Hronika najavljenih smrti (Miodrag Majić, “Deca zla”, 2019)

“Gospodin Kovač nije bio samo čestiti pravoslavac i ktitor. On je pre svega bio i izuzetno posvećen očuvanju srpskog nacionalnog bića. Shvatajući opasnosti koje su se nadvile nad našim narodom, a naročito pošast sve bržeg odumiranja, hrabro je istupio sa zahtevima za zabranu abortusa.”

(Miodrag Majić, “Deca zla”)

 

Beograd, 13. mart 2016. godine. Političar u usponu, kontroverzni biznismen, ponosni učesnik ratova u kojima nismo učestvovali, premijerov “omiljeni opozicionar” i miljenik klerikalnih krugova, “čovek za koga se verovalo da čvrsto stoji sa obe strane zakona” – raskomadan je sekirom, vezan na skupocenom krevetu u svojoj vili. Samo mesec dana uoči izbora na kojima su mu davane najveće šanse.

Dobrodošli u knjigu beogradskog sudije Miodraga Majića “Deca zla” (Beograd, Vulkan, 2019, str. 359).

Prvi roman ovog autora je, sticajem okolnosti, i prva knjiga posle čijeg čitanja sam rešio da sopstvene utiske podelim sa čitaocima ovog bloga. Koliko je, dakle, sam autor ovde bio romanopisac – amater, toliko sam i ja sada književni kritičar – amater. Čitaoci će, nadam se, ove dve činjenice uzeti u obzir kada budu ocenjivali: kako knjigu, tako i ovaj njen prikaz.

 

I 

Gotovo svi koji su pročitali ovu knjigu bili su skloni da je, nekako automatski, u žanrovskom smislu, odrede kao krimi roman sa elementima trilera. To je, uostalom, i mišljenje samog autora. Na prvi pogled, struktura same radnje, nekoliko paralelnih zapleta i dramatičan završetak zaista navode na takav zaključak. Uprkos svemu tome, već na samom početku čitanja, nisam mogao da se otmem utisku da bi takvo određenje ipak bilo isuviše pojednostavljeno.

“Deca zla” su jedno višeslojno književno delo u kojem se, u različitim dinamikama, različitim intenzitetom i uporedo, prepliće više žanrova. Ako se sam zaplet otvara jednim brutalnim ubistvom (pa zato svakako i jeste krimi roman) on se odmah potom grana u nekoliko sasvih različitih pravaca.

Čitalac će tako saznati niz zanimljivih detalja o malignoj sprezi politike, pravosuđa, policije, crkve i medija u Srbiji – ona je, dakle, par ekselans i politički triler. Odlutaće nepoznatim putevima psihoanalize, i u seriji paralelnih flešbekova vratiće se tri  i četiri decenije unazad – dakle, u jednom značajnom delu, ona je i roman toka svesti. Istraživaće skrivene revire uma, izmenjene halucinogenim supstancama, i zaviriti u tajne okultnog – roman sadrži i elemente fantastične priče, kombinovane sa hororom. Pratiće i dve paralelne ljubavne priče – od kojih će se samo jedna srećno završiti – knjiga je, na nekoliko stranica, dostojnih Petrarkine Laure, i više od ljubavnog romana, ona je spomenik ženi. Biće tu i par mračnih izleta u morbidnu prošlost ratova za jugoslovensko nasleđe – ima i elemente istorijskog romana.

Konačno, “Deca zla” – i to je bio moj neposredni utisak čim sam završio sa čitanjem – sadrže toliko malih, ali blistavo upečatljivih detalja stvarnosti u kojoj živimo da, kada ih sve pogledamo zajedno, otkrivaju jednu vanserijsku, usudio bih se da kažem, krležijansku, fresku Srbije na početku ovog veka. Nešto između “Zastava” i “Banketa u Blitvi”, samo ceo jedan vek kasnije: glavni junak, beogradski advokat Nikola Bobić, je zaista nešto između Krležinih Kamila Emeričkog i Nilsa Nilsena.

Brod koji je staru luku već odavno napustio, a u novu još nije stigao, sa svim svojim putnicima, onima koji su platili svoju kartu i onima koji se još švercuju, policajcima i lopovima, vladikama i novinarima, sudijama i prostitutkama, biznismenima i prosjacima. Svi se oni smenjuju, kao slike na kaleidoskopu, na stranicama Majićevog romana i, češće nego ne, distance između svih njih su mnogo manje nego što bismo to, pre čitanja ove knjige, mogli i da pomislimo. Kapetana broda nema, ali to smo uostalom znali i pre nego što smo knjigu otvorili…

 

II

Poneko bi možda mogao da prigovori da autorovi opisi sadrže isuviše stereotipa? Da, kao jedno veliko dete koje se igra lego kockicama, on uklapa već gotove slike stvarnosti, one koje svi već znamo, i samo ih strpljivo slaže u svoju građevinu čiji nam obrisi postaju vidljivi tek na poslednjim stranicama knjige?

Neka mi bude dozvoljeno da, na ovom mestu, citiram Umberta Eka: u svom pomalo luckastom eseju o filmu “Kazablanka” (1995), autor “Ostrva dana pređašnjeg” piše:

“Kada je upotreba pokušanog i istinitog ograničena, rezultat je stereotip ili naprosto kič. Ali, kada je upotreba pokušanog i istinitog repertoara masovna, rezultat je jedna arhitektura nalik na Gaudijevu Svetu Porodicu u Barseloni. To je osećaj vrtoglavice, dodir savršenstva.”

Parafrazirajući dalje ovaj Ekov tekst, dodao bih da ni “Deca zla” nisu jedna knjiga. Ona su mnogo knjiga, jedna mala antologija. Sačinjena zbrda-zdola, ona je zapravo napisala sebe samu, ako ne zaista protiv volje pisca, onda sigurno mimo njegove kontrole; pisac je, na mnogim stranicama svog dela, bio samo svedok stvarnosti, gotovo njen fotograf:

“I zato mi možemo da prihvatimo kad likovi menjaju osećanja, moral i psihologiju, iz trenutka u trenutak, kad se zaverenici zakašlju da prekinu razgovor ako se približava špijun, kada prostitutke plaču na taktove Marseljeze.”

Na stranicama “Dece zla” čitalac će se susresti sa čak sedam leševa: pet u osnovnoj radnji romana, koja se dešava zgusnuta u samo sto šesnaest dana proleća, i još dva u flešbekovima. Glavni junak će imati i tri ljubavne avanture i jedan flert. Radnja je koncentrisana, njena dinamika brza, a promene teatara na kojima se odvija česte.

To nas dovodi i do još jedne zanimljive opaske: Majićeva rečenica je različita, i u punom smislu reči predstavlja instrument kojim, kao što jahač uzdama upravlja brzinom konja, on upravlja brzinom radnje. Onda kada je ta rečenica deskriptivna i sa digresijama, pisac odmara čitaoca od prethodnog kreščenda i daje mu vremena da malo predahne do narednog. Tu je rečenica opet kratka, često namerno nedovršena, sa ovlaš nabacanim skicama – jer, tu se slike čitaocu ostavljaju da ih sam zamisli.

Istina, pri čitanju sam ponekad imao utisak da tekst, više nego jednom, sadrži i neka nepotrebna pojašnjenja, naročito pojedinih toponima. Onda sam shvatio da, pošto sam skoro pedeset prvih godina života svet posmatrao sa stvarnog prozora sa kojeg se vidi fiktivni stan glavnog junaka u Kosovskoj ulici u Beogradu, diplomirao na istom fakultetu, sedeo po istim kafanama, kupovao po istim dragstorima i prolazio istim raskrsnicama koji se svi u romanu pominju, verovatno nisam baš najpozvaniji za ovaj sud. Zaista, knjige se retko pišu samo za one koji su ceo svoj život proveli na desetak mesta sa njenih stranica.

 

III

Glavni junak “Dece zla”, beogradski advokat, plejboj i bonvivan Nikola Bobić, u sebi objedinjuje i preseca sve ove paralelne tokove; njegov lik je strpljivo i pažljivo izgrađen i čitalac već od samog početka saznaje niz detalja koji mu mogu izgledati nevažnim za samu radnju. Ali, ovde napor pisca i čitaoca nije uzaludan: svaki od tih detalja je dragocena kockica u mozaiku, koji nam se, kao i nekoliko drugih, otkriva tek na poslednjim stranicama.

Za razliku od tradicionalnih junaka krimi romana i trilera, Nikola Bobić je sve, samo ne hrabar, a još manje idealan čovek. Rastrzan između prošlosti od koje ne može da pobegne i budućnosti u koju se plaši da uđe, on je na početku knjige nešto između, kao što je to lepo rečeno u naslovu onog našeg kultnog filma sa početka 1980-tih. Konformista, sklon raznim porocima kojih nema snage da se oslobodi, narcisoidan, više mrzovoljan nego ne, u složenim i konfliktnim odnosima sa raznim ženama istovremeno, on je zapravo arhetip antijunaka. I ovde, opet, ne možemo da se oslobodimo asocijacije na još jednog Krležinog junaka, melanholičnog Filipa Latinovicza.

Iako već u takozvanim “najboljim godinama” (što je uobičajeni eufemizam za muškarce koji su na pragu pedesetih godina) glavni junak mentalno i socijalno sazreva pred našim očima, čeliči se, prinuđen da rešava niz moralnih, emocionalnih i psiholoških dilema pred koje ga stavlja pisac, tako da nas sa poslednje strane gleda jedan sasvim drugi čovek od onog kojeg smo zatekli na prvoj.

U kojoj meri je advokat Nikola Bobić alter ego samog pisca, sudije Miodraga Majića? Svako od nas ko je ikada napisao nešto više od poštanske uplatnice bio je u iskušenju da delove sebe ugradi i u književne likove koje je stvarao. Ponekad, mi to činimo iz egzibicionizma ili naprosto zabave; ponekad da, kao smokvinim listom, pokrijemo ono što nam je nezgodno da baš sasvim javno priznamo; a ponekad i potpuno podsvesno.

I pisac i njegov junak su, uostalom, rođeni iste 1969. godine; obojica su u horoskopu Škorpije; obojica su Beograđani, i pravnici koji su karijeru počeli u – gle čuda – istom opštinskom tužilaštvu. A o daljim sličnostima neka čitalac ovog prikaza zaključi sam: mi ćemo mu pomoći citiranjem samo jedne rečenice iz romana:

“U njihovim očima, oduvek je bio uobraženi, nafrakani kozer, lažni heroj kruga dvojke i moralistički nastrojene građanske Srbije, koja je koketirala sa liberalnim ideološkim mitovima.”

Oko glavnog junaka autor razvija celu galeriju vrlo zanmljivih, ponekad bizarnih a ponekad i dirljivih, sporednih likova. Taj, haotičan i često divalj, a ipak koloritan i pun života, Bobićev svet, pomaže mu u rešenju slučaja. U njemu su i elitni psihijatri, čudni antikvari, privatni detektivi iz predgrađa, zarozani sudski činovnici, i pomalo histerične novinarke, slučajne medicinske sestre, prosjaci i prostitutke.

I takav kakav jeste, venecijansko ogledalo svih naših poroka i slabosti, taj Bobićev svet je opet čitaocu neuporedivo simpatičniji od onog oficijelnog, službenog sveta, kojem bi rešavanje ovakvih slučajeva trebalo da bude posao: sveta ne previše inteligentnih političara, korumpiranih sudija, plašljivih tužilaca, nezainteresovanih policajaca, i starleta u kratkim suknjama na visokim štiklama koje se među svima njima muvaju. Svih njih zajedno u ovom karavanu, koji sumanuto juri za karijerama, novcem, uticajem i svim onim zadovoljstvima koja se, valjda, usput podrazumevaju.

 

IV

Miodrag Majić se, veštinom žonglera, poigrava smrću i pravdom kao raznobojnim lopticama: ponekad, Smrt dolazi među njegove junake kao nekakva hirovita privatna izvršiteljka, ponekad opet, Pravda ne može da nastupi ako dosadnu napasnicu prethodno ne otera – često sa mesta na kojima bi najmanje mogla da se očekuje!

Čitajući ovu knjigu, podsetio sam se jednog takvog detalja.

Pre dvadeset pet godina,  otprilike u vreme kada je pisac ovog romana diplomirao na beogradskom Pravnom fakultetu, D. sa kojom sam se tada zabavljao tek je počela da sudi u jednom beogradskom opštinskom sudu. Jednog dana, u njenoj sudnici, pozlilo je stranci u postupku; hitna pomoć je došla brzo ali je mogla samo da konstatuje smrt od masivnog infarkta. Iako se radilo o ne preterano važnoj parnici, uzbuđenje je očigledno bilo ona slamka koja je slomila leđa kamili:

“Sedela sam na stolici i gledala u đonove njegovih cipela. Petnaest minuta ranije gledala sam u njihov gornji deo; znaš da žene uvek primete cipele. Kada je ušao to su bile lepe i skupe kožne cipele. Kada su ga iznosili, to više nije bilo ništa.”

D. je tako smrt upoznala na svom radnom mestu, onom istom na koje ljudi dolaze po nešto sasvim drugo – pravdu. D. i danas sudi u tom istom sudu; srećom, nikada više nije morala da cipele svojih stranaka gleda sa one donje strane: sve druge stranke su izašle iz njene sudnice žive.

Smrt je uporan, dosadan, nekad glasan a nekad i tih, ali uvek sveprisutan, pratilac svih Majićevih junaka: ona ih progoni iz prošlosti, flertuje sa njima u sadašnjosti, preti im iz budućnosti. Kao i srednjovekovni vitez Antonius Blok u apokaliptičnom Bergmanovom filmu “Sedmi pečat”, i advokat Nikola Bobić, sve vreme, igra šah sa smrću – u pokušaju da spase svoju poslednju figuru.

Stara dama u crnoj kapuljači neumorno maše svojom naoštrenom kosom i levo i desno: pa ipak, mnogi čitalac će se – baš kao i ovaj čije utiske sad čitate – iznenaditi kada na kraju prebroji sve leševe i shvati da među njima nema onih kojima je, sve vreme, davao najmanje šansi da prežive u toj nepredvidivoj partiji ruleta.

Jedna crvena nit provlači se kroz celu knjigu “Deca zla”, od njenih prvih do poslednjih stranica: to je mračni, često zataškavan a nikada do kraja razrešen, teret ratova za jugoslovensko nasleđe. Autor, koji ima skoro deset godina iskustva u suđenjima za ratne zločine, svakako je suveren u ovoj oblasti: na metafizičke, biblijske grehove on je primenjivao naše male, nesavršene, ljudske zakone. Koliko je pisanjem ove knjige bar jedan deo tog akumuliranog zla želeo da izbaci iz sebe? To ćemo možda saznati na nekoj od promocija; ili možda i u nekoj od narednih knjiga? Ovde bih podelio jedan lični utisak: već i samo čitanje ima katarzičan efekt.

Iako je – što se već letimičnim pregledom njegovog bloga da zaključiti – sve drugo samo ne etički neutralan, Miodrag Majić je, mislim, ipak uspeo i u jednoj osetljivoj književničkoj misiji. Svog glavnog junaka dovoljno je odvojio od sopstvenih vrednosnih stavova da bi mu ostavio onu neophodnu umetničku autonomiju.

Na taj način, uspeo je da izbegne sve one zamke površnosti, stereotipa i jeftine politizacije, već uobičajene za ovaj osetljivi period naše nedavne prošlosti, omogućivši čitaocu da spozna različite strane istine, koja uostalom nikada i nije bila crno-bela.

Vrlo je zanimljiv, takođe, i još jedan utisak: pripovedač, naime, jasnije i smelije iznosi sopstvene sudove od glavnog junaka, kojem pisac, očigledno, ostavlja više prostora za unutrašnje dileme i preispitivanja nego sebi samom. Na tim stranicama, njih dvojica se privremeno razilaze, da bi se na nekim narednim opet susreli.

Baš kao što će se, na nekim drugim stranicama ove knjige, susresti zločinci i žrtve, očevi i sinovi, kazne i osvete, kletve i oproštaji – svi u više puta zamenjenim ulogama.

 

V

Krajem ove, 2019. godine, i pisac i njegov junak napuniće pedeset godina. Pod pretpostavkom da ih obojicu posluži dobro zdravlje, to znači da pred sobom imaju još nekih četvrt veka onog aktivnog života. Pisac – da, u pauzama između drugih poslova kojima se bavi ili će se tek baviti, napiše još tuce knjiga; junak – da na njihovim stranicama razreši nove misterije sa kojima će biti suočen. Jer, nema nikakve sumnje da će stvarnost, koja je pred nama, te misterije nastaviti da nam velikodušno daruje.

Bila bi, zaista, šteta da ovaj jedinstveni dvojac ne nastavi sa druženjem.

Jer, kako je to napisao Tomas Man u eseju “O umetnosti romana”:

“Nije zadatak romanopisca da nam pripoveda velike događaje, već da nam neznatne učini zanimljivim.”

Advertisements

Dva paralelna društva (“Nova ekonomija”, 1. mart 2019)

“Mnogo je tamnije kad se svetlo ugasi nego što bi bilo da se nikada nije ni upalilo.” – napisao je Džon Stajnbek u svom romanu “Zima našeg nezadovoljstva”.

 

 

I

Zima našeg nezadovoljstva

Zima evropskog nezadovoljstva 2018. godine, baš kao i 1848. i 1968, počela je u Parizu, da bi se odatle proširila na Berlin i London, ali i na Budimpeštu, Bukurešt, Sofiju, Atinu, Podgoricu, Tiranu i Banjaluku. Ta zima se događa i u Beogradu i sad već gotovo svakom gradu u Srbiji. Svetlo je upaljeno širom kontinenta. Hoćemo li sa njim dočekati jutro ili ćemo, kao Stajnbekovi junaci, ući u još veću tamu?

Sadašnji protesti u Srbiji počeli su posle šest i po godina vlasti Aleksandra Vučića, jednog od početka anahronog projekta koji je vremenom metastazirao u lični režim. Taj režim nije samo devastirao formalne institucije i procedure već je razorio i jedan dublji osećaj solidarnosti među ljudima, izbrisao elementarnu pristojnost u komunikaciji i potpuno obesmislio činjenice kao temeljni okvir javnog diskursa.

Ovo nisu, naravno, prvi protesti protiv Vučićeve vlasti, ali su najduži, najmasovniji i, po postavljenim zahtevima, najradikalniji do sada. Svakim danom, oni zauzimaju nov javni prostor – onaj sa kojeg se tradicionalna opoziciona suprastruktura, podeljena i zbunjena, povlači.

Po pravilu političke elite – one koje se bore protiv nekog režima – moraju da budu radikalne: one ulažu stalne napore da motivišu konzervativne, podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene građane. Međutim, pred našim očima se događa obrnut fenomen: pobunjeni građani – oni koji se bore protiv režima Aleksandra Vučića – su radikalni: oni ulažu stalne napore da motivišu konzervativne, podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene političare. Šta nam ova inverzija pokazuje?

Da, ima građana koji se već ponašaju kao političari, a ima i političara koji su odavno samo građani. Proglasi podrške koje pišu razne profesionalne grupe (profesori, studenti, advokati) daleko su, i jezički i suštinski, zreliji i odgovorniji od pamfleta koje pišu stranački lideri.

Političari, opet, strahuju da ceo protest preživljava na jednoj tankoj niti, gotovo na fikciji: od subote do subote. Ako negde do srede Aleksandar Vučić ili neko od njegovih hajkača ponovo ne uvredi građane nekom glupom izjavom ili neukusnom metaforom, već četvrtak je dan za ozbiljnu nelagodu. Uzajamno nepoverenje nije, dakle, samo izraz netrpeljivosti, kao što ponekad izgleda, ono je isto tako i odraz obostranog straha od neizvesnosti.

Naša ostrva izvesnosti, lista zahteva oko kojih se svi slažemo, još su mala, usamljena i razbacana: da se u skupštini raspravlja o zakonima a ne o psovkama i uvredama; da vlada donosi uredbe i upravlja administracijom a ne da zaključuje tajne ugovore sa opskurnim špekulantima; da sudovi sude po zakonu, novine i televizija objavljuju istinu, policajci hvataju lopove, lekari leče ljude a univerziteti daju zaslužene diplome. Izvan i oko tog arhipelaga izvesnosti i dalje se nalazi okean neizvesnosti. Kako bi na njemu trebalo da plovi naš brod, koji je još uvek bez kapetana ali na kojem smo i dalje svi zajedno?

 

II

Zemlja sa dva društva

Promene vlasti, barem u ovom delu Evrope na kojem mi živimo, oduvek se odvijaju dramatično, sa onom neophodnom dozom prevratničkog šarma i zavereničke misterije. Ovde, na samoj granici Orijenta, mi te trenutke već vekovima proživljavamo kao sekvence istih slika koje se ponavljaju: zadimljene krčme; zajapureni studenti i trgovački pomoćnici; oficiri i žandarmi koji danju brane režim a noću sede po tajnim društvima; razbijeni izlozi i glave; agenti stranih sila, pravi i lažni; kuriri koji prenose novac, pištolje i instrukcije; jataci i žbirovi.

U sekvencama tih slika, stvarnih i zamišljenih podjednako, već smo formirali sopstvene psihološke diskurse, sve zatvorenije i sve ekstremnije. Za režim, pobunjeni građani su samo ološ, manipulisan od strane tajkuna, kriminalaca i stranih neprijateljskih sila; za pobunjene građane režim je, opet, samo organizovana grupa kriminalaca koja vrši vlast radi pljačke i nacionalne izdaje.

Onda kad se ova dva diskursa potpuno zaokruže, prostora za razgovor više nema. Na sceni su dva paralelna društva koja će samo fizički deliti isti prostor ali među kojima više neće biti nijedne mentalne dodirne tačke. Svako od njih će imati svoje umereno i svoje ekstremno krilo, svoju levicu i svoju desnicu, svoje evropske i svoje nacionalne simpatizere, svoje vernike i svoje ateiste, svoje siromahe i svoje bogataše.

Samo jedno od ta dva društva, ono koje bude prevladalo u ovoj borbi, konstituisaće se kao politički narod i postaviti temelje novog društvenog ugovora.

Podsetimo se jedne istorijske slike: 20. juna 1789. godine, zbog jednih zaključanih vrata ispred kojih je bila naoružana straža, desio se čin kojim je počela Francuska revolucija: Poslanici Trećeg staleža otišli su do prazne dvorane za loptanje Versajskog dvorca, tamo se proglasili jedinim legitimnim predstavnicima francuskog naroda i položili zakletvu. Sve što se događalo posle: pad Bastilje, suđenje i pogubljenje Luja Šesnaestog, vatreni govori Robespjera i borbeni taktovi Marseljeze – bilo je samo romantična, dramatična, ponekad i patetična, scenografija. Revolucija je, suštinski, izvedena onog dana kada je Treći stalež odlučio da sam sebe (i jedino sebe) proglasi suverenim i kada su njegovi predstavnici (jedni drugima – jer iznad sebe nisu priznavali više nikoga) položili zakletvu.

Ako režim Aleksandra Vučića reši da se kocka i zakaže izbore bez prethodnog suštinskog političkog dogovora, na te izbore pobunjeni građani neće izaći. Time će se ponoviti versajska scenografija: neki predstavnici naroda, izabrani od manjine, sedeće u skupštinskim klupama; neki drugi će, sa većinom, šetati ulicama i trgovima. Evropa će se suočiti sa krizom, po svom obimu, potencijalu prelivanja na susedne zemlje i mogućim posledicama, znatno opasnijom od odavno zamrznutog konflikta između Beograda i Prištine.

Bojkot institucija, i u tom sklopu bojkot izbora, može biti uspešan samo pod jednim uslovom: da stvarno označi početak političke revolucije. Taj čin ne mora nužno dovesti do fizičkog nasilja ali posle njega više nema povratka na staro. Predstavnici pobunjenih gradova će se negde sastati, doneti svoje sopstvene političke odluke i početi da – u političkom i svakom drugom tehnički mogućem smislu – upravljaju delom društva koje će im dati poverenje. Diktatura može da na silu preuzme sve institucije; ali onda ne može da se žali ako pobunjeni građani naprave svoje institucije.

 

III

“Revolucija je ideja koja je pronašla svoje bajonete”

Ovo je, sa uobičajenom dozom francuske patetike, rekao jedan od nekoliko ljudi koji su zaista stvarali evropsku istoriju, Napoleon Bonaparta. Znamo, bar mi na Balkanu, šta su bajoneti. Ali, znamo li šta je ideja?

Zahtevi građana u protestu, po vrednostima ugrađenim u njih, suštinski su različiti. Te razlike, rendgenski precizno, odražavaju našu stvarnost: neko kao prioritet doživljava borbu za Kosovo i Metohiju; neko drugi evropske integracije, a treći opet socijalnu pravdu i preraspodelu društvenog bogatstva.

I jedni, i drugi, i treći za sada ispravno prepoznaju baš Aleksandra Vučića kao glavnu prepreku za ostvarenje svog cilja: on tajno pregovara oko Kosova i Metohije; on svojim mutnim aranžmanima sa Putinom i Erdoganom, Arapima i Kinezima, ugrožava evropsku budućnost Srbije; on je nezakonito preuzeo sve instrumente raspodele društvenog bogatstva i stavio ih u funkciju održavanja sopstvene klijentelističke strukture.

Sva tri ključna motiva narodne pobune u ovom trenutku se nalaze u sinergiji. Uprkos spinovima kojima režim pokušava da ih međusobno konfrontira, nespretnim, pa i ekstremnim, oblicima u kojima se izražavaju i krajnje koloritnim predstavnicima koji ih zastupaju, građani su do sada pokazali začuđujuće visok stepen hladnokrvnosti i političke zrelosti i ojačali svoju unutrašnju koheziju. Sporadične pseudoideološke egzibicije, i leve i desne, po prvi put su ostale na nivou statističke greške: nijedna od njih nije narušila integritet glavne matice i ugrozila njen osnovni, libertarijanski, zahtev: slobodu.

 

IV

Izazovi prvog dana slobode

Problemi će, izvesno, nastati neposredno po slomu diktature: tada svaki od tri ključna motiva dobija na značaju. Njegovi zagovornici, prirodno, smatraju da je baš on (a ne ona druga dva) bio presudan u mobilizaciji energije koja je u konačnici dovela do oslobođenja. U odsustvu zajedničkog protivnika, u atmosferi visokog emocionalnog naboja, u vakuumu autoriteta i sa urušenim institucijama, a bez ličnosti koja uživa zajedničku podršku, to je i prvi izazov osvojene slobode.

Drugi je, izvesno, trenutak u kojem stotine hiljada danas pobunjenih, a sutra pobedničkih, građana spoznaju realnost da svi njihovi zahtevi neće moći da budu ispunjeni. Ili bar, da neće moći da budu ispunjeni onoliko brzo i onoliko mnogo koliko oni sada veruju.

Realnost je hladna i nemilosrdna: zloupotreba počinjenih za vreme režima Aleksandra Vučića ima toliko, od vrha do dna piramide, da višestruko prevazilaze ukupne kapacitete pravosuđa u Srbiji. Čak i kad bi, nekim čudom, odjednom prestala da se vrše sva druga krivična dela, i sve sudije i tužioci posvetile samo istraživanju zatečenih slučajeva, za sve njih zajedno bilo bi im potrebno najmanje petnaest godina:
otprilike dve za svaku u kojoj su ova dela činjena.

Ovo, naravno, znači da svi krivci neće moći da budu kažnjeni. I dok će to biti naše prvo razočarenje – poneki nitkov će se izvući – isto tako može da bude i naša prva sramota: u žurbi, poneki nevin čovek će greškom stradati.

Tu negde je i treći izazov: trenutak osvajanja slobode će nas sve zateći mnogo siromašnijim nego što smo bili, a suočenima sa poraženim protivnikom, neuporedivo bogatijim nego što je bio. Imao sam priliku da posmatram kako se sa tim izazovom nosila Makedonija i koliko je tamo bilo teško sačuvati integritet. Iskušenja slobode su, po pravilu, teža od iskušenja borbe – o tome je, uostalom, Kurcio Malaparte ostavio nezaboravne redove u svom romanu “Koža” u kojem opisuje posleratnu Italiju.

I konačno, nova vlast u Srbiji, vrlo brzo, suočiče se i sa inženjeringom tzv. međunarodne zajednice da, kao faktor pritiska, rehabilituje ancien regime i očuva njegove kadrove, dosijee i skrivene strukture moći. I ovo je jedno od makedonskih iskustava: ambasadori ga tamo cinično zovu inkluzija.

Sada, pošto smo pogledali u oči svim ovim razočarenjima, logično je pitanje: da li je borba za slobodu vredna svih žrtava, kolektivnih i pojedinačnih, onih koje smo već podneli i onih drugih, koje nas tek očekuju? Čini nam se da ipak jeste, iz tri razloga: prvi je aksiom, drugi jednačina, treći hipoteza.

Prvo, život je borba. Odustajanje od borbe, znači odustajanje od života. Narod koji se ne bori sam je sebe osudio da bude narod živih mrtvaca.

Drugo, ma kako život u slobodi bio nesavršen i loš, on će opet biti bolji, svetlosnim godinama udaljen, od najboljeg mogućeg života u diktaturi Aleksandra Vučića.

I treće: sve nesavršenosti, promašaje i zablude ispravljaćemo brže, a nove pogrešne ljude smenjivati lakše, onda kada u kolektivnom pamćenju budemo imali trenutak ove jedne, velike pobede.

 

V

Bekstvo sa Balkana

I jednom u slobodi, Srbija će geografski ostati na Balkanu, poluostrvu koje je ime dobilo po turskim rečima za krv i med. Videli smo da je, u diktaturi, pobegla dalje na istok nego što je ikada bila, sa Balkana u Aziju. Može li je sloboda vratiti na zapad, u Evropu?

Odgovor na ovo pitanje, najpre, zavisi od samih Evropljana: hoće li se oni sami vratiti idejama Šumana i De Gola ili će podleći izazovu raznih avanturista i lažnih proroka: levih populista, desnih neofašista, klerikalnih, nacionalnih i ksenofobnih ekstemista?

Ali, odgovor zavisi i od nas. Hoćemo li osvojenu slobodu iskoristiti da pomirimo tradiciju i modernost i integrišemo se kao politički narod? Ili ćemo je zloupotrebiti da u beskonačnost nastavimo histerične, pseudoistorijske i kvaziideološke rasprave i tako se fragmentizovati još više nego danas?

U svom bekstvu sa Balkana, Srbija mora ponovo da sagleda i odnose sa susedima, baš kao što i susedi, na tom istom putu, moraju da sagledaju odnose sa Srbijom. Vladajuću paradigmu – po kojoj su samo populističke i kriminalne elite bogom dane za pregovore, dogovore, sporazume i saradnju, a građani osuđeni na uzajamnu mržnju, stereotipe i predrasude – moramo zameniti novom. Otvaranjem svih naroda Poluostrva: za poslovne ljude, pisce, glumce, sportiste, studente i turiste, podjednako. U toj paradigmi biće beznačajni lični odnosi političara i njihovi uzajamni interesi: niko od nas više neće biti talac nikoga od njih.

To je jedini način da kičma balkanskih šovinizama, tog našeg lokalnog derivata fašizma, bude slomljena: njihove institucionalne i društvene strukture temeljno demontirane, kriminalni i interesni karteli procesuirani, pseudoideologije razobličene, mitovi raskrinkani.

Tek kad ovaj kopernikanski obrt, u našim glavama i našim zemljama, bude konačno završen, moći ćemo da pošaljemo i jasnu poruku toj prevrtljivoj Zevsovoj ljubavnici, Evropi: nema održivog rešenja za Balkan u kojem je jedan njegov narod – bilo koji – stigmatizovan kao istorijski krivac i kolektivno osuđen na trajno osećanje duboke nepravde.

Evropa bi, u tom slučaju, po onoj narodnoj poslovici, zaklala vola za jednu šniclu. Ne bi joj to bio prvi put – znamo da su mnogi njeni volovi stradali zbog preskupih šnicli – ali, bar što se nas tiče, lako bi mogao da joj bude poslednji. Ako bi Evropa, prethodno prihvatajući za legitimne rezultate bojkotovanih izbora, inženjeringom omogućila diktaturi da zaključi nekakav “pravno obavezujući sporazum” sa vlastima na Kosovu, to bi onda verovatno bio i kraj evropske ideje, bar za ovu generaciju građana Srbije.

Kratkoročno, takvo rešenje bi bilo od koristi nekim evropskim činovnicima; ono bi, bar neko vreme, bilo na naslovnim stranama novina uvek gladnih senzacija; izvesno bi privuklo legije hohštaplera, oportunista i arivista, svih koji su fascinirani površnim blještavilom uspeha.

Ali dugoročno, kao što ni istorijski promašeni koncepti trijanonske Mađarske i vajmarske Nemačke nisu mogli da stvore ništa drugo nego fašizam, tako ni koncept poražene Srbije, ako bi nam bio nametnut spolja ili iznutra, ne bi mogao da stvori ništa drugo nego nove generacije fundamentalista, avanturista i ekstremista, nove i dublje podele među nama i tako nas ponovo antagonizovao, ovog puta ne samo sa našim susedima nego i sa temeljnim vrednostima Zapadne civilizacije.

Tek nametanjem kompleksa kolektivne krivice, Srbija bi konačno postala ono što čak ni režim Aleksandra Vučića, mada se punih sedam godina svojski trudio, nije uspeo: feudalni Frankenštajn ruske gubernije i otomanskog vilajeta.

Kao i kod svakog drugog pretpolitičkog stanja, i ova poslednja srpska pobuna još uvek u sebi nosi fermente različitih procesa, može da se razvije u više oblika i krene u raznim pravcima. Ona može da bude samo još jedna u nizu seljačkih buna, koje su u trenutku buknule i ugasile se, kao kada se zapali kutija šibica. Može da bude i začetak šire i ambicioznije modernističke revolucije – plamena koji će goreti trajno. A može da bude i početak anarhije – apokaliptičnog požara koji će progutati sve pred sobom.

Rešenje te dileme zavisi od naše zajedničke vere u jedno više, moralno opravdanje današnjeg gneva koji se valja ulicama srpskih gradova. Zato ovaj tekst i završavamo rečenicama Džona Stajnbeka, nobelovca čijim smo ga citatom i započeli:

“I u očima ljudi je nemoć; i u očima gladnih raste gnev. U dušama ljudi plodovi gneva postaju puni i teški, postaju zreli za berbu.”

***

Ovaj autorski tekst objavljen je u časopisu “Nova ekonomija”, br. 58, mart 2019.

Vezana pravda: Jeremić vs. Vučić, anatomija jedne parnice

“Pravda bez sile je nemoćna; sila bez pravde je tiranska.”
(Blez Paskal)

 

I

Uvodne napomene

Osmog juna ove godine, sudija Višeg suda u Beogradu, Sanja Agatonović, donela je rešenje kojim je tužbu građanina Vuka Jeremića podnetu protiv građanina Aleksandra Vučića, van ročišta, odbacila kao “nedozvoljenu”. Zašto smo stavili ove znake navoda, objasnićemo u daljem tekstu.

O ovom rešenju će, naravno, morati da se izjasni i drugostepeni, apelacioni sud – jer će tužilac, izvesno, uložiti žalbu na njega. Međutim, ovo rešenje se u međuvremenu već pojavilo na društvenim mrežama i o njemu su već počele brojne rasprave.

Te rasprave su, pre svega, političke prirode – što je sasvim normalno, imajući u vidu da se i tužilac i tuženi, prilično intenzivno, poslednjih nekoliko godina bave politikom.

Pa ipak, bez obzira što se i sam autor ovog teksta, češće nego što bi i sam to voleo, bavi političkim temama, ovaj tekst neće biti samo još jedna od uobičajenih političkih rasprava. Mnogo veći profesionalni izazov, objektivno, predstavlja nešto drugo – pravna analiza rešenja sudije Agatonović.

Zašto? Iz dva osnovna razloga.

Najpre, zato što je u savremenoj pravnoj praksi u Srbiji dosta teško naći jednu sudsku odluku u kojoj je postupajući sudija učinio više povreda raznih propisa – ustava, međunarodnih ugovora i zakona – nego što je to koleginica Agatonović učinila u ovoj odluci.

I drugo, zato što je, pored povreda pozitivnih propisa, i procesnih i materijalnih, u obrazloženju ovog rešenja učinjeno i nekoliko kardinalnih formalnologičkih grešaka.

Za potrebe ovog teksta, sve te greške podelili smo u pet osnovnih grupa, koje ćemo analizirati, jednu po jednu, u daljem tekstu:

1. Greške koje proizilaze iz pogrešne primene odredaba Zakona o parničnom postupku (ZPP).

2. Greške koje proizilaze iz pogrešnog shvatanja odredbi o imunitetu, sadržanih u Zakonu o predsedniku Republike (ZPR) i Zakonu o Narodnoj skupštini (ZNS).

3. Greške koje su rezultat nepoznavanja, ili nerazumevanja, nadležnosti koje je Ustav predvideo za instituciju predsednika republike.

4. Greške koje proizilaze iz pogrešne primene odredbi Zakona o obligacionim odnosima (ZOO) o primarnoj i supsidijernoj odgovornosti države za štetu.

5. Greške koje su rezultat nepoznavanja odredbi o ljudskim pravima, predviđenim Ustavom Republike Srbije i međunarodim konvencijama čiji je član Republika Srbija.

***

Pre nego što počnemo sa analizom tih grešaka podsetimo čitaoce na činjenice ovog slučaja.

Dana 25. maja ove godine građanin Aleksandar Vučić je, na pitanje novinara TV Pink, izjavio sledeće:

“U Sjedinjenim Američkim Državama uhapšeni su ljudi poznati kao bliski saradnici Vuka Jeremića, a među kojima su, kako navode njihovi mediji, bliski saradnici Vuka Jeremića i njegove organizacije CIRSD, reč je ozbiljnoj međunarodnoj bandi lopova predvođenoj Jeremićem. To smo znali, nije to od juče. Uplaćivane su pare od stranih ambasada, a videćete šta će tu da se ispetlja i o čemu se radi i ko će svirati klavir, te lopove i secikese ostavite po strani…”

Građanin Jeremić je, preko svojih pravnih zastupnika, podneo tužbu za naknadu nematerijalne štete, 1. juna ove godine.

Sud je bio dužan da tužbu dostavi tuženom na odgovor, zakaže glavnu raspravu na kojem bi tuženi bio u mogućnosti da iznese dokaze za tvrdnje koje su predmet spora, da zatim proceni kvalitet tih dokaza, primeni važeće materijalno pravo na okolnosti ovog konkretnog slučaja i da izrekne presudu, na koju bi nezadovoljna strana imala pravo žalbe drugostepenom sudu.

Umesto svega toga, sudija je donela rešenje koje ćemo danas analizirati.

 

II

Procesnopravne greške

U rešenju o odbacivanju tužbe, postupajući sudija je navela da je ona nedozvoljena. Ovde se uočava prva formalna greška: Zakon o parničnom postupku navodi slučajeve u kojima je tužba nedopuštena, pojam “nedozvoljenosti” koji je upotrebljen u tekstu rešenja nije poznat u zakonu – sve tužbe su dozvoljene, naime, ali postoje slučajevi u kojima one nisu dopuštene.

Međutim, problem ovde nije samo jezičke prirode, mnogo je ozbiljniji. Naime, ovo rešenje je doneto u postupku tzv. prethodnog ispitivanja tužbe, predviđenom članom 294 ZPP. Ovde imamo dva ozbiljna problema – prvi se tiče osnova za odbacivanje tužbe, a drugi procedure u kojoj je ta odluka o odbacivanju doneta.

Najpre, razlog naveden u obrazloženju rešenja (navodni imunitet predsednika republike – o tome će biti više reči kasnije) uopšte nije naveden među sedam razloga za odbacivanje tužbe koje predviđa čl. 294 ZPP.

Smatramo da je na ovom mestu korisno da citiramo prvi stav čl. 294 ZPP i čitaoca podsetimo na svih sedam razloga:

“Sud po prethodnom ispitivanju tužbe donosi rešenje kojim se tužba odbacuje ako utvrdi da:
1) odlučivanje o tužbenom zahtevu ne spada u sudsku nadležnost (član 16);
2) je tužba podneta neblagovremeno, ako je posebnim propisima predviđen rok za podnošenje tužbe;
3) o istom zahtevu već teče parnica;
4) je stvar pravnosnažno presuđena;
5) je u istoj stvari zaključeno sudsko poravnanje;
6) ne postoji pravni interes tužioca za podnošenje tužbe iz člana 194. ovog zakona;
7) je tužba nerazumljiva ili nepotpuna.”

Dakle, rešenje je doneto pozivanjem na osnov koji u zakonu uopšte ne postoji. O pitanju imuniteta sudija je bila dužna da se izjasni kao o materijalnom pitanju, dakle u presudi donetoj po okončanju glavne rasprave (ako bi u toj raspravi pravni zastupnici tuženog uopšte istakli taj prigovor), a ne kao o procesnom pitanju, rešenjem.

Druga povreda zakona učinjena u rešenju sudije Agatonović tiče se stava 2 člana 294 ZPP u kojem se navodi sledeće:

“Pre donošenja rešenja o odbacivanju tužbe iz razloga propisanih u stavu 1. ovog člana, sud je dužan da održi ročište na kome će tužiocu omogućiti da se izjasni o odbacivanju tužbe.”

Ovo ročište nikada nije sazvano i tužiocu, građaninu Jeremiću i njegovim pravnim zastupnicima je izjašnjavanje o odbacivanju tužbe onemogućeno.

U obrazloženju rešenja postupajući sudija konstatuje da:

“…tužba u ovoj pravnoj stvari nije odbačena kao nerazumljiva ili nepotpuna, niti postoje drugi razlozi za odbačaj tužbe propisani odredbom člana 294 stav 1, tačka 1-7 navedenog Zakona o parničnom postupku … već je tužba u ovoj pravnoj stvari odbačena kao nedozvoljena, odnosno nedopuštena, zbog neutuživosti.”

I, moramo da priznamo, ovo jeste jedna poprilično bizarna, svakako cinična, ali i ipak pomalo duhovita konstrukcija: sudija najpre priznaje da rešenje nije zasnovano ni na jednom zakonskom osnovu, a onda – baš zbog toga – i da stranka u postupku ne može da koristi procesno pravo koje bi inače mogla da koristi, da se sudija pozvao na osnov koji postoji u zakonu.

Umesto zakonskog osnova, sudija Sanja Agatonović izmislila je institut koji ne postoji u ZPP – kao ni u jednom drugom zakonu, uostalom – institut tzv. “neutuživosti”.

 

III

Pogrešno shvatanje odredaba o imunitetu

Član 119 Ustava Republike Srbije i član 11 Zakona o predsedniku Republike predviđaju imunitet predsednika Republike u gotovo istovetnom tekstu:

“Predsednik Republike uživa imunitet kao narodni poslanik.
O imunitetu predsednika Republike odlučuje Narodna skupština.”

Jedina razlika između dva člana je u tome što član 11 ZPR dodatno propisuje da o imunitetu predsednika Republike Narodna skupština odlučuje tzv. apsolutnom većinom, odnosno većinom glasova svih narodnih poslanika (126). Međutim, s obzirom da se ovo pitanje nije ni postavilo u radu Narodne skupštine (niti bi, bar povodom ove tužbe koju danas analiziramo, i moglo da se postavi), tu razliku u tekstu dve norme možemo u daljoj analizi da zanemarimo.

Ono što je, međutim, na ovom mestu vrlo važno istaći to je očigledna namera ustavotvorca (i zakonodavca) da izjednače imunitet predsednika i narodnog poslanika – kako u pogledu opsega tog prava, tako i u pogledu njegovog kvaliteta, ali i svih ostalih pravnih standarda koji se na ovaj institut primenjuju.

Dakle, mutatis mutandis, na imunitet predsednika Republike primenjuju se sve norme koje su predviđene za imunitet narodnog poslanika u Zakonu o Narodnoj skupštini.

Drugim rečima, to znači da se član 119 Ustava i član 11 ZPR ne mogu tumačiti odvojeno od člana 38 Zakona o Narodnoj skupštini koji bliže uređuje opseg imuniteta narodnog poslanika, slučajeve u kojima se on primenjuje, kao i postupak koji se u takvim slučajevima primenjuje.

Zašto je, međutim, sudija Sanja Agatonović propustila da u obrazloženju svog rešenja uopšte pomene član 38 ZNS? Zato što odredba tog člana ruši celu konstrukciju njenog obrazloženja, i to dvostruko.

Najpre, ona tu konstrukciju ruši u odredbi stava 3:

“Narodni poslanik koji se pozvao na imunitet ne može biti pritvoren, niti se protiv njega može voditi krivični ili drugi postupak u kome se može izreći kazna zatvora bez odobrenja Narodne skupštine.”

Dakle, stav 3 člana 38 ZNS isključuje primenu imuniteta za narodnog poslanika (pa samim tim i za predsednika Republike) u svim postupcima u kojima se ne može izreći kazna zatvora. Prema tome, isključuje je, expressis verbis, u parničnom postupku.

Na ovom mestu, možda, nije na odmet podsetiti i na slučaj jednog od bivših predsednika Republike, Borisa Tadića, koji je krajem 2009. godine odgovarao pred sudijom za prekršaje (radilo se o ispijanju šampanjca – dakle, alkoholnog pića – u svečanoj loži posle pobede fudbalske reprezentacije Srbije u nekoj utakmici) iako se u tom postupku, i za taj prekršaj, mogla izreći i zatvorska kazna (do 60 dana). Boris Tadić se nije pozvao na imunitet, Narodna skupština mu taj imunitet nije uspostavila svojom odlukom, a sudija za prekršaje – za razliku od sudije Višeg suda u Beogradu – nije smatrao da je njegov posao da se time bavi.

Ovde dolazimo i do druge tačke u kojoj član 38 ZNS ruši konstrukciju rešenja Višeg suda u Beogradu: ne samo da za parnični postupak nikakav imunitet nije predviđen, nego se na njega niko – od zakonom ovlašćenih učesnika – nije (čak ni pogrešno) pozvao.

Građanin Vučić nije – jer mu tužba nije ni dostavljena – a Narodna skupština takođe nije (jer ona to može da učini, po sopstvenoj inicijativi tek ako narodni poslanik ili predsednik, iz bilo kog razloga, propusti da to učini, a Skupština proceni da je ipak oportuno da se u konkretnom slučaju imunitet primeni).

Ako se subjekti, koji su zakonom ovlašćeni da vrše određeno pravo, ne pozovu na isto, onda njihovu volju ne može da zameni logiciranje sudije.

Pretpostavimo, na primer, da sudija Agatonović vodi parnicu u kojoj tužilac traži novčano potraživanje koje je zastarelo, a tužena strana propusti da istakne prigovor zastarelosti, ili u odgovoru na tužbu ili u glavnoj raspravi?

Po logici rešenja o kojem danas raspravljamo, ona bi, verovatno, umesto tuženog, sama isticala procesne prigovore i tako se, od sudije, pretvorila u njegovog pravnog zastupnika.

 

IV

Nepoznavanje nadležnosti predsednika Republike

Ozbiljna manjkavost ovog rešenja je i očigledno nepoznavanje, ili možda nerazumevanje, nadležnosti predsednika Republike, utvrđenih članovima 111-113 Ustava i 18-22 ZPR.

Naime, nije sve što građanin Vučić kaže u svojim – sada već gotovo svakodnevnim – javnim istupima, vršenje funkcije predsednika Republike. Od početka nije bilo, a sada, na početku druge godine njegovog “mandata” to je sve manje.

Mnogo onoga što kaže je zapravo rečeno u vršenju funkcije predsednika političke stranke, mnogo su sasvim lične, ponekad racionalno vrlo teško objašnjive, fantazmagorije, opservacije, patetična samosažaljenja, loše metafore.

Ono što, u svakom slučaju, nije nadležnost predsednika, to su uvrede i pretnje upućene drugim ljudima, iz političkih, ličnih ili bilo kojih razloga. Jedna od tih uvreda je, uostalom, i predmet tužbe građanina Jeremića.

U ovom konkretnom slučaju, utvrđivanje da li je građanin Jeremić u inostranstvu učinio neko krivično delo ili nije, ne samo da nije u nadležnosti predsednika Republike, nego nije u nadležnosti bilo kog državnog organa Republike Srbije.

Prema opštim pravnim pravilima za rešavanje sukoba zakona, lex loci delicti commissi (zakon mesta gde je delo učinjeno) i forum delicti commissi (sud gde je delo učinjeno) za to su nadležni organi država u kojima je građanin Jeremić učinio (ili nije učinio) određeno delo – SAD, Kine, neke afričke države, bilo koje zemlje – ali ne Republike Srbije.

Jer, kao što je iz okolnosti slučaja očigledno, na teritoriji Srbije on nije preduzeo nijednu radnju koja bi mogla da bude povezana sa ovim slučajem. To je očigledno već i iz činjenice da nijedan javni tužilac u Srbiji ne vodi postupak protiv građanina Jeremića.

Građanin Vučić je, dakle, bio dužan da utvrdi da li se protiv građanina Jeremića vodi neki postupak (u bilo kojoj jurisdikciji) i da zatim – ako se ispostavi da se takav postupak negde vodi – sačeka da se on pravnosnažno okonča.

Tek onda bi mogao da, zakonito, komentariše njegov ishod. Komentari koje je on dao 25. maja ne samo da su preuranjeni, zasnovani na nekakvim privatnim i tajnim izvorima, i da krše pretpostavku nevinosti, nego predstavljaju i direktno mešanje u pravosudne postupke koji se vode u drugim državama.

Takvi komentari, potpuno nezavisno od štete koja je tom prilikom prouzrokovana građaninu Jeremiću, predstavljaju i ozbiljan diplomatski skandal i narušavaju ugled Republike Srbije.

Sad ćete me, verovatno, pitati: a zašto je sve to uopšte važno? Zar nismo već konstatovali da je sudija dva puta pogrešno primenila odredbu člana 294 ZPP, da je pogrešno shvatila pravnu prirodu imuniteta (koji se ne primenjuje na postupke u kojima se ne može izreći zatvorska kazna) kao i da se na taj imunitet neovlašćeno pozvala (jer je članom 38 ZNS tačno određeno ko se na imunitet može pozvati, i kada)? Jesmo.

Važno je, međutim, iz jednog drugog razloga. Ako je sudija, recimo, pomislila da je baš sve što građanin Vučić kaže – bilo kada, o bilo čemu i bilo kome – vršenje njegove ustavne funkcije, onda mi imamo ozbiljan problem.

Nema ga više građanin Jeremić, nego ga imamo svi mi. Jer, po toj logici bi sutra i neko mnogo ozbiljnije kršenje zakona od strane građanina Vučića nego što je to bila ova uvreda (na primer, neko krivično delo) neki drugi sudija mogao da podvede pod “vršenje funkcije predsednika Republike”.

Ovo ne navodimo samo zarad intelektualnog egzibicionizma – nedavni događaji u SAD su sasvim jasno pokazali da postoje određeni profili ličnosti (a njima, izgleda, pripadaju i Aleksandar Vučić i Donald Tramp) koji su skloni kršenju zakona, a potom zaklanjanju državom koju čine svojom saučesnicom – ili taocem, svejedno.

Baš zato je vrlo važno da se uspostavi precizan pravni standard: vršenje funkcije predsednika su samo oni akti i radnje, kao i komentari i izjave o njima, koji se odnose na vrlo uzak krug pitanja tačno određenih ustavom i zakonom. Sve drugo nije državni, nego politički, ili čak sasvim lični diskurs.

 

V

Pogrešna primena Zakona o obligacionim odnosima

Malu digresiju u prethodnom odeljku napravili smo kao uvod u ovaj. Naime, iz suštinskog nerazumevanja nadležnosti predsednika Republike, sudija Sanja Agatonović je ušla u narednu grešku – u pogrešnu primenu odredaba Zakona o obligacionim odnosima o odgovornosti države za štetu.

Navodeći član 172 ZOO, po kojem: “Republika Srbija, kao pravno lice, odgovara za štetu koju njen organ prouzrokuje trećem licu u vršenju, ili u vezi sa vršenjem, svoje funkcije”, a odamah potom i pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije od 15. marta 2007. godine u pogledu građanskopravnog imuniteta, postupajući sudija ulazi u novi krug formalnologičkih problema.

Naime, odgovornost države za štetu koju pričine njeni službenici trećim licima uvedena je u ZOO upravo radi zaštite tih trećih lica (oštećeni će štetu uvek lakše naplatiti od države nego od njenog službenika) dok se navedno pravno shvatanje Građanskog odeljenja VSS odnosi na štetu koju sudija prouzrokuje trećem licu nezakonitom presudom.

Jedno sa drugim, zaista, nema nikakve veze. A sa ovim sporom, i sa tužbom građanina Jeremića protiv građanina Vučića za naknadu štete, nema veze ni jedno, ni drugo. Nikakve.

Citirani član ZOO bi se, sasvim jasno, mogao primeniti u slučaju da je vozač građanina Vučića udario u kola građanina Jeremića i na njima prouzrokovao štetu. Građanin Jeremić bi u tom slučaju mogao da tuži Republiku Srbiju, čiji je vozač službenik, zaposlen na radnom mestu vozača, i čiji je redovni posao da vozi njeno vozilo.

Citirano pravno shvatanje Građanskog odeljenja Vrhovnog suda Srbije bi se, sasvim jasno, moglo primeniti da je građanin Jeremić pretrpeo štetu nezakonitom odlukom nekog sudije (evo, na primer, baš u ovom slučaju o kojem danas raspravljamo). I u tom slučaju bi građanin Jeremić, kao i u prethodno navedenom primeru vozača, mogao da tuži Republiku Srbiju čiji mu je službenik – u ovom slučaju sudija – svojom nezakonitom radnjom naneo štetu.

Ali, građanina Aleksandra Vučića Republika Srbija nije zaposlila da vređa druge građane, preti im i laže o njima – to nije njegov posao kao službenika Republike. Nije ga, isto tako, zaposlila ni da sudi građanima.

Uvrede, pretnje, laži, i presude donete na konferencijama za štampu i improvizovanim “obraćanjima” mogu, dakle, da budu sve drugo – njegov politički cilj, njegova lična opsesija, izraz njegove mentalne labilnosti – sve to mogu da budu, samo njegov posao ne mogu da budu.

Za takve radnje on ne uživa nikakav imunitet i za onu štetu koju građanin Vučić pričini trećim licima, postupcima i radnjama koje nisu njegov posao, ne može odgovarati Republika Srbija, nego mora odgovarati on sam.

Nema, prema tome, nikakve razlike između nematerijalne štete koju je građanin Vučić prouzrokovao građaninu Jeremiću svojim odgovorom na pitanje “novinara” TV Pink i materijalne koju bi mu prouzrokovao ako bi, recimo, došao u njegov stan i razbio mu televizor.

U oba slučaja, naime, preduzeta radnja bila bi izvan njegove nadležnosti. To, na žalost, sudija Sanja Agatonović nije bila u stanju da shvati.

 

VI

Kršenje odredbi Ustava i međunarodnih konvencija o ljudskim pravima

Ozbiljan problem sa rešenjem koje analiziramo je i implicitna kolizija sa kogentnim normama Ustava kojima se štite ljudska prava.

Obrazloženje ovog rešenja je direktnoj koliziji sa odredbama članova 21 (“Zabrana diskriminacije”), 25 (“Nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta”), 32 (“Pravo na pravično suđenje”) i 36 (“Pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo”) Ustava Republike Srbije.

Iz istih razloga, obrazloženje direktno krši i članove 6 tačka 1 (“Pravo na pravično suđenje”), 8 (“Pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života”), 9 tačka 1 (“Sloboda misli, savesti i veroispovesti”), 10 (“Sloboda izražavanja”), 13 (“Pravo na delotvorni pravni lek”) i 14 (“Zabrana diskriminacije”) Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, od 4. novembra 1950. godine.

Naime, ako bismo osnovnu tezu spornog rešenja Višeg suda u Beogradu razvili do krajnjih konsekvenci, zaključak bi bio sasvim jasan, i prilično zastrašujući: građanin Aleksandar Vučić može potpuno nekažnjeno da priča šta god želi o bilo čemu i bilo kome, ne vodeći računa o istinitosti onoga što govori.

Pri tome, on ne samo da može da iznosi negativne vrednosne sudove (što i nije sporno – ni sud većine građana Srbije o njemu nije ništa bolji nego njegovi o njima) nego i činjenične neistine, odnosno laži.

Za sve što bi rekao, ne bi snosio nikakvu odgovornost, odnosno – po logici sudije Agatonović – svu štetu koju bi treća lica pretrpela zbog njegovih uvreda i laži morala bi da nadoknadi Republika Srbija kao pravno lice.

Građanin Vučić bi bio zaštićen čak i time što sud njemu ne bi dostavio nijednu tužbu na odgovor – bez obzira što bi taj odgovor pisali njegovi advokati.

U takvoj orvelijanskoj distopiji, posao sudije ne bi ni bio da utvrdi činjenično stanje i na njega primeni važeće materijalno pravo, nego da nađe najlakši način na na koji će tužbe protiv građanina Vučića danas, a ko zna protiv koga sve ne sutra, biti odbačene pre nego što postupak dokazivanja uopšte i započne.

 

VII

Zaključak: mračno lice orvelijanske distopije

Rešenje sudije Višeg suda u Beogradu, Sanje Agatonović, kojim je građaninu Vuku Jeremiću uskraćena sudska zaštita od uvreda kojima ga je izložio građanin Aleksandar Vučić – ako postane pravnosnažno – samo će formalno potvrditi ono što svaki pravnik u Srbiji već dobro zna, a mnogi naši građani koji nisu pravnici, već osećaju: da u ovoj zemlji, u dvadeset prvom veku, postoje ljudi koji su iznad zakona.

Nije ovde problem samo u tome što istorija, gotovo uvek, sve one koji se zaborave, pa u nekom momentu pomisle da su stvarno iznad zakona, na kraju brutalno stavi izvan zakona.

Problem je mnogo širi, i obuhvata odnos građanina prema državi u celini. Ako je jedan čovek iznad zakona, zašto to ne bi mogao da bude i neki drugi? Po toj logici, svako ko ima dovoljno naoružanih ljudi oko sebe, ili dovoljno novca, ili podršku nekoga dovoljno moćnog, može pomisliti da je iznad zakona?

Temelji društvenog ugovora na kojima je jedno ljudsko društvo organizovano u državu – jednakost svih i svakoga pred zakonom – narušeni su.

Zašto bi bilo ko onda došao u sud da traži pravdu, ako tu pravde u sudu nema? Kako ćemo sprečiti ljude da pravdu, koju neće naći u sudu, ne ostvaruju novcem, pištoljem, sastankom u nekoj ambasadi, članstvom u nekoj političkoj stranci?

Zbog toga bi bilo jako važno da se sada desi nekoliko stvari:

Prvo, da apelacioni sud u drugostepenom postupku poništi ovo rešenje.

Drugo, da pravnička javnost Srbije bude jedinstvena, i da svako od nas – ne više zarad ove ili one stranke ili ideologije, nego zarad časti naše profesije – objasni onim svojim sugrađanima koji nisu pravnici koliko je ovo težak, i opasan, presedan.

I treće, da se profesionalna odgovornost sudije Sanje Agatonović ispita u odgovarajućem disciplinskom postupku, da se tom prilikom utvrdi koliko su greške koje je učinila zaista rezultat neznanja, a koliko straha ili nekih, možda, spoljnih uticaja – te da se, zavisno od rezultata ovog postupka, preduzmu odgovarajuće mere, kako se ovakav pravni skandal, nikad više, ne bi ponovio.

A na kraju ovog teksta, koleginici mogu samo da savetujem da ponovo uzme udžbenike iz ustavnog, obligacionog i građanskog procesnog prava; kad ih već nije dovoljno pažljivo čitala onda kada joj je bilo vreme za to.

***

Ovaj tekst posvećen je mojoj profesorki na Pravnom fakultetu u Beogradu, dr Vesni Rakić Vodinelić, kod koje sam 1985. godine položio ispit iz Građanskog procesnog prava. Iako se nikada, za narednih trideset godina, nisam bavio u praksi ovom granom prava, i danas časove koje nam je Vesna tada držala smatram važnim – jer smo na njima naučili kako da mislimo kao pravnici.

***

Objavljeno 22.06.2018. na portalu mojizbor.info

https://mojizbor.info/2018/06/odbacena-jeremiceva-tuzba-protiv-vucica/

Mostovi Kenigzberga i Kosovske Mitrovice: o još jednoj istorijskoj alegoriji Aleksandra Vučića (31.03.2018)

“Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža
kao da vidi haramiju.
O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo
ili kao užas.”

(Bertold Breht, “O Nemačko, bleda mati)

 

U subotu 31. marta, u jednom od svojih brojnih solilokvija na temu Kosova, sa funkcionerima nekakvih nevladinih organizacija ovog puta u ulozi uobičajenih statista u studiju Pinka, Aleksandar Vučić je odlučio da upotrebi jednu zanimljivu istorijsku paradigmu.

Predlažem da najpre pogledate snimak tog izlaganja (ovaj komentar odnosi se na vreme od 16:47 do 18:18) pa da posle tih minut i po nastavite sa čitanjem ovog teksta:

 

***

Govornik je ovde, očigledno, želeo da podseti slušaoca na (inače sasvim nespornu) činjenicu da su razni narodi, u toku svog istorijskog trajanja, nekada menjali sopstveno geopolitičko težište, pomerajući ga u raznim pravcima, i da su – kao posledicu tih procesa – i mnogi gradovi često menjali svoje gospodare.

Na kulama njihovih tvrđava menjale su se zastave, na njihovim trgovima mešali jezici, na njihovim pijacama novčanice u opticaju, u njihovim crkvama molitve.

A sami gradovi menjali su i svoja imena. Tako je grčka Smirna postala turski Izmir, italijanska Fiume jugoslovenska Rijeka, mađarski Nađišeben rumunski Sibiu, holandski Novi Amsterdam američki Njujork…

Dakle, da je krećući se istom istorijskom matricom, i srpski Uroševac postao albanski Ferizaj nije morao da nas podseća Aleksandar Vučić, ovom istorijskom dosetkom. Niti bi ta paralela, sama po sebi, i zasluživala ovaj komentar.

Međutim, ona dva primera koje je Vučić iskoristio u svom monologu nisu ni Smirna, ni Fiume ni Nađišeben ni Novi Amsterdam, nego dva grada koja je on nazvao nemačkim: Prag i Kenigzberg.

Ovde se otvaraju dva ozbiljna pitanja kojima ćemo se baviti u nastavku ovog komentara: prvo se tiče činjenica na kojima se ovaj iskaz zasniva, a drugo na njegove implikacije.

***

Najpre, Prag nikada u istoriji nije bio nemački grad – ako ne računamo šest godina nemačke okupacije u toku Drugog svetskog rata, kada je bio nemački, otprilike isto koliko su to bili i Beograd, Atina ili Pariz.

Vučić, međutim, ne pominje taj period (1939-1945) nego sredinu XIX veka (on navodi godine između 1848. i 1882) kada je, po njegovoj tvrdnji, većina stanovnika govorila nemački a ne češki.

Taj iskaz je, međutim, u faktičkoj kontradikciji sa svim dostupnim istorijskim izvorima: prema rezultatima popisa koji je u oktobru 1857. sproveo Carski administrativni i statistički biro, koristeći kombinovani jezički i verski kriterijum, od 71.922 popisana stanovnika četiri istorijska kvarta u Pragu, Čeha je te godine bilo 40.216, Nemaca 24.000 i Jevreja 7.706.

Nemački jezik je, međutim, u Pragu bio jezik elite, koji ju je povezivao sa prestonicom države u kojoj se taj grad, u to vreme, nalazio. To je, naravno, bio austrijski Beč a ne nemački Berlin kao što bi mogao da zaključi manje obrazovani slušalac Vučićevog monologa, ali na to ćemo se vratiti nešto kasnije.

Kao što je svojevremeno pisao Dr Servak Heler, praški novinar i političar:

„U Pragu, svi koji su držali do mode bili su germanizovani, jer je nemački bio u modi. … Izgledalo je kao da je samo običan svet češki, sluge, radnici, sitne zanatlije, mali trgovci. Svi koji to nisu želeli da budu, posebno krupni trgovci, preduzetnici, vlasnici industrije, prosperitetniji građani, službenici svih vrsta, advokati, notari … pripadali su nemačkoj jezičkoj zajednici iako ponekad sami nisu ni bili Nemci.“

Tu dolazimo do prvog problema u ovom iskazu Aleksandra Vučića, problema koji se kao crvena nit provlači kroz čitav njegov „evropejski“ javni diskurs: to je tzv. fascinacija elitom, fascinacija koja u sebi nosi duboko ukorenjene elemente tzv. Stokholmskog sindroma, identifikacije sa agresorom.

Prag devetnaestog veka je možda – češkim malograđanima onda, ili Vučiću danas – na površini odavao utisak nemačkog grada. Na površini, jer kao što smo videli, on to većinski nije bio. Nemački se zaista pretežno govorio po pozorištima, bankama, elitnim restoranima – svim onim mestima gde su oni voleli da odlaze onda, a Vučić voli danas.

***

Međutim, tu se problemi otvoreni ovim iskazom ne završavaju. Kao što smo konstatovali, u periodu na koji se iskaz odnosi (sredina XIX veka) Prag je bio prestonica jedne od krunskih zemalja Habzburškog carstva (Austrije, a od 1867. Austro-Ugarske), tzv. Kraljevine Češke. Tehnički, on je bio austrijski, a ne nemački. I na ovom mestu, opet, one manje obrazovane slušaoce Vučićevih govora moramo da podsetimo da to uopšte nije, niti je ikada (osim u periodu 1938-1945) bilo isto.

Bizmarkovo ujedinjenje Nemačke 1871. godine Habzburško carstvo je uporno pokušavalo da spreči, diplomatskim sredstvima kroz najveći deo XIX veka, a na samom kraju i vojnim sredstvima.

Početkom jula 1866. u Bici kod Kenigrac-Sadove (današnji grad Hradec-Kralove u Češkoj, ne mnogo daleko od Praga) austrijska Severna armija je izgubila od pruskih grenadira, čime je stavljena tačka na ambiciije Beča da spreči nemačko ujedinjenje, ali i na ambicije Berlina da austrijske zemlje naseljene Nemcima (među njima i Prag) pripoji Nemačkoj.

***

Konačno, kako bi pojačao dramski efekat svog govora, Vučić koristi i argument tzv. istorijskog primera. Najčešće, on to čini koristeći Lutera i Vebera, u jednom od svojih tekstova krajem 2017. godine pomenuo je i Vladiku Nikolaja, a ovog puta izabrao je Franca Kafku, inače stanovnika Praga. Franc Kafka je, kaže Vučić, pisao na nemačkom jeziku, što bi valjda trebalo da bude krunski dokaz da je sam Kafka bio Nemac, a Prag, mutatis mutandis, nemački grad.

Opet, i primer Kafke, u ovom kontekstu, samo je novi dokaz Vučićeve već poslovične površnosti – on, naime, jeste pisao na nemačkom, jer mu je to bio maternji jezik, baš kao što je to bio i svim drugim nemačkim Jevrejima.

Franc Kafka je rođen u porodici Aškenazi Jevreja, i njegov deda, Jakob Kafka, bio je shochet – tzv. ritualni kasapin, čiji je posao da životinje zakolje i pripremi po jevrejskim verskim propisima.

Da Franc Kafka nije umro od tuberkuloze u svojoj 40. godini (1924) dočekao bi Drugi svetski rat i verovatno bi sopstveni život završio u oblaku dima, sa milionima svojih sunarodnika, negde na širokom arhipelagu logora koje je u tu svrhu ustrojila Hitlerova Nemačka.

Sasvim je moguće da je među nemačkim nacistima 1945. bilo i onih koji su, kao što to Vučić implicira, žalili što Prag više nikada neće biti nemački grad. Ali teško da je ijedan od njih, u korenu tog sentimenta, imao baš sećanje na Franca Kafku.

Tako iskrivljena, kafkijanska, logika bila bi i za njih isuviše komplikovana – zato ju je, prvi u istoriji književnosti, na licu mesta smislio Aleksandar Vučić.

***

Ako sad krenemo na put u drugi grad iskorišćen u ovoj alegorijskoj igri, Kenigzberg, do kojih ćemo zaključaka doći?

Da, njega je osnovao monaški red Tevtonskih vitezova i odatle su oni kretali na osvajačke pohode u slovenske zemlje na istoku i jugu. Potom je bio prestonica istočne Pruske, i sve do 1701. u njemu su krunisani pruski kraljevi. U njemu je rođen i najveći nemački filozof ere Prosvetiteljstva, Emanuel Kant. I, od 1946. godine taj najistočniji nemački grad je sovjetski (a od 1991. godine ruski) Kalinjingrad.

Kenigzberg jeste bio više nemački nego što je to Prag ikada bio (Vučić je mogao, umesto Praga, da uzme bivši nemački Milhauzen, danas francuski Miluz, na Rajni – ta ilustracija bi bila mnogo adekvatnija) ali čini mi se da poenta, ipak, nije u površnosti kojom je Vučić tražio i analizirao istorijske primere ili u nespretnim načinima na koje je pokušao da ih objasni svojim (još površnijim od njega) slušaocima.

To bi, i jedno i drugo, bilo sasvim uobičajeno. Poenta je, plašim se, mnogo ozbiljnija i tiče se suštinskih implikacija koje izabrano poređenje sa sobom nosi.

Nemačka jeste vojno izgubila Kenigzberg 9. aprila 1945. godine, kada je nemački general Oto Lah predao svoj garnizon jedinicama 3. beloruskog fronta.

Međutim, Nemačka je, u jednom dubljem istorijskom smislu, Kenigzberg izgubila mnogo pre 1945 – u španskoj Gernici, u Varšavskom getu, u dimu krematorijuma Aušvica i Treblinke, u razrušenom Koventriju i Beogradu, u opsednutom Lenjingradu gde su ljudi, da bi preživeli, morali da postanu kanibali, u dnevniku Ane Frank u Amsterdamu.

Da svega toga nije bilo, ne bi Nemačka izgubila ni Kenigzberg. I to je odlično razumeo kancelar Vili Brant kada je kleknuo ispred spomenika u Varšavskom getu 1970. godine. Aleksandar Vučić, koji se iste te godine rodio, to očigledno nije razumeo čak ni pola veka kasnije. Već u nekim od njegovih ranijih autorskih tekstova očigledno je da on, sa dvadesetim vekom, ima prevashodno etički, a ne istoriografski problem.

Nemačka nije izgubila Kenigzberg zato što je imala lošu ratnu sreću nego zato što je bila istorijska pravda da grad koji je bio simbol germanske ekspanzije na istok, prestane da postoji kao takav simbol – zato je on morao da postane Kalinjingrad.

Germanofilija Aleksandra Vučića – njegova fascinacija ne samo Angelom Merkel, nego i Gerhardom Šrederom, ratnim zločincem iz najužeg kruga onih koji su odlučivali o agresiji na Jugoslaviju 1999. – nije ništa novo. Njegova benevolentnost prema germanofilski orijentisanim Srbima iz tridesetih godina prošlog veka, svojim ideološkim prethodnicima, takođe je poznata.

Ono što se, međutim, tek na ovom primeru tako jasno vidi, to je potpuno ignorisanje čitavog istorijskog konteksta u kojem Vučić analizira predmet svog obožavanja, Nemce.

Slušajući Vučićeve panegirike o Nemcima, nikada nije bilo ni nacizma ni Holokausta. Jedan veliki narod je izgubio ova dva grada koja su mu bila značajna i draga, eto, tek tako, bez ikakvog razloga. A prihvatajući taj, ničim izazvan, istorijski usud postao je još veći narod.

Ne, Vučić je u tom svom nerazumevanju dvadesetog veka očigledno propustio da pročita još jednog Nemca, Bertolda Brehta, koji je – pišući i opisujući to istorijsko vreme u kojem je njegov narod, eto, “izgubio” Prag i Kenigzberg, napisao i ove stihove:

“Kad slušaju govore što dopiru iz tvoje kuće
smeju se, ali ko te ugleda, maša se noža
kao da vidi haramiju.
O Nemačka, bleda majko,
ala su te udesili tvoji sinovi,
da među narodima sediš kao ruglo
ili kao užas.”

***

Međutim, problemi sa alegorijom koju je Vučić izabrao da sa nama podeli svoje refleksije o Kosovu, ovde ne završavaju, nego tek počinju.

Zašto je, zaista, od stotina drugih dobijenih i izgubljenih gradova širom Zemljinog šara u poslednjih nekoliko hiljada godina, izabrao baš ova dva? Jedan, koji je bio meta germanskog Drang nach Osten, i drugi, koji je bio njegov simbol?

Da li su Đakovicu i Uroševac okruživali Aušvic, Birkenau i Treblinka, ili su te etičke kapije okruživale Kenigzberg?

Da li su iz Peći i Prizrena pokretani krstaški ratovi na Albaniju, ili su oni iz Kenigzberga pokretani na Litvaniju, Rusiju i Poljsku?

Da li je srpski rektor Univerziteta u Prištini poslao hiljadu albanskih studenata kao taoce u zatvor u Nišu za vreme bombardovanja NATO ili je to ipak bio nemački rektor Karlovog univerziteta u Pragu koji je poslao hiljadu čeških studenata u koncentracioni logor Saksenhauzen, kao taoce za vreme savezničkih bombardovanja?

Objašnjavati Srbima da su gradovi na Kosovu izgubljeni zato što smo izgubili rat 1999. godine jedna je stvar. Ona možda nije prijatna, u nama sigurno ne budi osećaj pravičnosti i stvara duboke frustracije. Ali istorija je ionako često neprijatna, gotovo nikada nije pravična a izvesno (znaju to Nemci mnogo bolje od nas) stvara frustracije.

Međutim, objašnjavati Srbima da su gradovi na Kosovu izgubljeni zato što su, eto, i Nemci 1945. izgubili neke njima drage gradove, pa je to sada jedno te isto, ne samo da je istorijski pogrešna, nego je i u jednom dubljem političkom smislu vrlo opasna, a u etičkom pogledu krajnje uvredljiva paralela.

Ratovi za jugoslovensko nasleđe (1991-1999) ne mogu da budu paralela Drugom svetskom ratu – ni po uzrocima, ni po učesnicima, ni po načinu, a ponajmanje po istorijskom i ideološkom kontekstu u kojem su vođeni.

Oni bi, eventualno, mogli da budu paralela Tridesetogodišnjem ratu (1618-1648), u kojem su se nemački protestanti i katolici međusobno ubijali, uz aktivno učešće susednih zemalja (Švedske, Francuske, Poljske) zainteresovanih da im u tome pomognu. Bar tu činjenicu bi Aleksandar Vučić, kao poštovalac Martina Lutera, trebalo da zna.

Stvarni rat 1999. godine, onaj za teritorije, izgubila je vlada u kojoj je Aleksandar Vučić vodio ministarstvo propagande.

Dakle, ako Srbima danas uzor (a ni ovaj put Vučić ne propušta priliku da to ponovi) treba da budu Nemci, ako je naš Prizren njihov Prag a naša Kosovska Mitrovica njihov Kenigzberg, onda je i Slobodan Milošević Adolf Hitler, a Aleksandar Vučić Jozef Gebels.

Virtuelni rat 2019. godine, onaj za duše ljudi, vodi jedna druga vlada, u kojoj se nalaze, gle čuda, opet Aleksandar Vučić i njegovi istomišljenici iz 1999. godine. Oni isti, sa kojima smo izgubili i prethodni rat.

Možete li da zamislite Nemce koje 1965. umesto Adenauera i Branta baš Gebels i Ribentrop ubeđuju kako treba da prihvate realnost (ona je za njih, na žalost, bila mnogo sumornija od gubitka Praga i Kenigzberga) i postanu veliki narod, ugledajući se na Engleze koji su se, eto, dva veka ranije pomirili sa gubitkom Vašingtona i Njujorka?

Dakle, ako ovu Vučićevu paralelu prihvatimo kao legitimnu, onda smo zapečatili i pitanje srpske kolektivne krivice za Ratove za jugoslovensko nasleđe, pitanje koje poslednjih godina toliko zaokuplja revizionističke istoričare po regionu a i izvan njega.

Ta krivica bi se, na ovaj način, sa svih strana koje su u tom besmislenom ratu učestvovale prenela na jednu, a u okviru te jedne, sa promašene politike čije je kopile bila, proširila na čitav narod.

Svaki ratni zločin počinjen u tom ratu ovom Vučićevom paralelom postaje legitimna odbrana od agresije, osim onog srpskog. Svaki srpski se podiže na nivo Holokausta.

***

U osamnaestom veku, u Kenigzbergu je bilo ukupno sedam mostova preko dva rukavca reke Pregel koja prolazi kroz centar grada. Švajcarski matematičar Leonard Ojler postavio je 1763. svoj čuveni Problem sedam mostova – kako preći preko svih sedam mostova ali samo jedan jedini put svakim od njih – i ponudio nagradu onome ko ga reši. Mostovi su bili raspoređeni tako da rešenje, naravno, ne postoji – i to je sam Ojler matematički dokazao. U poslednjih 250 godina, taj problem niko nije rešio, a od sedam Ojlerovih mostova samo dva su do danas preživela ratove i renoviranja.

U Kosovskoj Mitrovici postoji samo jedan most i on je u poslednjih dvadeset godina postao zajednički simbol svih Vučićevih politika: onih starih politika, koje su od njega napravile veštačku granicu između dve polovine, severne i južne, nekada jedinstvenog grada, i ovih novih politika, u kojima za severnu polovinu više nema mesta.

Kao i oni mostovi u Kenigzbergu i ovaj u Kosovskoj Mitrovici ostaće arhitektonsko svedočanstvo jedne suštinski iste stvari – propalih politika. Istovremeno, čini mi se da je to i jedino što ovi mostovi i gradovi zaista imaju zajedničko.

***

Objavljeno 11.04.2018. na portalu mojizbor.info:

https://mojizbor.info/2018/04/vucic-kljuc-je-buducnost-srbije-ne-koliko-volimo-nasu-proslost/

“Njujorška misterija Aleksandra Vučića” (Boško Jakšić, Politika, 23.03.2018)

“Neka mi Bog oprosti, ali slova alfabeta me strašno plaše. Ona su lažljivi, besramni demoni – i opasni. Otvoriš mastionicu, oslobodiš ih; ona izlete – i kako ćeš ikada ponovo da ih staviš pod kontrolu?”

(Nikos Kazancakis)

 

U petak 23. marta 2018. Politika je objavila tekst Boška Jakšića pod naslovom „Njujorška misterija Aleksandra Vučića“. Sam tekst inače nije dostupan na internet stranici Politike i zato ovde dajemo link na integralnu verziju koju je objavio – a ko bi drugi – Pink.

http://pink.rs/vesti/63620/bosko-jaksic-njujorska-misterija-aleksandra-vucica

Politici i Pinku ostavljamo da se, ako budu želeli, bave autorskim pravima. Mi ćemo se, međutim, malo pozabaviti porukama koje je Boško Jakšić u ovom tekstu poslao čitaocima. Politikinim ili Pinkovim, svejedno – već neko vreme oni su ionako jedni te isti.

U suštini, autor pokušava dve stvari: prva je da problematizuje, racionalizuje, objasni i rehabilituje praksu tzv. „tajne diplomatije“; druga je da, pomalo očajnički, srpsku opoziciju učini makar blagonaklonom prema toj praksi i saučesnikom u njenom konačnom ishodu.

Kao iskusan analitičar, Boško Jakšić i ovog puta kombinuje malo senzacionalizma (vraćajući se, po ko zna koji put, na nekakva Tadićeva putovanja u Rim – kao da niko od nas to nikada nije radio u životu), malo zastrašivanja („bolje koalicioni partneri u Prištini nego specijalci Rose u Kosovskoj Mitrovici”) i malo zamene teza („Rušenje Vučića nije politika“).

I ne bi me, najverovatnije, ništa u samom tekstu podstaklo da ga komentarišem. Očajnički pokušaji Aleksandra Vučića da u diskursu pristojne, građanske Srbije dobije bar nečiju, makar kako malu, i makar na koji način izmoljenu i iskukanu podršku, nisu ništa novo. Nije ovo ni prvi ni poslednji tekst napisan sa tim ciljem.

Ništa u samom tekstu, dakle. Ali, činjenica da se u onome što je napisano bukvalno ponavljaju određene teze i poruke američke diplomatije sama po sebi je isuviše značajna a da bi se mogla prećutati.

***

Hajde da pogledamo tri ključne poruke:

Prvo: svaka procedura koja vodi ostvarivanju našeg geopolitičkog cilja je legitimna, ergo – nijedna koja tom cilju ne vodi nije legitimna.

Ako je to kršenje ustava suverene države – pa dobro, ako smo je već bombardovali zašto bismo sad vodili previše računa o njenom ustavu?

Ako je to uništavanje njenih institucija, ljudskih sloboda i demokratskih procedura – pa dobro, zar nije još Čerčil rekao da nećemo da živimo tamo?

Ako je to tajna diplomatija – pa šta?

„Pa šta“, ta uobičajena arogantna poštapalica svakog polemičara koji je čitaocu upravo pokušao da objasni kako je nešto loše, zapravo dobro (ali je čitalac, eto, glup i naivan) nije slučajno najčešće korišćena fraza u ovom tekstu.

Drugo: u ostvarivanju našeg cilja, angažovaćemo sve naše resurse.

U kakvom su oni međusobnom odnosu, da li se međusobno kritikuju, ili čak i vređaju, to nije bitno za naš cilj, pa zašto bi nas onda zanimalo? („Liberalna opozicija još ima priliku da se izdigne iznad uvreda koje im je Vučić delio šakom i kapom. Da pokaže da razmišlja državotvorno. Da takvim stavom prisili predsednika da odustane od zajedljive retorike.“)

Dakle, ako opozicija podrži naš geopolitički cilj, mi ćemo prisiliti predsednika da odustane od „zajedljive retorike“; a ako ne pristane, on će njih i dalje vređati, oni će zato biti jako tužni i plakaće po tviteru…

Treće: sve dok cilj ne ostvarimo (ali samo do tada), čuvaćemo našeg glavnog igrača a sporedni ako prežive, prežive, ako ne, zamenićemo ih nekim drugim.

(„Rušenje Vučića nije politika. Rušiti ga kada pokušava da reši pitanje Kosova je destilisana glupost.“). Posle ćemo zameniti glavnog, dovesti neke nove sporedne, i opet Jovo nanovo…

Ovo su, uglavnom, tri osnovne teze koje američki diplomata Metju Palmer, jedan od ključnih učesnika na anglo-američkim sastancima 2010-2011. kada je dogovoreno formiranje SNS i određeni njeni ključni politički zadaci, uporno ponavlja već skoro deceniju.

***

Palmerov problem je, međutim, što se ta strategija ne ostvaruje kako je planirano, delimično iz objektivnih, a delimično iz subjektivnih razloga. Naš problem je što i vlast i opozicija, svako iz svojih razloga, misle da, ako igraju po Palmerovim pravilima, još uvek mogu nešto da ušićare.

Najpre, rat u Ukrajini koji je počeo 2014. godine, sa svim naknadnim zaoštravanjima odnosa između Rusije i Zapada, nije mogao da se predvidi u vreme kada je ova strategija formulisana. Ruski odgovor – prenošenje konfliktne zone na Balkan -. još manje. Ono što je Palmer planirao u čistom, gotovo laboratorijskom, okruženju, ostvaruje se u jednom novom, mnogo komplikovanijem.

Iako su ga mnoge kolege u Stejt Departmentu upozoravale da taktičke i operativne pretpostavke svog plana blagovremeno prilagodi promenjenom strateškom okruženju, Palmer to jednostavno nije učinio. Valjda je bio zauzet pisanjem knjiga…

Drugo, u međuvremenu su se pojavili i novi igrači koji 2011. takođe nisu bili prisutni: Erdoganova Turska, sa ciljem da na Balkanu poravnava svoje račune sa Zapadom; Kina, koja namerava da preko Balkana iskoristi slabe tačke evropskog trgovinskog, saobraćajnog i infrastrukturnog modela.

Američka frustracija Turskom, i nemačka frustracija Kinom, učinile su prvobitnu Palmerovu postavku („Kosovo out, Serbia in, Russia down“) potpuno neostvarivom.

I treće, tzv. „prethodno kontingentiranje“ Vučićevih „nestašluka“ (da upotrebim jedan Palmerov termin iz 2013-2014) se takođe pokazalo pogrešnim. Sa prolaskom vremena tih nestašluka je bivalo sve više, i bivali su sve ružniji. Što su oni bili ružniji, pojavljivalo se sve više nepredviđenih činilaca: nekakvih liberalnih medija, evropskih poslanika, nevladinih organizacija, kontrolnih institucija – svih onih „pain in the ass“ koji devojci sreću kvare i podsećaju da sama činjenica što je neko „Our son of a Bitch“ nije više dovoljna. I da u XXI veku ona više ne može da znači isto što je značila u XX, kada je američki predsednik Ruzvelt prvi put upotrebio ovu frazu opisujući nikaragvanskog diktatora Anastazija Somozu.

***

U teoriji igara, kada se pretpostavke plana suoče sa promenjenom stvarnošću, postoje dva rešenja: jedno je promena pretpostavki, drugo je angažovanje novih resursa da se plan, uz povećane troškove i dodatne kolateralne štete, ipak realizuje na prvobitan način. Mudri igrači biraju prvo rešenje.

Palmer je, međutim, izabrao drugo: proširio je pritisak i na srpsku opoziciju da se (i) ona uključi u ostvarivanje zadataka prvobitno datih samo Vučiću.

Tu nepristojnu ponudu su Brajan Hojt Ji i Ves Mičel već nekoliko puta u poslednjih godinu dana preneli tzv. „opozicionim liderima“. Jedan od njih ju je, pomalo neoprezno, bio poluprihvatio i ostao poslednjih nedelja bez svoje stranke. Pošto očigledno ponuda nije shvaćena dovoljno tačno, brzo i prilježno, i od dovoljnog broja njih, evo je sad ponovo, u epistolarnoj formi, sa poštarom Boškom.

Hajde da vidimo zašto je u celom planu tzv. srpska opozicija sad odjednom postala toliko značajna?

Zar u prethodnih šest godina nije učinjeno sve da se ista, kao jedan nepotreban remetilački faktor, potpuno uništi?

Da je ponuda toliko dobra kao što to Srbe ubeđuju Palmer, Ji, Mičel i Boško – zašto bi onda njene blagodati Vučić želeo da deli sa drugima? Zar ne bi bilo logično da svu slavu prigrabi samo za sebe?

Sva ova pitanja su, zapravo derivat jednog drugog, mnogo starijeg, pitanja: ako je nezavisnost Kosova već gotova stvar, zašto je onda toliko važno, gotovo neophodno, učešće same Srbije u njenoj formalizaciji?

Odgovori na oba pitanja kriju se u istoj zoni: tzv. projektovane izvesnosti, jednoj od pretpostavki Palmerovog plana koje su u međuvremenu najviše uzdrmane promenjenim okruženjem u Evropi i svetu.

Tako je, 2008. smo mislili da možemo da napravimo državu sami, sa malo naših marinaca i nešto njihovih narko dilera. 2012. smo shvatili da nam je ipak potreban i neki revers iz Beograda, ali smo smatrali dovoljnim da ga potpiše prvi koji ne bude žurio na voz. 2018. se ispostavilo da nam je ipak sigurnije ako bi revers potpisali svi…

Igrajući se šahovskim figurama na tabli u kojoj neće živeti, Metju Palmer sada ozbiljno preti da poruši celu tablu. Jer, ako se kompromituje samo jedan lider, istorija pokazuje da postoje načini da se taj problem reši, ovako ili onako. Ako se kompromituje cela stranka, ni nje ne mora više da bude.

Ali, ako se odjednom kompromituju svi lideri i sve stranke – ceo jedan politički sistem – onda, kako nas istorija uči, postoji samo jedan izlaz iz takve situacije – revolucija.

***

I na kraju: zašto se baš u ovoj godini stiče utisak da se, svi pomalo, nalaze u svojevrsnoj trci sa vremenom?

Najpre, Evropskoj komisiji ističe mandat u maju sledeće godine i sada je vreme za njene članove, pa i veselu Federiku Mogerini, da fiksiraju svoje finansijske aranžmane pred odlazak.

Da podsetimo, njena prethodnica Ledi Ketrin Ešton je, na godinu dana pred istek svog mandata 2014. potpisala poverljivi ugovor kojim joj je garantovano 400.000 funti u naredne tri godine – pod uslovom da ne prihvati nikakav drugi aranžman za to vreme.

Ali, taj ugovor joj je potpisan tek kad je isporučila tzv. Briselski sporazum. I zato ja razumem zašto se Mogerinijevoj tako žuri da nešto slično, ma šta to zaista bilo, „isporuči“. O otpremnini uvek treba blagovremeno voditi računa.

Drugo, Stejt Departmentu se isto tako žuri da, uoči polovine Trampovog mandata, isporuči bar neki spoljnopolitički uspeh. Sirija je, kao što vidimo, američka katastrofa. Rusija je noćna mora. O Iranu ne smeju ni da razmišljaju. Čak i mala Severna Koreja je tvrd orah…

I ko je tu bolji od Metju Palmera, sa svojom požutelom fasciklom iz pisaćeg stola, i jednom zemljom koja budi – ovim generacijama Amerikanaca već prilično maglovita – sećanja na neke građanske ratove, genocide, bombardovanja?

„Evo šefe, oni će tamo nešto da potpišu, a ti ćeš onda da pustiš tvit da je Amerika ponovo velika.“

I jednima i drugima se žuri jer će se, već krajem ove a naročito u toku 2019. godine, raspored faktora moći bitno promeniti na više tačaka Zemljine kugle.

Najpre će izbori za Predstavnički dom i Senat u SAD, u novembru, učiniti kraj Trampovim spoljnopolitičkim ambicijama, ili onima što će od njih tada ostati. Sa demokratskom većinom u oba doma Kongresa, Milerovom istragom o Rusiji i raznim porno zvezdama koje će nastupati po tabloidima sa svojim golicavim sećanjima o Trampu, Palmerova požutela fascikla vratiće se u prašinu njegovog pisaćeg stola.

Drugo, promenjena slika Evrope u poslednjih pet godina odraziće se, konačno, i na strukturu Evropskog parlamenta čiji će poslanici biti izabrani u 28 država članica, od 23. do 26. maja sledeće godine. Veliko je pitanje kakva će biti fizionomija nove većine evropskih poslanika koji će formirati narednu izvršnu vlast u Briselu.

Među njima više neće biti britanskih poslanika, struktura nemačkih biće bitno promenjena, italijanskih takođe, a o onima iz zemalja sa evropskog Istoka da i ne govorimo. Da li će, ovakva kakva je danas, EU uopšte preživeti svoju narednu vladu, iskreno, ne zna više ni ona sama.

***

Bez obzira šta srpska politička elita odluči u 2018. oko Kosova – da kapitulira ili da to ne učini – ovo pitanje će već dogodine u dva glavna centra svetske moći biti podjednako nezanimljivo.

Naša opozicija može da posluša nepristojnu ponudu Boška Jakšića iz ovog teksta – da okrene drugi obraz na Vučićeve uvrede, ritualno žrtvuje još nekoliko stranaka, slegne ramenima na dalje urušavanje institucija sopstvene države i – da podrži rešenje kojim će od sopstvene, nezakonito otcepljene, teritorije Srbija napraviti kompletnu državu.

I da posle, za nagradu, uđe u neku Vučićevu vladu. Ili, da je čak formira i sama, bez njega. Kao da bi, u toj situaciji, i uoči onoga što bi se neminovno desilo kao posledica, uopšte postojala neka razlika?

A može i da to ne učini. Može da pokuša da se razlikuje od Vučića i po one poslednje dve stvari koje su im, na žalost, još ostale zajedničke – po sopstvenom kompleksu niže vrednosti i po odnosu prema Metju Palmeru.

Koji god put opozicija izabrala, taj izbor ostaće svedočanstvo o meri njene mudrosti, hrabrosti, i vizije, u jednom istorijskom vremenu. Pri čemu, nema te pristojnosti koja će pogrešan izbor moći naknadno da učini ispravnim, niti ima te nepristojnosti koja bi ispravan izbor mogla da naknadno učini pogrešnim.

Ovo upozorenje, poštenja radi, moramo da proširimo i na javno mnenje u Srbiji, duboko zahvaćeno fatalizmom (često na granici srednjovekovnog misticizma), malodušnošću i prepuštanjem sudbini. Jer, u jednom širem smislu, kako možemo da od bilo koga očekujemo da sam sebe emancipuje, ako prethodno mi sami nismo u stanju da to učinimo?

Osim ako ih, sve zajedno, i vlast i opoziciju, nismo već otpisali. Tada bi nam, zaista, bilo sasvim svejedno šta će da učine. Mi ćemo ionako učiniti ono što moramo.

Inače, samo desetak sati po objavljivanju Boškovog teksta, Aleksandar Vučić je, u direktnom prenosu na ružičastoj televiziji, dao za pravo prvoj od dve njegove teze, i to jednom lakonskom polurečenicom:

„Ne mora običan čovek baš sve da zna.“

Da li mora ili ne mora, šta je to uopšte „običan čovek“ a što to „baš sve“ – sve te teme za sholastičke rasprave tipa „Koliko anđela može da stane na vrh jedne igle?“ – ostavićemo kao inspiraciju nekom drugom autoru (evo, na primer, Bošku?) za neki novi tekst.

Mi ćemo se zato zadovoljiti lakonskom polurečenicom:

„Nas koji znamo sasvim dovoljno ima već sasvim dovoljno da će to svakako saznati i običan čovek.“

***

Objavljeno 27. marta 2018. na portalu http://www.mojizbor.info

https://mojizbor.info/2018/03/njujorska-misterija-aleksandra-vucica/

San letnje noći: o autorskom tekstu Aleksandra Vučića za “Pečat”

“Ljubavnik, ludak i pesnik su bića 

Od same uobrazilje sazdana. 

Jedan od njih vidi više đavola 

Nego što ih u samom paklu ima.” 

(Viljem Šekspir, “San letnje noći”, čin peti, scena prva)

U petak, 15. decembra, za jubilarni broj lista Pečat, vođa vladajućeg režima u Srbiji, Aleksandar Vučić, napisao je autorski tekst pod nazivom “San o slobodi”. Ovaj tekst još uvek nije u integralnom obliku dostupan na internet strani Pečata – razumem potpuno da bi izdavači voleli da prethodno prodaju što više primeraka – ali je zato dostupan na internet strani Srpske napredne stranke tako da smo, za njegovo čitanje, dali link na nju:

http://www.sns.org.rs/lat/novosti/vesti/aleksandar-vucic-san-o-slobodi

Aleksandar Vučić voli da, s vremena na vreme, piše autorske tekstove, što je za svaku pohvalu. Oni, naime, po pravilu podsvesno otkrivaju mnogo više od onoga što je autor nameravao da podeli sa svojim čitaocima. Zato, ovakvi tekstovi predstavljaju dragocen ključ za razumevanje praktične politike koju autor sprovodi, oni otkrivaju njegove skrivene motive, vrednosti, ciljeve i unutrašnje strahove, pa nam samim tim pomažu i u predviđanju budućih tokova i posledica njegove politike. 

Šta dakle, o autorovom viđenju samog sebe, društva u kojem živi i konačno sveta u kojem se to društvo nalazi, govori tekst “San o slobodi”? Rekli bismo, namanje tri bitne stvari. Prva se tiče vremena, druga prostora a treća granica. Upravo ovim stvarima bavi se i naš današnji komentar, jedna vrsta sanovnika, da tako kažemo. 

 ***

Autor, na samom početku, postavlja osnovni ideološki diskurs u kojem se, manje ili više, kreće ceo ovaj tekst: 

“I možda jе Pеčatov pristup tom poslu romantičarski, možda jе moj pragmatičan, možda ja višе naginjеm obrеnovićеvskom, a Pеčat rеvolucionarnom, karađorđеvićеvskom modеlu, možda ja inspiraciju višе tražim u Lutеru, a Pеčat višе u Nikolaju…” 

Na redukcionističku prirodu tog diskursa vratićemo se malo kasnije. Na ovom mestu, bitno nam je jedno drugo zapažanje. Ono o identifikaciji i samoidentifikaciji. Autor, očigledno, list za koji piše (mada je jasno da je Pečat ovde samo metafora za jedan širi ideološki korpus kojem se on u ovom tekstu obraća) identifikuje sa “karađorđevićevskim modelom” i Nikolajem (misli se, naravno, na vladiku Nikolaja Velimirovića, nesumnjivo korifeja desnog klerikalizma u Srbiji u prošlom veku) a samog sebe i svoje sledbenike sa “obrenovićevskim modelom” i Luterom (reč je o Martinu Luteru, ocu nemačke Reformacije početkom XVI veka). 

Ovo nije prvi put da se autor samoidentifikuje sa (najčešće Milošem) Obrenovićem i Martinom Luterom. Oni su naravno živeli u različita vremena, na različitim prostorima, i delili bitno različite ideje. Luter je bio reformator i pobunjenik koji je u Vitenbergu javno spalio papsku bulu, Miloš je bio konzervativac koji je na Tašmajdanu poslušno čitao sultanove hatišerife. Njih spaja samo jedna, jedna jedina, okolnost, a to je vlast. Duhovna, koju je osvajao Luter, svetovna, za koju se borio Miloš. Na prvi pogled, to je i jedina zajednička karakteristika koju obojica imaju sa Aleksandrom Vučićem. Ničeovska volja za moći. 

Ali, samo na prvi pogled. Već na drugi pogled, otkrivamo najmanje još jednu. To je dogmatičnost, nespremnost da se suprotno mišljenje prihvati kao legitimno i da se o njemu uopšte razgovara, želja za apsolutnim monopolom na istinu i na sva njena tumačenja, za monopolom koji se brani svim dostupnim sredstvima. Bolji poznavaoci istorije znaju da je ta isključivost bila zajednička i Luteru i Milošu (nijedan od njih dvojice nije prezao ni od toga da cenu svoje istine izražava u tuđim glavama), a već i površni posmatrač može da je prepozna i u njihovom današnjem obožavaocu. 

A na treći pogled, čitalac ne može da izbegne ni utisak o promašenom istorijskom vremenu. Istorija se za autora završava u nemačkom šesnaestom, i srpskom devetnaestom veku. On u svom snu o slobodi podsvesno beži od svoje noćne more: dvadesetog veka, koji bi u njegovu pojednostavljenu viziju sveta uneo niz novih dilema i izazova. Nemačkoj je taj vek doneo dva izgubljena svetska rata, nacizam i denacifikaciju, i konačno ujedinjenje, pod racionalnim okriljem Zapada, koje i danas traje. Srbiji je doneo dva dobijena svetska rata, Jugoslaviju i njen konačni raspad, u iracionalnom bekstvu od Zapada, koje i danas traje.  

Nesposobnost Aleksandra Vučića da ispravno proceni istorijsko vreme nije nova stvar: početkom onih devedesetih nije razumeo posledice pada Berlinskog zida, a na kraju ovih desetih ne može da razume ni stvarne dimenzije rusko-zapadnog konflikta, ni strukturalne posledice koje on upravo izaziva u svetu u kojem živimo. Zato autor i bira najjednostavnije rešenje: on beži iz veka koji ne razume, veka punog moralnih dilema, rizika i mogućih loših izbora. Tog mračnog dvadesetog veka. Zato se i diskurs svakog Vučićevog autorskog teksta uvek završava na bezbednoj vremenskoj distanci, sa simbolima koji – po njegovom mišljenju naravno – više nisu kontroverzni, pa samim tim ni opasni.  

 ***

Druga stvar koju nam otkriva “San o slobodi” tiče se prostora. Autor na jednom mestu u tekstu, određujući pojam slobode, piše: 

“Sloboda sе, ovdе, dovoljno krvi napila. Od kostiju, kojе su za nju položеnе, mogućе jе napraviti ogromnu planinu. I nijе naš cilj da naša dеca živе u njеnoj strašnoj sеnci, plašеći sе nеkih novih najеzdi i novih bitaka. Naš cilj jе da im omogućimo da budu na vrhu tе planinе, da živе sa otvorеnim poglеdom, u kojеm nеćе biti ni straha ni granica. Da mogu, na tom plodnom tlu, natopljеnom našim znojеm i našom krvlju, bеzbrižno da gajе najlеpšе plodovе slobodе.” 

Hajde da pređemo preko logičkih protivrečnosti sadržanih u ove dve rečenice. Da li se naše krvi napila sloboda koju smo branili ili oni koji su tu slobodu ugrožavali? Zašto bi život naše dece na vrhu planine ljudskih kostiju bio bezbrižan, a u njenoj senci strašan? Hajde da, čak, pređemo i preko implicitne morbidnosti ovih nesrećno sročenih metafora. Autor je, uostalom, mlad čovek i ako se bude trudio možda će sa vremenom usavršiti svoj stil. 

Problem prostora u ovom tekstu je, međutim, mnogo dublji i kompleksniji. Autor, ne po prvi put zaista, predstavlja čitaocu svoju viziju Srbije kao opkoljene tvrđave, čiju slobodu danas ponovo pokušava da ugrozi neko ko je izvan nje. Neko koga autor ni ovaj put neće (ili ne sme) da pomene, ali čija pretnja provejava kroz ceo tekst, baš kao i kroz mnoge od njegovih ranijih tekstova. Vizija Srbije kod Aleksandra Vučića je sasvim blizu vizije grada Orana u Kamijevoj “Kugi”: jedno zatvoreno društvo, suočeno sa metafizičkim zlom izvan svojih granica, mora samo da se odrekne svog načina života, svojih običaja i sloboda, jer je to cena da bi se odbranilo od spoljnog zla. 

I svet Lutera i Miloša bio je međuzavisan, u vreme kada su konjanici prenosili poštu a ljudi u dobrom delu Evrope još verovali u veštice. Današnji svet, u kome se ton i slika prenose u realnom vremenu, i koji je počeo da dekartovski preispituje sve stare istine, više je međuzavisan nego ikada u svojoj istoriji. Ni onda nisu mogla da opstanu usamljena ostrva, odvojena od glavnih tokova. Kako bi mogla da opstanu danas? 

“Svet je knjiga, i oni koji ne putuju pročitaju samo jednu stranu.” – napisao je Sveti Avgustin još pre šesnaest vekova. Autor “Sna o slobodi”, bar u poslednjih nekoliko godina, putovao je sasvm dovoljno da shvati kompleksnost sveta, njegovog vremena i prostora, i procesa koji se u njemu dešavaju. Ali, na žalost nije. I ovaj tekst potvrđuje da je ostao samo na onoj jednoj, jedinoj strani knjige. 

 ***

Konačno, ovaj tekst nameće i raspravu o trećoj bitnoj stvari: granicama. Ne mislimo ovde, naravno, na one fizičke, geografske granice, nego na mentalne, na granice koje postoje u svesti. Te granice se najbolje uočavaju u eshatološkoj koncepciji slobode, onako kako je definiše Aleksandar Vučić: 

“Čak i kasnijе, kada su dinastijе jеdna drugoj uvеliko radilе o glavi, i kada su samе isticalе razlikе, u suštini su i daljе sanjalе istu stvar – slobodnu Srbiju, slobodan svеt.” 

Sloboda je, dakle, ono što su sanjale, i čime su se bavile, samo dinastije. Na početku zajedno, kasnije radeći jedna drugoj o glavi. Narod je u ovoj eshatološkoj koncepciji plebs – Turci bi rekli, raja – on još uvek nije sazreo na stepen tzv. političkog naroda. Podanik još uvek nije postao građanin. Dakle, sloboda je uvek samo sloboda od Turaka (Austrijanaca, Nemaca, Rusa ili Amerikanaca) ali nikada nije sloboda od dinastija (političkih stranaka). Kod Miloša, ona to još uvek nije bila, kod Vučića, ona to više nije. Onda kada je to bila, to je ionako, videli smo, bilo u onom mračnom dvadesetom veku koji treba što pre zaboraviti. 

Filozofski i politički redukcionizam ove teze otkriva i dve njene ključne unutrašnje slabosti. 

Prva je odnos između spoljne i unutrašnje slobode. Spoljna sloboda (u engleskom se za nju koristi izraz: freedom) nije moguća bez unutrašnje slobode (liberty). Ako se građani neke zemlje u njoj ne osećaju slobodno neće je ni braniti. Dakle, manje unutrašnje slobode ne donosi više stabilnosti, nego naprotiv više nestabilnosti. Zemlja u kojoj granice prihvatljivog određuje žandar, a ne sudija, nikada neće imati dovoljno vojnika. 

Uostalom, Bendžamin Franklin je to lepo opisao, punih dvadeset godina pre nego što su se Amerikanci digli na oružje da odbrane svoju slobodu (i unutrašnju i spoljnu odjednom, kao što znamo):

“Oni koji bi odustali od suštinske slobode da bi tako kupili malo privremene bezbednosti ne zaslužuju ni slobodu ni bezbednost.”

Drugo, ovaj tekst, ponovo, potvrđuje olaku sklonost autora da stvarne društvene razlike i konflikte posmatra krajnje pojednostavljeno, kao redukovane, crno-bele, dihotomije: Karađorđevići ili Obrenovići; Luter ili Nikolaj; američka televizija ili Pečat; NATO ili Rusi; patrioti ili izdajnici.  

Naravno da je ovo pojednostavljivanje pogrešno, i istorijski i metodološki: “Ima više stvari na Nebesima i na Zemlji, Horacio, nego što se sanja u tvojoj filozofiji”, kaže Hamlet svom prijatelju na kraju Šekspirovog komada. 

Međutim, u tekstu “San o slobodi”, ovo pojednostavljivanje je i funkcionalno. Autor se u njemu, naime, obraća sledbenicima političkih ideja dinastije Karađorđević i vladike Nikolaja. Te ideje, inače, ni pre sto godina nisu bile sasvim iste, a posebno su različite njihove istorijske recepcije i današnje percepcije. Ali, da ostavimo po strani i ovu površnost i opravdanost ovog simbolizma. 

Ono što je svakako zanimljivije od toga je implicitni stav autora da se totalitet političkih razlika u Srbiji potpuno iscrpljuje upravo u ovoj dihotomiji: ako bi se, kojim slučajem, razlike između Lutera i Nikolaja prevazišle, onda bi sve, valjda, bilo ponovo u redu: 

“…čеsto zaboravimo da su tu istoriju formiralе sasvim istе žеljе, ista htеnja, isti ciljеvi, i da jе san, zbog kojеg smo u istoriju i krеnuli, bio zajеdnički, svе do onog trеnutka dok sе nismo posvađali oko toga ko ćе ga prеtvoriti u javu.” 

Sve političke razlike u poslednja dva veka, drugim rečima, svodile su se na borbu za vlast, a ne na borbu ideja. Ideje, za autora, ionako ne postoje u politici. Svi smo mi za istu apstraktnu, metafizički shvaćenu, slobodu, a svađamo se oko toga ko će doći u priliku da tu – istu – ideju sprovodi. Ovaj diskurs koji podrazumeva poništavanje različitih klasnih, socijalnih i političkih interesa, pa samim tim i poništavanje različitih ideologija koje sve te interese opravdavaju, nije nov kod Aleksandra Vučića. On predstavlja kontinuitet njegovog peronističkog političkog praksisa, ali u ovom tekstu se, možda na najjasniji način do sada, eksplicira u formi čiste, gotovo detinji iskrene, autoprojekcije. 

 ***

Na samom kraju: šta smo za autora svi mi drugi, svi koji identitet ne pronalazimo ni u neoliberalnom Luteru ni u konzervativnom, mističnom Nikolaju? Kakvu perspektivu nam on nudi: 

“To znači da odlukе o našoj zеmlji nе donosе stranci, vеć naš narod, to još višе znači da tе odlukе budu u našеm, a nе intеrеsu stranaca…” 

Oni koji neće da budu ni Luter ni Nikolaj, očigledno, u percepcijama autora teksta, nisu ništa drugo nego “stranci”. U bukvalnom smislu, ili u prenesenom smislu – kao oni koji “rade u interesu stranaca” – sasvim svejedno. 

Kao i u starom Rimu, “stranci” nisu građani, nego varvari. Izbor koji nam autor, ovim tekstom, nudi je jednostavan: neko može da se opredeli za neoliberalnog, naprednog, Lutera (odnosno za političku filozofiju Angele Merkel za koju je, od samog početka, Luter bio samo nespretno izabran smokvin list) – ili za konzervatvnog i mističnog Nikolaja (odnosno za filozofiju Vladimira Putina i njegove velikodržavne ambicije na Balkanu). Obe te opcije su za autora podjednako legitimne, jer on ni dan danas nije još sasvim siguran koja će od njih na kraju da odnese prevagu. Pomalo nespretno, da bi prikrio tu nesigurnost, on ovim tekstom obema nudi i perspektivu nacionalnog pomirenja, Pax Alexandrina. 

Ali to je istovremeno i granica slobode izbora koju ovaj tekst pruža njegovom čitaocu: ko god neće ni Lutera ni Nikolaja, ni Merkelovu ni Putina, ni neoliberalnu ni šovinističku desnicu, ni nemački šesnaesti ni srpski devetnaesti vek, njemu  ovde nije ostavljen treći izbor. Osim, da bude stranac, u sopstvenoj zemlji, ili van nje, svejedno. Ili, da bude pobunjenik. 

Tezej, junak Šekspirovog “Sna letnje noći”, tu je dilemu opisao ovako: 

 “Ljubavnik, ludak i pesnik su bića 

Od same uobrazilje sazdana. 

Jedan od njih vidi više đavola 

Nego što ih u samom paklu ima.” 

Justicija i njen povez: analiza presude Apelacionog suda Miroslavu Miškoviću

“Ovakvim postupanjem suda je došlo do povrede člana 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima … kao i povrede člana 4. Ustava Republike Srbije.”

(Iz presude Apelacionog suda u Beogradu u predmetu protiv Miroslava Miškovića, objavljenoj 27. septembra 2017. godine)

Krajem septembra Apelacioni sud u Beogradu pravnosnažno je oslobodio vlasnika Delta Holdinga, Miroslava Miškovića, optužbe da je oštetio putarska preduzeća i time potvrdio oslobajuću presudu prvostepenog suda. U istoj odluci, Apelacioni sud je ukinuo deo presude prvostepenog suda kojom je Miroslav Mišković osuđen na pet godina zatvora zbog pomaganja svom sinu Marku Miškoviću da izvrši krivično delo poreske utaje i naložio ponovno suđenje.

Ovom presudom je verovatno najznačajniji – bar ako je suditi po medijskoj pažnji koju je dobio i po političkoj instrumentalizaciji koja ga je sve vreme pratila – sudski postupak u Srbiji u delima privrednog kriminala ušao u jednu novu fazu. Sa njim, u novu fazu je nužno ušao i politički kontekst u kojem se ovaj slučaj, od samog početka, nalazio.

Aleksandar Vučić, po svom običaju, nije odoleo iskušenju da i ovu presudu komentariše. U izjavi za dnevni list „Večernje Novosti“ 27. septembra rekao je: „Evo vam tajkuni neka vode državu i neka pokradu sve što je u međuvremenu stvoreno.“

Iako nije jasno kako bi Miroslav Mišković, samom činjenicom da je pravnosnažno oslobođen jednog dela optužbi koje su mu stavljene na teret dok mu za drugi deo tek predstoji ponovljeno suđenje, mogao da dođe u situaciju da „vodi državu“, još manje da pokrade „sve što je u međuvremenu stvoreno“ (njegova kompanija se i za prethodnih pet godina neometano bavila svojim poslom) a ponajmanje šta je to „u međuvremenu stvoreno“, bar su sasvim jasni razlozi Vučićeve frustracije ovom presudom.

Samo hapšenje Miroslava Miškovića, u decembru 2012. godine simbolički je značilo Vučićevo prepoznavanje u javnosti kao nosioca apsolutne, arbitrarne i nekontrolisane moći; na isti način i oslobađanje Miroslava Miškovića simbolički je označilo da on tu moć više nema. Da li ju je ikada i imao, na način na koji je to javnost smatrala, ili ju je imao pa ju je u međuvremenu izgubio, sasvim je drugo pitanje koje izlazi izvan okvira naše današnje analize.

Ovo suđenje je od samog početka igralo ulogu koju, u primitivnim zajednicama, ima totem. Simboličko shvatanje politike je inače imanentno plemenu i poglavicama, a ne političkom narodu i njegovim izabranim predstavnicima, a problem sa simbolima i totemima u politici je već hiljadama godina isti: njihova funkcija lako može da postane i reverzibilna.

Svakako, nesporno je da sam Vučićev komentar drugostepene sudske odluke izlazi izvan granica dobrog ukusa, ali čitavo njegovo mešanje u ovaj slučaj od samog početka je bilo pristrasno, agresivno i neukusno. Međutim, u ovoj poslednjoj izjavi stiču se i neka ozbiljnija kršenja Ustava, pre svega člana 145. stav 3:

„Sudske odluke su obavezne za sve i ne mogu biti predmet vansudske kontrole.“

Nesumnjivo, ako predstavnik jedne grane vlasti javno komentariše objavljenu sudsku odluku tako što implicira da će ona nekome omogućiti da „vodi državu“ i nešto „pokrade“, on time narušava nezavisnost sudske vlasti (član 4. stav 4 Ustava) i via facti vrši (ili bar pokušava da vrši) vansudsku kontrolu jedne pravnosnažne sudske odluke.

U stručnoj javnosti se inače sve više govori o različitim potencijalnim kršenjima Ustava koje je Aleksandar Vučić počinio otkako je 31. maja, na osnovu otetih izbora, počeo da vrši dužnost predsednika republike. To se pre svega odnosi na član 112. Ustava u kojem je nadležnost ove državne funkcije određena vrlo precizno i relativno usko, dok nam svakodnevna praksa pokazuje nešto sasvim obrnuto: stalno mešanje u nadležnost drugih državnih organa i hroničnu nesposobnost da se političke funkcije razlikuju od onih državnih. Sa ovim novim slučajem, katalog tih kršenja je proširen i, po našem mišljenju, Aleksandar Vučić se sada nalazi u prilično opasnoj zoni, odnosno blizu situacije opisane u članu 116. Ustava koji određuje uslove i proceduru njegovog razrešenja.

***

Naravno, i sam kontekst u kojem se pojavila oslobađajuća presuda protiv Miroslava Miškovića je po mnogo čemu specifičan. Ona je naime došla posle niza presuda koje su, iz različitih razloga doduše ali sa istim posledicama, donete u postupcima protiv drugih poslovnih ljudi optuženih u poslednjoj deceniji za slična krivična dela: Stanka Subotića – Caneta ili Bogoljuba Karića – ili političara za koje se, u vlasti sklonim tabloidima, desetinama puta najavljivalo hapšenje, da bi na kraju tužilaštvo od tih istraga odustajalo – Mlađana Dinkića, na primer.

U populističkoj, površnoj i prilično krvožednoj javnosti Srbije, koja meru pravde uvek izjednačava sa brojem hapšenja, a nikada sa brojem pravnosnažnih presuda, već neko vreme se polako formira utisak da je tzv. „borba protiv korupcije“ – ona koju Aleksandar Vučić pominje uvek kada na spoljnopolitičkom ili ekonomskom planu trpi neuspehe – samo obična fraza.

Deo cinične javnosti čak veruje da se u svim, ili bar nekim, od tih slučajeva radilo o dogovorima i otkupljenoj slobodi. Iako nismo skloni da se pridružimo ovim teorijama zavere – bar u slučaju koji danas analiziramo, isuviše mnogo je bilo na kocki za obe strane – nesporno je da se i ovaj ishod uklapa u prethodnu matricu razmišljanja i utiče na formiranje kolektivne svesti.

***

Pored toga, presuda u procesu protiv Miroslava Miškovića po prvi put je otvorila i jednu novu, ozbiljniju, dilemu: u kojoj meri su državni organi – policija, tužilaštvo i sudovi – bili politički zloupotrebljavani da bi, po svaku cenu, stvarali slučajeve tamo gde ih nije zaista bilo, zarad političke propagande? Kako su funkcionisale one zvanične, tužilačke, i one nezvanične, medijske istrage? Gde su se one poklapale a gde ne?

Podsetimo se: hapšenje Miroslava Miškovića bilo je jedino u kojem je policijski službenik neposredno nadležan za slučaj, inspektor Bogdan Pušić, direktno sa saslušanja osumnjičenog otišao na televiziju (bio je to, u međuvremenu ukinuti i sada već pomalo zaboravljeni, „Utisak nedelje“ Olje Bećković) i komentarisao slučaj koji je još uvek bio u fazi istrage, zatvorene za javnost.

Da je Bogdan Pušić poslovično sklon da političarima obećava više nego što to okolnosti slučaja objektivno dozvoljavaju (podsetimo se, Dušanu Mihajloviću je tako obećavao da ima „slučaj“ protiv Stanka Subotića – Caneta, a Mlađanu Dinkiću da ima „slučaj“ protiv Bogoljuba Karića) nije nepoznato u policijskim i tužilačkim krugovima u Beogradu.

Zašto je Aleksandar Vučić sebi dozvolio da ponovi greške pomenute dvojice i poveruje Pušićevim olako datim obećanjima, verovatno i on sam sada razmišlja i time se takođe nećemo baviti. Bila bi sasvim dovoljna pouka da narednom predsedniku i narednom premijeru ostanu na pameti greške sve trojice, i da ih ne ponavljaju.

U slučaju Miroslava Miškovića činjenično stanje je bilo utvrđeno relativno precizno, još u ranoj fazi postupka. To je, uostalom, i prirodno za krivična dela iz oblasti privrednog kriminala: za razliku od ubistava gde uvek može da se pojavi neki novi svedok ili novo veštačenje, ova dela se dokazuju dokumentima. Ta dokumenta gotovo uvek postoje u više identičnih primeraka: u računovodstvu kompanija, u bankama, poreskim upravama, kod revizora, i praktično je isključena mogućnost da se neki dokument iznenada pojavi a da ga nije bilo, ili da netragom nestane, ako ga je bilo.

Ono što je bilo sporno, i to je presuda Apelacionog suda jasno pokazala, nije dakle činjenično stanje, nego dva druga elementa krivičnog postupka: pravna kvalifikacija (primena materijalnog prava na činjenice) i sama procedura, odnosno postupak suđenja.

Sve od inspektora Pušića, preko Tužilaštva za organizovani kriminal, pa do prvostepenog suda, postojala je jasna tendencija da se određene radnje, koje zakonom nisu bile zabranjene, različitim konstrukcijama proglase za takve. Ta logika zasnivala se na tvrdoglavoj, ali pogrešnoj pretpostavci da je svaka imovinska korist (a jedini cilj bavljenja privrednom delatnošću je sticanje imovinske koristi) istovremeno i nezakonita.

***

Međutim, odluka Apelacionog suda u procesu protiv Miroslava Miškovića zanimljiva je i iz drugih, pravnih, razloga, a pre svega zbog obrazloženja koje sadrži. U tom smislu, ona će verovatno ući u sudsku praksu Republike Srbije kao jedan od presedana.

Naime, drugostepeni sud se u obrazloženju ovog slučaja nije zadovoljio samo onom standardnom formulacijom koju koristi uvek kada ukida presude za koje smatra da ne mogu da izdrže činjeničnu ili pravnu proveru: da je „izreka prvostepene presude nerazumljiva, protivrečna sama sebi i razlozima presude, pri čemu ne sadrži razloge o činjenicama koje su predmet dokazivanja a oni koji su dati su nejasni i u znatnoj meri protivrečni“.

Pored ove standardne formulacije (koja inače dozvoljava da se greška pripiše neiskustvu ili nedovoljnoj stručnosti sudija prvostepenog veća), Apelacioni sud je utvrdio i mnogo ozbiljniji prekršaj: direktnu povredu zakona.

Naime, prvostepeni sud se „u formi dopisa, direktno obratio Narodnoj skupštini RS i Ministarstvu finansija i privrede RS u kojima direktno traži odgovore na sporna pravna pitanja koja su se pojavila u ovom krivičnom postupku“.

Radilo se, za one čitaoce koji neće pročitati celu presudu, o Zakonu o porezu na dobit preduzeća i Zakonu o poreskom postupku i poreskoj administraciji. Od Narodne skupštine je traženo autentično tumačenje tih zakona, a od Ministarstva obaveštenje o njihovoj primeni, odnosno odgovor na pitanje šta je to kapitalna dobit i kako se ona izračunava…

Postupajući na taj način, prvostepeni sud je izvršio višestruke povrede zakona. Najpre, u rešavanje konkretnog slučaja je uključio druge dve grane vlasti: zakonodavnu i izvršnu, čime je povredio dva člana Ustava Srbije: član 142. stav 2. „Sudovi su samostalni i nezavisni u svom radu i sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata…“ i član 145. stav 2. „Sudske odluke se zasnivaju na Ustavu, zakonu, potvrđenom međunarodnom ugovoru i propisu donetom na osnovu zakona.“

Pored toga, prvostepeni sud je izvršio i povredu člana 17. stav 1. Zakona o krivičnom postupku: „Ako primena krivičnog zakona zavisi od pravog pitanja za čije rešavanje je nadležan sud u drugoj vrsti postupka ili neki drugi državni organ, sud koji sudi u krivičnom postupku može sam rešiti i to pitanje, prema odredbama koje važe za dokazivanje u krivičnom postupku.“

Ovde se radi o tzv. prethodnom pitanju, koje se rešava po načelu iz Rimskog prava „Iura novit curia“ (Sud zna pravo). Od strana u postupku (tužioca i odbrane) očekuje se da sudu daju činjenice, po načelu „Da mihi factum, dabo tibi ius“ (Daj mi činjenice i daću ti pravo), a od ostalih grana vlasti da se u sudski postupak uopšte ne mešaju. Najbolje bi bilo kada ga ne bi uopšte ni komentarisale, ali to je očigledno za današnju Srbiju nedostižan standard…

Dakle, umesto da primenom navedenih načela sam reši pravno pitanje (a kakav je poreski tretman određene finansijske transakcije je par ekselans pravno, a ne faktičko pitanje) ili da eventualnu pravnu prazninu popuni uzimajući u obzir sudsku praksu, odnosno ranije donete odluke drugih sudova u Republici Srbiji, prvostepeni sud se za to rešenje obratio drugim granama vlasti: zakonodavnoj (Narodnoj skupštini) i izvršnoj (Ministarstvu privrede i finansija)

Na taj način, prvostepeni sud nije samo priznao da ne zna da reši pravno pitanje, ili da se – što bi svakako bilo mnogo gore – plaši da to učini, imajući u vidu višegodišnju medijsku kampanju i političku kontekstualizaciju koje su ovaj slučaj pratile.

On je učinio i mnogo teži prekršaj: doveo je narodne poslanike (koji su usvojili traženo autentično tumačenje zakona) i činovnike ministarstva (koji su napisali traženo obaveštenje) u položaj da, mimo svoje volje i mimo Ustava Srbije, budu sudije u jednom konkretnom krivičnom postupku.

Prema tome, prvostepeni sud je direktno povredio i član 4. Ustava Srbije:

„Uređenje vlasti počiva na podeli vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. … Sudska vlast je nezavisna“.

Indirektno, povređen je i član 6. Evropske konvencije o ljudskim pravima čiji je Republika Srbija potpisnik:

„Svako, tokom odlučivanja o … krivičnoj optužbi protiv njega, ima pravo na pravičnu i javnu raspravu u razumnom roku pred nezavisnim i nepristrasnim sudom, obrazovanim na osnovu zakona.“

***

Konačno, ceo ovaj slučaj otvorio je i jedno mnogo dublje pitanje. Rimska boginja pravde, Justicija, nije slučajno predstavljena sa povezom oko očiju tek negde od sredine XVI veka: prva poznata skulptura Justicije pokrivenih očiju, ona švajcarskog renesansnog kipara Hansa Gienga, datira iz 1543. godine i nalazi se na tzv. „Fontani pravde“ u starom delu švajcarskog grada Berna. Naime, stvaranje moderne evropske države bilo je nemoguće bez pravde koja bi bila „slepa“ za lična svojstva, kako onoga koji bi je tražio, tako i onoga nad kojim bi se sprovodila.

Prema tome, da li je neko plemić ili građanin, bogat ili siromašan, muško ili žensko, hrišćanin ili pripadnik neke druge veroispovesti, sve to već od Renesanse, a posebno od Francuske revolucije, postaje irelevantno za njegov ili njen položaj pred sudom.

Dakle, mutatis mutandis, da li je neko „tajkun“ ili siromah, da li je član neke stranke ili nije, da li je u javnosti omiljen ili omrznut, da li o njemu tabloidi pišu lepo ili ružno i konačno da li o samom Vučiću ima ovo ili ono mišljenje – ništa od svega toga ne sme da utiče na primenu zakona.

Ako zakon nije jednak za sve, onda zakona više nema ni za koga. Ako zakona nema ni za koga, nema ga ni za one koji su na vlasti.

A ako nema zakona, onda više nema ni države. Jer, nije differentia specifica države samo „monopol fizičke sile“, kako se to obično pogrešno smatra. Sam monopol fizičke sile, na određenom prostoru i za određeno vreme, ima, na primer, i razbojnička banda. Ali, za razliku od države, razbojnička banda nema zakon. Kako je veliki nemački pravni pisac Hans Kelzen jednom napisao:

„Država koja nema zakon ne razlikuje se od razbojničke bande.”

***

Objavljeno 3. oktobra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/10/apelacioni-sud-u-beogradu/

Režim u virtuelnom ratu: vojskovođe i dezerteri, bojna polja i oružja

“Dvomisao znači moć da se u nečijoj svesti jednovremeno održavaju dva suprotna uverenja, i da se prihvataju oba.”

(Džordž Orvel, “1984”)

 

Kraj leta je pogodan trenutak da sumiramo nekoliko nedelja prilično histerične režimske propagande, koja se sada, sa dolaskom jeseni, očigledno intenzivira. U ovom komentaru analiziraćemo tri zanimljiva aspekta te propagande.

Najpre to su njene nove bitne karakteristike – one koje dosad nismo, ili bar ne u tolikoj meri, mogli da primetimo.

Drugo, to su mogući motivi za sve češće povezivanje onih koji kritikuju Aleksandra Vučića sa navodnim planovima da se on ubije: čemu taj danse macabre, srednjovekovni mrtvački ples?

Treće, to su političke posledice ove kampanje, kako po samog Vučića kao njenog glavnog protagonistu, tako i po Srbiju u celini.

***

Po čemu se sve Vučićeva propagandna kampanja u leto 2017. godine razlikuje od onih koje je vodio prethodnih godina? Identifikovali smo, u tom smislu, pet bitnih tačaka.

Prva tačka razlikovanja je kontinuitet. Do sada su se različite teorije zavere, priče o atentatima, državnim udarima, haosima, ratovima i scenarijima, ponavljale s vremena na vreme, u intervalima od otprilike dva do tri meseca. Da li se dinamika ovih veštački stvorenih, a često i potpuno izmišljenih, kriza poklapala sa problemima koje je Aleksandar Vučić imao u stvarnosti ili sa oscilacijama u njegovoj emocionalnoj stabilnosti? Odgovor na to pitanje ne možemo sa sigurnošću dati, ali je ciklični karakter tih afera bio očigledan.

Sada, međutim, dinamika propagande nema svoju logičnu trajektoriju: ni klimaks ni antiklimaks. Ona traje celo leto, svakog dana, uvek istim dosadnim recikliranjem starih motiva, izmišljanjem novih, a nekada kombinovanjem i jednih i drugih.

Druga tačka je sve veći disparitet između objektivne stvarnosti i propagandnih tvrdnji. Stiče se utisak da je kreatorima ovih spinova postalo potpuno nevažno da u njih iko zaista poveruje. Kao da je bitnije normu ispuniti kvantitetom nego kvalitetom propagande. Tako se jedan tvit glumca Sergeja Trifunovića već preko mesec dana upotrebljava kao argument za tvrdnju da “neko” planira ubistvo Aleksandra Vučića, iako se ni “predsednik” Srbije, a ni ubistvo, u njemu uopšte ne pominju. Iz činjenice da neki drugi ljudi ne žele da ritualno osude taj tvit, da se neki treći sa njim šale, a da neke četvrte on možda uopšte ne zanima, izvlači se dodatni zaključak kako su svi oni saučesnici u pripremi tog navodnog ubistva.

Treća tačka je personalizacija propagandne kampanje, njeno fokusiranje na nekoliko ličnosti, uz kreiranje posebnih simboličkih oružja, koja se – potpuno nevezano za kontekst u kojem se radi – koriste za svaku od tih ličnosti posebno. Tako je za lidera PSG izmišljen “pištolj”, za predsednika DS “pašnjak”, za predsednika NS “vinograd”, a za mene “srebro”. Ove reči, same po sebi, ne znače ništa, niti njihov smisao i može da se nađe u objektivnoj stvarnosti. Međutim, ritual njihovog stalnog ponavljanja, stepen agresije koja se pri tome ispoljava, izbor ružnih reči – sve su to u ovoj kampanji postali kriterijumi, po kojima pripadnici kulta ličnosti Aleksandra Vučića odmeravaju stepen lojalnosti svom vođi i utrkuju se u njemu. Baš ovaj obrazac ponašanja – stalno ponavljanje besmislenih reči – je inače, u istoriji dvadesetog veka ostao zabeležen kao jedan od kriterijuma za razlikovanje “kasnog” od “ranog” staljinizma.

Četvrta tačka je sve primetnije odsustvo značajnih delova establišmenta iz ove kampanje. Za razliku od ranijih godina, kada su se članovi vlade utrkivali u izmišljanju različitih verzija svojih sopstvenih interpretacija optužbi, sada se oni utrkuju u ćutanju. Predsednici Vlade ne pada na pamet da ulazi u ovu kaljugu, Ivica Dačić sve češće beži u (svoj ili ruski, videćemo još) antievropski krstaški rat, a o Rasimu Ljajiću, na primer, i da ne govorimo.

“Ljudski resursi” SNS propagande su se dakle ozbiljno utanjili: osim par opskurnih tabloida – zanimljivo, po pravilu onih pod kontrolom raznih struktura ruske “meke moći” na Balkanu – u operativi ove kampanje ostalo je samo nekoliko koloritnih likova: Darko Glišić, predsednik Izvršnog odbora SNS, Milenko Jovanov, potpredsednik te stranke poznat po fašistoidnim predlozima o osnivanju nekakvih “jezičkih patrola”, i gradonačelnik Novog Sada, Miloš Vučević.

Kao da, polako, kampanja prestaje da bude Vladina (kao što je to ranije zaista bila) i postaje privatni virtuelni rat Aleksandra Vučića protiv svega onoga što on (ponekad tačno a ponekad i ne) percipira kao elitu, i u kojem ga podržavaju sve opskurnije ličnosti. One koje više nemaju šta da izgube.

Posmatrajući ovaj proces, taj nagli pad organizacionih, intelektualnih i etičkih kvaliteta ljudi koji se nalaze oko Aleksandra Vučića, ne mogu da se otmem poređenju sa jednim detaljem iz poslednje godine koju je Slobodan Milošević proveo u Beogradu: na početku te godine, u proleće 2000. godine, o bezbednosnim pitanjima se konsultovao sa načelnikom generalštaba; na njenom kraju, sa samozvanim četničkim vojvodom Sinišom Vučinićem. Da, ovi procesi su ireverzibilni, kao i kada se plovi na Nijagarinim vodopadima: kada se pređe određena tačka, više se ne može vratiti nazad.

Možda ovaj proces nigde nije lakše uočiti nego na glavnom bojnom polju tog virtuelnog rata, Tviteru. Sve više, oni učesnici u ovom ratu koji brane kult ličnosti Aleksandra Vučića biraju da ostanu sakriveni iza izmišljenih, anonimnih, naloga i živopisnih fotografija pčelica, cveća i likova iz crtanih filmova. Istovremeno, sve više onih koji taj kult i njegovog nosioca kritikuju, biraju da se predstave punim imenom i prezimenom, a ne retko i fotografijom. Nije sve u sendviču, ponešto je i u časti.

Peta tačka je sve slabiji kvalitet pojedinačnih propagandnih pokušaja. Deduktivni silogizmi – matrica na kojoj se oni inače zasnivaju – sada sadrže sve više raznih formalnologičkih grešaka i tu se zapravo radi o običnim sofizmima. Njihove polazne premise su sve direktnije, sve banalnije i sve kraće, i uglavnom se svode na jednostavne parove u kojima su obe premise pogrešne.

Prva od njih se uvek svodi na tezu da je svako ko kritikuje Aleksandra Vučića, njegov neprijatelj. Druga se svodi da svako ko je njegov neprijatelj planira da ga ubije. Dakle, ako svaki A nužno implicira B, a svaki B nužno implicira C, onda i svaki A nužno implicira C: svako ko kritikuje Vučića nužno planira i da ga ubije.

Iz dve pogrešne premise kategoričkog deduktivnog silogizma, to je dobro poznato svima koji su se makar površno bavili teorijom formalne logike, nikada ne može da proizađe tačna konkluzija.

Logika SNS propagandnih kampanja svodi se tako uvek na razne varijetete istog bazičnog sofizma: neki ljudi idu vozom; neki vozovi idu na struju; dakle, svi ljudi idu na struju.

***

Ovde dolazimo i do drugog segmenta naše današnje analize. Čemu stvarno ova opsednutost smrću i ubistvima, taj danse macabre, srednjovekovni mrtvački ples u dvadeset prvom veku? Tačno je da je mnogo diktatora, u poslednjim fazama svoje vladavine, bilo opsednuto strahom od ubistva – nema potrebe da idemo dalje od Staljina, koji je poslednjih godina života optužio jevrejske lekare u SSSR da su napravili i posebnu zaveru sa ciljem da ga ubiju. Međutim, u svetu u kojem mi danas živimo, u modernom svetu, ovaj fenomen je, bar u Evropi, postao vrlo redak.

Aleksandar Vučić dobro zna da nije, niti ikada može biti, fizički ugrožen od glumaca, šminkerki, novinara, tviteraša i blogera. Tu elementarnu činjenicu on može da zna uprkos tome što se na čelu Bezbednosno-informativne agencije nalazi njegov stranački kolega, Bratislav Gašić, koji o bezbednosti nema pojma: naprosto, i svaki pripravnik u toj agenciji ima dovoljno znanja da dođe do tako jednostavnog zaključka. Zašto onda, uprkos svemu tome, Vučić preko televizije poziva Sašu Jankovića i Vuka Jeremića da dođu da ga šutiraju nogama, a nema hrabrosti da se makar sa jednim od njih suoči u civilizovanom TV duelu? Zašto dobrovoljno učestvuje u ovoj patetičnoj maskaradi?

Da li se kod Aleksandra Vučića radi o prirodnom strahu od smrti, nečemu što je imanentno svima nama (ljudima) i po čemu se mi inače razlikujemo od životinja, kod kojih taj strah ne postoji? Različiti su načini na koje svako od nas ovaj strah sam sa sobom rešava: jednima pomaže religija, drugima literatura, treći se bave okopavanjem bašte… Jedino Aleksandar Vučić, međutim, oseća potrebu da svoju fobiju deli sa milionima ljudi, zloupotrebljavajući medije sa nacionalnom frekvencijom, i usmeravajući svoju iracionalnu agresiju na one koji ga kritikuju sa sasvim racionalnim argumentima. Ponekad, zaista, pomislim da su sve te emisije, možda, i u terapeutske svrhe…

Ili se, opet, radi o načinu za racionalizaciju sopstvenih neuspeha, čiji obim, sa vremenom, poprima groteskne razmere: sve težih pritisaka obe velike sile zbog olako datih, a neispunjenih obećanja; neizbežnog i relativno brzog, a objektivno katastrofalnog, ishoda pregovora o Kosovu; lične međunarodne izolacije i odsustva onih toliko željenih sastanaka na vrhu sa svetskim liderima; neispunjenih očekivanja oko te famozne stope rasta koja će u ovoj godini biti više nego dvostruko manja u odnosu na projekcije koje je on uporno, mesecima, iznosio? Ne bi se po prvi put u istoriji desilo da, suočen sa toliko mnogo neuspeha u kratkom vremenu, autoritarni lider traži opravdanje – više pred samim sobom nego pred javnošću – u izmišljenim spoljnim ili unutrašnjim neprijateljima. Što su ti neuspesi u stvarnosti veći, i neprijatelji u mašti moraju biti opasniji. Šta je logičnije nego da, u susret potpunom krahu njegove politike, oni budu zamišljeni kao ubice?

Ili je možda reč o sopstvenoj anticipaciji budućnosti, zasnovanoj na egocentričnoj opsesiji da se, po svaku cenu, uđe u istoriju? Aleksandar Vučić je dosad više puta u medijima najavljivao svoj “tragični kraj”: u jednoj prilici je čak rekao da zna “kako će skončati”, u drugoj je sam sebe poredio sa kraljem Aleksandrom Obrenovićem. Ove sopstvene projekcije su, očigledno, isuviše česte da bi bile slučajne: radi se o nekoj vrsti mazohističke mešavine straha i želje. Na izvestan način, Vučić u svojoj glavi, verovatno, mehanički povezuje dva pojma, iako se oni nalaze na različitim ontološkim nivoima: to su istoričnost i tragičnost. Da bi neka ličnost bila istorijska, ona mora da ima tragičan kraj.

Već sasvim letimičan pregled srednjoškolskog udžbenika istorije može da dokaže besmisao ove hipoteze. Neke istorijske ličnosti zaista su imale tragičan kraj: Džon Kenedi, Adolf Hitler, Patris Lumumba, Martin Luter King, Zoran Đinđić, da ne idemo dalje. Mnoge druge ga nisu imale: Josip Broz Tito, Knez Miloš, Francisko Franko, Luj Četrnaesti, Vinston Čerčil. Dakle, korelacija između istoričnosti i tragičnosti naprosto ne postoji: ličnost može biti istorijska, i umreti u svom krevetu u dubokoj starosti; može imati i zaista tragičan kraj, a ne biti uopšte istorijska. Zna li neko ko je bila prva žrtva Drugog svetskog rata, na primer? Ili poslednja? A imena obe te osobe su ostala zapisana.

Međutim, ova dva nasumično izabrana niza istorijskih ličnosti pokazuju nam još jedno zanimljivo odsustvo korelacije. Činjenica da je neka istorijska ličnost imala svoj tragičan kraj ne znači nužno da se radi o pozitivnoj ličnosti, baš kao i obrnuto. Aleksandar Vučić je u poslednjih nekoliko meseci više puta – iako ga to niko nije pitao – naglasio da je njemu sada jedino važno to kako će ga istorija pamtiti.

Pod pretpostavkom da je u ovoj izjavi iskren – a meni lično izgleda da jeste – onda bi trebalo da manje misli o svom sopstvenom kraju (to je inače uvek pomalo bizarno za relativno mladog čoveka) a više o onome što će ostaviti posle svog (bilo kakvog) odlaska. Taj bilans će mnogo više uticati na istorijsku sliku o njemu, od samog načina odlaska. O tome inače poslednjih meseci intenzivno razmišlja i britanska kraljica Elizabeta II – doduše, ona u svojoj 92. godini…

***

Konačno, kakve političke posledice je izazvala, a i dalje izaziva, ova letnja maskarada sa naslovnim stranama i vređanjem, kako bi se ovogodišnja propagandna kampanja Aleksandra Vučića mogla da nazove? Po našem mišljenju, ona je višestruko štetna.

Najpre, štetna je po Vučića samog. On očigledno provodi isuviše vremena prateći često besmislena pisanja po raznim portalima i društvenim mrežama, osmišljavajući odgovore, spinove, napade i kontranapade. Zamislite koliko se samo tvitova dnevno napiše o Putinu, Merkelovoj, Trampu ili Anđelini Džoli? Realnost se, međutim, ne nalazi ni na tim mrežama, ni na portalima ni na naslovnim stranama tabloida, niti je samo one mogu oblikovati. Virtuelni rat nekada ima smisla, kao pomoćno ratište u političkoj borbi, ali se ona ne može redukovati na virtuelni prostor.

Takođe, nepristojno česta pojavljivanja u javnosti – bilo kada se ode na neki besmislen događaj, daleko od Beograda, samo da bi se komentarisao jedan ili dva tvita, bilo kada se satima, uoči novog radnog dana, gostuje na nekoj opskurnoj televiziji – mu takođe štete. Ovakvo silovanje javnosti urušava i one ostatke autoriteta koje on još ima u niže obrazovanim slojevima, a istovremeno kod svih onih koji se sa njim ne slažu stvara i jedan dodatni osećaj: osećaj gađenja.

Međutim, ova kampanja je štetna i po Srbiju u celini. Svi njeni detalji se pažljivo prate, snimaju i analiziraju i u drugim zemljama, naročito onim susednim. Posebno oni koji su dokumentovani i slikom i tonom: od boje i oscilacija u glasu, preko ritma disanja i koncentracije u pogledu, pa do intenziteta znojenja. Neko ko se – makar koliko lažno – predstavlja kao predsednik Srbije morao bi da vodi računa da ostavi makar spoljni utisak stabilne ličnosti.

Agresija, frustracija, neumerena hvalisanja, izmišljanje stvari koje se nikada nisu desile, operisanje sa fikcijama – to su sve odlike jednog, u suštini, detinjastog obrasca ponašanja. Kada se taj obrazac uoči kod Donalda Trampa on može da izazove legitiman strah: Trampu je ipak dostupno ono crveno dugme za lansiranje nuklearnog oružja (tim pitanjem su se inače bavili i američki psihijatri, i to više puta). Kada se uoči kod Redžepa Tajipa Erdogana, isti obrazac ponašanja izaziva bes: stotine hiljada nevinih ljudi je u Turskoj zatvoreno pod lažnim optužbama, kao žrtve manije gonjenja jednog čoveka.

Međutim, Aleksandar Vučić nema ni crveno dugme kao Tramp, niti je objektivno u stanju da ikoga, a kamoli stotine hiljada ljudi, zatvori zato što mu se tako ćefne, kao Erdogan. Na primer, uprkos intenzivnom pritisku ministra policije Nebojše Stefanovića, kroz razne neprimerene izjave u medijima poslednjih dana, nijedan tužilac u Beogradu nije smatrao za potrebno da Sergeja Trifunovića, povodom onog čuvenog tvita od pre mesec dana, pozove čak i na običan informativni razgovor. Dakle, u odsustvu realnih instrumenata sile, opisani obrazac detinjastog ponašanja Aleksandra Vučića ne može da izazove ništa drugo nego podsmeh.

I ma koliko bih ja lično bio zadovoljan kada bi se politička karijera Aleksandra Vučića što pre završila (greška je, zaista, bila što je uopšte ikada i počela – ali o tome nekom drugom prilikom) mene ovaj podsmeh nimalo ne veseli. Jer, granica između tog podsmeha i sažaljenja prema celoj Srbiji je vrlo tanka.

***

Objavljeno na portalu http://www.mojizbor.info 6. septembra 2017.

http://mojizbor.info/2017/09/cim-im-padne-rejting-sns-napadaju-psg/

 

Varljivo leto 2017: zamke i rizici tzv. unutrašnjeg dijaloga

“Pokret slobodnih građana obustavlja planove o izbornoj saradnji sa Demokratskom strankom pošto je predsednik DS Dragan Šutanovac javno ponudio Aleksandru Vučiću saradnju na izmenama Ustava.”

http://www.danas.rs/politika.56.htmlnews_id=353951&title=Jankovi%C4%87+prekida+saradnju+sa+DS%3b+demokrate+odgovorile

Jučerašnje saopštenje Pokreta slobodnih građana izazvalo je različite reakcije u srpskoj javnosti, a posebno u onom “političkom delu” te javnosti. Zadovoljstvo i nezadovoljstvo, zabrinutost i olakšanje, zluradost i zbunjenost, već zavisno od emocija, predrasuda, projekcija i interesa onoga koji ga je čitao. Kao jedan od osnivača PSG nisam bio uopšte srećan što smo bili prinuđeni na takvu reakciju. Lično bih voleo da do nje nije moralo da dođe.

Ali, ako ostavimo po strani emocije, šta može da nam pokaže racionalna analiza?

Prvo, da za razliku od mnogih naših političkih konflikata u poslednjih četvrt veka, neslaganje koje je predmet ovog saopštenja nije ni lično, ni interesno. Ono čak nije ni političko – u užem značenju tog pojma, u shvatanju politike kao tehnike – nego vrlo načelno.

Drugo, da ovaj potez ima potencijal da dinamizira situaciju i otvori ozbiljne razgovore o politici, u kojima – ja se bar nadam – neće učestvovati samo ove dve organizacije nego i drugi slobodno misleći ljudi. On predstavlja samo povod za raspravu o širim pitanjima, koja nam je do sada svima nedostajala.

Hajde da pokušamo da napravimo mali hermeneutički ogled i raščlanimo ključne tačke mogućih sporenja. Ja sam ih, za ovu priliku, identifikovao tri. Prva se odnosi na definisanje samog pojma “saradnje sa režimom”; druga je kontekstualna, i odnosi se na uslove pod kojima se svaki politički dijalog danas u Srbiji vodi; treća je instrumentalna i svodi se na teze o “upotrebi” Aleksandra Vučića da bi se time ostvarili navodni “viši istorijski ciljevi”.

***

Da li je samo učestvovanje u raspravi o promeni ustava “saradnja sa režimom Aleksandra Vučića”? Pod normalnim okolnostima, verovatno ne bi bilo. Opozicione stranke imaju pravo (zapravo, to je njihova dužnost) da koriste sve raspoložive instrumente i u javnosti se zalažu za svoje ideje. Koje od tih ideja su dobre, a koje ne, drugo je pitanje i na njega će odgovoriti građani (birači) i vreme.

Primetili ste da sam upotrebio ogradu “u normalnim okolnostima”. Te normalne okolnosti bi značile da se u Srbiji poštuju zakoni i da funkcionišu institucije, da su mediji slobodni, da nema nasilja, i da su izbori pošteni. Činjenica je, međutim, da preko pet godina nijedan od ovih pet uslova ne samo da nije ispunjen, već i da se stanje svakodnevno pogoršava.

Da li kandidovanje neke druge teme – bilo koje druge teme – osim zajedničke borbe protiv diktature podrazumeva i saradnju sa njom? Odgovor na ovo pitanje zavisi od niza dodatnih činilaca, ali je već na prvi pogled prilično jasno da kandidovanje tih drugih tema u najmanju ruku otupljuje oštricu borbe protiv diktature, zbunjuje javnost i skreće pažnju sa suštine. U tom smislu, kandidovanje drugih tema objektivno pomaže režimu, bez obzira na značaj same teme i namere onoga koji je pokreće.

***

Drugo pitanje tiče se konteksta u kojem se dijalog – na bilo koju temu, za ovu priliku – objektivno vodi. Svima nam je dobro poznato da se svaki dijalog u kojem učestvuje Aleksandar Vučić, čovek koji je danas sam režim, svodi na monolog.

Samo po sebi, to ne bi bilo mnogo više od ekscentričnosti – poznato je, na primer, da je Albert Ajnštajn često govorio sam sa sobom – da svaki takav monolog nije praćen patološkom agresijom visokog intenziteta usmerenom prema svakome ko misli drugačije. Monolozi Aleksandra Vučića uvek su praćeni horskim graktanjem njegovih hajkača – funkcionera i poslanika njegove stranke, takozvanih novinara i analitičara, tzv. botova po društvenim mrežama, u kojem se svi koji čak i pomisle da nešto kažu na tu temu besomučno vređaju. Oni se proglašavaju “idiotima”, “ološem”, “probisvetima”, “narko dilerima” i “ubicama” – i to bez obzira na njihove stavove.

Svi ti ljudi, često sasvim različitih političkih gledišta, se dakle ne satanizuju samo zato što misle drugačije, nego prevashodno zato što uopšte misle, odnosno zato što se usuđuju da kažu bilo šta drugo osim banalnih izraza obožavanja Vođe.

Da li pod takvim uslovima ima uopšte smisla učestvovati – na bilo koji interaktivan način – u nekom “dijalogu” koji je Aleksandar Vučić pokrenuo? Meni se čini da je to naprosto besmisleno, i da predstavlja izraz visokog stepena mazohizma.

***

Konačno, nije tajna da je tzv. “dijalog o Kosovu” – a iz njega proizilazi i tzv. “dijalog o ustavu” – Aleksandar Vučić pokrenuo pod jakim stranim, zapadnim, pritiskom. On je pod tim pritiskom već više godina, i do sada je uspevao da ovu, za njega svakako neprijatnu, temu odloži, stalnim raspisivanjem nepotrebnih i besmislenih izbora. Sada, kad je ciklus svih tih izbora završen, i svi izgovori potrošeni, došlo je vreme za naplatu faustovske nagodbe iz 2010. godine.

Nije tajna ni da u Srbiji postoje mišljenja kako bi bilo celishodno odmah priznati i nezavisnost Kosova, da bi Srbija mogla da krene dalje. Za razliku od samog Vučića, ja ova mišljenja smatram legitimnim, bez obzira što se sa njima ne slažem, i što su ona u manjini. Protagonisti tih mišljenja imaju pravo da ih slobodno izraze.

Međutim, logiku nekih od tih protagonista, po kojoj će im, eto, Aleksandar Vučić – budući da je ucenjen od strane Zapada – konačno omogućiti da ostvare ono što su zamislili, smatram nelegitimnom i štetočinskom. Put u pakao je često popločan dobrim namerama; saradnja sa diktaturom, bez obzira na namere, uvek vodi u pakao.

Ako je prihvatanje diktature Aleksandra Vučića, sa svim njenim duboko antievropskim i anticivilizacijskim korenima, uslov za modernizaciju Srbije, onda nama takva modernizacija nije potrebna. Onda je ona, zapravo, samo srpska verzija postmoderne, orvelijanske antiutopije.

***

Daleko od toga da smatram da su sama Demokratska stranka i njen predsednik Dragan Šutanovac, deo tog i takvog javnog diskursa. Za razliku od nekih drugih koji su od te stranke imali itekakve koristi, ja kao njen bivši politički protivnik imam pozitivno mišljenje o ovoj organizaciji.

Desetine njenih pripadnika bili su nevini hapšeni, ponižavani po pro-nacističkim tabloidima režima, hiljade otpuštane sa posla, mnogi fizički maltretirani. Oni od njih koji su, svemu tome uprkos, uspeli da odole sirenskom zovu tzv. “trivanizacije” su svakako ljudi dostojni poštovanja.

Međutim, upravo zbog toga mi se čini da kritička javnost ima pravo i da joj ukaže na političke greške. Iluziju da razgovor o ustavu ima ikakvog smisla ako moderator tog razgovora nosi fantomku, smatram političkom greškom, a ne zlom namerom. Režim im svakako na te greške neće ukazati; naprotiv, pokušaće da ih dodatno u njih uvuče, sa jasnim ciljem da ih kompromituje. Pokušaćemo da ovu tezu dodatno obrazložimo.

Režim Aleksandra Vučića je vrsta patogenog parazita u političkom svetu, baš kao što su određene životinje patogeni paraziti u biološkom svetu. Kao neka vrsta krpelja, on iz svakoga (pojedinca ili organizacije, svejedno) koji sa njim uđe u simbiozu isisava sve zdrave životne sokove koji mu samom očajnički nedostaju – ime, ugled, dignitet – i u njega ubrizgava otrov one iste kaljuge u kojoj se već četvrt veka valja: kompleksa niže vrednosti, mržnje, konflikta i zavisti.

Ova simbioza se uvek završava političkom i moralnom smrću za domaćina: kada se ovaj transfer završi, od njega ostaje kontaminirana prazna ljuštura, a krpelj leti ka drugom naivnom domaćinu koji je, iz više ili manje časnih razloga, poverovao u dijalog.

***

Na samom kraju ove kratke analize, podsetio bih čitaoce na jedan odlomak iz eseja Morisa Žolija “Razgovor u paklu između Makijavelija i Monteskjea” (1864) u kojem pisac, rečima Makijavelija, kao svog književnog junaka, kaže sledeće:

“Na svaku unutrašnju agitaciju, suveren mora biti u mogućnosti da odgovori spoljnim ratom; na svaku očiglednu revoluciju, on mora biti u mogućnosti da odgovori opštim ratom; ali kako reči ne smeju nikada biti u saglasnosti sa postupcima (kao što jeste u politici), potrebno je da, u različitim situacijama, vladar bude vešt u skrivanju njegovih stvarnih namera pod suprotnim; on mora uvek ostavljati utisak podleganja pritisku javnog mnenja, kada vrši ono što je njegova ruka tajno pripremila.”

Žolijeva paradigma važi i danas, posle vek i po: ono što je ruka tajno pripremila predstaviće se kao podleganje pritisku javnog mnenja. To je suština farse sa “unutrašnjim dijalogom” i to je istovremeno rizik koji preuzima svako ko tu činjenicu ne može da vidi.

***

Objavljeno 17.08.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/jankovic-prekida-saradnju-sa-ds-demokrate-odgovorile/

Vredna IKEA i lenji Srbi (povodom autorskog teksta A.Vučića, Alo, 9. avgust 2017)

Sutra će Srbija dobiti još jednu robnu kuću. Danas je Srbija dobila još jedan u nizu autorskih tekstova Aleksandra Vučića:

http://www.alo.rs/ne-gresi-samo-onaj-ko-spava/118076

Pomalo bizarna činjenica da neko, ko se predstavlja kao šef države, piše autorski tekst o otvaranju jedne robne kuće biće svakako predmet burnih rasprava u javnosti, manje ili više ukusnih i smislenih. Mogu, otprilike, da pretpostavim šta će govoriti kako protivnici autora, tako i obožavaoci njegovog kulta, i nisam nešto previše impresioniran kvalitetom argumenata koje očekujem da čujem.

Zato mi se čini mnogo izazovnijim pokušaj da dešifrujem skrivene poruke koje je autor, u ovom tekstu, poslao čitaocima. Kako nama koji smo njegovi protivnici, tako i onima koji su njegovi obožavaoci. Tih poruka ima više, i one su prilično ozbiljne. U relativno dugom tekstu (tek nešto manje od 1300 reči) Aleksandar Vučić govori i o sebi,  o nama, i o svetu – ili bar o svom viđenju svega toga.

U ovom komentaru ćemo razmotriti šest pitanja:

1. Kako je i zbog čega autor iskoristio osnivača grupe IKEA, Ingvara Kamprada, kao povod za još jednu autoprojekciju?
2. Zašto je ovaj tekst odlična ilustracija autorovog izjednačavanja ljudskog društva i kompanije?
3. Na koji način je IKEA paradigma postmodernog kapitalizma i kako autor to razume?
4. Zašto Milija Ktitor nije imao šanse koje je imala IKEA i da li je zbog toga on lenj?
5. Šta nespavanje govori o vremenu koje je preostalo (ne)spavaču?
6. Šta smo mogli da zaključimo za deset minuta?

***

Najpre, u deo teksta o osnivaču grupe IKEA, Ingvaru Kampradu, Aleksandar Vučić unosi sopstvenu projekciju, više nego što možda i sam misli. On stidljivo, u jednoj zagradi, pominje Ingvarove “greške iz mladosti”: “bio je član švedskog nacističkog pokreta”. I Aleksandar Vučić je, naravno, imao svoje “greške iz mladosti”, bio je funkcioner Srpske radikalne stranke, tog “srpskog nacističkog pokreta” na kraju dvadesetog i početkom dvadeset prvog veka. Ako je, dakle, Ingvar Kamprad, svojim teškim radom i asketskim životom, uspeo da dobije iskupljenje od “grešaka iz mladosti”, ako su racionalni Šveđani tu njegovu konverziju prihvatili, zašto onda iracionalni Srbi ne prihvataju pravo Aleksandra Vučića na tu istu konverziju i iskupljenje? Činjenica da autora teksta ovo pitanje posebno pogađa i boli već pet godina je opštepoznata, ponavlja se u različitim oblicima u njegovim tekstovima i verbalnim istupima, pa da iskoristimo ovaj poslednji povod da pokušamo da odgovorimo na njega.

Ingvar Kamprad se učlanio u Novi švedski pokret (Nysvenska Rörelsen) Pera Engdala, sa šesnaest godina, 1942. godine, u tada neutralnoj Švedskoj. Prikupljao je članarinu i bavio se upisivanjem novih članova. Kao i svaki oportunista, prestao je to da radi onda kada je video da je antifašizam u Evropi pobedio, septembra 1945. godine. Sa svojim duhovnim ocem, Engdalom, družio se negde do ranih pedesetih godina. Ingvarova politička aktivnost u mladosti nije Švedskoj pričinila neko naročito zlo – u istoriji ove zemlje mnogo sramnije mesto su npr. imali dobrovoljci u nemačkoj 5. SS diviziji “Viking”, oni koji su služili sa zloglasnim Jozefom Mengeleom.

Za razliku od Kamprada, Aleksandar Vučić u “srpskom nacističkom pokretu” nije bio tri godine, nego punih šesnaest godina, ali ne kao mladi aktivista nego na na visokim funkcijama. Bio je u vrhu stanke direktno odgovorne za Srebrenicu i Oluju 1995. godine, za bombardovanje i gubitak Kosova 1999. godine, za trovanje duha generacija mladih ljudi u Srbiji i za mišljenje koje je o našem narodu, dve decenije, preovladavalo u međunarodnom javnom mnenju. Za razliku od Ingvara Kamprada, Vučić svog duhovnog oca – Vojislava Šešelja – nije napustio ni kada je počeo da tvrdi kako se “promenio”; naprotiv, on mu je i danas omiljen opozicionar, i luka utehe u koju često navrati, frustriran nespunjenim obećanjima “zlog Zapada”.

Dakle, za razliku od Ingvara Kamprada, politička karijera Aleksandra Vučića posuta je leševima, od početka do kraja – čak i danas se na njoj stvori poneki leš – baš kao što je put Ivice i Marice do veštičine kuće u bajci braće Grim bio posut kamenčićima. Nikakva naknadna pamet ne može da izmeni tu strašnu činjenicu, i nikakvi prozori od čokolade na veštičinoj kući neće nas prevariti da naknadno prihvatimo i opravdamo zlo otelotvoreno u tom čoveku. Činjenica da je proizvođač te kuće danas IKEA neće tu ništa promeniti.

***

Zanimljivo, i u ovom tekstu autor ponavlja svoje mehanicističko, krajnje pojednostavljeno, poređenje ljudskog društva (države) i kompanije. Ta sklonost je inače očigledna u celini njegovog javnog diskursa: stanovnici su radna snaga, MMF je Gogoljev revizor, penzije su trošak, vlada je upravni odbor, čuveni bruto društveni proizvod je bilans uspeha. Iz ovog diskursa je – ne znam da li iz neznanja ili namerno – ispuštena solidarnost, ona differentia specifica, kvalitet koji odvaja ljudsko društvo od kompanije. Ispuštena je kako ona niža, mehanička solidarnost, tako i ona viša, organska, kako je to lepo opisao Emil Dirkem. Iz tog previda proizilazi i sledeći pogrešno primenjen analitički model: ogoljeni socijalni darvinizam, Vučićeva sklonost da se ljudska društva dele na “uspešna” i “neuspešna”, “marljiva” i “lenja”, više ili manje istorijski vredna… Predrasude zasnovane na ogoljenim statističkim podacima, pogrešno protumačena istorija, spekulacija podignuta na nivo aksioma.

Zato IKEA i jeste paradigma Vučićevog shvatanja današnje Srbije: organizacija čiji je cilj profit za njene vlasnike. Uz jednu malu napomenu: kada je u pitanju IKEA, bar delimično se zna ko su ti vlasnici; ko su stvarni vlasnici Srbije, onako kako je shvata, i njom upravlja, Aleksandar Vučić, tek treba da saznamo.

***

IKEA je, dalje, i paradigma savremenog svetskog kapitalizma, takvog kakav on objektivno jeste, i to u dva smisla.

Prvo, IKEA je tipičan primer kako postmoderni kapitalizam shvata i oblikuje Centar i Periferiju. U protestantskom Centru (Staroj Evropi i Severnoj Americi) nalazi se kapital, tehnologija, znanje, banke, brodogradilišta, vojnoindustrijski kompleksi. Na Periferiji, u zemljama Trećeg sveta, u Novoj Evropi i Rusiji, nalaze se tržišta, domaćice ushićene modernim đinđuvama, radna snaga u okovima Lasalovog Gvozdenog zakona najamnine, korumpirani ministri, i topovsko meso za ratove. IKEA, naravno, nije stvorila takav svet, ali je danas jedan od glavnih korisnika takvog poretka. U 2004. godini, na primer, njen prihod od franšiza – prodaje prava na korišćenje brenda IKEA – iznosio je 631 milion evra.

Drugo, IKEA je naziv za grupu kompanija sa sedištem u Holandiji, a ne u domicilnoj Švedskoj, čija je vlasnička struktura pažljivo izgrađena kao mreža of-šor kompanija i fiktivnih nevladinih organizacija. Cilj takve korporativne arhitekture je jasan: tzv. “poreska optimizacija”, odnosno smanjivanje poreske obaveze. Samo u 2004. godini, na primer, kombinovana dobit svih članica grupe IKEA iznosila je oko 553 miliona evra, a ukupno plaćeni porez 19 miliona, negde oko 3,5%. Poslanička grupa Zelenih je u Evropskom parlamentu, 2016. godine, podnela i poseban memorandum na preko trideset strana o strategijama grupe IKEA da izbegne plaćanje poreza u više zemalja EU – “IKEA: Flat Pack Tax Avoidance”, koji je dostupan ovde:

http://paperjam.lu/sites/default/files/report_ikea_tax_avoidance_feb2016.pdf

Aleksandar Vučić nije, naravno, dužan da sve ovo zna (mada bi bilo dobro kad bi se bar ponekad potrudio da nešto nauči o onome o čemu piše) niti je on švedski poreski organ. Od njega ne očekujemo moralno zgražavanje nad sumnjama o kojima, već čitavu prošlu deceniju, piše zapadna štampa. Ali svakako je izvan granica dobrog ukusa da političar države sa evropske periferije baš ovu kompaniju opisuje kao željeni primer na koji treba da se ugledamo, podiže je, maltene, na nivo nekog paganskog božanstva, i pokušava da nas ubedi kako smo srećni jer smo postali još jedna zastavica na njenoj mapi.

***

Prethodnu tvrdnju pokušaću da objasnim i argumentujem jednim poređenjem.

Milija Milosavljević, poznatiji kao Milija Ktitor, proizvodi mnogo bolji nameštaj nego IKEA. Imao sam prilike da sedim i na jednom i na drugom, i ova ocena je, naravno, na nivou mog utiska. Milija Milosavljević je počeo svoju proizvodnju nameštaja u dvadeset četvrtoj godini, 1984, a Ingvar Kamprad, vlasnik grupe IKEA, u dvadeset drugoj. Obojica su krenuli od nule, ali Ingvar u Švedskoj, bogatoj, uređenoj i zaštićenoj svojom neutralnošću od sto pedeset godina; Milija u Jugoslaviji koju je očekivao raspad, građanski rat, sankcije i bombardovanje. Ingvar je imao na raspolaganju švedske banke koje su podržavale razvoj, Milija je devedesetih morao da pozajmljuje od zelenaša. Ingvar je 1995. dobio pristup tržištu cele Evropske unije, kada je Švedska primljena u njeno članstvo; Milija je od 1991. izgubio i tržišta bivše Jugoslavije. U svetu ne postoji pravda, a u kapitalizmu posebno, a logika brojeva je hladna i precizna. Ingvarove početne šanse bile su veće od Milijinih, i on nikada nije mogao da ga sustigne. Nema tog jugoslovenskog ni srpskog predsednika ili premijera u poslednjih trideset godina koji je to mogao da promeni.

Ali, da li činjenica da je Milija morao da radi pod težim uslovima njega čini “lenjim i nepomerljivim” kako to “stanje duha” sa prezirom opisuje Vučić u svom tekstu? Da li činjenica da je Ingvar u ovoj utakmici imao na svojoj strani prednosti akumulirane vekovima od njega čini božanstvo?

IKEA je naravno dobrodošla u Srbiju, baš kao i svaka druga kompanija. Mi smo deo sveta, svet je deo nas. Ali, nekako imam utisak da bi onaj kandidat, za kojeg sam ja glasao 2. aprila, sutra, na dan svečanog otvaranje robne kuće IKEA, otišao i posetio baš fabriku Milije Ktitora. Saša Janković bi, siguran sam, to učinio i time poslao poruku, i Ingvaru, da nije kolonijalni gospodar Srbije, i Miliji, da nije urođenik. Aleksandar Vučić će učiniti obrnuto, pa će tako i on poslati poruku, takođe obrnutu, i takođe očekivanu.

***

Kanadski romanopisac, pesnik i pevač, Leonard Koen, jednom je rekao: “Poslednje utočište onoga ko pati od nesanice je osećaj superiornosti u odnosu na svet koji spava.” Aleksandar Vučić, očigledno, ima svoje probleme sa spavanjem i to Koenovo “poslednje utočište” – osećaj superiornosti u odnosu na nas obične ljude koji te probleme nemamo – više ne može da sakrije ni u svojim tekstovima. Rene Dekart, otac moderne geometrije i filozofije, autor čuvene rečenice “Cogito, ergo sum” (Mislim, dakle postojim), tog temelja savremene zapadne civilizacije, spavao je po deset sati dnevno. Svojim prijateljima je imao običaj da kaže: “Ja ne radim mnogo, radim intenzivno.” Ono što Aleksandar Vučić pogrešno naziva “protestantskom radnom etikom”, i u skladu sa svojim kognitivnim sposobnostima prepoznaje kao “nespavanje”, nije samo antiteza Dekarta, niti samo potvrda Koena.

Reč je o nečem mnogo ozbiljnijem. Autor ovog teksta očigledno ima sve veći problem sa vremenom, on stalno podsvesno oseća kako mu je preostalo još malo vremena – nekoliko puta je, proteklih godina, o tome i sam pisao i pričao. Međutim, ta fobija je u njemu stvorila i jedan dodatan agresivni poriv, da upravlja i tuđim vremenom, našim vremenom. Našim vremenom za spavanje, za tvitove, za ljubav i za preljube, za mržnje i opraštanja, za mala uživanja, za grehove i greške, za istine i zablude, za džabalebarenje, za sve ono što nas, u krajnjoj liniji, i čini ljudima a ne stanovnicima Životinjske farme ili robotima Vrlog novog sveta.

***

Onih deset minuta iz Ingvarovog “Testamenta prodavca nameštaja” – koji Aleksandar Vučić citira gotovo u polovini svog autorskog teksta kao neku neoliberalnu Bibliju – zaista je dovoljno vremena. Dovoljno da se taj njegov tekst pročita. Dovoljno je da se razumeju njegove poruke, nespretno formulisane na antiutopijama Džordža Orvela i Oldosa Hakslija. A dovoljno je da se izvuku i zaključci:

IKEA je dobrodošla u Srbiju, ali Srbija nikada neće postati IKEA. Ingvar Kamprad je uspešan biznismen, ali nije Isus Hrist koji je po drugi put sišao na zemlju. Aleksandar Vučić nije uspeo da promeni sebe, ali je na najboljem putu da zaista promeni nas: grešku koju smo sa njim učinili, bar u ovom veku, više nećemo ponoviti.

***

Objavljeno 9.08.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/08/autorski-tekst-predsednika-srbije-aleksandra-vucica-ne-gresi-samo-onaj-ko-spava-2/