Давид и Голијат са чаробног брега

“Авантуре крви и духа, које су твоју једноставност уздигле, допустиле су ти да у духу проживиш оно што физички по свој прилици нећеш преживети. Наилазили су тренуци кад си замишљао да владаш и кад ти је из смрти и телесног сладострашћа сан о љубави загревао душу. Да ли ће се и из ове светске свечаности у част смрти, из ове опаке грозничаве ватре која сад свуда унаоколо захвата вечерње небо, такође једном уздићи љубав?”

(Томас Ман, “Чаробни брег”)

I

Пролог: гост из хотела “Метропол”

Тог јутра је устао раније него обично: знао је да ће, пре него што се дан, који је тек почињао, заврши и он завршити посао за који се већ месецима припремао. Истуширао се, обукао, спаковао и сишао на доручак. Знао је, исто тако, да ће то бити последњи пристојан доручак који ће имати. Зато је на миру најпре попио чај, а онда појео своје омиљено јело: омлет са сиром. Мали гастрономски ритуал завршио је колачем од шумских купина. На рецепцији хотела је тражио рачун за претходна три дана:

“Нећу се више враћати” – рекао је – “али ми је незгодно да сада носим пртљаг са собом. Може ли да остане овде неко време, неко ће већ доћи по њега, рачунам вечерас, најкасније?”

Одавно извежбаним осмехом, љубазни рецепционар хотела Метропол потрудио се да елегантно обученог младог човека убеди како ће његове жеље бити испуњене: очекивао је бакшиш, који је и добио.

Обукао је капут са чивилука и изашао, у прохладно и сунчано фебруарско јутро. Туристи су кретали у уобичајене планинске шетње, мештани су ишли за својим уобичајеним дневним пословима; први су били ужурбани, желећи да искористе своје скупо купљено време на најбољи начин, други успорени, као и сви становници малих места, где је време већ вековима стало.

На градском тргу је застао, из џепа извадио кутију цигарета и овлаш нацртану скицу центра малог града упоредио са погледом који се пружао пред њим. До свог одредишта, није морао превише да хода: ту, готово на пушкомет, помислио је, одмах после школе, ватрогасног дома и полицијске станице.

“Пушкомет”, вратио се у мислима поново на ту реч која му је пала на памет, “да ли је та реч светогрђе на оваквом месту?“

Остатак јутра, цело послеподне и прве вечерње сате провео је у шетњи. Прекинуо ју је само једном, да попије чај и напише писмо оцу, у далеку земљу из које је дошао. Послао га је препоручено, неколико минута пре него што се једини шалтер омање поште, у шест увече, затворио. А онда је кренуо на свој сусрет са судбином…

Застао је пред улазним вратима. Тренутак неодлучности? Тада је, по први пут, опипао мали гвоздени предмет у десном џепу капута. Додир хладног метала вратио му је самопоуздање. Зазвонио је: сат је показивао неколико минута после пола осам увече. Жена је отворила, уз онај помало усиљени осмех који се обично упућује очекиваним, а опет незнаним, гостима; његова посета била је претходног дана најављена телефоном:

“Очекује Вас у свом кабинету. Ако желите можете да капут оставите код мене, да се осећате комотније?”

“Нема потребе да вас оптерећујем тиме. Вашег господина мужа ионако нећу претерано задржавати.”

Заједно су се попели дрвеним степеницама које би под њиховим ногама повремено зашкрипале; жена је отворила врата невелике просторије. Крупан проћелав човек средњих година са жутим брчићима разговарао је телефоном: руком је љубазно показао свом госту да седне у фотељу преко пута писаћег стола. Жена је отишла да донесе чај.

Једно време је седео и гледао велики портрет у уљу који је висио на зиду, изнад фотеље домаћина. Поглед му је онда прешао на бодеж са посветом, у луксузној кутији од храстовине, обложеној црвеним сомотом, на писаћем столу; а потом на кавез са канаринцем, који је весело кљуцао своје зрневље. Ватра је горела у камину.

Чудно како човек, у оваквим ситуацијама, примећује детаље – помислио је.

Онда је поглед поново фиксирао на човека за писаћим столом: могао би да буде доброћудни крчмар из пивнице преко пута – пало му је на памет у једном тренутку – да ми сипа криглу пива док заједно причамо вицеве о келнерици великих груди? Само да нема тог проклетог портрета…

Чуо је кораке жене која се враћала са чајем, управо у тренутку када је његов домаћин завршавао разговор; обојица су устала и кренула један другом у сусрет:

“Драго ми је да сте посетили наш скромни дом. Одавно нисмо имали посетиоца са универзитета. Како оно рекосте да се зовете?” – упита док је по столу тражио посетницу – “Аха, ево је! Вилхелм, драго ми је.”

Сада су били на мање од пола метра раздаљине један од другога. Домаћин је у левој руци још држао посетницу, док је десну пружио свом госту. Врата су се отворила и жена са послужавником застала је на улазу за тренутак, док се двојица мушкараца не поздраве; та формалност ће ионако трајати само који трен, помислила је. И била је у праву:

“Давид. Давид Франкфуртер. Јеврејин.” – одговорио је гост.

За можда секунд или два, израз лица домаћина почео је да се мења, како су претходне три речи почеле да се обликују у ону једну, једину, застрашујућу мисао. Али та мисао није ни стигла да се до краја обликује у његовој глави: већ у наредној секунди, он главу – или бар њен већи део – више није имао.

Прва два метка су га погодила у груди, трећи у врат, четврти у уста и пети у око. Звук последње од пет детонација још се није ни утишао, а тело се, као празна беживотна врећа, сручило на под испред писаћег стола; готово у истом тренутку, тај звук помешао се са звуком разбијања розентал порцелана са послужавника који је испао из руку запрепашћене жене. Коначно је, лелујаћи се, на под пала и никад уручена визиткарта.

“Госпођо, била ми је част упознати вас. Хвала, могу сам да нађем излаз.” – наклонио се својој домаћици скамењеној од неверице док је пиштољ враћао у џеп капута, а његов тих и учтив глас на савршеном немачком мешао се са дивљим криковима канаринца у кавезу. Сасвим полако, дрвеним степеницама је сишао до улазних врата, а затим кроз њих прошао назад, у хладну фебруарску ноћ. Иза њега, у соби којом се још ширио барутни дим, остали су један леш, једна удовица и један канаринац. Човек са портрета немо је, са зида, посматрао ову надреалну сцену.

***

Био је уторак, 4. фебруар 1936. године, око пола осам увече. Раније тог истог дана, британски економиста Џон Мајнард Кејнз је у Лондону објавио своје животно дело: “Општа теорија камата, запослености и новца”; у Бостону, у Масачусетсу, родио се глумац Гари Конвеј; у бечком Академском позоришту управо је почињала премијера комедије Џорџа Бернарда Шоа, “Милионерка”, са славном Маријом Ејс у насловној улози.

А у швајцарском алпском градићу Давос, омиљеном скијашком одмаралишту европске високе класе, Давид Франкфуртер, студент стоматологије из Винковаца у Југославији, управо је убио Вилхелма Густлофа, повереника и координатора мреже Национал-социјалистичке радничке партије Немачке за Швајцарску конфедерацију.

Свет је читао вести о рату у Етиопији, помало страховао од исхода избора у Шпанији, радовао се зимским олимпијским играма у Гармиш-Партенкирхену ишчекујући оне летње у Берлину, помало трачарио о зарадама Ширли Темпл и Клерка Гебла и забављао уз Модерна времена Чарлија Чаплина. А да ће ових пет метака, управо испаљених у главу и тело једног претерано амбициозног метереолога из монденске швајцарске провинције, кренути са Мановог чаробног брега на свој десетогодишњи пут по целом свету – да би их на крају тог пута било пет милијарди – то нико, још увек, није могао ни да помисли.

Да су се упознали само десетак година пре – или можда касније? – под неким другим околностима и на неком другом месту, Давид и Вилхелм можда су могли да постану и пријатељи. Давид је, наравно, могао да убије Вилхелма (и обрнуто) из мноштва разних других разлога из којих се мушкарци иначе међусобно убијају: због новца, због части, због неке жене, из крвне или друге освете, или у пијаној кафанској тучи. Али није: два млада човека, један који је своје име добио по легендарном краљу Јевреја из библијских времена и други, назван по бившем немачком цару, нису се, заправо, уопште ни познавали; први и последњи пут у животу сусрели су се у тих пар минута, разменивши само своја имена. Nomen est omen.

Не, ништа се, од свега тога другог, свега што је можда могло да се деси, није десило: тог дана, на том месту, Јеврејин је убио нацисту – и те две баналне чињенице, тај хегеловски Zeitgeist, дух времена које су оне обликовале, неповратно је одредио судбину, не само њих двојице, него и стотина милиона других људи, чији су они били претходница.

Шта су пет Давидових метака, заиста, били? Несрећан стицај околности, хладнокрвно убиство или оно у афекту, херојски чин, тренутак нервног растројства, побуна, освета извршена унапред, акт правде, божанске или оне људске – или само прерано одиграна увертира једне трагичне опере чији је апокалиптични либрето већ одавно био написан, превремени почетак ратних дејстава у светској катаклизми која ће, бизарном игром судбине, заиста и почети три године касније?

На то питање покушаће данас, тачно осамдесет пет година од те вечери у Давосу, да одговори ова прича. У њој ћете, наизменично, читати: вашег Приповедача из садашњости, и чак троје учесника из прошлости: убицу, удовицу и судију. И, на самом крају, моћи ћете да прочитате и онај ексклузивни – записник са небеског суђења.

II

Прича о Давиду и Голијату

Човек у крилу држи сина: док заједно окрећу странице илустроване књиге, дечак одједном пита оца ко је крхки млади човек који се храбро супротставља чудовишно великом џину:

“Давид је био само дечак; ипак он је убио џина: праћком и каменом убио је Голијата, јер су Филистинци понизили Давидов народ, децу Израела.”

Ова сцена дешава се једне зимске ноћи 1919. године у Винковцима, поспаном равничарском градићу у тек створеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Док мајка Ребека припрема празничну вечеру на први дан Хануке, Мавро Франкфуртер, главни рабин Славоније, први пут узима јеврејску Библију и свом десетогодишњем сину почиње да објашњава историју и веровања народа Израела. Дечак, коме је прво пала у очи слика легендарног двобоја између Давида и Голијата, исто се зове Давид. Древна слика и име које сам носи, у његовој дечјој свести остаће заувек повезани. И утицати пресудно на животе обојице учесника ове зимске идиличне приче.

Презиме Франкфуртер, у том тренутку, породица носи већ сто педесет година: у знак сећања на немачки сајамски град из којег потичу, и који су њихови преци морали да напусте када је јеврејски гето у којем су живели, Judengasse, захватио један од бројних пожара, средином осамнаестог века. Тада се, у предвечерје Француске револуције, мали комшилук разишао по Европи: синови банкара Мајера Амшела Ротшилда у Париз, Лондон и Напуљ, синови рабина Франкфуртера у Беч Марије Терезије.

Давид Франкфуртер рођен је у Дарувару у Славонији, 1909. године, одакле се породица са почетком Великог рата преселила у Винковце. Дечак је болешљив: пати од хроничног периоститиса, упале коштане покоснице, коју прате напади астме. За шеснаест година, од седме до двадесет треће, мораће да претрпи чак шест операција: све чешће, његови доктори, вајкајући се, кажу родитељима да њихов син вероватно неће имати онај уобичајени животни век.

Дане које не може да проведе у игри са својим вршњацима, рабинов син проводи уз верске књиге, помажући свом оцу приликом празничних служби у синагоги и маштајући о древним причама о изабраном народу, кога су ветрови историје расејали по Европи и свету, о вољи Свевишњег која га је изложила искушењима и патњама. Све више и све чешће, ови митови се у Давидовој свести спајају у један: онај о херојској борби његовог имењака са страшним филистинским џином. И сваки пут када се, чак и у безазленим дечјим играма, осети побеђеним или пониженим, теши се мишљу да ће и он – једном када оздрави – постати достојан свог славног претходника и осветити се за зла којима је његов народ изложен сада, у двадесетом веку.

Ипак, упркос слабом здрављу, повременим операцијама и честом ескапизму у библијски свет херојских прича, Давид завршава средњу школу 1929, у својој двадесетој години. Отац га најпре шаље у Загреб да студира медицину, али се млади човек тамо не сналази: врло брзо одлази у Беч, а одатле у Немачку где уписује стоматологију – најпре код ујака у Лајпциг, а потом и у град својих предака, Франкфурт.

***

Ми данас, после деведесет година, са свим оним бенефитима које увек доноси накнадна памет, добро знамо да је Немачка почетком тридесетих година прошлог века била вероватно најгоре место на свету на које је било који Јеврејин – а посебно млад, преосетљив и болешљив син рабина – могао да оде. Јеврејска породица из Винковаца у Краљевини Југославији, Мавро, Ребека и Давид Франкфуртер, то 1931. године није могла да зна. Као да су се сви стари демони германског антисемитизма – средњовековна мржња сакупљана вековима, архетип Јуде Искариотског који је издао Христа у Гетсеманским вртовима, све Лутерове, Ничеове и Вагнерове фантазмагорије, понижење версајске капитулације 1919. године, последице светске економске кризе, патолошка жеља за осветом немачке малограђанштине – као да је све то избило, снагом урагана, у само неколико месеци по доласку Хитлера на власт, судбоносног јануара 1933. године.

Као на неком апокалиптичном калеидоскопу, ужасне слике се смењују пред Давидовим очима: у много немачких градова, Јеврејима је забрањено да се купају у реци или језеру; у Магдебургу, градске власти им забрањују да се возе трамвајем; у градовима у Франконији, фризерима и берберима забрањено је да услужују јеврејске муштерије; у Халеу, смеју да купују хлеб само између дванаест и пола један по подне, а у Тилзиту не смеју уопште; у Хесену су им затворена врата болница, у Хамбургу позоришта, у Розенхајму не смеју да паркирају аутомобиле на јавним површинама, у Дортмунду да користе услуге залагаоница…

Понегде, ови примери у себи носе и покушаје лоше духовитости: у малом Волфратхаузену, општинске власти прописују да општински бик више неће осемењавати краве у власништву Јевреја; у Лудвигсхафену на северу, на саобраћајни знак који упозорава на опасну кривину, локалне власти додају таблу са циничним натписом: “Јеврејима је дозвољено да возе 120 километара на сат.”

Све чешће, студент медицине је и сам очевидац таквих слика: јеврејске лекаре, правнике, трговце развлаче по улицама, терајући их да у руци држе ноћне посуде а око врата картонске табле са натписом: “Ја сам јеврејска свиња и напаствовао сам немачку девојку“; испред јеврејског сиротишта окупљена маса урла: “Јеврејска копилад! Удавите их у реци!“; Јевреји, изведени ноћу из њихових домова, принуђени су да чисте јавне тоалете; на одушевљење руље која посматра сцену, одузимају им се лопате и посао морају да обављају својим четкицама за зубе или голим рукама.

Давид је, на један чудан мазохистички начин, напросто опчињен овом новом реалношћу Немачке: она га магнетски привлачи, фиксиран је за њу, посматра је са стране и са психолошке дистанце, као што ми данас посматрамо неки филм страве и ужаса. На први поглед, он не само да савршено говори немачки и физички не личи на Јеврејина, него је – као држављанин Краљевине Југославије – и заштићен, попут свих других странаца.

Ипак, и тај осећај дистанце ће убрзо ишчезнути пред неумитним током догађаја: за јеврејски празник Ханука, почетком децембра 1933. Давид путује у Лајпциг, код ујака Соломона Франкфуртера. Старац, одевен у традиционалну одећу рабина, са дугом црвеном брадом – једном од оних које је још Рембрант овековечио на својим платнима – је, за разлику од свог сестрића, препознатљиви Јеврејин. Док шетају улицом, пролазе поред групе тинејџера; усхићени што виде живог примерка омрзнуте прљаве расе, мангупи га окружују, хватају за браду и чупају, вичући: “Јеврејин! Хоп, хоп, скочи.“

“Стајао сам тамо” – причао је много касније описујући тај догађај – “и нисам могао да учиним апсолутно ништа да спречим ту увреду. За тај свет, једноставно, ми нисмо били људска бића.”

Негде крајем 1933. године, под притиском ужасних слика које свакодневно гледа – и у којима се сада појављују и чланови његове породице – у свести Давида Франкфуртера се, паралелно, формирају две одлуке. Једна је конкретна, прецизна и релативно лако остварива: у пролеће 1934. он заувек напушта Немачку и студије наставља у Берну, у суседној Швајцарској. Друга је, у том тренутку бар, још увек магловита, помало неодређена и безоблична, њено остварење тражи више вежбе, самопоуздања и храбрости – али је исто тако чврсто формирана као и она претходна: осветиће се за сва понижења која је његов народ претрпео!

III

Убица (1): оружје

Може се слободно рећи, на моју коначну одлуку пресудно је утицао пиштољ. Како, уосталом, да некога убијете без оружја? И сада се сећам тог дана: леп, сунчан, средином децембра 1935. године, мали кошер пансион у Берну, у којем обично ручам у паузи изеђу предавања. Тог дана свраћа и колега, студент филозофије. Седимо за столом у углу, на дрвеним клупама, око нас нема никога и можемо да причамо неометано. То је време непосредно после доношења злогласних Хитлерових “расних закона” и још једног од бројних погрома над немачким Јеврејима. Природно, у једном тренутку кажем нешто сасвим начелно, нешто у смислу потребе да се дигнемо на оружје против дивље нацистичке звери.

Тада мој пријатељ – сасвим чудан поступак за будућег филозофа, зар не? – из џепа извлачи мали револвер, ставља га на сто и каже:

“Види, ово сам купио за само неколико франака од оружара Шварца, у Арбергасе.”

Неколико тренутака, револвер је испред мене: пресијава се, под зрацима поподневног сунца, на површини стола. Прсти ме сврбе да зграбим тај мали гвоздени предмет, тако важан – незаменљив – за спровођење мог плана. Да ли је могуће да је тако лако набавити оружје у овој земљи? Па јесте, никаква дозвола није потребна, чак ни име купца не мора да буде записано. Можете купити пиштољ лако, баш као и пакло цигарета.

Ипак, у Арбергасе број 14, одлазим тешка срца, оклевајући. У излогу је неколико сасвим јефтиних пиштоља и револвера. На њима не пише име произвођача и пут до Швајцарске су, вероватно, нашли из Шпаније – где се, већ тада, прикупља велика количина оружја. Неколико пута пролазим поред улазних врата: случајни посматрач би сигурно би закључио да некога чекам или да, у бесциљној шетњи, убијам време. Једном кад купиш пиптољ – кажем себи – мораш да делаш! Куповина пиштоља је велики корак напред на путу од замисли до дела.

Коначно, тргнем се и улазим унутра. Жена за пултом љубазно чека да ме услужи, других муштерија нема. Да бих избегао да привучем њену пажњу, проговарам на швајцарском немачком, који сам у последњих годину дана научио тако добро да многи сматрају како ми је матерњи. Продавачица ми показује механизам: магацин за шест метака, ударна игла, окидач. Једноставно. Пакује га и додаје кутију са муницијом. Моје оружје кошта тачно десет швајцарских франака – једва нешто више од кошуље.

Сигуран сам: није приметила колико сам био узбуђен. Али, већ у првом тренутку по изласку на улицу све ми је кристално јасно: моја судбина је сада запечаћена! Њен залог и мој завет налазе се у десном џепу црног капута, који сам немарно огрнуо преко рамена.

***

Јануарске дане проводим углавном на стрелишту Остермундиген. За мале паре набавио сам још муниције: то је калибар 6,35 милиметара, углавном се користи за мале, тзв. дамске пиштоље. На стрелишту, пуцам у концентичне кругове, трудећи се да погодим што ближе центру. Ипак, приликом сваког пуцња, замишљам оно одвратно лице са раздељком и брчићима.

А онда, у једној паузи између пуцања, док пијем чај, одсутно прелиставам новине које је оставио један од претходних стрелаца: St. Galler Tagblatt, провинцијски лист, ништа посебно. Све док, на трећој страни не видим фотографију те дебеле свиње, у униформи са кукастим крстом: Вилхелм Густлоф!

“Своју жену и своју мајку волим највише на свету. Ипак, ако би то било наређење Фирера, обе бих убио без оклевања!”

Читам ову страшну реченицу, идем поново да пуцам, враћам се до стола, читам је поново, и поново. Одштампана масним словима, као наслов текста о активностима подружнице национал-социјалистичке радничке партије у Швајцарској. Пригодног ли наслова: ако би њих две убио, шта ли би тек мени урадио? Опет гледам ту фотографију: огромна глава, скоро два метра висок, велика трбушина: то се тешко може промашити!

Наредних десетак дана, пуцајући у мете, редовно замишљам Густлафову слику испред себе! Концентрични кругови су сада добили обрисе његовог чела, бркова, одвратних, ситних, свињских очију. Хитлер је далеко, у Берлину, и чувају га. Вилхелм је овде, он је сада само мој и Божји!

Петак, тридесет први јануар 1936. Девет сати ујутро. Полазим са железничке станице у Берну: одредиште – Давос. Са собом носим само један омањи кофер: чиста преобука за три дана, четкица за зубе, Библија, прибор за писање. Уобичајене трице које носе туристи. Само једна ствар чини разлику: пиштољ! Немам резервну муницију: шест метака у магацину, пет је довољно за Густлофа, шести је за мене.

Са собом носим само боравишну дозволу полиције из Берна; она је сасвим довољна за слободно кретање по земљи. Свој југословенски пасош оставио сам код газдарице у Берну. Та добра жена ме је јутрос забринуто посматрала: као да предосећа да се више нећемо видети?

Воз пролази кроз живописне пределе швајцарских Алпа, на путу ка југу, ка Давосу. Полупразан је. Причљиви кондуктер радо улази у расправу о политици. Као и ја, мрзи нацисте. И чуо је за Густлофа. Густлоф је постао општепознати, мефистофелески лик. Као да њему овде нико ништа не може?

“Господине” – прича ми кондуктер, и не трудећи се да му глас не звучи огорчено – “Ја се често питам, да ли би тог човека метак могао да убије?”

Ако је Свевишњи хтео да ме учврсти у мојој одлуци, послао ми је кондуктера да ме охрабри! Да ли би нацистичку свињу метак могао да убије? Па, врло брзо ће читав свет то сазнати.

Адреналин шикља кроз моје крвне судове. Узимам Библију, да се смирим, док воз полако улази у станицу. Књига се, сама, отвара увек на истом месту – на књизи пророка Самуила:

“И Давид тури руку своју у торбу своју, и извади из ње камен, и баци га из праћке, и погоди Голијата у чело и уђе му камен у чело, те паде ничице на земљу. Тако Давид праћком и каменом надјача Голијата, и удари Голијата и уби га; а немаше Давид мача у руци. И притрчав Давид стаде на Голијата, и зграби мач његов и извуче га из корица и погуби га и одсијече му главу. А Филистеји кад видјеше гдје погибе јунак њихов побјегоше. А Израиљци и Јудејци усташе и повикаше и потјераше Филистеје до долине и до врата Акаронских; и падаше побијени Филистеји по путу Сарајимском до Гата и до Акарона.”

“Давос. Последња станица.” – кондуктер дува у своју пиштаљку – “Моле се сви путници да напусте воз.”

Љубазно му узвраћам поздрав. Јер, више се никада нећемо видети: мој Сарајимски пут се овде завршава.

Давос. Последња станица.

IV

Место злочина

Када је нацизам дошао на власт у Немачкој 1933. године, његов утицај на Швајцарску био је двострук: са једне стране, експанзионистички Völkisch национализам директно је подривао швајцарски полиетнички концепт нације. Комбинујући геополитички порив за животним простором (Lebensraum) са расистичком идеологијом, овај посебан бренд национализма нашао је свој програмски израз у концептима као што су Einheit von Volk und Rasse (јединство народа и расе) или Deutschtumspflege (култивација немачког духа у иностранству). Немачка је, по овом схватању, била национална домовина свих Немаца, без обзира где живели: Аустријанаца, Судетских Немаца (тада још увек грађана Чехословачке), Немаца у Пољској, али исто тако и Швајцараца чији је матерњи језик био немачки.

Иако су – због међународних околности – у овом последњем случају нацисти морали да избегавају отворене територијалне захтеве, у основи овог програма остао је иредентизам. Völkisch пропаганда у Швајцарској ширила се кроз мрежу локалних, споља гледано добровољних и приватних асоцијација, али које су изнутра функционисале као јединствена мрежа, финансирана и контролисана из нацистичке централе у Берлину. Од 1932. године функционише и Landesgruppe Schweiz der NSDAP, као званични огранак странке за Швајцарску, са седиштем у Давосу – у кући амбициозног метереолога Густлофа.

Са друге стране, догађаји у Немачкој и Италији охрабрили су и јачање и повезивање аутохтоне екстремне деснице у Швајцарској, разних организација које су после економске кризе 1932. године процветале, као печурке после кише. Оне су у свакодневном јавном животу, како су писале тадашње новине, испољавале “агресивни плебејски стил”, “сиров и насилни егалитаризам”, “нове пропагандистичке форме и генерално инвазију у културну сферу”. Ове прото-фашистичке организације и иницијативе нису своје присталице нужно налазиле само међу оним Швајцарцима чији је матерњи језик био немачки: две највеће, Nationale Front и Neue Front (обе основане 1930. године) ујединиле су се 1933. и имале врло јаке огранке у франкофонском Нешателу, Женеви и Лозани.

Обе су биле дубоко посвећене једној анти-либералној, анти-демократској, анти-социјалистичкој и, несумњиво, антисемитској агенди и стално наглашавале неопходност “духовне и културне обнове нације”. У исто време, прихватале су и друге уобичајене нацистичке стереотипе, као што је била идеологија “крви и тла”; како је лидер швајцарског Националног фронта то описао 1933. године, “вера у плитак интернационализам уступила је место ојачаном нагласку на сопствени народ и повратак земљи”.

Социјална основа швајцарског нацизма и прото-фашизма била је слична оној у Немачкој и Италији и, у ширем смислу, свим другим европским земљама: то је била фаланга, састављена од ситних трговаца и занатлија, власника малих радњи и нижих државних службеника, свих који су се – са правом или не, свеједно – осећали губитницима у новом, плутократском поретку међународног капитала. Савез лумпенпролетаријата, малограђанштине и клерикалне деснице нашао је заједничку платформу на потпуној реорганизацији земље по корпоративистичким основама, и тврдоглавом супротстављању laissez-faire капитализму.

Међутим, продор обе врсте нацизма – немачког и аутохтоног – у Швајцарску није био једноставан, и није био могућ без отпора. Утицај нацистичке странке на немачке држављане са сталним боравком у овој земљи био је релативно мали: од њих укупно 120.000 (1937) формално чланство у странци имало је само 1.364. Тираж немачке штампе у Швајцарској није био много већи: два највећа листа, Reichsdeutsche и Deutsche Zeitung in der Schweiz продавана су само по 4.000 примерака сваки.

Ипак, ти ниски бројеви су компензирани, пре свега, добром организацијом, великим материјалним средствима и агресивном реториком. Све више швајцарских политичара све три националности, високих државних функционера, новинара и културних радника окупља се у, идеолошки различите али суштински антифашистичке, иницијативе.

То је, укратко, слика Швајцарске у недељама пре и после убиства Вилхелма Густлофа.

V

Убица (2): хапшење

И онда ме је окружила свежина хладне ноћи. Стотинак метара од куће улетео сам у парк прекривен снегом и једно време бесциљно тумарао. Око мене је све било тихо, али ми је зујало у ушима, и срце ми је ударало, као да ће експлодирати у грудима. Бацио сам се на земљу и притиснуо лице уз хладни снег. Изнад мене су трептале звезде. Хладноћа и мир су стварање, мислио сам, непроменљиве као кретање звезда. Па ипак, зар се није нешто управо догодило, нешто противно том вечном поретку ствари?

Убио сам! Да, убио сам – јер се сила која је стајала испред мене усудила да се супротстави фундаменту Стварања, да се супротстави Божјем поретку на Земљи. Та зар није Кант писао да звездано небо изнад мене и морални закон у мени заједно чине вечну хармонију? Нисам ја нарушио ту хармонију, него сам је поново успоставио – вршећи чин који је морао да буде учињен, и који је сада учињен.

Али, мој задатак још увек није био испуњен: његов најтежи део још је преда мном. Остало ми је да извршим и пресуду коју сам донео против себе самог. Овде не сме да буде бекства: мој чин не сме бити упрљан кукавичким избегавањем одговорности! Пресуда против Вилхелма Густлофа је извршена, остаје да извршим пресуду против Давида Франкфуртера. Мора да сам провео двадесет минута, можда пола сата, лутајући по снегу, испод вечних звезда у тој застрашујућој ноћи. За то време сам проживео цео свој живот: свих његових, недовршених, двадесет седам година.

Сада лежим, грозничаво, у снегу. Наизменично, притискам цев пиштоља, прво у срце, потом у чело. И онда поново, и поново. Сцене из прошлости пролазе ми пред очима, као филм: детињство и младост, слике мира и љубави из мог дома, онда дивља, арогантна мржња коју сам осетио у Немачкој. Какав контраст! Али у том контрасту је читав мој живот. Због чега си уопште живео? – пита ме један мек, али упоран глас, који чујем у себи – и мој одговор су пуцњи које сам управо испалио стотинак метара даље, у броју 3 у улици Курпарк. Нисам живео узалуд! Можда у много чему нисам успео, али није све било узалуд!

Повлачим ороз, размишљајући у последњој секунди да ли ћу чути било шта. Да ли ће звук пуцња од мог ува до мозга путовати брже или спорије од метка који ће тај мозак заувек претворити у безобличну масу. Да ли је Вилхелм чуо звуке пуцњева? Повлачим ороз и чујем само клик, резак звук метала који удара о метал, ударне игле коју ороз револвера, уместо на пуну чауру, спушта у празно место. Када сам испалио и шести метак? У шта? Како ми се десило да се забројим и не сачувам последњи метак за себе? Немам одговоре на сва та питања. Устајем, са осећајем пораза и срамоте. Отресам влажан снег са црног капута. Стављам пиштољ у џеп. Шта сада да радим? Нисам завршио задатак до краја, пресуда није извршена.

Шта сада да радим? Да побегнем, сада после свега што сам учинио, и да тако издам чистоту и племенитост свог чина? Не, нема окретања леђа, нема нове странице! Ако пресуду против себе већ нисам успео да сам извршим, остао ми је на располагању само један избор: предаћу се полицији!

***

У кући до оне у којој сам убио Вилхелма, у броју два, видим кроз прозор слаб одсјај светиљке. Звоним на вратима: стари, погрбљени човек отвара, иза је жена његових година. Не желим да преплашим то двоје старих људи: однекуд у себи, прикупљам последње остатке самоконтроле и мирним гласом их молим да употребим њихов телефон; ради се о врло хитној ствари. Љубазно ме воде до телефона у ходнику куће, поред њега се налази именик. Не знам како, али одмах проналазим број полицијске станице: на зидном сату преко пута је тачно петнаест минута после осам увече. Осећам страх двоје стараца, неизречен. Чујем глас са друге стране жице: полицијска станица Давос, како вам можемо помоћи? Шта да кажем? “Овде је убица Вилхелма Густлофа, дођите и ухапсите ме!” Не, радио сам сам и сад треба да патим сам. Више нико не сме бити жртва мог чина. А најмање ово двоје старих људи, чији сам мир и топлину породичног дома нарушио, игром случаја.

“Добро вече. Зовем из Курпарк број 2.” – чујем сопствени глас у телефонској слушалици – “Претпостављам да знате шта се догодило у броју 3? Од мене можете добити тачне и потпуне информације. Молим вас, пошаљите некога овде одмах.” Спуштам слушалицу, захваљујем се својим домаћинима на љубазности и излазим, да полицајце чекам напољу. Али немам стрпљења да их сачекам: враћам се променадом, истим путем којим сам и дошао. Бог ми је сведок да нисам очекивао да икада поново прођем тим путем! Два детектива послата из станице долазе ми у сусрет, али се не препознајемо и мимоилазимо се.

Дрхтећи од узбуђења, упорно звоним на улазу у полицијску станицу у градској кући. Млади полицајац коначно долази и одсутно ме пита шта желим. “Претпостављам да сте чули шта се догодило у Курпарку број три.” – говорим, помало замуцкујући – “Ја сам убица.”

Како изговарам ове речи, осећам хладан зној на челу. Удишући дим пожудно, завршавам цигарету. До сада су ме ноге послужиле, али изгледа да почињу да ме издају. Све што желим у том тренутку је да се негде испружим и повратим дах, после ужаса из претходних сат времена: успело убиство, неуспело самоубиство. Али, у том тренутку, о одмору нема ни говора…

***

Реакција дежурног полицајца је потпуно неочекивана: он не наваљује на мене, не ставља ми лисице на руке; он не каже “Хапсим Вас у име закона” – све оно што смо навикли да читамо у романима. Ништа од тога: он се смеши, покушавајући да ме смири. Онда, одједном, схватам: он мени уопште не верује!

Добро је познато да готово сваки злочин привлачи пажњу једног броја људи, који онда одлазе у полицију и лажно оптужују сами себе. Патолошка жеља за пажњом наводи потпуно невине људе да се самооптужују за најмонструозније злочине. Униформисани човек иза пулта изгледа сматра да сам и ја један од таквих мазохиста! Тражи од мене доказ да сам ја пуцао у Густлофа. У том тренутку он већ зна, а ја још увек не знам, да је полиција, близу куће Густлофових, пронашла једног младог човека који јој је изгледао сумњиво, и док нас двојица разговарамо у станици, упорно га испитује о околностима везаним за злочин; до краја нашег разговора њега ће полицајци и ухаписити и потом одмах и пустити.

Спуштам руку у џеп капута и на сто испред полицајца стављам револвер. Како одједном схвата да сам мртав озбиљан, боја његовог лица се мења; помало дрхтавом рукум, склања револвер у фиоку писаћег стола и тражи од мене да се идентификујем. Предајем му своје документе, уз додатно објашњење да је мој југословенски пасош остао депонован код станодавца у Берну. Стежем зубе, покушавајући да задржим смиреност док обављамо све ове формалности, иако већ осећам да ме снага брзо напушта.

“Да ли схватате потпуно значење онога што сте урадили?” – пита ме изненађени полицајац. Претпостављам да никад дотад није ни чуо – а још мање сам био сведок – да се неки убица добровољно предао полицији са пуним признањем. “Да” – одговарам чврсто – “И не кајем се због тога. Оно што сам урадио, урадио сам сам. Иза мене не стоји нико, не припадам ниједној политичкој групи. Ја мрзим све нацисте јер сам Јеврејин.”

Једно време ме остављају на миру, јер полицајац схвата да је, у мом тренутном стању, даље испитивање немогуће. Воде ме степеницама у велику салу градске куће, где – коначно – могу да седнем. Ту остајем око сат времена, и даље без лисица на рукама; сви са мном поступају крајње учтиво. Врата се отварају и у салу улази старији човек у тамном оделу: то је Саломон Прадер, председник градског већа Давоса. У његовој пратњи налази се још некилико званичника: неки од њих су у униформи кантоналне полиције, други у цивилним оделима. И са њима улази и Frau Густлоф, јури према мени и виче:

“То је убица!”

Сада, кад стоји испред мене, у осветљеној просторији, могу боље да је осмотрим. Хедвига Густлоф је жена у касним тридесетим годинама, помало пуначка, ни лепа ни ружна. У том тренутку, на неки чудан начин, ја сам импресиониран њеном способношћу самоконтроле. Из очију јој видим да је плакала, али нема ни најмањег знака ужаса кроз који је сигурно пролазила у последњих сат времена. Ставља ми руке на чело, потискујући моју главу мало уназад (има нечега готово жалосног у том гесту) и пита ме:

“Зашто сте то учинили? Да ли сте познавали Густлофа лично?”

Не могу да одговорим: нешто ме гуши, речи ми застају у грлу. Имате тако добре очи – рекла је. Какав добар виц! Немачки расни инстинкт је изгледа потпуно напустио ову племениту Аријевку у тренутку када су се наши погледи сусрели! Очигледно, сматрала је да сам ја неки демократски Швајцарац, који је урадио то што је урадио у знак протеста против силовања његове земље од нацистичког гаулајтера! И та идеја је, без сумње, била узрок смирености коју је себи наметнула.

“Да сте га познавали” – наставља меким гласом – “то не бисте учинили. Зашто сте то учинили? Да ли сте имали личне разглоге?”

Сада ми се моћ говора враћа. Не устајем из столице. Гледам у жену мртвог човека и решавам да јој саспем истину право у лице: “Не, не из личних разлога.”

“Па зашто сте онда то урадили?” – сада већ помало виче, у гласу јој се осећа све већа узнемиреност.

“Зато што сам Јеврејин!” – одговарам хладно.

А онда је брана одједном попустила, сва њена самоконтрола је ишчезла, срушила се као кула од карата. Било је ово више него што је могла да поднесе. Да се један прљави Јеврејин усудио да освети понижење Израела баш на њеном мужу, да је велики гаулајтер Густлоф пао од нечисте јеврејске руке – то мора да је за њу неподношљиво сазнање! Почиње да хистерично урла: “Подлац” – виче и окреће се према двадесетак људи у просторији, оголивши тако своје срце. Оптужује не само мене, него све Јевреје, за све што је зло и криминално на овом свету.

“Јевреји, Јевреји, Јевреји!” – њен глас сада испуњава градску већницу, прелазећи брзо кроз све октаве и постајући пискав. Коначно се сломила, у безграничном немоћном бесу, који је у потпуном контрасту са првобитним миром. Напослетку, морају да је изведу из сале.

***

Herr Прадер остаје са мном још неколико минута и пита ме да му укратко опишем шта се тачно догађало. Ах, како често ћу у наредних неколико недеља и месеци понављати исту причу, већ на први поглед тако једноставну и очигледну! Прадер је резервисан и учтив: заиста, ниједан од полицајаца или чиновника око њега не показује ни најмањи знак бруталности или некоректности. Управо супротно од тога. У свим овим малим људима, осећам симпатију: код неких прикривену, код неких потпуно отворену. Као да сви они добро знају да су моји меци, те вечери, погодили нашег заједничког непријатеља!

Око једанаест увече, Др Дедуал стиже у Давос. Он је дежурни истражни судија, додељен овом случају убиства, од стране канцеларије кантоналног тужиоца у Хуру. У пратњи каплара криминалистичке полиције, сатима се возио завејаним путевима, да би могао да ме испита још у току ноћи. Мом чину је, од самог почетка, придат највећи значај! Осећам се поносно!

Овај висок, плав човек, са потпуно поропорционалним лицем – горња, тврда усна заокружена му је танким брковима – сада почиње да поставља много више питања: испаљује их у мене, у рафалима, својим сталоженим, јасним, разговетним гласом. Све ово траје око два сата, до један после поноћи. Његове плаве очи стрељају ме погледом, као да желе да продру у најскривенији кутак моје душе. Али, у току целог саслушања, доктор Дедуал је учтив и потпуно коректан: његов задатак је да открије све чињенице битне за утврђивање моје кривице, али не да злоупотреби свој положај или ме доведе у ситуацију непријатнију од оне у којој се већ налазим.

Мртав сам уморан. Одводе ме у високу кулу градске куће – “Гуги”, како је пријатељски зову мештани – средњовековни затвор, у коме је сада остала само једна једина ћелија. Она је празна – као што је празна већ годинама; у Давосу нема много криминала – и чека на мене. Хладна као лед, са дрвеном клупом преко које је прострта слама, испуцалим врчем и порцеланским лавором окрњених ивица, јединим намештајем. На малом прозору су решетке и кроз њих могу да видим звезде, те вечите утехе. Зидови су изгребани свим могућим примерима опсцености и псовки (углавном, на рачун полиције). То су визиткарте које су ми оставили моји древни претходници: обично ситни лопови и скитнице који би овде провели ноћ или две.

“Ви сте господине, заиста убили човека? Двадесет година, колико ја радим овде, у Давосу се није догодило ниједно убиство.” У гласу тамничара, који ми даје танко ћебе, могу да осетим призвук дивљења. Коначно, он испред себе види једног правог убицу!

На послетку, остајем сам. Само они који су били лишени своје слободе, они који су чамили између затворских зидина, разумеће ужас који ме је обузео када су се, за мном, уз тресак затворила гвоздена врата. Ја сам ухапшен. Више нисам господар своје воље!

Само да нисам, тако неопрезно, испалио и онај последњи метак! Сада бих већ био пред Господом, поред свих хероја Израела, слушајући песму анђела. Све моје муке и патње би ишчезле! Овако, патње мог дугог заточеништва су тек почеле.

VI

Жртва

Неким случајем, да није избио Први светски рат, и да двадесетогодишњи банкарски чиновник из Шверина на Балтику није био кукавица – па зато изабрао да буде дезертер – ништа се од ове приче не би ни десило. Њени главни протагонисти се никада не би ни срели. Овако, Вилхелм Густлоф је 1917. године, у страху од нове велике мобилизације, кришом напустио Немачку и то у истом правцу којим је, скоро две деценије касније, кренуо увређени јеврејски студент – возом према југу, у Швајцарску. Вилхелм је типичан пример контраста између појаве и суштине: скоро два метра висок, он је спољна манифестација Голијата из библијских прича; помало туберкулозан и плашљив, тражи сигурност у великој групи, чија агресија му даје осећај снаге коју сам нема.

Амбициозан и вредан, запошљава се у Метереолошком институту у Давосу, који је првобитно био немачка фондација, да би га касније – када је хаос изгубљеног рата онемогућио даље финансирање – преузеле заједно кантоналне и федералне власти Швајцарске. Емигрант из Немачке марљиво ради на метереолошким картама, остављајући утисак уобичајен за ниже чиновнике: рутински посао, недостатак опште културе, а посебно амбиције. У граду у који долазе реконвалесценти од туберкулозе из целе Европе, лече се и његова болесна плућа и као да је тај физички опоравак означио и неку промену у његовом духу: већ 1923. учлањује се у Национал-социјалистичку радничку партију Немачке, баш у време оперетског Минхенског пуча који је њеном лидеру, неуспешном сликару бечких акварела, донео затворску ћелију у бившој тврђави Ландсберг.

Под енергичним вођством амбициозног метереолога, Давос постаје право легло нацизма: на главном градском шеталишту, Курпроменади, руке се све чешће, што вољно што невољно, подижу у знак поздрава Хитлеру, нацистички амблеми и графити прљају лепоту планинског одмаралишта, митинзи и параде се одржавају стално. Густлоф врши притисак на све немачке држављане да дају заклетву Фиреру и усавршава читав систем инструмената којима их на то приморава (потказивање у Немачкој, поништавање пасоша, бојкот немачке заједнице).

Уз благонаклон однос и заштиту двојице посланика у швајцарском парламенту, Моте и Баумана, Густлоф тих година оснива чак четрдесет пет локалних нацистичких ћелија, педесет “база за операције” и двадесет један страначки штаб. Под својом контролом држи читаву армију доушника који му редовно дојављују активности сваког Немца и сваког Јеврејина. На располагању има практично неограничена средства и његова мрежа стално јача. На сваки нацистички празник, организује масовне скупове на које, као почасне госте, доводи гаулајтере и друге страначке функционере Трећег Рајха, а Хитлерјугенд, суботом и празницима, под његовим будним оком одржава праве мале војне маневре у пограничним зонама са Немачком.

***

Упркос великодушној заштити и подршци, коју ужива од пронацистичких пословних кругова, клерикалних и других десних екстремиста, као и различитих, званичних и незваничних, агената немачке државе на територији Швајцарске, Вилхелм Густлоф, већ негде после 1934. године, улази у читав низ контроверзних и конфликтних ситуација. У то време, он вероватно искрено верује да је судбина Швајцарске – слично аустријској – већ запечаћена, те да нема разлога да своје акције и циљеве посебно сакрива од јавности.

Начин на који је – фактички, преузимајући нека овлашћења немачке амбасаде у Берну – организовао изборе за Рајхстаг међу немачким држављанима у Швајцарској отворио је серију парламентарних интерпелација о активностима Вилхелма Густлофа, у децембру 1933. Средином 1935. године, швајцарска либерална штампа тражи његово протеривање, када је – у нацистичком пропагандном памфлету Der Reichsdeutsche – несмотрено објављено да шефови Вилхелмових подружница странке дају заклетву Адолфу Хитлеру. У заштиту Густлофа опет стаје немачка амбасада, која покушава да му издејствује дипломатски имунитет, именујући га за “културног аташеа” при посланству. Међутим, швајцарска држава одбија да га акредитује у овом фиктивном статусу и прети како ће га прогласити за personu non grata. Амбасадор фон Вајцзекер коначно успева да постигне нагодбу са властима, али штампа се ни најмање не осећа делом тог договора и кампања против Густлофа се наставља. Томе, наравно, он сам опет највише доприноси.

Најпре, у марту 1935. године, чланови његове организације бивају укључени у киднаповање немачког новинара и антифашисте Бертолда Јакобса у пограничном граду Базелу и његово илегално пребацивање у Немачку (Јакобс је мучен у затворима Гестапоа у Берлину, ослобођен после шест месеци услед међународног притиска, поново киднапован у Лисабону 1941. и умро у Берлину 1944). Амбасадор фон Вајцзекер опет штити Густлофа – званично демантујући његову умешаност у инцидент – али онда један локални сарадник Гестапоа, случајно ухапшен у кантону Тицино, разоткрива све детаље његовог учешћа у афери Јакобс.

Некако у исто време, избија још једна афера, са стенографом у швајцарском парламенту, Хелмутом Кителманом, швајцарским држављанином који је био тајни члан Густлафове шпијунске мреже. Његова чланска књижица нацистичке странке бива објављена у новинама и, суочен са ултиматумом својих шефова да да отказ или да напусти странку друге државе, Кителман формално обавештава Густлофа о престанку свог чланства. Ипак, тврдоглави швајцарски гаулајтер неће да призна пораз и Кителмана учлањује у странку поново, овог пута директно у централи у Берлину. Међутим, Кителман је тада већ под опсежном присмотром швајцарске полиције и тајне службе, тако да се и ово “тајно чланство” убрзо документује и он коначно бива демонстративно отпуштен из службе у парламенту, без права на пензију.

Сви ови догађаји, сакупљени у свега две до три последње године, учинили су од Вилхелма Густлофа звезду политичких, обавештајних и новинских контроверзи у Швајцарској. Он је симбол нацистичке странке, њен булдожер, тврдоглави ован предводник, и у тој својој улози – једне очигледно преувеличане моћи – и сам несумњиво ужива, доприносећи тако одржавању и јачању те слике.

Неки историчари овог периода швајцарске историје касније су поставили и логично питање: зашто немачка амбасада, министарство спољних послова, Гестапо или хијерархија нацистичке странке, нису правилније проценили све ризике повезане са Вилхелмом Густлафом и повукли га назад у Немачку? Још од средине 1935. године, Густлаф добија разна претећа писма, на пример. Да ли су олако узели да су ти ризици били мањи него што су заиста били, или им је било згодније да прљаве и опасне послове обавља баш он – да не би морао неко други – или се радило о смишљеној стратегији изазивања увек нових конфликтних ситуација, или о понечем од свега тога заједно? Одговор на ово питање, чини се, никада није недвосмислено пронађен, бар не у доступним документима.

Оно што је, међутим, нама данас сасвим јасно то је једна проста једначина: откад је Давид Франкфуртер, после Нирнбершких расних закона и нових погрома у Немачкој, у касну јесен 1935. године, купио пиштољ у Арбергасе 14 у Берну и одлучио како некога мора да убије да би опрао срамоту, он објективно више нема ниједну другу мету у коју је могао да пуца да би остварио тај циљ осим – Вилхелма Густлофа. Са сваке насловне стране швајцарских новина, уз пригодан провокативни наслов, у уобичајеној униформи са кукастим крстом око рукава, гледа га исто лице – лице Вилхелма Густлофа.

Давидова опсесија симболичком осветом, Вилхелмова тврдоглавост, ароганција нацистичке политичке елите која никада себи није дозвољавала да призна неку своју грешку, готово хистерична фиксација швајцарске штампе живописним ликом самог Густлофа (бар око овог последњег је, уосталом, Гебелс био потпуно у праву) – све су то били процеси, међусобно сасвим независни, који су – делујући опет сви заједно – ставили пиштољ у Давидову руку, убацили метке у магацин и повукли обарач.

Јер, из више разлога, Вилхелм Густлоф је био једна савршена жртва.

VII

Удовица

А година је била тако лепо почела! Готово као у неком сну. Вили је по први пут позван у Берлин на прославу треће годишњице Machtergreifung, доласка Фирера на власт! Добили смо луксузну позивницу из Рајхсканцеларије, са црвеном лентом и кукастим крстом, у левом горњем углу. И протокол је дао да се напише: Herr und Frau Wilhelm Gustloff! И одаћу вам малу тајну: 30. јануара је био и Вилијев рођендан. Касније, за вечером ми је Маргарета Химлер у поверењу рекла да њен Хајнрих увек јако пажљиво гледа хороскопе: они чланови странке који су рођени на дане великих успеха имаће бољу каријеру, јер доносе срећу Рајху!

Каква је то представа била: све зграде у Берлину украшене свастиком, СА одреди парадирају са бакљама, нама су у опери изводили Вагнера, онда су подељене златне значке члановима странке са петнаест година стажа, па је Фирер одржао здравицу! Магда Гебелс ми је приговорила што Вили и ја још немамо деце, морала сам да обећам да ћемо на томе више да радимо ове године! Иако сам намеравала да летос одем на отварање Олимпијских игара у Берлин! Вили би сигурно добио место у почасној ложи!

Наредног дана, у петак, смо се сви опорављали од прославе, а у суботу ме је Магда одвела код своје модисткиње да ми узме меру за нови комплет (“Драга, мораш, да пратиш најновије модне трендове у Берлину”). Мене је одвела Магда Гебелс! Мене, Хедвигу Фриду Марту Ану Густлоф, ћерку скромног поштанског службеника Шокнехта из Шверина: каква част! За то време је Вили је био на састанку у одељењу за суседне земље у Јозефовом министарству, са свим другим гаулајтерима. Био је толико узбуђен великим плановима које је слушао. Ту, у нашој хотелској соби, написао је одмах писмо камаратима у Швајцарску! Касније ће се испоставити да је то било последње писмо које је написао…

Другог фебруара смо се вратили возом за Минхен, заједно са Артуром и Гертрудом Сајс-Инкварт. Артур је у возу причао да ће за две или три године и Аустрија постати део Рајха! Са Швајцарском ће, признаје, то ићи теже и спорије: због странаца, банака, ко то зна. Ипак, Вили је у Берлину добио све инструкције: пет хиљада проверених камарата већ имају ратни распоред и задатке! Немају, још увек, оружје, али о томе сигурно размишљају другови у Берлину!

Остали смо у Минхену, сви заједно, још један дан: ионако је била недеља. Обишли смо чувену пивницу из које је Фирер започео свој национални устанак 1923. године. Да, онај због којег је после био ухапшен. Ја сам тада радила као његова секретарица у Странци, и – када је отишао у затвор – остала сам без посла. Онда се ту одједном појавио Вили – лепо обучен, господин из швајцарског Давоса, метереолог. То су, знате, они који предвиђају какво ће бити време! Чиста случајност: у тим сивим минхенским данима, после Фиреровог хапшења, нас двоје смо били једини из малог града Шверина!

Иначе, знате, Вилија уопште није занимала политика док није мене упознао. Ја сам га учланила у Странку – лепо сам му објаснила: нећеш ваљда цео живот да гледаш те ветрове и кише и мериш температуре? И што би сада учио те досадне школе, кад видиш да то нико не цени ни пишива боба? Тако да сам ја од њега направила све што је после постао: ма, ни ову сахрану не би имао да није било мене!

Сајс-Инквартови су сутрадан поподне отишли за Беч, а ми за Давос. Дошли смо касно увече. У уторак је Вили радио цео дан: углавном је примао странке у свом кабинету, телефонирао, преносио инструкције из Берлина; био је јако узбуђен што је први пут видео Фирера и морао је то да подели са свима. Такав је био мој Вили. Баш смо планирали да одемо негде на вечеру, само нас двоје, био је то последњи састанак за тај дан. И онда се појавио тај дечко, ниоткуд, и убио Вилија!

А био је фин и пристојан, имао је тако нежне и добре очи. Нисам могла ни да помислим да је Јеврејин, изгледао је, изгледао је, ма да знате да је изгледао као да је човек а не Чивут! Знате, уопште није смрдео! Када је почео да пуца, била сам убеђена да има са Вилијем нешто приватно, сукоб око неког новца, враг ће га знати, коцкарских дугова, или око неких жена. Вили јесте био мало несташан. Тек касније, када сам га препознала у полицији схватила сам да је он злочинац којег су послали ти сионски мудраци, да убије Вилија!

А нисам вам испричала? Знате, прво издање Протокола Сионских мудраца у Швајцарској штампао је мој Вили! Било ми је досадно да то читам, нема слика, али ми је он објаснио да се ради о великој чивутској завери, да освоје читав свет. И да наше немачке бебе закољу, испеку и поједу, и да сваку немачку девојчицу обешчасте чим наврши три године! То је ваљда део тих њихових чивутских верских ритуала. И ето, били су све у праву у књизи: чивутски мудраци су седели у том њиховом Лондону, и тамо су договорили убиство мог Вилија. Ма мора да је био јако важан у Странци, иначе га не би убили, зар не?

Сутрадан сам из Фиреровог кабинета добила телеграм, а телефоном ми се јавила Магда Гебелс! Замислите: Магда, лично. Јозеф је истог дана, на састанку код Фирера, тражио да се, као одмазда због Вилијевог убиства, у двадесет највећих немачких градова, у логоре одведе по сто Чивута! Две хиљаде! Али наредног дана су почињале Зимске олимпијске игре у Гармиш-Партенкирхену, па је Фирер морао да одложи тај величанствени план, због тих проклетих странаца!

Али замислите само какву ми је пажњу после указала Странка! Немачке железнице су послале специјалан воз да превезе ковчег са Вилијевим телом, од Давоса, до Шверина на Балтику где је била сахрана! Имала сам за себе читав вагон, са својом личном собарицом и куваром, а друштво ми је правио Oberregierungsrat Волфганг, виши саветник у Министарству пропаганде код Гебелса! Воз се заустављао на свакој већој станици, Вилијев ковчег би се изнео, покривен заставом Странке, сви градски званичници би држали почасну стражу! Три дана смо тако путовали до Шверина – преко Цириха, Штутгарта, Халеа и Витенберга!

А на самој сахрани, Фирер је говорио. Било је преко тридесет хиљада људи! Пољубио ми је руку, била сам на седмом небу! Рекао је, да ако је Странка добила свог првог мученика у Немачкој када су комуњаре убиле Хорста Весела у Берлину, онда је Немачка добила свог првог мученика у иностранству, сада када су ционисти убили Вилхелма Густлофа у Давосу.

“Њих двојица ће бити вечно узидани у темеље нове Немачке, они ће бити стубови на којима почива хиљадугодишњи Рајх, из њихове свете крви никнуће ловорике наше велике победе, они су со наше свете немачке земље!”

Пред Божић, баш на дан када су у Швајцарској изрицали пресуду том Чивутину, мене је позвао Фиреров заменик, Рудолф Хес, лично! Била сам у Рајхсканцеларији, на чају и кексима са кокосом! Снимљен је и прилог за Филмске новости: замислите, Хес мени љуби руку, његови ађутанти стоје у ставу мирно, предаје ми орден Гвозденог крста! Мислим, он је рекао како је то, постхумно, Вилијев орден, али свима је јасно да је то, у ствари, мој орден! Вили ионако више не може да га носи, а да мене није било не би га никада ни добио.

А ја сам добила и четири стотине Рајхсмарака месечне пензије, као удовица мученика Национал-социјалистичке партије, рекли су доживотно! Испало је, ипак, много краће него доживотно, али шта да радим… Било је лепо док је трајало.

Већ следеће године је поринут брод “Вилхелм Густлоф”, највећи прекоокеански брод Рајха, за луксузна туристичка путовања. Знате, тај брод је најпре требало да буде назван “Адолф Хитлер”, али је сам Фирер, после Вилијевог убиства, одлучио да понесе Вилијево име! Партија ме је позвала да бацим флашу шампањца и крстим га кад је напуштао бродоградилиште!

А онда су почели моји звездани дани! Основана је Фондација “Вилхелм Густлоф”, која је управљала аријанизованом чивутском имовином, и чивутским радионицама и фабрикама у логорима. Тамо сам била почасни члан управног одбора! Колико косе и златних зуба!

Наравно, нисам могла да сачекам Русе у Шверину 1945: морала сам да оставим иза себе и Вилијев гроб и споменик, и меморијални комплекс који је Странка тако лепо направила; тја, ионако сам му скоро десет година редовно носила цвеће. Провели смо у браку дванаест година, обилазила сам му гроб десет. Поштено! Онда сам, као швајцарска држављанка, успела некако да се вратим назад у Давос, пре него што су савезници затворили границу.

Аха, питате ме где је сада Вилијев гроб? Па, нема га више: 1947. су и меморијални комплекс и гробове у Шверину Руси дигли у ваздух и после на том месту направили јавни тоалет.

VIII

Дух времена

У периоду од двадесет година пре убиства Вилхелма Густлофа у Давосу, политичка убиства у Европи била су далеко од случајних и изолованих инцидената. Ако су анархистичка убиства обележила крај деветнаестог и почетак двадесетог века, онда је период после избијања Првог светског рата протекао у знаку нове врсте политичких убистава: верски, етнички и идеолошки мотивисаних. Као што је то наш познати историчар Андреј Митровић приметио, описујући тада доминантне колективне емоције у Европи, било је то “време нетрпељивих”.

Серија ових атентата почиње у Бечу, 11. октобра 1916. године. У хотелу “Мајсл & Шадн”, у центру града, тадашњи аустријски премијер, гроф Карл фон Штирг, руча. Претходно, искористивши ратно стање, он је распустио парламент, увео цензуру и владао уредбама. Након што судови нису интервенисали, а све водеће политичке странке се – више или мање невољно – прећутно сагласиле са овом диктатуром, Фридрих Адлер, филозоф, новинар, физичар, политичар и – видећемо – револуционар, осећа да је једино што је преостало – лични чин. Он улази у хотел, долази до премијера – који у том тренутку и даље једе – учтиво га поздравља, а онда из џепа вади пиштољ и пуца у њега, три пута. Премијер остаје на месту мртав, а Адлер седа на оближњу столицу и мирно чека полицију, којој предаје своје оружје.

На суђењу, Фридрих Адлер је свој чин образложио на следећи начин:

“Шта ми је друго било преостало, када више у целој земљи није било места на којем бих могао да позовем на одговорност ових једанаест министара? Ако влада прибегне сили, на који други начин осим силом може бити позвана на одговорност? Зар у самој нашој земљи није настало стање ствари слично оном које, како нам је то често било речено, настаје између држава које су у рату, када се спорови између њих не могу решити разумом, него само силом? То оправдава примену силе, када се закон баци под ноге. Сматрам да је, у таквим околностима, сваки грађанин овлашћен да примени силу на основу чињенице да је влада успоставила стање природног закона.”

За убиство премијера, Фридрих Адлер је најпре осуђен на смрт, али му онда нови аустријски цар Карло Први казну замењује са осамнаест година затвора. Међутим, у затвору проводи мање од две године: у последњим данима Првог светског рата, у јесен 1918, по наредби цара Карла бива пуштен на слободу. У новоствореној Републици Аустрији, формира радничке одборе, бива изабран у Државни савет, а његова – социјалдемократска – странка улази у привремену владу.

Фридрих Адлер, пријатељ Алберта Ајнштајна (остало је записано да се 1909. одрекао понуђеног места шефа Катедре за физику на Универзитету у Цириху, са образложењем да је Ајнштајн бољи кандидат од њега) и човек који је са Лењином водио дуге преписке на филозофске теме, емигрира у Њујорк уочи Аншлуса Аустрије 1938. године. У Европу се враћа тек 1946, а у Беч – где је дочекан као херој – 1952. године. У граду у којем је убио премијера и сахрањен је, 1960. године, са највишим државним почастима.

Адлеров пример следили су, у двадесетим годинама, разни, широм Европе: представници (аутентични или не, сасвим свеједно) поражених или незадовољних страна у сукобима класа, идеологија, држава или народа, убијали су оне које су (тачно или погрешно, опет свеједно) доживљавали као симболе себи противничких страна.

Већину ових политичких убистава, у разним земљама, извршиле су организације и појединци са екстремне деснице: тако је 1922. године у Берлину убијен немачки министар спољних послова, Валтер Ратенау (извршиоци су били екстремни десничари из “Организације Конзул”); бугарски председник владе, Александар Стамболијски, убијен је 1923. године, након војног преврата, на изузетно свиреп начин (убице, које су ангажовали бугарски националисти, одсекле су му десну руку, ону којом је месец дана раније потписао Нишки споразум са Николом Пашићем, и пустиле га да искрвари); италијански социјалиста и народни посланик, Ђакомо Матеоти, киднапован је у Риму и потом убијен, 1924. године (починиоци су били припадници Мусолинијеве фашистичке партије); румунски премијер, Јон Дука, убијен је 1933. на перону железничке станице у Синаји (починиоци су били тројица припадника фашистичке паравојне организације “Гвоздена гарда”; југословенски краљ Александар I Карађорђевић и француски министар спољних послова Луј Барту, убијени су у Марсеју, 1934. године (починилац, Владо Черноземски, припадник терористичке ВМРО, трениран је у Хортијевом логору за обуку усташа у Јанка Пусти у Мађарској, у дослуху са Мусолинијевим фашистима).

***

У свету у којем је Давид Франкфуртер живео, размишљао и формирао се као личност, на рушевинама деветнаестог века који је отишао у неповрат са ужасима првог светског рата, десно политичко насиље било је, видели смо, врло честа појава. Да ли је, међутим, оно било и једини облик политичког насиља?

У односу на све наведене примере атентата у двадесетим годинама прошлог века, које су предузимале различите организације – државне, парадржавне, паравојне, терористичке – Давидов чин је био различит. Био је индивидуалан, није уживао ничију подршку или заштиту, и представљао је резултат сопствене одлуке, донете, припремљене и извршене, без ичије помоћи. Коначно, он сам је и сносио одговорност за њега. Да ли је, међутим, тај чин, ако је и био изузетак од правила, представљао и преседан?

Хајде да сада погледамо три врло слична убиства која су се сва десила у деценији која претходи нашем случају из Давоса: њихове жртве, починиоце, околности и судске исходе; места злочина су, овде, била Берлин, Лозана и Париз.

Први случај догодио се 1921. године у Берлину. Јерменски студент, Согомон Тејлиријан (25) убио је Мехмеда Талат-пашу (47), једног од тројице de facto владара Отоманске империје у току Првог светског рата, последњег великог везира и министра унутрашњих послова у време геноцида над Јерменима 1915. године. Убиство је извршио једним метком, испаљеним са леђа, у врат, док је Талат-паша излазио из куће у којој је, као избеглица, живео у берлинском предграђу Шарлотенбург.

Много деценија касније, обелодањена су документа из којих данас знамо да је Талат-паша, за време свог боравка у Берлину, био објекат истовремене присмотре и британске и совјетске обавештајне службе – због својих планова да се врати у Турску, повеже са Кемал-пашом Ататурком и укључи у борбу против грчке инвазије западне Анадолије. У интервјуу са британским обавештајцем Одри Хербертом, који се том приликом лажно представио као новинар, девет дана пред атентат, Талат-паша је детаљно изнео своје планове подстицања исламистичког револта: како антибританског, на Блиском истоку, тако и антисовјетског, на Кавказу и у совјетској средњој Азији.

Колико су сви ти планови били реални, и колико је поражена Турска уопште имала капацитет да ишта од тога оствари, сасвим је, наравно, друго питање. Међутим, данас знамо да је Талат-паша тим интервјуом потписао своју смртну пресуду: заједничка процена британских и совјетских обавештајаца, на састанку у Берлину, била је да се паша ликвидира. На истом састанку је одлучено да се чин егзекуције – како би се избегле непотребне дипломатске компликације са Немачком – препусти јерменској револуционарној организацији, као део тзв. “Операције Немезис”, ликвидације турских званичника који су учествовали у геноциду над Јерменима 1915. Студент Согомон Тејлиријан добио је информације о тачном месту боравка Талат-паше, његову фотографију и пиштољ парабелум калибра 9 мм са муницијом.

Овај атентат смо – упркос свој овој сложеној међународној политичкој и обавештајној позадини – ипак уврстили у ову групу, јер сам убица о целом том контексту није имао појма. Његов лични мотив за тај чин је била освета, и то двострука: национална – због геноцида над Јерменима – и лична – јер је у том геноциду, како је касније рекао на суђењу, било убијено укупно осамдесет пет чланова његове породице, укључујући и мајку и оца, три сестре, два брата и братаницу која је била стара само две године. Чињеницу да је сам преживео Тејлиријан може да захвали само срећном стицају околности: Турску је напустио пре почетка рата, 1914. године у намери да оде на студије у Немачку; рат га је, међутим, затекао у Србији одакле одлази у Русију и бори се, као добровољац, против омрзнуте Турске, на кавкаском фронту.

На суђење је Тејлиријанова одбрана – коју је предводио доктор Теодор Нимејер, професор кривичног права на универзитету у Килу – позвала сведоке и вештаке међу којима су били Григорис Балакијан, митрополит Јерменске православне цркве, који је и сам преживео геноцид, затим Јоханес Лепсијус, чувени немачки оријенталиста и протестантски свештеник, и генерал Лиман фон Сандерс, командант отоманских војних снага у току Првог светског рата.

Овакав концепт одбране заснивао се на два кључна аргумента: доказивању да је Талат-паша, лично, био главни архитекта геноцида над Јерменима и да је сазнање о његовом боравку у Берлину довело оптуженог у специфично ментално стање у којем није више могао да управља својим поступцима. На питање судије да ли осећа било какву кривицу због свог дела, Тејлиријан је одговорио:

“Не осећам се крив јер је моја савест чиста… Убио сам човека, али ја нисам убица.”

У овој сложеној, превасходно психолошкој, игри одбрана је извела и оптуженог као сведока, и он је детаљно описивао свој сан, у недељама пред убиство, “сан који се појављивао као материјална визија”, и у којем га је мртва мајка прекоревала зато што још увек није осветио њену и очеву смрт, и смрт своје браће и сестара. У налазу судског вештака – психијатра наводи се да се оптужени, практично, тек након убиства Талат-паше “пробудио из тог сна и вратио у реалност”.

Колико је Тејлиријан заиста пролазио кроз та психичка стања, а колико је све то био само вешти трик одбране, ми данас, наравно, не знамо. Знамо, међутим, да је на дванаесточлану берлинску пороту цела та прича оставила јако дубок утисак: било јој је потребно тек нешто више једног сата већања да, једногласно, одлучи како “оптужени није није кривично одговоран за убиство Талат-паше”.

Согомон Тејлиријан је, после овог суђења, отишао у Кливленд у САД, а одатле у Марсеј, Београд (у којем се и оженио, био члан стрељачког клуба и врло успешан такмичар, и живео све до 1950. године), а затим и у Казабланку, Париз и, коначно, у Сан Франциско где је умро, 1960. године. И данас га Јермени сматрају једним од својих националних хероја, “руком божанске правде” која је стигла “главног архитекту” геноцида над њиховим народом.

Тек 2016. године, на стогодишњицу геноцида над Јерменима, Тејлиријанов син је за лондонски Индепендент дао интервју у којем је изнео неке дотад непознате чињенице о свом оцу: он није имао сестре, његов отац се борио у рату на руској страни, а два брата су му преживела рат јер су уточиште нашла у Србији. У геноциду 1915. су, дакле, страдали само његова мајка и један брат – а не чак осамдесет пет чланова породице, као што је, 1921. поверовала берлинска порота.

***

Други случај догодио се, стицајем околности, у Швајцарској. У мају 1923. године, за време међународне конференције у Лозани, убијен је совјетски дипломата Вацлав Воровски (51). Убица, бели емигрант Морис Конради (27), ушао је у хотелску салу за ручавање, пришао столу, извадио пиштољ и пуцао из непосредне близине. На лицу места је убио Воровског и ранио још двојицу совјетских дипломата који су седели са њим. На каснијем суђењу Конрадија је заступао познати швајцарски адвокат Теодор Обер, који је успео да – објашњавајући мотиве свог брањеника – уз помоћ убедљивих сведока изнесе низ упечатљивих импресија о тзв. Црвеном терору у Совјетском Савезу.

Тај приступ је имао значајан ефекат, најпре на јавност, а онда и на пороту: по прописима који су тада важили у кантону Во у којем се суђење одржавало, за осуђујућу пресуду требало је да гласа двотрећинска већина (шест, од укупно девет) поротника. Испоставило се да за њу није постојала ни проста већина (предлог кантоналног тужиоца добио је само четири гласа) па је Морис Конради, који је са предумишљајем убио дипломатског представника стране државе, заштићеног свим, вековима старим, обичајима о дипломатском имунитету, на крају ослобођен сваке одговорности.

Овај неочекивани исход је означио почетак касније “афере Конради” у којој су се износиле бројне и често фантастичне претпоставке, између осталог и да је ликвидација Воровског извршена по налогу Јосифа Стаљина, или бизарни детаљи, као што је податак да је, након убиства, телеграм саучешћа у Москву упутио и Бенито Мусолини (јер је, пре одласка на Конференцију у Лозани, Воровски био совјетски дипломата у Риму).

Историчари су, касније, утврдили готово све битне чињенице из овог несвакидашњег случаја: Конради не само да је био емигрант из СССР-а, него је његова породица у револуцији изгубила фабрику чоколаде у Санкт Петербургу, док су му отац и брат стрељани у грађанском рату. Своју главу је једва успео да спасе бекством у Швајцарску и био је опседнут идејом освете. Као и у многим сличним случајевима, и овде је избор жртве био последица сплета разних околности: Конрадијева прва мета требало је да буде Георгиј Чичерин, совјетски народни комесар за иностране послове, у току посете Немачкој, али до њега није успео да дође; разочаран, вратио се у Лозану и – сасвим случајно – сазнао да у хотелу “Сесил” вечера високи совјетски дипломата са двојицом својих колега…

Посебан парадокс представља чињеница да је сам Вороцки, у овом случају, био више од обичног примера тзв. симболичне жртве – као високо образовани интелектуалац грађанског порекла, човек од пера који се у слободно време бавио књижевном критиком, први директор совјетске државне издавачке куће “Госиздат”, он је био духовно много ближи свом убици, него архетипу безосећајног бољшевика у који је Конради – очигледно погрешно – мислио да пуца.

***

Трећи случај догодио се у Паризу, 1926. године. Овог пута, још један Јеврејин, Самјуел Швалцбард (40), убио је белог емигранта из Совјетског Савеза – украјинског националисту и председника краткотрајне (1918 – 1921) Украјинске народне републике, једне од сецесионистичких формација насталих после Октобарске револуције, Симона Петљуру (47). Петљура, који је у грађанском рату у Украјини организовао планско убиство преко педесет хиљада Јевреја, шетао је Латинским квартом, када му је пришао Швалцбард и питао га (на украјинском): “Да ли сте ви Симон Петљура?” Како је касније утврђено на суђењу, уместо одговора Петљура је подигао свој штап којим се помагао при ходању, као да жели да се одбрани, на шта је Швалцбард у њега испалио пет метака док је стајао преко пута њега, затим још два метка када је пао на земљу, и онда мирно сачекао полицију.

Швалцбарда је на суђењу заступао један од најбољих француских адвоката, Анри Торес, који је своју одбрану засновао на тези да је ово убиство представљало легитимну освету за геноцид над украјинским Јеврејима, док је јавни тужилац покушавао да докаже да је Швалцбард деловао као агент совјетске НКВД, што је била оперативна претпоставка (иако никад недвосмислено доказана) француске тајне службе која га је претходних година држала под присмотром.

Обе стране су позвале велики број сведока и вештака (углавном историчара), а кључни аргумент одбране био је да су петнаест чланова Шварцбалдове породице у Одеси убили припадници Петљуриних паравојних формација. После шест дана суђења, Торес је прихватио срачунати ризик, одустао од највећег броја својих сведока, и уместо њих дао кратку завршну реч:

“Мој закључак је кратак. Позивам се на Француску револуцију, за коју ниједан жив човек не може да каже да од ње није нешто добио: нека буде слободан овај човек који на свом челу носи стигму трагедије народа! Ви данас држите у својим рукама, чланови пороте, престиж ове нације и судбину хиљада људских живота, повезаних са пресудом Француске. Ако се она не буде данас чула, Француска више неће бити Француска и Париз више неће бити Париз.”

Порота је већала тачно тридесет пет минута: Самјуел Шварцбалд је ослобођен одговорности за ово убиство.

***

Шта нам показују ова три случаја? Најпре, у сва три су убице ослобођене кривичне одговорности, не због неурачунљивости, недостатка доказа или разумне сумње, него зато што су судије и поротници довољно чврсто поверовали да постоје неке особито значајне околности које искључују противправност самог њиховог дела.

Затим, сва ова убиства – иако у врло различитим историјским, верским и идеолошким контекстима – извршена су као тзв. осветничка убиства, и све те освете извршене су против лица које су убице сматрале одговорним за масовне злочине (ми бисмо их, у данашњој правној терминологији, несумњиво квалификовали као геноцид) у току Првог светског рата и револуционарних догађаја који су уследили као његова последица. Од сваког од ових злочина, па до убиства које је представљало освету за њега, прошло је не више од пет или шест година: ране су, очигледно, биле још увек свеже.

Коначно, у сва три случаја радило се о етничким, верским или идеолошким конфликтима са далеке периферије Европе: из Јерменије, Украјине и Русије. За Европу двадесетих, то су све били комплексни, понекад мистични а понекад оперетски, игрокази. Игрокази, у којима учествују неки помало дивљи народи, који су и иначе своје рачуне одувек решавали на сличан начин, нешто о чему цивилизована Европа нема права – а самим тим ни потребе – да суди. Осудити убицу значило би – по тада преовлађујућем схватању – ставити се на нечију страну: Турака против Јермена, црвених Руса против белих Руса, Украјинаца против Јевреја. Ослободити убицу значило би, опет, послати поруку о сопственој дистанци од тих сукоба: сва ова ваша убиства су се само технички десила код нас, она су се суштински десила код вас, па их ви онда и решавајте, овако или онако, ако можете.

Због тога су све три судије и све три пороте – и у Берлину и у Лозани и у Паризу – ослободиле сву тројицу оптужених за ова убиства. То је био дух времена, у деценији пре него што је Давид Франкфуртер, под врло сличним околностима, убио Вилхелма Густлофа у Давосу.

А какав је утицај тај дух времена имао на суђење самом Давиду? О томе ће нам, у наредном одељку, причати судија из тог случаја…

IX

Судија

Не волим политичаре у мојој судници. Не волим, додуше, ни окривљене који убијају из политичких разлога. И презирем те агресивне, примитивне, необразоване скоројевиће – нацисте. Јасно вам је зашто сам, од самог почетка, из дубине душе мрзео овај предмет. Саставили су ми веће са четворицом судија поротника, и пажљиво све израчунали: нас тројица смо конзервативци, двојица су либерали; двојици нам је матерњи језик немачки, двојици француски, једном италијански. И хајде се ти сад, Јохане Петере Сондере, бави тим случајем…

Из кабинета сам избацио немачког амбасадора, фон Вајцзекера и француског антифашисту де Моро-Гиаферија: шта сте ви господо, у мојој судници? Оштећени, оптужени, браниоци, тужиоци, сведоци или вештаци? Они су, наравно, и један и други, били јако вољни да ми “објасне шире аспекте случаја”… Ма, не интересују ме ваши шири аспекти случаја, не занима ме писање штампе, међународне импликације, демонстрације и памфлети који се пишу по целој Европи, нацистички и антинацистички.

Занимају ме извештаји обдуцента, изјаве сведока, мотиви оптуженог, правна схватања тужиоца и браниоца, текст швајцарског кривичног закона, олакшавајуће и отежавајуће околности. Имате ли око тога нешто што би могло да занима суд? Немате? Напоље. Код мене се не може седети, онако…

Министра правде нисам могао да избацим, јер није ни дошао. Зато сам ја отишао код њега, у Берн. Кроз прозор његовог кабинета посматрам скулптуру Јустиције која краси Фонтану правде на тргу испод нас, ренесансно дело вајара Ханса Гиенга из 1543. године. За то време, министар ми прича како треба да судим по закону? Онда ми, као узгред, напомиње да је његова влада седам дана после убиства забранила све нацистичке организације у Швајцарској, као претњу јавном поретку. Па, господине министре, да сте их забранили седам дана пре убиства, можда убиства не би ни било и ја бих и даље судио мужевима који убију своје жене у наступу љубоморе или пијаним кафанским гостима који се поубијају у ситним ноћним сатима? Али нисте то учинили: годинама сте дозвољавали да нацисти вршљају по Швајцарској, правдајући то “слободом говора”. И сада због те ваше “слободе говора”, ја имам леш, убицу и случај, а ви мени говорите да поштујем закон?

А шта друго могу и да радим него да се држим закона? Да је овај дечко био само мало вештији и побегао са места злочина, ја не бих ни био у овој ситуацији! Седео бих недељом поподне, пио капућино гледајући на Алпе прекривене снегом, и био срећан што је тог монструма Густлофа стигла рука заслужене правде. Непозната рука. А непознатој руци се не може судити. Али не, тај мали студент је баш хтео да буде кажњен – да би тако својом казном, својим мучеништвом, додатно нагласио светост свог чина. И пошто је то сада, је ли, једна позната рука, ја морам да јој судим.

Министар ми се и даље жали како је његова влада у “јако сложеној унутрашњој и међународној ситуацији”; забринут је, наравно, шта би се десило ако би сада нацисти кренули да се свете по швајцарским одмаралиштима. И како је то могуће да је мој оптужени полицији изјавио да нацисти уопште нису људи него животиње у људском облику? Па сад господине министре, ако већ гледамо ко је први почео са тим метафорама… Али то је посао историчара, а не судија. Опет гледам у Гиенгову статуу. Шта каже Јустиција? Не само да не каже ништа, него нас и не види. Да ли мој министар зна да је ово прва статуа богиње правде, у целој Европи, којој је уметник преко очи ставио онај чувени повез? Или је повез на његовим очима?

Пет метака које је Давид Франкфуртер испалио у Вилхелма Густлофа неспорно су, и према швајцарском кривичном закону а и према здравом разуму, проузроковали убиство. Очигледно, то је и убиство са предумишљајем, планирано унапред, добро припремљено и хладнокрвно изведено. Да ли је, међутим, то било заиста и убиство из ниских побуда, како тврди тужилац? Како уопште да квалификујем један чин са тако комплексним мотивима?

Како да судим његовом извршиоцу? Бура из Немачке тражи смртну казну; бура из Француске, тражи ослобађање; министар би волео нешто између – да сви буду задовољни. Као да је суштина овде у броју година? Враћам се возом у Хур: размишљам може ли мој оптужени да добије и затворску казну и орден? Заслужио је и једно и друго. Зависи за шта и од кога.

***

Стара зграда суда у Хуру: послужитељи су ми припремили највећу судницу. Двесто педесет места, не може игла да падне. Преко сто новинара из целе Европе. Делегација немачке амбасаде, специјална пратња госпође Густлоф, оштећене, њени правни саветници и представници за штампу, разни ађутанти, људи препознатљивих физиономија, кратко ошишани. Тражим да се сви присутни детаљно претресу пре уласка у зграду. Не желим нову пуцњаву, овог пута у мојој судници.

Стари Еуген Курти – Форе, из Цириха, има већ преко седамдесет година, доктор права, један од наших најбољих адвоката за убиства, и млади Вејт Вајлер, из јеврејске заједнице, заступају оптуженог. Тужилац Фридрих Бригер, оптужницу. Фридрих се упорно труди да не помене ни п од политике: министар је, очигледно, на њега имао више утицаја него на мене. Како да судим убици а да не смем да улазим у мотиве његовог чина? Како да прихватим фикцију у оптужници да је Давид убио Вилхелма “из личних разлога”? Који је могао да буде не-личнији разлог, од једног Јеврејина који убија једног нацисту?

Дозвољавам предлог одбране да се, као доказно средство, прочитају текстови емигрантске штампе о прогонима Јевреја у Немачкој. Амбасадор фон Вајцзекер гласно коментарише да се овде не суди Трећем рајху него убици. Опет га избацујем напоље, овог пута из суднице; претходно му изричем и казну од петсто швајцарских франака. Дозвољавам и сведоке из Немачке, на неколико околности којима је оптужени лично присуствовао, а у којима су немачки Јевреји били малтретирани. Наравно, нико од њих се не појављује: кад је рабину Соломону Франкфуртеру, ујаку оптуженог, стигао судски позив из Хура, нетрагом је нестао. Пошта се вратила, са назнаком “непознат на назначеној адреси”. Жамор у судници: убили су сведоке! Адвокат Курти – Форе добацује: “покушајте да му доставите позив у логор Дахау”; и он добија петсто швајцарских франака казне.

Сутрадан, сведочи госпођа Густлоф: у црној хаљини, са црним велом, цела делегација немачке амбасаде устаје да је поздрави, са руком подигнутом у нацистички поздрав. Прекидам суђење и дајем паузу од сат времена. Због поздрава, мисле новинари, али ја сам више забринут због двојице поротника у мом већу: пуковник Гартман и државни саветник Јозеф Виел такође устају. У нашој судијској соби ми се у паузи правдају: то је био знак поштовања према жени која је остала удовица. Ништа политички, желе да кажу. Још само кад бих им и поверовао…

Хедвига Густлоф сведочи сабрано, прецизно, конзистентно. Самозаљубљено, као глумица која ужива у својој улози. Очигледно, то је жена скромних интелектуалних способност, али је јако добро припремљена за оно што треба да постигне у судници. Осећај симпатије према удовици која је жртва мешународне јеврејске завере! Не показује апсолутно никакве емоције. Њен исказ је у потпуној сагласности са исказом оптуженог: време, место, кратка конверзација коју су имали, положај у којем се налазила, на вратима кабинета, са послужавником са чајем у тренутку када су испаљени меци. Све се потпуно поклапа. Осећам олакшање када је ова патетична представа коначнозавршена.

Осећај олакшања је привремен: сутрадан, оптужени одбија онај део одбране свог адвоката у којем се стари лисац позива на здравствене разлоге: ја јесам физички болестан, каже, али сам био потпуно душевно здрав. Покушавам да му објасним да постоје одређена физиолошка стања која могу да изазову специфичне менталне реакције и доведу до искривљеног стања свести. Наглашавам да је то легитимна, и сасвим уобичајена одбрана у кривичним суђењима. Не вреди.

Увече се осећам посрамљено: да ли сам то био покушао да одговорност са себе пребацим на бога? Ако би Давид био неурачунљив, њиме би морали да се баве лекари, а не судије. Бриго моја, пређи на другога! Шта све неће човек помислити да учини само да се извуче из тешке ситуације?

Ове дилеме ме, ипак, сутрадан ослобађа судски вештак, Јанс Јергер, директор кантоналног азила за ментално оболелеле:

“Интелектуално, Франкфуртер је потпуно дорастао ситуацији у којој се налази, и нема говора о томе да се ради о неурачунљивој особи. Повремене суицидне и убилачке епизоде, које су израз депресивне структуре личности, хроничних телесних обољења и низа стресних ситуација којима је био изложен у последње три године, нису могле битно да утичу на његово психичко стање у тренутку извршења дела.”

Захвалан сам му на овом налазу, иако је мој лични положај учинио тежим; гледам у оптуженог, преко пута мене. Имам неодређени утисак да и на његовом лицу видим израз олакшања.

Завршне речи. Тужилац остаје при наводима оптужнице; захтева смртну казну, замењену са казном доживотног затвора, за коју помиловање може да се тражи после двадесет пет година; за одштетни захтев, удовицу упућује на парницу. Немачки амбасадор га посматра као смрдљиви сир.

Потом, Давид Франкфуртер почиње своју завршну реч:

“Дабоме, план као што је овај, у најоштријој контрадикцији са мојом природом, мојим образовањем, мојим уверењима, и општим и верским, једна врста пројекта који је морао да буде изузетак, нешто што негира све максиме, није могао да се развије праволинијски…

Али, то је било моје чврсто уверење: понижење нането јеврејском народу може бити опрано само крвљу. И тако је, постепено, у мени сазревала свест да сам ја тај који треба да изведе овај ужасан чин освете. Можда неком то сад може да звучи помпезно, али зарад истине мора бити речено: осећао сам се као безначајно оруђе у рукама Господа…”

Безначајно оруђе у рукама Господа? Да ли је овај млади човек можда, ипак, егзибициониста? Поротник Ђовани Батиста Никола ми шапуће да је то сигурно начин на који Јевреји доживљавају Господа… Откуда он само то зна? Цео живот је био државни саветник, у министарству шума и руда? Ваљда је то исти бог, и наш и њихов? Свратићу код свог жупника кад заврши све ово.

У међувремену, Давид наставља: објашњава свој првобитни план да изврши самоубиство одмах после осветничког чина, план који се изјаловио јер се забројао са мецима. На крају, тражи смртну казну за самог себе! Хаос у судници! Немачки званичници протестују због спрдања са судом, тужилац је збуњен, маестро Курти не може да верује.

Последњи дан: изрицање пресуде. Претходне вечери, до касно у ноћ, нас петорица седимо. Записници са већања и гласања су после уништени – од те ноћи ће остати само она пресуда коју ћу ја сутра морати да прочитам, а иза које ћемо стати сва петорица – али не требају ми никакви записници. Ту ноћ ћу памтити у остатку живота: пуковник Гартман и државни саветник Виели били су за максималну казну – у овом случају, ону коју је тражио тужилац – а пензионисани судија Ганцони и државни саветник Ђан Батиста Никола, за ослобађање. На крају, остајем сам са собом: немоћни да приближе своје ставове, сва четворица се невољно саглашавају да ујутро потпишу шта год будем одредио – нешто што ће, очигледно, бити између те две крајности.

Одлуку доносим пред зору: једва да сам и спавао те ноћи.

“За кривично дело тешког убиства, Давид Франкфуртер, студент из Краљевине Југославије, осуђује се на казну затвора од осамнаест година, у коју му се има урачунати притвор од једанаест месеци; молбу за помиловање може поднети после издржане половине казне; по издржаној казни, има се доживотно протерати из Швајцарске Конфедерације.”

То је била казна.

“Овај суд утврдио је да побуде оптуженог да лиши живота Вилхелма Густлофа нису биле личне, ниске или користољубиве, као и да оптужени није поступао по наговору или у договору са другим лицима, појединачно или у завереничкој организацији, да није имао подстрекача нити помагача. Чин убиства Вилхелма Густлофа био је његов лични чин и, како је сам изјавио, истовремено и симболички пуцањ у нацизам јаи такав.”

То је био орден.

Барем она казна, и онај орден, које сам могао да одредим и доделим ја, Јохан Петер Сондер, професионални судија великог кривичног већа Кантоналног суда у граду Хуру, кантон Граубинден, Швајцарска, четрнаестог дана месеца децембра, лета господњег 1936. Остале казне и ордене одредиће му Бог и доделити историја, већ кад дође време, и за једно и за друго.

X

Убица (3): затвор

У старом замку Сенхоф на улазу у град Хур, згради изграђеној још почетком седамнаестог века која последњих двесто година служи као затвор, има укупно педесет седам ћелија. Сада их је пуно петнаест. Међу станарима ове некадашње ковнице новца, једини сам ја убица. Остали затвореници су, углавном, ситни лопови. Са мном је и један фалсификатор чекова, двојица превараната и један Италијан, осуђен за друмско разбојништво. Неким стражарима као да је мало непријатно, па тај осећај покушавају да одагнају шалом:

“Давиде, ти си једини ратни заробљеник у неутралној Швајцарској.”

Из слободног света, добијам штампу: грађански рат у Шпанији, Аншлус Аустрије, комадање Чехословачке. Европа месечари према светском рату, у којем сам ја већ испалио прве метке. После две године, управник затвора ми одобрава прву посету: долази ми отац, из Винковаца. Гледа ме и ћути; у очима му неверица; коначно, прве речи које је проговорио:

“Сине, коме је све ово требало? Да ли је све то вредело?”

Не знам шта да му одговорим. Да ли је било боље да они наставе са злом које су почели, мислећи да баш нико, нигде и никада, неће смети да им узврати на исти начин? Да ли би онда они били бољи? Да ли баш свако мора да оде мирно, као овца на клање, јер је побуна нешто непристојно? Овако, свако од њих ће се, бар понекад, сетити Вилхелма: он ће им служити као вечити подсетник да олово метка пролази кроз месо, кости, крвне судове аријевског Натчовека баш као и сваког од нас, обичних људи.

Отац ме прекорева: не можеш да умислиш да ти је Свевишњи дао тај пиштољ у руку јер те изабрао да извршиш Његову вољу; то је светогрђе! Отац је рабин, он зна наше свете књиге боље од мене. Али шта је са Давидом који је убио Голијата? Зар ми ниси ти читао древну причу? Пет мојих метака су били пет каменова из Давидове праћке.

Пала је Француска, последња слободна земља око Швајцарске. “Сад смо сви у затвору.” – каже ми стражар тог јутра – “Само је наш мало већи од твог.” Адвокат ми пише да су власти у Берну озбиљно забринуте за мој живот ако би Хитлер ушао у ову земљу: “сигурно би те убили, јавно”.

Четрдесет прва: нацисти улазе у Југославију. Не знам шта се догађа са оцем: његова писма престају да стижу. Стражари и осуђеници ме теше: рат је, кад се то мало среди, почеће да долази пошта.

Четрдесет трећа: у посету ми долази Жорж Бруншвиг, адвокат и председник Јеврејске заједнице Берна. Мој бранилац Курти-Форе је отишао у пензију и предао му своје случајеве. “Ово је један затворен случај”, рекао је показујући му фасциклу са мојим предметом. “Док је дечко иза решетака, овај случај није затворен”, успротивио се Жорж.

Он сада води рачуна о мени: редовно ме посећује, доноси ми вести, припрема молбу за помиловање:

“Све се променило! Показало се да си ти био у праву: да ниси убио Густлофа, он би сада био пета колона која би ударила на Швајцарску изнутра.”

Жорж ме убеђује да околности више нису исте као и 1936. када сам осуђен. Али, ја не желим помиловање: нисам ни ја дао помиловање Густлофу. Издржаћу своју казну! Fiat iustitia, pereat mundi! Али зато молим Жоржа да употреби своје везе, ступи у контакт са швајцарским конзулом у Загребу, Каестлијем, и покуша да сазна било шта што може о мом оцу…

***

Наредног пролећа, Жорж долази код мене, по први пут са управником затвора. Збуњен сам: то је знак да нешто није добро. Управнику у очима, опет по први пут, видим сузе. Нешто јако није добро…

“Давиде, добили смо коначну потврду од швајцарског конзулата у Загребу. Нисмо хтели ништа да ти говоримо док све није постало званично. Када су Немци ушли у Винковце, априла 1941. тражили су ти оца, по већ спремљеном списку. Фолксдојчери и усташе су им помогли да нађу адресу. Извели су га на градски трг, и држали везаног сатима, свако ко би пролазио морао је да га гађа каменом. Око врата су му окачили натпис:

“Ја сам отац јеврејске свиње која је убила мученика Густлофа.”

Да ли је вредело, питао ме је, када ме је, први и последњи пут, посетио у затвору. Своју казну сам прихватио, за свој чин. Да ли сам пре осам година могао да знам да ће моја казна, у ствари, бити његова казна? Да ли бих то учинио, да сам знао?

“Али је преживео све то, готово чудом. Онда је послат у логор Јадовно, у мају 1941. Када су на тај простор касније у току лета дошли Италијани, пребачен је у Јасеновац. Ту му се губи сваки траг. По једном извору, рабин Мавро Франкфуртер требало је да буде жив одран, да би се од његове коже – по наређењу команданта логора Ивице Матковића – направио абажур за лампу, поклон за Хедвигу Густлоф. То се наводно догодило, или је требало да догоди, негде почетком 1942. Али постоје и сведоци који су га, наводно, виђали у логору и касније, у пролеће и лето 1943. По једном другом извору, убијен је маљем и бачен у реку Саву, у лето 1942. По трећем, спаљен је жив у крематоријуму, 1943. Ниједна од ових информација није сасвим поуздана. У писму швајцарског конзула Фридриха Каестлија, наводи се, међутим, да је готово извесно да више није био жив крајем 1943. године.”

Седимо, на мом малом кревету у ћелији, сва тројица. Управник је донео и мало вина. Ћутимо. “Ако останеш овде, они су победили.” – каже ми, у једном тренутку, Жорж; управник клима главом у знак одобравања…

“И не само да су победили, него је и жртва твог оца, и твоја, била узалудна. Без тебе, неће бити никог да исприча твоју причу. Песак Африке, и степе Русије, и све те силне битке, ти милиони метака, већ четири године, чему све то? Твоји меци су били први.”

Управник додаје, задовољно:

“Oвде си сада, бар безбедан. Најбезбеднији! Замисли, и када би те власти којим случајем већ сутра помиловале, где би отишао? А морали би да те протерају из Швајцарске. По правилу, у земљу рођења. Али, Југославија више не постоји? А не постоји ни остатак Европе, ништа, између Русије и Британије и Шведске и Швајцарске, ништа више не постоји, све друго је један велики логор.”

***

Већ скоро пет година, готово откад сам ушао у затвор Сенхоф, немам никакве здравствене проблеме. Лекари у Винковцима су се вајкали да ли ћу доживети младићко доба: стање мојих костију је било такво да су се готово распадале. Шест или седам тешких операција, више ни сам не знам. А онда, одједном, све је нестало, као руком однешено: сви болови, све тешкоће при ходању, бесане ноћи. Швајцарски лекари не могу да верују: никада нису видели овакав случај самоизлеченог периоститиса. Рабин из Берна који ме повремено посећује, тврди да је Свевишњи, у свој мојој муци и невољи, решио да ме поштеди бар једне патње.

И онда, одједном, као из ведрог неба, та вест: Нормандија. Савезници су на тлу Француске! Ако је сваки затворски дан као вечност, онда су дани тог лета пролазили као у магновењу. Крајем августа, управник затвора улази у моју ћелију, носи флашу вина и широки осмех: Ајзенхауерови тенкови су јуче ушли у Париз! До краја године, на западним границама Швајцарске више нема нациста!

Жорж Бруншвиг подноси молбу за помиловање, као мој бранилац, сутрадан пошто се навршило девет година моје затворске казне: петог фебруара 1945. Велики делови Немачке у том тренутку су већ окупирани. Северна швајцарска граница је готово слободна од нациста. Три месеца касније, Трећи Рајх капитулира. А још десет дана касније, седамнаестог маја, Велико веће кантона Граубинден усвојило је, на својој редовној месечној седници, Жоржову молбу за моје помиловање. Без икакве расправе, гласањем већника 78 према 12, са помешаним осећањима стида, закаснеле милости и жеље да се цела ова епизода што пре заборави. Нова слободна Европа тражи своје старо монденско место за зимске радости, без непријатних сећања. И без сведока своје прошлости.

Тог поподнева, када је у његову канцеларију стигла депеша, управник затвора, тај прост и једноставан човек, одмах је дошао у моју ћелију: по први пут за девет година, руковали смо се.

“Сада си слободан човек. Швајцарска ће остати са својом срамотом.”

Слободан сам човек, и морам да одем из Швајцарске, јер услови мог помиловања подразумевају доживотно протеривање из земље. На железничкој станици у Берну, поздрављам се са Жоржом, човеком који је толико учинио за мене у последње три године. После ове заједничке цигарете, мој воз ће кренути за Ђенову, а у тој италијанској луци чека ме брод – за једино место где преостали европски Јевреји, они који нису нашли гроб у ваздуху, тада могу да оду – Палестину.

XI

Друга смрт Вилхелма Густлофа

Већ у рано поподне се спустила магла, једна од оних магли какве се обично зими спуштају над Балтичко море. Око девет увече, после пуна два сата потраге, кроз перископ још увек не може да види сасвим јасно своју мету: најпре му се чини да је у питању неки мањи брод. Али, огроман обрис тек почиње да му се цео помаља пред очима: прво педесет метара, па сто, сто педесет… Има ли краја том броду? Преко две стотине метара дужине! Већ је једанаест дана на мору, зна да га по повратку у базу чека војни суд због више инцидената у пијаном стању и да нема више баш много тога да изгуби. Његови морнари, са стрпљењем ловца у заседи, чекају наређење, у крви му се адреналин меша са вотком, да ли ће му се икада више указати тако добра прилика?

Полако, неприметно за свој плен, подморница прави маневар: заузима положај између брода и луке из које је испловио. То је место са којег ће његова посада најмање очекивати напад. Да противподморнички сензори на торпедном чамцу који је пратио брод, због смрзавања, више не функционишу, баш као ни противавионски топови на самом броду, да су његов војни и цивилни капетан у међусобном сукобу, и да се морнарима, доведеним из једне далеке земље, издају команде на језику који не разумеју – све то посада подморнице није могла да зна. Баш као што није могла ни да зна ни његову листу путника…

На сивом металу првог торпеда морнари су, црвеном бојом, написали: “За отаџбину”, на другом: “За Лењинград”, на трећем: “За совјетски народ”; четврто торпедо, на којем је писало: “За Стаљина”, заглавило се у цеви и морали су да га демонтирају. Ипак, прва три су, тачно у осам минута после девет увече, пошла на свој судбоносни пут. После шест минута, прво је ударило у прамац, отварајући аутоматске непропусне преграде, чиме је на смрт осудило све који су се затекли испод њих; друго је ударило у бок, уз директни погодак у некадашњи бродски базен, у којем су биле смештене медицинске сестре; треће, у просторије са машинским постројењима, прекидајући напајање енергијом и комуникације. Четрдесет минута касније, прокључала вода Балтика се поново смирила и поново је почела да је прекрива танка кора леда. Испод себе је оставила несрећни брод и његове путнике. Од укупно двадесет два чамца за спасавање, у воду је спуштено само девет.

Био је уторак, 30. јануар 1945. године. Александар Маринеско, капетан треће класе Црвене флоте, син румунског морнара Јона и Украјинке Татјане, на око тридесет наутичких миља од обале пољског града Гдањска, потопио је највећи брод немачке флоте, “Вилхелм Густлоф”. Била је то истовремено и највећа поморска победа у рату који се ближио свом крају – одједном је потопљено преко двадесет пет хиљада бруто тона носивости – и највећа поморска несрећа у историји: преко девет и по хиљада људи, углавном избеглица, жена, деце, рањеника и медицинског особља, нашло је смрт у леденим водама Балтичког мора; спасено је само хиљаду двесто педесет.

Маринеско је данима чекао у заседи, чекајући на неки немачки поморски транспорт према западу. Баш на дан на који би Вилхелм Густлоф – да га Давид Франкфуртер није девет година раније убио у Давосу – прославио педесети рођендан, “Вилхелм Густлоф” је отишао на дно Балтика, постајући тако највећа масовна гробница под морем. На његовој олупини налази се шест пута више људских тела него на Титанику. Тог истог дана је, знамо, Адолф Хитлер прослављао дванаесту годишњицу свог доласка на чело Немачке. Да ли је тада већ знао да му је то последња прослава, данас можемо само да нагађамо, али педантни историчари су зато забележили једну другу бизарну коинциденцију: у време када је Маринеско испловио из своје заседе, из вода испред балтичке луке Колберг, да испали три судбоносна торпеда, у Берлину се давала премијера историјског филма о херојској одбрани једне пруске тврђаве од Наполеонове војске – последњи пропагандни филм Трећег рајха звао се као и тврђава – Колберг.

***

Тако је “Операција Ханибал” – евакуација немачких цивила бродовима, из источне Пруске, одсечене од остатка Немачке Црвеном армијом у њеном победничком походу на Берлин – неславно пропала. “Вилхелм Густлоф” постао је Титаник Адолфа Хитлера, а његовог капетана, Вилхелма Зана – човека који је, и сам као командант подморнице, на почетку Другог светског рата, пропустио да потопи британски разарач на којем се тада налазио Винстон Черчил – потопио је совјетски колега који је, само због тога, успео да избегне војни суд због пијанства.

О потапању “Вилхелма Густлофа” Немци, ни до дан данас, нису успели да се сами са собом договоре: да ли је то ратни злочин, и ако јесте, чији је? Брод је био наоружан, имао је пратњу ратних бродова, на њему су се – поред цивила, рањеника и болничког особља – налазили и војници и није био чак ни означен као болнички, по правилима међународног ратног права. Да је “Вилхелм Густлоф” представљао легитимну мету, односно да је капетан Маринеско само вршио своју дужност, Аксел Шилдт, историчар из Хамбурга, образложио је следећим аргументима:

“Ово није био терористички напад из ведра неба, него последица рата. Рат је потекао из Немачке, Немачка је прекрила Европу ратом и убиствима, и рат јој се вратио. Перфектно је јасно да, када се невини жале на то да им се рат враћа, то нема никакве везе са историјом.”

Ипак, у једном од својих последњих романа, “Ходом рака” (2002) – који је посветио причи о два Густлофа – Нобеловац Гинтер Грас склон је да овај случај посматра на комплекснији начин. У његовој фикцији, почетком двадесет првог века, унук преживеле путнице са “Вилхелма Густлофа” улази у анонимну расправу на једном интернет форуму на историјске теме, преузима фиктивни идентитет стварног “Вилхелма” (Густлофа) и идентификује се са његовим (нео)нацистичким екстремизмом. У тој расправи, он наилази на саговорника који себе назива “Давид” (Франкфуртер) и дели његове, антифашистичке, емоције и вредности. У тренутку када реше да виртуелни свет замене стварним, трагедија ове двојице младих Немаца је неизбежна. Међутим, и у Грасовој фикцији се историја понавља у свом обрнутом, фарсичном виду. “Вилхелм” узима пиштољ – последњу успомену од своје баке, који је сачувала из ноћи потапања оног правог “Вилхелма” – и са пет метака убија “Давида”, након чега се предаје немачкој полицији. На питање зашто је убио потпуно непознатог човека, он парафразира исти одговор који је прави Давид онда дао швајцарској полицији: “Зато што сам Немац”.

Да ли се тиме круг ове приче коначно затворио, пита се Гинтер Грас? Да ли се историја завршила? И сам, на последњој страници романа, даје одговор – помало мрачан – на то питање:

“Она никада не завршава. И никада неће завршити.”

XI

Судбина и коментари

Давид Франкфуртер стигао је у тадашњи британски мандат, Палестину, јуна 1945. године. У Југославији су му остала два гроба: мајчин, у Винковцима, и очев, који се не зна. У Швајцарској, дванаест година живота, од којих девет у затвору. Иза њега је Европа, са болестима и операцијама, срамотама и понижењима, опраним крвљу зликовца, са казном и чудотворним оздрављењем. Испред њега је нова јеврејска држава, Израел. Давид и Израел – поново уједињени као у древној библијској причи – почињу обоје испочетка, обоје од нуле.

Незавршени студент медицине запослио се у Министарству одбрану нове државе, а убрзо потом постаје и официр израелске војске. Оженио се и добио ћерку и сина. Догађај који је пресудно одредио ток целог његовог живота – своје мотиве, дилеме и каснија размишљања – описао је у две књиге мемоара, објављених на немачком (“Освета”, Die Rache) и енглеском (“Први борац против нацизма”, The First Fighter Against Nazism).

Шездесети рођендан Давид је прославио путовањем по Европи. Те, 1969. године, наследници оних већника кантона Граубинден, који су га четврт века раније помиловали, али уз доживотно протеривање из Швајцарске, сада поништавају други део старе одлуке – уз позивницу да поново посети њихову земљу, што је, све заједно, помало неспретно и на брзину, било спаковано са одлуком о проглашењу за почасног грађанина Давоса.

Са помешаним осећањима, олакшања што је његова стара домовина коначно нашла у себи снаге да раскрсти са нацистичком прошлошћу, и захвалности свим оним људима који су му остали верни у оловним тридесетим и четрдесетим годинама, Давид Франкфуртер посећује Швајцарску те године, и још једном, последњи пут, 1975. године, када је почасни гост на премијери филма “Убиство у Давосу” (нем. Konfrontation) у којем његову улогу игра познати швајцарски глумац, Петер Болаг. Тек тада, четрдесет година након догађаја и тридесет година после завршетка Другог светског рата, детаљи овог случаја први пут излазе из стручних правних и дипломатских кругова и јавност Швајцарске одједном сазнаје да су, баш у њеном монденском зимском одмаралишту, испаљени први меци у нацизам у целој Европи.

Давид Франкфуртер, болешљиви дечак из Југославије опчињен древним причама о херојствима, незавршени студент медицине из Беча и Лајпцига, сведок нацистичких страхота и понижења из Немачке, немилосрдни осветник и достојанствени робијаш из Швајцарске, педантан официр и брижан отац из Израела – умро је деветнаестог јула 1982. године у граду Рамат Ган у Израелу. Имао је седамдесет три године. Један дечји парк у Рамат Гану, и једна улица у месту Петах Тиква, предграђу Тел Авива, данас носе његово име.

***

“Разоткривање стварних намера нациста, извештаји о шпијунажи којом се бавила међународна секција НСДАП, о грозном принципу садизма као погледа на свет, читав тај Weltanschauung чији је представник био убијени нацистички лидер у Давосу и чији су описи по први пут уздрмали швајцарска срца – све је то учинило да суђење Франкуртеру због убиства падне у сенку. Уместо њега, пред већем у судници кантона Граубинден судило се Густлофу. И тај процес је добила – у свом најбољем интересу – Швајцарска, која неће заборавити његове лекције у дугим временима која ће доћи.”

(Хана Арент, “Die neue Weltbühne”, децембар 1936. године)

“Желео сам да продрмам савест света, али је она наставила да спава. Тако да је то, на крају, био само један морални чин, без последица.”

(Давид Франкфуртер, у једном интервјуу, 1950. године)

XIII

Епилог: етика тираницида

Латински израз Sic semper tyrannis (тако увек тиранину) се обично користи да означи тзв. тираницид или тираноубиство – убиство особе која се сматра тиранином, односно изузетно окрутним и злим носиоцем власти у некој држави. Према легенди, ову реченицу је први пут изрекао Луције Брут, приликом убиства последњег римског краља, Тарквинија Охолог, 509. године пре нове ере. Наша сазнања о овом догађају (према неким изворима, убиство је било непосредно подстакнуто силовањем римске племкиње Лукреције које је починио Тарквинијев син) остала су замагљена и сиромашна – баш као што су остала и о већини других предања из времена у којима се крај праисторије још увек мешао са почецима писане историје.

Али, ако је Тарквиније Охоли заиста био прва записана жртва тираницида, далеко од тога да је био и последња: четири и по века касније, иста судбина затећи ће његовог много славнијег суграђанина, Јулија Цезара, а у следећих две хиљаде година и стотине других владара, политичара и других моћних људи на свим континентима. Хиљадама година, револуционари и побуњеници широм света славиће примере Хармодиуса и Аристогејтона, који су убили Хипарха, тиранина Атине; Јевреји ће славити Јудиту, која је на спавању убила суровог асирског генерала Холофернеса (њен лик дочараће нам и Ботичели, Каравађо, Мантења, Ђорђоне и многи други сликари Ренесансе); када је Балтазар Жерар у холандском Делфту 1584. године убио Виљема Ћутљивог, оснивача и првог статхолдера побуњених Уједињених провинција, у шпанском Ескоријалу звонила су сва звона у његову част, док је надбискуп Шпаније за убицу служио Te Deum, мису захвалницу…

Баш као и што су задрхтала срца многих верних католика 1610. када је Франсоа Равајак убо ножем француског краља Анрија IV; многих жирондинаца 1793. када је нож Шарлоте Корде, (иначе, страствене читатељке Плутарха, Русоа и Волтера) нашао пут до груди јакобинца Жан-Пол Маре, или многих ватрених присталица америчког Југа 1865. када је метак глумца Џона Вилкса Бута погодио у потиљак председника Уније, Абрахама Линколна, у Фордовом позоришту у Вашингтону.

Ван сваке сумње: када се ради о тираноубиству, никада ниједан његов случај није могао, a да не буде контроверзан. Зависно од тога са које стране тадашњих историјских подела га посматрамо, свако тираноубиство је истовремено било и злочин и јуначки чин, и гнусни и племенити акт, сваки тираноубица је за једне био само убица а за друге само херој, баш као што је и свака његова жртва за једне била само зликовац а за друге само мученик. Нигде се, вероватно, вечита дихотомија историје не огледа тако прецизно, и тако рељефно, као на примеру тираноубиства.

Да ли, онда, уопште можемо да одредимо нешто што би представљало тзв. differentia specifica тираницида, неки заједнички скуп одлика, које би овај чин одвојиле од многих других сличних кривичних дела – независно од конкретног историјског контекста у којем се он догодио?

Можемо ли да – полазећи од случаја којим смо се бавили у овој причи – изведемо неке заједничке елементе са другим сличним случајевима, који би нам помогли да поставимо јединствени образац, основе тзв. етике тираницида?

Прво, тираницид увек значи и атентат: то је чин политичког убиства. Дело, наравно, може да остане у покушају (ако атентатору задрхти рука) и да не доведе до жељене последице. Међутим, оно мора бити извршено у директном умишљају: учинилац, чак и ако је неуспешан, мора да има намеру да жртву лиши живота, а не да постигне неку другу последицу (нпр. застрашивање).

Друго, да би неко убиство било тираноубиство, жртва мора бити на довољно високом положају: владар, председник (државе или владе), високи војни командант, важан министар (обично тзв. министарстава силе: војске или полиције), или неки други видљиви симбол режима (по новцу, фактичком утицају или моћи). Ако убијете поштара, он јесте државни службеник, али не чините тираницид него обично убиство.

Треће, тираницид је атентат који се врши само у време мира; убиство непријатељског владара у рату, или сопственог, у државном удару или пучу, није тираноубиство. То је напросто један од видова ратних дејстава, међународних или унутрашњих, свеједно.

Четврто, тираноубиство је увек индивидуални чин. То је битна тачка која овај вид политичког убиства разликује од тзв. завереничког убиства. Извршилац делује сам, сам се суочава са својом жртвом, рука која држи нож или пиштољ је само његова (а не продужена рука некакве организације), и коначно он сам сноси све последице свог дела (како оне физичке, тако и моралне).

Пето, мотив за тираницид мора да буде опште добро – односно, искрено схватање да се убилачки чин предузима у циљу остварења општег добра. Убиство у било којем другом, ужем, циљу: личне освете, борбе за власт, или ради новца, није тираницид. То су све други облици атентата.

Шесто, да би неко политичко убиство могло да се квалификује као тираницид, у њему не сме да буде невиних жртава. Такво убиство, иако почињено из политичих разлога, не би било тираницид, него тероризам. Жртва мора да буде само она особа (тиранин) којој је смрт била и намењена.

Седмо, извршилац тираницида, по правилу, не сме да побегне са лица места: он мора да остане ту где је извршио свој чин, да престане са даљим вршењем насиља и сачека да буде или сам убијен или ухапшен (у ком случају, суђење треба да искористи за пропаганду мотива који су га подстакли да изврши тираноубиство).

XIV

Post scriptum: записник са небеског суда

Био је то један чудан, тежак, врло често трагичан и по много чему контроверзан век. Додуше, када сте на мом месту, и поредите различите векове, један за другим, тешко да је баш иједан од њих потпуно досадан. Али овај је то, извесно, био мање од свих претходних. Још откад сам створио Адама – и његовим потомцима подарио слободну вољу – они је никада до двадесетог века нису користили за тако различите ствари. Од оних најстрашнијих, због којих бих често помислио да је цела та врста само моја велика грешка, па до оних најплеменитијих, које су ми увек изнова враћале наду у њу.

Питате ме за тај бизаран случај када је студент медицине убио метереолога, у оном монденском швајцарском одмаралишту, које је Томас Ман описао у Чаробном брегу? Наравно да га се сећам – богови се, уосталом, свега сећају – али овај је био баш посебан. Не, не због заблуде њих двојице да имају различите богове – људи се уосталом, баш због те заблуде убијају откако је света и века, ево чак и данас. Сећам га се, највише, по мојим сопственим дилемама и сумњама, када сам морао да им судим.

Давид је, испаљујући пет метака у своју слику Голијата – а видели сте, тај Вилхелм је, по његовом сопственом признању, представљао нешто наближе Адолфу Хитлеру докле је он могао да дође – пуцао у идеологију, режим и фабрику смрти које су се све, тих година, убрзано формирале, пред почетак свог сатанског похода по Европи. Занимљиво: он сам, ни у једном тренутку, није поверовао да убија човека – иначе тај страшни чин, како ми се поверио у својим молитвама, никада не би ни предузео – него опасну дивљу животињу која је само, као нека чудна антропоморфна фатаморгана. привремено попримила људски облик, да превари лаковерне.

Сопствену пресуду, ону коју је сам себи унапред одредио, није успео да изврши: у узбуђењу, забројао се и потрошио и онај последњи, шести метак, који је најпре решио да сачува за себе. Пресуду земаљског судије издржао је достојанствено, без роптања, не тражећи милост али и не кајући се због свог чина – напротив, од самог почетка, па све до краја, био је поносан на њега. Све време је био убеђен да извршава моју вољу – то иначе мисли много фанатика – али се, заправо, само светио за неправде учињене његовом народу. Не, није убио Вилхелма као човек, него баш као Јеврејин. Да је био, на пример, Холанђанин, то вероватно не би учинио, на такав начин.

Када је дошао код мене, у лето 1982. године, био је савршено миран: дубоко у себи, веровао је да су сви ужасни догађаји из наредних година, сва она убиства милиона људи који су “нашли гроб у ваздуху” (како је то онај песник представио) накнадно оправдали његов чин.

“Али, ништа од тога ти тада ниси могао да знаш?” – питао сам га; тачно, било је у том питању и мало божанског трика: хтео сам да видим да ли се, можда, бавио магијом. Није. Он је једноставно веровао да ће се нешто страшно догодити – и био је ту у праву. Догодило се, заправо, нешто много страшније него што је он могао и да сања, у својим најгорим кошмарима.

Потом сам га питао за последице које је његов чин изазвао: знате да су Давидовог оца – као симболичку жртву, јер им је он сам, у швајцарском затвору, био недоступан – нацисти 1941. мучили на градском тргу у Винковцима, а одатле одвели у Јасеновац, где је сурово убијен. Да ли осећа макар малу грижу савести због тога? Не – одговорио ми је – то би се мом оцу свакако десило, као што се десило и другим милионима Јевреја, чија деца нису никога убила, који деце нису ни имали, који су били још бебе.

Давидов чин – а знате да је убиство кршење једне од заповести које сам дао људима – ставио сам на један тас мојих теразија. И неке његове ситније грехове – гордост, фанатизам, то тврдоглаво убеђење да сам ја изабрао баш њега да буде оруђе у мојим рукама, помисао и планирање самоубиства – све сам то придодао том тасу. Околности под којима је то убиство извршио, личност која је била његова жртва, страшне ствари којима је био сведок, чврсту веру у свој народ и у мене, телесне и душевне патње кроз које је прошао због своје болести, младост, поштење, достојанствену храброст са којом је издржао затворску казну, каснији частан живот, а надасве племените мотиве које је имао – све сам то ставио на други тас.

И знате шта? Теразије су биле поравнате! Перце би, да је којим чудом слетело на један од тасова, превагнуло на ову или ону страну. Али на Небесима перја нема, чуда су само лепа приповедачка техника маштовитих писаца, све ми се чини да ће судбину Давидове душе ипак морати да одлучи мој мали прст – на једном од тасова. Мислите да је то са божјим прстом варање? Не, ако сам непогрешив, нисам и безгрешан: понекад мало и варам. Али, срећом, имам довољно времена да одлучим – све до Судњега дана – а то је цела вечност и још мало.

***

А онај други, онај нациста, Густлоф, када се те фебруарске вечери из свог кабинета у Давосу преселио код мене на суђење, питаћете? Шта је било са њим? Знам, сигурно ћете мислити да је његов случај био једноставан: два плус два су увек четири. Али, ми овде имамо пред собом мало сложенију математику.

Вилхелм је, наиме, имао луду срећу што је, тако згодно, убијен на време – пре него што је и сам стигао да постане убица. Да, он јесте био одвратан нациста, био је и антисемита, учествовао је у неким отмицама и другим грозним и презира достојним стварима, али – још увек – није био убица. Давид га је спречио да то постане. О, па нема наравно никакве сумње да би се и то – да је остао жив – у наредним годинама променило и да би Вилхелм Густлоф своју блиставу злочиначку каријеру наставио и завршио је, рецимо, као управник неког концентрационог логора. Али није остао жив. Давид га је спасао те судбине, а мене тако онемогућио да га казним за све оне ужасе који су се десили тек после његове смрти.

Није лако боговима, рећи ћете? Па и није, да знате.

Како ја сада да одмерим казну између учињених и неучињених дела? Како да опростим једном зликовцу – којег је само случајна насилна смрт спречила да постане и убица – а казним једног племенитог човека који је – у борби против зла – сам на себе прихватио вечни жиг убице?

Знам, рећи ћете: па то су све већ проблеми које и иначе имају само богови и у које ви смртници не можете да се мешате. Тако је. И добро је што је тако: већ сте доста невоља створили и овако, својим људским работама. Замислите само да почнете да се бавите и овим мојим, божанским?

Али, нешто ипак можете. Можете добро да размислите о поукама ове приче – о оној баналности зла о којој је писала још Хана Арент – и да, свако од вас за себе, донесе закључке. Зато сам вам, уосталом, и дао слободну вољу – не да је користите при свакодневним, тривијалним, изборима, него баш у оним осетљивим, сложеним и на први поглед нерешивим моралним дилемама.

А ваши ће се закључци разликовати – и то не само између вас међусобно, него и код сваког од вас појединачно, зависно од тога из ког угла будете ову причу читали и тумачили. Ваши историјски закључци неће бити нужно исти као и филозофски, они правни као и они етички, нити идеолошки као и религозни.

Ако ја већ морам да будем једини небески судија, ваш земаљски свет, још увек, има срећу да о свим његовим мистеријама не мора да суди само један судија.

***

Овај текст посвећен је Миодрагу Мајићу, доктору права, судији, критички ангажованом интелектуалцу, блогеру и писцу. Са жељом да у њему пронађе понешто корисно за сваку од ових друштвених улога. Баш као што су сви полимати чинили откада је света и века: сагледавали стари свет из различитих углова, затим га разбијали у парчиће, а онда, из тих парчића, стрпљиво стварали нове светове.

Između stvarnosti i fikcije: skrivene poruke “Trećeg čoveka”

“Nisam poznavao Beč između ratova, a suviše sam mlad da bih pamtio stari Beč sa Štrausovom muzikom i njegovom lažnom, lakom, ljupkošću; za mene je on samo grad nimalo dostojanstvenih ruševina, koje su tog februarskog dana pretvorene u velike ledenjake snega i leda. Dunav je bio tmuran, ravna kaljava reka, koja je tekla daleko odavde preko drugog becirka, ruske zone, gde je Prater ležao smrvljen i napušten i pun korova, i samo se Veliki Točak polako okretao iznad temelja vrteški kao iznad napuštenih žrvnjeva, iznad zarđalog gvožđa uništenih tenkova koje niko nije uklonio i korova ogolelog od mraza na mestima gde je sneg bio tanak.“

(Graham Grin, “Treći čovek”)

I

Prolog: žanr kao arhetip

Retko je koji film u istoriji kinematografije u toj meri prihvaćen kao arhetip celog jednog žanra, kao što je “Treći čovek” Kerola Rida, snimljen po scenariju Grahama Grina, sa Orsonom Velsom i Džozefom Kotenom u glavnim ulogama, prihvaćen kao arhetip međunarodne špijunaže.

Ako danas uđete u prostorije austrijske Federalne službe za zaštitu ustavnog poretka na bečkom Renvegu na ulazu će vas sačekati muzejski primerak plakata Trećeg čoveka sa bečke premijere iz 1950.

A opisujući u svojim memoarima utiske sa najveće razmene ruskih i američkih agenata posle Hladnog rata, organizovane 2010. na bečkom aerodromu Švehat, tadašnji direktor CIA Leon Paneta navodi:

“Sve što je nedostajalo za ugođaj bilo je da nam neko na citri odsvira Harijevu temu iz Trećeg čoveka.”

***

Filmski kritičari i ljubitelji filma su stalno smeštali Trećeg čoveka među deset najznačajnijih ostvarenja u istoriji filma. Kao apsolutni klasik u žanru trilera, on je uvršten i među malo neospornih remek-dela britanske kinematografije. Tako je dobio Gran-Pri u Kanu i nagradu za britanski film godine (obe u 1949), a u jednoj od nedavnih anketa proglašen je i najboljim britanskim filmom dvadesetog veka. Skoro svako je saglasan da Treći čovek prevazilazi svoju nominalnu klasifikaciju zabavnog trilera, upuštajući se u ozbiljne teme koje proizilaze iz kompleksnog tkanja moralnih, religioznih i političkih pitanja i, u isto vreme, prenoseći autentičnu atmosferu tenzija, nepoverenja i straha koja je oblikovala srednju Evropu, neposredno po završetku Drugog svetskog rata.

Ipak, u celom ovom filmu reč “špijun” pojavljuje se samo na jednom, i to sporednom, mestu: zaplet je sve vreme u sferi kriminala a ne špijunaže. Zašto je onda ovaj film postao paradigma za nešto o čemu, zapravo, u njemu nema ništa? Postoji nekoliko mogućih objašnjenja.

***

Prvo objašnjenje nudi nam geografija – samo mesto u kojem se radnja filma odvija. Posleratni, porušeni Beč, mesto na kojem se dodiruju i prepliću okupacione zone dve imperije u nastajanju, granica dva sveta. Kao i mnogi drugi gradovi koji su se zaticali u sličnim istorijskim okolnostima – Trst, Tanger, Berlin, Kazablanka, Istanbul – i Beč tog vremena bio je onaj arhetipski locus amoenis, idealno mesto za razne događaje, likove, situacije koji gledaoca neizbežno moraju da asociraju na špijunažu. Kao što bi bilo teško zamisliti film koji se događa u Las Vegasu, a da njegov zaplet nije povezan sa kockom, tako je teško pretpostaviti da film čija se radnja događa u tadašnjem Beču nema veze sa špijunažom.

Drugo objašnjenje tiče se duha vremena: radnja Trećeg čoveka dešava se u periodu u kojem se još uvek postavlja ona čuvena “Gvozdena zavesa”, od baltičkog Šćećina do jadranskog Trsta, u trenutku kada milioni demobilisanih vojnika, bivših ratnih zarobljenika, izbeglica, kriminalaca, prostitutki, ljudi nejasnih, dvostrukih i sumnjivih identiteta, kruže srednjom Evropom, i među kojima sve glavne obaveštajne službe traže svoj zlatni rudnik.

Treće objašnjenje odnosi se na ličnosti uključene u ovaj filmski poduhvat: većina njih bila je, neposredno ili posredno, uključena u razne obaveštajne poslove, neki u toku Drugog svetskog rata, neki još od ranije. A neki su to i ostali – čak decenijama nakon što je film završen. Od scenariste, Grahama Grina, preko producenta Aleksandra Korde, sve do raznih drugih, manje poznatih, pomoćnika i saradnika. Sam film je, naravno, mogao da bude proizvod mašte, ali cela priča je bila oblikovana uz pomoć znanja koja je samo insajder mogao da poseduje.

Međutim, sve bi to bila ona površinska, vidljiva, objašnjenja. Pažljivi istraživač, ako bi se upustio dublje u ispitivanje istorijske građe – koja je postepeno bivala sve šire dostupna, kroz poslednje tri decenije, kako su svi ključni učesnici ove priče napuštali ovaj svet – zapaziće niz gotovo frapantnih podudarnosti. Slažući jednu po jednu kockicu, polako će mu pred očima izlaziti jedan skoro neverovatan paradoks: Treći čovek sadrži određene likove, simbole, scene i dijaloge koji za običnog gledaoca svi mogu da budu plod fikcije, ali za profesionalca istovremeno sadrže i skrivena značenja. Film je – možda? – snimljen (i) kao svojevrsna tajna poruka, čiju su sadržinu mogli da razumeju samo oni kojima je bila upućena.

Ovaj tekst bavi se preispitivanjem argumenata za i protiv jedne takve hipoteze. Čitalac će sada poći sa nama na put, da dešifrujemo skrivene poruke Grahama Grina i da u tom procesu zajedno otkrijemo pravi identitet Trećeg čoveka.

II

Geografija i scenografija

Kada je 2009. godine obeležavana šezdeseta godišnjica Trećeg čoveka, austrijska pošta izdala je prigodnu poštansku marku, na kojoj je bio predstavljen originalni poster iz 1949. godine. Kao malo koje drugo kinematografsko ostvarenje, ovaj film je oblikovao imidž austrijske prestonice iz prvih posleratnih godina savezničke okupacije. Iako snimljen u američko-britanskoj koprodukciji gde su skoro svi glavni glumci bili Amerikanci (ovaj dualizam doveo je i do nekih manjih razlika između konačnih tekstova romana i scenarija), on je nekako takođe postao i “austrijski”. U Beču je 2005. otvoren i poseban muzej u kojem su izložene fotografije, dokumenti i druge memorabilije sa snimanja; organizuju se turistički obilasci kanalizacionih tunela u kojima su snimane završne scene; a u jednom od najstarijih gradskih pozorišta – Burg Kino na Opernringu – i dalje se, tri puta nedeljno, prikazuje Treći čovek, u salama koje su (bar do pandemije korone) stalno bile prepune uzbuđenih turista.

Zašto su – i turisti, ali i sami Austrijanci – formirali taj utisak o “austrijskom filmu”? Pre svega, zbog vizuelne autentičnosti samih lokacija u Beču na kojima je sniman, zatim zbog mnogo austrijskih glumaca u sporednim ulogama (jedan od njih – u ulozi hotelskog portira – bio je i čuvena pozorišna i filmska legenda, Paul Herbiger) koji su doprineli ukupnoj aromi filma, sekvenci na nemačkom koje nisu ni prevođene, ali i zbog muzike – prepoznatljivog zvuka citre Antona Karasa – koja se, kao zvučna nit, provlači kroz ključne scene. Ako je Treći čovek bio jedan od tipičnih predstavnika tzv. film noir, on je istovremeno postavio i njegov podžanr: Noir Autrichien.

Beč je u filmu predstavljen kao ne samo fizički, nego i duhovno razrušeno mesto; dekadentan grad; Sodoma poroka na Gomori ruševina; posleratna verzija one iste ničije zemlje koju smo već gledali u brojnim filmovima o Divljem zapadu; samo jedna u celom nizu graničnih karaula između dva sveta, ali ironijom sudbine postavljena tačno na ulice bivše imperijalne prestonice.

Graham Grin je, radeći na scenariju Trećeg čoveka, Beč posetio dva puta, 1948. godine: prvi put u zimu (12-13. februara) i drugi put početkom leta (10-30. juna). Za prvu od ovih poseta (koja se na kraju ispostavila kao značajnija) putnu dokumentaciju mu je pripremio, i sobu u hotelu “Saher” rezervisao, bivši pukovnik britanske obaveštajne službe SIS, Džozef Kordington, tada zaposlen u kompaniji London Films, producenta Aleksandra Korde. Ovde se ne radi o koincidenciji: Korda je već koristio ovu vezu za kontakt sa svojim bečkim partnerom Karlom Hartlom, vlasnikom Wien-Film uoči Drugog svetskog rata.

Za Grina, hotel “Saher” je bio idealno čvorište informacija, jer su tamo 1948. bile smeštene i Informativna služba i Političko odeljenje britanske okupacione administracije u Austriji: i jedna i druga raspolagale su osetljivim informacijama. Crveni bar u hotelu tako je Grinu mogao da obezbedi pristup informacijama iz prve ruke: stalna trvenja između zapadnih saveznika i Sovjeta za njega, na tom mestu, nisu mogla da ostanu tajna.

U Beču je za Grina bila zadužena Elizabet Montagju, (jedna vrlo koloritna osoba na čiji zanimljivi život ćemo se kasnije vratiti): pokupila je Grina na aerodromu, provela ga kroz sovjetsku okupacionu zonu, Centralno groblje i organizovala mu turu po tunelima gradske kanalizacije (gde će se posle snimati neke od kultnih scena u filmu). Od samog početka njihov odnos imao je jednu izrazito tajanstvenu glazuru: čak i pre nego što je stigao, Grin je telefonom dao instrukcije Elizabeti da iz Beča pošalje telegram njegovoj ženi Vivijen u London, kojim će joj najaviti njegov dolazak u Beč; u tom trenutku, on je još uvek bio u Brajtonu u Engleskoj. Kada je došao, više nijednu reč nisu progovorili o tom incidentu.

***

O svom boravku u Beču Grin je kasnije ostavio sledeće utiske:

“Sve što je ostalo, kako su dani suviše brzo prolazili, bili su delići fotogenične pozadine; ofucani orijentalni noćni klub; oficirski bar u Saheru (Korda je nekako uspeo da mi rezerviše sobu u hotelu koji je bio predviđen samo za oficire), male garderobe koje su formirale neku vrstu unutrašnjeg sela u starom Jozefštat pozorištu … ogromno groblje na kojem su električne bušilice bile potrebne da razbiju smrznutu zemlju tog februara. Dozvolio sam sebi ne više od dve nedelje u Beču pre sastanka sa prijateljem u Italiji, gde sam nameravao da napišem priču, ali koju priču?”

Elizabeta Montagu se kasnije sećala kako Grin nije bio zainteresovan za “romantični Beč prošlosti” već za “ratom iznuren i porušen grad sadašnjosti”: “Pričao bi sa svakim koga bi sreo, stalno u potrazi za temom oko koje bi izgradio svoju priču”. Jedan od važnih izvora bile su i britanske okupacione vlasti. Tako mu je mladi obaveštajni oficir, kapetan Čarls Bokler, pomenuo tzv. “kanalizacionu brigadu” (Kanalbrigade), posebno odeljenje bečke policije osnovano 1934. godine. U svojim belim pelerinama i teškim gumenim čizmama, ovi policajci su kasnije igrali zapaženu ulogu statista u završnoj sceni potere u Trećem čoveku. Za vreme njihovog zajedničkog obilaska bečke kanalizacije, Elizabeta je videla “užasne scene” velikih sivih pacova, obasjanih svetlošću baklji, koji su bili veličine “omanjih pasa”. Životinje su ranije bile uzgajane na farmama za proizvodnju krzna i za vreme ratnih razaranja pobegle su odatle. Svetlost baklji privlačila je pacove koji su počeli da prate svaki korak ove grupe:

“Nepotrebno je reći, čim smo konačno izašli na ulicu otrčali smo u najbliži kafe i na eks ispili po nekoliko čašica šnapsa.”

Grin je bio fasciniran ovim podzemnim lavirintom i odmah je rešio da od njega učini jednu od najvažnijih lokacija u filmu. U kasnije napisanom romanu on je (kao i za mnoga druga mesta) u tekst uključio i svoje lične utiske, ali i istraživanja koja je u međuvremenu uradio:

“Ljudi su ih koristili za vreme vazdušnih napada; neki od naših zatvorenika tamo su se krili i po dve godine. Dezerteri su ih koristili – i provalnici. Ako ste znali put, mogli ste da se pojavite bilo gde u gradu, izlazeći kroz neki šaht … Austrijanci su imali posebnu policiju koja je patrolirala kroz ove kanale.

Glavni kanal, širok kao pola Temze, prolazi ispod ogromnog ozidanog svoda i vodom ga hrane brojne pritoke: onde padaju kroz male vodopade sa viših nivoa, voda se prečišćava u padu, tako da je vazduh kužan samo u ovim sporednim kanalima. Glavni tok miriše sveže i slatko, sa ozonom koji stvara laku nesvesticu, i svuda u mraku čuje se zvuk vode koja teče i pada.”

***

Za vreme boravka u Beču, Grin se sreo sa još jednom zanimljivom osobom: Piter Smolet-Smolka tada je bio dopisnik londonskog Tajmsa (njih dvojica su se poznavala još iz ratnih dana, kada su obojica radila u britanskom Ministarstvu informacija) i na ovaj lik živopisne prošlosti (i budućnosti) takođe ćemo se kasnije vratiti. Ovde ćemo se zadržati na još jednoj kockici koju uklapamo u mozaik geografije filma: Grin i Smolet-Smolka su zajedno otišli u (tajni?) obilazak sovjetske okupacione zone u gradu. Ovu posetu pominje Grinov biograf Norman Šeri, dok Elizabeta, u svojim kasnijim sećanjima, navodi da su se njih dvojica ipak sreli samo jednom, u Smolkinoj vili u Jagdšlosgase (današnja Zelosgase) broj 27.

Posle tog sastanka, koji je trajao oko dva sata, Grin je izašao sa debelom fasciklom pod miškom: to je bio Smolkin rukopis za koji je je očekivao Grinovu pomoć da nađe izdavača. Elizabeta se seća da je njihov domaćin tada rekao nešto, otprilike, “Molim te nemoj ga izgubiti, ovo mi je jedini primerak”. Zanimljivo je da je, baš u Smolkinom rukopisu (koji mu je kasnije Elizabeta zaista vratila) Grin izgleda pronašao noseću ideju za zaplet u Trećem čoveku: priču o misterioznom čoveku iz podzemlja koji kontroliše crno tržište razređenog penicilina.

Kasnije, prilikom snimanja, Elizabeta nije sakrivala zabrinutost kada je uočila da su neke scene identične onima iz Smolkinog rukopisa. Grin ju je, međutim, umirio rečima da je “sa njim sve sređeno”. Smolkino očekivanje da će njegov rukopis biti štampan nije ispunjeno, ali je kasnije (24. jula 1948. godine) filmska produkcija sa njim potpisala ugovor na 210 funti sterlinga (nešto manje od deset hiljada evra danas) za usluge kao što su “savetovanje u toku izrade scenarija” i “pomoć u Beču u vezi produkcije”. Ovaj ugovor je, naravno, bio uslovljen Smolkinim odustajanjem da, bilo kada, pokrene pitanje autorskih prava nad tekstom scenarija. S obzirom na to da je Smolet-Smolka (čak i za današnje, a posebno za ono vreme) bio prilično bogat čovek, pitanje je koji je sve druge motive taj ugovor, kao neki smokvin list, pokrivao?

Sam Graham Grin, u svojim kasnijim memoarima, nikada nije pomenuo Smolkin doprinos (kao što, uostalom, nije ni Elizabetin) nastanku filma: za obe priče, i onu o crnom tržištu penicilina i onu o bečkoj kanalizaciji tvrdio je da je čuo u razgovorima sa kapetanom Boklerom. Međutim, pažljivi gledalac ipak može da uoči detalj u kojem Grin, tako se bar veruje, odaje mali, i dobro sakriveni, omaž Smolki: u sceni kada, po povratku sa groblja, britanski major Kalovej, izdaje naredbu svom vozaču, naredniku Pejnu: “Šmolka!”. U filmu, to je naziv male taverne u suterenu jedne zgrade u Kerntnerštrase, gde Kalovej vodi svog poznanika Martinsa na piće…

***

Konačno, zanimljiv momenat u istraživanju geografije filma, jeste i kretanje Grahama Grina po odlasku iz Beča. Činjenica da je on (posle februarske posete) otputovao u Rim baš preko Praga – od svih mogućih mesta – još je jedna indicija da se tada, tamo, događalo nešto čudno. Grin je, tobože, napravio ovo skretanje sa redovne trase samo zato što je “morao” da u italijansku prestonicu putuje preko čehoslovačke. Ovu “nenadanu priliku” on je iskoristio da se u Pragu sastane sa svojim (katoličkim) izdavačem i onda se, neočekivano, zatekao kao svedok komunističkog puča u gradu, 25. februara 1948. godine. O tim danima je, kasnije, pisao pomalo dvolično:

“Iste večeri kada sam napustio Beč pojavile su se glasine o komunističkom udaru, ali bio sam više zabrinut zbog velikog snega koji je naše poletanje odložio satima. Na istom letu bila su dva engleska dopisnika, jedan je radio za neku agenciju a drugi za BBC. Oni su mi rekli da putuju kako bi izveštavali o revoluciji. Revoluciji?”

Grinov biograf Šelden nije prihvatio ovo tumačenje i kasnije će ceo ovaj njegov put opisati kao obično pokriće za još jednu obaveštajnu operaciju. U svakom slučaju, jako malo je poznato o Grinovim aktivnostima za nedelju dana, koliko je ostao u Pragu. On sam je opisao samo dva sastanka sa izdavačem, kao i jednu posetu udruženju književnika, gde je bio “jedini književnik koji se mogao videti“. Škotski pesnik Edvin Mur, koji je takođe bio prisutan u Čehoslovačkoj u to vreme, u svojim memoarima je naveo kako se Grin pojavio na književnoj večeri u društu “komunističkog člana PEN kluba“. Spolja se čula buka sa nekog od brojnih komunističkih mitinga koji su se tih dana održavali u Pragu, što je Mura podstaklo da provokativno upita zašto je dozvoljeno ponovo vikati: “Zig Hajl”. U svakom slučaju, bar jedna epizoda iz Grinovog boravka u Čehoslovačkoj imala je nepogrešivu aromu špijunske misije. U jednoj knjižari u praškom Starom gradu, njemu je neznanac uručio cedulju iz koje je – po njegovim sopstvenim rečima – saznao:

“…kako će me neko odvesti da se vidim sa jednim katoličkim poslanikom koji se krio. Mislio sam da mu je potrebna pomoć za bekstvo i u džepu sam poneo gotov novac u različitim valutama, ali mi je objasnio da mu takva pomoć nije potrebna – on je jednostavno mislio da će me situacija interesovati, jer sam napisao knjigu Moć i slava…”

III

Duh vremena

U najboljoj tradiciji film noir, i u Trećem čoveku je kontekst, zapravo sve, tako da film sadrži mnogo više skrivene simbolike od običnog trilera. Jedan specifičan duh vremena, onog posle tek završenog Drugog svetskog rata, nadvija se nad celom ovom pričom. Taj duh vremena utiče čak na način na koji je snimljen, sa bombardovanim zgradama i ruševinama u pozadini, i iskošenim uglovima kamere koji dominiraju u gotovo svakoj sceni. On takođe utiče i na centralnu tačku u narativu, sa kombinacijom ozbiljnih filozofskih poruka o dobru i zlu, prijateljstvu i dužnosti, i onih drugih, o oportunizmu, korupciji, crnoj berzi i kriminalu, koji cvetaju po završetku rata.

U junu 1948. godine, Graham Grin je bio u Beču po drugi put u šest meseci; ovog puta je ostao dvadeset dana (od 10. do 30. juna): “Duge noći, teška pijanstva, teško pisanje” – tako je ovaj boravak opisao njegov biograf Šeri. Međutim, ovog puta je sa sobom poveo i kasnijeg režisera filma, Kerola Rida, koga je proveo gradom. Tada su zajedno prošli kroz dvadesetak lokacija predviđenih za snimanje, a potom u Ridovoj sobi pregledali scenario predviđen za svaku od njih. U nekoliko meseci koji su prošli u međuvremenu, gradske vlasti Beča su već uklonile veliki deo ruševina koje su bile tamo u zimu i Grin je svog režisera ubeđivao:

“Ali, budi siguran da je Beč bio baš takav – pre tri meseca.“

Opis posleratnog Beča kojim je Grin počeo scenario (i kasniji roman) bio je mračno realističan:

“Nisam poznavao Beč između ratova, a suviše sam mlad da bih pamtio stari Beč sa Štrausovom muzikom i njegovom lažnom, lakom ljupkošću; za mene je on samo grad nimalo dostojanstvenih ruševina, koje su tog februarskog dana pretvorene u velike ledenjake snega i leda. Dunav je bio tmuran, ravna kaljava reka, koja je tekla daleko odavde preko drugog becirka, ruske zone, gde je Prater ležao smrvljen i napušten i pun korova, i samo se Veliki Točak polako okretao iznad temelja vrteški kao iznad napuštenih žrvnjeva, iznad zarđalog gvožđa uništenih tenkova koje niko nije uklonio i korova ogolelog od mraza na mestima gde je sneg bio tanak.“

Međutim, sredinom 1948. godine Beč nije samo ležao u fizičkim ruševinama: on je, sve više, postajao locus jednog složenog geopolitičkog konflikta. Hladni rat je ulazio u kompleksnu i osetljivu fazu: u februaru je čehoslovačka vlada zbačena u komunističkom puču, organizovanom uz pomoć sovjetskih tajnih službi; nešto kasnije, potpunu autokratsku vlast uspostavila je i komunistička partija u Mađarskoj. Sledeća kritična tačka na karti postao je Zapadni Berlin, koji se nalazio pod sovjetskom kopnenom blokadom od 24. juna i zapadni saveznici su morali da ga snabdevaju vazdušnim mostom punih petnaest meseci. U Grčkoj je besneo građanski rat, Italija u kojoj su prvi posleratni izbori održani u aprilu, bila je na ivici. Informbiro je u junu otpočeo kampanju pritisaka na Jugoslaviju, koja je u pet sledećih godina uključila ekonomsku blokadu, pretnje vojnom intervencijom, brojne granične incidente, političku i propagandnu agresiju.

Ovi brojni grčevi na širokom prostoru Evrope, od Baltičkog do Egejskog mora, bili su posebno osetni u posleratnoj Austriji: to je bio prostor na kojem su se dva suprotstavljena bloka direktno suočavala jedan sa drugim. Pregovori o ponovnom uspostavljanju suvereniteta Austrije – kasnijem Državnom ugovoru – odavno su bili zapali u ćorsokak i za vreme Berlinske krize Sovjeti su jedno vreme blokirali i kopneni pristup zapadnim okupacionim zonama u Beču. Opasnost da će zemlja – kao Nemačka – biti konačno podeljena bila je sasvim realna, baš kao i rizik da će komunistička partija Austrije – kao što se to desilo u Čehoslovačkoj – uz pomoć Sovjeta preuzeti vlast. Ta stranka je 1948. imala između 150.000 i 170.000 članova i učestvovala je u institucijama državne vlasti sve do 1947. godine kada je njen poslednji ministar podneo ostavku. Sve do decembra 1945. godine, austrijski komunistički političar Franc Honer bio je državni sekretar za unutrašnje poslove u tadašnjoj privremenoj vladi, koji je zadužio još jednog člana te stranke, Hajnriha Dirmajera, za reorganizaciju državne policije, što je značilo da je ključna komponenta bezbednosnog aparata Austrije bila pod komunističkom kontrolom, sve dok Dirmajer nije prinuđen na ostavku, 1947. godine.

U međuvremenu, neobjavljeni tajni rat besneo je između obaveštajnih službi Zapada i Istoka. Beč, Salcburg i čitava Austrija postali su, za samo nekoliko godina po završetku rata, i u potpunoj disproporciji sa veličinom i značajom zemlje, međunarodni centar i slobodan prostor za agente, informatore, provokatore i špijune. U tom smislu, Beč je pružao jedinstvene mogućnoste za špijune kako Istoka, tako i Zapada. Oficir KGB koji je kasnije prebegao na Zapad, Petar Derjabin, opisao je 1959. godine u svojim sećanjima ovo vreme na sledeći način:

“U Beču je relativna labavost okupacione šeme, u poređenju sa rigidnim demarkacijama sektora u Berlinu, nudila plodno tle za kontakte sovjetskih građana sa Zapadom. Špijunaža i kontrašpijunaža su cvetale, a sve je postajalo još komplikovanije zbog lakoće sa kojom je tako mnogo lokalnog stanovništva ulazilo u agentske ili obaveštajne odnose.”

Lokalni informatori – mnogi među njima istočnoevropske izbeglice i sovjetski vojni dezerteri, kao i mnogi nevini ljudi jednostavno osumnjičeni da su špijuni – bili su prve žrtve na obaveštajnom frontu Hladnog rata. U 1948. godini, u kojoj je sniman Treći čovek, sovjetska obaveštajna služba i njeni austrijski saveznici su kidnapovali u proseku po tri čoveka svakog dana. Ukupan broj žrtava takvih kidnapovanja, između 1946. i 1948. godine procenjuje se između 450 i 800. Naravno da to nije bila jednostrana aktivnost; kao što je primetio veteran CIA, Džems Milano:

“Amerikanci nimalo nisu bili gadljivi na otimanje ljudi u sovjetskoj zoni i njihovo prebacivanje na Zapad.”

Ovakva situacija sa bezakonjem dovela je do toga da se o Beču sve više govorilo kao o “streljani, zbog čestog pribegavanja nasilju u vođenju operacija tamo”, kako je rekao tadašnji šef stanice CIA u Beču, Per de Silva. Još jedan Amerikanac upoznat sa detaljima te situacije, agent CIA Vilijem Hud, u svojim memoarima, objavljenim 1982 godine, nazvao je Beč “obaveštajnim bojnim poljem“. I na sovjetskoj strani, austrijska prestonica predstavljala je krajem četrdesetih godina prošlog veka veliki operativni izazov. Služba je smatrana toliko teškom da su oficiri Crvene armije (uključujući i one u elitnom kontraobaveštajnom odeljenju SMERSH) dobijali dva odmora od po četrdeset pet dana, svake godine.

Neki od najpoznatijih slučajeva kidnapovanja uključivali su Margaretu Otilinger, visokog funkcionera u Ministarstvu za državnu imovinu i ekonomsko planiranje (Bundesministerium für Vermögenssicherung und Wirtschaftsplanung), podsekretara Paula Kačera, detektiva Antona Mareka i njegovog saradnika Franca Kiridusa. Poslednja dvojica bili su ključni kadrovi u tzv. Grupi pet, nekoj vrsti privatne obaveštajne službe socijaldemokratskog ministra policije, Oskara Helmera. Oni su bili uključeni u saslušavanje izbeglica iz Istočnog bloka i prenošenje tih informacija zapadnim obaveštajnim službama. To je dovelo do njihovog kidnapovanja i deportacije u Sovjetski Savez, odakle su oslobođeni tek 1955. godine.

U tom smislu, scene sa crnim limuzinama i poterama koje se pojavljuju u Trećem čoveku potpuno odražavaju stvarnu atmosferu u gradu u to vreme – ponekad čak i na previše autentičan način, zbog čega je, u konačnoj verziji scenarija, promenjena prvobitna Grinova zamisao po kojoj je glavni ženski lik u filmu, češka emigrantkinja (igra je Aida Vali) trebalo da bude kidnapovana. Ovaj “savršeno mogući incident u Beču” bio je eliminisan u prilično kasnoj fazi, kako je Grin napisao u predgovoru svom romanu. Sama epizoda je ionako bila sporedna u odnosu na ključni tok zapleta:

“… i pretila je da film pretvori u propagandističku sliku. Nismo imali želju da podstičemo političke emocije gledalaca; hteli smo da ih zabavimo, da ih malo uplašimo, i da ih nasmejemo.”

Grin se, međutim, nije uzdržavao od ulaženja u ove detalje u romanesknoj verziji (za razliku od filmske) i odmah je, u predgovoru, naveo neke specifične incidente o kojima je, kako se pretpostavlja, čuo u vreme kada je radio na tekstu:

“Noću je najbolje da se čovek drži Inerštata ili zone triju sila, mada se i tamo dešavaju kidnapovanja – ponekad nam se činilo da su to potpuno besmislena kidnapovanja – čije su žrtve bile jedna Ukrajinka bez pasoša, jedan stranac koji je prešao godine kad može za bilo šta da bude koristan, i ponekad, naravno, neki tehničar ili izdajica.”

Na drugom mestu, Grin piše zamišljeno:

“Ima puno komedije u ovakvim situacijama, ako niste neposredno zainteresovani. Potreban vam je kontekst srednjoevropskog terora, oca koji je bio na gubitničkoj strani, scene pretresa kuća, iščezavanja ljudi, pre nego što bi strah nadjačao komediju.”

***

Tri godine po završetku rata, čitava društvena struktura bila je još u ruševinama (ne samo fizičkim), usled nestašica, nedostatka mogućnosti, nerešenih pitanja vlasništva i sam proces ponovnog formiranja identiteta bio je tek počeo. U isto vreme, rad na denacifikaciji i sudskom gonjenju nacističkih zločinaca, koji je na početku vođen sa entuzijazmom, ozbiljno je zaustavljen sa amnestijom datom “najlakšim prekršiocima” u 1947. godini. Rezultat je bila jedna haotična društvena atmosfera u kojoj su razni avanturisti, doušnici i crnoberzijanci naprosto cvetali.

Ovaj milje je široko iskorišćen u Trećem čoveku. Kada je reč o crnoj berzi, njeni centri bili su u Reselsparku i na Našmarktu, uz bečku reku, “gde su se apsurdni likovi podizali do milionera i, ne retko, dovozili u luksuznim limuzinama“. Još od juna 1945. godine, u crnu berzu je, aktivno, bila uključena i Crvena armija. Vojnici su eksproprisali hranu na selu i menjali je za odeću, satove i nakit po gradovima. Šverceri su uvek bili pri ruci, kao poslovni partneri. Njihove saradničke mreže u podzemlju bile su dodatno angažovane za razne prljave poslove, kao što je kidnapovanje, ili su njihovi pripadnici bili regrutovani za doušnike.

Na takve usluge, skoro uzgred, aludira i sam Hari Lajm u filmu: on tvrdi da je bezbedan u sovjetskom sektoru, “sve dok oni mogu da imaju koristi od mene”. Kakve tačno koristi, u filmu se dalje ne elaborira, ali tu tezu zato posredno razrađuje Grin u romanu, kroz Harijeve rečenice:

“Cena življenja u ovoj zoni je … usluga. Ja moram da im dam nešto malo informacija, tu i tamo.”

Tek od septembra 1949. godine, kada je Treći čovek već odavno bio snimljen, kontraobaveštajni korpus američkih okupacionih snaga u Austriji počeo je odlučnije operacije protiv organizovanog kriminala povezanog sa sovjetskim obaveštajcima. Akcije su bile posebno usmerene na tzv. bandu Bena Bluma, koja je skoro svakog meseca u Lincu, Salcburgu i Beču kidnapovala izbeglice iz istočnog bloka i sovjetske dezertere (crni ševroleti, koje je koristila za takve akcije postali su njen zaštitni znak). Na čelu ove bande nalazio se bugarski državljanin, Nikolaj Borisov (rođen oko 1910. godine), “nepouzdani gorostas od preko sto kilograma, sa crnim brčićem iznad gornje usne i stalnim prodornim pogledom” koji je, oko 1947. godine, svoje aktivnosti prebacio u Beč.

Tu je napravio bogatstvo tako što je sa sovjetskim okupacionim vlastima dogovorio monopol na transport kamiona švercovanih cigareta od mađarske granice, kroz sovjetsku zonu, do Beča. Prema novinskim izveštajima iz tog vremena, cela ova švercerska operacija nanela je štetu od oko sto miliona austrijskih šilinga (današnjih osamdeset miliona evra), u vreme kada su američke i britanske cigarete služile kao neformalno sredstvo plaćanja u nestabilnoj posleratnoj ekonomiji.

U zamenu za odrešene ruke u švercu cigareta, banda Bena Bluma je prihvatila obavezu da u američkim zonama u zapadnoj Austriji i Beču obavlja otmice i “isporuči svakog meseca živo najmanje jedno lice koje traže Sovjeti”; u praksi, za prvih devet meseci 1949. godine ukupno trideset kidnapovanja pripisivalo se ovoj bandi.

Da li je možda baš Nikolaj Borisov (a.k.a. Beno Blum) bio na umu Grahama Grina kada je, za svog fiktivnog junaka Harija Lajma, napisao sledeću rečenicu: “On je bio najgori crnoberzijanac koji je ikad zarađivao svoj prljavi novac u ovom gradu”? Ako je tako, onda je Hari Lajm kompozitni lik, sastavljen od osobina najmanje dvojice stvarnih ljudi, i onda baš taj detalj – romaneskna kombinacija njihovih osobina – može da nam pomogne u dešifrovanju tajne poruke filma, čime ćemo se baviti u odeljku V.

U svakom slučaju, moguće je da su Blumove aktivnosti već bile predmet razgovora među zapadnim obaveštajcima već za vreme Grinovih poseta Beču u prvoj polovini 1948. godine, i da je on bio u prilici da učestvuje u nekim od tih razgovora. Međutim, činjenica je da je aktivnost bande dostigla klimaks tek posle bečke premijere filma (1950) kada se njom bavio i članak u časopisu Colliers, objavljen pod zanimljivim naslovom: “Priča iz Trećeg čoveka bila je istinita”:

“Dole u zadimljenim dubinama Kazina Orijental, gde su snimane neke scene iz noćnog kluba, svirač na citri voli da prebira po žicama temu Harija Lajma. Pomislili biste da se nalazite na snimanju filma. Ali likovi po sali su mnogo mračnija banda nego ona Lajmova. Penicilin nije njihov reket. Oni trguju tajnama i prljavim poslom Hladnog rata – špijunažom, otmicama i smrću.”

Kao i Lajm u filmu, i Blum je u stvarnosti živeo nedodirljivim životom na ivici sovjetske okupacione zone, ali samo onoliko dugo koliko je bio koristan svojim ruskim zaštitnicima. Njegov svet počeo je da se ruši početkom 1950. godine, kada je jedan od njegovih timova bio uhvaćen na delu; ubrzo zatim, još neki pripadnici bande su uhapšeni. Ono što je bilo još gore po njega, bilo je otkrivanje njegovih tesnih veza sa sovjetskim Ministarstvom državne bezbednosti (MGB, od 1954. godine KGB); dve osobe zadužene za njega – kapetani MGB Jozef Bjelav i Nikolaj Orlov – bile su tada javno imenovane: obojica su, neko vreme, živela na adresi koja je služila i za jedan od “centralnih biroa” bande. Da bi u austrijskoj javnosti ova afera bila nekako zataškana, Blum je uhapšen od strane od strane sovjetske vojne policije, da bi odmah zatim usledio njegov neobjašnjiv beg iz zatvora, 18. februara 1950.

Blum se sakriva u Beču, gde američki kontraobaveštajci počinju intenzivnu potragu. 2. aprila 1950. godine – ironijom sudbine, samo par nedelja posle premijere Trećeg čoveka u bečkim bioskopima – dva austrijska policajca uspevaju da lociraju Bluma u jednom stanu u Talhajmergase 7, nakon što je jedan njegov rođak odao skrovište američkim obaveštajcima. Blum je uspeo da iznenadi jednog agenta i otme mu pištolj iz ruke, ali ovaj prstom blokira udarnu iglu. Za to vreme ga je drugi agent pažljivo nanišanio, čime se završila bečka i životna avantura Nikolaja Borisova – opet, ironijom sudbine, na način ne toliko različit od sudbine Harija Lajma u bečkoj kanalizaciji.

IV

Dramatis personae

Sad kad smo razmotrili prva dva elementa konteksta – prostor i vreme – u kojem je nastao Treći čovek, zadržaćemo se malo na trećem: učesnicima. Gotovo da u celoj istoriji kinematografije ne postoji drugi film u čijem je nastanku učestvovao tako veliki broj ljudi čija je prošlost (i budućnost) bila, direktno ili indirektno, tako mnogo, tako dugo i tako duboko povezana sa tajnim službama, često i više zemalja odjednom.

Sama ideja da se ovaj film snimi, i to baš u Beču, nastaje pred Božić 1947. godine, na zanimljivoj večeri trojice ljudi u jednom londonskom klubu: jedan gost (budući producent, Aleksandar Korda), žali se da ima veći iznos novca u okupiranoj Austriji (prikupljen od autorskih prava na njegove predratne filmove prikazivane za vreme nacističke okupacije); s obzirom na tada važeće restrikcije deviznih transfera, nije mogao da ga iznese iz te zemlje; jedini način da filmski producent korisno upotrebi taj novac bio je da ga potroši u samoj Austriji – odnosno da snimi film.

U toku razgovora, drugi gost – bivši Čerčilov ministar informisanja, Brendan Braken – sugeriše kako bi najbolji čovek za organizaciju tog posla na terenu, u Beču, bio njegov ratni saradnik, a tada ponovo novinar, Piter Smolet-Smolka. Treći gost – Smolet-Smolka – za pisca scenarija predlaže prijatelja sve trojice, Grahama Grina, a onda svi zajedno zaključuju da bi o smušenom Grinu, poslovično nesposobnom da uređuje svoj život, brigu u razrušenoj austrijskoj prestonici trebalo da vodi još jedna zajednička saradnica i nadasve praktična žena – već pomenuta Elizabeta Montagju. Tako je, za svega par sati, dogovoreno jezgro buduće filmske ekipe. O glumcima, režiserima, kamermanima, toncima i rasvetljivačima moglo se razmišljati i kasnije.

Hajde da sada ukratko pogledamo ko su bili svi ovi ljudi?

Pođimo prvo od autora scenarija: Graham Grin (1904-1991) ostao je zapamćen u svetu književnosti prvenstveno po svojim romanima koji su čitaocu približili misteriozni svet tajnih službi i međunarodne špijunaže: Čovek iznutra (1929), Voz za Istanbul (1932), Poverljivi agent (1939), Ministarstvo straha (1943), Tihi Amerikanac (1955), Naš čovek u Havani (1958), Ljudski faktor (1978). Ipak, većina književnih kritičara i danas se slaže da je vrhunac njegovog opusa – za koji je 1966. i 1967. bio u užem izboru za Nobelovu nagradu za književnost – bio baš Treći čovek.

Grin je, barem zvanično, za britansku obaveštajnu službu MI6 radio relativno kratko: regrutovan je 1941. godine (brojna predratna putovanja, u Liberiju i Meksiko, preporučila su ga za taj posao a garancije je dala njegova sestra koja je ceo svoj radni vek provela u tajnoj službi), bio je raspoređen na dužnost u britanskoj afričkoj koloniji Sijera Leone, a dao je otkaz već – ispostaviće se kasnije simboličnog – 9. maja 1944. godine. Zašto su te tri Grinove ratne godine bitne za ovu priču? I kako je nekome na tako osetljivom mestu moglo da padne na pamet da, usred rata – i to onog rata – da otkaz? Koliko su odgovori na ova dva pitanja povezani sa činjenicom da je Grinov neposredni rukovodilac u MI6 bila još jedna obaveštajna legenda dvadesetog veka, čovek sa kojim će kasnije ostati u jako složenim vezama sve do njegove smrti – Kim Filbi?

Graham Grin je i sam bio kompleksna i duboko kontroverzna ličnost: ateista u mladosti, od 1922. godine nekoliko godina i zvanično član Komunističke partije Velike Britanije, prešao je u katoličanstvo 1927. godine, jer je to bio uslov da zaključi brak sa svojom prvom ženom, Vivijen Dajrel-Brauning. Jedno vreme je pisao i tzv. katoličku prozu: Stena u Brajtonu (1938), Moć i slava (1940), Srce stvari (1948), Kraj ljubavne priče (1951), i za to vreme polako duhovno sazreva u – kako je sam sebe opisao – katoličkog agnostika. 1953. godine vatikanska Kongregacija za doktrinu vere obavestila je Grina da njegov roman Moć i slava “narušava reputaciju sveštenstva”, ali kasnije, šezdesetih, u privatnoj audijenciji papa Pavle VI mu kaže da bi “iako delovi njegovih romana mogli da uvrede neke katolike, on trebalo da ignoriše kritike”.

U međuvremenu, Grin obilazi Kubu pred kraj Batistinog režima, 1957. godine i tamo igra čak sporednu ulogu u pripremama revolucije, prenoseći – kao tajni kurir – toplu odeću ustanicima u brdima. Celu tu kubansku avanturu završava par decenija kasnije, noseći nazad u Evropu umetničku sliku koju je naslikao Fidel Kastro – privatni poklon posle jednog susreta njih dvojice – koja će krasiti zidove Grinove kuće u Francuskoj poslednjih godina njegovog života. Kraj pedesetih i šezdesete godine su vreme kada Graham Grin prolazi kroz još jednu od brojnih vrednosnih, filozofskih i ideoloških konverzija u svom životu: uoči i za vreme Vijetnamskog rata, postaje sve kritičniji prema američkoj spoljnoj politici, i to je očigledno već iz njegovog romana “Naš čovek u Havani”.

Prethodno, Grin napušta svoju prvu ženu (od koje se, zbog strogih katoličkih pravila, nikada formalno neće razvesti), ulazi u aferu sa Katarinom Valston, ženom britanskog političara i budućeg lorda, koja će trajati celih pet godina (i koju će opisati u svojoj knjizi Kraj ljubavne priče), a potom postaje žrtva jednog finansijskog špekulanta, zbog kojeg će 1966. morati da (ispostaviće se, zauvek) napusti Britaniju. Poslednjih dvadeset pet godina provodi između Azurne obale i Veveja u Švajcarskoj (gde se druži sa Čarli Čaplinom). U tim decenijama, on živi sa još jednom ženom, svojom starom prijateljicom, francuskom književnicom Ivon Kloet. Vreme koje su proveli zajedno ona će kasnije opisati u knjizi svojih memoara kojom se, otprilike, i završava građa o burnom i zanimljivom životu Grahama Grina.

Graham Grin umro je 1991. godine, od leukemije, i sahranjen je u gradiću Korse u Švajcarskoj. Večiti stranac koji nikada nije imao manjak vizitkarti, gorko ciničan moralni relativista, salonski komunista i pobožni katolik, antiimperijalistički krstaš i postkolonijalni parazit, preljubnik čitavog života – Graham Grin je imao više lica nego što je, verovatno, i sam bio svestan. Često je patio od maničnih depresija (tri decenije posle njegove smrti neki veruju i da se radilo i bipolarnom poremećaju) i imao je običaj da kaže:

“U odnosima među ljudima, ljubaznost i laži vrednije su od hiljadu istina.”

To je, ukratko, portret čoveka u čijoj je glavi stvoren zaplet Trećeg čoveka.

***

A producent ovog filma bio je još jedan vanserijski lik: Aleksandar Korda (1893-1956), rođen u porodici mađarskih Jevreja u tadašnjoj Austro-Ugarskoj kao Šandor Laslo Kelner. Učesnik i snimatelj mađarske boljševičke revolucije Bele Kuna 1919. godine, zatvorenik bele reakcije, emigrant i antifašista, bio je u toku života i scenarista, i režiser i producent. Postao je prvi sineasta koji je za svoj rad u Velikoj Britaniji nagrađen plemićkom titulom: kralj Džordž VI proglasio ga je 1942. vitezom “za pomoć njegovoj novoj domovini u ratu”. A kakva je to bila pomoć?

Kordine veze sa anglo-američkim obaveštajnim službama bile su, na mnogo načina, mnogo duže, kompleksnije i dublje od Grinovih. Kao éminence grise cele jedne ere britanskog filma, Korda je, samo u deceniji između 1935. i 1945. godine čak dvadeset četiri puta prešao Atlantik, skoro uvek sa prikrivenim obaveštajnim zadacima. Lokacije na kojima je pre rata snimao u Nemačkoj preko njega su uvek bile dostupne i britanskim agentima radi izviđanja, a snimanja koja je radio u severnoj Africi pomogla su Saveznicima da uvežbavaju iskrcavanje u Normandiji. U Austriji, Kordin partner Karl Hartl postao je direktor Wien-Film odmah posle Anšlusa 1938. godine; ova kompanija služila je kao paravan za obaveštajne aktivnosti MI6 u Austriji i bila je jedna od retkih takvih struktura u Hitlerovoj “evropskoj tvrđavi”, koju nacisti nikada nisu uspeli da otkriju.

Videli smo da je sama ideja o snimanju “Trećeg čoveka” nastala kao posledica zanimljivog sticaja okolnosti: Kordin novac, prikupljen od autorskih honorara, koji je morao da bude potrošen u Austriji; dvostruke veze Smoleta-Smolke sa Zapadom i Istokom; fascinacija Grahama Grina misterioznim pričama sa egzotičnih tačaka na Zemljinom šaru; avanturistički duh Elizabete Montagju. Sve se to preseklo u Beču. Film, naravno, ne bi mogao da nastane (ili, barem, da postane ono što je na kraju postao) bez legendarnog Orsona Velsa, što je u celu ovu priču ubacilo još jedan momenat: američku koprodukciju.

Postoji jedna bizarna anegdota, o kojoj nam je trag ostavio baš Orson Vels: otprilike dve godine nakon što je Treći čovek snimljen, Korda i američki ko-producent Dejvid Selznik ćaskaju, u Velsovom prisustvu. Tom prilikom Korda, pogođen činjenicom da filmski svet glavne zasluge sve više pripisuje Selzniku, kaže:

“Dejvide, samo se nadam da ćeš ti umreti pre mene. Mrzim pomisao da bi se prikradao mom grobu i izbrisao mi ime sa spomenika.”

Samo četiri godine kasnije, ova pomalo bizarna rečenica pokazala se proročanskom: Aleksandar Korda, režiser filmova Privatni život Henrija VIII (1933), Rembrant (1936) i Bagdadski lopov (1940), producent Ane Karenjine i Trećeg čoveka, umire iznenada, od srčanog udara, u Londonu, 1956.

***

Elizabeta Montagju, od 1962. Elizabeta Varli (1909-2002), asistent produkcije na snimanju Trećeg čoveka, druga ćerka lorda Montagjua (i, preko vojvode od Monmauta, direktan potomak engleskog kralja Čarlsa II Stjuarta, iz jedne od njegovih brojnih vanbračnih veza) bila je takođe osoba sa bogatim obaveštajnim iskustvom, ali i jakim avanturističkim crtama.

Posle glumačke karijere u pozorištima na londonskom Vest Endu, jedno vreme je lična asistentkinja italijanskog dirigenta Artura Toskaninija dok u Londonu diriguje muzičkim festivalom BBC-ja, sredinom tridesetih godina prošlog veka; posle je proputovala Evropom, studirala klavir u Švajcarskoj, a kada je u nemačkom konzulatu u Sent Galenu, gde aplicira za vizu, pitaju za “rasno poreklo” – ceo sadržaj pisaćeg stola (na kojem se nalazi i uramljeni portret Adolfa Hitlera) – ljuto baca na pod. Umesto vize, dobija počasno mesto na crnoj listi Gestapoa.

Sa početkom Drugog svetskog rata, Elizabeta se javlja u dobrovoljce, odlazi u Francusku i vozi ambulantna kola na frontu. Kada se njena jedinica povlači za Bordo, odbija da ode i jedno vreme se u kući prijateljice krije od Nemaca, da bi – praktično u poslednji čas – uhvatila voz za neutralnu Švajcarsku. U toku puta primetila je da se nalazi pod prismotrom agenata Gestapoa i na narednoj stanici uspeva da im pobegne, krijući se ispod kutija u automobilu dva francuska trgovca koje je upoznala u vozu.

U Švajcarskoj, Elizabeta radi u političko-obaveštajnom odeljenju britanske ambasade u Bernu: prevodi razne materijale sa nemačkog. Prva je prevela informacije agenata iz Poljske o onome što se događa u nacističkom koncentracionom logoru Treblinka. Pred kraj rata je jedno vreme i sekretarica šefa američkog obaveštajnog punkta u Cirihu, čuvenog Alensa Dalsa, budućeg direktora CIA.

Po završetku rata, Elizabeta se zapošljava u kompaniji London Films Aleksandra Korde; kao njegov emisar, dobije zadatak da u Srednjoj Evropi obnovi ili ponovo uspostavi njegove stare kontakte u filmskoj industriji. Neposredno pred put, najpre za Prag a potom za Beč, dobija telegram od Korde, koji joj najavljuje Grinov skori dolazak u austrijsku prestonicu. Poveren joj je zadatak da pisca sačeka na aerodromu i pomaže mu kao prevodilac, vodič, organizator kontakata i – ako bude zatrebalo – telohranitelj.

Elizabeta je, videli smo to već, odigrala ključnu ulogu u povezivanju Grina sa nekoliko zanimljivih ljudi iz okupacione administracije i obaveštajnog sveta Beča, uključujući tu i susret sa Piterom Smoletom-Smolkom, još jednim Austrijancem, emigrantom i obaveštajcem, učesnikom londonske večere.

Bivša ljubavnica italijanske pijanistkinje Renate Borgati udala se 1962. za britanskog pukovnika Artura Varlija, zajedno sa njim se okušala u poslovima reklame i propagande, a za svoju dušu bavila kampanjom za nuklearno razoružanje. Umrla je 2002. godine u Londonu, a o njenom životu je 2015. godine snimljen film: “Častan pobunjenik”.

***

Piter Smolet-Smolka, rođen kao Hans Peter Smolka u Beču (1912-1980), došao je u Britaniju prvi put 1930. godine, kao osamnaestogodišnji student i honorarni dopisnik austrijskog lista Der Tag. Prilikom drugog dolaska, 1933. godine, predstavlja se kao dopisnik desničarskog Neue Freue Presse. Naturalizovani britanski građanin postaje 1938. godine, kada svoje nemačko ime Hans Peter menja u englesko Hari Piter, a austrijsko prezime Smolka anglicizira u Smollett.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, Smolet-Smolka se zapošljava u britanskom Ministarstvu informacija, a njegovi kontakti i glasine o njemu po prvi put bivaju predmet istrage tajnih službi. U jednom od izveštaja iz 1940. godine, sačuvanih u arhivama navodi se:

“Otkad se zaposlio u Ministarstvu informacija, skrenuta nam je u nekoliko navrata pažnja na njega, kao na mogući izvor curenja određenih informacija, ali iako su istrage pokazale da je zauzimao položaj na kojem je imao pristup velikom broju poverljivih podataka i iako je bio centar grupe izbeglica iz neprijateljskih zemalja, bilo je nemoguće da dođemo do bilo kakvih konkretnih dokaza da radi protiv interesa naše zemlje.”

Zahvaljujući dobrom ličnom odnosu sa Čerčilovim ministrom informacija, Brendanom Brakenom, Smolet-Smolka je čak unapređen – za šefa ruskog odeljenja u ministarstvu; od početka Operacije Barbarosa, 22. juna 1941. godine zadužen je za organizovanje pro-sovjetske propagande: diskreditovanjem javnih kritika koje su u britanskoj javnosti postojale prema komunističkoj Rusiji, ratni savez protiv Trećeg Rajha bio bi bolje prihvaćen. Četiri dana posle invazije Normandije – 10. juna 1944. godine – od kralja Džordža VI dobija i orden Reda britanske imperije.

Uprkos svemu tome, Smolet-Smolka je nastavio da bude predmet istraga britanskih tajnih službi u toku celog rata; nijedna od njih, međutim, nije uspela da ukaže na bilo šta više od običnih sumnji. Oficir MI5 koji je na njegovom dosijeu radio 1942. ostavio nam je u arhivi sledeći zaključak:

“Smolet je isuviše zainteresovan za svoju sopstvenu dobrobit da bi se opredelio za bilo koju stranu, sve dok ne bi bio siguran da je ona pobednička.”

A naredne, 1943. godine, pošto su vojni savetnici Ministarstva informacija i dalje bili zabrinuti bezbednosnim rizicima koji su se nadvijali nad njihovim šefom ruskog odeljenja, zatražena je još jedna istraga; oficir koji je radio na njoj zaključio je da:

“… iako mi nemamo ništa protiv njega (Smoleta-Smolke – prim. ZČ) sa bezbednosne tačke gledišta, on već na prvi pogled izgleda kao najnepogodnija osoba za položaj koji trenutno zauzima. On je austrijski Jevrejin, trideset godina star, ne izgleda da ima ikakvo posebno znanje o Rusiji, iako je najverovatnije bio u nekoliko kratkih poseta tamo. On ima mnogo poznanika u ovoj zemlji među austrijskim izbeglicama i izgleda verovatno da je, čak i ako nije komunista, u najmanju ruku simpatizer ovog pokreta. Želim da istaknem, međutim, da ako se namerava uklanjanje Smoleta sa njegovog sadašnjeg položaja, primedbe na njegov račun mogu biti istaknute samo iz čisto ličnih razloga. Ne postoje dokazi u našim arhivama koji bi mogli da opravdaju njegovo uklanjanje.”

Čim se Drugi svetski rat završio, Smolet-Smolka napušta Britaniju: odlazi za Beč, kao novinar, najpre Dejli Ekspresa, a potom srednjoevropski dopisnik londonskog Tajmsa. Taj period njegovog života je interesantan: luksuznu vilu i fabrike koju su nacisti oduzeli njegovoj porodici (“arijanizovali”) sovjetske okupacione vlasti mu velikodušno vraćaju; u njegovoj kući se tajno okupljaju visoki funkcioneri Komunističke partije Austrije da raspravljaju planove za državni udar; učestvuje na Sokolskom festivalu u Pragu, i tom prilikom boravi u vili u Dobriču koja je bila stavljena na raspolaganje čehoslovačkim piscima od strane novih komunističkih vlasti.

Za sve to vreme, i dalje se nalazi pod diskretnom prismotrom britanskih tajnih službi. U jednom izveštaju iz 1946. britanski agent za Smoleta-Smolku navodi da:

“Postoje indicije da se raspituje o snazi i sastavu jedinica koje obezbeđuju kasarne u kojima su smeštene naše snage, i o kretanju našeg predstavnika u Savezničkom kontrolnom savetu. Takođe, održava redovne kontakte sa Ernstom Fišerom, bivšim ministrom obrazovanja i njegovom ženom, i u stalnoj je vezi sa krugovima bliskim tajnim službama Titove Jugoslavije u Beču.”

Otprilike u isto vreme, u Britaniji se pojavljuje tzv. “Orvelova lista”: nekoliko meseci pred smrt, Džorž Orvel, na osnovu svojih beležaka, sastavlja listu od 135 političara, pisaca i kulturnih radnika koji su, po njegovom mišljenju, aktivno ili pasivno radili kao ruski obaveštajci. Na listi se nalazi i Smolet-Smolka, za kojeg Orvel navodi da je, po instrukcijama iz Moskve, 1944. godine vršio pritisak na izdavača da ne objavi njegovu knjigu Životinjska farma. Mnogo posle Orvelove smrti, dokumenti iz arhiva pokazaće da je veliki pisac ovde bio u pravu…

Sve ove činjenice o Smolkinom životu neminovno otvaraju dva pitanja. Prvo, ko je uspeo da ovog inteligentnog i sposobnog ruskog obaveštajca – danas mi znamo da je on u Londonu, već krajem tridesetih godina, regrutovan za agenta NKVD sa kodnim imenom ABO – zaštiti za sve vreme Drugog svetskog rata i posle njega? Znamo, isto tako, da su svi podaci do kojih se došlo u ovim istragama čuvani kao državna tajna čak punih deset godina posle njegove smrti (Smolet-Smolka je umro, kao ugledni austrijski građanin i lični prijatelj kancelara Bruna Krajskog, 1980. godine a britanska javnost je o njegovom radu za sovjetske obaveštajne službe prvi put saznala tek 1990). I drugo, šta je zaista bio sadržaj njegovih razgovora sa Grahamom Grinom u Beču, februara 1948. godine?

Odgovori na ova pitanja pomoći će nam da uđemo u tajnu šifru koja je sadržana u filmu Treći čovek, razumemo njen kompleksan smisao i sve skrivene poruke, i tako konačno odgovorimo na treće pitanje: ko je bio treći čovek?

V

Tajna šifra

Danas – zahvaljujući arhivima, memoarima, intervjuima i svedočenjima iz prethodnih sedamdeset godina – znamo mnoge činjenice koje britanskim obaveštajcima nisu bile poznate u toku, i neposredno posle, Drugog svetskog rata. Ili koje, bar, oni tada nisu uspeli da povežu.

Jedna činjenica je bila poznata još tada: da je, dok je u toku rata radio u MI6, neposredni šef Grahama Grina bio britanski obaveštajac Kim Filbi. Da će Filbi steći svetsku slavu, kao najvredniji sovjetski agent u samom vrhu MI6, primus inter pares čuvene Petorke iz Kembridža i najpoznatiji dvostruki agent dvadesetog veka, saznaće se tek petnaest godina kasnije. Ili, možda, ne?

Druga činjenica je mnogo zanimljivija, ali mnogo manje poznata: kada je, 1933. godine, došao u Beč da usavrši nemački jezik uoči ulaska u diplomatsku službu, Kim Filbi – već tada ubeđeni marksista – upleo se u političke sukobe između austrijskih socijaldemokrata i profašističkog kancelara Engelberta Dolfusa. Polako, počinje da radi za Međunarodnu radničku pomoć i sve češće je kurir (već ilegalne) Komunističke partije Austrije. Njegov kontakt mu daje adresu: Lašgase 9, u devetom bečkom becirku. Tu se nalazi stan Alise Lici Kolman, tada već razvedene, kurira Kominterne. Evo kako je Alisa, mnogo godina kasnije, opisala Filbija:

“Bio je dve godine mlađi od mene, ja sam već bila razvedena od prvog muža, i članica Partije. Došao je sa Kembridža, tek je završio studije, bio je vrlo lep muškarac, ponašao se kao džentlmen i, štaviše, bio je marksista – retka kombinacija. Mucao je – nekad više, nekad manje – i, kao i mnogo ljudi sa hendikepom, bio je jako šarmantan. Zaljubili smo se vrlo brzo.”

Filbi vrlo brzo počinje da obavlja osetljive zadatke za austrijske komuniste: prenosi pisma, instrukcije i novac kontaktima u Mađarskoj, Pragu i Parizu. Kada, februara 1934. izbija kratkotrajni građanski rat u Beču, snabdeva levičarsku formaciju Republikanischer Schutzbund novcem, hranom i odećom. Grupa sa kojom je Filbi u kontaktu nalazi se u kvartu Hajligenštat, i krije se u širokoj mreži podzemnih prolaza u gradskoj kanalizaciji – onoj istoj u kojoj će biti snimljene završne scene Trećeg čoveka. Posle nekoliko dana, policija mu je već na tragu i Filbi mora da napusti Beč. Pre odlaska, u na brzinu organizovanoj ceremoniji u gradskoj kući, ženi se sa Lici Kolman: njegov britanski pasoš trebalo je da i nevesti pruži zaštitu od policije.

Zanimljiva je i priča o svedocima na venčanju Filbijevih: obojica su, za vreme nacističke okupacije Austrije, emigrirali u Veliku Britaniju. Međutim, prvi, Anton Straka, se posle rata vratio, napravio karijeru u Ministarstvu unutrašnjih poslova i 1966. postao šef austrijske policije; drugi, mađarski Jevrejin Tivadar Kolek, otišao je 1948. u Izrael, gde će, iste 1966. godine, pod novim imenom Tedi Kolek, biti izabran za gradonačelnika Jerusalima.

Po dolasku u Britaniju, Alisa – sada Filbi – sreće svoju prijateljicu, austrijsku Jevrejku Editu Tudor-Hart, koja radi kao fotograf, ima pristup visokim krugovima britanskog društva – i radi kao kurir sovjetskog obaveštajnog punkta. Uz pomoć Edite, već posle nekoliko nedelja, Lici odvodi Kima na prvi razgovor sa Arnoldom Dojčom, ovlašćenim predstavnikom Kominterne, koji ga u jednom londonskom parku – tada zvanično – vrbuje da radi kao sovjetski agent. Bila je to sredina 1934. godine.

Mi danas znamo da će Kim Filbi na tom zadatku ostati narednih trideset godina: napredujući, uporedo, i u sovjetskoj i u britanskoj obaveštajnoj hijerarhiji. Detalj koji je, međutim, za nas ovde mnogo zanimljiviji jeste identitet čoveka koji je, još u Beču, upoznao Lici Kolman i Kima Filbija i koji će, za sve vreme rata, a i posle njega, uživati Filbijevu zaštitu od britanskih tajnih službi. To je još jedan od učesnika londonske večere, diskretan saradnik u snimanju Trećeg čoveka , austrijski novinar, britanski propagandista, agent NKVD, čovek koji je menjao imena i prezimena – već pomenuti Piter Smolet-Smolka.

Zašto je Smolet-Smolka u kasnijim memoarima naveo da se, u februaru 1948. godine u Beču, sa Grahamom Grinom video dva puta, a Elizabet Montagju navodi da se radilo samo o jednom sastanku? Da li je moguće da su Grin i Smolet-Smolka na onom drugom, Elizabeti nepoznatom, sastanku, razgovarali o Kimu Filbiju, umesto o filmu? I da li su, baš tada, rešili da mu, kroz film, u stvari, pošalju tajnu poruku?

Hajde da sada pogledamo nekoliko koincidencija:

Prvo: već sama lista imena fiktivnih junaka kao da podseća na knjigu šifara. Pravo Filbijevo ime (iako je u istoriju ušao po nadimku Kim) bilo je Harold Adrijan Rasel Filbi; ali, i pravo Grinovo ime je Henri Graham. Glavni junak Trećeg čoveka, kojeg glumi Orson Vels, zove se Hari – Harold – Lajm. Britanski policajac, koji vodi poteru za njim, u romanu se zove Kalovej, što je samo za jedno slovo različito od imena stvarnog komandanta britanske vojne policije u okupiranom Beču, Galoveja. Kod njegovog vozača, narednika Pejna, na samom početku romana se iz prezimena može naslutiti i nesrećna sudbina na kraju (pain = bol). Ime glavne junakinje, Ana (u engleskom originalu sa dva slova n), je samo po sebi duhoviti anagram, koji implicira kompleksne i promenljive identitete i višestruka nacionalna porekla sa nejasnog srednjoevropskog prostora (u različitim verzijama, književnoj i filmskoj, ona je i Čehinja, i Mađarica, i Estonka) dok je njeno prezime – Šmid – parafraza onog čuvenog Smita iz američkih filmova.

Drugo: prethodna serija koincidencija (sa imenima) praktično otvara ovu, sa mestima. Imenovanje stvari i ličnosti ključno je za naše razumevanje mesta. Beč (koji je sam najveći od svih junaka ovog filma), granični prostor sa klizavom površinom (dočaranom svetlosnim efektima na vlažnoj kaldrmi), zatvoren odozgo (sa neba) i sa brojnim opasnostima koje vrebaju iz mraka odozdo (kanalizacije). Filbijeva špijunska karijera počinje u Beču, u toj istoj kanalizaciji, gde austrijske levičare snabdeva odećom i hranom, 1934. godine. Kriminalna karijera njegovog filmskog dvojnika Harija Lajma se, opet, završava u tim istim tunelima, gde u dramskom klimaksu biva ubijen. Kim Filbi u Beču tridesetih godina radi za Međunarodnu radničku pomoć, organizaciju koja je bila bar pod uticajem, ako ne i direktnom kontrolom, Kominterne, dok Hari Lajm u Beču četrdesetih svoju mrežu šverca i organizovanog kriminala dugo sakriva iza paravana Međunarodne izbegličke kancelarije.

Treće: na kraju filma, fiktivnog Harija Lajma ubija njegov prijatelj, fiktivni britanski (u filmu kanadski) pisac Holi/Rolo Martins. U stvarnom životu, poruku Haroldu (Kimu) Filbiju šalje njegov prijatelj, britanski pisac Graham Grin. Da li je to, zapravo, ono ubistvo iz milosrđa, kako nam je Graham Grin, u nekoliko dvosmislenih rečeničnih konstrukcija, dao da naslutimo?

“Još uvek sam se bojao da će pucati. Zatim, samo tri koraka više, moja noga je stala na njegovu ruku; bio je tu. Uperio sam svetlo na njega: nije imao revolver; sigurno ga je ispustio kad ga je moj metak pogodio. Za trenutak mi se učini da je mrtav, ali onda je jauknuo od bola. Rekao sam: „Hari”, a on je s teškom mukom okrenuo pogled prema meni. Pokušao je da govori, a ja sam se sagnuo da čujem. „Prokleta budalo” – to je bilo sve. Ne znam da li je time mislio na sebe – kao u nekoj vrsti kajanja, mada nedovoljnog (on je bio katolik) – ili je mislio na mene – sa mojih hiljadu funti godišnje i mojim izmišljenim kradljivcima stoke, koji nisam umeo tačno da pogodim ni zeca? Onda je ponovo počeo da jauče. Nisam više mogao to da podnesem i opalio sam u njega još jedan metak.”

Četvrto: Kim Filbi se (po instrukcijama svog kontrolora iz NKVD, Arnolda Dojča) vrlo brzo razveo od Alise Lici Kolman, kako brak sa austrijskom komunistkinjom (čije je ime verovatno već bilo zapisano u dosijeima više evropskih policija) ne bi kompromitovao plan njegove infiltracije u vrhove britanskih tajnih službi. U filmu, Hari Lajm na samom početku fingira nesrećni slučaj i sopstvenu sahranu, kako bi pobegao od policije; u tome mu pomaže njegova devojka, glumica i izbeglica Ana Šmit.

Peto: samo osam dana nakon što je počelo snimanje filma (31. oktobra 1948), na seoskom putu u južnom bečkom predgrađu Fezendorf ubijen je američki agent Irving Ros, koji je već godinu dana istraživao zloupotrebe sredstava Maršalovog plana u Austriji koja su – preko sovjetske okupacione zone – netragom nestajala iza Gvozdene zavese. Posebno se bavio fiksiranjem veza između bečkog podzemlja i sovjetskih tajnih službi. Ros je ubijen na vrlo brutalan način: prema izveštaju austrijske policije, delovi njegovog mozga nađeni su po skoro celoj unutrašnjosti automobila. Zašto navodimo ovaj detalj? Pa, zato što u njemu nailazimo na još jednu koincidenciju: u filmu, devojka Harija Lajma je, kao što smo videli, čehoslovačka/estonska izbeglica, Ana Šmit; u stvarnom životu, devojka Irvinga Rosa (kojoj je on, baš kao i Hari u filmu, pomogao da dobije austrijske dokumente) bila je jugoslovenska izbeglica, Marta Šmit.

Šesto: Hari Lajm je u filmu umešan (implicira se, zajedno sa sovjetskim okupacionim vlastima) u šverc razređenog penicilina koji izaziva teške zdravstvene posledice. Za petama mu je britanski policajac, major Kalovej. U stvarnom životu, Kim Filbi je član čuvene Petorke iz Kembridža, sovjetskog obaveštajnog centra koji, već te 1948. godine, u MI5 ozbiljno istražuje tadašnji šef uprave za kontrašpijunažu (sekcija B) pri MI5, Gaj Lidl (čitaoca će, izvesno, zabaviti jedna mala digresija: Lidl je, u toku skoro celog Drugog svetskog rata, bio neposredni šef jednom od najboljih dvostrukih agenata koje je ovaj rat video – Jugoslovenu Dušku Popovu, po kojem je Jan Fleming kasnije napravio još jedan književni lik – Džemsa Bonda).

Sedmo (i ovde se krug zatvara): prva dvojica iz čuvene “petorke iz Kembridža” (čiji je primus inter pares bio Filbi) Donald Maklejn i Gaj Bardžes, gotovo da su bila razotkrivena već u vreme kada je Treći čovek imao svoju bečku premijeru (1950); oni beže u Moskvu u proleće 1951. godine. Tok ove istrage je Filbiju (koji tada vodi britanski obaveštajni punkt u Istanbulu) morao da bude poznat. Maklejn i Bardžes su, dakle, već bili prvi i drugi čovek. Šta je onda drugo Filbi trebalo (i mogao) da shvati već iz samog naslova filma: Treći čovek, filma u kojem je mogao da uoči toliko frapantnih podudarnosti sa sobom samim – od grada, preko mesta, zapleta, pa sve do imena glavnog junaka i scenariste?

Prva subliminalna poruka je, iz svega ovoga, više nego očigledna: znamo ko su prva dva čoveka, ali znamo i ko je treći čovek – čuvaj se. Ali, da li je ona i jedina šifra u ovom filmu?

***

Ako pretpostavimo da je Kim Filbi video film (ili bar pročitao Grinov roman) u vreme kada su se oni pojavili na engleskom (1949), da li je skrivena poruka mogla da ima nekog efekta? Mi danas znamo da je Filbi po prvi put čuo o projektu Venona (tajnom američkom centru za dekriptovanje sovjetskih šifrovanih poruka, koji je funkcionisao od 1943) tek 1949 godine, kada je i posredno zaključio da je među razotkrivenim sovjetskim izvorima (u tim porukama označen kao Homer) i jedan od njegove petorke – Donald Maklejn, prvi čovek. Moskva je, međutim, odlagala evakuaciju Maklejna skoro dve godine, delimično da bi uspela da preko njega izvuče još osetljivih informacija, a delimično i zato što je bila zabrinuta da bi njegovo bekstvo moglo da ugrozi i ostalu četvoricu.

Kada je, konačno, Maklejnu dozvoljeno da napusti Zapad, on je već zavisnik od alkohola u toj meri da ne može da sam obavi tu složenu logističku operaciju: sa njim mora da pođe i Bardžes, drugi čovek. Dva jednovremena bekstva bacila su sumnju i na Filbija, i on – mada dokazi za njega tada još nisu bili pronađeni – mora da da otkaz u MI6. Sledećih deset godina radi kao novinar na Bliskom istoku (povremeno i dalje sarađujući sa bivšim kolegama), da bi tek 1961. godine bivši major KGB Anatolij Golicin (koji je sa dužnosti u sovjetskoj ambasadi u Helsinkiju prebegao na Zapad) izričito potvrdio njegov identitet. Pod novonastalim okolnostima, sredinom 1963. godine, sakriven na sovjetskom trgovačkom brodu Dolmatova, Filbi beži iz Bejruta za Moskvu. Tek od tada je on, i javno, treći čovek (Entoni Blant i Džon Kernkros potvrđeni su, kao četvrti i peti čovek tek kasnije: 1964. i 1990).

Skoro celu drugu polovinu dvadesetog veka, u britanskim tajnim službama postojala je urbana legenda da je stvarni razlog – preranog, i za mnoge neobjašnjivog (1944) – otkaza Grahama Grina u MI6 bilo u stvari saznanje (ili bar sumnja) da je njegov, šef i (kasnije će se videti) prijatelj Kim Filbi sovjetski agent. U 1948. godini Grin više ne može (ili ne želi) da se javno viđa sa Filbijem i zato odlučuje da mu pošalje poruku preko filma.

U filmu, simbolički, Hari Lajm i umire, i biva sahranjen, dva puta. Prvi put na početku, posle inscenirane saobraćajne nesreće, u lažnoj sahrani; drugi put na kraju, stvarno, kada ga u bečkoj kanalizaciji ubija njegov prijatelj Martins. Da li je film, kao skrivena poruka Kimu Filbiju, trebalo da predstavlja tu drugu sahranu? Odgovor na ovo pitanje može da nam pruži jedan zanimljiv detalj: kada je KGB konačno dozvolila Filbiju da napiše svoje memoare (“Moj tihi rat”, 1968) predgovor mu je napisao – Graham Grin. Neko bi možda mogao da tu činjenicu objasni kao kolegijalnu uslugu jednog pisca drugom, ali daleko od toga da su svi britanski pisci tog žanra gajili simpatije prema – izdajniku – Filbiju. Još jedan svetski klasik obaveštajnog žanra (takođe i sam bivši obaveštajac) Džon Le Kare, pisao je tih godina za Filbija da je “zloban, sujetan i ubilački”.

Decenijsko prijateljstvo Lajma i Martinsa u filmu završava tragično – ubistvom. U stvarnom životu, prijateljstvo Filbija i Grina nastavilo se, i to ovim rečenicama u predgovoru Filbijevim memoarima 1968. godine:

“On je izdao svoju zemlju – da, možda i jeste, ali ko od nas nije nekad počinio izdaju radi nečega ili nekoga značajnijeg od zemlje? U Filbijevim sopstvenim očima, on je radio za viši poredak stvari koji tel dolaze i od kojih će – bio je u to ubeđen – i njegova zemlja imati koristi.”

Celu deceniju kasnije, 1978. godine, Graham Grin piše knjigu “Ljudski faktor” u kojoj se, kao glavni lik, opet pojavljuje visoko pozicionirani britanski obaveštajac koji radi za SSSR i, na kraju romana, beži tamo, baš kao i Filbi. Međutim, ovde Grin, praktično, dalje razrađuje svoju tezu iz predgovora Filbijevim memoarima, o “plemenitoj izdaji”; on svom književnom junaku pripisuje najplemenitije moguće motive: ljubav prema ženi, Južnoafrikanki – žrtvi rasizma – zbog koje počinje da odaje tajne Sovjetima; te tajne raskrinkavaju monstruozne zavere u kojima učestvuju američka CIA i rasistički južnoafrički režim, a koje uključuju i nuklearno oružje. I ovaj zaplet – iako u literarnom smislu daleko od savršenstva Grinovih ranijih romana – predstavlja svojevrsni omaž Kimu Filbiju.

***

Međutim, ovde nije i kraj priče o dvojici prijatelja: skoro dve decenije nakon što su Filbijevi memoari objavljeni, Graham Grin i Kim Filbi videli su se ponovo, oči u oči, i to, naravno, u Moskvi. I to ne jednom, nego nekoliko puta. Najpre u septembru 1986, zatim u januaru i septembru 1987. i konačno u februaru 1988. godine. To su bili njihovi prvi susreti posle četiri decenije, kada je Grin već imao 82 a Filbi 74 godine. Navodno, posle najveće obaveštajne afere dvadesetog veka, od svih mogućih pitanja koja je Graham Grin – i kao kolega, i kao pisac i kao prijatelj – mogao da ima za Filbija, postavio mu je samo jedno: “Kako napreduješ sa ruskim?”

Ali, ovde moramo da se zadržimo na još nekim detaljima: najpre, sasvim je izvesno da su Grin i Filbi razgovarali i (ili pre svega) o obaveštajnim pitanjima. Ono što, međutim, daje dodatnu kontroverznu aromu svim ovim susretima je da autor Trećeg čoveka u tim godinama nije samo prijatelj sa “izdajnikom” Filbijem nego i sa dugogodišnjim (1973 – 1978) direktorom MI6, Morisom Oldfildom. U vreme moskovskih sastanaka Oldfild je već mrtav (1981) ali je vrlo verovatno da je Grin zadržao sve svoje kontakte u tajnoj službi i da je, čini se, bio određen za neku vrstu nezvaničnog posrednika MI6 u obnovljenoj komunikaciji sa Filbijem.

Svakako je samom Filbiju bilo jasno da će ceo sadržaj njihovih razgovora Grin vrlo precizno i sistematski preneti u London; svakako je to moralo da bude jasno i šefovima u KGB u Moskvi. Možda je baš to bio razlog zašto sovjetska obaveštajna elita nikada – čak ni posle pedeset godina zajedničkog rada i dvadeset pet godina života u Moskvi – nije potpuno verovala Filbiju? Uostalom, da je motiv njihovog viđanja bio isključivo privatan, to bi možda moglo da opravda jedan sastanak, ali – naročito kada se u vidu imaju odmakle godine učesnika i daljina puta – teško da je moglo da opravda čak četiri sastanka u godinu i po dana?

Da li su Grin i Filbi možda razgovarali (pregovarali?) o uslovima eventualnog Filbijevog povratka u Veliku Britaniju? Iz drugih izvora znamo da je Filbi u poslednjih desetak godina života u Moskvi patio od teških depresija, alkoholizma i najmanje jednom pokušao samoubistvo. Ili je možda Grin u razgovorima sa njim tražio inspiraciju za svoju novu knjigu koja bi se bavila špijunskom aferom veka na neki drugi, manje ortodoksan, način? Da li su u tim razgovorima pomenuli i tajnu poruku koju je u sebi skrivao Treći čovek? Odgovore na sva ova pitanja, bar za sada, nemamo, a pitanje je i da li će nam ih dokumenti koji se još kriju po arhivama ikada i pružiti.

Kim Filbi je umro, od srčanog udara, 11. maja 1988. godine u Moskvi, samo tri meseca posle poslednjeg sastanka sa Grinom, u 76. godini. U naredne tri godine, koliko je još živeo, Graham Grin ga više nijednom nije javno pomenuo. Tako su, izgleda, obojica odneli sa sobom u grob sve tajne njihovih poslednjih moskovskih susreta.

Među svim tim tajnama, odnetim u zemlju ispod dve nadgrobne ploče, na moskovskom groblju Kuncevo i u švajcarskom Korsou, nalazi se i ona o stvarnim značenjima, motivima i posledicama šifrovanih poruka u romanu i filmu Treći čovek. Kroz to delo, legenda o Kimu Filbiju nastavila je da živi u našoj kolektivnoj svesti – kao još jedna od velikih misterija dvadesetog veka – u liku Harija Lajma, simpatičnog zlikovca čiji nam je lik na filmskom platnu ovekovečio Orson Vels. Kao što je jednom napisao T.S. Eliot:

“Čovečanstvo ne može podneti previše realnosti.”

VI

Epilog: prošlost je strana zemlja

“U Italiji, za trideset godina pod Bordžijama imali su rat, teror, ubistva i krvoprolića ali su dali Mikelanđela, Leonarda da Vinčija i Renesansu. U Švajcarskoj su imali bratsku ljubav, petsto godina demokratije i mira. I šta su dali? Sat sa kukavicom.”

Ove, možda najpoznatije, dve rečenice iz Trećeg čoveka, toliko puta citirane u filmskim časopisima i korišćene kao zgodna metafora već tri četvrt veka, nećete naći u romanu Grahama Grina. Zato što ih on nije ni napisao: tu sekvencu je u scenario (kao deo završnog dijaloga Harija Lajma sa njegovim prijateljem Martinsom, na cirkuskom točku u bečkom Prateru) ubacio sam Hari Lajm – odnosno glumac koji je maestralno odigrao njegovu ulogu, Orson Vels.

Snimanje je u austrijskoj prestonici završeno do početka decembra 1948. godine. Grad Beč dao je svu moguću pomoć filmskoj ekipi: saobraćaj je bio obustavljan, policijske jedinice mobilisane za scene u kojima su bili potrebni statisti, vatrogasci angažovani da polivaju ulice tamo gde je scenario predviđao vizuelne efekte sa presijavanjem. Sa druge strane, sovjetske okupacione vlasti trudile su se da ometaju snimanje koliko god su mogle: u jednom incidentu, vojnik Crvene armije konfiskovao je kameru, pod pretnjom oružjem, asistentu režije, Gaju Hamiltonu.

Mnogo zanimljivije je kasnije svedočenje inženjera zvuka, Džeka Dejvisa, koji je primetio najmanje jednu misterioznu osobu kako se muva oko mesta snimanja. Čovek je navodno bio dodeljen ekipi u poslednji čas, niko ga nije poznavao, niko nije znao odakle je došao, bilo je očigledno da nije iz filmskog biznisa, ali da je svoj posao brzo naučio. Čim je snimanje završeno, iščezao je isto tako misteriozno kako se i pojavio; Dejvis nikada više ništa nije čuo o njemu.

Problema je bilo i sa samom ekipom: u vreme kada je snimanje trebalo da počne, Orson Vels se zabavljao u Rimu pa je kasnio cele dve nedelje; nije hteo da snima scene u kanalizaciji (pa je morao da bude angažovan dubler), ponekad se mešao u režiju (kao svaka zvezda uostalom), pa čak i u scenario (setimo se detalja sa satom sa kukavicom). Režiser Kerol Rid bio je opterećen (neki su posle govorili, zbog ograničenog budžeta a drugi zbog bezbednosti) da snimanje završi što pre, te je zato radio sa tri paralelne ekipe na tri lokacije; očevici su tvrdili kako je, da bi mogao da radi po dvadeset sati dnevno, često koristio drogu Deksedrin; to, možda, može da objasni i one iskošene uglove kamere?

Konačno, 19. decembra 1948, samo par dana nakon što su glumci i ekipa napustili Beč, ponovo je otvorena katedrala Svetog Stefana u centru grada, oštećena u ratu; te večeri, bila je osvetljena reflektorima korišćenim prilikom snimanja. Bio je to oproštajni poklon filmske ekipe gradu koji joj je bio domaćin. Potom su scene u studiju snimane u Londonu, najpre u Ajlvortu pa potom u Šepertonu, od decembra 1948. do marta 1949. U Šepertonu su rekonstruisani bečko Centralno groblje i veliki cirkuski točak na Prateru. Londonska premijera Trećeg čoveka održana je 31. avgusta 1949, bečka – na nemačkom – 10. marta 1950. godine.

***

Treći čovek je, svakako, vrhunski i vanvremenski klasik filmske umetnosti: pažljivi gledalac može da uoči niz tačaka koje ga povezuju sa ključnim filmskim tokovima epohe. Tako je, na primer (mada je poznato da se Grin gnušao Hičkokovih filmova) vidljiv uticaj Hičkoka: scena na predavanju u Britanskom savetu, u kojoj se Martins sučava sa otmičarima koje je poslao Lajm, kao da je pozajmljena iz Trideset devet stepenika; lik kulturnog birokrate Krabina, opet, kao da je reinkarnacija Čartersa i Kaldikota, iz Dame koja nestaje.

Naravno, ima filmskih kritičara koji tvrde kako je Treći čovek, samo na drugom mestu i u drugom istorijskom kontekstu, ponovio neke bitne elemente zapleta koje su već koristili drugi filmovi tog vremena: najpre francuski Pepe Le Moko Žilijena Divivijea, sa Žanom Gabenom u glavnoj ulozi (1937) a zatim i američki Maska Dimitriosa, u režiji Žana Neguleskoa, po istoimenoj knjizi Erika Amblera (1944). U oba ova filma, radnja se događa na egzotičnim mestima (u prvom u Alžiru, a u drugom u Istanbulu) i u oba se zaplet svodi na pokušaj inteligentnog kriminalca da, inscenira sopstvenu smrt, kako bi zavarao policiju koja mu je za petama.

Isto tako, Treći čovek pripada i jednom posebnom podržanru koji se (u nemačkom) ponekad naziva Trümmerfilm (doslovno: film na ruševinama) – tu se, kao scenografija, koriste ruševine posleratnih gradova. Uz nemački Ubice su među nama (Volfgang Štaut, 1946) i italijanski Nemačka godine nulte (Roberto Roselini, 1948) Trümmerfilm je u Trećem čoveku (snimanom, inače, pod jakim uticajem i italijanskog neorealizma i nemačkog ekspresionizma) dobio i svog britanskog predstavnika.

Kada govorimo o uticaju Trećeg čoveka na razvoj svetske kinematografije u drugoj polovini dvadesetog veka, zanimljiva je još jedna podudarnost: u narednih par decenija, skoro cela ekipa angažovana na snimanju ovog filma postaće pravi mali rasadnik kadrova za filmove o Džemsu Bondu! Tako je Bernard Li (koji u Trećem čoveku igra narednika Pejna) bio čuveni M (Bondov šef) u čak jedanaest filmova: od Doktor No (1962) do Munrejkera (1979), da bi ga onda u istoj ulozi nasledio Robert Braun (vojni policajac u sceni potere u kanalizaciji) u naredna četiri (Oktopusi, 1983; Pogled na ubistvo, 1985; Dah smrti, 1987; Dozvola za ubistvo, 1989). Džefri Kin (koji se pojavljuje u epizodnoj ulozi britanskog vojnog policajca) u dva filma o Džemsu Bondu (iz ere Rodžera Mura) igraće ulogu ministra odbrane. A čak dvojica asistenata režije u Trećem čoveku (Džon Glen i Gaj Hamilton) posle će biti režiseri filmova o Bondu – Hamilton u čak četiri!

***

“Stvarnost bez mašte je samo pola stvarnosti”, rekao je jednom najveći filmski režiser dvadesetog veka, Luis Bunjuel. Za “najboljeg špijuna među piscima i najboljeg pisca među špijunima” (kako su savremenici ponekad laskali Grahamu Grinu) stvarnost je uvek bila prošarana: ona je mešavina slepih ulica i neuverljivih istina, nestašnih laži i simpatičnih zbunjenosti, večite tenzije između činjenica i fikcije. U tom smislu je i “Treći čovek” mešavina političkog trilera, čudne romanse, gotske misterije, iskrivljene geometrije i crno-bele poezije.

Film i roman su, konačno, i jedno ozbiljno umetničko istraživanje našeg ponašanja: oni postavljaju i odgovaraju na pitanje zašto mi sebi uopšte pričamo priče? Da stvarima damo smisao; da ih učinimo boljim; da pomirimo inerciju sa radnjom, suočeni sa pretpostavljenim zlom; da proverimo naše konačne lojalnosti; da promenimo svet, malo po malo? Ili sve to zajedno? Završna, duga, scena u filmu, u kojoj, posle druge sahrane Harija Lajma, Ana Šmit izlazi sa bečkog groblja i korača u pravcu kamere, u belinu svetlosti, izlazeći na kraju iz kadra i ostavljajući Martinsa za sobom, kao da daje odgovor na ovo pitanje.

Ta scena, zapravo, ljušti sve moralne pretenzije koje je gledalac, možda, i mogao da ima: one o prijateljstvu, dobroti i poštenju. Anin integritet je netaknut, Martinsov je iščezao. On je izdajnik i ubica, nije uspeo da ukrade Harijevu ljubavnicu, nije uspeo da promeni svet, niti da učini bilo šta vredno pomena. On je jedino izdao, i konačno ubio, svog najboljeg prijatelja – pa makar taj čin tumačio i kao ubistvo iz milosrđa ili izvršenje naređenja. U toku čitavog filma, Martins je tražio senku Harija Lajma da bi na kraju pronašao svoju sopstvenu, ali u jednoj novoj, iščašenoj stvarnosti.

Scena je, takođe, i višestruko simbolična i za međusobni odnos pisca, Grahama Grina, i njegovog idola i modela, Kima Filbija. Kao da je pedeset godina njihovog poznanstva – tačno pola tog kontroverznog dvadesetog veka – stalo u sto osam minuta filma ili na sto dve strane knjige. Na kraju su njih dvojica samo prošli jedan pored drugog, kao Ana pored Martinsa i – baš kao i svi prokleto dobri špijuni – sve svoje neotkrivene tajne odneli sa sobom u grob. Svima nama – gledaocima i čitaocima, savremenicima i potomcima – ostavili su da samo nagađamo i zamišljamo ono što nam nije bilo dato da vidimo ili pročitamo.

“Prošlost je strana zemlja; oni tamo stvari rade različito.” – napisao je jednom prilikom engleski književnik Lesli Pol Hartli. Svaki put kada ponovo gledamo ovaj film, mi u njemu – fresci jednog vremena kojeg više nema – uočavamo po neki novi detalj: od muzike, preko ugla kamere, osvetljenja, sitnih detalja u dijalogu, pa sve do razvoja psihološke tenzije između junaka i njihove unutrašnje transformacije. U ovom tekstu, film smo istraživali na jedan drugačiji, nov i poseban način: kao komunikaciono sredstvo, instrument za prenošenja kriptične poruke.

I u tom smislu, Treći čovek predstavlja vanvremenski, i literarni i kinematografski, klasik, jer su kriptične poruke u svetu špijunaže – u čijoj orbiti je ovaj film ostao do dana današnjeg – isto tako vanvremenske. Pronaći staru špijunsku šifru, razbiti je i objasniti, uvek je poučno – i to ne samo za objašnjavanje prošlog trenutka, ili razumevanje sadašnjeg, nego i za predviđanje onog koji će tek doći.

Baš kao što je to u svojim stihovima lepo dočarao T.S. Eliot:

“Vreme sadašnje i vreme prošlo,

Oba su prisutna u vremenu budućem.”

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Jovanu Kovačiću, slobodnom čoveku na dobrom glasu, čuvaru tajni i majstoru iluzije. Za trideset godina, koliko se poznajemo, Jovan je – baš kao i svi mi – nekada bio više, a nekada manje uspešan, ali je uvek oko sebe ostavljao taman dovoljno misterije da se od nje vremenom nataloži patina legende. A, kako je to mudro primetio Leonardo da Vinči, “vreme je uvek dovoljno dugo za one koji su spremni da ga iskoriste”. Neki čitalac ovog teksta će se, izvesno, sada zapitati: a kakve uopšte veze Jovan ima baš sa ovom pričom? Pa, i on je filmofil.

Fantom mržnje u operi (Alex Ross, “Wagnerism: Art and Politics in the Shadow of Music”, 2020)

Wagnerism: Art and Politics in the Shadow of Music.

(Alex Ross, Fourth Estate, septembar 2020, 784 strane)

“Hitler je bacio dugu senku nad Vagnerom, baš kao što je i Vagner bacio nad umetnošću.”

Ova rečenica Aleksa Rosa, muzičkog kritičara “Njujorkera”, sublimira njegovu poslednju knjigu “Vagnerizam” – opsežno istraživanje širih političkih, društvenih i kulturnih eksplikacija umetničkog opusa Riharda Vagnera. Pedeset godina posle Vagnerove smrti (1883) njegove opere su bile “glavni kulturni ornament najdestruktivnijeg političkog režima u istoriji”. Ipak, kako tvrdi Ros, nacisti su mogli da koriste Vagnera “samo kada bi ga nasilno odvojili od svih njegovih dvosmislenosti, pa čak i tada je njegovo prisustvo u glavnim tokovima nacističke kulture bilo manje izraženo nego što su mnogi smatrali”.

Autor nije apologeta Vagnera: on se, na primer, otvoreno bavi primerima Vagnerovog antisemitizma, kakav je njegov esej “Judaizam u muzici” (1850) ili karikaturalne figure patuljaka, arhetipa “zlog Jevrejina” u ciklusu Prsten Nibelunga. Još za vreme Vagnerovog života, njegovog Parsifala pisac Paul Lindau doživljava kao “hrišćanstvo u muzici” – hrišćanstvo, kako to opisuje Ros “španskog inkvizitora koji spaljuje jeretike dok čisti dečji glasovi pevaju u slavu Božju”. Do kraja devetnaestog veka, podseća nas Ros, umetnički kritičari počeli su da tvrde kako, pored klasičnih antisemitskih stereotipa, Vagnerove opere otelotvoruju i nešto više: estetiku antisemitizma.

Kroz detalje o Maestrovoj porodici i raznim neukusnim pristalicama koje se oko nje kreću, Ros nam trasira dubinu i širinu veza između Trećeg Rajha i Bajrojta, mesta Vagnerovog večnog prebivališta i kasnijeg simboličkog toponima i duhovnog otelotvorenja celog njegovog muzičkog dela. Međutim, Rosova knjiga je znatno više od običnog pledoajea optužbe ili odbrane. Umesto nepobitnih i konačnih istina, autor nam nudi “strasnu ambivalenciju” kojom iscrtava Vagnerovo kontroverzno nasleđe, koje se pomalja nad modernizmom i fin de siecle Evrope.

Upotreba herojskih karaktera, na masovnoj skali, nordijskih mitova i lajtmotiva uticala je na savremenike, kakvi su bili filozof Niče, pesnik Bodler ili romanopisac Tolkin, kao i generacije budućih režisera filmova. Naravno, nisu svi bili impresionirani: Tolstoj je jednom opisao Zigfrida kao “glupu lutkarsku predstavu, nedovoljno dobru čak i za decu”. Ali, voleli ga ili ne, Vagner je bio neizbežna figura svog vremena. Ros široko – ponekad i previše široko – analizira i njegov kasniji uticaj; odeljak u kojem, recimo, pokušava da objasni “Fineganovo bdenje” Džemsa Džojsa u vagnerijanskom ključu deluje pomalo uspavljujuće.

***

Koliko je, u duhovnom smislu, sam Adolf Hitler bio i Vagnerova kreacija? Koliko su Vagnerove recepcije pseudohrišćanskih simbola, nordijske mistike, arturijanskih legendi srednjovekovne Engleske i antisemitskih arhetipa doprinele duhovnom sazrevanju budućeg vođe Trećeg Rajha?

Slavni kompozitor je već osamnaest godina bio mrtav kada je Hitler, u pozorištu u austrijskom gradu Lincu, prvi put čuo jednu njegovu operu, “Loengrin”. Bilo je to 1901. godine, kada je imao dvanaest godina. Već u šesnaestoj, od svog malog džeparca stalno izdvaja pare kojima kupuje karte za Vagnerove opere: postao je njegov strastveni ljubitelj.

Po jednom sopstvenom kasnijem priznanju, kada je prvi put čuo Vagnerovog “Riencija”, sa libretom napisanim po romanu Edvarda Bulver-Litona, o “poslednjem rimskom tribunu”, Kolo di Rienciju, Hitleru je po prvi put palo na pamet da bi i sam mogao da bude “narodni tribun”, odnosno političar.

Vagnerovi antisemitski i nacionalistički stavovi, na austrijskog adolescenta u formativnim godinama, imaju kvazi-religiozni efekat; Hitlerove teorije o rasnoj čistoći su, delimično, izgrađene na recepciji i interpretaciji Vagnerovih stavova, a njegov esej “Judaizam u muzici” dao je Hitleru ideju koliko daleko može da se ide u antisemitizmu. Kompozitor u tom tekstu poziva na “pad Jevreja”; i zaista likovi kakvi su Mime, u Zigfridu, ili Kundri u Parsifalu, kao da su namerno izgrađeni po arhetipu karikaturalnog zla, inferiornog Jevrejina.

Početkom 1920-tih u svom stanu u Minhenu pažljivo čuva komplet gramofonskih ploča sa Vagnerovom muzikom, a njegovoj sreći nema kraja 1923. godine kada Vagnerova snaha, Vinifred, poziva mladog političara da prisustvuje, kao njen gost, muzičkom festivalu u Bajrojtu – mestu na kojem se svakog leta tradicionalno okupljala nemačka kulturna, poslovna i politička elita. Austrijski skorojević je oduševljen; to je prvi put da on dobija pristup takvom društvu.

U toku boravka u Bajrojtu Hitler posećuje i Vagnerov grob; tom prilikom se zavetuje da će – ako ikada bude u mogućnosti – obezbediti da se Parsifal izvodi samo u Bajrojtu, kao što je njegov autor u poslednjoj volji i tražio.

Samo godinu dana kasnije, 1924. dok izdržava zatvorsku kaznu za neuspeli pokušaj puča u Minhenu, Adolf Hitler piše Mein Kampf, na papiru, olovkama i gumicama, mastilom i penkalama koje mu, sakrivene između paketa sa hranom i knjiga Geteove poezije sa posvetom, u zatvor Landsberg šalje – Vinifred Vagner.

Prijateljstvo i podršku na trnovitom i neizvesnom početku karijere Adolf nije zaboravio Vinifred: 13. januara 1933. godine, na pedesetu godišnjicu kompozitorove smrti i manje od tri nedelje pred preuzimanje vlasti u Nemačkoj, nacistička partija organizuje grandioznu memorijalnu ceremoniju u Lajpcigu, Vagnerovom rodnom mestu. Počasni gosti bili su Vinifred Vagner i njen sin Viland.

I posle dolaska na vlast Hitler redovno odlazi u Bajrojt; tamo je, za njegove privatne potrebe, sagrađena i posebna vila; ali, uprkos tome, on najčešće boravi u dvorcu Vagnerovih. Bilo je to nešto najbliže domu, što je – posle smrti majke Klare i konačnog odlaska iz Linca 1907. godine – ikada imao. Kada je 1930. godine umro Zigfrid  Vagner i Vinifred ostala udovica, dobar deo nemačke malograđanske javnosti priželjkivao je i očekivao njen brak sa Hitlerom. Iako poreklom Engleskinja, ona je već tada smatrana nemačkom nacionalnom ikonom…

A u analizi koju je 1943. izradila američka tajna služba OSS (Office of Strategic Services, preteča  CIA), A Psychological Analysis of Adolph Hitler: His Life and Legend (Psihološka analiza Adolfa Hitlera: njegov život i legenda) jedan od izvora američkih obaveštajaca citirao je sledeću Hitlerovu opasku o Vagneru:

“Za mene, Vagner je nešto božansko i njegova muzika je moja religija. Idem na njegove koncerte kao što drugi idu u crkvu.”

Taj uticaj će kasnije potvrditi i šef nacističke propagande, Jozef Gebels: “Rihard Vagner nas je naučio šta je Jevrejin”.

Ipak, od svih Vagnerovih dela na Adolfa Hitlera je najveći uticaj ostavio baš Parsifal, u kojem se elementi pseudohrišćanske mistike (Longinovo koplje i Sveti Gral) spajaju sa nordijskim mitovima i – kroz Šopenhauerovu filozofiju – sa budizmom. Kako je sam Hitler shvatio ovo eklektičko spajanje civilizacija i stilova:

“Ono što mi slavimo nije hrišćanska šopenhauerijanska religija sažaljenja, nego čista i plemenita krv, krv čiju čistoću čuva bratstvo posvećenih. … Vagnerova linija razmišljanja je meni intimno bliska. U svakoj fazi svog života ja sam mu se vraćao.”

Prema Rosu, Hitler je Vagnera poštovao prvenstveno kao kompozitora, a tek potom kao mislioca. Taj entuzijazam je, međutim, uvek bio više izraz površne fascinacije i opijenosti nego duboke pronicljivosti i promišljanja. Hitler je, recimo, uvek previđao ljubav – tako prisutnu u Vagnerovoj muzici; “Prsten Nibelunga”, između ostalog, kritikuje i vlast; uprkos svim svojim arijevskim prizvucima, “Parsifal” uzdiže samilost, kao univerzalnu ljudsku vrednost; Vagnerovi heroji često se bore sa osećanjima kajanja i griže savesti – sve to je nacistima bilo potpuno nepoznato. I umesto svega toga, Hitler je – kako saznajemo od Rosa – brbljao samo o “ritmovima praiskonskog sveta” i Vagnerovu kontroverznu, ali i istovremeno i kompleksnu, umetničku poruku svodio na površni kič.

Da li je u satima pred samoubistvo, 30. aprila 1945. godine, u svom berlinskom bunkeru, Adolf Hitler možda pomislio na poslednju od četiri Vagnerove opere iz nibelunškog ciklusa, “Sumrak bogova”? Berlin je, svakako, u tim trenucima predstavljao savršenu scenografiju za to delo.

***

Međutim, iza svog tog, tvrdoglavog i nepopustljivog, antisemitizma, sam Vagner je bio politički nekoherentan. On je flertovao sa anarhizmom, socijalizmom, komunimom, pacifizmom i utopizmom, skrećući sve više ka levici kako je stario (na primer, Zigfridov posmrtni marš po pravilu je bio intoniran na koncertima kojima je obeležavana Lenjinova smrt). Nacističke vođe morale su da budu viđene u pozorištu u Bajrojtu, ali relativno uski domašaj opere na njihove pristalice, kao i kompleksni vrednosni pogledi samog Vagnera koji su bili iznad njihovih intelektualnih sposobnosti poimanja, ograničavali su praktičnu upotrebnu vrednost Vagnerove muzike u nacističkoj propagandi.

Ipak, Vagner je obezbedio značajnu zvučnu ikonografiju za nacističku ratnu mašinu i, u širem smislu, za sam rat kao društveni fenomen. I zaista, kada su marta 1945. godine, u Bad Tolcu u Bavarskoj formirali poslednju od trideset osam SS divizija koliko ih je postojalo u toku Drugog svetskog rata, nacisti su joj dali simbolički naziv “Nibelungen” – po Vagnerovom poznatom ciklusu opera “Prsten Nibelunga”.

A u fascinantnom odeljku o filmu “Apokalipsa sada”, Frensisa Forda Kopole (1979), Ros u knjizi opisuje poznatu scenu helikopterskog napada na vijetnamsko selo, ilustrovanu Vagnerovom muzikom “Marš Valkira” sa početka trećeg čina:

“Cilj je bila velika optužnica protiv američke oholosti, a ipak, duboki uticaj filma iscrpljuje njegov potencijal za kritiku.”

Kopolina metafora sa Vagnerovom muzikom u Vijetnamu nije ostala usamljen primer, ni u umetnosti a ni u životu: skoro tri decenije kasnije (2005) u filmu “Marinac” ona ilustruje scenu pijančenja mladih vojnika; u stvarnom životu, u Grenadi i Iraku, zabeleženi su primeri u kojima je Vagner puštan sa zvučnika američkih borbenih vozila.

Koliko daleko umetničko delo može da bude nezavisno od svog tvorca, i koliko, jednom stvoreno, ono živi svojim sopstvenim životom, odvojenim od života autora, je vekovima staro filozofsko i etičko pitanje, na koje sasvim izvesno nikada neće biti potpuno i konačno odgovoreno.

U Vagnerovom slučaju, čak i sama umetnost je mogla da bude rasistička, pa i bombastična; umetnikove osvedočene predrasude su je izvesno i dodatno kontekstualizovale u tom smislu. Za jedne, to je bilo neoprostivo; za druge, moć i vrednost njegovih opera je tolika da prevazilazi značaj ovih primedaba.

Predstavljajući čitaocu jedan detaljan a u osnovi intelektualno pošten, prikaz ovog problema Rosov “Vagnerizam” daje nam, ako već ne potpune odgovore, a onda u najmanju ruku majstorski problematizovana pitanja.

Bezbožni savez: okultni, mistični i ezoterijski koreni nacizma

“Uvek postoji trn na dnu magičnog sveta, i sve sveto je uvek povezano sa užasom. Onaj ko u sebi nema demonsko seme nikada neće roditi magični svet.”

(Pasus koji je Adolf Hitler podvukao na svom primerku knjige Ernsta Šertela “Magično: istorija, teorija i praksa”, 1923)

Kad se pomene reč nacizam, šta će većini današnjeg sveta prvo pasti na pamet? Koncentracioni logori, sa svojim gasnim komorama i krematorijumima, Staljingrad i Normandija, arijevski natčovek, masovni mitinzi, kukasti krstovi i jevrejske žute zvezde, autoputevi, Folksvagen, filmovi Leni Rifenštal… O tome su pisali istoričari, te slike smo gledali u filmovima, čitali u knjigama, viđali po muzejima. One su postale deo naše kolektivne svesti.

O nacističkoj ideologiji, a još manje o njihovoj filozofiji (o tome koliko je upotreba oba ova pojma, u slučaju nacizma, teorijski ispravna bavićemo se nešto kasnije) znamo relativno malo. Poneko je čitao Hanu Arent ili Umberta Eka, ponekad u svom okruženju, sa zebnjom, u nekoj pojavi prepoznamo neki od njihovih markera fašizma. Uglavnom, o tome više osećamo nego što znamo: svesni smo da je to nešto zlo i – u vrtoglavici postmodernog sveta koja nam ostavlja sve manje vremena da razmišljamo – da je to nešto čime običan čovek nema neke naročite potrebe da se bavi; evo, neka to proučavaju eksperti, ako već nemaju pametnija posla. Jer, mi smo navikli – čitava druga polovina dvadesetog veka nas je tome učila – da o nacistima razmišljamo kao o surovim automatima, a o njihovom režimu kao o užasnom trijumfu sekularne racionalnosti i birokratske efikasnosti.

O onoj drugoj, pomalo egzotičnoj viziji nacizma –  o Longinovom koplju, Svetom Gralu i Parsifalu, o poslednjoj Tuli, Hiperboreji i Atlantidi, o Arijevcima kao drevnoj hinduističkoj ratničkoj kasti, istočnjačkoj mistici i ekspedicijama na Tibet, o nordijskim mitovima i paganskim božanstvima – čuli smo uglavnom iz lake, zabavne literature. Veza svih tih okultnih pojmova sa nacizmom nama je ili nepoznata, ili smo je smestili u onaj odeljak svesti u kojem i inače držimo razne bizarne pojmove – brkatu ženu ili tele sa dve glave.

Zaista, zar je najsavršenija mašinerija smrti u istoriji čovečanstva mogla da ima tako banalne korene? Zar je narod Getea i Holbajna, Vagnera i Hajnea, mogao baš toliko da pomeša bajke braće Grim sa stvarnošću?

Ovaj esej baviće se okultnim, mističnim i ezoterijskim korenima nacizma, načinima na koje su ovi pojmovi ugrađeni u njegove ideološke i filozofske postavke i tehnikama kojima su oni eksploatisani u propagandi.

Osvrnućemo se na nekoliko manje poznatih aspekata tog bezbožnog saveza i, u ovom putovanju u prošlost, provešćemo čitaoca i kroz nekoliko zanimljivih sudbina ljudi povezanih sa ovim fenomenom.

 

I

Preteče

Pitanja konstruisanja tradicije, koncepata porekla i sećanja, kao i tehnike i prakse prenošenja znanja, važna su za kulturu uopšte. U ezoterijskom, međutim, ta pitanja i tehnike igraju presudnu ulogu i o njima se, u ezoterijskoj literaturi, vrlo široko raspravlja.

Ezoterijske paradigme ne shvataju sebe samo u elaboriranim mitsko-poetskim narativima, kao nosioci “starijeg”, “skrivenog”, “višeg” znanja. One takođe tvrde da je njihovo znanje specifičnog porekla. I one tvrde da im je to znanje preneto preko posebnih, drugim ljudima nedostupnih, ezoterijskih, tehnika, medija i grupa.

Prema tome, ezoterijsko ne uključuje samo konstrukciju njegove sopstvene tradicije; ono takođe može biti shvaćeno i kao specifična forma tradicije i transmisije.

Za mnogo posmatrača danas, svet okultnih i ezoterijskih grupa predstavlja otvoreno odbacivanje nasleđa Prosvetiteljstva; on im je istovremeno i stran i nerazumljiv. Međutim, za mnogo obrazovanih Nemaca Vilhelmijanske ere, okultno i ezoterijsko nudilo je moćnu, uzbudljivu i izazovnu, alternativnu formu Prosvetiteljstva.

Ezoterijski pogledi na svet obećavali su prosvetljujuće znanje o najdaljim granicama kosmosa i najdubljim granicama duše, otvarajući tako pristup skrivenim izvorima duhovne mudrosti i uvid u tajne univerzuma. Preoblikujući ključne teme modernosti, pristalice okultnog u imperijalnoj Nemačkoj prigrlile su ezoteriju kao alternativu onoj svakodnevnoj, prozaičnoj, pomalo dosadnoj, i – sve češće – “jevrejskoj” nauci.

***

Prvi koreni kasnije apologije iracionalnog mogu se naći već i kod ozbiljnih filozofa devetnaestog veka: Šopenhauera, Ničea, Spenglera i Junga.

Naznake antisemitizma nalazimo i u Vagnerovim operama (Zigfrid i Parsifal) a iracionalni i metafizički koncept naroda (Volk) nalazimo u njegovim esejima (šire o uticaju Vagnera na duhovno sazrevanje Adolfa Hitlera videti u odeljku IV):

“Das Volk (narod) je uvek bio suština svih pojedinaca koji su konstituisali kao zajednica. Na početku, postojali su porodica i plemena; onda su se plemena ujedinila, kroz jezičku jednakost, u naciju.”

Suočena sa ratnim porazom 1918. i serijom boljševičkih revolucija 1919. godine, nemačka buržoazija, već u tom trenutku, oseća da su sva sredstva za odbranu njene vlasti opravdana. Tada se i mitsko i magično izvlače iz salona i kafea, da bi bili iskorišćeni u borbi protiv razuma i revolucije. Poplava pseudonaučnih pamfleta i ogleda, na najraznovrsnije teme, postaje dominantan proces. One društvene klase u Nemačkoj kojima jezik takvih spisa nije blizak, oduševljene su, recimo naučnom fantastikom.

Zajednički lajt-motiv svih tih žanrova je da sazrelo vreme za “duhovnu preorijentaciju”: pozivi na senzaciju i imaginarne fantazije pomažu da se savlada materijalizam i njegov duhovni pandan, realizam. Evo, na primer, kako je taj fenomen video časopis Der Orchideengarten, čija je primarna preokupacija, inače, bila naučna fantastika:

“Ima mnogo naznaka da mehanicistički materijalizam – izveden iz egzaktnih nauka – koji je ostavio svoj pečat na poslednjoj deceniji, konačno odumire, i to zbog nedavne duhovne revolucije. Očigledno, transcedentalne težnje većine čovečanstva ne mogu biti dugoročno potisnute… Počnimo od toga da smo ponovo došli do “čuda” kao tačke gledišta. Mi više ne odbacujemo kao besmislice sve stvari koje nisu objašnjive terminima koji su poznati zakonima fizike. Misteriozne veze između ljudskih bića, nezavisno od njihove prostorne i vremenske razdvojenosti, pojava duhova, sve je to ponovo u domenu mogućeg.”

***

Taj “duh vremena” izražavao se na razne načine, uključujući i neke vrlo bizarne: jedna parobrodarska kompanija iz Kila smenila je svog direktora “jer se njegov rukopis nije dopadao grafolozima”; motociklisti su izbegavali auto-put između Hamburga i Bremena zbog glasina o “misterioznim vanzemaljskim zracima” koji su izazivali saobraćajne udese; čudotvorac koji je na svoje predstave dovodio prikazu mrtvog Bizmarka da razgovara sa prisutnima, a posle posetioce lečio oblogama od belog sira imao je dovoljno sledbenika za jedan omanji grad; još jedan njegov kolega je zamalo izabran za poslanika u Rajhstagu; treći je, u svojoj kampanji obećavao da izvede čudo kojim će zaustaviti nemačku hiperinflaciju; Jozef Gebels je za jednog od ključnih saradnika u svom propagandnom aparatu angažovao izvesnog Hansa Hajnca Everta, koji je u Vajmarskoj republici bio među najplodnijim piscima priča strave i užasa…

Do čega je taj duh vremena doveo? Većina Nemaca je, čak i pre dolaska Hitlera na vlast, intimno verovala (mada je nekima bilo neprijatno da to javno priznaju) kako je ceo tok svetske istorije ništa više od zlokobne posledice delovanja drevnih tajnih društava, uglavnom masona, Jevreja i jezuita. Da li su oni koji su ovo mislili znali tačnu razliku između sva tri pojma? Naravno da ne: bilo im je dovoljno da je svaki označavao nešto strano, misteriozno i samim tim opasno…

Kao što je liberalni novinar, Rudolf Olden, u godini pre dolaska nacista na vlast (1932) napisao, “Hitlerova magična misao pogodila je možda samo polovinu stanovništva”. Ostali su ga držali kao predmet podsmeha. Ali, podrška svih onih koji su ga sledili bila je uslovljena:

“…hiljadama malih proroka, i unutar i izvan NSDAP – teozofa, antropozofa, čudesnih rabina… zraka smrti, tri hiljade mađioničara koliko je živelo samo u Berlinu… Božjih ljudi… astrologa… mnogo sekti, političkih i medicinskih čudotvoraca.”

Milioni Nemaca tražili su spasenje u ovim “proponentima ezoterijskih nauka… i okultistima koji su govorili o nepoznatim silama”, koji se se kretali oko Firera.  Sve ove grupe funkcionisale su kao politička i kulturna laboratorija, koja je gajila fantazije o rasnoj utopiji i kolonizaciji Istoka, i – u konačnici – dale svoj doprinos oblikovanju nacističke imaginacije natprirodnog, kao modernog fenomena.

Dakle, krajem 1920-tih godina, u trenutku pojave nacional-socijalizma u Vajmarskoj Nemačkoj kao ozbiljne političke opcije, kontradikcije i iracionalnosti klasičnog kapitalističkog društveno-ekonomskog sistema i njegovih struktura moći već su uveliko transponovane u jednu, očigledno naturalističku, ideologiju i apologiju.

Eksploatativna i klasno-zasnovana moć postala je rasizam, sa rasom gospodara i mistikom njenog vođstva; ciklusi ekonomskih kriza postali su kosmički zakon večitih ciklusa; svojstvo otuđenosti nauke i tehnologije, zloupotrebljenih kao instrumenata vladanja, postalo je temeljni koncept pseudo-religioznih tajnih kultova; zaostalost ekonomije i tehnologije, zajedno sa preovlađujućim društvenim uslovima, postali su opskurna mešavina industrijalizma i teorije “krvi i tla”. Nastavak vlasti prevaziđenih društvenih klasa bio je očuvan mitovima o “zaverama”, dok su potlačenim masama bila ponuđena žrtvena jagnjad kao izduvni ventil za njihove duboke, maligne, potisnute agresije.

 

II

Geografsko poreklo rase: mit o “poslednjoj Tuli”

Carta Marina (detalj), 1539.

Ostrvo Tula, mitska zemlja dalekog severa, ne postoji. Nikada nije ni postojalo – iako su ga, prilično dugo i uporno, ucrtavali na razne srednjovekovne mape. Samu ideju o njenom postojanju je začeo još Platon, rimski pesnik Vergilije ga u svojim Georgikama naziva “poslednjom Tulom” (Ultima Thule), kao “daleku zemlju van granica poznatog sveta”. U raznim hinduističkim legendama nazivali su je “belim ostrvom”, a u devetnaestom veku priču je razvila izvesna Helena Blavacki, koja se bavila proučavanjem raznih okultnih pojmova, u svojem spisu nazvanom, pomalo pretenciozno, “Tajna doktrina”.

Prvi put se pominje u putopisu grčkog istraživača Piteja, gde je zapisano da se “ta zemlja vatre i leda, u kojoj sunce nikad ne zalazi, nalazi u severnom Atlantiku”. Kasnije je pominju i Eratosten, Dionisije Perijeget, Strabon, Pomponije Mela, Plinije Stariji. Svi oni se, uglavnom, slažu da se radi o najsevernijoj kopnenoj tački na Atlantskom okeanu.

Iz poezije i putopisa, Tula dolazi i na geografske karte: najpoznatija od njih je Carta Marina, švedskog istoričara, kartografa i sveštenika (poslednjih trinaest godina života proveo je kao rimokatolički biskup Upsale i primas Švedske), Olafa Magnusa (1490 – 1557) iz 1539. godine. Na njoj je ostrvo nazvano Tile.

I dok su jedni smatrali da su pesnici opisivali a kartografi crtali neko od stvarnih ostrva – današnji Grenland, Island ili Špicberška ostrva – drugi su poverovali u priču o misterioznom kopnu koje je progutalo more u prirodnoj katastrofi. Prema toj predaji, Tula je bila tzv. severna ili nordijska Atlantida, ledeno ostrvo bogate i moćne civilizacije koje je nestalo pod talasima hladnog mora. Stanovnici koji su preživeli, spas su navodno pronašli na evropskom kontinentu, i to na germanskom prostoru.

Ovo će kasnije poslužiti pripadnicima društva Tule da legendu povežu sa istorijskim činjenicama: preživeli sa Tule su bili praoci tevtonskih plemena koja su 9. godine nove ere porazila rimske legije u Teutoburškoj šumi; ta pobeda, koja je i sama postala deo germanskog mita, legitimisala ih je kao naslednike izgubljene superrase.

Negde na toj tački dolazi i do spajanja legende o poslednjoj Tuli sa hinduističkom teorijom tzv. teozofista. Teozofisti su isto tvrdili da su stanovnici Tule preživeli kataklizmu i postali nadljudi, odnosno super-rasa. Nakon kataklizme, najpre su migrirali na zapad (misleći na zapad Indije), potom u pustinju Gobi, i na kraju u Tibet; njihovi duhovni mentori povukli su se u skriveni duhovni centar zvan „Asgard“, podzemni grad. Ova bića u Hindu/Budističkoj tradiciji poznata kao „Lame svih Lama“ ili „Kraljevi sveta“ i mogu se kontaktirati samo duhovnim putem.

Na prelazu XIX u XX vek, termin “natčovek” (Übermensch) prihvataju mnogi evropski filozofi – među kojima je najpoznatiji bio Fridrih Niče, u svom delu “Tako je govorio Zaratustra” (1883).

***

Nemačko Društvo Tule, kao grupu za proučavanje nemačkih korena i starina, osnovao je, po jednim izvorima, još 1910. godine Feliks Najdner, kao ekstremnu nacionalističku organizaciju; po drugim, to je učinio nemački avanturist – bio je istovremeno okultist, mason, astrolog i sufist – Rudolf Glauer, a.k.a. Rudolf fon Sebotendorf 1918. – kao minhenski ogranak tajnog društva „Germanenorden“.

Kao i svako tajno društvo, i društvo Tule je imalo i specifične obrede i postupke inicijacije, pa su tako članovi morali za pristupanje društvu da predoče dokaz o svojim arijevskim korenima, i to kroz najmanje tri generacije. Postoje i podaci koji govore kako su članovi društva praktikovali obrede koji veličaju paganske običaje i ratničke vrednosti starih Germana.

Na nejasnom mitu, jednoj nepotvrđenoj priči o zemlji za koju se nikada nije utvrdilo ni da li je uopšte postojala, a posebno gde je tačno bila, sa tradicijama koje su vodile u sam početak nove ere, izgrađeni su temelji višestruko moćne propagandne mašinerije.

***

Iako nema dokaza da je Adolf Hitler bio prisutan na bilo kojem skupu koje je organizovalo društvo Tule, veliki broj kasnijih visokih funkcionera nacističke stranke jeste: Hans Frank, Herman Gering, Karl Haushofer, Rudolf Hes i Hajnrih Himler. Ipak, presudan uticaj na formiranje teorijske osnove i propagandnog aparata nacizma, imala su dva čoveka iz tog kruga: Ditrih Ekart i Alfred Rozenberg.

Ekart i Rozenberg bili su među vodećim članovima Društva; oni su i kreatori teze o Arijevcima kao potomcima drevnog naroda Tule koji imaju atletsko držanje, plavu kosu i plave oči. Članovi te rase predodređeni su da osvoje Lebensraum („životni prostor“) na štetu drugih, manje vrednih, naroda.

Ditrih Ekart, novinar, pesnik i dramski pisac (bio je naročito popularan po svojim adaptacijama drama Henrika Ibzena na nemački), inače i učesnik neuspelog Minhenskog puča 1923. godine, upoznao je Hitlera prilikom jednog od njegovih prvih govora, još 1919. godine. Negde u to vreme, društvo Tule je opsednuto proročanstvima o “nemačkom Mesiji” koji će iskupiti zemlju posle izgubljenog svetskog rata.

Ekart – ubeđen da je prepoznao čoveka najavljenog u proračanstvu – postaje Hitlerov mentor, učitelj govorništva, neka vrsta Pigmaliona koji mu otvara vrata nemačkog visokog društva; upoznaje ga sa Helenom Behštajn, ženom bogatog proizvođača klavira Edvina Behštajna, koja austrijskom skorojeviću postaje učiteljica bontona i lepih manira; upoznaje ga i sa Alfredom Rozenbergom, koji će kasnije postati ključni (neki kažu, i jedini ozbiljni) ideolog Nacional-socijalističke radničke partije Nemačke.

9. novembra 1923. godine, Ekart učestvuje u neuspelom Minhenskom puču; biva uhapšen, zajedno sa Hitlerom, i njih dvojica provode neko vreme u zatvoru Landsberg. Zbog narušenog zdravlja (patio je od hroničnog srčanog oboljenja) Ekart biva ubrzo oslobođen. Nepuna dva meseca kasnije, pred samu smrt, svojim prijateljima je zadovoljno rekao:

“Sledite Hitlera! On će plesati, ali ja sam onaj koji je komponovao muziku!”

O tome šta se sve, u toj ćeliji, tačno dešavalo nisu ostali pismeni izvori. Ipak, među upućenim savremenicima dugo je kružila priča da je, u tih par nedelja koje su proveli zajedno u zatvoru, Ekart Hitlera uputio u tajna učenja Društva Tule, otvorio njegove centre vizije i pokazao mu načine komunikacije sa natprirodnim. Koliko je sve to tačno, danas više nema živih svedoka koji bi mogli da potvrde ili opovrgnu; ipak, Mein Kampf, napisan u toku ta 264 dana koje je 1924. proveo u zatvoru Landsberg, Adolf Hitler je posvetio upravo – Ditrihu Ekartu.

Alfred Rozenberg, sin bogatog latvijskog trgovca iz Rige, doktor nauka sa Politehničkog univerziteta Bauman iz Moskve, Nemce sreće prvi put tek za vreme okupacije Latvije u Prvom svetskom ratu, 1918. godine. Zaista, izvesni Kristijan Šel, novinar sa ambicijama privatnog detektiva, o njemu će 1936. – za potrebe Rozenbergovih konkurenata u nacističkoj piramidi moći, Geringa i Gebelsa – napisati pamflet u kojem će tvrditi da u njegovim venama “ne teče ni kap nemačke krvi”. Navodno, među precima Alfreda Rozenberga uspeo je da pronađe samo Latvijce, Jevreje, Mongole i Francuze.

Kad se 1918. zatekao u Minhenu, Rozenberg je neumoran na raznim poljima: jedan je od prvih članova Nemačke radničke partije (kasnije NSDAP), član Društva Tule, osnivač Aufbau Vereinigung (Organizacija Obnove), tajnog društva belih emigranata iz Sovjetskog Saveza i – što je za ovu našu priču posebno zanimljivo – prvi urednik časopisa koji je osnovalo Društvo Tule (a već 1921. vlasnička prava otkupio sam Adolf Hitler, kao fizičko lice) – zloglasnog Völkischer Beobachtera. Na Ekartov predlog, dok je bio na robiji u zatvoru Landsberg, Adolf Hitler privremeno rukovođenje nacističkom strankom poverava baš – Alfredu Rozenbergu.

1939. godine Rozenberg objavljuje i svoju knjigu: “Der Mythus des 20. Jahrhunderts” (Mit o dvadesetom veku) u kojoj na gotovo pet stotina strana čitalac može da se upozna sa njegovim refleksijama o rasi i njenoj duši, ljubavi i časti, misticizmu i akciji, prirodi “germanske umetnosti”, volji i instinktu, ličnosti i stilu… Iako pun patetike i metafizičkih osvrta na niz ličnosti iz evropske istorije, od Lojole i Dantea do Getea i Tolstoja, Mit o dvadesetom veku je u intelektualnom smislu daleko ozbiljniji tekst od Hitlerovog Majn Kampfa. Ako se za neko književno delo može reći da predstavlja Bibliju nacizma, onda je to ovo.

Prvo Ekart, a posle i Rozenberg, imali su ključnu ulogu, kako u ideološkoj izgradnji i oblikovanju svesti mladog Hitlera, tako i u oblikovanju društveno prihvatljive slike o njemu. Međutim, ni uloga drugih članova Društva Tule tu nije bila zanemarljiva.

Tako je, recimo, član Društva, zubar Fridrih Kron, 1920. godine predložio Hitleru za zaštitni znak njegovog pokreta koji je još bio u nastajanju – kukasti krst. Drevni indijski simbol sreće, svastika, bila je i tradicionalni simbol Tora, nordijskog boga groma. Oduševljen tako bogatom i višeznačnom simbolikom, sa moćnim izvorom mističnog, Hitler odmah prihvata predlog…

A osnivač Društva Tule, već pomenuti Rudolf fon Sebotendorf, predložio mu je i drugi ugaoni kamen nacističke estetike: čuveni pozdrav, “Sieg Heil”, sa podignutom desnom rukom.

***

Društvo Tule nikada nije imalo previše članova: u Minhenu, u kojem mu je bilo sedište, oko dve stotine pedeset; u čitavoj Bavarskoj, oko hiljadu pet stotina; u drugim delovima Vajmarske Nemačke, za njega je malo ko bio i čuo. Ljudi prilično bizarnih mentalnih sklopova, opsednuti mističnim i onostranim, uvek na nejasnoj, maglovitoj granici između sna i jave, rastrzani između obožavanja imaginarnih nordijskih junaka i mržnje prema realnim, jevrejskim bankarima, nisu bili ljudski materijal pogodan za mnogo više od fantaziranja. Posebno ne materijal pogodan za praktičnu politiku.

Sam osnivač, Rudolf fon Sebotendorf, suočen sa optužbama da je, u vreme Bavarske revolucije 1919. godine, svojom nepažnjom izazvao hapšenje nekoliko članova organizacije (od kojih je sedam i streljano) napušta organizaciju koju je osnovao. Već oko 1920. godine odlazi, najpre u Švajcarsku, pa u Tursku. Tamo sredinom 1920-tih godina objavljuje dve knjige, čiji su naslovi sasvim jasno govorili o njegovim životnim preokupacijama: Die Praxis der alten türkischen Freimauerei: Der Schlüssel zum Verständnis der Alchimie (“Praksa stare turske masonerije: ključ za razumevanje alhemije”) i poluautobiografski roman, Der Talisman des Rosenkreuzers (“Talisman Rozenkrojcera”).

Istovremeno, ambiciozniji članovi Društva svoje interese traže u stranci koja će im, kako su se tada nadali, omogućiti da dođu na vlast. Jednom kada je već bio rado viđen gost u visokom društvu, i sam Adolf Hitler ih brzo zaboravlja. Društvo Tule se raspušta, svojom odlukom, već 1925. godine.

Pre nego što završimo ovaj odeljak o Društvu Tule, osvrnućemo se kratko na sudbinu njegovog osnivača, jer je poučna. Rudolf fon Sebotendorf vraća se u Nemačku po Hitlerovom dolasku na vlast, 1933. godine. Ponosan na svoju ulogu u njegovom ideološkom sazrevanju, objavljuje knjigu  Bevor Hitler kam: Urkundlich aus der Frühzeit der Nationalsozialistischen Bewegung (“Pre nego što je Hitler došao: dokumenti iz ranih dana nacional-socijalističkog pokreta”) u kojem detaljno opisuje i Hitlerove veze sa Društvom Tule. Novi vođa, razumljivo, nije oduševljen ovim podsećanjima: knjiga je zabranjena, a njen autor uhapšen. Ipak, zahvaljujući starim minhenskim vezama, Rudolfu je omogućeno da pobegne iz zatvora i već 1934. se ponovo vraća u Tursku.

Od 1942. do 1945, već u drugoj polovini svojih šezdesetih, u neutralnom Istanbulu radi kao agent nemačke vojne obaveštajne službe Abver; istovremeno je i dvostruki agent njihovih britanskih kolega iz SOE.

Njegov nemački hendler, Herbert Ritlinger, kasnije ga je opisao kao “potpuno beskorisnog” (eine Null, jedna nula), ali ga je ipak zadržao u službi do kraja rata. Kako je sam rekao, uglavnom zbog:

“…saosećanja prema ovom čudnom, sasvim osiromašenom, čoveku, čiju istoriju nisam znao, ali koji je pretendovao na entuzijazam za nacističku stvar i obožavanje SS-a, ali je u stvarnom životu bio malo zainteresovan i za jedno i za drugo, i uglavnom voleo da priča o Tibetancima.”

Prema većini dostupnih izvora, Rudolf fon Sebotendorf, osnivač Društva Tule i autor nacističkog pozdrava “Sieg Heil”, izvršio je samoubistvo u Istanbulu, skočivši u vode Bosfora, poslednjeg dana Drugog svetskog rata u Evropi – 8. maja 1945. godine. Tada je imao 70 godina.

Od Društva Tule, Adolfu Hitleru su tako ostale tri stvari: kukasti krst, pozdrav “Sieg Heil” i stranački list, “Volkischer Beobachter”.

 

III

Pseudohrišćanski artefakti i nacizam: Longinovo koplje i Sveti Gral 

Longinovo koplje i kukasti krst

“Hrišćanstvo je podelilo nemačkog varvarina na gornju i donju polovinu i omogućilo mu da, potiskujući tamnu stranu, odomaći svoju svetliju polovinu i učini je podesnom za civilizaciju. Ali donja, tamnija, polovina i dalje čeka iskupljenje i drugu priliku da se odomaći. Sve do tada, ona će ostati povezana sa nasleđem preistorijskog doba, sa kolektivnim nesvesnim, koje može da bude predmet čudnog i iznenadnog aktiviranja. Kako hrišćanski pogled na svet gubi svoj autoritet, tako će se i “plava zver” čuti kako riče iz svog podzemnog zatvora, spremna da u svakom trenutku iz njega iskoči i dovede do razarajućih posledica. Kada se to dogodi u pojedincu, sa sobom nosi psihološku revoluciju; ali, takođe, može da poprimi i odgovarajući socijalni oblik.”

Ove rečenice švajcarskog antropologa, psihologa i psihoanalitičara Karla Junga, iz 1918. godine, možda najbolje opisuju kontroverzni odnos hrišćanstva i raznih nemačkih narodnjačkih ideologija; odnos, koji svoje korene ima još u velikim verskim ratovima sedamnaestog veka, intenzivira se pojavom nemačkom romantizma u devetnaestom, a svoj klimaks doživljava u dvadesetom, sa pojavom nacizma.

Tema ovog teksta – okultni, mistični i ezoterijski koreni nacizma – ne omogućava nam da se bavimo širim aspektima odnosa hrišćanstva i nacizma. Zadržaćemo se, međutim, na mističnim interpretacijama koje su, u intelektualnim i kulturnim krugovima koji su, u raznim orbitama, kružili oko nacizma, bili pridavani određenim predmetima koji su predstavljali deo šireg hrišćanskog, ili pseudohrišćanskog, nasleđa.

***

Prvi takav predmet je tzv. Longinovo koplje. Radi se o koplju kojim je, prema Jevanđelju po Jovanu (19:31-37) rimski vojnik probo Isusa Hrista na krstu, ne bi li se uverio da je mrtav. Pisac ovog teksta dalje tvrdi da je, iz Isusovog tela, tada potekla krv pomešana sa vodom, Origen iz Aleksandrije je to kasnije proglasio čudom, a tek tri veka kasnije, u apokrifnom Nikodemovom jevanđelju, taj rimski vojnik dobija i svoje ime: Longin. Svi ovi detalji nas, međutim, ne interesuju na ovom mestu. Jer, u vreme kada su ovi spisi pisani, predmet na koji su se oni odnosili još uvek je bio samo zamišljen.

Prvi pisani trag o Longinovom koplju, koji se odnosi na neki materijalni  predmet, datira tek iz 570. godine: hodočasnik Antonin iz Pjačence u svom putopisu tvrdi da ga je video u bazilici na brdu Cion u Jerusalimu. U narednoj deceniji, zapise o koplju nalazimo i kod Kasiodora i Gregorija iz Tura, mada ni jedan od njih dvojice nikada nije bio u Jerusalimu. U vreme persijske opsade grada, 615. godine, koplje je razbijeno na dva dela: manji deo, sa vrhom, poslat je u Konstantinopolj (tamo je jedno vreme čuvan u crkvi Aja Sofija, a posle prenet u Katedralu device sa Farosa) a veći deo je ostao u Jerusalimu, gde ga je izvesni Arkulpije, biskup Galije, navodno video punih pola veka kasnije, prilikom hodočašća.

Mit o Longinovom koplju, a naročito priče o njegovim čudotvornim svojstvima, privlačile su toliku pažnju ranih srednjovekovnih pisaca, da nije čudno što se, vremenom, ovaj predmet pojavljuje (ceo ili u delovima, u raznim oblicima i veličinama) u više gradova odjednom. Ubrzo, on dobija i svoja dva deskriptivna naziva, koja se, već vekovima, alternativno koriste: “sveto koplje” i “koplje sudbine“.

Predmet koji je toliko fascinirao naciste predstavljao je, dakle, samo jedan od nekoliko čiji su vlasnici bili ubeđeni i tvrdili da poseduju Longinovo koplje. Jedan je bio u Rimu, drugi u Parizu, treći u Jermeniji, četvrti u poljskom Krakovu, peti u Antiohiji u današnjoj Turskoj. Ovaj se, od neutvrđene godine u desetom veku, nalazio u Beču. Arheolozi i istoričari umetnosti tvrdili su da se radi o tipičnom primerku koplja franačke Karolinške dinastije (VII vek), ali su dozvoljavali mogućnost da je reč o koplju koje je koristio Konstantin Veliki (IV vek) ili Sveti Moris (III vek). U svakom slučaju, ni u jednoj ekspertizi koja je u prethodnih nekoliko vekova rađena na ovom predmetu nije se čak ni pominjala mogućnost da bi to moglo da bude Longinovo koplje. Jednostavno, u vreme kada je živeo Isus Hrist, rimski vojnici u Judeji su koristili sasvim drugi tip koplja.

Kao i uvek kada se naučne činjenice sukobe sa potrebama propagande, prevagu je i ovog puta odnela propaganda. Od 1273. godine koplje se koristi prilikom krunisanja Svetih rimskih careva; 1350. mu je dodat zlatni omotač sa natpisom Lancea et clavus Domini (“Koplje i oštrica Gospoda”); 1424. preneto je u Nirnberg kao deo “carskih regalija” (Reichskleinodien); 1796. se, pred Napoleonovim konjanicima, sklanja u Beč, gde ga – po raspuštanju Svetog rimskog carstva 1806. godine – na kraju kupuju Habzburgovci i ono postaje deo njihovog porodičnog blaga.

Adolf Hitler je opsednut Longinovim kopljem još od ranih dana; on ga pominje već 1925. u Majn Kampfu:

“Carske insignije su još sačuvane u Beču i izgleda da funkcionišu kao magični relikti, pre nego vidljiva garancija večne unije. Kada se habzburška država raspala u komade 1918. austrijski Nemci su instinktivno u njima tražili nadu za uniju sa njihovom nemačkom otadžbinom.”

Odakle tolika Hitlerova fascinacija baš Longinovim kopljem? Stav samog Hitlera, a i njegovih glavnih saradnika, propagandista i ideologa (Himlera, Rozenberga i Gebelsa) prema hrišćanstvu dobro je poznat. Niko od njih nije bio vernik, i svi su na nemačke crkve (i katoličku na jugu i protestantsku na severu) gledali kao na nužno zlo. One su za njih bile korisna transmisija vlasti, ali i stalni konkurent u borbi za duše ljudi, i potencijalno žarište otpora i bune.

Sam Rozenberg, nesporno glavni ideolog nacizma, je u toku Drugog svetskog rata čak sastavio i poseban program u trideset tačaka, o rešavanju tzv. “crkvenog problema” (Kirchenkampf). Neke od najzanimljivijih tačaka ovog dokumenta bile su:

• Osnivanje tzv. “Nemačke državne crkve” koja bi preuzela sve verske objekte.
• Istrebljenje tzv. “stranih religija” (pod “stranim” su smatrane religije koje su u Nemačkoj počele da se ispovedaju posle 800. godine.
• Prestanak štampanja Biblije.
• Uklanjanje raspeća, Biblija i likova svetaca sa crkvenih oltara.
• Obavezno isticanje Mein Kampfa na svakom oltaru, “kao najsvetije knjige nemačkom narodu, a samim tim i Bogu”.
• Uklanjanje krsta sa svih crkava i njegova zamena kukastim krstom (svastikom).

Međutim, između stvarnog Longinovog koplja, artefakta čija je istoričnost od početka bila sporna (sinoptička jevanđelja ga, na primer, nigde ne pominju) a autentičnost predmet sporova među brojnim pretendentima, i nacističkih ideoloških instrumentalizacija tog predmeta, opet se umetnuo jedan mit. Radi se o mitu o Svetom Gralu, Parsifalu, i njegovim kasnijim interpretacijama i obradama u delima Riharda Vagnera o čemu će kasnije biti nešto više reči.

Ali, šta se posle desilo sa kopljem?

Nakon Anšlusa, marta 1938. godine, nacisti su sve regalije vratili u Nirnberg, gde su prvi put izložene na kongresu stranke, u septembru te godine. Sa početkom Drugog svetskog rata, kako bi bilo zaštićeno od vazdušnih napada, koplje je preneseno u kompleks srednjovekovnih bunkera i tunela, izgrađen ispod starog zamka u Nirnbergu.

Iako su na kraju Drugog svetskog rata Saveznici relativno lako uspeli da pronađu većinu regalija, pet najvažnijih su nacisti, očekujući da posluže kao politički simboli koji će im pomoći da se vrate na vlast, sakrili u proleće 1945. godine. Potragu za njima je vodio profesor Valter Torn, ekspert za Srednji vek i izbeglica iz nacističke Nemačke, tada u štabu Patonove Treće armije. Posle serije glasina, ispitivanja i provera, jedan odbornik u skupštini grada Nirnberga priznao mu je da su on i njegov kolega sakrili pet nedostajućih predmeta, 31. marta 1945. godine, tri nedelje pred ulazak američkih trupa u grad. Početkom avgusta, Longinovo koplje je pronađeno, sakriveno iza zida u podzemnom hodniku jednog od srednjovekovnih podruma, oko dva metra ispod zemlje. U januaru 1946, koplje je vraćeno u Beč, gde se i danas nalazi, u imperijalnoj riznici Palate Hofburg.

Istraživanja vršena početkom XXI veka uključivala su i rendgenske snimke koplja. Sva su potvrdila da se radi o predmetu sačinjenom od materijala koji potiče iz sedmog ili osmog veka, i da na vrhu koplja – onom kojim je, navodno, Isus Hrist bio proboden na krstu u Jerusalimu – nema tragova ljudske krvi. Predmet za koji je Adolf Hitler, do kraja života, verovao da poseduje natprirodne moći i da može da promeni tok istorije, pokazao se kao ništa drugo nego samo jedan od brojnih falsifikata.

***

Drugi pseudohrišćanski artefakt koji je bio jako prisutan u nacističkoj simbolici i mitologiji bio je tzv. Sveti Gral. Šta je zapravo bio Gral? Etimološki, rekli bismo da se radi o reči koja označava neku posudu, pehar ili tanjir (u nekoliko tekstova koristi se reč gradale, koja se koristila za posudu za birana jela). Po jednim tumačenjima, radilo se o peharu iz kojeg je Isus Hrist pio na Tajnoj večeri; po drugim, u tu posudu je skupljena krv koju je prosuo na raspeću; neke kasnije interpretacije smatraju da je reč o istoj posudi, iskorišćenoj u obe ove prilike.

Legenda o Svetom Gralu je, istorijski gledano, deo tzv. arturijanskih legendi, sklopa različitih ranobritanskih usmenih predanja o mitskom kralju Arturu, vitezovima Okruglog stola i čarobnjaku Merlinu – koja su sve kasnije zapisana, menjana i dopisivana, u periodu od čak pet vekova: između šestog i jedanaestog. Mit o Svetom Gralu dolazi u kontinentalnu Evropu tek krajem dvanaestog veka, preko Francuske: Kretjen de Troa oko 1180. godine piše svoju Pripovest o Gralu (“Conte du graal”).

Nešto kasnije ga pominje Rober de Boron u delu Josif iz Arimateje. Tu se prvi put pojavljuje hipoteza da je Josif – nakon što je u pehar usuo Hristovu krv sa krsta – pobegao iz Judeje na zapad, dospevši u Avalon, gde je pehar predao na čuvanje bolesnom Kralju Ribaru.

U nemačku tradiciju priča o Svetom Gralu ulazi oko 1220. godine sa epom “Parsifal”, viteza i pesnika Volframa fon Ešenbaha. U njegovoj interpretaciji Gral od pehara postaje kamen, lapis, bolesni kralj, od Ribara – Amfortas, a mesto gde se relikvija čuva, od Avalona –  Munsalveše. To mesto, naravno više nije u Britaniji nego u kontinentalnoj Evropi (u jednom drugom viteškom romanu, Jungerer Titurel (“Titurel Mlađi”), Albrehta fon Šarfenberga, nalazi se u Galiciji, na primer). Ako i zanemarimo ovo geografsko pomeranje, interesantno je da Gralsburg (ogroman okrugli hram u kojem se čuva Gral) tu podseća na Solomonov hram iz Jerusalima, a vitezi koji ga čuvaju na templare.

Sa završetkom Srednjeg veka prestaje i dalja produkcija viteških romana bretonskog ciklusa. U epohama renesanse, baroka i prosvetiteljstva priča o Gralu gotovo da pada u zaborav. Iz tog zaborava izvlače je, tek u devetnaestom veku, romantičari: nemački i britanski, podjednako. Predstava o Gralu ponovo oživljava u platnima slikara prerafaelita, koji se – u sklopu vraćanja srednjovekovnoj duhovnosti – ponovo usredsređuju na temu Vitezova Okruglog stola; zatim u mnogim masonskim obredima i na tajnim skupovima rozenkrojcerovskih društava; konačno, Žozefen Peladan krajem XIX veka osniva poseban Red Ruže i Krsta, Hrama i Grala.

Ipak, da bi mit o Gralu ušao u nemačku masovnu kulturu tog perioda bio je potreban autor koji je, sam po sebi, bio nacionalni simbol. Ešenbahov tekst je negde oko 1845. pročitao – tada tridesetogodišnji – Rihard Vagner; svoj životni opus Vagner završava baš “Parsifalom”, koji je prvi put izveden 1882. u pozorištu u Bajrojtu. Zanimljivo je da ovu svoju poslednju operu on i ne naziva operom, nego predstavom za osvećenje pozornice (Bühnenweihfestspiel). Ovo delo je napisano pod jakim uticajem filozofa Artura Šopenhauera i, preko njega, budizma; u njemu se javljaju motivi samoodricanja, saosećanja i reinkarnacije. Vagner je čak od publike tražio da ne tapše na kraju prvog čina, u znak poštovanja prema Svetom Gralu; to je nekada dovodilo i do komičnih scena, kada publika nije znala sme li da tapše i na samom kraju predstave…

Ešenbahov i Vagnerov Parsifal je zapravo de Boronov Persival, jedan od vitezova kralja Artura, kojem je poverena misija potrage za Gralom i koji ju je uspešno okončao.

***

Međutim, još pre dolaska nacista na vlast uočena je i dublja simbolika u trouglu: Sveti Gral – Vagner – Hitler. 1928. godine u Štutgartu je objavljena knjiga austrijskog filozofa Valtera Johana Štajna, Deveti vek: svetska istorija u potrazi za Svetim Gralom u kojoj autor ispituje okultni potencijal Grala i njegov kapacitet u izgradnji totalitarne ideologije. Štajn, koji je Hitlera inače upoznao u jednoj bečkoj prodavnici polovnih knjiga još 1909. godine, tome će posvetiti i narednih dvadeset godina svog života. Prinuđen, kao Jevrejin, da emigrira iz Nemačke 1933. godine, za vreme Drugog svetskog rata radi za britansku tajnu službu i umire u Londonu, 1957. godine.

Originalnoj, Ešenbahovoj verziji mita, obogaćenoj vagnerovskom nordijskom, narodnjačkom mistikom, Štajn dodaje i nov detalj koji je uočio: zanimanje za ideal “čistote” bogumilstva i templarskih vitezova; ono je prenosilo, s jedne strane, zamisao da oni baštine nekakvo “hiperborejsko” znanje drevnih druida, a s druge strane začetak ideala arijevske čistote, koji se već gajio u nacističkim krugovima u nastajanju.

***

Pre nego što završimo ovaj odeljak o pseudo-hrišćanskim artefaktima u službi nacizma, i materijalnoj i simboličkoj, ukratko ćemo se osvrnuti na još jednu u nizu zanimljivih sudbina ljudi čiji su životi bili “tačke vezivanja” nacizma i natprirodnog. Radi se o nemačkom piscu, istraživaču Srednjeg veka, ariozofu, zaljubljeniku u simboliku Svetog Grala i SS oficiru, Otu Vilhelmu Ranu (1904 – 1939).

Zainteresovan od rane mladosti za mistične legende o Parsifalu, Svetom Gralu, Loengrinu i Prstenu Nibelunga, Oto Ran na Univerzitetu u Gizenu biva podstaknut od svog profesora, barona fon Gala, da proučava albigenijansku (katarsku) jeres u jugozapadnoj Francuskoj. Kao i u većini sličnih slučajeva u razvijenom Srednjem veku (radi se o događajima sa početka trinaestog veka) i kod Albigenijanaca, pripadnika jedne neo-gnostičke sekte, radilo se o nameri francuske krune da centralnu vlast proširi na (tada udaljene) provincije, opravdavajući neizbežni rat imperativom verske dogme.

Oto Ran putuje u Pirineje, na špansko – francusku granicu, 1931. godine. Potpomognut francuskim mistikom Antoninom Gadalom, takođe istraživačem katarske jeresi, Ran postavlja smelu – iako naučno nedokazanu – hipotezu; povezujući mitove o Katarima sa Ešenbahovom interpretacijom arturijanskih legendi o Parsifalu, on tvrdi da su Katari jedno vreme bili čuvari Svetog Grala, dopunjavajući tako već bogatu mapu mesta na kojima se, navodno, duže ili kraće vreme nalazio ovaj mitski predmet. Ključ legende se, po Ranu, nalazio negde u masivu Pirineja, gde je – posle pada poslednje katarske tvrđave Monsegir – ostao čudotvorni pehar.

Po povratku u Nemačku, Oto Ran o ovome piše dve knjige:  Kreuzzug gegen den Gral (Krstaški rat protiv Grala), 1933. godine i Luzifers Hofgesind (Luciferov sud), 1937. Na – kako ćemo kasnije videti – Ranovu nesreću, već prva knjiga izaziva pažnju još jednog zaljubljenika u okultne veštine u nacističkoj vrhušci, Hajnriha Himlera. I Himler je već godinama fasciniran legendom o Gralu, i on planira razna istraživanja, i imponuje mu da se u sve to uključi i mladi naučnik: priča bi, svakako, dobila na ozbiljnosti.

Oto Ran se pridružuje ekspedicijama koje organizuje i finansira SS: najpre u raznim mestima u Nemačkoj, potom ponovo u Francuskoj, pa u Italiji i konačno na dalekom Islandu. Na svim tim mestima je, najpre, u formalnom statusu rezervnog oficira, ali – negde od početka 1936. godine – postaje i punopravni pripadnik SS, u činu poručnika (Obersturmführer).

Himler je sve više oduševljen njegovim knjigama: naručuje da se čak pet hiljada primeraka drugog izdanja odštampa i poveže u najfiniju kožu, kako bi imao prigodan poklon za svoje goste. Pisac, opet, sa zgražavanjem saznaje da se, u toj verziji, nalaze i čitavi pasusi sa jakim antisemitskim porukama, koje je napisao nepoznati autor, a objavljeni su pod njegovim imenom. Ogorčen, počinje da se kreće u anti-nacističkim krugovima u Nemačkoj, kako bi se tako osvetio falsifikatorima. Bila je to njegova prva greška…

Gestapo prati Rana, i izveštaji o njegovom ponašanju sve češće nerviraju, sada već bivšeg, obožavaoca: 1937. godine, Himler koristi situaciju u kojoj Ran, u pijanom stanju, biva uvučen u jedan nasilan homoseksualni incident. Bivši štićenik, po kazni, biva raspoređen na rad kao čuvar u koncentracionom logoru Dahau. Kazna je trajala tri meseca, Ran ju je izdržao do kraja, ali je na njega delovala sasvim obrnuto od onoga što je Himler očekivao; postao je još više ogorčen.

1938. godine Oto Ran i formalno daje otkaz na svoje radno mesto i čin u SS paradržavi. Bio je to, za sve vreme postojanja Trećeg Rajha, jedini takav slučaj. Himler, samo sa prividnim mirom, prihvata ovaj šamar i daje saglasnost na otkaz. Istovremeno, razni “dobronamerni posrednici” vrše psihološki pritisak na Ota, jasno mu stavljajući do znanja da je jedini način da izbegne javnu sramotu – suđenje za homoseksualizam i (nikad dokazanu) špijunažu za Veliku Britaniju – samoubistvo.

Oto Ran je potom iščezao: verovalo se da pokušava da pobegne u Italiju, izbegavajući puteve i naseljena mesta, pešačeći preko neprohodnih planinskih staza. U martu 1939. godine njegovo duboko smrznuto telo nađeno je, posle neutvrđenog vremena, u austrijskim Alpima, blizu granice sa Nemačkom. Ranova smrt je zvanično zavedena kao samoubistvo. Imao je samo trideset četiri godine.

Misteriozne okolnosti pod kojima se dogodio kraj života Ota Rana dale su povod za brojne kasnije spekulacije, koje su se nastavile decenijama: od one da je bio ubijen, do one da se radilo o režiranom samoubistvu i da je nastavio život u inostranstvu pod drugim identitetom. Bizarna životna priča Ota Rana preživela je, u krugovima zaljubljenika u okultne teme, i do danas. Između ostalog, poslužio je i kao inspiracija Holivudu za lik Indijana Džonsa…

***

Ranohrišćanski mitovi; arturijanske legende srednjovekovne Engleske; bretonski viteški romani i njihova naknadna germanocentična adaptacija; vagnerovska mistika nordijskih bogova sa Valhale; katarska jeres nesrećnog Ota Rana – sve ovo je, u jednom ili drugom periodu i u različitoj meri, bilo povezano i spojeno u nacističkoj verziji priče o Svetom Gralu. I sve ovo su bili delići fantazmagorične priče o čudotvornom peharu u kojem je, navodno, Josif iz Arimateje sakupio krv koju je Isus Hrist prolio na krstu kada je bio proboden Longinovim kopljem…

Naravno, ozbiljni istoričari, antropolozi, istoričari umetnosti, etnografi i teolozi, svih zemalja, dobro su znali koliko je ovaj eklektički skup simbola – toliko mnogo njih i uzetih iz toliko različitih istorijskih i kulturnih epoha – jedna ordinarna besmislica. Zaista, ako je u istoriji ljudske kulture nešto predstavljalo kič – to je bila nacistička eksploatacija mitova o Svetom Gralu. Očigledno, ono što je trebalo da posluži kao legitimacijska osnova za jedan ideološki kič nije moglo da bude mnogo različito od – kulturnog kiča.

 

IV

Duhovno očinstvo: Vagner i Hitler

Rihard Vagner, 1871.

Sada, nakon razmatranja o uticaju pseudohrišćanskih simbola na oblikovanje nacističke ideologije i simbolike, i uticaju Vagnera na inkorporaciju ovih simbola u kulturu nemačkog romantizma, postavlja se logično pitanje: koliko je, u duhovnom smislu, i sam Adolf Hitler bio Vagnerova kreacija?

Slavni kompozitor je već osamnaest godina bio mrtav kada je Hitler, u pozorištu u austrijskom gradu Lincu, prvi put čuo jednu njegovu operu, “Loengrin”. Bilo je to 1901. godine, kada je imao dvanaest godina. Već u šesnaestoj, od svog malog džeparca stalno izdvaja pare kojima kupuje karte za Vagnerove opere: postao je njegov strastveni ljubitelj.

Po sopstvenom kasnijem priznanju, kada je prvi put čuo Vagnerovog “Riencija”, sa libretom napisanim po romanu Edvarda Bulver-Litona, o “poslednjem rimskom tribunu”, Kolo di Rienciju, Hitleru je po prvi put palo na pamet da bi i sam mogao da bude “narodni tribun”, odnosno političar.

Vagnerovi antisemitski i nacionalistički stavovi na austrijskog adolescenta, u formativnim godinama, imaju kvazi-religiozni efekat; Hitlerove teorije o rasnoj čistoći su, delimično, izgrađene na recepciji i interpretaciji Vagnerovih stavova, a njegov esej “Judaizam u muzici” dao je Hitleru ideju koliko daleko može da se ide u antisemitizmu. Kompozitor u tom tekstu poziva na “pad Jevreja”; i zaista likovi kakvi su Mime, u Zigfridu, ili Kundri u Parsifalu, kao da su namerno izgrađeni po arhetipu karikaturalnog zla, inferiornog Jevrejina.

Taj uticaj će kasnije potvrditi i šef nacističke propagande, Jozef Gebels: “Rihard Vagner nas je naučio šta je Jevrejin”. I zaista, kada su (marta 1945. godine), u Bad Tolcu u Bavarskoj formirali poslednju od trideset osam SS divizija koliko ih je postojalo u toku Drugog svetskog rata, nacisti su joj dali naziv “Nibelungen”, po Vagnerovom poznatom ciklusu opera “Prsten Nibelunga”.

Ipak, od svih Vagnerovih dela na Adolfa Hitlera je najveći uticaj ostavio baš Parsifal, u kojem se elementi pseudohrišćanske mistike (Longinovo koplje i Sveti Gral) spajaju sa nordijskim mitovima i – kroz Šopenhauerovu filozofiju – sa budizmom. Kako je sam Hitler shvatio ovo eklektičko spajanje civilizacija i stilova:

“Ono što mi slavimo nije hrišćanska šopenhauerijanska religija sažaljenja, nego čista i plemenita krv, krv čiju čistoću čuva bratstvo posvećenih. … Vagnerova linija razmišljanja je meni intimno bliska. U svakoj fazi svog života ja sam mu se vraćao.”

Analiza koju je 1943. izradila američka tajna služba OSS (Office of Strategic Services, preteča  CIA), A Psychological Analysis of Adolph Hitler: His Life and Legend (Psihološka analiza Adolfa Hitlera: njegov život i legenda) jedan od izvora američkih obaveštajaca citirao je sledeću Hitlerovu opasku o Vagneru:

“Za mene, Vagner je nešto božansko i njegova muzika je moja religija. Idem na njegove koncerte kao što drugi idu u crkvu.”

1923. godine Vagnerova snaha, Vinifred, poziva mladog političara da prisustvuje, kao njen gost, muzičkom festivalu u Bajrojtu, mestu na kojem se svakog leta tradicionalno okupljala nemačka kulturna, poslovna i politička elita. Austrijski skorojević je oduševljen; to je prvi put da on dobija pristup takvom društvu. U toku boravka u Bajrojtu Hitler posećuje i Vagnerov grob; tom prilikom on se zavetuje da će – ako ikada bude u mogućnosti – obezbediti da se Parsifal izvodi samo u Bajrojtu, kao što je njegov autor u poslednjoj volji i tražio.

Samo godinu dana kasnije, 1924. dok je izdržavao zatvorsku kaznu za neuspeli pokušaj puča u Minhenu, Adolf Hitler piše Mein Kampf, na papiru, olovkama i gumicama, mastilom i penkalama koje mu, sakrivene između paketa sa hranom i knjiga Geteove poezije sa posvetom, u zatvor Landsberg šalje – Vinifred Vagner.

Podršku pruženu na početku karijere Adolf nije zaboravio Vinifred: 13. januara 1933. godine, na pedesetu godišnjicu kompozitorove smrti i manje od tri nedelje pred preuzimanje vlasti u Nemačkoj nacistička partija organizuje grandioznu memorijalnu ceremoniju u Lajpcigu, Vagnerovom rodnom mestu. Počasni gosti bili su Vinifred Vagner i njen sin Viland.

I posle dolaska na vlast Hitler redovno odlazi u Bajrojt; tamo je, za njegove privatne potrebe, sagrađena i posebna vila; ali, često je boravio i u dvorcu Vagnerovih. Bilo je to nešto najbliže domu, što je ikada – posle smrti majke i konačnog odlaska iz Linca – imao. Kada je 1930. godine umro Zigfrid  Vagner i Vinifred ostala udovica, dobar deo nemačke malograđanske javnosti priželjkivao je i očekivao njen brak sa Hitlerom. Iako poreklom Engleskinja, ona je već tada smatrana nemačkom nacionalnom ikonom…

Da li je u trenucima pred samoubistvo, 30. aprila 1945. godine, u svom berlinskom bunkeru, Adol Hitler pomislio o poslednjoj od četiri Vagnerove opere u nibelunškom ciklusu, “Sumraku bogova”? Berlin je, svakako, u tim trenucima predstavljao savršenu scenografiju za to delo.

 

V

Astrologija i nacizam: smrtonosna veza

Erik Jan Hanusen za vreme spiritističke seanse, Berlin 1932.

Među prednacističkim ljubiteljima astrologije je bio nemački okultista Gvido fon List (1848-1919). List se bavio raznim okultnim potragama, po njemu je bilo nazvano i društvo povezano sa astrologijom i teozofijom (ovim drugim pojmom ćemo se baviti u narednom odeljku). List se u četrnaestoj godini zavetovao da jednog dana sagradi hram bogu nordijskih pagana, Vodanu. Sebe samog je video kao živu vezu sa „Armenenom“, drevnim društvom nemačkih magova koji su, zanimljivo, isto tako koristili kukasti krst kao svoj simbol. List je takođe propagirao i tevtonsku mitologiju, koja će se kasnije inkorporisati u mejnstrim nacističke ideologije.

***

Koliko je sam Adolf Hitler verovao u astrologiju? Malobrojni rasuti podaci, kojima raspolažu istoričari – uglavnom svedočenja, iz prve ili druge ruke, ljudi koji su ga poznavali, kraće ili duže vreme – kontradiktorni su. Tako se, na primer, u već pomenutoj analizi nemačkih obaveštajaca citira izvor, koji je u godinama pred Drugi svetski rat radio u holandskoj ambasadi u Berlinu:

“Ne samo da Firer nikada nije dao da mu se napravi horoskop, nego je bio i protiv horoskopa u principu, jer je osećao da bi oni mogli podsvesno da utiču na njega.”

Ipak, izgleda da su brojniji i pouzdaniji drugi izvori, oni koji potvrđuju sasvim suprotno gledište. U delu Hitlerove biblioteke koji nije bio uništen u bombardovanju i borbama ili opljačkan, niti je bio ratni plen Crvene armije – govorimo o oko hiljadu i dve stotine knjiga koje se danas nalaze u biblioteci Kongresa SAD  i dostupne su javnosti – nalazi se čak sto trideset knjiga na razne natprirodne, pseudoreligijske, magijske i slične teme. Među njima su i Nostradamusova proročanstva, ali i knjige o spiritističkim seansama, zapadnom okultizmu i istočnjačkom misticizmu, skrivenim simbolima u hramovima drevnih Maja, “Magija” Ernsta Šertela (citirana na početku ovog teksta), Trijumf volje nad besmrtnošću, Matilde fon Kemnic, pa čak i dvanaest crno-belih fotografija na kojima su (bar po mišljenju onih koji su ih snimili, ali i vlasnika biblioteke) bili – duhovi.

Pretpostavku o Hitlerovom verovanju u okultno i magijsko – i, u tom sklopu, u astrologiju – ipak možemo najbolje da analiziramo na nesrećnoj sudbini Erika Jana Hanusena.

Adolf Hitler je krajem 1932. bio u ozbiljnoj psihološkoj krizi: njegova ljubabnica, Eva Braun (tada je imala dvadeset godina), pokušala je samoubistvo u avgustu, nacional-socijalisti su gubili mesta u parlamentu, a konflikt sa Georgom Štraserom (biće ubijen u toku Noći dugih noževa, 1934. godine) doveo je čak do formiranja disidentske poslaničke grupe od 30-40 poslanika u Rajhstagu, po prvi i poslednji put u Hitlerovoj karijeri. Vizija velike imperije kao da iščezava pred njegovim očima. Jedno vreme razmišlja i o samoubistvu – a onda se upoznaje sa berlinskim astrologom, hipnotizerom, proricateljem sudbine i čitačem misli, koji mu se predstavlja kao Erik Jan Hanusen.

Ova, ekstremno inteligentna ali višestruko opskurna ličnost (između ostalog, češki Jevrejin koji se lažno predstavlja kao danski aristokrata) mu garantuje da će se preokret dogoditi u trideset dana nakon što dobije čarobnu biljku; savetuje mu da ode u Austriju, u svoj rodni Braunau na Inu, i nađe koren biljke mandragora (Mandragora officinarum; Vuk Karadžić u svom Rečniku iz 1852. koristi narodni izraz raskovnik).

Tih meseci, Hanusen ga obučava kako da, prilikom govora, postigne najbolje dramske efekte. Konačno, on sam putuje u Austriju, nalazi koren i poklanja ga Hitleru na prvi dan nove 1933. godine. 30. januara 1933. Hitler biva izabran za nemačkog kancelara.

Novo, na prvi pogled neobjašnjivo, predviđanje Hanusen je rekao Hitleru već u nedelju, 26. februara, u toku nove astrološke seanse: on tada vidi “veliku zgradu kako nestaje u plamenu”. Rajhstag je izgoreo narednog dana, u ponedeljak.

Šta bi racionalni čovek, da je bio na mestu Adolfa Hitlera, zaključio? Verovatno da je njegov “astrolog” imao isuviše kvalitetne izvore insajderskih informacija: i o pregovorima Hitlera sa Ludendorfom, oko nove 1932/33. godine, a i o pripremama za podmetanje požara u Rajhstagu. Pojačao bi kontraobaveštajnu zaštitu svojih kontakata.

Ali, Hitlera je zavodljiva moć “onostranog” onemogućila da razmišlja racionalno: on je fasciniran Hanusenom; u tom trenutku, ne postoje više nikakve granice njegovog poverenja u natprirodne moći astrologa. Herman Štajnšnajder, ambiciozni sin kućepazitelja u bečkoj sinagogi i pevačice tako ostvaruje svoj plan: dobija stalni, neograničeni i nekontrolisani pristup Fireru. Nacistička vrhuška je u šoku.

I tako, on pravi grešku koja ga je u konačnici koštala života. Gering i Gebels, zabrinuti za svoje pozicije i uticaj na Hitlera, organizuju fabrikovanje jednog policijskog izveštaja: Hanusen je, navodno, hipnotisao Marinusa van Lubea, psihički nestabilnog holandskog komunistu, da zapali Rajhstag. Time je i Hanusenov životni put završen: već 25. marta grupa SA jurišnika ga je ubila i na brzinu zakopala na jednom polju u berlinskom predgrađu Štansdorf.

***

Treći Rajh je, kasnije, angažovao i astrologe koji su učestvovali u bizarnoj organizaciji nazvanoj Berlinski institut. Cilj instituta je bio da pripremi sve okultne veštine, od astrologije do crne magije, kao podršku Vermahtu. Astrolog Vilhelm Vulf je bio član ove grupe i kasnije je opisao njene rezultate kao „jadne“:

“Apsurdno je da bilo ko misli da natprirodni uticaj može biti angažovan u vojne ciljeve na takav način.”

Nacisti su, dakle, verovali u astrologiju, baš kao i Rimljani pre njih; a kao što se desilo u carskom Rimu i nacisti su istovremeno i verovali u astrologiju i pokušavali  da spreče njeno javno praktikovanje, čim je Hitler došao na vlast. 1941. nacisti su specijalno zabranili astrologiju uz ostale okultne filozofije i delatnosti. Ova zabrana je bila deo onoga što je jedan istoričar nazvao velikom „bežanijom“ okultista iz Nemačke. Veoma slično rimskom imperatoru Domicijanu pre njega, i Adolf Hitler je očito bio zabrinut mogućnošću da neko uradi njegov horoskop i tako otkrije njegove slabosti.

Hitlerov zamenik Rudolf Hes (1894-1987) je čvrsto verovao u astrologiju. Ona je, prema nekim istoričarima, možda imala ulogu i u njegovoj – u istoriji nikada objašnjenoj – odluci da sam odleti u Škotsku 10. maja 1941, u pokušaju da zaključi primirje sa Britanijom. Pominje se da je Hes verovao kako je astrološki uticaj na Hitlera bio veoma nepovoljan krajem aprila i početkom maja te godine. Misija je bila neuspešna: Hes je zadržan u Britaniji, suđeno mu je u Nirnbergu nakon rata i osuđen je na doživotnu robiju. Hes je inače bio učenik astrologa i geopolitičara Karla fon Haushofera, koji je takođe bio i jedan od mentora Hitleru.

Za SS poglavara Hajnriha Himlera (1900-1945) se takođe navodi da je bio privržen astrologiji i jednom je objasnio već pomenutom Vulfu da su zakoni protiv nje imali nameru da spreče astrologe od primene svoje veštine na tobože nižu, „nearijevsku“ rasu. Na primenjivanje astroloških znanja na sve ljude sveta očito se gledalo kao na poricanje uzvišenog statusa arijevske rase.

Čak i pre nego što su antiokultistički zakoni stupili na snagu, astrolozi pod Hitlerom su uvideli da neblagovremena ili loše usmerena proročanstva mogu značiti nevolju. Astrolog po imenu Karl Ernest Kraft je jednom predvideo da će Hitlerov život biti u opasnosti između 7. i 10. novembra 1939. (stolar Johan Georg Elzer je zaista postavio eksploziv u rupu nosećeg stuba u minhenskoj pivnici Bürgerbräukeller, 9. novembra; Hitler je izbegao smrt napustivši pivnicu pun sat vremena pre nego što je to protokolom bilo predviđeno, a samo dvanaest minuta pre eksplozije). Kraft je čak poslao telegram Rudolfu Hesu, upozoravajući da će Hitler ostati pod pretećim astrološkim uticajem nekoliko dana. Nakon što je poslao ovo upozorenje, Kraft je uhapšen a kasnije je prešao da radi u ministarstvu propagande pod Jozefom Gebelsom, prepravljajući Nostradamusova proročanstva – da bi, u tako prepravljenoj verziji, Hitler čitaocu izgledao kao nepobediv.

Kad se u Londonu pročulo da Hitler ima astrologa koji radi u njegovu korist, predsednik vlade Vinston Čerčil je zaposlio astrologa po imenu Luis de Vol da mu govori kakve savete bi mogao da prima Hitler. Inače, ova okultna obaveštanja su jako zabavljala Čerčila: „Zašto bi Hitler imao monopol na astrologe?“, šalio se.

Nemačka astrologija je poprimala tragičnu dimenziju kako se Drugi svetski rat bližio kraju. Gebelsov saradnik Hans Friče, optuženik na Nirnberškom procesu 1946. rekao je da je ministarstvo za propagandu pokušalo da podigne moral u poslednjim danima rata emitovanjem lažnih astroloških predviđanja: o privremenim teškoćama posle kojih će za Nemačku nastupiti srećna vremena. Ova lažna astrološka proricanja, rekao je Friče, u jednom trenutku su postala jedina stvar koja je održala nadu kod mnogih Nemaca.

 

VI

Ezoterijski ideološki sistemi (1890 – 1930): teozofija, teozoologija, arijanizam i ariozofija

Simbol društva Tule

Koncept Teozofije, jedne od osnova kasnije nacističke eugenike, prvi je teorijski postavio Adolf Jozef Lanc, a.k.a. Jerg Lanc, koji se predstavljao i kao Lanc fon Libenfels, austrijski politički i rasni teoretičar i okultista. Ovaj bivši fratar objavio je 1903-1904 članak “Anthropozoon Biblicum” (“Biblijski čovek-životinja”) u jednom žurnalu za biblijske studije čiji je urednik bio izvesni Moric Altšiler, inače Jevrejin.

Već 1905. Lancu pisanje po drugim časopisima više nije dovoljno i osniva svoj sopstveni: ezoterijski časopis Ostara, Briefbücherei der Blonden und Mannesrechtler (1905), za čiji naziv je uzeo ime starogermanske boginje, i čiji će biti urednik i jedini autor punih dvanaest godina.

I sam pojam teozofije prvi put se pojavio u časopisu. Ova teorija, možda najjasnije, pokazuje opskurne motivacije rasističkog manihejstva. Kao i sa većinom drugih simbola i koncepata koje srećemo u nacističkoj i paranacističkoj simbolici, i ova je plagijat. Lanc je, naime, reinterpretirao antropogenezu Blavacke i Besana, samo u seksualnom kontekstu. Šta je suština teozofije?

Po Lancu, čovečanstvo je palo, jer su muškarci seksualno opštili sa ženkama životinja; u Lancovom mizoginom sistemu “sve nevolje istorije sveta… prouzrokovane su zbog oslobođenih žena”. Prema Lancovoj teoriji teozofije:

“Rasa punokrvnih, čistih arijevskih muškaraca nije bila rezultat samo prirodne selekcije. Kako nas upućuju ezoterijski spisi, on je bio rezultat pažljive i svesne veštačke selekcije od strane viših bića, kao što su Teozoe, Elektrozoe, Anđeli, i drugi, koji su jednom živeli na Zemlji.

Oni su bili savršene elektrobiotičke mašine i odlikovali su se natprirodnim znanjima i moćima. Njihovo znanje je obuhvatalo sve što je postojalo u univerzumu i izvan njega, u metafizičkim prostorima četvrte, pete i n-te dimenzije. Oni su zapažali takve objekte preko njihovog elektromagnetsko- radiofotičkog oka na čelu, čiji su tragovi prisutni i kod današnjeg čoveka, kao cerebralna epifiza  (epiphysis cerebri).

Oni su imali znanje o svim stvarima, i mogli su da čitaju prošlost, sadašnjost i budućnost, jednu iz druge. Zbog toga su vršili dužnosti proroka, još daleko u istorijskim vremenima, i žive čak i danas, u medijumima. Posedovali su natprirodne, božanske moći, čiji je centar bio smešten u kičmenoj moždini. Njihova tela su emitovala zrake vatre i svetlosti, koji su se… materijalizovali na jednoj strani i dematerijalizovali na drugoj, razbijajući atome i rekonstruišući ih, poništavajući tako gravitaciju.”

Po Lancu, sve “štetne i beskorisne vrste” biljaka, životinja i ljudi, predstavljaju prirodan rad tzv. Demonozoa (“palih anđela”). Praroditeljski greh Homo sapiensa (odnosno, po Lancu, Homo Arioheroicusa) prouzrokovale su ženke ovih plavih, bogolikih, Arijevaca, privučene (“tada kao i danas”, navodi Lanc u časopisu) veličinom polnog organa mužjaka “antropo-saurijanaca” i njihovih današnjih potomaka, “ljudsko-životinjskih rasa” (crnaca, Mongola, Jevreja – navodi Lanc).

U ovom pornografsko-političkom osvrtu, Lanc dalje navodi:

“…žene su kopulirale sa ovim nižim bićima na sodomitski način (more sodomitico)… Facijalne crte boljševičko-jevrejskih krvoloka podsećaju nas danas na užasna lica pre-diluvijanskih zmajeva-čudovišta… Oni su direktni potomci dvonogih dinosaurusa-hominida te i dalje pripadaju životinjskom kraljevstvu.”

Za ubijenu predvodnicu nemačke levice, Rozu Luksemburg, koja je bila jevrejskog porekla, Lanc piše da se radi o “malom kultivisanom primerku Bezah-patuljka, nalik na one koji su pre dve hiljade godina odgajani u hramovima-zoološkim vrtovima Palestine”.

Konačno, “boljševizam, marksizam, sovjetizam, komunizam, socijalizam i demokratija su sve potomci ove zajedničke primordijalne baze i inferiornog rasnog porekla”.

Austrijski psihijatar i psihoterapeut Vilfrid Daim jedini je ozbiljno izučavao Lanca – kao pacijenta – i svoje stručne nalaze opisao je u knjizi  Der Mann, der Hitler die Ideen gab (Čovek koji je dao Hitleru ideje) koju je objavio posle njegove smrti. Ironijom sudbine, Lanc fon Libenfels je bezbedno proživeo čitav Drugi svetski rat i umro u dubokoj starosti u Beču, 1956. godine. “On je bio jedna hodajuća dijagnoza”, lapidarno završava svoju knjigu Daim.

No, uprkos tome, Lancov časopis je, u Austro-Ugarskoj uoči Prvog svetskog rata, imao u nekim trenucima i celih sto hiljada pretplatnika. A, kako je sam Lanc, decenijama posle ponosno prepričavao, a na kraju i napisao u svojim memoarima objavljenim 1951. godine, u avgustu 1909. u njegovu redakciju u Beču ušao je bubuljičavi mladić, u krajnjoj nemaštini, koji ga je očajnički molio da mu da dva stara broja, koje nije imao para da kupi, za njegovu kolekciju. Bio je učtiv, pomalo stidljiv i zanesen dok je pričao o mističnim iskustvima. Dopao se Lancu: poklonio mu je nekoliko primeraka časopisa i na kraju dao dve krune za tramvajsku kartu u povratku. Bio je to Adolf Hitler.

Danas, nama nije teško da zamislimo Hitlera, u njegovom malom stanu u bečkoj Felberštrase, zatrpanog jeftinim akvarelima sa bečkim motivima koje nije uspevao da proda. Susret sa Lancom, sa njegovom grandioznom rasističkom (völkisch) kosmologijom, u Hitlerovoj mašti je stvorio jedan sasvim drugi svet: svet podeljen na svetlo i tamu, u kojem se plavi nordijski heroji nalaze u večnoj borbi sa legijama čudovišta, “podljudi”. Jer, već tada je njegova svest potpuno utopljena u širu völkisch subkulturu kojoj je pripadao i sam Lanc: pangermanske propovedi Georga fon Šenerera, histerični antisemitizam bečkog gradonačelnika Karla Lugera.

Tako je nacistička ideja o “natčoveku”, sa jedne strane zaista imala korene u kasnoj ničeanskoj filozofiji, ali se, sa druge, završavala u mutnoj mešavini ezoterije, pornografije, mizoginije i naučne fantastike.

***

Teozoologija je, zapravo, samo jedan od derivata teozofije; utemeljivač ovog pojma je, takođe, Jerg Lanc a.k.a. Lanc fon Libenfels. On je 1905. godine objavio knjigu Theozoölogie oder die Kunde von den Sodoms-Äfflingen und dem Götter-Elektron (Teozoologija ili nauka o malim sodomitima i božanskom elektronu), u kojoj zagovara sterilizaciju bolesnih i pripadnika “nižih rasa”, prinudni rad za “kastrirane nedodirljive” i glorifikuje “arijevsku rasu” kao Übermensch (nadljude) ili Gottmenschen (ljude -bogove).

Po Lancu, ova ezoterijska rasna teorija ima biblijske osnove: Eva, koja je pre toga bila božansko stvorenje, seksualno je opštila sa demonom, a kao potomstvo proisteklo iz tog odnosa stvorene su “niže rase”. Kao i u tekstovima koje smo već komentarisali (gde se bavio tzv. teozofijom) ni ovde Lanc nije mogao da izbegne pornografske digresije: navodno, kao jedna od posledica tog Evinog greha nastala je i sklonost plavuša ka muškarcima tamne puti (demonima)…

Već na tom mestu se teozoologija spaja sa teozofijom, uz nekoliko dodatnih, živopisnih, detalja (o Atlantidi, potonulom kontinentu, o arijevskom – a ne semitskom – poreklu Isusa Hrista, i tako dalje).

Nacisti su neke elemente Lancovih “teozooloških učenja” (o “nižim rasama” i “natčoveku”, na primer) inkorporisali u svoju službenu propagandu; neke druge (o prinudnoj kastraciji mentalno bolesnih) primenjivali su u praksi. Cela Lancova “teorija” je, međutim – čak i za njih – bila isuviše bizarna i u sferi naučne fantastike da bi je ikada in extenso preuzimali i koristili.

Ipak, neke tipične Lancove umotvorine nalazimo i godinama nakon što je, službeno, postao disident. Takva je, recimo, priča o vukodlaku (Werwolf), stvorenju nastalom iz seksualnog odnosa ljudske ženke i vučjeg mužjaka, koje navodno ima sposobnost da menja svoj izgled i ponašanje.

Radi se, opet, o jednoj od vrlo starih evropskih legendi (rimski pisac Gaj Petronije Arbiter pominjao ju je još u vreme Nerona) koja se zadržala kroz ceo Srednji vek (Žervaz od Tilberija je o njoj pisao u dvanaestom veku, Luka Kranah stariji ju je koristio kao motiv na svojim slikama početkom šesnaestog, a nesrećni nemački seljak Peter Štamp je pogubljen na točku kao vukodlak, 1589. godine).

Nacisti su – delimično pod uticajem Lancovih tekstova a delimično zbog strahopoštovanja koje su inače imali prema svemu natprirodnom i okultnom – i sami verovali u magijske sposobnosti vukodlaka. Izvesno, bilo je dosta njih koji su smatrali da oni postoje i u stvarnom, a ne samo u mitskom svetu. To se odrazilo na zanimljiv način i u nacističkoj simbolici.

Tako je, recimo, jedan od štabova Adolfa Hitlera, iz kojih je vodio operacije na Istočnom frontu (1942-43), kod mesta Vinica u današnjoj Ukrajini nosio kodni naziv Führerhauptquartier Werwolf (Firerov glavni štab Vukodlak). A naredne, 1944. godine, kada su pripremali plan za gerilske i ilegalne operacije iza savezničkih linija, u već delimično okupiranoj Nemačkoj, nacisti su mu dali kodno ime  Unternehmen Werwolf (Operacija Vukodlak).

***

Arijanizam. Sam termin “arijevac” je prvi put, 1819. godine, upotrebio Fridrih Šlegel, nemački pesnik, književni kritičar i filozof. Šlegel je bio prijatelj Novalisa, Getea, Fihtea i Šilera i jedan od osnivača nemačkog romantizma.

Kao autor teorije o indo-arijevskoj migraciji, odnosno o kolevki velikih civilizacija u dolini reke Ind i njihovim kasnijim migracijama (mirnim ili nasilnim) na zapad, oko 1500. godine p.n.e. Šlegel se – što je još jedan od paradoksa sa kojima se susrećemo na ovoj temi – istovremeno smatra osnivačem dva velika svetska nacionalizma: nemačkog i hinduskog.

***

Ariozofija, etimološki, znači “filozofija nadmoćnosti arijevaca”. Jerg Lanc, kojeg smo već šire opisali u pododeljku o teozofiji, je još 1907. osnovao Ordo Novi Templi (Red novih templara) čije su programske ideje poslužile i kao inspiracija samom Hajnrihu Himleru, prilikom osnivanja SS. Lanc je pripadnicima “nižih rasa” namenio kastraciju, sterilizaciju, deportaciju na Madagaskar ili spaljivanje kao simbolički čin prinošenja žrtve paganskim božanstvima.

1912. je u Berlinu formirano udruženje Germanenorden, društvo zasnovano na suptilnijem, manje ekstremnom, ali suštinski istom, konceptu ariozofije. Društvo su osnovali Teodor Friš, Filip Štauf i Herman Pol, koji je izabran i za njegovog prvog predsednika. Germanorden je bilo tajna organizacija, usmerena na više slojeve nemačkog društva i imalo je hijerarhijsku unutrašnju strukturu (“bratstvo”) na principma masonerije. I njegov simbol je bila svastika, kukasti krst.

Lokalne podružnice ove sekte okupljale su se da proslavljaju letnju kratkodevnicu, značajan neopaganski praznik u narodnjačkim (i kasnije nacističkim) krugovima i čitaju tekstove različitih staronordijskih epova i nemačkh mistika.

Pored magične filozofije i okultnog, Germanorden je svoje članove učio da šire i podstiču ideologije nordijske rasne superiornosti i antisemitizma, koje su tada bile popularne na širem prostoru zapadnog sveta.

U ceremonijalu koji je postao tipičan za sve narodnjačke organizacije, ono je tražilo od svojih kandidata za članstvo da dokažu da nemaju nikakvo ne-arijevsko poreklo, kao i da se obavežu da će, u eventualnim budućim bračnim vezama, sačuvati svoju rasnu čistoću.

Za vreme Prvog svetskog rata, 1916. godine, Germanenorden se podelio na dva dela. Eberhard fon Brokhuzen postao je veliki majstor “lojalističke” frakcije, a Herman Pol je osnovao “šizmatički” ogranak: Germanenorden Walvater des Heiligen Grals. Iz njega, zajedno sa Rudolfom fon Sebotendorfom, od avgusta 1918. pravi Društvo Tule kojim smo se već bavili u odeljku II.

 

VII

Logografija okultnog: runski zapisi i SS

Armanske rune

Armanske rune (Armanen Futharkh) su serija od osamnaest runa (slova kojima su pisala germanska plemena pre usvajanja latiničnog alfabeta), tesno povezana sa istorijskim skandinavskim runama (Younger Futhark) iz devetog veka.

Još u devetnaestom veku, narodnjački pokret u Nemačkoj (völkische Bewegung) obnovio je interes za tzv. runske alfabete; bila je to jedna od reakcija na brzu modernizaciju Drugog rajha pod kajzerom Vilhelmom I. Kolaps Vilhelmijanske Nemačke na kraju Prvog svetskog rata doveo je do procvata narodnjačke ideologije, koja je odbacila liberalizam, demokratiju, socijalizam i industrijski kapitalizam – sve vrednosti koje je odražavao politički sistem Vajmarske Nemačke – kao “ne-nemačke” i inspirisane “subverzivnim jevrejskim” i “zapadnim plutokratskim” uticajima.

Na kraju Prvog svetskog rata u Nemačkoj je bilo oko sedamdeset pet različitih narodnjačkih grupa, koje su promovisale mnoštvo pseudo-istorijskih, mističnih, rasističkih i antisemitskih gledišta. Te grupe su sačinjavale embrion kasnije nacističke partije.

To je bilo okruženje u kojem je “armanske rune”, proučavajući razne predhrišćanske izvore i prilagođavajući ih zahtevima narodnjačkog javnog mnenja, sastavio i dalje razvijao Gvido fon List. O njima je  prvi put pisao u svom tekstu Das Geheimnis der Runen (“Tajna runa”) objavljenom kao članak, u časopisu “Neue Metaphysische Rundschau” (1906), a potom i kao separat, 1908. godine. Sam naziv “armanske rune” asocirao je na mitske armane, koje je List smatrao drevnim arijevskim sveštenicima-kraljevima.

Fon List je najpre tvrdio da su mu rune “otkrivene” dok se nalazio u jedanaestomesečnom stanju privremenog slepila, posle operacije katarakte na oba oka, 1902. godine. Tada mu se, kako je kasnije pričao, otvorilo unutrašnje “treće” oko, preko kojeg je spoznao “tajne runa”.

Kasnije je, u pokušaju da svom otkriću da ozbiljnije teorijske osnove, napisao da su one prvi put bile zapisane u spevu Runatal, koji je sačinjavao deo staronordijskog epa Eda, prevedenog u ranom Srednjem veku na latinski kao Codex Regius. U ovom spevu, u stancama 147-165, nordijski paganski bog Odin navodi “osamnaest mudrosti”, protumačenih kao “pesma osamnaest runa”. List i njegovi sledbenici verovali su da su ove rune tzv. primarne rune, na osnovu kojih su izgrađeni svi kasniji regionalni varijeteti.

Listova knjiga je kasnije poslužila kao jedan od kapitalnih izvora nemačkog misticizma i nacističkog okultizma. Armanske rune su, isto tako, služile i u magične svrhe, u radovima Fridriha Bernharda Marbija (1882-1966) i Zigfrida Adolfa Kumera (1899-1977) – obojice, inače, uhapšenih za vreme Trećeg rajha, zbog “nedozvoljenog bavljenja okultizmom”.

Nacistička partija je, pored kukastog krsta, od okultizma pozajmila i Listove armanske rune: one su postale sastavni deo korpusa nacističkog ezoterijskog simbolizma, a – s obzirom da je jedan od najvećih ljubitelja okultnog u vrhu Trećeg rajha bio Hajnrih Himler – posebno su iskorišćene u ikonografiji SS jedinica.

Neke od runa su, doduše, još ranije bile u upotrebi od strane pripadnika SS (i drugih, sličnih nemačkih paravojnih formacija) ali je Himler prvi sistematizovao njihovu upotrebu. Do 1945. godine, čak dvanaest Listovih runa, pored kukastog krsta i crnog Sunca (Sonnenrad) bilo je u upotrebi u SS jedinicama – na zastavama, uniformama i drugim predmetima korišćenim u ovoj formaciji – kao simboli različitih aspekata nacističke ideologije.

Do 1939. godine, svi novi pripadnici SS su, prilikom regrutacije, morali da prođu i posebnu obuku iz runskog simbolizma. Rune su predstavljale vrednosti poželjne kod pripadnika SS jedinica i bile su dizajnirane u skladu sa proširenom verzijom od 24 slova runskog alfabeta koju je 1934. godine, na osnovu Listovih prethodnih radova, sastavio austrijski okultista, kasnije član užeg Himlerovog kabineta i SS–Brigadeführer, Karl-Marija Viligat.

U jednom televizijskom intervjuu koji je dao posle rata, general Karl Volf, nekadašnji zapovednik SS jedinica u Rimu, pričao je o Hitlerovom naređenju da kidnapuje papu Pija XII i dovede ga u Rim, kao i da tom prilikom zapleni određene rune iz Vatikanske biblioteke. Rune su, za Hitlera, očigledno imale veliku ezoterijsku vrednost. Volf je tvrdio da je, kao jedan od izgovora zbog kojih je stalno odlagao ovo kidnapovanje, Hitleru rekao i kako je jako teško precizno odrediti na kom mestu se tražene rune nalaze.

Bez obzira da li je ovom prilikom Volf rekao istinu ili ne (postoje neke druge indicije da je plan za kidnapovanje pape stvarno postojao), bizarni detalj sa runama nam potvrđuje da je okultizam kod Hitlera bio jako prisutan. Sa jedne strane, okultno je bio prostor njegovog bekstva od svake moderne naučne teorije (za koju je smatrao da je jevrejskog porekla), a sa druge, prostor traganja za čistom i iskonskom “germanskom mudrošću”.

 

VIII

Kosmogonija okultnog: teorije o večnom ledu

Iz Herbigerove knjige “Glacijalna kosmogonija”, 1913.

Pored hipeborejskog mita, u korpusu različitih teorija koje su nacisti, kao ljudi skromnog obrazovanja, nekritički prihvatali bilo je i još luđih geo-astronomskih tvorevina.

Negde od 1925. godine oni su prigrlili i popularisali ideje austrijskog kvazinaučnika, Hansa Herbigera, poznate pod imenom WEL (skraćenica za Welteislehre, teorija ledenog sveta). Ove zbrkane misli Herbiger je formulisao još deceniju ranije, u knjizi Glacijalna kosmogonija (1913) koju je napisao sa Filipom Fautom, ali ih tada još uvek nije uzimao za ozbiljno.

Po Herbigeru, kosmos je poprište večne borbe između vatre i leda, koja za posledicu nema evoluciju, već samo smenjivanje ciklusa i epoha. Nekada davno, postojalo je jedno veliko, vrelo nebesko telo (“više miliona puta veće od Sunca”) koje se sudarilo sa ogromnom masom nagomilanog kosmičkog leda. Masa leda prodrla je u ovo užareno telo, i pošto je “stotinama miliona godina” delovala u njegovoj unutrašnjosti, izazvala je eskploziju.

Neki delovi pomenutog tela su završili u ledenom prostoru, dok su drugi dospeli u umereniju zonu i obrazovali Sunčev sistem. Mesec, Mars i Jupiter su okovani ledom, prsten od leda je i Mlečni put (u kojem tradicionalna astronomija vidi zvezde, ali je po Herbigeru, zapravo reč o optičkoj varci). Sunčeve pege su, opet, posledica ledenih blokova koji se odvajaju od Jupitera.

Snaga prvobitne eksplozije se sa vremenom smanjuje, tako da svaka planeta nema elipsastu putanju (kako to tvrdi ona “službena nauka”) već se kreće nevidljivom spiralnom putanjom, privučena većom planetom. Na kraju ciklusa u kojem mi živimo, Mesec će biti toliko blizu Zemlji da će se voda u okeanima podići i poplaviti sve osim vrhova najviših planina koji će viriti iz vode, dok će kosmički zraci postati jači i izazvati genetske mutacije. Mesec će na kraju eksplodirati, konačno se raspasti u prsten leda, vode i gasa i onda pasti na Zemlju…

Zbog složenog procesa izazvanog uticajem Marsa i sama Zemlja će na kraju postati ledena lopta koju će Sunce ponovo apsorbovati. I onda će doći do nove eksplozije i novog početka, kao u drevno doba, kada je Zemlja imala čak tri satelita – koja je vremenom apsorbovala…

Ovakva “kosmogonija” je u savršenom ontološkom skladu sa svim drugim pseudo-naučnim teorijama, drevnim mitovima i epopejama koje su nacisti bili tako oduševljeno prigrlili: fikcija o “večnom ciklusu” poništava empirijsku realnost, jer je sve ne samo moguće, nego se, nekada ranije, već i dogodilo; poznavanje tradicije je dovoljno i ono poništava “lažno znanje” kojim nas zavodi “liberalna i jevrejska” nauka; sama imaginarna predstava “glacijalne kosmogonije” je toliko simbolički povezana sa duhom “nordijskog” i “arijevskog”; ćutanje “jevrejsko-demokratske” nauke o Herbigerovim “otkrićima” je tipičan slučaj “zavere mediokriteta”.

Ako vam se sve ovo čini kao trabunjanje, potpuno ste u pravu. Ali, ovo trabunjanje je proizvelo i sasvim opipljive, materijalne, posledice. Prema istraživanjima ozbiljnih istoričara, teorija o “kosmičkom ledu” je odigrala značajnu ulogu u formiranju dubokog Hitlerovog verovanja da će se Vermaht lako nositi sa oštrom ruskom zimom 1941/1942. godine na Istočnom frontu; pa pobogu, zar mi nismo deca kosmičkog leda? Isto tako, “potreba da se sazna kako će kosmički led reaguje” uticala je na kašnjenje ispitivanja vezanih za prototip krstareće rakete Fau 1, koja je, po mišljenju nemačkih vojnih stručnjaka, mogla da reši ishod rata.

 

IX

Toponimija okultnog: putovanja i ekspedicije

Nemačka ekspedicija na Tibetu sa domaćinima; Lasa, 1939.

Kao i mnoge druge totalitarne ideologije, i nacisti su bili ubeđeni da svaka teorijska i filozofska postavka koju su odlučili da prihvate, mora da ima odgovarajuće globalno objašnjenje. Sledstveno tome, Nemačka je bila mala da pruži dovoljno objašnjenje: arheološko, antropološko, geografsko, arhitektonsko, koje god. Potraga za delićima koji bi se onda naknadno uklapali u veliku genijalnu sliku zato je vođena po čitavom svetu. I nikada nije prestajala.

Naravno, nacistička ideologija se čak nije mogla ni racionalno tumačiti u realnom, postojećem prostoru; ona je, suštinski, bila toliko iracionalna da je korespondirala samo imaginarnom, nepostojećem prostoru, nekoj vrsti “nedođije”. Već i sama zvanična linija nacističke propagande, da je “Hitlerov intelektualni razvoj na nivou koji Zapadna civilizacija uopšte ne može da pojmi”, posredno potvrđuje ovu našu hipotezu: nacizam je bila ideologija koja je imala smisao samo u apsolutnom ništavilu.

Dualizam između civilizacije i Kulture, koji se izražavao u nizu kontradikcija (o ovome videti šire odeljak XI) našao je svoj izraz i u sferi nauke i filozofije: nasuprot misli Zapada, koja se manje ili više konzistentno razvijala već posle Dekarta, izgrađena je “nordijska misao”; nasuprot psihoanalizi Frojda, postojao je misticizam Gurdijefa, teozofija madam Blavacke, i nordijski arhetipi o Vodanu (Odinu); nasuprot Njutnove fizike i Ajnštajnove teorije relativiteta, stajale su teorije o “šupljoj zemlji” i Herbigerova kosmogonija o “večitom ledu”.

Svaka grana kartezijanske nauke imala je tako svoju antitezu. Kako su šezdesetih godina u svojoj knjizi “Jutro mađioničara” (Le Matin des magiciens) primetili Pauel i Berže, “nacistička era jednostavno ne podleže nijednom metodu konvencionalne analize”.

Dve ključne geografske divergencije u odnosu na prostor srednje Evrope na kojem se, istorijski i fizički, stvarao i nalazio onaj realni, stvarno postojeći, nemački narod, nacisti su tražili na severu i istoku. Zanimljivo, iako su ove dve divergencije jedna drugu isključivale, one su razvijane paralelno. Severna divergencija je polazila od više varijanti hiperborejskog mita (o čemu smo detaljno pisali u odeljku II) a istočna divergencija od Šlegelovog mita o indoevropskoj migraciji kao objašnjenju porekla arijevaca.

***

U nameri da za svoje pseudonaučne hipoteze pribave što više “dokaza”, nacisti su organizovali veći broj ekspedicija u najrazličitije krajeve sveta. Pre početka Drugog svetskog rata one su bile maskirane kroz naučna, kulturna i turistička putovanja, a posle 1939. godine su se obavljale na okupiranim teritorijama, pod zaštitom Vermahta. Većinu ovih putovanja organizovao je institut Anenerbe, kojim ćemo se detaljno baviti u odeljku IX.

U periodu od 1935 – 1939, najzanimljivija od tih putovanja bila su: Karelija (Finska), 1935. godine, u potrazi za etnografskim tragovima legendarnog finskog speva Kalevala i tragovima natprirodnih sila kroz pričanja vračeva i vidovnjaka; Bohuslan (jugozapadna Švedska), 1936. godine, u potrazi za starim nordijskim ideogramima uklesanim u stenama; Val Camonica (Italija), 1937. gde se tragalo za nordijskim runama uklesanim u stene, koje bi potvrdile hipotezu da su stari Rim osnovali nordijski doseljenici; zapadna Eurazija (Bukurešt – Istanbul – Atina – Bejrut – Damask – Bagdad – Niniva), 1938. u potrazi za tragovima navodnog nordijsko-semitskog konflikta kao uzroka pada Rimskog carstva; Antarktik, 1938 – 1939, brodom Schwabenland iz Hamburga, kada su na pojedinim tačkama na obali ostavljene nacističke zastave, na osnovu čega je ceo taj sektor Antarktika nazvan Nova Schwabia, a nemačka vlada izdala dekret kojim ga je proglasila svojom kolonijom, po pravu prvog zauzimanja nenaseljene teritorije; Tibet, 1938 – 1939, u pokušaju da se nađu dokazi za hipotezu da su prvi arijevci osvojili veći deo Azije, došli do Kine i Japana, te da je i sam Buda bio zapravo pripadnik arijevskog ogranka nordijske rase, inače daleki predak samog Adolfa Hitlera (zbog čega njih dvojica, tvrdilo se, delimično imaju i zajedničku ideologiju).

Sa izbijanjem Drugog svetskog rata prostor za ekspedicije se geografski suzio (tako su, na primer, morale da budu otkazane već zakazane misije u Boliviju, Iran, na Kanarska ostrva i na Island, 1939-1940) na prostor koji je kontrolisala nemačka vojska. Međutim, u sadržinskom smislu, taj prostor se znatno proširio: ako su, pre rata, nacistički “istraživači” u stranim, suverenim, državama bili ograničeni uglavnom na razgovore, beleške, skice, fotografije i filmove, na okupiranim teritorijama Evrope oni su mogli da se u potpunosti posvete svojoj glavnoj opsesiji: pljački arheološkog i muzejskog blaga.

U periodu 1939 – 1944. godine misije su obavljene u Poljskoj, 1939. godine, gde su opljačkani oltar Svete Marije iz katedrale u Krakovu, pet vagona eksponata iz Državnog arheološkog muzeja u Varšavi i neki eksponati iz Zoološkog muzeja; Sovjetskom Savezu, 1942 – 1943, na više lokacija u Ukrajini i na Krimu, gde se tragalo za tzv. “Gotskom krunom Krima”, ali se završilo na pljački arheoloških eksponata koje Crvena armija nije uspela da evakuiše pre povlačenja; Francuskoj, 1941 – 1944, gde su se istraživali crteži preistorijskih ljudi u pećinama u Dordonji, u pokušaju da se “utvrde” arijevski koreni nepoznatih umetnika, ali i pokušala pljačka sedam stotina godina stare tapiserije iz Bajea iz podruma pariskog Luvra.

Naravno, sva ova pseudonaučna putovanja nisu uspela da dokažu ništa od postavljenih ciljeva, pošto su i same početne hipoteze bile besmislene i, kao takve, nedokazive. Međutim, sve ekspedicije su bile praćene iskusnim fotografima i kamermanima koji su snimili dovoljno kvalitetnih fotografija i filmova na egzotičnim mestima. Te fotografije i filmovi su kasnije masovno eksploatisani u nacističkoj štampi i u bioskopima, podgrejavajući tako maštu nemačkih malograđana, i služeći tako kao vizuelni dokaz osnovanosti Hitlerovih teorija o gospodstvu nad celim svetom.

 

X

Od fabrike mita do fabrike smrti: Institut Anenerbe (1935 – 1945)

Znak instituta Anenerbe

Sa dolaskom Hitlera na vlast, 1933. godine, završava se i dotadašnji period nezvaničnog flertovanja nacista sa raznim astrolozima, okultistima, profesorima sumnjivih biografija i pacijentima raznih psihijatrijskih klinika. Princip ein Volk, ein Reich, ein Führer podrazumevao je i jednu mistiku: onu državnu. Dosadašnji slučajni saputnici su mogli da izaberu da li će postati činovnici, prognanici ili zatvorenici.

Već pet meseci posle formiranja SS, prvog jula 1935. godine Hajnrih Himler je u sedištu svoje paradržave organizovao sastanak na kojem se raspravljalo o ideji da se osnuje institut za preistorijska istraživanja. Tog dana se u zgradi u Prinz-Albrech-Strasse okupilo čudno društvo: pored domaćina tu su bili i Rihard Valter Dare, ministar poljoprivrede Trećeg Rajha i jedan od vodećih ideologa “krvi i tla”; holandski ekspert za preistoriju, Herman Virt; propagandista Johan fon Ler; magnat berlinskih robnih kuća, Robert Hercog; arheolog Vilhelm Unverzagt, direktor Državnog arheološkog muzeja; Urhe fon Gronhagen, finski plemić i antropolog.

Organizacija, osnovana kao jedan departman Uprave SS za rasnu i useljeničku politiku (RuSHA), nazvana je “Deutsches Ahnenerbe Studiengesellschaft für Geistesurgeschichte” (Društvo za studije istorije prvobitnih ideja); kasnije je ovaj naziv skraćen samo na Ahnenerbe; bio je to nemački izraz za “nešto što smo nasledili od naših predaka”. Za njenog predsednika izabran je Holanđanin Virt, a Himler je za sebe izabrao mesto “glavnog superintendanta”. Njen formalni cilj bila je “promocija nauke o drevnoj intelektualnoj istoriji”. Prvo sedište Anenerbea bilo je u Brüderstrasse 29-30, ulici u centru Berlina koja je postojala još od trinaestog veka; prostorije su bile zakupljene od već pomenutog učesnika osnivačkog sastanka, Hercoga. Na početku je zapošljavala samo sedam ljudi.

Zbog Virtove fiksacije na drevno arijevsko pismo, prva oblast istraživanja bile su studije pisama i simbola. Gronhagen se bavio sakupljanjem starih finskih drvenih kalendara na kojima su bili gravirani razni čudni simboli.

Himler je, opet finansijski podržavao i često posećivao radove na nemačkim iskopinama; čak dva departmana SS bila su posvećena arheologiji: Abteilung Ausgrabungen of the Persönlicher Stab des Reichsführers der SS i  Abteilung für Vor- und Frühgeschichte, tzv. departman RA IIIB – neka vrsta SS štaba za sve vezano za preistoriju, odgovornog za arheološka istraživanja i propagandu u vezi sa njima, obuku i indoktrinaciju pripadnika SS, koji je vodio geolog Rolf Hene. Sve ove poslove je, polako, preuzela Anenerbe.

Prema kanadskoj istoričarki Heter Pringl, Anenerbe je bio elitni nacistički istraživački institut, sa dvojakom misijom: njegov prvi cilj je bio da otkrije nove dokaze o dostignućima predaka savremenih Nemaca “koristeći egzaktne naučne metode”; drugi je bio da ta otkrića prenese u nemačku javnost, kroz članke u časopisima, knjige, muzejske izložbe i naučne konferencije. Očigledno, institut je bio u potpunosti u funkciji “proizvodnje mita”, kroz iskrivljavanje istine i prezentiranje pažljivo izabranih dokaza, u funkciji podrške rasnim idejama Adolfa Hitlera. Neki članovi instituta su svesno menjali njihove faktografske nalaze i njihova tumačenja, tako da se poklope sa Hitlerovim stavovima. Bilo je, međutim, i onih koji – bar neko vreme – nisu ni bili svesni kako njihova privrženost nacističkoj doktrini oblikuje njihova naučna tumačenja.

Sam Himler je na Anenerbe gledao megalomanski: institut bi trebalo da potpuno poništi svo prethodno naučno znanje o razvoju čovečanstva i otkrije da su Hitlerove ideje o svakom pitanju bile jedine tačne. On je takođe, izgleda, iskreno verovao da će istraživanja ove grupe o poljoprivredi, medicini i ratničkoj veštini i praktično koristiti nacističkoj Nemačkoj. Zato je angažovao stručnjake iz širokog kruga znanja i veština, od arheologije, antropologije, etnologije, folkloristike, runologije, klasičnih disciplina, istorije, muzikologije, pa do filologije, biologije, zoologije, botanike, astronomije i medicine. Himler je smatrao da će eksperti iz svih tih različitih polja, zajedno, uspeti da sastave jedan konzistentan pogled na prošlost, koji će revolucionisati uspostavljena tumačenja. Po njegovim rečima, radilo se o “stotinama hiljada kockica u mozaiku, koje će, kada se sklope, naslikati istinsku sliku porekla sveta”.

Uporedo sa uspostavljanjem “principa vođe” (Führerprinzip) u drugim segmentima nemačkog društva, menjaju se i pravila u Institutu. Već krajem naredne, 1936. Holanđanin Virt biva marginalizovan na formalnu funkciju počasnog predsednika, da bi posle godinu dana izgubio i nju; navodno Hitleru se nije dopao njegov govor o tome kako su Nemci vodili poreklo sa potonule Atlantide – budio je isuviše negativne asocijacije. Novi predsednik je Valter Vist, ekspert za indoevropsku istoriju i rektor Univerziteta u Minhenu i u isto vreme doušnik službi bezbednosti. Volfram Sivers, Himlerov čovek koji je operativno vodio Institut objasnio je razloge za Vistov angažman na ciničan način:

“On je najsposobniji da nauku uprosti toliko da je razume običan čovek.”

Sa vremenom, sve više nemačkih naučnika – i onih koji su na početku kategorički odbijali da se priključe onome za šta su verovali da je bezvredna šarlatanska organizacija – prinuđeno je da popusti. Jednima su upućena ozbiljna upozorenja, drugima su obećani fondovi za istraživanja, treći su već shvatali sami duh vremena koje je dolazilo. Herbert Jakun, nemački arheolog i ekspert za stare vikinške naseobine, izdržao je sve do 1939.

Još uvek, Anenerbe je u pravnom smislu hibrid: departmana SS i udruženja građana (eingetragener Verein). Ali ni taj neodređeni status neće trajati dugo. Institut najpre preuzima izdavanje časopisa Germanien, koji se besplatno deli svim SS vođama. Profesori angažovani u Institutu dobijaju radnu obavezu da, povremeno, pišu uvodnike i u SS nedeljniku Das schwarze Korps, koji se distribuira širokoj publici.

Konačno, januara 1939. Institut je potpuno integrisan u strukturu Allgemeine SS. U tom trenutku on je angažovao 137 profesora i istraživača i 82 pomoćna radnika: fotografa, laboratorijskih tehničara, računovođa, bibliotekara i sekretarica. Nakon prve godišnje konvencije, održane u nemačkom gradu Kilu, Anenerbe konačno dobija i monopol: gasi se rivalski Deutsche Gesellschaft für Vorgeschichte (Nemačko društvo za preistoriju), osnovano još 1909. I do tada je bilo preživelo samo zbog diskretne podrške još jednog zaljubljenika u okultne, mistične i ezoterijske priče iz vrha Trećeg Rajha: Alfreda Rozenberga.

***

Sa početkom Drugog svetskog rata, dotadašnja šarlatanska komedija preko noći poprima obrise tragedije, dostojne platna Hijeronimusa Boša. Anenerbe dobija novi zadatak od nacističke elite – da pripremi istorijske, teorijske i naučne osnove, objašnjenja, opravdanja, ali i praktična sredstva za Holokaust.

Prvi takav pseudo-naučni zadatak pripao je arheologu Herbertu Jankunu. Oslanjajući se na arheološke nalaze oko hiljadu mumija – još iz vremena Gvozdenog doba – u severnoj Nemačkoj, Danskoj i Norveškoj, koje su sve nađene u močvarama (tzv. mumije iz močvara), on postavlja hipotezu da se radi o ljudima koji su namerno ubijeni i bačeni u močvare, jer su bili homoseksualci – iako za to nije bilo nikakvih indicija, a kamoli dokaza. Zatim, on ovu hipotezu razvija i dalje, obrazlažući kako je takav potez bio nužan, jer je homoseksualnost prenosiva bolest koja je mogla da se proširi.

Na kraju, Himler koristi njegov “naučni” rad kao dodatni izvor legitimiteta: ako su još naši preci pre osam hiljada godina bili svesni da se homoseksualci moraju istrebiti, onda tim pre to moramo učiniti mi, moderni Nemci. Oko petnaest hiljada nemačkih homoseksualaca je poslato u koncentracione logore (računa se da je tamo, do 1945. godine, ubijeno oko 60% njih) na osnovu ovog “istraživanja” Herberta Jankuna.

Ipak, najmračnije stranice Anenerbea tek je trebalo da se napišu. 1940. Institutu je pripojen Institut für Wehrwissenschaftliche Zweckforschung (Institut za vojnonaučna istraživanja), koji je sprovodio široke medicinske eksperimente na ljudima.

Zigmund Rašer, lekar, za potrebe nemačkog ratnog vazduhoplovstva (Luftwaffe) sprovodi istraživanje o efektima leta na velikim visinama; kao zamorčići su uzeti zatvorenici iz logora Dahau i držani u vakumiranim komorama.

U drugom istraživanju – koliko piloti mogu da opstanu u hladnoj vodi – zatvorenici su bili primorani da stoje goli na temperaturi od nule, u periodu od četrnaest sati; ili u bazenu sa vodom na tački zamrzavanja, u periodu od tri sata. Njihov puls i temperatura bili su mereni preko serije elektroda. Za one koji bi preživeli ovaj eksperiment, zagrevanje bi se vršilo potapanjem u vrelu vodu, a – po Himlerovoj ideji – i seksualnom stimulacijom koju bi vršile za to određene zatvorenice.

Rašer je eksperimentisao i sa efektima Poligala, supstance sastavljene od mešavine repe i jabukovog pektina, za koju se verovalo da ubrzava zgrušavanje krvi prilikom ranjavanja u borbi. Ispitanicima bi bile davane tablete Poligala, a zatim bi im se amputirale ruke ili noge, bez anestezije.

Ipak, najmorbidnije “istraživanje” Anenerbea sprovedeno je na Jevrejima. Odeljenje za primenjene prirodne nauke je u Beču, od januara 1939. godine, u sklopu emigracionih vlasti, vršilo merenja na oko dve hiljade Jevreja koji su napuštali Treći Rajh. Pokazalo se, međutim, da šef ovog projekta, izvesni Valter Grejte, nije podatke zapisao tačno, i bili su neupotrebljivi. U decembru 1941. godine Institut traži od SS “sto dvadeset jevrejskih lobanja”. U ovom “projektu” učestvuje i švajcarski anatom, profesor na Univerzitetu u Strazburu, izvesni Ogist Hert.

Na kraju, u logorima i zatvorima u Nemačkoj i sedam okupiranih zemalja (Francuskoj, Belgiji, Holandiji, Norveškoj, Austriji, Grčkoj i Poljskoj) nađeno je osamdeset šest Jevreja čije su se anatomske mere poklapale sa specifikacijama koje je poslao Anenberg: pedeset sedam muškaraca i dvadeset devet žena. Čak polovina od njih bili su iz jednog evropskog grada: Soluna. Sa lobanja, “projekat” je proširen na čitave skelete.

Taj put je prešao Menahem Tafel, berlinski trgovac mlekom: po dolasku u Aušvic, marta 1943. godine, uočen je kao “odgovarajući primerak”. Nakon što su to potvrdila antropološka merenja, njegova žena i deca su odmah ubijeni u gasnim komorama, kao nepotrebni, a on je poslat u drugi koncentracioni logor, Nacvajler-Strathof, u planinskom masivu Vogeza, u današnjoj Francuskoj. Tamo je najpre dobro hranjen, kako bi dostigao željenu težinu, a potom ubijen, u avgustu iste godine. Isto u gasnoj komori – da skelet i muskulatura ne bi bili oštećeni.

Kada je američka Sedma armija generala Pača oslobodila Nacvajler-Strathof, u novembru 1944. godine, u jednom skladištu je zatekla prizor iz Danteovog “Pakla”: osamdeset pet tela (jedan zatvorenik nije hteo da dobrovoljno uđe u gasnu komoru pa je ubijen iz pištolja – njegovo telo je, bezvredno za eksperiment, bilo odmah spaljeno u krematorijumu). Većina od 85 preostalih tela bila je još u formalinu, neka kompletna, poslagana kao sardine; neka bez glave koja je čuvana odvojeno; neka raskomadana; sa nekih je delimično već bilo skinuto meso; neka su bila skuvana i od njih su ostali samo kosturi.

Od megalomanskog naučnog projekta instituta Anenerbe “antropometrijska merenja jevrejske rase”, nije, međutim, bilo ostalo baš ništa. Nikakve beleške, nikakva merenja, nikakve analize ni zaključci. To je iznenadilo i savezničke istražitelje pa su se detaljnije pozabavili ovim slučajem. Ispostavilo se na kraju da nikakav projekat nikada zaista nije ni postojao – cela ideja o “naučnom projektu” je bila obmana, izmišljena samo da se iz budžeta Trećeg Rajha dobiju novi fondovi.

Tako je, kombinacijom ritualnog ubistva i prozaične prevare, završila neslavna naučna istorija tzv. instituta Anenerbe. Mogao je da počne i završni čin: suđenja i samoubistva.

Ostaci samih tela su, konačno, sahranjeni tek 1951. godine na jevrejskom groblju u Strazburu. Decenijama je, od svih imena, bilo poznato samo ono Menahema Tafela, berlinskog trgovca mlekom. Tek 2005. godine forenzičkim tehnikama koje su u međuvremenu postale dostupne, utvrđen je identitet ostalih žrtava. A u julu 2015. godine, francuski doktor Rafael Toledano, sa Forenzičkog instituta u Strazburu našao je u teglama sa formalinom u muzeju još jednu količinu tkiva koje je nekada bilo deo čovekovog tela; pretpostavljalo se da je reč o tkivu koje je pripadalo Tafelu i ono je sahranjeno naknadno, u septembru te godine.

***

Kakve su bile posleratne sudbine vodećih ljudi Anenerbea?

Volfram Sivers, generalni sekretar, a kasnije i direktor, uhapšen je kad su američke trupe kod Vahenfelda otkrile sanduk sa dokumentima koja su potvrđivala eksperimente na ljudima. Na većini njih, nalazio se njegov potpis. Suđeno mu je u Nirnbergu, na tzv. “Doktorskom suđenju” (1946-1947). Zbog dugačke plave brade, američki dopisnik Vilijem Širer u svojim izveštajima sa suđenja nazvao ga je “nacistički Plavobradi”. Branio se tvrdnjama da je bio pripadnik Pokreta otpora i da je funkciju u Anenerbeu prihvatio po instrukcijama Pokreta, kako bi mogao da bude blizu Himleru i sazna važne podatke. Sudije time nisu bile impresionirane: u odsustvu bilo kakvih dokaza za te tvrdnje, proglašen je krivim po četiri tačke optužnice za ratne zločine i zločine protiv čovečnosti. Obešen je u minhenskom zatvoru Landsberg, juna 1948. godine.

Rihard Valter Dare, jedan od ideologa “krvi i tla”, učesnik osnivačkog sastanka Anenerbea u Berlinu 1935. i ministar poljoprivrede Trećeg Rajha, uhapšen je u Ludvigsburgu, u američkoj okupacionoj zoni, i izveden na tzv. “Ministarsko suđenje” (1947 – 1949). Od sedam tačaka optužnice proglašen je krivim za tri, i osuđen na sedam godina zatvora. Oslobođen je već 1950. zbog lošeg zdravstvenog stanja. Umro je 1953. u Minhenu, od raka jetre.

Edmund Kis, arheolog, planer nikada ostvarene ekspedicije u Boliviju za koju je bio zainteresovao i samog Himlera, i pristalica “teorije o kosmičkom ledu“, oslobođen je u Nirnbergu; njegova odbrana je bila dovoljno ubedljiva u dokazivanju da je bio samo ekspert. Pedesetih godina napisao je još dve knjige o misticizmu; jedna od njih se bavila i lokacijom potonule Atlantide. Umro je 1960. godine.

Valter Vist, ekspert za hinduistiku, rektor Univerziteta u Minhenu, policijski doušnik i protokolarni predsednik Instituta Anenerbe, izveden je na suđenje 1949. godine. Njegove tvrdnje da nije bio upoznat sa medicinskim eksperimentima na živim ljudima prihvaćene su od strane suda. U procesu denacifikacije kategorisan je kao “prekršilac”  (Belasteter) a naredne 1950. i kao “niži prekršilac” (Mitläufer). Vratio se kao predavač na Univerzitet u Minhenu. Umro je 1993. godine.

Bruno Beger, antropolog, učesnik Anenerbeove ekspedicije na Tibetu i asistent Ogista Herta u selekciji logoraša koji će biti uključeni u projekat “jevrejskih skeleta”, najpre je oslobođen 1948. godine. Tvrdio je, dosta ubedljivo, da nije znao šta će se dogoditi sa logorašima koje je merio. Vlasti SR Nemačke izvele su ga na suđenje još dva puta: 1960. je oslobođen posle tri meseca pritvora; 1970. je osuđen na tri godine zatvota kao saučesnik, ali je kazna posle preinačena u uslovnu. Umro je 2009. godine.

Zigmund Rašer, doktor koji je organizovao i sprovodio eksperimente na živim ljudima, imao je zanimljivu sudbinu. U nameri da Himleru dokaže uspeh svog navodnog pronalaska – preparata koji je produžavao plodni vek žena – predstavio mu je eksperiment sa sopstvenom ženom. Gospođa Rašer je, posle svoje 48. godine, navodno rodila čak troje dece. Himler je fotografije porodice Rašer koristio za propagandu plodnosti i vitalnosti arijevske rase. Kada je, međutim, gospođa Rašer uhapšena u pokušaju da kidnapuje jednu bebu (koja je trebalo da bude njeno četvrto dete), otkriveno je da su i prethodne tri bebe bile ili kupljene ili kidnapovane. Himler se osećao prevarenim i Zigmund Rašer je uhapšen od strane nemačke policije, aprila 1944. godine.

U toku istrage utvrđene su i finansijske prevare, naučni plagijati i ubistvo bivše laboratorijske asistentkinje. Oboje supružnika poslati su u koncentracione logore. Zigmund Rašer, potencijalno neugodni svedok na svakom suđenju, ubijen je 26. aprila 1945. godine u logoru Buhenvald, tri dana pred oslobođenje. Po direktnom Himlerovom naređenju, na njega je, kroz rupu za dostavljanje hrane na vratima ćelije, pucao SS narednik Bongarc.

Ogist Hert, Švajcarac koji je bio rektor Univerziteta u Strazburu za vreme nacističke okupacije, i glavni organizator projekta sakupljanja jevrejskih skeleta, pobegao je iz Strazbura u septembru 1944. godine. Jedno vreme se krio u nemačkom gradu Tibingenu. Izvršio je samoubistvo tri nedelje po završetku rata, 2. juna 1945. u Crnoj šumi, u Baden Virtembergu. Sahranjen je, a da njegov identitet nije otkriven. Suđeno mu je, in absentia, za ratne zločine u Mecu, u Francuskoj, 1953. godine. Kako skoro dvadeset godina nije bilo informacija o njemu, negde sredinom šezdesetih izraelska tajna služba MOSAD obavila je u tajnosti ekshumaciju kostura, za koji je postojala sumnja da može biti njegov, i uzela uzorke. Izraelski forenzičari su potvrdili identitet ostataka.

 

XI

Naslednici (1): Hladni rat

Hubert Lancinger, “Der Bannertrager”, ulje na drvetu, 1934 – 1936.

Svet oblikovan posle Drugog svetskog rata, u obe svoje faze, Hladnog rata (1945 – 1990) i Postmoderne (1990 – 2019) nije ostao imun ni na recidive nacizma a ni na stalno, ciklično, obnavljanje mitoloških i pseudonaučnih narativa. Kao što je nacizam, u strahu od naučnog znanja kojeg se podsvesno plašio, prigrlio okultno i mistično, tako je to – iz istih razloga – uradio i neonacizam.

U nemogućnosti da se otvoreno (samo)identifikuje, neonacizam je svoje prostor za delovanje tražio i nalazio u nizu različitih šovinističkih, klerikalnih, kvazikulturnih i pseudonaučnih formi. Sajentološka crkva, Kju Kluks Klan, tzv. Ordo Templi Orientis (Red istočnog hrama), “Zlatna zora” Alistera Kroulija, skinhedsi, Čarls Menson i Andres Brejvik, razne proto-nacističke kolonije u Latinskoj Americi – spisak ovakvih formi je gotovo neiscrpan.

Iako stvorene u različitim istorijskim i društvenim kontekstima, sa simbolikom koja se samo delimično međusobno poklapa, za sve njih su zajedničke neke temeljne teorijske postavke klasičnog nacizma: shvatanje o “natčoveku” i “izabranom soju” i svest o “istorijskoj misiji” da se ostvari prevlast nad ostatkom čovečanstva.

Kontinuitet nacističkih i neo-nacističkih simpatija prema okultnom i natprirodnom možemo najbolje da pratimo kroz zanimljiv, iako nesporno bizaran, životni put Maksimijane Julije Portas (1905-1982). Ćerka Maksima Portasa, francuskog državljanina grčko-italijanskog porekla, i Engleskinje Julije postaje ubeđeni nacional-socijalista na hodočašću u Palestini, 1928. godine. Već 1932. ona putuje u Indiju, u potrazi za paganskim arijevskim korenima. Tamo prihvata hinduizam, menja ime u Savitri Devi (na Sanskritu: boginja Sunčevih zraka), udaje se za Asita Krišnu Muherdžija, bengalskog bramana koji je takođe bio ubeđeni nacista, i pomalo se bavi špijunažom za Japance.

Posle Drugog svetskog rata, ova žena se vraća u Evropu, u Švedskoj upoznaje Svena Hedina, fotografa, geografa i istraživača koji je putovao po Himalajima tragajući za korenima arijevske civilizacije u srcu Azije. Potom u angloameričkoj okupacionoj zoni putuje vozom, deleći nacističke letke, provodi osam meseci u savezničkom zatvoru i biva proterana iz Nemačke. Da bi mogla u nju da se vrati, svoj britanski pasoš koji je dobila u Indiji menja za grčki – izdat na njeno devojačko prezime – i 1953. počinje novo hodočašće, obilazeći nacistička “sveta mesta”, povezana sa životom Adolfa Hitlera. “Nemačka je duhovni dom svih rasno svesnih modernih Arijevaca” – opisala je to putovanje u svojoj knjizi posle nekoliko godina.

Na tom putovanju Maksimijana Portas upoznaje i Hansa-Ulriha Rudela, proslavljenog jurišnog pilota Luftwaffe, koji je na dan pada Berlina, 8. maja 1945. upravljao poslednjim avionom koji je uspeo da uzleti iz grada i pobegao na aerodrom u Pragu, u tom trenutku pod američkom okupacijom. Rudel se baš tada vratio u Nemačku posle osam godina provedenih u Argentini. U njegovom domu Maksimijana završava svoju knjigu “The Lightning and the Sun” (Munje i sunce) gde, obrazlažući svoju filozofiju istorije i kritiku modernog sveta, iznosi i hipotezu da je Adolf Hitler (kao i Džingis Kan pre njega) zapravo bio avatar hinduističkog boga Višne. Knjiga je objavljena krajem 1958. godine u Kalkuti, Indija.

Preko Rudela upoznaje i druge viđene naciste koji su u tom trenutku na slobodi: Johana fon Lera, osnivača stranke i počasnog majora SS, koji, pod imenom Omar Amin, živi u Kairu i radi kao savetnik Gamala Abdela Nasera; sa njim provodi nekoliko meseci, da bi se, preko Damaska, Bagdada i Teherana, vratila kući u Delhi.

1961. živi jedno vreme u Madridu, kod legendarnog komandanta Abverovih padobranaca, Ota Skorcenija, potom jedno vreme provodi kao učiteljica u Francuskoj, ali joj je taj posao dosadan. Početkom šezdesetih postaje član Britanske nacionalne partije, učesnica njenog kongresa u Glosteru i potpisnica Kotsvoldskog sporazuma između britanskih i američkih nacional-socijalista, kojim je 1962. godine osnovana Svetska unija nacional-socijalista.

Posle penzionisanja, 1970. godine, provodi jedno vreme u Normandiji, u kući svoje dobre prijateljice, Fransoaz Dior, nećake Kristijana Diora i jednog od glavnih finansijera neonacista u posleratnoj Evropi. Ali, bizarne životne navike gošće (između ostalog, nije se uopšte kupala i stalno je žvakala beli luk) uznemirile su malo francusko mesto i sredinom naredne godine Maksimijana se vraća u Indiju. Tu živi sa većim brojem mačaka i, po rečima službenice francuske ambasade u Delhiju, Mirijam Hirn, koja je o njoj vodila računa, “najmanje jednom kobrom“. U seriji intervjua, 1978. godine, bila je prva koja je javno iznela tezu da je Holokaust jevrejska izmišljotina.

Već ozbiljno narušenog zdravstvenog stanja, napušta Indiju 1981. godine, provodi jedno vreme u Bavarskoj, potom u Francuskoj, a 1982. polazi na put u SAD, preko Engleske. Na tom putu, u kući prijatelja u Eseksu, umire od infarkta miokarda, 22. oktobra 1982. godine u sedamdeset sedmoj godini.

***

Zašto je ova, bizarna koliko i trivijalna, životna priča o jednoj devojčici iz Liona bila bitna za temu naše današnje priče? Iz tri osnovna razloga.

Najpre, ona – zaslepljujuće jasno – potvrđuje da su i (neo)nacizam i vera u natprirodne sile, bili dva česta pribežišta ljudi sa pomešanim nacionalnim, verskim, jezičkim i kulturnim identitetima. Nesigurni šta su tačno, odsustvo tradicionalnih korena sopstvenog identiteta pokušali su da nadomeste stvaranjem novih, veštačkih.

Drugo, čitav posleratni put Maksimijane Portas a.k.a. Savitri Devi, društvo u kojem se ona kretala, ideje iz njenih knjiga i intervjua – sve nam to pokazuje da je i neonacizam (ili post-nacizam) zadržao iste fundamentalne logičke greške koje je imao i autentični nacizam: sklonost ka konfabulacijama, tvrdoglavi otpor prema činjenicama, opsesiju natprirodnim i neobjašnjivim, fascinaciju jeftinom simbolikom, patetiku koja je uvek bila na granici kiča.

I treće, nasuprot jednom tradicionalnom shvatanju da je nacizam nemački fenomen, priča koju smo ispričali pokazuje da je on, zapravo, bio globalni: fenomen jednog vremena. Od rodnog Liona, preko Atine, Jerusalima i Delhija na istoku, do Švedske, Nemačke, Francuske, Španije i Britanije na zapadu, filozofska i politička uverenja Maksimijane/Savitri oblikovala su se nezavisno od državnih, jezičkih i kulturnih podneblja i granica. U svakoj od ovih zemalja ona je tražila i nalazila svoje istomišljenike, svako od tih društava je uvek imalo dovoljno onih koji su svoje nezadovoljstvo postojećim svetom pokušavali da razreše kreiranjem imaginarne distopije.

 

XII

Naslednici (2): Postmoderna

Sedam stotina slučajeva malih boginja samo u SAD – zbog čaršijskih priča kako su vakcine štetne; zakonske mere koje treba da spreče štetne posledice klimatskih promena zaustavljene u nizu zemalja – jer poslanici ne shvataju razliku između klime i vremena; pristalica teorije o  Zemlji kao ravnoj ploči ima sve više i povezuju se na globalnom nivou.

Sve ovo događa se pred našim očima, uporedo sa jačanjem nacionalizma, ksenofobije, klerikalizma i totalitarnih ideologija – takođe na globalnom nivou.

Ako su nemački hipnotizeri, astrolozi, mađioničari i proricatelji sudbine uspeli da obmanu javnost do te mere da kao spasioca prihvati jednog šarlatana, da li su američke televizije i internet uradili to isto, osam decenija kasnije?

Koliko je, zaista, Karl Marks bio u pravu u onoj čuvenoj rečenici iz Osamnaestog brimera Luja Bonaparte, u kojoj citira Hegela, da “istorija ima tendenciju da se ponavlja: prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa”?

Naučnici koji se bave prirodnim naukama već vekovima imaju odgovore na sva tri pitanja: i ono o vakcinama, i ono o klimatskim promenama, dok im za ono o obliku Zemlje dokaz i ne treba: dovoljno je pogledati bilo koju fotografiju naše planete iz svemira.

Međutim, njihove kolege koje se bave društvenim naukama, i dalje nemaju odgovor na pitanje kako to da, u dvadesetom prvom veku, još uvek postoje ljudi koji znaju sasvim dobro da rukuju kompjuterom a ne znaju da naprave razliku između skrinšota stranice iz Enciklopedije Britanike i obične fotomontaže.

Filozofi nauke, od Horoksa i Njutna, do Vitgenštajna i Popera, potrošili su nekoliko vekova u pokušaju da reše tzv. demarkacioni problem – povlačenja jasne linije razgraničenja između nauke i ne-nauke – i očigledno nisu uspeli. Ponovo se nalazimo u epohi tzv. epistemološkog anarhizma.

Nauku – baš kao ni liberalne vrednosti ljudske civilizacije – očigledno više ne možemo uspešno da branimo samo pričama o njenim uspesima. Postmoderna nema mnogo razumevanja za staru slavu; naprotiv, ona infantilno uživa kada zaslužne ljude vidi u medijskom blatu.

Argumenti koji se zasnivaju na naučnom dokazu, teoriji verovatnoće i formalnoj logici, isto tako, nisu imali puno uspeha. Teoretičari zavere su, do sada, tvrdoglavo pobijali sva tri: naprosto, kažu oni, “ako je vlada mogla da vas slaže o jednoj stvari (a svaka vlada na svetu je, to bar znamo, slagala i o više stvari nego o samo jednoj) zašto vas onda ne bi slagala o svakoj stvari?“

U slikanju svoje freske alternativne stvarnosti, teoretičari zavere ionako krše sve principe empirijskog zaključivanja. Selektivni izbor “relevantnih” dokaza? Da. Prilagođavanje polazne hipoteze ideološkim verovanjima? Da. Konfirmativna predrasuda? Pa naravno. Korišćenje falsifikata i fotomontaža? Vrlo često. Uostalom, ako neko ne veruje u dokaze prikupljene u toku hiljadu godina naučne misli, da li stvarno mislite da će svoj stav promeniti na osnovu dva ili tri nova dokaza koje mu pružite?

Zapamtite: nijedan dokaz neće biti dovoljno pouzdan teoretičaru zavere da bi poverovao u ono što je suprotno njegovim predubeđenjima; istovremeno i najneverovatniju nedokazanu tvrdnju, pročitanu negde na internetu, biće sklon da prihvati kao dokaz za ono što se sa tim predubeđenjima slaže.

Prema tome, čini nam se da ovde polje za buduću intelektualnu debatu leži u drugom prostoru. Tri su tačke koje, na tom prostoru, možemo da identifikujemo.

Prvo, to je demontaža mita o fiktivnoj vertikali nauka – vlada – novi svetski poredak, mita u kojem teoretičari zavere toliko uživaju: svaki istraživač u svakom institutu, finansiran iz nekog budžeta, jer deo “zastrašujuće vladine mašinerije”, a ova je, mutatis mutandis, samo filijala bezbožnog i nehumanog, hakslijevskog globalizma.

Istina je, međutim, potpuno suprotna: bogatstvo naučne misli, širina rasprava koje se u okviru naučne zajednice vode, sa jedne i kompleksnost savremenog sveta, njegovih struktura, interesa i procesa koji se u okviru njega odvijaju, sa druge strane, nedvosmisleno potvrđuju da je teorija o “globalističkoj zaveri” u dvadeset prvom veku u rangu besmislice koju je nacistička teorija o “masonsko-jevrejsko-boljševičkoj zaveri” predstavljala u dvadesetom veku. I jedna i druga su poslužile kao omiljena poštapalica samozvanih proroka i tribuna i sredstvo za hipnotisanje neobrazovanih i primitivnih masa.

Drugo: naučnici, bez obzira čime se bave, uvek su ljudi spremni da promene svoja gledišta; onda kada su suočeni sa novim dokazom čija je vrednost veća od one koju je imao dokaz kojim su prethodno raspolagali. Takav stav je istovremeno i demarkaciona linija, vrlo precizna, između naučnika i verskih, političkih, ideoloških i kulturnih propagandista. Ove druge ćete, nepogrešivo, prepoznati po tome što nikada neće biti spremni da promene svoj prvobitni stav, bez obzira na kvalitet dokaza sa kojima su suočeni.

U nauci, uvek postoji verovatnoća da je neka teorija pogrešna. Ono što razdvaja naučnike od šarlatana je upravo strpljivost i posvećenost kojom sami kritički preispituju svoje teorije. Kada se, u traganju za novim dokazom, naučnik suoči sa nečim što dovoljno ubedljivo pobija njegovu prvobitnu hipotezu, on je primoran da tu hipotezu promeni, ili je čak potpuno napusti. Ukoliko, iz nekog razloga, nije spreman da to učini, on jednostavno više nije naučnik.

Nasuprot tome, u propagandi se nikada ne prihvata mogućnost da je prvobitna tvrdnja netačna. Suočen sa dokazima o suprotnom, propagandista po pravilu reaguje još radikalnijim zastupanjem prvobitnog, pogrešnog stava. Ako ga ipak promeni, ili potpuno napusti, on jednostavno više nije propagandista.

Treće: nauka mora demontirati i raširenu floskulu o tzv. “stoprocentnom dokazu”. Radi se o mitu da je, “sve dok za nju ne postoji stoprocentni dokaz, svaka teorija ista kao i svaka druga”, mitu na kojem, sa naročitom mešavinom zlobe i neznanja, insistiraju “teoretičari zavere” (naročito, na primer, progonitelji vakcina). Naravno da, ni u prirodnim ni u društvenim naukama, ne postoji ništa što bi se moglo nazvati “stoprocentnim dokazom”; svi naučni dokazi, čak i oni koji su potkrepljeni eksperimentom, zasnovani su na verovatnoći. Njihova validnost meri se različitim nivoima te verovatnoće; na primer, dokaz da postoji antropogeno globalno zagrevanje danas je dostigao tzv. “pet sigma nivo”, odnosno postoji jedna šansa u milion da on nije tačan. Izraženo u procentima, verovatnoća njegove tačnosti je 99,9999%.

Da li bi bilo koji razuman čovek, ako bi posedovao ovu informaciju, pre prihvatio ovaj dokaz, ili načelan stav “teoretičara zavere” da je, jer za nju ne postoji “stoprocentni dokaz”, ova teorija ravnopravna sa svim ostalim, za koje ne postoji nikakav dokaz i da je – u odsustvu “stoprocentnog dokaza” – stvar našeg “demokratskog prava na izbor” u šta ćemo da poverujemo? Floskula o “stoprocentnom dokazu” je, u stvari, za nauku irelevantan, a za sve empirijske potrebe, iracionalan standard.

Neki filozofi nauke – Karl Poper, na primer – smatrali su da jedino oružje nauke i racionalnog, u njihovoj večnoj borbi sa mitologijom i iracionalnim, predstavljaju naučni metod i logika. Usudili bismo se da ovde korigujemo Popera: oružje nauke i racionalnog, bar je takvo dosadašnje iskustvo Postmoderne, predstavljaju i vrednosti; zdrav razum je, svakako, jedna od tih vrednosti.

***

Ovde dolazimo i do narednog zaključka: očigledno je da, i u dvadeset prvom veku, i dalje postoje duboke uzročno-posledične, strukturalne i ontološke veze između neliberalnih (ili, anti-liberalnih) politika i određenih tipova verovanja u okultno i natprirodno.

Renesansa različitih graničnih područja nauke, hipoteza zasnovanih na veri, rezona duboko povezanih sa teorijama zavera – sve se to nalazi u direktnoj korelaciji sa anti-liberalnim i populističkim, političkim i ideološkim ubeđenjima. Ta veza utiče na izbore u mnogim zemljama, oblikuje socijalne politike, formira javno mnenje o pitanjima rata i mira. Fenomen je globalan, i ispoljava se u jačanju neofašističkih grupa (tzv. alt-right) širom Evrope i u SAD, kao i eksponencijalnom rastu i politizaciji fundamentalističkog Islama i Hriščanstva podjednako.

I, očigledno, to je u svojoj osnovi jedan te isti mehanizam, koji se uvek ponavlja kada neka lomljiva, krhka demokratija, pod teretom ekonomskog kolapsa i kulturne pobune, dolazi u situaciju da njeno vođstvo napušta građanske tradicije, upušta se u grozničave fanazije i gubi svaki pouzdani osećaj za realnost. Svaka kultura, posle svega, ima svoju sopstvenu imaginaciju natprirodnog koja može, u vremenima kriza, da potisne empirijsku i naučnu argumentaciju o većini izazova koji formiraju našu društvenu i geopolitičku stvarnost.

Naravno, svako ko veruje u tarot karte, crnu magiju, horoskope, natprirodne sile i tajna društva – nije samo zbog toga i nacista. Ali, svaki nacista veruje – osim u tzv. “istorijsku misiju”, sebe samog i svoje nacije – i u tarot karte, crnu magiju, horoskope, natprirodne sile i tajna društva: zato što su sve to nužni pratioci svih “istorijskih misija”.

XIII

Zaključak: civilizacija protiv Kulture

Georg von Rosen, “Odin čudotvorac”, 1886.

Zakon protiv života; forma protiv sadržine; statika protiv dinamike; klasicizam protiv romantizma; politika protiv metapolitike; internacionalizam protiv rasizma; liberalni kapitalizam protiv nacionalnog socijalizma; pacifizam protiv militarizma; sloboda protiv plemenskog vođe; individualizam protiv totalitarizma; atomizam protiv organskog naroda; razum protiv sile; zlato protiv krvi; Hrist protiv Vodana; Zapad protiv Severa; civilizacija protiv Kulture.

I nauka protiv mitologije.

Da li je svaka od ovih formula, i da li su one sve zajedno, možda isuviše pojednostavljene? Mogu li nas povesti u pogrešnom pravcu? Mogu li biti nepoštene, jer već znamo da presudno zavise od toga koja će ih strana ispuniti realnom sadržinom? Da, odgovori na svako od ovih pitanja mogu da budu potvrdni.

Međutim, čini nam se da navedene paradigme ipak jesu značajan pokazatelj: ako ničega drugog onda jednog dugog, složenog i dubokog konflikta. Skoro svaka značajnija nemačka intelektualna figura, u poslednja dva veka, nosila je u sebi tragove i jednog i drugog. Zbog toga se i nemački mislioci, u tom periodu, više vraćaju na one Geteove “dve duše u jednim grudima” (Faust) nego njihove kolege u bilo kojoj drugoj nacionalnoj kulturi.

Ovaj konflikt je, još početkom devetnaestog veka, pokušao da racionalizuje i objasni Fihte:

“Ako zapadna Evropa, internacionalna u svojoj svesti i tendencijama, gleda na civilizaciju kao na sisteme i načine ponašanja i duhovne koncepte koji su opšteljudski i podložni univerzalnoj primeni, Nemci razumeju Kulturu kao intimnu uniju između njih i prirodnih snaga univerzuma, čije su postupke jedino oni sposobni da shvate i kao plemensku disciplinu izgrađenu da bi ove snage njima odgovarale.”

Alfred Rozenberg, pored Alberta Špera verovatno jedini intelektualac u establišmentu Trećeg Rajha, a za razliku od njega doživotni zarobljenik mističnog i okultnog, i nesporno najveći ideolog nacional-socijalizma, pokušao je – čitav vek kasnije – da ove Fihteove rečenice prilagodi novom vremenu:

“Opet, ono što je bilo germansko pojavljivalo se u dvojnoj antitezi prema ova dva tipa. Ono nije uzimalo zdravo za gotovo pravo da se nepostojećim proglasi postojeći univerzum i njegovi zakoni. Nordijske ideje nisu znale ništa o semitskom fatalizmu ili sirijskoj sudbini i magičnoj obmani. One su povezale sopstvo i sudbinu i proglasile ih uporedo postojećim činjenicama, ne istražujući pri tome kauzalitet između jednog i drugog. Odnos germanskih naroda prema konceptu sudbine ovde je bio isti kao i onaj koji će kasnije pojaviti kod Lutera. On je učio o postojanju prirodnih zakona i lične slobode. Nordijska ideja o duhovnom ponašanju u univerzumu koincidirala je sa Kantovim perceptivno kritičkim istraživanjima kraljevstava slobode i prirodne nužnosti.” 

Od Fihtea, preko Getea i Vagnera, do Rozenberga, polako je i strpljivo građen taj nemački Weltanschaung. U skoro svakom nemačkom intelektualcu tog vremena  tinjao je unutrašnji konflikt, kojeg je on tretirao kao što majka tretira svoje nevaljalo dete: prekorevajući ga, i istovremeno ohrabrujući. To ga je činilo, istovremeno, i genijalnim i demonskim. Ne retko, međutim, taj dualizam je bio psihološki praćen projekcijom, fanatizmom, histerijom, nestabilnošću, manijama gonjenja i proganjanja drugih, iznenadnim izlivima nekontrolisanog fizičkog nasilja…

Sve ovo je, možda, predstavljalo odličan materijal za poeziju, ali izvesno vrlo loš za politiku. Nemogućnost da se racionalno razdvoji od iracionalnog otvorila je širok prostor za prodor demonskog, pseudo-mističnog i ezoterijskog u nemačku misao.

Kriza modernosti u Nemačkoj – otelotvorena u traumama izgubljenog Prvog svetskog rata, hiperinflacije, Versajskog mirovnog ugovora, razarajuće Velike ekonomske krize 1929. godine – pomerila je sve ove elemente iracionalnog sa margina u centar.

Od nordijskih mitova i traganja za potonulom Atlantidom, preko poslednje Tule i hiperboreje, do ranohrišćanskih artefakata i njihovih mističnih svojstava, degradacija racionalnog u nemačkoj inteligenciji prešla je dug put.

***

U blatu rovova na Zapadnom frontu, na Ipru i Somi, dok su drugi vojnici pisali pisma svojim porodicama i svojim ljubavima, jedan beznadežno usamljeni Austrijanac pisao je apokaliptične pesme o starom nordijskom bogu, Vodanu:

“Često u gorkim noćima
Do Vodanovog hrasta na proplanku tihom 
Idem; da kao u mreži sa tamnim moćima 
Gledam runsko pismo pod mesečinom. 

I svi kojima je dan smelost dao punu
Sad malim su postali čarobnom formulom!
Sjajni su čelik izvukli – al’ mesto da u borbu krenu 
Okameniše se stalagmitom.

I tako, pogrešno se od pravog razdvojilo 
Ja uđoh u reči gnezdo 
A onda dadoh dobro i pravedno 
Mojom formulom, blagoslovenom zvezdom.”

(Adolf Hitler, 1915; prevod sa nemačkog na engleski: Džon Toland, 1976; prevod sa engleskog na srspki: Zoran Čičak, 2019)

Osamdeset pet tela u formalinu koje su američki vojnici pronašli u jesen 1944. godine u koncentracionom logoru Nacvajler-Strathof bile su poslednje ljudske žrtve podnete starom nordijskom bogu Vodanu.

***

Šta bi, na kraju ovog malog putovanja u prošlost, mogli da zaključimo? Najpre, jednu pouku: treba da izbegavamo mehanička poređenja i zaključke na prvi pogled. Istorija okultnog i mističnog kod nacista ne daje nam putokaz u današnji dan. Njihov svet je bio različit od našeg, njihova interesovanja drugačija, njihova kultura nije naša.

Isto tako, da – ma koliko to na prvi pogled izgledalo zanimljivo, pa čak i zavodljivo – objašnjenje fenomena nacizma samo magijskim, ezoterijskim i natprirodnim činiocima nije naučno, a može da bude i štetno. Kako je jednom prilikom istakao Matijas Gardel, švedski istraživač komparativnih religija:

“U dokumentarnim filmovima koji predstavljaju Treći Rajh, Hitler je prikazan kao gospodar magije; ovi dokumentarci po pravilu uključuju scene u kojima Hitler govori na ogromnim, masovnim, mitinzima … Režiser onda montira ton njegovog vikanja sa slikama vojske koja maršira pod znakom svastike. Umesto da pruži prevod njegovih verbalnih kreščenda, sekvenca se pokriva glasom spikera koji govori o nečem drugom.

Sve se to kombinuje tako da demonizuje Hitlera kao zlog čarobnjaka koji je hipnotisao nemoćni nemački narod u svoje zombifikovane sluge, sve dok on nije oslobođen savezničkom pobedom posle koje, iznenada, nije ostao nijedan jedini nacista. Kako bi bilo zgodno kad bi ova slika bila tačna! Nacional-socijalizam bi mogao da bude pobeđen belim lukom. Antifašističke organizacije bi mogle da budu zamenjene sa nekoliko ubica vampira i sva sredstva namenjena anti-rasističkim programima mogla bi biti usmerena na nešto drugo.” 

Međutim, ako nam istorija ovog mračnog perioda može biti upozorenje o bilo čemu, onda je to svakako zaključak da modernizacija, industrijalizacija i tehnološki napredak čovečanstva, sami po sebi, ne sprečavaju imaginaciju o natprirodnom, niti garantuju da ćemo svi mi, svuda i uvek, suočeni sa dilemama, razmišljati u skladu sa zdravim razumom.

Još uvek, mnogo ljudi svet shvata – ili bar oseća – kao prostor prepun pravila, sila i mogućnosti koje su izvan preciznih empirijskih iskustava i normi. Često, naročito ljudima nestabilne psihičke ravnoteže, imaginacija natprirodnog deluje čudesno i zavodljivo. I zaista, svi ti horoskopi, kristalne kugle, srednjovekovne misterije, mitske zemlje, alhemijske formule – sve to deluje jako zanimljivo, za ponoćni televizijski program ili kao laka tema kojom ćemo zabaviti društvo u kafani.

Ali, isto tako, u pogrešnim rukama, sve to može brzo da sklizne na mnogo mračnija mesta. Jer, svet u kojem živimo danas, voleli mi to ili ne, nije svet slobodan od duhova.

Pakao, to su srednjovekovne zablude sa tehnologijom 21. veka.

 

XIV

Dodatak: predlog za dalje čitanje

Nicholas Goodrick-Clarke, “The Occult Roots of Nazism”

Literatura koja se bavi ovom temom je koliko brojna, toliko i različitog kvaliteta. Od ozbiljnih knjiga, istorijskih, etnografskih i kulturoloških analiza, naučnih članaka, eseja, preko novinskih tekstova, raznih kompilacija i beletristike, vrednih veće ili manje pažnje, pa sve do raznih teorija zavere, izmišljenih priča sa ambicijama horora ili naučne fantastike i tabloidnih pseudo-naučnih objašnjenja na granici besmislice.

Uzmimo na primer samo desetine knjiga, članaka i dokumentarnih filmova o tzv. Vrilu, tajnom društvu koje je u Berlinu navodno razvijalo leteće tanjire i druge čudotvorne letelice za potrebe Trećeg Rajha – a za koje je pozitivno utvrđeno da nikada nije ni postojalo.

U pisanju ovog teksta bili smo ograničeni na izvore i literaturu na srpskom i engleskom jeziku. Zanimljivosti radi: internet internet pretraživač Gugl, za pojam “okultni koreni nacizma”, na srpskom, daje oko četiri hiljade rezultata; za isti pojam na engleskom “occult roots of Nazism”, daje nešto preko sto trideset hiljada.

Onom čitaocu kojeg bi zanimalo da navode i hipoteze iznete u  ovom tekstu podvrgne kritičkom preispitivanju, ili da naprosto proširi svoje horizonte znanja o ovoj temi, ovde dajemo jednu, sasvim ograničenu, listu izvora koje bi mogao da konsultuje:

• BLACK, Monica, Eric Kurlander, editors. Revisiting the “Nazi Occult”: Histories, Realities, Legacies. NED – New edition ed., Boydell and Brewer, 2015.
• BLAVACKA, Helena, Tajna doktrina (1888), Metaphysica, Beograd, 2007.
• BOLTON, Kerry, Wotan as Archetype: The Carl Jung Essay, 2015. https://www.counter-currents.com/2015/12/wotan-as-archetype-the-carl-jung-essay/
• BULWER-LYTTON, Edward, The Coming Race, Edinburgh, 1871.
• CHAMBERLAIN, Houston Stewart, Foundations of the Nineteenth Century, London: John Lane Co., 1911.
• EKO, Umberto, Istorija mitskih zemalja, Vulkan, Beograd, 2014, str. 223 – 277.
• EVOLA, Julius, Pobuna protiv modernog sveta, Gradac, Čačak, 2010.
• EVOLA, Julius, Misterija Grala, Utopija, Beograd, 2007.
• FAUTH, Phillip, Horbigers Glazial-Kosmogonie, Kaiserslautern, Hermann Kaysers Verlag, 1913.
• GOODRICK-CLARKE, Nicholas, The Occult Roots of Nazism: The Ariosophists of Austria and Germany, 1890-1935, The Aquarian Press, 1985.
• GOODRICK-CLARKE, Nicholas, Hitler’s Priestess: Savitri Devi, the Hindu-Aryan Myth and Neo-Nazism, New York University Press, 1998.
• GOODRICK-CLARKE, Nicholas, Black Sun: Aryan Cults, Esoteric Nazism and the Politics of Identity, New Yourk University Press, 2002.
• HEXHAM, Irwin, “Inventing ‘Paganists’: a Close Reading of Richard Steigmann-Gall’s the Holy Reich”, Journal of Contemporary History (January 2007).
• KILCHER, Andreas, Constructing Tradition: Means and Myths of Transmission in Western Esotericism, Aries Book, 2010.
• KOHLER, Joachim, Wagners Hitler, Der Prophet und sein Vollstrecker, 1997.
• KURLANDER, Eric, Hitler’s Monsters: A Supernatural History of the Third Reich, Yale University Press, 2017.
• KURLANDER, Eric, Hitler’s Obsession With the Occult, Yale Books Official London Blog, 30 June 2017, https://yalebooksblog.co.uk/2017/06/30/hitler-obsession-occult-kurlander/
• LANGER, Walter C, A Psychological Analysis of Adolph Hitler, His Life and Legend, Washington, D.C. (1943); deklasifikovano 1999. godine. Tekst dostupan na: https://www.cia.gov/library/readingroom/docs/CIA-RDP78-02646R000600240001-5.pdf
• LANZ, Jörg von Liebenfels, Theozoologie oder die Kunde von den Sodoms-Äfflingen und dem Götterelektron, Vienna 1905; engleski prevod i reprint: Theozoology–or the Science of the Sodomite Apelings and the Divine Electron, 1998.
• LEY, Willy, Pseudoscience in Naziland, u: Astounding Science Fiction, 39/3, May 1947, p. 90-98.
• LEVENDA, Peter, Mailer, Norman, Bezbožni savez, istorija povezanosti nacizma i okultnog, Beograd, Dosije, 2005.
• McINTYRE, Lee, The Scientific Attitude;  Defending Science from Denial, Fraud, and Pseudoscience, Massachusettts, The MIT Press, 2019.
• MEL, Gordon, Hanussen: Hitler’s Jewish Clairvoyant, Feral House, 2001.
• PAUWELS, Louis, Bergier, Jacques, Le Matin des magiciens, Paris, Editions Gallimard, 1960.
• REDLES, David, Hitler’s Milennial Reich: Apocalyptic Belief and the Search for Salvation, New York University Press, 2005.
• ROSENBERG, Alfred, The Myth of the Twentieth Century (1930). https://archive.org/details/TheMythOfThe20thCentury/page/n1
• RYBACK, Timothy W, Hitler’s Forgotten Library, The Atlantic, May 2003; https://www.theatlantic.com/magazine/archive/2003/05/hitlers-forgotten-library/302727/
• SAVITRI, Devi, The Lightning and the Sun, Calcutta, 1958; reprint: National Vanguard Books, 2000.
• SCHULSON, Michael, The Supernatural Pseudoscience of Nazi Germany, Religion and Politics, 2017. https://religionandpolitics.org/2017/10/24/the-supernatural-pseudoscience-of-nazi-germany/
• SHIRER, William L, The Rise and Fall of the Third Reich, New York, Simon&Schuster, 1960.
• SNYDER, Louis, Race: A History of Modern Ethnic Theories. New York: Longmans, Green & Co., 1939. https://archive.org/stream/racehistoryofmod00snyd#page/n1/mode/2up
• SPENCE, Louis, Occult Causes of the Present War, 1940; reprint Kessinger Publishing, 1997.
• STEIN, Johannes, Walter, Weltgeschichte im Lichte des Heiligen Grals, Stuttgart, 1928; engleski prevod: The Ninth Century: World History in the Light of the Holy Grail, Temple Lodge, 1991.
• VIERECK, Peter Robert Edwin, Metapolitics: From Wagner and the German Romantics to Hitler (1941), reprint 2003.

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Ranku Krivokapiću (1961), niškom pravniku, crnogorskom političaru i evropskom levičaru. Nakon što sam sredinom 1990-tih isključen iz JUL-a, Ranko je došao u Beograd i u jednom TV intervjuu, pred zgranutom novinarkom (inače, našom zajedničkom prijateljicom) rekao otprilike ovo: “Režimu koji je isključio Zorana Čička nije ostalo još puno vremena.” Tačno dvadeset godina kasnije, 2016. godine, jedan drugi režim smenio je Ranka sa dužnosti predsednika Skupštine Crne Gore, na kojoj je proveo prethodnih deset godina. Krug je tako simbolički zatvoren; sat ponovo otkucava.

Sviraj to još jednom Sem: sedamdeset pet godina od “Kazablanke”

“Kada ljudi u pedesetim godinama sednu ispred svojih televizora na reprizu Kazablanke, to je uobičajena stvar nostalgije. Međutim, kada se film prikazuje na američkim univerzitetima, mladići i devojke pozdravljaju svaku scenu i kultni dijalog ovacijama koje su obično rezervisane za fudbalske utakmice. Video sam da i mlada publika u italijanskim bioskopima reaguje na isti način. Šta je, onda, fascinacija Kazablankom?”

(Umberto Eko, “Kazablanka, ili, klišei koji se zabavljaju”, 1995)

 

I

Holivud u ratu – priča o jednoj premijeri

U četvrtak, 26. novembra 1942. godine, okasnela publika je žurila u bioskop u 51. ulici u centru Menhetna. “Holivud teatar” je te večeri imao novu premijeru. Samo dve nedelje ranije, prvi američki vojnici iskrcali su se u severnoj Africi, i – uglavnom bez borbi – zauzeli gradove čija su imena prosečni Njujorčani tom prilikom verovatno prvi put čuli: Alžir, Oran, Kazablanka…

Onda su posetioci ušli u bioskopsku dvoranu, svetla su se pogasila, i na celuloidnoj traci odjednom su videli prašnjave ulice arapskog grada, minarete džamija, izbeglice iz Evrope koju su okupirali nacisti, okupatore i kvislinge, avanturiste i heroje.

Sve ono što je, uostalom, već dve stotine godina sastavni deo života svake naše generacije na Balkanu, a – baš nikada – u živote njihovih američkih vršnjaka nije ušlo. Osim, u filmu.

Večeras će biti tačno sedamdeset pet godina od te večeri na Menhetnu. “Kazablanka” Majkla Kertiza je za to vreme postala kultni film, prerastajući tako kliše propagandnog ratnog filma, u kojem je bila snimljena.

Danas ćemo zato pogledati poslednjih trinaest minuta filma koji u originalu ima sto dva minuta:

http://www.cornel1801.com/1/c/CASABLANCA/8_quotes.html

II

Egzotika severne Afrike

Kao i mnogo puta ranije, ali i kasnije, mešavina ljubavne priče i špijunskog trilera, sa nekoliko istorijskih nepreciznosti koje bi uočili tek pasionirani poznavaoci Drugog svetskog rata na području severne Afrike, pokazala se kao dobar komercijalni potez.

Ali, “Kazablanka” je očigledno postala i mnogo više od toga. Ne radi se ni samo o tri Oskara (za najbolji film, najbolju režiju i najbolji scenario) koje je dobila dok je rat još trajao, 1944. godine. Radi se o jedinstvenom fenomenu, i to na više nivoa poruke.

Kako je to 1995. godine u svom eseju “Kazablanka ili klišei koji se zabavljaju” napisao Umberto Eko:

“Primorani da improvizuju zaplet, autori su pomešali pomalo od svega, i sve iz čega su mogli da izaberu dolazilo je iz repertoara pokušanog i istinitog. Kada je upotreba pokušanog i istinitog ograničena, rezultat je stereotip ili naprosto kič. Ali, kada je upotreba pokušanog i istinitog repertoara masovna, rezultat je jedna arhitektura nalik na Gaudijevu Svetu Porodicu u Barseloni. To je osećaj vrtoglavice, dodir savršenstva.”

Već sam početak filma uvodi gledaoca u prvi u nizu arhetipova kojima ovaj film obiluje, arhetip pomalo mitskog i istovremeno egzotičnog mesta. Afrika, Amerika, Lisabon kao slobodna luka, Kazablanka kao poslednja stanica posle dugog puta kroz pustinju, kapija ka slobodnom svetu i prolaz u obećanu zemlju. Osećaj koji stvara ovaj arhetip egzotičnog mesta učvršćuju i pojedinačni simboli angažovani u njegovom sklopu: Legija stranaca, taj skup ljudi u kojem je svaki lik različite nacionalnosti i ima svoju priču da ispriča; Grand Hotel, mesto u koje ljudi dolaze i iz kojeg odlaze; Rikov bar, magični krug u kojem se sve može desiti i sve se dešava: ljubav, smrt, potraga, špijunaža, kocka, zavođenje, muzika, patriotizam.

Ograničen, gotovo teatarski, izbor scenografije koji je bio dostupan prilikom snimanja Kazablanke nužno je doveo do kondenzacije radnje, simbola i poruka. Rikov bar je istovremeno i kockarnica iz filma “Macao, l’enfer du jeu” i “Ploveće pozorište” iz istoimenog komada Džeroma Kerna. Neka vrsta Orijent ekspresa koji stoji u svojoj stanici umesto što se kreće, samo što se u njemu ubistvo ne događa na početku, nego na kraju.

III

Muzički dvoboji

Važnu simboličku funkciju u filmu ima i muzika Maksa Štajnera: nekoliko akorda arapske muzike na početku u daljem toku radnje prelivaju se u Marseljezu da bi gledalac, kad uđe u Rikov bar, začuo Geršvina. Muzička podloga tako dopunjuje vizuelnu: Afrika, Francuska, Amerika, jedinstvo motiva, Kazablanka kao grad u kojem će se ispreplesti likovi iz svakog od ova tri sveta.

Sličnu simboličku funkciju ima i scena muzičkog dvoboja u Rikovom baru, gde grupa nemačkih oficira peva poznatu nacističku pesmu “Straža na Rajni” (Die Wacht am Rhein) a suprotstavlja im se, po Viktorovom nalogu i diskretnom Rikovom odobrenju, barski orkestar sa “Marseljezom”. Već ova scena podiže psihološki naboj, jasno razdvajajući dva nepomirljivo suprotstavljena sveta, i kao da najavljuje kraj u kojem će taj naboj moći da bude rešen samo na jedan mogući način: ubistvom na aerodromu.

Muzička simbolika je prisutna i u velikom dramskom finalu: u sceni dolaska majora Štrasera na aerodrom, gde pokušava da uhapsi Viktora i Ilzu i tako spreči njihov odlazak. Početak ovog kadra ilustrovan je nemačkom nacionalnom himnom Deutschlandlied, napisanom po muzici Jozefa Hajdna. Muzički motiv se menja tek u kritičnom momentu kada Rik ubija Štrasera: Deutschlandlied ustupa mesto Marseljezi.

IV

Iskupljenja i spasenja

Drugi moćni arhetip u “Kazablanki” jeste iskupljenje kao etički imperativ. Oko ove tačke, kao centralnog narativa, grade se i svi ključni likovi. Spasenje dobijaju samo oni koji su čisti: a u filmu su to, od samog početka, jedino Viktor Laslo, kao nesporan heroj, usamljeni antifašista u borbi protiv nacističke zveri, i – najneviniji od svih – dvoje bugarskih izbeglica. Likovi čija je prošlost opterećena postižu svoje iskupljenje, međutim, tek nakon prethodnog pročišćenja: Ilza mora da žrtvuje svoju ljubav prema Riku zarad višeg cilja, zajedničke borbe sa svojim mužem; Rik je prinuđen da napusti svoj dotadašnji bonvivansko-cinični način života i rizikuje život ubijajući majora Štrasera u završnoj sceni na aerodromu; kapetan Luj Reno mora da rizikuje svoj sopstveni tako što će zaštititi Rika. Ovaj poslednji pakt takođe je zapečaćen simbolički: bacanjem flaše mineralne vode sa etiketom Višija (francuske banje sa lekovitom vodom ali i simbola omrznutog kvislinškog režima) u korpu za otpatke.

Ni za koga od njih, na kraju filma, više nema mesta u Kazablanci: Viktor i Ilza su odleteli na Zapad, u Lisabon i Ameriku, a Rik i Luj na Istok, u garnizon Slobodne Francuske u Brazavilu u Kongu. Oni će, i jedni i drugi, nastaviti sa borbom koja je u podtekstu celog filma: prvi zato što su to hteli, drugi zato što im nijedan drugi izbor nije preostao. Simbolički, i avion sa Viktorom i Ilzom a i Rik i Reno odlaze u maglu: radnja se događa u decembru 1941. godine, kada je za veći deo tadašnjeg sveta budućnost, još uvek, bila u debeloj magli.

V

Heroji i antiheroji

Na sličan način, kao personalizovani arhetipovi, struktuirani su i likovi troje glavnih i nekoliko sporednih junaka.

Hemfri Bogart u ulogu Rika Blejna – prvu zaista romantičnu ulogu u njegovoj karijeri – već ugrađuje jake crte hemingvejevskog karaktera: Rik se borio u Španskom građanskom ratu i pomagao je Kinesku revoluciju. Baš kao i njegov savremenici iz stvarnog života, veliki pisci: sam Hemingvej, Džordž Orvel ili kasniji De Golov ministar, Andre Malro. Uloga Rika Blejna biće samo početak čudne Bogartove fascinacije Hemingvejem i njegovim književnim junacima. Već 1944. godine ostvariće još jednu vanserijsku ulogu: kapetana ribarskog broda, Harija Morgana, u filmu “Imati i nemati” snimljenom po istoimenom Hemingvejevom romanu. I ovde će zaplet biti oko izdajničkog Višijevog režima protiv kojeg se bore dobri ljudi; i ovde će cinični Amerikanac najpre biti prinuđen da im pomogne a onda u toku filma doživeti sopstveno pročišćenje i iskupljenje; i u ovom filmu je Bogartova partnerka bila nežna plavuša (Lorin Bekol), baš kao i u “Kazablanci”.

U tako koncipiranom, hemingvejevskom liku, Bogartov Rik u sebi prelama nekoliko stereotipa: protivrečnog avanturiste, sastavljenog istovremeno i od cinizma i od velikodušnosti; askete ostavljenog bez ljubavi; iskupljenog pijanca.

Konačno, i glavna junakinja – Ingrid Bergman kao Ilze Lund – je ekranizacija stereotipa enigmatične žene, femme fatale. Ona u sebi nosi pomešane motive žrtvovanja, na početku filma, u kojem se seća Pariza gde je napustila muškarca kojeg je volela da bi pomogla ranjenom heroju, ali i melanholije odisejevskog povratka, na kraju.

Sa druge strane, Rikov glavni protivnik, nacistički major Štraser predstavljen je kompleksnije od površnog stereotipa naciste uobičajenog za američke propagandne filmove iz Drugog svetskog rata. Konrad Vejdt, kao major Štraser, u svoju ulogu unosi aromu Čezarea koga je igrao u Kabinetu doktora Kaligarija: on nije nemilosrdan, hladan i tehnološki nacista koji će se zadovoljiti time da bude šraf u bezličnoj mašineriji smrti nego individualni antiheroj na jednom višem nivou – noćni, dijabolični, Cezar.

VI

Trougao bez pobednika

U velikoj meri, svojevrstan kliše predstavlja i klasična filmska tema ljubavnog trougla. Trougao je nesrećan za svo troje učesnika: za Rika koji voli Ilzu a ne može je imati; za Ilzu, koja voli Rika a ne može da ode sa njim; za Viktora, koji razume da ne može zaista da zadrži Ilzu. Ovi isprepleteni motivi provlače se kroz ceo film: na početku je Rik nesrećan jer ne razume zašto ga je Ilza ostavila u Parizu; onda je Viktor nesrećan jer ne razume privlačnost između Rika i Ilze; na samom kraju, Ilza je nesrećna jer ne razume zašto je Rik primorava da ode iz Kazablanke sa svojim mužem.

Sve do samog kraja, tema je, kao što smo rekli, samo varijacija klasične filmske teme. U toj epohi, ponoviće je, na primer, Vitorio de Sika 1953. u svom filmu “Stanica Termini” gde će aerodrom u Kazablanki zameniti rimska železnička stanica Termini, a motiv rastanka američke turistkinje i mladog Italijana posle preljubničke afere ispuniće čitav film.

Međutim, matricu po kojoj se u scenariju melodrame dvadesetog veka ovaj obrazac obično odvija – matricu izdanog muža i pobedničkog ljubavnika – scenarista “Kazablanke” bitno menja. Kraj filma (a kuriozitet je da je veći deo scena već bio snimljen pre nego što je zapravo i odlučeno kakav će kraj uopšte da bude) ostavlja oba muškarca na svoj način i izdanim i poraženim. Kroz ovaj dvostruki poraz, iako sasvim suptilno, provlači se i crta muške ljubavi: Rik ceni Viktora, Viktora na neodređeni način privlači Rik, i u nizu scena izgleda kao da njih dvojica igraju svojevrsnu igru žrtvovanja, kako bi zadovoljili jedan drugog. Kao u Rusoovim “Ispovestima”, i ovde je žena posrednik između dva muškarca. Na taj način, u “Kazablanci” žena nije nosilac pozitivnih poruka i vrednosti; obojica muškaraca, međutim, jesu.

VII

“Mislim da je ovo početak jednog lepog prijateljstva…”

Kako piše Umberto Eko:

“Kazablanka nije samo jedan filmova. Ona je mnogo filmova, jedna antologija. Sačinjena zbrda-zdola, ona je zapravo snimila sebe samu, ako ne zaista protiv volje njenih autora i glumaca, a onda u najmanju ruku izvan njihove kontrole. I to je i razlog zašto je ona uspela, uprkos estetičkim teorijama i teorijama o snimanju filmova.

Jer u njoj se odvija, sa zavodljivom i izazovnom snagom, moć Narativa u njegovom prirodnom obliku, bez intervencije Umetnosti koja bi ga disciplinovala. I zato mi možemo da prihvatimo kad likovi menjaju osećanja, moral i psihologiju, iz trenutka u trenutak, kad se zaverenici zakašlju da prekinu razgovor ako se približava špijun, kada prostitutke plaču na taktove Marseljeze.

Kada svi arhetipi besramno upadnu, dostižemo Homerove dubine. Dva klišea bi nas nasmejala. Stotinu klišea su nas dirnuli. Jer mi nejasno osećamo kao da klišei razgovaraju između sebe, i proslavljaju svoj susret. Kao što se na vrhuncu bola može doživeti senzualno zadovoljstvo i kao što se vrhunac perverzije graniči sa mističnom energijom tako nam i vrhunac banalnosti dozvoljava da bacimo pogled na vrhove. Nešto je progovorilo umesto režisera. Ako ništa drugo, to je fenomen vredan divljenja.”

Kao što smo rekli na početku: u “Kazablanci” ima nekoliko faktografskih netačnosti: 1918. godine Berlin nisu okupirale ni britanske ni francuske trupe; uobičajena ruta za emigraciju iz Nemačke u zimu 1941. nije išla preko Maroka i Lisabona za SAD, nego preko Beča, Praga i Pariza za Englesku; u Kazablanci, u toku Drugog svetskog rata, nikada nije bilo uniformisanih nemačkih vojnika; diplomatska pisma koja su omogućavala odlazak u Lisabon “letters de transit”, nije mogao da potpiše Maksim Vegan, generalni delegat Višija za severnoafričke kolonije, jer je on tu dužnost napustio u novembru 1941. godine a radnja filma događa se u decembru te godine, itd. Ali, kao što smo i naglasili, radi se o manjim netačnostima koje može da uoči samo dobar poznavalac događaja u severnoj Africi u toku Drugog svetskog rata.

Neki filmski kritičari smatrali su da je “Kazablanka”, u estetskom pogledu, prilično osrednji film: neka vrsta komičnog stripa, čorbe od svega  i svačega, niskog psihološkog kredibiliteta i sa malo kontinuiteta u dramskim efektima. Ali uprkos tome, već sedamdeset pet godina, generacije gledalaca širom sveta se uvek iznova zaljubljuju u ovaj film, čim čuju poruku iz poslednje rečenice dijaloga:

“Luj, mislim da je ovo početak jednog lepog prijateljstva.”

***

Objavljeno 26. novembra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/11/sviraj-to-jos-jednom-sem-sedamdeset-pet-godina-od-kazablanke/

Pucnji sa Aurore, sto godina posle: gde se zaustavila lokomotiva istorije?

Na današnji dan, pre tačno sto godina, posada jednog ratnog broda pokušavala je da osposobi topove koji odavno nisu pucali: njihove nišanske sprave bile su neprecizne, barut na mnogim projektilima vlažan, zatvarači nisu dobro dihtovali.

Bilo je potrebno mnogo pokušaja, i nekoliko sati, da prvi plotun, kako-tako, bude ispaljen u pravcu dvorca. Čak i tada, uglavnom je promašio postavljene ciljeve.

Ipak, takav sa mukom ispaljeni plotun označio je, paradoksalno, slom starog poretka i stvaranje novog. Topovski pucnji sa Aurore, oko šest uveče sedmog novembra 1917. godine uzimaju se kao simbolički početak Oktobarske revolucije.

Volter je za Sveto rimsko carstvo svojevremeno rekao da u stvarnosti ne sadrži nijedan od tri elementa sadržana u njegovom imenu: niti je bilo sveto, niti je bilo rimsko, a nije bilo ni carstvo. Ana Aplbaum (1964) američki pisac poljskog porekla, u svom jučerašnjem tekstu za Vašington Post „Sto godina posle“ parafrazira Voltera kada opisuje Oktobarsku revoluciju: zbog razlike između julijanskog i gregorijanskog kalendara (pre sto godina se u Rusiji koristio prvi) ona je zapravo novembarska; isto tako, nije ni bila revolucija nego boljševički državni udar.

Ana Aplbaum je jedan od vodećih konzervativnih teoretičara na početku dvadeset prvog veka, ali – uprkos jakoj ideološkoj pristrasnosti – njen tekst sadrži dovoljno (rekli bismo, za današnje vreme začuđujuće puno) intelektualnog poštenja da zavredi našu preporuku za čitanje:

https://www.washingtonpost.com/opinions/global-opinions/bolshevism-then-and-now/2017/11/06/830aecaa-bf41-11e7-959c-fe2b598d8c00_story.html?utm_term=.1dce84ed5951

Mene ne čudi što je Ana Aplbaum izbegla izazov da Oktobarsku revoluciju posmatra na jednom dubljem, i kompleksnijem nivou. Da je mogla da prihvati takav izazov verovatno ne bi ni bila ikona postmoderne demokratske desnice.

U tekstu koji vam – svemu tome uprkos – preporučujemo za čitanje, ona govori o „parlamentu, sudovima i štampi“ koje je boljševički sistem „fizički uništio“. Kao da su, u carskoj Rusiji, i parlament i sudovi i štampa, zaista postojali – bar u oblicima i na način na koji ih naše generacije, i Ana i ja podjednako, zamišljamo?

Sibir, mesto progonstva za neprijatelje dinastije Romanov u devetnaestom veku, ostao je i u dvadesetom tačno tamo gde je i bio. Samo su se neprijatelji promenili. Kao što je ostao i u dvadeset prvom, kada su u njega došli novi neprijatelji – Hodorkovski je, na primer, svoju kaznu za suprotstavljanje Putinu, izdržavao u zatvoru u Sibiru.

Karl Vitfogel je, svojevremeno, u svojoj „Orijentalnoj despotiji“ pisao da civilizacije nastale u dolinama velikih reka – Nila, Eufrata, Jang Ce Janga, Volge i Dona – nužno ne mogu formirati drugačija društva nego orijentalne despotije. Jedino one mogu da obezbede efikasnu mobilizaciju ljudskih resursa u meri neophodnoj da se iskoristi potencijal tih reka, pisao je Vitfogel. Ako se njegova pretpostavka uzme kao tačna, onda je jasno zašto, od Ivana Groznog i Petra Velikog, preko Lenjina i Staljina, do Putina, modeli upravljanja Rusijom nikada nisu mogli da budu bitno različiti.

Zato ćemo se, umesto modela, baviti upravo onim što je Ana u svom tekstu propustila: posledicama Oktobra na Rusiju i svet: kako onim materijalnim, tako i onim drugim, duhovnim.

Sto godina koje su protekle od današnje večeri u Petrogradu pružaju nam obilje činjenica, detalja, utisaka, dovoljnih za različite i ponekad potpuno protivrečne zaključke. Veličina tog događaja, i jeste u njegovoj istorijskoj kompleksnosti i slojevitosti – baš kao i njegovog prethodnika s kraja osamnaestog veka u Francuskoj.

Vizije Lenjina i Trockog su odnele pobedu te noći i narednih godina, ali je revolucija – kao što je to 1793. proročki predvideo francuski pisac Žak Male di Pen – na kraju ipak „pojela svoju decu“. Lenjin je ubijen ideološki, a Trocki fizički. Vizija njihovog naslednika, gruzijskog kurira koji je samo par godina ranije prenosio novac i poruke u bečke kafee, bila je različita od one obećane na današnji dan pre sto godina.

Carska Rusija – zemlja neviđenih bogatstava za manjinu i endemskog siromaštva za većinu, još uvek feudalno društvo sa ogromnom nepismenošću, najnižim životnim vekom u Evropi i ideologijom „ikone i sekire“ kako je to u naslovu jedne svoje knjige opisao Bilington – za samo nekoliko godina je postala Sovjetski Savez, koji je sredinom veka napravio najveću hidroelektranu na svetu i predvodio trku u osvajanju kosmosa.

Neki narodi koji su bili na ivicama ruske imperije dobili su ovom revolucijom trajnu nezavisnost – Poljaci i Finci, na primer – drugi privremenu, kao baltički narodi, dok su treći, u okviru sovjetske federalne države dobili, po prvi put, svoje nacionalne republike – Ukrajinci, Belorusi, kavkaski i srednjoazijski narodi. Sovjetski Savez je imao šansu da postane američki melting pot, ali tu šansu nije iskoristio.

Na ivicama ruskog etničkog prostora danas imamo nacionalne i verske konflikte, slične onima od pre sto godina. Pa ipak, da li su, recimo, Kirgizi u SSSR-u zaista imali baš toliko manje prava nego što ih Grci danas imaju u Evropskoj uniji Merkelove i Šojblea?

Iako je Lenjinov puč, izveden po najboljim tradicijama Makijavelija, promenio vlast u Rusiji i izveo je iz Prvog svetskog rata – u tom smislu, odluka nemačkog kajzera Vilhelma da mu 1917. obezbedi onaj famozni oklopni voz od Švajcarske do Finske pokazala se ispravnom za nemačke ratne ciljeve – ideje Oktobra prevazišle su granice Rusije, i prostorno i vremenski.

One nisu samo inspirisale nekoliko kratkotrajnih revolucija u srednjoj Evropi narednih godina – nemačka i mađarska su najpoznatije od njih – koje su sve završile neuspehom.

Emancipatorski potencijal parole „Mir, zemlja i hleb“ prepoznale su generacije intelektualaca leve orijentacije – od Brehta, preko Kamija, Sartra i Orvela pa sve do Hemingveja – i sa tom parolom se borile u Španiji, i za Španiju.

Jedan imperijalistički rat – Prvi svetski rat mnogi autori su zvali i porodičnim, jer su nemačke, engleske i ruske dinastije bile povezane brojnim rođačkim vezama – ponovljen je dvadeset godina kasnije, ali ovog puta kao ideološki, antifašistički rat.

I kao što se danas gotovo svi slažu – bez obzira što tu činjenicu neki ističu sa gunđanjem a drugi sa ponosom – Drugi svetski rat antifašisti nikada ne bi dobili bez heroizma Crvene armije, bez njene milionske žrtve, koja je jedina mogla da zaustavi Guderijanove i Majnštajnove oklopne kolone na prilazima Lenjingradu, Moskvi i Staljingradu.

I posle Drugog svetskog rata, ali i danas, kad pogledamo politički pejzaž Mediterana – mnoge ideje, pokreti i lideri na Mediteranu baštine pojedine detalje, poruke i simboliku Oktobra: od Toljatija i Gramšija u Italiji, preko portugalske „Revolucije karanfila“, do Varufakisa u Grčkoj. Ali ne samo na Mediteranu: i dve izuzetne političke figure u anglosaksonskom svetu – Berni Sanders u SAD i Džeremi Korbin u Velikoj Britaniji – nisu samo počeli svoje karijere kao marksisti, nego ih tako i završavaju.

Na kraju svog teksta, Ana Aplbaum bavi se i fenomenima koje opisuje kao „neoboljševičke“. U najboljoj tradiciji intelektualaca koji su, posle pada Berlinskog zida, smatrali da je moderno praviti paralele između komunizma i fašizma, i Ana kao „neoboljševike“ opisuje Trampa, Kačinjskog, Le Penovu i Orbana.

Tu negde, na južnim granicama Mađarske, završava se i njena vizija Evrope – Ana ne navodi, recimo, ni Vučića ni Erdogana, iako je njihov politički praxis vrlo blizu ovo četvoro – jer ni Srbija ni Turska za Aplbaumovu nisu Evropa, ali to je već jedna sasvim druga tema.

U tom smislu, ovaj tekst sadrži nekoliko tačnih, ponekad i duhovitih, paralela između 1917. i 2017. godine. Od (zlo)upotrebe fenomena „spoljne opasnosti“ i „neprijateljskog okruženja“, preko prezira prema intelektualnim elitama i upotrebe propagande kao političkog oruđa (i oružja) pa sve do mistične instrumentalizacije pojma „narod“ i „nacija“ i njegove manihejske podele na „dobri“ i „zli“ deo naroda, već prema kriterijumu političke lojalnosti.

Sve ove fenomene Ana Aplbaum je kvalifikovala kao „neoboljševičke“ dok ih je, pre dvadeset godina, Umberto Eko definisao kao „markere fašizma“. Ovu semiotičku razliku možemo da objasnimo jednostavnim činjenicama: Eko je bio levičar, Aplbaumova je desničarka, i svako od njih opisuje zlo u svom sopstvenom ideološkom kontekstu, i u tim opisima koristi izraze koji odgovaraju onom vrednosnom sklopu koji deli.

Suštinski, međutim, oboje su iste fenomene prilično precizno identifikovali i opisali, što je mnogo značajnije. Početak dvadeset prvog veka jeste ona Marksova “istorija koja se ponavlja kao farsa”, ali ovo pitanje je mnogo šire i izlazi izvan opsega naše današnje teme.

„Revolucije su lokomotive istorije“, napisao je jednom prilikom Karl Marks. Ova ocena stoji kako za one revolucije koje je Marks imao u vidu kada je napisao tu rečenicu – Luterovu u šesnaestom, englesku i holandsku u sedamnaestom i francusku u osamnaestom veku – ali stoji takođe i za one koje su se desile u budućnosti, i koje je Marks mogao samo da predvidi, sa manje ili više preciznosti. Kao što je, u dvadesetom veku, bila i Oktobarska revolucija: lokomotiva istorije.

 

***

Objavljeno 7. novembra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

https://www.washingtonpost.com/opinions/global-opinions/bolshevism-then-and-now/2017/11/06/830aecaa-bf41-11e7-959c-fe2b598d8c00_story.html?utm_term=.8d9be63e1d32

Ajhmanov paradoks: mera zla i mera pravde

Jedan osrednji pevač koji veliča fašizam nalazi se na današnjoj naslovnoj strani – nečega što sebe naziva novinama – kao glavni lik priče u kojoj on “cepa neku ovčicu”, kako živopisno stoji u naslovu.

Ko je zaista kažnjen tom naslovnom stranom? Pevač sa simpatijama za fašizam? Teško. Njega to verovatno zabavlja, kao i svakog sociopatu. Čitaoci tog đubreta? Oni ionako ne mogu da shvate poruku, jer bi inače čitali nešto pametnije. Ovca? Ona i ne postoji, uzeta je sa Interneta. Čini se da su, ovom naslovnom stranom kažnjene jedino žrtve – čiji progon ovaj pevač slavi – i one mrtve i one žive.

Današnji online sadržaj koji smo odlučili da sa vama podelimo zato nije neki novinski tekst, uobičajen za ovaj sajt. Umesto njega, opredelili smo se za link na kome se nalaze kompletni zapisnici sa suđenja Adolfu Ajhmanu, 1961. godine u Tel Avivu: 

http://www.nizkor.org/hweb/people/e/eichmann-adolf/transcripts/

U originalu, ta dokumentacija ima devet tomova teksta, u ovoj elektronskoj verziji je prevedena na engleski i sistematizovana, hronološki i sadržinski. Taj sadržaj me je podstakao da sa vama danas podelim razmišljanja o onome što sam, za ovu priliku, nazvao “Ajhmanovim paradoksom”.

***

Većina modernih istoričara se slaže da, u istoriji čovečanstva, nije postojao nijedan čovek koji je neposredno učestvovao u ubistvu većeg broja ljudi nego Obersturmbannführer (potpukovnik) SS, Adolf Ajhman u periodu 1939-1945. Knjigovodstvo smrti se kod njega zaustavilo negde na broju između pet i po i šest miliona ljudi. Tačan broj otišao je u vazduh, u dimu krematorijuma i nikada neće biti utvrđen.

Nakon što je MOSAD, posle višegodišnje potrage, 1960. locirao Adolfa Ajhmana u Buenos Airesu u Argentini, a specijalni tim operativaca uspeo da ga dovede u Izrael, tadašnja Ben Gurionova vlada suočila se sa nizom dilema. Te dileme su uglavnom bile praktične, ali su se sve one na kraju svodile na jedno etičko, i pomalo filozofsko, pitanje: kako uopšte suditi čoveku koji je ubio šest miliona ljudi?

Istini za volju, MOSAD je mogao da ubije Ajhmana i u Buenos Airesu (kao što je uostalom i činio u mnogim drugim slučajevima, i ranije i kasnije, pa čak i u XXI veku) i teško da bi Izraelu to tada neko mnogo zamerio.

Izraelski premijer Ben Gurion je, međutim, insistirao na suđenju iz jednog drugog razloga: on je znao da će to suđenje pisati istoriju u njenim glavnim tokovima, a da bi eventualni nož, metak, žica ili otrov u toj istoriji ostali samo kao fusnota.

Ako će već suđenja biti – i tim rezonom se Ben Gurion upisao u državnike koji su obeležili prošli vek – ono će ili biti po najvišim mogućim standardima i procedurama, ili uopšte nema smisla da ga bude.

Adolf Ajhman je imao suđenje pred Okružnim sudom u Tel Avivu po standardima mnogo višim od onih koje su imali drugi optuženi pred izraelskim sudovima tih godina, i svakako višim od onih koje su zapadni saveznici i SSSR obezbedili 1946. u Nirnbergu.

U toku celog procesa obezbeđeno je simultano prevođenje na nemački jezik. Ceo tok suđenja je sniman i trake su svakog dana bile dostupne svim stranim novinarima.

Ajhmanu je dozvoljeno da angažuje nemačke advokate, i to dvojicu, koje je sam izabrao. Jedan od njih, Robert Servatius, bio je ugledni profesor prava na Univerzitetu u Kelnu. Za tu priliku, izraelska vlada je i promenila sopstvene propise – omogućila je stranim advokatima da zastupaju optuženog pred izraelskim sudom. Nikada pre i nikada posle se tako nešto, u toj zemlji, nije dogodilo. Konačno, s obzirom da Ajhman nije imao para da tu dvojicu advokata plaća, njih je na kraju postupka platila izraelska vlada iz budžeta.

Odbrani je bilo dozvoljeno da one svedoke koji nisu smeli da dođu u Izrael jer su se plašili hapšenja (bivše nacističke zločince) ispita pred drugim sudovima u Evropi, kroz međunarodnu pravnu pomoć. Ti iskazi su bili ravnopravno prihvaćeni kao dokazi u postupku.

Sam Adolf Ajhman je imao mogućnost da danima svedoči u sopstvenu odbranu. Niko ga nijednom nije prekinuo.

Nakon što je doneta prvostepena presuda – na smrt vešanjem – Ajhmanu i njegovim advokatima bilo je omogućeno da prisustvuju sednici apelacionog veća Vrhovnog suda Izraela i tamo dodatno usmeno obrazlože svoju žalbu.

U toku pritvora koji je trajao dve godine, Ajhman je imao obezbeđenu dnevnu šetnju po svežem vazduhu. Izraelski ministar pravde se lično pobrinuo za logističke aranžmane (složene za to vreme) da ga u pritvoru poseti i supruga Vera, koja je došla iz Argentine.

Nakon što je njegova žalba odbijena, Ajhmanu je bilo dozvoljeno i da podnese molbu za pomilovanje predsedniku Izraela, Jicaku ben Cviju i on je tu mogućnost iskoristio.

Konačno, kada je i ona odbijena, u osam uveče 31. maja 1962. dobio je svoj poslednji obrok: hleb, sir, masline i čaj. Kao i pola litra crnog vina.

***

Da li vam sve ovo, sa distance od pola veka, zvuči pomalo bizarno? Krajem Drugog svetskog rata u Parizu su smrtne presude izricane nakon suđenja koja bi trajala jedno popodne. U Londonu tek nekoliko dana. U mnogim drugim evropskim zemljama suđenja nije ni bilo.

Da li bi idealna pravda možda nalagala da Ajhmanov proces traje onoliko koliko je trajao proces kod svakoga od šest miliona ljudi koje je on ubio – tih dve stotine sedamnaest koraka, od perona železničke stanice do gasne komore u Aušvicu?

Oni koji pravdu shvataju samo, ili prevashodno, kao osvetu, odgovorili bi na ova pitanja potvrdno. Za njih je pravda zadovoljena i onom slikom ovce na današnjoj naslovnoj strani.

Ben Gurion, koji se uoči Ajhmanovog procesa konsultovao sa vodećim jevrejskim filozofima svog doba – Hugom Bergmanom, Martinom Buberom, Ernstom Simonom – imao je drugačije mišljenje. Za njega je pravda bila, pre svega, istina. Ništa što bi pomoglo da se mozaik užasa dopuni i jednim jedinim novim kamenčićem istine, nije bilo ni suvišno ni preskupo.

Drugo, za Ben Guriona je pravda značila i dovršetak portreta, zaokruživanje lica zla. Ako je šest miliona Jevreja – taj Ajhmanov životni projekat – umrlo u Holokaustu depersonalizovano, svedeno na broj, njihov ubica je, baš zato, morao da dobije vrlo personalizovani sudski proces.

Žrtve su često u istoriji ostajale bezimene i bezlične – od verskih ratova Srednjeg veka, preko jermenskog genocida, do Jasenovca i Ajhmanovih fabrika smrti. Zločinci naprotiv ne smeju da ostanu bezlični, jer onda zlo nije pobeđeno, bila je mudra Ben Gurionova procena. Pravda, dakle, nije samo prosto poravnanje računa, ma koliko nam to nekad izgledalo primamljivo.

Nekoliko minuta iza ponoći između 31. maja i 1. juna 1962. godine Adolf Ajhman je obešen u zatvoru Avalon u gradiću Ramla u Izraelu. Samo par sati kasnije, njegovo telo je kremirano, kao što je učinjeno i sa telima drugih zločinaca, pogubljenih u Nirnbergu. Ajhman je, baš kao i njegove žrtve, dobio “grob u vazduhu”, kako je to Pol Selan opisao u svojoj poemi “Fuga smrti”.

Jedinu malu, simboličku, razliku Ben Gurion je dozvolio posle te kremacije: urna sa Ajhmanovim pepelom je prosuta u vode Sredozemnog mora, ali je kapetan patrolnog čamca izraelske mornarice imao naređenje da prethodno isplovi iz izraelskih teritorijalnih voda.

***

Vratimo se na ono što smo na početku ovog komentara nazvali “Ajhmanovim paradoksom”. Malo zlo dozvoljava velika odstupanja od pravila. Umesto tri meseca zatvora, obijanje trafike se često uspešno kažnjavalo i sa tri šamara. Srednje zlo zahteva neke standarde pravde, ali oni ne moraju uvek da budu vrhunski. Velika zla zahtevaju pravdu odmerenu po vrhunskim standardima, jer i ta zla, i te pravde, pišu istoriju.

Onda kada žrtva sama prihvati da spusti standarde pravde koji se primenjuju na njenog zločinca, ona je sama i smanjila obim zla koji joj je nanesen.

Ako smo danas kao dovoljan standard naše pravde uzeli sliku sa ovcom u tabloidu, onda to otprilike mislimo i o našim žrtvama, a i o nama samima.

Ako sutra, kao standard naše pravde, prihvatimo ono “razvlačenje po ulicama” i “šutiranje u glavu” – mehanizam “kuke i motike”, tu omiljenu psihološku kompenzaciju mnogih poštenih a nemoćnih ljudi danas – onda ćemo tako, retroaktivno, smanjiti i sve proporcije ogromnog zla koje nam se upravo događa.

Svešćemo ga na onu Ben Gurionovu “fusnotu istorije”, spustiti u rang uobičajene balkanske kafanske tuče u kojoj su “svi isti”, svako je pomalo kriv, samo je neko imao više sreće.

Par razbijenih glava, nešto razbijenih izloga, zapaljenih automobila, poneka sahrana nekoga ko se zatekao na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i sve će se nastaviti kao i svaki put ranije.

Obim današnjeg zla koje preživljavamo – socijalnog, političkog, ekonomskog, demografskog, psihološkog, moralnog – je toliko veliki da će zahtevati vrhunske standarde pravde u kažnjavanju zločinaca koji su te mehanizme zla stvorili. Vrhunske tužioce i advokate; svedoke i veštake; novinare i direktne prenose; istoričare; sudije.

I naravno, zahtevaće i sve nas kao strpljivu publiku, koja će moći da se odupre iskušenju da promeni kanal na daljinskom upravljaču – ako nam se ta priča, posle prvobitnog uzbuđenja, bude učinila suviše dosadnom, mučnom, sramotnom ili patetičnom.

***

Objavljeno 8.08.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/the-nizkor-project/

Tihi Amerikanac u Beogradu: ispovest operativca CIA

“Prestani da šalješ ljude da me ubiju. Mi smo već uhvatili njih petoricu, jednog sa bombom i jednog sa pištoljem… Ako ne prestaneš da šalješ tvoje ubice, ja ću poslati jednog u Moskvu i svakako neću morati da pošaljem sledećeg.”

(iz Titove poruke J.V. Staljinu, 1951. Navedeno prema tekstu pronađenom u Staljinovoj arhivi)

I

Prolog: poruka sa one strane

Zovem se Džon Smit. Vi, naravno, u to ne verujete? Mislite da se nijedan Amerikanac ne zove Džon Smit? Ne, vi znate da se baš onaj Amerikanac, koji ne želi da kaže kako se zaista zove, predstavlja kao Džon Smit. Tako ste bar uvek gledali u filmovima. Ali, to je i moj slučaj.

Dok sam bio živ, a to je bilo do pre nekih sedam ili osam meseci (ovde gde sam sada vreme se meri malo drugačije) imao sam svoje ime i prezime, ali i da sam vam tada napisao ovu priču, ne bih smeo da ga kažem.

Agencija je, na žalost, zaboravila da deklasifikuje moje ime i prezime. Još u toku nekoliko poslednjih godina mog života Agencija je počela da objavljuje mnoge podatke, pa i imena, o događajima od pre pola veka i više. A godinu dana pre moje smrti otvorila je čak i tviter nalog.

Ipak, moje pravo ime još nisu deklasifikovali.

Vi ćete verovatno, kada ovu priču pročitate, reći da je to baš zato što sam bio šef stanice CIA u Beogradu, tih godina? I mislićete, kao što Srbi obično rade, da je to zato što ste baš toliko posebni?

Naravno, nećete biti u pravu. Moje ime nije deklasifikovano jer je neki nespretnjaković u Lengliju zaboravio da ga unese u Excel fajl sa “licima za deklasifikovanje”. Pošto nisam ušao u Excel fajl, nikada neću biti deklasifikovan. Kao da uopšte i ne postojim.

Dobro, ja više zaista ne postojim, bar onako kako vi to shvatate. Ne, neću dobiti onu čuvenu zvezdicu u zgradi u Lengliju, jer nisam herojski poginuo u akciji. Umro sam u svom krevetu, u snu, u 95. godini života.

Ali, čak i sada, ja sam veran službenik Agencije. Zato ću morati da za vas ostanem Džon Smit. Sve ostalo u ovoj priči je istorijska istina, iako se tek ponešto iz nje našlo u službenoj prepisci, u vreme kada se dogodilo. A gotovo ništa od ovoga što ću vam ispričati nije ušlo u zvanične istorije i knjige koje su napisane…

II

Put do Gvozdene zavese

Najpre, nekoliko reči o meni.

Rođen sam 1920. godine u Springfildu, u zapadnom Masučesetsu, na istočnoj obali SAD. Koledž sam završio 1938. godine u Diarfildu – bila je to već tada jedna od najprestižnijih srednjih škola u Americi – u zlatnim godinama kada je na njenom čelu bio legendarni Frank Bojden, tada otprilike na polovini svog direktorskog mandata koji će na kraju potrajati punih 66 godina…

Upisao sam studije jezika i književnosti – francuskog i italijanskog – a zatim počeo sa radom na doktoratu, u oblasti komparativne filologije. Doktorske studije sam prekinuo, kao i cela moja generacija, 1942. godine. Tada smo svi bili regrutovani.

Završio sam tako, novembra te godine, u Alžiru, posle anglo-američke invazije tadašnjih francuskih kolonija u severnoj Africi. Bio sam raspoređen u ono što se tada zvalo OSS – Office of Strategic Services – preteču CIA. Prošao sam Afriku i Italiju,  i po završetku rata u Evropi, maja 1945. vratio se u SAD. Planirao sam da završim doktorat i skrasim se kao profesor na nekom malom koledžu na srednjem Zapadu, ali negde duboko u sebi žudeo sam za putovanjima i uzbuđenjima.

Tako sam na kraju ponovo došao kod svojih bivših ratnih drugova, baš kada je nova organizacija tek bila u formiranju. Zvanična verzija je bila, naravno, da CIA nema nikakve veze sa OSS, ali u praksi: samo su nam jednog dana zamenili table na kancelarijama… Poslali su me da naučim ruski, a u međuvremenu sam već znao nešto nemačkog i modernog grčkog.

Brigadni general kod koga sam tada bio raspoređen kao šifrant jednog dana nije imao prevodioca za francuski – a neka delegacija iz Pariza mu je dolazila u posetu – i pitao me: “Dečko, znaš li ti francuski?” Tako sam mu prevodio jedno pola sata i odmah po završetku tog sastanka general mi je rekao: “Sutra ideš u francusko odeljenje”.

Sutra se sudbina poigrala sa mojim životom, kao što to obično biva. Da sam tog dana našao šefa francuskog odeljenja u CIA, ova priča nikada ne bi bila napisana. Sasvim slučajno, on tada nije bio u kancelariji, i dok je savesna sekretarica gledala za koji datum da mi zakaže sastanak, otišao sam do toaleta.

Tamo sam zatekao – i to je prvi od moja dva slučajna susreta u toaletu, na drugi ću doći nešto kasnije u ovoj priči – starog ratnog druga iz Alžira, koji je tada vodio Odeljenje CIA za Balkan. Nije hteo ni da čuje da me ostavi “kod Francuza”, kako je rekao:

“Potreban si mi na Balkanu. Nemam ljude. Ideš u Sofiju, radićeš u stanici koju osnivamo  u Bugarskoj.”

Narednih dana počeo sam da učim bugarski – bio je pomalo sličan ruskom koji sam već ponešto znao – i taj kurs u Lengliju trajao je punih šest meseci. U međuvremenu, naši odnosi sa Bugarskom su se pogoršali do te mere da se u Lengliju procenjivalo kako će ambasada u Sofiji morati da bude zatvorena (to se zaista i desilo, nešto kasnije, februara 1950).

Ali, već krajem te 1947. i početkom 1948. bilo je očigledno da od daljeg funkcionisanja stanice CIA u Sofiji, gde je bilo predviđeno da radim, neće biti ništa. Mom prethodniku je bugarska tajna policija ušila tri zlatna dukata u postavu kaputa dok je bio na ručku u restoranu, a potom ga uhapsila “zbog nelegalne trgovine plemenitim metalima” čim je izašao na ulicu. Naravno, proveo je u zatvoru samo nekoliko sati i potom bio proteran iz Bugarske, ali poruka je bila jasna.

Marta 1948. pozvan sam u kadrovsko odeljenje u Lengliju. Debela žena je gledala moj dosije, a potom geografsku kartu Evrope. Imala je pomalo problema da nađe Balkan… Na kraju me pogledala kroz naočare i rekla:

“Vi već znate ruski, a od nedavno i bugarski. Koliko vremena će Vam biti potrebno da naučite srpskohrvatski?”

Nisam ni stigao da odgovorim, a ona je već uzela olovku da na karti pokaže Beograd, ali je uporno pokazivala Budimpeštu. Na kraju je odustala:

“Idete u prestonicu Jugoslavije. To je onaj grad na B, nalazi se na Dunavu, snađite se uostalom.”

III

Odeljenje za prevođenje

Krajem maja 1948. godine, najpre avionom a onda vozom i na kraju automobilom, preko Londona, Pariza, Liona i Milana, konačno sam došao do Trsta. Grad je bio pod savezničkom – našom i britanskom – vojnom upravom (bila je to tzv. “Zona A” Slobodne teritorije Trsta) a samo nekoliko kilometara dalje na jug počinjala je “Zona B”, pod vojnom upravom Jugoslovenske narodne armije.

Jugoslovenski policajac na liniji razdvajanja dve zone dugo je razgledao moje diplomatske papire, napisane na francuskom, tada zvaničnom diplomatskom jeziku. Bila je tu i nota jugoslovenskog ministarstva spoljnih poslova, sa velikim pečatom od crvenog voska, i potpisom šefa diplomatije, Stanoja Simića. Bilo je jasno da ne razume francuski ali da želi da ostavi utisak da svoj posao radi savesno. Na kraju je mahnuo rukom, vojnik je podigao rampu, i ja sam se konačno našao iza one strašne Gvozdene zavese, o kojoj sam do tada mogao samo da čitam po američkim novinama.

Prvi dani u Beogradu nisu mi bili laki. Ambasador Kenon nije hteo ni da čuje da stanica CIA, kojoj je trebalo da budem na čelu, ima pet ljudi – toliko je operativnim planom bilo predviđeno. Nije zapravo hteo nijednog: plašio se kako bi Jugosloveni reagovali ako bi se tako nešto otkrilo i koliko bi to moglo da ugrozi njegov lični položaj.

Usledilo je nekoliko nedelja razmene šifrovanih telegrama: između Lenglija, Vašingtona i Beograda. Na kraju je stvar prelomio lično savetnik za nacionalnu bezbednost predsednika Trumana, kontraadmiral Robert Denison. Bio je to tipičan politički kompromis: ambasador Kenon morao je da prihvati da se u Beogradu uspostavi stanica CIA, a Lengli je morao da odustane od svog – tada se smatralo megalomanskog – zahteva da ona ima čak pet ljudi.

Stanica je na kraju imala samo jednog jedinog čoveka: mene. Bio sam istovremeno i njen šef, a i celo osoblje. Ambasador, međutim, nije hteo ni da čuje da imam zvanični diplomatski status. Bilo je jasno da me time, za slučaj da nešto pođe po zlu, lišava diplomatskog imuniteta. U praksi, umesto proterivanja iz Jugoslavije, predviđenog međunarodnim konvencijama, takav Kenonov stav otvarao mi jedino perspektivu dugogodišnjeg boravka u Titovim zatvorima.

Karijeru sam, zato, počeo kao prevodilac. Mi i Britanci uspostavili smo zajedničko Odeljenje za prevođenje, koje je služilo kao tehnička služba za obe ambasade, strane novinare, retke poslovne ljude koji bi navratili. Bila je to moja zvanična “legenda” kod jugoslovenskih vlasti. Svoje usluge bismo naplaćivali, po cenama tada uobičajenim u Beogradu, i od tih para finansirali smo svoje druge operacije. Posao je jedno vreme išao tako dobro da sam mogao da zaposlim više ljudi – u Beogradu je moglo tih godina da se nađe obrazovanih mladih ljudi koji su odlično znali i engleski, a pogotovo francuski – pa sam i sam imao više vremena za obaveštajne aktivnosti.

Na svom pisaćem stolu u kancelariji instalirao sam dva telefona: sivi i crveni. Na sivi su se javljali oni sagovornici koji su zaista mislili da sam (samo) prevodilac. Na crveni, oni drugi. Sivi telefon je, naravno, mnogo više zvonio…

Međutim, to ambasadorovo uporno ignorisanje mog posla za Agenciju imalo je i svoju dobru stranu: bio sam slobodan kao ptica na grani. Ubacio bih svoju vreću za spavanje u petak ujutro u gepek automobila i pitao Kenona: “Da li sam Vam potreban večeras ili za vikend?”. On bi, naravno, bio neizmerno srećan da kaže kako nisam potreban i ja bih onda odgovorio: “Dobro, idem da se promuvam po planinama oko Banjaluke” ili “Idem do Sarajeva”, ili “Idem u Dubrovnik”.

Tih jesenjih meseci 1948. i u proleće 1949. proputovao sam veći deo Jugoslavije, pokušavajući da sklopim svoj sopstveni mozaik utisaka od svih složenih etničkih, religioznih, kulturnih, ekonomskih i političkih kockica od kojih je vaša zemlja bila sastavljena.

Međutim, iz tih prvih nedelja mog boravka u Beogradu ipak nosim u sećanju jedan detalj vezan za ambasadora Kenona. On je, naime, bio odličan prijatelj sa svojim češkim kolegom, Jozefom Korbelom. Kada su komunisti konačno preuzeli potpunu vlast u Pragu, maja 1948. godine, Korbel je opozvan iz Beograda. U tom trenutku, međutim, već je bio izabran za predsednika Komisije Ujedinjenih Nacija za posredovanje između Indije i Pakistana oko Kašmira.

Taj posao je, međutim, bio privremen i ambasador Kenon je bio zabrinut da će, po njegovom završetku, Korbel opet morati da se vrati u Čehoslovačku gde bi mogao da bude uhapšen. Zato sam ja dobio zadatak da pripremim kompletnu dokumentaciju za politički azil Korbela, i cele njegove porodice, u SAD.

Sastavio sam tu aplikaciju i napisao njeno obrazloženje. Sećam se da sam, kao formulaciju razloga za azil, naveo: “verna privrženost idealima demokratije”. Šta to tačno znači nisam znao ni sam ali je Korbelov zahtev sledeće, 1949. godine, bio prihvaćen. Ambasador Kenon je bio dovoljno uticajan u američkom establišmentu da je, uz njegovu preporuku, uz odobreni azil Korbel odmah dobio i stipendiju Rokfeler fondacije.

U SAD je Jozef Korbel otputovao direktno iz Indije, kada je završio svoju posredničku misiju. Njegova porodica je jedno vreme ostala u Beogradu – gde se o njima brinuo ambasador Kenon. Kada je došlo vreme da mu se pridruže, najpre su otputovali u London. Odvezao sam ih do beogradske železničke stanice: Korbelovu ženu, Anu Špiglovu i njihovu jedanaestogodišnju ćerku. Pola veka kasnije, 1997. godine, to dete sa beogradske železničke stanice postaće prva žena državni sekretar u istoriji američke diplomatije: Medlin Olbrajt.

IV

Ples Svetog Vida

Sukob Tita i Staljina, u proleće 1948, u Ambasadi nismo očekivali. Bio je to krupan obaveštajni neuspeh Agencije, mogli bismo reći čak i tipičan za njene prve, formativne, godine.

Prvi znak da nešto nije u redu za mene je bio detalj oko sazivanja Dunavske konferencije  – međunarodne konferencije koja je trebalo da utvrdi nova pravila o plovidbi ovom velikom evropskom rekom. Konferencija je još ranije bila zakazana u Beogradu.

Sredinom juna, sovjetsko ministarstvo inostranih poslova poslalo je učesnicima Konferencije – SAD su bile među njima iako nismo evropska zemlja – obaveštenje da se Konferencija, najverovatnije, neće održati u Beogradu. Kao razlog naveli su da “jugoslovenska vlada ne raspolaže dovoljnim tehničkim uslovima za organizovanje tako velikog međunarodnog skupa”.

Samo nekoliko dana kasnije, šef jugoslovenske diplomatije, Stanoje Simić, ovo je demantovao našem ambasadoru Kenonu: “Konferencija će se održati kako je i planirano.” Na pitanje o čemu se zapravo radi, slegao je ramenima: “Ja se ne bavim politikom.”

Ambasadoru se putovalo kući, i iskoristio je priliku da – zbog priprema za Konferenciju – ode za Vašington. Robert  Burden Rems zamenjivao bi ga, kao otpravnik poslova, u tih nekoliko nedelja.

“Ovde će se desiti nešto mnogo krupnije od Konferencije o Dunavu. Možda bi ipak bilo bolje da ostanete.” – sećam se da sam rekao na poslednjem sastanku uoči njegovog odlaska.

Ali, bio sam isuviše mlad, Agencija u kojoj sam radio takođe, i tradicionalna netrpeljivost između Stejt Departmenta i tajnih službi tada se – po prvi, ali ne i poslednji put u mojoj dugoj karijeri – jasno pokazala.

U subotu, 26. juna 1948. ambasador je krenuo na put. U ponedeljak, 28. juna, negde oko podne, Ambasada je počela da dobija prve informacije o Rezoluciji koju je međunarodni komunistički pokret, u Bukureštu, usvojio protiv Tita. Bio je to veliki srpski praznik – Vidovdan – dan na koji su se, u prošlosti, dešavali mnogi značajni događaji.

Otpravnik poslova Rems ušao je, bez daha, u moju kancelariju oko dva posle podne. Nosio je najnovije tekstove Rezolucije. Očekivao se i jugoslovenski odgovor. U mom malom “odeljenju za prevođenje” uvedeno je vanredno stanje, i svi raspoloživi kadrovi su pozvani da odmah dođu.

“Dva Josifa su počela ples Svetog Vida” – rekao je Rems. Tada sam po prvi put uočio tu njegovu sklonost za pesničko izražavanje: “A samo jedan od njih dvojice će taj ples preživeti.”

Po ambasadorovom povratku otpočele su duge analize šta ovaj sukob zaista znači za raspored snaga na jugoistoku Evrope. Od tih naših analiza zavisio je, u tom trenutku gotovo odsudno, američki odgovor. U maloj zajednici tako su se kristalizovale čak četiri škole mišljenja.

Prva, da se radi o nekoj vrsti nameštenog, fiktivnog, sukoba, koji su Tito i Staljin dogovorili, kako bi zbunili Zapad i zadržali veću slobodu manevra u graničnim konfliktima, u severnoj Grčkoj, Trstu i Koruškoj.

Druga, da se radi o stvarnom sukobu, u kojem Jugoslavija nema nikakve šanse, i da je samo pitanje vremena i načina kada će ona biti pokorena, da li će se to desiti kroz neku vrstu unutrašnjeg puča, ili će doći do vojne intervencije.

Treća, da se radi o stvarnom sukobu, iz kojeg će Tito izaći kao pobednik, ali da će posledice te pobede, u konačnici, biti ograničene samo na Jugoslaviju.

I četvrta, da je to početak raspadanja celog istočnog bloka, i da će se brzo pojaviti “neki novi Tito” i u drugim zemljama pod sovjetskom dominacijom.

Celo leto 1948. proveli smo prateći jugoslovenske novine i poredeći njihov sadržaj sa sadržajem sovjetskih i drugih novina u zemljama Lagera. U avgustu sam u Lengli poslao prvu procenu da će se Tito održati, “ako bude imao podršku u kritičnim trenucima”. Trajanje krize procenio sam na pet godina. Kao najtežu, prevideo sam treću – 1950. godinu.

Ambasador Kenon pitao me je – u njegovom glasu bila je ona poznata nijansa zavisti – kako sam mogao da tako precizno, a sa tako malo informacija, dam procenu budućih događaja.

Nisam hteo da mu kažem – bilo bi to malo neozbiljno, u tom trenutku -.da sam se lomio nedeljama, i da sam konačno odlučio zbog gospođe Radmile. Ali taj detalj ću sada podeliti sa vama.

Naime, kad sam u maju 1948. došao u Beograd, jugoslovenske vlasti su mi – u dogovoru sa administrativnim odeljenjem Ambasade – našle stan u centru Beograda, blizu Narodnog pozorišta. Radilo se zapravo o stanu koji je pripadao gospođi Radmili P, bivšoj dvorskoj dami poslednje jugoslovenske kraljice, Marije Karađorđević. Radmila je bila i udovica čoveka u čijoj su se kući, po poslednji put, sastali lideri partizanskog i četničkog pokreta, Josip Broz Tito i Draža Mihailović, 27. oktobra 1941. godine, u Brajićima kod Gornjeg Milanovca.

Očigledno je, dakle, da gospođa Radmila nije mogla da ima nikakve posebne simpatije za komunistički režim u Jugoslaviji. Ne samo zato što joj je ta država uselila stanara za kojeg joj ništa nije plaćala – Radmila je ostala da živi u jednom manjem stanu na spratu ispod onog koji je meni bio dodeljen – već prevashodno zbog toga što se radilo o državi koja je izgrađivala tip društva, običaje i vrednosti sasvim suprotne onima na kojima je njena ličnost bila formirana.

Ova obrazovana i pristojna žena ta svoja uverenja nije ni tajila. Ponekad, kad bismo popili popodnevni čaj, o tome bismo otvoreno pričali. Ipak, kada je Informbiro objavio Rezoluciju – a KPJ svoj odgovor – njen stav me je iznenadio. Ne znam ni sam šta sam tačno od nje očekivao: zluradost, indiferentnost, ili kalkulantsko predviđanje? Umesto svega toga, Radmila se jasno opredelila za Tita a ne za Staljina.

“Zato što mislite da su jugoslovenski komunisti bolji od sovjetskih?” – upitao sam je.

“Zato što su ovi naši, a oni njihovi, ma kakvi bili i jedni i drugi.”

Tako je, i ne znajući, bivša dvorska dama Radmila P. napisala ključne dve rečenice mog prvog izveštaja za Lengli o sukobu između Tita i Staljina:

“Jugosloveni će se opredeliti za svoje komuniste a ne za tuđe. Neki komunisti će se možda opredeliti za tuđeg lidera umesto za svog, ali narod te dileme neće imati.”

 

V

Beli orlovi iznad Srbije

U ranu jesen 1949. godine, ambasador Kenon je konačno napustio Beograd. Do samog kraja ovaj oportunista se pravio da me uopšte ne poznaje. Verovao je, pretpostavljam, da je to najbolji način da kasnije, ako bude bilo potrebno, dokaže kako nije imao pojma čime sam se ja zapravo bavio. I, u njegovom razmišljanju, ma koliko ono ponekad izgledalo neprijatno, bilo je neke čudne logike, moram da priznam.

Posle par nedelja, u Beogradu se pojavio njegov naslednik, Džordž Venable Alen, sa ženom Ketrin i najmlađim sinom, Ričardom. Druga dvojica sinova ostali su im u SAD na koledžu. Na prijemu na kojem je upoznao osoblje Ambasade svi smo pitani koje smo škole završili. I kada sam ja rekao “Diarfild, Masačusets” Džordž Alen je gotovo poskočio od neverice i radosti:

“Ti si jedan od momaka Franka Bojda?”

Ispostavilo se da su Diarfild završili ne samo Džordž i Kiti Alen, nego da baš u taj koledž idu i oba njihova starija sina. Tako sam na samom početku uspostavio ličan kontakt sa porodicom Alen, koja me je uskoro Jugoslovenima predstavljala kao “naše četvrto dete” – oboje su bili oko dvadeset godina stariji od mene.

Novembra 1949. godine desio se i taj događaj, sigurno najneprijatniji u toku mog trogodišnjeg boravka u Beogradu. Odeljenje za specijalne operacije u Lengliju nekoliko meseci je planiralo akciju u Albaniji – grupa emigranata je, sa američkim oružjem, opremom i jednom radio stanicom, trebalo da se iskrca negde južno od Valone i podigne antikomunistički ustanak.

Ispostavilo se, međutim, da je brod iskrcao devetnaest emigranata, ali ne albanskih nego jugoslovenskih, i ne kod Valone nego kod Petrovca na crnogorskom primorju. Bili su to pripadnici pokreta generala Draže Mihailovića koji su posle 1945. izbegli na Zapad i počeli da rade kao naši saradnici.

Odneo sam depešu ambasadoru, koji ju je dugo posmatrao bez reči. Potom je jedno vreme razgledao geografsku kartu Jugoslavije. Predviđena trasa kretanja grupe bila je na sever, negde do tromeđe Srbije, Crne Gore i Bosne i Hercegovine. Zatim mi je rekao da dođem sutra. Očigledno, nešto se ovde od samog početka nije uklapalo.

Sutradan, pomalo sakrivajući pogled, ambasador mi je rekao da o ovoj operaciji obavestim Britance, iako oni nisu bili uključeni u planiranje. Bila je to isključivo operacija CIA, čak i ako su greškom poslali jugoslovenske a ne albanske emigrante. Ambasador je međutim bio izričit:

“Lorens mora biti upoznat sa ovim. Vidi se sa njim.”

Lorens Darel, ataše za kulturu u britanskoj ambasadi, a u stvari rezident MI-6 u Jugoslaviji, bio je poznat po, hm, dosta slobodnom ponašanju i kontaktima sa Jugoslovenima, uglavnom sa ženama. Neki od nas su to pripisivali njegovoj umetničkoj duši, drugi činjenici da MI-6 u Beogradu tada ništa ozbiljno nije radio.

Kada sam mu saopštio šta se dešava Lorens je bio oduševljen:

“Ovo je odlična tema za moj novi roman! U balkanskim gudurama, grupa hrabrih gerilaca bori se protiv zlog komunističkog režima. Pomažu im slobodoljubivi seljaci…”

Englez je nastavio da priča kao navijen, ali ga ja više nisam slušao. Lorens Darel je bio nekih sedam ili osam godina stariji od mene, ali se ponekad ponašao kao dete.

Nije prošlo ni sedam dana, a ambasador mi je – onako uzgred – rekao da je cela grupa “rojalističkih gerilaca” pohvatana od strane Titove tajne policije i da “suđenja neće biti”. Aluzija da su svi pobijeni bila je očigledna, ali ambasador nije hteo ni da čuje da ulazimo u te “nepotrebne detalje”:

“Mi o svemu tome nemamo pojma. Depeša koju si dobio je uništena. UDBA ionako misli da su ih poslali Englezi. Onaj Darel je o tome rastrubio po celom Beogradu. Drugi put neka tvoji u Lengliju povedu računa da Albanija nije isto što i Jugoslavija.”

Britanski ataše za kulturu nije naravno ovu vest “rastrubio po celom Beogradu” kako je to ambasador Alen pokušao da mi predstavi. Zapravo, saopštio ju je samo jednoj osobi – svojoj tadašnjoj ljubavnici, poznatoj glumici Narodnog pozorišta u Beogradu. Da li je Lorens Darel znao da je dotična dama bila agent UDBA-e ili nije, nikada nisam saznao. Ali da me je ambasador Alen, moj šef, poslao kod njega imajući u glavi upravo tu činjenicu, sve više sam sumnjao.

Dva dana sam razmišljao o tome kako sam bio iskorišćen. Hteo sam – mladost – ludost – da to sa Alenom muški raspravim. I kada sam se u petak, onako kočoperno, pojavio na vratima ambasadorove kancelarije, imao sam šta da vidim.

Visoka plavuša, prilično velikih grudi, tu negde na sredini dvadesetih godina, sređivala je papire na pisaćem stolu. Čim je progovorila odao ju je jak južnjački naglasak:

“Džoana, nova sekretarica gospodina ambasadora. On je uzeo slobodan dan i neće dolaziti do ponedeljka. Mogu li ja nekako da Vam pomognem?”

Džoana je – bio sam u pravu – došla iz Teksasa, u Beogradu još nije znala nikoga, i imponovala joj je moja samouverenost, poznavanje jezika i lokalnih prilika. Iskoristio sam predstojeći vikend i pokazao joj Kalemegdan. Kada se ambasador pojavio u ponedeljak ona je, naravno, bila prva tema na našem jutarnjem razgovoru:

“Pomozi malo Džoani da se snađe u gradu.” – pri tome mi je onako šeretski namignuo – “A i tebi će dobro doći da izađeš malo iz te kancelarije.”

Naredne nedelje Ketrin Alen je priredila večeru u rezidenciji za – u to doba ne tako mnogobrojno – diplomatsko osoblje. Ja sam naravno pratio Džoanu – sticajem okolnosti samo nas dvoje smo od svog osoblja ambasade bili u Beogradu sami – i Kiti nije propustila priliku da pred svima naglasi kako smo “baš lep par”.

Postali smo ljubavnici za Novu godinu. Bila je to nova 1950. godina. Godina kojoj će biti, uglavnom, posvećen i ostatak ove priče. U toj godini napuniću trideset godina. Bio sam na sedmom nebu. Nesrećnu sudbinu “rojalističkih gerilaca”, koje smo poslali u smrt, niko od nas nikada više nije ni pomenuo. Bar dok smo bili u Beogradu.

Skoro deset godina kasnije, 1957. godine, Lorens Darel, tada već svetski poznati književnik, autor “Aleksandrijskog kvarteta” i “Avinjonskog kvinteta”, epizodu o “rojalističkim gerilcima koje je je jedna zapadna ambasada izdala Titovoj tajnoj policiji” – on srećom, piše o Britancima a nas ne pominje – opisao je u svojoj knjizi “Beli orlovi iznad Srbije”. Do kraja svog života, 1990. godine, na svako pitanje o zapletu u tom romanu odgovorio bi: “taj roman je čista fikcija”.

Tek mnogo godina kasnije, u SAD na jednoj večeri koju su Džordž i Kiti napravili u svojoj kući u Merilendu, moj bivši šef  – tada je već bio u penziji – je o toj epizodi kratko rekao:

“Obično Englezi naprave neku grešku, a nama ostane da obavimo prljavi deo posla. Onog puta bilo je obrnuto.”

VI

Iznenađenje u muškom toaletu

Jugoslavija, zemlja od nepunih sedamnaest miliona stanovnika, držala je preko šest stotina hiljada vojnika pod oružjem. Skoro četvrtina nacionalnog dohotka trošila se na odbranu. Zlokobna senka Staljinove vojne intervencije nadvila se nad zemlju.

Tog proleća, 1950. godine, u Ambasadi smo počeli izradu planova za hitnu evakuaciju: dokumentacija je sortirana na onu koja se nosi, i onu koja se uništava. Kako je vreme odmicalo, gomila za uništavanje postajala je sve veća…

Krajem aprila 1950. godine, na otvaranju godišnjeg zasedanja Parlamenta – Jugosloveni su koristili izraz “Skupština” – Tito je održao svoj uobičajeni govor. Ovog puta, trajao je punih sedam sati. Bio je prisutan ceo diplomatski kor, i svi su govor pratili sa balkona, sa tzv. “diplomatske galerije”. Svi, sem mog britanskog kolege i mene.

Nas dvojica smo sedeli u jednom od hodnika, i na brzinu na kolenima pisali ono što je trebalo da bude transkript govora. Da, osnovne teze bile su nam date unapred. Te papire su onda kuriri nosili u ambasade, kako bi se napisao izveštaj.

U pauzi sam otišao do toaleta. Bila je to luksuzna zgrada, zidana po standardima predratne, kraljevske, arhitekture. Zlatni ukrasi, mermer, skupi tepisi… Takav je bio i pisoar. I dok sam obavljao svoje dužnosti, osetio sam tešku ruku na ramenu.

“Bože, UDBA me je provalila i ovo je moj kraj” – pomislio sam u tom trenutku.

Ali, bio je to moj prijatelj iz jugoslovenskog Ministarstva spoljnih poslova – tek imenovan za budućeg ambasadora u Vašingtonu – Vladimir Popović:

“Pogledaj ko stoji pored tebe. Da li bi tako nešto bilo moguće u američkom Kongresu?”

I zaista, ispred pisoara do mojeg stajao je Josip Broz Tito. Ljubazno mi se nasmešio:

“Vi ste onaj mladi američki prevodilac koji na svom stolu ima dva telefona, crveni i sivi? Čuo sam o Vama.”

Potom smo izašli u hol, sva trojica, na koktel. Služeni su sendviči sa salamom i šljivovica, “oslobođena iz kraljevih privatnih podruma” – šalio se mali Jevrejin, Moša Pijade, tada šef Titove propagandne mašinerije.

Pre nego što je sednica Skupštine nastavljena, Tito mi je rekao:

“Znamo da se Sovjeti spremaju da nas napadnu. Ali ne znamo tačno odakle, kada i sa čim. Da bi otežali naše odbrambene pripreme, namerno puštaju mnogo pogrešnih vesti. Ako razvučemo snage na celoj liniji, od austrijske do grčke granice, tenkovske kolone će kroz nju proći kao kroz sir. Bili bismo Vam zahvalni za preciznu informaciju o njihovom rasporedu.”

Baš istu tu informaciju je od mene očekivao i Lengli. Shvatio sam: došao sam u Beograd očekujući zadatak da srušim jedan režim; otići ću iz njega sa zadatkom da taj režim odbranim. Ispunjenim ili neispunjenim, još će se videti…

VII

Smrt patrijarha

Patrijarh Srpske pravoslavne crkve, Gavrilo Dožić, umro je iznenada u nedelju, 7. maja 1950. godine. Imao je šezdeset devet godina. Aktivan učesnik u pripremama vojnog puča, 27. marta 1941. godine, i zatočenik u nacističkom logoru Dahau za vreme okupacije Jugoslavije, patrijarh Gavrilo se vratio u Jugoslaviju tek novembra 1946. godine. Antikomunistička emigracija nije bila zadovoljna ovim njegovim potezom – smatrali su ga činom podrške komunističkim vlastima u Beogradu – ali ni same te vlasti nisu bile oduševljene.

Patrijarh je narednih nekoliko godina, koliko je poživeo, pokušao da crkvu kojoj je bio na čelu, zaštiti od pritiska vlasti. On je taj pritisak video kao nedozvoljeno težak, vlasti su tvrdile da ga uopšte nema, ja sam u svojim izveštajima u Lengli pokušavao da nađem neku sredinu…

Kada smo u ponedeljak dobili vest o Gavrilovoj smrti postavilo se pitanje ko će ispred ambasade da ode na sahranu. Ambasador Alen je poslao mene – od svih diplomata najbolje sam znao srpski – a sa mnom je otišla i žena prvog sekretara Roberta Bordena Remsa, Dijana. Ona je, budući poreklom Grkinja, bila pravoslavne vere. U malom društvu našli su se i britanski ambasador Čarls Pik sa ženom (i ona se, kao i žena našeg ambasadora Alena, zvala Ketrin) – njih dvoje su bili pripadnici Anglikanske crkve, koja je sa Srpskom pravoslavnom crkvom imala posebno bliske odnose: još patrijarh Dimitrije, sredinom dvadesetih godina, posebnom odlukom dozvolio je engleskim i američkim sveštenicima da koriste kapelu u beogradskoj Patrijaršiji za upražnjavanje svojih verskih obreda.

Tako je nas petoro – pridružio nam se, mada nepozvan, i dopisnik Njujork Tajmsa – krenulo do Saborne crkve u centru grada, u kojoj će patrijarh Gavrilo biti sahranjen. Kao operativac CIA ja sam pored protokolarnog imao i poseban obaveštajni zadatak: da za Agenciju napišem procenu mogućih kandidata za Gavrilovog naslednika.

U srpskim pravoslavnim crkvama nema mesta za sedenje – stajali smo punih sedam sati, koliko je cela pogrebna ceremonija, sa svim molitvama, trajala. “Kao Titov govor”, pomislio sam u jednom trenutku.

Početak maja je te godine u Beogradu bio izuzetno topao, i unutrašnjost crkve je zaudarala: na vosak, na znoj, na vekove prljavih tkanina… Na kraju ceremonije, kovčeg je sedam puta nošen oko oltara, da bi na kraju bio spušten u pripremljenu rupu na podu.

Crkveni velikodostojnik koji je rukovodio ceremonijom onda je krenuo od jednog do drugog gosta. Na ruci je nosio patrijarhov prsten – onaj isti koji je do pre nekoliko dana nosio pokojnik – i, po običaju, pružio ruku sa prstenom koju bi prisutni poljubili.

Nismo imali uputstva kako da se ponašamo u ovoj situaciji, i svi iz našeg malog društva su pogledali u mene. Smatrali su da, pošto sam jedini znao jezik, znam i šta bi trebalo da u toj situaciji učinimo.

“Ako smo već u Rimu, ponašajmo se kao Rimljani”, pomislio sam, uzeo ruku tog vladike i poljubio prsten. Dijana i dvoje Britanaca sledili su moj primer. Novinar je sve to lepo fotografisao – na namrgođene poglede domaćina nije se obazirao…

Posle nekoliko dana, na sveopšte iznenađenje naše male zajednice u Beogradu, ova vest se pojavila na naslovnoj strani Njujork Tajmsa, sa sve mojom fotografijom. Iako nisam pomenut po imenu – u tekstu je direktno bila napadnuta Dijana Rems – kontekst je bio očigledan, i to negativan:

“Osoblje američke ambasade poljubilo je ruku pravoslavnom biskupu, inače marioneti komunističkog režima Josipa Broza Tita.”

Ambasador Alen je bio jako nezadovoljan: “Taj novinar je jedno malo govno” – vikao je. Ali, posle nekoliko dana, sve se zaboravilo. Novine ionako žive samo jedan dan.

Moj zadatak da otkrijem ko će doći na čelo Srpske pravoslavne crkve posle Gavrilove smrti, i u kojoj meri će on biti pod kontrolom Titovog režima, ostao je, međutim, jedan od prioriteta. U Srpskoj pravoslavnoj crkvi postoje tzv. arhimandriti – ja sam ih u privatnoj prepisci zvao “malim crnim gnomima” – koji pomažu patrijarhu i rade sve administrativne i tehničke poslove. Dvojica tih arhimandrita bili su na vezi sa mnom – mnogo vremena sam utrošio u izgradnju tih operativnih pozicija – i oni su mi, dosta rano, rekli da najveće šanse ima izvesni Vikentije, tada mitropolit makedonski (bilo je to pre nego što se makedonska crkva odvojila od srpske). Takvu informaciju poslao sam u Lengli.

“Ako si ovde pogodio, sigurno ćeš napredovati.” – rekla mi je Rut dok je taj telefram šifrovala – “Ako nisi, služićeš kao predmet za podsmeh.”

Bio sam još uvek početnik, i pomalo zbunjen. Koliko sam mogao da verujem mom izvoru? Da li je arhimandrit možda slagao? Ili je jednostavno imao pogrešnu informaciju?

Nekoliko dana sam sam sebe mučio tim pitanjima, a onda je naš ataše za kulturu, Alex Dragnich, od jedne svoje operativne veze dobio informaciju da je mitropolit crnogorsko-primorski, Arsenije Bradvarević, jedan od ozbiljnih kandidata za novog patrijarha, iznenada stavljen u kućni pritvor.

Stavio je mali komad papira na moj pisaći sto i počeo sa svojim uobičajenim nastupom:

“Izgleda da je UDBA rešila da podrži tog tvog Vikentija? Vidiš da mu sklanja protivkandidate. Ili je Titu žao da na početku karijere napraviš tako krupnu grešku?”

Jedna koincidencija će se u tom smislu kasnije pokazati vrlo korisnom: u to vreme, privatnu rezidenciju američkog ambasadora u Beogradu i privatnu rezidenciju patrijarha Srpske pravoslavne crkve, delila je samo jedna živa ograda. Obe zgrade su bile na Dedinju, jedna pored druge.

Te junske subote, Džordž i Ketrin Alen su pripremili mali popodnevni parti, na kojem su oni koji su to želeli i znali (ja nisam ni jedno ni drugo) igrali badmington. Ostali su pili čaj. Oko pet popodne, na verandi kod “komšija popova” – kako je to rekao Alex Dragnich – pojavilo se nekoliko prilika u crnim odeždama. Bilo je to po prvi put od Gavrilove smrti da se neko pojavio u vili. Očigledno, naslednik je bio izabran. Kiti Alen je predložila da, pošto sam jedini znao srpski, odem i pozovem komšije na čaj…

I kada sam pokucao na vrata, jedan od dvojice mojih arhimandrita predstavio mi je visokog čoveka sa belom bradom: “Njegova Svetost, Patrijarh srpski, Vikentije.”

Bingo! Bio sam u pravu. Komšije su naravno sa zadovoljstvom prihvatile poziv američkog ambasadora na čaj. Kiti Alen je u jednom trenutku počela da Vikentija uči badmingtonu. Nije mu išlo loše.

Ipak, jedna stvar me je mučila:

“Poglavar srpske crkve živi u vili u rezidencijalnom delu grada. Poglavar hrvatske crkve je u zatvoru. Kako to objašnjavate u zemlji koja je valjda podjednako komunistička?” – pitao sam jednog od mojih arhimandrita.

“Da je Stepinac prihvatio Titov predlog da bude poglavar hrvatske crkve, i on bi živeo u vili.” – jednostavno mi je objasnio ovaj sveštenik – “Ali on je insistirao da bude, kako biste vi Amerikanci to rekli, guverner postavljen od Vatikana. Zato je u zatvoru.”

Shvatio sam poentu. Arhimandrit je nastavio:

“Sad zamislite da njegovu svetost Vikentija nisu birale naše vladike, nego da je postavljen iz Moskve. Kako bi vlast reagovala?”

“Pretpostavljam da mu ne bi ostavila na raspolaganju ovu vilu?” – odgovorio sam.

“Pitanje je da li bi mu na raspolaganju ostavila i glavu.”

Ta subota se nastavila roštiljem koji je uveče pripremljen, a Vikentije je poslao arhimandrite da iz njegove rezidencije donesu specijalno, manastirsko, vino. Ja sam u glavi već sastavljao izveštaj koji ću u ponedeljak poslati u Lengli i time završiti “Operaciju Patrijarh.” 

Razmišljao sam i o Vikentijevom kolegi iz Zagreba, nadbiskupu Stepincu, koji je tu subotu uveče provodio u zatvorskoj ćeliji u Lepoglavi… Razmišljao sam i o Jugoslaviji, toj čudnoj zemlji u kojoj sam bio na službi, “razapetoj između tri Rima”, od kojih ju je svaki posmatrao samo kao plen…

Da ću, posle odlaska iz Beograda, imati i jednu specijalnu misiju u Vatikanu, posvećenu upravo sudbini Alojzija Stepinca, u tom trenutku još uvek nisam znao. Ali, o tome će biti nešto više reči pri kraju ove priče…

VIII

Dan nezavisnosti: bledska avantura

U ponedeljak, 26. juna 1950. godine, prevodio sam ambasadoru Alenu na sastanku sa Titom, koji je održan u njegovoj rezidenciji na Brdu kod Kranja. Razgovarali su o mogućnostima sovjetske agresije na Jugoslaviju, u svetlu Korejskog rata koji je počeo prethodnog dana.

Ambasador je, pri kraju razgovora, pozvao jugoslovenskog predsednika da bude gost na predstojećem prijemu povodom Dana nezavisnosti, 4. jula. Naravno da nismo očekivali da će se Tito odazvati – bio je to samo kurtoazan poziv, toliko kurtoazan da nismo poneli čak ni pozivnicu sa sobom…

Tito je međutim dao čudan odgovor:

“Beograd nije dobro mesto za prijeme u julu. Isuviše su velike vrućine.”

Bio je uostalom sasvim u pravu: već od početka te nedelje, temperature u Beogradu se nisu spuštale ispod 40 stepeni u toku dana, i 30 stepeni u toku noći.

Džordž Alen je, međutim, odmah shvatio poruku sakrivenu u tom komentaru:

“Ako bismo prijem napravili na Bledu, da li biste došli?”

“Mislim da bi to bila lepa prilika za druženje”, odgovorio je Tito.

U povratku za Beograd, ambasador i ja smo počeli da pravimo planove. Imali smo samo devet dana na raspolaganju: gotovo nemoguća logistička misija. Ali nismo imali izbora…

Naravno, birokrate u Stejt Departmentu pokazale su se samo kao prva u nizu prepreka. Po pravilima, budžet je snosio troškove prijema koji bi se organizovao u ambasadi, u prestonici zemlje domaćina. Sve drugo oni su smatrali “privatnim egzibicionizmom” ambasadora; to doduše nisu mogli da zabrane, ali mogli su da za tako nešto ne plate…

Džordž i Ketrin Alen imali su u Beogradu jednog privatnog Dodža – lepa, prostrana američka kola. Kupili su ih od jednog američkog diplomate koji je napuštao Atinu i nije znao šta da radi sa njima. Krajem 1949. Dodž je dovezen u Beograd. Uglavnom je bio u garaži ambasade – ambasador se uglavnom vozio službenim kolima, Pakardom, istim onim kojim smo se tog dana i nas dvojica vraćali u prestonicu.

“Ovo je prilika koja se ne propušta. Prodaću Dodža i sam platiti za prijem” – rekao mi je Alen u jednom trenutku. Mislim da smo bili prošli Slavonski Brod.

Naravno, to je bio samo prvi u nizu problema. Za tih nekoliko dana bilo je neophodno, praktično, postaviti još jednu ambasadu koja bi radila uporedo sa onom zvaničnom, u Beogradu. Tako je nađena jedna privatna vila na Bledu. Nekretnine će u Jugoslaviji biti nacionalizovane tek kasnije, a pošto je vlasnik ove vile u toku rata podržavao partizanski pokret nisu mu bili useljeni ni stanari, što je inače bila redovna praksa u sličnim slučajevima. Platili smo sasvim pristojnu zakupninu za dve nedelje, i svi učesnici ove male transakcije bili su potpuno zadovoljni…

Ketrin Alen je sa sinom Ričardom krenula ranije na Bled, a sa njima i ambasadorova sekretarica Džoana. Tada je već bila moja verenica.

U ponedeljak uveče, 3. jula, dan uoči prijema, ambasador i ja smo stigli na Bled, posle gotovo celog dana vožnje. Na naše iznenađenje, u dvorištu – koje je već bilo namešteno za sutrašnji prijem – pored Kiti i Džoane ugledali smo patrolu jugoslovenske milicije. Komandir se raspravljao, sa jakim bosanskim akcentom, dok je vlasnik vile prevodio na engleski:

“Ova dva stola moraju da se pomere. Ne mogu tu da ostanu.” – mladi milicajac pokazivao je uporno na dva poslednja stola u nizu.

“Zašto?” – mirno je pitao ambasador kada smo se priključili čudnoj grupi.

“Zato druže, što ta dva stola nisu u vidokrugu mitraljeza koji će biti na prozoru.”

Milicajac je pokazao na prozor na prvom spratu. Bila je to soba u kojoj je tih dana bio smešten Ričard, sin Alenovih. Imao je tada šest godina.

Bilo je jasno da je Tito naš poziv shvatio ozbiljno.

Naredni problem nastao je sutradan, kada se neko iz Maršalata odjednom setio da, nekom zabunom, iz Beograda nije na vreme stigla osoba koja proba hranu koju će Tito da jede.

“To nije problem. Ja sam lično nadgledala pripremu hrane. Ja ću je i probati.”

Tako je Kiti Alen ušla u istoriju, kao prva – i koliko znam jedina – žena nekog američkog ambasadora koja je, na prijemu povodom Dana nezavisnosti, služila i kao probač hrane šefu države koji je bio gost…

Sutradan uveče sve je izgledalo kao u nekoj bajci. Gotovo celo slovenačko državno rukovodstvo, nekoliko generala JNA koji su tamo bili na službi, stranci, uglavnom novinari, koji su se zatekli početkom jula u Ljubljani… Britanski ambasador Čarls Pik njegova žena došli su iz Beograda – bili su ionako lični prijatelji Alenovih.

Bašta je bila ukrašena japanskim lanternama  i svećama. Na ulazu su bile raspoređene, diskretno povezane pri dnu, jugoslovenska i američka zastava.

“Dobrodošli dragi gosti” – pisalo je na srpskohrvatskom i engleskom. U nekom trenutku, ambasador Alen je upitao Džoanu da li je možda natpis trebalo da bude i na slovenačkom jeziku. Srećom, to pitanje niko od gostiju nije postavio…

Oko devet uveče došli su i Tito – preplanuo, u belom odelu, sa belim cipelama – i Jovanka. Opušten, maršal je sa osmehom odbio ideju o probanju hrane:

“Ne sumnjam da je odlična. Uostalom, skoro pola je već pojedeno dok ja nisam došao?”

Tito se pozdravio sa svim gostima. Kada je došao do Džoane i mene upitao je, onako uzgred:

“Za kada da planiram kupovinu svadbenog poklona?”

Mi smo tada naravno znali da Tito, već neko vreme, živi sa Jovankom te da je i njihova svadba, praktično samo pitanje vremena, baš kao i Džoanina i moja. Pomislih da odgovorim istim pitanjem, ali sam u tom trenutku ugledao užasnuto lice ambasadora Alena i odustao od te ideje.

Na spratu su zaista bila dva vojnika, jedan od njih sa mitraljezom. Pažljivo su osmatrali dvorište ispred sebe. Bili su to vojnici iz Titove lične garde, koji su sa njim prošli ceo rat. Jedan od njih nam je ispričao da je rodom iz Kraljeva, u zapadnoj Srbiji. Drugi je ćutao sve vreme. Mali Dik Alen je bio oduševljen: dozvolili su mu da se, pre dolaska gostiju, poigra sa mitraljezom…

Slovenački orkestar je svirao razne stvari: od koračnica, jugoslovenskih i američkih, preko folk muzike, pa sve do modernih tema: nekoliko puta su ponavljali “Trumpet Blues and Cantabile” iz tada popularnog Bala na vodi sa Ester Vilijems.

Prijem se završio tek u ponoć – ali ne pre nego što je orkestar odsvirao još jednu prigodnu temu: “Magic is the Moonlight”, Karlosa Ramireza.

Magija mesečine – nebo nad Bledom je bilo vedro te noći – je zaista učinila svoje. Po prvi put, jugoslovenski maršal je došao na jedan prijem u američkoj ambasadi. Na sve prisutne je ostavio utisak kao da je ceo život proveo baš na takvim prijemima…

Tog 4. jula 1950. godine iz Lamperthajma u Zapadnoj Nemačkoj emitovano je prvih 30 minuta na češkom jeziku: bio je to početak onoga što će kasnije postati Radio Slobodna Evropa. A na Bledu, u Jugoslaviji, jedan prijem označio je početak operacije koju su moji pretpostavljeni u Lengliju krstili jednostavnim imenom: “Keeping Tito Afloat”.

IX

Mađarska veza: poklon od Paladina

Poslednjih dana leta 1950. godine, iz Lenglija sam dobio šifrovani telefram najvišeg stepena poverljivosti. To znači da ni sam nisam bio u mogućnosti da ga dešifrujem: u celoj ambasadi u Beogradu šifru C-1 imala je samo Rut Bigz, moj šifrant i istovremeno supervizor.

Rut je bila ratna sekretarica generala Valtera Bedela Smita, Ajzenhauerovog načelnika štaba u Severnoj Africi i Italiji. Rut, koja je rat završila u činu potpukovnika američke vojske, ostala je sa Bedel-Smitom i kasnije, kada je on preuzeo dužnost američkog ambasadora u Moskvi. Posle raskida između Tita i Staljina, 1948, Valter Bedel Smit je povučen u SAD – tamo će ga predsednik Truman uskoro postaviti za direktora CIA – dok je Rut poslata u Beograd. Bila je moj “anđeo čuvar”, kako smo tada govorili.

Rut je bila deset godina starija od mene – tada je imala četrdeset godina – i tih meseci nisam preterano voleo da se viđam sa njom. Znao sam da će me ponovo pitati kada nameravam da oženim Džoanu. Znao sam i da je na ta pitanja podstiče sama Džoana, kojoj je bilo nezgodno da pita mene…

I bio sam u pravu:

“Eto mladoženje!” – veselo je rekla tog prepodneva – “Došao si da me pozoveš na svadbu, pretpostavljam?”

Umesto odgovora pružio sam joj hrpu žutog papira sa dugim nizovima brojeva i slova. Njen iskusni pogled odmah je uočio o čemu se radi:

“Šifra C-1. To ovde nismo imali već mesecima.”

Posle tri i po sata, dokument je bio dešifrovan. Iz Lenglija je stigla informacija o razgovorima koje je jedan naš operativac u Beču (Beč je još uvek bio pod zajedničkom okupacijom Sovjeta, Britanaca, Francuza i nas) imao sa operativnom vezom Paladin. Paladin je bilo kodno ime za Belu Kiraljija, tada komandanta pešadije mađarske armije.

Samo postojanje tako visoke operativne veze u Mađarskoj, a posebno identitet samog Kiraljija, držani su u najstrožoj tajnosti. Tog avgustovskog dana on je iskoristio sastanak sa sovjetskim komesarom u zajedničkoj okupacionoj upravi za Austriju, Vladimirom Sviridovom, da bi se kasnije, u sigurnom stanu u Marijahilfer štrase, video sa našim operativcem.

Kiralji je sa sobom u Beč poneo detaljne planove sovjetske vojne invazije na Jugoslaviju. Razmeštaj tenkovskih kolona, planirane pravce prodora, dispoziciju jurišne avijacije na aerodromima, tačnu identifikaciju jedinica predviđenih da uzmu učešće u operacijama, imena ključnih komandanata, procene moralno-voljnih kvaliteta vojnika i oficira, linije snabdevanja, glavne komunikacije, rejone koncentracije trupa, skladišta goriva… Bio je to obaveštajni materijal prvorazrednog značaja.

U propratnoj poruci, direktor CIA, Valter Bedel Smit je kratko napisao:

“Obavestiti Tita. Diskretno i bez ikakvih tragova.”

Mi u tom trenutku još uvek nismo imali zaključen sporazum o razmeni obaveštajnih podataka sa Jugoslavijom. Jugoslavija je bila komunistička – potencijalno neprijateljska – zemlja i u operativnom radu još uvek sam – mada je to sve češće postajalo sasvim smešno – primenjivao procedure predviđene za “potencijalno neprijateljske zemlje”.

U ovom slučaju, od mene se očekivalo da šefu jedne takve države predam podatke koji su mogli da kompromituju naš prvoklasni izvor – tada na mestu komandanta pešadije – u neprijateljskoj zemlji?

“Šta ako se ti komunisti međusobno dogovore i tako izgubimo našeg agenta?” – razmišljao sam.

Celu noć sam prerađivao materijal, tako da se iz njega izostave svi detalji koji bi mogli da kompromituju Paladina. Kada sam završio taj posao počeo sam ozbiljno da razmišljam kome da ga predam. Moji kontakti u jugoslovenskim vlastima svodili su se na tri vrhunska imena: Jovo Kapičić, Rankovićev pomoćnik, i diplomate, Vladimir Velebit i Vladimir Popović. Sva trojica činila su mi se, iz raznih razloga, nezgodnim. Razlog za moju nedoumicu nije bila sumnja ni u koga od njih pojedinačno – sve su to bili vrhunski profesionalci, ljudi apsolutno lojalni Titu – koliko osetljivost samog materijala koji je trebalo da bude predmet primopredaje.

Naime, brojke u Kiraljijevom izveštaju, najpreciznije od kada je krenula konfrontacija sa Sovjetskim Savezom, pokazivale su svu magnitudu očekivane sovjetske intervencije. Ona je naravno bila zastrašujuća, u to nije bilo nikakve sumnje. Mogla je da poljulja samopouzdanje i kod najčvršćih ljudi. Dakle, o tome ko će od Jugoslovena, kada, na koji način, i u kojoj meri biti o ovim saznanjima obavešten – bilo je na Titu da odluči, a ne na meni.

Zato sam se i odlučio na neuobičajeni postupak, kršeći sve operativne procedure. Na prijemu na Bledu upoznao sam Nikicu Prlju, Titovog ličnog vozača. Bio je zaljubljenik u automobile i sa zanimanjem je razgledao naš službeni Pakard. Dok je prijem trajao, napravili smo zajedno čak i jedan krug oko jezera. Po povratku u Beograd videli smo se nekoliko puta. Znajući osetljivost njegovog položaja – svakog dana je pored Tita provodio najmanje par sati – odlučio sam da ga ne koristim za operativni rad. U ovom slučaju, međutim, nisam imao drugog izbora.

Ambasada je redovno dobijala američku štampu, koja u to vreme još nije mogla da se nabavi u slobodnoj prodaji u Jugoslaviji. Znao sam da tu istu štampu u Beograd šalje i jugoslovenska ambasada u Vašingtonu, ali sam – pokazaće se ispravno – pretpostavljao da je mi dobijamo ranije.

Uzeo sam magazin “Lajf” koji je na naslovnoj strani imao Titovu fotografiju – snimio ju je čuveni “Lajfov” ratni fotograf, Džon Filips, koji je par dana u proleće 1944. proveo i u Titovoj pećini u Drvaru. Tito je voleo Filipsa i sa njim tada odigrao par partija šaha.

Prerađenu informaciju od “Paladina” – stala je na šest ili sedam stranica sasvim tankog papira, gusto otkucanih – pažljivo sam sakrio u sredini obimnog časopisa.

Nešto kasnije, u hotelu “Moskva”, dao sam Nikici Prlji “poklon za druga Maršala, časopis sa njegovom fotografijom na naslovnoj strani”. Nikica je bio oduševljen, znao je koliko njegov šef voli fotografiju. Engleski nije znao, pa nije ni otvarao “Lajf” da bi ga prelistavao…

Tog popodneva, jugoslovenski vrhovni komandant obavešten je o detaljnim planovima sovjetske vojne intervencije. Najdetaljnijim koje je Agencija, tada najmoćnija tajna služba na svetu, mogla da prikupi. Kiraljijev identitet je zaštićen. U našoj ambasadi nije ostao nikakav trag o ovoj operaciji.

X

Džentlmenski revanš: operacija Fagot

Zvonjava telefona probudila me je usred noći. Zapravo probudila je Džoanu koja je potom bezuspešno pokušavala da probudi mene. Zvono je konačno prestalo.

“Mora da je greška” sećam se da sam joj kazao. Okrenuo sam se na drugu stranu i nastavio da spavam.

Posle par minuta, neprijatan zvuk se ponovio. Nekako sam se oteturao do aparata, podigao slušalicu i sanjivo rekao: “Halo”.

Sa druge strane žice čuo se hladan glas Jove Kapičića, zamenika svemoćnog ministra unutrašnjih poslova, Aleksandra Rankovića:

“Dođite ujutro u osam sati kod mene. Imamo Fagota.”

Sovjetski MiG 15, kome je NATO dao kodno ime “Fagot”, smatran je tih godina savršenstvom u svojoj klasi – kada se radilo o mlaznim borbenim avionima. Tek par nedelja ranije – 1. novembra 1950. godine – SSSR je uveo prve aparate u borbenu upotrebu, u Koreji.

U Vašingtonu su bili toliko zainteresovani za MiG 15 da je Lengli dobio zadatak da pripremi “Operaciju Moolah” – pilotu (sovjetskom, severnokorejskom ili kineskom) koji bi prebegao na našu stranu bilo bi plaćeno sto hiljada dolara (u današnjem novcu, to bi odgovaralo iznosu od milion dolara).

I sada, ovaj jugoslovenski obaveštajac nudi nam MiG 15, tek tako, samoinicijativno?

Naravno da nisam mogao da ponovo zaspim. U petnaest do osam, tog novembarskog jutra 1950. godine bio sam u sedištu jugoslovenske tajne policije u ulici Kneza Miloša. Pored Jove Kapičića, u kancelariji su me čekali Vladimir Velebit iz Ministarstva spoljnih poslova, i jedan pukovnik ratnog vazduhoplovstva.

“MiG 15 je zalutao u naš vazdušni prostor pre tri dana, negde severozapadno od Zagreba. Imao je kvar i nije uspeo da se vrati u Mađarsku odakle je poleteo. Prinudno je sleteo.”

Velebit je posle kazao kako su Jugosloveni odbili pristup sovjetskoj komisiji koja je želela da izvrši istragu. Pilotu će biti omogućeno da se vrati, naravno ako to bude želeo. Jovo Kapičić je  nepoverljivo vrteo glavom:

“Neće mu to biti baš pametno.”

Iznenađenje me je tek čekalo: po ličnom odobrenju Maršala Tita, MiG 15 je ponuđen Sjedinjenim Američkim Državama, ali samo pod uslovom da ja vodim celu tu operaciju.

Bilo mi je naravno neprijatno da ponudim novac koji smo obećali. Tehnički gledano, taj novac je ionako bio ponuđen pilotu protivničke strane koji prebegne. U ovom slučaju, pilot je prinudno sleteo u trećoj zemlji, koja nam je sama ponudila avion. Vladimir Velebit je verovatno shvatio o čemu razmišljam i odlučio da me poštedi daljih neprijatnosti:

“Zaboravite ono o čemu razmišljate sada. Mi smo sada saveznici, na neki način. I ovaj avion je Maršalov način da Vam se zahvali za uslugu koju ste nam učinili sa onim vojnim planovima za invaziju iz Mađarske, u septembru. A bilo bi mu drago i da Vi napredujete u karijeri.”

Pukovnik vazduhoplovstva je objasnio da se MiG 15 čuva pod stražom, na jednoj sporednoj pisti vojnog dela zagrebačkog aerodroma:

“Hidraulika je otkazala. Nije u stanju da ponovo poleti. Moraćete nekako da ga transportujete. Mi ne možemo sami da ga rastavimo na delove, na žalost.”

U naredne dve nedelje na zagrebački aerodrom je stiglo pet pukovnika američkog ratnog vazduhoplovstva. Uz pomoć jugoslovenskih kolega, MiG 15 je rastavljen na delove, stavljen na voz, i sredinom decembra bio je u komandi angloameričkih snaga u Trstu. Odatle je poslat za SAD, u vazduhoplovnu bazu Rajt-Paterson u Dejtonu, Ohajo. Da, u onu istu bazu u kojoj je, četrdeset pet godina kasnije, zaključen mirovni sporazum o Bosni i Hercegovini…

Operacija “Moolah” je uprkos tome nastavljena: Titov uslov je da ništa od ovog aranžmana ne sme da izađe u javnost. Nije želeo da dodatno ljuti Sovjete, i mi smo bar u tome bili sa njim saglasni.

Prvi MiG 15 koji smo zvanično dobili – ne računajući ovaj u čijoj sam tajnoj isporuci ja učestvovao – nije nam ni stigao iz Koreje, nego iz Poljske, i to posle pune dve i po godine: u četvrtak, 5. marta 1953. godine (sasvim slučajno, bio je to i dan Staljinove smrti), poljski pilot Francišek Jarecki sleteo je na aerodrom na ostrvu Bornholm u Danskoj, članici NATO pakta. Isplaćena mu je obećana nagrada, i dobio je državljanstvo SAD, što je takođe bilo obećano.

Ipak, primenjujući međunarodne propise, MiG 15 kojim je pobegao Jarecki morali smo da vratimo Sovjetima, posle trideset dana. Samo onaj Fagot koji smo dobili od Tita nismo morali nikada da vratimo. Sovjeti su mogli samo da pretpostavljaju da je kod nas, ali o tome nikakvi papiri nisu postojali…

Tako je Fagot bio jugoslovenski džentlmenski revanš za Paladina.

XI

Vašingtonski dani

Negde uoči Božića 1950. godine, posle nekoliko meseci otezanja, konačno sam se oženio Džoanom. Skromna ceremonija u ambasadi trajala je kratko: ambasador Džordž Alen ponosno je obavio svoju dužnost matičara. Rut Brigz je bila Džoanina kuma – za tu svečanu priliku je pozajmila jednu vrlo lepu haljinu od Kiti Alen – a prvi sekretar Robert Rems moj kum. Na svečani ručak došli su i naši prijatelji Jugosloveni: Jovo Kapičić, Vladimir Velebit i Vladimir Popović. Tito je poslao svoj svadbeni poklon – jednu prilično skupocenu umetničku sliku – onaj poklon za kojeg me je pitao još na julskom prijemu na Bledu. Doneo ga je njegov lični vozač, Nikica Prlja.

Iste večeri, Džoana i ja smo otišli na medeni mesec: dobili smo po trideset dana odsustva, ali se u taj broj nisu računali svi neradni dani za predstojeći Božić i Novu godinu. Celo društvo nas je sa ručka ispratilo na beogradsku železničku stanicu, odakle je polazio voz. Naša saputnica u vozu – njen kupe je bio neposredno do našeg – bila je poznata operska pevačica Zinka Kunc. Za nju se tih godina šuškalo da je Titova ljubavnica… Preko Beča, Minhena i Pariza stigli smo u francusku luku Šerbur, i tamo se ukrcali u brod za Ameriku.

Dani kod kuće prošli su brzo, kako se to obično dešava u takvim situacijama. Crkveno venčanje, u maloj prezbiterijanskoj crkvi u Masačusetsu, upoznavanje obe porodice, mnoštvo planova za zajednički život…

Pred povratak, otišao sam do ambulante u Stejt Departmentu da obavim redovni godišnji sistematski pregled. Našli su mi uvećanu levu pretkomoru srca. Tek mnogo godina kasnije, ispostavilo se da rendgen aparat tog dana nije dobro funkcionisao…

Tako su u Lengliju, umesto da mi daju nove zadatke u Beogradu, odlučili da me zamene. Delimično, to je bila uobičajena procedura za šefove stanica kojima bi bili ustanovljeni ozbiljniji zdravstveni problemi. Ali, bio sam svestan – mada mi to niko nije rekao – da postoje i drugi, profesionalni razlozi.

Sporazum o saradnji između Centralne obaveštajne agencije SAD i Uprave državne bezbednosti FNR Jugoslavije – dokument koji se već uveliko pripremao, i kojem sam ja postavio prve temelje, operacijama Paladin i Fagot – podrazumevao je da šef stanice CIA u Beogradu ipak bude neko malo stariji od mene. I po zvanju i po godinama. Ja sam tada bio tek napunio trideset godina.

Te zime istorija je krenula svojim ubrzanim hodom. Krajem januara, za vreme svoje turneje po Evropi, trideset četvorogodišnji kongresmen iz Masačusetsa, Džon Ficdžerald Kenedi, posetio je Beograd i video se sa Josipom Brozom Titom. Bio je to prvi u nizu njihovih susreta, nizu koji će biti prekinut onog fatalnog novembarskog dana u Dalasu, skoro trinaest godina kasnije.

Državni sekretar Din Ačeson, početkom februara dao je, po prvi put, nedvosmislenu izjavu: “Svaki napad na Jugoslaviju ugrozio bi svetski mir.” Bila je to poruka ne samo Staljinu, nego i drugim američkim saveznicima: prostor između Ljubljanskih vrata i Vardarske doline braniće, ako bude potrebno, čitava Alijansa.

I dok su Sovjeti u Mađarskoj održavali velike vojne manevre, u Vašingtonu se počelo sa izradom arhitekture jednog novog saveza na jugu Evrope, saveza koji je angloameričke snage u Austriji i Trstu tebalo da poveže sa britanskim bazama na Kipru. Balkanski savez: odbrambena alijansa Jugoslavije, Grčke i Turske bio je pred porođajem.

Baš kao i moja žena Džoana, koja je početkom februara 1951. ušla u četvrti mesec…

XII

Samoubistvo u policijskom toaletu

Početkom februara 1951. vratio sam se u Beograd da pripremim primopredaju dužnosti. Džoana je ostala u Americi. U kadrovskom je procenjeno da bi njen put preko okeana, pod novim okolnostima, bio besmislen. Ambasador Alen morao je da nađe novu sekretaricu…

Jugoslavija je tih dana potpisala trgovinske ugovore, najpre sa Austrijom, pa onda sa Grčkom. Sve brže se integrisala u ekonomski, finansijski, bezbednosni i vojni sistem Zapada. I dalje bi se desilo da dobijemo pism0 ponekog kongresmena koji bi protestvovao zbog kršenja ljudskih prava, ali se na njih obraćalo sve manje pažnje. Neprijatelj mog neprijatelja je moj saveznik – zaključio bih filozofski i bacio pismo u korpu za otpatke. Kurtoazne odgovore pisala je jedna od pripravnica u ambasadi.

Tri meseca je prošlo brzo, i iz tog perioda u sećanju nosim samo jednu neprijatnu epizodu. Krajem marta 1951. godine u ambasadu je stigla nepotvrđena vest da je Nikica Prlja, šef auto službe u Maršalatu, Titov ratni telohranitelj i lični vozač, uhapšen. Prlja je, kao poverljivi kurir, odigrao nezamenljivu ulogu u “Operaciji Paladin”, samo nekoliko meseci ranije i osećao sam potrebu – bilo je to nešto više od obične profesionalne radoznalosti – da saznam, ili bar da pokušam da se raspitam, šta se dešava sa njim.

U četvrtak, 29. marta 1951. godine imao sam sastanak sa Jovom Kapičićem. Tema je bila nadasve birokratska: usaglašavali smo tekst sporazuma o saradnji Agencije sa UDB-om, koji će biti potpisan kasnije te godine, nakon mog odlaska. Na kraju sastanka, direktno sam ga pitao za Prlju i pomenuo glasine koje su kolale po Beogradu.

Sećam se da je ovaj vrhunski profesionalac, po prvi put otkad sam ga upoznao, sklonio pogled u stranu. Bilo mu je neprijatno, ali nije u pitanju bilo samo to. Očigledno, bilo mu je i žao. I onda mi je ispričao gotovo neverovatnu priču.

Nikica Prlja, predratni probni vozač iz Podgorice, zaposlen u “Grand garaži”, tom stecištu crnogorskih komunista, bio je čudna kombinacija lumpenproletera i borca. Prlja je bio čovek neviđene lične hrabrosti: bezbroj puta je to dokazao u ratu, prateći Tita od Užica, preko Sutjeske i Drvara, do Visa i sastanka sa Čerčilom u Kazerti. Na kraju, jednostavno je napredovao brže nego što je sam to mogao da shvati, i podnese.

U zanosu pobede, činovi, počasti i žene bili su mu na nekoj vrsti a-la-carte menija. Mogao je da ima šta je hteo, ali on je zapravo jedino želeo da se oseti, i ponaša, kao da je značajniji nego što je stvarno bio. Bila je to neka vrsta njegovog dečačkog sna. Taj osećaj o sopstvenom značaju bilo je njegovo viđenje, i shvatanje, slobode za koju se izborio.

Ne samo osoblje u Maršalatu, oficire starije od sebe po činu, nego i članove Politbiroa – Rankovića, Kardelja, Đilasa – tretirao je na neprikladan, suviše familijaran, način, ponekad na samoj granici pristojnosti. Bilo je to možda sasvim normalno u gerilskom ratu, ali ne i u nečemu što je, na kraju krajeva, ipak moralo da postane država.

Tako je, zbog svog ponašanja, Prlja počeo da smeta sve širem krugu ljudi. Možemo li reći da je sticao sve više neprijatelja? Ta ocena bi verovatno bila preterana: niko od njih nije imao ideju da mu zaista učini nešto nažao. Kako mi je Kapičić objasnio, “oni su samo hteli da ga malo nauče pameti i stave ga na pravo mesto”.

Početkom 1951. godine, u redovnom popisu inventara  u auto-službi Maršalata ispostavilo se da nedostaju dve gume za jedan američki džip. Za inventar je bio zadužen, naravno, Nikica. Neko se zgodno setio da su, baš pred Novu godinu, Nikici u poseti bili rođaci iz Podgorice, da su viđeni kako izlaze noseći nešto…

Zbog dve gume, naravno, beogradska policija nikada ne bi pokrenula istragu u Maršalatu. Da joj to nije, diskretno, sugerisano da učini. Nikica je pozvan na informativni razgovor u tek završenu zgradu beogradske policije, u ulici 29. novembra. Došao je u uniformi, sa pištoljem. Uz svo uvažavanje – ponuđen je kafom i rakijom – inspektor mu je dao izveštaj sa popisa i pitao ga kako može da objasni ovaj manjak. Stari ratnik je gledao bez reči.

I onda je – tako mi je bar Kapičić tog dana ispričao – inspektor, nedovoljno iskusan, napravio prvu, u nizu kobnih grešaka tog jutra:

“O ovoj neprijatnoj situaciji moraćemo da obavestimo i druga predsednika.”

Nikica je ćutao. Potom je klimnuo glavom, i kratko rekao:

“Druže, vršite svoju dužnost. I ja ću to isto učiniti.”

Inspektor je pomislio da se ova rečenica odnosi na izjavu koju će mu major Prlja potpisati. Bila je to druga njegova greška.

Nikica Prlja je ustao, rukom pokazao na hodnik u kojem se nalazio toalet i krenuo prema vratima. Napravio je neodređen pokret koji je inspektor protumačio kao “evo me tu natrag, za minut” i izašao. Nije prošao ni ceo minut, a hodnikom na trećem spratu zgrade beogradske policije prolomio se pucanj.

Tito je, naravno, bio vrlo ljut posle ovog banalnog i bizarnog incidenta. Odjednom, svi koji su učestvovali u intrigi koja se završila tragično, više ni o čemu nisu imali pojma. Na kraju su se volšebno pojavile i dve gume za džip – ne one iste koje su Nikicini rođaci odneli u Podgoricu, naravno – i u završnom računu manjka nije bilo, niti je ikakva istraga zvanično i otvorena. Nikica Prlja sahranjen je kao pošten čovek, što je zapravo i bio. Više nego mnogi drugi.

“Zar je moguće da je cena dve polovne gume za džip jedan ljudski život?” – pitao sam na kraju Jovu.

Tajni policajac je slegnuo ramenima:

“Treba imati snage da se nosiš sa pobedom.”

Tog četvrtka, 29. marta 1951. godine, film Oskara Mankijeviča “Sve o Evi” dobio je Oskara. A ja sam u Beogradu, na par nedelja uoči svog konačnog odlaska iz Jugoslavije, shvatio da su rizici pobede, ponekad, veći od rizika poraza.

Za mog naslednika u Beogradu u međuvremenu je određen Luis Čarls Bek. Bek, bivši specijalni agent FBI, bio je veteran iz Moskve, u kojoj je proveo najveći deo Drugog svetskog rata. O Bekovim ratnim dogodovštinama u Moskvi mogla bi se napisati još jedna ovakva priča, ali neka to ostane za neki drugi put. Vremena sada ionako imam na pretek…

Bio sam, naravno, ponosan što na moje mesto dolazi profesionalac takvog kalibra. Sećam se da sam, pred konačan odlazak iz Beograda, sredinom aprila 1951, poslednjem od Jugoslovena koje sam bolje poznavao (bio je to opet Jovo Kapičić: Petrović i Velebit su već bili u inostranstvu, a Prlja, kao što smo videli, mrtav) rekao:

“Sada kada je naše operacije preuzeo Lu Bek, jasno je da Staljin neće moći da pokori Jugoslaviju.”

XIII

“Operacija Kardinal”: pedeset miliona dolara za nadbiskupa

Još u vreme mog dolaska u Beograd, sredinom 1948. godine, zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac bio je u zatvoru već skoro pune dve godine – od šesnaest na koliko je ukupno bio osuđen.

U moj delokrug posla spadalo je i izveštavanje o odnosima između crkve i države u Jugoslaviji, i svi mi koji smo vodili stanice Agencije u istočnoevropskim zemljama sastavljali smo te izveštaje po istom obrascu. Posebnu pažnju obraćali smo na mogućnost da se verske zajednice angažuju radi obaranja komunističke vlasti, a da se njihova infrastruktura iskoristi za obaveštajni rad.

U slučaju nadbiskupa Stepinca bar u našoj maloj zajednici u Ambasadi nije bilo dileme: radilo se o saradniku jedne od najgorih kvislinških administracija u okupiranoj Evropi, direktno odgovornom za brojne zločine. Ambasador Alen je o njemu govorio uglavnom govorio koristeći izraz: “fašistički kapelan”. Slučajem Stepinac ja se nisam posebno bavio, ali sam već od samog dolaska u Beograd imao jednostavan, ali sasvim jasan, utisak da on nije dobar čovek.

Povremeno smo dobijali informacije, i iz Stejt Departmenta i iz Lenglija, da Vatikan traži američku intervenciju kako bi se položaj zatvorenog nadbiskupa olakšao. Naše provere su uvek pokazale da on, u zatvoru u Lepoglavi, uživa izuzetno privilegovani status: izuzet je od  obaveze fizičkog rada, ima na raspolaganju dve ćelije – u jednoj mu je bilo dozvoljeno da napravi malu kapelu i obavlja verske dužnosti – a hranu su mu donosile dve žene, iz susedne župe, po njegovom izboru.

Bilo je jasno da intervencije Vatikana za “olakšanje položaja” Stepinca u stvari znače pritisak za njegovo oslobađanje. Nakon razgovora ambasadora Kenona sa Titom, u posetu Stepincu u zatvor otišao je Vladimir Bakarić, tada predsednik Narodne republike Hrvatske. Nadbiskupu je ponuđena nagodba: da uputi molbu za pomilovanje Titu, koja će biti prihvaćena, a da potom napusti Jugoslaviju. Stepinac je ovu ponudu odbio. Kenonov izveštaj u Stejt Department bio je u tom smislu jasan: nadbiskup je opsednut željom da umre kao mučenik.

Ništa se, u tom smislu, nije promenilo za sve vreme mog boravka u Beogradu. Zato me je, u leto 1951. godine, iznenadio poziv jugoslovenskog ambasadora, mog beogradskog prijatelja, Vladimira Popovića. Ručali smo u malom restoranu u Džordžtaunu, kada mi je – direktno kao i uvek – rekao:

“Dobio sam iz Beograda instrukcije da do kraja ove godine zajednički rešimo slučaj Stepinac. Maršal ne bi želeo da on umre u zatvoru. Ali, ne želi ni da ga vidi na slobodi. Možeš li, u naše ime, da vodiš pregovore sa Vatikanom?”

U to vreme nekoliko američkih kongresmena, katolika, vodilo je aktivnu kampanju za oslobađanje Stepinca, ali to nas – ni u Stejt Departmentu ni u Lengliju – nije mnogo impresioniralo. Preovlađujući stav bio je da je naš saveznik Tito, a ako on iz nekih razloga želi da nadbiskupa – koji je inače u toku rata sarađivao sa našim neprijateljima – drži u zatvoru, zašto bismo se mi u to mešali?

Pokazalo se, međutim, da je višegodišnja kampanja Vatikana, štampe i kongresmena katolika ipak počela da daje neke rezultate. Nekoliko dana kasnije, pozvan sam na razgovor u Stejt Department. Tamo su već bila dvojica mojih šefova iz CIA. Instrukcija je bila kratka:

“Ponuda za Jugoslovene je pedeset miliona dolara, u slučaju da Stepinac bude oslobođen. Razumemo i Titovo insistiranje da on nikada više ne bude u mogućnosti da se slobodno kreće. Prihvatite Popovićevu molbu i idite u Vatikan. Nađite neki modus vivendi.”

U Rimu je jugoslovenski ambasador bio još jedan od mojih beogradskih prijatelja, Vladimir Velebit. Nisam mogao da se otmem utisku da je tamo i poslat upravo sa ciljem da učestvuje u ovim pregovorima.

U petak, 20. septembra 1951. godine, Grčka i Turska primljene su članstvo NATO pakta. Istog tog dana, u vatikanskoj Pinakoteci, okupilo se jedno čudno društvo. Jugoslovenski ambasador u SAD, Vladimir Popović i ja došli smo iz Vašingtona. Belgijski kardinal, Žan Baptist Jansen, generalni poglavar Družbe Isusove – Jezuitskog reda – i jugoslovenski ambasador u Italiji, Vladimir Velebit, već su bili u Rimu.

Neupućeni posmatrač bi rekao da su četiri muškarca, tog dana, sa izuzetnim zanimanjem razgledali izložene slike. Proveli smo u Pinakoteci gotovo dva i po sata. Dok bi onaj koji bi slušao naš razgovor bio zapanjen preciznošću detalja koji su tom prilikom dogovoreni.

Kakav dogovor su dvojica komunista, jezuitski kardinal i operativac CIA mogli da naprave?  Ukratko, on se zasnivao na četiri osnovne tačke.

Prvo, nadbiskup Alojzije Stepinac biće pušten iz zatvora u Lepoglavi, do kraja te, 1951. godine.

Drugo, on neće moći da se kreće slobodno, u Jugoslaviji, nikada više. Biće mu ponuđeno da napusti Jugoslaviju i ode u Rim, avionom kojeg će poslati papa Pije XII. Ako odbije tu ponudu, ostaće u kućnom pritvoru, u svom rodnom mestu u Hrvatskoj, pod stalnom kontrolom policije.

Treće, Vatikan će nadbiskupu, bez obzira šta izabere, dati zvanje kardinala krajem naredne, 1952. godine. Naravno, ako bude odluči0 da ostane u Jugoslaviji, to zvanje kardinala neće moći da koristi – biće to samo počasna titula.

Četvrto, SAD će odobriti Jugoslaviji finansijsku podršku od pedeset miliona dolara – otprilike oko pola milijarde dolara u današnjem novcu.

Konačnim dogovorom sve strane su bile zadovoljne. Ništa nismo potpisivali. Svi smo bili isuviše ozbiljni ljudi a da bi nam potpisi bili potrebni.

Kao znak dobre volje, Josip Broz Tito je dozvolio da novinar Njujork Tajmsa, čuveni Sajrus Sulcberger, intervjuiše Alojzija Stepinca u zatvoru u Lepoglavi, u nedelju 11. novembra 1951. godine. Za taj intervju Sulcberger je kasnije dobio Pulicerovu nagradu.

U sredu, 5. decembra 1951. godine, Alojzije Stepinac je izveden iz svoje ćelije u zatvoru Lepoglava, i odveden u rodno selo Krašić, oko pedeset kilometara jugozapadno od Zagreba. Odbio je da dobrovoljno napusti Jugoslaviju. U jugoslovenskom rukovodstvu bilo je tada ideja da se prinudno ukrca u neki avion koji će odleteti u inostranstvo. Tito je te predloge, međutim, odbio. Oni nisu bili u skladu sa dogovorom koji su njegovi ovlašćeni predstavnici postigli u Rimu, a on je držao reč.

Poslednje nedelje decembra 1951. godine, neposredno pred Božić, ministar finansija SAD, Džon Snajder, potpisao je nalog za transfer pedeset miliona dolara američke pomoći FNR Jugoslaviji.

29. novembra naredne, 1952. godine, ime Alojzija Stepinca našlo se na listi novih kardinala koju je proglasio papa Pije XII.

Time su obaveze sve četvorice učesnika dogovora iz Pinakoteke bile u potpunosti ispunjene. Pretpostavljenima u Lengliju poslao sam konačan izveštaj o uspešno završenoj “Operaciji Kardinal.”

Tu bi negde, ova moja jugoslovenska priča mogla i da se završi. Ali, znam da vas interesuje šta se, posle tog kraja, desilo sa ljudima koji su u njoj pomenuti. Uključujući tu i mene.

XIV

Dramatis personae: dalje sudbine nekih junaka ove priče

Kevendiš Kenon, prvi američki ambasador koga sam zatekao po dolasku u Beograd, napustio je Jugoslaviju oktobra 1949. godine. Do kraja svog boravka me nije voleo, i misiju CIA čiji sam bio “šef” – i dugo jedini pripadnik – smatrao je rizikom za svoj posao. Po odlasku iz Beograda bio je američki opunomoćeni poslanik u Siriji, a zatim ambasador u Portugaliji, Grčkoj i Maroku. Sa ove poslednje dužnosti je i penzionisan, 1. jula 1958. U istoriju će, ipak, ući pre svega kao prijatelj svog češkog kolege, Jozefa Korbela, oca Medlin Olbrajt. Umro je oktobra 1962.godine.

***

Džordž Alen, Kenonov naslednik u ambasadi u Beogradu, ostao je na ovoj dužnost i posle mog odlaska iz Jugoslavije, sve do 1953. godine. Potom je bio naš ambasador u Indiji, pomoćnik Državnog sekretara za Bliski istok i Afriku, pa ponovo ambasador u Grčkoj. Poslednje godine službe proveo je kao direktor Informativne agencije SAD – zvanične propagandne službe Stejt Departmenta. Po penzionisanju, 1960. godine, nekoliko godina je bio predsednik Instituta za duvan – tada moćne lobističke organizacije duvanske industrije. Umro je 11. jula 1970. godine.

***

Robert Rems, prvi sekretar ambasade u mojim beogradskim godinama, jedan od četvoro ljudi koji su znali šta ja zapravo radim, i moj venčani kum, nastavio je sa diplomatskom karijerom i po odlasku iz Jugoslavije. 1960. godine bio je naš prvi ambasador u nekoliko novooslobođenih zemalja zapadne Afrike, bivših francuskih kolonija: Dahomeju, Nigeru, Obali Slonovače i Gornjoj Volti. Umro je 1994. godine na Floridi, u devedesetoj godini.

***

Rut Brigz, ratna sekretarica generala Valtera Bedela Smita, i moj šifrant i supervizor u ambasadi u Beogradu, vratila se u SAD godinu dana po mom odlasku. Jedno vreme se pričalo da će se udati za svog dugogodišnjeg ljubavnika, probnog pilota Eliota Ruzvelta, sina bivšeg predsednika Frenklina Ruzvelta. To se međutim nije dogodilo: Eliot je umesto Rut, za svoju treću ženu izabrao glumicu Fej Emerson, a za četvrtu izvesnu Minevu Bel. Rut je ostala zaljubljena u njega i kada su oboje bili u dubokoj starosti. 1966. se kandidovala za senatora na listiću Republikanske stranke, u državi Roud Ajlend. Izgubila je te izbore. Umrla je 1985. godine.

***

Alex Dragnich, ataše za kulturu u američkoj ambasadi u Beogradu u vreme u kojem sam vodio stanicu CIA u tom gradu, dete jugoslovenskih emigranata u SAD, završio je svoj mandat u Beogradu 1953. godine. Po povratku, napisao je knjigu “Titova obećana zemlja”, kritiku komunističkog režima. Napustio je diplomatiju i posvetio naučnom radu. Predavao je na univerzitetima u Vanderbiltu, Stanfordu i Vašingtonu i napisao ukupno jedanaest knjiga. Umro je 2009. godine, u 97. godini. Svoje telo je zaveštao odeljenju za anatomiju univerziteta “Džordž Vašington”.

***

Luis Čarls Bek, moj naslednik na mestu šefa stanice CIA u Beogradu, ostao je na toj dužnosti sve do Staljinove smrti, marta 1953. godine. Tek tada je Lengli usvojio procenu da “Jugoslaviji više ne preti opasnost od sovjetske vojne intervencije” i operativac Bekovog formata mogao je da bude povučen na druge dužnosti, gde je bio potrebniji. Sledeće, skoro dve decenije, proveo je na specijalnim misijama tzv. “tajnih operacija” CIA, u velikom broju zemalja. Ponekad ga ne bismo videli mesecima, ponekad bi se iznenada pojavio. Kao vrhunski profesionalac, nikada ništa nije pričao. Penzionisan je krajem šezdesetih godina. Umro je tiho, u jednom staračkom domu na Floridi, oktobra 1995. godine.

***

Bela Kalman Kiralji, naš agent “Paladin”, komandant pešadije mađarske armije, bio je predviđen da komanduje mađarskim kontingentom u agresiji na Jugoslaviju 1950. godine. Ipak, uhapšen je 1951. godine u Budimpešti pod optužbama za subverziju i sabotažu. Šef naše stanice u Beču tvrdio je da su Britanci bili neoprezni prilikom korišćenja podataka dobijenih od njega. 15. januara 1952. godine vojni sud u Budimpešti osudio ga je na smrt vešanjem. Svakog dana je očekivao izvršenje smrtne kazne, da bi mu tek posle tri godine bilo rečeno da mu je kazna zamenjena doživotnom robijom sa teškim radom. U septembru 1956. pomilovan je, u sklopu opšte amnestije kojom je mađarska vlada tada pokušavala da umiri javno mnenje. Novembra iste godine, lideri antikomunističkog ustanka u Budimpešti imenuju ga za komandanta novoosnovane Nacionalne garde i komandanta odbrane Budimpešte. U razgovoru sa tadašnjim sovjetskim ambasadorom u Mađarskoj, Jurijem Andropovom, shvatio je da mu nova smrtna presuda neće biti zamenjena. Po slomu mađarskog ustanka pobegao je u Austriju, a odatle otišao za SAD. Potom je predavao vojnu istoriju na Univerzitetu u Bruklinu. Umro je u 97. godini, jula 2009. godine.

***

Lorens Darel, književnik i kulturni ataše u britanskoj ambasadi u Beogradu, otišao je iz Jugoslavije godinu dana posle mene, 1952. godine. Nekoliko godina je živeo na Kipru, a zatim se preselio u Francusku. Epizodu o “rojalističkim gerilcima” opisao je u svom avanturističkom romanu “Beli orlovi iznad Srbije” (1957). Napisao je dela po kojima će ostati zabeležen u istoriji svetske književnosti: “Aleksandrijski kvartet” i “Avinjonski kvintet”. Ženio se ukupno četiri puta. Umro je 1990. u Francuskoj.

***

Patrijarh Vikentije, revnosni učenik badmingtona na travnjaku rezidencije američkog ambasadora u Beogradu, ostaće na čelu Srpske pravoslavne crkve samo osam godina – bio je to relativno kratak mandat, za crkvene poglavare. Već septembra te 1950. godine dva puta se video sa Titom. Komunističkim vlastima obećavao je sve vreme različite ustupke, koje je posle, veštim potezima, odlagao ili izvrdavao. Umro je, pod nejasnim okolnostima, jula 1958. godine u dedinjskoj bolnici “Dr Dragiša Mišović”. Beogradom su se tada pronosile glasine da ga je otrovala tajna policija, ali za tu tvrdnju nikada nisu ponuđeni dokazi.

***

Alojzije Stepinac, nadbiskup zagrebački, nastavio je da posle oslobađanja iz zatvora u Lepoglavi živi u faktičkom kućnom pritvoru u svom rodnom selu Krašić. Bio je pod stalnim nadzorom policije, koja mu je ipak dozvoljavala da jednom nedeljno održi misu u seoskoj crkvi. Nekoliko puta su uspeli da ga posete i strani gosti, obično novinari. Ta dozvola se čekala dugo, o njoj je uvek odlučivao lično Tito, i uvek je bila znak njegove izuzetno dobre volje. Uprkos jakom međunarodnom pritisku da se Stepincu omogući učešće u radu Kardinalske konklave u Rimu, 1958. godine, jugoslovenske vlasti mu to nisu dozvolile. Alojzije Stepinac umro je 10. februara 1960. godine i sahranjen je u zagrebačkoj katedrali.

***

Jovo Kapičić, zamenik ministra unutrašnjih poslova Aleksandra Rankovića, bio je u vreme mog odlaska iz Beograda zadužen za bezbednost jugoslovenskog nuklearnog projekta u Vinči. Potom je bio jugoslovenski ambasador u Mađarskoj i Švedskoj. Za vreme boravka u Budimpešti, u vezi sa izvesnom Mađaricom, dobio je sina kojeg nije priznao. Jugoslovenska i mađarska policija zajedno su zataškale ovaj slučaj. Penzionisan je početkom šezdesetih godina. Umro je decembra 2013. godine u Beogradu.

***

Vladimir Velebit, general, pravnik, doktor nauka i diplomata, napustio je Jugoslaviju samo nekoliko meseci posle mene, 1951. godine i preuzeo dužnost jugoslovenskog ambasadora u Rimu. Već posle godinu dana postao je ambasador u Londonu. Pripremio je prvu posetu Josipa Broza Tita Velikoj Britaniji, marta 1953. godine. Na predlog generalnog sekretara UN, Daga Hameršelda, od 1960. je na funkciji izvršnog sekretara Ekonomske komisije UN za Evropu, sa sedištem u Ženevi. Tu ostaje do penzionisanja, 1967. godine. Posle je živeo uglavnom u Londonu. Umro je avgusta 2004. godine u Zagrebu, gde je i sahranjen.

***

Vladimir Popović, general, lekar, diplomata i obaveštajac, imenovan je za jugoslovenskog ambasadora u Vašingtonu 1950. godine, za vreme mog boravka u Beogradu. Od 1955. je ambasador u Kini, Vijetnamu, i ponovo u SAD. Potom je jedno vreme član jugoslovenske savezne vlade – Saveznog izvršnog veća. U tom svojstvu predvodi više osetljivih misija u zemljama članicama Pokreta nesvrstanih. Poslednje godine života provodi na dužnosti generalnog sekretara Predsedništva SFRJ. Umro je u Londonu, 1. aprila 1972. godine, u pedeset osmoj godini života. Jedna od najvećih ulica na Novom Beogradu ponela je njegovo ime, na lični zahtev Josipa Broza Tita.

 

XV

Epilog: istorija u dimu jedne lule…

“Sve će to jednog dana proći i rasuti se na vetru, kao dim iz ove lule.” – sećam se te rečenice ambasadora Džordža Alena, s početka aprila 1951. godine, baš onog vikenda koji je jugoslovenski predsednik Josip Broz Tito proveo na operaciji žuči, na Bledu. Bio je to poslednji izveštaj koji sam, kao šef stanice CIA u Beogradu, poslao u Lengli, pre svog konačnog povratka u SAD.

U Americi me čekala Džoana, koja će uskoro dobiti i bebu. Čekao me i novi posao, još uvek vezan za Jugoslaviju, ali ne zadugo.

Početkom 1952. godine, po uspešnom završetku “Operacije Kardinal”, napustio sam dužnost šefa Odeljenja za Jugoslaviju i Slobodnu teritoriju Trsta. Narednih dvadeset godina proveo sam kao šef stanica CIA u raznim zemljama, koordinator operacija u Lengliju, jedno vreme sam radio i kao šef kadrovske službe – danas bi se to moderno reklo human resources – u Agenciji.

Bio sam u raznim zemljama Afrike, na Bliskom Istoku, u trenutku invazije Sueckog kanala 1956. godine, zatim u Indokini, na početku vijetnamskog rata, pa onda u Grčkoj kada se desio vojni udar pukovnika, 1967. godine.

Od 1970. godine više nisam radio na tajnim operacijama Agencije. Poslednjih sedam godina službe proveo sam na dosadnom diplomatskom poslu u jednoj maloj zemlji severne Evrope.

Bilo je to ono poslednje postavljenje, nešto što su izmislili naši psiholozi u Lengliju. Bila je to nova profesija u Agenciji koju su obavljale uglavnom usedelice srednjih godina sa naočarima debelih okvira i puno pročitanih knjiga a malo životnog iskustva iza sebe. Poslednje postavljenje one su nazvale “psihološkom pripremom za penziju.”

Penzionisan sam 1977. godine. Radio sam ukupno trideset jednu godinu, a kao penzioner poživeo čak trideset osam. Otišao sam sa ovog sveta kao poslednji iz cele plejade likova koje sam opisao u ovoj priči. Ali, šta je na kraju bilo svih mojih devedeset godina života, prema večnosti u kojoj se sada nalazim?

U Jugoslaviju nikada više nisam došao. Takva su bila pravila firme. Ni dok je Jugoslavija postojala, ni onda kada više nije postojala. Ponekad mi je bilo žao zbog toga.

Istorija je došla, prošla i otišla, kao što je to moj prijatelj Džordž Alen rekao, “u dimu jedne lule”.

***

Ova priča posvećena je mom prijatelju Bojanu Bugarčiću, pravniku i diplomati. Bojan je bio direktor Studentskog kulturnog centra, potom otpravnik poslova naše ambasade u Ankari i politički direktor Ministarstva inostranih poslova Savezne Republike Jugoslavije. Karijeru je nastavio kao diplomatski savetnik Milana Milutinovića i, na kraju, Slobodana Miloševića. U ovom poslednjem svojstvu, vodio je operativni deo pregovora sa Ričardom Holbrukom i Vesli Klarkom, oktobra 1998. godine, kada je za šest meseci odloženo bombardovanje Savezne Republike Jugoslavije, a zatim i kontakte sa šefom Verifikacione misije OEBS na Kosovu, Vilijemom Vokerom. Diplomatsku karijeru je završio kao naš ambasador u Zimbabveu, već 2001. godine. Iz Saveznog ministarstva za inostrane poslove otpustio ga je Goran Svilanović. Bojan je bio u samom vrhu liste onih koje novi gospodari Srbije nisu želeli da vide…

 

Београдска Мата Хари: оперативна акција “Клуж”

“Нисмо оно што бисмо желели да будемо. Оно смо што друштво захтева. Оно смо што су наши родитељи изабрали. Не желимо никога да разочарамо; имамо велику потребу да будемо вољени. Тако гушимо најбоље у нама. Постепено, светло из наших снова претвара се у монструма из наших ноћних мора. Оне постају ствари које нису урађене, могућности које нису доживљене.”

(Паоло Коељо, “Прељуба”)

I

Уторак пред Нову годину

Од Теразија према Славији, и даље ка Аутокоманди и Црвеном крсту, маса Београђана испунила је улице већ око два сата поподне и бели голф један полако се пробијао кроз гужву. Ваљало је завршити набавке пред Нову годину која је наступала за пар дана и возач је нервозно трубио неопрезним пешацима који су, руку препуних кеса, прелазили улице на свим могућим и немогућим местима…

Био је уторак, 28. децембар 1976. године. У свету су се давали “Кинг Конг” са Џесиком Ланг и “Пинк Пантер” са Питером Селерсом. Новине у Југославији писале су о новогодишњем програму – хит је била тзв. “југословенска ABBA: Лепа, Уснија, Цуне и Тозовац” – али и о предстојећем дочеку Нове године друга Тита у хотелу “Парк” у Новом Саду.

Међутим, возач није размишљао ни о чему од свега тога. Покушавао је да се пробије кроз гужву, испод ока гледајући своју сапутницу, високу плавушу у бунди која је једва прекривала кратку хаљину, са дијамантским прстеном на домалом прсту десне руке. Зубар Василије Поповић, познати београдски плејбој, није тачно знао ни њено име – “Стела”, кратко се представила пре неко вече, на журци где је Василије сасвим случајно навратио – и одмах му је било јасно да се радило о странкињи. По навици, дао јој је цедуљу са бројем телефона своје ординације.

“Свој број ти не могу дати. Али ја ћу позвати тебе. Кад будем могла, највероватније у уторак око подне. Организуј се и изабери место на време, морам бити у центру у шест сати поподне.”

Василије је цело јутро размишљао о овој краткој поруци – више инструкцији – коју је добио, на француском, уз прилично страсан пољубац и већ после два попијена пића. Његова сарадница је још претходног дана била отказала термине свим пацијентима за то поподне. Онда је и сама била послата кући. Телефон је зазвонио тачно у пола један:

“За пола сата, испред хотела Москва.”

Василије се, наравно, обрадовао поруци коју је очекивао. Односно, поруци коју – сасвим искрено – и није баш много очекивао. Већ у недељу ујутро, када се отрезнио од претходне ноћи, укус њеног пољупца, помешан са шампањцем који су пили – у питању је био “Фрушкогорски бисер” – деловао му је прилично далек. “Стела” – име му је деловало тако вештачки, као онај познати “Џон Смит” из америчких филмова – дефинитивно јесте била странкиња, али не Францускиња, како је могло да се закључи на први поглед.

“Та жена је комбинација префињености и нашег грубог, балканског шарма.” помислио је зубар док је окретао добро познати број телефона.

“Раде, долазим око два, најкасније пола три, са новим уловом. Да ли је моја уобичајена соба слободна?”

Рецепционар у мотелу “Хиљаду ружа” на Авалском путу био је збуњен:

“Уторак је. Све собе су слободне.”

Али веза је већ била прекинута. Зубар Поповић је већ био спустио слушалицу, журно обукао капут и сишао до свог голфа. Од краја Таковске улице, где је била његова ординација, до Теразија, по овој гужви, требаће му најмање двадесет минута.

Било је већ пола три када се голф зауставио на паркингу испред мотела. Тек тада је зубар могао да – по први пут – мало боље осмотри свој “улов” на дневном светлу. Искусним оком проценио ју је негде на средину тридесетих година. Доста висока за жену – заправо, тек нешто нижа од самог Василија, иначе сасвим високог мушкарца – широких кукова и благо повијеног носа, Стела је одавала импозантну појаву.

Зубар је ушао у мотел први, дао рецепционару две црвене новчанице са коњем – била је то њихова уобичајена тарифа да се лични документи даме не региструју у књизи гостију – и узео кључ.

Пар је напустио мотел око пола шест – Стела је са мужем ишла у Народно позориште, где се те вечери давала “Италијанка у Алжиру”, Ђакома Росинија. И док је Василије плаћао рачун рецепционар Раде је приметио тај прстен – није био сигуран да се ради о дијамантском прстену, разуме се, али му је већ на први поглед било јасно да је скупоцен – на десној руци његове пратиље. Није му промакла ни исто тако скупоцена бунда.

“Ова жена није проститутка. А не изгледа ни као нека домаћица која се досађује.”, помисли рецепционар. Није никако могао да је уклопи у профил уобичајених гошћи свог мотела у поподневним сатима.

Раде је покушао са уобичајеном баналном конверзацијом -.питање се односило на дочек предстојеће Нове године – али је плавуша само љубазно, али одсутно, климнула главом.

“Да ли стварно не разуме српски, или се само прави?” – помислио је Раде, стекавши већ у том тренутку неки неодређени утисак да се ради о странкињи.

Ипак, професионални кодекс ћутања, поткрепљен издашном напојницом добростојећег зубара, одвратио га је од даљих питања. Недуго затим, у собу је ушла спремачица. У корпи за отпатке нашла је оно што се обично тамо и налазило после зубаревих поподневних боравака – два употребљена кондома – али и нешто друго. Празну кутију за кондоме њој непознате стране марке, и празну кутију танких женских цигара, такође страних.

Раде је једно време разгледао два предмета са занимањем. Цигарете су очигледно биле америчке. Али натпис на празној кутији кондома није био на енглеском језику. Учинило му се, у тренутку, да је италијански, али је пажљивијим читањем схватио да се ради о неком другом, мада сличном, језику. О чудној странкињи – у то више није имао никакве сумње – наставио је да размишља и када је отишао кући…

Сутрадан ујутро, окренуо је телефонски број пажљиво записан у дну последње стране Књиге гостију:

“Друг Кртолица? Имали смо јуче поподне једну чудну странкињу. Нисам јој узео документе, јер је била у пратњи оног зубара. Да, оног Поповића, што му је отац био четник. Ја само да пријавим, Ви ћете са друговима већ видети ако треба да се предузимају мере. Ја сам на располагању…”

Ненад Кртолица, једини запослени у поспаном деташману УДБ-е на Вождовцу имао је проблема да се отараси наметљивог рецепционара. Тачно, било је већ пар година откад га је регрутовао као “оперативну везу”,  али уместо неких опасних шпијуна, терориста или шверцера дрогом – истини за вољу, у Београду тих година није било ни једних ни других ни трећих – тај Раде му је увек јављао бескорисне информације о туђим швалеркама…

“И, само да дојавим. У корпи за отпатке пронашли смо још и празну кутију од кондома и празну кутију женских цигарета. Обе стране производње. Тако да имамо и материјалне доказе…”

Рецепционар је настављао са својом литанијом, и Кртолица помисли како би најлакши начин да се ослободи његовог досађивања био да га замоли да достави та два “сумњива предмета”. На рецепцији, Раде је поскочио од задовољства:

“Наравно друже Кртолица. Шаљем одмах. Послаћу и своју белешку о инциденту. Мислим, можда буде од неке помоћи друговима…“

Тако је, ујутро у среду 29. децембра 1976. године, кувар мотела “Хиљаду ружа” добио важан задатак да одмах нађе први приградски превоз и из истих стопа оде до СУП Вождовац како би другу Кртолици предао “материјалне доказе” и “белешку о инциденту”.

Нико у том тренутку није могао ни да замисли да ће се, из тог чудног стицаја околности: радознале спремачице, исувише ревносног рецепционера и незаинтересованог удбаша Кртолице, у наредних неколико месеци развити тзв. “Оперативна акција Клуж”, једна од најбизарнијих прича у историји службе државне безбедности у Београду…

II

Потрага за тајанственом женом

Ненад Кртолица радио је већ десетак година у УДБ-и Београда и добро је знао нека неписана правила. А пре свега оно да, ако већ нема значајних информација, треба шефовима послати и неку безначајну. Јер, и ма колико безначајна нека информација била, боља је од никакве.

Мали деташман УДБ-е на Вождовцу тако је у централу у Кнеза Милоша слао разне безначајне информације: о неком пијанцу који би у кафани нападао самоуправни социјалистички систем; о гастарбајтеру који се вратио из Немачке и донео неку емигрантску штампу; о бившем Информбировцу који је прегласно пуштао руску музику; о породичној свађи у којој је љубоморни пијани муж супругу назвао “Циганштуром” (ово последње Кртолица је уредно протоколисао као “нарушавање братства и јединства”), и тако даље. Исти modus operandi примењен је и на дојаву о “чудној странкињи у мотелу Хиљаду ружа”.

И баш тада је судбина, како се то у животу дешава чешће него у филмовима, умешала своје прсте. Када је, првог понедељка после Нове године, Колегијум УДБ-е за град Београд разматрао текуће информације из општинских деташмана, неколико присутних је гласно негодовало:

“Опет онај лењивац Кртолица. Сада прати неке курве, измишља им дијамантско прстење и скупоцене бунде, а сви знамо да иде џабе да једе и пије по том мотелу.”

Начелник УДБ-е за Београд, др Обрен Ђорђевић, прекинуо је расправу паметним предлогом:

“Онда ћемо, за промену, да направимо рутинску проверу ове информације са Вождовца. Ако је то озбиљна дојава, човека ћемо похвалити, а ако је опет нешто измишљао, узећу му двадесет посто од плате.”

Оперативци београдске УДБ-е, Баки и Славче, ушли су у Поповићеву зубарску ординацију другог јануарског петка пред крај радног времена. Знали су да је Поповићев отац Други светски рат провео у јединицама Драже Михаиловића, и – мада је то у Београду крајем седамдесетих година већ било потпуно ирелевантно – да је наставио да се дописује са пар својих ратних другова у иностранству. Знали су, такође, да се сам Василије – добростојећи зубар и нежења, на средини четрдесетих година – не интересује за политику. Углавном су га занимале само жене и провод.

“А нас занима само та странкиња са којом сте били пред Нову годину на Авали, друже Поповићу. Не занима нас ни ратна прошлост Вашег оца, ни да ли сте уредно пријавили сав порез.”

Баки је, по обичају, био учтив, али директан. Његов колега, Славче, играо је улогу “лошег полицајца”, и на збуњени зубаров одговор да заправо не зна тачан идентитет жене са којом је провео то децембарско поподне није ни покушао да сакрије неверицу:

“То Вам се стално догађа? Да се спанђате са странкињом, којој не знате ни тачно име, ни број телефона, ни где станује? Ни шта ради у Београду? Па чак ни из које је земље.”

“Заправо, ово ми је прва таква ситуација.” – одговорио је искрено зубар. “Ја чекам да ми се она јави, увек овде, у ординацију, и онда резервишем неку хотелску собу. Неће да дође код мене кући, нити жели да ми каже где она станује, нити да на исто место идемо два пута.”

На повратку у седиште УДБ-е за Београд – крајем седамдесетих година оно је било у улици Кнеза Милоша – Баки и Славче схватили су да оно што је на почетку требало да буде сасвим рутинска провера постаје много озбиљнија прича. Било је ту исувише много занимљивих детаља а да би их прећутали шефу, а било је потпуно незамисливо да му признају како не могу ући у траг тајанственој жени.

Међутим, шеф је ипак био бесан на њих двојицу:

“Види ти паметњаковиће! Зубар вам је једина веза са том женом, и баш сте код њега отишли да га уплашите. Ако је она професионалац, уочиће промене у његовом понашању и престаће да се виђа са њим. За наук, имате ово да завршите. За недељу дана хоћу информацију ко је та жена и зашто је она тако значајна.“

Наредног дана, техничари УДБ-е су на разделнику у Градском телефону у Катићевој улици озвучили број зубарске ординације. Покушали су да установе одакле ће доћи наредни позив. Тај позив је заиста и дошао – после три дана – али је био исувише кратак: веза је прекинута пре него што су техничари успели да идентификују тачну локацију. Једино што су сазнали било је да је Стела овог пута звала из ужег центра града. Састанак је био, поново, за пола сата, али на углу Косовске и Таковске улице, а Василије је резервисао собу недалеко од тог места, у хотелу “Ексцелзиор” у улици кнеза Милоша, мало пре турске амбасаде.

Баки и Славче су знали да имају на располагању око два сата – време које обично проведе са својом пријатељицом зубар им је сам рекао – али није долазило у обзир да се лично појаве у Ексцелзиору. Ризик да се Василије спетља ако их изненада види, и да његову рекацију уочи тајанствена жена и можда прекине даље контакте био је исувише велики. Тако је задатак пао на једног младог оперативца у УДБ-и, готово почетника, и дактилографкињу, веселу другарицу Љиљу. Маскирани у заљубљени пар странаца, они су сели у бар “Ексцелзиора” – место поред којег се морало проћи између соба и излаза из хотела – и наручили пиће. Ускоро су, као и сви прави туристи уосталом, почели да се сликају. Конобар је лењо брисао чаше: питао се шта ли је то у досадном ентеријеру његовог хотела подстакло ово двоје да се сликају баш толико?

Око петнаест до пет, Василије и Стела су сишли степеницама са спрата. Овлаш су се пољубили  и растали. Зубар је остао да плати рачун на рецепцији, а његова пријатељица се упутила ка излазу из хотела. Крајичком ока приметила је пар – сувише очигледних, помислила је – странаца, који се фотографише за једним од столова. Убрзала је корак, али недовољно да би избегла да буде ухваћена у кадру. И да мирис њеног парфема – у питању је био француски Christian Lacroix – не запахне ноздрве младог тајног полицајца. Слика је испала мало мутно, додуше, јер се објекат кретао, и из профила, али то је ипак био први материјални траг којим је београдска УДБ-а располагала; више се нису морали ослањати само на конфузног зубара.

Фотографија је потом пречишћена, увеличана и умножена. Подељена је свим оперативним радницима београдске УДБ-е који су долазили у контакт са странцима. Многи су се загледали лепу жену, некима се учинила “некако познатом”, али нико је није препознао. Сваки од њих је узео по једну фотографију и понео је својим “оперативним везама”, надајући се да ће неко од њих, можда, имати више среће.

Дани су пролазили, све више колега – не само оних у републичкој и у савезној УДБ-и већ и оних у Градском СУП-у Београд – почело је да сазнаје детаље неуспешне потраге за тајанственом женом. Убрзо су невеликом београдском обавештајном заједницом почели да круже и прве неукусне шале, које су протагонистима ове наше приче посебно тешко падале.

Али, ту негде последњих дана јануара 1977. године, оперативна веза “Агора”, новинар једног угледног београдског дневног листа, на састанку у кафани хотела “Мажестик” са радником УДБ-е који га је “дужио”, нашим јунаком Бакијем, загледао се у фотографију дуже од осталих:

“Истина, попио сам преко десет лоза” – рекао је (“Агора” је иначе био, а и данас је, склон алкохолу) – “али бих могао да се закунем да сам ову жену негде видео. На неком дипломатском пријему, мислим. Рекао бих да то може бити жена неког дипломате у Београду? Али сам сигуран да се не зове Стела. Заправо, мислим да се можда зове Паола?“

III

Пријем у хотелу “Југославија”

На главном улазу у хотел Југославија тог понедељка увече, последњег дана јануара 1977. године, било је пуно људи и аутомобила. У част министарског састанка несврстаних и неутралних земаља – била је то припрема за Други самит КЕБС-а који ће се тог октобра одржати у Београду, након оног две године раније у Хелсинкију – шеф југословенске дипломатије, Милош Минић, приређивао је велики пријем за шефове делегација земаља учесница и београдски дипломатски кор. Било је ту и више министара савезне и српске владе, градоначелник Београда Живорад Ковачевић, новинари, неколико познатих глумаца – укратко тадашњи џет сет југословенске престонице.

Млади оперативац београдске УДБ-е био је те вечери у свечаној ливрејисаној униформи вратара хотела “Југославија”. Хотел, свечано отворен 31. јула 1969. године, био је од самог почетка једна од омиљених база југословенске тајне полиције: ту су долазили страни новинари, дипломате, пословни људи – цео тај круг “безбедносно интересантних особа” – било да су у хотелу боравили, било да су ту заказивали ручкове, вечере или напросто обичне састанке.

Зато се директор хотела ни овог пута није изненадио када је, тог поподнева, телефоном добио  обавештење да ће његов вратар, те вечери, бити замењен. Баш као и један од фотографа…

Млади оперативац – тек у јулу те године напуниће двадесет седам година – радио је у УДБ-и тек две године, углавном – као и сви почетници – ангажован у петом одељењу, које се бавило тајним праћењима. Фотограф, Зоки Марић, био је нешто старији и искуснији и зачикавао младог колегу:

“Пази, ако се она појави, немој одмах да вадиш фотографију из џепа.”

“Нема потребе.” – одговор је звучао помало кисело – “Мирис тог парфема се не заборавља.”

И тада су велики црни аутомобили почели да долазе, и вратар је кренуо да ради свој посао. И истовремено да брзо размишља:

“Ако је Агора био у праву, и та жена је стварно супруга неког страног дипломате, доћи ће вечерас. ССИП нам је доставио листу позваних: то је практично цео дипломатски кор у Београду.  Ако се вечерас не појави, мораћемо практично да кренемо испочетка.”

Негде око седам и петнаест, на улазу у хотел појавила се луксузна црна “Волга”, са регистарским таблицама 15-А-001 и две заставице на предњим ветробранима. Возач је отворио врата иза свог седишта: изашао је човек педесетих година. Ливрејисани вратар отворио је врата иза сувозачевог места: бунда додуше није била иста, али њена власница јесте. Мирис парфема и лик непогрешиво су се поклопили са оним из Ексцелзиора, од пре неки дан. Круг је био затворен. Тајанствена жена је коначно била идентификована.

“Нарциса Ливија Казаку, 36 година, супруга Виргила Казакуа, румунског амбасадора у Београду, држављанка Румуније, рођена 26. октобра 1940. године у Клужу”, гласила је кратка информација коју је сутрадан од својих оперативаца добио Обрен Ђорђевић.

IV

Оперативна акција “Клуж”

У тадашњој подели дужности између различитих цивилних и војних обавештајних структура у Југославији праћење безбедносно интересантних активности и лица у страним дипломатско-конзуларним представништвима у Београду било је у искључивој надлежности савезне УДБ-е. По правилима службе, о евентуалним сазнањима о ванбрачној вези супруге страног амбасадора, београдска тајна полиција била је дужна да обавести своје колеге у Федерацији.

“Е пази баш да им не кажемо, пичка ли им материна. Нека другови из виших служби мало озноје своје дупе.”

После неколико врућих ракија, шеф првог одељења београдске УДБ-е, друг Славче је био уобичајено храбар и непослушан. Радни доручак у кафани Савски венац, у Бирчаниновој улици био је тог фебруарског јутра посвећен искључиво новом сензационалном открићу. Четири искусна оперативца београдске УДБ-е: Баки, Славче, Љуба и Цвика – повела су са собом и младог колегу, по први пут. Тог јутра он је примљен у круг “старих кука”: била је то награда за одлично обављени посао.

После проје са кајмаком, киселог купуса, пихтија и пршуте, на ред су дошла цревца на жару, кавурма и шкембићи. Вруће ракије је тада заменио мерлот. Са новим количинама хране и пића, идеје су се саме развијале. Небо је била граница за наше јунаке.

“Морамо да је снимимо у јебачини. После ћемо да је уценимо да ради за југословенску тајну службу под претњом да ћемо снимке дати њеном мужу.”

Генијалну идеју је први рекао Цвика, мада се она, да будемо искрени, већ од самог почетка мувала по главама све петорице учесника тог веселог радног доручка.

Када је, већ око један поподне, конобар донео овале са ћевапима и ситно исеченим димљеним кобасицама, са ко зна којом флашом вина по реду, оно што ће касније постати “оперативна акција Клуж” већ је било практично формирано:

“Људи, нема зајебавања. Ово радимо професионално. Осим чика Обрена, нико нема појма ни о чему. Пратњу ради осам посебно одабраних људи. Сви потписују посебну изјаву о чувању државне тајне. Ова акција не постоји у архиви, све док се не заврши.”

Славче је добро знао колико правила мисле да прекрше и зато није желео непотребне сведоке и папире.

“Наравно шефе. Ако успе, биће прилике и да нас награде и да се похвалимо. Ако успе. Ако не успе, јеби га, ништа није ни било. Остаће нам порнић…”

Баки је већ био добро под гасом. Млади оперативац је стидљиво сугерисао да би ипак можда могли да се врате у канцеларије: било је скоро три сата поподне. Његов предлог је, међутим, дочекан громким смехом. Очигледно, свима је било пријатније да се оперативна акција Клуж до краја разради у “Савском венцу”.

Када је конобар донео чувено “мезе” – око пет поподне – Цвика је на салвети већ правио смене за тајна праћења, избор локација које треба покрити камерама, телефоне које треба прислушкивати…

Те среде, 16. фебруара 1977. године, вишеструки ударник Алија Сиротановић, добио је у Крагујевцу на поклон “Заставу 750”, популарног Фићу. А у једној београдској кафани направљен је сценарио за први порно филм који је, у својој историји, снимила београдска државна безбедност. Главна глумица се наметнула сама, остале улоге тек је требало поделити…

V

Петоструки живот лепе плавуше

У току фебруара и марта, резултати тајног праћења показали су се импресивнијим чак и у односу на најсмелија очекивања: Нарциса Ливија је истовремено одржавала редовне сексуалне везе са чак петорицом различитих мушкараца у Београду, који не само да нису знали један за другог, него их нико никада не би могао ни међусобно повезати. Поред нашег зубара Василија, ту су били и један угледан београдски адвокат – за кога је чаршија погрешно сумњала да је хомосексуалац – затим један – тада релативно познати – глумац, онда новинар са Радио Телевизије Београд и на крају поп певач, икона југословенске омладине средином седамдесетих година… Распон година Нарцисиних љубавника био је између двадесет шест и шездесет две.

У свакој од својих паралелних љубавних веза, Нарциса Ливија је користила различита имена и различите језике за комуникацију: док је са зубаром Стела разговарала на француском, адвокат је познавао извесну Валентину, која је одлично говорила руски; глумац је опет имао љубавницу Каталин, Мађарицу која је сасвим добро натуцала српски; новинар који је говорио италијанску – Италијанку Паолу; а поп певач Пољакињу Ренату са којом се споразумевао – у ономе што је на крају испала једна прилично кратка вербална комуникација – на енглеском…

“Како успева све то да постигне?” – Славче, неформални шеф непостојеће акције, био је збуњен – “Најчешће има и поподневни и вечерњи термин, истог дана. Како она будала од амбасадора ништа не посумња. Где му је жена по цео дан?”

Сваког петка у једанаест ујутро, петорица оперативаца су на радном доручку у Савском венцу размењивала податке из претходне недеље и договарала акције за наредну. Крајем пролећа у великој мери су запоставили и своје редовне послове. Обрен је тог јутра на колегијуму већ постајао љут:

“Аман људи, радите нешто са том Румунком или се маните ћорава посла. Има пет љубавника, па шта. Проверили смо свакога од њих. Све су то поштени грађани. Тројица су и чланови Савеза комуниста. Ни са једним од њих она није укључена ни у какву шпијунажу. Жена воли да се јебе, па шта. А ви бадаваџишете у мојој фирми већ два месеца и примате плату за џабе.”

Проблем наших јунака је био једноставан: ниједан од пет Нарцисиних љубавника није био лака мета да се регрутује као сарадник УДБ-е. Још мање да се наговори да у собу, у коју би је одвео, буду уграђене камере за тајно снимање порно филма. Све су то биле јавне личности, и њихово тајно снимање, без судског налога, и без икакве основе за спречавање шпијунске делатности – јер никакве шпијунаже није ни било – једноставно није долазило у обзир.

“Заборавимо ту петорицу. Морамо наћи нашег човека.” – закључио је мудро Цвика, средином априла 1977. године, када су кисели купус и пихтије у Савском венцу већ били заменили свеж купус и млада јагњетина.

“Каквог сад нашег човека?” – био је збуњен Славче.

“Па јебача.” – Цвика је филозофски слегнуо раменима и узео са овала повећи комад јагњећег бута.

Спонтано, четири пара очију окренула су се ка најмлађем колеги:

“Ти би могао да се жртвујеш за отаџбину. Уосталом, ти си је први снимио, и први си је идентификовао. Био би ред да будеш за то и награђен.” – Баки је формулисао оно што је био заједнички предлог.

Али млади колега је био стидљив по природи. Поцрвенео је као столњак на којем се налазио овал са јагњетином:

“Немојте мене другови, па како бих ја то могао да урадим професионално. Мислим, никада у животу нисам снимао порно филмове. Нисам их чак ни гледао…”

Кад се смех мало стишао, Славче је озбиљно рекао:

“Човек је у праву. И то не сме бити нико од нас. Бар док не снимимо тај филм и не регрутујемо је да ради за УДБ-у. После ћемо видети ко ће је од нас дужити, и какав ће аранжман од свега тога да испадне. Можда се неко и огребе. Али сада, морамо наћи спољног јебача.”

VI

Како је дипломата постао пилот…

Висок, жене би рекле прилично згодан, млађи човек стајао је на пешачком прелазу на углу Бирчанинове и Кнеза Милоша. Било је око један сат поподне, последњег петка у јуну 1977. године. Свом шефу, мрзовољном начелнику одељења у Савезном секретаријату за иностране послове, најавио је “мало дужу” паузу за ручак. Морао је да обави “неке неодложне приватне послове”. Шефа то није обрадовало:

“А извештај о Пакистану касни, док се ти шврћкаш около. Друг Минић је већ питао ове недеље када ће бити готов.”

Приправник у ССИП-у се презнојавао на пешачком прелазу, не само због топлог јунског дана. Његов извештај о Пакистану – информације различитих служби указивале су на велику вероватноћу да ће у тој земљи ускоро бити извршен војни пуч – заиста је каснио, али јутрошњи телефонски позив променио је његов план за тај дан.

Колега са студија – обојица су тек пре две године завршила Факултет политичких наука – позвао га је да се у један сат виде у кафани “Савски венац”.

“То ти је преко пута канцеларије, буквално. Ради се о врло важној ствари, и биће неколико мојих старијих колега. Немој сад да ме оставиш на цедилу, молим те.”

Будући дипломата дошао је у Београд из једног села поред Крушевца, његов друг са студија из малог места у Војводини. Иако из различитих крајева, различитих обичаја и менталитета, убрзо су постали најбољи пријатељи. По завршеним студијама, животни путеви су им се раздвојили: Крушевљанин је отишао у ССИП, Војвођанин у УДБ-у. Понекад би се видели, али тек тог дана будући дипломата је добио овако важан позив. Позив који јесте био приватан, али се очигледно односио на нешто службено…

Друштво је седело за великим столом у углу баште, готово потпуно прекривеном овалима са сиром, пршутом и парадајзом. Млади оперативац је устао, пољубио се три пута са својим пријатељем, и довео га до стола:

“Ово је друг о којем сам вам причао. Будући дипломата. Поуздан човек и прави комуниста.”

Славче је испод ока одмерио придошлицу:

“Седи мали, послужи се. Прво да презалогајимо, па ћемо онда о послу.”

Крушевљанин се осећао нелагодно:

“Имам само пола сата паузе за ручак. Замолио сам шефа да останем који минут дуже, али морао бих да се вратим до два најкасније. Знате, извештај о Пакистану…”

Оперативци београдске УДБ-е почели су грохотом да се смеју:

“Ма какав шеф, какав Пакистан. Данас је петак ионако. Сачекаће Пакистан до понедељка. А шефу је боље да буде миран да му не пошаљемо Цвику са васпитном палицом…”

Млади оперативац је слегао раменима и погледао пријатеља са извињавајућим погледом. Као да је желео да му каже:

“Шта могу, они су сви такви. Видиш сад како је мени…”

Било је већ пола три – сат и по су тајни полицајци, онако узгред, испитивали младог дипломату о његовој породици, склоностима, навикама, друштву у којем се креће – када је разговор коначно дошао до теме због које је и сазван. Цвика је први поставио то питање:

“А мали, јебеш ли ти нешто, овде у Београду? Како то иде, сигурно си нашао неку маторку?”

Крушевљанин је збуњено покушао да објасни како се, ето, повремено виђа са продавачицом у трговинском предузећу “Јабука”, ту у комшилуку, али да то није “ништа озбиљно”.

Тада се Славче по први пут уозбиљио, и једноставно, као да будући дипломата те ствари ради сваки дан, рекао:

“Види момак, Служба има задатак за тебе. Ради се о ствари од врхунског интереса за националну безбедност. У наредних месец дана упознаћеш се са једном странкињом, заносном плавушом. Добро, мало је старија од тебе, али одлично очувана. За тај контакт, наравно, добићеш лажни идентитет. Бићеш пилот ЈАТ-а Зоран Богдановић. У понедељак ћеш доћи код нас да донесеш фотографију како би се израдила документа, а биће ту и кројач из Бека да ти узме мере за пилотску униформу.”

Млади дипломата је био затечен, али му се цела идеја потајно допала:

“Значи другови, од мене се очекује да у разговору са њом утврдим да ли је она укључена у непријатељске активности против нашег социјалистичког самоуправног друштва?”

За столом је завладао тренутак тишине, пре него што су сви праснули у смех:

“Од тебе се момак, очекује да је јебеш. А непријатељским активностима се бавимо ми.”

***

Неформална група за непостојећу акцију – Славче јој је већ био дао и скраћеницу НГНА – у току наредних десетак дана изградила је комплетан идентитет непостојећег пилота ЈАТ-а Зорана Богдановића. Шефу Службе за информације и документацију ССИП-а – те паралелне тајне службе југословенске дипломатије – дискретно је сугерисано да млади приправник мора бити ослобођен свих редовних послова због “хитних послова у интересу безбедности земље” и он се од почетка јула 1977. више није ни појављивао на послу.

У уторак, 5. јула 1977. у Пакистану је генерал Зија ул Хак заиста војним пучем збацио са власти Зулфикара Али Бутоа, првог демократски изабраног премијера ове земље, баш као што је млади приправник прецизно и предвидео у свом извештају који је написао оног викенда после пијаног ручка у “Савском венцу”. Био је заслужио све похвале, али није га било тог дана у ССИП-у да би их и примио…

Јер, тог уторка млади Крушевљанин је седео у замраченој сали београдске УДБ-е пар стотина метара даље, и са учесницима НГНА гледао један дански порно филм, који је царина на сурчинском аеродрому запленила неколико дана раније.

Фотограф и сниматељ УДБ-е, Зоки Марић, објашњавао је присутнима техничке детаље:

“Важно је наравно осветљење, али и угао снимања. У соби 313 имамо уграћене две камере. Једна је у пепељари на столу, и она је отприлике у висини кревета. Друга је на плафону, у осветљењу. Води рачуна да јој повремено подигнеш косу, јер нам је битно да се види лице.”

Соба 313, шеста са леве стране на трећем спрату са дунавске стране хотела “Југославија” била је већ годинама резервисана за оперативне акције УДБ-е које су захтевале тајна снимања. Управа хотела није је ни издавала редовним гостима: само онима за које би добила “благовремену најаву” другова из Службе…

“Зашто сте изабрали да будем баш пилот?” – био је знатижељан будући глумац, коме је тог дана дато и званично тајно име: “Ромео један”.

Присутни су се згледали. Нико, заправо, није знао тачан одговор на то питање. Сви су погледали у младог оперативца. Била је то заправо његова идеја.

“Из два разлога. Прво, жене воле пилоте, генерално. Друго, направили смо њен психолошки профил на бази доступних података о другим љубавницима: зубар, новинар, поп звезда, адвокат и глумац. Све елитне професије. Само јој још фали пилот.”

Логика овог закључивања затекла је много искусније оперативце УДБ-е. Цвика је мудро климао главом, Љуба трљао браду, а Славче је, више за себе, прокоментарисао:

“Од овог дечка биће нешто.”

VII

Пријем у француској амбасади

Један телефонски позив, оперативној вези УДБ-е која је радила као службеник у француској амбасади, био је наредног дана довољан да пилот ЈАТ-а Зоран Богдановић добије позивницу за пријем који се, поводом пада Бастиље, традиционално одржавао у елегантној башти амбасаде у Париској улици. Процена да амбасадор Румуније – традиционално франкофонске земље – неће пропустити да се појави на овом пријему показала се потпуно исправном.

И док је Његова Екселенција, амбасадор Виргил Казаку, проводио време у разговорима са двојицом помоћника савезних секретара – било је то време кад југословенски министри нису ишли по дипломатским пријемима без неког посебног разлога – Нарциса Ливија приметила је, са животињским инстинктом, згодног мушкарца у тамноплавој пилотској униформи…

“Дошао сам право са аеродрома, поподне сам довезао авион из Рима.” – оправдао се пилот Богдановић, на сасвим добром француском, плавуши која га је питала да ли му је врућина.

“Не сумњам да бисте лепше изгледали без те униформе. Заправо, без ичега.” – Нарциса је положила длан десне руке на његове груди.

Унапред припремљен за овакав ток разговора, Ромео Један је десетак минута наставио необавезну конверзацију, а потом се извинио да мора да иде. Разочарење у Нарцисиним очима било је више него очигледно:

“Зар већ? Па тек сте дошли?”

Мушкарац у тамноплавој униформи извадио је из џепа малу кутију са пилотским знаком ЈАТ-а и предао га својој саговорници:

“На жалост, морам. Али, ако се не више не видимо, мали сувенир, да ме се сећате.”

Неколико метара даље, целу ову конверзацију, неприметно али пажљиво, пратили су оперативци Љуба и Баки. На пријем су дошли са позивницама намењеним двојици директора у Генексу и знојили су се испод тамних одела са краватама. Непогрешиво су регистровали тренутак кад се Нарциса нагла да пољуби младог пилота за растанак, и када јој је он окренуо образ.

“У кутији са пилотском значком је цедуља са његовим бројем телефона. Да се кладимо колико ће времена проћи пре него што га позове?”

***

Позив је заиста уследио, почетком наредне недеље. Био је, међутим, већ крај јула, и брачни пар Казаку требало је да ускоро напусти Београд и оде на годишњи одмор. Због честих летова у иностранство, пилот Зоран Богдановић није могао да се види са својом новом пријатељицом целе те недеље. Нарциса Ливија је била фрустрирана и бесна. Када су се коначно видели, непосредно пред њен одлазак из Београда, све се опет завршило на пољупцу. Додуше, не једном, и не више у образ…

“Нећеш ми опет одлетети негде у септембру? Било би лепо да завршимо ово што смо почели.”

Плавуша је наравно била забринута да ли ће овај згодан мушкарац, у августовској врелини, срести неку млађу и можда лепшу жену. Са тим мислима је и отишла у Букурешт.

А у кафани “Савски венац”, дотадашњи успех оперативне акције “Клуж” прослављен је наредног петка великим и обилним ручком.

“Нимфоманка се заљубила, изгледа. По први пут колико је пратимо. Сад је наша.”

Славче је био поносан на своје достигнуће. Млади оперативац је почео озбиљно да се бави припремама акције и у ходу исправља грешке својих старијих колега. Ромео један је наставио да гледа данске порно филмове, како би се припремио за задатак који га је очекивао. Августовски дани текли су полако и уступали место септембру…

***

У четвртак, 8. септембра 1977. године, преко пола милиона Београђана дочекало је Тита на повратку са његове “велике источне турнеје”: посета Совјетском Савезу, Кини и Северној Кореји. Пилот Зоран Богдановић није био међу њима. Припремао се за вечерњи глумачки деби. Нарциса Ливија је веровала да се враћа из Париза, управљајући авионом ЈАТ-а.

Састанак заказан на Земунском кеју врло брзо се завршио у хотелу “Југославија”. Рецепционар је већ имао инструкције да “пилоту који ће се појавити око девет увече” да кључ собе 313, чим провери код собарице да ли је “соба сређена”. На телефонски позив са рецепције у соби се јавио главни техничар УДБ-е, Зоки Марић. Активирао је све системе за тонско и видео снимање и напустио собу.

Петнаестак минута касније, отпочела је и кључна фаза оперативне акције “Клуж”. Од један сат и педесет минута сировог материјала, техничари УДБ-е су наредног дана извукли укупно четрдесет седам минута такозваног “експлицитног материјала”, како је касније наведено у извештајима. Потом су направили и седам или осам фотографија. Досије је био комплетан.

***

Средином септембра на колегијуму београдске УДБ-е размотрен је “аналитички материјал” из оперативне акције “Клуж”. Неформална група за непостојећу акцију коначно је презентовала материјал добијен “стрпљивим, вишемесечним радом”. Славче је очекивао унапређење. Ромео један је добио новчану награду од двадесет хиљада нових динара (два стара милиона), златни сат са посветом УДБ-е, и карактеристику послату савезном секретару за иностране послове, са препоруком за “ванредно напредовање у служби”. Млади оперативац је такође добио све похвале, али једини од присутних није одавао утисак претерано срећног човека.

“Шта је било приправник?” – Обрен Ђорђевић га је тако и даље звао, иако он заправо није био приправник већ преко годину дана – “Нешто ти се не уклапа овде?”

“Не шефе, не уклапа ми се. И предложио бих да будемо јако опрезни пре доношења одлуке о употреби овог материјала. Сада га коначно имамо, и не може нам нигде побећи. Није то спорно. Али саветујем да се направе додатне провере ове Румунке.“

Обрен је климнуо главом. Иако млади колега није имао никакве доказе, па чак ни индиције, сасвим је разумео његову забринутост. Добар обавештајац понекад мора веровати и свом инстинкту…

VIII

Хладан туш у Мадери

Средина октобра донела је у Београд прву кошаву, нешто раније него обично. Ветар је разносио прво опало лишће по Булевару револуције, када су Славче и млади оперативац ушли у Мадеру око један сат поподне тог четвртка, и сели за сто у углу на коме је писало “Богдановић”.

“Извињавам се, овај сто је резервисан. Можда можете да изаберете неки други.” – шеф сале Бранко показао је руком на готово празну салу.

“Нема никаквих проблема. Колега Богдановић неће се данас појавити. Има хитан лет за иностранство. А дами ћемо ми правити друштво.” – одговорио је Славче и значајно подигао обрве.

Око пола два, Нарциса Ливија је ушла у Мадеру, у елегантном плавом мантилу. Осврнула се око себе, очекујући да запази познато лице. Славче је устао са столице:

“Зоран је морао хитно да одлети за Беч. Разболео се пилот који је данас био у смени, па нас је замолио да Вас сачекамо, и да га извинимо. А можда бисмо могли да попијемо и пиће заједно?”

“Нисам знала да у Београду има толико згодних пилота?” – рекла је Нарциса са једва приметним осмехом када је конобар донео вермут.

Млади оперативац погледао је испод ока у Славчета – са својих сто двадесет килограма старији колега могао је да прође као све друго, али не баш као згодан мушкарац. Нешто што му се у целој овој причи од почетка није допадало, неки аларм за опасност, урођен правим обавештајцима, сада је почео да се материјализује у јасан, готово опипљив, осећај опасности. Пожелео је да није ту, али било је касно.

Славче је био у седмом небу. Имао је траку са филмом, имао је и неколико експлицитних фотографија у великом жутом коверту који је наметљиво држао на столу, имао је преко пута себе коначно свој улов. Ухваћен, изненађен и рањив, помислио је. Одлучио је да се мало игра, као тореадор са биком. Облизнуо се:

“Ако је наш заједнички пријатељ морао да замени болесног колегу у кокпиту, можда бих ја могао да заменим њега код Вас?”

Нарциса Ливија запали цигарету. Једно време га је посматрала без речи. Славче је наставио:

“Мислим, да сада не узнемиравамо оног зубара да отказује пацијентима у својој ординацији, нема смисла? Или да адвокат отказује клијентима?”

Карте су биле на столу и искусни удбаш одлучио је да игра va banque. Очекивао је шамар, плач, устајање са стола, налет црвенила… Ништа од тога није се, међутим, десило. Одговор је био леден:

“Ви бисте тешко могли да га замените. А и ја бих себи тешко опростила инфаркт који би могао да Вас задеси том приликом. Али млади колега би имао шансе, само да није толико стидљив.” – Нарциса погледа ка младом оперативцу који је опет поцрвенео – “И Ви сте пилот? Бар данас? Нас двоје бисмо могли да прошетамо до Метропола, близу је?”

Зенице младог човека су се одједном сузиле. Вероватно, да поглед може да убије, Нарциса Ливија од тог тренутка више не би била међу живима. Али је прогутао бес и оћутао подсмешљиви коментар. Уместо њега, промењеног, готово бахатог, гласа проговорио је Славче:

“Госпођо Казаку, игра је завршена. Колега и ја смо оперативци Управе државне безбедности Југославије. Ово су фотографије Ваших сексуалних оргија у Београду. А ово је документ – изјава коју ћете данас потписати – којом прихватате да радите за југословенску тајну полицију. Иначе…”

Нарциса је узела коверат и са занимањем разгледала фотографије неко време. Прекинула је Славчета у пола реченице, не подижући поглед:

“Не, ви се надате да ћете постати оперативци југословенске тајне полиције. За сада сте још увек само у београдској, зар не?”

Славче је пречуо ову провокацију и наставио:

“Иначе ћемо ове фотографије већ сутра послати Вашем мужу и Ваш брак и распусни живот у Београду биће завршени.”

Славче је био љут. Разговор није текао онако како је било планирано. Истресао се на конобару:

“Момак. Јел’ ти то можда штрајкујеш? Још једну туру одмах. Вермут за даму, чивас за мене и витасок за дечка.”

Млади оперативац је брзо размишљао о катастрофи која их је чекала. “Уцена је увек јача док је неизречена. Оног момента када се каже, изгубила је пола снаге.” Али, било је касно за теоријске расправе. Нарцисиним лицем прошао је благ осмех:

“Не, ви фотографије нећете послати мом мужу. Заправо, нећети ни моћи.”

“Ја Вас уверавам да ћемо, ако овог тренутка не потпишете изјаву о сарадњи са УДБ-ом, ми још у току поподнева послати траку и фотографије другу амбасадору.”

Славче је подигао глас, направивши тако још једну професионалну грешку. Пар за суседним столом је обратио пажњу. Нарциса Ливија је завршила разгледање фотографија и задовољно вратила коверат својим саговорницима:

“Ви нећете моћи да пошаљете ове фотографије мом мужу јер прво, ви и не знате где је он, па чак ни како се зове. Рећи ћу вам само да је инжењер у једном граду у унутрашњости Румуније. И друго, амбасадор није мој муж. Он је импотентан, неожењен, и мој посао је да му у Београду глумим жену за потребе протоколарних догађаја.”

Млади оперативац је од почетка сумњао – било је и превише детаља који су на то указивали – да је Стела, односно Нарциса Ливија, заправо њихова колегиница, агент Секуритатее. Неколико пута је хтео да ту сумњу подели са колегама на радном доручку петком, али се никада није усудио да разбије њихову самообману у којој су месецима толико уживали. Фијаско је сада био неизбежан и њихова гошћа наставила је са игром мачке и миша:

“И треће, оно што је најважније за вас двојицу, ја сам колегиница агент румунске службе безбедности, вама познате као Секуритатеа. Од ње сам задужена да овде изигравам амбасадорку и тако испред своје службе надзирем и амбасадора и амбасаду  у целини. Што се тиче вашег посла, стварно сте га технички одрадили на врхунском професионалном нивоу, у то сам се уверила већ након што сам овлаш прегледала ове фотографије. Осим ових детаља, наравно, које нисте могли да знате.”

“Другарице Нарциса…” – почео је збуњено да се правда несрећни Славче – “У питању је очигледно један велики неспоразум…”

Али гошћа му није дала ни да заврши реченицу:

“И наравно да моје име није Нарциса, баш као што ни Зоран није Зоран нити сте ви пилоти ЈАТ-а. Драго ми је било, колеге и хвала на пићу.”

Плавуша чије право име опет нису знали устала је са стола и огрнула мантил. Кад се већ запутила ка излазу из Мадере окренула се и онако узгред додала:

“И, да не заборавим. Поздравите вашег сарадника и колегу пилота. Када се врати са тог лета из Беча, подразумева се.” – циничан осмех поново је прошао њеним лицем – “Ваљда ће до ујутро слетети за свој сто у Министарству спољних послова? И реците му, молим вас, да није био лош у кревету. Мада морам да кажем, за последње две године сам у Београду упознала и много боље од њега.”

Двоје оперативаца београдске УДБ-е су, без речи, погледом испратили витку фигуру плавуше која се убрзо изгубила иза завесе на изласку из ресторана. Потом је, за још пар секунди, од ње остао само мирис парфема Christian Lacroix. Коверат, тај материјални доказ њиховог професионалног неуспеха, издајнички их је посматрао са површине стола.

“Носи ми то са очију.” – рекао је на крају Славче младом оперативцу – “И бог нека нам буде у помоћи кад чика Обрен сазна. Најебали смо.”

Тог истог четвртка, 13. октобра 1977. године, палестински терористи су отели Луфтханзин авион на линији Палма де Мајорка – Франкфурт и приморали пилота да их одвезе на аеродром у Могадишу, у Сомалији, где ће пет дана касније доћи до муњевите интервенције немачких специјалаца, из чувене јединице ГСГ 9.

А пет дана касније, у Београду, сва петорица оперативаца београдске УДБ-е са радних доручака у “Савском венцу” позвана су на рапорт код свог начелника, др Обрена Ђорђевића. Чика Обрена, како су га звали када је био добро расположен. Тог дана, међутим, није био…

IX

Искушења младог оперативца

“Да ли сте ви уопште нормални? Зар никоме није пало на памет да мало боље провери ко је заиста та жена? Него сте се бацили на снимање, које је требало да буде последњи чин. А не први. Да ли сте разрадили технику, тактику, методику? Где је оперативни профил? Које сте све информације од ње мислили да добијете?”

Обрен Ђорђевић је ретко када био тако љут. Шетао је лево-десно по канцеларији, и након сваког питања које би поставио загледао би се у зајапурена лица петорице постројених сарадника који су гледали у под. Одговора, наравно, није било.

“Није прошло ни две године а да смо са румунским колегама имали ону акцију хапшења Владимира Дапчевића у хотелу Доробанти у Букурешту. То је Тито договарао лично са Чаушескуом. И сада ви снимате њиховог агента усред Београда? И то ван било какве шпијунске активности? Да бисте је уцењивали?”

“Друже Обрене, ми нисмо знали…” – почео је Славче, али му шеф није дао да заврши.

“Наравно да нисте знали! Јер се нисте ни потрудили. Сада ћу ја уместо вас морати да идем на реферисање. Као и увек кад нешто забрљате…”

Са тим речима, Обрен је и отпустио петорицу невољника. Заправо, само четворицу. Јер, када су већ били на вратима његовог кабинета, шеф је одједном рекао:

“А ти мали, остани. Треба још нешто да попричамо.”

Млади оперативац се збуњено вратио. Није му било пријатно што га шеф одваја од његових старијих колега; био је забринут и због њихове реакције: љубомора се могла очекивати; ипак, тај посебан знак пажње му је годио, ма шта да је било у питању…

“Хтео сам да ти кажем да си одрадио добар посао, са идентификацијом те жене. И да си био на одговорнијем положају вероватно би све ово било мање аљкаво урађено. Немој да се бринеш, настави да радиш свој посао, нико те неће дирати.”

Обрен је потапшао младог човека по рамену и испратио га до врата:

“Ускоро ћеш добити нова задужења. Потребан нам је неко да води акцију инфилтрирања у екстремну марксистичку групу у Тренту, у Италији. Италијанске колеге верују да се ради о огранку Црвених бригада. Врло су затворени и неповерљиви према контактима са Запада. Процена је да би Југословени можда могли да постигну неки успех.”

Тако је млади оперативац дошао на рапорт због једног неуспеха, али је са тог, на почетку непријатног, састанка изашао срећнији него што је ушао…

У међувремену, стицај чудних околности утицао је, како се то обично у животу и дешава, да фијаско оперативне акције “Клуж” полако падне у заборав много брже него што је то крајем 1977. изгледало.

Почетком 1978. године, на пробном лету у Румунији, срушио се један Орао – тадашњи млазни авион развијан у југословенско-румунској кооперацији. Како је техничка грешка била у делу пројекта који су развијали румунски стручњаци, заоштравање односа није ишло у корист Букурешту. Други човек Секуритатее, генерал-лајтнант Јон Паћепа је, у пролеће те године, предложио да се “инцидент у Београду” архивира и односи са југословенским колегама изгладе. Било је, додуше, предлога да се компромитована колегиница повуче из Београда – то је уосталом уобичајена пракса у тајним службама у свету одвајкада, па и данас – али је Паћепа само одмахнуо руком:

“Има времена. Нека је тамо. Има још нека посла да обави.”

Седмог фебруара 1978. године, Живомир Јовановић – Цига, први и једини Врањанац до сада на челу српске тајне полиције, изненада је умро од инфаркта, у педесет трећој години. Највише изгледа да га наследи имао је Обрен Ђорђевић: упркос понекој индискретности његових оперативаца – јер она описана у овој причи никако није била једина тих година – тадашње државно руководство Србије сматрало је да на чело СДБ Србије треба ипак да дође професионалац а не неки политичар. По повратку са посете САД и Великој Британији, 12. марта 1978. године, са Обреновим избором сагласио се и сам Јосип Броз Тито: на маргини документа којим је било предложено његово именовање написао је црвеном графитном оловком: “Одобрио.”

Обреновим доласком у кабинет у каменој згради у улици Кнеза Милоша, 22. марта 1978. године, коначно су заустављене и све интерне истраге које су протеклих неколико месеци вођене по питању незгодне афере са супругом румунског амбасадора. И сви остали делићи ове слагалице почели су да долазе на своје место.

Виргил Казаку и његова лепа жена наставили су да живе својим уобичајеним животом: румунски амбасадор је приљежно радио свој посао, а плавуша је бирала увек нове љубавнике, међу најлепшим мушкарцима у Београду. После неуспеха претходне јесени, више нико није смео ни да је помене, а камоли да је прати и контролише чиме се све бави. Понекад би од неке оперативне везе дошла информација да је извесна Стела, Паола, Валентина, Каталин или Рената понегде, са понеким виђена, али би оперативци београдске УДБ-е такву информацију одмах бацили у корпу за отпатке:

“Пусти ту Румунку, добро смо живу главу са њом извукли, нека се бави тиме неко други.”

Баки, Љуба, Цвика и њихов шеф Славче наставили су да редовно одлазе на радне доручке у кафану Савски венац у Бирчаниновој улици. Млади оперативац је, међутим, све ређе био у њиховом друштву. Он је схватио да ће се, ускоро, многе ствари променити и да ће се каријера све теже правити за кафанским столом.

У слободно време је читао и учио, вежбао стране језике, истраживао занимљиве предмете, разговарао са људима који су знали више од њега. Управо супротно од онога што су радили сви остали.

Ту негде би и наша прича о оперативној акцији “Клуж” могла да буде завршена. И вероватно би и била, да се после свега пар месеци није догодила још једна неочекивана ствар. Догађај који јунаци ове приче не само да нису могли да предвиде, већ ни да замисле, чак ни у својим најлуђим сновима…

X

Црвени хоризонти

Тек крајем октобра те године напуниће педесет година живота. Ипак, корак свог живота одлучио је да начини већ крајем јула. Онижи човек у наочарима са дебелим оквиром и великом диоптријом направио је тај корак: прекорачио је капију америчке амбасаде у Дитманс авенији у Бону, у Савезној републици Немачкој. Збуњеном маринцу рекао је кратко:

“Моје име је Јон Паћепа. Јавите вашем трећем секретару Холмсу да сам овде. Он ће знати ко сам.”

Био је уторак, 25. јул 1978. године. Други човек румунске Секуритатее претходног дана је пренео поверљиву поруку Николае Чаушескуа лично западнонемачком канцелару Хелмуту Шмиту. Комунистичка Румунија предложила је капиталистичкој Немачкој комерцијални аранжман: у замену за трговинске кредите од 368 милиона америчких долара, око дванаест и по хиљада румунских грађана, етничких Немаца, добиће излазне визе. Тачно тридесет хиљада долара по глави…

У понедељак је Јон Паћепа био човек режима за специјалне задатке, у уторак је одлучио да постане издајник. Или херој? Те две ствари понекад само историја може да разликује.

CIA је била толико затечена Паћепиним бекством да у Бону није имала ниједног човека који би са њим разговарао. Па чак ни у целој Европи. После само неколико сати боравка у амбасади, Паћепа је америчким војним возилом – које није пролазило никакве контроле – превезен у војну вазу Рамштајн, а одатле специјалним летом америчког ратног ваздухопловства у војну базу Ендрјус, у САД.

Тог уторка, 25. јула 1978. године, у Бристолу у Енглеској рођена је Лујза Браун, прво дете на свету зачето вештачким начином, “беба из епрувете”. А у Бону у Немачкој отпочела је операција “Црвени хоризонти”. Али, пре одласка, Паћепа је сасвим збуњеном трећем секретару Холмсу дао једну кратку инструкцију. Био је то његов први, а и последњи, услов за сарадњу:

“Вечерас у 22 часа, програм Радио Слободне Европе на румунском почеће композицијом Беле Бартока “Румунске игре”, а завршити са Брамсовим “Мађарским играма”.

Холмс је климнуо главом и подигао телефонску слушалицу. Редакција “Слободне Европе” на румунском била је навикла да понекад у последњи час мења свој музички програм: избор композиција била је поуздана шифра за америчке агенте на терену. Нико, ни у Бону ни у Минхену, одакле је програм емитован, није знао коју поруку би, и коме, требало да пренесу Барток и Брамс те вечери. Ипак, сувишна питања, као ни било када пре или после тог дана, нису постављана.

***

Те вечери, у резиденцији на Дедињу фиктивни брачни пар Казаку проводио је уобичајено време. Амбасадор Виргил је читао депеше из Букурешта, његова званична жена и незванична контролорка испред тајне полиције слушала је Радио Слободну Европу на румунском. Програм је нервирао Виргила:

“Зар свако вече мораш да слушаш те антисоцијалистичке глупости? Већ ми је мука.”

Плавуша је, навикла на ову примедбу, одговорила кратко:

“Морамо добро упознати шта причају непријатељи народа да бисмо могли против њих да се боримо.”

Између Беле Бартока и Јохана Брамса, програм је био уобичајена “капиталистичка пропаганда”, како је на крају закључио амбасадор. “Али бар су овог пута изабрали лепу музику.”

Са тим речима је устао и кренуо у спаваћу собу.

“Да, врло лепа.” сложила се плавуша одсутно и пољубила га за лаку ноћ.

Потом је у остави, из тајне преграде извадила један бели Samsonite несесер. Проверила је његову садржину, за сваки случај, мада га није отварала још од доласка у Београд. Изабрала је практичну одећу за сутрадан. Крај јула је у Београду био топао, али је ипак из ормана извадила и онај плави мантил који је носила претходног октобра, у Мадери. Потом је у пепељари спалила цедуље са телефонским бројевима све петорице својих љубавника које је тада имала у Београду.

Доручак је протекао уобичајено, и Виргил је око девет кренуо у амбасаду. Упитао ју је жели ли са њим до града.

“Не, идем до фризера тек око једанаест. Рано ми је још. Не мораш да ми враћаш возача, узећу такси и после отићи у куповину. Видимо се поподне.”

Таксиста је дошао у десет до једанаест. Вратио се са рада у Ираку и оданде довезао Мерцедес 200 Д. Био је поносан на своја кола – радило се, уосталом, о моделу који је и у самој Немачкој био у употреби непуне три године. Амбасадорова секретарица заказала је вожњу до фризерског салона у улици Пролетерских бригада. Али, путница се у току вожње предомислила:

“Одвешћете ме на аеродром.”

Таксиста се задовољно осмехнуо, срећан због изненадне могућности за већу зараду од оне коју је очекивао:

“Наравно госпођо.”

Само двадесетак минута касније, Нарциса Ливија Казаку изашла је из таксија на сурчинском аеродрому. А још двадесетак минута касније, гранични прелаз напустила је једна сасвим друга особа: америчка држављанка румунског порекла, Михаела Штајнер.

У пола један поподне, полупразан ЈАТ-ов Боинг 727 одлепио се од писте сурчинског аеродрома. Дестинација је била Франкфурт. У бизнис класи, маркантни стјуард се осмехнуо лепој странкињи. По навици у таквим случајевима, покушао је да флертује:

“Хоћемо ли имати то задовољство да се вратите са нама у Београд?”

“На жалост не.” – одговорила је лепа путница кратко.

Пре него што је сакрила поглед, правећи се да испод прозора гледа обрисе ушћа Саве у Дунав, стјуарду се учинило да је у њеном оку видео сузу.

***

Амбасадорову забринутост због ненајављеног вишечасовног одсуства његове жене прекинуо је упорни звук звона на вратима резиденције, око 22 часа те вечери. Помислио је да се нешто десило и да су неочекивани гости из београдске полиције. Његово изненађење је било тиме веће кад је батлер отворио врата. На улазу су се појавило троје људи, два мушкарца и једна жена, сви препознатљивих грубих румунских физиономија и још препознатљивијег бахатог понашања:

“Друг амбасадор Казаку? Интерна контрола Секуритатее. Ово је депеша из Букурешта. Ваш мандат у Београду је завршен данас у 12 часова, указом председника Чаушескуа. Отправник послова ће ујутро преузети Ваше дужности и о томе обавестити југословенско министарство спољних послова.”

Виргил је био потпуно збуњен:

“Али нико ме није обавестио о томе? Сутра ујутро имам састанак са амбасадором у ССИП-у, Милорадом Пешићем. А нема ни моје жене цео дан…”

Троје посетилаца је, међутим, било неумољиво:

“Друг отправник ће се састати са амбасадором Пешићем. Он је већ о томе и обавештен. Ваша супруга је данас у 18 часова препозната на аеродрому у Франкфурту од једног нашег агента, када се укрцавала на лет Pan American Airways за Њујорк. Шта тамо мисли да ради и како је отишла имаћете прилике већ да објасните коме треба. Молимо Вас да се одмах обучете и спакујете само најнужније ствари. Немамо много времена, на граници нас чека хеликоптер. До три сата ујутро би требало да будемо у Букурешту. Тамо ће Вас преузети други другови. Ваше саслушање почиње чим стигнете.”

XI

“Што на курцу почне, на курцу се и заврши”

Изненадни ноћни одлазак амбасадора Казакуа из његове резиденције, са троје непознатих људи у румунским колима дипломатских таблица, није прошао незапажено. Милицајац који је чувао резиденцију поднео је детаљан извештај својим старешинама већ ујутро. А његов колега, припадник пограничне милиције на прелазу Ватин код Вршца уредно је известио да је, негде између поноћи и један ујутро, СФРЈ напустило четворо људи, три мушкарца и једна жена, сви са дипломатским пасошима:

“Амбасадор Виргил Казаку и његова супруга Нарциса Ливија Казаку, возач Мугуреану и шеф кабинета Балтазар.”

У београдској УДБ-и су регистровали овај, прилично неуобичајен, догађај. У том тренутку, још нико у свету није знао за Паћепино бекство Американцима: прву информацију о томе ЦИА је дозволила тек две године касније, 1980, када је француски Le Monde објавио Паћепино писмо ћерки Дани, у којој је покушао да објасни мотиве за своју чудну одлуку. Све до тада, и Чауешескуов режим прикривао је ударац који му је задат. Зато су сви румунски кадрови везани за Паћепу било директно било (као у случају амбасадора Казакуа) индиректно, одмах повучени из иностранства.

У кафани Савски венац, друштво из београдске УДБ-е коментарисало је одлазак главне глумице из оперативне акције “Клуж”:

“Ето, нико од нас није ту ништа одрадио, и жена отишла. Досадило јој да се петља са тим зубарима и новинарима.” 

Баки је засмејавао цело друштво, по свом обичају. Сви су се смејали, а Љуба се замало угушио превеликим парчетом кобасице који је у том тренутку ставио у уста. Једини је од свих био озбиљан млади оперативац. После дужег времена дошао је на један од њихових радних доручака. Седео је мало по страни и стрпљиво слушао све бесмислене и ласцивне коментаре које су четворица старијих колега имала да кажу. И онда, одједном, рекао:

“Жена нам је заправо послала понуду за сарадњу, прошлог октобра у Мадери. Али ту поруку нико није разумео. Толико сте сви били опседнути филмом. А тај филм је у целој причи био сасвим споредан.”

Уместо смеха, столом је завладала, готово гробна, тишина. Шеф одељења Славче је гледао у под. Млади колега је наставио:

“И, пошто нисмо знали да разумемо поруку, она је отишла. Код оних који су поруку у међувремену разумели.”

Тог преподнева, шестог августа 1978. године у Риму је умро папа Павле Шести. А у башти кафане “Савски венац” у Бирчаниновој улици најављена је смена генерација у београдској УДБ-и, са ове две кратке реченице младог оперативца. Али, о томе нешто више на самом крају ове приче…

***

Занимљиво, неуспех оперативне акције “Клуж” није одвратио припаднике београдске УДБ-е од њихове амбиције да снимају порно филмове, које би касније користили као инструмент за уцену путем компромитовања, једну од омиљених техника свих тајних служби на свету. У наредних неколико година снимљено је више таквих филмова.

У кодним називима из тог времена, мушки глумац (ако је мета, као у случају акције “Клуж”, била жена) звао се Ромео, а женски глумац (у обрнутим ситуацијама) Јулија. Број иза овог имена означавао је о којем се по реду филму радило.

Тако је, почетком осамдесетих, тадашњи шеф деташмана УДБ-е на београдском аеродрому, Зоран Мијатовић, планирао готово идентичну операцију са извесном Ирином, младом и згодном трећом секретарком совјетске амбасаде у Београду. Операцији је било и дато сасвим маштовито кодно име: “Продор”. Улога Ромеа четири је, у том филму, била намењена једној оперативној вези УДБ-е, нашем грађанину запосленом у Дому совјетске културе (данашњи Руски дом) у улици Народног фронта. Али, совјетске колеге су биле професионалније: чим су добили информације о љубавној вези која је одједном почела да се развија, Ирина је враћена на непрегледне просторе Совјетског Савеза…

И све ово је трајало до једног летњег дана 1983. године, када је начелник УДБ-е Србије, легендарни чика Обрен, позвао све начелнике управа и одељења на састанак, посвећен “методима рада Службе”.

“Видим ја, другови, да се оперативи допало то снимање, и да се просто утркују ко ће пре, и ко ће више, тих и таквих акција извести. Али ја некако нисам за то, а рећи ћу вам и зашто. Оно што на курцу почне, на курцу се и заврши, и нема ту никаквог посла и никаквог оперативног комбиновања. А да оператива не би била тужна, реците им ви лепо да је боље да они јебу те госпође и госпођице него да их намештају тамо неким спољним сарадницима.”

XII

Судбина једног филма:

глумци, режисери, публика и сценографија…

Нарциса Ливија Казаку, супруга румунског амбасадора у Београду? Или Стела, Валентина, Паола, Каталин или Рената, што су све имена под којима је ова нимфоманка била позната у југословенској престоници у другој половини седамдесетих? Или Михаела Штајнер, америчка држављанка немачког порекла? Жена која је носила сва та имена – румунска држављанка и двоструки агент Секуритатее и ЦИА-е, Флоријана Пресечан, отишла је тог јулског дана 1978. године из Београда, преко Франкфурта, за Њујорк и Вашингтон, на пут без повратка – баш као што су те исте вечери агенти из Букурешта и најавили њеном збуњеном званичном мужу. Петнаестак наредних година била је блиска сарадница – и љубавница – свог бившег шефа, генерал-лајтнанта Јона Паћепе, док су различите америчке обавештајне службе обављале његов “дебрифинг”. Била је задужена да прати, дању и ноћу, његово понашање и прозре евентуалне његове скривене планове. Тек средином деведесетих година тај њен ангажман је престао, а са њим и заједнички живот са Паћепом. Од 1997. године води један мали пансион у градићу Форсајт, недалеко од Атланте, у Џорџији. Данас има 76 година.

***

Др Обрен Ђорђевић, један од најбољих тајних полицајаца које су Југославија и Србија имале у двадесетом веку, остао је на челу СДБ Србије преко седам година, све до јуна 1985. године када га је заменио Драгутин Митровић. У том својству дочекао је и сахране својих шефова: Јосипа Броза Тита (1980) и Александра Ранковића (1983). По одласку у пензију бавио се научним радом: аутор је чувеног Лексикона безбедности, наше прве целовите научне студије у овој области (1986). Умро је изненада, од излива крви у мозак, у лето 1997. године у свом стану у улици Ивана Милутиновића у Београду.

***

Виргил Казаку, амбасадор Румуније у СФРЈ, није сносио никакве консеквенце. Био је три месеца под интерном истрагом Секуритатее која је на крају закључила да није био упознат са стварном природом односа своје фиктивне жене Нарцисе са генералом Паћепом, а још мање са њеним паралелним контактима са Американцима које је почела да развија тек после састанка у Мадери, октобра 1977. године. Није био рехабилитован, јер никада није ни био званично оптужен ни за шта. Првих месец дана које је провео у мрачном и хладном подруму Секуритатее у Букурешту вођено му је у радном досијеу као “службени пут”. Убрзо потом је именован за потпредседника владе – у време мандата Манеа Манескуа – а затим био први секретар КП Румуније у Прахову, осетљивом пограничном дистрикту близу хидроелектране Ђердап. Румунску револуцију 1989. дочекао је као део Фронта националног спаса, и једно кратко време водио државни Задружни савез. 1990. године повукао се из јавног живота. Данас живи као пензионер у Букурешту и има 89 година.

***

Јон Михај Паћепа, генерал лајтнант и други човек румунске Секуритатее, остао је уписан у историју хладног рата као обавештајац највишег ранга који је икада са Истока пребегао на Запад. Његов захтев за политички азил одобрио је лично тадашњи амерички председник, Џими Картер. Информације о структури, методама, циљевима, операцијама и мрежи агената румунске тајне службе, које је Паћепа пренео Американцима, практично су уништиле екстерне капацитете Секуритатее у последњој деценији њеног постојања. У септембру 1978. године румунски суд осудио га је чак на две смртне казне, а румунски председник Чаушеску расписао је награду од два милиона долара за његову главу. У знак солидарности, либијски и палестински лидери, Моамер ел Гадафи и Јасер Арафат, повећали су овај износ, сваки за по још један милион долара. Задатак да изврши смртну казну, за четири милиона долара, преузео је лично Карлос Иљич Рамирез, познатији као Шакал, најпознатији терориста седамдесетих и осамдесетих година прошлог века. Међутим, Американци су пуних дванаест година успели да сачувају Паћепину главу, селећи га са једне на другу локацију. Румунски суд рехабилитовао га је тек 1999. године, а чин генерал-лајтнанта враћен му је 2004. године. 1987. објавио је књигу “Црвени хоризонти: хроника шефа комунистичких шпијуна” а 1990. “Наслеђе Кремља”. Његова последња књига: “Дезинформација: тајне стратегије за подривање слободе и промоцију тероризма” (2013) представља једно од ремек дела у овој области. И данас живи у САД, има 87 година.

***

Оперативна веза “Агора” наставио је да упоредо сарађује са УДБ-ом, гради једну импозантну новинарску каријеру и буде чест и радо виђен гост по елитним београдским кафанама. У пролеће 1983. године дао је неке кључне информације после убиства турског амбасадора код пословнице ЈАТ-а у Београду. “Агора” је потом провео неколико година као дописник свог листа из више европских градова. И данас је угледан новинар и аналитичар међународних збивања и омиљени саговорник дипломатских кругова у Београду… У архивама УДБ-е сачуван је, као куриозитет, један рачун из 1987. у којем је наведен максимални број лоза који је нека “сарадничка веза” икада попила одједном: деветнаест…

***

Василије Поповић, зубар и плејбој, наставио је са својим веселим животом. Ипак, једно време је избегавао љубавнице које би имале било какве везе са страним амбасадама. Средином осамдесетих коначно се смирио и оженио познатом београдском глумицом. Њих двоје и данас срећно живе у Београду.

***

Студент Факултета политичких наука из села поред Крушевца, млади дипломата Савезног секретаријата за иностране послове, несуђени пилот ЈАТ-а Зоран Богдановић, и главни јунак првог порно филма који је снимила београдска УДБ-а, наставио је своју каријеру у југословенској дипломатији, али и редовну сарадњу са службама безбедности. Ипак, као урођени егзибициониста, понекад је потајно жалио што га УДБ-а никада није поново ангажовала као Ромеа… После неколико година ипак се оженио том продавачицом из трговинског предузећа “Јабука”. Већ средином осамдесетих, иако још увек млад за конзервативне кадровске критеријуме ССИП-а, по први пут је постао амбасадор. Кадровска карактеристика УДБ-е тих година је још увек нешто значила. Био је амбасадор у многим земљама: најпре СФРЈ, потом СРЈ, па СЦГ и на крају Републике Србије. Пензионисан је 2012. године. Живи мирне и веселе пензионерске дане у Београду.

***

Млади оперативац УДБ-е за град Београд, ливрејисани вратар у хотелу Југославија који је први идентификовао тајанствену плавушу, запао је у око шефовима својом проницљивошћу и вештином које је показао не само решавајући ову, по много чему бизарну, причу него и отклањајући потенцијалне негативне последице неуспеле акције. Његова каријера отад је кренула метеорским успоном: постаје контраобавештајац за сектор Исток, потом прелази у елитно одељење аналитике, а затим бива унапређен у помоћника шефа СДБ Србије. Од 1. јануара 1992. Јовица Станишић, стидљиви млади оперативац из 1977. године, постаје начелник СДБ Србије. На том месту остаје до 26. октобра 1998. године. Од 2003. године траје његова одбрана пред Међународним кривичним трибуналом за ратне злочине у Хагу. Овај процес и даље је у току.

***

Хотел Југославија, понос југословенског туризма седамдесетих и осамдесетих, култно место на којем су били Краљица Елизабета и Џими Картер, Ричард Никсон и Вили Брант, Тина Тарнер и космонаути са Месеца, остао је оперативна база југословенске тајне полиције скоро пуних тридесет година. У ноћи између 7. и 8. маја 1999. година погодила га је крстарећа ракета, у току агресије НАТО пакта на Југославију. У крилу које је те ноћи погођено, налазила се и чувена соба 313, са опремом за тајно снимање. Хотел Југославија делимично је отворен тек крајем 2013. године: од његових некадашњих 258 соба, сада су у функцији само 104…

***

Четрдесет седам минута тонског и видео записа из собе 313 хотела “Југославија”, свакако најинтересантнији део оперативне акције “Клуж”, најпре су били чувани у сефовима. Потом у челичним ормарима, онда у фиокама, и на крају у подрумима. Кроз траг кретања овог материјала могли смо да пратимо и кретања једне службе и једне државе, кроз све њихове ратове, распаде, бомбардовања, револуције, реформе и демократије…

Када је, 2007. године, Горан Петровић (начелник СДБ Србије од јануара до новембра 2001. године) објавио своју књигу под називом “Весела Удба”, у којој је лична сећања комбиновао са ловачким причама старијих колега, поносно место у њој заузела је и кратка цртица о “оперативној акцији Клуж”.

***

Некада страшна УДБ-а, сада је помало досадна Безбедносно-информативна агенција. Њени припадници не иду више на радне доручке у кафану Савски венац, јер ни она више не постоји. Румунска Секуритатеа је распуштена 1990. године и уместо ње постоји бирократска Serviciul Român de Informații (SRI). Порно филмове са јавним личностима данас тајно снимају, и на насловним странама таблоида објављују, неки други људи. Жене амбасадора више нису femme fatale – углавном су и оне прилично досадне.

***

Ова прича јесте посвећена Јовици Станишићу али исто тако и једном – рекли бисмо, са ове дистанце, веселом, невином и носталгичном – времену у којем се десила. Сам Јовица иначе и даље остаје најбољи доказ за нашу хипотезу да добри обавештајци не би требало да се баве политиком, нити добри политичари обавештајним пословима. Они који ни сами нису рашчистили да ли би да буду обавештајци или политичари не би требало да се баве ниједном од ове две озбиљне делатности. Али то се већ односи на неке друге људе и о томе неки други пут. Ако наравно, као што се надам, једног дана о томе не будемо могли да прочитамо понешто и у Јовичиним мемоарима…

Poslednji valcer u Budimpešti: priča o Klari Rotšild

Umetnost proizvodi ružne stvari koje često postaju lepše sa vremenom. Modni kreatori, na drugoj strani, proizvode lepe stvari koje često postaju ružne sa vremenom.”

(Žan Kokto)

 

 

I

Prolog: kuća na Ferenc Deak trgu

Subota je osvanula sa kišom koja je već satima dosadno rominjala, kao što već kiši u novembru u srednjoj Evropi. Klara se probudila rano: bilo je dosta stvari koje je planirala da uradi tog dana.

Najpre je napisala dva pisma. U jednom, naslovljenom na gradske vlasti Budimpešte – drugove u Sekciji za kulturu Narodnog odbora – predložila je tri imena za koje je smatrala da bi najbolje mogla da rade njen dotadašnji posao. U drugom su se nalazile, kako je navela, magyarázatok és utasítások, “objašnjenja i instrukcije”.

Sa svog pisaćeg stola, u penthausu na poslednjem, sedmom spratu zgrade na Ferenc Deak trgu, pogledala je kroz prozor: levo se pružao pogled na Dunav i Lančani most, zaklonjene koprenom kiše. Ispred je bio veliki park a iza njega obrisi Bazilike Svetog Ištvana. Desno su velike avenije, Andraši i Kiralji, vodile prema istoku.

Bilo je već oko deset sati kada je Klara skinula svoju kućnu haljinu i počela da se presvlači. Uprkos desetinama svečanih i skupocenih haljina u ormanu koji je zaposeo čak tri od četiri zida njene spavaće sobe, izabrala je jednostavan beli komplet – suknju i bluzu – koji je najviše volela i najčešće nosila. Posao koji je odlučila da tog dana uradi nije zahtevao suviše luksuznu odeću, ali ipak – bila je to odlučila još odavno – nije mogao da se obavi ni u kućnoj haljini. Dugo je birala cipele, ali na kraju nije obukla nijedne.

Potom je, iz kutije sa starim fotografijama izvadila sliku svog pokojnog muža, Pala, onu na kojoj je najlepše – tako je bar ona mislila – izgledao i iz vremena kada su bili najsrećniji. Poljubila je fotografiju i stavila je u džep svoje bluze.

Dve bele francuske pudlice, Šanel i Telija – jedino društvo koje je Klara imala u svom stanu – nezainteresovano su posmatrale svoju gospodaricu. Psi su bili navikli, već nekoliko godina koliko su bili kod nje, da Klara u to doba ide u svoju uobičajenu šetnju. Ipak, ona ih je tog jutra dodatno nahranila i zamenila vodu u činiji.

Došla je do vrata od stana i otključala ih. Potom je izašla na malu terasu i pogledala, još jednom, oko sebe, pokušavajući da uoči svaki detalj u panorami svog rodnog grada. Znala je da je to, naravno, nemoguće, ali je želela da ih bar što više vidi i zadrži u narednih nekoliko trenutaka sećanja.

Neki sakriveni posmatrač bi očekivao da će žena svaki čas zaista izaći: bila je obučena za izlazak, vrata su bila otključana, bilo je potrebno još samo da obuče cipele – nekoliko pari je ležalo razbacano na podu njene spavaće sobe – i uzme mantil i kišobran: i jedno i drugo čekali su spremni u predsoblju.

I onda se Klara odjednom vratila sa terase, izašla iz salona kroz druga vrata, prošla kroz dnevnu sobu i ušla u kuhinju. Skinula je naočare i pažljivo ih stavila na sto. Došavši do prozora koji je gledao na svetlarnik primakla je stolicu i popela se na nju, a potom, sa sebi svojstvenom elegancijom i lakoćom kao da je takve stvari činila svaki dan, skočila u smrt, raširenih ruku, kao da skače u plivački bazen.

Bila je subota, 13. novembar 1976. godine, oko jedanaest sati pre podne. Klara Rotšild, krojačica, modna kreatorka, kostimografkinja, vlasnica nekoliko ekskluzivnih salona, zvezda predratnog budimpeštanskog i posleratnog pariskog džet-seta i na kraju direktorka elitnog socijalističkog državnog preduzeća, završila je svoj život u sedamdeset trećoj godini, po sopstvenom izboru.

II

Klara Rotšild: detinjstvo i mladost

Klara Rotšild rođena je 22. februara 1903. godine u Budimpešti, prestonici mađarskog dela tadašnje Austro-Ugarske. Njen otac, Avram Rotšild, bio je poznati ženski krojač, baš kao i njena majka. Krojački saloni – a negde pred kraj te decenije porodica Rotšild imala je dva u centru Budimpešte, u ulicama Ferenc Deak i Doroti – sa svim svojim drangulijama, postali su tako omiljeno igralište male devojčice.

1925. godine  Klara se udala za Pala Glukštala, tekstilnog trgovca. Nije bio to samo jevrejski brak – bio je to i brak u kojem je biznis ostao u porodici. Brak koji je uostalom mnogo više podsećao na ozbiljnu poslovnu integraciju, i u kojem se i biznis brzo razvijao. Početkom tridesetih godina Rotšildi otvaraju i treći modni salon, ovog puta na Menhetnu Budimpešte, u čuvenoj Vaci ulici. Ovim salonom, ekskluzivno namenjenim damama iz visokog društva, od 1934. godine rukovodi naslednica Avrama Rotšilda, Klara.

Pred kraj 1937. godine, Klara je dobila i prvi u nizu svojih važnih državnih zadataka, koji će – na ovaj ili onaj način – obeležiti i ostatak njenog života. U pratnji visokog funkcionera mađarskog ministarstva spoljnih poslova, u njen salon ušla je lepa crnomanjasta devojka koja je tek bila napunila šesnaest godina. Zbunjena Klara upitala je šta ovi neobični gosti traže, i jedva je uspela da prikrije svoje iznenađenje kada je čula da se radi o venčanici. Safinaz Zulfikar, pripadnica egipatskog plemstva iz Aleksandrije, već u januaru sledeće, 1938. godine, udaće se za egipatskog kralja Faruka. Buduća egipatska kraljica, Farida, između Londona, Pariza i Beča, za mesto u kojem će se sašiti njena venčanica izabrala je baš Budimpeštu. Samo zbog salona Klare Rotšild…

Samo nešto više od dve godine kasnije, aprila 1940. godine, Klara Rotšild je bila kreator venčanice na još jednoj važnoj državnoj svadbi. Ovog puta, njena mušterija je bila Ilona Edelshajm-Guljaj, izabranica Ištvana Hortija, starijeg sina mađarskog šefa države, regenta Mikloša Hortija.

Narednog proleća, 1941. godine, Mađarska ulazi u rat: u aprilu sa Jugoslavijom, a krajem juna i sa Sovjetskim Savezom. Komplikovani lanac događaja koji će promeniti sudbine miliona ljudi, a među njima i porodica Rotšild i Glukštal, nepovratno je pokrenut.

III

Beli telefon za crne vesti

Telo je našao domar, tek oko dva popodne, kada je došao da uzme ugalj iz malog spremišta: rezervi u kotlarnici gotovo da više nije bilo. Klara je udarila potiljkom o betonski pod svetlarnika i ostala na mestu mrtva. Tanak mlaz krvi mešao se sa vodom na betonu i ta ružičasta smesa se polako kretala prema slivniku. Oči pokojnice ostale su otvorene: po prvi put u mnogo decenija, u njima se ogledao savršeni mir.

Domar je pozvao pripadnika narodne milicije koji je patrolirao kvartom – milicionera Lasla su poznavali dobro stanari oko Ferenc Deak trga – kako bi napravio uviđaj. Ali, znajući ko je njegova stanarka bila i čime se sve bavila, revnosni domar odlučio je da pozove i druga Pištu, stanara sa prvog sprata, za koga je imao saznanja – doduše sasvim neodređena, kakva je kao domar i trebalo da ima – da radi u tajnoj policiji. Potom je telo pokrio jednim starim ćebetom.

Tri muškarca popela su se na sedmi sprat i ušli u stan čija su vrata ostala otključana. Našli su zapečaćene i adresirane koverte na pisaćem stolu. Kroz prozor sa kojeg je stanarka skočila kiša je ulazila u kuhinju i od te vode se već bila napravila bara. Pudlice su lajale.

“Očigledno je u pitanju samoubistvo.” – komentarisao je milicajac Laslo – “Napisaću izveštaj i pozvati lekara mrtvozornika.”

Za to vreme, drug Pišta, major u ATH – Allamvedelmi Hatosag ili Službi za zaštitu države – sa zanimanjem je gledao adresate pisama ostavljenih na pisaćem stolu. Potom je došao do belog bakelitnog telefona izrađenog u najfinijem francuskom stilu i, milicioneru ispred nosa, uzeo slušalicu i počeo da okreće broj na brojčaniku:

“Ovaj poziv ima prioritet.” – objasnio je osorno zbunjenom pozorniku. Ali samo koji sekund kasnije, kada se veza uspostavila, i boja njegovog glasa se potpuno promenila. Sada je govorio vrlo ljubazno i gotovo ponizno:

“Kabinet druga generalnog sekretara? Major Kerekeš pored telefona. Imamo jednu, hm, situaciju.”

IV

Ratni dani na Dunavu

Prve dve-tri godine rata prošle su, za stanovnike Budimpešte, neočekivano mirno. Frontovi su bili daleko, njihov grad – duboko u centru Hitlerove “nove Evrope” – prilično zaštićen od bombardovanja, a režim admirala Mikloša Hortija, iako je njegov konzervativizam sadržavao jake antisemitske elemente, relativno umeren.

I poslovi porodice Rotšild nastavili su se neometano. Veliki broj nemačkih oficira i diplomata bili su, zapravo, nove mušterije. A Ištvan Horti, kojeg je njegov otac početkom 1942. i formalno postavio za svog zamenika, ne samo dobar Klarin poznanik, već i poznat po javnom zalaganju za zaštitu Jevreja u Mađarskoj.

Početkom Drugog svetskog rata, u Mađarskoj je bilo preko osamsto hiljada Jevreja – svaki četvrti je živeo u Budimpešti – i oni su činili skoro šezdeset posto svih trgovaca, polovinu lekara, četvrtinu pekara i mesara u celoj zemlji. Kao ni u drugim zemljama uostalom, ni siromašni Mađari nisu ih preterano voleli, ali je – još od vremena mađarske revolucije 1848. godine – svaka vlada bila svesna njihovog značaja.

Ovaj krhki ekvilibrijum počeo je da se narušava postepeno. Najpre, nekim slučajnim događajima: krajem avgusta 1942. godine, u nesreći izazvanoj tehničkim kvarom, iznad istočne Ukrajine, srušio se lovački avion kojim je upravljao Ištvan Horti. Stariji sin mađarskog lidera, inženjer koji je godinu dana radio u Fordovoj fabrici u Detroitu, poginuo je u trideset osmoj godini. Tako je Mikloš Horti ostao bez svog projektovanog naslednika, a Klara Rotšild bez moćnog zaštitnika.

Potom su usledili i drugi događaji, ovaj put oni istorijski neizbežni: već krajem te i početkom naredne, 1943. godine, boreći se pod Fon Paulusom kod Staljingrada, razbijena je mađarska Druga armija. Gubitak od sto hiljada vojnika i oficira, za relativno mali narod kao mađarski, predstavljao je visoko traumatičan događaj.

Narednog leta, po prvi put, razbijeni su prozori na Klarinom salonu u Vaci ulici. Ogorčena zbog rata koji je gubila, i suočavanja sa krahom svog sna o “Velikoj Mađarskoj”, masa je u jevrejskim radnjama potražila odušak za svoj gnev. Nemačka ambasada u Budimpešti – koja je mesecima podstrekavala ovakva osećanja – bila je van sebe od sreće. Još samo nekoliko meseci Jevreji u prestonici biće zaštićeni od “konačnog rešenja”, ali njihov položaj postajao je sve teži. Mnogi su iskoristili taj trenutak – poslednji, kako će se ispostaviti – da pobegnu iz zemlje, ali su Avram i Klara Rotšild odlučili da ipak ostanu. Verovali su da su njihove društvene i političke veze dovoljna garancija bezbednosti.

U proleće 1944. godine jedinice Crvene armije počele su da se približavaju mađarskim istočnim granicama. Admiral Horti je, preko diskretnih posrednika, planirao separatni mir, najpre sa zapadnim saveznicima, a onda i sa Sovjetima. Nemci su sredinom tog meseca, u tzv. “Operaciji Margareta”, oko Budimpešte rasporedili nekoliko većih jedinica i time izvršili pritisak da se u mađarske strukture vlasti uključi sve više pronacističkih simpatizera.

Tog proleća, u Pariz Istoka dolazi “opunomoćeni predstavnik Rajha za Mađarsku”, SS brigadni general Edmund Vezenmajer, i njegov saradnik, specijalista za “konačno rešenje” jevrejskog pitanja, Adolf Ajhman.

U maju je počela mađarska epizoda Holokausta – oko tri četvrtine mađarskih Jevreja najpre je – sa nemačkom pedantnošću – sakupljeno u nekoliko geta, a potom železničkim transportima upućeno na poslednje putovanje – u Aušvic.

Tog leta, u želji da obezbedi zaštitu za svoju porodicu, Klara se preko svoje mušterije Marije Vezenmajer upoznaje sa njenim mužem Edmundom. Bračni par Vezenmajer priređuje večeru za svoju krojačicu i ljubazni Edmund je tom prilikom uverava da nema ama baš nikakvog razloga za brigu. Kako bi se izbegli rizici nekog slučajnog incidenta, njeni roditelji i muž biće odvedeni u geto, gde će biti pod njegovom ličnom zaštitom. Klara će, za to vreme, moći neometano da nastavi sa svojim radom.

I tako je jevrejska krojačica zaključila nevoljnu faustovsku nagodbu sa SS generalom. U očekivanju da spase svoje roditelje i muža, prihvatila je da bude njegova lična Jevrejka i, istovremeno, ulaznica u visoko društvo Budimpešte. Po premijerama, na modnim revijama i u barovima mađarske prestonice, Klara Rotšild i Edmund i Marija Vezenmajer bile su narednih par meseci nerazdvojni gosti. Ona, sa žutom trakom i Davidovom zvezdom, on sa crvenom trakom i kukastim krstom.

U avgustu je Horti, međutim, za novog premijera imenovao generala Gezu Lakatoša, poznatog po antifašističkim stavovima. Bio je to krupan – ispostaviće se, neoprostiv – znak neposlušnosti Hitleru. Bilo je to i vreme kada je puč u Rumuniji zatekao Hitlera nespremnog – Rumunija je prešla na stranu saveznika – i on nije želeo da istu grešku ponovi u Mađarskoj.

Sredinom oktobra, u operaciji Pancerfaust, SS major Oto Skorceni kidnapovao je drugog Hortijevog sina, Mikloša mlađeg. Ucenjen, njegov otac je potpisao dokument kojim se odrekao vlasti u korist Ferenca Salašija, vođe mađarskog nacističkog pokreta “Strelasti krstovi”. Potom je interniran u Nemačku gde je dočekao i kraj rata, naredne godine.

Glavni grad polako postaje vojno područje pod upravom SS generala Karla Fefera Vildenbruha. Krajem oktobra 1944. godine konačno je zatvoren i “Salon Klara”, a 7. novembra prethodnice Crvene armije ulaze u istočna predgrađa Budimpešte.

Bračni par Vezenmajer, od kojeg je Klara očekivala zaštitu, nestaje jednog jutra bez pozdrava, i Klarin život je tih dana visoko ugrožen, ne samo od Ajhmanovih jedinica koje sistematski traže zaostale Jevreje, već i od različitih mađarskih paravojnih formacija.

U tom kritičnom periodu, Klari pomaže još jedna bivša mušterija – Barbara Hog, ćerka direktora holandskog Filipsa za Mađarsku i – kako će se posle rata pokazati – britanskog špijuna, Lole Smita. Barbara, usred noći sa petog na šesti novembar 1944. godine, evakuiše Klaru iz njenog stana i, u saradnji sa portugalskim diplomatom Karlosom de Tekseirom, odvodi je u jednu od tzv. “sigurnih kuća” koje je, “za potrebe švedske diplomatske misije” obezbedio diplomata ove zemlje, Raul Valenberg.

U toj kući će Klara Rotšild, zajedno sa još dvadesetak budimpeštanskih Jevreja, provesti narednih sto dana, do konačne predaje nacističkih formacija opkoljenih u gradu.

V

Propali vikend druga Janoša

Neprijatan rezak zvuk crvenog telefona – aparat je bio takozvani “specijal”, odnosno služio je samo za specijalnu liniju kojom su bili povezani najviši državni i partijski funkcioneri međusobno, kao i sa najvažnijim institucijama – razbio je tišinu novembarske večeri u rezidenciji na Balatonu. Bilo je oko šest sati uveče.

Generalni sekretar Mađarske socijalističke radničke partije, Janoš Kadar, provodio je vikend na Balatonu sa suprugom, Marijom Tamaskom. U svojoj šezdeset četvrtoj godini, već punih dvadeset godina – još od sovjetske intervencije i sloma antikomunističke pobune 1956. godine – Janoš Kadar je bio na čelu mađarske države i partije.

Vodeći pažljivo računa da ne ponovi greške svojih staljinističkih prethodnika, koje su i dovele do krvavih događaja 1956. godine, Kadar je razvio koncept tzv. “gulaš komunizma”, omogućavajući tako Mađarima, iako postepeno i oprezno, mnogo liberalniji i lakši život od onog u samom Sovjetskom Savezu, a o drugim zemljama tzv. “Istočnog bloka” i da ne govorimo. Jugoslavija se, naravno, u to društvo nikada nije računala, niti se sa njom mogla porediti, ali su jugoslovenske “vesele sedamdesete” i za Janoša Kadara ostale uzor na koji je, u granicama u kojima mu je to bilo dozvoljeno, pokušavao da se ugleda.

Poslednji dan radne nedelje, petak, Janoš je proveo u Budimpešti, učestvujući, između ostalog, i u radu žirija koji je trebalo da odredi mađarsku predstavnicu na izboru za Mis sveta, naredne, 1977. godine. Tog dana, kandidatkinje su nastupale u najnovijim modelima luksuznog donjeg veša, proizvedenim u mađarskim fabrikama. Tek predveče, bračni par Kadar stigao je u rezidenciju na Balatonu.

Zvuk specijala je, dakle, bio poslednje što bi u subotu uveče Janoš voleo da čuje. Ti pozivi nikada nisu značili neku dobru stvar – najčešće su se svodili na neko gunđanje Brežnjeva iz Moskve – i zato su njegovi saradnici u kabinetu vodili računa da ga zovu što ređe.

“Druže sekretaru, dobili smo izveštaj kriminalističke policije grada Budimpešte. Klara Rotšild izvršila je samoubistvo danas oko podne, skokom kroz prozor.”

Glas dežurnog u kabinetu bio je zbunjen. Mladi saradnik zapravo nije znao da li je to vest koja opravdava uznemiravanje generalnog sekretara u toku vikenda ili ne. Bilo je o tome različitih mišljenja, još od tri popodne kada im je informaciju preneo požrtvovani major Kerekeš, a naročito od pet, kada su dobili i zvaničan izveštaj budimpeštanske policije i nalaz lekara mrtvozornika. U Kabinetu je preovladao stav da ipak – imajući u vidu međunarodni angažman pokojnice – o tragičnom događaju treba obavestiti generalnog sekretara pre ponedeljka, i vrući krompir uvaljen je mladom saradniku.

Ali, Janoš Kadar nije bio ljut. Bio je više zbunjen i pomalo tužan. Zbunjen, jer je tu vest sada morao da saopšti svojoj ženi, čije omiljene modne kreatorke više nema. Tužan, jer je Klara Rotšild bila jedna od celebritija njegovog “gulaš komunizma”, živi dokaz teorije da se, čak i u socijalizmu, žene mogu lepo oblačiti.

“Sećaš li se kad nam je prošle godine uginula ona mačka?” – počeo je Janoš oprezno.

“Sećam se. Dobri Janika, ti si mi ispričao celu priču o tome kako se mačka, eto, popela na krov, pa je više nećemo viđati. Samo da se ne bih potresla.” – odgovorila je Marija razneženo.

“E vidiš, to sam zapravo hteo da ti kažem. Danas se i Klara popela na krov. Mislim, pala je sa krova. Odnosno, pala je sa prozora. U stvari, drugovi u Budimpešti kažu da je Klara skočila kroz taj prozor, iako to niko nije video…”

Marija Tamaska je počela da plače. Klara Rotšild joj je, vremenom, postala više od krojačice, ili modistkinje, kako ju je njen muž nazivao. Rođena u siromašnoj porodici, sa mladošću provedenom uglavnom po štrajkovima, demonstracijama i ponekad zatvorima, Marija Tamaska je od Klare slušala priče o tom, njoj nepoznatom, svetu predratne Budimpešte. O balovima i prijemima, o lepim ženama i prinčevima na belim konjima, o kristalnim dvoranama i cvetnim aranžmanima… Bio je to svet protiv kojeg se Marija borila, koji je pobedila, i koji konačno više nije postojao. Ali barem jednu malu oazu tog sveta, pažljivo ograničenu i brižno negovanu, Klara Rotšild je uspela da sačuva u svom salonu u Vaci ulici. I prva dama Mađarske volela je da ide kod nje u goste, i sluša priče kako je to nekada sve izgledalo.

“Znali smo da je stara i sve slabijeg zdravlja. I eto, mi Mađari smo skloni samoubistvima, više nego drugi narodi.” – Janoš je pokušavao da racionalizuje tragičan događaj i nekako umiri svoju ženu.

Međutim, Marija je odjednom prestala da plače. Očigledno, setila se nečeg važnog:

“Ali Janika! Pa ti moraš odmah sada da zoveš i Beograd i Beč! Jovanka i Vera moraju da nađu nove krojačice. A i sigurno bi htele da pošalju vence na sahranu…”

I dok je njegova žena nastavljala priču, predlozima raznih detalja ceremonije predstojeće sahrane, kako bi joj koji pao na pamet – to je svakako morao da bude “događaj na nivou”, dostojan pokojnice – Janoš Kadar je shvatao da mu je taj vikend propao.

Umesto odmora na Balatonu čekala su ga dva neprijatna telefonska razgovora, sa liderima svog južnog i zapadnog suseda. Jugoslovenskom prededniku Josipu Brozu Titu, i austrijskom kancelaru Brunu Krajskom, trebalo je da objasni da će njihove žene morati da nađu nove krojačice…

VI

Gospođa vlasnica postaje drugarica direktor

U utorak, 13. februara 1945. godine, poslednje nemačke i mađarske jedinice u Budimpešti – ostaci šest SS divizija koje su branile grad u okruženju od decembra prethodne godine – predale su se snagama Drugog ukrajinskog fronta Crvene armije, kojima je komandovao maršal Rodion Malinovski.

Par dana kasnije, Klara Rotšild je konačno izašla iz sigurne kuće, koju je – pod švedskom zastavom i sa tablom švedske ambasade – uspostavio diplomata Raul Valenberg. Tek tada, Klara je shvatila da ju je ljubazni nacista Vezenmajer prevario: njeni roditelji bili su još prethodnog leta odvedeni u Aušvic i ubijeni, a njen muž Pal odveden na prinudne radove na izgradnji fortifikacija oko grada, gde se te zime razboleo i vrlo brzo umro.

Raul Valenberg, čovek koji je Klari spasao život, nestao je mesec dana ranije iz opkoljene Budimpešte: pozvan na razgovore u sovjetsku vojnu komandu uhapšen je pod optužbom za špijunažu. Veruje se da je, te ili naredne godine, i ubijen u zatvoru Lubjanka u Moskvi. Veruje se – jer o tome ne postoji nijedan zvaničan dokument, niti je pronađeno mesto gde je sahranjen.

Klara Rotšild imala je tada četrdeset dve godine i bila je potpuno sama. Njeno jevrejsko poreklo i buržoaska prošlost nisu joj bili saveznici u novom vremenu koje je neumoljivo nastupalo.

Nekoliko nedelja radila je na raščišćavanju ruševina, a potom i na kopanju luka i krompira na poljima oko Budimpešte. Kada se sve polako smirilo, Klara je – sve negde do kraja 1945. godine – zarađivala za život prodajući novine na ulici.

Tek u proleće 1946. godine, u prizemlju zgrade obnovljene posle bombardovanja, otvorila je ponovo, mali krojački salon. Jednu od svojih starih krojačica srela je sasvim slučajno, šetajući oko Ribarske tvrđave u Budimu. Preko nje je našla još dve. Da ne bi primetila neželjenu pažnju, Klara svoj salon nije nazvala “butikom”, nego zanatskom radionicom za prepravku ženske odeće… Tako malu radionicu nikome neće pasti na pamet da nacionalizuje, mislila je.

I, bila je u pravu. Bilo joj je, barem formalno, dozvoljeno da nastavi svoj posao. Kažemo “barem formalno” sa razlogom. Jer, suštinski, Klarini problemi su izgledali nerešivi.

Najpre, njene predratne mušterije su nestale. Fizički – u emigraciji, krematorijumima Aušvica, na bojnim poljima oko Staljingrada ili u radnim logorima novog komunističkog režima – ekonomski – bez para kojima bi mogle da priušte Klarine kreacije – ali i kulturno – novi poredak, tih prvih godina, nije trpeo iskakanje iz strogog obrasca korisne odeće.

Klara, za razliku od predratnih, pa čak i prvih ratnih, godina tada više nije mogla da iz prve ruke prati hirove prestonice zapadne mode, Pariza. Putovanja na Zapad bila su za obične građane nedostupna: retki pasoši su se čuvali u policijskim stanicama i davali korisnicima samo po prethodnom odobrenju iz tajne policije; devize za putovanja mogle su se nabaviti ili na rizičnoj crnoj berzi ili od državnih banaka, ali opet po onom specijalnom odobrenju.

Konačno, u Mađarskoj, tih prvih posleratnih godina, nije bilo ni dovoljno materijala od kojeg bi se šile luksuzne haljine. Ono što je bilo dostupno, skromno i osnovno, odgovaralo je državnim fabrikama konfekcije, kojima je bilo i namenjeno.

Posle nekoliko godina tavorenja, krajem četrdesetih, Klara je shvatila da – tako kako je počela – ništa neće uspeti da uradi. Ako je želela da uspe, morala je da napravi jedan prethodni izbor: da li želi da ostane poslovna žena, ili modni kreator. I jedno i drugo, u to vreme i na tom mestu, jednostavno nije bilo moguće.

I Klara Rotšild je svoj izbor napravila. U proleće 1950. godine pojavila se u Narodnom odboru grada Budimpešte, i zapanjenim drugovima saopštila svoju ponudu. Jednostavnu i, kako je sama to formulisala, u zajedničkom interesu:

“Predlažem vam da državi poklonim vlasništvo nad Klara Salonom. Pošto, bez mene, taj salon nema nikakvu vrednost, spremna sam da nastavim da u njemu radim. Pod uslovom da dobijem položaj glavnog dizajnera i umetničkog direktora.”

Žene pripadnika mađarske državne i partijske elite bile su oduševljene: njihov omiljen salon će opstati, a njihovi muževi će se pobrinuti da on, sada koristeći praktično neograničene državne resurse, dostigne svoju predratnu slavu.

Klarina ponuda je prihvaćena i zaključen je čudan džentlmenski sporazum: drugarica Rotšild imaće neograničene mogućnosti putovanja na Zapad, odakle će u Budimpeštu donositi najnovije modne kreacije iz Beča i Pariza; sve troškove ove male industrijske špijunaže će naravno snositi mađarska država, kao novi ponosan vlasnik ovog preduzeća; Klara će imati potpunu autonomiju u izboru zaposlenih u svom starom odnosno novom, preduzeću; u njenom preduzeću neće postojati ni partijska ćelija ni sindikat…

Jedini izuzetak učinjen je u pogledu imena: državno preduzeće dobilo je nov naziv, birokratski komplikovan i dosadan, u kojem se tek između redova mogla naslutiti stara slava: Salon Klara postao je Ženski specijalni odevni salon.

Gospođa vlasnica tako je postala drugarica direktor.

U ovoj mimikriji prošla je naredna burna decenija: Staljinova smrt 1953. godine; prvi reformski pokušaji Imre Nađa; antikomunistička pobuna 1956. godine i brutalna sovjetska vojna intervencija kojom je ona ugušena; dolazak na vlast Janoša Kadara – rezultata jednog čudnog kompromisa zaključenog te besane novembarske noći 1956. godine na Brionima između Nikite Hruščova i Josipa Broza Tita; prve godine “gulaš komunizma”.

Mađarska je najsrećnija kasarna u sovjetskom vojnom logoru, cinično su tih godina komentarisali zapadni novinari i retki disidenti po Budimpešti.

I jedan od zaštitnih znakova te najsrećnije kasarne sve više je bio ekskluzivni modni salon u Vaci ulici koji je vodila energična Jevrejka.

1961. godine Klara Salon počinje da izvozi prve svoje kreacije na Zapad: uglavnom u Austriju i Nemačku. Te godine, uprkos gunđanjima birokratskih partijskih radnika, modeli Klara Salona prvi put dobijaju svoj zaštitni znak: CR. Iste godine, posle pune jedne decenije, Jevrejka buržoaske prošlosti konačno postaje dovoljno pouzdan kadar da je Narodni odbor grada Budimpešte, po prvi put, imenuje za generalnog direktora Klara Salona.

“Pametno. Zašto bi država plaćala još jednog čoveka koji ne zna svoj posao, da bi glumio kako radi ono što zapravo, od samog početka, radi Klara?”

Tadašnja ministarka kulture Narodne republike Mađarske, Valerija Benke bila je svakako pozvana da kaže ovu rečenicu. Njeno ministarstvo bilo je, još od 1958. godine, direktno zaduženo da vodi računa o Klara Salonu, instituciji koja je sve više bila zamišljena kao lepo lice Mađarske na Zapadu. Ali, i zato što je sama Valerija bila jedan od redovnih posetilaca Klarinih modnih revija i česta mušterija Klara Salona…

VII

Slučaj dve bele pudlice

“Samo otprilike smo znali da je Klara bolesna. Svoje odlaske kod lekara je pažljivo sakrivala, a porodicu nije imala. Tako da je njen jučerašnji čin ipak iznenađenje. Videću sa drugovima u Budimpešti da salon svakako nastavi sa radom. Mislim da nam je čak, savesna kakva je bila, ostavila i neke predloge, ko bi mogao da je zameni. Pozdravite puno Veru, od Marije i mene.”

Bila je nedelja, 14. novembar, oko podne. Janoš Kadar je, na vrlo dobrom nemačkom jeziku, razgovarao sa austrijskim kancelarom, Brunom Krajskim, čija je supruga, Vera Firt, bila jedna od stalnih mušterija Salona Klara.

Negde na polovini svog – kasnije će se ispostaviti trinaestogodišnjeg – mandata austrijskog kancelara, čudna kombinacija sekularnog Jevrejina i socijaliste, Bruno Krajski je sa zanimanjem posmatrao zbivanja u susednoj Mađarskoj. Primetio je, sa nepogrešivim instinktom, da njegov kolega u Budimpešti pokušava da uspostavi diskretne kontakte sa Zapadom, i da je jedan od tih kanala bila upravo i Klara Rotšild.

“Šteta, zaista šteta. Vera bi naravno uputila telegram saučešća, ali sam shvatio da zapravo nema kome. Ali svakako ćemo organizovati da se na sahranu donese prigodan venac. Ali, što se tiče tog njenog salona… Nedavno sam čuo da su bili u toku neki razgovori da se jedan takav salon, sa Klarinom franšizom, otvori i u Beču. Čak je nađena lokacija, u Johanesgase, odmah posle skretanja sa Ringa. Čim završite te administrativne procedure koje će sad uslediti, naravno da nema problema da se ovi razgovori nastave.“

Janoš je razmišljao koliko su komunikacije iz njegove rezidencije na Balatonu zaštićene od eventualnog sovjetskog prisluškivanja. Za osetljivija pitanja o kojima bi se ponekad posavetovao sa Krajskim bile su mu svakako bezbednije poruke koje je razmenjivao prilikom Klarinih čestih putovanja u Beč. Sada će morati, pored svega ostalog, da nađe nekog drugog kurira…

I dok je razmišljao o svemu tome, Janoša Kadara je trgla ponovna zvonjava telefona. Bio je to ponovo dežurni sa telefonske centrale, koji ga je obaveštavao da je uspostavljena i druga veza koju je tražio tog jutra: Beograd. Generalni sekretar mađarske komunističke partije počeo je, po navici, na drugom stranom jeziku koji je znao – ruskom – ali je njegov sagovornik odmah odgovorio na nemačkom:

“Kamarat Janoš! Baš prijatno iznenađenje, odavno se nismo videli. Mogli biste Marija i ti da nam dođete u goste narednog leta? Pretpostavljam da ti treba nešto od Sovjeta?”

Jugoslovenski predsednik, Josip Broz Tito, video se zapravo sa Janošom Kadarom nedavno: krajem juna te godine bili su zajedno u Berlinu, na međunarodnoj konferenciji komunističkih i radničkih partija. Tito je, međutim, očekivao sovjetskog lidera Leonida Brežnjeva – njegov dolazak u Beograd bio je zakazan za sutradan, ponedeljak, 15. novembar 1976. godine – i bio je uveren da je i poziv iz Mađarske u vezi baš sa tom posetom. Znao je da Brežnjev često gunđa zbog tog Kadarovog “gulaš komunizma”, a nevešti pokušaji Mađara da imitiraju jugoslovenski model neizmerno su ga uveseljavali.

“Na žalost kamarat Tito, zovem te tužnim povodom. Klara Rotšild je juče izvršila samoubistvo. Pretpostavljao sam da bi Jovanka volela da tu vest ipak čuje od tebe…”

Tito je pušio tompus i pio viski. Bio je to poslednji telefonski razgovor koji je odlučio da obavi te nedelje, pred ručak koji je, po običaju, trebalo da bude serviran u jedan sat popodne. I onda, pomisli, baš pred ručak, taj mađarski baksuz, sa lošim vestima.

Tito se dobro sećao Klare – te sitne, sede žene, svetskih manira. Već punih desetak godina – negde od kraja šezdesetih otprilike – Jovanka je sve svoje nove haljine šila samo kod nje. Nekoliko puta je i lično išla u njen salon u Vaci ulici, u posetama koje je diskretno organizovala jugoslovenska ambasada. Ipak, naročito poslednjih godina, Klara bi sa svojim saradnicama dolazila u Beograd i tu, u Užičkoj ulici, uzimala mere i vršila probe. Dve žene su se sprijateljile, razmišljao je Tito, i tako se i desilo ono sa psima…

“Klari je uginuo taj njen omiljeni pas, Papi, i bila je jako tužna. Pa joj je onda Jovanka, da bi je razveselila, poklonila one dve bele francuske pudlice. Jedna je nosila ime nekog francuskog parfema…” – sećao se Tito.

“Kamarat Tito, tu si…” – Janoš je već neko vreme bio prestao da priča, i čekao neki odgovor, ali se sa druge strane žice čulo samo ćutanje.

“Da, tu sam. Hvala ti što si mi javio, pobrinuću se da tu neprijatnu vest prenesem na najlakši način. Nego Janoše, vidi molim te, ona dva psa, sa glupim francuskim imenima, koja je Jovanka poklonila Klari pre nekoliko godina, sećaš se? Pričala je poslednji put kada je bila u Beogradu da su joj te pudlice jedino društvo.”

“Kako da ne. One su bile Klarin zaštitni znak, svuda je šetala sa njima. Pa zar misliš da je u Budimpešti stara žena sa dve bele pudlice baš tako česta pojava?”

Janoš Kadar je pokušao da napravi vic, ali njegov sagovornik se samo kiselo nasmejao. Klara Rotšild je ipak bila mlađa od njega punih desetak godina:

“Onda mislim da bi bilo najbolje da nekako te pudlice vratimo u Beograd. Ovde ih već imam puno, i još dve neće biti mnogo na smetnji. Ti u dvorištu svoje kuće ionako imaš kokoške, ne bi se sa njima dobro ni slagale…”

Tito je aludirao na ceo kokošinjac koji se nalazio u zadnjem dvorištu kuće u kojoj su živeli Kadarovi, na periferiji Budimpešte. Mađarski lider je svako jutro jeo sveža jaja od sopstvenih kokošaka. Pomisli kako će Jovanka vest o smrti svoje krojačice lakše prihvatiti ako bude znala da su bar pudlice na sigurnom…

Dva predsednika su proćaskala još malo i završila razgovor. Vreme nedeljnog ručka se bližilo. Ljubopitljiva Jovanka se za stolom zanimala šta su to Mađari hteli. Tito je mrzovoljno odmahnuo glavom:

“Ma, ništa važno. Sutra dolazi Brežnjev, pa se naš prijatelj Janoš interesuje kako on stoji tamo. Zamolio me da diskretno proverim… Ne znam zašto misli da će uopšte biti tema razgovora. Nego, koliko ono sada imamo tih pudlica ukupno?”

Sutradan ujutro, u ponedeljak 15. novembra 1976. godine, generalni sekretar CK KP Sovjetskog Saveza Leonid Brežnjev sleteo je u Beograd. A otprilike u isto vreme, oko deset ujutro, dvoje službenika iz Kadarovog kabineta ušlo je u stan Klare Rotšild na Ferenc Deak trgu u Budimpešti. Šanel i Telija su tužno skičale – njihovo lajanje prethodne noći ionako niko nije čuo. Životinje su odavno pojele hranu i popile vodu koju im je, pred rastanak, gospodarica ostavila. Prošlo je već četrdeset osam sati, ali više od gladi i žeđi mučio ih je strah da će ostati same.

Tog popodneva, pudlice su predate jugoslovenskoj ambasadi u Budimpešti. Dva dana kasnije, stigle su u Beograd. Te srede, zajedno sa Šanel i Telijom, Jovanka Broz je dobila i vest o smrti njene krojačice. Venac od crvenih ruža i celu ceremoniju njegovog polaganja na sahrani organizovao je, tog istog dana i besprekorno kao i uvek, šef Titovog kabineta, Mirko Milutinović.

Josip Broz Tito i Janoš Kadar videli su se ponovo tek u septembru naredne, 1977. godine, na Brionima, prilikom Kadarove posete Jugoslaviji. Bio je to prvi put da mađarski lider nije došao sa svojom suprugom Marijom. Promene u protokolu, neophodne zbog izostanka Jovanke Broz iz Titovih javnih obaveza, su Janošu Kadaru diskretno saopštene. Bio je to, istovremeno, i poslednji susret ove dvojice državnika.

VIII

Mađarski prozor na Zapad

“U celoj istočnoj Evropi, Rotšild su i Dior i Sen Loran i Živanši, spojeni u jedno.” ponosno je rekao mađarski ministar kulture, Pal Ilku, urednici modne rubrike američkog Lajfa, Sali Kirkland, decembra 1967. godine.

I zaista, samo mesec dana ranije, na velikom prijemu koji je povodom pedesetogodišnjice Oktobarske revolucije priredila ambasada Sovjetskog Saveza u Budimpešti, među pet stotina zvanica, sve prisutne dame – od supruga mađarske državne i partijske elite, do supruga svih stranih ambasadora – nosile su kreacije Klare Rotšild.

“I od svih tih stotina toaleta, draga moja, te večeri niste mogli da vidite dve iste.” – ponosno je rekao mađarski ministar zapanjenoj američkoj novinarki – “Klara Rotšild je mađarsko nacionalno blago.”

Lepe žene Mađarske dolazile su u svim oblicima: od okruglih i plavih, gotovo nordijskog tipa, do visokih i crnih, sa dodirom mađarske misterije… Između ta dva pola, veliki broj zapadnih varijeteta, različitih fizionomija, mogao se svakodnevno sresti na ulici…

I dok je najveći broj tih žena na raspolaganju imao samo državne prodavnice sa nekoliko – već dosadnih – konfekcijskih modela, privilegovana manjina imala je dva izbora, oba u Vaci ulici u centru grada. Ženski specijalni odevni salon – poznatiji, čak i tada, po svom predratnom imenu Klara salon – bio je bez premca kada se radilo o najnovijoj francuskoj modi. Budimpeštanskim modnim salonom – zvanično ime glasilo je Modni salon krojača po meri grada Budimpešte – rukovodila je Ferencne Arato, supruga visokog partijskog funkcionera, i sama politički aktivna drugarica. Njena modna kuća, nešto konzervativnija od Klarine, predstavljala je oličenje britanskog modnog stila svog vremena.

I ako bi čitalac sad pretpostavio da je između dve žene, zbog sasvim različite prošlosti, političkih, pa i kuturnih, razlika, ali i zbog profesionalne surevnjivosti i konkurencije, vladala netrpeljivost, bilo bi to sasvim logično. Logično, ali i pogrešno. Naprotiv, Klara i Ferencne su poštovale jedna drugu, kao profesionalci – a istovremeno i monopolisti – u svom poslu.

I nije samo moda bila način na koji je Klara Rotšild bila, tih kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, prozor Mađarske prema Zapadu. I ona sama, shvaćena i prihvaćena kao svojevrstan most između dva sveta, često je igrala ulogu diskretnog posrednika. Kada je Gradski komitet Komunističke partije Budimpešte najpre sa gnušanjem odbio predlog američke kompanije koja je upravljala lancom hotela Interkontinental, da jedan takav hotel – to leglo razvrata i nemorala, kako su napisali u zvaničnim zaključcima – sagradi i u njihovom gradu, obe strane su se našle u nezgodnoj situaciji.

Mađarski ministar kulture, Pal Ilko, imao je odobrenje Janoša Kadara da zaključi taj ugovor. Generalni direktor Pan American Airways, tada većinskog vlasnika grupacije Interkontinental, imao je odobrenje svog upravnog odbora takođe. Ali, da bi se dogovor postigao, ova dvojica ljudi morala su da se sastanu, a njihov prvi susret nije mogao biti ni u mađarskoj vladi, ni u američkoj ambasadi, a ni u nekoj kafani: stvar je bila isuviše delikatna za obe strane. I tako je sastanak – koji je trajao punih pet sati – organizovan na terasi Klarinog penthausa na Ferenc Deak trgu, juna 1968. godine. Već u jesen naredne, 1969. godine, otvoren je hotel Duna Intercontinental, na samoj obali Dunava, pored Lančanog mosta, kao zajedničko ulaganje mađarske vlade i kompanije Pan American Airways.

Početak sedamdesetih godina predstavljao je vrhunac karijere Klare Rotšild. Njena godišnja plata bila je tada u visini od dvadeset hiljada tadašnjih dolara, ili oko dvadeset puta više od prosečne plate u Mađarskoj. Radilo se o iznosu koji bi, mereno po kupovnoj moći, odgovarao današnjih sto dvadeset hiljada dolara.

Uoči pedeset pete godišnjice Oktobarske socijalističke revolucije, novembra 1972. godine, ukazom predsednika Državnog saveta Narodne republike Mađarske Pala Lošoncija, “zaslužna narodna umetnica, drugarica Klara Rotšild” odlikovana je Ordenom rada sa zlatnim vencem.

Tih godina, gotovo polovina Klarinih mušterija dolazi iz inostranstva. Među njima su i Anastazija Filatova, žena državnog i partijskog lidera Mongolije, Jumžagina Cedenbala; Farah Diba, supruga iranskog šaha Reze Pahlavija; glumica Za Za Gabor; Lidija Gromiko, supruga sovjetskog šefa diplomatije, Andreja Gromika i, počevši od 1969. godine, Jovanka Broz.

Prilikom Jovankine prve posete Klara Salonu organizovana je i posebna modna revija, na kojoj je modele, namenjene ženi jugoslovenskog predsednika, nosila Katalin Hatvany de Hatvan, prava mađarska baronesa, tada dvadeset dvogodišnja manekenka…

Jula 1975. godine u Budimpeštu, u privatnu posetu, dolazi Margaret Rokfeler, žena čuvenog bankara, i u tom trenutku potpredsednika SAD, Nelzona Rokfelera, sa ćerkama. U protokol posete uključena je i poseta Klara Salonu – Margaret Rokfeler izabrala ga je za svoj budimpeštanski šoping.

Nekoliko dana uoči njihovog dolaska, mađarski ambasador u Londonu, Varkonji, dobio je hitnu instrukciju da odmah “uradi sve što je potrebno” kako bi American Express otvorio svoje prodajno mesto u Klara Salonu: supruzi američkog potpredsednika trebalo je omogućiti da za planiranu kupovinu iskoristi svoju omiljenu kreditnu karticu…

Tako je, već sredinom 1975. godine, Klara Salon postao prvo prodajno mesto u celom tadašnjem Istočnom bloku u kojem se mogao koristiti American Express...

 IX

Čudna povorka na Kerepesi groblju

Klara Rotšild sahranjena je u sredu, 17. novembra 1976. godine, na budimpeštanskom Kerepesi groblju, pored svog muža Pala.

Iako je kratka vest o njenoj smrti u prestoničkoj štampi objavljena tek krajem te nedelje, poslednjem ispraćaju mađarske kraljice mode prisustvovalo je skoro hiljadu ljudi. Pored radnica njenih salona – najveći broj zaposlenih bile su, naravno, žene – na sahranu su došle i mnoge ugledne mušterije: supruge gotovo svih stranih ambasadora u Budimpešti, glumice, književnice, doktorke, pa čak i jedna časna sestra.

Klara Rotšild, videli smo, nije imala porodicu, i bila je to jedna čudna sahrana na kojoj nije bilo nikoga da prima saučešće. Ali je zato bilo vrlo različitih ljudi, od kojih se mnogi nikada pre, i nikada kasnije, nisu našli zajedno na jednom mestu.

Tako je, u prvom redu pogrebne povorke hodala Marija Tamaska, supruga generalnog sekretara Mađarske socijalističke radničke partije, Janoša Kadara. Sa njene leve strane je bila Julija Rajk, udovica Lasla Rajka, bivšeg mađarskog lidera ubijenog za vreme staljinističkih čistki 1949. godine, tada najuglednije lice u embrionu onoga što će, tek deceniju kasnije, postati buduća mađarska demokratska opozicija. Sa desne, bivša ministarka kulture, Valerija Benke, tada glavni urednik državne radio stanice, Radio Košut…

Iza njih su popularne pop-zvezde, Laslo Aracki i Tereza Harangozo, ćuteći hodali pored Eve Farkaš, supruge jednog od zloglasnih šefova tajne policije, Vladimira Farkaša. Robert Dojč, glavni rabin Budimpešte, zatekao se pored general pukovnika Fedota Krivde, komandanta Južne armijske grupe Crvene armije, stacionirane u Mađarskoj, i njegove žene Natalije.

“Pokojnica je bila Jevrejka. Mislite li da je piramida sa crvenom petokrakom zvezdom prigodno obeležje za njenu sahranu?” – upitao je cinično rabin Dojč.

“Religija ne daje jednaki tretman ženama, i prema tome u suprotnosti je sa osnovnim ljudskim pravima.” – odgovorio je mirno sovjetski general.

Iza njih, mladi pravnik Gabor Demski, tada pripadnik ekstremne komunističke – zapravo maoističke – grupe, i vatreni kritičar režima Janoša Kadara kao kompromiserskog i oportunističkog, kasnija zvezda neoliberalne inteligencije i prvi postkomunistički gradonačelnik Budimpešte, 1990. godine. A do njega, poznate glumice Vera Vencel i Tinde Sabo. 

U toj čudnoj povorci, zajedno su bili i poslednji veliki majstor odavno ugašene Velike masonske lože Mađarske, Marsel Benedek, ali i mladi arhitekta i profesor na Visokoj školi primenjenih umetnosti, Erne Rubik, koji je dve godine ranije izumeo delo svog života, čuvenu Rubikovu kocku…

Dva velika venca – jedan od crvenih ruža i drugi od belih hrizantema – položili su izaslanici jugoslovenske i austrijske ambasade u Budimpešti. Prvi je poslala Jovanka Broz, a drugi Vera Firt, supruga austrijskog kancelara Bruna Krajskog.

Posmrtni govor održao je mladi ministar kulture Narodne Republike Mađarske, Imre Požgaj. U svojoj četrdeset trećoj godini, sa diplomom engleske književnosti na Univerzitetu u Budimpešti, Požgaj je za ministra kulture izabran tek 22. jula te godine, i sahrana Klare Rotšild bila je jedno od njegovih prvih istupanja u javnosti.

I posle otprilike sat vremena, cela ova čudna ceremonija se završila. Kovčeg je položen u grobnicu od belog mermera, a učesnici u posmrtnoj povorci krenuli su, ovog puta sami ili u manjim grupama, ka izlazu sa Kerepesi groblja.

Dve Mađarske, nazovimo ih uslovno stara i nova – jer istorija će deceniju kasnije pokazati da su oba ta pojma relativna mnogo više nego što to obično mislimo – bile su za kratko vreme zajedno na sahrani Klare Rotšild, žene koja ih je, i za života, na kratko spajala u svojim modnim salonima. Sada su, ponovo, izlazeći sa Kerepesi groblja, te dve Mađarske krenule, svaka svojim putem i svaka u susret svojoj sudbini.

X

Poslednji valcer u Budimpešti

Otprilike negde rane 1976, na početku njene sedamdeset treće godine, zdravlje Klare Rotšild počelo je da se pogoršava. Najpre postepeno, a onda sve brže.

Upala desni bila je neprijatna i bolna, ali nije bila smrtonosna. Nekoliko pokušaja najboljih stomatologa Budimpešte da joj implantima bar privremeno olakšaju situaciju nisu urodili plodom. Ta bolest je, međutim, dodatno narušila i Klarinu krhku mentalnu ravnotežu, već opterećenu starošću i usamljenošću.

Negde u leto te godine, po prvi put je najavila želju da se povuče i ode u penziju. Ipak, svih dvadeset pet njenih radnica – toliko je tada bilo zaposlenih u Klara Salonu – bilo je jedinstveno u molbi:

“Gospođa Klaro, ostanite sa nama bar dok ne završimo veliku jesenju reviju u Gundelju.”

Klara Rotšild, koja nikada nije imala decu – delimično sopstvenom krivicom, jureći za karijerom u mladim danima, a delom surovom igrom sudbine – smatrala je sve svoje radnice nekom vrstom svoje dece. I bila je kuma svakom njihovom detetu, koje bi smatrala svojim unučetom, i koje bi uvek dobilo bogati poklon.

Tako je, i ovog puta, Klara prihvatila molbu svoje dece, i uprkos bolovima koji su se povećavali, odlučila da ostane još tih mesec ili dva.

Tradicionalna jesenja revija u Gundelju, jednom od elitnih budimpeštanskih restorana – uvek se održavala poslednjeg četvrtka u mesecu – ovog puta nije privukla samo uobičajeni mađarski džet-set: glumice, supruge stranih ambasadora i mađarskih funkcionera, ili žene iz već rastuće strane poslovne zajednice u glavnom gradu. Došlo je i nekoliko uglednih gošći iz Beča – pozivnica za Klarinu modnu reviju bila je dovoljna garancija da se ulazna viza izda po ubrzanoj VIP proceduri – ali i čuvena sovjetska balerina Maja Pliseckaja, pravo iz Moskve.

Svi ti gosti su očekivani – posećivali su i revije prethodnih godina, uostalom – osim jednog. Tog septembarskog četvrtka, po prvi put u životu, u Budimpešti se pojavio i Iber de Živanši, osnivač čuvene pariske Kuće Živanši, tih godina smatran za krunisanog kralja evropske mode.

Iber de Živanši nije bio pozvan na reviju u Gundelju: niko od organizatora ne bi ni u najluđim snovima pomislio da bi se pozivnici ikada odazvao. Francuski i evropski kralj mode odlučio je da dođe sam, odjednom, u želji da oda poštovanje svojoj starijoj koleginici koja je – kako je govorio – “hrabro pokazala da se naš posao može valjano raditi i usred komunizma”.

Te večeri, kada je revija završena i orkestar počeo da svira muziku za igru, Klara Rotšild i Iber de Živanši otvorili su ples valcerom Johana Štrausa “Na lepom plavom Dunavu”. Simboliku tog trenutka najbolje je opisao tadašnji italijanski ambasador u Mađarskoj, rečenicom:

“Ovo dvoje ljudi su pobedili i vreme i geografiju odjednom.”

Narednog jutra, Iber de Živanši se vratio u Pariz, a Klara Rotšild shvatila da je svoju misiju završila. Bal se završio, ali Klara je znala da njen princ neće doći sa izgubljenom cipelicom. On je odavno otišao, zajedno sa svojim vremenom, i oni su je čekali, mislila je. I njen princ i njeno vreme.

Njeni uporni pokušaji – u toku tri prethodne decenije – da to vreme, makar na trenutke i na delićima prostora, vrati u zemlju u kojoj je živela, na kraju su uspeli. Prethodno veče je to – Klara je bila ubeđena – konačno i veličanstveno pokazalo. Znala je da više ne postoji ništa što bi mogla da uradi, a što bi taj njen zaključak dodatno potvrdilo.

Sada joj je bilo preostalo samo jedno: da završi tu bajku i vrati se u svoje vreme.

Tog dana – tako je bar kasnije napisala – Klara je konačno formirala svoju odluku o samoubistvu. Bila je isuviše umorna da sebi dozvoli neprijatnosti postepenog odlaska, po bolnicama i staračkim domovima.

Tako je Klara Rotšild i odlučila da ode, na način na koji je i živela: u velikom stilu.

XI

Kraljica je mrtva, živela kraljica!

“Budimpešta je prvorazredno mesto za snove: Istočnu bujnu viziju Zapada, Zapadnu nevoljnu halucinaciju Istoka. To je odsanjani grad, grad gotovo potpuno veštački; grad izmišljen od drugih gradova, od Pariza preko Beča, imitacija – kao što to kaže Klaudio Magris – jedne imitacije.”

Ovako je o Budimpešti, u svom romanu “The Course of the Heart” (1991) pisao poznati engleski književnik i književni kritičar, Majkl Džon Harison.

Mnogi savremenici, i na Zapadu a i u samoj Mađarskoj, pričali su da su i sve modne kolekcije Klare Rotšild bile su, zapravo, imitacije: Diora, Šanela, Živanšija. Drugi su, međutim, isticali da je Klara, uprkos svemu, u sopstvene verzije tih imitacija unosila i dozu originalnosti, vešto unoseći elemente mađarskog folklora u klasične zapadne kreacije. Ostavimo tu raspravu stručnjacima za modu.

Ostala je, međutim, nesporna činjenica da je, u poslednje dve decenije svog života i rada, Klara Rotšild bila nekrunisana kraljica mađarske mode, svojevrstan diktator kada su modni trendovi bili u pitanju i jedini ovlašćeni tumač mode Zapada u ovoj srednjoevropskoj zemlji. Klara je bila osoba kojoj su zavidele njene manje uspešne i poznate kolege u drugim zemljama tzv. Istočnog bloka i miljenica državne i partijske elite Kadarove Mađarske.

Uskoro nakon Klarine smrti, nekolicina ljudi sastala se u Budimpešti da vidi šta se, u novoj situaciji, može učiniti. Bili su tu, između ostalih, i dva ministra kulture – bivši i sadašnji – zatim jedan član Politbiroa i gradonačelnik Budimpešte. Jedno vreme su na stolu držali oba Klarina testamentalna pisma. Od tri najbliže saradnice koje je Klara predložila za svog naslednika, učesnici ovog sastanka nisu smeli da se opredele ni za jednu: plašili su se da nešto ne pogreše. Na kraju su, solomonski, odlučili da imenuju sve tri, “pa neka se one već dogovore.” Klara Rotšild je, i posle smrti, ostala neosporni autoritet u pitanjima mode…

Narednog proleća, 1977. godine, narodni odbor grada Budimpešte je, na predlog Sekcije za kulturu gradskog komiteta Mađarske socijalističke radničke partije, doneo odluku da se Ženski specijalni odevni salon u Vaci ulici i zvanično preimenuje u “Modni salon Klara Rotšild”…

“…u znak sećanja na drugaricu Klaru Rotšild, zaslužnog kulturnog radnika Narodne republike Mađarske i zahvalnosti za njen doprinos u međunarodnoj afirmaciji kulturnog blaga naše socijalističke domovine.”

Na taj način je ono poslednje što nije uspela da ostvari za života – pravo da preduzeće kojim je rukovodila nosi njeno ime – Klara ostvarila posle smrti, a da to nije ni tražila. I dok je, živa, mogla da bude shvaćena kao pretnja za restauraciju kapitalizma u Mađarskoj, Klara je, mrtva, shvaćena kao nacionalno bogatstvo. Krug je zatvoren.

Padom komunizma u Mađarskoj, 1989. godine, u ovu zemlju su, posle pola veka, došle autentične zapadne modne marke: i Dior, i Šanel, i Živanši. Njihovi proizvodi počeli su masovno da se prodaju, pod sopstvenim imenima. Potrebe za Klarinom industrijskom špijunažom više nije bilo.

Salon Klara Rotšild zatvoren je tiho, 1994. godine. Iz vreve Vaci ulice, preselio se, baš kao i osoba po kojoj je dobio ime, u legendu, u modne časopise i istorijske knjige, kao svedočanstvo o jednom vremenu.

Ime Klare Rotšild danas nosi najpoznatija škola za modne dizajnere u Mađarskoj.

XII

Epilog: dramatis personae, ili sudbine nekih učesnika ove priče

Lider Mađarske socijalističke radničke partije i tvorac tzv. “gulaš komunizma”, Janoš Kadar, prinuđen je da se povuče u maju 1988. godine. Njegovi partijski drugovi smatrali su da, sa njim na čelu, neće moći da sprovedu nužne reforme. Umro je 6. jula 1989. godine, samo tri meseca pre konačnog kraja režima kojeg je, u velikoj meri, stvorio. Njegova supruga, Marija Tamaska, umrla je 1992. godine. Po jednom istraživanju iz 2007. godine, Mađari Janoša Kadara smatraju trećim najkompetentnijim državnikom u svojoj istoriji: odmah posle Ištvana Sečenjija i Lajoša Košuta.

Predsednik Jugoslavije, Josip Broz Tito, već naredne 1977. godine prestao je da živi sa svojom suprugom, Jovankom Broz, pod okolnostima koje ni do danas nisu do kraja rasvetljene. Umro je tri godine kasnije, 1980. godine. Jovanka Broz je umrla u Beogradu, 2013. godine.

Austrijski kancelar, Bruno Krajski, povukao se sa dužnosti 1983. godine, posle punih trinaest godina vlasti. I on je taj momenat doživeo teško: svojim drugovima iz Socijalističke partije Austrije zamerao je dosta toga, sve do smrti, 1990. godine u Beču. Njegova supruga, Vera Firt, umrla je 1988. godine.

Edmund Vezenmajer, brigadni general SS i Hitlerov “opunomoćenik za Mađarsku” posle marta 1944. godine, čovek koji je roditelje Klare Rotšild poslao u Aušvic dok je sa njom provodio večeri po budimpeštanskim barovima, osuđen je 1949. godine na 20 godina zatvora, od kojih je izdržao samo dve. Posle izlaska iz zatvora razveo se i ostatak života proveo kao neuspešni preduzetnik, stalno u finansijskim problemima. Umro je od posledica srčanog udara, krajem 1977. godine u Darmštatu u Nemačkoj.

Od ljudi koji su, pre tačno četrdeset godina, bili na sahrani Klare Rotšild na groblju Kerepesi u Budimpešti, nekolicina je imala zanimljive sudbine:

Julija Rajk, udovica Lasla Rajka, i simbol otpora staljinizmu u Mađarskoj, umrla je 1981. godine. Nije doživela da vidi kraj sistema u čijem je stvaranju učestvovala u mladosti i protiv kojeg se borila u ostatku života.

Valerija Benke, ministarka kulture Mađarske, u čijem je mandatu, 1961. godine, Klara Rotšild konačno postala generalni direktor preduzeća koje je sama osnovala, umrla je u Budimpešti, 2009. godine, u svojoj 89. godini.

Imre Požgaj, ministar kulture Mađarske koji je održao govor na sahrani Klare Rotšild, kasnije je napredovao do člana Politbiroa Mađarske socijalističke radničke partije. Januara 1989. prvi je događaje iz 1956. godine nazvao “narodnim ustankom” umesto “kontrarevolucijom” što je bio dotadašnji zvanični naziv. Po padu komunizma jedno vreme je imao svoju sopstvenu stranku – Nacionalnu demokratsku alijansu – i bio njen poslanik u Parlamentu sredinom devedesetih godina. Od 1996. je profesor na Univerzitetu u Debrecinu. Danas je savetnik mađarskog premijera, Viktora Orbana. Ima 83 godine.

Gabor Demski, pripadnik maoističke grupe sredinom sedamdesetih godina, bio je gradonačelnik Budimpešte punih dvadeset godina – sve do 2010. godine. Ženio se četiri puta i ima četvoro dece. Poslednjih šest godina živi u penziji koju je stekao pre vremena, kao bivši funkcioner. Ima 64 godine.

Erne Rubik, arhitekta i pronalazač, izumitelj čuvene Rubikove kocke, putuje po svetu, drži predavanja i sakuplja knjige. Ima 72 godine.

General pukovnik Fedot Krivda, komandant Južne grupe armija Crvene armije, stacionirane u Mađarskoj, napustio je ovu zemlju u martu 1979. godine. Nekoliko godina je bio vojni izaslanik Sovjetskog Saveza u Vijetnamu, da bi se 1989. godine, kao lični izaslanik Komandanta snaga Varšavskog ugovora vratio u Mađarsku i nadgledao povlačenje sovjetskih jedinica iz ove zemlje. Penzionisan je 1991. godine. Danas živi u Moskvi i ima 93 godine.

Šanel i Telija, dve bele francuske pudlice koje je Jovanka Broz poklonila Klari Rotšild i koje su posle Klarinog samoubistva vraćene u Beograd, predate su, posle Titove smrti, beogradskom zoološkom vrtu. Tamo su i završile svoje živote, u dubokoj starosti, sredinom osamdesetih godina prošlog veka.

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Savi Vlajkoviću, bivšem ministru trgovine i turizma Republike Srbije, poslovnom čoveku, istinskom zaljubljeniku u srednju Evropu i poštovaocu razlika na tom prostoru. Drug Sava je, u svom burnom i zanimljivom životu, podelio mnogo toga sa sudbinom Klare Rotšild, a pre svega njeno iskustvo da vrednosti opstaju nezavisno od vremena i okolnosti u kojima se zateknu.