Pet teškoća u pisanju istine (Bertold Breht)

Onaj ko danas namerava da se suprotstavi laži i neznanju i da piše istinu, mora da prevaziđe najmanje pet teškoća. Mora da ima hrabrost da piše istinu, iako se ona svuda potiskuje, pamet da je prepozna, iako se ona svuda prikriva, umeće da je učini upotrebljivom kao oružje, promišljenost da izabere  one u čijim rukama istina postaje delotvorna, lukavstvo da je među njima proširi. Za one koji pišu pod fašističkim režimom ove teškoće su velike, ali one postoje i za sve one koji su prognani i izbegli, pa čak i za one koji pišu u zemljama s građanskim slobodama.

(1) Hrabrost da se piše istina

Izgleda podrazumljivo da pisac istinu treba da piše  tako da je ne potiskuje i ne prešućuje i da ne piše ništa što je neistinito. Ne sme da se savija pred moćnima, ali ne sme ni da obmanjuje slabe. Naravno da je jako teško ne savijati se pred moćnima, kao što i obmanjivanje slabih može biti vrlo udobno. Ne dopadati se posednicima znači odreći se poseda. Raditi bez naknade pod tim okolnostima znači i odreći se rada, a odbiti priznanje od strane moćnih često znači i odreći se priznanja uopšte. Za to je potrebna hrabrost.

Vremena najveće represije uglavnom su vremena kada se mnogo govori o velikim i uzvišenim stvarima. Potrebna je hrabrost da se u takvim okolnostima govori o nečem  sitnom i prizemnom, kao što je hrana, uslovi života i rada, da se okružen nasilnom vikom govori da je smisao žrtvovanja glavno pitanje. Dok se seljaci obasipaju počastima, hrabro je govoriti o strojevima i jeftinim prehrambenim sirovinama, što bi olakšalo njihov cenjeni rad. Kada svi mediji galame o tome kako je čovek bez znanja i obrazovanja bolji od onog koji zna, hrabro je zapitati za koga bolji? Kada se govori o čistim i nečistim rasama, hrabro je pitati – zar nisu upravo glad i neznanje i rat ti koji dovode do malformacija? Hrabrost je isto tako potrebna da bi se izrekla istina o sebi samom, o sebi kao pobeđenom. Mnogi od progonjenih izgube sposobnost da prepoznaju vlastite pogreške. Progonstvo je za njih najveća nepravda. Progonitelji su, a zato što ih progone, nosioci Zla, a oni, prognani, bivaju progonjeni zbog Dobra koje predstavljaju. Ali ovo Dobro je napadnuto, pobeđeno i onesposobljeno i bilo je, elem, jedno slabo Dobro, jedno loše, neodrživo, nepouzdano Dobro, jer Dobru se ne može pripisati slabost onako kako se kiši pripisuje vlažnost.

Reći da dobri nisu pobeđeni zato što su bili dobri, već zato što su bili slabi – za to je potrebna hrabrost. Naravno da u borbi protiv neistine istina mora da se piše i ona ne sme biti ništa nalik nečem opštem, uzvišena, višeznačna. Od ove opšte, uzvišene, višeznačne vrste upravo je neistina. Kada se za nekog kaže da je rekao istinu, to znači da je pre njega nekolicina ili mnoštvo govorilo nešto drugo, neku laž ili nešto opšte, ali da je upravo on rekao istinu, nešto praktično, suštinsko, neosporno, nešto o čemu se radi.

Nije potrebno mnogo hrabrosti, u delu sveta gde je to i dalje dozvoljeno, da bi se uopšteno  žalilo zbog toga što je svet loš i zbog trijumfa prostaštva pretiti trijumfu duha. Tamo nastupaju mnogi, kao da su u njih upereni topovi a ne samo pozorišni dvogledi. I izvikuju svoje  zahteve u jedan svet prepun prijatelja i bezazlenih ljudi. Zahtevaju jednu opštu pravdu, za koju sami nikad ništa nisu učinili, i jednu opštu slobodu da im pripadne deo plena koji se ionako već dugo s njima deli. Istinom smatraju samo ono što lepo zvuči. Ako je istina nešto brojivo, suvo, faktičko, nešto za čije je pronalaženje neophodan trud i što zahteva proučavanje – to onda za njih i nije istina, ništa dakle što ih dovodi do zanosa. Oni imaju samo vanjsko držanje onih kojih govore istinu. Nevolja je sa njima: oni istinu ne znaju.

(2) Pamet da se istina prepozna

Pošto se istina svuda potiskuje i zbog toga ju je teško pisati, većina u tome – da li se istina piše ili ne – vidi pitanje stava. Veruje se da je za to potrebna samo hrabrost. A zaboravlja se na drugu teškoću, na pronalaženje istine. Ne može biti govora o tome da je pronaći istinu lako.

Pre svega, teško je već i odrediti koja je istina vredna biti izrečena. Tako npr. sada pred očima celog sveta jedna za drugom najveće civilizirane države tonu u krajnje barbarstvo. Uz to svako zna da ovaj unutardržavni rat, vođen najsurovijim sredstvima, svakog dana preti da  se pretvori u međunarodni, koji će naš deo sveta možda ostaviti u ruševinama. To je nesumnjivo jedna istina, ali naravno da istina ima još mnogo. Tako npr. nije neistinito da stolice imaju sedala i da kiša pada odozgo nadole. Mnogi pisci pišu ovakve istine. Oni su nalik slikarima koji zidove brodova koji tonu prekrivaju mrtvom prirodom. Naša prva teškoća za njih ne postoji i oni povrh svega imaju i mirnu savest. Neometani od strane moćnih, ali i neosetljivi na vapaje zlostavljanih, oni slikaju svoje slike. Besmislenost njihovog pristupa izaziva u njima samima jedan “duboki” pesimizam, a koji prodaju po dobroj ceni i koji bi, imajući u vidu ovakvo majstorstvo i dobru prodaju, bio svojstveniji nekom drugom. Pritom nije uvek lako prepoznati da su njihove istine one o stolicama i kiši, jer one obično zvuče sasvim drugačije, upravo onako kako zvuče i istine o važnim stvarima. Jer se umetničko oblikovanje sastoji upravo u tome da se nekoj stvari dodeli važnost. Tek se pažljivim posmatranjem može prepoznati da oni kažu samo: stolica je stolica i ništa ne može da se “uradi” protiv toga da kiša pada dole. Ovi ljudi ne pronalaze istinu koja zavređuje da bude napisana. Drugi se opet i bave najhitnijim zadacima, ne plaše se ni moćnika ni siromaštva, ali istinu ipak ne mogu pronaći. Njima nedostaju znanja. Puni su starog praznoverja, poznatih i još u stara vremena nastalih preduverenja. Svet je za njih previše zamršen, oni ne poznaju činjenice i ne uviđaju odnose. Pored stava neophodna su im i osvojiva znanja i naučne metode. Svim piscima je u ovom vremenu zamršenosti i velikih promena potrebno poznavanje materijalističke dijalektike, ekonomije i istorije. Ako se uloži neophodan trud, ovo znanje se može osvojiti iz knjiga i kroz praktična uputstva.

Mnoge istine se mogu otkriti i na jednostavniji način, polazeći od delova istine ili stanja stvari koja do istine vode. Kada postoji namera da se traži dobro je imati metodu, ali moguće je pronalaziti i bez metode, pa čak i kada se ne traži. Ali na ovakav slučajan način teško se ostvaruje takvo predstavljanje istine na temelju kojeg bi ljudi znali kako delaju. Ljudi koji beleže samo nevažne činjenice nisu u stanju stvari ovog sveta da učine upotrebljivim. Ali istina ima samo ovaj cilj i nijedan drugi. Izazovu da pišu istinu ovi ljudi nisu dorasli. Kada je neko spreman da piše istinu i sposoban da  je prepozna, preostaju mu još tri teškoće.

(3) Umeće da se istina učini upotrebljiva kao oružje

Istina mora da se kaže radi posledica koje iz nje proizlaze i utiču na ponašanje. Kao primer za istinu koja ne može imati posledice ili ima pogrešne posledice može nam poslužiti široko rašireno shvatanje da u pojedinim zemljama vladaju loši uslovi koji vuku koren u barbarstvu. Prema ovom shvatanju fašizam je val barbarstva koji je u pojednine zemlje provalio kao prirodna nepogoda. Prema ovom shvatanju fašizam je jedna nova, treća sila pored (i iznad) kapitalizma i socijalizma; bez fašizma bi ne samo socijalistički pokret nego i kapitalizam mogli nastaviti postojati. To je naravno jedna fašistička tvrdnja, kapitulacija pred fašizmom. Fašizam je istorijska faza u koju je kapitalizam stupio, nešto koliko novo toliko i staro. Kapitalizam u fašističkim zemljama egzistira još samo kao fašizam i obračun s fašizmom moguć je samo kao obračun s kapitalizmom, sa najogoljenijim, najsirovijim, najneospornijim i najnepoštenijim kapitalizmom.

Kako neko sada kaže istinu o fašizmu, protiv kojeg istupa, a da ne kaže ništa protiv kapitalizma iz kojeg fašizam proizlazi? Kako onda njegova istina da se pokaže kao delotvorna? Oni koji su protiv fašizma, a nisu protiv kapitalizma, koji jadikuju zbog barbarstva koje od barbarstva i potiče, liče na ljude koji hoće svoje parče teletine, ali da tele ne bude zaklano. Oni hoće da jedu teletinu, a da ne vide krv. Daju se zadovoljiti ako mesar opere ruke pre nego što meso iznese na stol. Oni nisu protiv posedničkih odnosa koji dovode do barbarstva,već samo protiv barbarstva. Oni dižu svoj glas protiv barbarstva i čine to u zemljama gdje vladaju isti posjednički odnosi, ali gde mesari i dalje peru ruke pre nego što iznesu meso.

Glasne optužbe protiv barbarskih mera mogu delovati samo kratko, naime dokle god slušaoci veruju da u njihovim zemljama ovakve mere ne bi mogle doći u obzir. Neke zemlje su u stanju da svoje posedničke odnose održe manje nasilnim sredstvima nego druge. Njima demokracija i dalje omogućava ono za što drugi moraju da potegnu na-silje, naime garanciju posedništva nad sredstvima proizvodnje. Monopol nad tvornicama, rudnicima, zemljištem svuda uspostavlja barbarske uslove, samo što su ovi obično manje vidljivi. Varvarstvo postaje vidljivo onog trenutka kada monopol mora se štiti otvorenim nasiljem.

Neke od zemalja u kojima zbog barbarskog monopola još uvek nije neophodno ukidati formalne garancije pravne države, kao ni takve pogodnosti kakve su umetnost, filozofija, književnost, rado slušaju goste koji zbog ukidanja takvih pogodnosti optužuju svoje zemlje, jer time stiču prednost u ratovima koji se očekuju. Da li bi se moglo reći da su istinu prepoznali oni koji npr. glasno zahtevaju bespoštednu borbu protiv Nemačke “zato što je ona istinska postojbina zla našeg vremena, podružnica pakla, boravište antihrista”? Pre bi se moglo reći da su ljudi koji to govore površni, bespomoćni i štetni. Jer iz ovih brbljarija sledi da Nemačku treba uništiti. Celu zemlju sa svim njenim ljudima, jer otrovni plin dok ubija ne bira samo krivce.

Lakomislen čovek, onaj ko istinu ne zna, izražava se uopšteno, zamorno i neodređeno. On naklapa o “tim” Nemcima, zapomaže zbog “tog” zla, a slušaoci u najboljem slučaju ne zna šta će s tim. Treba li da odluči da ne bude Nemac? Ako on bude dobar, da li će i pakao nestati? Tako je od iste ove vrste i govor o barbarstvu koje potiče od barbarstva. Zatim, iz varvarstva dolazi varvarstvo i završava civilizacijom do koje se dolazi obrazovanjem. To je sve izraženo sasvim uopšteno  ni zbog kakvih delotvornih posledica i, u osnovi, nikome.

Takva predstavljanja prikazuju samo malobrojne članove uzročno-posledičnog niza i izdvajaju pojedine pokretačke snage kao nesavladive. Takva predstavljanja prepuna su magle i prikrivaju upravo one snage koje pripremaju katastrofu. Malo svetla, i već se kao uzročnici katastrofa razaznaju ljudi. Jer, živimo u vremenu u kome je čovek čoveku sudbina.

Fašizam nije prirodna katastrofa kojoj bi moglo da se pristupi upravo iz ljudske “prirode”. Ali i kod samih prirodnih katastrofa ima predstavljanja koja su čoveku vredna, zato što su apel na svu njegovu raspoloživu snagu. Nakon jednog velikog potresa koji je razorio Jokohamu, u mnogim američkim časopisima mogle su se videti fotografije koje su prikazivale jedno polje u ruševinama. Ispod je pisalo “steel stood” (čelik je izdržao) i zaista, ako je neko na prvi pogled video samo ruševine, mogao bi, nakon što mu je ovim rečima skrenuta pažnja, da uoči pojedine visoke građevine kako su ostale stajati.

Među svim mogućim prikazima jednog potresa neusporedivu važnost imaju upravo oni od strane građevinskih inženjera, prikazi koji uzimaju u obzir pomicanja tla, snagu udara, oslobođenu toplinu i time vode konstrukcijama koje potresu odolevaju. Ko hoće opisati fašizam i rat, te velike neprirodne katastrofe, mora stvoriti jednu praktičnu istinu. Mora da pokaže da se ove katastrofe priređuju velikim masama ljudi koji rade bez vlastitih sredstava proizvodnje, a od strane posednika ovih sredstava. Ako neko namerava da sa  uspehom piše istinu o lošim stanjima, mora pisati tako da se mogu prepoznati njihovi predupredljivi uzroci. A ako se prepoznaju predupredljivi uzroci, moguće je i obračunati se s ovim lošim stanjima.

(4) Promišljenost da se odaberu oni u čijim rukama istina postaje delotvorna

Kroz viševekovne prakse trgovine napisane na tržištu mišljenja i saopštenja, time što je oslobođen brige o onom što je napisao, pisac je stekao dojam da njegova mušterija ili naručitelj, posrednik, nadalje svima isporučuje napisano. Mislio je: ja govorim, a oni koji hoće da me čuju, čuće me. U stvarnosti, on je govorio, a oni koji su mogli da ga plate, čuli su ga. Ono što je govorio nisu čuli svi, a oni koji su čuli – nisu hteli da čuju sve. O tome je rečeno mnogo, iako možda još uvek premalo; hoću samo da istaknem da se “pisati nekom” pretvorilo u “pisati”.

Istina, upravo, ne može tek da se piše; da bi njome moglo nešto da se započne, ona sve  vreme mora da se piše nekome. Saznavanje istine je za pisce i čitataoce  zajednički proces. Da bi neko rekao nešto dobro, mora dobro da sluša i da sasluša ono što je dobro. Istina mora da bude rečena sračunato i da se sasluša sračunato. Za nas pisce je važno kome je govorimo i ko nam je govori. Istinu o lošem stanju moramo da kažemo onima koji su u najgorem stanju, a to moramo da  iskusimo  od njih samih. Moraju se osloviti ne samo ljudi određenog stava, već i ljudi kojima ovaj stav ujedno predstavlja i razlog njihovog položaja. I vaših je slušaoca sve više i više!

Čak se i dželatima može obratiti ako više ne dobijaju nadoknadu za vešanje ili ako su im okolnosti posla postale opasne. Bavarski seljaci nisu bili ni za kakav prevrat, ali kada je rat potrajao dovoljno dugo i kada su se sinovi  vratili kućama  ne našavši više svoja mesta na imanjima, za prevrat ih je bilo lako pridobiti. Za pisce je važno da istini pogode ton. Uobičajeno se tu čuje jedan nežan, napaćeni ton nekoga ko ni mrava ne bi zgazio. Ko živi u bedi i čuje ovakav ton, postaje još bedniji. Tako govore ljudi koji možda i nisu neprijatelji, ali sigurno nisu saborci. Istina je nešto ratoborno, ona se ne obračunava samo sa neistinom već i sa ljudima koji neistinu šire.

(5) Lukavstvo da se istina proširi među mnogima

Ponosni što imaju hrabrost za istinu, sretni što su je pronašli, umorni, možda, od truda uloženog u dovođenje istine u delotvornu formu, nestrpljivo iščekujući pristup onima čije interese brane – mnogi potcenjuju neophodnost primene posebnog lukavstva da bi se istina proširila. Time često dovode u pitanje učinak celog svog rada. Oduvek je za širenje istine, kad god je bila potiskivana ili prikrivana, bilo primenjivano lukavstvo. Konfucije je tako krivotvorio jedan stari patriotsko-istorijski  kalendar. Ako je pisalo – “Vladar Kuna je naredio da se filozof Van pogubi zbog toga što je rekao to i to“ – Konfucije je umesto ”pogubi“ stavio “ubije”. Ako je pisalo da je Tiranin tako i tako završio život atentatom, Konfucije je napisao “pogubljen”. Time je prokrčio put jednom novom tumačenju istorije.

Ko u naše vreme umesto “narod” kaže “stanovništvo”, a umesto “zemlja” kaže “zemljišni posed”, tim izbegava mnoge laži. Reč “narod” iskazuje izvesnu uniformnost, upućuje na zajedničke interese i trebalo bi, dakle, da se upotrebljava samo kada se govori o drugim narodima, jer se jedino tada može zamisliti zajedništvo u interesima. Stanovništvo jednog područja, naprotiv, ima različite, često i suprotstavljene interese i to je istina koja se potiskuje. Tako i onaj ko kaže “zemlja” i pričajući o mirisu i boji zemlje njuhu i očima dočarava njive, time potpomaže laži vladalaca; jer, niti se ovde radi o plodnosti zemlje, niti o ljudskoj ljubavi prema njoj, niti o marljivosti – već je cena zrna i cena rada ono što je glavno.

Oni koji od zemlje ubiru dobit nisu oni koji žanju, berzama je miris oranica nepoznat. Berze mirišu drugačije. Nasuprot tome “zemljišni posed” je ispravan izraz, njime se smanjuje mogućnost obmane. Umesto reči “disciplina” trebalo bi, tamo gde vlada represija, koristiti reč “poslušnost”, jer je disciplina moguća i bez vladara i time po sebi ima plemenitiji prizvuk nego poslušnost. A od reči “čast” bolja je reč “ljudsko pravo”.

Time pojedinac ne iščezava tako lako iz vidokruga. Zna se kakav samo šljam daje sebi za pravo da brani čast jednog naroda! I kako samo, rasipnički, siti dele počasti onima koji ih hrane, sami gladujući. Konfucijevo lukavstvo primenjivo je i danas. Konfucije je zamenio neopravdana tumačenja nacionalnih procesa onim opravdanim. Tomas Mor je u Utopiji opisao zemlju u kojoj vladaju pravedni uslovi – to je bila zemlja veoma različita od one u kojoj je živeo, ali joj je veoma ličila, ako se izuzmu ovi pravedni uslovi.

Živeći pod pretnjom carske policije, Lenjin je hteo da opiše represiju i eksploatciju koju je na otoku Sahalin vršila ruska buržoazija. Umesto “Rusija” pisao je “Japan”; a umesto “Sahalin” pisao je “Koreja”. Metode japanske buržoazije čitataoce su u svemu podsećale na one na Sahalinu, ali opis nije bio zabranjen jer je Japan bio neprijatelj Rusije. Mnogo od onoga što u Nemačkoj ne može da se kaže o samoj Nemačkoj, sme da se kaže koristeći se Austrijom. Postoji mnoštvo lukavstava kojima se može obmanuti podozriva država. Volter se obračunao s crkvenom verom u čuda time što je napisao jednu dopadljivu pesmu o mladoj Jovanki Orleanskoj. Opisao je čuda koja bez sumnje mora da su se dogodila da bi Jovanka u vojsci i na imanju i među monasima ostala mlada.

Elegancijom stila i opisivanjem erotskih avantura svojstvenih raskošnom životu vladalaca, Volter ih je namamio da napuste religiju koja im je za ovakav život davala podršku. Da, na taj način je stvorio mogućnost da njegovi radovi na zaobilazan način deluju na one kojima su bili namijenjeni. Moćnici među njegovim čitateljima zastupali su i bili blagonakloni prema njihovom širenju. Time su okrenuli leđa i policiji koja je služila njihovom zadovoljstvu. I veliki Lukrecije je izrazito naglasio da za širenje epikurejskog ateizma mnogo duguje lepoti svojih stihova.

Književni nivo  može jednom iskazu da služi kao zaštita. Mada često može da pobudi i sumnju. Tada može da se desi da pisac nivo mora namerno da “rašrafi”. Tako se, na primer, u prezrenoj formi krimi-romana događa da se na neupadljivim mestima prokrijumčare opisi mučnih stanja. Ovakvi opisi sasvim su opravdani u jednom krimi-romanu. Veliki Šekspir je, oblikujući govor Koriolanove majke kojim odvraća sina suprotstavljenog otadžbini, iz mnogo finijih obzira spustio književni nivo do neuverljivosti, jer Koriolan od svog plana nije trebalo da se okrene zbog snage stvarnih razloga ili nekakvim dubokim unutarnjim pokretom – već zbog inertnosti da se prepusti jednoj staroj navici.

Kod Šekspira nalazimo još jedan obrazac kako se istina lukavo proširi – u govoru Antonija nad Cezarovim telom. Antonije neprestano naglašava da je Cezarov ubica Brut čovek vredan poštovanja, ali istovremeno i opisuje njegovo delo i to tako da je opis ovog dela upečatiljiviji od opisa njegovog počinitelja; govornik time dozvoljava biti poražen činjenicama, on sam im dodeljuje veću uverljivost. Džonatan Svift predložio je u jednoj brošuri da bi zarad blagostanja u jednoj zemlji decu siromaha trebalo usoliti i prodavati ih kao meso. Ispostavio je tačne izračune koji dokazuju kako se može mnogo uštediti ako se ni pred čim ne usteže. Svift se napravio glup. Sa mnogo vatre i ozbiljnosti branio je jedan određeni, njemu omraženi način mišljenja, i to po onom pitanju gde se pred svima osvetljava sva njegova niskost. Svako bi mogao biti pametniji ili, u najmanju ruku, humaniji od Svifta, a posebno onaj ko svoja gledišta do tada nije preispitivao.

Propaganda za način mišljenja, a to je područje gde se uvek uspeva, povlađuje interesu potlačenih. Takva propaganda je bitna. Pod vladama koje služe eksploataciji mišljenja se takva propaganda smatra niskom. Niskim se smatra ono što je podređenima korisno. Niskim se smatraju stalna briga o sitosti, saznanje o srozavanju ugleda branitelja države time što su primorani da gladuju, sumnja u vođu koji vodi u nesreću, otpor prema radu koji radnika ne hrani, suprotstavljanje prinudi na besmisleni stav, stavljanje ravnopravnosti nasuprot porodici čiji interesi više ničem ne koriste. Gladne vređaju da su proždrljivci, one koji nemaju šta izgubiti da su kukavice, one koji sumnjaju u svoje tlačitelje vređaju da sumnjaju u vlastitu snagu, one koji traže nadoknadu za svoj rad vređaju da su lenjivci … Pod takvom vlašću mišljenje uopšte smatra se niskim i biva ozloglašeno.

Mišljenje se više nigde ne podučava i, tamo gde istupi, proganja se. Postoje, ipak, područja u kojima se nekažnjeno može ukazati na uspehe testiranja; to su ona područja u kojima je diktaturama mišljenje potrebno. Tako se, na primer, može ukazati na uspehe testiranja u oblasti vojne nauke i tehnike. I odmotavanje klupka organizacije i izumiteljstva rezervnih materijala zahteva mišljenje. Kvarenje životnih namirnica, obučavanje mladeži za rat, sve to zahteva  mišljenje i: to se može opisati. Pohvala ratu, besmislenom cilju ovog testiranja – može, pak, lukavo da se izbegne. Tako mišljenje koje polazi od pitanja kako najbolje da se vodi rat, može se dovesti do pitanja da li ovaj rat ima smisla i, najzad, da se primeni na pitanju kako najbolje izbeći jedan besmisleni rat. Ovo pitanje naravno teško da može otvoreno da se postavi. Može li, dakle, mišljenje koje je do tada propagirano da se sirovo i odlučno oblikuje? Može.

Da bi represija koja služi eksploataciji jednog (većeg) dela stanovništva od strane drugog (manjeg) mogla da bude moguća u vremenu kao što je naše, neophodno joj je da stanovništvo zadrži sasvim određeni stav, i to takav koji se mora protezati na sve oblasti. Jedno otkriće u oblasti zoologije, kao što je to bilo Darvinovo, bilo je u stanju da iznenada ugrozi eksploataciju; pa ipak se o njemu jedno vreme brinula samo crkva, policija ništa nije primećivala. Istraživanja fizičara dovela su poslednjih godina do promena u oblasti logike koja bi, između ostalog, mogla postati opasne za niz postulata na kojima počiva represija.

Pruski državni filozof Hegel, zaposlen mukotrpnim istraživanjima u području logike, ostavio je Marksu i Lenjinu, klasicima proleterske revolucije, metode od neprocjenjive vrednosti. Različite nauke razvijaju se pod međusobnim uticajima, ali ipak neravnomerno, tako da država nije u stanju da sve drži na oku. Prvoborci istine mogu sebi da odaberu borbena polja na koja se u dotadašnjim prilikama nije obraćala pažnja. Sve se svodi na podučavanje ispravnom načinu mišljenja koje sve pojave i procese preispituje sa njihove prolazne i promenljive strane.

Vladaoci imaju jaku odbojnost spram velikih promena. Oni bi želeli da sve ostane kako jeste, po mogućnosti i hiljadu godina. Bilo bi najbolje zamrznuti mesec i zaustaviti sunce! Niko tada ne bi bio gladan, niko tražio večeru. Ako su oni pucali, kako to da se neprijatelj usuđuje da uzvrati pa, njihov pucanj, pobogu, treba da je poslednji. Ugao posmatranja koji posebno ističe ono što je prolazno predstavlja dobro sredstvo da se ohrabre potlačeni … pre nego što se u svakoj stvari i stanju javi i počne rasti protivrečnost, pobednicima mora nečim da se suprotstavi.

Jedan takav ugao posmatranja (kao što je dijalektika ili učenje o životnoj reci) može se primenjivati ​​na onim predmetima koji neko vreme izmiču pažnji vladalaca.Može se primeniti u biologiji ili hemiji. Ali se može primeniti i pri opisivanju sudbina jedne porodice, a da se pritom ne privuče previše pažnje. Zavisnost  jedne stvari od mnogih drugih, a koje su i same u stalnoj promeni, takvo mišljenje je za diktature opasno i može nastupiti u raznim vidovima ne pružajući policiji ništa opipljivo.

Potpuni opis svih okolnosti i procesa s kojima se susreće neko ko hoće da otvori duvandžinicu, takav opis može da zada težak udarac diktaturi. Vlade koje masu ljudi dovode do bede moraju izbeći da se u bedi na njih misli. Zato mnogo govore o sudbini. Jer je sudbina, ne oni, kriva za neimaštinu. Ko neimaštini traži uzrok, biva zatvoren  i pre nego što spomene vladu. Ali, moguće je uopšteno se suprotstaviti govoru o sudbini; može se pokazati da je za čovekovu sudbinu odgovoran čovek. Ovo, opet, može se ostvariti na različite načine.

Može, na primer, da se ispriča priča o jednom seoskom imanju, recimo o seoskom imanju na Islandu. Celo selo priča o tome da je na ovo imanje bačena kletva. Jedna seljanka je skočila u bunar, jedan seljak se obesio. Jednog dana biva venčanje, mladi naslednik imanja ženi se devojkom koja u miraz donosi nekoliko njiva. I kletva je skinuta. Selo, pak, nije jedinstveno u tumačenju ovog sretnog preokreta. Jedni ga pripisuju vedroj prirodi mladog seljaka, drugi njivama koje je mlada seljanka donela i time učinila imanje sposobnim za život. Ali, čak i u pesmi koja opisuje neki pejzaž može nešto da se postigne; naime, kada se prirodi pridodaju stvari koje su stvorili ljudi. Lukavstvo je neophodno da bi se istina proširila.

(6) Zaključak

Velika istina našeg doba (čijim se spoznavanjem još nije bavilo, a bez čije spoznaje nijedna druga istina od značaja ne može biti pronađena) jeste da naš deo planete tone u barbarstvo zato što su odnosi posedništva nad sredstvima proizvodnje nasilno uspostavljeni. Kakva je korist od pisanja nečeg hrabrog, nečeg iz čega proizilazi da je stanje u koje tonemo nešto barbarsko (što je istina) – ako nije jasno zašto smo u taj položaj dospeli? Moramo reći da do zlostavljanja dolazi jer posednički odnosi ostaju isti. Naravno, kad ovo kažemo izgubićemo mnoge prijatelje koji su, doduše, protiv zlostavljanja, ali koji veruju da se posednički odnosi i bez zlostavljanja mogu održati (što je neistina).

Mi moramo da kažemo istinu o varvarskom stanju u našoj zemlji, da moramo učiniti ono što će barbarstvo dovesti do nestanka, ono što će promeniti posedničke odnose.

Dalje, mi to moramo da kažemo onima koji zbog posedničkih odnosa najviše ispaštaju i koji u njihovoj promeni imaju najviše interesa, radnicima, kao i svima onima koje možemo pridobiti za saveznike zato što nemaju vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, čak i kada imaju udeo u profitu.

I moramo, kao peto, da postupamo lukavo. I svih ovih pet teškoća moramo da savladavamo istovremeno, jer ne možemo reći istinu o stanju varvarstva a da ne mislimo na one koji zbog varvarstva ispaštaju, i dok, neprestano sa sebe stresajući svaki napad malodušnosti i stalno držeći pred očima istinske odnose, tražimo one koji su spremni iskoristiti znanje – moramo da mislimo i na to da im istinu podarimo takvu da bude oružje u njihovim rukama i sve to tako lukavo da neprijatelj ovu primopredaju ne može da primeti i spreči.

Toliko je potrebno kada se od pisca zahteva da piše istinu.

***

Beleška

Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je objavljen 1935. u nemačkom emigrantskom časopisu Unsere Zeit (Paris, Heft 2-3, April).

Prevod sa nemačkog i beleška: Marko Stojkić.

Original na srpskom i ilustracije objavljene na: https://www.xxzmagazin.com/pet-teskoca-u-pisanju-istine

Витлејемска загонетка и ковид апокалипса – ауторски текст Благоја Пантелића

Албрехт Дирер: “Христ међу докторима”, уље на платну, 1506.

Mедицински радници већ месецима даноноћно раде у ужасним психичким и физичким условим. Живе у страху да се не заразе на послу, а онда инфицирају и људе који су им блиски. Неретко и по дванаест и више сати проводе у скафандеру, брину о људима који се, у ужасним боловима, боре за сваки дах. Ако ико на било који начин доприноси томе да они који нас лече буду изнемогли због посла, да на крају и сами буду заражени, онда је тај, благо ћу се изразити – обична ништарија. И не постоји блистава одежда којом се то може сакрити.

Најзначајнији догађај у историји света, ако мене питате (мада ме, знам, не питате), није се догодио ни на неком тргу, ни на двору, чак ни на интернету. Догодио се у пећини, у једној блискоисточној забити. Тај, по свему, револуционарни догађај заправо је био један обичан порођај.

У ствари, није то био обичан порођај, али да се одмах на почетку не бих удаљио од теме, не бих сада о томе. Иако волим дигресије, треба имати мере.

Тема су последице поменутог револуционарног догађаја по човека и његову заједницу. Оно што се тада збило у некој сеоској пећини из корена је променило начин разумевања човечијег бића, као и људске заједнице и света у целини. Штавише, тај догађај и дан-данас, две хиљаде година касније, мења лице човечанства. А збило се, као што знамо, рођење, ни мање ни више него – лично Бога. Он се тада појавио у телу. Постао је један од нас.

Витлејемска загонетка

Поменуто село где се налазила пећина зове се Витлејем. Зато оно што се тамо догодило можемо, заједно са Честертоном, назвати – Витлејемска загонетка. Витлејемска загонетка је једна од оних загонетки које не треба решавати, него напросто прихватати као коначно нерешиве. Бог је постао неко ко се љути, плаче, препире, кога прогањају, шибају, неко ко пати и, на крају, умире. То није могуће објаснити. У то се или верује или се не верује.

Бог се очовечио како би човеку дао још једну шансу. Шансу коју је Адам прокоцкао. Хтео сам да сада наведем онај чувени отачки увид – „Бог је постао човек да би човек постао бог“ – али сам одустао. Толико пута је цитиран да је изгубио на вредности, као новчаница коју копира ко год стигне и како год жели.

Идеја Бога који се рађа као човек – да поновим: Бог постаје човек, a не човек бог – нова је и скандалозна. Истовремено је и ужасна и величанствена. Баш као порођај у пећини накрај света. Баш као и сваки порођај, уосталом. Има ли ичег скандалознијег од Божанства које исијава из пелена? Нема. Бар ја не знам да има.

Бог није сишао с небеса, него је изашао из земље. Није се појавио на облацима као свемоћни господар, него у пећини као немоћно дете. Бог је рођен у сиромашној (радничкој) породици, и одмах постао бескућник и одметник. Након таквог уласка Бога у историју, концепт човека више није могао остати исти.

Антрополошка парадигма се радикално променила. Људска личност је добила апсолутну вредност. Говорећи сликовитим језиком познате новозаветне приче, једна овца сада има вредност читавог стада. Појединац постаје вредан онолико колико и збир појединаца. Када се овај антрополошки став прихвати као истинит, онда више није легитимно користити човека као – да употребим познати Аристотелов израз који је искористио када је говорио о робовима – „живо оруђе“ за реализацију циљева другог човека или заједнице.

Узгред, вероватно је већини познато оно чувено питање којем професори етике збуњују студенте. Дилема да ли треба жртвовати једног човека да би се спасило више људи. Постоји више варијанти тог питања, а једна подразумева гурање једне особе под воз како би се спасило њих пет. За хришћане је ова дилема – да ли треба да убијем једног човека како бих тиме избавио њих неколико – лажна. Но, да се не удаљавамо од теме.

Ако прихватимо витлејемску загонетку као нерешиву, ако поверујемо, дакле, у истинитост богочовечанске идеје, онда за нас, у суштини, постаје ирелевантно да ли је неко богат или сиромашан, моћан или немоћан, здрав или болестан, стрејт или геј. Свако људско биће заслужује нашу љубав, одговорност, жртву, солидарност и бригу. Само зато што је људско биће. Понајпре и понајвише, наравно, заслужује људско биће које је угрожено, немоћно, понижено, сиромашно, болесно и одбачено.

Бог се оваплотио и својом жртвом нам је показао како је требало да живи Адам. Али и како треба да живи свако од нас ко не мисли да је витлејемска загонетка бесмислица или лудост. Показао нам је да смо одговорни не само пред другим него и за другог. Адам је такву одговорност одбацио, Христос ју је прихватио и реализовао. Она подразумева безусловну љубав и безусловну жртву. Небитно је, дакле, да ли је тај други мој пријатељ или мој непријатељ.

Да сам овај божићни есеј писао пре годину дана, овде би комотно могао да буде и завршен. Наравно, уз неки патетично-молитвени епилог (ми теолози верујемо да се тако понајбоље демонстрира побожност). Међутим, отприлике у то време, можда неколико недеља раније, више се и не сећам, појавио се и почео невероватном брзином да се шири вирус SARS-CoV-2. Убрзо је проглашена и пандемија, која је протеклу годину учинила таквом да је, без претеривања, можемо окарактерисати као апокалиптичну.

Ковид апокалипса

У овом тренутку, у Србији стотине људи дише уз помоћ неког вида механичке вентилације, стога би доиста непримерено било да пишем о егзистенцијалној релевантности богочовечанске идеје, а да игноришем ту чињеницу. Вирус корона је успоставио нешто што називамо „нова нормалност“. И она нам, на бруталан начин, намеће питање – како је промена антрополошке парадигме након појављивања Бога у телу утицала на наш однос према болеснима? Другим речима, како ми хришћани треба да се односимо према људима озбиљно нарушеног здравља.

Одговор је једноставан. Болесни ни у ком случају не смеју бити игнорисани, изопштени и одбачени. Напротив. Начин живота који смо прихватили када смо поверовали у Богочовека подразумева жртвовање првенствено за оне који су немоћни.

Када говорим о егзистенцијалном задатку човека, волим да користим (под утицајем Левинаса сковану) синтагму „талац ближњег“. Човек је талац ближњих. Преузима на себе одговорност за другог и спреман је да се безусловно жртвује за њега. Писао сам већ о томе, не бих сада да дужим.

Сада је битније видети ко је мој ближњи у време ковид апокалипсе. Наравно, то је заражена особа. Али, не и само неко ко је ковид позитиван. Мој ближњи је и онај ко о зараженоме брине. И моја дужност је да будем талац и једног и другог.

Једноставно је. Ако се будем понашао неодговорно, заразићу друге. Допринећу ширењу вируса. Ако се многи тако буду понашали, здравствени систем неће издржати. Ако лекари не буду могли да раде свој посао, због преоптерећености или зато што су и сами заражени, последице пандемије ће бити апокалиптичније него што су биле до сада.

Стога је дужност и теолога и хришћана уопште да на то упозоравају. Ово посебно наглашавам због понашања неких (наглашавам: неких, не свих) црквених великодостојника у току кризе изазване  овим тешким акутним респираторним синдромом. Не бих о томе нашироко говорио, иако би можда требало. Поменућу само оно што ми се чини најпроблематичнијим.

Неодговорност привилегованих

Многи од њих, а имам у виду, пре свега, клирике – епископе и свештенике – које ми у Цркви доживљавамо као узоре (добро, ја и не баш, али већина их тако доживљава), понашају се као некакви хероји вере. А њихово херојство се своди на одбацивање или игнорисање препоручених мера заштите. Тиме угрожавају себе, своје ближње и оне који немају никакве везе с њима.

Интересантно је видети шта се у време пандемије догађало са црквеним великодостојницима који су због свог неодговорног понашања били заражени. Они нису прихватили препоруке лекара које се односе на заштиту, а да ли су одбили и њихову помоћ након што су се разболели? Нису. Напротив. Добили су најбољу могућу медицинску негу. Најчешће су смештани у наше елитне болнице и о њима су бринули тимови најбољих лекара, лечени су најмодернијом опремом и данима су лежали у болничким апартманима.

Истовремено, нека радница на каси, чистачица у дому здравља, возач градског аутобуса или радник на градилишту, заразили су се не зато што су били неодговорни и неразумни, него зато што нису могли да се заштите. Морали су да одлазе на своја радна места како не би умрли од глади. И они нису добили исти третман као поменути црквени великодостојници. Зато што је такав третман резервисан само за привилеговане.

Ти јадници су се сатима гушили у хладним шаторима испред ковид амбуланти. Онда су их примали изморени лекари, прегледани су на брзину, добијали какву-такву терапију и најчешће су враћани својим кућама, с надом да неће заразити и своје ближње и да ће им се тело на крају изборити с вирусом. Тако је јер, напросто, нема места за све. Да ли су томе допринели и наши клирици који су заузели најбоље болничке лежајеве?

Нико од њих није одбио прворазредну медицинску негу. Бар ја не знам да јесте. Нико, колико ми је познато, није затражио да га, рецимо, пребаце у импровизовану ковид болницу а не у престижни клиничко-болнички центар, па да тамо на војничком кревету лежи са својом напаћеном „браћом и сестрама у Христу“. Нису се с лакоћом којом су одбацивали препоручене мере, одрицали и привилегија.

Не сећам се ни да је неко од њих, након свега, отишао испред ковид амбуланте где чекају непривилеговани људи, и окупљене замолио за опроштај. Јер је и сам допринео таквом развоју епидемиолошке ситуације. По томе се види какви су заправо хришћани.

Ако верујемо у Бога који је постао човек, ако је наш живот суштински одређен витлејемском загонетком, онда се ми жртвујемо за друге, не жртвујемо друге. Истински хришћанин никада и ни због чега не жртвује ближње. Ако херој вере не жртвује само себе, него његов херојски чин угрожава и друге, онда он вероватно јесте херој, а да ли хришћанин… нисам баш сигуран.

Mедицински радници већ месецима даноноћно раде у ужасним психичким и физичким условим. Живе у страху да се не заразе на послу, а онда инфицирају и људе који су им блиски. Неретко и по дванаест и више сати проводе у скафандеру, брину о људима који се, у ужасним боловима, боре за сваки дах. Ако ико на било који начин доприноси томе да они који нас лече буду изнемогли због посла, да на крају и сами буду заражени, онда је тај, благо ћу се изразити – обична ништарија. И не постоји блистава одежда којом се то може сакрити

С друге стране, сматрам да је неопходно нагласити да су клирици који се тако понашају ипак у мањини. Треба бити поштен и према Српској Православној Цркви. Већина се понаша одговорно и солидарно. Многи поштују мере и апелују да се примењују препоруке лекара. Уједно, од самог почетка кризе учествују у акцијама помоћи онима који су угрожени, донирају новац за куповину медицинске опреме и помажу на друге начине.

Ипак, фокус медија је, најчешће, усмерен на оне прве. Тако се и ствара лажна слика. Стварно стање у Цркви, и у нашој и у другим, – осећам дужност да то посведочим – далеко је боље него што би неко, пратећи медије који о томе извештавају, могао да претпостави.

За крај, наравно, морам додати и онај, на почетку поменути, молитвено-патетични епилог.

Надам се да ће нам божанска светлост која је засијала из пелена Младенца рођеног у витлејемској пећини обасјати пут љубави, одговорности и солидарност. И да ћемо кренути тим путем и ускоро изаћи из апокалиптичне тмине у којој се тренутно налази свет.

***

Овај текст објављен је на порталу teologija.net и овде га преносимо у целини, уз њихову и сагласност аутора:

Витлејемска загонетка и ковид апокалипса

Бунт у срцу Библије (теологија бунта) – ауторски текст Родољуба Кубата

Данас је особито потребна теологија бунта. Нови теолози ће морати да проговоре гласом старозаветних пророка. Свет у којем расту разни видови неправде, лажни идоли и ауторитети, изискује деконструкцију система.

 

У контексту савремених збивања, протеста и бунта који се шири Србијом, ствар се може сагледати и из теолошког угла. Колико се црквени људи у свему овом сналазе, тешко је проценити. На јавној сцени је свега неколицина оних који се перципирају као глас Цркве. Међутим, у општој збрци није лако разазнати хришћанску позицију. Обично се сматра да су хришћани искључиво заинтересовани за Царство небеско, што је у основи тачно. Ипак, пут до Небеса води кроз свет у којем живимо. Наше сведочење у свету је улазница за Царство Божије. Често се заборавља да у једном делу молитве Оче наш стоји: „Да дође Царство твоје, и да буде воља твоја на земљи као што је на небу“. Ако на земљи нема правде Божије, како ће на њу сићи Царство Божије? Ово питање се тиче хришћанског деловања у свету. Ако хришћани ћуте или одобравају неправду, да ли су они на путу Царства Божијег? Ако устану против неправде, онда се то може звати бунт, бунт против неправде. За бунт су кадри само слободни људи и они који теже слободи. Покорно побожни то нису у стању. Да би ствари боље разумели, осврнућемо се на неке ствари које су у Цркви готово заборављене, а које чине суштински део њене мисије у свету. У средишту овог осврта је идеја бунта.

Теологија бунта је пророчка теологија. Пророчки покрет је настао негде у 9. веку пХ. У основи био је то бунт против друштвених неправди, нарочито против злоупотреба власти, и тога што се мала група (тајкуна) почела богатити на рачун остатка народа. Старозаветни пророци су први покрет у историји који се, на теолошко-идејном плану, успротивио друштвеним неправдама.

Израил је бунтован народ. На путу из Египта они пројављују своју слободу управо кроз бунт против неправде, али бунтују понекад и против Бога. То само показује да Бог управо хоће такав народ за савезника, не покорне и стерилно-побожне робове.

Израил се у Ханану конституисао као народ управо када су им пришли побуњени робови из хананских градова, које је идеја да је сваки човек створен по лику Божијем привукла Израилцима који су изишли из Египта.

У Старом Завету земља припада Богу и он је дели изабраном и бунтовном народу. Бог земљу дели тако да припада свима и да ју је немогуће трајно отуђити мимо воље власника – наследника. То је био смисао опросних година.

Излазак побуњених робова, народа Израила, њихово конституисање као народа у Ханану суштински извире из бунта. Освојена земља припада управо њима, да у њој живе на другачији начин од осталих народа. Управо им је стога и дата земља да буду „светлост свету“.

Бунт постоји не само на социјалном плану. Иако неоправдано, Јона бунтује против Бога, када га је слао у Ниниву да проповеда. Занимљиво, Бог Јону на разне начине усмерава, међутим овај и даље остаје при своме. Изгледа да Бог воли бунтовнике!

Христов наступ је у много чему револуционаран. Постоји јако друштвено усмерење, где се наглашава тежња ка правди: „Блажени прогнани правде ради, јер је њихово Царство небеско“ (Мт 5, 10).

Христови следбеници су осиромашени и обесправљени слојеви друштва, презрени од стране државног и црквеног (храмовног) естаблишмента. Не само Римљани, него и јудејски прваци доживљавају Христа као побуњеника.

Прве Христове следбенике Римско царство је перципирало као антидруштвени чинилац, чији припадници неће да исповеде цара као Бога. Прогони хришћана су најчешће покретани из тих разлога.

Књига Откривења представља такође бунт против неправде у свету. Сам цар је представљен као антихрист.

Главна привлачна снага хришћанске мисије огледала се у темељном захтеву за правдом на земљи. У систему у којем су живели често је то значило позив на бунт.

Монашки покрет и бег у пустињу био је бунт против света у којем влада неправда, која се све више угнездила у „црквене кругове“. То се нарочито види на примеру Св. Јована Златоуста, великог теолога и борца против неправде.

Јован се жестоко сукобљавао са византијским двором и привилегованим друштвеним слојевима. Као цариградски архиепископ није хтео да мирно кохабитира са влашћу. Продао је мермер намењен за изградњу храма и новац разделио сиротињи. Царици Евдокији се обраћа беседом „Опет грми Иродијада“. Јован је прогнан и умро у прогонству. Убрзо је проглашен за свеца.

Добро знана симфонија Цркве и државе подразумевала је да Црква буде један од темељних стубова друштва. Често се духовна надградња сводила на духовно покоравање поданика. Религијско је саображено друштвеним потребама.

Такав концепт религиозности пренаглашавао је човекову недостојност и грешност, што се добро може видети у Канону Св. Андреја Критског. Поред извесне духовне тежине, јасно је да је у њему изражена теологија кмета који Бога сагледава кроз призму земаљског владара.

Таква побожност се из Византије пренела на остале словенске народе. Словени су христијанизовани по тој идејно-духовној матрици. На Западу је хришћанство које потчињава било још експлицитније – крстом су се покоравали народи и учили покорности.

Епископи и свештенство су у Византији и остатку православних земаља били државни чиновници, које је постављала и контролисала царска власт. Изворно бирање свештенослужитеља остало је само део ритуала „достојан“.

Библијска читања у средњем веку су се углавном заснивала на текстовима који су подупирали такву побожност. Христос је представљан као цар Сведржитељ, често представљан као судија. Наглашавана је законска димензија Старог Завета. Пророци су били непожељни јер су бунтовници.

Један од парадокса савремене цивилизације јесте то да се она развила на сукобљавању са Црквом. Парадокс је у томе што се свет почео залагати за слободе и људска права. Црква је истрајавала на традиционалним вредностима и направила култ средњевековне традиције.

Црква је тиме изгубила пророчку улогу, често се борећи против оправданог бунта потлачених. Национални или „црквени“ интереси су стављани изнад интереса човека као боголиког бића.

Губитком пророчке димензије, теологија се више претворила у идеологију моћне Цркве, у којој је једна од суштинских улога теологије да осмисли добар модус сапостојања са влашћу. У суштини, теологија је изгубила везу са животом јер је престала да увиђа и ангажовано реагује на неправду која царује у овом свету.

Теологија бунта није могућа без тога, она искрсава из таквих увида и потребе да се правда досегне и у овом свету.

Слободарски покрети широм света, сем изузетака, нису могли да нађу озбиљније упориште у Цркви. Бунт се преселио код „деце цвећа“, различитих револуционара и бораца за правду, који су с правом постали иконе слободе.

Данас је особито потребна теологија бунта. Нови теолози ће морати да проговоре гласом старозаветних пророка. Свет у којем расту разни видови неправде, лажни идоли и ауторитети, изискује деконструкцију система. Пре свега, вредносног. Нужно је да теологија општем бунту удахне дубљу духовну и антрополошку димензију.

То подразумева редефинисање човековог саморазумевања, човеково ослобађање религијског страха. Христос је најбољи пријатељ, спреман да помогне, а не страшни судија који кажњава поданике и кметове.

Теологија бунта није бунтовништво, то је борба за унутрашњу и спољашњу слободу. Истовремено то је бунт против унутрашњих порока, који се у друштвеним оквирима испољаваjу кроз неправду, насиље, лицемерје…

То је борба против онога што нас поробљује, и против тога што омета такву борбу, као што је нпр. поданичка побожност.

Бунт је природно стање човека, само га из стомака усмерити у сферу духа!

***

Овај текст објављен је на порталу teologija.net и овде га преносимо уз њихову и сагласност аутора:

Бунт у срцу Библије (Теологија бунта)

Deklaracija “Odbranimo istoriju” (13. jun 2020)

Istorija nije mit, dogma, religija, ideologija, emocija. U nju se ne veruje, njoj se ne sudi, ona se ne optužuje, za nju se ne navija. Ona istražuje prošlost, nastoji da je razume i objasni. Ona nas uči da razumemo kompleksnost prošlosti da bismo se racionalno suočili sa sadašnjošću i realno procenjivali budućnost.

 

U subotu 13. juna u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju objavljena je Deklaracija “Odbranimo istoriju” na kojoj su radili neki od najeminentnijih istoričara iz Srbije i regionalnih zemalja. U prethodnih nekoliko dana, a s namerom da se istakne značaj ovakvog dokumenta, Deklaraciju su, osim istoričara, potpisale i neke od najuticajnijih ličnosti iz akademskog, javnog, političkog i kulturnog života kao što su: Florijan Biber, Aleksandar Hemon, Dubravka Ugrešić, Ida Prester, Lana Bastašić, Hrvoje Klasić, Igor Štiks, Svetlana Slapšak, Andrej Nikolaidis, Ivan Čolović, Filip David, Ivo Goldštajn i mnogi drugi.

U državama nastalim raspadom SFRJ snažno je prisutan revizionistički odnos prema prošlosti. Istorijski revizionizam je zloupotreba istorijske nauke, namerno i tendenciozno iskrivljavanje slike o prošlosti. On podrazumeva prilagođavanje prošlosti savremenim političkim potrebama, izdvajanje i naglašavanje poželjnih i fabrikovanje nepostojećih podataka, selekciju istorijskih izvora, izbacivanje svega što ne odgovara vladajućim političkim idejama i programima. Nasuprot tome stoji poželjno napredovanje naučnih saznanja, otkrivanje novih istorijskih izvora i nova tumačenja onih već poznatih, primena novih metodologija i paradigmi, stalno preispitivanje i rekontekstualizacija, koji su obavezni sastojci posla istoričara.

Sve države imaju određene politike istorije, ali nacionalističke ideologije i ratovi doveli su do toga da su zloupotrebe istorijske nauke u državama nastalim raspadom SFRJ posebno izražene. Istorijska nauka se koristila da bi se ratovi psihološki pripremili, kao i da bi se posle ratova održavale politike zasnovane na eksploataciji nacionalističkih strasti. Istorijsku nauku su zloupotrebljavali političari, mediji, mnoge interesne grupe, ali i sami istoričari.

Istorijski revizionizam primenjuje se da bi se održavali stari i stvarali novi mitovi, jačali stereotipi, razvijale predrasude i mržnja prema susedima. „Mi“ smo uvek žrtve, „drugi“ su za sve krivi. Na samoviktimizaciji se pravi paranoidna svest o istoriji koja žrtvu oslobađa svih moralnih obzira i podstiče želju za osvetom. Na samosažaljenju se homogenizuje nacija, zbijaju se njeni redovi, potire se pluralnost, a pojedinci i društvene grupe utapaju se u zamišljeni „biološki“ ili „duhovni“ kolektiv. Uloga žrtve okamenjuje nas u prošlosti i ne dozvoljava nam da krenemo napred.

Istorija Drugog svetskog rata je u svim državama nastalim na tlu SFRJ predmet manipulacije. Revizionističkim postupkom iz istorije su izbačene naučnom metodologijom utvrđene činjenice, a u nju unete one za koje nema podloge u istorijskim izvorima. Time se u našim društvima brišu jasne moralne koordinate, gubi se granica između fašizma i antifašizma i stvara opasnost da se zločini poput onih iz prošlosti ponove.

Danas je istorija prostor u kome se ratovi nastali raspadom SFRJ nastavljaju „drugim sredstvima“. Ti ratovi su na najboljem putu da postanu podložni političkim manipulacijama kao što je to i Drugi svetski rat. Godišnjice i jubileji koriste se za nacionalističku mobilizaciju i učvršćivanje autoritarnih vlasti. Nema pijeteta ni empatije prema „tuđim“ žrtvama. Nema ni pokušaja da se s distance od skoro trideset godina od početka ovih ratova svaka strana suoči sa sopstvenom ulogom i odgovornošću. Istorija je danas „rezervni ratni položaj“ na kome tinjaju neprijateljstva koja razaraju naša društva.

Zato je neophodno ustati u odbranu istorijske nauke i učiniti sve da bi se zaustavile njene zloupotrebe.

***

Mi, potpisnici ove Deklaracije, stojimo iza ovih principa:

1. Istorija je nauka.

Ona nije plod proizvoljnog mišljenja i mora se zasnivati na istraživanju istorijskih izvora, njihovom proveravanju i poređenju, utvrđivanju preciznih i proverljivih činjenica, njihovoj analizi i sintezi.

2. Istorija je dinamična.

Kao i svaka nauka, istorija stalno dolazi do novih saznanja, pronalazi nove istorijske izvore, povezuje ih i reinterpretira. Revizija istorije je rezultat novih istraživanja. Nasuprot tome, istorijski revizionizam je manipulisanje istorijskim činjenicama radi postizanja zadatog političkog cilja.

3. Istorija je disciplina kritičkog mišljenja.

Ona nije tabu koji služi snaženju nacionalnih osećanja i politikama identiteta, širenju stereotipa i predrasuda. Ona treba da nas uči kako se proverava verodostojnost podataka, kako prepoznati manipulacije i zloupotrebe prošlosti.

4. Istorija je multiperspektivna.

Istorijske činjenice utvrđuju se naučnom metodologijom ali interpretacije tih činjenica mogu biti različite, jer zavise od perspektive iz koje se posmatraju. To ne znači da se prošlost sme relativizovati ali znači da je njena interpretacija područje debate u kojoj se moraju uzeti u obzir relevantne činjenice i suprotna mišljenja, bez prikrivanja podataka koji se ne uklapaju u politički poželjnu sliku.

5. Istorija je celovita.

Iz prošlosti se ne sme uzimati ono što nam se sviđa i izbacivati ono što ne odgovara trenutnim političkim potrebama! Ne sme biti politički i ideološki uslovljene selekcije, podobnih i nepodobnih istorijskih perioda, država, naroda, društvenih grupa, ideja, pokreta…

6. Istorija je nadnacionalna.

Istorija se ne može ograditi etničkim granicama. Ne možemo se baviti isključivo sobom, jer tako gubimo kontakt s realnošću. Prošlost je isprepletana, povezana i međuzavisna. Nacije, države i društvene grupe nastaju, postoje i razvijaju se kroz međusobne kontakte. Samo u toj složenosti i međuzavisnosti možemo razumeti i prošlost i sadašnjost.

7. Istorija je kontekstualna.

Prošlost, kao ni sadašnjost, ne mogu se razumeti izolovano, izmešteno iz konteksta, svedeno na neki uski problem. Na prošlu realnost uticali su mnogi činioci zbog čega je zatvaranje u uske okvire manipulacija istorijskom naukom čime se sprečava razumevanje prošlosti i saradnja među istoričarima.

8. Istorija je racionalna.

Istorija nije mit, dogma, religija, ideologija, emocija. U nju se ne veruje, njoj se ne sudi, ona se ne optužuje, za nju se ne navija. Ona istražuje prošlost, nastoji da je razume i objasni. Ona nas uči da razumemo kompleksnost prošlosti da bismo se racionalno suočili sa sadašnjošću i realno procenjivali budućnost.

9. Istorija je slobodna.

Kao i svaka nauka, istorija može da napreduje samo ako su istraživanja slobodna od bilo kakvih političkih, ideoloških, verskih ili ekonomskih pritisaka. Ne može da bude podobnih i nepodobnih istoričara, „patriota“ i „izdajnika“!

10. Istorija je odgovorna.

Sadašnjost se gradi na osnovu predstava o prošlosti. Sadašnjost je ugrožena ako se prošlost zloupotrebljava, ako se prećutkuje, ako se u nju dopisuje ono čega nije bilo, ako se „zaboravlja“ i relativizuje ono što je bilo. Time stvaramo lažnu viziju sadašnjosti, čije probleme ne umemo da sagledamo, a time ni da rešimo. Istoričari moraju biti društveno odgovorni.

***

Zbog svega navedenog, mi, sastavljači i potpisnici ove Deklaracije, tražimo:

1. Od istoričara: da se čvrsto drže najviših standarda u utvrđivanju činjenica i da se bore za primenu naučnih istoriografskih metoda, posebno kad su u pitanju osetljive i kontroverzne teme iz prošlosti;

2. Od političkih elita: da vode odgovorne politike istorije, da prestanu sa zloupotrebljavanjem prošlosti i da se ne oslanjaju na istoričare, intelektualce i interesne grupe koji potpiruju nacionalističke strasti, međusobno nas sukobljavajući radi jačanja svoje političke pozicije;

3. Od parlamenata, domaćih i evropskih: da prestanu da donose zakone, rezolucije, preambule i druge akte kojima se nameće „istorijska istina“ i podobna interpretacija prošlosti, jer se time direktno uključuju u prekrajanje istorije i opasne manipulacije prošlošću;

4. Od sudova: da prilikom primene zakona vode računa o utvrđenim istorijskim činjenicama da ne bi doprinosili snaženju pseudoistorije i rehabilitaciji dokazanih kolaboracionista iz Drugog svetskog rata, kao i svih odgovornih za ratne zločine u nedavnoj prošlosti;

5. Od ministarstava nauke: da podstiču i finansijski podržavaju projekte koji će slobodno i kritički istraživati sve teme od naučnog interesa, pa i one o tamnim, kontroverznim stranama vlastite istorije; da finansijski podrže zajedničke naučne projekte između susednih zemalja, kako bi razvijali multiperspektivni pristup prošlim događajima.

6. Od ministarstava obrazovanja: da nastavu istorije ne pretvaraju u predmet koji služi isključivo formiranju nacionalnog identiteta i širenju mržnje. Istorija treba da bude vodeći školski predmet sticanja kritičkog mišljenja, zasnovan isključivo na savremenim pristupima obrazovanju u oblasti istorije u kojima neće biti tabua. Ministarstva treba da podrže razmenu univerzitetskih profesora i nastavnika u školama;

7. Od ministarstava kulture i svih organa vlasti koji se bave politikom sećanja: da prestanu s praksom podizanja spomenika i otvaranja novih muzeja posvećenih pojedincima ili organizacijama koji su učestvovali u širenju mržnje i zločinima. Takva politika sećanja služi samo širenju i održavanju mržnje, tenzija i ostrašćenih homogenizacija;

8. Od medija: da se odgovorno odnose prema prošlosti, da se kritički odnose prema paraistoričarima i istoričarima koji promovišu netoleranciju i iskrivljuju prošlost, da ne preuzimaju neproverene podatke, prećutkuju istorijske činjenice i da ne koriste prošlost za raspirivanje antagonističkih politika;

9. Od lokalnih vlasti: da prestanu da imenuju škole, ulice, studentske domove i druge javne objekte po ličnostima koje su tokom Drugog svetskog rata i u poslednjim ratovima pozivale na etničku mržnju i antisemitizam te bile odgovorne za ratne zločine;

10. Od nastavnika istorije: da prate nove metode poučavanja istorije, da vežbaju s učenicima praktične veštine i kritičko mišljenje, da podstiču đake na rad s istorijskim izvorima i da preispituju svaku tvrdnju o prošlosti. Bez kritičkog mišljenja u nastavi istorije osnažuju se autoritarna svest i isključivost kod mladih.

***

Izvor:

OBJAVLJENA JE DEKLARACIJA ODBRANIMO ISTORIJU

“Farmaceutske kompanije, država i ljudska prava” (autorski tekst Uroša Siljanovića)

S obzirom na nepostojanje vladavine prava u Republici Srbiji, na činjenicu da redovni sudovi izbegavaju da tumače Ustav i primenjuju ga horizontalno, da ustavna žalba nije delotvoran pravni lek i da u ustavnom sistemu Srbije ne postoji pravni lek protiv kršenja ljudskih prava od strane multinacionalnih korporacija, mora se napomenuti da je Srbija plodno tle za dehumanizaciju ljudskih prava i za kršenje ljudskih prava, i prava pacijenata kao ljudskih prava, od strane farmaceutskih kompanija.

 

Povod za ovaj tekst je vest na portalu nova.rs Mala grupa ljudi zaradiće na vakcini, nećemo im videti lica [i] U njemu ću se baviti odgovornošću farmaceutskih kompanija kao transnacionalnih korporacija (multinacionalnih kompanija) za kršenje ljudskih prava, sa posebnim osvrtom na vakcinaciju protiv Koronavirusa.

Izraz dehumanizacija ljudskih prava je prva upotrebila Turkuler Išiksel, docentkinja na Odeljenju za političke nauke Univerziteta Kolumbija[ii], koja pod njim podrazumeva proces, koji je najvidljiviji u mehanizmima zaštite, koju transnacionalnim korporacijama pružaju bilateralni ugovori u stranim ulaganjima.[iii] Išiksel nadalje navodi da preuzimanje ljudskih prava od strane transnacionalnih korporacija nije značajno samo zbog toga što menja njihov status u okviru međunarodnog prava, već pre svega zato što ima potencijal da razbije moralnu i političku snagu, koju ljudska prava imaju skrećući njihovu pažnju sa zaštite interesa ljudi ka zaštiti ekonomskih interesa velikih firmi.[iv]

Takvi ugovori štite strane ulagače, koji najviše od njih profitiraju, čak i ako nisu ugovorna strana, a stranim investitorima se tako garantuju ljudska prava, koja su identična onim, koja su zaštićena međunarodnim konvencijama o ljudskim pravima, uključujući i pravo na mirno uživanje imovine, pravo na zabranu diskriminacije, pravo na pravnu ličnost, pravo na pravnu sigurnost i pravo na pravnu zaštitu, a kada je reč o pravu na pravnu zaštitu, strani investitori mogu bez ikakvih problema da tuže države pred ad hoc formiranim međunarodnim arbitražnim sudovima radi zaštite tih prava, bez iscrpljivanja pravnih lekova na nacionalnom nivou.[v]

Vodeće svetske farmaceutske kompanije među kojima su: GlaxoSmithKline, Sanofi, Gilead Sciences Inc., Johnson & Johnson, Moderna Inc., Takeda Pharmaceutical Company Ltd., Vir Biotechnology Inc. i mnoge druge, imaju jedan jedini cilj, a to je da u što kraćem roku naprave vakcinu i izbace je na tržište.[vi]

Pojedine među njima su rivali i ne bi čudilo da jedni drugima podmeću lažne vesti o pronalasku, a druge se pak udružuju, u nadi da će zajedničkim snagama prve doći do seruma, spasiti svet, ali i zaraditi veliki, ozbiljan novac.[vii]

Na međunarodnom nivou, glavna debata se u XX veku vodila oko toga da li je princip neutralnosti međunarodnog javnog prava u odnosu na nacionalne principe političkog identiteta napušten ili bi trebalo da bude napušten pod uticajem diskursa ljudskih prava, dok se u XXI veku nametnulo pitanje-ko su nosioci dužnosti, kojima ljudska prava nameću terete i obaveze,a time i pravnu odgovornost zbog neispunjenja tih obaveza.[viii]

Što se tiče odgovornosti transnacionalnih korporacija za kršenje ljudskih prava, države se i dalje čvrsto drže tradicionalne pretpostavke da nisu u obavezi da regulišu privatno-pravne odnose, sa izuzetkom Ustava Republike Irske, Ustava Južnoafričke Republike, Saveznog ustavnog suda Nemačke i Vrhovnog suda Kanade.[ix] Većina ustava, uključujući tu i član 170 Ustava Republike Srbije, propisuje da se pravni lek može podneti samo ukoliko je do kršenja ljudskih prava došlo radnjom državnih organa ili organizacija.[x]

Potpomognute različitim mehanizmima, pre svega međunarodnim finansijskim institucijama (MMF, Svetska banka, EBRD, ostali) i bilateralnim sporazumima, korporacije su stekle kvazi-državnu moć, a otkrića o njihovom kršenju ljudskih prava pojavila su se još ranih sedamdesetih godina 20. veka, a postojeći mehanizmi, prema kojima korporacije mogu odgovarati za kršenje ljudskih prava samo ukoliko se kršenje može pripisati državi ne daje razultate, a i Smernice OECD-a za multinacionalne kompanije u poglavlju Ljudska prava kažu da je država dužna da štiti ljudska prava, a da transnacionalne korporacije treba da poštuju ljudska prava, izbegavaju da krše ljudska prava i ukazuju na njihovo kršenje, da nalaze načine za sprečavanje ili ublažavanje posledica kršenja ljudskih prava,da se obavežu na poštovanje ljudskih prava, sprovode procenu stanja ljudskih prava u skladu sa svojom veličinom i da obezbede ili sarađuju u postupcima naknade štete zbog kršenja ljudskih prava.[xi]

***

U ovom tekstu obradiću nekoliko celina – pojam transnacionalnih korporacija, način na koji su vršile ili vrše dehumanizaciju ljudskih prava, koja ljudska prava transnacionalne korporacije u oblasti zdravstvenih usluga, odnosno farmaceutske kompanije, mogu da prekrše iako se od tih prava nikada ne odstupa, i mehanizme zaštite ljudskih prava od kršenja od strane farmaceutskih kompanija, uključujući tu i horizontalno dejstvo ustava kroz tumačenje ustava, pre svega od strane redovnih sudova.

Smernice OECD-a za multinacionalne kompanije definišu multinacionalne kompanije kao kompanije koje posluju u više od jedne države i koje su tako povezane da mogu da koordiniraju svoje poslovanje i aktivnosti na više načina. Iako jedna od celina u okviru takve kompanije može da ima značajan uticaj na aktivnosti drugih celina, stepen njihove autonomije unutar kompanije može da varira od jedne do druge multinacionalne kompanije[xii]

Jedna od najvažnijih funkcija transnacionalnih korporacija jeste njihova faktička nezavisnost od nacionalnih država, a dok se nekada tvrdilo da su međunarodne kompanije domaće kompanije, koje međunarodno posluju, danas su transnacionalne korporacije uspele da razviju svoje poslovanje van matičnih država[xiii], njihova struktura po mnogo čemu podseća na državnu-njihovi kodeksi imaju karakteristike ustava država[xiv] (tzv. autokonstitucionalizacija) i uvek su bile sklone da vrše funkcije, koje su rezervisane samo za države, o čemu svedoči primer kompanije Britiš Ist Indija, koja je izdavala sopstvenu monetu i bila sposobna da vojno interveniše.[xv]

Kršenje ljudskih prava od strane transnacionalnih korporacija je zabeleženo još u periodu kolonizacije, kada su evropske kompanije upravljale kolonizovanim državama, za šta su najbolji primeri britanska Istočno-indijska kompanija i holandska Istočno-indijska kompanija, koje su upravljale Indijom, Indonezijom i južnoafričkim državama, a mnogobrojne korporacije su profitirale za vreme Holokausta od rada stanovništva okupiranih državama u ropskim uslovima[xvi] u koncentracionim i radnim logorima.

Postavlja se pitanje koja bi ljudska prava i posebno prava pacijenata farmaceutske kompanije mogle da prekrše. S obzirom na to da pandemija Koronavirusa kratko traje i da je vakcina još uvek u eksperimentalnoj fazi, a da za puštanje vakcine u promet treba najmanje dve godine eksperimenata, ukoliko do kraja 2020.godine vakcina izađe na tržište i vakcinacija postane obavezna, onda su to svakako pravo na život, pravo na zabranu mučenja, pravo na zabranu ropstva, pravo na dostojanstvo ličnosti i pravo na zabranu diskriminacije, od kojih se nikada ne odstupa, s obzirom na činjenicu da se vršenje određenih prava već uslovljava vakcinacijom u budućnosti. Zatim su tu pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života i sloboda misli, savesti i veroispovesti, od kojih se može odstupiti za vreme vanrednog ili ratnog stanja (ili stanja pandemije, koje je trenutno u toku), ali ne kada su vezana za ljudska prava, od kojih se nikada ne odstupa.

Prava pacijenata, od kojih bi se moglo u tom slučaju odstupiti, su pravo na informacije, pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge, pravo na bezbednost pacijenta, pravo na obaveštenje, pravo na privatnost i poverljivost, pravo na pristanak, pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju, pravo pacijenta, koji učestvuje u medicinskom istraživanju, pravo na prigovor i pravo na naknadu štete, čime bi se ljudska prava i prava pacijenata kao ljudska prava direktno podredila interesima i profitu farmaceutskih kompanija. Posebno je u ovom slučaju važno napomenuti da pacijent, koji učestvuje u medicinskom istraživanju, ima pravo da o tome bude obavešten i da na svoje učešće pisano pristane.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava jasno kaže da je prisiljavanje na lečenje kršenje prava na zabranu mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja iz člana 3 Konvencije[xvii], a u vezi sa obaveznom vakcinacijom nekoliko predstavki čeka odluku Velikog veća Suda[xviii], a u vezi sa članom 8 Konvencije (pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života), članom 9 Konvencije (sloboda misli, savesti i veroispovesti) i članom 2 Protokola 1 na Konvenciju (pravo na obrazovanje). Ukoliko po ovim predstavkama, pogotovo po Vavrička protiv Češke Republike, sud donese odluku da obavezna vakcinacija jeste kršenje ljudskih prava – onda će obavezna vakcinacija biti proglašenja kršenjem pomenutih ljudskih prava.

Što se tiče zaštite ljudskih prava i ograničenja ljudskih prava, član 1 Evropske Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda jasno nameće obavezu državama ugovornicama da štite ljudska prava, a Evropski sud za ljudska prava je svojom praksom tu dužnost podelio na pozitivne i negativne obaveze. Pozitivne obaveze znače da država mora da radi na zaštiti ljudskih prava, a kada se radi o multinacionalnim kompanijama, a u ovom slučaju farmaceutskim kompanijama, država je dužna ih da svojim mehanizmima natera da poštuju ljudskih prava.

Kod ograničenja ljudskih prava mora se voditi o načelu proporcionalnosti (srazmernosti), za koje po praksi ESLJP moraju biti ispunjeni sledeći uslovi: da budu propisana zakonom ili da se vrše u skladu sa zakonom, da je cilj ograničenja legitiman i da budu neophodna u demokratskom društvu, a Ustav Republike Srbije jasno u članu 20 propisuje da  ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava.

U slučaju da u ovom trenutku počne da se vrši vakcinacija, to bi značilo da se nad građanima Srbija vrše eksperimenti, što znači da bi država dozvolila zadiranje u suštinu ljudskih prava u korist farmaceutskih kompanija, a odstupila bi od prava na život, zabrane mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja, zabrane ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada, prava na dostojanstvo ličnosti i zabrane diskriminacije, a zadiralo bi se u suštinu slobode misli, savesti i veroispovesti i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života,a u vezi sa ljudskim pravima od kojih se u vanrednim okolnostima ne odstupa. Ma koliko cilj bio legitiman – zaštita od pandemije, njegovo ostvarenje nije neophodno u demokratskom društvu i nije zakonito ukoliko se odstupa od ljudskih prava od kojih odstupanja nema.

S obzirom na nepostojanje vladavine prava u Republici Srbiji, na činjenicu da redovni sudovi izbegavaju da tumače Ustav i primenjuju ga horizontalno, da ustavna žalba nije delotvoran pravni lek i da u ustavnom sistemu Srbije ne postoji pravni lek protiv kršenja ljudskih prava od strane multinacionalnih korporacija, mora se napomenuti da je Srbija plodno tle za dehumanizaciju ljudskih prava i za kršenje ljudskih prava i prava pacijenata kao ljudskih prava od strane farmaceutskih kompanija.

U Srbiji bi najbolji odgovor na brutalno kršenje ljudskih prava od strane farmaceutskih kompanija bila primena doktrine indirektnog horizontalnog dejstva ljudskih prava, koju je razvio nemački Savezni ustavni sud polazeći od toga da je Osnovni zakon najviši pravni akt[xix], čime bi se uspostavila direktna odgovornost farmaceutskih kompanija za kršenje ljudskih prava, vređanje ljudskog dostojanstva u ime profita i sprečila celokupna dehumanizacija ljudskih prava kao vrhovne humanističke vrednosti.

***

[i] Vušović-Marković A, Mala grupa ljudi zaradiće na vakcini, nećemo im videti lica  na https://nova.rs/region/mala-grupa-ljudi-zaradice-na-vakcini-necemo-im-videti-lica/?fbclid=IwAR2F2yZELRbmzezZwEuxzttV8TEGdfvDifsHAVPox5L0x371Bif6kLYykxo

[ii] Turkuler, I, The Rights of Man and the Rights of the Man-Made: Corporations and Human Rights, Human Rights Quarterly 38 (2016) 294–349, Johns Hopkins University Press, 2016, str. 294, fusnota 1

[iii] Beširević, V, Uhvati me ako možeš: Osvrt na problem (ne)odgovornosti transnacionalnih korporacija zbog kršenja ljudskih prava, Pravni zapisi,br. 1, 2018, str.28

[iv] Turkuler, I, str.298

[v] Ibid.

[vi] Vušović-Marković A,

[vii] Ibid.

[viii] Beširević, V, str.22

[ix] Ibid, str.22-23

[x] Ibid.str,23

[xi] OECD, 2011, OECD Guidelines for Multinational Enterprises, OECD Publishing, str. 31

[xii] Beširević, V, str.24

[xiii] Ibid.

[xiv] Ibid.

[xv] Ibid, str.24-25

[xvi] Ibid,str.29

[xvii] Jalloh v. Germany (Application no. 54810/00), Council of Europe, The European Court of Human Rights, 11 July 2006

[xviii] Vavřička v.The Czech Republic (Application no. 47621/13), Novotná v. the Czech Republic (Application no. 3867/14, Hornych v. The Czech Republic (Application no. 73094/14), Brožík v.The Czech Republic (19306/15),  Dubský v.The Czech Republic (Application No.19298/15) I Roleček v.The Czech Republic (Application no.43883/15)

[xix] Beširević, V,str.38

***

(Autor teksta je advokat iz Beograda, doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta Union i član Mreže akademske solidarnosti – MASA)

“Odstupanje od prava na život u doba korone” (autorski tekst Uroša Siljanovića)

Lica, koja su odbila da pruže zdravstvenu zaštitu Stanislavu Ostojiću bi trebalo da krivično odgovaraju, a njegova supruga ima i pravo na naknadu štete zbog pretrpljenog duševnog bola, odnosno smrti bliskog lica, jer, iako je akt državnog organa, ovog puta Odluka o proglašenju vanrednog stanja, viša sila, od prava na život se za vreme vanrednog stanja po Ustavu i Konvenciji ne odstupa.

 

Povod za ovaj tekst je vest pod nazivom Odbili da ga leče, tužili ga zbog zaraze, na kraju umro[i] na sajtu nova.rs. Radi se o novosadskom stomatologu Stanislavu Ostojiću, protiv kog su vlasti AP Vojvodine podnele krivičnu prijavu jer je, navodno, namerno radio zaražen i koga namerno nisu hospitalizovali.

Ostojić je bio hronični bolesnik, oboleo od sarkoidoze, na respiratoru se nalazio od 21.marta 2020.godine, u bolnicu je primljen u teškom stanju, sa dve upale pluća, a danima je pokušavao da dobije pomoć i bude testiran, a po dokumentaciji koju njegova supruga poseduje,  tih dana je u više navrata zvao kol centar i postupao tačno onako kako mu je rečeno. Prvo su ga poslali u privatnu labaratoriju da uradi nalaze krvi, koji su pokazali visok nivo CRP, što je već ukazivalo na infekciju. Zatim su ga, opet privatno, slali na rentgen pluća, koji je odmah potvrdio dvostruku upalu pluća. Sa takvim nalazima, Ostojić je, opet po instrukcijama lekara iz kol centra, sa suprugom u petak, 20. marta,  otišao na pregled kod pulmologa[ii], a  uprkos svemu tome i svim dokazima da je tražio pomoć na vreme, pokrajinski sekretar za zdravstvo Zoran Gojković je svega par dana po njegovoj hospitalizaciji zatražio pokretanje krivične prijave protiv zubara, jer je svesno sa simptomima išao u ordinaciju.[iii]

Režim Aleksandra Vučića je ovoga puta otišao korak dalje – Republika Srbija je, pored prava na zabranu mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja iz člana 3 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 25 stav 2 Ustava Republike Srbije i prava na zabranu diskriminacije iz člana 14 Konvencije i člana 21 Ustava, od kojih je za vreme vanrednog stanja redovno odstupala, odstupila i od prava na život.

Pravo na život zajemčeno je članom 2 Konvencije i članom 24 Ustava. Po Konvenciji. pravo na život svakog lica zaštićeno je zakonom i niko ne može namerno lišen života. 6.i 13.Protokol na Konvenciju ukidaju smrtnu kaznu za vreme redovnih okolnosti, odnosno vanrednog i ratnog stanja, a nije postojala apsolutno nužna sila, zbog koje se lišenje života ne smatra odstupanjem od odredaba ovog člana.

Član 24 st. 1 i 2 Ustava jasno zajemčuju pravo na život, u njima se jasno kaže da je ljudski život neprikosnoven i da u Republici Srbiji nema smrtne kazne.

Ovde se javljaju dva problema. Prvi je poštovanje prava na život, a drugi je krivična odgovornost lekara, koji su odbili da leče Stanislava Ostojića.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava u vezi sa pravom na život je jasna. Prvo treba pomenuti pozitivne obaveze države u odnosu na pravo na život.

Stav 2 člana 1 Konvencije obavezuje državu ugovornicu Konvencije da se uzdrži ne samo od namernog i nezakonitog lišenja života, već i da preduzme odgovarajuće korake da zaštiti živote lica pod njenom jurisdikcijom (Centar za pravne resurse u ime Valentina Kampeanua protiv Rumunije, paragraf 130, od 17. jula 2014. godine)[iv]. U širem smislu, ova pozitivna obaveza ima dva aspekta. Prvi je dužnost obezbeđivanja pravnog okvira a drugi je preduzimanje preventivnih operativnih mera. Sud je našao da pozitivna obaveza države ugovornice Konvencije da preduzme odgovarajuće korake da zaštiti živote lica pod njenom jurisdikcijom postoji u kontekstu svake delatnosti, bila javna ili ne, u kojoj pravo na život može biti u pitanju.[v]

Pozitivne obaveze države ugovornice Konvencije u smislu zdravstvene zaštite su donošenje pravila, koja bolnicama, bilo javnim ili privatnim, nalažu da usvoje odgovarajuće mere za zaštitu života pacijanata (Kalveli i Ćiljo protiv Italije[vi], paragraf 49, Vo protiv Francuske[vii], paragraf 89, Lopez de Souza Fernandez protiv Portugalije[viii], paragraf 166).

Obaveza država ugovornica Konvencije da obezbedi pravni okvir se široko tumači, što podrazumeva obavezu obezbeđivanja delotvornosti tog pravnog okvira, pa tako dužnosti, koje podrazumevaju pravni okvir, obuhvataju neophodne mere obezbeđenja primene zakona, uključujući nadzor i stalnu primenu (Lopez de Souza Fernandez protiv Portugalije, paragraf 190).[ix]

Pitanje da li je država napravila propust u svom zakonodavstvu traži konkretnu ocenu navodnih nedostataka, pa tako prosta činjenica da pravni okvir može biti nedovoljan u bilo kom smislu nije dovoljna da se postavi pitanje da li je došlo do kršenja člana 2 Konvencije, već se mora nedvosmisleno pokazati da je pravni okvir funkcionisao na štetu pacijenta.

Sud je jasno rekao da bi, čak i u slučajevima, u kojima je utvrđeno da je bilo nesavesnog lečenja, mogao da utvrdi kršenje člana 2 Konvencije samo ukoliko pravni okvir nije uspeo da obezbedi poštovanje pacijentovog prava na život (Lopez de Souza Fernandez protiv Portugalije, paragraf 187)[x],  ali nije isključio mogućnost da činjenje i nečinjenje pružalaca zdravstvene zaštite može da znači odgovornost država ugovornica Konvencije po članu 2 Konvencije (Pauel protiv Ujedinjenog Kraljevstva)[xi] i da se na osnovu člana 2 Konvencije može smatrati da je povređeno pravo na život onda kada se jasno pokaže da su vlasti države ugovornice Konvencije dovele život određenog lica u opasnost neomogućavanjem vršenja prava iz oblasti zdravstvene zaštite dostupne svima (Kipar protiv Turske, paragraf 219[xii], Hristozov i ostali protiv Bugarske[xiii], paragraf 106).

Sud je u dve izuzetne okolnosti stao na stanovište da postoji odgovornost države ugovornice Konvencije u slučaju nečinjenja pružalaca zdravstvene zaštite. Prvo, kada je život određenog pacijenta namerno bio doveden u opasnost onemogućavanjem hitne medicinske intervencije, koja bi mu spasila život (Mehmet Šenturk i Bekir Šenturk protiv Turske)[xiv] i drugo, kada su sistemsko ili strukturno loše funkcionisanje medicinskih usluge doveli do lišavanja pacijenta hitne medicinske intervencije, koja bi mu spasila život, kada su vlasti znale ili morale da znaju da postoje rizik i nisu preduzele neophodne mere da do opasnosti po život pacijenta ne dođe, što je život pacijenta dovelo u opasnost (Ajdogdu protiv Turske).[xv]

Postoji četiri uslova, koji se moraju kumulativno ispuniti, da bi u određenom slučaju Sud mogao smatrati da je došlo do onemogućavanja pristupa hitne medicinske intervencije, koja bi određenom licu mogla spasiti život.

Prvo, činjenje i nečinjenje pružalaca zdravstvene zaštite treba da budu više od proste greške ili profesionalnog nehata, pružaoci zdravstvene zaštite treba da su bili potpuno svesni da će dovesti u opasnost život pacijenta ukoliko mu ne omoguće hitnu medicinsku intervenciju.

Drugo, loše funkcionisanje mora  objektivno i u pravom smislu biti prepoznato kao sistemsko ili strukturalno da bi moglo da se pripiše vlastima država ugovornica Konvencije.

Treće, mora da postoji uzročna veza između lošeg funkcionisanja i pričinjene povrede.

Četvrto, loše funkcionisanje mora proizići iz propusta države ugovornice Konvencije da ispuni svoju pozitivnu obavezu obezbeđivanja pravnog okvira u širem smislu (Lopez de Souza Fernandez, paragraf 191-196).[xvi]

S obzirom na okolnosti slučaja, koje su dovele do smrti Stanislava Ostojića, i praksu ESLJP u vezi sa pravom na život u oblasti prava pacijenata i zdravstvene zaštite, može se videti da Republika Srbija nema obezbeđen pravni okvir u širem smislu, jer Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o pravima pacijenata, kao ni Ustav i Konvenciju, ne primenjuje i ne poštuje i da su u ovom slučaju ispunjena sva četiri uslova potrebna da bi Sud smatrao da je prekršeno pravo na život, a u vezi sa pravom na život je u ovom slučaju pravo na zdravstvenu zaštitu, zajemčeno članom 68 Ustava i definisanom članom 2 stav 2 Zakona o zdravstvenoj zaštiti kao organizovana i sveobuhvatna delatnost društva, sa ciljem ostvarivanja najvišeg mogućeg nivoa očuvanja i unapređenja zdravlja građana. Od prava na zdravstvenu zaštitu se može odstupiti za vreme vanrednog ili ratnog stanja, ali ne u slučaju kada je direktno povezano sa pravom na život.

Drugi problem je krivična odgovornost lekara, koji su odbili da pruže zdravstvenu zaštitu Stanislavu Ostojiću. U zavisnosti od toga da li je umišljaj odnosnih lekara bio uperen ka lišenju života ili ne, ovde se radi ili o krivičnom delu teškog ubistva iz člana 114 stav 1 tačka 8 Krivičnog zakonika Republike Srbije (s obzirom na to da se iz okolnosti slučaja može zaključiti da je Sekretar za zdravstvo APV svojim ponašanjem iz bezobzirne osvete ili neke druge niske pobude podstrekavao pružaoce zdravstvene zaštite da ne izvrše hitnu medicinsku intervenciju nad Stanislavom Ostojićem) ili, ukoliko se pokaže da je smrt posledica nepružanja zdravstvene zaštite, o krivičnom delu neukazivanja lekarske pomoći iz člana 253 stav 3 u vezi sa stavom 1 Krivičnog zakonika Republike Srbije, za koji je zaprećena kazna od jedne do osam godina zatvora.

S obzirom na sve gore napisano, lica, koja su odbila da pruže zdravstvenu zaštitu Stanislavu Ostojiću bi trebalo da krivično odgovaraju, a njegova supruga ima i pravo na naknadu štete zbog pretrpljenog duševnog bola, odnosno smrti bliskog lica, jer, iako je akt državnog organa, ovog puta Odluka o proglašenju vanrednog stanja, viša sila, od prava na život se za vreme vanrednog stanja po Ustavu i Konvenciji ne odstupa.

Ljudski život je najveća vrednost, a interes države ne sme biti preči od prava na život. U slučaju da domaći sudovi na svim stepenima stave interes države i višu silu iznad prava na život, ESLJP će sigurno doneti presudu u korist supruge pokojnog Stanislava Ostojića, kojom će Republiku Srbiju obavezati i na naknadu štete i na plaćanje sudskih troškova i tako doneti bar malo pravde porodici pokojnog Stanislava Ostojića.

***

[i]   Lalić, A, Odbili da ga leče, tužili ga zbog zaraze, na kraju umro, 18.april 2020.godine na

Odbili da ga leče, tužili ga zbog zaraze, na kraju umro

[ii] Ibid.

[iii] Ibid.

[iv] Centre for Legal Resources on behalf of Valentin Campeanu v.Romania (Application no. 47848/08), Council of Europe,The European Court of Human Rights, Strasbourg, 17 July 2014

[v]Ibid.

[vi] Calvelli and Ciglio v. Italy (Application no.32967/96), Council of Europe, The European Court of Human Rights, Strasbourg, 17 January 2002

[vii] Vo v. France (Application no. 53924/00), Council of Europe, The European Court of Human Rights, Strasbourg, 8 July 2004

[viii] Lopez de Sousa v. Portugal (Application no. 56080/13), Council of Europe, The European Court of Human Rights, 19 December 2017

[ix] Ibid

[x] Ibid.

[xi] William and Anita Powell v. the United Kingdom (Application no. 45305/99), Council of Europe, The European Court of Human Rights, 4 May 2000

[xii] Cyprus v. Turkey ( Application no. 25781/94), Council of Europe, The European Court of Human Rights,10 May 2001

[xiii] Hristozov and Others v. Bulgaria (Applications nos. 47039/11 and 358/12), Council of Europe, The European Court of Human Rights, 13 November 2012

[xiv] Mehmet Senturk  and Bekir Senturk v. Turkey, (Application no. 13423/09), Council of Europe, The European Court of Human Rights, 9 April 2013

[xv] Aydogdu c. Turquie (Requête no. 40448/06), Conseil de l’Europe, Cour Européenne des Droits de l’homme, 30 août 2016

[xvi] Lopes de Souza Fernandez

***

(Autor teksta je advokat iz Beograda, doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta Union i član Mreže akademske solidarnosti – MASA)

“Ropstvo u doba korone” (autorski tekst Uroša Siljanovića)

Džon Rafael Smit: “Trgovina robovima” (1791)

Jer, za Aleksandra Vučića, Arbeit macht frei, iskoristio je Koronavirus da od Srbije napravi logor, jer on naprosto nije izašao iz radikalskog fašističkog šinjela niti je ikada promenio radikalski mentalni sklop. Tako je moguće i odstupanje od zabrane ropstva i da akti posebnih organizacija lokalne samouprave donose akte kojima se od ljudskih prava odstupa. I to od onih ljudskih prava od kojih se po Konvenciji i Ustavu ne odstupa ni za vreme vanrednog stanja ni za vreme ratnog stanja.

 

6. aprila 2020. godine, dakle, na 79. godišnjicu početka nacističkog bombardovanja Beograda, Gradski štab za vanredne situacije Grada Bora je na osnovu člana 41, stav 4, a u vezi sa članom 43 Zakona o smanjenju rizika od katastrofa u upravljanju vanrednim situacijama („Službeni glasnik RS“ br. 8/18) doneo Naredbu, kojom se počev od 3.4.2020. godine naređuje svim udruženjima građana, kao i dobrovoljnim društvima, da stave na raspolaganje sve raspoložive ljudske resurse za pomoć najstarijim građanima u vidu donošenja namirnica i lekova na kućnu adresu i organizovanja lekarske pomoći.

Pitanja koja se, pored odstupanja od zabrane ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada, od koga se po članu 15 stav 2 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članu 202 stav 4 Ustava Republike Srbije ne odstupa ni za vreme vanrednog ni za vreme ratnog stanja, moraju postaviti u vezi sa ovim aktom su sledeća:

1. Zašto se Gradski štab poziva na ovaj Zakon, kada je u toku vanredno stanje, u kom se na sve mere primenjuje Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja;
2. Pravna priroda pravnog akta, kojim se odstupilo od zabrane ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada;
3. Vremensko važenje pomenutog pravnog akta;
4. (Ne)poštovanje Evropske konvencije i prakse Evropskog suda za ljudska prava i
5. Poštovanje Smernica Saveta Evrope o poštovanju demokratije, vladavine prava i ljudskih prava u okviru COVID 19 zdravstvene krize

 

Prvo, po članu 15 stav 2 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i članu 202 stav 4 Ustava Republike Srbije od zabrane ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada ne odstupa ni za vreme vanrednog ni za vreme ratnog stanja.

Savet Evrope se, jemčeći zabranu ropstva, oslanja na definiciju ropstva iz Konvencije protiv ropstva Društva naroda iz 1926. godine, koju je izmenila i dopunila Generalna skupština UN 1953. godine, koja ropstvo definiše kao „stanje, kome je izloženo lice na kom se vrši pravo svojine.“ Položaj sličan ropskom Evropski sud za ljudska prava definiše kao „veoma ozbiljan oblik lišenja slobode“, koji „uključuje obavezu obavljanja određenih usluga za druge, ..dužnost lica, koje se nalazi u položaju sličnom ropskom, da živi na posedu drugog lica i nemogućnost promene stanja“ (Siladin protiv Francuske)

Što se tiče prinudnog rada, Evropski sud za ljudska prava se oslanja na Konvenciju Međunarodne organizacije rada br. 29 o zabrani prinudnog ili obaveznog rada, koja prinudni rad definiše kao:

„svaki rad ili uslugu, koji je od drugog lica iznuđen pretnjom bilo kakvom kaznom i za koji se to lice, koje je izloženo prinudnom radu, nije dobrovoljno ponudilo“ (Van der Musel protiv Belgije, Gracijani-Vajs protiv Austrije, Štumer protiv Austrije).

Po članu 16 Ustava Republike Srbije, Konvencija i praksa ESLJP se u Republici Srbiji direktno primenjuju, što znači da su integralni deo njenog pravnog sistema.

 

Drugo pitanje, koje se postavlja, je zašto se Gradski štab za vanredne situacije poziva na zakon, koji propisuje mere za slučaj vanredne situacije, kada je uvedeno vanredno stanje, na koje se primenjuje Zakon o merama za slučaj vanrednog stanja?

Po članu 1, stav 1, tačka 7 Zakona o smanjenju rizika od katastrofa u upravljanju vanrednim situacijama, vanredna situacija je stanje koje nastaje proglašenjem od nadležnog organa kada su rizici i pretnje ili nastale posledice po stanovništvo, životnu sredinu i materijalna i kulturna dobra takvog obima i intenziteta da njihov nastanak ili posledice nije moguće sprečiti ili otkloniti redovnim delovanjem nadležnih organa i službi, zbog čega je za njihovo ublažavanje i otklanjanje neophodno upotrebiti posebne mere, snage i sredstva uz pojačan režim rada, dok se po članu 2 Zakona o merama za slučaj vanrednog stanja smatra da su ispunjeni uslovi za proglašavanje vanrednog stanja na delu teritorije Republike Srbije kad se preduzimaju aktivnosti kojima se ugrožava: ustavni poredak, bezbednost Republike – njena suverenost, nezavisnost i teritorijalna celokupnost, obavljanje privrednih i društvenih delatnosti, ostvarivanje i zaštita sloboda, prava i dužnosti čoveka i građanina i rad državnih organa.

Po članu 200 stav 1 Ustava Republike Srbije, kada javna opasnost ugrožava opstanak države ili građana, Narodna skupština proglašava vanredno stanje. Ovde se postavlja pitanje kako na vanredno stanje može da se primenjuje zakon, koji se odnosi na vanredne situacije, kao i pitanje da li vlast namerno arbitrarno primenjuje zakone, kako joj je po volji.

Arbitrarna (ne)primena zakona po volji vlasti je odraz teorije samoobvezivanja (autolimitacije) nemačkog pravnog teoretičara Georga Jelineka, po kojoj vlast može donositi zakone koji su joj po volji i primenjivati ih dok su joj po volji, a kada prestanu da joj služe da donosi nove ili da primenuje zakone koji joj u datoj situaciji odgovaraju. Tu teoriju su direktno primenjivali Hitler i Staljin za vreme nacizma u Nemačkoj i staljinizma u SSSR-u.

 

Dalje, postavlja se pitanje kako se to od bilo kog ljudskog prava, a u ovom slučaju prava na zabranu ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada odstupa naredbom posebne organizacije, kada Ustav u članu 200 stav 9 jasno kaže da se od ljudskih i manjinskih prava može odstupati isključivo uredbom. Naredba posebne organizacije nije, bez obzira na to što je propisana Zakonom o smanjenju rizika od katastrofa u upravljanju vanrednim situacijama, ni podzakonski akt, koji donosi lokalna samouprava, ni pravno obavezujuća, pogotovo što se njom odstupa od ljudskog prava, od kog odstupanja nema ni u vanrednom ni u ratnom stanju.

 

Zatim se postavlja pitanje vremenskog važenja ove Naredbe. Doneta je 6. aprila 2020, a odnosi se na period od 3.aprila 2020.godine. Kako akt koji je donet 6.aprila može početi da važi tri dana ranije?

Dalje, po Evropskoj konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, u članu 4 stav 3 tačka c se kaže da se  prinudnim radom  ne smatra rad, koji se iziskuje u slučaju kakve krize ili nesreće, koja preti opstanku ili dobrobiti zajednice. Čak i da se radi o krizi ili nesreći, koja preti opstanku ili dobrobiti nacije, akt kojim se uvodi rad, kojim se iziskuje u takvom slučaju, mora, kao što sam već napomenuo, doneti Vlada, a taj akt je uredba, a drugo, pošto se ovom Naredbom očigledno krši i zabrana mučenja i nečovečnog postupanja, rad njom propisan ne bi mogao se nazove radom, koji se iziskuje u slučaju krize ili nesreće.

Država članica Saveta Evrope, takođe, po članu 1 Konvencije ima pozitivnu obavezu poštovanja ljudskih prava.

U presudi ESLJP Siladin protiv Francuske, jasno je rečeno da činjenica da se država uzdržava od kršenja određenih ljudskih prava ne znači da je ispunila obavezu iz člana 1 Konvencije. Dalje, država ima pozitivnu obavezu da donošenjem zakona i administrativnih mera pokaže da poštuje ljudska prava, pa tako se u presudama ESLJP C.N. protiv Ujedinjenog Kraljevstva i Siladin protiv Francuske jasno kaže da član 4 Konvencije zahteva od države članice Saveta Evrope da preduzme efikasno krivično gonjenje lica, koje drugo lice drži u stanju ropstva, položaju sličnom ropskom ili ga prisiljava na prinudni rad.

Takođe, država članica Saveta Evrope ima pozitivnu obavezu da preduzme operativne mere zaštite žrtve ili moguće kršenja prava na zabranu ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada (Rancev protiv Kipra i Rusije, C.N. protiv Ujedinjenog Kraljevstva), odnosno mora se pokazati da su države bile svesne, odnosno bile dužne da budu svesne, okolnosti koje izazivaju osnovanu sumnju da je određeno lice bilo izloženo kršenju zabrane ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada.

Država članica Saveta Evrope takođe obavezu da sprovodi istragu kada postoji osnovana sumnja da je prekršeno pravo na zabranu ropstva. Koliko mogu da vidim, Republika Srbija još uvek nije ispunila te obaveze u ovom slučaju, a po Konvenciji i praksi ESLJP Više javno tužilaštvo u Zaječaru kao nadležno je dužno da reaguje i bez istrage podigne optužnicu protiv komandanta Gradskog štaba za vanredne situacije Grada Bora Aleksandra Milikića zbog krivičnog dela Zasnivanje ropskog odnosa i prevoz lica u ropskom odnosu iz člana 390 stav 1 Krivičnog zakonika Republike Srbije, za koje je zaprećena kazna od jedne do deset godina.

 

Na kraju, 7. aprila 2020. godine Generalna sekretarka Saveta Evrope, gospođa Marija Pejčinović-Burić, donela je Smernice Saveta Evrope o poštovanju demokratije, vladavine prava i ljudskih prava u okviru COVID 19 zdravstvene krize, koje potvrđuju zabranu odstupanja od određenih ljudskih prava za vreme vanrednog stanja, u ovom slučaju:

• zabrane ropstva, položaja sličnog ropskom i prinudnog rada i zabrane mučenja;
• prevladavanje načela zakonitosti postupanja;
• ograničeno trajanje vanrednog stanja i mera donesenih za vreme vanrednog stanja;
• granice mera donesenih za vreme vanrednog stanja;
• podelu vlasti i poštovanje prava na život (član 2 Konvencije);
• prava na zabranu mučenja i nečovečnog postupanja (član 3 Konvencije);
• prava na zdravstvenu zaštitu (član 11 Izmena Evropske socijalne povelje);
• prava na slobodu i bezbednost (član 5 Konvencije);
• prava na pravično suđenje (član 7 Konvencije);
• prava na poštovanje privatnog i porodičnog života (član 8 Konvencije);
• slobode misli, savesti i veroispoispovesti (član 9 Konvencije);
• slobode izražavanja (član 10 Konvencije);
• slobode medija i zaštite žrtava krivičnih dela.

 

Na osnovu svega što je ova vlast uradila na urušavanju vladavine prava, podele vlasti i na osnovu njenog konstantnog kršenja ljudskih prava i od uvođenja vanrednog stanja, odnosno vršenja državnog udara, i prethodnih osam godina, ne može se reći da će ispuniti pozitivne obaveze koje Republika Srbija po Konvenciji i praksi ESLJP ima da bi sprečila kršenje zabrane ropstva, naprotiv, može se na osnovu njenog ohlokratskog karaktera očekivati da će nastaviti da odstupa od zabrane ropstva.

Jer, za Aleksandra Vučića, Arbeit macht frei, iskoristio je Koronavirus da od Srbije napravi logor, jer on naprosto nije izašao iz radikalskog fašističkog šinjela niti je ikada promenio radikalski mentalni sklop. Tako je moguće i odstupanje od zabrane ropstva i da akti posebnih organizacija lokalne samouprave donose akte kojima se od ljudskih prava odstupa. I to od onih ljudskih prava od kojih se po Konvenciji i Ustavu ne odstupa ni za vreme vanrednog stanja ni za vreme ratnog stanja.

***

(Autor teksta je advokat iz Beograda, doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta Union i član Mreže akademske solidarnosti – MASA)

“Prava pacijenata u doba korone” (autorski tekst Uroša Siljanovića)

Ilustracija iz knjige “De proprietatibus rerum” (1479)

Interesi države i multinacionalnih kompanija nikada ne smeju biti preči od ljudskih prava i javnog interesa. Da kao društvo ne bismo postali orvelovska distopija iz „1984“, koja svesno i otvoreno vrši auto-genocid, na koji sve okolnosti u vezi sa testiranjem na Koronavirus i postupanje sa obolelima ukazuju. Mislite o tome.

 

 

Povod za ovaj tekst je vest na sajtu http://www.direktno.rs pod nazivom Ljudi sa Sajma za Direktno: Iz nemoći štrajkujemo glađu, država nas je zaboravila[1] od 2.aprila 2020.godine. Kao što je poznato, lakši slučajevi obolelih od Koronavirusa se smeštaju na Beogradski sajam u izolaciju, dok se teži slučajevi smeštaju u bolnice, a indikativno je da ne postoji kriterijum definicije slučajeva za testiranje na COVID19, što, pored prava pacijenata, otvara i pitanje arbitrarnosti testiranja.

U ovom tekstu želim da ukažem na kršenje prava pacijenata kao ljudskih prava i građanskih prava, za koja su prava pacijenata direktno vezana, a od kojih za vreme vanrednog i ratnog stanja nema odstupanja – prava na život (član 2 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i član 24 Ustava Republike Srbije), prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23 Ustava), prava na zabranu ropstva i prinudnog rada (član 3 Konvencije i član 26 Ustava), prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta (član 25 Ustava) i zabrane diskriminacije (član 14 Konvencije i član 21 Ustava) i na moguću odgovornost države i međunarodnih korporacija za kršenje ljudskih prava i prava pacijenata direktno vezanih za pomenuta ljudska prava od kojih se ne odstupa za vreme vanrednog i ratnog stanja, odnosno, u ovom slučaju, brutalno izvršenog državnog udara.

Članom 2 Zakona o zdravstvenoj zaštiti zdravstvena zaštita je definisana kao organizovana i sveobuhvatna delatnost društva, sa ciljem ostvarivanja najvišeg mogućeg nivoa očuvanja i unapređenja zdravlja građana i obuhvata sprovođenje mera i aktivnosti za očuvanje i unapređenje zdravlja državljana Republike Srbije (u daljem tekstu: građanin), sprečavanje, suzbijanje i rano otkrivanje bolesti, povreda i drugih poremećaja zdravlja i blagovremeno, delotvorno i efikasno lečenje, zdravstvenu negu i rehabilitaciju, dok po članu 3 stav 1 istog Zakona građanin, kao i strani državljanin i lice bez državljanstva koje je stalno nastanjeno ili privremeno boravi u Republici Srbiji, ima pravo na zdravstvenu zaštitu, u skladu sa zakonom, i dužnost da čuva i unapređuje svoje i zdravlje drugih građana, kao i uslove životne i radne sredine. Dakle, pravo na zdravstvenu zaštitu je jedno od osnovnih ljudskih prava, jer je direktno vezano za pravo na život, koje bez valjane zdravstvene zaštite ne može valjano da se vrši.

Prava pacijenata, koja su zajemčena Zakonom o pravima pacijenata, a važna su za ovaj tekst, jer su direktno vezana za pravo na život, pravo na zabranu mučenja i nečovečnog postupanja i kažnjavanju, pravo na zabranu ropstva i prinudnog rada i prava na dostojanstvo ličnosti su: pravo na dostupnost zdravstvene zaštite (član 6), pravo na informacije (član 7), pravo na kvalitet pružanja zdravstvene usluge (član 9), pravo na bezbednost pacijenta (član 10), pravo na obaveštenje (član 11), pravo na privatnost i poverljivost (član 14), pravo na pristanak (članovi 15-19), pravo na uvid u medicinsku dokumentaciju (član 20), pravo pacijenta, koji učestvuje u medicinskom istraživanju (član 25), pravo na prigovor (član 30) i pravo na naknadu štete (član 31).

Iz citirane vesti jasno se vidi da se pacijentima krše pravo na zabranu mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja, pravo na zabranu ropstva i prinudnog rada i pravo na dostojanstvo ličnosti, i s njima u vezi prava pacijenata – pravo na informacije, pravo na bezbednost pacijenata, pravo na pristanak i potencijalno pravo pacijenta koji učestvuje u medicinskom istraživanju, s obzirom na to da su ih bez ikakvog osnova odveli na Beogradski sajam i da im ne daju nikakve informacije u vezi sa situacijom u kojoj se nalaze, a nikada nisu videli rezultate testova, iako im je saopšteno da su pozitivni na Koronavirus i da ne postoje kriterijumi definicije slučaja za testiranje na Koronavirus.

Praksa Evropskog suda za ljudska prava je po ovom pitanju jasna – prisilne medicinske intervencije i terapije predstavljaju kršenje prava na zabranu mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja iz člana 3 Konvencije (Jaloh protiv Nemačke od 11. juna 2006. godine i R.S. protiv Mađarske od 2. jula 2019.godine). Po praksi ESLJP, mučenje predstavlja “namerno nečovečno postupanje, koje prouzrokuje ozbiljnu nepodnošljivu patnju”, a stepen patnje čini glavnu razliku između mučenja i nečovečnog postupanja, kod koga mora postojati minimum surovosti i mora da prouzrokuje ili stvarno telesno oštećenje ili jaku psihičku patnju.

Kao što sam u tekstu napomenuo, ne postoje kriterijumi definicije slučaja na testiranje na Koronavirus, što otvara sumnju arbitrarnosti u postupanju državnih organa i lekara prema testiranim licima, kojima je usmeno saopšteno da su pozitivna na Koronavirus, a takođe otvara prostor za sumnju da se nad ljudima, koji su smešteni na Beogradskom sajmu, vrše medicinski eksperimenti, na koje niko od tih ljudi nije pojedinačno pisano pristao.

Po članu 25 Zakona o pravima pacijenata, medicinsko istraživanje, u kome učestvuje punoletni poslovno sposobni pacijent, može se preduzimati samo na njegov pristanak, koji mora biti u pisanom obliku, nakon što je obavešten o smislu, cilju, postupcima, očekivanim rezultatima i mogućim rizicima medicinskog istraživanja, a na zahtev pacijenta, to obaveštenje daje se i u pisanom obliku. Pacijent mora biti posebno upozoren da je slobodan da učešće u istraživanju odbije i da pristanak koji je dao može  u svako vreme da opozove u pisanom obliku.

Medicinsko istraživanje koje uključuje dete, odnosno pacijenta lišenog poslovne sposobnosti, može se preduzeti radi neposredne koristi samog pacijenta i uz pismeni pristanak njegovog zakonskog zastupnika, koji je o tome prethodno obavešten, osim ukoliko se sam pacijent tome ne protivi. Istraživanje se u javnom zdravlju, koje uključuje dete koje je navršilo petnaest godina života i koje je sposobno za rasuđivanje, a koje ne proizvodi direktnu korist i ne nosi rizik za dete, može odobriti ukoliko ima za cilj da doprinese boljem razumevanju stanja zdravlja ove populacije, uz pisani pristanak samog deteta ili njegovog zakonskog zastupnika, koji su o tome prethodno obavešteni, a zdravstveni radnik koji vrši medicinsko istraživanje, dužan je da vodi računa o tome da zaštita života i zdravlja pacijenta uvek ima prednost u odnosu na interes društva i nauke.

Pacijent, koji zbog medicinskog istraživanja pretrpi štetu na svom telu ili zdravlju, ima pravo na naknadu štete u skladu sa zakonom, bez obzira na krivicu, a zdravstvena ustanova je dužna da, pre početka medicinskog istraživanja, osigura pacijenta koji učestvuje u medicinskom istraživanju, za slučaj nastanka štete po zdravlje tog lica koja je izazvana medicinskim istraživanjem, u skladu sa zakonom i dužna je da zaključi ugovor sa pacijentom, kojim se određuje iznos neophodnih troškova koji pripadaju pacijentu koji učestvuje u medicinskom istraživanju.

Ukoliko se medicinska istraživanja, odnosno eksperimenti, nad ljudima na Beogradskom sajmu vrše bez znanja i pisanog pristanka svakog od lica, koja su mu podvrgnuta, i ukoliko se državni udar, koji se predstavlja kao vanredno stanje, zloupotrebljava za vršenje medicinskih eksperimenata nad njima, to je ne samo kršenje prava na život, prava na zabranu mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja, prava na zabranu ropstva i prinudnog rada, prava na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti i prava na zabranu diskriminacije (u kom slučaju se zbog nepostojanja kriterijuma definicije slučaja za testiranje i ogoljene arbitrarnosti, koja proističe iz nedostatka tog kriterijuma, postavlja pitanje da li postoje više i manje vredni pacijenti i koji je nedozvoljeni osnov za diskriminaciju) već i jasan pokazatelj nepostojanja vladavine prava.

To je i jasna posledica nepostojanja pravnog sredstva protiv kršenja ljudskih prava od strane multinacionalnih korporacija – u ovom slučaju, farmaceutskih kompanija – u ustavnosti Srbije, na čemu će Republika Srbija, ukoliko zaista želi da postane demokratska država, posle promene vlasti itekako (kao i na transparentnosti delovanja državnih organa i javnoj dostupnosti akata) morati da radi, i jasan pokazatelj nepostojanja kulture ljudskih prava i neizvršavanja presuda Evropskog suda za ljudska prava, na koje je Republika Srbija, po Konvenciji, obavezna.

Interesi države i multinacionalnih kompanija nikada ne smeju biti preči od ljudskih prava i javnog interesa. Da kao društvo ne bismo postali orvelovska distopija iz „1984“, koja svesno i otvoreno vrši auto-genocid, na koji sve okolnosti u vezi sa testiranjem na Koronavirus i postupanje sa obolelima ukazuju. Mislite o tome.

[1] Sekulović, T, Đukanović, P, Ljudi sa Sajma za Direktno: Iz nemoći štrajkujemo glađu, država nas je zaboravila, na https://direktno.rs/korona/264790/ljudi-sa-sajma-za-direktno-iz-nemoci-strajkujemo-gladju-drzava-nas-je-zaboravila.html?fbclid=IwAR1R5MWs9CXlEavhpWzo7Ae_gtLD_OiM1V3Cs8LW9FfjRIeQwzsYMhJ5tP8 od 2. aprila 2020. godine

***

(Autor teksta je advokat iz Beograda, doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta Union i član Mreže akademske solidarnosti – MASA)

 

 

“Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље” (ауторски текст Владимира Латиновића, март 2020.)

Агапе, фреска у катакомби Св. Петра и Марцелина

“… оним клирицима (епископима и презвитерима) који сматрају да верни треба да се причешћују и у доба короне: уколико сте толико уверени да причешће не преноси вирусе идите у карантине где се налазе болесни од коронавируса, служите литургију са њима, причешћујте их и потом употребљавајте остатак дарова. На тај начин ћете најбоље показати не само своју веру, већ и то да ваше одлуке нису лицемерне, тј. да сте спремни да иза њих станете (буквално) својим животима.”

Ретко се мешам у српску теолошку сцену, из разлога које овде не бих желео да образлажем. До сада нисам никада ништа написао или објавио на српском језику, осим једног скромног превода док сам још био студент на Богословском факултету. Али овога пута, на молбу пријатеља и под теретом савести, желео бих да напишем нешто у вези са схватањем причешћа, тј. његовог дејства на оне које га примају. Разлог је горући: епидемија коронавируса који угрожава људске животе, те реакције односно нереакције одређених црквених великодостојника (укључујући и оне највише), које више припадају неком прошлом времену, него овом савременом у коме живимо. Нисам један од оних који сматрају да Црква треба да слепо усваја дух времена, али одређена доза напретка је свакако неопходна.

Аргумент већ знамо: Причешће је лек бесмртности, а будући да је „Бог наш моћнији од сваког зла и епидемије – треба да у овој ситуацији идемо у цркву, да се молимо и причешћујемо“.[1] Овај део о томе да је Бог наш моћнији од сваког зла свакако не спорим, али исцељујуће дејство вере никада није пасивно, већ увек укључује и онога који то исцељење прима. То видимо на многим примерима у којима је Христос исцелио болесне тек након што су пројавили чврсту веру (Марко 5, 34; 10, 52; Лука 19, 10, Матеј 9, 29 итд.). Осим тога, Христос није исцељивао све него само појединце. И наравно да и данас постоје такви изузеци који имају чврсту веру и бивају исцељени, или је то пре воља Божија да би се пројавила његова моћ, али одлуке Цркве попут ове о причешћивању или непричешћивању верника у току епидемије релативно опасног вируса не могу се доносити на основу изузетака, већ морају пре свега имати у виду добробит свих верника.

Извор проблема лежи делимично у менталитету и у духовној незрелости (појединаца и народа), али у неким, на жалост сва мање ретким, случајевима својеврсног православног религиозног фундаментализма. Проблем је дакле свакако и теолошки. Извитоперена теологија и побожност која из ње проистиче често прелазе границе вере и улазе у област сујеверја, за шта код нас има још примера (нпр. одређени облици иконопоштовања, освећења разних предмета, водице по кућама, магијски приступ светим тајнама и излечењу итд.). Хтео бих стога да напишем неколико редова и покушам да објасним како је дошло до тога да ми причешће сматрамо, осим духовног, и телесним леком, а ево сад и малтене чудесном вакцином против корона вируса. Не сматрам да сам (и поред доктората на тему евхаристије) најстручнији да пишем о тој теми, али будући да је код нас слобода изражавања и култура уважавања другачијег мишљења прилично ограничена, те будући су неки други српски теолози изабрали да тиме буду спречени да јасно изразе свој став, преузећу на себе тај терет.

У Новом Завету нема ни помена о исцељујућим дејствима причешћа. Христос није користио причешће да би исцељивао болесне, Савле није прогледао и постао Павле под дејством причешћа и није васкрсао мртвог младића који је пао са прозора  причешћем, иако му је оно било одмах ту при руци (Дела 20, 7-12). Једина дејства причешћа које Нови Завет спомиње су та да они који га примају никада неће бити [духовно] гладни и жедни (Јован 6, 35), да ће имати живот у себи (Јован 6, 33; 48-51; 53-58) и да ће им кроз причешће (дакле не кроз исповест!) бити опроштени греси (Матеј 26, 28). Наравно, најважније дејство причешћа је заједница верних између себе и са Богом (Јован 6, 56). Нигде ни речи о телесним дејствима осим у случајевима када злоупотреба причешћа у сврху опијања узрокује болест и слабост (1. Коринћанима 11, 30). То је, у изизетно натегнутом смислу, уједно и најближи пример исцелитељског дејства причешћа који се може наћи у Новом Завету, јер ако причешће може изазивати (телесну) болест могло би, барем теоретски, да има и супротан ефекат.

Поставља се питање како смо ми од оваких схватања дејстава причешћа дошли до ових данашњих, које сам поменуо раније (посебно имајући у виду уверење да се Православље никад не мења већ само чува јеванђеоску веру и традицију каква нам је предана од „отаца“). Почетак нове теологије везане за причешће лежи свакако у другом веку. У својој посланици Ефесцима св. Игњатије Богоносац, рекао бих неопрезно, користи медицинску терминологију и говори о причешћу као о „леку бесмртности“ (φάρμακον αθανασίας) и противотрову за смрт (αντίδοτος του μη αποθανείν).[2] Игњатије притом не говори о томе да причешће има било какве здравствене или телесне ефекте, већ, сасвим у духу Јеванђеља, сматра га извором вечног живота и бесмртности. Међутим, само коришћење медицинских термина већ је корак у погрешном смеру. Могуће је наравно да Игњатије ове термине користи и свесно, и да он заправо одражава религијске праксе његовог времена везане за причешће или пак да би се борио против њих. О томе можемо само да спекулишемо.

Следећи степен „развоја“ налазимо у делима Кипријана Картагинског, тј. у његовом спису De zelo et livore (О љубомори и зависти), написаном негде око 256. године. Попут Игњатија и он користи медицински речник и причешће представља и поставља као пандан лековима тј. медицинским средствима (medela).[3] Као и Игњатије пре њега, он о причешћу не говори као о леку који има ефекте на здравље примаоца, али говори о њему као о средству за лечење оних болести које долазе услед духовних разлога. Хришћани не треба да се брину (само) о свом телесном здрављу, већ пре свега о духовном, а ово здравље се стиче једењем Тела и пијењем Крви Христове. Ако је узрок болести духовни, он се мора лечити духовним леком а не телесним средствима. Проблем са овим приступом је наравно то што буди одређене асоцијације код (необразованих) лаика, које су скоро сигурно почеле да стварају слику о причешћу као леку и за тело.

Прве примере у којима се конкретно говори о лековитим дејствима причешћа на тело налазимо тек на крају четвртог века. Постоји наравно могућност да нисам пронашао нека ранија места са почетка или средине четвртог века, што вероватно ипак није случај, будући да су у овом периоду хришћански аутори били запослени неким другим, важнијим, проблемима попут (ре)дефинисања христологије и борбе против такозваног аријанизма. Један од првих примера у коме се говори о причешћу као леку налазимо у надгробној беседи св. Григорија Богослова његовој сестри Горгонији изговореној у фебруару 375. Овај занимљив одломак завређује да буде цитиран у целости:

„[Горгонија будући болесна] најзад [се] одважила [… на] извесно побожно и прекрасно дело, опонашајући жену која је излечила течење своје крви дотицањем Христове одеће; приљубивши главу своју жртвенику, она је снажним вапајем и обилним сузама, као у древности што је учинила она жена која је сузама својим опрала Христове ноге, дала обећање да се неће удаљити од жртвеника док не оздрави; затим, намазавши цело тело своје овим лекарством свога изума, што је рука могла сакупити наместо часног Тела и Крви, помешавши све са сузама својим (дивног ли чуда!), полако је почела да се удаљава, осећајући у своме телу, срцу и уму, враћање здравља, добивши тако награду за уздање своје и снагом духа добивши снагу телесну. Заиста је све ово чудесно, али истинито; нека у ово верује сваки: и здрав и болестан, један ради чувања, а други ради оздрављења!“ [4]

Видимо овде да св. Григорије не налази никакав проблем у њеном гесту и да га пореди са прањем Христових ногу сузама од стране жене грешнице. То између осталог указује на дословно (а не више симболичко) веровање у присуство Христа у самом причешћу, јер он иначе не би дошао на идеју да прави овакво поређење.[5] Теолошки гледано, гест Григоријеве сестре је проблематичан из више разлога. Прво она користи причешће у нечему што се слободно може назвати магијским ритуалом. Мешање суза и причешћа додатно појачава магијски ефекат (теолошки гледано, то за Григорија вероватно има смисла, будући да мешање суза са причешћем симболизује везу покајања и причешћа). Друго, њен чин је крајње ванлитургијски. Она скупља честице причешћа (без знања клирика) које ван литургијске заједнице, опет теолошки гледано, не би требало да имају силу Тела и Крви Христове будући да за разлику од дарова који се остављају за причешће болесних у овом случају недостаје конкретна намера и намена.[6] Да не говоримо о томе да се жена дрзнула да стане тј. клекне пред свети престо и дотакне се причешћа њеним недостојним женским рукама.[7] Но, разлози због којих Григорије оправдава овакво понашање су можда и личне природе.[8]

Треба обратити и пажњу и на то да, поред тога што, према обичајима који су тада владали у Цркви, вероватно у то доба није била ни крштена, Горгонија је причешће употребила на спољашњи начин (као крему), што додатно утврђује утисак да се ради о леку. Да се у оваквом коришћењу не ради о изолованој појави видимо и у једном другом спису, такозваним Мистагошким катихезама св. Кирила Јерусалимског (ако ово дело уопште долази од њега, а не од неког од његових ученика). У петој катихези, насталој вероватно у другој половини четвртог века, он саветује новопричешћеном да док још има вина тј. Крви Христове на уснама „освети том влагом и очи и чело и остала чула твоја“.[9] Овај пример још увек не иде толико далеко као претходни са Горгонијом, настао неколико деценија касније, али и кроз њега видимо да су у четвртом веку причећу приписивана одређена лековита дејства.

Прво теолошко утемељење и директан помен лековитих дејстава причешћа на тело причасника налазимо код једног другог Кирила, овог пута Александријског, у његовом Кометару на јеванђеље по Матеју насталом око 398, које нам је данас на жалост доступно само у фрагментима. У њима Кирил говори о освећеним литургијским елементима на следећи начин:

„Стога се и ми, кроз приношење поменутих елемента (дакле хлеба и вина) пред лице Божије, константно молимо за то да они за нас буду претворени у духовни благослов (εὐλογία), да би смо ми који у њима заједничаримо [њих једемо] били телесно и духовно излечени.“[10]

Он дакле овде сматра не само духовно већ и телесно излечење једним од ефеката причешћивања. Пример сличан онима које сам навео горе налазимо и на Западу, додуше нешто касније (тада су западњаци каскали за нама у теологији а не обрнуто), и то код св. Августина у његовом недовршеном спису Contra Iulianum, на коме је радио од 418. до 430. године.[11] У овом спису, пишући о извесном Акакију, члану угледне породице који се родио слеп(љен), тј. здравих очију али слепљених капака, услед чега није могао да види, Августин каже да му је доктор хтео отворити очи „гвозденим алатом“ (medicum eos ferro aperire voluisse), што његова побожна мајка никако није желела да дозволи. Уместо тога она је издејствовала да он прогледа коришћењем неке врсте фластера, намаза или маске справљене од причешћа и стављене на очи (sed id efficisse imposito ex eucharistia cataplasmate).[12] Овде опет видимо спољну употребу причешћа као лека.[13]

Августин у овом одломку не налази за сходно да критикује праксу лечења слепога причешћем, већ се искључиво концентрише на евхаристијско чудо, жанр који ће бити толико популаран касније у средњем веку. Ово значи да је у његово време у северној (римској) Африци већ сматрано да причешће може имати лековита дејства и на тело. Занимљиво је да је у овом конкретном случају лековито дејство очитовано у промени физиономије примаоца тј. није само постигнуто излечење већ преображај одређеног телесног дефекта. Слично место о дејству причешћа на тело налазимо код Августина у проповеди која је класификована под бројем 357, али ова проповед се данас више не приписује Августину, већ најчешће Цезарију од Арлеса,[14] тако да ћемо да је овде прескочимо јер је Цезарије живео тек на крају петог и до средине шестог века, у време кад је вера у телесну лековитост причешћа била већ чврсто установљена.

Могло би се на тему исцелитељног дејства причешћа на тело рећи још много шта.[15] Са овом темом је повезана такође и тема праксе обожавања (религозног поштовања) причешћа која се углавном развила на Западу, мада трагове те праксе можемо наћи и код нас на Истоку (рецимо уздизање чаше и дискоса са даровима у току свете литургије)[16]. И ова пракса упућује на промену схватања причешћа и његових дејстава. Причешће је могло да делује на хришћане већ само гледањем у њега, што је било неопходно јер су крајем четвртог века хришћани дефинитивно престали да га примају редовним путем тј. једењем (барем то више нису чинили често). У суштини, од почетка првог до краја четвртог века причешће је прешло пут од хране која се употребљава тј. једе у току религијског обеда, поред које су кориштене и друге животне намирнице попут уља, меда и сл., до духовно оваплоћеног тела Господа Христа које се у суштини не разликује од људске природе коју је он на себе узео. Не много касније долазе и први примери чуда у којима су хришћани почели да виде буквално људско (тј. Христово) месо и крв у путиру и на дискосу.[17]

На жалост ограничен простор који ми је овде стављен на располагање, ограничено време које имам и на крају моје ограничено знање ми не допуштају да на ову тему тренутно кажем више од овога. Ипак, сматрам да је већ и ово довољно да се јасно види да је учење о дејству причешћа на телесно здравље нешто што је Црква усвојила тек релативно касно (крајем четвтог века). Ово учење се до данас на жалост увукло у све поре нашег схватања евхаристије и њене улоге, о чему можда може писати неко други. За крај бих желео да предложим онима који својим акцијама одлучују о смрти и животу верника (а при томе не мислим на Бога који ултимативно једини има наш живот у својим рукама, већ пре свега на наше епископе и свештенике) да поставе себи следећа питања:

Да ли причешће може да напије (види: 1. Коринћанима 11, 21)? Да ли причешће уколико је конзумирано у већој количини може да засити? Да ли причешће уколико остане у путиру (што се дешава понеким расејаним свештеницима) може да се поквари, убуђа или укисели? Да ли причешће у случају да је смешано са отровом може да отрује?[18] Да ли причешће код људи који су били алкохоличари може да изазове рецидив? Зашто свештенослужитељ пре припреме причешћа пере руке (епископ то чак понавља више пута у току литургије)?[19] Ако причешће задржава све одлике хране, зашто не би имало и ту одлику да преноси вирусе и бактерије?

Уколико неко и даље сматра да причешће не преноси коронавирус (и друге вирусе) постоје и два практична начина којима би могао да се увери да греши, на жалост оба прилично радикална. Први је да након литургије дозволи некој стручној институцији да изврши виролошку и бактериолошку анализу дарова који су преостали након причешћивања верних. Сигуран сам да би резултат, који би без обзира на дезинфекционо дејство вина (које постоји али није толико велико), свакако показао да вируси остају у причешћу. А сигуран сам и у то да би такав резултат, од стране на почетку текста поменутих црквених високодостојника, био приписан невери и скрнављењу светих дарова. Други начин је уједно и оно што бих саветовао оним клирицима (епископима и презвитерима) који сматрају да верни треба да се причешћују и у доба короне: уколико сте толико уверени да причешће не преноси вирусе идите у карантине где се налазе болесни од коронавируса, служите литургију са њима, причешћујте их и потом употребљавајте остатак дарова. На тај начин ћете најбоље показати не само своју веру, већ и то да ваше одлуке нису лицемерне, тј. да сте спремни да иза њих станете (буквално) својим животима.

Наше опхођење у овој ситуацији није питање вере, већ питање здравог разума. Можда је у томе и проблем?

---

[1] Из недавне беседе једног надахнутог епископа (а није једини).

[2] Ignatius Antiochenus, Epistula ad Ephesios, у: SCh 10, 22, 2 (Стр. 76).

[3] Cyprianus Carthaginensis, De zelo et livore, у: CCSL 3A, 17 (Стр. 85).

[4] Gregorius Nazianzenus, Oratio 8: In laudem sororis suae Gorgoniae, у: SCh 405 18 (Стр. 284; 286). Превод: Миливој Р. Мијатов, Свети Григорије Богослов – Дела међу светима оца нашег Григорија Богослова архиепископа константинопољског, Библиотека: Хришћанска мисао, Књига бр. 17, 41. Београд: Хиландарски фонд, 2004, 114.

[5] Види: Bernd Jochen Hilberath, Die Eucharistie- Ihr Ursprung und ihre symbolische Präsentation im Wandel der Geschichte, in: Heute glauben: Zwischen Dogma, Symbol und Geschichte. (Freiburger Akademieschriften, Том 7.) Düsseldorf: Patmos Verlag, 1993, 89–103.

[6] Веома је комплексно питање чак и да ли и у којој мери причешће остављено за болесне има ту силу. Уколико узмемо да има (у шта ја лично верујем), онда је то само као продужетак недељне литургије. Било каква друга теологија би нас одвела у смеру западне цркве и коришћења претходно освећених хостија у литургији. А то наравно води питањима попут оног да ли се црквени миш или пас који из неког разлога поједе хостију причестио. Види: Guibertus (abbas Novigenti), De pigneribus 2, 124.

[7] Сарказам.

[8] Али добро, и један од највећих богослова које је Црква имала има право да буде субјективан и пристрасан према сестри. То га чини људским тако да му то нећемо замерити.

[9] Cyrillus Hierosolymitanus, Catecheses mistagogiae, у: SCh 126, 22 (Стр. 172).

[10] Cyrillus Alexandrinus, Fragmenta commentarii in Matthaeum, у: PG 72, 26, 27 (Kol. 451). Мој (незграпни) превод.

[11] Августин је умро као фрустриран човек и теолог јер је на крају свог живота морао да се суочи са противником који му је не само био теолошки дорастао него је чак и превазилазио његове способности – Јулианом Екланским – који је припадао групи (намерно не кажем јереси) такозваних пелагијанаца.

[12] Aurelius Augustinus Hipponensis, Contra Iulianum – Opus imperfectum, у: CSEL 85/1, 3, 162 (S. 467-468).

[13] Не могу а да (барем у фусноти) не изразим дивљење за степен развоја медицине који је постојао почетком петог века. Ми често ово и касније време (фамозни „мрачни“ средњи век) видимо као назадно у поређењу са нашим данашњим, а они су тад били у стању да врше компликоване хируршке захвате на оку!

[14] Caesarius Arelatensis, Sermo 292: De Casitate conjugali, у: PL 39, 5 (Кол. 2273).

[15] На жалост тренутно нисам у ситуацији да детаљније истражујем ову тему. Места која су наведена овде долазе већином из моје докторске дисертације: „Christologie und Kommunion: Entstehung der homoousianischen Christologie und ihre Auswirkungen auf den Eucharistieempfang“ (Христологија и причешћивање: Настанак хомоусијанске христологије и последице на учесталост примања причешћа).

[16] Уздизање је наравно данас најчешће интерпретирано као илустрација приношења али оно историјски има везе и са тим да су верници желели да виде причешће својим очима. Види на пример: Cyrillus Scythopolitanus, Vita Euthymii, in: Eduard Schwartz (Hrsg.), Kyrillos von Skythopolis. (Texte und Untersuchungen zur Geschichte der Altchristlichen Literatur, Том 49.) Leipzig: J. C. Hinric’sche Buchhandlung, 1939, 28 (Стр. 46). Види о овоме и мало старију али још увек веома релеватну студију: Thomas Wortley Drury, Elevation in the Eucharist: its History and Rationale. Cambridge: Cambridge University Press, 1907, 9-62.

[17] Можемо рецимо споменути евхаристијско чудо у Ланциану које се наводно догодило у осмом веку. Монах који је посумњао у преображај хлеба и вина у Тело и Крв је у току мисе видео да су се они буквално претворили у њих.

[18] Види рецимо:https://www.nytimes.com/1892/08/15/archives/poison-in-the-chalice-communion-interrupted-in-a-church-in-amenia-a.html.

[19] Ово данас наравно има ритуално значење, али је изворно имало практичну сврху. Слично као што се и рипиде данас не користе у исту сврху као некад (терање мува и других инсеката од причешћа).

***

Овај текст објављен је на порталу teologija.net и овде га преносимо уз њихову сагласност:

Од хране до лека: Ефекти причешћа на телесно здравље

“Zahtevi praktične ohlokratije i državni udar u doba korone” (autorski tekst Uroša Siljanovića, mart 2020)

Jans van Mirveld: “Čas anatomije doktora Viljema van der Mera” (1617)

“Ali ova vlast nije navikla ni u redovnom stanju da je kritikuju i da se čuje istina o njoj. Ono što je građanima ove zemlje potrebno nije toliko solidarnost sa licima starijim od šezdeset i pet godina, već pre svega istina i samo istina, jer se svakom istinom postiže moralnost kao proizvod svih zahteva praktične razboritosti i sprovodi jedna mala revolucija.”

 

 

Da, dobro ste pročitali, zahtevi praktične ohlokratije – vladavine ološa.

Sve suprotno od zahteva praktične razboritosti pravnog filozofa, savremenog jusnaturaliste Džona Finisa. Po njemu su zahtevi praktične razboritosti: koherentan životni plan, nepostojanje proizvoljnih preferencija među vrednostima, nepostojanje proizvoljnih preferencija među ljudima, nepristrasnost i posvećenost, ograničena relevantnost posledica, poštovanje prema svakoj osnovnoj vrednosti u svakom činu, zahtevi opšteg dobra, postupanje po sopstvenoj savesti i moralnost kao krajnji proizvod ovih zahteva.

Ova vlast je stvorila dva paralelna društva, svako sa svojom levicom, liberalima i desnicom, dva društva koja se međusobno mrze, a na kraju je zbog Koronavirusa uvela vanredno stanje, krajnje arbitrerno, čime je, zajedno sa početnom netransparentnošću akata vezanih za vanredno stanje, netransparentnošću postupanja i odstupanja od ljudskih prava od kojih se ni po članu 15 Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda ni po članu 202 Ustava Republike Srbije ne odstupa,  izvršila državni udar, jer po članu 200 stav 8 Ustava:

“Kad odluku o vanrednom stanju nije donela Narodna skupština, Narodna skupština je potvrđuje u roku od 48 sati od njenog donošenja, odnosno čim bude u mogućnosti da se sastane.”

Ova odredba Ustava sadrži opasnost od zloupotrebe, jer postoji velika opasnost da Narodna skupština uopšte ne bude u mogućnosti da se sastane tokom vanrednog stanja. Dakle, predsednik ove države, predsednica Vlade i predsednica NSRS su izvršili državni udar par excellence.

Pored prava na život, od koga (još uvek) nije odstupila, odstupanja nema od zabrane ropstva i prinudnog rada, zabrane mučenja i nečovečnog postupanja i zabrane diskriminacije.

Poslednja tri prava su ukinuta licima iznad šezdeset i pet godina života i licima u pritvoru, koja su još uvek nevina, a koja su u opasnosti da obole od Koronavirusa.

Kada se bilo kom ljudskom biću ukine sloboda kretanja po bilo kom nedozvoljenom osnovu, to je diskriminacija, dakle, kršenje zabrane diskriminacije. Ejdžizam, odnosno diskriminacija po godinama, spada u nedozvoljeno razlikovanje po nedozvoljenom osnovu i za to ne postoji nikakvo opravdanje, jer, po terminologiji Konvencije i prakse Evropskog suda za ljudska prava, za zabranu odstupanja od zabrane diskriminacije, ropstva i mučenja postoji evropski konsenzus, pa samim tim takva odstupanja nisu i ne mogu biti neophodna u demokratskom društvu.

Osim diskriminacije, ti ljudi moraju da provedu u svojim kućama 24 sata 7 dana nedeljno. I tu nikakva solidarnost ne pomaže. Jer, kada se nekome ograniče sloboda kretanja na kuću ili bilo koji zatvoreni prostor bez valjanog pravnog osnova, a ovde valjanog pravnog osnova nema, jer je zabranjeno odstupanje, to je i mučenje i ropstvo. Neću sada pisati o praksi Evropskog suda za ljudska prava, jer nisu svi koji čitaju ovaj tekst pravnici, ali ono što mogu da kažem je sledeće – zabrana izlaska na ulicu licima starijim od 65 godina nije pravno obavezujuća jer se njom odstupa od prava od kojih se ni po Konvenciji ni po Ustavu ne odstupa nikada.

Da se vratim na početak, tj.na zahteve praktične razboritosti. Iz prvih osam zahteva proističe deveti zahtev, moralnost. Iz postupanja ove vlasti proističe samo – da parafraziram Bertolda Brehta – haramija, jer je Srbija svojim građanima ne bleda majka, nego zla maćeha “u čijoj kući urla laž, a istina mora da ćuti”.

Ali ova vlast nije navikla ni u redovnom stanju da je kritikuju i da se čuje istina o njoj. Ono što je građanima ove zemlje potrebno nije toliko solidarnost sa licima starijim od šezdeset i pet godina, već pre svega istina i samo istina, jer se svakom istinom postiže moralnost kao proizvod svih zahteva praktične razboritosti i sprovodi jedna mala revolucija, jer, što bi Hauard Zin u „Marksu u Sohou“ rekao:

„Najrevolucionarniji čin u koji neko može da se upusti jeste da kaže istinu“

… Za urlanje laži radi ispunjenja vlažnih snova ove vlasti ni za vreme vanrednog stanja ne treba imati nikakvu toleranciju, jer je svako pristajanje na laži, nacionalnu sabornost i netransparentnost u donošenju akata vezanih za vanredno stanje i netransparentnost u postupanju – pristajanje na ohlokratsku diktaturu i učešće i u ohlokratskoj diktaturi i njenom gaženju ustavnog poretka.

***

(Autor teksta je advokat iz Beograda, doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta Union i član Mreže akademske solidarnosti – MASA)