• Pregled tekstova

zorancicak

~ Blog #malacvecara pokrenut na inicijativu nekoliko prijatelja koji su predložili da se neki zanimljivi tekstovi sačuvaju od zaborava

zorancicak

Category Archives: Komentari i polemike

Thousand Days After: Why the Murder of Oliver Ivanovic Should Be Brought to an International Tribunal?

12 Monday Oct 2020

Posted by Zoran Cicak in Komentari i polemike, Uncategorized

≈ 1 Comment

UŽAS U KOSOVSKOJ MITROVICI: Ubijen Oliver Ivanović, preminuo nakon što su  ga upucali! Ubica pucao iz

First Murderer: Where is thy conscience now?

Second Murderer: In the Duke of Gloucester’s purse.

First Murderer: So when he opens his purse to give us our reward, thy conscience flies out.

Second Murderer: Let it go; there’s few or none will entertain it.

(William Shakespeare, “The Life and Death of Richard the Third”)

On Tuesday 16 January 2018 Oliver Ivanovic, leader of small Serbian political party in northern Kosovo*, left his home as he did every morning: shortly after 8 am. Kosovska Mitrovica is not a big town, streets were still pretty empty so local policeman, Dragisa Markovic, noticed him approaching. More or less at the same time, he also saw green Opel Astra, with dark glasses but without license plates, slowly driving down the street. Under normal circumstances, Markovic should stop the car and check the driver; he should also exchange few words with his neighbour. But, on that particular morning, he did neither but entered into a nearby shop instead.

A minute later or so, when Ivanovic was about to enter his offices, Opel Astra stopped just behind him. The window opened and co-driver fired six bullets in his back. Policeman Markovic left the shop and slowly walked to the crime scene: just on time to see the green vehicle disappearing and Ivanovic dying.

Exactly thousand days after that grim morning, this case is still in the middle of nowhere: the Special Prosecution Office of Kosovo* in early December 2019 filed an indictment against six persons (including policeman Markovic) as accomplices in this crime. It also named two controversial Serbian businessmen, Zvonko Veselinovic and Milan Radoicic – both with long and deep criminal links – as „organizers“ of the murder. None of them is, however, available to Kosovo* authorities, so technically they couldn’t be indicted – at this stage at least.

Furthermore, neither names of hitman and his driver, nor those of the masterminds are present in this document. The indictment also lacks a clear motive: it does vaguely say that the murder was political, but it fails to identify clear benefactors and establish their links with the local criminal network.

***

Ivanovic’s murder additionally complicated political situation in Serbia proper: the opposition relied on the fact that media under control of Serbian president Aleksandar Vucic were running savage defamation campaign against victim for months before the murder – including brutal allegation that he was „an enemy of the Serbian people“. This logic clearly implied that the regime was somehow connected with this crime – independent media in the meantime published a picture of president’s brother, Andrej Vucic, sitting with Veselinovic at some private party, while Radoicic was seen as guest attending one of president’s addresses in parliament – but the hypothesis still lacks hard evidence to substantiate the claim.

On the other side, the Serbian regime repeateadly accused certain Albanian politicians (most often Kadri Veseli, former UCK commander and former speaker of Kosovo* parliament) for masterminding the Ivanovic’s murder and even named one Albanian former criminal, Florim Ejupi, as likely perpetrator.

Within two years that passed, this unresolved crime apparently became just one more in long chain of events which eventually created two parallel realities, as long as anything in Kosovo* is concerned: Albanian and Serbian. This context, of course, is the last one which helps in resolving any criminal case – especially now, when some suspects are being held by Kosovo* authorities and some other were given shelter in Serbia.

***

An additional important problem was shy approach of the international community: a lot of people in both the US and the EU somehow believed that – as long as Belgrade and Pristina might reach some political agreement – a low profile should be kept on this sensitive case. Almost as if the resolving of this crime would hamper chances for political solution?

It was only in October 2019 when the US Embassy in Pristina issued an unusual and short statement: that it is “important to see prosecutors and police partnering to advance the investigation of the murder of Oliver Ivanovic and taking action to provide justice for all citizens”.

However, that statement changed nothing: no EU envoy ever mentioned the need to resolve this crime; no single paragraph in recent White House – sponsored agreement between Belgrade and Pristina was devoted to it. Was Oliver Ivanovic a sort of Shakespearean victim, sacrificed to the holy “political agreement”? Was the implied amnesty for his murderers a small additional reward for negotiators? Why this case was so conveniently forgotten afterwards?

The Western Balkans, in general, is not the part of Europe too happy with its judiciaries. The EU put this statement of fact in very straight manner, by referring to the region as zone of “captured states”. The European preference for stability at the expense of justice – often quoted as the core of this problem – does not provide prosecutors and judges with sufficient independence for handling politically sensitive cases, sometimes even not simple civil litigations, and certainly not complex criminal investigations.

At the other side, as long as the Ivanovic’s murder remains unresolved, the extremists on both sides will have a convenient scapegoat to avoid any real political engagement and, at the same time, a powerful instrument to intimidate ordinary people:

“If we managed to murder public figure like Ivanovic and walk away unpunished, imagine what we can do to any of you?“

***

Is there any viable model to resolve this impasse? If history is life’s teacher – as Cicero argued twenty centuries ago – than here one doesn’t need to go more than 15 years in the past. When Lebanese prime minister Rafik Hariri was murdered in Beirut in 2005, the complexity of that crime, the involvement of persons close to Syrian secret services and exposure of Lebanese courts to different formal and informal intimidations, forced international community to establish an international, the UN-sponsored, tribunal with head office in Netherlands.

If international community really wants to show its commitment to the rule of law, by resolving the crime which remains dark shadow over the whole region, than Lebanese experience needs to repeat itself once again, this time in Western Balkans.

An international tribunal, established under the UN auspices, should be given the exclusive jurisdiction in case of the Oliver Ivanovic’s murder. All ongoing investigations, both Kosovo*- and Serbia-based ones, should be merged under control of an international team of investigators and prosecutors who would submit their findings to an international chamber. Both sides should hand over to the Tribunal all relevant evidence, material and intelligence one alike, together with all suspects – no matter whether Serbs or Albanians and whether in any political capacity, formal or informal. The side which doesn’t comply should be exposed to the UN sanctions.

An impartial, professional and efficient tribunal should be able to resolve this crime in twelve to twenty-four months. A lot of evidence already exists and all suspects are (so far at least) still alive; the witnesses as well. The failure of such an enterprise would be nothing more than just one in long history of both the Balkans’ failures and the World’s failures in Balkans; its success, however, might be a breakthrough and game changer – in more ways than one.

Sveci prljavih nogu (Miodrag Majić, “Ostrvo pelikana”, 2020)

08 Thursday Oct 2020

Posted by Zoran Cicak in Komentari i polemike, Uncategorized

≈ Leave a comment

Knjiga Ostrvo pelikana - Miodrag Majić | Knjizara Sigma | Prodaja knjiga  online

“Bilo je to pravo finale mog u punoj meri besmislenog života. Finale promašaja koji je tako groteskno počeo idejom velikog dela, zanosom distribuiranja pravde pripadnicima sopstvene vrste, samoljubivog delirijuma koji se i nije mogao završiti drukčije. Sve moje presude namenjene popravci sveta, čišćenju kaljuge u kojoj su nastajale, svi moji intervjui namenjeni buđenju savesti, reči koje sam upućivao silnima u nameri da ih bar na trenutak pokolebam, topili su se u magli zla i osrednjosti, koja je bila u toj meri nezaustavljiva da je svakom normalnom … moralo biti jasno da ne znam šta radim. I zato sam sada, pre konačnog kraja, spreman da prvi put učinim nešto korisno.”

(Miodrag Majić, “Ostrvo pelikana”, str. 32)

Caravaggio MatthewAndTheAngel byMikeyAngels.jpg

Kada je Karavađo 1602. završio svoje ulje na platnu “Sveti Matej i anđeo”, naručeno za potrebe rimske kapele Kontarini, kardinal del Monte je – kažu, sa gnušanjem – odbio da primi sliku. Naime, umetnik je čuvenog sveca, kojem je kapela i bila posvećena, naslikao kao prostog, grubog, ćelavog seljaka – sa bosim, prljavim nogama.

U romanu “Ostrvo pelikana” (Beograd, Vulkan, 2020, str. 335), beogradski pisac i sudija Miodrag Majić svoje junake opisuje na način na koji je, pre četiri veka, Karavađo naslikao svog sveca: daleko ne samo od idealnih predstava (koje svi tako ljubomorno negujemo o sebi), nego čak i od onih običnih, prosečnih, svakodnevnih, ljudskih iskustava koje najveći broj nas ima.

Majićevi junaci su anti-heroji u jednom antropološki nesrećnom vremenu, kroz koje koračaju prljavih i ruku i nogu: oni sa sobom nose sve svoje traume, poroke, dileme, krivice, skrivljene i neskrivljene, ljudske slabosti, i sitne i krupne. Kako se radnja romana razvija, tako se i ona početna predstava koju o njima ima čitalac, koju oni imaju jedni o drugima i o sebi samima, raspada i ustupa mesto ništavilu. Iz tog ništavila, pisac onda stvara novu realnost kojom se priča završava.

I to je prvi kontrapunkt romana: čitalac ne mora da se zamara svim onim, za naše vreme tako omiljenim, teorijama zavere: “a šta još tu može da bude?” – jer i ono najgore što još može da bude, pisac je o svojim junacima već napisao. Jednom, lišeni koprena malograđanske izveštačenosti i pretvaranja, oni čitaocu, paradoksalno, postaju čak i simpatični.

***

Ostrvo pelikana je drugi roman autora, koji publika sada ima priliku da oceni relativno brzo (oko osamnaest meseci) nakon prvog, “Dece zla”. Inspiracija, prokletstvo koje često usporava umetnika, u ovom slučaju ga je ubrzala. Miodrag Majić je prihvatio ono što pisci obično nazivaju “rizikom drugog romana” – opasnost da sve što izađe kao konačan rezultat njihovog pera, publika ocenjuje poredeći ga sa prethodnim delom.

Međutim, utisak nam je da su dve knjige vrlo teško, ako i uopšte, međusobno poredive: dok su “Deca zla” u žanrovskom smislu predstavljala značajan doprinos (inače nevelikoj) tradiciji trilera u novijoj srpskoj književnosti, sa elementima jedne krležijanske freske vremena, “Ostrvo pelikana” je pre svega jedna duboka, kompleksna i višeslojna psihološka drama. Sve je tu, kada se radi o primarnom zapletu, jasno već od samog početka i čitalac nema šta novo da sazna; ono što mu pisac, rasterećenom tih očekivanja, nudi zato i nije rešenje nekog misterioznog slučaja, nego postepena psihološka izgradnja likova dvoje glavnih protagonista, i, kroz nju, izgradnja njihovog nijansiranog međusobnog odnosa koji od početka predstavlja okvir u kojem se dešava, i dramatično razrešava, sekundarni zaplet.

Ono što, međutim, možemo da poredimo, to su konstrukcije i – slobodni smo da podelimo sa vama kao jedan subjektivan utisak – psihološke autoprojekcije pisca u ova dva junaka. Koliko je razmaženi beogradski bonvivan, advokat Nikola Bobić iz “Dece zla” sličan mračnom sudiji Pavlu Dedijeru iz “Ostrva pelikana”? Koliko su oni, obojica, alter ego autora? Dva fiktivna junaka razdvaja petnaest godina života: ako je pisac kroz lik Bobića flertovao sa onim što bi možda potajno voleo da sam bude danas, on nam je onda, kroz lik Dedijera, jasno pokazao i sve ono čega se plaši da i sam ne postane sutra.

Ovde dolazimo i do tačke na kojoj se fikcija spaja sa realnošću: pisac Miodrag Majić poklanja čitaocu umetničku priču zasnovanu na činjenicama iz jednog stvarnog slučaja o kojem je nedavno sudio sudija Miodrag Majić. Roman, u tom smislu, predstavlja i svojevrstan filigranski unutrašnji dijalog njih dvojice, pisca i sudije. On je zato pun preispitivanja, i to na više nivoa odjednom: preispitivanja društvene stvarnosti, zakona, politike, javnog mnenja, kulturnih predrasuda, ali i preispitivanja svojih sopstvenih sudijskih, moralnih i filozofskih uverenja.

Ono dvoje mladih Roma iz Majićeve presude imali su u svom stvarnom životu mnogo srećniju sudbinu od književne sudbine ovo dvoje mladih Roma iz Majićevog romana. I ovde umetnost, kao i kod Karavađa, služi kao alternativna, dijabolična slika stvarnosti. Uprkos tome, čitalac sve vreme ne može da se otme jednom zastrašujućem utisku: da, kojim slučajem, stvarnim junacima ove ljubavne priče nije sudio sudija Majić, njihove sudbine imale su baš sve izglede da krenu istim onim bespućima, vrtlozima i virovima koje nam u knjizi dočarava pisac Majić.

U stvarnosti, i zakon i slučaj su ovog puta sprečili da političari, novinari, analitičari, nevladine organizacije i društvene mreže dele pravdu sekirom, šireći otrov ljudske nesreće zarad održavanja varljive iluzije o sopstvenoj bezgrešnosti. Naravno da se takav srećan ishod neće dogoditi – i ne događa se – baš svaki put. Zato je ova knjiga i zastrašujuće podsećanje na univerzalnost one stare izreke, koju su voleli da citiraju mnogi, od Šarlote Bronte i Lorda Bajrona, pa do Serena Kirkegora i Marksa (a pažljivi čitalac će je pronaći i u “Ostrvu pelikana”):

“Put u pakao popločan je dobrim namerama.”

***

Međutim, ispod površine koju odražavaju likovi glavnih junaka, tragični zaplet koji ih sve spaja i realistični opisi mnogih, već arhetipskih, problema postmodernog društva, kao što su pravosuđe ili mediji, odjednom nailazimo na jedan gotovo zlatni rudnik večitih, vanvremenskih i vanprostornih, tema. Bez tog zlatnog rudnika do kojeg se dolazi tek dubinskim čitanjem, “Ostrvo pelikana” bi moglo da ostane na nivou melodrame; sa njim, melodrama je tek zanimljiva scenografija za mnogo dublje i ozbiljnije dileme.

Da li je čovekova sudbina unapred zapisana ili njome upravlja gospodin slučaj, ili je ona ipak u našim rukama? Kako najbolje prevazići onu večnu dihotomiju između prava i pravde? Ima li ljubavi bez žrtve i žrtve bez ljubavi? Na kojim granicama puca čovek, a posle kojih neko ljudsko biće, mada još uvek živo, prestaje da bude čovek? Gde povući filozofske i etičke crvene linije, između dužnosti odbrane poretka i prirodnog prava na pobunu? Kako da, u naizgled normalnim i mirnim vremenima, prepoznamo simptome one “banalnosti zla” o kojoj je pisala Hana Arent? I, konačno, šta nam je, u vremenu nepodnošljive lakoće reči, izgovorenih ili napisanih, drugo preostalo osim onog konačnog, simboličkog čina?

Ni na jedno ovih pitanja, naravno, knjiga ne sadrži konačne odgovore. Ona to nije ni mogla, jer konačnih odgovora nikada i nema: svaki put, nemilosrdni peščani sat boga Hronosa, ponovo, vaja privremene odgovore, iz praha od kojeg nastajemo i u koji se vraćamo. Ova knjiga je, međutim, postavila i umetnički problematizovala sva navedena pitanja – iako je svakim od njih slobodno mogla da se bavi i posebna knjiga. Upravo u tom zlatnom preseku, između ontološke zgusnutosti i hermeneutičke raskošnosti, krije se i skrivena vrednost romana.

***

Među junacima “Ostrva pelikana” nema nevinih, nema dobrih, nema srećnih i naravno da za njih ne može da bude ni hepienda. Do samog kraja – bukvalno, do poslednje stranice – taj hepiend, međutim, ostaje gotovo nadohvat ruke. Ne sumnjam da će se, čitajući ovaj roman, mnoga sredovečna bibliotekarka potajno nadati da će do takvog ishoda na kraju ipak i doći. Međutim, ako se knjiga čita u jednom ozbiljnijem umetničkom ključu, jasno je da bi svaki pokušaj da se, na samom kraju, veštački konstruiše hepiend ovde bi neminovno skliznuo u jeftin kič.

Suočen sa izborom između srećnog čitaoca i dobre knjige, Miodrag Majić se opredelio da do kraja sledi put kojim je već prošao Franc Kafka u “Procesu”. Ona sredovečna bibliotekarka se, isto tako, sve do poslednje stranice, nadala da će i nesrećni Jozef K. preživeti svoje nezasluženo suđenje; kao i u “Procesu”, i u “Ostrvu pelikana” ona će na kraju morati da potroši par papirnih maramica – ali te njene suze biće mala cena za ono što je književnost dobila.

Međutim, umesto banalne površnosti hepienda, pisac nam svima nudi suočavanje sa jednim mnogo ozbiljnijim intelektualnim izazovom: iskupljenjem. Bez obzira na koji način svako od nas individualno shvatao taj pojam, da li u religioznom ili u moralnom diskursu, stvarno iskupljenje je moguće samo kao logičan ishod jednog dugog niza prethodnih psiholoških senzacija i transformacija: od sumnje i preispitivanja, preko razumevanja i empatije, do pokajanja i opraštanja. To je i put koji je autor namenio svojim junacima.

***

220px-Berner_Iustitia

Zanimljiv je jedan istorijski detalj: rimska boginja pravde, Justicija, se sa onim čuvenim povezom oko očiju, prvi put pojavljuje tek negde sredinom šesnaestog veka: prva poznata skulptura, ona poznatog renesansnog vajara Hansa Gienga, datira iz 1543. godine i nalazi se na tzv. “Fontani pravde” u starom delu švajcarske prestonice, Berna. Naime, stvaranje moderne evropske države bilo je nemoguće bez pravde koja bi bila “slepa” za sva lična svojstva, kako onoga koji bi je tražio, tako i onoga nad kojim bi se sprovodila.

U to vreme, radilo se o velikom, epohalnom, napretku čovečanstva. Danas, u vreme Postmoderne, slepa pravda – ona koja mehanički izjednačava narode, ljude, kulture i sudbine nejednakih šansi – preti da se izrodi u svoju suprotnost. Kao čovek kojem je sudbina (da upotrebimo ovde izraz koji sam toliko puta pominje u knjizi) namenila da ceo svoj život sudi drugima, autor na stranicama romana otvara i svoj mali, privatni, krstaški rat sa takvom, postmodernom Justicijom.

Da li je sam Miodrag Majić antropološki pesimista ili ne? Kao sudija – videli smo to baš iz kontroverzne sudske presude, koja je bila predmet političke i medijske hajke i za koju je i sam platio visoku cenu kroz izgubljeni duševni mir – on veruje u čoveka. Zarad te vere, videli smo, bio je spreman da žrtvuje i sopstveni komfor. Kao pisac – poklanjajući nam jedinstvenu priliku da sa njim podelimo sve lične nedoumice i sumnje dok je tu presudu porađao u sebi – on na kraju, kroz spremnost da sopstvenim progoniteljima oprosti i ponudi im spasenje, tu veru ponovo potvrđuje.

***

Roman “Ostrvo pelikana” pisan je pod vidljivim uticajem nekoliko modernih književnih stilova: od markesovske “fantastične realnosti” (koju nam pisac dočarava kroz mistični i gotovo paranormalni svet koji za nas stvara na obalama Skadarskog jezera, ili kroz direktnu komunikaciju čitaoca sa mrtvim pripovedačem), preko faustovskih nagodbi na koje su njegovi junaci često prinuđeni (zaista, više nego jednom njihove unutrašnje dileme podsećaju na one nesrećnog Geteovog junaka) i borhesovskog fatalizma, pa sve do iskonskog, arhetipskog, suočavanja dobra i zla, nalik onome koje nam u “Čarobnom bregu” Tomas Man daruje u dijalozima pesnika Setembrinija i jezuita Nafte.

Vraćajući se, na kraju, na ono neizbežno poređenje sa početka ovog prikaza, ne možemo se oteti utisku da je u svom drugom romanu autor publiku primorao da razmišlja, više nego u prvom. Dok čitalac “Dece zla” može da samo prati jednu zanimljivu priču, sa bezbedne emocionalne distance kao kada gleda film sa Džemsom Bondom, čitalac “Ostrva pelikana” nema drugi izbor osim da – ako uopšte želi da završi sa čitanjem – postane saučesnik: sa autorom, sa njegovim pripovedačima, sa svetom u kojem i sam živi. Ovaj roman jednostavno se ne može čitati sa distance.

Svakako, ta razlika svedoči o većoj hrabrosti, pa samim tim i o svojevrsnom umetničkom sazrevanju autora: on sada više ne razmišlja o tome šta će se prosečnom čitaocu dopasti, nije opterećen ulepšavanjem stvarnosti tako da se njena slika prilagodi klišeima koje voli publika; naprotiv, proces je ovde inverzan i roman, na više nivoa, na čitaoca deluje kao prosvetiteljski.

Nekim čitaocima će se takav pristup dopasti, nekima verovatno neće, i koliko je eksperiment, u izdavačkom smislu, uspeo moći ćemo da sudimo za nekih godinu dana, kada budemo uporedili brojeve prodatih primeraka. Međutim, samo ovakav pristup bio bi isuviše površan: uspeh nekog umetničkog dela, baš kao i svake druge ljudske ideje, ne određuju samo brojevi; mnogo češće, dubina neke podrške značajnija je od njene širine.

Stvarna vrednost književne, umetničke, društvene, verske, političke ili filozofske poruke meri se na druge načine, a pre svega njenim kapacitetom da zaista sama, autohtono, promeni mišljenje neistomišljenika – uprkos svim opasnostima koje u datom času ta promena podrazumeva i zaglušujućem huku većine koja joj se suprotstavlja. Taj kapacitet, kao što smo videli na primerima Isusa, Lutera, Voltera i Marksa, određuje trajanje poruke u vremenu, kao pravu meru vrednosti.

Sa tim iskušenjem su bili suočeni fiktivni književni junaci u “Ostrvu pelikana”. Sada je red na nama, živim čitaocima.

***

Karavađov tenebrizam, nasilni kontrasti svetla i tame, intenzivni realistički detalji čovekovih muka i smrti, emocionalni naboj kompozicije – sve je to početkom sedamnaestog veka bilo isuviše novo i opasno da bi se izložilo gledaocu od kojeg se očekivalo da bude samo vernik i da ne sumnja u najbolji od svih svetova. Paradoks je, međutim, da su baš ona njegova dela – koja su prethodno zabranili za javno izlaganje – isti ti kardinali iz patricijskih dinastija Medičija, Sforca i Bordžija posle sami ljubomorno čuvali, dobro skrivene, u svojim privatnim kolekcijama.

Isto tako, ni “Ostrvo pelikana” nije roman zbog kojeg će naše dominantne političke, pravosudne, medijske i kulturne elite biti preterano srećne: razobličavajući njihovo intelektualno siromaštvo, licemerje, sebičnost, površnost i predrasude, ova knjiga će za njih biti ogledalo u kojem neće biti prijatno javno se ogledati. Međutim, ne sumnjam da će je – i to baš oni na koje se najviše i odnosi – tajno čitati, dobro skrivenu pored svojih noćnih stočića.

Sveci, naime, mogu imati i prljave noge, pa uprkos tome – ili možda, baš zbog toga? – ostati sveci. Jedino đavoli su uvek devičanski čisti.

Beketovska stvarnost: poruke autorskog teksta Aleksandra Vučića u “Politici”, 10. jul 2019.

10 Wednesday Jul 2019

Posted by Zoran Cicak in Komentari i polemike, Uncategorized

≈ 3 Comments

Elita

“…vazduh i zemlja stvoreni za velike stene na žalost u sedmom svom razdoblju etar, zemlja more za stene za vreme velikih mrazeva velikih mrazeva na moru i na kopnu i u vazduhu jevtino da nastavimo ne zna se zašto i pored tenisa činjenice su tu ne zna se zašto da nastavimo u sledećem ukratko najzad na žalost u sledećem…”

(Semjuel Beket, “Čekajući Godoa”, 1949)

 

Čitajući današnji autorski tekst Aleksandra Vučića u “Politici”…

https://www.sns.org.rs/novosti/vesti/autorski-tekst-aleksandra-vucica#.XSWlK_COUz8.twitter

… moja prva asocijacija je bio monolog Beketovog junaka Likija u komadu “Čekajući Godoa”: gomila besmislenih reči, nabacanih bez ikakvog kriterijuma i smisla, koje se stalno ponavljaju u istih pet-šest opskurnih kombinacija.

Pogledajte, uostalom, srpski prevod ovog Beketovog komada, uporedite ga sa Vučićevim tekstom i zaključite sami (str. 67-69):

Click to access d181d0b0d0bcd198d183d0b5d0bb-d0b1d0b5d0bad0b5d182-d187d0b5d0bad0b0d198d183d19bd0b8-d0b3d0bed0b4d0bed0b0.pdf

***

Iako su i neki raniji Vučićevi autorski tekstovi patili od brojnih logičkih, jezičkih i stilskih nedostataka i slabosti, u njima je postojala bar neka tanka koprena, neki privid ozbiljnosti, neki smokvin list koji je te slabosti pokrivao. O tome smo, uostalom, pisali u nekoliko ranijih tekstova, pa čitaoci koji to žele mogu da se podsete, i tih tekstova i naših komentara o njima:

https://zorancicak.wordpress.com/2017/07/25/etika-podeljene-odgovornosti-i-njene-zamke-povodom-autorskog-teksta-a-vucica-u-blicu-24-jula-2017/ (povodom teksta o tzv. unutrašnjem dijalogu o Kosovu i Metohiji, Blic, 24. jula 2017)

https://zorancicak.wordpress.com/2017/08/09/vredna-ikea-i-lenji-srbi-povodom-autorskog-teksta-a-vucica-alo-9-avgust-2017/ (povodom teksta o dolasku švedske kompanije IKEA, Alo, 9. avgust 2017)

https://zorancicak.wordpress.com/2017/12/17/san-letnje-noci-o-autorskom-tekstu-aleksandra-vucica-za-pecat/ (povodom teksta o slobodi, Pečat, 15. decembar 2017)

Sada, međutim, nema ni tog privida ozbiljnosti: današnji tekst je pun nepotrebnih ponavljanja, irelevantnih digresija, neukusnih metafora, besmislenih primera, nedokazanih (a ponegde i potpuno nedokazivih) tvrdnji. Struktura rečenice je, recimo, sasvim po obrascu koju Beket koristi za Estragona i Vladimira: poremećena, u delovima histerična, nedovršena. Ako red u rečenici odaje red u mislima onda nam takva rečenica govori dosta o mentalnom stanju autora: tekst je, očigledno, pisan na brzinu, u afektu; nije uložen ni minimum napora da se ta jedna jedina ideja bolje i kvalitetnije obrazloži; nema nijedne nijanse, nijedne boje u toj manihejskoj slici crno-bele stvarnosti.

Konačno, ovaj tekst pokazuje i potpunu degradaciju i dekadenciju u pogledu rečnika koji autor koristi: ovo je naime prvi Vučićev autorski tekst koji sadrži prostačke i uličarske reči: jerbo, marišu, muntaju, crknite, zapišaju… Ako je autor te reči upotrebio misleći da će se tako još više približiti “svojoj” Srbiji i dušama svojih birača – onda njihov izbor najbolje odaje šta on, o svojim biračima, podsvesno i duboko u sebi, stvarno misli.

Stiče se, dakle, utisak da je autor pisanjem ovog teksta više želeo da iz sebe izbaci osećaj duboke lične ili profesionalne frustracije i na taj način se izbori sa sopstvenim strahovima – nego da čitaocu saopšti bilo šta novo, što dosad nije znao. Neko je danas pomalo cinično primetio: sve ovo moglo je da stane i u jedan tvit, i ništa ne bi nedostajalo. 

Doduše, za onu završnu poruku u tekstu: da on nas prezire, ne bi bilo potrebe da potroši ni pola tvita: mi to savršeno dobro znamo, i bez tog tvita, i bez današnjeg teksta. Kao što i on savršeno dobro zna da i mi preziremo njega. I sve to nije ništa strašno: prezir je prirodno i sasvim legitimno ljudsko osećanje, poštovanje treba zaslužiti, a biti u krugu ljudi koje Vučić prezire danas – da parafraziram jedan nedavni intervju režisera Gorana Markovića – biće u rangu ordena sutra. Oko toga smo, bar, svi u apsolutnoj saglasnosti: i autor i oni koje on prezire.

***

Međutim, osećaj nelagode (eufemizam za gađenje – da budem iskren) koji čoveka obuzima čitajući Vučićev tekst nije prouzrokovan samo jezičkim i stilskim greškama. Hajde da pogledamo malo širi kontekst.

Danas je rođendan Nikole Tesle, čoveka koji je izumeo dvadeseti vek, kako se često za njega kaže. Jednog od retkih ljudi sa ovih naših prostora, koji je uspeo da istovremeno bude naš most prema Zapadu i naš most prema budućnosti. Neki drugi čovek na Vučićevom mestu, malo manje egocentričan i opsednut sam sobom i svojim strahovima, iskoristio bi ovaj dan i poklonio bi nam neki drugi tekst.

O uticaju tehnologije na život savremenog čoveka; o izazovima koje pred sve nas postavlja veštačka inteligencija; o novom odnosu rada i kapitala; o odnosu slobode i bezbednosti; o promenjenoj fizionomiji Zapada i Istoka; o (re)interpretaciji istorije; o međuzavisnosti civilizacija; o mestu Srbije u svetu u kojem se nalazi.

Jer, ako postoji neki dan u godini koji može da bude povod za intelektualnu radoznalost, onda je to Teslin rođendan. Umesto svega toga, još jednom smo mogli da pročitamo – jeftine i otužne opaske o Trifunoviću, Obradoviću, Đilasu, Jeremiću… Kao u komediji Karla Goldonija, “Ribarske svađe”.

***

Postoje, međutim, tri teze u ovom tekstu, koje su jako važne, u suštini tačne, i koje zaslužuju ozbiljniji osvrt.

Prva je da je “pređena granica svake političke učtivosti i elementarne pristojnosti”. Druga, bez obzira što je formulisana kao floskula, je ona o odnosu znanja i diploma. I treća, da je Srbija podeljeno društvo.

Da, pređene su granice političke učtivosti i elementarne pristojnosti, i tu je Vučić apsolutno u pravu. Ali, ne samo “poslednjih dana i nedelja”, kako je on to lakonski formulisao, nego odavno. Žan-Pol Sartr je jednom rekao: “Prezirem žrtve koje poštuju svoje dželate”. Ako nas prebijate metalnim štanglama, palite nam kuće i napastvujete naše žene, kako onda očekujete da mi sa vama komuniciramo? Učtivo i pristojno? Da citiram jednog bivšeg predsednika: Malo morgen.

Treći Njutnov zakon je nepogrešiv i on se već sada, pre kraja ove tragikomedije, Vučiću obija o glavu: “Za svaku silu akcije koja deluje na neko telo postoji i sila reakcije. Sila reakcije je istog intenziteta i pravca kao i sila akcije ali suprotnog smera.” 

Druga tačna ocena je ona o odnosu znanja i diploma. Bez obzira na trenutnu zaokupljenost javnosti bizarnom aferom oko fakultetske diplome Nebojše Stefanovića, ovaj problem je mnogo stariji i trajniji. Najpre, sam kontrapunkt znanje-diploma koji je Vučić ovde konstruisao je potpuno veštački: diploma je, još od osnivanja prvih univerziteta u Evropi u trinaestom veku, samo formalna (ali, istovremeno – i jedina formalna) verifikacija znanja. Znanje, naravno, može da postoji i bez diplome, ali diploma ne (bi smela da) postoji bez znanja. 

Međutim, Vučićev problem sa diplomama je mnogo ozbiljniji od te forme: naime, sve dok postoji diploma, koju izdaje neki univerzitet, i dalje postoji jedna važna oblast ljudskog života koju još uvek ne reguliše politika: to je znanje. Dakle: neko može dobiti glasove, a nemati znanje, i obrnuto. O prvom  odlučuje politika a o drugom struka. Eksplicitno i brutalno formulisana, teza da je diploma forma, a znanje suština, znači i cinično ismejavanje miliona ljudi koji su u proteklih dve stotine godina na Balkanu nešto ozbiljno studirali; beketovski paradoks je da autor tako, posredno, ismejava i samog sebe, jer ni on svoju diplomu nije kupio.

Na izvestan način, Vučićev problem sa diplomama je, mutatis mutandis, refleks onog istog problema koji on odavno ima, na primer, sa novinarima ili sa sudijama. Jer, kao što neko može dobiti glasove, a nemati znanje – tako i neko može dobiti glasove a napisati loš tekst, ili može ne dobiti glasove, a napisati dobar tekst. O prvom odlučuje politika a o drugom kritička javnost. Ili, neko može dobiti glasove a ne biti u pravu u sudskom postupku: opet, o prvom odlučuje politika a o drugom sud, na osnovu zakona.

Vučićeva opsesija da politika – a to znači, on sam, po svom trenutnom ćefu, kao knez Miloš onomad – mora da odlučuje o svakom detalju naših života dovela ga je u jedan prilično nezavidan položaj da – sa predumišljajem – ismejava najpre novinare i medije, pa onda sudove i sudije; sada ga je dovela još dalje: da, opet sa predumišljajem, ismejava i fakultete, univerzitete i profesore; pretpostavljam da je naredna faza u ovoj bizarnoj orvelovskoj sapunici tvrdnja da glasovi i politika leče ljude, umesto lekara i medicine?

***

I treća teza u kojoj je Vučić u ovom tekstu u pravu, ali na sasvim drugi način nego što misli da jeste: Srbija je podeljeno društvo – pre par meseci sam i sam, u jednom autorskom tekstu za časopis “Nova ekonomija” upotrebio metaforu o dva paralelna društva:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/03/12/dva-paralelna-drustva-nova-ekonomija-1-mart-2019/

To je, da se ne lažemo, i jedina stvarna ideja u ovom Vučićevom tekstu: sam autor je – uz uobičajen i patetičan višak emocija, ali to je sad manje važno – priznao ovu činjenicu, samo je nevešto pokušao da je kontekstualizuje kroz falsifikat: kao konflikt elite i plebsa, odnosno kao suprotnost između nekog imaginarnog “zlog i manjeg” dela društva da (nekakvim prevratima i mržnjom) nametne svoju volju onom, takođe imaginarnom, “boljem i većem” delu.

Ali, hajde da malo pogledamo činjenice: postoje pripadnici vladajućeg establišmenta koji su – bar po svom obrazovanju – mnogo bliži današnjoj opozicionoj Srbiji nego proseku interesnog kartela koji predvodi Vučić. To je, sve do prošle godine, bio ministar finansija Dušan Vujović, koji je završio post-doktorske studije na Berkliju; to je, danas, Zorana Mihajlović, čija je doktorska teza (2001) na Ekonomskom fakultetu u Beogradu (o međuzavisnosti Srbije i zemalja EU u oblasti energetike) u vrhu stručne literature napisane u toj oblasti u prvoj deceniji ovog veka.

Problem koji smo mi imali sa Dušanom, i koji danas imamo sa Zoranom, dakle, nikada nije bio stručne, nego isključivo moralne prirode – nešto slično problemu koji su nemački antifašisti imali sa Hjalmarom Šahtom ili Alberom Šperom.

Istovremeno, jedino što mnogi koji, iz ma kog ugla, kritikuju Vučićev režim, danas navode kao kritiku Zorane Mihajlović su ili prostačke uvrede: “opajdara”, “profuknjača”; ili zlobni palanački komentari na račun toga što je rođena u Tuzli; ili mizogini komentari oko kilograma, količine i tipa šminke… Nešto se ne sećam da je neko od naših strastvenih opozicionara nekad kritikovao njen doktorat? Jer, da bi to učinio, prvo bi valjda morao da ga pročita?

Zašto sam napravio ovu digresiju? Iz jednog vrlo važnog razloga: dva društva u Srbiji zaista postoje – što piše i u Vučićevom tekstu – ali ona nisu struktuirana kao “elita i plebs”, kako je on to nevešto pokušao da podmetne. Ima i “njegovo” društvo svoje evrofile i svoje rusofile, svoje umerene i svoje ekstremne pripadnike, svoje tradicionaliste i svoje moderniste, svoje levičare i svoje desničare, svoje partizane i svoje četnike, svoje vernike i svoje ateiste, svoje bogate i svoje siromašne. Sve to što ima “njegovo” ima i ovo drugo, “naše” društvo. I u “njegovom” društvu ima onih koji su čuli za Bizmarka, Garašanina i dva Jovanovića, i u “našem” ima onih koji nisu. Dakle, ništa od svega toga nije linija po kojoj je napravljena ova duboka podela. Nekome će ova istina možda biti neprijatna, ali: na obe strane postoji i elita i plebs.

Sad kad smo konstatovali ovu notornu činjenicu, šta nam onda preostaje kao moguća linija podele? Samo jedna stvar, odnosno – da budemo precizniji – samo jedan čovek. To je sam Aleksandar Vučić, i on to vrlo dobro i oseća i zna. Da nema njega, mi bismo naravno i dalje bili društvo sa duboko različitim mišljenjima, emocijama, interesima, viđenjima prošlosti i vizijama budućnosti – kao i gotovo svako evropsko društvo na početku dvadeset prvog veka – ali ostali bismo jedno društvo i ne bismo bili u mentalnom građanskom ratu, kao što smo danas.

Taj novi i duboko maligni kvalitet, taj sasvim nepotrebni radikalizam, isključivost i primitivizam u tumačenju naših razlika, to stalno huškanje da se ove razlike još više prodube, ta svakodnevna patološka agresija da se podele preduzeća, komšije, prijatelji, porodice – isključivi je doprinos Aleksandra Vučića današnjem danu. I, rekao bih, biće to i jedini njegov doprinos, koji će ostati trajno zabeležen u onom sutrašnjem danu, posle njegovog odlaska.

On to vrlo dobro zna, i zato je danas ponovo pokušao da nam podmetne još jedno iz korpe svojih kukavičjih jaja, ono o eliti i plebsu, kako bi nas još malo zavadio između sebe i tako odložio trenutak kad ćemo – svi zajedno – početi da ocenjujemo njega. Doduše, na njegovom mestu, i ja bih se trudio da taj neizbežni trenutak odložim što je moguće duže.

***

“Veliki umovi raspravljaju o idejama. Srednji umovi raspravljaju o događajima. Sitni umovi raspravljaju o ljudima.” Ovu Sokratovu rečenicu parafraziralo je nekoliko ljudi u kasnijim vekovima – poslednja u tom nizu bila je Elinor Ruzvelt, supruga američkog predsednika Frenklina Ruzvelta.

Ovaj tekst je, na žalost, pokazao da je njegov autor, uprkos svemu što sam o sebi misli i uprkos licemernim pohvalama plaćenih zapadnih lobista, ipak u suštini sitan um: opsesivno opterećen sam sobom i mržnjom prema svojim političkim protivnicima, on više ne može da vidi čak ni važne događaje blizu sebe, a o idejama, da budemo iskreni, nikada nije ni razmišljao.

U prethodnom pasusu smo upotrebili reč “na žalost” – i to ne iz forme ili kurtoazije, nego sa ozbiljnim razlogom. Bilo bi mnogo bolje, naime, da to nije tako kako jeste. Jer, kad bi nekim slučajem sam Aleksandar Vučić bio širi um od onoga kakvim se (i) u ovom tekstu pokazao, onda bi – hteli, ne hteli – to morali da budu i njegovi politički protivnici. Morali bi i oni da budu bolji nego što su sada, ili bi i sami bili zamenjeni nekim kvalitetnijim ljudima. I, kao što nas je ova dijalektika sitnih umova dovela tu gde smo, tako bi nas i neka kvalitetnija politička suprastruktura odvela tamo gde smo inače mogli da budemo – ali sa nekim boljim ljudima.

Ovako, baš niko od svih njih zajedno nema nikakve potrebe da se potrudi i sutra postane makar malo bolji nego što je to danas; oni su, i jedni i drugi, sasvim beketovski likovi: Estragon i Vladimir, koji zajedno čekaju Godoa, po narodnoj poslovici: “Našla vreća zakrpu”.

 

 

Hronika najavljenih smrti (Miodrag Majić, “Deca zla”, 2019)

05 Friday Apr 2019

Posted by Zoran Cicak in Komentari i polemike, Uncategorized

≈ Leave a comment

Image result for Deca zla

“Gospodin Kovač nije bio samo čestiti pravoslavac i ktitor. On je pre svega bio i izuzetno posvećen očuvanju srpskog nacionalnog bića. Shvatajući opasnosti koje su se nadvile nad našim narodom, a naročito pošast sve bržeg odumiranja, hrabro je istupio sa zahtevima za zabranu abortusa.”

(Miodrag Majić, “Deca zla”)

 

Beograd, 13. mart 2016. godine. Političar u usponu, kontroverzni biznismen, ponosni učesnik ratova u kojima nismo učestvovali, premijerov “omiljeni opozicionar” i miljenik klerikalnih krugova, “čovek za koga se verovalo da čvrsto stoji sa obe strane zakona” – raskomadan je sekirom, vezan na skupocenom krevetu u svojoj vili. Samo mesec dana uoči izbora na kojima su mu davane najveće šanse.

Dobrodošli u knjigu beogradskog sudije Miodraga Majića “Deca zla” (Beograd, Vulkan, 2019, str. 359).

Prvi roman ovog autora je, sticajem okolnosti, i prva knjiga posle čijeg čitanja sam rešio da sopstvene utiske podelim sa čitaocima ovog bloga. Koliko je, dakle, sam autor ovde bio romanopisac – amater, toliko sam i ja sada književni kritičar – amater. Čitaoci će, nadam se, ove dve činjenice uzeti u obzir kada budu ocenjivali: kako knjigu, tako i ovaj njen prikaz.

 

I 

Gotovo svi koji su pročitali ovu knjigu bili su skloni da je, nekako automatski, u žanrovskom smislu, odrede kao krimi roman sa elementima trilera. To je, uostalom, i mišljenje samog autora. Na prvi pogled, struktura same radnje, nekoliko paralelnih zapleta i dramatičan završetak zaista navode na takav zaključak. Uprkos svemu tome, već na samom početku čitanja, nisam mogao da se otmem utisku da bi takvo određenje ipak bilo isuviše pojednostavljeno.

“Deca zla” su jedno višeslojno književno delo u kojem se, u različitim dinamikama, različitim intenzitetom i uporedo, prepliće više žanrova. Ako se sam zaplet otvara jednim brutalnim ubistvom (pa zato svakako i jeste krimi roman) on se odmah potom grana u nekoliko sasvih različitih pravaca.

Čitalac će tako saznati niz zanimljivih detalja o malignoj sprezi politike, pravosuđa, policije, crkve i medija u Srbiji – ona je, dakle, par ekselans i politički triler. Odlutaće nepoznatim putevima psihoanalize, i u seriji paralelnih flešbekova vratiće se tri  i četiri decenije unazad – dakle, u jednom značajnom delu, ona je i roman toka svesti. Istraživaće skrivene revire uma, izmenjene halucinogenim supstancama, i zaviriti u tajne okultnog – roman sadrži i elemente fantastične priče, kombinovane sa hororom. Pratiće i dve paralelne ljubavne priče – od kojih će se samo jedna srećno završiti – knjiga je, na nekoliko stranica, dostojnih Petrarkine Laure, i više od ljubavnog romana, ona je spomenik ženi. Biće tu i par mračnih izleta u morbidnu prošlost ratova za jugoslovensko nasleđe – ima i elemente istorijskog romana.

Konačno, “Deca zla” – i to je bio moj neposredni utisak čim sam završio sa čitanjem – sadrže toliko malih, ali blistavo upečatljivih detalja stvarnosti u kojoj živimo da, kada ih sve pogledamo zajedno, otkrivaju jednu vanserijsku, usudio bih se da kažem, krležijansku, fresku Srbije na početku ovog veka. Nešto između “Zastava” i “Banketa u Blitvi”, samo ceo jedan vek kasnije: glavni junak, beogradski advokat Nikola Bobić, je zaista nešto između Krležinih Kamila Emeričkog i Nilsa Nilsena.

Brod koji je staru luku već odavno napustio, a u novu još nije stigao, sa svim svojim putnicima, onima koji su platili svoju kartu i onima koji se još švercuju, policajcima i lopovima, vladikama i novinarima, sudijama i prostitutkama, biznismenima i prosjacima. Svi se oni smenjuju, kao slike na kaleidoskopu, na stranicama Majićevog romana i, češće nego ne, distance između svih njih su mnogo manje nego što bismo to, pre čitanja ove knjige, mogli i da pomislimo. Kapetana broda nema, ali to smo uostalom znali i pre nego što smo knjigu otvorili…

 

II

Poneko bi možda mogao da prigovori da autorovi opisi sadrže isuviše stereotipa? Da, kao jedno veliko dete koje se igra lego kockicama, on uklapa već gotove slike stvarnosti, one koje svi već znamo, i samo ih strpljivo slaže u svoju građevinu čiji nam obrisi postaju vidljivi tek na poslednjim stranicama knjige?

Neka mi bude dozvoljeno da, na ovom mestu, citiram Umberta Eka: u svom pomalo luckastom eseju o filmu “Kazablanka” (1995), autor “Ostrva dana pređašnjeg” piše:

“Kada je upotreba pokušanog i istinitog ograničena, rezultat je stereotip ili naprosto kič. Ali, kada je upotreba pokušanog i istinitog repertoara masovna, rezultat je jedna arhitektura nalik na Gaudijevu Svetu Porodicu u Barseloni. To je osećaj vrtoglavice, dodir savršenstva.”

Parafrazirajući dalje ovaj Ekov tekst, dodao bih da ni “Deca zla” nisu jedna knjiga. Ona su mnogo knjiga, jedna mala antologija. Sačinjena zbrda-zdola, ona je zapravo napisala sebe samu, ako ne zaista protiv volje pisca, onda sigurno mimo njegove kontrole; pisac je, na mnogim stranicama svog dela, bio samo svedok stvarnosti, gotovo njen fotograf:

“I zato mi možemo da prihvatimo kad likovi menjaju osećanja, moral i psihologiju, iz trenutka u trenutak, kad se zaverenici zakašlju da prekinu razgovor ako se približava špijun, kada prostitutke plaču na taktove Marseljeze.”

Na stranicama “Dece zla” čitalac će se susresti sa čak sedam leševa: pet u osnovnoj radnji romana, koja se dešava zgusnuta u samo sto šesnaest dana proleća, i još dva u flešbekovima. Glavni junak će imati i tri ljubavne avanture i jedan flert. Radnja je koncentrisana, njena dinamika brza, a promene teatara na kojima se odvija česte.

To nas dovodi i do još jedne zanimljive opaske: Majićeva rečenica je različita, i u punom smislu reči predstavlja instrument kojim, kao što jahač uzdama upravlja brzinom konja, on upravlja brzinom radnje. Onda kada je ta rečenica deskriptivna i sa digresijama, pisac odmara čitaoca od prethodnog kreščenda i daje mu vremena da malo predahne do narednog. Tu je rečenica opet kratka, često namerno nedovršena, sa ovlaš nabacanim skicama – jer, tu se slike čitaocu ostavljaju da ih sam zamisli.

Istina, pri čitanju sam ponekad imao utisak da tekst, više nego jednom, sadrži i neka nepotrebna pojašnjenja, naročito pojedinih toponima. Onda sam shvatio da, pošto sam skoro pedeset prvih godina života svet posmatrao sa stvarnog prozora sa kojeg se vidi fiktivni stan glavnog junaka u Kosovskoj ulici u Beogradu, diplomirao na istom fakultetu, sedeo po istim kafanama, kupovao po istim dragstorima i prolazio istim raskrsnicama koji se svi u romanu pominju, verovatno nisam baš najpozvaniji za ovaj sud. Zaista, knjige se retko pišu samo za one koji su ceo svoj život proveli na desetak mesta sa njenih stranica.

 

III

Glavni junak “Dece zla”, beogradski advokat, plejboj i bonvivan Nikola Bobić, u sebi objedinjuje i preseca sve ove paralelne tokove; njegov lik je strpljivo i pažljivo izgrađen i čitalac već od samog početka saznaje niz detalja koji mu mogu izgledati nevažnim za samu radnju. Ali, ovde napor pisca i čitaoca nije uzaludan: svaki od tih detalja je dragocena kockica u mozaiku, koji nam se, kao i nekoliko drugih, otkriva tek na poslednjim stranicama.

Za razliku od tradicionalnih junaka krimi romana i trilera, Nikola Bobić je sve, samo ne hrabar, a još manje idealan čovek. Rastrzan između prošlosti od koje ne može da pobegne i budućnosti u koju se plaši da uđe, on je na početku knjige nešto između, kao što je to lepo rečeno u naslovu onog našeg kultnog filma sa početka 1980-tih. Konformista, sklon raznim porocima kojih nema snage da se oslobodi, narcisoidan, više mrzovoljan nego ne, u složenim i konfliktnim odnosima sa raznim ženama istovremeno, on je zapravo arhetip antijunaka. I ovde, opet, ne možemo da se oslobodimo asocijacije na još jednog Krležinog junaka, melanholičnog Filipa Latinovicza.

Iako već u takozvanim “najboljim godinama” (što je uobičajeni eufemizam za muškarce koji su na pragu pedesetih godina) glavni junak mentalno i socijalno sazreva pred našim očima, čeliči se, prinuđen da rešava niz moralnih, emocionalnih i psiholoških dilema pred koje ga stavlja pisac, tako da nas sa poslednje strane gleda jedan sasvim drugi čovek od onog kojeg smo zatekli na prvoj.

U kojoj meri je advokat Nikola Bobić alter ego samog pisca, sudije Miodraga Majića? Svako od nas ko je ikada napisao nešto više od poštanske uplatnice bio je u iskušenju da delove sebe ugradi i u književne likove koje je stvarao. Ponekad, mi to činimo iz egzibicionizma ili naprosto zabave; ponekad da, kao smokvinim listom, pokrijemo ono što nam je nezgodno da baš sasvim javno priznamo; a ponekad i potpuno podsvesno.

I pisac i njegov junak su, uostalom, rođeni iste 1969. godine; obojica su u horoskopu Škorpije; obojica su Beograđani, i pravnici koji su karijeru počeli u – gle čuda – istom opštinskom tužilaštvu. A o daljim sličnostima neka čitalac ovog prikaza zaključi sam: mi ćemo mu pomoći citiranjem samo jedne rečenice iz romana:

“U njihovim očima, oduvek je bio uobraženi, nafrakani kozer, lažni heroj kruga dvojke i moralistički nastrojene građanske Srbije, koja je koketirala sa liberalnim ideološkim mitovima.”

Oko glavnog junaka autor razvija celu galeriju vrlo zanmljivih, ponekad bizarnih a ponekad i dirljivih, sporednih likova. Taj, haotičan i često divalj, a ipak koloritan i pun života, Bobićev svet, pomaže mu u rešenju slučaja. U njemu su i elitni psihijatri, čudni antikvari, privatni detektivi iz predgrađa, zarozani sudski činovnici, i pomalo histerične novinarke, slučajne medicinske sestre, prosjaci i prostitutke.

I takav kakav jeste, venecijansko ogledalo svih naših poroka i slabosti, taj Bobićev svet je opet čitaocu neuporedivo simpatičniji od onog oficijelnog, službenog sveta, kojem bi rešavanje ovakvih slučajeva trebalo da bude posao: sveta ne previše inteligentnih političara, korumpiranih sudija, plašljivih tužilaca, nezainteresovanih policajaca, i starleta u kratkim suknjama na visokim štiklama koje se među svima njima muvaju. Svih njih zajedno u ovom karavanu, koji sumanuto juri za karijerama, novcem, uticajem i svim onim zadovoljstvima koja se, valjda, usput podrazumevaju.

 

IV

Miodrag Majić se, veštinom žonglera, poigrava smrću i pravdom kao raznobojnim lopticama: ponekad, Smrt dolazi među njegove junake kao nekakva hirovita privatna izvršiteljka, ponekad opet, Pravda ne može da nastupi ako dosadnu napasnicu prethodno ne otera – često sa mesta na kojima bi najmanje mogla da se očekuje!

Čitajući ovu knjigu, podsetio sam se jednog takvog detalja.

Pre dvadeset pet godina,  otprilike u vreme kada je pisac ovog romana diplomirao na beogradskom Pravnom fakultetu, D. sa kojom sam se tada zabavljao tek je počela da sudi u jednom beogradskom opštinskom sudu. Jednog dana, u njenoj sudnici, pozlilo je stranci u postupku; hitna pomoć je došla brzo ali je mogla samo da konstatuje smrt od masivnog infarkta. Iako se radilo o ne preterano važnoj parnici, uzbuđenje je očigledno bilo ona slamka koja je slomila leđa kamili:

“Sedela sam na stolici i gledala u đonove njegovih cipela. Petnaest minuta ranije gledala sam u njihov gornji deo; znaš da žene uvek primete cipele. Kada je ušao to su bile lepe i skupe kožne cipele. Kada su ga iznosili, to više nije bilo ništa.”

D. je tako smrt upoznala na svom radnom mestu, onom istom na koje ljudi dolaze po nešto sasvim drugo – pravdu. D. i danas sudi u tom istom sudu; srećom, nikada više nije morala da cipele svojih stranaka gleda sa one donje strane: sve druge stranke su izašle iz njene sudnice žive.

Smrt je uporan, dosadan, nekad glasan a nekad i tih, ali uvek sveprisutan, pratilac svih Majićevih junaka: ona ih progoni iz prošlosti, flertuje sa njima u sadašnjosti, preti im iz budućnosti. Kao i srednjovekovni vitez Antonius Blok u apokaliptičnom Bergmanovom filmu “Sedmi pečat”, i advokat Nikola Bobić, sve vreme, igra šah sa smrću – u pokušaju da spase svoju poslednju figuru.

Stara dama u crnoj kapuljači neumorno maše svojom naoštrenom kosom i levo i desno: pa ipak, mnogi čitalac će se – baš kao i ovaj čije utiske sad čitate – iznenaditi kada na kraju prebroji sve leševe i shvati da među njima nema onih kojima je, sve vreme, davao najmanje šansi da prežive u toj nepredvidivoj partiji ruleta.

Jedna crvena nit provlači se kroz celu knjigu “Deca zla”, od njenih prvih do poslednjih stranica: to je mračni, često zataškavan a nikada do kraja razrešen, teret ratova za jugoslovensko nasleđe. Autor, koji ima skoro deset godina iskustva u suđenjima za ratne zločine, svakako je suveren u ovoj oblasti: na metafizičke, biblijske grehove on je primenjivao naše male, nesavršene, ljudske zakone. Koliko je pisanjem ove knjige bar jedan deo tog akumuliranog zla želeo da izbaci iz sebe? To ćemo možda saznati na nekoj od promocija; ili možda i u nekoj od narednih knjiga? Ovde bih podelio jedan lični utisak: već i samo čitanje ima katarzičan efekt.

Iako je – što se već letimičnim pregledom njegovog bloga da zaključiti – sve drugo samo ne etički neutralan, Miodrag Majić je, mislim, ipak uspeo i u jednoj osetljivoj književničkoj misiji. Svog glavnog junaka dovoljno je odvojio od sopstvenih vrednosnih stavova da bi mu ostavio onu neophodnu umetničku autonomiju.

Na taj način, uspeo je da izbegne sve one zamke površnosti, stereotipa i jeftine politizacije, već uobičajene za ovaj osetljivi period naše nedavne prošlosti, omogućivši čitaocu da spozna različite strane istine, koja uostalom nikada i nije bila crno-bela.

Vrlo je zanimljiv, takođe, i još jedan utisak: pripovedač, naime, jasnije i smelije iznosi sopstvene sudove od glavnog junaka, kojem pisac, očigledno, ostavlja više prostora za unutrašnje dileme i preispitivanja nego sebi samom. Na tim stranicama, njih dvojica se privremeno razilaze, da bi se na nekim narednim opet susreli.

Baš kao što će se, na nekim drugim stranicama ove knjige, susresti zločinci i žrtve, očevi i sinovi, kazne i osvete, kletve i oproštaji – svi u više puta zamenjenim ulogama.

 

V

Krajem ove, 2019. godine, i pisac i njegov junak napuniće pedeset godina. Pod pretpostavkom da ih obojicu posluži dobro zdravlje, to znači da pred sobom imaju još nekih četvrt veka onog aktivnog života. Pisac – da, u pauzama između drugih poslova kojima se bavi ili će se tek baviti, napiše još tuce knjiga; junak – da na njihovim stranicama razreši nove misterije sa kojima će biti suočen. Jer, nema nikakve sumnje da će stvarnost, koja je pred nama, te misterije nastaviti da nam velikodušno daruje.

Bila bi, zaista, šteta da ovaj jedinstveni dvojac ne nastavi sa druženjem.

Jer, kako je to napisao Tomas Man u eseju “O umetnosti romana”:

“Nije zadatak romanopisca da nam pripoveda velike događaje, već da nam neznatne učini zanimljivim.”

Dva paralelna društva (“Nova ekonomija”, 1. mart 2019)

12 Tuesday Mar 2019

Posted by Zoran Cicak in Komentari i polemike, Uncategorized

≈ 8 Comments

NE 58 Naslovna   BIG

“Mnogo je tamnije kad se svetlo ugasi nego što bi bilo da se nikada nije ni upalilo.” – napisao je Džon Stajnbek u svom romanu “Zima našeg nezadovoljstva”.

 

 

I

Zima našeg nezadovoljstva

Zima evropskog nezadovoljstva 2018. godine, baš kao i 1848. i 1968, počela je u Parizu, da bi se odatle proširila na Berlin i London, ali i na Budimpeštu, Bukurešt, Sofiju, Atinu, Podgoricu, Tiranu i Banjaluku. Ta zima se događa i u Beogradu i sad već gotovo svakom gradu u Srbiji. Svetlo je upaljeno širom kontinenta. Hoćemo li sa njim dočekati jutro ili ćemo, kao Stajnbekovi junaci, ući u još veću tamu?

Sadašnji protesti u Srbiji počeli su posle šest i po godina vlasti Aleksandra Vučića, jednog od početka anahronog projekta koji je vremenom metastazirao u lični režim. Taj režim nije samo devastirao formalne institucije i procedure već je razorio i jedan dublji osećaj solidarnosti među ljudima, izbrisao elementarnu pristojnost u komunikaciji i potpuno obesmislio činjenice kao temeljni okvir javnog diskursa.

Ovo nisu, naravno, prvi protesti protiv Vučićeve vlasti, ali su najduži, najmasovniji i, po postavljenim zahtevima, najradikalniji do sada. Svakim danom, oni zauzimaju nov javni prostor – onaj sa kojeg se tradicionalna opoziciona suprastruktura, podeljena i zbunjena, povlači.

Po pravilu političke elite – one koje se bore protiv nekog režima – moraju da budu radikalne: one ulažu stalne napore da motivišu konzervativne, podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene građane. Međutim, pred našim očima se događa obrnut fenomen: pobunjeni građani – oni koji se bore protiv režima Aleksandra Vučića – su radikalni: oni ulažu stalne napore da motivišu konzervativne, podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene političare. Šta nam ova inverzija pokazuje?

Da, ima građana koji se već ponašaju kao političari, a ima i političara koji su odavno samo građani. Proglasi podrške koje pišu razne profesionalne grupe (profesori, studenti, advokati) daleko su, i jezički i suštinski, zreliji i odgovorniji od pamfleta koje pišu stranački lideri.

Političari, opet, strahuju da ceo protest preživljava na jednoj tankoj niti, gotovo na fikciji: od subote do subote. Ako negde do srede Aleksandar Vučić ili neko od njegovih hajkača ponovo ne uvredi građane nekom glupom izjavom ili neukusnom metaforom, već četvrtak je dan za ozbiljnu nelagodu. Uzajamno nepoverenje nije, dakle, samo izraz netrpeljivosti, kao što ponekad izgleda, ono je isto tako i odraz obostranog straha od neizvesnosti.

Naša ostrva izvesnosti, lista zahteva oko kojih se svi slažemo, još su mala, usamljena i razbacana: da se u skupštini raspravlja o zakonima a ne o psovkama i uvredama; da vlada donosi uredbe i upravlja administracijom a ne da zaključuje tajne ugovore sa opskurnim špekulantima; da sudovi sude po zakonu, novine i televizija objavljuju istinu, policajci hvataju lopove, lekari leče ljude a univerziteti daju zaslužene diplome. Izvan i oko tog arhipelaga izvesnosti i dalje se nalazi okean neizvesnosti. Kako bi na njemu trebalo da plovi naš brod, koji je još uvek bez kapetana ali na kojem smo i dalje svi zajedno?

 

II

Zemlja sa dva društva

Promene vlasti, barem u ovom delu Evrope na kojem mi živimo, oduvek se odvijaju dramatično, sa onom neophodnom dozom prevratničkog šarma i zavereničke misterije. Ovde, na samoj granici Orijenta, mi te trenutke već vekovima proživljavamo kao sekvence istih slika koje se ponavljaju: zadimljene krčme; zajapureni studenti i trgovački pomoćnici; oficiri i žandarmi koji danju brane režim a noću sede po tajnim društvima; razbijeni izlozi i glave; agenti stranih sila, pravi i lažni; kuriri koji prenose novac, pištolje i instrukcije; jataci i žbirovi.

U sekvencama tih slika, stvarnih i zamišljenih podjednako, već smo formirali sopstvene psihološke diskurse, sve zatvorenije i sve ekstremnije. Za režim, pobunjeni građani su samo ološ, manipulisan od strane tajkuna, kriminalaca i stranih neprijateljskih sila; za pobunjene građane režim je, opet, samo organizovana grupa kriminalaca koja vrši vlast radi pljačke i nacionalne izdaje.

Onda kad se ova dva diskursa potpuno zaokruže, prostora za razgovor više nema. Na sceni su dva paralelna društva koja će samo fizički deliti isti prostor ali među kojima više neće biti nijedne mentalne dodirne tačke. Svako od njih će imati svoje umereno i svoje ekstremno krilo, svoju levicu i svoju desnicu, svoje evropske i svoje nacionalne simpatizere, svoje vernike i svoje ateiste, svoje siromahe i svoje bogataše.

Samo jedno od ta dva društva, ono koje bude prevladalo u ovoj borbi, konstituisaće se kao politički narod i postaviti temelje novog društvenog ugovora.

Podsetimo se jedne istorijske slike: 20. juna 1789. godine, zbog jednih zaključanih vrata ispred kojih je bila naoružana straža, desio se čin kojim je počela Francuska revolucija: Poslanici Trećeg staleža otišli su do prazne dvorane za loptanje Versajskog dvorca, tamo se proglasili jedinim legitimnim predstavnicima francuskog naroda i položili zakletvu. Sve što se događalo posle: pad Bastilje, suđenje i pogubljenje Luja Šesnaestog, vatreni govori Robespjera i borbeni taktovi Marseljeze – bilo je samo romantična, dramatična, ponekad i patetična, scenografija. Revolucija je, suštinski, izvedena onog dana kada je Treći stalež odlučio da sam sebe (i jedino sebe) proglasi suverenim i kada su njegovi predstavnici (jedni drugima – jer iznad sebe nisu priznavali više nikoga) položili zakletvu.

Ako režim Aleksandra Vučića reši da se kocka i zakaže izbore bez prethodnog suštinskog političkog dogovora, na te izbore pobunjeni građani neće izaći. Time će se ponoviti versajska scenografija: neki predstavnici naroda, izabrani od manjine, sedeće u skupštinskim klupama; neki drugi će, sa većinom, šetati ulicama i trgovima. Evropa će se suočiti sa krizom, po svom obimu, potencijalu prelivanja na susedne zemlje i mogućim posledicama, znatno opasnijom od odavno zamrznutog konflikta između Beograda i Prištine.

Bojkot institucija, i u tom sklopu bojkot izbora, može biti uspešan samo pod jednim uslovom: da stvarno označi početak političke revolucije. Taj čin ne mora nužno dovesti do fizičkog nasilja ali posle njega više nema povratka na staro. Predstavnici pobunjenih gradova će se negde sastati, doneti svoje sopstvene političke odluke i početi da – u političkom i svakom drugom tehnički mogućem smislu – upravljaju delom društva koje će im dati poverenje. Diktatura može da na silu preuzme sve institucije; ali onda ne može da se žali ako pobunjeni građani naprave svoje institucije.

 

III

“Revolucija je ideja koja je pronašla svoje bajonete”

Serment_du_Jeu_de_Paume_-_Jacques-Louis_David

Ovo je, sa uobičajenom dozom francuske patetike, rekao jedan od nekoliko ljudi koji su zaista stvarali evropsku istoriju, Napoleon Bonaparta. Znamo, bar mi na Balkanu, šta su bajoneti. Ali, znamo li šta je ideja?

Zahtevi građana u protestu, po vrednostima ugrađenim u njih, suštinski su različiti. Te razlike, rendgenski precizno, odražavaju našu stvarnost: neko kao prioritet doživljava borbu za Kosovo i Metohiju; neko drugi evropske integracije, a treći opet socijalnu pravdu i preraspodelu društvenog bogatstva.

I jedni, i drugi, i treći za sada ispravno prepoznaju baš Aleksandra Vučića kao glavnu prepreku za ostvarenje svog cilja: on tajno pregovara oko Kosova i Metohije; on svojim mutnim aranžmanima sa Putinom i Erdoganom, Arapima i Kinezima, ugrožava evropsku budućnost Srbije; on je nezakonito preuzeo sve instrumente raspodele društvenog bogatstva i stavio ih u funkciju održavanja sopstvene klijentelističke strukture.

Sva tri ključna motiva narodne pobune u ovom trenutku se nalaze u sinergiji. Uprkos spinovima kojima režim pokušava da ih međusobno konfrontira, nespretnim, pa i ekstremnim, oblicima u kojima se izražavaju i krajnje koloritnim predstavnicima koji ih zastupaju, građani su do sada pokazali začuđujuće visok stepen hladnokrvnosti i političke zrelosti i ojačali svoju unutrašnju koheziju. Sporadične pseudoideološke egzibicije, i leve i desne, po prvi put su ostale na nivou statističke greške: nijedna od njih nije narušila integritet glavne matice i ugrozila njen osnovni, libertarijanski, zahtev: slobodu.

 

IV

Izazovi prvog dana slobode

Related image

Problemi će, izvesno, nastati neposredno po slomu diktature: tada svaki od tri ključna motiva dobija na značaju. Njegovi zagovornici, prirodno, smatraju da je baš on (a ne ona druga dva) bio presudan u mobilizaciji energije koja je u konačnici dovela do oslobođenja. U odsustvu zajedničkog protivnika, u atmosferi visokog emocionalnog naboja, u vakuumu autoriteta i sa urušenim institucijama, a bez ličnosti koja uživa zajedničku podršku, to je i prvi izazov osvojene slobode.

Drugi je, izvesno, trenutak u kojem stotine hiljada danas pobunjenih, a sutra pobedničkih, građana spoznaju realnost da svi njihovi zahtevi neće moći da budu ispunjeni. Ili bar, da neće moći da budu ispunjeni onoliko brzo i onoliko mnogo koliko oni sada veruju.

Realnost je hladna i nemilosrdna: zloupotreba počinjenih za vreme režima Aleksandra Vučića ima toliko, od vrha do dna piramide, da višestruko prevazilaze ukupne kapacitete pravosuđa u Srbiji. Čak i kad bi, nekim čudom, odjednom prestala da se vrše sva druga krivična dela, i sve sudije i tužioci posvetile samo istraživanju zatečenih slučajeva, za sve njih zajedno bilo bi im potrebno najmanje petnaest godina:
otprilike dve za svaku u kojoj su ova dela činjena.

Ovo, naravno, znači da svi krivci neće moći da budu kažnjeni. I dok će to biti naše prvo razočarenje – poneki nitkov će se izvući – isto tako može da bude i naša prva sramota: u žurbi, poneki nevin čovek će greškom stradati.

Tu negde je i treći izazov: trenutak osvajanja slobode će nas sve zateći mnogo siromašnijim nego što smo bili, a suočenima sa poraženim protivnikom, neuporedivo bogatijim nego što je bio. Imao sam priliku da posmatram kako se sa tim izazovom nosila Makedonija i koliko je tamo bilo teško sačuvati integritet. Iskušenja slobode su, po pravilu, teža od iskušenja borbe – o tome je, uostalom, Kurcio Malaparte ostavio nezaboravne redove u svom romanu “Koža” u kojem opisuje posleratnu Italiju.

I konačno, nova vlast u Srbiji, vrlo brzo, suočiče se i sa inženjeringom tzv. međunarodne zajednice da, kao faktor pritiska, rehabilituje ancien regime i očuva njegove kadrove, dosijee i skrivene strukture moći. I ovo je jedno od makedonskih iskustava: ambasadori ga tamo cinično zovu inkluzija.

Sada, pošto smo pogledali u oči svim ovim razočarenjima, logično je pitanje: da li je borba za slobodu vredna svih žrtava, kolektivnih i pojedinačnih, onih koje smo već podneli i onih drugih, koje nas tek očekuju? Čini nam se da ipak jeste, iz tri razloga: prvi je aksiom, drugi jednačina, treći hipoteza.

Prvo, život je borba. Odustajanje od borbe, znači odustajanje od života. Narod koji se ne bori sam je sebe osudio da bude narod živih mrtvaca.

Drugo, ma kako život u slobodi bio nesavršen i loš, on će opet biti bolji, svetlosnim godinama udaljen, od najboljeg mogućeg života u diktaturi Aleksandra Vučića.

I treće: sve nesavršenosti, promašaje i zablude ispravljaćemo brže, a nove pogrešne ljude smenjivati lakše, onda kada u kolektivnom pamćenju budemo imali trenutak ove jedne, velike pobede.

 

V

Bekstvo sa Balkana

Image result for Balkans vintage

I jednom u slobodi, Srbija će geografski ostati na Balkanu, poluostrvu koje je ime dobilo po turskim rečima za krv i med. Videli smo da je, u diktaturi, pobegla dalje na istok nego što je ikada bila, sa Balkana u Aziju. Može li je sloboda vratiti na zapad, u Evropu?

Odgovor na ovo pitanje, najpre, zavisi od samih Evropljana: hoće li se oni sami vratiti idejama Šumana i De Gola ili će podleći izazovu raznih avanturista i lažnih proroka: levih populista, desnih neofašista, klerikalnih, nacionalnih i ksenofobnih ekstemista?

Ali, odgovor zavisi i od nas. Hoćemo li osvojenu slobodu iskoristiti da pomirimo tradiciju i modernost i integrišemo se kao politički narod? Ili ćemo je zloupotrebiti da u beskonačnost nastavimo histerične, pseudoistorijske i kvaziideološke rasprave i tako se fragmentizovati još više nego danas?

U svom bekstvu sa Balkana, Srbija mora ponovo da sagleda i odnose sa susedima, baš kao što i susedi, na tom istom putu, moraju da sagledaju odnose sa Srbijom. Vladajuću paradigmu – po kojoj su samo populističke i kriminalne elite bogom dane za pregovore, dogovore, sporazume i saradnju, a građani osuđeni na uzajamnu mržnju, stereotipe i predrasude – moramo zameniti novom. Otvaranjem svih naroda Poluostrva: za poslovne ljude, pisce, glumce, sportiste, studente i turiste, podjednako. U toj paradigmi biće beznačajni lični odnosi političara i njihovi uzajamni interesi: niko od nas više neće biti talac nikoga od njih.

To je jedini način da kičma balkanskih šovinizama, tog našeg lokalnog derivata fašizma, bude slomljena: njihove institucionalne i društvene strukture temeljno demontirane, kriminalni i interesni karteli procesuirani, pseudoideologije razobličene, mitovi raskrinkani.

Tek kad ovaj kopernikanski obrt, u našim glavama i našim zemljama, bude konačno završen, moći ćemo da pošaljemo i jasnu poruku toj prevrtljivoj Zevsovoj ljubavnici, Evropi: nema održivog rešenja za Balkan u kojem je jedan njegov narod – bilo koji – stigmatizovan kao istorijski krivac i kolektivno osuđen na trajno osećanje duboke nepravde.

Evropa bi, u tom slučaju, po onoj narodnoj poslovici, zaklala vola za jednu šniclu. Ne bi joj to bio prvi put – znamo da su mnogi njeni volovi stradali zbog preskupih šnicli – ali, bar što se nas tiče, lako bi mogao da joj bude poslednji. Ako bi Evropa, prethodno prihvatajući za legitimne rezultate bojkotovanih izbora, inženjeringom omogućila diktaturi da zaključi nekakav “pravno obavezujući sporazum” sa vlastima na Kosovu, to bi onda verovatno bio i kraj evropske ideje, bar za ovu generaciju građana Srbije.

Kratkoročno, takvo rešenje bi bilo od koristi nekim evropskim činovnicima; ono bi, bar neko vreme, bilo na naslovnim stranama novina uvek gladnih senzacija; izvesno bi privuklo legije hohštaplera, oportunista i arivista, svih koji su fascinirani površnim blještavilom uspeha.

Ali dugoročno, kao što ni istorijski promašeni koncepti trijanonske Mađarske i vajmarske Nemačke nisu mogli da stvore ništa drugo nego fašizam, tako ni koncept poražene Srbije, ako bi nam bio nametnut spolja ili iznutra, ne bi mogao da stvori ništa drugo nego nove generacije fundamentalista, avanturista i ekstremista, nove i dublje podele među nama i tako nas ponovo antagonizovao, ovog puta ne samo sa našim susedima nego i sa temeljnim vrednostima Zapadne civilizacije.

Tek nametanjem kompleksa kolektivne krivice, Srbija bi konačno postala ono što čak ni režim Aleksandra Vučića, mada se punih sedam godina svojski trudio, nije uspeo: feudalni Frankenštajn ruske gubernije i otomanskog vilajeta.

Kao i kod svakog drugog pretpolitičkog stanja, i ova poslednja srpska pobuna još uvek u sebi nosi fermente različitih procesa, može da se razvije u više oblika i krene u raznim pravcima. Ona može da bude samo još jedna u nizu seljačkih buna, koje su u trenutku buknule i ugasile se, kao kada se zapali kutija šibica. Može da bude i začetak šire i ambicioznije modernističke revolucije – plamena koji će goreti trajno. A može da bude i početak anarhije – apokaliptičnog požara koji će progutati sve pred sobom.

Rešenje te dileme zavisi od naše zajedničke vere u jedno više, moralno opravdanje današnjeg gneva koji se valja ulicama srpskih gradova. Zato ovaj tekst i završavamo rečenicama Džona Stajnbeka, nobelovca čijim smo ga citatom i započeli:

“I u očima ljudi je nemoć; i u očima gladnih raste gnev. U dušama ljudi plodovi gneva postaju puni i teški, postaju zreli za berbu.”

***

Ovaj autorski tekst objavljen je u časopisu “Nova ekonomija”, br. 58, mart 2019.

Vezana pravda: Jeremić vs. Vučić, anatomija jedne parnice

23 Saturday Jun 2018

Posted by Zoran Cicak in Komentari i polemike, Uncategorized

≈ Leave a comment

bound_justice_5

“Pravda bez sile je nemoćna; sila bez pravde je tiranska.”
(Blez Paskal)

 

I

Uvodne napomene

Gandolfi_-_Allegory_of_Justice

Osmog juna ove godine, sudija Višeg suda u Beogradu, Sanja Agatonović, donela je rešenje kojim je tužbu građanina Vuka Jeremića podnetu protiv građanina Aleksandra Vučića, van ročišta, odbacila kao “nedozvoljenu”. Zašto smo stavili ove znake navoda, objasnićemo u daljem tekstu.

O ovom rešenju će, naravno, morati da se izjasni i drugostepeni, apelacioni sud – jer će tužilac, izvesno, uložiti žalbu na njega. Međutim, ovo rešenje se u međuvremenu već pojavilo na društvenim mrežama i o njemu su već počele brojne rasprave.

Te rasprave su, pre svega, političke prirode – što je sasvim normalno, imajući u vidu da se i tužilac i tuženi, prilično intenzivno, poslednjih nekoliko godina bave politikom.

Pa ipak, bez obzira što se i sam autor ovog teksta, češće nego što bi i sam to voleo, bavi političkim temama, ovaj tekst neće biti samo još jedna od uobičajenih političkih rasprava. Mnogo veći profesionalni izazov, objektivno, predstavlja nešto drugo – pravna analiza rešenja sudije Agatonović.

Zašto? Iz dva osnovna razloga.

Najpre, zato što je u savremenoj pravnoj praksi u Srbiji dosta teško naći jednu sudsku odluku u kojoj je postupajući sudija učinio više povreda raznih propisa – ustava, međunarodnih ugovora i zakona – nego što je to koleginica Agatonović učinila u ovoj odluci.

I drugo, zato što je, pored povreda pozitivnih propisa, i procesnih i materijalnih, u obrazloženju ovog rešenja učinjeno i nekoliko kardinalnih formalnologičkih grešaka.

Za potrebe ovog teksta, sve te greške podelili smo u pet osnovnih grupa, koje ćemo analizirati, jednu po jednu, u daljem tekstu:

1. Greške koje proizilaze iz pogrešne primene odredaba Zakona o parničnom postupku (ZPP).

2. Greške koje proizilaze iz pogrešnog shvatanja odredbi o imunitetu, sadržanih u Zakonu o predsedniku Republike (ZPR) i Zakonu o Narodnoj skupštini (ZNS).

3. Greške koje su rezultat nepoznavanja, ili nerazumevanja, nadležnosti koje je Ustav predvideo za instituciju predsednika republike.

4. Greške koje proizilaze iz pogrešne primene odredbi Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) o primarnoj i supsidijernoj odgovornosti države za štetu.

5. Greške koje su rezultat nepoznavanja odredbi o ljudskim pravima, predviđenim Ustavom Republike Srbije i međunarodim konvencijama čiji je član Republika Srbija.

***

Pre nego što počnemo sa analizom tih grešaka podsetimo čitaoce na činjenice ovog slučaja.

Dana 25. maja ove godine građanin Aleksandar Vučić je, na pitanje novinara TV Pink, izjavio sledeće:

“U Sjedinjenim Američkim Državama uhapšeni su ljudi poznati kao bliski saradnici Vuka Jeremića, a među kojima su, kako navode njihovi mediji, bliski saradnici Vuka Jeremića i njegove organizacije CIRSD, reč je ozbiljnoj međunarodnoj bandi lopova predvođenoj Jeremićem. To smo znali, nije to od juče. Uplaćivane su pare od stranih ambasada, a videćete šta će tu da se ispetlja i o čemu se radi i ko će svirati klavir, te lopove i secikese ostavite po strani…”

Građanin Jeremić je, preko svojih pravnih zastupnika, podneo tužbu za naknadu nematerijalne štete, 1. juna ove godine.

Sud je bio dužan da tužbu dostavi tuženom na odgovor, zakaže glavnu raspravu na kojem bi tuženi bio u mogućnosti da iznese dokaze za tvrdnje koje su predmet spora, da zatim proceni kvalitet tih dokaza, primeni važeće materijalno pravo na okolnosti ovog konkretnog slučaja i da izrekne presudu, na koju bi nezadovoljna strana imala pravo žalbe drugostepenom sudu.

Umesto svega toga, sudija je donela rešenje koje ćemo danas analizirati.

 

II

Procesnopravne greške

lady-justice-awakens-odin

U rešenju o odbacivanju tužbe, postupajući sudija je navela da je ona nedozvoljena. Ovde se uočava prva formalna greška: Zakon o parničnom postupku navodi slučajeve u kojima je tužba nedopuštena, pojam “nedozvoljenosti” koji je upotrebljen u tekstu rešenja nije poznat u zakonu – sve tužbe su dozvoljene, naime, ali postoje slučajevi u kojima one nisu dopuštene.

Međutim, problem ovde nije samo jezičke prirode, mnogo je ozbiljniji. Naime, ovo rešenje je doneto u postupku tzv. prethodnog ispitivanja tužbe, predviđenom članom 294 ZPP. Ovde imamo dva ozbiljna problema – prvi se tiče osnova za odbacivanje tužbe, a drugi procedure u kojoj je ta odluka o odbacivanju doneta.

Najpre, razlog naveden u obrazloženju rešenja (navodni imunitet predsednika republike – o tome će biti više reči kasnije) uopšte nije naveden među sedam razloga za odbacivanje tužbe koje predviđa čl. 294 ZPP.

Smatramo da je na ovom mestu korisno da citiramo prvi stav čl. 294 ZPP i čitaoca podsetimo na svih sedam razloga:

“Sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da:
1) odlučivanje o tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost (član 16);
2) je tužba podneta neblagovremeno, ako je posebnim propisima predviđen rok za podnošenje tužbe;
3) o istom zahtevu već teče parnica;
4) je stvar pravnosnažno presuđena;
5) je u istoj stvari zaključeno sudsko poravnanje;
6) ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje tužbe iz člana 194. ovog zakona;
7) je tužba nerazumljiva ili nepotpuna.”

Dakle, rešenje je doneto pozivanjem na osnov koji u zakonu uopšte ne postoji. O pitanju imuniteta sudija je bila dužna da se izjasni kao o materijalnom pitanju, dakle u presudi donetoj po okončanju glavne rasprave (ako bi u toj raspravi pravni zastupnici tuženog uopšte istakli taj prigovor), a ne kao o procesnom pitanju, rešenjem.

Druga povreda zakona učinjena u rešenju sudije Agatonović tiče se stava 2 člana 294 ZPP u kojem se navodi sledeće:

“Pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe iz razloga propisanih u stavu 1. ovog člana, sud je dužan da održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe.”

Ovo ročište nikada nije sazvano i tužiocu, građaninu Jeremiću i njegovim pravnim zastupnicima je izjašnjavanje o odbacivanju tužbe onemogućeno.

U obrazloženju rešenja postupajući sudija konstatuje da:

“…tužba u ovoj pravnoj stvari nije odbačena kao nerazumljiva ili nepotpuna, niti postoje drugi razlozi za odbačaj tužbe propisani odredbom člana 294 stav 1, tačka 1-7 navedenog Zakona o parničnom postupku … već je tužba u ovoj pravnoj stvari odbačena kao nedozvoljena, odnosno nedopuštena, zbog neutuživosti.”

I, moramo da priznamo, ovo jeste jedna poprilično bizarna, svakako cinična, ali i ipak pomalo duhovita konstrukcija: sudija najpre priznaje da rešenje nije zasnovano ni na jednom zakonskom osnovu, a onda – baš zbog toga – i da stranka u postupku ne može da koristi procesno pravo koje bi inače mogla da koristi, da se sudija pozvao na osnov koji postoji u zakonu.

Umesto zakonskog osnova, sudija Sanja Agatonović izmislila je institut koji ne postoji u ZPP – kao ni u jednom drugom zakonu, uostalom – institut tzv. “neutuživosti”.

 

III

Pogrešno shvatanje odredaba o imunitetu

imunitet

Član 119 Ustava Republike Srbije i član 11 Zakona o predsedniku Republike predviđaju imunitet predsednika Republike u gotovo istovetnom tekstu:

“Predsednik Republike uživa imunitet kao narodni poslanik.
O imunitetu predsednika Republike odlučuje Narodna skupština.”

Jedina razlika između dva člana je u tome što član 11 ZPR dodatno propisuje da o imunitetu predsednika Republike Narodna skupština odlučuje tzv. apsolutnom većinom, odnosno većinom glasova svih narodnih poslanika (126). Međutim, s obzirom da se ovo pitanje nije ni postavilo u radu Narodne skupštine (niti bi, bar povodom ove tužbe koju danas analiziramo, i moglo da se postavi), tu razliku u tekstu dve norme možemo u daljoj analizi da zanemarimo.

Ono što je, međutim, na ovom mestu vrlo važno istaći to je očigledna namera ustavotvorca (i zakonodavca) da izjednače imunitet predsednika i narodnog poslanika – kako u pogledu opsega tog prava, tako i u pogledu njegovog kvaliteta, ali i svih ostalih pravnih standarda koji se na ovaj institut primenjuju.

Dakle, mutatis mutandis, na imunitet predsednika Republike primenjuju se sve norme koje su predviđene za imunitet narodnog poslanika u Zakonu o Narodnoj skupštini.

Drugim rečima, to znači da se član 119 Ustava i član 11 ZPR ne mogu tumačiti odvojeno od člana 38 Zakona o Narodnoj skupštini koji bliže uređuje opseg imuniteta narodnog poslanika, slučajeve u kojima se on primenjuje, kao i postupak koji se u takvim slučajevima primenjuje.

Zašto je, međutim, sudija Sanja Agatonović propustila da u obrazloženju svog rešenja uopšte pomene član 38 ZNS? Zato što odredba tog člana ruši celu konstrukciju njenog obrazloženja, i to dvostruko.

Najpre, ona tu konstrukciju ruši u odredbi stava 3:

“Narodni poslanik koji se pozvao na imunitet ne može biti pritvoren, niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora bez odobrenja Narodne skupštine.”

Dakle, stav 3 člana 38 ZNS isključuje primenu imuniteta za narodnog poslanika (pa samim tim i za predsednika Republike) u svim postupcima u kojima se ne može izreći kazna zatvora. Prema tome, isključuje je, expressis verbis, u parničnom postupku.

Na ovom mestu, možda, nije na odmet podsetiti i na slučaj jednog od bivših predsednika Republike, Borisa Tadića, koji je krajem 2009. godine odgovarao pred sudijom za prekršaje (radilo se o ispijanju šampanjca – dakle, alkoholnog pića – u svečanoj loži posle pobede fudbalske reprezentacije Srbije u nekoj utakmici) iako se u tom postupku, i za taj prekršaj, mogla izreći i zatvorska kazna (do 60 dana). Boris Tadić se nije pozvao na imunitet, Narodna skupština mu taj imunitet nije uspostavila svojom odlukom, a sudija za prekršaje – za razliku od sudije Višeg suda u Beogradu – nije smatrao da je njegov posao da se time bavi.

Ovde dolazimo i do druge tačke u kojoj član 38 ZNS ruši konstrukciju rešenja Višeg suda u Beogradu: ne samo da za parnični postupak nikakav imunitet nije predviđen, nego se na njega niko – od zakonom ovlašćenih učesnika – nije (čak ni pogrešno) pozvao.

Građanin Vučić nije – jer mu tužba nije ni dostavljena – a Narodna skupština takođe nije (jer ona to može da učini, po sopstvenoj inicijativi tek ako narodni poslanik ili predsednik, iz bilo kog razloga, propusti da to učini, a Skupština proceni da je ipak oportuno da se u konkretnom slučaju imunitet primeni).

Ako se subjekti, koji su zakonom ovlašćeni da vrše određeno pravo, ne pozovu na isto, onda njihovu volju ne može da zameni logiciranje sudije.

Pretpostavimo, na primer, da sudija Agatonović vodi parnicu u kojoj tužilac traži novčano potraživanje koje je zastarelo, a tužena strana propusti da istakne prigovor zastarelosti, ili u odgovoru na tužbu ili u glavnoj raspravi?

Po logici rešenja o kojem danas raspravljamo, ona bi, verovatno, umesto tuženog, sama isticala procesne prigovore i tako se, od sudije, pretvorila u njegovog pravnog zastupnika.

 

IV

Nepoznavanje nadležnosti predsednika Republike

Justice2

Ozbiljna manjkavost ovog rešenja je i očigledno nepoznavanje, ili možda nerazumevanje, nadležnosti predsednika Republike, utvrđenih članovima 111-113 Ustava i 18-22 ZPR.

Naime, nije sve što građanin Vučić kaže u svojim – sada već gotovo svakodnevnim – javnim istupima, vršenje funkcije predsednika Republike. Od početka nije bilo, a sada, na početku druge godine njegovog “mandata” to je sve manje.

Mnogo onoga što kaže je zapravo rečeno u vršenju funkcije predsednika političke stranke, mnogo su sasvim lične, ponekad racionalno vrlo teško objašnjive, fantazmagorije, opservacije, patetična samosažaljenja, loše metafore.

Ono što, u svakom slučaju, nije nadležnost predsednika, to su uvrede i pretnje upućene drugim ljudima, iz političkih, ličnih ili bilo kojih razloga. Jedna od tih uvreda je, uostalom, i predmet tužbe građanina Jeremića.

U ovom konkretnom slučaju, utvrđivanje da li je građanin Jeremić u inostranstvu učinio neko krivično delo ili nije, ne samo da nije u nadležnosti predsednika Republike, nego nije u nadležnosti bilo kog državnog organa Republike Srbije.

Prema opštim pravnim pravilima za rešavanje sukoba zakona, lex loci delicti commissi (zakon mesta gde je delo učinjeno) i forum delicti commissi (sud gde je delo učinjeno) za to su nadležni organi država u kojima je građanin Jeremić učinio (ili nije učinio) određeno delo – SAD, Kine, neke afričke države, bilo koje zemlje – ali ne Republike Srbije.

Jer, kao što je iz okolnosti slučaja očigledno, na teritoriji Srbije on nije preduzeo nijednu radnju koja bi mogla da bude povezana sa ovim slučajem. To je očigledno već i iz činjenice da nijedan javni tužilac u Srbiji ne vodi postupak protiv građanina Jeremića.

Građanin Vučić je, dakle, bio dužan da utvrdi da li se protiv građanina Jeremića vodi neki postupak (u bilo kojoj jurisdikciji) i da zatim – ako se ispostavi da se takav postupak negde vodi – sačeka da se on pravnosnažno okonča.

Tek onda bi mogao da, zakonito, komentariše njegov ishod. Komentari koje je on dao 25. maja ne samo da su preuranjeni, zasnovani na nekakvim privatnim i tajnim izvorima, i da krše pretpostavku nevinosti, nego predstavljaju i direktno mešanje u pravosudne postupke koji se vode u drugim državama.

Takvi komentari, potpuno nezavisno od štete koja je tom prilikom prouzrokovana građaninu Jeremiću, predstavljaju i ozbiljan diplomatski skandal i narušavaju ugled Republike Srbije.

Sad ćete me, verovatno, pitati: a zašto je sve to uopšte važno? Zar nismo već konstatovali da je sudija dva puta pogrešno primenila odredbu člana 294 ZPP, da je pogrešno shvatila pravnu prirodu imuniteta (koji se ne primenjuje na postupke u kojima se ne može izreći zatvorska kazna) kao i da se na taj imunitet neovlašćeno pozvala (jer je članom 38 ZNS tačno određeno ko se na imunitet može pozvati, i kada)? Jesmo.

Važno je, međutim, iz jednog drugog razloga. Ako je sudija, recimo, pomislila da je baš sve što građanin Vučić kaže – bilo kada, o bilo čemu i bilo kome – vršenje njegove ustavne funkcije, onda mi imamo ozbiljan problem.

Nema ga više građanin Jeremić, nego ga imamo svi mi. Jer, po toj logici bi sutra i neko mnogo ozbiljnije kršenje zakona od strane građanina Vučića nego što je to bila ova uvreda (na primer, neko krivično delo) neki drugi sudija mogao da podvede pod “vršenje funkcije predsednika Republike”.

Ovo ne navodimo samo zarad intelektualnog egzibicionizma – nedavni događaji u SAD su sasvim jasno pokazali da postoje određeni profili ličnosti (a njima, izgleda, pripadaju i Aleksandar Vučić i Donald Tramp) koji su skloni kršenju zakona, a potom zaklanjanju državom koju čine svojom saučesnicom – ili taocem, svejedno.

Baš zato je vrlo važno da se uspostavi precizan pravni standard: vršenje funkcije predsednika su samo oni akti i radnje, kao i komentari i izjave o njima, koji se odnose na vrlo uzak krug pitanja tačno određenih ustavom i zakonom. Sve drugo nije državni, nego politički, ili čak sasvim lični diskurs.

 

V

Pogrešna primena Zakona o obligacionim odnosima

images (81)

Malu digresiju u prethodnom odeljku napravili smo kao uvod u ovaj. Naime, iz suštinskog nerazumevanja nadležnosti predsednika Republike, sudija Sanja Agatonović je ušla u narednu grešku – u pogrešnu primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti države za štetu.

Navodeći član 172 ZOO, po kojem: “Republika Srbija, kao pravno lice, odgovara za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju, ili u vezi sa vršenjem, svoje funkcije”, a odamah potom i pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 15. marta 2007. godine u pogledu građanskopravnog imuniteta, postupajući sudija ulazi u novi krug formalnologičkih problema.

Naime, odgovornost države za štetu koju pričine njeni službenici trećim licima uvedena je u ZOO upravo radi zaštite tih trećih lica (oštećeni će štetu uvek lakše naplatiti od države nego od njenog službenika) dok se navedno pravno shvatanje Građanskog odeljenja VSS odnosi na štetu koju sudija prouzrokuje trećem licu nezakonitom presudom.

Jedno sa drugim, zaista, nema nikakve veze. A sa ovim sporom, i sa tužbom građanina Jeremića protiv građanina Vučića za naknadu štete, nema veze ni jedno, ni drugo. Nikakve.

Citirani član ZOO bi se, sasvim jasno, mogao primeniti u slučaju da je vozač građanina Vučića udario u kola građanina Jeremića i na njima prouzrokovao štetu. Građanin Jeremić bi u tom slučaju mogao da tuži Republiku Srbiju, čiji je vozač službenik, zaposlen na radnom mestu vozača, i čiji je redovni posao da vozi njeno vozilo.

Citirano pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije bi se, sasvim jasno, moglo primeniti da je građanin Jeremić pretrpeo štetu nezakonitom odlukom nekog sudije (evo, na primer, baš u ovom slučaju o kojem danas raspravljamo). I u tom slučaju bi građanin Jeremić, kao i u prethodno navedenom primeru vozača, mogao da tuži Republiku Srbiju čiji mu je službenik – u ovom slučaju sudija – svojom nezakonitom radnjom naneo štetu.

Ali, građanina Aleksandra Vučića Republika Srbija nije zaposlila da vređa druge građane, preti im i laže o njima – to nije njegov posao kao službenika Republike. Nije ga, isto tako, zaposlila ni da sudi građanima.

Uvrede, pretnje, laži, i presude donete na konferencijama za štampu i improvizovanim “obraćanjima” mogu, dakle, da budu sve drugo – njegov politički cilj, njegova lična opsesija, izraz njegove mentalne labilnosti – sve to mogu da budu, samo njegov posao ne mogu da budu.

Za takve radnje on ne uživa nikakav imunitet i za onu štetu koju građanin Vučić pričini trećim licima, postupcima i radnjama koje nisu njegov posao, ne može odgovarati Republika Srbija, nego mora odgovarati on sam.

Nema, prema tome, nikakve razlike između nematerijalne štete koju je građanin Vučić prouzrokovao građaninu Jeremiću svojim odgovorom na pitanje “novinara” TV Pink i materijalne koju bi mu prouzrokovao ako bi, recimo, došao u njegov stan i razbio mu televizor.

U oba slučaja, naime, preduzeta radnja bila bi izvan njegove nadležnosti. To, na žalost, sudija Sanja Agatonović nije bila u stanju da shvati.

 

VI

Kršenje odredbi Ustava i međunarodnih konvencija o ljudskim pravima

Justice

Ozbiljan problem sa rešenjem koje analiziramo je i implicitna kolizija sa kogentnim normama Ustava kojima se štite ljudska prava.

Obrazloženje ovog rešenja je direktnoj koliziji sa odredbama članova 21 (“Zabrana diskriminacije”), 25 (“Nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta”), 32 (“Pravo na pravično suđenje”) i 36 (“Pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo”) Ustava Republike Srbije.

Iz istih razloga, obrazloženje direktno krši i članove 6 tačka 1 (“Pravo na pravično suđenje”), 8 (“Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života”), 9 tačka 1 (“Sloboda misli, savesti i veroispovesti”), 10 (“Sloboda izražavanja”), 13 (“Pravo na delotvorni pravni lek”) i 14 (“Zabrana diskriminacije”) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, od 4. novembra 1950. godine.

Naime, ako bismo osnovnu tezu spornog rešenja Višeg suda u Beogradu razvili do krajnjih konsekvenci, zaključak bi bio sasvim jasan, i prilično zastrašujući: građanin Aleksandar Vučić može potpuno nekažnjeno da priča šta god želi o bilo čemu i bilo kome, ne vodeći računa o istinitosti onoga što govori.

Pri tome, on ne samo da može da iznosi negativne vrednosne sudove (što i nije sporno – ni sud većine građana Srbije o njemu nije ništa bolji nego njegovi o njima) nego i činjenične neistine, odnosno laži.

Za sve što bi rekao, ne bi snosio nikakvu odgovornost, odnosno – po logici sudije Agatonović – svu štetu koju bi treća lica pretrpela zbog njegovih uvreda i laži morala bi da nadoknadi Republika Srbija kao pravno lice.

Građanin Vučić bi bio zaštićen čak i time što sud njemu ne bi dostavio nijednu tužbu na odgovor – bez obzira što bi taj odgovor pisali njegovi advokati.

U takvoj orvelijanskoj distopiji, posao sudije ne bi ni bio da utvrdi činjenično stanje i na njega primeni važeće materijalno pravo, nego da nađe najlakši način na na koji će tužbe protiv građanina Vučića danas, a ko zna protiv koga sve ne sutra, biti odbačene pre nego što postupak dokazivanja uopšte i započne.

 

VII

Zaključak: mračno lice orvelijanske distopije

images (82)

Rešenje sudije Višeg suda u Beogradu, Sanje Agatonović, kojim je građaninu Vuku Jeremiću uskraćena sudska zaštita od uvreda kojima ga je izložio građanin Aleksandar Vučić – ako postane pravnosnažno – samo će formalno potvrditi ono što svaki pravnik u Srbiji već dobro zna, a mnogi naši građani koji nisu pravnici, već osećaju: da u ovoj zemlji, u dvadeset prvom veku, postoje ljudi koji su iznad zakona.

Nije ovde problem samo u tome što istorija, gotovo uvek, sve one koji se zaborave, pa u nekom momentu pomisle da su stvarno iznad zakona, na kraju brutalno stavi izvan zakona.

Problem je mnogo širi, i obuhvata odnos građanina prema državi u celini. Ako je jedan čovek iznad zakona, zašto to ne bi mogao da bude i neki drugi? Po toj logici, svako ko ima dovoljno naoružanih ljudi oko sebe, ili dovoljno novca, ili podršku nekoga dovoljno moćnog, može pomisliti da je iznad zakona?

Temelji društvenog ugovora na kojima je jedno ljudsko društvo organizovano u državu – jednakost svih i svakoga pred zakonom – narušeni su.

Zašto bi bilo ko onda došao u sud da traži pravdu, ako tu pravde u sudu nema? Kako ćemo sprečiti ljude da pravdu, koju neće naći u sudu, ne ostvaruju novcem, pištoljem, sastankom u nekoj ambasadi, članstvom u nekoj političkoj stranci?

Zbog toga bi bilo jako važno da se sada desi nekoliko stvari:

Prvo, da apelacioni sud u drugostepenom postupku poništi ovo rešenje.

Drugo, da pravnička javnost Srbije bude jedinstvena, i da svako od nas – ne više zarad ove ili one stranke ili ideologije, nego zarad časti naše profesije – objasni onim svojim sugrađanima koji nisu pravnici koliko je ovo težak, i opasan, presedan.

I treće, da se profesionalna odgovornost sudije Sanje Agatonović ispita u odgovarajućem disciplinskom postupku, da se tom prilikom utvrdi koliko su greške koje je učinila zaista rezultat neznanja, a koliko straha ili nekih, možda, spoljnih uticaja – te da se, zavisno od rezultata ovog postupka, preduzmu odgovarajuće mere, kako se ovakav pravni skandal, nikad više, ne bi ponovio.

A na kraju ovog teksta, koleginici mogu samo da savetujem da ponovo uzme udžbenike iz ustavnog, obligacionog i građanskog procesnog prava; kad ih već nije dovoljno pažljivo čitala onda kada joj je bilo vreme za to.

***

VRV

Ovaj tekst posvećen je mojoj profesorki na Pravnom fakultetu u Beogradu, dr Vesni Rakić Vodinelić, kod koje sam 1985. godine položio ispit iz Građanskog procesnog prava. Iako se nikada, za narednih trideset godina, nisam bavio u praksi ovom granom prava, i danas časove koje nam je Vesna tada držala smatram važnim – jer smo na njima naučili kako da mislimo kao pravnici.

***

Objavljeno 22.06.2018. na portalu mojizbor.info

https://mojizbor.info/2018/06/odbacena-jeremiceva-tuzba-protiv-vucica/

Mostovi Kenigzberga i Kosovske Mitrovice: o još jednoj istorijskoj alegoriji Aleksandra Vučića (31.03.2018)

11 Wednesday Apr 2018

Posted by Zoran Cicak in Komentari i polemike, Uncategorized

≈ Leave a comment

Konigsberg

“Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža
kao da vidi haramiju.
O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo
ili kao užas.”

(Bertold Breht, “O Nemačko, bleda mati)

 

U subotu 31. marta, u jednom od svojih brojnih solilokvija na temu Kosova, sa funkcionerima nekakvih nevladinih organizacija ovog puta u ulozi uobičajenih statista u studiju Pinka, Aleksandar Vučić je odlučio da upotrebi jednu zanimljivu istorijsku paradigmu.

Predlažem da najpre pogledate snimak tog izlaganja (ovaj komentar odnosi se na vreme od 16:47 do 18:18) pa da posle tih minut i po nastavite sa čitanjem ovog teksta:

 

***

Govornik je ovde, očigledno, želeo da podseti slušaoca na (inače sasvim nespornu) činjenicu da su razni narodi, u toku svog istorijskog trajanja, nekada menjali sopstveno geopolitičko težište, pomerajući ga u raznim pravcima, i da su – kao posledicu tih procesa – i mnogi gradovi često menjali svoje gospodare.

Na kulama njihovih tvrđava menjale su se zastave, na njihovim trgovima mešali jezici, na njihovim pijacama novčanice u opticaju, u njihovim crkvama molitve.

A sami gradovi menjali su i svoja imena. Tako je grčka Smirna postala turski Izmir, italijanska Fiume jugoslovenska Rijeka, mađarski Nađišeben rumunski Sibiu, holandski Novi Amsterdam američki Njujork…

Dakle, da je krećući se istom istorijskom matricom, i srpski Uroševac postao albanski Ferizaj nije morao da nas podseća Aleksandar Vučić, ovom istorijskom dosetkom. Niti bi ta paralela, sama po sebi, i zasluživala ovaj komentar.

Međutim, ona dva primera koje je Vučić iskoristio u svom monologu nisu ni Smirna, ni Fiume ni Nađišeben ni Novi Amsterdam, nego dva grada koja je on nazvao nemačkim: Prag i Kenigzberg.

Ovde se otvaraju dva ozbiljna pitanja kojima ćemo se baviti u nastavku ovog komentara: prvo se tiče činjenica na kojima se ovaj iskaz zasniva, a drugo na njegove implikacije.

***

Najpre, Prag nikada u istoriji nije bio nemački grad – ako ne računamo šest godina nemačke okupacije u toku Drugog svetskog rata, kada je bio nemački, otprilike isto koliko su to bili i Beograd, Atina ili Pariz.

Vučić, međutim, ne pominje taj period (1939-1945) nego sredinu XIX veka (on navodi godine između 1848. i 1882) kada je, po njegovoj tvrdnji, većina stanovnika govorila nemački a ne češki.

Taj iskaz je, međutim, u faktičkoj kontradikciji sa svim dostupnim istorijskim izvorima: prema rezultatima popisa koji je u oktobru 1857. sproveo Carski administrativni i statistički biro, koristeći kombinovani jezički i verski kriterijum, od 71.922 popisana stanovnika četiri istorijska kvarta u Pragu, Čeha je te godine bilo 40.216, Nemaca 24.000 i Jevreja 7.706.

Nemački jezik je, međutim, u Pragu bio jezik elite, koji ju je povezivao sa prestonicom države u kojoj se taj grad, u to vreme, nalazio. To je, naravno, bio austrijski Beč a ne nemački Berlin kao što bi mogao da zaključi manje obrazovani slušalac Vučićevog monologa, ali na to ćemo se vratiti nešto kasnije.

Kao što je svojevremeno pisao Dr Servak Heler, praški novinar i političar:

„U Pragu, svi koji su držali do mode bili su germanizovani, jer je nemački bio u modi. … Izgledalo je kao da je samo običan svet češki, sluge, radnici, sitne zanatlije, mali trgovci. Svi koji to nisu želeli da budu, posebno krupni trgovci, preduzetnici, vlasnici industrije, prosperitetniji građani, službenici svih vrsta, advokati, notari … pripadali su nemačkoj jezičkoj zajednici iako ponekad sami nisu ni bili Nemci.“

Tu dolazimo do prvog problema u ovom iskazu Aleksandra Vučića, problema koji se kao crvena nit provlači kroz čitav njegov „evropejski“ javni diskurs: to je tzv. fascinacija elitom, fascinacija koja u sebi nosi duboko ukorenjene elemente tzv. Stokholmskog sindroma, identifikacije sa agresorom.

Prag devetnaestog veka je možda – češkim malograđanima onda, ili Vučiću danas – na površini odavao utisak nemačkog grada. Na površini, jer kao što smo videli, on to većinski nije bio. Nemački se zaista pretežno govorio po pozorištima, bankama, elitnim restoranima – svim onim mestima gde su oni voleli da odlaze onda, a Vučić voli danas.

***

Međutim, tu se problemi otvoreni ovim iskazom ne završavaju. Kao što smo konstatovali, u periodu na koji se iskaz odnosi (sredina XIX veka) Prag je bio prestonica jedne od krunskih zemalja Habzburškog carstva (Austrije, a od 1867. Austro-Ugarske), tzv. Kraljevine Češke. Tehnički, on je bio austrijski, a ne nemački. I na ovom mestu, opet, one manje obrazovane slušaoce Vučićevih govora moramo da podsetimo da to uopšte nije, niti je ikada (osim u periodu 1938-1945) bilo isto.

Bizmarkovo ujedinjenje Nemačke 1871. godine Habzburško carstvo je uporno pokušavalo da spreči, diplomatskim sredstvima kroz najveći deo XIX veka, a na samom kraju i vojnim sredstvima.

Početkom jula 1866. u Bici kod Kenigrac-Sadove (današnji grad Hradec-Kralove u Češkoj, ne mnogo daleko od Praga) austrijska Severna armija je izgubila od pruskih grenadira, čime je stavljena tačka na ambiciije Beča da spreči nemačko ujedinjenje, ali i na ambicije Berlina da austrijske zemlje naseljene Nemcima (među njima i Prag) pripoji Nemačkoj.

***

Konačno, kako bi pojačao dramski efekat svog govora, Vučić koristi i argument tzv. istorijskog primera. Najčešće, on to čini koristeći Lutera i Vebera, u jednom od svojih tekstova krajem 2017. godine pomenuo je i Vladiku Nikolaja, a ovog puta izabrao je Franca Kafku, inače stanovnika Praga. Franc Kafka je, kaže Vučić, pisao na nemačkom jeziku, što bi valjda trebalo da bude krunski dokaz da je sam Kafka bio Nemac, a Prag, mutatis mutandis, nemački grad.

Opet, i primer Kafke, u ovom kontekstu, samo je novi dokaz Vučićeve već poslovične površnosti – on, naime, jeste pisao na nemačkom, jer mu je to bio maternji jezik, baš kao što je to bio i svim drugim nemačkim Jevrejima.

Franc Kafka je rođen u porodici Aškenazi Jevreja, i njegov deda, Jakob Kafka, bio je shochet – tzv. ritualni kasapin, čiji je posao da životinje zakolje i pripremi po jevrejskim verskim propisima.

Da Franc Kafka nije umro od tuberkuloze u svojoj 40. godini (1924) dočekao bi Drugi svetski rat i verovatno bi sopstveni život završio u oblaku dima, sa milionima svojih sunarodnika, negde na širokom arhipelagu logora koje je u tu svrhu ustrojila Hitlerova Nemačka.

Sasvim je moguće da je među nemačkim nacistima 1945. bilo i onih koji su, kao što to Vučić implicira, žalili što Prag više nikada neće biti nemački grad. Ali teško da je ijedan od njih, u korenu tog sentimenta, imao baš sećanje na Franca Kafku.

Tako iskrivljena, kafkijanska, logika bila bi i za njih isuviše komplikovana – zato ju je, prvi u istoriji književnosti, na licu mesta smislio Aleksandar Vučić.

***

Ako sad krenemo na put u drugi grad iskorišćen u ovoj alegorijskoj igri, Kenigzberg, do kojih ćemo zaključaka doći?

Da, njega je osnovao monaški red Tevtonskih vitezova i odatle su oni kretali na osvajačke pohode u slovenske zemlje na istoku i jugu. Potom je bio prestonica istočne Pruske, i sve do 1701. u njemu su krunisani pruski kraljevi. U njemu je rođen i najveći nemački filozof ere Prosvetiteljstva, Emanuel Kant. I, od 1946. godine taj najistočniji nemački grad je sovjetski (a od 1991. godine ruski) Kalinjingrad.

Kenigzberg jeste bio više nemački nego što je to Prag ikada bio (Vučić je mogao, umesto Praga, da uzme bivši nemački Milhauzen, danas francuski Miluz, na Rajni – ta ilustracija bi bila mnogo adekvatnija) ali čini mi se da poenta, ipak, nije u površnosti kojom je Vučić tražio i analizirao istorijske primere ili u nespretnim načinima na koje je pokušao da ih objasni svojim (još površnijim od njega) slušaocima.

To bi, i jedno i drugo, bilo sasvim uobičajeno. Poenta je, plašim se, mnogo ozbiljnija i tiče se suštinskih implikacija koje izabrano poređenje sa sobom nosi.

Nemačka jeste vojno izgubila Kenigzberg 9. aprila 1945. godine, kada je nemački general Oto Lah predao svoj garnizon jedinicama 3. beloruskog fronta.

Međutim, Nemačka je, u jednom dubljem istorijskom smislu, Kenigzberg izgubila mnogo pre 1945 – u španskoj Gernici, u Varšavskom getu, u dimu krematorijuma Aušvica i Treblinke, u razrušenom Koventriju i Beogradu, u opsednutom Lenjingradu gde su ljudi, da bi preživeli, morali da postanu kanibali, u dnevniku Ane Frank u Amsterdamu.

Da svega toga nije bilo, ne bi Nemačka izgubila ni Kenigzberg. I to je odlično razumeo kancelar Vili Brant kada je kleknuo ispred spomenika u Varšavskom getu 1970. godine. Aleksandar Vučić, koji se iste te godine rodio, to očigledno nije razumeo čak ni pola veka kasnije. Već u nekim od njegovih ranijih autorskih tekstova očigledno je da on, sa dvadesetim vekom, ima prevashodno etički, a ne istoriografski problem.

Nemačka nije izgubila Kenigzberg zato što je imala lošu ratnu sreću nego zato što je bila istorijska pravda da grad koji je bio simbol germanske ekspanzije na istok, prestane da postoji kao takav simbol – zato je on morao da postane Kalinjingrad.

Germanofilija Aleksandra Vučića – njegova fascinacija ne samo Angelom Merkel, nego i Gerhardom Šrederom, ratnim zločincem iz najužeg kruga onih koji su odlučivali o agresiji na Jugoslaviju 1999. – nije ništa novo. Njegova benevolentnost prema germanofilski orijentisanim Srbima iz tridesetih godina prošlog veka, svojim ideološkim prethodnicima, takođe je poznata.

Ono što se, međutim, tek na ovom primeru tako jasno vidi, to je potpuno ignorisanje čitavog istorijskog konteksta u kojem Vučić analizira predmet svog obožavanja, Nemce.

Slušajući Vučićeve panegirike o Nemcima, nikada nije bilo ni nacizma ni Holokausta. Jedan veliki narod je izgubio ova dva grada koja su mu bila značajna i draga, eto, tek tako, bez ikakvog razloga. A prihvatajući taj, ničim izazvan, istorijski usud postao je još veći narod.

Ne, Vučić je u tom svom nerazumevanju dvadesetog veka očigledno propustio da pročita još jednog Nemca, Bertolda Brehta, koji je – pišući i opisujući to istorijsko vreme u kojem je njegov narod, eto, “izgubio” Prag i Kenigzberg, napisao i ove stihove:

“Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža
kao da vidi haramiju.
O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo
ili kao užas.”

***

Međutim, problemi sa alegorijom koju je Vučić izabrao da sa nama podeli svoje refleksije o Kosovu, ovde ne završavaju, nego tek počinju.

Zašto je, zaista, od stotina drugih dobijenih i izgubljenih gradova širom Zemljinog šara u poslednjih nekoliko hiljada godina, izabrao baš ova dva? Jedan, koji je bio meta germanskog Drang nach Osten, i drugi, koji je bio njegov simbol?

Da li su Đakovicu i Uroševac okruživali Aušvic, Birkenau i Treblinka, ili su te etičke kapije okruživale Kenigzberg?

Da li su iz Peći i Prizrena pokretani krstaški ratovi na Albaniju, ili su oni iz Kenigzberga pokretani na Litvaniju, Rusiju i Poljsku?

Da li je srpski rektor Univerziteta u Prištini poslao hiljadu albanskih studenata kao taoce u zatvor u Nišu za vreme bombardovanja NATO ili je to ipak bio nemački rektor Karlovog univerziteta u Pragu koji je poslao hiljadu čeških studenata u koncentracioni logor Saksenhauzen, kao taoce za vreme savezničkih bombardovanja?

Objašnjavati Srbima da su gradovi na Kosovu izgubljeni zato što smo izgubili rat 1999. godine jedna je stvar. Ona možda nije prijatna, u nama sigurno ne budi osećaj pravičnosti i stvara duboke frustracije. Ali istorija je ionako često neprijatna, gotovo nikada nije pravična a izvesno (znaju to Nemci mnogo bolje od nas) stvara frustracije.

Međutim, objašnjavati Srbima da su gradovi na Kosovu izgubljeni zato što su, eto, i Nemci 1945. izgubili neke njima drage gradove, pa je to sada jedno te isto, ne samo da je istorijski pogrešna, nego je i u jednom dubljem političkom smislu vrlo opasna, a u etičkom pogledu krajnje uvredljiva paralela.

Ratovi za jugoslovensko nasleđe (1991-1999) ne mogu da budu paralela Drugom svetskom ratu – ni po uzrocima, ni po učesnicima, ni po načinu, a ponajmanje po istorijskom i ideološkom kontekstu u kojem su vođeni.

Oni bi, eventualno, mogli da budu paralela Tridesetogodišnjem ratu (1618-1648), u kojem su se nemački protestanti i katolici međusobno ubijali, uz aktivno učešće susednih zemalja (Švedske, Francuske, Poljske) zainteresovanih da im u tome pomognu. Bar tu činjenicu bi Aleksandar Vučić, kao poštovalac Martina Lutera, trebalo da zna.

Stvarni rat 1999. godine, onaj za teritorije, izgubila je vlada u kojoj je Aleksandar Vučić vodio ministarstvo propagande.

Dakle, ako Srbima danas uzor (a ni ovaj put Vučić ne propušta priliku da to ponovi) treba da budu Nemci, ako je naš Prizren njihov Prag a naša Kosovska Mitrovica njihov Kenigzberg, onda je i Slobodan Milošević Adolf Hitler, a Aleksandar Vučić Jozef Gebels.

Virtuelni rat 2019. godine, onaj za duše ljudi, vodi jedna druga vlada, u kojoj se nalaze, gle čuda, opet Aleksandar Vučić i njegovi istomišljenici iz 1999. godine. Oni isti, sa kojima smo izgubili i prethodni rat.

Možete li da zamislite Nemce koje 1965. umesto Adenauera i Branta baš Gebels i Ribentrop ubeđuju kako treba da prihvate realnost (ona je za njih, na žalost, bila mnogo sumornija od gubitka Praga i Kenigzberga) i postanu veliki narod, ugledajući se na Engleze koji su se, eto, dva veka ranije pomirili sa gubitkom Vašingtona i Njujorka?

Dakle, ako ovu Vučićevu paralelu prihvatimo kao legitimnu, onda smo zapečatili i pitanje srpske kolektivne krivice za Ratove za jugoslovensko nasleđe, pitanje koje poslednjih godina toliko zaokuplja revizionističke istoričare po regionu a i izvan njega.

Ta krivica bi se, na ovaj način, sa svih strana koje su u tom besmislenom ratu učestvovale prenela na jednu, a u okviru te jedne, sa promašene politike čije je kopile bila, proširila na čitav narod.

Svaki ratni zločin počinjen u tom ratu ovom Vučićevom paralelom postaje legitimna odbrana od agresije, osim onog srpskog. Svaki srpski se podiže na nivo Holokausta.

***

U osamnaestom veku, u Kenigzbergu je bilo ukupno sedam mostova preko dva rukavca reke Pregel koja prolazi kroz centar grada. Švajcarski matematičar Leonard Ojler postavio je 1763. svoj čuveni Problem sedam mostova – kako preći preko svih sedam mostova ali samo jedan jedini put svakim od njih – i ponudio nagradu onome ko ga reši. Mostovi su bili raspoređeni tako da rešenje, naravno, ne postoji – i to je sam Ojler matematički dokazao. U poslednjih 250 godina, taj problem niko nije rešio, a od sedam Ojlerovih mostova samo dva su do danas preživela ratove i renoviranja.

U Kosovskoj Mitrovici postoji samo jedan most i on je u poslednjih dvadeset godina postao zajednički simbol svih Vučićevih politika: onih starih politika, koje su od njega napravile veštačku granicu između dve polovine, severne i južne, nekada jedinstvenog grada, i ovih novih politika, u kojima za severnu polovinu više nema mesta.

Kao i oni mostovi u Kenigzbergu i ovaj u Kosovskoj Mitrovici ostaće arhitektonsko svedočanstvo jedne suštinski iste stvari – propalih politika. Istovremeno, čini mi se da je to i jedino što ovi mostovi i gradovi zaista imaju zajedničko.

***

Objavljeno 11.04.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/04/vucic-kljuc-je-buducnost-srbije-ne-koliko-volimo-nasu-proslost/

“Njujorška misterija Aleksandra Vučića” (Boško Jakšić, Politika, 23.03.2018)

27 Tuesday Mar 2018

Posted by Zoran Cicak in Komentari i polemike, Uncategorized

≈ 3 Comments

New York

“Neka mi Bog oprosti, ali slova alfabeta me strašno plaše. Ona su lažljivi, besramni demoni – i opasni. Otvoriš mastionicu, oslobodiš ih; ona izlete – i kako ćeš ikada ponovo da ih staviš pod kontrolu?”

(Nikos Kazancakis)

 

U petak 23. marta 2018. Politika je objavila tekst Boška Jakšića pod naslovom „Njujorška misterija Aleksandra Vučića“. Sam tekst inače nije dostupan na internet stranici Politike i zato ovde dajemo link na integralnu verziju koju je objavio – a ko bi drugi – Pink.

http://pink.rs/vesti/63620/bosko-jaksic-njujorska-misterija-aleksandra-vucica

Politici i Pinku ostavljamo da se, ako budu želeli, bave autorskim pravima. Mi ćemo se, međutim, malo pozabaviti porukama koje je Boško Jakšić u ovom tekstu poslao čitaocima. Politikinim ili Pinkovim, svejedno – već neko vreme oni su ionako jedni te isti.

U suštini, autor pokušava dve stvari: prva je da problematizuje, racionalizuje, objasni i rehabilituje praksu tzv. „tajne diplomatije“; druga je da, pomalo očajnički, srpsku opoziciju učini makar blagonaklonom prema toj praksi i saučesnikom u njenom konačnom ishodu.

Kao iskusan analitičar, Boško Jakšić i ovog puta kombinuje malo senzacionalizma (vraćajući se, po ko zna koji put, na nekakva Tadićeva putovanja u Rim – kao da niko od nas to nikada nije radio u životu), malo zastrašivanja („bolje koalicioni partneri u Prištini nego specijalci Rose u Kosovskoj Mitrovici”) i malo zamene teza („Rušenje Vučića nije politika“).

I ne bi me, najverovatnije, ništa u samom tekstu podstaklo da ga komentarišem. Očajnički pokušaji Aleksandra Vučića da u diskursu pristojne, građanske Srbije dobije bar nečiju, makar kako malu, i makar na koji način izmoljenu i iskukanu podršku, nisu ništa novo. Nije ovo ni prvi ni poslednji tekst napisan sa tim ciljem.

Ništa u samom tekstu, dakle. Ali, činjenica da se u onome što je napisano bukvalno ponavljaju određene teze i poruke američke diplomatije sama po sebi je isuviše značajna a da bi se mogla prećutati.

***

Hajde da pogledamo tri ključne poruke:

Prvo: svaka procedura koja vodi ostvarivanju našeg geopolitičkog cilja je legitimna, ergo – nijedna koja tom cilju ne vodi nije legitimna.

Ako je to kršenje ustava suverene države – pa dobro, ako smo je već bombardovali zašto bismo sad vodili previše računa o njenom ustavu?

Ako je to uništavanje njenih institucija, ljudskih sloboda i demokratskih procedura – pa dobro, zar nije još Čerčil rekao da nećemo da živimo tamo?

Ako je to tajna diplomatija – pa šta?

„Pa šta“, ta uobičajena arogantna poštapalica svakog polemičara koji je čitaocu upravo pokušao da objasni kako je nešto loše, zapravo dobro (ali je čitalac, eto, glup i naivan) nije slučajno najčešće korišćena fraza u ovom tekstu.

Drugo: u ostvarivanju našeg cilja, angažovaćemo sve naše resurse.

U kakvom su oni međusobnom odnosu, da li se međusobno kritikuju, ili čak i vređaju, to nije bitno za naš cilj, pa zašto bi nas onda zanimalo? („Liberalna opozicija još ima priliku da se izdigne iznad uvreda koje im je Vučić delio šakom i kapom. Da pokaže da razmišlja državotvorno. Da takvim stavom prisili predsednika da odustane od zajedljive retorike.“)

Dakle, ako opozicija podrži naš geopolitički cilj, mi ćemo prisiliti predsednika da odustane od „zajedljive retorike“; a ako ne pristane, on će njih i dalje vređati, oni će zato biti jako tužni i plakaće po tviteru…

Treće: sve dok cilj ne ostvarimo (ali samo do tada), čuvaćemo našeg glavnog igrača a sporedni ako prežive, prežive, ako ne, zamenićemo ih nekim drugim.

(„Rušenje Vučića nije politika. Rušiti ga kada pokušava da reši pitanje Kosova je destilisana glupost.“). Posle ćemo zameniti glavnog, dovesti neke nove sporedne, i opet Jovo nanovo…

Ovo su, uglavnom, tri osnovne teze koje američki diplomata Metju Palmer, jedan od ključnih učesnika na anglo-američkim sastancima 2010-2011. kada je dogovoreno formiranje SNS i određeni njeni ključni politički zadaci, uporno ponavlja već skoro deceniju.

***

Palmerov problem je, međutim, što se ta strategija ne ostvaruje kako je planirano, delimično iz objektivnih, a delimično iz subjektivnih razloga. Naš problem je što i vlast i opozicija, svako iz svojih razloga, misle da, ako igraju po Palmerovim pravilima, još uvek mogu nešto da ušićare.

Najpre, rat u Ukrajini koji je počeo 2014. godine, sa svim naknadnim zaoštravanjima odnosa između Rusije i Zapada, nije mogao da se predvidi u vreme kada je ova strategija formulisana. Ruski odgovor – prenošenje konfliktne zone na Balkan -. još manje. Ono što je Palmer planirao u čistom, gotovo laboratorijskom, okruženju, ostvaruje se u jednom novom, mnogo komplikovanijem.

Iako su ga mnoge kolege u Stejt Departmentu upozoravale da taktičke i operativne pretpostavke svog plana blagovremeno prilagodi promenjenom strateškom okruženju, Palmer to jednostavno nije učinio. Valjda je bio zauzet pisanjem knjiga…

Drugo, u međuvremenu su se pojavili i novi igrači koji 2011. takođe nisu bili prisutni: Erdoganova Turska, sa ciljem da na Balkanu poravnava svoje račune sa Zapadom; Kina, koja namerava da preko Balkana iskoristi slabe tačke evropskog trgovinskog, saobraćajnog i infrastrukturnog modela.

Američka frustracija Turskom, i nemačka frustracija Kinom, učinile su prvobitnu Palmerovu postavku („Kosovo out, Serbia in, Russia down“) potpuno neostvarivom.

I treće, tzv. „prethodno kontingentiranje“ Vučićevih „nestašluka“ (da upotrebim jedan Palmerov termin iz 2013-2014) se takođe pokazalo pogrešnim. Sa prolaskom vremena tih nestašluka je bivalo sve više, i bivali su sve ružniji. Što su oni bili ružniji, pojavljivalo se sve više nepredviđenih činilaca: nekakvih liberalnih medija, evropskih poslanika, nevladinih organizacija, kontrolnih institucija – svih onih „pain in the ass“ koji devojci sreću kvare i podsećaju da sama činjenica što je neko „Our son of a Bitch“ nije više dovoljna. I da u XXI veku ona više ne može da znači isto što je značila u XX, kada je američki predsednik Ruzvelt prvi put upotrebio ovu frazu opisujući nikaragvanskog diktatora Anastazija Somozu.

***

U teoriji igara, kada se pretpostavke plana suoče sa promenjenom stvarnošću, postoje dva rešenja: jedno je promena pretpostavki, drugo je angažovanje novih resursa da se plan, uz povećane troškove i dodatne kolateralne štete, ipak realizuje na prvobitan način. Mudri igrači biraju prvo rešenje.

Palmer je, međutim, izabrao drugo: proširio je pritisak i na srpsku opoziciju da se (i) ona uključi u ostvarivanje zadataka prvobitno datih samo Vučiću.

Tu nepristojnu ponudu su Brajan Hojt Ji i Ves Mičel već nekoliko puta u poslednjih godinu dana preneli tzv. „opozicionim liderima“. Jedan od njih ju je, pomalo neoprezno, bio poluprihvatio i ostao poslednjih nedelja bez svoje stranke. Pošto očigledno ponuda nije shvaćena dovoljno tačno, brzo i prilježno, i od dovoljnog broja njih, evo je sad ponovo, u epistolarnoj formi, sa poštarom Boškom.

Hajde da vidimo zašto je u celom planu tzv. srpska opozicija sad odjednom postala toliko značajna?

Zar u prethodnih šest godina nije učinjeno sve da se ista, kao jedan nepotreban remetilački faktor, potpuno uništi?

Da je ponuda toliko dobra kao što to Srbe ubeđuju Palmer, Ji, Mičel i Boško – zašto bi onda njene blagodati Vučić želeo da deli sa drugima? Zar ne bi bilo logično da svu slavu prigrabi samo za sebe?

Sva ova pitanja su, zapravo derivat jednog drugog, mnogo starijeg, pitanja: ako je nezavisnost Kosova već gotova stvar, zašto je onda toliko važno, gotovo neophodno, učešće same Srbije u njenoj formalizaciji?

Odgovori na oba pitanja kriju se u istoj zoni: tzv. projektovane izvesnosti, jednoj od pretpostavki Palmerovog plana koje su u međuvremenu najviše uzdrmane promenjenim okruženjem u Evropi i svetu.

Tako je, 2008. smo mislili da možemo da napravimo državu sami, sa malo naših marinaca i nešto njihovih narko dilera. 2012. smo shvatili da nam je ipak potreban i neki revers iz Beograda, ali smo smatrali dovoljnim da ga potpiše prvi koji ne bude žurio na voz. 2018. se ispostavilo da nam je ipak sigurnije ako bi revers potpisali svi…

Igrajući se šahovskim figurama na tabli u kojoj neće živeti, Metju Palmer sada ozbiljno preti da poruši celu tablu. Jer, ako se kompromituje samo jedan lider, istorija pokazuje da postoje načini da se taj problem reši, ovako ili onako. Ako se kompromituje cela stranka, ni nje ne mora više da bude.

Ali, ako se odjednom kompromituju svi lideri i sve stranke – ceo jedan politički sistem – onda, kako nas istorija uči, postoji samo jedan izlaz iz takve situacije – revolucija.

***

I na kraju: zašto se baš u ovoj godini stiče utisak da se, svi pomalo, nalaze u svojevrsnoj trci sa vremenom?

Najpre, Evropskoj komisiji ističe mandat u maju sledeće godine i sada je vreme za njene članove, pa i veselu Federiku Mogerini, da fiksiraju svoje finansijske aranžmane pred odlazak.

Da podsetimo, njena prethodnica Ledi Ketrin Ešton je, na godinu dana pred istek svog mandata 2014. potpisala poverljivi ugovor kojim joj je garantovano 400.000 funti u naredne tri godine – pod uslovom da ne prihvati nikakav drugi aranžman za to vreme.

Ali, taj ugovor joj je potpisan tek kad je isporučila tzv. Briselski sporazum. I zato ja razumem zašto se Mogerinijevoj tako žuri da nešto slično, ma šta to zaista bilo, „isporuči“. O otpremnini uvek treba blagovremeno voditi računa.

Drugo, Stejt Departmentu se isto tako žuri da, uoči polovine Trampovog mandata, isporuči bar neki spoljnopolitički uspeh. Sirija je, kao što vidimo, američka katastrofa. Rusija je noćna mora. O Iranu ne smeju ni da razmišljaju. Čak i mala Severna Koreja je tvrd orah…

I ko je tu bolji od Metju Palmera, sa svojom požutelom fasciklom iz pisaćeg stola, i jednom zemljom koja budi – ovim generacijama Amerikanaca već prilično maglovita – sećanja na neke građanske ratove, genocide, bombardovanja?

„Evo šefe, oni će tamo nešto da potpišu, a ti ćeš onda da pustiš tvit da je Amerika ponovo velika.“

I jednima i drugima se žuri jer će se, već krajem ove a naročito u toku 2019. godine, raspored faktora moći bitno promeniti na više tačaka Zemljine kugle.

Najpre će izbori za Predstavnički dom i Senat u SAD, u novembru, učiniti kraj Trampovim spoljnopolitičkim ambicijama, ili onima što će od njih tada ostati. Sa demokratskom većinom u oba doma Kongresa, Milerovom istragom o Rusiji i raznim porno zvezdama koje će nastupati po tabloidima sa svojim golicavim sećanjima o Trampu, Palmerova požutela fascikla vratiće se u prašinu njegovog pisaćeg stola.

Drugo, promenjena slika Evrope u poslednjih pet godina odraziće se, konačno, i na strukturu Evropskog parlamenta čiji će poslanici biti izabrani u 28 država članica, od 23. do 26. maja sledeće godine. Veliko je pitanje kakva će biti fizionomija nove većine evropskih poslanika koji će formirati narednu izvršnu vlast u Briselu.

Među njima više neće biti britanskih poslanika, struktura nemačkih biće bitno promenjena, italijanskih takođe, a o onima iz zemalja sa evropskog Istoka da i ne govorimo. Da li će, ovakva kakva je danas, EU uopšte preživeti svoju narednu vladu, iskreno, ne zna više ni ona sama.

***

Bez obzira šta srpska politička elita odluči u 2018. oko Kosova – da kapitulira ili da to ne učini – ovo pitanje će već dogodine u dva glavna centra svetske moći biti podjednako nezanimljivo.

Naša opozicija može da posluša nepristojnu ponudu Boška Jakšića iz ovog teksta – da okrene drugi obraz na Vučićeve uvrede, ritualno žrtvuje još nekoliko stranaka, slegne ramenima na dalje urušavanje institucija sopstvene države i – da podrži rešenje kojim će od sopstvene, nezakonito otcepljene, teritorije Srbija napraviti kompletnu državu.

I da posle, za nagradu, uđe u neku Vučićevu vladu. Ili, da je čak formira i sama, bez njega. Kao da bi, u toj situaciji, i uoči onoga što bi se neminovno desilo kao posledica, uopšte postojala neka razlika?

A može i da to ne učini. Može da pokuša da se razlikuje od Vučića i po one poslednje dve stvari koje su im, na žalost, još ostale zajedničke – po sopstvenom kompleksu niže vrednosti i po odnosu prema Metju Palmeru.

Koji god put opozicija izabrala, taj izbor ostaće svedočanstvo o meri njene mudrosti, hrabrosti, i vizije, u jednom istorijskom vremenu. Pri čemu, nema te pristojnosti koja će pogrešan izbor moći naknadno da učini ispravnim, niti ima te nepristojnosti koja bi ispravan izbor mogla da naknadno učini pogrešnim.

Ovo upozorenje, poštenja radi, moramo da proširimo i na javno mnenje u Srbiji, duboko zahvaćeno fatalizmom (često na granici srednjovekovnog misticizma), malodušnošću i prepuštanjem sudbini. Jer, u jednom širem smislu, kako možemo da od bilo koga očekujemo da sam sebe emancipuje, ako prethodno mi sami nismo u stanju da to učinimo?

Osim ako ih, sve zajedno, i vlast i opoziciju, nismo već otpisali. Tada bi nam, zaista, bilo sasvim svejedno šta će da učine. Mi ćemo ionako učiniti ono što moramo.

Inače, samo desetak sati po objavljivanju Boškovog teksta, Aleksandar Vučić je, u direktnom prenosu na ružičastoj televiziji, dao za pravo prvoj od dve njegove teze, i to jednom lakonskom polurečenicom:

„Ne mora običan čovek baš sve da zna.“

Da li mora ili ne mora, šta je to uopšte „običan čovek“ a što to „baš sve“ – sve te teme za sholastičke rasprave tipa „Koliko anđela može da stane na vrh jedne igle?“ – ostavićemo kao inspiraciju nekom drugom autoru (evo, na primer, Bošku?) za neki novi tekst.

Mi ćemo se zato zadovoljiti lakonskom polurečenicom:

„Nas koji znamo sasvim dovoljno ima već sasvim dovoljno da će to svakako saznati i običan čovek.“

***

Objavljeno 27. marta 2018. na portalu http://www.mojizbor.info

https://mojizbor.info/2018/03/njujorska-misterija-aleksandra-vucica/

San letnje noći: o autorskom tekstu Aleksandra Vučića za “Pečat”

17 Sunday Dec 2017

Posted by Zoran Cicak in Komentari i polemike, Uncategorized

≈ 1 Comment

450px-Quarrel_of_Oberon_and_Titania1-optimised

“Ljubavnik, ludak i pesnik su bića 

Od same uobrazilje sazdana. 

Jedan od njih vidi više đavola 

Nego što ih u samom paklu ima.” 

(Viljem Šekspir, “San letnje noći”, čin peti, scena prva)

U petak, 15. decembra, za jubilarni broj lista Pečat, vođa vladajućeg režima u Srbiji, Aleksandar Vučić, napisao je autorski tekst pod nazivom “San o slobodi”. Ovaj tekst još uvek nije u integralnom obliku dostupan na internet strani Pečata – razumem potpuno da bi izdavači voleli da prethodno prodaju što više primeraka – ali je zato dostupan na internet strani Srpske napredne stranke tako da smo, za njegovo čitanje, dali link na nju:

http://www.sns.org.rs/lat/novosti/vesti/aleksandar-vucic-san-o-slobodi

Aleksandar Vučić voli da, s vremena na vreme, piše autorske tekstove, što je za svaku pohvalu. Oni, naime, po pravilu podsvesno otkrivaju mnogo više od onoga što je autor nameravao da podeli sa svojim čitaocima. Zato, ovakvi tekstovi predstavljaju dragocen ključ za razumevanje praktične politike koju autor sprovodi, oni otkrivaju njegove skrivene motive, vrednosti, ciljeve i unutrašnje strahove, pa nam samim tim pomažu i u predviđanju budućih tokova i posledica njegove politike. 

Šta dakle, o autorovom viđenju samog sebe, društva u kojem živi i konačno sveta u kojem se to društvo nalazi, govori tekst “San o slobodi”? Rekli bismo, namanje tri bitne stvari. Prva se tiče vremena, druga prostora a treća granica. Upravo ovim stvarima bavi se i naš današnji komentar, jedna vrsta sanovnika, da tako kažemo. 

 ***

Autor, na samom početku, postavlja osnovni ideološki diskurs u kojem se, manje ili više, kreće ceo ovaj tekst: 

“I možda jе Pеčatov pristup tom poslu romantičarski, možda jе moj pragmatičan, možda ja višе naginjеm obrеnovićеvskom, a Pеčat rеvolucionarnom, karađorđеvićеvskom modеlu, možda ja inspiraciju višе tražim u Lutеru, a Pеčat višе u Nikolaju…” 

Na redukcionističku prirodu tog diskursa vratićemo se malo kasnije. Na ovom mestu, bitno nam je jedno drugo zapažanje. Ono o identifikaciji i samoidentifikaciji. Autor, očigledno, list za koji piše (mada je jasno da je Pečat ovde samo metafora za jedan širi ideološki korpus kojem se on u ovom tekstu obraća) identifikuje sa “karađorđevićevskim modelom” i Nikolajem (misli se, naravno, na vladiku Nikolaja Velimirovića, nesumnjivo korifeja desnog klerikalizma u Srbiji u prošlom veku) a samog sebe i svoje sledbenike sa “obrenovićevskim modelom” i Luterom (reč je o Martinu Luteru, ocu nemačke Reformacije početkom XVI veka). 

Ovo nije prvi put da se autor samoidentifikuje sa (najčešće Milošem) Obrenovićem i Martinom Luterom. Oni su naravno živeli u različita vremena, na različitim prostorima, i delili bitno različite ideje. Luter je bio reformator i pobunjenik koji je u Vitenbergu javno spalio papsku bulu, Miloš je bio konzervativac koji je na Tašmajdanu poslušno čitao sultanove hatišerife. Njih spaja samo jedna, jedna jedina, okolnost, a to je vlast. Duhovna, koju je osvajao Luter, svetovna, za koju se borio Miloš. Na prvi pogled, to je i jedina zajednička karakteristika koju obojica imaju sa Aleksandrom Vučićem. Ničeovska volja za moći. 

Ali, samo na prvi pogled. Već na drugi pogled, otkrivamo najmanje još jednu. To je dogmatičnost, nespremnost da se suprotno mišljenje prihvati kao legitimno i da se o njemu uopšte razgovara, želja za apsolutnim monopolom na istinu i na sva njena tumačenja, za monopolom koji se brani svim dostupnim sredstvima. Bolji poznavaoci istorije znaju da je ta isključivost bila zajednička i Luteru i Milošu (nijedan od njih dvojice nije prezao ni od toga da cenu svoje istine izražava u tuđim glavama), a već i površni posmatrač može da je prepozna i u njihovom današnjem obožavaocu. 

A na treći pogled, čitalac ne može da izbegne ni utisak o promašenom istorijskom vremenu. Istorija se za autora završava u nemačkom šesnaestom, i srpskom devetnaestom veku. On u svom snu o slobodi podsvesno beži od svoje noćne more: dvadesetog veka, koji bi u njegovu pojednostavljenu viziju sveta uneo niz novih dilema i izazova. Nemačkoj je taj vek doneo dva izgubljena svetska rata, nacizam i denacifikaciju, i konačno ujedinjenje, pod racionalnim okriljem Zapada, koje i danas traje. Srbiji je doneo dva dobijena svetska rata, Jugoslaviju i njen konačni raspad, u iracionalnom bekstvu od Zapada, koje i danas traje.  

Nesposobnost Aleksandra Vučića da ispravno proceni istorijsko vreme nije nova stvar: početkom onih devedesetih nije razumeo posledice pada Berlinskog zida, a na kraju ovih desetih ne može da razume ni stvarne dimenzije rusko-zapadnog konflikta, ni strukturalne posledice koje on upravo izaziva u svetu u kojem živimo. Zato autor i bira najjednostavnije rešenje: on beži iz veka koji ne razume, veka punog moralnih dilema, rizika i mogućih loših izbora. Tog mračnog dvadesetog veka. Zato se i diskurs svakog Vučićevog autorskog teksta uvek završava na bezbednoj vremenskoj distanci, sa simbolima koji – po njegovom mišljenju naravno – više nisu kontroverzni, pa samim tim ni opasni.  

 ***

Druga stvar koju nam otkriva “San o slobodi” tiče se prostora. Autor na jednom mestu u tekstu, određujući pojam slobode, piše: 

“Sloboda sе, ovdе, dovoljno krvi napila. Od kostiju, kojе su za nju položеnе, mogućе jе napraviti ogromnu planinu. I nijе naš cilj da naša dеca živе u njеnoj strašnoj sеnci, plašеći sе nеkih novih najеzdi i novih bitaka. Naš cilj jе da im omogućimo da budu na vrhu tе planinе, da živе sa otvorеnim poglеdom, u kojеm nеćе biti ni straha ni granica. Da mogu, na tom plodnom tlu, natopljеnom našim znojеm i našom krvlju, bеzbrižno da gajе najlеpšе plodovе slobodе.” 

Hajde da pređemo preko logičkih protivrečnosti sadržanih u ove dve rečenice. Da li se naše krvi napila sloboda koju smo branili ili oni koji su tu slobodu ugrožavali? Zašto bi život naše dece na vrhu planine ljudskih kostiju bio bezbrižan, a u njenoj senci strašan? Hajde da, čak, pređemo i preko implicitne morbidnosti ovih nesrećno sročenih metafora. Autor je, uostalom, mlad čovek i ako se bude trudio možda će sa vremenom usavršiti svoj stil. 

Problem prostora u ovom tekstu je, međutim, mnogo dublji i kompleksniji. Autor, ne po prvi put zaista, predstavlja čitaocu svoju viziju Srbije kao opkoljene tvrđave, čiju slobodu danas ponovo pokušava da ugrozi neko ko je izvan nje. Neko koga autor ni ovaj put neće (ili ne sme) da pomene, ali čija pretnja provejava kroz ceo tekst, baš kao i kroz mnoge od njegovih ranijih tekstova. Vizija Srbije kod Aleksandra Vučića je sasvim blizu vizije grada Orana u Kamijevoj “Kugi”: jedno zatvoreno društvo, suočeno sa metafizičkim zlom izvan svojih granica, mora samo da se odrekne svog načina života, svojih običaja i sloboda, jer je to cena da bi se odbranilo od spoljnog zla. 

I svet Lutera i Miloša bio je međuzavisan, u vreme kada su konjanici prenosili poštu a ljudi u dobrom delu Evrope još verovali u veštice. Današnji svet, u kome se ton i slika prenose u realnom vremenu, i koji je počeo da dekartovski preispituje sve stare istine, više je međuzavisan nego ikada u svojoj istoriji. Ni onda nisu mogla da opstanu usamljena ostrva, odvojena od glavnih tokova. Kako bi mogla da opstanu danas? 

“Svet je knjiga, i oni koji ne putuju pročitaju samo jednu stranu.” – napisao je Sveti Avgustin još pre šesnaest vekova. Autor “Sna o slobodi”, bar u poslednjih nekoliko godina, putovao je sasvm dovoljno da shvati kompleksnost sveta, njegovog vremena i prostora, i procesa koji se u njemu dešavaju. Ali, na žalost nije. I ovaj tekst potvrđuje da je ostao samo na onoj jednoj, jedinoj strani knjige. 

 ***

Konačno, ovaj tekst nameće i raspravu o trećoj bitnoj stvari: granicama. Ne mislimo ovde, naravno, na one fizičke, geografske granice, nego na mentalne, na granice koje postoje u svesti. Te granice se najbolje uočavaju u eshatološkoj koncepciji slobode, onako kako je definiše Aleksandar Vučić: 

“Čak i kasnijе, kada su dinastijе jеdna drugoj uvеliko radilе o glavi, i kada su samе isticalе razlikе, u suštini su i daljе sanjalе istu stvar – slobodnu Srbiju, slobodan svеt.” 

Sloboda je, dakle, ono što su sanjale, i čime su se bavile, samo dinastije. Na početku zajedno, kasnije radeći jedna drugoj o glavi. Narod je u ovoj eshatološkoj koncepciji plebs – Turci bi rekli, raja – on još uvek nije sazreo na stepen tzv. političkog naroda. Podanik još uvek nije postao građanin. Dakle, sloboda je uvek samo sloboda od Turaka (Austrijanaca, Nemaca, Rusa ili Amerikanaca) ali nikada nije sloboda od dinastija (političkih stranaka). Kod Miloša, ona to još uvek nije bila, kod Vučića, ona to više nije. Onda kada je to bila, to je ionako, videli smo, bilo u onom mračnom dvadesetom veku koji treba što pre zaboraviti. 

Filozofski i politički redukcionizam ove teze otkriva i dve njene ključne unutrašnje slabosti. 

Prva je odnos između spoljne i unutrašnje slobode. Spoljna sloboda (u engleskom se za nju koristi izraz: freedom) nije moguća bez unutrašnje slobode (liberty). Ako se građani neke zemlje u njoj ne osećaju slobodno neće je ni braniti. Dakle, manje unutrašnje slobode ne donosi više stabilnosti, nego naprotiv više nestabilnosti. Zemlja u kojoj granice prihvatljivog određuje žandar, a ne sudija, nikada neće imati dovoljno vojnika. 

Uostalom, Bendžamin Franklin je to lepo opisao, punih dvadeset godina pre nego što su se Amerikanci digli na oružje da odbrane svoju slobodu (i unutrašnju i spoljnu odjednom, kao što znamo):

“Oni koji bi odustali od suštinske slobode da bi tako kupili malo privremene bezbednosti ne zaslužuju ni slobodu ni bezbednost.”

Drugo, ovaj tekst, ponovo, potvrđuje olaku sklonost autora da stvarne društvene razlike i konflikte posmatra krajnje pojednostavljeno, kao redukovane, crno-bele, dihotomije: Karađorđevići ili Obrenovići; Luter ili Nikolaj; američka televizija ili Pečat; NATO ili Rusi; patrioti ili izdajnici.  

Naravno da je ovo pojednostavljivanje pogrešno, i istorijski i metodološki: “Ima više stvari na Nebesima i na Zemlji, Horacio, nego što se sanja u tvojoj filozofiji”, kaže Hamlet svom prijatelju na kraju Šekspirovog komada. 

Međutim, u tekstu “San o slobodi”, ovo pojednostavljivanje je i funkcionalno. Autor se u njemu, naime, obraća sledbenicima političkih ideja dinastije Karađorđević i vladike Nikolaja. Te ideje, inače, ni pre sto godina nisu bile sasvim iste, a posebno su različite njihove istorijske recepcije i današnje percepcije. Ali, da ostavimo po strani i ovu površnost i opravdanost ovog simbolizma. 

Ono što je svakako zanimljivije od toga je implicitni stav autora da se totalitet političkih razlika u Srbiji potpuno iscrpljuje upravo u ovoj dihotomiji: ako bi se, kojim slučajem, razlike između Lutera i Nikolaja prevazišle, onda bi sve, valjda, bilo ponovo u redu: 

“…čеsto zaboravimo da su tu istoriju formiralе sasvim istе žеljе, ista htеnja, isti ciljеvi, i da jе san, zbog kojеg smo u istoriju i krеnuli, bio zajеdnički, svе do onog trеnutka dok sе nismo posvađali oko toga ko ćе ga prеtvoriti u javu.” 

Sve političke razlike u poslednja dva veka, drugim rečima, svodile su se na borbu za vlast, a ne na borbu ideja. Ideje, za autora, ionako ne postoje u politici. Svi smo mi za istu apstraktnu, metafizički shvaćenu, slobodu, a svađamo se oko toga ko će doći u priliku da tu – istu – ideju sprovodi. Ovaj diskurs koji podrazumeva poništavanje različitih klasnih, socijalnih i političkih interesa, pa samim tim i poništavanje različitih ideologija koje sve te interese opravdavaju, nije nov kod Aleksandra Vučića. On predstavlja kontinuitet njegovog peronističkog političkog praksisa, ali u ovom tekstu se, možda na najjasniji način do sada, eksplicira u formi čiste, gotovo detinji iskrene, autoprojekcije. 

 ***

Na samom kraju: šta smo za autora svi mi drugi, svi koji identitet ne pronalazimo ni u neoliberalnom Luteru ni u konzervativnom, mističnom Nikolaju? Kakvu perspektivu nam on nudi: 

“To znači da odlukе o našoj zеmlji nе donosе stranci, vеć naš narod, to još višе znači da tе odlukе budu u našеm, a nе intеrеsu stranaca…” 

Oni koji neće da budu ni Luter ni Nikolaj, očigledno, u percepcijama autora teksta, nisu ništa drugo nego “stranci”. U bukvalnom smislu, ili u prenesenom smislu – kao oni koji “rade u interesu stranaca” – sasvim svejedno. 

Kao i u starom Rimu, “stranci” nisu građani, nego varvari. Izbor koji nam autor, ovim tekstom, nudi je jednostavan: neko može da se opredeli za neoliberalnog, naprednog, Lutera (odnosno za političku filozofiju Angele Merkel za koju je, od samog početka, Luter bio samo nespretno izabran smokvin list) – ili za konzervatvnog i mističnog Nikolaja (odnosno za filozofiju Vladimira Putina i njegove velikodržavne ambicije na Balkanu). Obe te opcije su za autora podjednako legitimne, jer on ni dan danas nije još sasvim siguran koja će od njih na kraju da odnese prevagu. Pomalo nespretno, da bi prikrio tu nesigurnost, on ovim tekstom obema nudi i perspektivu nacionalnog pomirenja, Pax Alexandrina. 

Ali to je istovremeno i granica slobode izbora koju ovaj tekst pruža njegovom čitaocu: ko god neće ni Lutera ni Nikolaja, ni Merkelovu ni Putina, ni neoliberalnu ni šovinističku desnicu, ni nemački šesnaesti ni srpski devetnaesti vek, njemu  ovde nije ostavljen treći izbor. Osim, da bude stranac, u sopstvenoj zemlji, ili van nje, svejedno. Ili, da bude pobunjenik. 

Tezej, junak Šekspirovog “Sna letnje noći”, tu je dilemu opisao ovako: 

 “Ljubavnik, ludak i pesnik su bića 

Od same uobrazilje sazdana. 

Jedan od njih vidi više đavola 

Nego što ih u samom paklu ima.” 

Justicija i njen povez: analiza presude Apelacionog suda Miroslavu Miškoviću

22 Sunday Oct 2017

Posted by Zoran Cicak in Komentari i polemike, Uncategorized

≈ Leave a comment

220px-Berner_Iustitia

“Ovakvim postupanjem suda je došlo do povrede člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima … kao i povrede člana 4. Ustava Republike Srbije.”

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu u predmetu protiv Miroslava Miškovića, objavljenoj 27. septembra 2017. godine)

Krajem septembra Apelacioni sud u Beogradu pravnosnažno je oslobodio vlasnika Delta Holdinga, Miroslava Miškovića, optužbe da je oštetio putarska preduzeća i time potvrdio oslobajuću presudu prvostepenog suda. U istoj odluci, Apelacioni sud je ukinuo deo presude prvostepenog suda kojom je Miroslav Mišković osuđen na pet godina zatvora zbog pomaganja svom sinu Marku Miškoviću da izvrši krivično delo poreske utaje i naložio ponovno suđenje.

Ovom presudom je verovatno najznačajniji – bar ako je suditi po medijskoj pažnji koju je dobio i po političkoj instrumentalizaciji koja ga je sve vreme pratila – sudski postupak u Srbiji u delima privrednog kriminala ušao u jednu novu fazu. Sa njim, u novu fazu je nužno ušao i politički kontekst u kojem se ovaj slučaj, od samog početka, nalazio.

Aleksandar Vučić, po svom običaju, nije odoleo iskušenju da i ovu presudu komentariše. U izjavi za dnevni list „Večernje Novosti“ 27. septembra rekao je: „Evo vam tajkuni neka vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno.“

Iako nije jasno kako bi Miroslav Mišković, samom činjenicom da je pravnosnažno oslobođen jednog dela optužbi koje su mu stavljene na teret dok mu za drugi deo tek predstoji ponovljeno suđenje, mogao da dođe u situaciju da „vodi državu“, još manje da pokrade „sve što je u međuvremenu stvoreno“ (njegova kompanija se i za prethodnih pet godina neometano bavila svojim poslom) a ponajmanje šta je to „u međuvremenu stvoreno“, bar su sasvim jasni razlozi Vučićeve frustracije ovom presudom.

Samo hapšenje Miroslava Miškovića, u decembru 2012. godine simbolički je značilo Vučićevo prepoznavanje u javnosti kao nosioca apsolutne, arbitrarne i nekontrolisane moći; na isti način i oslobađanje Miroslava Miškovića simbolički je označilo da on tu moć više nema. Da li ju je ikada i imao, na način na koji je to javnost smatrala, ili ju je imao pa ju je u međuvremenu izgubio, sasvim je drugo pitanje koje izlazi izvan okvira naše današnje analize.

Ovo suđenje je od samog početka igralo ulogu koju, u primitivnim zajednicama, ima totem. Simboličko shvatanje politike je inače imanentno plemenu i poglavicama, a ne političkom narodu i njegovim izabranim predstavnicima, a problem sa simbolima i totemima u politici je već hiljadama godina isti: njihova funkcija lako može da postane i reverzibilna.

Svakako, nesporno je da sam Vučićev komentar drugostepene sudske odluke izlazi izvan granica dobrog ukusa, ali čitavo njegovo mešanje u ovaj slučaj od samog početka je bilo pristrasno, agresivno i neukusno. Međutim, u ovoj poslednjoj izjavi stiču se i neka ozbiljnija kršenja Ustava, pre svega člana 145. stav 3:

„Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole.“

Nesumnjivo, ako predstavnik jedne grane vlasti javno komentariše objavljenu sudsku odluku tako što implicira da će ona nekome omogućiti da „vodi državu“ i nešto „pokrade“, on time narušava nezavisnost sudske vlasti (član 4. stav 4 Ustava) i via facti vrši (ili bar pokušava da vrši) vansudsku kontrolu jedne pravnosnažne sudske odluke.

U stručnoj javnosti se inače sve više govori o različitim potencijalnim kršenjima Ustava koje je Aleksandar Vučić počinio otkako je 31. maja, na osnovu otetih izbora, počeo da vrši dužnost predsednika republike. To se pre svega odnosi na član 112. Ustava u kojem je nadležnost ove državne funkcije određena vrlo precizno i relativno usko, dok nam svakodnevna praksa pokazuje nešto sasvim obrnuto: stalno mešanje u nadležnost drugih državnih organa i hroničnu nesposobnost da se političke funkcije razlikuju od onih državnih. Sa ovim novim slučajem, katalog tih kršenja je proširen i, po našem mišljenju, Aleksandar Vučić se sada nalazi u prilično opasnoj zoni, odnosno blizu situacije opisane u članu 116. Ustava koji određuje uslove i proceduru njegovog razrešenja.

***

Naravno, i sam kontekst u kojem se pojavila oslobađajuća presuda protiv Miroslava Miškovića je po mnogo čemu specifičan. Ona je naime došla posle niza presuda koje su, iz različitih razloga doduše ali sa istim posledicama, donete u postupcima protiv drugih poslovnih ljudi optuženih u poslednjoj deceniji za slična krivična dela: Stanka Subotića – Caneta ili Bogoljuba Karića – ili političara za koje se, u vlasti sklonim tabloidima, desetinama puta najavljivalo hapšenje, da bi na kraju tužilaštvo od tih istraga odustajalo – Mlađana Dinkića, na primer.

U populističkoj, površnoj i prilično krvožednoj javnosti Srbije, koja meru pravde uvek izjednačava sa brojem hapšenja, a nikada sa brojem pravnosnažnih presuda, već neko vreme se polako formira utisak da je tzv. „borba protiv korupcije“ – ona koju Aleksandar Vučić pominje uvek kada na spoljnopolitičkom ili ekonomskom planu trpi neuspehe – samo obična fraza.

Deo cinične javnosti čak veruje da se u svim, ili bar nekim, od tih slučajeva radilo o dogovorima i otkupljenoj slobodi. Iako nismo skloni da se pridružimo ovim teorijama zavere – bar u slučaju koji danas analiziramo, isuviše mnogo je bilo na kocki za obe strane – nesporno je da se i ovaj ishod uklapa u prethodnu matricu razmišljanja i utiče na formiranje kolektivne svesti.

***

Pored toga, presuda u procesu protiv Miroslava Miškovića po prvi put je otvorila i jednu novu, ozbiljniju, dilemu: u kojoj meri su državni organi – policija, tužilaštvo i sudovi – bili politički zloupotrebljavani da bi, po svaku cenu, stvarali slučajeve tamo gde ih nije zaista bilo, zarad političke propagande? Kako su funkcionisale one zvanične, tužilačke, i one nezvanične, medijske istrage? Gde su se one poklapale a gde ne?

Podsetimo se: hapšenje Miroslava Miškovića bilo je jedino u kojem je policijski službenik neposredno nadležan za slučaj, inspektor Bogdan Pušić, direktno sa saslušanja osumnjičenog otišao na televiziju (bio je to, u međuvremenu ukinuti i sada već pomalo zaboravljeni, „Utisak nedelje“ Olje Bećković) i komentarisao slučaj koji je još uvek bio u fazi istrage, zatvorene za javnost.

Da je Bogdan Pušić poslovično sklon da političarima obećava više nego što to okolnosti slučaja objektivno dozvoljavaju (podsetimo se, Dušanu Mihajloviću je tako obećavao da ima „slučaj“ protiv Stanka Subotića – Caneta, a Mlađanu Dinkiću da ima „slučaj“ protiv Bogoljuba Karića) nije nepoznato u policijskim i tužilačkim krugovima u Beogradu.

Zašto je Aleksandar Vučić sebi dozvolio da ponovi greške pomenute dvojice i poveruje Pušićevim olako datim obećanjima, verovatno i on sam sada razmišlja i time se takođe nećemo baviti. Bila bi sasvim dovoljna pouka da narednom predsedniku i narednom premijeru ostanu na pameti greške sve trojice, i da ih ne ponavljaju.

U slučaju Miroslava Miškovića činjenično stanje je bilo utvrđeno relativno precizno, još u ranoj fazi postupka. To je, uostalom, i prirodno za krivična dela iz oblasti privrednog kriminala: za razliku od ubistava gde uvek može da se pojavi neki novi svedok ili novo veštačenje, ova dela se dokazuju dokumentima. Ta dokumenta gotovo uvek postoje u više identičnih primeraka: u računovodstvu kompanija, u bankama, poreskim upravama, kod revizora, i praktično je isključena mogućnost da se neki dokument iznenada pojavi a da ga nije bilo, ili da netragom nestane, ako ga je bilo.

Ono što je bilo sporno, i to je presuda Apelacionog suda jasno pokazala, nije dakle činjenično stanje, nego dva druga elementa krivičnog postupka: pravna kvalifikacija (primena materijalnog prava na činjenice) i sama procedura, odnosno postupak suđenja.

Sve od inspektora Pušića, preko Tužilaštva za organizovani kriminal, pa do prvostepenog suda, postojala je jasna tendencija da se određene radnje, koje zakonom nisu bile zabranjene, različitim konstrukcijama proglase za takve. Ta logika zasnivala se na tvrdoglavoj, ali pogrešnoj pretpostavci da je svaka imovinska korist (a jedini cilj bavljenja privrednom delatnošću je sticanje imovinske koristi) istovremeno i nezakonita.

***

Međutim, odluka Apelacionog suda u procesu protiv Miroslava Miškovića zanimljiva je i iz drugih, pravnih, razloga, a pre svega zbog obrazloženja koje sadrži. U tom smislu, ona će verovatno ući u sudsku praksu Republike Srbije kao jedan od presedana.

Naime, drugostepeni sud se u obrazloženju ovog slučaja nije zadovoljio samo onom standardnom formulacijom koju koristi uvek kada ukida presude za koje smatra da ne mogu da izdrže činjeničnu ili pravnu proveru: da je „izreka prvostepene presude nerazumljiva, protivrečna sama sebi i razlozima presude, pri čemu ne sadrži razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja a oni koji su dati su nejasni i u znatnoj meri protivrečni“.

Pored ove standardne formulacije (koja inače dozvoljava da se greška pripiše neiskustvu ili nedovoljnoj stručnosti sudija prvostepenog veća), Apelacioni sud je utvrdio i mnogo ozbiljniji prekršaj: direktnu povredu zakona.

Naime, prvostepeni sud se „u formi dopisa, direktno obratio Narodnoj skupštini RS i Ministarstvu finansija i privrede RS u kojima direktno traži odgovore na sporna pravna pitanja koja su se pojavila u ovom krivičnom postupku“.

Radilo se, za one čitaoce koji neće pročitati celu presudu, o Zakonu o porezu na dobit preduzeća i Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Od Narodne skupštine je traženo autentično tumačenje tih zakona, a od Ministarstva obaveštenje o njihovoj primeni, odnosno odgovor na pitanje šta je to kapitalna dobit i kako se ona izračunava…

Postupajući na taj način, prvostepeni sud je izvršio višestruke povrede zakona. Najpre, u rešavanje konkretnog slučaja je uključio druge dve grane vlasti: zakonodavnu i izvršnu, čime je povredio dva člana Ustava Srbije: član 142. stav 2. „Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata…“ i član 145. stav 2. „Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona.“

Pored toga, prvostepeni sud je izvršio i povredu člana 17. stav 1. Zakona o krivičnom postupku: „Ako primena krivičnog zakona zavisi od pravog pitanja za čije rešavanje je nadležan sud u drugoj vrsti postupka ili neki drugi državni organ, sud koji sudi u krivičnom postupku može sam rešiti i to pitanje, prema odredbama koje važe za dokazivanje u krivičnom postupku.“

Ovde se radi o tzv. prethodnom pitanju, koje se rešava po načelu iz Rimskog prava „Iura novit curia“ (Sud zna pravo). Od strana u postupku (tužioca i odbrane) očekuje se da sudu daju činjenice, po načelu „Da mihi factum, dabo tibi ius“ (Daj mi činjenice i daću ti pravo), a od ostalih grana vlasti da se u sudski postupak uopšte ne mešaju. Najbolje bi bilo kada ga ne bi uopšte ni komentarisale, ali to je očigledno za današnju Srbiju nedostižan standard…

Dakle, umesto da primenom navedenih načela sam reši pravno pitanje (a kakav je poreski tretman određene finansijske transakcije je par ekselans pravno, a ne faktičko pitanje) ili da eventualnu pravnu prazninu popuni uzimajući u obzir sudsku praksu, odnosno ranije donete odluke drugih sudova u Republici Srbiji, prvostepeni sud se za to rešenje obratio drugim granama vlasti: zakonodavnoj (Narodnoj skupštini) i izvršnoj (Ministarstvu privrede i finansija)

Na taj način, prvostepeni sud nije samo priznao da ne zna da reši pravno pitanje, ili da se – što bi svakako bilo mnogo gore – plaši da to učini, imajući u vidu višegodišnju medijsku kampanju i političku kontekstualizaciju koje su ovaj slučaj pratile.

On je učinio i mnogo teži prekršaj: doveo je narodne poslanike (koji su usvojili traženo autentično tumačenje zakona) i činovnike ministarstva (koji su napisali traženo obaveštenje) u položaj da, mimo svoje volje i mimo Ustava Srbije, budu sudije u jednom konkretnom krivičnom postupku.

Prema tome, prvostepeni sud je direktno povredio i član 4. Ustava Srbije:

„Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. … Sudska vlast je nezavisna“.

Indirektno, povređen je i član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima čiji je Republika Srbija potpisnik:

„Svako, tokom odlučivanja o … krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.“

***

Konačno, ceo ovaj slučaj otvorio je i jedno mnogo dublje pitanje. Rimska boginja pravde, Justicija, nije slučajno predstavljena sa povezom oko očiju tek negde od sredine XVI veka: prva poznata skulptura Justicije pokrivenih očiju, ona švajcarskog renesansnog kipara Hansa Gienga, datira iz 1543. godine i nalazi se na tzv. „Fontani pravde“ u starom delu švajcarskog grada Berna. Naime, stvaranje moderne evropske države bilo je nemoguće bez pravde koja bi bila „slepa“ za lična svojstva, kako onoga koji bi je tražio, tako i onoga nad kojim bi se sprovodila.

Prema tome, da li je neko plemić ili građanin, bogat ili siromašan, muško ili žensko, hrišćanin ili pripadnik neke druge veroispovesti, sve to već od Renesanse, a posebno od Francuske revolucije, postaje irelevantno za njegov ili njen položaj pred sudom.

Dakle, mutatis mutandis, da li je neko „tajkun“ ili siromah, da li je član neke stranke ili nije, da li je u javnosti omiljen ili omrznut, da li o njemu tabloidi pišu lepo ili ružno i konačno da li o samom Vučiću ima ovo ili ono mišljenje – ništa od svega toga ne sme da utiče na primenu zakona.

Ako zakon nije jednak za sve, onda zakona više nema ni za koga. Ako zakona nema ni za koga, nema ga ni za one koji su na vlasti.

A ako nema zakona, onda više nema ni države. Jer, nije differentia specifica države samo „monopol fizičke sile“, kako se to obično pogrešno smatra. Sam monopol fizičke sile, na određenom prostoru i za određeno vreme, ima, na primer, i razbojnička banda. Ali, za razliku od države, razbojnička banda nema zakon. Kako je veliki nemački pravni pisac Hans Kelzen jednom napisao:

„Država koja nema zakon ne razlikuje se od razbojničke bande.”

***

Objavljeno 3. oktobra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/10/apelacioni-sud-u-beogradu/

← Older posts

Social

  • View @zorancicak’s profile on Twitter
  • View www.linkedin.com/in/zoran-cicak-7322751b’s profile on LinkedIn

Cannot load blog information at this time.

Blog at WordPress.com.

Privacy & Cookies: This site uses cookies. By continuing to use this website, you agree to their use.
To find out more, including how to control cookies, see here: Cookie Policy
  • Follow Following
    • zorancicak
    • Join 46,810 other followers
    • Already have a WordPress.com account? Log in now.
    • zorancicak
    • Customize
    • Follow Following
    • Sign up
    • Log in
    • Report this content
    • View site in Reader
    • Manage subscriptions
    • Collapse this bar
 

Loading Comments...