada dvesto milijardi dolara; ukupno smanjenje troškova na putovanja, ona poslovna i ona turistička zajedno, procenjuje se na vrtoglavih hiljadu sedamsto milijardi dolara; u ovom sektoru posao je već izgubilo oko sto miliona ljudi – i sve to samo do kraja ove, 2020. godine. Oko 86% putnika koji su u toku pandemije bili prinuđeni da odlože svoja putovanja u ovom trenutku ne razmišlja o tome da se ponovo uputi na njih u doglednoj budućnosti – čak i kada restriktivne mere budu ukinute.

I dok se režimi ograničenja kretanja, uvedeni zbog pandemije, razlikuju od zemlje do zemlje, zavisno od epidemiološke situacije i usvojene strategije, jedan aspekt ovog problema je zajednički za sve: putovanja (naročito ona međunarodna) biće među poslednjim starim navikama koje će se obnoviti. Kako će izgledati putovanja u bliskoj budućnosti, i kako će se ona dalje razvijati?

***

Jedan od prioriteta trebalo bi da bude i postizanje globalnog sporazuma o putovanju u uslovima pandemije. Suspenzija svih putovanja, mesecima, neće izazvati samo velike teškoće milionima ljudi pojedinačno, ugroziti njihove poslove, planove i porodične veze, nego će i ugroziti sam rat protiv korona virusa. Neophodno je da zemlje sarađuju, bar kada se radi o onim najbitnijim putovanjima preko granica: o naučnicima, lekarima, novinarima, poslovnim ljudima, političarima. Ovo se može postići zaključenjem posebnog sporazuma o “skeniranju” putnika u njihovoj zemlji odredišta: ako biste znali da samo pažljivo “skenirani” putnici mogu da se ukrcaju u avion, osećali biste se bezbednije da te putnike primite u vašoj zemlji.

Bez obzira da li se vraćamo poslu ili zadovoljstvu, ne znamo kada ćemo ponovo moći da putujemo; koliko ćemo se bezbedno na tom putu osećati, naravno, ostaje u sferi našeg ličnog utiska, ali to takođe još uvek možemo samo da pretpostavljamo. Ono što, međutim, već sada znamo to je da će samo putovanje izgledati drugačije od onog na koje smo bili navikli.

Vazduhoplovne kompanije, aerodromi, hoteli i brodovi za krstarenja će svi morati da razviju svoja sopstvena uputstva o onom čuvenom “socijalnom distanciranju” i da ih se pridržavaju; novi standardi biće postavljeni i u pogledu održavanja čistoće i pripremanja i konzumiranja hrane.

Transparentnost poslovanja čitave ove industrije – a svi znamo da joj ona ni do sada nije bila jača strana (pomislite samo na neefikasne polise osiguranja i kriptično formulisana pravila) – će dobiti na značaju; svi ćemo početi da čitamo one redove pri dnu strane, namerno napisane sitnim slovima – da ih ne bismo čitali.

Svakako, mnoge kompanije će, suočene sa manjim dozvoljenim brojem putnika pri istim troškovima, biti prinuđene da srazmerno podignu cene. Šta će to značiti za budžet prosečne američke porodice koja bi htela da ode na letovanje u Pariz, ili ruske koja je planirala da otputuje u Egipat, ili srpske koja je planirala svoju Španiju?

Ali ni oni najbogatiji neće proći bez promena u svojim navikama: sa novim povećanjem cena avio-karata u biznis klasi, sve više će ih birati da iznajmi privatni avion za duži put; zakupiće manje hotele ili vile i time izbegavati rizik i neugodnosti. Novac, naravno, uvek može da kupi manje nerviranja (tome, između ostalog, i služi) i ta rešenja će biti različita, ali zahtevi bogate klijentele će odražavati i šire potrošačke sentimente. A čak i oni će, u dogledno vreme, verovatno biti ograničeni na putovanja samo u njihovim zemljama.

Naravno, dok se sve ovo bude događalo, niko neće moći da nas spreči da sanjarimo: ako je verovati psiholozima, već i samo planiranje budućeg puta u čoveku može da zapali iskricu neopisive radosti. A takve misli će u nama zadržati sećanje na magiju putovanja – ne samo da zaradi milijarde dolara dnevno onima koji od tog posla žive, nego i da nama, koji kupujemo njihove usluge, približi druge zemlje, podneblja, običaje i navike, druge jezike, pesme, jela i pića, da nas približi onima koje volimo a koji su daleko od nas, i da nas konačno podseti da smo, gde god bili, stanovnici jednog sveta.

***

“Jato divljih ptica došlo je prvo na terasu, da bi se potom neke od njih, kroz ventilacione cevi, probile u unutrašnjost aerodromske zgrade. Sunce, čiji su se zraci probijali kroz stakleni zid, stvaralo je efekat staklene bašte i ptice su tamo položile jaja…”

Ne, prethodne rečenice nisu odlomak iz nekog romana naučne fantastike o tome šta bi se desilo sa Zemljom ako bi sa nje odjednom nestali ljudi, nego istinita priča sa jednog aerodroma u Indiji koji je bio zatvoren tri meseca, u proleće 2020. godine, zbog pandemije korona virusa koja je obustavila sve letove.

I kao što se ni kraj pandemije nije dogodio onako kao što su to optimisti očekivali – odjednom, na celom svetu i zauvek – tako se nije dogodilo ni ponovno otvaranje sveta putovanja. I jedno i drugo događa se, tu pred našim očima, privremeno i povremeno, sa opreznim popuštanjima i brzim ponovnim zatvaranjima, u zabrinutom iščekivanju jeseni i zime. Putni režimi se menjaju brzo i često, u odlučivanjima koji će putnici biti predmet kojih ograničenja isuviše često ima više politike a manje epidemiologije.

Aviokompanije i hotelijeri nadali su se da će uspostaviti jezgra “zdravih zemalja” – na primer Kine i Južne Koreje; ili Nemačke i Grčke. Brzo se pokazalo da je svet isuviše povezan – a korona virus isuviše pokretljiv – da bi takav parcijalizacija bila moguća. Otvaranje većeg broja svetskih avio-linija, u maju i junu, neminovno je dovelo do ponovnog širenja virusa i na onim mestima koja su očekivala da su ga se zauvek oslobodila.

Optimisti tvrde da se radi samo o manjim neprijatnostima – nečemu što smo već iskusili sa porastom međunarodnog terorizma, kada su povišene mere bezbednosti na aerodromima i u avionima – koje će trajati privremeno i na koje ćemo se navići. Pesimisti, opet, da naša putovanja više nikada neće biti ista kao što su bila i da ćemo, bar do kraja ove generacije, živeti u odvojenim, fizički i mentalno fragmentiranim, malim svetovima. Realisti, opet, razapeti između ova dva ekstrema, pokušavaju da gledaju u kristalnu kuglu i postave neke vremenske okvire: da, ova godina je definitivno izgubljena, ali će se sredinom 2021. godine (na primer) sve vratiti kao što je bilo.

***

Baš zato što su putovanja, u poslednjih nekoliko decenija, postala tako masovna, retko smo bili u situacijama da stvarno razmišljamo o četiri revolucionarna fundamenta tog procesa: prevoz ljudi u velikom obimu, velikom brzinom, po relativno niskim cenama, na celoj Zemljinoj kugli. Šta je to, zaista, za naš svet sve značilo?

Studenti su uzimali zdravo za gotovo da svoje obrazovanje mogu da nastave u drugoj zemlji, regionu ili kontinentu, a da opet, za svake praznike, mogu da posete svoje porodice. Ljudi koji bi emigrirali – zauvek, ili za samo nekoliko godina posla ili avanture – znali su da im je njihova domovina, doslovno, i dalje nadohvat ruke. Unuci su imali osećaj da su im njihove bake i deke blizu, porodice su se okupljale na svadbama, rođendanima, proslavama diplomiranja, sahranama. Poslovni ljudi sa svih delova sveta su se susretali na raznim konferencijama i događajima, upoznavali se, razmenjivali planove, sklapali nove poslove. Kulturno nasleđe i turističke atrakcije sveta bile su lako dostupne ljudima iz svih njegovih delova. Zemlja je, to znamo još iz vremena Eratostena, ionako okrugla: gde god kreneš, ako ideš dovoljno dugo, vratićeš se tamo odakle si i pošao.

Međutim, ako će post-pandemijski svet korenito promeniti mnoge naše navike, to će se desiti i navikama koje smo stekli o putovanjima. Neki, na primer, neće želeti uopšte više da putuju – naročito oni koji ne moraju. Mnogi će se, posle više decenija, vratiti odmorima u svojim zemljama. Neke države će, opet, svoje dobre rezultate u borbi protiv pandemije i odsustvo zaraženih iskoristiti kao novi adut da promovišu svoju turističku ponudu (“Otkrijte Tajvan!”; “Island je bezbedan!”). Konačno, i poslovna putovanja će se, sve više, prilagođavati novoj realnosti: investicije će cirkulisati u manjim, užim i međusobno poznatim, svetovima i ljudi će po novim, epidemiološkim, linijama i putovati.

Za one koji će ipak nastaviti da putuju – bez obzira želeli to ili morali – to iskustvo neće biti samo sporije, komplikovanije i napornije nego do sada nego i – skuplje. Kao da se, opet, vraćamo u prošlost, u davne pedesete i šezdesete godine prošlog veka kada je generacija naših roditelja izmislila termin “džet set”, izraz koji se samo u toku jedne decenije proširio po celom svetu i pri tome potpuno promenio značenje. Fraza koja je doslovno značila “društvo koje putuje mlaznim avionima” (za razliku od većine koja je tada još uvek putovala onim, sporim, klipnim) postala je (i u međuvremenu ostala) sinonim za luksuz i u ovom našem veku – kada gotovo da više niko ne putuje klipnim avionima, a karta za mnoge mlazne je postala jeftinija od taksija u jednom pravcu do malo daljeg aerodroma.

Putovanje će, dakle, ponovo dobiti aromu avanture, kao u čuvenom Putu oko sveta za osamdeset dana, Žila Verna: bogati naslednici, ljudi na svim vrstama zadataka, majke koje svoje neudate ćerke vode da bi im našle dobru priliku, egzotika Orijenta i dekadencija Okcidenta, svi stereotipi o kojima smo čitali u putopisima Jana Morisa, Roberta Kaplana ili Ibn Batute, biće naša realnost.

U svetu u kome će od današnjih deset putnika ostati samo jedan, zauvek će nestati distopijske slike hiljada istih američkih lica na Bulevaru Šanzelize u Parizu, ili japanskih na Karlovom mostu u Pragu; hiljade koje prođu pasošku kontrolu na aerodromu Hitrou u Londonu ili pod stalnim veštačkim svetlom onoga u Dubaiju; putovanja gde ujutro možete doručkovati u Beogradu, obaviti jedan ili dva sastanka u Frankfurtu, Beču ili Cirihu i uveče leći u svoj krevet. Oni koji se budu odvažili na putovanje biće, definitivno, čudnija i zanimljivija društva nego što su to danas: bez obzira čime, gde i zašto putuju, podsećaće na one putnike iz Ubistva u Orijent ekspresu Agate Kristi; svako od njih će, sa sobom, nositi poneku tajnu.

Jer, zašto bi, inače, uopšte neko i putovao u ovakva vremena, ako nema neku tajnu?

***

A taj svet, po kojem će samo avanturisti putovati, biće i fizički, vizuelno, drugačiji od današnjeg: na njemu će se drastično smanjiti količina đubreta na kopnu i moru, obale, reke i kanali biće čistiji i mnogo ugroženih vrsta će se oporaviti. 

Na ovaj globalni izazov zemlje će odgovoriti sa dva sasvim različita, a opet jasno prepoznatljiva, trenda. Zemlje bogatog Severa će, izvesno, radikalno promeniti svoje turističke strategije: njihov cilj će biti da se mase stranaca zadrže izvan njihovih granica, i to ne samo iz epidemioloških razloga: ako bi strane turiste zamenili domaći, više novca bi ostalo u nacionalnim ekonomijama; dobrodošli nazad u vreme merkantilista, Kolber bi bio ponosan! Zemlje koje se opredele za ovakav pristup pooštriće i svoje propise o zaštiti čovekove okoline; isto tako, mnogi novi zdravstveni protokoli, za koje smo svi mislili da su privremeni, tamo će postati stalni.

Ali svet će se suočiti i sa onom drugom post-pandemijskom alternativom, strategijom siromašnog globalnog Juga. Države na stalnoj ivici bankrota, sa stanovništvom na stalnoj ivici gladi, boriće se međusobno, bez milosti, za poslednji od malobrojnih preostalih turističkih dolara. Diskretno će zatvarati oči pred raznim imaginativnim rešenjima svojih avio kompanija, kojima će biti dozvoljeno da zaobilaze propise predviđene, ionako, samo za ona uređena društva; davaće ogromne popuste na cene u svojim hotelima; omogućiti ulazak svima, bez ikakvih ograničenja. 

A šta će raditi oni mudri putnici? Svoje poverenje – i svoj novac – davaće mestima sa visokim nivoom opšte higijene, kvalitetnim zdravstvenim sistemima i uređenim društvima. Putovaće manje, ali će na putovanjima ostajati duže. Na izvestan način, oni će videti pandemiju kao svojevrsno predskazanje svega što nas je ionako, pre ili kasnije, čekalo sa klimatskim promenama.

Mudri putnici će se, dakle, ponašati kao istovremeno i odgovorni građani ali i strastveni putnici.

 

Dnevnik godine korone (13): u potrazi za žrtvenim jagnjetom

Usred svih apokaliptičnih prizora, dostojnih kičice Hijeronimusa Boša, koje kao da je vratila u naš vek, korona je – baš kao i njena čukun-čukun baba od pre sedam vekova, kuga ili Crna smrt – i sama bila jedno kompleksno iskušenje, globalno na više nivoa: kako na onom spoljnom, geografskom, tako i na unutrašnjem, psihološkom.

Pandemija je testirala ne samo krajnje granice fizičke izdržljivosti, kolektivne i pojedinačne, mnogih od nas – počevši od boraca prve borbene linije, lekara i medicinskih sestara – nego i snagu našeg duha i veru u sebe. Na ispit je, isto tako, stavila i našu solidarnost sa drugim ljudima, osećaj empatije, čojstvo – kako bi Njegoš to rekao – sve one osobine koje nas, u konačnici, i čine ljudima.

Vrlo jasno, nemilosrdnom ali preciznom i pravičnom vododelnicom, kao i u svim drugim vremenima velikih kolektivnih drama i tragedija, pandemija je razdvojila ljude od neljudi, onaj kvalitetan ljudski materijal od bezvrednog škarta.

U tom smislu, držanje u pandemiji često je bilo mera viteštva.

Evropljani su i na početku ovog trećeg milenijuma, kao i toliko puta u prethodna dva, pojurili da utehu u vremenima egzistencijalnih strahova i neizvesnosti nađu u nekom žrtvenom jagnjetu, koje bi svi zajedno zgodno okrivili za nevolje koje proživljavaju. Pronalazili su ga u ranjivim društvenim grupama, u svima koji su bili dovoljno drugačiji od malograđanske većine da bi mogli da posluže u tu svrhu: onda u Jevrejima, vešticama, Ciganima, vagabundima, leproznima  i prosjacima, a danas u migrantima, intelektualcima, eliti, tajnim društvima.

Kao i u vreme svih istorijskih pandemija, i u ovoj današnjoj optužbe zasnovane na etničkim, verskim, regionalnim ili kulturnim identitetima imaju ključnu ulogu u oblikovanje emocija uplašenog čoveka, dok zaraza traje. Društvene mreže, površni internet portali, tabloidi i drugi populistički mediji danas igraju, otprilike, istu ulogu koju su u Srednjem veku imale razne verske sekte.

***

U mnogim zemljama zapadne Evrope, na talasima teorija zavere, česta meta su bili muslimani; tvrdilo se da oni šire virus namerno, kršeći ograničenja kretanja. Desničarski ekstremisti su, sa očiglednom zlom namerom, širili stare video snimke iz kojih je gledalac sticao pogrešan utisak kako su džamije još uvek otvorene; histerična javnost je na to reagovala masovnim pozivima u policiju, otežavajući i ometajući njen rad, u inače teškoj sitaciji (takvi slučajevi zabeleženi su u Londonu, Lidsu i Birmingemu).

Anonimni postovi na Fejsbuku i tvitovi, pozivali su na spaljivanje svih džamija, jer će se time, navodno, “izlečiti” virus; muslimanke u svojoj tradicionalnoj odeći bile su žrtve verbalnih i fizičkih napada različitog intenziteta, ali uvek sa zajedničkom porukom da su one krivci za širenje korona virusa.

U svim ovim slučajevima, islamofobija, već godinama prisutna u mnogim društvima zapadne Evrope, pojačana je strahom od zaraze; širenje lažnih vesti bilo je instrument kojim je strah pojačavan, a onda pretvaran u mržnju. U jednom slučaju u Britaniji, ženi koja je nosila hidžab i zaštitnu masku, čovek je u supermarketu dovikivao: “pazite, bomba”; u drugom, čovek je priveden jer je namerno kašljao muslimanki u lice, preteći joj da ima korona virus.

Pomešana sa teorijama zavera stvorenim u vreme pandemije, islamofobija je u Evropi dobila novi kvalitet: ubrzanje. Pomerajući se sa margina društva u centar zbivanja, polako je prodirala i u zonu koju smo dotad obično smatrali zaštićenom zdravim razumom; sve više, pod normalnim okolnostima umerenih, ljudi sada je počinjalo da veruje “kako tu nečeg ima”. Kao da su sve one uobičajene, prirodne, brane odjednom popustile, Evropa je mržnju prema drugačijima naprosto upijala, kao jedan džinovski sunđer.

Ove emocije širene su kroz  hiljade postova na Fejsbuku, tviteru, raznim zatvorenim grupama na Telegramu i Viberu: zaraza je počela da se širi iz džamija; policija tretira muslimane povoljnije od hrišćana; muslimani su krivi za svaku četvrtu smrt od korone…

Tako su se, uporedo sa širenjem pandemije, razvijali i tradicionalni anti-muslimanski narativi, zasnovani na starim predrasudama; oni su isto evoluirali i transformisali se u potpuno novi socijalni kontekst. U ovom novom kontekstu, islam i muslimani su povezani direktno sa uzrocima pandemije, uklapajući se tako u šire i već poznate stereotipe ekstremne desnice gde su muslimani predstavljeni kao paraziti društva: stranci, čudnog i bolešljivog izgleda.

Posebno osetljiv period bio je vreme tradicionalnog islamskog praznika, Ramazana, od kraja aprila do kraja maja 2020. godine: okupljanje islamskih vernika na molitvama i obedima sa prijateljima evropski desničari proglasili su “inkubatorima” korone, šireći apokaliptična proročanstva o “milionima novih slučajeva” korone koji će se, navodno, sa tih verskih obreda proširiti po svim evropskim zemljama.

Islamski savet Britanije je sve ove glasine osudio, kao neistinite i opasne, izdavši savet svojim vernicima da za vreme pandemije ostanu kod kuće i sve predviđene verske ceremonije obave sa neke od digitalnih platformi. Oko četiri stotine džamija i drugih islamskih svetilišta u Britaniji suspendovalo je versku službu čak i pre nego što je vlada Borisa Džonsona zvanično uvela policijski čas, a savet je izdao i posebno uputstvo teološke prirode: svaki vernik je bio pojedinačno oslobođen svoje lične obaveze da petkom obavlja tradicionalnu molitvu, za sve vreme trajanja pandemije.

***

Druga velika grupa ljudi koji su u Evropi bili proganjani zbog pandemije korona virusa bili su Kinezi, ali i mnogi drugi radnici, doseljenici ili turisti, poreklom iz jugoistočne Azije. Niz evropskih policija zabeležio je skok učestanosti zločina mržnje prema ovoj populaciji. Agresija prema ljudima kineskog (i uopšte azijskog) porekla opala je tek kada je virus počeo da se širi i sa drugih, evropskih lokacija, pa više nije bio povezan, samo ili pretežno, sa Kinom.

U toku leta, propaganda Trampove administracije (kada je virus počeo uporno da da se naziva “kineskim”) doprinela je širenju antikineskog raspoloženja u SAD i porastu broja incidenata protiv Kineza u Americi.

Sledeća velika grupa, globalno ugrožena usled pandemije, bili su Jevreji: u tom smislu, gotovo ništa se nije promenilo u odnosu na četrnaesti vek i pandemiju Crne smrti u Evropi, osim toga da Jevreje, u dvadeset prvom veku, nisu fizički žive spaljivali, kao onda.

Mentalno, međutim, jesu: izveštaj Specijalnog izvestioca UN za slobodu religije, Ahmeda Šaheda, navodi da je antisemitski govor mržnje u naglom porastu, uporedo sa širenjem globalnog straha od zaraze, koja je “iskorišćena za širenje mrženje prema Jevrejima i drugim manjinama” usled širenja teorija zavera po kojima su Jevreji “odgovorni za razvoj i širenje virusa”.

Zemlja na kojoj se obrasci širenja antisemitizma, povezanog sa strahom od korone, mogu precizno pratiti je Erdoganova Turska: već godinama mentalno devastirana kao poligon primitivnog i agresivnog nacionalizma i verskog fundamentalizma, Turska je ksenofobiju i antisemitizam prigrlila prirodno, kao logično objašnjenje za pandemiju.

I u Turskoj je histerija počela na društvenim mrežama: najpre sa teorijama zavera po kojima je Izrael u svojim laboratorijama proizveo ceo virus, zatim sa zluradim proslavama prvog zabeleženog slučaja korona virusa u Izraelu, potom sa optužbama “cionističkih agenata” da su bili iza skandala sa ostavkom turskog ministra unutrašnjih poslova (koji je, u stvari, samo nespretno pokušao da organizuje policijski čas – jednu od mera sasvim uobičajenih u Evropi tih nedelja),

U jednom drugom incidentu, snimljenom na video klipu koji je postao viralan na turskim društvenim mrežama, vozač minibusa svojim putnicima detaljno objašnjava kako Jevreji u svojoj krvi nose virus; ugledan kolumnista tiražnog lista piše niz članaka u kojima pandemiju povezuje sa jednom bogatom jevrejskom porodicom “koja je sve to finansirala”; turska policija je bila prinuđena da pooštri mere bezbednosti u sinagogama – iako su one u tom trenutku zatvorene zbog pandemije; mnogi Jevreji su po ulicama Istanbula i Ankare bili prinuđeni da se, iz razloga bezbednosti, predstavljaju kao Španci, na primer ili da svoje tradicionalne jevrejske kapice sakrivaju ispod kačketa za bezbol.

Tviter, Fejsbuk i Instagram su za samo nekoliko nedelja u Turskoj generisali toliki intenzitet i bogatstvo različitih oblika antisemitizma, da ih se ni Gebelsova propagandna mašinerija ne bi postidela.

Tako je, na primer, članak u turskoj štampi o radu na razvoju vakcine u Izraelu bio praćen komentarima uobičajenim za sve teorije zavere: pošto su oni proizveli virus, logično je da prvi pronađu i vakcinu.

Turska, naravno, predstavlja sredinu specifičnu po mnogo čemu: obnovljenom islamskom fundamentalizmu u društvu, vekovima starim verskim podelama, inherentnom nestabilnošću politike u poslednje dve decenije. Zbog toga je Turska bilo pogodno tle za ovaj fenomen: kao kod svakog drugog događaja koji je teško racionalno razumeti, običan čovek bi pojurio za nagonom krda i kratkim, brzim i jednostavnim odgovorima. To je uvek mnogo lakše od strpljive i sofisticirane naučne, političke ili sociološke analize.

Međutim, kao i u drugim fobijama u drugim društvima – setimo se samo islamofobije u Velikoj Britaniji sa početka ovog teksta – ni u Turskoj se antisemitizam uzrokovan pandemijom nije zadržao duže vreme. Činjenica da se virus širio celim svetom bez razlike, i da nijedna zemlja nije bila pošteđena njegovih posledica, otežala je i da se bilo koja od njih proglasi posebnim krivcem za nju. Posle izvesnog vremena, i turski antisemitizam se vratio tamo gde je bio i pre korone: na margine društva.

Jevrejska zajednica u Turskoj je mala: po poslednjem popisu, imala je oko petnaest hiljada pripadnika i Erdoganov režim je često navodi kao argument da u zemlji postoji verska tolerancija. Ali daleko od toga da je bila i jedina meta ksenofobije u vreme pandemije: istanbulska policija je, na primer, imala slučaj čoveka privedenog zbog pokušaja izazivanja požara u Jermenskoj pravoslavnoj crkvi – bio je, naime, ubeđen da su – od svih naroda na Zemlji – baš Jermeni napravili pakleni plan i započeli pandemiju korone!

***

Međutim, žrtvena jagnjad korone nisu samo manjinske rasne, verske ili etničke grupe – bili to muslimani, Jevreji, Kinezi, ili neki drugi – nego i svi oni koji se, iz bilo kog razloga, nekad čak i simbolički, doživljavaju kao protivnici dominantnih populističkih narativa. Samo u prvom kvartalu ove godine, glasine, stigmatizacije i teorije zavere – povezane sa korona virusom – zabeležene su na čak dvadeset pet jezika, u osamdeset sedam zemalja sveta.

Uzorak – koji je obuhvatio 2.311 pojedinačnih izveštaja – pomogao je analitičarima da precizno definišu ove pojmove.

Glasina je “svaka nepotvrđena informacija ili tvrdnja, bez kredibilnog izvora, za koju se posle provere može utvrditi da li je tačna, zasnovana na nekim tačnim elementima ali suštinski izmenjena (fabrikovana), tačna ali irelevantna ili potpuno izmišljena (lažna)”. Glasine su, na primer, tvrdnje: “kokošja jaja su zatrovana korona virusom”; “pijenje izbeljivača za rublje ubija virus”.

Stigma je “diskriminacija, osuda ili omalovažavanje grupe ljudi”; na primer, izjava “svaka zarazna bolest je uvek potekla iz Kine” je stigma.

Konačno, teorija zavere je “verovanje da pojedinac ili grupa ljudi tajno rade da bi ostvarili neke zle i opasne ciljeve”, na primer tvrdnja: “korona virus je biološko oružje koje su razvili Bil i Melinda Gejts da bi olakšali prodaju vakcina” je primer teorije zavere.

Videli smo da, u identifikaciji grupe kao neprijatelja – pa samim tim i u njenom označavanju kao potencijalnog žrtvenog jagnjeta – ključnu ulogu igraju različiti narativi stigmatizacije: od onih drevnih (Jevreji koji su trovali bunare bakterijom kuge) do sasvim modernih (korona virus je veštački proizveden u američkim/kineskim/izraelskim vojnim laboratorijama).

Međutim, za označavanje pojedinca kao žrtvenog jagnjeta presudne su različite teorije zavera: otkada je dr Antoni Fauči, koji vodi Radnu grupu za korona virus Bele kuće – ušao u javne polemike sa Donaldom Trampom, dobio je više pretnji smrću, i morala je da mu bude dodeljena policijska zaštita; pretnje smrću upućene su i trima odraslim ćerkama doktora Faučija, koje žive u tri različita grada u SAD – što svedoči o pažljivo pripremanoj akciji zastrašivanja. Doktor Fauči vodi Nacionalni institut za alergijske i infektivne bolesti SAD  još od 1984. godine i o ovim pitanjima je dosad savetovao šest američkih predsednika; sada se, po prvi put, dogodilo da je njegov život ugrožen. Koliko je to posledica razmimoilaženja u stavovima sa predsednikom SAD – koga njegovi simpatizeri, i u Americi i izvan nje, posmatraju više kao vođu neke opskurne verske sekte a ne kao državnog službenika koji radi javan posao – a koliko opšte histerije i mržnje protiv nauke koja je u Americi počela da se razvija još znatno pre ove poslednje pandemije, ne znamo. Ako ta dva razloga, zapravo, nisu jedan te isti?

I dok su stigme opasne za grupe, a teorije zavere za pojedince, šta običnog čoveka čini žrtvenim jagnjetom? Naravno, glasine – i to one u koje sam poveruje. Glasine se, naime, često maskiraju, tako da na prvi pogled izgledaju kao kredibilni zdravstveni saveti ili strategije kontrole bolesti, i mogu da imaju jako ozbiljne posledice ako ih oni do kojih dođu prihvate zdravo za gotovo i daju im prednost u odnosu na informacije i savete pravih zdravstvenih institucija. Tako je, na primer, na širokom delu sveta jedno vreme cirkulisao mit da se pijenjem alkohola visoke koncentracije (metanol) organizam iznutra dezinfikuje – čime se ubija virus. Samo u prva tri meseca ove godine, ova glasina je koštala života osamsto ljudi u dvadesetak zemalja; skoro šest hiljada je moralno da bude hospitalizovano na duže ili kraće vreme; šezdeset je ostalo trajno slepo.

A izvesni Mark Grenon, nadbiskup samoproglašene “Crkve drugog postanja” sa Floride uhapšen je pre dva dana u Kolumbiji, po američkoj poternici. Mark i njegova dva sina razvili su svoj mali biznis i u SAD prodavali izbeljivač za rublje kao “čudotvorni mineralni božji lek za korona virus”, sa sve zvaničnom potvrdom “nadbiskupa Grenona”.

Posledica Grenonove terapije je da se sedmoro Amerikanaca, njegovih vernika i pacijenata istovremeno, susrelo sa svojim Tvorcem pre nego što bi inače za to došao sudnji čas. Tako su, verovatno o istom trošku, saznali da su i lek koji su pili i crkva u koju su išli bili lažni; prava u ovoj priči bila su jedino žrtvena jagnjad – oni sami.

Dnevnik godine korone (12): nove percepcije vremena

“Ali šta je sećanje koga se ne sećamo? Ili, u stvari, da pođemo još dalje. Ne sećamo se upamćenog iz poslednjih trideset godina; ali potpuno smo u tome ogrezli; zašto se onda zaustaviti na tih trideset godina, zašto ne produžiti i dalje od rođenja ovaj dosadašnji život?”

(Marsel Prust, “U potrazi za izgubljenim vremenom”)

 

Albert Ajnštajn je jednom napisao: “Ljudi kao mi, koji veruju u fiziku, znaju da je razlika između prošlosti, sadašnjosti i budućnosti samo jedna tvrdoglavo otporna iluzija.”

Zaista, čak i mi koji se ne bavimo fizikom, znamo onaj osećaj kada nam vreme, zavisno od raznih okolnosti i u raznim situacijama, prolazi sasvim različitim brzinama.

Početkom prošlog veka, francuski list Figaro objavio je na naslovnoj strani “Osnivački manifest futurizma”, esej radikalnog italijanskog filozofa i tehnofila, Filipa Tomaza Marinetija. U njemu je autor najavio uspon tehnologije, mehanizovanog transporta, eru pronalazaka i inovacija, kao ključni koncept koji će dvadeseti vek razlikovati od prethodnih. Oko sto godina kasnije, Fransoa Hartog, francuski istoričar, objavio je knjigu “Režimi istoriciteta: prezentizam i iskustva vremena“. Sa distance od sto godina, ispostavilo se da je Marinetijevo proročanstvo o tehnološkom napretku bilo opravdano; ali, naša očekivanja da će on sam po sebi doneti bržu budućnost, nisu.

Naprotiv, bar po Hartogu, mi smo danas svedoci jednog novog fenomena: prezentizma, ili večite sadašnjosti, koja se stalno ciklično ponavlja:

“Prezentizam je osećaj da postoji samo sadašnjost, sadašnjost koju karakteriše tiranija trenutka, večita pokretna traka sadašnjice koja se nikada neće završiti.”

Kako je pandemija korona virusa uticala na naše shvatanje i osećaj vremena? Da li nam pesak kroz peščani sat sada curi brže ili sporije nego u normalnim vremenima? Postoji li, uopšte, neka budućnost i gde se ona nalazi?

***

Zaista, zar se – u nekom od brojnih video-konferencijskih razgovora koje smo imali u vreme policijskog časa, ali čak i sada kada su oni završeni – nismo ponekad zapitali u kom danu u nedelji se nalazimo? Zar nismo, suočeni sa ovim vanserijskim egzistencijalnim izazovom – u kojem je jedan mali, nevidljivi stvor, virus, često činio onu presudnu razliku između života i smrti, između hlada neke plaže i hladnoće mrtvačnice – često pomislili kako bi bilo najbolje sačuvati bar status kvo? Zar nismo poželeli da zamrznemo vreme, dok se ne desi ono, toliko željeno, oslobođenje, dok opsada virusa ne prestane?

Sa prvim ograničenjima kretanja, ovog proleća, veći deo čovečanstva našao se u nekoj vrsti suspendovanog vremena. Zaista, to je bio svojevrstan prinudni, vansudski, svetski, kućni pritvor za veći deo čovečanstva. Čoveku koji se nalazi u njemu – kao što to svaki profesionalni robijaš dobro zna – dani objektivno prolaze, ali se njemu subjektivno čini kao da su se oni zaustavili i da sve vreme živi u jednom danu koji se ponavlja.

Istovremeno, zahvaljujući internetu, mogli smo da budemo prisutni bilo gde na svetu: u muzejima, pozorištima i bioskopima; među starim fotografijama iz prošlosti; sa prijateljima, ma gde oni bili; na fudbalskim utakmicama; u bibliotekama; i u našim školskim učionicama ili kancelarijama, naravno. Ovo iskustvo je – da citiramo Hartoga – bilo, u fundamentalnom smislu, prezentističko: ono je bilo trenutno, istovremeno, i varljivo; čitav fenomen je, za stotine miliona ljudi, bio transformativan. Hoćemo li uopšte poželeti da se iz virtuelnog vratimo u realni svet?

Ako je ova prva, površinska, percepcija i bila prezentistička, iza nje su sledile i neke druge, dublje: već neko vreme pre pandemije, rastući broj ljudi u svetu postajao je svestan dugoročnih posledica koje sa sobom nosi ta mahnita, gotovo narkomanska, potreba za trenutnim nadražajem, za instantnim zadovoljenjem želje da se negde bude prisutan, te želje koja se onda beskonačno ponavlja. I stvarno je, često kao znak kulturne pobune protiv takvog instant sveta, mnogo ljudi počelo da gradi kulturu sporosti i uživa u njenim malim ritualima: u kasnom ustajanju, sporim obrocima, beskrajnjim šetnjama, čitanju nekih drugih knjiga osim priručnika za nešto, ćaskanju… Izgubljeno vreme je, paradoksalno, postajalo najkvalitetnije iskorišćeno vreme. Za poklonike kulture sporosti pandemija, svim svojim ograničenjima i izolacijama uprkos, došla kao mali, gotovo bogom dan, poklon: ne, ne mora se ništa učiniti odmah, i po svaku cenu; šta god radili danas, sutra je novi dan.

Na izvestan način, novo osećanje vremena proteglo se i na naša razmišljanja o prošlosti i budućnosti: ovo je prvi put da se čovečanstvo u našoj generaciji suočilo sa zdravstvenim rizikom takvog geografskog obima – praktično, planetarnih dimenzija. Za razliku od ranijih epidemija i pandemija, korona virus jeste posledica duboko poremećenih odnosa između čovečanstva i prirode; aktivno smanjujući biodiverzitet prirode, ljudska vrsta je postala nova geološka snaga planete. Jednog dana će, možda, upravo ovu 2020. godinu, neki istoričari budućnosti označiti kao godinu u kojoj je počela nova era – Antropocen?

Ali, već sada smo otkrili da smo samo jedna od hiljada životinjskih vrsta na Zemlji, i to – uprkos tome što smo jedina koja raspolaže svešću o sebi – ne nužno i ona najjača ili najizdržljivija. Zavisno od tokova kretanja virusa i brzine i veštine našeg odgovora na njega, ne samo naši pogledi na moderni svet, naše vizije progresa i gospodarenja tokovima prirode, nego i onaj fizički, materijalni svet u kojem će živeti naši potomci, mogu biti jako drugačiji od onoga kako smo ih zamišljali do juče. Taj radikalno novi utisak: da živimo u prelomnom vremenu, da smo svedoci događaja koji su, možda, neponovljivi i da se jučerašnji svet više nikako ne može vratiti onakav kakav je bio – sve je to zajedno treća važna promena u našoj percepciji vremena koju nam je donela pandemija.

***

Ta svest o prelomnom vremenu uticala je i na naša kolektivna shvatanja, i doživljavanja, mnogih drugih društvenih fenomena i autoriteta, koje dosad nismo ni pomišljali da osporavamo. Uzmimo, na primer, nauku: na samom početku pandemije, veći deo sveta bio je jedinstven u stavu da je ovo kriza u kojoj nauka treba da ima presudnu ulogu, da je nauka naša vojska koju smo opremali, vežbali i gradili baš za ovakve siutacije, i da je naučna poruka ona koja će se – zbog svoje vrednosne nepristrasnosti – najlakše prihvatiti u javnosti.

I većina svetskih vlada prihvatala je – često uz nerazumevanje, ponekad uz otužnu patetiku, ponekad uz gunđanje, svejedno, ali je prihvatala – naučne savete. Međutim, to shvatanje je bilo, opet, oročeno vremenom: ni apsolutno poverenje u nauku, u svetu nestrpljivom da mu se što pre – ako je moguće, već sutra ujutro – vrati onaj isti život kojim je živeo do juče, a da sve ovo zaboravi kao što se zaboravlja ružan san – nije moglo da traje beskonačno. Jednostavno, vreme koje je potrebno nauci da sagleda neki problem i onda nađe efikasno rešenje za njega, mnogo je duže od vremena kojim se meri strpljenje frustriranog, uplašenog i ranjivog čovečanstva.

Način na koji su mediji u celom svetu uvukli nauku u njihove dnevne, najčešće jako banalne, rasprave o pandemiji nije nimalo pomogao: razni naučnici su, na raznim televizijama, govorili razne stvari; pristup sasvim u skladu sa osnovnim postulatima metoda naučnog dokazivanja – iz teze i antiteze proizilazi sinteza – ali nerazumljiv i zastrašujući za laika, uvek željnog jednostavnih i apsolutnih istina. Sa svakim novim odgovorom – nekog doktora, na neko pitanje, na nekoj televiziji, negde u svetu – koji je počinjao rečima “Mi ne znamo…” rušila bi se po jedna cigla sa kule od slonovače u koju je evropski malograđanin bio smestio nauku. Temelje te kule počinjala je da ruši močvara glasina, lažnih vesti, panike, trivijalnih detalja, teorija zavera…

Sa vremenom, a naročito sa pojavom drugog talasa pandemije, početkom leta, ovaj igrokaz je već postajao naporan za milione ljudi u Evropi: ideja da ne postoje konačni odgovori, da nauka može da napravi i poneku grešku, ili jednostavno da ćemo, barem nek vreme, morati da živimo u neizvesnosti, izazvala je veliku zabrinutost.

I na ovom mestu dolazimo do tačke na kojoj će se, vreme nauke i vreme vlasti, u jednoj tački u budućnosti, neminovno ukrstiti: oba ta vremena, u svojim trajektorijama čiji kraj još uvek ne vidimo, ali pod zajedničkim pritiskom da budu brža od vremena virusa.

U međivremenu, dok se ta tačka ne dostigne, i vreme vlasti – politika – ostaće zarobljenik onog istog Hartogovog prezentizma: političari će svojim biračima govoriti ono što i jedni i drugi najviše vole, prvi da pričaju a drugi da slušaju – ružičastu sliku budućnosti. Kao fatamorgana u pustinji – ona oaza koja se stalno izmiče pred očima umornog i žednog putnika – i ova slika srećnog sveta izlečenog od korone stalno će se izmicati konzumentu prezentističke terapije.

Ali, kao vilin konjic, i svaka takva pričica – o novim lekovima, čudotvornim vakcinama, hiljadama respiratora koji čekaju u nekim skladištima – bila je i stvorena da bi živela samo jedan dan, ponekad čak ni toliko: neko od političara će napisati neki tvit, neko će mu na to odgovoriti ili neće, i već sa narednim tvitom većina će zaboraviti o čemu se uopšte i radilo, samo kod nekolicine će ostati neko nejasno, bledo sećanje, tek jedna od sličica u kaleidoskopu.

Takav svet, u kojem nema ni vremena ni potrebe za kartezijansku refleksiju i analizu, već su bitne jedino trenutne reakcije (političari su, kažu, prostitutke plaćene lajkovima) i površne emocije – jeste svet u kojem se raspala struktura vremena, one zamišljene linije koja u nultoj tački – sadašnjosti – odvaja našu budućnost od naše prošlosti. Linija je, konačno i neopozivo, implodirala, sve tačke vremena, bivše i buduće, spojile su se u jednoj – onoj nultoj – koja se sa svakim novim trenutkom ponavlja, u istom bezvremenom ništavilu u kojem je bila i u prethodnom trenutku ili će biti u budućem.

U tom ništavilu nema mesta ni za šta drugo, osim za manihejsku opsesiju pobednicima i pobeđenima: pobednici su svi oni koji uspevaju da nametnu svoj narativ kao dominantan; pobeđeni svi oni drugi, koji su taj narativ prihvatili, dobrovoljno ili prinudno, sasvim svejedno. Pobeđeni su oni koji od života imaju samo sadašnjost, koji su ostali zarobljeni u nultoj tački, prinuđeni da žive od danas do sutra: mladi ljudi bez posla, migranti bez prošlosti, stari ljudi bez budućnosti, sve ranjive društvene grupe.

Kako je Sartr napisao u svojoj drami “Đavo i gospod Bog”:

“Mislite li da ja brojim dane? Postoji samo jedan dan koji nam je ostao, koji uvek počinje ponovo. Dat nam je u zoru i oduzet sa sumrakom.”

Dnevnik godine korone (11): duhovni čuvari – zdrav razum i teorije zavera

“Rat je zona neizvesnosti; tri četvrtine faktora na kojima se zasnivaju odluke donete u ratu prekrivene su maglom, veće ili manje neizvesnosti. Potrebni su osećaj za zaključivanje i kvalitetni podaci da bi se namirisala istina.”

Ako je čovečanstvo danas u ratu sa virusom, (kako mnogi političari, novinari i poneki pisac danas vole da kažu), onda sve što se poslednjih meseci povodom tog rata valja svetom – sve različite priče i glasine, po pravilu izmišljene, negde samo u najvažnijim delovima a negde čak potpuno – najbolje može da se opiše ovom metaforom pruskog vojnog teoretičara Karla fon Klauzevica o “magli rata”.

Svaka kriza, a zdravstvena posebno, stvara intenzivne emocije koje, ako traju dovoljno dugo, evoluiraju u trajna osećanja nesigurnosti i neizvesnosti. To je stanje u kojem je postmoderni čovek najranjiviji i najpodložniji raznim manipulacijama. Njegova nesigurnost u korene sopstvenog identiteta (religiju, tradiciju, nauku, istoriju), njegove olake i česte oscilacije između filozofskih i etičkih ekstrema, nepoverenje prema institucijama i izvorima klasičnog znanja – sve to ga čini ga lakom metom za razne vrste lažnih proroka, pseudofilozofa i drugih intelektualnih egzibicionista.

Svakako, ovaj fenomen nije nov: na jedan ili drugi način, u većoj ili manjoj meri, mi njegove korene možemo da uočimo i pratimo već od početka dvadeset prvog veka, na raznim tačkama na kojima se zavodljivi iracionalizam Postmoderne sukobljavao sa racionalnim umom, glavnim nasleđem dvadesetog veka: na histeričnom pokretu protiv vakcina, šašavim pričicama o Zemlji kao ravnoj ploči, mračnim pokušajima relativizacije fašizma, paranoičnim idejama o “svetskoj vladi”, procvatu teorija o masonima, iluminatima, rozenkrojcerima, crnom plemstvu i drugim tajnim društvima koja, eto, vladaju svetom.

Međutim, činjenica je da je pandemija korona virusa, koja nam se desila ove godine, u sav taj svet okultnog, natprirodnog i mističnog unela jedan novi kvalitet. Zdravstvena kriza, s obzirom da je svakodnedno pogađala fundamente našeg bazičnog osećanja sigurnosti, delovala je kao veliki amplifikator koji je sve ranije teorije zavere učinio stvarnijim u našoj svesti: priče o farmakomafiji, vakcinama, 5G mrežama, “odabranoj milijardi” koja će preživeti apokalipsu korone, zlim bogatašima – sav taj srednjovekovni danse macabre, koji je već decenijama vegetira na društvenim i kulturnim marginama našeg sveta, sada se odjednom pomerio u njegov centar.

Svaki pedalj koji prepušta nauka osvajaju mistika i praznoverje; svaka slika mrtvačkog kovčega, od Kine, preko Italije, do SAD i Brazila pojačava utisak o neminovnom, i vrlo skorom, smaku sveta; svaka racionalna mera zdravstvene zaštite i preventive predstavlja novi povod za širenje panike. Korona virus je, dakle, formirao savršeni pejzaž u kojem svako može da kaže bilo šta, i da pri tome polaže pravo da mu se – slobode mišljenja radi – mora verovati na reč, bez obaveze da iznese bilo koji dokaz za svoje tvrdnje.

Kao što je u Manovom “Čarobnom bregu” sanatorijum iznad Davosa izvanredna fiktivna scenografija za večni sukob humanizma i nihilizma, tako je i naš svet zahvaćen koronom izvanredna scenografija za isti taj sukob. I kao što se Manovi Setembrini i Nafta bore za dušu glavnog junaka Hansa Kastorpa, tako se i današnji protagonisti bore za naše duše. Očigledno, Manova filozofija vremena se ponovila – skoro čitav jedan vek nakon što je napisao svoj roman.

***

Kakve su bile naše kolektivne mentalne reakcije na pandemiju? Najpre, one su bile jako različite: kretale su se od kategoričnih deklaracija i patetičnih apela, preko jeftinih fraza (“predaja nije opcija”) i trivijalnih oksimorona (“više ništa neće biti isto”) sve do žestokih optužbi u kojima su se prelamali svi naši, nasleđeni, stereotipi i frustracije.

Međutim, sve te reakcije su imale i nešto zajedničko: neobičan prezir prema strašnoj jednostavnosti i odsustvu novine u sadašnjoj epidemijskoj situaciji.

Čovek Postmoderne je bio ili nepotrebno servilan prema vlastima (koje, u stvari, rade samo ono na šta ih je prinudila priroda fenomena); ili govori o planeti i njenoj mistici, (što nimalo ne pomaže); ili objavljuje početak epohalne revolucije (mada nije jasno kakve veze ona ima sa suzbijanjem virusa); ili tone u pesimizam kraja sveta; ili očajava nad tim što „najpre misli na sebe“ (zlatno pravilo savremene ideologije, nije ni od kakve pomoći i ponekad je saveznik beskrajnog nastavljanja zla).

Pandemija svuda, kako se izrazio francuski filozof Alen Badju, “rasplinjava urođenu aktivnost razuma” i gura ljude u intelektualno žalosne sfere – misticizam, izmišljotine, molitve, proročanstva i kletve – reakcije tipične za Srednji vek kad je kuga harala svetom.

Sve zarazne bolesti, pa i ova, uvek su idealan narativ da se oko njega ispletu čitave mreže različitih dezinformacija i teorija zavera – iz jednostavnog razloga što najveći broj nas nismo ni epidemiolozi ni lekari uopšte pa nemamo neophodna stručna znanja kojima bismo (pr)ocenjivali tuđe iskaze o ovom fenomenu. Tačno, često nas šokira (ponekad i nasmeje) kako ljudi koji takođe nemaju ta znanja u medijima i na društvenim mrežama iznose svoje sudove o raznim stručnim pitanjima, ali nemamo volje da oko toga sa njima ulazimo u polemike, čak i kada osnovano sumnjamo da nisu u pravu.

U celini, svi mi koji proživljavamo pandemiju korona virusa i o medicinskim detaljima imamo samo površna, laička, znanja, preživljavamo i jednu drugu pandemiju – onu lažnih vesti o koroni – svojevrsnu pandemiju u pandemiji. Ova druga pandemija, ponekad nazvana infodemijom, dodatno je pojačana okolnostima u kojima se širi: mesecima smo se svi nalazili u prinudnoj izolaciji, i ta pasivnost – koja je već odnela veliki danak po ekonomiju, na primer – odnela je i psihološki danak po nas; ona je predstavljala perfektno okruženje u kojem su razni hohštapleri, lekari sumnjivih biografija, lažni proroci, pseudo-novinari, influenseri društvenih mreža, relativno lako, mogli da prenose različite lažne vesti i šire teorije zavera.

Ako sad krenemo da ljuštimo tu glavicu luka, do čega ćemo sve doći?

***

Na samoj površini srećemo različite političke spletke, čiji su motivi duboko ukorenjeni u ratovima za prevlast nad svetskim javnim mnenjem. Setimo se ironičnog saveta Emanuela Rama (svojevremeno šefa kabineta Baraka Obame) svetskim političarima: “Nikada ne želite da propustite priliku za dezinformaciju koju pruža ozbiljna kriza.” Jer, u ozbiljnim krizama ne samo da su građani i javnost zbunjeni, nego i vlade lutaju u svojim pokušajima da na krizu odgovore, postoji čitavo mnoštvo raznih teorija koje se nadmeću, nepotvrđenih činjeničnih navoda, lokalnih glasina… Šta je bolje za jedan dobar propagandni rat od haosa? Šta je bolje za jedan dobar haos od propagandnog rata?

Tako su, na primer, kineske diplomate, zdravstveni zvaničnici i propagandni portali, od marta 2020. godine, uporno tvrdili kako je virus proizveden u vojnim laboratorijama u SAD i potom tajno prebačen u Kinu preko specijalnih špijunskih timova. Sa druge strane, administracija Donalda Trampa je razvila niz vrlo sličnih teorija zavere, sa jedinom razlikom što je, kao krivca za namerno širenje virusa, označila kinesku vladu a sam virus “kineskim virusom”.

U verodostojnost ovih hipoteza, naravno, ne veruje niko: ne samo ozbiljni eksperti ili nepristrasni posmatrači, već ni sami učesnici ovog propagandnog rata. One, uostalom, od samog početka nisu ni bile projektovane kao ozbiljne teorije već kao slučajne, banalne i površne improvizacije, uvek dobrodošle za izgradnju paralelnih narativa; kao nešto privremeno i varljivo, nešto čiji je vek trajanja, otprilike, isti kao i vreme pamćenja konferencije za štampu, tabloidnog teksta ili tvita u kojem su objavljene.

Propagandni rat između Zapada i Rusije je nešto sofisticiraniji: ovde niko nikoga ne optužuje da je proizveo virus (dakle, za biološki rat), kao u kineskom slučaju, ali sa obe strane pršte optužbe za propagandni rat: tako se, na internet portalima sa kojih je još 2016. širena propaganda oko Brexita ili Trampove kampanje, sada pojavila lažna vest o navodnom velikom broju slučajeva korona virusa među NATO trupama stacioniranim na Baltiku; potom, lažna vest o tome kako je britanski premijer Boris Džonson na respiratoru (u vreme dok se on nalazio na običnom bolničkom tretmanu); konačno, lažno pismo generalnog sekretara NATO, Jensa Stoltenberga, urađeno u fotošopu, u kojem se daju “instrukcije” za hitno povlačenje trupa Alijanse iz Litvanije (navodno, zato što je pandemija korona virusa u toj zemlji izašla izvan kontrole), itd.

Sve ove lažne vesti, jednom objavljene na internetu, bez obzira koliko su portali na kojima je to učinjeno nepouzdani (a ponekad i osnovani samo u te svrhe) posle bivaju preuzete, najpre od institucija bliskih ruskim vlastima (npr. Fond strateške kulture), potom od tabloida na Zapadu, da bi konačno postale “hrana” za veliki broj anonimnih naloga na društvenim mrežama (tzv. botova i trolova) preko kojih se oblikuje javno mnenje. Ako se unošenje novca, stečenog kriminalnim radnjama, u legalne tokove, već decenijama, kolokvijalno zove pranjem novca, kako bismo onda nazvali unošenje lažnih vesti sa opskurnih portala u mejnstrim nosače informacija? Pa, pranjem vesti.

Prema jednom američkom obaveštajnom izveštaju, samo u periodu od kraja maja do početka jula 2020. godine, oko 150 tekstova na temu pandemije korona virusa, pojavilo se na različitim internet portalima u SAD za koje postoje više ili manje pouzdane indicije da su bliski državnim strukturama Ruske federacije.

Ciljevi ruske korona kampanje su različiti od ciljeva američke ili kineske: ovde se ne radi o uzajamnom prebacivanju odgovornosti za “proizvodnju” virusa, već o širenju i podsticanju sumnje, neverice i beznađa u javnom mnenju zapadnih demokratija da su njihovi sistemi, vlade i lideri sposobni da se nose sa ovako ozbiljnim globalnim izazovom, da su mu uopšte dorasli. Željena posledica je očigledna: da se već postojeće podele u zapadnim društvima prodube, da se ona uvuku u beskrajne unutrašnje konflikte, i time oslabi njihov položaj kao igrača na svetskoj sceni. Otprilike, to je modus operandi gotovo identičan onome koji i zapadna propaganda, već najmanje jednu deceniju, širi o Putinovoj Rusiji.

***

Ali, ispod ove trivijalne površine susrećemo se sa drugim nivoom lažnih vesti: onim koji se ne oslanja toliko na očiglednu ideologiju ili geopolitiku, koliko na one duboke i iracionalne strahove savremenog čoveka. Takve su, na primer, teorije o izmišljenom virusu (korona virus uopšte ne postoji, nego je spin, proizveden da bi nametnuo “globalističko viđenje sveta”) ili o uzročno-posledičnoj vezi između 5G mreže i korona virusa. Sve one se zasnivaju na dve, međusobno kontradiktorne, tvrdnje: prva je da je korona virus, u stvari, veštački proizvedena (u nekim varijantama: izmišljena) pandemija, sa ciljem da se (u toku trajanja mera izolacije) postavi infrastruktura neophodna za funkcionisanje 5G mreže; druga je da takozvano “zračenje” 5G mreže širi virus.

Nijedno naučno obrazloženje (ni iz domena fizike zračenja, ni iz domena virusologije) nije moglo da razuveri one koji su od početka verovali u ovu teoriju zavera: samo u Velikoj Britaniji u tri meseca 2020. godine zabeleženo je preko dve stotine napada na različite objekte za koje su napadači verovali da služe funkcionisanju 5G mreže (najčešće, oni to uopšte nisu bili) i preko osamdeset fizičkih napada na telekomunikacione tehničare. Šesnaest telekomunikacionih objekata je spaljeno u Holandiji; slični napadi su zabeleženi i u Irskoj, Belgiji i na Kipru.

Za mnoge učesnike ove kampanje, glavni motiv, međutim, nije ni zdravstveni, ni ideološki, ni politički, ni finansijski; naprosto, kao što je u mnogim delovima srednjovekovne Evrope bilo moderno verovati da mačke prenose kugu (pa su u flandrijskom gradu Ipru vekovima bacali žive mačke sa gradskog tornja, verujući da će ih taj ritual sačuvati od zaraze), tako je u mnogim delovima današnje Evrope moderno verovati da 5G mreža prenosi koronu (pa će ih spaljivanje baznih stanica sačuvati od zaraze).

Ovaj duh vremena, koji redovno prati razne apokaliptične situacije, magnetski privlači ljude željne popularnosti, retvita i lajkova; preko 20% sadržaja na društvenim mrežavama u kojima se širi histerija protiv 5G mreža potiče od javnih ličnosti: političara, glumaca, novinara, pevača, raznih influensera. Jer, uvek se više popularnosti dobije na nekoj neverovatnoj priči, nego na onoj logičnoj. Za Okamovu oštricu, svet Postmoderne je ionako ubeđen da je neka nova vrsta brijača…

Kao što je Karl Marks, sa prezirom, govorio o lumpenproletarijatu – podklasi koja ne razmišlja, suviše obuzetoj preživljavanjem u čistilištu koje je predstavljala industrijska revolucija sredine devetnaestog veka – tako i lumpenproletarijat Postmoderne danas predstavlja podklasu koja ne razmišlja, suviše obuzeta čistilištem koje predstavljaju teorije zavera. Samo što je, za razliku od onog Marksovog, naš današnji lumpenproletarijat ubeđen da će, baš rušenjem baznih stanica 5G mreže, sprovesti svetsku revoluciju.

A istina je, naravno, sasvim drugačija i mnogo manje vesela i herojska – naročito u vreme pandemije. U vreme kada su, u većini evropskih zemalja, zbog pandemije bile zabranjene posete bolnicama i staračkim domovima, a njihovi korisnici na raspolaganju za kontakte sa svojim porodicama imali samo internet, video pozive i mobilnu telefoniju, mnogima od njih je i to bilo uskraćeno – nekima, na žalost, i onaj poslednji poziv – jer su sistemi veza padali, zbog upornog uništavanja telekomunikacione infrastrukture oko objekata gde su se nalazili.

Antiglobalizam se, u ovom slučaju, manifestovao kao eklatantan oblik anti-modernosti, straha od naučnih dostignuća i mržnje prema tehnološkom napretku. U okruženju pandemije, dva tradicionalna razloga za podozrenje: vakcine i telekomunikacije, u svesti primitivnog čoveka, spojili su se u jedinstveni predmet mržnje i povod za agresiju.

***

Ako bismo pokušali da izvedemo najmanji zajednički sadržalac svih teorija zavere koje su se, od početka ove godine, pojavile u vezi korona virusa, on bi imao nekoliko bitnih karakteristika.

Prvo, teoretičari zavera se lako prepoznaju po svojim kontradiktornim tvrdnjama: oni su toliko opsednuti paranojom da “zvanična verzija” mora da bude pogrešna (zapravo, da je ona uvek posledica zlokobnog plana nekih mračnih sila) da ni najmanje ne vode računa ako je njihov sopstveni sistem uverenja sam sa sa sobom kontradiktoran. U toku pandemije, na primer, pojavili su se video-klipovi u kojima se tvrdilo kako je korona virus stigao iz laboratorije u Vuhanu u Kini, a isto tako i da je on u naš organizam već ranije stigao (navodno, “u prethodnim vakcinacijama”) i da se aktivira nošenjem maski. Na društvenim mrežama u Srbiji, isti protivnici navodne “duboke države” tvrdili su kako je korona virus izmišljena opasnost (jer “ljudi mnogo više umiru iz drugih razloga, a za to nikoga nije briga”) ali i kako 5G mreža mobilne telefonije “služi za širenje virusa”. Očigledno je da se radi o iskazima od kojih najmanje jedan ne može da bude tačan, ali teoretičari zavere svoj uticaj na javno mnenje grade upravo na takvim paradoksima: istinitost njihovih iskaza ne sme da se proverava, u nju mora da se veruje – a uvek je najlakše poverovati u neverovatno.

Drugo: teorije zavere se mogu lako prepoznati po tome što preterano sumnjaju u tzv. zvaničnu verziju. Intelektualac (i to je njegova differentia specifica) uvek razmišlja kartezijanski, i svaku teoriju podvrgava kritičkoj analizi, tako što empirijske dokaze kojima raspolaže analizira naučnim metodama koji su mu dostupni. Međutim, teoretičar zavere preteruje u tome: on dovodi u pitanje i tzv. opštepoznate činjenice (one koje, inače, razuman svet ne dokazuje: znamo da Sunce izlazi na istoku našeg horizonta) dok naučne dokaze koji ne odgovaraju njegovim teorijama olako proglašava za lažne. U pandemiji korona virusa omiljeni metod teoretičara zavere bio je da zvanične podatke o broju zaraženih (ili umrlih) iz onih zemalja koje im se (iz ma kog razloga) nisu sviđale, tretiraju kao “propagandu”; sasvim je nebitno da li je u pitanju bila Kina, Amerika, Rusija, Srbija ili Iran. Međutim, ovaj pristup vodi teoretičara zavere u tzv. “zečju rupu”: ako je “zvanična verzija” aksiomatski pogrešna, onda svaka naučna organizacija koja objavljuje istraživanja koja su konzistentna sa tom verzijom mora biti deo “mega zavere”. U slučaju korona virusa to su bile i Svetska zdravstvena organizacija, američki Centar za kontrolu i prevenciju zaraza, velike farmaceutske kompanije, ministarstva zdravlja mnogih zemalja (čak i onih koje, inače, nisu saveznice jedne drugih), ugledni epidemiolozi, i tako dalje. U osnovi, za teoretičara zavere, svaka grupa, institucija ili pojedinac koji ima neko naučno, ili čak i šire stručno, znanje mora da bude deo velike zavere.

Treće: u teoriji zavere uvek se pretpostavlja da zaverenici moraju da imaju neke nečasne, zle motive. Ako teorija ne može odmah da ih objasni, to uvek pravda time što se radi o skrivenim (pa samim tim, i još nečasnijim) motivima. Sa pojavom korona virusa, širom sveta su se pojavile razne grupe (koje su ponekad imale sve karakteristike verskih sekti) koje su širile najraznovrsnije glasine: najčešća je bila ona da su tajanstveni zaverenici pripremili pažljivi plan da ubiju stotine hiljada ljudi širom sveta da bi ostvarili “milijarde dolara profita”. Ova teorija, naravno, i ne pokušava da objasni zašto bi smrt stotina hiljada ljudi bilo kome donela bilo kakav profit (u stvarnom životu, pandemija je svetskom kapitalizmu nanela hiljade milijardi dolara gubitka), a posebno ne zašto bi svet, zasnovan na konzumerizmu, imao interesa da broj svojih stanovnika (pa samim time i potrošača) svede na onu “zlatnu milijardu” iz katastrofičnih priča.

Četvrto: ponekad, kada su suočeni sa dovoljno jasnim i ubedljivim dokazima, teoretičari zavere su skloni da svoje početne hipoteze potpuno napuste; u skladu sa pravilima propagande, oni se na njih više ne vraćaju, niti vole kada ih, u debatama, podsećate na promenjena mišljenja – ali uprkos tome zadržavaju opšti zaključak da “nešto mora da je pogrešno” jer je “zvanična verzija” zasnovana na obmani. Tako, na primer, Miki Vilis, autor filma “Plandemic”, upitan da li on stvarno veruje da je korona virus veštački stvoren zbog profita (na šta nedvosmisleno ukazuje njegov uradak) kaže: “Da budem jasan, nemam pojma da li je namerno stvoren ili je prirodna pojava.” Jedino što zna, naravno, je da “nešto mora da bude pogrešno”, jer “sve je to isuviše sumnjivo”.

Peto: teoretičari zavere, takođe, vole da misle o sebi kao o žrtvama nekakvog organizovanog progona. Ta psihološka pozicija gradi se namerno, i strpljivo: ona im, naime, omogućava da, proročki, viktimizuju čitavu svetsku populaciju, kao žrtve velike obmane, koju šire masovni (“mejnstrim”) mediji, pa čak i obični ljudi (“nesvesni saučesnici”). Izgrađujući tako sopstveni lik kao (“hrabrih heroja koji se suprotstavljaju zlim zaverenicima”) teoretičari zavere opravdavaju, racionalizuju, sve svoje postupke, tako da oni ne podležu tradicionalnim zakonskim i moralnim ograničenjima (“sve je opravdano ako može da posluži protiv svetskih zlikovaca”).

Šesto: mišljenje teoretičara zavera je teško promeniti, jer su, po pravilu, njihove teorije samodovoljne. Postupak dokazivanje hipoteze se završava u zatvorenom krugu, u kojem nema mesta za činjenice koje od početka nisu “odabrane”. Čak i u onim slučajevima kada dokaza za neku tvrdnju uopšte nema, to je za njih dodatni dokaz zavere: naime, samo odsustvo dokaza je dokaz da su zaverenici savršeno zataškali svoj mračni posao, tako što su – uništili sve dokaze o tome.

Sedmo: teoretičari zavere svuda vide neki obrazac, model, uzročno-posledičnu vezu. Oni su stalno opsednuti povezivanjem različitih tačaka, crtanjem šema i traženjem skrivenih uzroka. Sasvim slučajne događaje tumače kao posledice zavere, koje su utkane u širi, globalni obrazac; sve te veze, naravno, imaju svoja skrivena, zlokobna, značenja. Na primer, činjenica da je američki Nacionalni institut za javno zdravlje finansirao neke projekte u Institutu za virusologiju u Vuhanu u Kini, u teorijama zavere se uzima kao ključni dokaz da je korona virus podmetnut iz Amerike, iako je laboratorija u Vuhanu bila samo jedan od više desetina međunarodnih partnera koji su već godinama sarađivali na projektu čiji je cilj bilo utvrđivanje rizika budućih virusa koji potiču iz divljih životinja.

***

Efikasan lek protiv korona virusa se, kao što znamo, i dalje traži. Ali, postoji li efikasan lek protiv teorija zavera?

Jedan pristup je, svakako, da se vakcinišemo protiv njih: isto kao što naše telo lekari, kroz vakcinu, namerno izlažu malim dozama virusa kako bi organizam sam razvio antitela koja će ga zaštititi od onog ozbiljnog virusa, tako i mi svoj um treba da namerno izložimo malim količinama teorija zavera, kako bismo ga osposobili da ubuduće sam prepozna tipične obrasce konspirativnog mišljenja i ne podlegne im.

Drugi pristup je razvoj tzv. kognitivnih moći kod čoveka, tako što ćemo ga ohrabrivati da razmišlja i zaključuje analitički.

Konačno, jedini efikasan lek protiv konspirativnog mišljenja je jedino kritičko mišljenje: ono koje uključuje zdrav, razuman, skepticizam u odnosu na svaku zvaničnu verziju, ali isto tako i prema svakoj alternativnoj verziji koja se nude u javnosti: i jedne i druge treba podvrgnuti kritičkom ispitivanju, polazeći od raspoloživih dokaza koje nude, primenom istih formalnologičkih metoda.

Razumevanje i raskrinkavanje tehnika teoretičara zavere je ključno za ovu intelektualnu vakcinaciju nas i svih onih sa kojima dolazimo u dodir. Tim kartezijanskim pristupom, mi sprečavamo ne samo eventualne mentalne posledice, nego i fizičke, čuvamo se od svih posledica svojih zabluda i lakovernosti, i to u ona najopasnija vremena, kada smo svi najranjiviji: u vremenima kriza i neizvesnosti.