• Pregled tekstova

zorancicak

~ Blog #malacvecara pokrenut na inicijativu nekoliko prijatelja koji su predložili da se neki zanimljivi tekstovi sačuvaju od zaborava

zorancicak

Category Archives: Priče iz Sklavonije

Пацијент докторке К.

15 Friday Feb 2019

Posted by Zoran Cicak in Priče iz Sklavonije, Uncategorized

≈ Leave a comment


Као стара тајна ја почех да живим,

Закован за земљу што животу служи,
Да окрећем очи даљинама сивим.
Док ми венац снова моју главу кружи. Као стара тајна почех ја да живим.

(Владислав Петковић – Дис)

I

Поподне једног пауна

Image result for mental asylum paintings

 

Ноћас су ме походили мртви.
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

 

 

Протегнуо се у фотељи: од страница књиге поглед му је одлутао на зид собе. Са уља на платну гледао га је он сам. Колико је ту био млађи? Три године? Или можда пет? Овде није било ни огледала ни часовника и једини начин да се присети свог сопственог лица била је та слика.

Тренуци су пролазили: насликани он није показивао нимало интереса за свој живи модел преко пута. Као и сваки пут када би га погледао, и сада је насликани он упорно ћутао и гледао у неку неодређену тачку иза његових леђа.

Одложио је књигу: збирку песама Владислава Петковића-Диса. Још једна од мрачних дистопија које су га опседале последњих месеци.

Из фиоке стола узео је полунаписан папир. Пожелео је да настави рад на тексту који је са толико наде започео: на свом говору свих говора, тексту свих текстова, песми над песмама, у којем ће објаснити шта се, када, како и зашто заиста догодило.

Али, као и ниједан пут досад, ни сад није успевао да се концентрише: поново је написао свега две или три неповезане реченице и расуте мрвице воље, оне које су му после свега преостале, опет су се негде изгубиле, као дим од цигарете по ветровитом дану.

Подигао је безвољно слушалицу на телефону на којем није било бројчаника. Као и сваки пут, јавио му се онај исти, пријатан женски глас:

“Ваш ручак ће бити спреман за пола сата.”

Устао је са писаћег стола и из кабинета прешао у суседну собу. Скинуо је одело и кравату и пресвукао се у комотну одећу за поподне: карирани сако и фармерке.

Још један радни дан се тако завршио.

 

II

Докторка К.

Related image

Ноћас су ме походила мора,
Сва усахла, без вала и пене,
Мртав ветар дувао је с гора,
Трудио се свемир да покрене.

 

 

Једно време су обоје седели и ћутали. Као и сваки пут до тада, прво је докторка К. притисла дугме на даљинском управљачу и монитор на којем су дотад пратили догађаје у апартману 101 се угасио. Потом је Посетилац отпио гутљај француског коњака. Уобичајени ритуал настављен је његовим питањем:

“Како Ви заиста очекујете напредак у лечењу ако га, упорно, одржавате у његовој илузији да је и даље председник?”

Докторка га је прекорно погледала:

“Заборављате у ком стању је код мене донесен. На уста му је избијала пена. Морали смо да га везујемо и недељама држимо под јаким седативима. Сада му се стање ипак стабилизовало. Одавно није показивао знаке агресивности. Видите, сад повремено чак узме папир и оловку и понешто запише.”

“Али схватам да ипак још није спреман за суђење?”

К. је слегнула раменима:

“Он може да управља својим поступцима па чак, до неке мере, и да схвати њихов значај. Међутим, дефинитивно и даље живи у некој својој паралелној реалности. Сад, ако је само до суђења, ви можда можете да нађете неког вештака који би потписао да је то стање урачунљиво. Ја се као његов лекар ипак не бих усудила да тако нешто учиним. Не могу још да гарантујем шта би се десило кад би се одједном појавио у неконтролисаном окружењу.”

Посетилац је посматрао њене ноге, само делимично сакривене белим мантилом, лепо извајане груди које су се равномерно померале у ритму дисања. Мирис коже на новом троседу на којем су седели мешао се са мирисом њеног парфема и оним неодређеним мирисом свих болница на свету…

И поглед и мирис су га деконцентрисали: устао је са троседа и сео за писаћи сто од тамног махагонија. Извадио је цигарету из сребрне табакере и, онако реда ради, запитао се гласно:

“Колико ли прописа кршим пушећи у болници?”

“Свакако мање него што сте их прекршили онда када сте ову установу овде основали.”

Посетилац се осмехнуо: њена дрскост му се свиђала. Зато ју је и изабрао да води специјални тим који се бринуо о Пацијенту. У болници која званично нигде не постоји, далеко од свих насеља, незабележена на географским картама, сакривена густом боровом шумом од сателитских снимака.

Болница у Црној шуми била је је једино место у малој републици на којем је Пацијент могао да буде безбедан. Од себе и од других, подједнако.

 

III

Сновиђења

Image result for nightmare paintings vintage

 

Ноћас ме је походила срећа
Мртвих душа, и сан мртве руже,
Ноћас била сва мртва пролећа:
И мириси мртви свуда круже.

 

Дошли су поново: један по један, улазили су у собу ниоткуда и седали поред његовог узглавља: са секиром у глави, са оловним куглама пиштоља у грудима, искасапљени сабљама, са метком снајперске пушке у срцу – свако од њих му је долазио онакав какав је отишао.

“Време је да доћеш код нас. Да коначно уђеш у историју. Потпиши!”

Сви њихови гласови слили су се полако у један, и свака порука је била иста: он нема више шта да тражи ту, у тој овоземаљској каљузи простог света и ситних душа, паланачких ћифти опседнутих малим и тривијалним стварима, рачунџијским менталитетом и сељачким лукавствима.

Њега чекају Јелисејска поља вечности. Њега је сам Господ послао на Земљу да лицемеран и незахвалан народ казни за његова злодела, да га очврсне у глади и пречисти у ватри, да од њега направи нови и бољи народ, и да се на послетку врати на небо одакле је дошао, у друштво себи равних, у друштво хероја и  бесмртника.

Ускоро, он на њима више није видео њихова лица, она са којима су дошли и онаква каква их је запамтио из старих књига, са фотографија или у свом сећању. Свако од њих, са секиром у глави, оловним куглама из пиштоља у грудима, искасапљен сабљама, са метком снајперске пушке у срцу, сада је имао исто лице – његово. И свако од тих његових лица му је нудило пенкало:

“Потпиши! Заврши! Дођи!”

Узалуд је покушавао да им некако објасни да он најпре мора да заврши свој рад, свој говор свих говора, свој текст свих текстова, своју песму над песмама, да је то једини начин да објасни шта се, када, како и зашто догодило; били су неумољиви:

“Потпиши! Заврши! Дођи!”

Главна сестра је ушла у собу око пола четири ујутро, алармирана сликом на монитору у контролној соби: нервозно превртање тела на кревету непогрешиво је одавало још једну ноћну мору.

“Ђубре мучи покварена савест. Што не цркне већ једном”, помислила је у себи.

И сестра је, са целом својом породицом, још као девојчица побегла из једне удаљене провинције коју је Пацијент најпре гурнуо у унапред изгубљени рат да би потом, док су падале бомбе, цинично искористио прилику да увећа своје некретнине. Ипак, као и код свих других у тиму Докторке К. и код ње је професионализам био јачи од емоција: већ спремљена ињекција са комбинованим коктелом лекова, за смирење и спавање, омогућиће му дуг сан без снова.

 

IV

Министарка

Image result for dutch paintings prostitutes

 

Ноћас љубав долазила к мени,
Мртва љубав из свију времена,
Заљубљени, смрћу загрљени,
Под пољупцем мртвих успомена.

 

“Прича се да у последње време тамо идеш исувише често?” – Министарка се шеретски осмехнула и облизнула усне; лагано је прекрстила пуначке ноге које су једва могле да се померају испод већ тесне црне кожне сукње. – “Неки кажу да тражиш шифре рачуна у иностранству на којима се налази склоњени новац, други да ти се свиђа она докторка К.?”

“А шта ти мислиш?” – Посетилац је одговорио питањем; њен одговор га очигледно није занимао, свој није ни мислио да јој да – “Пошто видим да си најбоље упућена у све те сплетке, као и обично.”

Откад је оне критичне ноћи у мају баш његов глас пресудио да Пацијент постане пацијент, а не леш како је Министарка хтела – баш као и сви други његови сарадници који су, у последњи час, променили стране – њих двоје никако нису могли да избегну тему болнице у Црној шуми.

“Већ пола града прича да човека незаконито држиш затвореног, да си направио лажну болницу у некој вукојебини, са двадесет људи који тамо седе само због њега, да си довео неку нимфоманку за шефицу те мале дружине, да ометаш истраге које се воде.”

“Прво, Пацијент није лишен слободе него је на лечењу, у правој болници а не лажној; издвојена локација у Црној шуми је изабрана из безбедносних разлога; ти си била на седници владе када је донета одлука о томе. Друго, докторка К. је један од наших најбољих неуропсихијатара. Треће, о истрагама одлучују тужиоци а не твоји жбири из таблоида. И најважније: ако си у последња три дана прешла на страну Револуције то не значи да сад можеш да забадаш нос у ствари које те се не тичу.

Зашто си дошла овде уопште? Знаш да не волим да ми чланови владе долазе на посао. То лоше утиче на особље.”

На грубе речи је Министарка била навикла, у њима је потајно и уживала: нешто у њеној појави и држању одувек је, готово магнетски, привлачило мушкарце да буду агресивни. Пацијент је у таквом понашању према њој предњачио; откад је смештен у болницу, Министарка је била у опсесивној потрази за другим мушкарцем који би га заменио.

“Дошла сам да ти кажем да ће Амбасадор ускоро тражити од владе да га пребаци у његову земљу на даље лечење. Наводно су већ одабрали један санаторијум.”

Пошто Посетилац није прихватио њену нескривену понуду да му постане љубавница, Министарка је нашла генијално решење: постала је његов доушник.

Помало већ уморан, пожелео је да скрати овај разговор:

“Екселенција може да сачува тај санаторијум за свог председника. Тај иначе није ништа мање болестан од овог нашег.”

Министарка је, међутим, наставила:

“А ти најбоље знаш колико ће тако наших тајни они да сазнају. Можда је ипак боље да размислиш поново о мом предлогу: паметна уста не говоре превише, али мртва уста не говоре уопште.”

Посетилац није могао да сакрије осмех: био је јачи од њега. Гле, помисли, Смрт су сви уметници до сада приказивали као црну жену; какав би то био изазов за неког средњовековног сликара, да сада Смрт прикаже као плаву жену?

Пратећи тог поподнева своју ненајављену гошћу из стаклене палате на ободу престонице, Посетилац је размишљао о поруци коју је добио: Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште. Коме је све она била намењена?

Ипак, питање које јој је поставио, поздрављајући се на улазу, било је једно друго:

“Узгред, одакле ти уопште идеја да је докторка К. нимфоманка?”

“Верујем да ћеш то сам убрзо открити”, исцерила се Министарка.

 

 V

Белешке из кожне мапе

Image result for old letters vintage paintings

 

И све што је постојало икад,
Своју сенку све што имађаше,
Све што више јавити се никад,
Никад неће – к мени дохођаше.

 

Докторка К. је пажљиво прегледала папире у кожној мапи на свом столу:

“Ево, средили смо мало и те његове белешке. Погледај датуме: како време одмиче, оне имају све више смисла. Још је све то разбацано, рукопис типичан за болеснике са симптомима циркуларних манично-депресивних психоза, али сад већ може да се ухвати нека нит.”

Од краја августа, после једне дуге вечери са доста вина, прешли су на ти. Наредног јутра, кад су већ постали љубавници, ниједно од њих двоје није осећало да деле неку посебно важну тајну: ону највећу ионако су одавно поделили, још пре самог почетка.

“Разговори са лидерима великих светских сила; разни планови за решење кризе; имена и презимена најближих сарадника са детаљним описом разних кривичних дела која су починили; изневерена обећања разних страних хохштаплера и наших опозиционих вођа…”

Посетилац је гласно коментарисао и истовремено монблан наливпером пажљиво уписивао кратке белешке у црвени кожни нотес:

“Охрабри га да настави да пише”, додао је кратко.

“Безвољан је, уобичајена контраиндикација лекова који смањују мишићни тонус. Не смем да му нагло смањим терапију, јер још има рецидива хистерије. Он је сад физички способан да пише, сат или два дневно. Али остаје проблем мотивације: понекад изгледа као да би хтео да тргује ситницама. Имаш ли идеју како да га подстакнем?” – размишљала је гласно.

“Понуди му оно до чега му је највише стало: телевизију. За сваких десет страна које напише, добиће по један интервју за телевизију од пола сата. Имаш ону камеру коју смо донели на почетку, послаћу ти сутра двоје наших људи да глуме новинарку и камермана.”

“Телевизију? А где ће то бити емитовано?”

Посетилац је окренуо главу према монитору у контролној соби:

“Овде, на затвореном ТВ систему болнице. Моћи ће после да гледа репризу, десетинама пута, и диви се сам себи. Ионако те глупости више никога не би ни занимале. Пази, битно је да договор буде поштен: за сваких десет страна белешки – награда од пола сата снимања. За сваки дан у којем није ништа написао – казна од једног дана забране снимања.”

“А шта да радим са тим белешкама кад их напише? Да ти то шаљем у град, по мајору?”

“Никако.” – Посетилац је најбоље знао колико је установа, која му је у револуцији била поверена, изнутра још увек хаотична и непоуздана; последње што је желео било је да се ове белешке појаве на насловним странама Министаркиних таблоида – “Држи их овде, на месту где никоме не би пало на памет да могу да буду. За сваки случај. Прегледаћемо их заједно, кад будем долазио.”

“Значи, долазиће чешће.” – осмехнула се у себи докторка К.

 

VI

Амбасадор

Related image

 

Ту су били умрли облаци,
Мртво време с историјом дана,
Ту су били погинули зраци:
Сву селену притисну нирвана.

 

 

“Знате, ми потпуно разумемо да се ваша нова влада налази у, хм, једној деликатној ситуацији. Толико отворених суђења, а ниједно затворено. Толико нових сукоба одједном отворено: традиционалисти и модернисти, сиромашни и богати, источни и западни, ма Ви сте бар професионалац: знате како се то све већ дешава кад диктатуре једном падну…”

Амбасадор се трудио да одглуми уважавање и љубазност. Амбасадор је у ствари мрзео Посетиоца, а и Посетилац је мрзео Амбасадора. Један о другоме су знали исувише да би, после свега што се десило, могли да избегну ту узајамну мржњу.

“Зато смо спремни да вам помогнемо бар око овог најтежег случаја. Моја влада је спремна да – под условом потпуне дискреције, наравно – пребаци Пацијента у један санаторијум затвореног типа.”

“Најлепше Вам хвала на понуди Екселенцијо. Хвала не, Пацијент остаје овде. Наше срамоте ће остати наше срамоте. Нећемо њима, као медведима у циркусу, увесељавати белосветске знатижељнике. Имају и они, уосталом, довољно својих срамота.”

Амбасадор је, до последњег дана, подржавао диктатуру, и у своју престоницу слао потпуно измишљене депеше да је све у савршеном реду а земља на добром путу. У она три критична дана у мају побегао је главом без обзира, да би се четвртог дана вратио, отишао до шефа прелазне владе и послао нову депешу, опет истог садржаја – како је све у савршеном реду а земља на добром путу...

“Потом нам је досађивао са својим глупим предлозима: те операција кишобран, те операција падобран. Каква замлата од човека.” – присећао се Посетилац. 

И он је уложио напор да задржи љубазан израз лица док је слушао наредну реченицу:

“У претходних десет година многе моје владе су, хм, са њим радиле разне послове. Можете ли ви да гарантујете да се неки осетљиви детаљи неће појавити на суђењу?” – суочен са тако резолутним одбијањем, Амбасадор је морао да почне да моли.

Посетилац је почео игру мачке и миша, једну од својих омиљених:

“Ако бисте ми прецизирали те, како рекосте, осетљиве детаље, и детаљно описали околности под којима су се они догодили, можда бисмо могли нешто да покушамо?”

Могао је да види како се Амбасадору бела коса подиже на глави: већ одавно се нико на Полуострву није усудио да тако разговара са изаслаником земље чије се име не помиње. А опет, осим Посетиоца, у целом том куплерају од државе он није имао саговорника којем би могао да верује; овај јесте био безобразан али бар није био лажов. Устао је из фотеље:

“Схватио сам Вашу поруку и Ви сте схватили моју. Ако су наше информације тачне, имате још неких месец дана да донесете одлуку? То време није превише дуго.”

“Екселенцијо, месец дана је некада јако дуго време. Ако сте већ заборавили последњих месец дана нашег председника онда гледајте наредних месец дана вашег.”

 

VII

Нирвана

Image result for hallucinations paintings

И нирвана имала је тада
Поглед који нема људско око:
Без облика, без среће, без јада,
Поглед мртав и празан дубоко.

 

Једно време су га посматрали, са пристојне удаљености: држећи руке на леђима, Пацијент је шетао по стази прекривеној шљунком. На први поглед, одавао је сасвим нормалан утисак: уживао је у поподневном сунцу, понекад сео на клупу поред стазе да се одмори, прикупио пар шишарки палих са борова. Тек понекад, кад би почео да прича са самим собом, или се обраћа замишљеним саговорницима, посматрач би могао да уочи да нешто ипак није у реду…

“И даље су понекад присутни јаки знаци депресије. Али острва нормалних реакција има све више и трају све дуже.  Више не једе механички, чешће се и шета него раније. Пише све више тих својих бележака: некад су то сећања, некад утисци о људима, па онда разни планови. Импровизоване мапе са некаквим границама и разграничењима. Врло често се враћа на тему где је све почело лоше. На почетку су то била само зрнца истине у пешчаним динама глупости…“

Докторка К. читала редове из своје свеске исписане уредним, ситним рукописом.

“А кад ћемо од тих зрнаца истине моћи да направимо наш замак од песка?”

Посетилац је био знатижељан: суђење би требало да почне наредног месеца.

“А нарочито га погађа што му више нико не пише.” – докторка К. се направила да није чула последње питање.

“Ако је само до тога, можемо да уредимо да добија десетине писама дневно?” – Посетилац је подигао обрве у знак чуђења што тако ситна ствар може да представља проблем – “Писма из школа, пољопривредних задруга, академија наука, писма шахиста и уметника, његових верних поданика, па то је бар увек волео? Можемо да му направимо чак и Нобелову награду, она би га сигурно развеселила?”

У погледу докторке К. могао је да осети нешто као прекор: зар последња реченица није била помало претерани тријумфализам  над одавно пораженим противником?

“Хтео сам само да кажем како је савремена технологија напредовала. Фотошоп данас може све. Уосталом, зар он сам није најбоља потврда технолошког прогреса: фотошоп председника у фотошопу од државе?”

“Пази се, ти си сад већ на клизавој стази. Кад радиш са лудаком најбољи метод је да се претвараш да си здрав.”

Пречуо је прву реченицу и подигао обрве на другу, која је била цитат:

“Херман Хесе? Ви психијатри смете да читате ту субверзивну литературу?”

Сунце је залазило иза врхова високих борова. Септембар је већ добро ушао у своју другу половину и планински ваздух је постајао све свежији. Опет ће преспавати у тој болници; помислио је како је због тога и дошао тако касно из града; он је већ сад на клизавој стази, упозорила га је.

“Могао би ујутро да разговараш са њим.” – рекла је коначно.

Добро је знао да је ово питање, од самог почетка, висило ту негде, у ваздуху. Помислио је на десетине својих колега, од сибирских степа до америчког средњег Запада који би једва чекали такву прилику.

“Са Пацијентом разговарају лекари; са оптуженим истражитељи. Ја нисам ниједно од тог двога. Али ако случајно буде тражио свештеника, послаћемо вам једног поузданог младог човека.”

“Не сумњам да је то отац Б.” – докторка се готово насмејала, а онда наставила, озбиљним гласом – “Знам шта ћеш рећи: ја сам лекар, тимови истражитеља већ увелико раде у престоници, ту су и проверени свештеници ако затреба… Све је под контролом. А ко си, у ствари, ти?”

“Посетилац.” одговорио је кратко.

Ухватила га је под руку и кренули су полако назад, ка улазу у зграду. Пред њима је била још једна ноћ коју ће провести заједно, али обоје су знали да се нирвана у Црној шуми полако ближи свом, неумитном, крају.

 

VIII

Тужилац

Image result for prosecutor vintage painting

 

И тај поглед, к’о кам да је неки,
Падао је на мене и снове,
На будућност, на простор далеки,
На идеје, и све мисли нове.

 

 

Тужилац је трепнуо кроз округла стакла својих наочара:

“Не ради се ту чак ни о процесима против њега самог. Њих можемо одложити још неко време. Али сада и сви други оптужени, у свим кључним суђењима, траже његово сведочење и суочење. Испада да се овде пуних десет година није догодило ниједно кривично дело које он лично није наредио, одобрио или бар унапред знао за њега. Нарочито је агресиван онај оптужени за убиство, његови адвокати пуне новине причама како је баш Пацијент то све лично наручио.”

Посетилац је запалио цигарету, без питања. Тужилац му је био стари пријатељ и у његовој канцеларији је редовно кршио закон о забрани пушења баш као и у својој сопственој:

“Он и даље машта о томе како ће њему судити историја, коју све чешће замишља као неко људско биће; у неким белешкама је чак назива својом сестром. Машта како ће се видети са оно троје светских лидера и са њима, онако en passant, ћаскајући о Вагнеровој музици и уз чашу црног вина, прекројити све границе на Полуострву. Машта како ће бити истовремено и чувар рационалног ума Запада од дивљих хорди Истока и чувар невиности Истока од плутократског цинизма Запада. И како ти уопште мислиш да човеку са таквим хаосом у мислима може да суди кривично веће једног земаљског суда?”

“Лако. Неће се ни судити тим његовим мислима него његовим поступцима у којима постоје бића разних кривичних дела. Мој тужилац ће изнети доказе оптужбе, његов бранилац доказе одбране, то банално и неисторијско судско веће ће саслушати сведоке и вештаке, обе стране ће дати завршне речи и онда ће бити изречена пресуда. Треба ми шест месеци да завршим мој занатски део посла, а он после може да се бави писањем својих историја до краја живота. Ионако више неће имати шта друго да ради.”

Посетилац је слегнуо раменима:

“Одбрана ће вероватно тражити утврђивање урачунљивости. С обзиром на све доказе, то ће им бити најбоља линија одбране.”

“И у том делу ћемо суђење затворити за јавност, због правила о лекарској тајни.”

Тужилац је испратио свог госта до улаза у кабинет; на самим вратима, ставио му је руку на раме:

“Знам и ја да би пола владе хтело да га убије, а пола дипломатског кора да га смести негде у иностранство. Једино нико од свих њих не би хтео да га види у мојој судници.”

Посетилац је климнуо главом:

“И једни и други се плаше да то суђење не разоткрије шта су све заједно радили годинама. То би био крај за већину од њих. Само што су први, као и обично, крвожеднији од других.”

Испитивачким погледом, Посетилац је гледао у свог домаћина: у првој диктатури још млад тужилац, у другој диктатури већ у касним средњим годинама, врло ретко је посао за који се школовао и примао плату могао да ради онако како је желео. Процес Пацијенту био би круна његове каријере. Његов исход одредио би, посредно, и смисао његовог живота. Тужилац и Посетилац су били школски другови, готово вршњаци. Да ли је вредан шансе која му се, тако чудним и непоновљивим стицајем околности, пружила?

“Не брини се ти за њих. Ради свој посао као и увек до сада. Опоравак тече боље него што смо очекивали. Припреми се за прву недељу октобра.”

 

IX

Одласци и растанци

Image result for female doctor paintings vintage

 

Ноћас су ме походили мртви.
Нова гробља и векови стари;
Прилазили к мени као жртви,
Као боји пролазности ствари.

 

Као и сваки пут у овом малом игроказу, и тог последњег јутра се главна сестра обукла као секретарица: у уској црној сукњи и белој блузи, у ципелама са високим штиклама и наочарима танког оквира, са стаклима без диоптрије:

“Председниче, у једанаест часова имате састанак са преговарачима из међународне заједнице. Велики митинг је заказан за тринаест, на главном градском тргу.”

Пацијент се осмехнуо; као дете кад сазна да ће коначно добити дуго жељену играчку: полуизненађено, полузадовољно, са неверицом и даље већом од наде. Његови верни сарадници! Коначно су испунили обећање!

“Напокон! Моћи ћу све да објасним! Шта се, када, како и зашто заиста догодило! Али морам прво да нађем своје белешке, своје папире, све што сам припремио, где ли сам их ставио…”

“Сва Ваша документација је већ спремљена и спакована, као и личне ствари. У гардероби Вам је собар оставио и одело, оно Ваше омиљено плаво, са љубичастом краватом. Возач ће бити на улазу у резиденцију за пола сата.”

“И свакако, мораћу да дам и један мало дужи интервју за телевизију! Онако, озбиљан, државнички. Да све објасним!”

“О Председниче, не брините. Тамо где идете све ће врвети од ТВ камера…”

Где ће се завршити пут на који се Пацијент управо упутио? Министарка, тврдоглава као и увек, и даље је очекивала како би, на некој тачки између болнице у Црној шуми и суднице Специјалног суда, он могао да заврши свој живот; њени жбири у таблоидима су већ били добили одговарајуће инструкције. Амбасадор је, опет, био убеђен да ће конвој возила скренути са пута према скривеном хелиодрому одакле ће бити пребачен у санаторијум у његовој земљи. Тужилац га је опет очекивао у својој судници. Свако од њих троје је, из неких својих разлога, био убеђен како ће Посетилац баш њему испоручити толико жељени пакет.

***

“Оног дана када је код тебе доведен гарантовао сам ти да ће одавде да изађе жив. Ти си ми гарантовала да ће тада бити и здрав. Ја сам испунио обећање.” – више за себе, Посетилац се обратио Докторки К.

“Сећам се. Хвала ти на томе. Урадила сам колико сам могла. Сада може да се сам облачи, једе, говори разговетно, контролише физиолошке потребе. Нема више ни оне ужасне фацијалне грчеве као на почетку. Споља изгледа као сасвим нормалан човек.”

“Сви знамо да је изнутра одувек био монструм” – рече, више за себе, Посетилац.

“Нисам то хтела да кажем.”

Али, обоје су знали да су то помислили…

Мајор је погледао према Посетиоцу, овај је једва приметно климнуо главом и колона од шест возила ускоро је прошла кроз главну капију болнице у Црној шуми. Било је неколико минута после девет сати, последњег петка у септембру.

Њих двоје су остали на улазу у зграду, сами. Са истока су их све више обасјавали зраци још увек топлог Михољског сунца:

“Одлично си урадила овај посао.” рекао је напокон Посетилац.

“Шта ће се са њим сада догодити? Хоће ли се коначно сусрести са историјом о којој је све време толико маштао? Да ли је исувише да то питам?” – докторка К. је, као и свака жена, била знатижељна.

“Исувише је.”

***

Једно време су поново ћутали. Обоје су знали да је њихов заједнички посао завршен и колико је мало вероватно да ће се поново видети.

“Ако вам нешто слично буде поново требало од нас…” – рекла је напослетку, некако са пола куртоазије а пола очекивања.

“Можда ће нам се, некада у будућности, поново десити да нам председници буду пацијенти, али надам се да то ипак неће бити тако скоро, бар за твог и мог живота.”

Посетилац је покушао да неодређено осећање губитка, којем никада није могао да се одупре приликом растанака, прикрије хладноћом, већом чак и од оне која је за њега била уобичајена:

“А, уосталом, НАМА више ништа неће бити потребно.” – погледао је на сат – “Јер, за неких пола сата, НАС више и неће бити. Моја оставка ступа на снагу у десет. Ево, ти си прва која је то сазнала.”

Помало сетни израз на лицу Докторке К. уступио је место запрепашћењу:

“И ко ће онда одлучити о његовој судбини? Зашто смо га чували све ове месеце?”

“Одлучиће, као и увек, онај ко га се први буде дочепао. За ових неколико месеци од једне револуције настала је, поново, једна држава. Чували смо га да револуцију не осрамотимо крвљу болесног човека. А држава сада мора да положи свој први испит. Без мене, овог пута.”

“И шта ће бити са државом?”

“То је већ њен проблем. Шта год буде одлучила, неће бити ни прва ни последња која је нешто такво учинила. Уосталом, само револуције завршавају у историји, државе, пре или касније, или у њеним музејима или на ђубриштима. Зависно од тога какве одлуке донесу, у тренуцима као што је овај.”

Није то било први пут да је Докторки К. кроз главу прошла бизарна мисао како су њих двојица, и Пацијент и Посетилац, на неки чудан начин, толико међусобно слични. “Ко зна шта би се догодило да се нису толико страсно међусобно мрзели?” – решила је да то јеретичко питање задржи за себе.

“Тако да, ако се нас двоје некада будемо поново срели, ти ћеш и даље бити докторка, али ћу ја, вероватно, тада већ бити пацијент. Било би зато лепо да се овај објекат сачува.” – помислио је да растанак олакша духовитом опаском, али она је зазвучала некако злокобно, као прича о конопцу у кући обешеног.

Испратила га је до аутомобила и пољубила, овај пут у образ:

“Реци ми, бар сада. Ко си ти био, заправо?”

“Посетилац.”

 

X

Post Scriptum: десет година касније

Penkalo

 

Ал’ бегају звезде; остављају боје
места и даљине и везују јаве;
и сад тако живе као биће моје,
невино везане за сан моје главе. Ал бегају звезде; остављају боје.

 

 

***

Докторка К. је наставила  да се успешно бави клиничком психијатријом. У наредних десет година, између своје четрдесете и педесете, постала је један од водећих светских експерата за циркуларне психозе. Фасцинантне детаље о лечењу Пацијента, а и неке врло интимне успомене на Посетиоца, описала је у својој, полу-стручној а полу-мемоарској, књизи: “Бела соба у Црној шуми”. Књига ће – тако је сама одлучила – бити објављена тек педесет година после њене смрти, што се очекује негде крајем овог века.

***

Оне најтеже злоупотребе Министарке откривене су тек на суђењу Пацијенту. Са посебном страшћу, он је износио и описивао све њихове заједничке изнуде, преваре и завере, наводећи датуме, износе, саучеснике и друге детаље. Већ после првог месеца суђења, поднела је оставку, а после другог је и сама била ухапшена. Тренутно се још увек налази на издржавању дугогодишње затворске казне.

***

Амбасадор је, убрзо по почетку суђења, повучен у своју земљу. Његов положај, након што су у јавности изнети сви начини на које је помагао диктатури и од ње се материјално окористио, постао је неодржив. Пар месеци је био на располагању а онда, изненада и пре времена, пензионисан. Земља чије се име не помиње, свему упркос, била је ипак озбиљна држава: никада му није ни пало на памет да нешто јавно каже или напише о годинама свог службовања на Полуострву.

***

Тужилац је, у великом стилу, добио процес против Пацијента: успео је да докаже све тачке оптужнице. Дубоко у себи, међутим, понекад би се осећао пораженим: сматрао је како је и сам, баш у процесу који је био круна његове каријере, био тек марионета у рукама свог оптуженог. Ипак, своју правничку каријеру завршио је као председник Уставног суда. Постао је и нека врста хероја у малој републици, свих њених, тако збуњених, подељених и различитих људи, подједнако.

***

Пацијент је, са дозом мазохизма која је изненадила све посматраче, активно учествовао у свом суђењу, износећи чак и оне детаље до којих истражитељи нису били успели да дођу, или да их докажу. Три водећа престоничка адвоката су му отказала пуномоћја, не желећи да учествују у фарси у којој оптужени терети сам себе. А у завршној речи, непосредно пре него што му је изречена максимална затворска казна, Пацијент је тријумфално рекао: “Тек сад видите колики сте бедници сви ви, кад сам вам ја, овакав, владао десет година.”

***

Посетилац је нестао без трага, што целој причи даје мало чудан ток. Још неко време се, ту и тамо, говоркало како је виђен у Лондону или у Швајцарској, неки су се клели да има и малу кућу на источној обали Сицилије – али ништа од тога није могло са сигурношћу да се потврди. Онда је полако престао и да се помиње. Ипак, у многим земљама на Полуострву и даље кружи легенда о њему. Прича се да политичари, још увек, са страхом загледају у непозната лица људи са којима се мимоилазе на улици: млад или стар, леп или ружан, жена или мушкарац, у простом сељачком руху или у скупом грађанском оделу – све то увек може да буде Посетилац.

***

Vladislav Petković Dis.jpg

 

Ова прича посвећена је успомени на Владислава Петковића – Диса (1880-1917), српског Бодлера; почеци одељака, од првог до деветог, илустровани су строфама из његове песме “Нирвана”.

Реквијем за Теодора А.

28 Tuesday Nov 2017

Posted by Zoran Cicak in Priče iz Sklavonije, Uncategorized

≈ Leave a comment

Teodor

“Ти ћеш водити, удараћеш ритам марша будућности, младићи ће се заклињати на твоје име, и захваљујући твом лудилу они више неће морати да буду луди.”

(Томас Ман, “Доктор Фаустус”, 1947)

 

I

Кошмар (1)

260px-Johann_Heinrich_Füssli_053

“Зашто ли су ме поново позвали у ту зграду, и то у суботу поподне?” Улазећи у високу стаклену палату у новом делу града, Арон је са нелагодом приметио да на улазу нема уобичајеног обезбеђења. Кад се лифт зауставио на шеснаестом спрату све канцеларије су биле празне. Све осим једне, у којој су били њих двоје, Теодор А. и Професорка.

“Требало би да се нешто договоримо” – рекао му је кратко Теодор А. када је ушао. Звучао је прилично пословно и Арон са олакшањем помисли како разговор неће превише дуго трајати. Последњи који су имали није завршио превише добро и ништа се нису договорили.

“Ни њих двоје нису одавно дошли” – помисли Арон када је видео да по столовима нема уобичајене кафе и чаја и да су пепељаре још празне.

Пришао је телефону и позвао локал кафе кухиње. Нико се међутим није јављао.

“Нећемо ништа добити данас. Овде одавно више нема ватре.” – рекла је Професорка.

Арон је запазио чудан израз који је употребила: “нема ватре”. Струје је, међутим било – канцеларија је била осветљена, као што би иначе, око пет сати поподне крајем октобра, и требало да буде. Зашто им онда не могу скувати ту кафу?

Ипак, није рекао ништа. “Ако ће договор бити кратак, можда могу издржати и без кафе?” – помислио је.

Када је Девојка ушла у канцеларију, Арон је у први мах помислио да је нова кафе куварица. Додуше, није носила уобичајену службену униформу али је то приписао чињеници да је била субота. “Можда су је ангажовали на брзину, преко Студентске задруге?” – помисли Арон.

Таман је заустио да јој каже поруџбину, али га Девојка није ни погледала. Ни њега, ни Професорку. Упутила се право ка Теодору А: “Хајде пакуј се. Време је да кренемо.”

Тек тада ју је Арон мало боље осмотрио: касних двадесетих или раних тридесетих, са шатираном косом, доста ђинђува, у сукњи од меке браон коже и мокасинама на ногама. Вероватно би могла да буде сасвим привлачна, само да није била толико агресивна.

“Како ти упадаш овде без куцања и прекидаш наш разговор? И ко си ти уопште?” – Арон је био више изненађен него љут.

Али Девојка му није ништа одговорила. Уместо тога погледала је сво троје и почела да псује. Теодор А. је седео без речи. Професорка је рекла да се њих двоје некако договоре…

“Нема договора, он мора да иде одмах. Дуго га већ чекамо.”

Арон је устао. Помислио је како би, вероватно, Девојку могао лако да савлада и избаци напоље, али му се то чинило некако неприличним. Зато је ипак пришао телефону на писаћем столу и покушао да позове обезбеђење. На локалу се међутим нико није јављао. Девојка га је гледала презриво:

“Не вреди ти. Неће доћи. Нема ни келнерица ни обезбеђења. Данас сам само ја са вама. А он данас иде са мном.” – одмахнула је главом према Теодору А.

Арон пружи слушалицу Професорки. Најближа полицијска станица није била далеко, мада би и њено обезбеђење могло да се попне из приземља и одведе незвану гошћу која их је узнемиравала. Њен изненадни улазак онемогућио их је и да почну разговор због којег су се окупили – мада Арон још није ни знао која је требало да буде тема тог разговора. Међутим, Аронова рука са слушалицом је остала у ваздуху. Слушалицу је онда, сасвим неочекивано и користећи тренутак његове непажње, узела Девојка и позвала један број. Није ништа говорила али је било очигледно да некога, о нечему, врло пажљиво слуша. Потом се окренула Професорки:

“Сад можеш и сама да се увериш да он мора да оде.” – Девојка је победоносно пружила слушалицу Професорки која је ћутке слушала Арону непознати глас са друге стране жице – “Не вреди да га вас двоје овде задржавате. Његово време је прошло.”

Професорка је коначно спустила слушалицу, слегла раменима и одмахнула главом. Теодор А. је полако устао са столице и без отпора кренуо ка вратима од канцеларије. Изашли су не осврћући се, без поздрава.

Арон је био запрепашћен:

“Кога је звала? Са ким сте причале? Ко то може да му нареди да оде, тек тако? То је био…”

“Не, то није био он. Није важно. Хвала ти што си покушао.”

Било је нечега што се Арону у читавој тој ситуацији није допадало. Све је деловало исувише гротескнo: време у којем су се састали, наизглед без доброг разлога; неочекивани улазак младе жене и њено агресивно понашање; потпуно необјашњива резигнација ово двоје, готово мирење са судбином; чудан телефонски разговор на крају. Да ли је био позван само да би био сведок Теодоровог чудног одласка? Зато Арон није престајао са питањима:

“Ко је та девојка? Да ли је ти уопште познајеш? Где га је одвела?”

“Она је већ сада његова господарица.”

Опет је добио половични, готово енигматични, одговор али више није имао времена да размишља о њему. Јер, у том тренутку, Арон је осетио како Зграда почиње да се љуља. Најпре полако, једва приметно, а потом све више. Кроз прозор је могао да запази горостасне металне конструкције, састављене од разних цеви и резервоара, осветљене стотинама малих светиљки, како полако плове реком, низводно.

“Зашто се ова зграда љуља? Шта је то напољу?”

“Изгледа да је Теодор одвезао зграду пре одласка.” – Професорка је слегла раменима – “А оно је ваљда рафинерија у Ш.”

Арон је заустио да каже како нико нема право да одвеже Зграду, али Професорка га више није слушала. Наставила је да седи, одсутно, за писаћим столом. Арон је добро знао да у Ш. нема никакве рафинерије, а када би је којим случајем и било, рафинерије не плове рекама. Зграда се све више љуљала. Ускоро је почела да испушта ужасне звуке, као када се сече метал. Изгледало је као да је неко, неком великом тестером, одваја од њених темеља.

Зграда је на крају пала у реку. Њена природна сребрнасто бела боја одједном је постала угљено црна, као да је изгорела. У хоризонталном положају, подсећала је на џиновски мртвачки ковчег. Међутим, и даље је испуштала оне ужасне звуке. Нашавши се у води, Арон је почео да плива према обали…

 

II

Разговор

Phone

Ужасан звук рушења Зграде полако се стапао са, такође ужасном, звоњавом телефона. Уместо Зграде, лица окупаног хладним знојем, Арон Цибулски је полако око себе препознавао обрисе хотелске собе у којој је заспао свега три или четири сата раније. Један кошмар је очигледно био готов.  Да ли је други био на помолу? Јер, телефон је упорно настављао да звони.

Сасвим полако, Арон спусти ноге са кревета на тепих. Његов стомак је још осећао тешке последице претходне ноћи: сувише шампањца, сувише јако зачињених оријенталних јела, сувише тешког француског вина… Погледао је на сат на ноћном сточићу: пола девет ујутро.

Телефон је престао да звони и Арон за тренутак осети готово неодољиву жељу да се врати у кревет и преспава доручак. Горак укус у устима натерао га је да у мини бару потражи неку чоколаду. У том тренутку проклети телефон је поново почео да звони…

Мамуран, Арон се једва дотетурао до писаћег стола и погледао на екран мобилног телефона: позивни број Склавоније и код тада јединог мобилног оператера је очекивао, али су већ прве три цифре телефонског броја – 249 – указивале да се нешто догодило. Знајући његове навике, да касно устаје и да је ујутро мрзовољан, Глумица га никада није звала тако рано – чак и када није знала да се налази у иностранству, као што је тог дана добро знала.

“Само да ти јавим да је Теодор А. убијен. Овде ће ускоро доћи полиција.”

За тренутак Арон помисли да је и овај телефонски позив само наставак претходног глупог сна. Било му је на врх језика да упита Глумицу да ли Зграда још увек стоји или је пала у реку, али онда помисли како би то било бизарно у оваквом тренутку. Неометана, Глумица је наставила да прича:

“Пре двадесет минута, на улазу у зграду његове фирме. Увиђај је још у току, мостови су блокирани. Професорка је у Индији тако да…”

Откад је две године раније искључен из врха владајуће странке и постао политички контроверзан банкар, Арон је почео своју везу са Глумицом. Њено позориште је тих година таворило и она, са две ћерке и мужем програмером, није имала други избор него да се привремено запосли у седишту Странке. Врло брзо постала је Аронова љубавница, а нешто касније и доушник. Или је тај редослед можда био и обрнут, ваш приповедач већ тешко може да се сети, али није ни претерано важно за нашу причу. Јер, све док је Теодор А. био у руководству Странке, и Арон је морао да предузима неопходне мере предострожности. А једна од најважнијих међу тим мерама била је и да у његовој близини стално има свог човека. Теодор А. је био женскарош, Глумица помало нимфоманка и бољу комбинацију Арон није могао да пожели…

Глумица је наставила да прича: сахрана ће се обавити већ сутрадан, што је свакако рано и помало чудно. Још увек се чекају инструкције за званично саопштење, али – како она сазнаје – убиство ће бити представљено као политичко, иако наравно нико нема појма о мотиву…

Тек нешто касније, под тушем, Арон је коначно успео да сабере мисли. Човек који је, зависно од времена и околности, био и његов пријатељ али и огорчени противник, сада се налазио негде на путу за мртвачницу у Белбургу. Али, то je било мање важно у односу на чињеницу да је Странка остала без човека чија се способност могла мерити само са његовом злобом, без свог Мефиста и Доктора Фауста, у једној особи. А све је то заједно било безначајно у односу на крупне промене у комплексној расподели моћи, које ће ово убиство изазвати…

А још касније, када је коначно сишао на доручак и почео да се припрема за наставак дана, Арон је почео да озбиљно размишља и о претходној вечери, и чудној поруци коју је тада добио. У светлу ситуације настале тог јутра и она је попримила нова и сасвим другачија значења…

 

III

Теодор А.

Teodor A

У престоницу је Теодор А. стигао почетком претходне деценије, из малог града на западу Склавоније. Проницљив, амбициозан и без сувишних скрупула, са увек непријатним подсећањем на сиромашно детињство, брзо је схватио да своју жељу за лепим животом, новцем, женама, утицајем и уважавањем људи најлакше може да оствари бавећи се политиком.

Десетак година раније, он би вероватно – јер, био је свакако интелигентан човек, а уз то и добар и марљив студент – направио мирну каријеру, коју би потом изграђивао деценијама, све до пензије. Али, у земљи која је већ тада, као воз којем су отказале кочнице, незаустављиво јурила у сусрет слому друштвеног система и грађанском рату, све оно што би се иначе догађало деценијама скратило се на године, док су године постајале месеци, а месеци дани.

Тако је и каријера Теодора А. кренула метеорски. Из мале изнајмљене собе са чијег прозора се видео споменик са коњаником, коју је делио са пријатељем, студентом медицине, па преко самачког стана поред фудбалског стадиона, све до луксузног пентхауса у новом делу града из којег је тог петка кренуо на свој последњи, кратки пут – Теодор А. се кретао брзо. Никада се није везивао за места: она су за њега била случајна, готово принудна, станишта, нешто готово случајно, где је морао да преспава, а не делови његовог живота, као што дом јесте за свакога од нас.

Није се, исто тако, везивао ни за људе: и њих је посматрао утилитарно, инструментално, понекад цинично, али увек без емпатије. Оженио се тако што је своју девојку напросто украо – неко би рекао, киднаповао, али би тај израз вероватно био претеран – и из родитељског дома довео у мали самачки стан код фудбалског стадиона, држећи је тамо закључану све док коначно није пристала да се уда за њега.

Д. је била лепа жена, али ни њу Теодор А. није заиста волео: као и луксузне аутомобиле, и жену је сматрао неком врстом трофеја, лепе (и скупе, како би понекад волео да нагласи у друштву) ствари за показивање. Ипак, родила му је троје деце, од којих је једно умрло још као беба.

Уместо своје жене, Теодор А. је волео туђе жене. Ипак, не би се могло рећи да је био класичан женскарош: и то освајање туђих жена за њега је била врста игре, одмеравања снага, провера сопствених граница. Волео је, такође, и жене старије од себе, што су аналитичари разних служби које су се њим бавиле били увек спремни да опишу као Едипов комплекс, али се приповедачу чини да је и та оцена била помало упрошћена.

Ни Теодор А. није био тип човека којег су људи волели. У жељи да своју моћ представи већом него што је стварно била он се трудио да је манифестује на груб и често понижавајући начин, као да ће је тако увећати. Они који од њега нису ништа очекивали сматрали су га за скоројевића и презирали га. Они који јесу, осећали су мржњу која је била пропорционална понижавањима које су били принуђени да трпе. Тако је, за само десетак година, Теодор А. постао заробљеник слике коју је, упорно и стрпљиво, сам о себи стварао. На крају, није више ни могао да побегне од ове мале представе, иако му је она наносила штету.

Бег од те стварности коју је створио, и која је била истовремено и сањана али и застрашујућа, пуна спољног гламура али и дубоких унутрашњих страхова, Теодор А. је понекад тражио у својим песмама. Писао их је када би бежао и од себе самог, оне су биле његов начин да опише људе и време, своје жене и своје снове, да макар у оним, не тако честим, тренуцима у којима их је писао буде оно што је потајно желео да буде, а не оно што је од њега, на крају, испало. Објављивао их је, увек, под псеудонимом – иза којег, занимљиво, никада није скупио храброст да стане јавно иако те песме уопште нису биле лоше.

Теодор А. је гајио и неку врсту интимног, унутрашњег, отпора према новотаријама које је доносило ново време. Није, на пример, волео мобилне телефоне који су се појавили тек у последњих годину или две његовог живота. Пар година раније, нервирао га је и продоран писак пејџера. Али исто тако није волео ни нове институције, оне на које није био навикао: политичке странке је, на пример, искрено мрзео као групе паразита. Како све оне опозиционе, тако и ону једну, владајућу. Једно од ретких питања новинара на које је икада одговорио било је и оно о сопственом бављењу политиком:

“Не мислим да оснивам политичку странку. Али можда бих могао да купим једну. Чујем да су сада јефтине.”

Коначно – јер, Професорка му је дала понуду која се не одбија – Теодор А. је ипак завршио у Странци. Оној у чијем је оснивању и сам учествовао, која је његово име вратила на насловне стране новина, у којој је успео да заради нове и веће паре, али и да стекне нове и опасније непријатеље. Оној странци у којој је, и због које је, доживео онај последњи, најузбудљивији сусрет у целом свом дотадашњем животу: сусрет са сопственим убицом.

 

IV

Везиров парадокс

Restaurant

Конобар се са муком пробијао кроз пуне столове, носећи са вештином мађионичара неколико тањира пуних турских предјела: дагње пуњене пиринчем, мале сарме у виновом лишћу, фета сир са оријенталним зачинима, салату од хоботнице, пржену џигерицу на луку…

После лета из Штокхолма, а потом и пријема велике адвокатске компаније у Ситију, на којем је попио више шампањца него што би било мудро – јер, затекла се тамо једна сасвим љупка бринета са којом је визиткарте разменио тек после четврте чаше – Аронов стомак је осећао глад. Зато му је вечера са британским обавештајцем Џефријем Барнабијем деловала као добар крај дана.

Откад су двоје Џефријевих колега помогле Председнику да склавонски Телеком прода италијанским и грчким купцима по цени за коју је цела Европа знала да је преплаћена, односи са службом Њеног Величанства били су бољи него икада у последњих десет година.

“Знам да си се мучио у Шведској са оном њиховом храном, па помислих да би вечерас волео нешто мало егзотичније?”

Барнаби је руком дао знак конобару да ће њих двојица сами узети храну и отпустио га из сепареа.

Наставили су да пуше дуван са аромом јабуке из две велике наргиле – било је то готово деценију пре него што ће пушење бити забрањено у лондонским кафанама – и једно време су ћутке посматрали весело друштво око себе: нешто туриста, пар бизнисмена турског порекла у британској престоници, неколицину препознатљивих пријатељица ноћи и неколицину оних за које се то могло само претпоставити. Гости турског ресторана Софра на Мејферу били су у свом уобичајеном вечерњем расположењу за радни дан крајем недеље. Ако би било ко тражио њих двојицу у Лондону те вечери, Софра би била последње место где би могао да их очекује.

Склавонија је тих јесењих месеци очекивала коначно укидање спољног зида санкција, пријем у међународне финансијске институције и приступ светским тржиштима капитала. Арон је претходног лета већ искористио Џефријеве везе како би банку за коју је радио, пречицом, учланио у SWIFT, међународну асоцијацију за платни промет из које је, због међународних санкција, била искључена још почетком те деценије.

И онда, кад су почели да једу, уместо пословног разговора Арон је чуо питање које није очекивао и које је цело вече одвело у једном такође неочекиваном правцу:

“Теодор А. према нашим информацијама све више прави проблем Леденом. Жалили су нам се и Американци. После твог смењивања у Странци његов утицај је наравно порастао, али зар се могло очекивати да буде баш толики?”

Арон је слегао раменима. Сукоб између генералног секретара Странке и шефа Тајне службе трајао је већ неко време – заправо, њих двојица се никада нису ни волели – али је кулминирао претходне зиме, када Ледени није прихватио Теодорове сугестије да се опозиционе демонстрације због крађе на локалним изборима разбију силом. Тражио је од Председника да уђе у преговоре…

Британац је све то наравно већ знао сасвим добро, и његово прво питање је било реторско. Зато Арон није ни одговорио на њега: чекао је оно наредно, за које је знао да неће бити такво. И оно је убрзо стигло:

“Да ли си размишљао да се вратиш у политику? То би могло да се удеси.”

Арон је одмахнуо главом, са изразом лица који није остављао много сумње у искреност његовог одговора:

“За тебе није важно да ли сам размишљао, него да то нећу учинити.”

Потом је, гледајући у упитно лице свог домаћина, додао:

“И то из три разлога, од којих би ми, искрено, и сваки појединачно био довољан.”

Џефри је деловао више разочарано него изненађено. Ипак, и овог пута је преовладала његова љубопитљивост тако да ништа није рекао. Арон је искористио његово ћутање и наставио. Желео је да то питање што пре скине са дневног реда:

“Прво, у последње две године сам открио да ми се баш свиђа да будем банкар. Друго, никада се не враћам тамо где сам већ једном био. Треће, ако би ти то заиста могао да удесиш, онда би то била твоја Странка, а не моја, зар не?”

И на том месту би овај разговор, вероватно, и био завршен – па тако ни по чему не би заслужио да уђе у ову причу – да Барнаби није, сасвим изненада и мимо своје уобичајене уздржаности – рекао једну реченицу сувише:

“Ако Теодор А. настави да омета Леденог, ви ћете имати само два избора: да се ослободите Теодора, хтели или не хтели, или да уђете у рат.”

Било је скоро једанаест сати увече и већ уморни конобар је донео баклаве и чај. Софра се помало празнила, тек неколико столова је још увек било заузето.

Хтели или не хтели. Willy-nilly. Последњи пут је Арон од свог пријатеља чуо овај, не толико чест, енглески израз пре неколико месеци, када су разговарали о начину на који ће престати љубавна веза између једне лепе принцезе и њеног египатског љубавника. А престаће свакако, рекао му је тог пролећа Џефри. Хтели или не хтели. Willy-nilly.

И престала је, последњег дана августа, фаталним саобраћајним удесом у Граду светлости. Више тако што њих двоје нису хтели него што су хтели, помислио је Арон кад је тог дана чуо вести. И ево га, после непуна две месеца, Џефри се поново игра речима. Хоће ли и Теодор А. морати да оде, више тако што неће хтети него што ће хтети, као што је морала и принцеза? Или ће морати да уђу у рат?

Играјући се са гајтаном наргила, Арон је свом домаћину поставио загонетку:

Ако Везир може бити погубљен кад год то Султан зажели, из било ког разлога и без обзира да ли свој посао обавља добро или лоше, који је једини тренутак у којем Везир заиста зна шта Султан мисли о њему?

Била је то ситуација описана у тзв. Везировом парадоксу, за који је Арон знао да се налази у уџбеницима за обуку британске тајне службе. Џефри га је погледао, помало изненађено, и одговорио, помало штреберски, као што је некада чинио на испитима:

“Наравно, то је онај тренутак у којем сазнаје да ће бити погубљен.”

Са оближњег Биг Бена зачуо се први од једанаест удараца звона. Хиљаду миља даље, у Белбургу, наступила је поноћ. Са тим првим ударцем звона на Биг Бену отпочео био је отпочео петак, последњи дан у животу Теодора А.

 

V

Сахрана

funeral

Супротно уобичајеном времену крајем октобра, субота је у замку у којем се налазио Арон осванула сунчана, а у Белбургу кишовита. Нешто после један сат поподне, са мобилног телефона положеног на зелену чоју конференцијске дворане зачуо се сасвим тих сигнал. Очекивана порука је стигла. Глумица је послала списак оних који су се појавили на гробљу у новом делу града. Чудна мешавина државног врха – предвођеног председником – пријатеља из мутног пословног света, естрадних звезда, људи из тајних служби али и оних људи на ивици закона. А понеко и преко те ивице. Уобичајено за Белбург у тој деценији, уосталом.

“Наручилац убиства је присутан на сахрани.” – помисли Арон, гледајући у екран свог телефона – “Али, да ли је био само један? И да ли су знали један за другог?”

Потом је прочитано и Професоркино писмо. У седишту Странке, факс послат из Индије је преузела Глумица, тако да је Арон био у прилици да прочита текст и пре него што је био изречен:

“Недостајаћеш ми док будем жива. Хтела би да знаш, док одлазиш, да од мене не одлазиш. Молим те, брини за све нас које си оставио, а ја ћу бринути за тебе. И не љути се на мене што сам ти понекад нешто замерала. Увек си био мој друг. Сада сам ти ионако све опростила.”

Читајући факс са текстом писма Арон се сетио сасвим случајног сусрета са Теодором А. претходне недеље, на броду усидреном на ушћу двеју река. Учтив поздрав у којем су обојица уложила додатни напор да изгледају срдачно. Неколицина људи за суседним столовима који су их посматрали. Сусрет који је у једном тренутку био на ивици да се настави у спонтани разговор, али ипак није. Пропуштена прилика да се о гласинама, које су већ недељама колале престоницом Склавоније, чује понешто и од човека на којег су се оне односиле.

Сада је за све то било касно. Гласине, овог пута, нису биле гласине.

Арон Цибулски је волео фер плеј и надао се да ће време донети прилику за нову партију у његовом шаховском мечу са Теодором А, партију у којој ће добити прилику за реванш за претходну коју је изгубио. Баш као што је у претходној Теодор А. имао свој реванш за ону пре ње. Сада је убица одлучио да прекине тај шаховски меч, рушећи противничког краља пре него што је Арон стигао да добије следећу партију.

Арон је одлучио да пронађе убицу. Није, додуше, тачно знао ко би и какве користи могао да има ако би успео у томе. Теодор А, очигледно, више никакве. Он сам, вероватно, такође не. Правда ионако постоји само у романима. Ипак, овог пута, Аронова знатижеља је превладала у односу на рационалне разлоге…

 

VI

Modus operandi

Red-Gunman-org-300x300

Почетком наредне недеље, кад се Арон вратио у Белбург, о Теодору А. готово да више нико није ништа причао. Тек понеки таблоид би, реда ради, објавио понеки детаљ, по правилу погрешан. И Странка је убрзо престала са својом кампањом да се ради о политичком убиству. Прва асоцијација на таво објашњење била је подсмех – цео Белбург је знао да је тадашња склавонска опозиција била организационо сасвим неспособна чак и за мање захтевне подухвате од овога. Друга асоцијација је, међутим, била застрашујућа: ако би се остало на терену политике, а искључила опозиција, остајало је мало осумњичених, и то оних о којима није било препоручљиво превише причати…

“Убица је био нижег раста, тамнијег тена, у кожној јакни, фармеркама и патикама и на глави је носио плетену тамно плаву капу. Издвојио се из групе људи на аутобуској станици и пришао мети, држећи неки предмет у  жутој најлонској кеси…”

Арон је гласно читао полицијски извештај и размишљао:

“Професионалац. У мноштву са којим је чекао аутобус никоме није превише упадао у очи. Оружје је било у кеси, да би она сакупила чауре.”

Потом је упитао свог госта:

“Одакле информација да је доведен из Украјине?”

Полицајац је слегао раменима:

“То и није информација из истраге. Појавила се у граду преко канала које обично користи Тајна служба. Сасвим могуће да се ради о намерно подметнутом кривом трагу. Проверавали смо украјинске држављане чији је боравак пријављен последњих дана. Од тројице који одговарају опису двојица имају алиби. За трећег немамо податак да је изашао из земље, али се више не зна где је.”

Арон је наставио да чита:

“Два кратка рафала, сваки између пет и седам метака. Калибар 9×19 милиметара. Обдукција је утврдила да се у телу задржало 11 зрна, од којих је чак пет било смртоносно.”

Подигао је поглед са папира:

“То би требало да буде МП-5, аутоматски пиштољ Хеклер и Кох. Више су га користили Израелци него Украјинци?”

Искусни престонички инспектор, Аронов пријатељ, слегао је раменима. Није се посебно трудио да сакрије своја очекивања: ово убиство никада неће бити званично разрешено. Исувише много интереса, страхова, освета и нада преклапало се у личности Теодора А. Исувише много мотива да би се они могли прецизно одредити. Исувише много опасности, ако би се копало сувише дубоко.

Заменик министра полиције убијен је шест месеци раније, у једном белбуршком ресторану. Међутим, за његове дугове из шверца цигаретама, партнерима из планинске Дукловије, углавном се знало. Ни Теодор А. није био без дугова, али његови повериоци су били сасвим другачије природе: државне банке, углавном, а оне, као што је познато, не убијају своје дужнике…

“Није имао обезбеђење тог дана? Његов возач није био наоружан?” упитао је Арон изненада?

Инспектор је одмахнуо главом:

“Полицајцу који му је био додељен као пратилац тог јутра је био заказан редован лекарски преглед у амбуланти министарства унутрашњих послова. Два месеца раније него што је требало. За возача је нафтна компанија, где је био запослен, петнаест дана раније поднела захтев за дозволу за ношење оружја. Није још био решен.”

На великом картону Арон је пажљиво уцртавао стрелице, квадрате, кругове, плавим и црвеним фломастером. Инспектор је био готово на вратима када се Арон изненада сетио још једног детаља:

“Безбедносне камере на улазу у зграду нафтне компаније биле су удаљене не више од пет до шест метара од места злочина. Покривале су угао од готово тридесет степени. Било је сунчано јутро. Снимак није могао да вам помогне у идентификацији убице?”

Држећи већ руку на кваки врата, инспектор се окренуо ка Арону:

“Знам да ће ти звучати као сценарио лошег криминалистичког филма, али камере тог јутра нису радиле. Наводно је била најављена нека оправка, мада у менаџменту компаније сада не могу да нађу документ у којем би писало ко је наложио њихово искључивање.”

Арон је одмахнуо руком свом пријатељу у знак поздрава и вратио се картону са белешкама. У горњем левом углу записао је штампаним словима:

“Теодор А. Доведен на стрељање.”

 

VII

Истрага

panel-sherlock-painting

Аутомеханичар је причао како је амортизер на службеном аутомобилу Теодора А. био одврнут до те мере да малтене није отпао…

“То никако није могло само од себе да се деси. И још на новим колима, купљеним пре само пола године. Морао је неко руком да га одврне. Била је то опомена…”

Друштво у малој крчми на ободу града помно је слушало причу. Ипак, не дешава се баш сваког дана да се убије генерални секретар владајуће странке, а да његов аутомеханичар буде ваш комшија?

Изгледа, ипак, да је аутомеханичар то причао превише често: пар недеља после убиства сачекали су га људи са некаквим службеним легитимацијама и са њим обавили, хм, разговор. О садржини тог разговора никада није направљена никаква белешка, а не зна се тачно ни какве су то легитимације биле. Ипак, после тога је радионица убрзо затворена. Једни тврде како је човек изненада отишао за Немачку, други су се опет могли заклети да су га видели у малом граду преко реке, трећи нису ништа чули или нису знали.

У сваком случају, истражни органи са њим нису имали прилике да разговарају, нити су икада обавили испитивање аутомобила. Тако се и прича о одврнутом амортизеру, од трага који би могао да води ка наручиоцима убиства, претворила у још једну од непроверљивих гласина…

Али, овај пропуст, ма колико важан, није био и једини. Од самог почетка, истрага се кретала на два паралелна колосека: један се односио на државну нафтну компанију на чије је чело, тог лета, дошао Теодор А; други се бавио његовом политичком делатношћу. Искусни полицајци погледали би да ли су се, можда, та два колосека укрштала на неким тачкама.

Међутим, у овој истрази та два колосека су истраживана одвојено: одсек за убиства белбуршке полиције се бавио нафтном компанијом на чијем је челу био Теодор А: њеном приватизацијом која је била већ почела и требало ускоро да се и заврши; његовим конкурентима у њој; њеним конкурентима на црном тржишту нафтних деривата, тржишту озбиљно поремећеном закључењем мира у америчкој војној бази две године раније и укидањем међународних санкција које су претходних година доносиле невиђене профите.

Политичким колосеком бавила се – то јој је уосталом био и посао – Тајна служба, на ужасавање Странке која је, ваљда, сматрала да би тиме сама требало да се бави. Како је касније причао један од људи који су радили на овом случају: прва није хтела, друга није знала, а обе заједно нису смеле.

Нико, заиста, није директно ометао истрагу о убиству Теодора А. Оперативцима се, на разне неформалне начине, сугерисало да “не морају да форсирају”, да “иду полако”… Како је то приватно формулисао један од инспектора:

“Сви смо знали докле се заиста смеју пратити трагови. Чим би почели да воде према политици или људима исувише блиским Тајној служби сви би одједном оболели од слепила.”

Нико као полицајци, наиме, није био бољи сведок како су се тих година стицала богатства; нико као они није био свестан разних нелегалних послова у номенклатури – понекад су морали и сами да их обезбеђују; нико као они није био близу спреге политичке моћи, параполицијских и парадржавних структура и организованог криминала; нико као они, лакоће са којом се губи глава кад у игру уђу велике – оне заиста велике – паре.

 

VIII

Ледени и његов посредник

Ledeni

Да је Ледени, шеф склавонске Тајне службе, у – да се тако изразимо – специфичним везама са својим америчким колегама одавно су наслућивали и Теодор А. и Арон. На једној вечери, после неколико чаша више него што је било разумно, то им је нехотично потврдио и њихов страначки колега Бизнисмен, познат по својим блиским везама са Леденим.

“Завршене су све припреме да се коначно деси тај састанак. Газда каже да је то од пресудног значаја да се Американци смире, сад кад је коначно престао рат преко реке. И рачуна на нас тројицу да помогнемо, да се Професорка око тога не буни.”

Бизнисмен је, наравно, мислио на састанак Председника са лидером опозиције, Филозофом, који је Ледени већ месецима пажљиво припремао, и то је овој двојици било јасно. Ипак, када су се растали, њихову заједничку пажњу је привукао један други детаљ:

“Он Леденог сада већ зове и газдом, и то нама у лице. То је дрска провокација.” – Теодор А. је гладио своју црну браду кроз коју се тек пробијала понека седа – “Неће му то на добро изаћи.” 

Зенице Теодорових очију су се сузиле, био је то непогрешив знак беса који га је обузимао и планова који су му се мотали по глави. Арон је, по свом обичају, био мирнији. Добро је знао о чему Теодор размишља и покушао да га од тога одговори:

“Види, ништа нећемо добити ако сад буде смењен. Ледени ће убацити другог свог човека, за којег ће нам опет бити потребно бар годину дана да га откријемо. Овако бар знамо о коме се ради.”

Био је то, међутим, и последњи заједнички сусрет ове тројице људи. Годину дана касније, Арон је смењен из врха Странке, након пажљиво припреманог обрачуна, у којем су – из различитих разлога – учествовали и Теодор А. и Бизнисмен. Три године касније, Теодор А. је био мртав.

Зато је тог јануарског петка поподне, када му је секретарица пренела поруку да је Бизнисмен ту у близини, и да би волео да наврати ако је слободан, Арон и помислио управо на тај њихов последњи заједнички сусрет:

“Гле, враћа се да доврши необављени посао?”

Бизнисмен је покушао да глуми нешто између учтивог посредника и старог пријатеља. Дошао је у Аронов кабинет у банци са флашом чиваса и нападно љубазним осмехом. Арон је претпостављао о чему се ради, али је одлучио да одигра неку од својих уобичајених малих игара:

“Ах, па ти си сетио да дугујеш нашој банци шест милиона марака? Само, ти знаш да наплата потраживања, чак и тако великих, није мој посао овде.”

Арон је наравно мислио на кредит одобрен пре неколико година Бизнисмену за куповину виле коју је он касније поклонио Странци. Уговор о поклону са њим је, у име и за рачун Странке, потписао управо Теодор А. Кредит који, када су уговором предвиђени рокови истекли, није никада враћен.

Гост је, међутим, дошао сасвим другим поводом. Када је секретарица унела лед и воду, отпио је први гутљај из чаше и рекао:

“Твој главни политички противник је већ пуна три месеца на гробљу. Шта има природније него да се сада вратиш? Његово место је слободно, а можемо да преговарамо и о томе да преузмеш бар један део његових бизниса?”

Како израз Ароновог лица није одавао одушевљење тим предлогом, Бизнисмен је покушао да га додатно образложи:

“Као што сам вам обојици рекао пре две године, газда ради посао. Председник се коначно видео са Филозофом. Американци су задовољни. Мир је потписан, Телеком продат. Уклањају се они који сметају консолидацији нових структура. Теодор А. није успео да схвати све то, али ти си паметнији од њега…”

Арон је размишљао о самоуверености свог госта. Одувек је он био помало склон томе, тој врсти јефтиног блефа, чак и пре него што је стекао новац до оне границе од које та самоувереност почиње да се подразумева. Али, самоувереност коју је показивао тог дана била је нешто посебно.

“Овај човек је курир.” – помисли Арон. “Шта му значи опаска да сам ја паметнији од Теодора А.? Он зна да мени не сме да прети, преноси ли онда туђу претњу?”

Бизнисмен је наставио да прича. Причао је о новој влади која би требало да буде изабрана за неких месец дана, о њеној проевропској оријентацији, о милионима, камионима и авионима, о модернизацији, и о свему другом о чему се уосталом увек прича када се помену те теме. Поменуо је и како ће Странка, по први пут, у ту владу ући директно, са својим министрима, како је положај генералног секретара, упражњен убиством Теодора А, јако важан за координацију целог тог новог историјског пута, и тако даље.

“Ево, и ја сам прихватио да жртвујем део времена од своје фирме и своје породице и прихватио сам да водим државни здравствени фонд. Многи наши другови биће министри. Ред је да нам мало помогнеш. Није ваљда да се још љутиш што смо те сменили? Ми смо тебе, у ствари, сачували за ово време…”

Арон наравно није могао да каже да се заиста љути, нити је хтео да призна да је злопамтило какав је стварно био. Године проведене заједно давале су право обојици да један другоме кажу више него што се то иначе подразумевало и Бизнисмен је то право управо користио…

Арон, опет, није желео да са њим улази у озбиљан политички разговор, заправо –  претпостављајући чији је курир и видевши са којим циљем долази – ни у какав политички разговор. Да је разговор Председника и Филозофа већ завршен неуспешно, да ће разговори са другим коалиционим партнером који би могао да обезбеди већину за “проевропску владу” такође завршити неуспешно, и да су дани његовог госта, а и самог Леденог, практично већ одбројани – све то није желео да му он сам каже. Није био сигуран да ће у свом гласу успети да прикрије тријумфализам а није желео да остави утисак ситничавог осветника.

Ипак, између њих двојице је, у међувремену, био један леш – леш Теодора А.

Зато је Арон стрпљиво сачекао да попију другу, па и трећу чашу вискија. Већ је добро знао како његов гост реагује на алкохол, и знао је да се вероватноћа да се оно што чека коначно и појави неминовно повећава, како број тих попијених чаша расте.

А чекао је само повод. Повод да се увреди и тако заврши овај разговор. Али такав повод који неће бити личан и који ће његовој љутњи дати частан призвук. И тај повод је неминовно дошао, са четвртом чашом:

“Можемо да се договоримо да, у пакету, утешиш и удовицу?”

Бизнисмен се исцерио, са саучесничким осмехом: “Она ваљда сад припада свима нама?”

Арон је подигао обрве. Одглумио је изненађење, које је полако прелазило у индигнацију, па у благи презир:

“Не можемо да се договоримо о томе. Од свих жена на овом свету, не занимају ме жене живих пријатеља, а ни мртвих непријатеља. Обрнуто би већ могло.”

А онда је, не дајући свом госту времена да релативизује своју неукусну шалу, додао:

“Заправо, не можемо да се договоримо ни око чега. Осим, можда, да ми помогнете да нађем убицу. Али, нешто ми говори да сте, од свих људи на овом свету, баш вас двојица најмање заинтересовани за то?”

Са Бизнисменовог лица је брзо склизнуо нападни, готово усиљени осмех. Уступио је место фацијалном грчу, а његов глас је – као и обично када би био уплашен – постао за октаву виши:

“Више ниси у врху Странке. У чије име сада водиш ту своју приватну истрагу? Радиш то за Енглезе? Или за Председника? Или за сопствено задовољство? Газда је врло забринут.”

“Забринут за мене или за себе?”

Арон је одговорио питањем у којем је претходна оптужба била заправо поновљена, само још директније.

“За обојицу, ако ти се тако више допада.”

Лед у чаши са чивасем коју је Бизнисмен држао у руци почео је да испушта звонак звук, ударајући у њене стаклене зидове. Видевши да му се рука тресе, он ју је спустио на сто и наставио:

“Газда се занима шта си успео да пронађеш од трагова и волео би да види материјалне доказе.”

Арон је са стола узео Фајненшел Тајмс:

“Доказе ће моћи да види овде. Послаће их у редакцију једна лондонска адвокатска канцеларија, у случају да се мени нешто догоди.”

Био је то наравно блеф. У тренутку када се овај разговор водио, Арон још увек није имао те доказе. Али то Бизнисмен није знао, а – судећи по питању које је упутио – није тачно знао ни Ледени. Као што каже стара изрека: празне пушке се двојица плаше и тако се овај разговор и завршио како је и почео: неодлучно, у оној сивој зони, између необјављеног рата и незакљученог мира.

 

IX

Порука у кабареу Роуз

Cabare

“Он је брате типован са врха. Речено је људима да је слободна мета за одстрел.”

Дарио Бачанин, један од шефова белбуршког подземља, својевремено врхунски ликвидатор екстремне емиграције у иностранству, и сестрић министра одбране из планинске Дукловије, звучао је забринуто. Већ на почетку четрдесетих година, са вишком килограма и мањком рефлекса, више није хтео, а ни могао, да се бави некадашњим послом. Живео је од старе славе и старог новца, повремено би одрадио неку комбинацију, али је све ређе одлазио на места где су седеле нове екипе а све чешће проводио време код куће.

Тог фебруарског дана, Дарио и Арон седели су у његовој фабрици огледала у једном од предграђа Белбурга. Претходне недеље видели су се на једној прослави коју је у Дариовом клубу у резиденцијалном делу града организовала холандска амбасада, и домаћин је тада хтео да му исприча причу, али му је Арон дискретним покретом палца и малог прста на левој руци дао договорени знак да заћути: један плавокоси Холанђанин деловао је исувише заинтересовано за предмет њиховог разговора… Сада су, међутим, разговарали без сувишних сведока:

“Како то мислиш? Било је директних контаката у вези њега?”

Арон је почео да испитује Дарија по класичном обрасцу пет питања: ко, где, када, како, зашто. Знао је да његов пријатељ и иначе не воли да лаже, а да њега не би ни смео да слаже. Није, међутим, знао колико је можда поверовао градским трачевима, и није ли можда и сам постао плен неког од, намерно пласираних, кривих трагова.

“Брате, седео сам у Кабареу Роуз, први дани октобра су били, још увек топло време. Знаш да не волим да идем тамо, али је била она нова играчица, па ме моја екипа одвела. Ништа брате, труло, нешто ове богаташке деце, неки ликови од преко реке, пар цава, два или три корумпирана дрота.”

Арон је подигао обрве. Неки унутрашњи инстинкт му је говорио да у овој причи може да буде и више од обичног трача:

“Дакле, ти си био тамо лично, ниси чуо причу од некога?”

“Тако је брате, видео сам обојицу. Најпре су дошли Капетан и Клокан, сели су у сепаре, онај први поред клавира. После пола сата стигао је и он…”

Капетан и Клокан били су газде два највећа ланца шверца нафтним дериватима у Склавонији. У току санкција снабдевали су и државну нафтну компанију, маршрутним возовима преко Вардарије: заиста, пола министара те државице јужно од Склавоније било је на њиховом платном списку, као и сви дежурни контролори Уједињених нација који су надгледали примену нафтног ембарга. Са укидањем санкција, профити су им се смањили али су старе предности остале. Компанија на чије је чело претходног лета дошао Теодор А. била је, практично, њихов забран већ годинама. На њеним пумпама продавали су своју, шверцовану робу, а њеним директорима уредно плаћали њихов проценат.

Њих двојица су, дакле, свакако имали мотив, размишљао је Арон. Али не би се усудили да ударе на државу која их је штитила. Капетан је, уосталом, и сам био дугогодишњи агент Војне обавештајне службе. Својевремено. после убиства новинарке Хелене Патаки Капетан је сам пријавио сусрет са Командантом оном војном истражитељу, Филимону…

Дарио је застао, као да се двоумио да ли да уопште настави овај разговор. Иако је десетинама пута био испред нишана, увек се осећао несигурно када би се у његов посао – убијање људи – умешала политика. Телохранитељ је у том тренутку унео флашу са вискијем и лед, и неколико тренутака колико се задржао у просторији Дарио је размишљао да ли да настави.

“Стигао је ко?”

Арон је морао да га подсети где је стао.

“Ни ја брате нисам очекивао да ћу га видети, био је потпуно нестао после самоубиства оне новинарке, већ шта је све то са њом било. Али прошао је поред мене на пола метра. Знам да је био полумрак, али сам му чуо глас кад је одлазио.”

Арон је схватио оно што је до тада наслућивао: у сепареу кабареа Роуз, са Капетаном и Клоканом био је оперативац Тајне службе, Филип Грах, поверљиви човек Леденог за специјалне задатке. Једно време у Кини, после случаја са Хеленом Патаки, којој је носио пушку за фингирано самоубиство, а ето, изгледа, опет овде…

Кад се Филип Грах негде појави, неко буде краћи за главу. Арон се сетио неслане шале белбуршких полицајаца из тих година. Али, то би ипак можда могло да буде више од случајности.

“Ти ипак ниси чуо шта су причали у сепареу? Ниси ни чуо да је поменуто име Теодора А. Све си то закључио само зато што си их видео заједно?”

Дарио је одмахнуо главом:

“Нисам чуо шта су причали у сепареу. Али после петнаест минута је он отишао, а Клокан га је испратио. И јасно сам чуо шта му је тада Филип рекао: мора да буде готово пре него што се она врати из Индије, и чуо сам шта му је Клокан одговорио: сада је наш и Божји.”

Пратећи Арона до аутомобила, Дарио Бачанин га је посматрао испитивачким погледом:

“Сећаш се да сам ти још пре три године рекао да сам спреман да извршим задатак ако га добијем. Још онда се причало да га Председник не воли. Требало је само да ми јавиш.”

У ходу, Арон се полуокренуо према свом домаћину:

“Мислим да је ово сада ипак, једна сасвим друга прича. И нисам сигуран да би волео да знаш све њене детаље. А свакако би било безбедније за тебе да их не знаш. Десило се шта се десило, ти си у тренутку убиства ионако био у затвору у Атини, и то је најбоља ствар која је тог дана могла да ти се деси.”

Обезбеђење је отворило капију и Арон је изашао. Дарио га је посматрао помало збуњено и Арон је осећао потребу да му каже још пар речи:

“Хвала ти на овом обавештењу, биће ми драгоцено, као и увек. Али сада те молим да заборавиш све што си ми испричао. Има разлога за то.”

Возећи се назад ка центру Белбурга, Арон је размишљао:

“Шпанска крагна, омиљени modus operandi свих озбиљних служби. Обе стране имају своје разлоге. Јача страна из једних разлога убеђује слабију да мета више не ужива заштиту. Онда слабија страна, из сасвим других разлога, организује цео посао. Ухваћена у шпанску крагну жртва на крају бива ликвидирана од оних од којих је мислила да је заштићена, а на дискретну сугестију оних, за које је мислила да је штите. Ови други остају у контакту са њом до последњег дана, убеђујући је да заиста и јесте заштићена.”

Улазили су полако у центар Белбурга. У својој глави, Арон је готово склопио читав мозаик. Ипак, неколико коцкица је и даље недостајало. О Капетану и Клокану, њиховим интересима и каналима утицаја на њих, све му је било јасно. Али, ко је, заиста, у целом овом трилеру, био она јача страна? Шеф Тајне службе Ледени или његов пријатељ, британски обавештајац Барнаби? И да ли су та двојица, заиста, још увек била на две различите стране?

 

X

Разговори у затвору

jail

Бизнисмен је ухапшен  већ наредног месеца, под оптужбама да је оштетио државни здравствени фонд којим је управљао, сумњивим уговорима са израелском компанијом чије је седиште било у Лихтенштајну. Био је први члан дирекције Странке који је, право са те функције, отишао у затвор.

Када му је Професорка дошла у посету, донела је у затвор две ствари: торту и питања. Торта је била тог јутра купљена у једној елитној белбуршкој посластичарници – Глумица се лично побринула за то – али су питања била Професоркина. Заправо, била су то само три питања, поновљена више пута у разним облицима и изречена разним тоновима: другарским, забринутим, претећим, саучесничким, самоупитним:

“Ко је наручио убиство Теодора А? Какве везе има Ледени са тим догађајем? Шта ти знаш о томе?”

Бизнисмен је покушао да несрећни догађај представи као обрачун у сивој зони између бизниса и политике, нешто што се већ дешавало, трагедију транзиције која гута њене најбоље синове, као ваљда и свака револуција. Ипак, упркос наизглед грубом понашању он је био врло интелигентан, уосталом и доктор наука – била су то времена када докторати нису били куповани на пијацама као данас – и прочитао је доста књига.

“Нисам задовољна са твојим одговором.” – рекла је на крају Професорка пружајући му руку безвољно у знак поздрава – “Доћи ћу поново.”

По одласку неуобичајеног посетиоца, Бизнисмен је торту поделио својим цимерима у заједничкој затворској соби. Параноидан какав је био, уплашио се да је отрована, и са великим интересовањем сатима посматрао лица оних који су је појели, тражећи на њима и најмањи знак нелагоде, која би могла да указује на прве симптоме тровања. Криминалци су торту појели у сласт…

Питања, међутим, није могао да подели ни са ким. Остао је да размишља о њима и у наставку тог дана, потом у току вечери, па напослетку и онда када су се угасила светла у ћелији.

Није задовољна одговорима? Доћи ће поново? Колико дуго ћу провести у затвору? Зашто Ледени није ништа учинио да ме извади одавде? Ко је заиста убио Теодора А? За кога је Арон спроводио своју приватну истрагу? Зашто сам баш ја толико сумњив?

Питања су се ројила кроз главу Бизнисмена. А није имао одговор ни на једно од њих.

 

XI

Danse Macabre

Danse macabre

У марту је коначно формирана влада из које су били искључени сви они политичари који су се залагали за мирно решење кризе. Напросто, они више ником нису били потребни. Председнику, искрено разочараном брзином и лакоћом којом су га одбацили исти они који су му још прошле године помагали да прода Телеком, нису више биле потребне те корисне будале. Западу, који је почео да се припрема за рат, биле су подједнако штетне. Њихово време било је прошло. Или још није било дошло, како год…

Како се приближавало лето, тако су и терористички напади у Дарданији прерасли у прави рат у којем су исте стране силе дању вршиле притисак на склавонску владу да буде “уздржана” а ноћу слале инструкторе, новац и оружје побуњеницима. У Дарданију су све више одлазили полицајци и војници, а из ње су све чешће долазили мртвачки сандуци.

Мртвачких сандука је, међутим све више било и у самом Белбургу. Последњег дана јуна је, у башти свог клуба у резиденцијалном делу града, прецизним снајперским хицем убијен и Аронов пријатељ Дарио Бачанин. У новом времену његове старе навике све више су изазивале чуђење, а стари заштитници су све мање могли да заштите и саме себе. Са Дариом су у гроб отишле и многе тајне – укључујући и ону о чудном разговору који је случајно начуо, првих октобарских дана претходне године, у Кабареу Роуз…

Истрага о убиству Теодора А. вртела се и даље у зачараним круговима високе политике и високог бизниса. Од почетка траљава, већ скоро пуну годину није донела никакав опипљив резултат. Понекад, у круговима блиским подземљу чуле би се различите гласине, представљане као “поуздане информације”. Са сваком од њих, истражитељи су, авај, били све даље од резултата.

Арон је и даље оперисао, углавном, са претпоставкама. Али, детаља је било све више. Нестали аутомеханичар, вероватни лажни траг са Украјинцем, пажња посвећена избору дана у којем ће се убиство извршити, камере које нису радиле баш тог јутра, одлазак полицајца на превремени лекарски преглед – све је то указивало на сложену операцију која је далеко превазилазила капацитете тадашњег подземља у Белбургу.

Почетком лета, Арон је записао у свој дневник шта је био минимум да би се операција успешно обавила:

“Седам до осам поузданих, стручних и хладнокрвних људи, одлична обавештајна припрема, телекомуникације, оружје за једнократну употребу, два-три возила, бар један сигуран стан и много, много новца… Да је убиство извршио неки криминалац он би већ почео да се негде хвали или би откуцао и овај случај када би пао због неког другог.”

Бизнисмен је и даље био у притвору, што је Леденог све више испуњавало осећајем нелагоде јер је у јавности почело да се тумачи и као непогрешиви знак да његов сопствени положај у врху власти слаби. У Странци се притвор Бизнисмена све више коментарисао као својеврсна дисциплинска казна за убиство Теодора А. кад већ прави наручилац није доступан руци правде…

У септембру, стигле су и прве претње бомбардовањем…

Средином октобра бомбардовање је, привремено, заустављено. Договор између Председника и америчког посредника подразумевао је међународну верификациону мисију у побуњеној Дарданији, исто оно решење које је пре само шест месеци на референдуму одбијено са 95% гласова.

На прву годишњицу убиства Теодора А. Странка је приредила комеморацију свом првом генералном секретару. Те суботе, у Вилу су дошли сви који су тада у Белбургу нешто значили. Председник и премијер са свим министрима, директори великих државних предузећа, официри војске и полиције, шефови обавештајних служби. Чак и Ледени којег је протокол, уз све почасти, сместио у први ред. И седам од укупно десет оснивача Странке. Тројица су били оправдано одсутни: Теодор А, који је био на гробљу, Бизнисмен, који је био у затвору, и Арон Цибулски који се, сасвим згодно, баш тог дана затекао у Бечу.

Неколико уобичајених фраза о животу који је положен за идеју, неколико обећања да ће се о породици водити рачуна, стидљиво промрмљана реченица о правди која је спора али достижна. Мали коктел после комеморације, усхићени пропагандисти који су се утркивали у похвалама миротворној политици Председника као и они који су знали шта се заиста догађа, много мање усхићени…

Нису прошла ни пуна два дана од комеморације, а влада је на ванредној седници заказаној са једном једином тачком дневног реда која нигде није била унапред написана, у понедељак пре подне сменила Леденог са дужности шефа Тајне службе. Нико од присутних – а пола тадашњих министара били су његови доушници – није се усудио да му јави ту одлуку, тако да је, по први пут у својој дугој каријери првог обавештајца, Ледени за неку одлуку владе сазнао слушајући Радио Белбург у подне.

У новембру је, после девет месеци, Бизнисмен пуштен из притвора. Ниједна тачка оптужбе да је оштетио државни здравствени фонд није могла да буде доказана. Смењивањем Леденог престали су и стварни разлози за његову даљу изолацију.

Врло брзо, отишао је у планинску Дукловију где је био под заштитом тамошњих власти. Следећег лета, када је у дукловијском приморском граду пуцано на једног опозиционог политичара, проценио је да та заштита можда и неће бити довољна, и за сваки случај отишао у Рим. Тамо је једно време живео код склавонског амбасадора у Ватикану, човека преко којег је Ледени одржавао своје кључне контакте са америчким колегама.

Исто тако у новембру, Арон је после три године раскинуо своју везу са Глумицом. У новим околностима, више му није била потребна. Две шкорпије су се поздравиле учтиво и хладно, као да се први пут виде. Посао је био завршен. На растанку, Глумица му је поручила:

“Чувај се градова близу велике воде.”

Крајем новембра, Председник је сменио и начелника генералштаба. Стари није био расположен да ратује, његов наследник се понашао као да то једва чека. Чак је, као доказ своје безрезервне лојалности, узео и једног пса из Председникове резиденције који је сметао станарима…

Година се тако приближила самом крају, и догађаји су се убрзавали, као корпе на рингишпилу на којем се контролни механизам покварио. Једна за другом, те корпе су се, све брже, окретале пред Ароновим очима. Склавонски danse macabre више нико није могао да заустави: они који су хтели нису више могли, они који су могли, нису никада заиста и хтели.

XII

Кошмар (2)

nightmare_parade_online

Арон је изашао из аеродромске зграде и ушао у ноћ. Овај лет је требало да стигне око подне, где ли смо толико каснили, помислио је и са нелагодом схватио да тога не може да се сети. Није тачно знао колико је сати и махинално je подигао леву руку, само да би секунд касније схватио да на њој нема сата.

Возач је чекао, на уобичајеном месту. Ставио је Аронов кофер у пртљажник и отворио врата. Једно време су се возили ћутећи. После неког времена, Арон је схватио да се не крећу уобичајеним путем, ка старом делу града у којем је живео. Убрзо су напустили широке авеније у новом делу Белбурга и наставили малим улицама. Ишли су све даље од центра града, правцем који Арон није могао да препозна:

“Где то идемо?”, упитао је возача.

“Ви имате важан састанак, и већ касните. Тамо Вас већ сви чекају.”

Арон погледа на часовник  у колима: ближила се поноћ. Није могао да се сети ниједног састанка који је имао одмах по повратку са пута. Посебно, ниједног тако важног да би се одржавао у поноћ. И свакако, ниједног који би могао да има у овим предграђима…

Додуше, није могао да се сети ни где је био протеклих дванаест сати ни где му је сат. Зато је оћутао, климнуо главом као да се управо сетио о чему се ради, и покушао да се помири са сопственим сећањима која су га издавала.

Ово личи на Зону сумрака, помислио је.

Коначно, аутомобил је стигао до гробља, прошао кроз капију која је – у то доба ноћи – неким чудом била отворена и скренуо лево, према централној капели. Кад се зауставио Арон је кренуо да изађе, али возач је овог пута остао у колима:

“Пртљаг Вам тамо неће бити потребан, може да остане овде.”

На улазу у централну капелу, плавокоса генерална секретарка владе чекала га је нестрпљиво:

“Само тебе још чекамо. Церемонија треба ускоро да почне.”

Иза њих двоје је невидљива рука затворила тешка врата са спољне стране. Арону се учинило да је чуо звук закључавања браве, али у то није могао да буде сигуран. Унутра је било топло, загушљиво и полумрачну: просторија је била осветљена са десетак лампи. На постаменту је био положен мртвачки сандук. Око њега се већ формирала поворка људи која се полако кретала у круг.

“Какве су то сахране које се обављају ноћу?”, упита је Арон.

Плавокоса генерална секретарка му је шеретски намигнула:

“Нису сахране, него су прославе. Погледај мало око себе.”

Тек онда, на сточићима поређаним уза зид, Арон запази храну и пиће. Картонске тањириће са сендвичима, пластичне тетрапаке са соковима, флаше са ракијом. Полако, у кругу људи који се кретао око сандука Арон је почео да препознаје лица: министре и директоре, новинаре и полицајце. И онда, у тренутку, у бљеску мисли, схватио је истину: једноставну, али истовремено и страшну; гротескну, али ледено опасну; ослобађајућу, али неумитну као сама смрт: у мртвачком сандуку на постаменту налазио се Теодор А.

“Па они њега не мисле да сахране ноћас. Они су га откопали!”

У поворци људи Арон је видео и удовицу, Д; и Бизнисмена; за дивно чудо и Дарија који је већ био убијен; и Глумицу, која је носила торту умотану у папир од телефакса; и Леденог, са својим наочарима са танким оквиром.

А онда је, на самом челу поворке, видео и Њу: касних двадесетих или раних тридесетих, са шатираном косом, доста ђинђува, у сукњи од меке браон коже и мокасинама на ногама. Ударајући у даире, давала је ритам овој чудној дружини. И она му се, од свих, једина и обратила:

“Знала сам да нећеш одолети да дођеш. Морао си да истражујеш шта се десило, сад гледај оно што си открио.”

Та боја гласа, та нијанса подсмеха и благог презира заједно, поглед предатора који се игра са својим пленом, знајући да овај нема где да побегне. Није било никакве грешке: девојка која је водила процесију око сандука била је Девојка, она иста која је, годину и по дана раније, насилно одвела Теодора А. из Зграде.

Плавокоса генерална секретарка донела је Арону чашу са пићем и тањир са неком храном. Разумео је да се од њега очекивало да пије и једе, да је то био део ритуала, иницијације кроз коју је морао да прође да би постао њихов. Или Њен. Тек када би нешто појео и попио, макар један једини залогај или гутљај, био би укључен и добио своје место у поворци која се кретала око сандука.

Арон је осећао мучнину, и нагон за повраћањем. Знојио се. Лева рука је почела да му дрхти и испустио је тањир са храном и пластичном чашом на под. Знао је да га возач више не чека напољу, знао је да су врата капеле кроз која је прошао на уласку сада затворена. Да ли су била и закључана? Изнутра или споља? Ипак је некако дошао до њих, почео да лупа и гура их.

“Ми сви остајемо овде. Нема излаза. Дођи, може да ти буде лепо.”

Плавокоса генерална секретарка владе га је позвала мазним гласом. “Још једна од Теодорових жена.” – сетио се Арон сцене у којој ју је Теодор А. јурио око камина у којем је већ била запаљена ватра, па малтене није изазвао пожар…

Наставио је да лупа по тешким вратима и гура их. Почела су ужасно да шкрипе. Кроз отвор је коначно прошло мало хладног мартовског ваздуха и то му је дало нову снагу. Врата су шкрипала све јаче.

“Пустите га, нека иде слободно.” – коначно је рекла Девојка окупљенима – “Није појео и попио ништа и није још увек наш.”

А онда се обратила Арону, док јој се глас мешао са све јачом шкрипом врата, али је он ипак њене речи сасвим добро чуо:

“Али, ти и ја ћемо се још видети.”

 

XIII

Порука у предвечерје рата

wax-sealed-envelope-325

Ужасан звук шкрипе врата полако се стапао са, такође ужасном, звоњавом телефона.

“Боже, ово је почело стално да ми се догађа.” помисли Арон.

Овог пута је, међутим још био дан, и кроз стаклени прозор хотелске собе могао је јасно да види обрисе Женевског језера. Погледао је на сат: пола пет после подне. Дремање од сат времена после ручка претворило се у кошмар.

“Требало би да почнем да мање пијем.” помислио је.

Број на екрану мобилног телефона није био из Склавоније:

“Желим да ти јавим две ствари. Прво, сви летови из Белбурга обустављени су данас у два после подне. Ваздушни удари ће почети око осам вечерас. Пошто смо чули да си напустио Склавонију пре неколико дана а претпостављамо да тамо намераваш да се вратиш.”

Глас Џефрија Барнабија био је послован, за пар нијанси званичнији него обично. Њих двојица су, већ неко време, били противници. Дан почетка бомбардовања је Арон, наравно, добро знао и пар дана раније када је кренуо на ову последњу мисију. Зато је и купио карту у једном правцу. Повратак ће бити мало компликованији, али начин на који је то планирао да изведе била је последња ствар о којој је тада желео да прича са Џефријем…

“А друга ствар?” упитао је зато свог саговорника.

“Друга је молба да пренесеш поруку Председнику. Ако се, након почетка ваздушних удара, настави етничко чишћење у Дарданији, биће оптужен за ратне злочине пред Међународним трибуналом. Ово је званична порука, али тренутно немамо други канал да је пренесемо.”

Арон је запалио цигарету и дубоко удахнуо дим. Када га је издахнуо, рекао је:

“Другим речима, ако буде радио свој посао и руководио одбраном земље од агресије, биће оптужен? А ако се буде предао без борбе амнестираћете га за све оно што сте му, до данашњег дана, сакупили у том досијеу?”

Џефри је, преко воље, дао потврдан одговор на оба ова питања. Претходно је, реда ради, рекао да се “не слаже са питањима”. Арон је искористио тренутак паузе у разговору да и он постави питање:

“И тако, ослободили смо се Теодора А, више он то није хтео него што је хтео, како ти волиш да кажеш, а упркос томе улазимо у рат. Чега је он то, на крају, морао да буде жртва?”

Да ли је Џефри очекивао ово питање? То тешко можемо поуздано да кажемо са ове временске дистанце, али у сваком случају није показао ни претерано изненађење:

“Ђаво ће га знати чега је све тачно био жртва. А чега није? Углавном себе самог и сопственог егзибиционизма. У великој мери и Леденог и његових страхова. Помало и тебе, а помало и нас. Времена и места у којем је живео и послова којима се бавио. И свакако, људи којима је био окружен. Он је напросто, био исувише контроверзан а да би имао шансе да преживи. Ако ти је тако лакше, можеш да га посматраш и као прву жртву рата који почиње за два сата.”

Том Џефријевом реченицом разговор је практично и завршен. Био је то њихов последњи разговор у миру – онима који су се непланирано десили за време рата бавиће се нека друга прича…

Арон Цибулски је сишао у хотелски лоби где је већ чекао швајцарски банкар у свом уобичајеном сивом оделу. Арон је дао папир са инструкцијама. Већ неко време је знао да ће, пре него што рат који је те вечери почињао буде завршен, бити на црној листи Европске уније. Неко време ће му бити забрањено путовање на овај део Континента. Зато је било крајње време да се побрине за зимницу – како је то био уписао у свој роковник…

 

XIV

Dramatis personae: учесници карневалске поворке у сусрету са новим веком

Dramatis

И, неких годину и по дана по завршетку догађаја описаних у овој причи, наступио је и нови век. Први у новом миленијуму. Занима ли вас шта се на крају десило са наших десетак јунака у сусрету са тим веком? Оних јунака, наравно, који су преживели причу?

Бизнисмен се вратио у Белбург после преврата. Ослобођен је коначно свих оптужби да је оштетио државни здравствени фонд. Неколико година касније, ушао је у судски спор са Странком око Виле коју јој је својевремено поклонио. Тај спор је изгубио. Кредит узет за куповину Виле од банке у којој је некада радио Арон, никада није вратио. Та банка, уосталом, више и не постоји. Бизнисмен се и даље, повремено, дружио са Леденим, причао своје догодовштине у кругу пријатеља, понекад гостовао на опскурним телевизијама…

Ледени је имао кључну улогу у повезивању Филозофа са неким прилично опасним људима који су одсудно помогли октобарски преврат. Потом је новим властима понудио своје услуге, али оне нису имале разумевања за ту понуду. Потом су опасни људи убили Филозофа. На крају су Американци одвели Леденог у затвор на далеким хладним морима, где се поново, неких пар година, дружио са Председником. Фигуре су се, још једном, прошетале шаховском таблом, несвесне колико је њихова слободна воља, у ствари, од самог почетка била само једна илузија.

Председник је изгубио власт, коначно, ипак у народној побуни финансираној и организованој од стране Запада, а не у националистичком преврату којег се, у току целе своје каријере, једино прибојавао. Леденог је сменио исувише касно да би га спречио да се повеже са Западом, а исувише рано да тиме не би изазвао рат који је изгубио. Нова власт је, као Понтије Пилат, опрала руке од његове судбине и послала га у затвор на далеким хладним морима. Тамо је и умро, средином те прве деценије новог века, од срчаног удара.

Џефри Барнаби је наставио да се бави својим послом: одиграо је кључну улогу у припреми преврата у Склавонији,  затом и у још једној источноевропској земљи, па онда у спречавању истог у једној трећој… Потом је провео неколико година у јужној Азији, где је усавршио покерске вештине, упознао тајне хашиша и сласти жена косих очију. Добио је разна одликовања уобичајена за извођаче радова оне врсте које је он изводио да би га онда, на средини његових педесетих година, Краљица произвела у витеза – уобичајена церемонија пред одлазак у пензију. Сада се углавном досађује, понекад вози бицикл, понекад пише своје успомене…

Глумица је убрзо напустила Белбург, а заједно са њим и свој посао – или би било прецизније рећи: своје послове? Одселила се у поспани град у северној склавонској покрајини и у њему отворила малу књижару и папирницу…

Клокан је убијен само два дана после преврата у Белбургу, у једној престоници на Медитерану. Неки су тврдили да је његово убиство у вези са политичким променама, други опет да се радило о освети за убиство Команданта, којег је – наводно – један од главних финансијера био баш Клокан. Полиција медитеранске земље никада није расветлила ово убиство.

Капетан, трговац нафтним дериватима и сарадник Војне обавештајне службе, почео је да се после демократских промена бави озбиљним – и легалним – бизнисом. За десетак година постао је један од најјачих тајкуна у малој републици. У последњој деценији, све више живи у Лондону.

Филозоф је пар месеци после преврата у Склавонији постао њен први демократски премијер, како су његове присталице волеле да истакну. Убијен је у атентату, после само две године мандата, под околностима које никада нису до краја разјашњене. Али, и то ће већ бити предмет неке друге приче…

Професорка је напустила Белбург, пар недеља уочи атентата на Филозофа. Од тада живи у Москви, понекад да неки интервју или напише неку књигу.

Филип Грах, оперативац Тајне службе, провео је у Кини преко десет година. Тамо се бавио консалтингом у области безбедности, а у слободно време писао књиге, у којим је описивао своје доживљаје док је био у активној служби, углавном мешајући фикцију са стварношћу. Препуне помало енигматичних и потпуно непроверљивих навода, са дугим и досадним рефлексијама о Западу и глобализму, ове књиге нису привукле пажњу шире читалачке публике.

И нико од свих њих, никада, није више поменуо убиство Теодора А.

***
Zoran Todorovic

Ова прича посвећена је мом пријатељу Зорану Тодоровићу, генералном секретару ЈУЛ-а и директору Беопетрола, убијеном 24. октобра 1997. године у Београду. Његово убиство никада није разрешено.

Приче из Склавоније (7): Тајванска канаста

16 Sunday Jul 2017

Posted by Zoran Cicak in Priče iz Sklavonije, Uncategorized

≈ 2 Comments

leyden_playing_cards

“Грађански рат носи у себи елеменат равноправне, витешке, гладијаторске борбе. То је као код покера кад се не зна тко ће коме дигнути банку. Код грађанског рата ризико је увијек на страни онога тко се, по црти своје властите иницијативе, ставља изван позитивних грађанских оквира. … Боље је ударити из мрака, то је дјело под маском, али дјелује несумњиво оздрављујући на нерве кукаваца, а при томе није потребна ни комедија са крвником, ни отрцани ритуал образложења и читања смртне осуде. … За стотину година од тога нас неће бољети глава. А страх у костима грађана најбољи је еликсир. … Људи су грабежљивци и као такви спадају у врсту најопаснијих месождера. Треба их, дакле, држати у добро закључаним кавезима, дресирајући их кубуром и миришљавом стрвином такозване грађанске каријере.”

(Мирослав Крлежа, “Банкет у Блитви”, 1935-1938)

I

Воз без возног реда

voz

Неки су злобно причали да то заправо није ни био воз, него нека врста цркве на шинама: репродукције склавонских средњовековних икона на местима уобичајених железничких објава, чиниле су ову композицију свакако чудном, па и помало бизарном. На спољној страни воза, у разним језицима, била је исписана парола: “Дарданија је Склавонија”. Шушкало се да је све ово било замишљено и направљено у Русији, мада је то вероватно било преувеличано. У сваком случају, воз који је са главне железничке станице у Белбургу требало те јануарске суботе да отпутује до мале провинцијске станице, на северу отцепљене покрајине Дарданије, није био свакидашњи догађај.

“Нема шансе да ће Дарданци прихватити ову провокацију.” – вајкао се високи европски представник, Дебенхам, те суботе док је испијао подневну кафу са Ароном – “Они ће зауставити тај воз. Опет нећу имати миран викенд који толико дуго прижељкујем…”

Арон је испитивачким погледом посматрао Дебенхама: његово већ помало измучено лице, поглед који би понекад одлутао на неодређену тачку изнад саговорникове главе, грашке зноја које су одавале унутрашњу несигурност… Арону је већ било јасно оно што се по Белбургу шушкало већ неко време. Британски дипломата је завршавао свој мандат дубоко фрустриран неуспехом, највећим у његовој досадашњој каријери.

“Екселенцијо, већина нас се играла возовима као мала. Онда су дошле друге ствари и заборавили смо наше возиће. Понекад их се подсетимо кад се играмо са нашим синовима. А видите, Волф заправо никада није изашао из пубертета, па се и даље игра. Само је овај воз, хм, помало велики.” – Арон није успео да у тону свог гласа прикрије дозу саосећања са несрећним амбасадором, и био је помало љут на себе због тога.

За то време, осликана композиција путовала је са севера на југ Склавоније, дочекивана одушевљеним масама људи, који су – са сликама премијера Волфа на успутним станицама – узвикивали патриотске пароле. Био је то кич, на више од једног нивоа, али: зар и читава Волфова политика није била типичан пример кича?

У планинском одмаралишту у Швајцарској, премијер Волф је чекао потврду састанка који је његов кабинет тражио од америчког потпредседника. Американцу је мандат истицао наредног петка и он је хтео помало да ужива у свом последњем боравку у Давосу. Време које му је било на располагању било је кратко и није хтео да квари утисак састанком са наметљивим Склавонцем…

Дарданијски премијер је подигао телефонску слушалицу и дао налог да се позове седиште НАТО пакта у Бриселу. Према устаљеним процедурама, сваки већи покрет наоружаних формација у отцепљеној покрајини захтевао је одобрење Алијансе. Онда се предомислио: била је субота, и питање је колико би му времена било потребно да дође до неког битног човека у згради која је тада била углавном празна. Fait accompli је, у датој ситуацији, било најбоље решење…

“Зашто он то ради? Зашто? Само да би мене мучио.” – Дебенхам је пао у своје уобичајено расположење – самосажаљење – покушавајући да одгонетне разлоге за ову чудну операцију.

На Ароновом телефону упалила се црвена лампица која је сигнализирала поруку. Звук који се истовремено чуо ставио му је до знања да се ради о важном саговорнику: употребљену апликацију користио је само у изузетним случајевима. Наизглед незаинтересовано, подигао је телефон:

“Сви владини званичници сем једног чиновника напустили су воз. Новинарима је подељена већа количина алкохолног пића и бесплатна храна. Остала сам сама.”

Силвија Кусоњи, жена новинара Золтана Кусоњија и портпарол једног склавонског министарства била је домаћица воза за Дарданију, иако јој то није било у опису посла. Да би имао свог човека на терену, Арон је претходна два дана провео неколико сати са Сергејом Симонисом и његову помоћ наградио информацијама које Тајна служба Склавоније, иначе, не би имала…

Тешко наоружана дарданијска специјална полиција распоређивала се на административној граници са својом бившом матицом. Воз се приближавао последњој станици пре границе. Срећни због бесплатне хране и пића, новинари у возу су једни другима дизали морал патриотским песмама. Медији у Белбургу су хорски ударали у ратне бубњеве и злокобно најављивали катастрофу.

Око четири  после подне, америчког потпредседника је пробудио ађутант, носећи телеграм из оперативног центра Беле куће: “Могућ сукоб дарданијских полицајаца и склавонског становништва на северу покрајине, око некаквог воза.” Још поспан, климнуо је главом, и промрмљао: “Потврдите састанак оној малој битанги.”

Неколико минута касније, у свом апартману у Давосу, склавонски премијер Алексиус Волф узео је свој телефон и откуцао кратку поруку у Белбург:

“Зауставите воз.”

И Дебенхам и Арон су одавно завршили своју кафу и отишли кућама. Кратак јануарски дан се завршио. Државни медији у Белбургу су извештавали о ванредним састанцима и конференцијама за штампу, док су се џипови са тешко наоружаном жандармеријом кретали ка административној линији са Дарданијом. Представу је требало одиграти до краја…

У мусаву станичну зграду, весели путници из воза ушли су да се на кратко окрепе: речено им је да ће ускоро кренути да заврше своју патриотску мисију, само да се реше неки “технички детаљи”.

Службени ауди сачекао је последњег владиног званичника који се под окриљем мрака неприметно издвојио. Погледао је упитно Силвију: “Ви идете са мном за Белбург?”

“Не, ја ћу остати са овим људима. То ми је посао.”

Сат касније, мрзовољна келнерица донела је рачун запрепашћеним новинарима:

“Затварамо. Ко је шта појео и попио, нека плати.”

 

II

Пријеми и упозорења

white-palace

Бела палата полукружног облика доминирала је главном авенијом која је водила кроз Нови Белбург. Здање које је почело да се гради још пре седам деценија, у земљи која је била много већа од данашње Склавоније, последње две деценије деловало је некако празно: за широке ходнике и импозантне сале једноставно није било довољно чиновника.

Падала је ситна, досадна киша, као што се већ у фебруару догађа у Белбургу, и када се црвена Фабија зауставила на паркингу испред Палате Склавонија, Арон Цибулски је, држећи у руци мали лаптоп, упитао: “Неће Вам сметати ако га оставим овде?”

“Надам се да неће експлодирати док смо ми унутра?” – опозициона посланица је искључила мотор аутомобила. Стицајем чудних околности, затекла се на једном ручку са Ароном и, након што су констатовали да су обоје позвани на исти пријем, понудила му да га повезе. Државни комесар за људска права Склавоније, Јанс Јансен, те вечери је обележавао десет година свог мандата. У Белбургу се већ неко време шушкало да ће сутрадан поднети оставку и тако почети своју председничку кампању. Ово је заправо био опроштајни пријем.

Невелики ред гостију чекао је испред пункта за безбедносну контролу. Иако би, под нормалним околностима, на овај пријем дошло много више људи, било је очигледно да се многи позвани нису усудили да дођу – кампања коју су Волфови таблоиди већ годинама водили против Јансена учинила је своје. Арон је махинално кренуо да из џепа извади телефон, кључеве и остале металне предмете, кад је приметио дискретан знак старијег човека у оделу да прође поред реда и дође до њега:

“Господине Цибулски, нисте годинама били код нас. Последњи пут, ако се не варам, када је била она кинеска делегација?”

Шеф обезбеђења “Палате Склавонија” није сакривао задовољство што види Арона. Ипак, њих двојица  су заједно прошли доста тога, у оној деценији у којој су вођени ратови у којима Склавонија није учествовала. Сада, пред пензију, старом обавештајцу је био додељен овај досадни посао.

“Нема баш пуно људи?” – Арон је упитао после руковања – “Вечерас ће твоји људи имати лак посао. Какав вам је протокол? Само фотодокументујете ко је све присутан, или ћете нас и тонски снимати? Чији снимци иду у таблоиде сутра?”

Полицајац је покушао да ово питање окрене на шалу. Мало исувише гласно се насмејао, и звучило је некако кисело:

“Вашу фотографију са шармантном младом дамом на улазу ћу лично урамити и дати Вам као поклон кад дођете на власт.”

Потом се нагнуо ка Арону и једва чујно му шапнуо:

“Она пуначка Американка горе, Данијела. Дошла је пре десетак минута. Само њу снимамо. Три стационарна микрофона и два агента.”

За тих неколико тренутака и шармантна бринета је завршила са безбедносном контролом и кренула ка степеницама. Шеф обезбеђења се наклонио у знак поздрава и испратио двоје гостију:

“И господин Цибулски је почео да долази на ваше пријеме? То је обично добар знак за оне који их приређују.”

На спрату, стотинак људи је ћаскало о темама које су тих дана биле уобичајене у Белбургу: како ће Јанс Јансен образложити своју оставку, ко ће га у његовој кандидатури подржати а ко неће, да ли ће се и премијер Волф кандидовати и како ће на све то реаговати Руси а како Американци…

Арон је узео чашу са вискијем и лагано шетао салом, поздрављајући се успут са гостима које је познавао. Погледом је тражио Данијелу, покушавајући да се сети где су некада била најбоља места за стационарне микрофоне, на које му је била скренута пажња. Желео је, наиме, да ћаскање које ће уследити буде професионално снимљено…

Пуначка жена, већ добро на средини четрдесетих година, обрисала је зној са чела. Био је тек почетак фебруара, али је у великој сали на првом спрату “Палате Склавонија” ипак било помало спарно. Тек је завршила ћаскање са високим, проседим човеком: у тамном оделу са црвеном краватом, бивши председник Склавоније био је њен неизбежан саговорник. Занимао се колику ће подршку америчка амбасада пружити опозиционом кандидату. Данијела, која је на пријем дошла уместо свог амбасадора, имала је, међутим, прецизне инструкције да баш на то питање даје крајње неодређене одговоре…

“Белбург је влажан и зими. Као код вас у Тексасу.” – Арон је отпио гутљај вискија док је Данијела враћала марамицу у своју ташну. – “Тако да се осећате као код куће.”

Американка је климнула главом, са саучесничким изразом лица:

“Зашто Вас Ароне увек виђам само на оваквим догађајима? Зар ће сутрашњи кандидат бити толико, хм, контроверзан?”

Арон се осмехнуо:

“Контроверзан је онолико колико ви не знате како да се према њему поставите, јер још нисте добили инструкције од Ларија шта заиста да радите. Већ знамо да ће у петак шеф из Вашингтона тражити од Волфа да се кандидује. Зато су сви други противкандидати од самог почетка контроверзни. Па их мало подржавате једне против других, а мало измишљате чак и вештачке, како би их било више?”

Данијела није очекивала овако директан одговор. Намрштила се:

“Волф има одређене задатке, које је преузео да обави. Досад је стално заказивао непотребне изборе како би купио време. Сада се тај циркус завршава. Ми смо Јансену рекли још прошле јесени да не би требало да се кандидује и потроши у овом покушају који ће бити неуспешан. За две или три године, кад дође време, сами бисмо му помогли да реши те, хм, техникалије са изборима. У међувремену бисмо водили о њему рачуна…”

“Очигледно им много смета” – помислио је у себи Арон, али ништа није рекао. Био је запањен директношћу своје саговорнице – “И наравно да би њима највише одговарало да сами одређују кандидате о којима би водили рачуна, и којима би, када време дође, решавали те техникалије. Овде им се рачуница изгледа пореметила, а на то нису рачунали.”

У том тренутку је Јанс Јансен почео свој поздравни говор и жамор је одједном престао. Арон је одахнуо – тај прекид га је спасао наставка разговора који више није имао смисла. Његове процене су биле потврђене. Остало је још неколико детаља, пре свега обим америчке подршке Волфу, али њих ионако није могао да сазна те вечери. Од конобара који је пролазио узео је још једну чашу вискија и погледао где се налази његова нова познаница. Лаптоп му је остао у њеној Фабији и полако му се ишло кући…

 

III

Мисија америчког изасланика

4-Vintage-Wise-Old-Chinese-Figurines-Hand-Carved

Амерички дипломата кинеског порекла већ годину дана се бавио Карабалтиком али о томе, све до промене администрације у Вашингтону, неких месец дана раније, нико осим професионалаца, није много знао. Али сада, у вакууму који је настао, са новим шефом дипломатије који је дошао из нафтног бизниса, Јојт Хи је одједном дошао под светло рефлектора. Некадашњи чиновник, сада је почео да се све чешће виђа са председницима и премијерима, даје изјаве и интервјуе, слика се за новине…

Ионако вековима оптерећени комплексом ниже вредности према великим силама – од Босфора до Атлантика и назад до руских степа – несрећни народи на Карабалтику били су усхићени као увек кад су добили новог газду: Јојт Хи је нови господар, и они сад бар знају кога треба да слушају…

Таква је отприлика била и логика у Вашингтону, у белој згради коцкастих, модернистичких облика, на реци Потомак:

“Ти си нам одговоран за подручје између овог планинског венца на северозападу, ове велике реке и ова два мора на југу и истоку.” – нови шеф америчке дипломатије је на мапи означио границе тог “подручја” – “Нико овде тачно не зна колико је ту држава данас, а колико ће бити сутра, али то није ни важно. Битно је да ту консолидујемо наш утицај, протерамо Русе што даље на исток, и, што је више могуће, потиснемо Немце. Ради како мислиш да треба, али мој савет ти је: говори тихо и носи велику батину.”

Са овим упутством у глави, Јојт Хи је тог фебруарског петка слетео и у Белбург. У току лета, прочитао је кратак пресек стања који је припремио Лари из Ленглија: профиле главних играча, пројектоване позиције које је држао руски конкурент, потенцијална кризна жаришта између Склавоније и њених суседа: Илирије, Травуније, Дукловије и Вардарије. Колона аутомобила још није ни прешла мост преко реке која је раздвајала нови од старог дела Белбурга, а Јојт Хи је већ склапао тих неколико коцкица у својој глави.

“Томас Николас не може добити други мандат као председник Склавоније. Ако се Ви кандидујете, помоћи ћемо Вам да добијете у првом кругу. Ако се не кандидујете, помоћи ћемо Вашу опозицију. Нама је, уосталом, свеједно. Избор је Ваш.”

Алексиус Волф је искористио прилику да преко својих лојалних медија – телевизије “Purple” и таблоида “Перформер” већ пласира вест како је са новом америчком администрацијом успоставио одличне односе и како је препознат као фактор мира и стабилности на Карабалтику. Овај део разговора је ионако био затворен за јавност. Он је, међутим, савршено добро знао да му је маневарски простор јако сужен. Ако прихвати амерички ултиматум, пошаље Томаса Николаса у пензију и почне са дерусификацијом Склавоније купиће још пола године. Руси ће бити љути, али њих ће покушати још једном да превари. Ионако му неће бити први пут…

“Да ли би нови председник прихватио да се видимо, макар на кратко?” – упитао је Волф, у покушају да се ипак мало цењка.

“Можете рачунати на састанак са потпредседником. Али, тек кад све буде готово. Кад добијете те ваше изборе, и кад нова влада буде формирана. Значи, за неколико месеци, средином лета.” – ниједна црта на источњачком лицу америчког дипломате се није померила. Говорио је тихо, батину је његов сарадник могао да замисли, није било потребе да је показује.

Тог дана је практично решено питање склавонских председничких избора. Америчка подршка коју је тог дана Алексиус Волф обезбедио, водила га је у победу у првом кругу. Сви су знали да ће то бити украдена победа, али – уз америчку подршку, и само уз њу – та крађа је могла да прође. Да ће се заправо радити о Пировој победи, тог дана је био свестан само сам кандидат Волф. Али, исувише уплашен од руских и америчких притисака, он није имао начина да ту Пирову победу избегне, ушавши тако у низ невоља. Неке од тих невоља биће описане већ у наредним одељцима овог наставка. Друге, веће, чекају га у наредним наставцима.

IV

“Зар и ти, сине Бруте?”

Brutus

Председник Републике Склавоније, Томас Николас, дуго је гајио наду да ће га владајућа Склавонска Прогресивна Странка предложити за реизбор. Полако, око њега се окупио круг најразличитијих људи који су се, свако из свог разлога, укључили у ту обману. Страначки функционери незадовољни својим статусом; бизнисмени сумњивог морала и још сумњивије прошлости, који су морали једно време да проведу у изгнанству, чекајући да им различите истраге застаре; аналитичари који су се бавили сплеткарењем; добро обавештени новинари који су преносили различите поруке; разни експерти који су се представљали, са више или мање основа, као специјални емисари послати из Кремља…

Извештаји које је амбасадор Пампурин слао у Москву нису, међутим, оправдавали ова очекивања:

“Запад врши јак притисак на премијера Волфа да се Николасу не онемогући други мандат. Напротив, инсистира се да раскид између њих двојице буде јаван, драстичан и, колико год је то могуће, спроведен на понижавајући начин. Америчка агентура планира да Николасов пораз искористи као симболичан чин, опомену за све друге који би могли и да помисле да са Русијом одржавају добре односе.”

Али, упркос Пампуриновим извештајима, група високих дипломата у Кремљу – Александар Аркадијевич, Хоцан-Барченко и Игор Андрејевич Бах – наставила је да спроводи стратегију договорену у новембру: сви инструменти руске “меке моћи” у Склавонији и даље су покушавали да од једног осредњег председника направе одличног кандидата. “Одустајање није опција” – упозорење руског председника на новембарском састанку деловало је довољно злокобно, као скривена претња, и то не само према његовом несрећном склавонском колеги који је могао да се предомисли, него и према сопственим сарадницима.

И заиста, сам Томас Николас није ни за тренутак помислио о одустајању. Када је средином фебруара, за дан склавонске државности, постало јасно да га странка неће подржати, и да ће њен званични председнички кандидат бити управо премијер Волф, Николас је најавио сопствену кандидатуру. У малограђанском Белбургу, та вест је одјекнула као експлозија првог реда.

Неки опозициони лидери отворили су тог дана отворили шампањац. Испоставило се, прерано. Премијер Волф је био љут тог дана – непослушност никада није волео – али је у рукаву имао још једну карту. И, док су широм Склавоније, по великим градовима и малим селима, одбори његове странке почињали нови danse macabre, серију ритуалних заклињања на верност вођи и вуду плес око луткице политичког мртваца Николаса, док су се Волфови министри утркивали ко ће о још увек актуелном шефу државе рећи прљавије речи у прљавијем таблоиду, далеко од очију јавности отпочела је једна изузетно занимљива операција…

Још од почетка грађанског рата у Украјини, неколико година раније, у Бечу је живео “бизнисмен, инвеститор и филантроп” Дмитриј Ф. Близак бившем украјинском режиму, Дмитриј Ф. је био човек Москве за специјалне задатке, али због бројних истрага америчког ФБИ исувише незгодан становник руске престонице. Зато је за место његовог изгнанства одабран Беч, где и данас живи у палати из времена Хабсбуршког царства, управљајући оним што је остало од његове империје. И, обављајући разне дискретне услуге, као човек од високог поверења када су у питању, између осталих, руски председник и моћна немачка канцеларка, које обоје лично познаје…

“Из ових стопа идеш у Беч код Дмитрија. Ако Руси убеде Николаса да повуче ту своју глупу кандидатуру, даћу место премијера оном њиховом Дачеку. Он ионако нема шансе да победи, боље им је врабац у руци него птица на грани…”

Премијер Волф шетао се нервозно између писаћег и конференцијског стола у свом кабинету, објашњавајући склавонском бизнисмену Малину Бикоу своје идеје. За то време, биснисмен се презнојавао – није се плашио летења, колико ризика који мора да преузме – Дмитријева вила у Бечу била је под надзором неколико страних служби, и њихов контакт ни у ком случају није могао да остане непримећен. Са својим инвестицијама у украјинском агрокомплексу, Малин Бико је био у незахвалном положају, али после неколико сумњивих трансакција банке коју је купио у Склавонији, и једног покушаја атентата који је пуким чудом преживео, ни ту му нису цветале руже. Као и већина склавонских бизнисмена, и Бико је зависио од Волфа да остане на слободи. Тек реда ради, рекао је:

“Председниче, Дмитриј ће то сигурно пренети руском председнику, али рачунајте да ће то истог дана сазнати и немачка канцеларка. Он увек игра двоструку игру.”

“Управо то и хоћу.” – Волф се злобно насмешио – “Да се обезбедимо са обе стране. Док се нова америчка администрација не снађе, ставићемо их пред свршен чин. Шта ће после бити, о томе ћемо мислити касније.”

И та рачуница се за Волфа показала, за дивно чудо, сасвим паметно одиграном. Руси су изабрали врапца у руци – већ помало офуцаног лидера склавонских социјалиста, Игора Дачека, као свог коња у премијерској трци, уместо крајње неизвесне председничке трке коју би за њих трчао Томас Николас. Амбасадор Пампурин је те фебруарске суботе са олакшањем примио шифровани телеграм из Кремља да обавести Николаса да је операција отказана и да ће Хоцан-Барченко, за сада, ипак остати у Москви…

***

Председник Склавоније је помислио на оних десет милиона – последња цифра која је била помињана у дотадашњим преговорима његових и Волфових изасланика – и како ће у старости моћи да их опуштено троши. Међутим, околности су се биле промениле:

“Десет милиона је било договорено да смо све могли да завршимо код куће, без мешања странаца. Пошто је твој шеф био тврдоглав, морали смо да ангажујемо стране посреднике. Тиме је цифра пала на четири милиона.”

Светлана Рак, поверљива председникова саветница, била је најпре запањена када је чула ову лошу вест. Онда је почела да се цењка. Увојак своје плаве косе је кокетно подигла, откривајући лепо извајано уво. Значајно, мазним гласом, упитала је свог саговорника:

“Наравно, прекидање свих истрага које се воде о случајевима у фондацији председникове жене Дарије се подразумева?”

Али, Волфов изасланик за ову прилику, Беркут Грубор, функционер у Контроли лета Склавоније, очигледно није био мушкарац којег би ови покушаји флерта могли да импресионирају. Помало нервозно, помало са већ видним замором, одбио је да о томе разговара:

“Питање прекидања истрага није досад ни разматрано. Моје инструкције су биле прецизне. Било је десет милиона, сада је четири. Последњег дана маја ће бити примопредаја дужности. Од вашег шефа се не очекује да учествује у премијеровој кампањи. Само да не прави проблеме.”

Са тим речима, Беркут Грубор је устао и упутио се ка излазу из кафића у којем су седели. Врло добро је знао да истрагама, које се воде у фондацији председникове супруге, не руководи у потпуности чак ни сам премијер Волф – да су оне покренуте док је Запад очекивао Николасову кандидатуру, да су они најпикантнији детаљи већ саопштени таблоидима под немачким утицајем, и да ће се све то сада врло тешко зауставити…

Последња недеља фебруара донела је у Белбург изненадни талас топлог ваздуха и Беркут Грубор се са муком пробијао кроз масу људи која је изашла да ужива у превременом пролећу:

“Четири милиона. Прихватила је без цењкања. А могли је да тражи и пет, Шеф би му дао. Ако бих ја сад отишао у кабинет, и рекао да сам се договорио на пет, а да поделим са Раковом тај додатни милион?”

Али, улазећи у седиште Владе, неких пет стотина метара даље, да шефа извести о исход преговора, Беркут Грубор је већ био одустао од те идеје. Он једноставно није био играч тог формата, и дубоко у себи био је тога потпуно свестан. Баш као и чињенице да су његови дани у Контроли лета такође одбројани…

 

V

Авион у Зони сумрака

08-lightning-weird-airplane-facts-518091218-Marseas

Израелски саветници предложили су тај бизаран ТВ спот: премијер Алексиус Волф, путовао је авионом у којем су се, за време лета, посвађали пилот и копилот; авион пада у ковитлац и путници су преплашени; на самом крају спота, гледалац доживљава олакшање када види да се ради о Волфовој ноћној мори; авион слеће безбедно. Страх, та кључна мотивација код просечног Волфовог бирача, требало је да буде изазван у облику једног од примарних људских страхова: страха од летења.

И док други кандидати нису имали пара ни за какве спотове, склавонски ТВ гледаоци су на свим каналима бесомучно бомбардовани авионом из Зоне сумрака. Већина гледалаца схватила је ову поруку буквално: пилот и копилот били су метафоре за будућег председника и премијера Склавоније; сама Склавонија била је тај авион. Да би авион безбедно летео, нужно је обезбедити да њих двојица буду из исте странке – кохабитација би довела до пада авиона.

Само мали број професионалаца, међутим разумео је суштину поруке коју су израелски саветници пренели у овом споту. Склавонија јесте била авион, али пилот и копилот нису били њен председник и премијер: они су били међу путницима, сасвим немоћни да утичу на  његов лет, баш као и сви остали Склавонци. Пилот и копилот били су амерички и руски амбасадор, Рот и Пампурин. Њих двојица су се свађала око командних палица над авионом, све мање покушавајући да то сакрију…

За то време, опозициони кандидати су покушавали да мотивишу своје присталице. Имали су боље програме од Волфа, у њиховим кампањама су учествовали бољи људи. Имали су и повољну атмосферу: народ у Склавонији је заиста желео промене. Оно што нису имали, међутим, било је оно претходно уверење: уверење да имају шансе. После сваког успешног наступа, медији би објавили мишљење неког стручњака: они немају шансе. После сваког великог митинга, центри моћи би пустили неку сплетку са циљем да их међусобно посвађају. Коначно се појавио и опскурни кандидат на белом коњу, са пародијом заснованом на тези: “сви су они исти”. Циљ, да се избори обесмисле и да се што већем броју људи излазак на те изборе згади, и тако Волфу омогући да победу украде већ у првом кругу, испунио је савршено.

 

VI

Игра стаклених перли

secret report

У Вардарији, од избора је прошло већ неколико месеци, али та – хајде да је тако назовемо, макар за потребе ове приче – држава још увек није имала владу. Посланици дарданских партија, који су раније били у коалицији са премијером Грувиусом, сада су одлучили да промене страну. Руси су, наравно, били против тога, одлазећи режим се плашио затворских казни које би уследиле након промене власти, и политика се из скупштинских клупа пренела на улицу. Са улице, претила је да се врати у те клупе, али овог пута са сасвим промењеним, углавном маскираним, глумцима.

У Травунији, државне институције су биле у потпуној блокади. Склавонски и мухамедански политичари, суочени са привредним крахом заједничке државе, све више су потпиривали старе сукобе, покушавајући да нађу додатну подршку за сопствене, већ пољуљане, фотеље. Склавонски лидер у Травунији, Додо, почео је да представља све тежи камен око врата склавонског премијера Волфа.

Ни у Дукловији се стање није побољшавало: за оптужбе власти о пучу на дан избора недостајали су докази, за оптужбе опозиције за криминал премијера Милиуса Дукакиса, такође. И једни и други докази били су далеко: први у канцеларијама на Тргу Ђержинског у Москви, други у Ленглију. У Дукловији, сад већ бивши премијер Дукакис је организовао прославу своје прве милијарде, на коју су дошли његови пословни партнери, са широког простора, од Персијског залива, преко сицилијанских села, до суседних државица… Андреас Волф, брат склавонског премијера, представљао је пословну заједницу ове земље. Не дуго потом, почело је и коначно одбројавање пред пријем Дукловије у Северноатлантску алијансу…

***

Госпођа Ема је нервозно кроз руке преметала фасцикле црвене боје на којима је у левом горњем углу писало “TOP SECRET” а на средини су били налепљени стикери у разним бојама: Дарданија, Склавонија, Дукловија, Вардарија, Травунија, Илирија…  Ема је заиста имала разлога за нервозу: дошавши коначно на Карабалтик, затекла је мрежу својих агената у прилично хаотичном стању. Неки људи су се повукли, други су са временом постали прилично компромитовани и изгубили сваку употребну вредност, трећи су почели да раде за Немце, а четврти за Русе… Чак ни она Данијела није хтела да са њом дели своја сазнања, иако су формално биле на заједничком задатку.

Са временом, Ема је све више почела да се ослања на информације и процене свог новог љубавника, новинара Золтана Кусоњија. Тако је, сасвим неприметно, почела да пада у пажљиво исплетену Аронову мрежу.

Золтан је тог поподнева већ по трећи пут сипао јако приморско вино у Емину чашу. Већ ју је довољно дуго познавао да је могао да уочи образац: после друге чаше би се опустила, трећа би је учинила брбљивом, а после четврте би отишли у кревет. Имао је значи још двадесет минута до пола сата на располагању за неки смислени разговор:

“Не паничи. Још увек можеш све да држиш под контролом. Немири у Вардарији неће почети пре завршетка склавонских избора у априлу. Криза владе у Илирији такође. Важно је све пажљиво распоредити. Али, мој ти је савет да највише пажње обратиш на Дукловију.“

Ема је на тањиру сакупљала последње колутове лигњи, покушавајући да их утопи у остатке соса од кокосовог ораха:

“Зашто Дукловија? Они би требало за месец-два да изгласају улазак у НАТО? Њих процењујемо баш као стабилне?”

Золтан Кусоњи се насмејао – било је у том смеху и помало злобе, готово злурадости – узео своју чашу, подигао је, и наздравио:

“За стабилну, еколошки чисту Дукловију. У којој више неће бити аутомобила, јер ће сви бити разнети бомбама.”

А онда се његово лице одједном уозбиљило:

“Прича се да је ваша Служба за борбу против озбиљног криминала покренула истрагу против Дукакиса због сумње да је део зараде од шверца цигарета уложио у пројекат Белбург на води? Он више није премијер Дукловије, не ужива никакав имунитет. Тебе о томе нису ништа обавестили? Опет те држе по страни од кључних информација?”

Бринета је реаговала, као и увек, потпуно предвидиво:

“Није само против њега, него против четворице људи, двојице из Дукловије и двојице из Склавоније. Од ове друге двојице, само један ужива имунитет. За сада, наравно.” – шеретски је намигнула – “А други је још пре пар месеци био на обради код Ларија у Ленглију.”

Кусоњи је наравно добро знао да четврти осумњичени – извесни Петроније, бивши директор државне електропривредне компаније Склавоније – није био на обради баш код Ларија у Ленглију, него код шефа станица ЦИА у Белбургу, Теда Ф. Знао је и да Американци, у том тренутку, нису имали никакве индиције око прања новца у пројеку Белбург на води, и да су та сазнања Британци – који су их почетком претходне јесени сасвим случајно добили од једног свог агента у Заливу – љубоморно чували за себе. Ипак, није ништа рекао. Ема је почела да прича, а кад Ема почне да прича, не треба је заустављати…

“Али ми је речено да се тиме сада не бавим и да о томе ништа не причам. Шефови желе да задрже у рукама довољно јаке карте, ако би Волфу можда пало на памет да се определи за Русе. Одговор би у том случају морао да буде брз и бруталан.”

Золтан се у себи насмејао овако глупом образложењу, запитавши се за тренутак да ли чак и Ема може да верује у њега. Било је сасвим јасно да се Волф никада неће определити за Русе. И било је такође јасно да Британци ову јаку карту чувају пре свега од својих атлантских савезника – Американци су и даље по инерцији сматрали Волфа гарантом стабилности на Карабалтику – и нису желели да угрозе своју истрагу све док је не доведу до самог краја.

Золтан Кусоњи је запалио цигарету и отпочео своју уобичајену забаву, сваки пут када би се секс са Емом завршио: пребројавао је боре на њеном левом рамену, трудећи се да сети резултата претходног бројања и види да ли се њихов број у међувремену повећао. Узео је телефон да провери поруке које су стигле у последњих пола сата, али је заправо погледао на сат који се налазио на телефону. Било је већ седам. Његова жена Силвија отишла је са Ароновом Тамаром код фризера, а после су се договориле да оду на ручак. Тај ручак би обично трајао до пола осам или осам, рачунао је Золтан. И овај сусрет са Емом се ближио крају.

Британка је устала и почела да се облачи. Са напором је навлачила црну сукњу која јој је већ одавно постала сувише уска и, као гром из ведра неба, упитала Золтана:

“А, шта ових дана ради твој пријатељ Арон? Нема га одавно? Очекивали смо да коментарише све ово што се незванично прича око нове премијерке. Сећаш се да је још пре годину дана најавио да ће нови председник склавонске владе бити жена?”

“Не сећам се” – забрундао је Золтан; питање му се није допало и помислио је како је најбезбеднији одговор онај који је кратак и погрешан.

“О да, и мени је то помињао кад смо се упознали у Бечу, након оног ноћног рушења под фантомкама. Знам да није хтео да ми тада каже њено име, али он је то већ онда знао. Зашто је ових месеци тако тих? Мора да нешто припрема, а ја то не знам.”

Новинар је почео да ставља судове у једну машину, а постељину у другу. Требало је уклонити све трагове тог прељубничког поподнева, и тај посао му је био добродошао да на поновљена Емина питања одговара неодређено:

“Немам појма, видели смо се онако узгред, схватио сам да помаже у кампањи Јансу Јансену, можда нема времена сада.”

Ема је обукла мантил и овлаш пољубила Золтана на вратима његовог стана:

“А можда, не жели да тиме поквари оно што је од почетка сматрао идеалном комбинацијом?”

Золтан Кусоњи је слегао раменима – био је то покрет који је требало да поручи “а шта ја ту знам” – али је то деловало прилично неубедљиво. Затворио је врата лифта, и помислио:

“Господе Боже, па ова Енглескиња мене шпијунира. Свашта, какви су то људи постали у данашњем свету…”

VII

Одлазак амбасадора Дебенхама

(c) Government Art Collection; Supplied by The Public Catalogue Foundation

Ручак је требало да буде кратак, и прилично формалан. Ипак, од самог почетка тај сусрет је био доста чудан: домаћин је био наметљив, у тренуцима чак и агресиван, и нетрпељивост коју је осећао према својим гостима једва је прикривао. Њих двоје – средовечни мушкарац и млађа, лепушкаста, жена – били су дипломате, обучени да задрже самоконтролу у напетим ситуацијама, али ова их је ипак изненадила. У једном тренутку, он је покушао да одговори на бесмислене оптужбе, и тада је све почело…

Напетост, све време присутна у ваздуху, и једва прикривена под танким велом вештачке учтивости, одједном је експлодирала. Домаћин овог ручка почео је да виче на свог госта, у тренуцима је тај повишени тон прелазио у урлање, а његово лице се одједном деформисало и попримило оне карактеристичне, рубенсовске, црте на портретима зла. Млада жена је ћутала и гледала у врхове својих ципела.

Тако је први петак у марту означио и крај боравка у Белбургу за високог европског представника, амбасадора Мартина Дебенхама. Устао је са стола, поклонио се и изашао из трпезарије виле у којој је склавонски премијер Алексиус Волф обично дочекивао угледне стране званичнике. Гошћа због које је овај ручак и заказан – европска шефица дипломатије, Франциска Мортарини – остала је за столом. Раније тог дана, и она је морала да попије своју чашу жучи – у склавонском парламенту била је изложена грубом вређању од стране посланика екстремне деснице, тајних Волфових савезника који су добили инстукције да је “мало науче памети”.

Исто поподне, међутим, Италијанка је схватила да је инцидент, ма колико бизаран на први поглед изгледао, заправо она сламка која је сломила леђа камили:

“Госпођо, на жалост мораћете сами на аеродром. Нећу Вас испратити овог пута.”

Хладан глас њеног амбасадора и очигледно кршење правила дипломатског протокола нису је заправо превише изненадили. Већ неко време у Брисел су стизале информације како је Дебенхам, свестан да је његова позиција у склавонској престоници неодржива, чврсто одлучио да оде.

“Па добро, могло је све ово да буде мало мање драматично, мало више у рукавицама, али шта је ту је. Британци ионако сви одлазе, Мартин је бар одлучио да оде са стилом…”

Возећи се кроз широке авеније Новог Белбурга према аеродрому који је носио име познатог склавонског научника, Франциска је знала да се, највероватније, никада више неће видети са Дебенхамом, тим помало неуротичним Енглезом који јој је, и овом приликом, на растанку пољубио руку.

И док је Францискин авион полако узимао курс ка југозападу – њена наредна станица на Карабалтику била је престоница Травуније – секретарица у високој стакленој згради у новом делу Белбурга пребацила је везу:

“Господине Амбасадоре, Лондон.”

Стални подсекретар у Форин Офису, Сер Сајмон, читао је досадне извештаје о смањивању трошкова у својим амбасадама, док му се око ногу мотао мачак Палмерстон. За неких сат времена чекале су га уобичајене две пинте пива са пријатељем из Спољне обавештајне службе у оближњем пабу – и неколико трачева који су се појавили од њиховог последњег сусрета… И онда, тај телефонски позив: Белбург!

“Нови рат или нови љубавник оне Еме?” – помислио је док је узимао слушалицу.

“Сајмоне, послао сам данас оставку и у Брисел, а и твом персоналном одељењу, али сам хтео да ти лично јавим. Отказни рок за Европљане је тридесет дана. Надам се да ће се снаћи за то време.”

Дебенхамов глас, и иначе прилично званичан, овог пута је био хладнији него обично. Сер Сајмон је куртоазно упитао за разлог овако превременог одласка – амбасадоров мандат би ионако истекао у јуну – а онда, када је чуо детаље инцидента са склавонским премијером, остао без речи.

Непријатна тишина потрајала је готово пола минута. Под нормалним околностима, овакав инцидент захтевао је оштру дипломатску ноту и Брисела и Лондона. Под нормалним околностима, Форин Офис би дао подршку свом кадру. Под нормалним околностима, непристојни Склавонац би био брзо дисциплинован…

“Под тренутним околностима, мислим да је твоја одлука сасвим разумна.” – рекао је на крају Сер Сајмон.

Дебенхам, искрено, ништа друго није ни очекивао. Спустио је слушалицу и рекао секретарици да припреми позивнице за његов опроштајни пријем, последњег петка у марту и купи авионске карте за Лондон, за прву суботу у априлу.

Бизаран инцидент за ручком је, свакако, убрзао Мартинову одлуку и додао јој неопходну дозу драматичности, тако својствену високим емоцијама којима је, већ вековима, обиловала политика на Карабалтику, том европском “бурету барута”. Али, разговарајући те вечери са својом женом Валеријом, Дебенхам је закључио да је исход био већ унапред познат.

Његова мисија у Белбургу – прво као британског, а онда као европског амбасадора – доживела је неуспех. Што је више подршке давао Волфовој влади, његова реч се мање уважавала, а од таблоида који су били под његовом контролом доживљавао је више увреда. Истовремено, од својих пријатеља, оних Склавонаца који су и даље били опредељени за европске вредности, доживљавао је најпре неразумевање, па гнев, потом презир, и на крају сажаљење…

“Мартине, морамо са тим да се помиримо. Ратни злочинци су на Карабалтику најпре створили паравојне формације, потом фирме, онда политичке партије, и на крају своје државе. И све време су међусобно одлично сарађивали, а од нас правили будале.”

Валерија је наравно мислила на Волфа – својевремено познатог по изјави да ће сваку склавонску главу у грађанском рату наплатити са сто мухамеданских – али и на друге племенске лидере на полуострву. Сви они су дању гледали на Запад, заклињући се Европи на верност, док су ноћу слали тајне емисаре у Русију и Турску, већ како је коме било згодније.

“Време је да Карабалтик оставимо иза нас. Ваљда смо заслужили неки нормалан део света?” – филозофски је закључила пре него што је утонула у сан.

Мартин није могао одмах да заспи. Сипао је француски коњак у чашу, у покушају да резимира свој шестогодишњи боравак у Склавонији. Знао је већ да је његово ново постављење у једној земљи Средњег истока. Уместо месец дана, одлазак у Залив чекаће три месеца, од чега ће најмање два провести у писању детаљних извештаја о Склавонији, њеним ресурсима, лидерима и проблемима. Уобичајени завршни дебрифинг. Али, Дебенхам је размишљао о нечем другом: о школама, водоводима, малим породичним предузећима, болницама, становима за избеглице, свему што је помогао да се обнови и опреми. Па ипак, добро је знао да ништа од тога није довољан разлог да буде задовољан, а још мање поносан:

“Након свега, ја сам ипак невољно помогао да се један европски народ преда на управљање човеку који није у стању да управља ни гласовима у својој глави…”

 

VIII

Коцка је бачена

 dice-box-set-m

Те прве априлске недеље десило се неколико обмана: најпре је склавонски премијер Волф, користећи сложени механизам изборне крађе у који су били укључени и локални криминалци, и директори државних предузећа и поједини опозициони лидери украо око три стотине хиљада гласова, колико му је, отприлике, недостајало да победи у првом кругу избора. У великим градовима, та крађа је била умерена – по сваком бирачком месту, два до три процената гласова. У мањим местима и селима – и до десетак процената. У оним деловима Склавоније који су били насељени становништвом мухамеданске вероисповести већина листића на којима је било заокружен број испред Волфовог имена нису ни видели гласачку кутију изнутра.

Уосталом, већ у четвртак, првог дана изборне ћутње, Данијела је једном од председничких кандидата, врло прецизно, рекла обим крађе који ће се те недеље догодити. Као и, врло мало увијен, став Стејт Департмента да је то “уобичајена крађа” која суштински ништа не мења у њиховој процени како је Алексиус Волф “легални и легитимни” председник Склавоније:

“Ви ћете се мало бунити, протествовати, шетати, у реду је све то. Али Вашингтон очекује да се тај циркус заврши до краја априла. У мају нас већ чека озбиљан бизнис.”

Потом је неколико високих обавештајаца у Москви, Берлину, Лондону и Вашингтону одлучило да мало обмане своје сопствене политичаре. Сасвим неприметно, не обавештавајући своје владе, степен ризика за Склавонију повећали су за један степен. На картама у њиховим собама за операције, наранџаста боја је заменила ранију жуту, а недељне анализе почеле су да се пишу уместо дотадашњих месечних. Није то, наравно, још увек била црвена боја, која би захтевала дневне извештаје, али је већ и ова наранџаста оправдала слање нових оперативаца у Белбург, издвајање нових фондова за оперативне акције, поновно звање старих новинарских веза…

Коначно, тог дана се у једној вили у резиденцијалном кварту Белбурга окупило двадесетак људи: високих функционера владе, тужилаца, судија, црквених великодостојника, официра полиције и војске, припадника Тајне службе, крупних бизнисмена. Такозвана дубока држава. За разлику од политичара, опседнутих потребом да свакодневно дају некакве изјаве, они су свој посао радили далеко од очију јавности. Били су савршено свесни последица које ће промена на челу владе да изазове:

“Не постоји кандидат који би могао да помири руске и западне интересе и очува бар привид интегритета. И Волф је досад то једва успевао. Све наше процене указују да ће се конфликт између Русије и Запада, са Дукловије и Вардарије, померити на север и ми смо наредна зона.”

Сергеј Симонис је, по обичају, учесницима овог састанка на почетку дао процену ситуације из претходних месец дана. Није ту било потребе за сувишним детаљима: сви учесници су добро знали водеће склавонске политичаре, и владајуће и опозиционе; њихове афере, љубавне и финансијске; кривична дела која се могу доказати али и она друга; међусобне односе, мале конфликте и мале договоре; контакте са страним службама, оне из симпатија и оне плаћене; за све важније политичаре били су израђени и посебни психолошки профили.

“Није проблем да неутралишемо било ког кандидата за било које министарско место, ако тако одлучимо. Документација коју имамо за свакога од њих довољна је чак и као претња, не мора уопште да се објави. Проблем је што данас, у Склавонији, једноставно нема других људи. Оних који би могли да раде тај посао а да не буду руски или западни агенти. Зато је непотребно да сад трошимо ресурсе.” – наставио је Сергеј.

“Нема баш ниједног?” – отело се заменику јавног тужиоца.

“Зар неке нисмо помињали прошлог месеца?” – рекао је упитно један владика.

“Наравно, појединачно их има. Али не постоји ниједна политичка супраструктура која није већ толико контаминирана последњих деценија, а да би било ко од тих које смо помињали прихватио да макар прође поред ње.” – Сергеј је коначно изложио оно што му се вртело по глави када се возио до виле.

Стари судија, неформалан шеф ове групе, изрекао је на крају ту реченицу коју су сви присутни одобрили климањем главама:

“Е, онда је време да је направимо.”

Једна коцка је тог дана пала, на број шест. Унапред припремљена, са америчким оловом, није ни имала шансу да падне на било који други број. Друга коцка је била бачена. Још увек је готово нико није видео. Али, неколико наредних месеци, биће у ваздуху.

IX

Време револуција

Library

Револуције обично почињу на пијацама, у задимљеним крчмама, у фабричким халама, на универзитетима… Склавонска револуција је, ваљда, била једина на целом свету која је започела у – библиотеци. Али, она није била и једина која се тог пролећа одвијала, а да се то још није видело.

Након што је шармантна тамнокоса посланица имала свој аматерски глумачки деби – учествујући у пародији на предизборни спот премијера Волфа, снимљен у тој истој библиотеци – Арон је постао изненадни љубитељ свих библиотека. И тако је, те среде после изборне недеље, тражио од свог пријатеља Сергеја Симониса из Тајне службе Склавоније, да се уместо у кафани састану баш у библиотеци, као да се надао да ће, којим случајем, тамо сусрести баш њу…

На улазу у велико здање поред Храма Светог Савиуса, Сергеј је забринутим погледом посматрао колону демонстраната који су протестовали поред изборних резултата, како пролази према оближњој згради суда. Демонстраната није било пуно и Арон је са чуђењем посматрао намрштено чело свог пријатеља:

“Уобичајено за Белбург, пар хиљада људи. Колико ћеш забринут да будеш кад их буде било педесет хиљада?”

Арон је наравно, одлично знао да никада – бар не тог априла – у Белбургу неће бити педесет хиљада демонстраната. Претходног дана је читао детаљне извештаје о томе који су лидери демонстрација, када и где, примили колико пара од Кокана, Волфовог поверљивог човека за црне операције, да се ти протести, за неколико дана, неславно заврше. Опаска о педесет хиљада, била је само провокација за Сергеја, покушај да утврди колико је Тајна служба Склавоније заиста укључена у неутралисање протеста, а колико је и она посматрач догађаја.

Тајни полицајац је почео да се смеје:

“Ароне, почео си да мешаш стварне жене са онима из твоје маште. Баш као што радиш и са свим својим револуцијама. А и провокације су ти постале исувише провидне. Наравно да и ми знамо да је Кокан потплатио лидере протеста. Добили смо тај податак из истог извора као и ти, уосталом…”

“Све је то људски” – казао је на крају Арон – “Сваки продавац има своју цену, али сваки купац не може увек да погоди у којој валути.”

Већ и из чудног избора за место овог састанка, Сергеју је одмах било јасно да његов пријатељ није добро расположен. Истини за вољу, Арон је такав био већ недељама. По први пут, није хтео да дође чак ни на састанак дубоке државе, онај исти којем је увек са задовољством присуствовао.

“Сад су избори готови. Шта мислиш да радиш?” – упитао га је коначно.

“Нисам још одлучио. Барнаби има један занимљив пројект за Ротшилд банку у Травунији. Новом режиму у Вардарији ће исто бити потребна подршка. Неће ми свакако бити досадно.”

Тајни полицајац је добро знао да оно што је договорено прве априлске недеље тешко може да се оствари без Аронове помоћи:

“Отићи ћеш да будеш кондотјер по овим несрећним државицама на Карабалтику? А нашу ћеш да оставиш оваквом? Оставићеш незавршен посао?”

Сергеј Симонис је знао врло добро шта је једина валута којом Арон може да се купи: сујета. Играо је на ту карту, другу није имао. И играо је тврдо:

“Признаћеш да те Волф победио?”

Арон Цибулски је ћутке шетао међу полицама са књигама. Понекад би узео неку чију би му се наслов свидео, прелистао и вратио на полицу. Коначно је узео Кафкин “Процес” и показао га Сергеју:

“Сви знамо како ће се процес завршити. Знамо чак отприлике и када – лепо је рекла Данијела на оном пријему зимус, за две или три године. Зашто бисмо онда сада губили време и мучили се око онога што ће се свакако десити? Теби бар неће бити досадно – имаћеш пуно забаве са Керамичарем, који ће ти до краја маја постати нови директор.”

Сергеј је вратио књигу на полицу. Библиотека се ускоро затварала и кренули са ка излазу. Ретки посетиоци им нису сметали. Коначно, Арон је отворио карте. Питао се да ли је већ донео одлуку или је само мало флертовао са њом, и како – сада кад је адреналин пао – одржати целу ову игру довољно занимљивом да би он и даље у њој учествовао:

“Дебела Американка, трећеразредни извор. Некада си такве вртео око малог прста. Шта су њене две или три године? Најпре, од тренутка када је та процена формирана, већ је прошла цела година. А друго, ако ми дигнемо руке од отпора Волфу, њега ће на крају рушити само они. Или неће, сасвим свеједно. И онда ће се на крају само они за све и питати. Поставиће опет неке своје чупавце из кутије, баш као што су учинили и пре петнаест година. Шта смо онда радили све ово време? Ништа.”

Сунце је већ залазило иза хоризонта, далеко преко реке. Са платоа испред Библиотеке и Храма видео се цео Нови Белбург. Демонстранти су одавно прошли и за који тренутак двојица пријатеља ће се растати. Пружајући руку, Сергеј рече уместо поздрава:

“И за Керамичара не брини. Још увек ја знам више о њему него он о мени. Неће ми бити ни први ни последњи шеф који није знао оне праве тајне. Они паметнији су то схватили тек на крају својих мандата, они мање паметни нису никада.”

X

Манџуријска кандидаткиња

il_340x270.238315421

Мај је већ увелико заменио април, када је Арон добио ту кратку поруку од Џефрија Барнабија: “Попустили смо.“

Две речи, написане на склавонском а не на енглеском, није требало посебно објашњавати. Арону је било јасно да описују исход вишемесечног англо-америчког прегањања око избора нове склавонске премијерке који ће бити наметнут Волфу. Британски фаворит је била пуначка плавуша, Зелда Михелс, док су Американци извукли свог “манџуријског кандидата”, Хану Варнаву, која је тек од прошлог августа била министар у Волфовој влади.

Лари из Ленглија је Ханино име добио још око Нове године, од свог агента у Волфовом окружењу, бившег директора електропреносне компаније, извесног Петронија. Петроније је био у тесним финансијским везама са Ханом, која је једном већ дала лажну изјаву у бизарној афери око рекетирања америчког инвеститора у Склавонији. Касније су профајлери из Ленглија радили на пројекцији штете коју она може да нанесе Волфу: у конзервативном склавонском друштву, премијерка алтернативне сексуалне оријентације и полу-илирског порекла била би доживљена као прст у око Волфовим бирачима.

На много начина, избор између две жене био је ипак породична ствар: и Зелда и Хана су биле чланице тајног друштва North-South Bridge, тог нервног центра западне инфраструктуре у Белбургу, расадника “евро-атлантских кадрова” и места на којем је договарана “дерусификација” неколико карабалтичких држава.

Арону је било на неки начин жао: Зелда је била много живописнија особа од помало досадне Хане, и унапред се веселио фотографијама које би, у случају њеног избора, месецима објављивали белбуршки таблоиди.

“Била је исувише среброљубива, и масу података о њеним трансакцијама имају и Руси. Шефови су проценили да је то непотребан ризик. Овако, ако се ико усуди да критикује Хану због било чега, рећи ћемо да је хомофоб и нациста.” – Џефри је Арону поновио аргументе са кључног састанка који је одржан у Вајтхолу уз заједничко учешће америчких и британских представника.

Алексиус Волф је тих дана покушавао да процени ризике које би преузео изневеравањем фебруарског обећања датог Русима. Колико би се они љутили ако Игор Дачек не би добио то премијерско место и шта би могле да буду довољне компензације. Размишљао је и о реакцијама – знао је, наравно, да ће оне бити негативне, али није могао да процени тачно колико – на именовање контроверзне жене за председника владе Склавоније. Ипак, шаргарепа коју је у фебруару у Белбург донео Јојт Хи – састанак са америчким потпредседником – мирисала му је, са временом, све више. Био би то први састанак са новом америчком администрацијом, која га је већ пола године бојкотовала. Већ му је било дискретно стављено до знања да тај састанак неће бити потврђен све док се нова влада не изабере у парламенту Склавоније.

“Париз вреди једне мисе” – рекао је крајем шеснаестог века краљ Француске и Наваре, Анри Четврти, када је са протестантизма прешао у католичанство да би могао да буде крунисан у Паризу. “Амерички потпредседник вреди једне лезбејке” слегао је раменима Алексиус Волф и као новоизабрани председник Склавоније потписао акт којим је Хана Варнава номинована за председницу владе Склавоније.

Није био претерано срећан, сложили су се после сви који су били присутни том патетичном догађају. “Изгледао је као да потписује сопствену абдикацију” – рекла је чак новинарка једне арапске телевизије.

 

XI

Твој циркус, твоји мајмуни

monkeys

Руска реакција на номинацију Хане Варнаве за новог склавонског премијера била је очекивана. Није се више радило само о губитку свог бившег човека, Томаса Николаса, нити о томе да је кадар противничке стране пречицом дошао до самог врха државе. Слична судбина је, тог пролећа, задесила Русе и у Дукловији и у Вардарији. Како би војници рекли “све иде у рок службе”, а у шаховским партијама на Карабалтику фигуре су тог пролећа постале јефтина роба.

Не, овде је Русе наљутило то што су, још једном, у својим аранжманима са Волфом испали будале: поверовали су у његово обећање из фебруара, пренето преко бечке везе, да ће премијерско место бити дато Игору Дачеку. Сами су учествовали у склањању несрећног Николаса из председничке трке. Сада су били не само поражени него и јавно понижени.

Схвативши да је заиграо опасну игру, Алексиус Волф је почео са својом омиљеном тактиком: компензацијама. Најпре је место директора Тајне службе Склавоније дао Керамичару, кога је около представљао као “руског човека“.

“Он није наш човек. Само се тако представља по склавонским кафанама” – Хоцан-Барченко, несуђени руски амбасадор у Белбургу, био је љут – “То свакако није довољна компензација. Шта још можемо добити?”

Игор Андрејевич Бах читао је извештај амбасадора Пампурина:

“Хм, Дачек ће остати шеф дипломатије. И министарство одбране ће припасти оном опскурном лику који воли да се шета у црној униформи и прети некаквим ратовима. Ту је и енергетика, мада тај министар одржава и неке сумњиве везе са Британцима. Кажу да ће само за нас измислити још једно место, за неке иновације, и да га дамо коме год ми хоћемо…”

Али, у салону са белим намештајем, руски председник није ни покушао да сакрије презир на лицу:

“Ко са децом спава, попишан се буди” – било је јасно да се пословица односи на његове сусрете са бившим склавонским премијером – “Али питање је шта бисмо добили и са Дачеком. Ако специјалне службе на Западу имају о њему чак и трећину онога што ми имамо, а вероватно имају и више од пола, он би нам био воденички камен око врата. Склавонија ће морати да има слабог премијера, овог или оног. Ако је већ тако боље да тај слаб премијер буде њихов, него наш.”

У фасцикли коју су донели са собом, Хоцан-Барченко и Бах имали су и списак кандидата за чланове нове склавонске владе на којем су били заокружени они који су важили за “руске људе”. Папир је стајао на столу, и председник је ухватио њихов упитан поглед. Био је већ прилично љут због катастрофалних грешака које су њих двојица направили на Карабалтику, најпре у Дукловији, па у Вардарији. Илузија о неутралном блоку четири државе на Полуострву, зони руског утицаја, распадала се сваким даном све више. Сада је и Склавонија претила да постане јавни фијаско.

“Мислите да сада кренемо да се са њим цењкамо око тих људи и места? Па да тиме преузмемо обавезу да подржавамо ту владу, због тих ситних компензација? А да на крају те приче они, сви заједно, уђу у НАТО као Дукловијанци почетком овог месеца.” – руски председник је тешко доживео подизање дукловијанске заставе на свечаности у Бриселу пар недеља раније – “Не пада ми на памет. Нека се сад Волф сам вади из каше коју је закувао. Твој циркус, твоји мајмуни.”

XII

Тергестијански танго

Trieste_Italy_1

На самом северозападном крају Карабалтика, у луци Тергесте, полуострво се венчавало са морем. Стара римска лука прошла је кроз руке многих господара, царстава већих и мањих, пола века је била на крајњој јужној тачки Гвоздене завесе која се протезала између Истока и Запада. Почетком века у којем се догађа ова наша прича, била је помало заборављен трговачки град, који је одавно прошао зенит своје славе. Ипак, баш у том граду, Италијани су поносно организовали свој самит лидера Карабалтика, на који су дошли и други европски државници.

Циљ ових самита од почетка није био сасвим јасан – осим да државници, карабалтички и они други, добију још једну прилику да се сликају. Шест земаља Европа није хтела да прими у чланство, та коска јој је била исувише незгодна да би је глодала. Али није хтела да је да ни својим руским супарницима. Као и сваки други пас у тој ситуацији, и Европа се помало играла том карабалтичком коском, понављајући фразе, обећања и већ помало бесмислене захтеве.

Тако је било и те јулске среде: италијанска домаћица, Франциска Мортарини, блистала је у својим црним панталонама и светлоплавој блузи; и нова склавонска премијерка Хана Варнава добила је третман принцезе – требало јој је показати јавну подршку после понижења које јој је руски амбасадор Пампурин приредио са оним несрећним стенограмом – а поново изабрани премијер Дарданије био је медијска звезда у својим спортским патикама. Карабалтичани су у Тергестеу причали и о тој својој транспортној заједници, тој новој играчки коју су им Европљани дали да се њом забављају чекајући придружење до којег никада неће доћи. Фотографисали су се, званично и незванично, у разним позама, ишли по коктелима и вечерама.

Главни сусрет десио између два нова учесника, који су се први пут појавили на овим дружењима: вардаријски премијер Заве и склавонска Хана упознали су се и причали срдачније него што је то ико могао да препостави. После хајке коју су руске специјалне службе водиле против Завеа, уз помоћ Волфових новинара и обавештајаца, такав сусрет би у Белбургу био сматран издајничким: тамо је Вардаријанац већ месецима третиран као “дардански плаћеник” и нарко-дилер. Али, већ један хладан поглед моћне немачке премијерке био је довољан да склавонски шеф дипломатије Игор Дачек одскакуће до ово двоје и покуша да и сам извуче неке користи од овог изненадног пријатељства…

Али ипак, најзанимљивије ствари догађале су се, као и увек, иза кулиса. Тако је сусрет у Тергестеу пуначка плавуша Зелда Михелс искористила да се помири са својом новом шефицом – и старом сестром из тајног друштва North-South Bridge – Ханом. Водвиљ око руског стенограма требало је сада оставити по страни… Искористила га је и за још једну поруку, коју је пренела преко вардаријског премијера Завеа, свом пријатељу и бившем сараднику Башару, који је тих дана био у Скобију, вардаријској престоници: “Башке, ми смо заједно, као што смо одувек и били, и ти на мене можеш да рачунаш.”

За танго је потребно двоје, али је парова за тергестијански танго било више. Европљани су домороцима понудили шећерлеме и ђинђуве, домороци су Европљанима послали своје припитомљене представнике. У тајности, Европљани су се Карабалтика помало гадили, као сиве зоне у којој се и даље мешају Оријент и Окцидент; у тајности домороци су слали емисаре у Русију или Турску – ниједна од тих земаља их није замајавала са владавином права, слободом медија или људским правима. У јавности, они су се и једни и други претварали да је све у реду. Европљане је било помало срамота да све њихове кризе на Карабалтику решава онај амерички изасланик кинеског порекла. Свесни да је њихов новац – а посебно онај чије порекло нису могли да објасне – у западним банкама, и председници и премијери Карабалтика знали су да су границе њихове слободе већ код прве претње замрзавањем имовине.

И тако се овај танго са Европом настављао, са грамофонском плочом која је била већ увелико изгребана, неки играчи су повремено испадали из игре да би у њу улазили нови претенденти, али се плоча упркос томе вртела у круг. Наше приче из Склавоније пратиле су од почетка судбину неколико ликова из Белбурга. Како ће се они снаћи предстојеће јесени?

За разлику од оне игре коју су играли са Европом, њихова међусобна игра је више подсећала на игру са картама, канасту. Одавно је у Белбургу било више од шест играча, и они су формирали парове, али су ти парови били привремени и стално су се мењали. Грађани Склавоније били су она гомила за одбацивање у канасти. Страни амбасадори – црвене тројке.  Исувише често, појавио би се и неки дивљак. Делило се бесомучно – увек на десну страну – чекајући да један од играча добије златну канасту. Председник Волф је, наравно, варао у игри – мењао је своје партнере у паровима након што би им узео најбоље карте, и стално се трудио да прљаву канасту прикаже као златну.

Али ништа од тога не би било само по себи толико страшно, да се правила те игре нису стално мењала. На крају сваког дељења важила су другачија правила него на почетку. У Белбургу се играла она посебна врста канасте, тајванска канаста, чији се исход никада не може погодити, него ће га одредити онај ко, на самом крају, буде писао правила…

***

Z-S-1

Седма прича у серијалу “Прича из Склавоније” посвећена је мом пријатељу Зорану Кусовцу (1961), новинару “Скај Њуза” и геостратешком аналитичару британске компаније “Џејнс”. Зоран Кусовац је у београдску легенду ушао неке 1993. или 1994. када је једног правог британског шпијуна – оног чувеног Ричарда Томлинсона – на понуду да сарађује, отерао са стола хотела “Москва” уз реченицу коју већ преко две деценије препричавају професионалци на Балкану – “And now fuck off!” – са веома уверљивом претњом да ће га пријавити ако у року од три сата не напусти Југославију. Несрећни Томлинсон је касније писао да су то била најбржа три сата у његовом животу… 

 

 

 

Приче из Склавоније (6): Ароново клатно

03 Tuesday Jan 2017

Posted by Zoran Cicak in Priče iz Sklavonije, Uncategorized

≈ Leave a comment

pendulumИ, уопће, што је то “добро”, а што је “зло”, што је злочин, а што је доброчинство? Без злочина нема доброчинства: да би човјек болеснику скухао кокошју јуху, потребно је, прије свега, заклати кокошку. Кокош или човјечанство, то су ситнице које, измјерене већим, узмимо, свемирским мјерилом, вриједе апсолутно подједнако. Остало су предрасуде. Да би човјек из каоса ратних прилика створио Блитву као fait accompli, било је апсолутно потребно да закрене неколико хиљада кокошјих блитвинских вратова. Сада се та знаменита блитвинска чорба куха, а да ли је око тог крвавог боршча зајамчена тајна приватних писама господе декана филозофског факултета, и да ли се у моралистичкој епрувети показује нула цијелих, нула, нула и један хиљадити део “звјерства”, то не може бити проблем за његову личну замисао.

(Мирослав Крлежа, “Банкет у Блитви”, 1935-1938)

I

Атентатори без свог оружја…

61423_1

Двојица људи су тог септембарског петка шетали око сто метара високе скулптуре од нерђајућег челика. У северном предграђу Брисела, фигура која је представљала девет атома у кристалу гвожђа – чувени “Атомијум” – стајала је већ скоро шездесет година. Парк у којем је, после Светске изложбе 1958. године, била смештена служио је већ деценијама као згодно место за оне састанке који се званично никада нису догодили…

“Сад кад нам предстоји коначан договор око Сирије, бесмислено је да отварамо нови сукоб у Дукловији. Ако је проблем та њихова брзоплета одлука о чланству у НАТО пакту о томе можемо и да се договоримо…”

Џемс Мур, службеник ЦИА у Бриселу, и Јуриј Јаблонски, други секретар у руској дипломатској мисији у том граду, тог поподнева причали су о изборима који су средином октобра предстојали у планинској Дукловији, најмањој од десетак већ ионако малих држава на Карабалтику. После јулског састанка који су иницирала руска страна, како би послала поруку да њихова влада не стоји иза насловних страна опскурног белбуршког таблоида “Перформер”, ово је био њихов други сусрет, заказан на америчко тражење. Јаблонски је био опрезан:

“Дукловију сте ви позвали да се учлани у НАТО. Њеног премијера ви штитите, дотле да ниједној европској земљи никада није било дозвољено да заврши истраге против њега. У овом тренутку ви спречавате две озбиљне немачке и једну шпанску истрагу. Шта ми имамо са Дукловијом, осим што нам је једно време заједно служила као праоница новца?”

Американац је, међутим, био упоран:

“Познато нам је да је на Лубјанци одређен придружени извођач за организовање немира у ноћи у којој ће се пребројавати гласови у Дукловији. Такође нам је познато да планови укључују и евентуалну употребу оружја, али у мери недовољној да се режим заиста обори. Није нам јасно шта заправо хоћете тиме, да га учврстите?”

Мур је изгледао збуњено и тај израз није у потпуности одглумио. Речи придружени извођач означавале су омиљени метод деловања ФСБ последњих година: ангажовање припадника маргиналних националистичких и других екстремних група, понекад повезаних са мафијом, за извођење операција где им није одговарало да – у случају неуспеха – са њима буду јавно повезани. Али, од самог почетка ове операције супротна страна је оставила толико трагова да озбиљни професионалци нису могли а да се не упитају: да ли је то учињено намерно?

“Да ли је Дукловија крајњи циљ ове операције? Или је она само маска иза које се сакрива нешто друго? Зашто се већина контаката са потенцијалним учесницима у преврату обавља баш у Белбургу? Како је могуће да склавонска полиција и тајна служба не знају баш ништа о свему томе? Или превратници и тамо имају своје савезнике? И да ли је можда баш сама Склавонија, посредно, циљ целе акције?”

Сва ова питања пролазила су Муру кроз главу, док је пажљиво посматрао мале детаље у изгледу и понашању Јаблонског, како би покушао да утврди да ли говори истину или не. Као што је и претпоставио, Рус није желео да ни да помене склавонску везу:

“Нама није у интересу отварање новог жаришта сукоба у Дукловији, после Украјине и Сирије где сте то иначе ви учинили. Али највећи кризни потенцијал у тој земљи је енгдогени, хибридна веза између њеног режима и организованог криминала, а не егзогени. Ако заиста желите да спречите конфликте у Дукловији, спремни смо да сарађујемо у тражењу решења.”

Убрзо, два мушкарца су завршила и трећи круг шетње око “Атомијума”. Америчка полуоптужба дочекана је руском полупонудом. Мур и Јаблонски растали су се, више наслућујући шта је друга страна желела да поручи него знајући шта би сами на то могли да одговоре. Али, тако се то обично и дешава у оваквим разговорима…

На наредни састанак, првих дана октобра, у парк код Куденбек палате, обојица су, међутим, донела и конкретније предлоге на које су их овластиле њихове централе. Мур је био директан:

“Ми се слажемо да је време да премијер Милиус Дукакис оде, али не можемо дозволити хаос који би настао ако би потпуно изгубио те изборе за две недеље. Хајде да их он само делимично изгуби, тако да буде принуђен на коалициону владу уз нашу подршку, и да цена те подршке буде његово лично повлачење из те владе, на чему ви инсистирате? А да за узврат ви сами демонтирате тај механизам пуча који сте покренули?”

Његов руски колега је кокицама хранио голубове који су шетали поред клупе:

“Под условом да се пријем Дукловије у НАТО одложи за наредну годину, тако да о њему одлучује ваша нова администрација?”

О томе колико се Москва, већ месецима, мешала у председничку кампању у његовој сопственој земљи, Американац је понешто знао. Али то није био његов посао, и није га превише ни занимало. Без обзира на исход тих америчких избора, његов посао у Дукловији мораће да се обави раније. Договор, за који је само неколицина људи знала тог лета, тако је фиксиран на опште задовољство јата голубова који су се окупили око остатка кесице кокица…

Тог дана у парку палате Куденбек у Бриселу још један премијер са Карабалтика завршио је своју каријеру. Руси су, испуњавајући свој део договора, крајем те недеље својим америчким партнерима дискретно предали податке о комуникацијама којима се служила једна група људи. Американци су је неколико дана уочи избора предали властима Дукловије. Та група је и даље наивно веровала да ради у интересу Кремља; да се тај интерес у међувремену променио, и да сада захтева да група буде откривена, ови несрећници нису могли да знају. На сам дан избора, помало трапаво, сви су похапшени.

Међутим, читаво то хапшење, а и неспретно вођен судски поступак који је уследио, нису се завршили онако како су то очекивали локални играчи у Дукловији. Напротив, створена је једна прилично велика афера, и управо та афера представљала је касније ону сламку која је сломила леђа камили: премијер Милиус Дукакис, чија је странка сада зависила од прилично сложене коалиције и спољне подршке, више није могао да остане на челу владе Дукловије. Бивши шеф дукловијске тајне службе, увек близак и Американцима и Русима, некако се сам наметнуо као згодно прелазно решење… Неки циник би вероватно рекао да је дуго, плански, припреман како би у једном тренутку, одиграо баш ту улогу.

II

… и оружје без својих атентатора

arms

Хапшење пучиста у Дукловији оставило је склавонског диктатора збуњеног: по први пут, нешто се догађало, а он о томе није имао појма. Непријатност је постала тим већа када је сазнао да су већина ухапшених држављани Склавоније, а један од њих и бивши високи полицијски функционер. Дукловијанци су тражили објашњење, Американци такође а Руси су му дискретно поручили да гледа своја посла…

Само два дана уочи тог инцидента, на улицама Белбурга убијена је једна, хм, прилично колоритна фигура: вођа навијача који је мењао тимове за које је навијао, а у међувремену био умешан у различите комерцијалне аранжмане са лицима од раније познатим полицији. У његовој пратњи био је, али није успео да га заштити, чак и један затворски чувар… Ускоро, цео Белбург је причао о још једном у низу обрачуна иза којих су били Дукловијанци, лаки на обарачу.

Тако су октобарски дани у склавонску престоницу донели још један у низу уобичајених водвиља: неки Руси су седели у Белбургу са неким Склавонцима и припремали – или су бар мислили да то чине – пуч у Дукловији; неки Дукловијанци су по улицама склавонске престонице убијали неке Склавонце; неки Американци и неки Руси су постигли нову међусобну нагодбу око једне земље да би, истовремено, почели нову међусобну обману око једне друге…

Аферу је, те суботе, почео – као и обично – таблоид “Перформер”: вест о оружју случајно нађеном на путу до викендице премијера Волфа одјекнула је као бомба у Белбургу. После десетак драматичних изјава, две конференције за штампу и много новинских наслова, власник тог оружја није нађен. Врло брзо, таблоиди – који су једини водили истрагу – усмерили су тежиште напада на Тајну службу Склавоније, која наводно није обавестила државно руководство о атентату који се припремао.

Председник Склавоније, Томас Николас, предводио је хајку на тајне полицајце. Ишао је чак дотле да је јавно причао како информацијама руског ФСБ верује више него ономе што добија од служби земље којој је сам на челу. Очигледно, из неколико претходних генералних проба научио је да је прави тренутак за акцију онда када може да манипулише страховима свог нестабилног премијера…

И док су се сви – пословично добро обавештени – инсајдери у Белбургу већ кладили да је директору Тајне службе коначно одзвонило, Арон је узео телефон. Овог пута, међутим, није позвао свог пријатеља Џефрија Барнабија, као што би обично урадио у сличним ситуацијама, него госпођу Ему:

“Руска агентура користи аферу са оружјем да изведе промене на врху Тајне службе. И истовремено пласира вести о хапшењу ваших агената. Тиме би се нарушила равнотежа снага која је договорена после Париског самита у јулу.”

Ема је била збуњена:

“Па зар тај директор Тајне службе није Волфов човек? Ја сам мислила да би Вама одговарало да он буде смењен?”

“Боже, колико је ова жена глупа.” помислио је Арон, али – предосећајући сличан ток разговора – већ је био наоружан довољним стрпљењем:

“Мени можда и би, али вама свакако не би. А не би ни Волфу, за којег још увек нисмо припремили адекватну замену, па није згодно да оде пре времена а да Руси убележе поен.”

Већ наредног дана Арон је добио позив који је, заправо, хтео да припреми:

“Откад је Ема адреса за овако озбиљне поруке? Тебе је већ ухватила криза средњих година…”

Џефри Барнаби је наставио са својом причом, али га Арон више није слушао. “Жена јесте мало глупа, али је зато потпуно предвидива.” – помислио је док је слушао наставак монолога:

“… и наравно чим је завршила разговор са тобом почела је да меље као воденица на Флоси. Звала је прво оног свог лорда Р, па Ларија у Ленгли, па немачког колегу Герхарда. Онда је звала, замисли, чак и мене. На крају је вест о том вашем директору Тајне службе којег Руси хоће да смене преко неког лажног оружја чуо чак и онај нови Италијан, који је дошао у кантину да попије поподневну кафу.”

Арон је био на ивици да прасне у смех, али се уз крајње напоре уздржао. Знао је да ће Џефри прозрети игру, али није хтео да она изгледа баш тако провидно.

“И шта мислиш да би сад требало да урадимо? Ко би требало да пренесе поруку Волфу?” – упитао је Џефри на крају.

“Ништа. Баш ништа. Све је савршено урађено. Могу да се кладим да најкасније сутра јадник више неће моћи да живи од тих порука.” – одговорио је Арон и прекинуо везу.

Октобар је полако прелазио у новембар и као што су се наслови о кадровским променама у Тајној служби преко ноћи појавили у белбуршким таблоидима, тако су преко ноћи и нестали. Уредници који су до пре коју недељу черечили Директора, објављујући о њему најгоре могуће и немогуће ствари, сада су се поново презнојавали седећи испред канцеларије са тапацираним вратима, спремни да се искупе на уобичајени начин: потказивањем својих колега. Руски покушај да се лажним пучем у Дукловији прикрије стварни у Склавонији, и да се у његово извођење увуку и Американци, није успео.

Као део тог договора две велике силе, и двојица руских држављана – официри за везу у неуспелом пучу – који су привремено били стављени под надзор у Белбургу, вратили су се у Москву. Директор ФСБ је једноставно једног дана слетео у престоницу Склавоније, покупио их и вратио својим авионом. Нико није смео ништа да пита, а само ретки су смели да цео случај помену. Ни Дукловијанци се нису много бунили, иако се радило о лицима за којима су они сами расписали међународну потерницу за тероризам: као мала земља, добро су знали границе своје суверености.

На крају овог јесењег водвиља, у Дукловији, атентатори нису имали своје оружје; у Склавонији, оружје није имало своје атентаторе. Од два неподобна покушаја не може се направити један подобан, разуме се. Од две велесиле које би мало хладно ратовале а мало топло преговарале не може се направити један ваљани рат. А од два режима која би мало да се баве криминалом а мало политиком, не може се направити ниједна поштена држава али и ниједна поштена мафија. Они су, и овог пута, испали намагарчени прилично јефтином међународном сплетком.

Али је зато Арон Цибулски, иако већ у сасвим пристојним годинама, по први пут у животу научио и једну нову лекцију: глупе жене понекад могу да буду корисније од паметних:

“А посебно кад су брбљиве. Тој Еми морамо да нађемо само још једну ствар да би била савршена. Љубавника.”

III

Уругвајски гамбит

chess

Новембарски дани су у Ленглију пролазили у ужурбаности уобичајеној за оне изборне америчке године. Једна администрација се спремала да оде, друга да дође, и мада је овај пут промена изгледала већа него икада – бар онолико колико су се ове генерације сећале у току својих живота – уобичајена рутина није се прекидала.

Лари је тог понедељка, по навици, прегледао извештаје из својих станица у Склавонији, Травунији, Дукловији, Вардарији, Мезији, Илирији, Дачији и Хунији. Осам шефова који су одговарали Ларију послали су, и тог пута, уобичајени коктел информација, сплетки и процена.

“Информације су им полуистините, сплетке бескорисне а процене углавном погрешне.”

Лари је био пословично нерасположен понедељком, свестан да ће нови ситуациони извештај за Карабалтик, под новим околностима, занимати много мање важних људи него раније.

“Боље да сам прихватио понуду да идем у југоисточну Азију. Упознао бих чари лаких дрога, усавршио вештине у покеру и уживао у лепим девојкама Лаоса. И вероватно би ми се посрећило да направим и мало бољу каријеру.”

У размишљању шта би све могао да уради кад се не би бавио Карабалтиком, Ларија је прекинуо приправник који је донео шифровани телеграм:

“Шефе, управо је стигло. Од Џенифер, из Монтевидеа.”

Збуњени Лари је подигао поглед: Џенифер Ширер, шеф станице Агенције у Монтевидеу, Уругвај, била је последња која би му тада пала на памет. Тек неколико месеци раније стигла је на ново постављење из Јужне Африке, волела коктеле и забаве и ретко писала. Истини за вољу, осим неколико акција пресретања трговине дрогом, у Монтевидеу ионако није било посла као некада. Али, штагод посла тамо и било, какве је везе тај посао могао да има са његовим поспаним полуострвом?

Приправник је видео зачуђени поглед свог шефа и рекао:

“Прочитајте. Није дуго. То име се понавља.”

Кад је млади човек изашао из канцеларије Лари помисли: “Интелигентан је. Биће од овог дечка нешто.” А онда се удуби у текст тек дешифрованог телеграма:

“Највећи агент у трговини некретнинама у Монтевидеу, Mercosur Investment Real Estate Group, недавно имао упит за пет луксузних кућа у пакету. Две модерне у кварту Почитос, једна класична зграда у старом граду и две на обали мора, у Пунта дел Есте. Просечне величине од 1500 квадратних метара. Укупна вредност трансакције око двадесет милиона америчких долара. Посредник је требало да остави капару од два милиона, али није имао довољно готовине при руци.”

Лари је знао да на трансакције тог обима свака његова станица и свету, по службеној дужности, мора да обрати пажњу. Посебно када укључују велике готовинске исплате. Претпостављао је на шта ће наићи у даљем тексту:

“Да би уговори о купопродаји могли да буду парафирани, оставио је банкарску гаранцију компаније Alessio Finance Corp. са Британских девичанских острва, иако је купац друга компанија, из Панаме, Adriatic Overseas Holding.”

Лари скину наочаре. Да, приправник је био у праву. То име се сувише често понављало. Британски адвокат Хари Марксон већ неколико пута се појављивао у трансакцијама које, на први поглед, нису имале логично објашњење и које су укључивале исувише много оф шор структура са разних егзотичних локација. Ипак, једна околност је сама по себи упалила црвену лампицу у Ларијевој глави: адвокат Хари Марксон је већ скоро двадесет година живео у Белбургу и највише клијената имао је баш из Склавоније и Дукловије…

Провера обе компаније наведене у телеграму узела је још два сата, док су стигли извештаји из станица где су се оне, у разним тренуцима, појављивале. Обе је регистровала иста компанија са којом је, опет, од свих адвоката на Карабалтику највише радио управо Хари Марксон.

Лари је окренуо број Ралфа Џонсона у конзулату у Цириху. После три месеца тајног праћења активности на рачуну у швајцарској банци – операција је у међувремену добила и свој посебан кодни назив “Доминик” – он је можда успео да успостави неке матрице?

“Alessio, Adriatic, имена фирми су нам позната и појављују се у разним трансакцијама са рачуна Доминик. Прва је била везана за градоначелника Белбурга, али се користила и услужно, за разне друге операције припадника групе. Друга је, макар једно време, била под контролом једног од регионалних нарко-босова. Адвокат Хари Марксон је овлашћен  за потписивање на још најмање два рачуна повезана са рачуном Доминик, једног у Литванији и другог у Израелу.”

У Цириху је већ било вече, Лари је затекао Ралфа како се спрема за одлазак у позориште и овај се трудио да скрати разговор:

“Лари, у оваквим случајевима увек има гомила папира, износа, уговора, правих и лажних. Може се радити месецима а да се вртиш у круг. Зависи само колико им је стало да прикрију траг новца. А овај случај није једини посао који мој тим ради. Није ми чак ни први приоритет, сада радимо оног великог утајивача пореза из Дизелдорфа, јављали су се из Ангелиног кабинета због тога. Мој савет ти је, ако желиш нешто брзо да постигнеш, нађи инсајдера. Онај банкар то није, он је само технички извршилац и не зна шта се крије иза бројева које види на екрану.”

Ралф је прекинуо везу, а Лари је остао да размишља:

“Купују некретнине у Уругвају, зато што је то држава која нема уговор о екстрадицији са Склавонијом. Паметно се обезбеђује резервни положај, за случај да ће морати да оду. Пет кућа, логистика за четворо главних људи плус једна кућа за комуникације.”

Очигледно, тачни подаци – а, више од тога, и материјални докази – о сумњивим финансијским трансакцијама врхова склавонског режима неће бити само од значаја ако се донесе одлука о активирању “Трећег протокола”. Чак и касније, кад се промена већ обави, мера утицаја нове америчке администрације на нове склавонске власти зависиће у великој мери управо од квалитета тих података и тих доказа: биће то доказ да Империја држи ствари под контролом, и упозорење наследницима да не понављају грешке својих претходника.

До краја радног времена у Ленглију – Ралф се у Цириху дотад већ вратио са своје позоришне представе и спремао се на спавање – Лари је на парчету папира имао исписана имена три потенцијална инсајдера. Пред одлазак кући оставио је папир дежурном и дао му задатак да, у току ноћи, нађе све податке неопходне за процену ко би од то троје људи могао да буде најлакша мета…

IV

Нови љубавник госпође Еме

ema

“… а онда се десило нешто од чега ће вам се следити крв у жилама.” Ова уобичајена полуреченица којом се у јефтиним новинским текстовима постмодерне обично завршава онај досадан, малограђански опис идеалне стварности, након којег следи прелаз на приче страве и ужаса, нигде на свету није имала бољу сценографију него на Карабалтику. Да је ово заборављено полуострво, на магловитим границама између Европе и Азије, било само мало веће и значајније, могло је да дође на насловне странице светских медија као земља чуда, као парадигма те “произведене истине” која је у целом свету постепено замењивала ону стварну, постојећу, истину.

Овако, исувише мали и незанимљив, Карабалтик је тек понекад долазио на странице тих медија, али и тада не на насловне већ на оне које су се бавиле бизарностима: возачима ухваћеним са више алкохола него крви, бркатим женама, разбојницима-џентлменима који су пљачкали драгуљарнице, фудбалским стадионима где су државне границе пролазиле средином терена, поноћним утварама на пустим планинским путевима… Таква је, уосталом, била и прича о љубавницима госпође Еме, која додуше још увек није дошла ни на какве новинске странице али наш читалац вероватно не би имао много проблема да је тамо замисли, када би хтео.

Видели смо још у једној од ранијих прича из Склавоније – оној о мартовском ручку у индијском ресторану Бенарес на лондонском Мејферу – да је госпођа Ема већ имала свог љубавника, лорда Р. Неколико месеци та веза је функционисала као и свака од Еминих бројних ранијих веза: занимљиво и бурно. Као члан међуресорског обавештајног комитета који се бавио Карабалтиком, лорд Р. је био пун разних информација које би Ему увек увесељавале; некако, осећала се значајнијом када их је имала – а нарочито када су то биле оне које, по правилима службе, није била овлашћена да зна. Лорд Р. је, осим тога, био и лични пријатељ склавонског премијера Волфа и лидера Вардарије, Грувиуса па је учествовао и у бројним пословним комбинацијама у ове две земље. Зато су и њему Емини подаци о случајевима корупције које је истраживала у земљама Карабалтика били драгоцени: добро пласирани или још боље прећутани податак, у осетљивом тренутку за успех преговора, могао је да његових уобичајених 15% лако повећа на 20, а у једном случају – у питању су биле извесне мини хидро-електране и на целих 30%…

И тако је веза између Еме и лорда Р. функционисала баш као и веза њихове домовине Британије и земаља Карабалтика: са помало страсти и много више интереса. Као што је познато, прво са временом бледи, а друго се мења.

После Брегзита, влада нове британске премијерке је лорда Р. померила на место трговинског изасланика за једну северноафричку земљу. Далеко да је то било лоше место: било је тамо свега на шта је лорд био навикао у току своје вишедеценијске политичке каријере – и нафте и гаса, и корумпираних министара, и украјинских плесачица у локалном Хилтону. Али, било је то место далеко од коридора моћи лондонског Вајтхола. И још даље од старих клијената на Карабалтику који ће, знао је то добро, ускоро почети да траже нове заштитнике. Ако у међувремену и сами не буду отишли у сусрет својој судбини.

У септембру је лорд Р. напунио седамдесет година. Био је већ довољно искусан да зна како му је ово ново постављење заправо и последње  у животу. По навици, очистио је компјутер, писаћи сто и живот од сада непотребних трица: фајлова, папира и људи. У овој последњој групи, једном СМС поруком, отписана је и Ема…

И док је савремена технологија олакшавала један растанак, олакшала је и други састанак. Док је премијер Волф размишљао шта да ради са својим шефом тајне службе, лорд Р. паковао кофере за северну Африку а госпођа Ема све чешће испод ока посматрала младог згодног Италијана у кантини седишта ЕУ у Бриселу, Арон Цибулски је у Белбургу послао поруку старом пријатељу:

“Кобасице и пиво?”

Новинар Золтан Кусоњи никада у свом животу није одбио позив на кобасице и пиво. Одавно је зато прешао сто килограма тежине али су све жене – плавуше и црнке, секретарице и конобарице, полицајке и сељанке подједнако – биле сагласне да му они сасвим добро стоје. И то не само жене Белбурга, него и других градова Склавоније, жене разних градова на морским обалама Илирије и Дукловије, у планинама Травуније, али и жене удаљенијих градова – Лондона, Рима и Беча.

Золтан Кусоњи обишао је разне фронтове у грађанском рату који је пре четврт века беснео Карабалтиком, упознао том приликом многе команданте војних и паравојних формација, причао са бројним шпијунима који су се врзмали овим полуострвом. Путовао је пустињским путевима између Амана и Багдада, једрио својом малом једрилицом по увалама и архипелазима разних ивичних мора на Средоземљу.

“Дебеле кобасице су увек боље од танких, па су и дебеле жене боље од мршавих” – била је његова омиљена изрека и није пропустио да је каже ни тог поподнева – “А тачно је, о Еми се причало свашта још док се бавила овим мојим послом, али то је било пре две деценије када је била млађа и лепша…”

“Прича се и даље. Ниси заинтересован да провериш?” – Арон је отпио велики гутљај пива.

Новинар је одмахнуо главом:

“Ја сам сада ожењен човек и не бавим се више тим стварима. А за те ваше службе нисам ни радио ни кад сам био млад па нећу ни сад.”

Арон подиже обрве:

“Или се можда плашиш неуспеха? Шта би остало од твоје репутације Казанове кад би брбљива Енглескиња почела да прича по Европи? Узгред, овде нису у питању никакве службе, него Братство.”

Золтан Кусоњи је запањено подигао поглед. Никада се није догодило, од Атлантика до Леванта, да је нека жена довела у питање његов реноме Казанове. А већ деценијама се није догодило да му је неко поменуо Братство. Обрисао је пажљиво уста и рекао Арону:

“Онда изгледа да ми је и сусрет са Емом неизбежан. Чекам инструкције.”

V

Кандидати и парови: склавонски тарот

marseille_tarot-large

Ни власт ни опозиција у Склавонији још увек нису имали своје коначне кандидате на председничким изборима који ће се одржати наредног пролећа. Проблем првих била је Волфова жеља да се, као и обично, задовоље сви моћни страни играчи. Тако је, на пример, руска амбасада још одавно подржавала већ помало уморног председника Томаса Николаса и његову амбициозну жену Дарију у сањарењу о нових пет година у председничкој палати. Британска је, напротив, све карте ставила на дебељушкасту плавушу Зелду Михелс, чланицу међународног тајног друштва North-South Bridge. Американци би највише волели да власт, бар још неко време, остане код самог Волфа – плашили су се да би неки нови лидер, мање уцењен и плашљив, захтевао и ново време за обрађивање…

Ништа боља ситуација није била ни код изазивача: највећи број склавонских опозиционих странака предводила су имена која су исувише дуго била у политици, од којих су многа, баш својим годинама проведеним на власти, била и лично одговорна за Волфов долазак на сцену. И како је незадовољство садашњом владом расло, тако је растао и бес на оне бивше странке, које су је – мислили су Склавонци – својом неспособношћу устоличиле…

У том вакууму, разни грађани, мање или више организовани, почели су да траже нова решења и нове лидере. Бивши шеф склавонске дипломатије и високи функционер УН, Јеремија, и главни државни контролор задужен за људска права, Јанс Јансен. Јавност је понекад првог доживљавала као више склавонски, а другог као више европски оријентисаног, али премијер Алексиус Волф није имао времена за те академске нијансе нити је у својој мржњи био пробирљив: искрено, страсно и врло дубоко је мрзео обојицу.

“Шта је сада твој проблем? Годинама се сви жалите како немате ниједног кандидата, и да стално морате да бирате мање зло. Сада одједном имате двојицу, па не можете да изаберете веће добро? Одучили сте се да уопште бирате?”

Арон је завршио ове речи са циничним осмехом и потом отпио гутљај Џек Денијелса. Бурбон је имао арому меда и то га је нервирало. “Неко од посетилаца ће почети да прича како сам почео да пијем женска пића.”, помислио је. Његов посетилац, међутим, није обраћао пажњу на пиће. Функционер опозиционе странке био је исувише обузет дилемом због које је и затражио овај разговор:

“Ми их заправо немамо наше кандидате, ниједног од њих. Они обојица желе да буду некакви кандидати грађана. И то наших грађана.” – последња реченица као да је била изговорена са неким посебним нагласком, у којем је примеса огорчења била сасвим видљива.

“Па нису ти грађани ваша својина. Да сте имали нешто да им понудите ова двојица се не би ни појавила. Него благо мени гледајте ви да се укрцате на тај воз док је још у станици. Кад једном крене неће вредети да трчите за њим. Нећете, додуше, више моћи да цепате карте, ни да седите у првој класи, али ћете бар отићи одавде. Или ћете остати, већ како ко од вас изабере.”

Арон је запалио лулу, као и увек када би морао да некоме саопшти истину која није била пријатна:

“Пола одбора свих ваших странака већ се отворено нуди једном или другом од ове двојице кандидата. Неки из идеала, дабоме, неки очекујући новац, неки да се врате на власт, неки да би се осветили овима који су данас на власти. Сви ти мотиви су људски. Али, са сваким даном све мање њих верује да ће оно што траже – идеале, новац, власт или освету – остварити са вама.”

Страначки функционер био је на ивици плача. “Неће сад ваљда почети да ми плаче?”, помисли Арон. Није волео женске сузе, а мушке још мање.

“Али, ко ће од њих двојице да победи? Можда неће нико од њих? Коме да се приволи моја странка? Ми смо мали, немамо велике захтеве. Али, кад би Волф хтео, сутра би могао да нас затвори. И то сасвим легално.”

Аронов поглед одлутао је кроз прозор. На касном новембарском сунцу пресијавао се звоник катедрале око којег су кружиле две птице. Како да овом добром човеку каже оно што би му било довољно да разуме ову сложену игру, а да му при томе опет не каже оно што не би смео?

“Победиће обојица. Или неће ниједан од њих. Баш као и у случају оног другог, владајућег, пара. Промене ће свакако наступити, питање је само када и како. Што касније буду наступиле биће све бурније и све теже ће их бити контролисати и њима управљати. Ако будемо сувише чекали, сви ћемо изгубити. Следећи избори неће бити политички избор, него тест интелигенције.”

Арон је устао да свог забринутог госта испрати до врата канцеларије. Ухвативши његов помало несигуран поглед рекао је и још једну реченицу, помало лакомислено, и свакако на ивици онога што је, тог касног новембра још увек било мудро рећи:

“Имамо два пара карата, заиста. Али ову партију не играмо обичним него тарот картама. Није дакле пресудан обичан број, него шифра која се крије у свакој карти. Кад откријеш које су од те четири карте Велике Аркане биће ти јасно.”

VI

Долазак нове контролорке

controller

Све се то изненада догодило: нико није тачно видео када је Палмерстон напао Ларија и због чега. Туча је била кратка, али бурна, и пре него што је дошао дежурни полицајац Палмерстону је било повређено уво, а Лари је остао без службене униформе. Зашто је Палмерстон напустио радно место и отишао преко пута, остало је његовим претпостављенима да пишу службене белешке. Дежурни полицајац је свој посао завршио једноставно: ухватио је Палмерстона за врат и, док се он отимао, вратио га натраг у његове одаје.

“Врло непријатан инцидент. Ви све то у Бриселу немате, наравно, и не морате још о томе да се бринете. А ако се овога дохвати штампа, сутра ће мене звати неко из кабинета Краљице. Она се увек потресе кад прочита тако нешто.”

Сер Сајмон, државни секретар у Форин Офису ушао је журно у своју канцеларију и још ходајући објашњавао госпођи Еми разлог свог кашњења: службени мачак Форин Офиса, Палмерстон, ишуњао се неприметно из зграде док је технички улаз остао отворен, побегао преко пута улице и ушао у Даунинг Стрит 10, где се са службеним мачком премијерке, Ларијем, потукао и отргнуо му огрлицу:

“Највероватније око неког сира, каже жена која је чистила ходник, мада је сасвим могуће и око мачке Фреје коју је ту оставио бивши министар финансија. Она је већ више пута била узрок њихових туча.”

Госпођа Ема није волела мачке. Климала је главом са усиљеним осмехом. Ни овај састанак јој није био много пријатан: из опроштајне СМС поруке лорда Р. било јој је јасно да ће до њега доћи и да је он замишљен као нека врста џентлменске отпремнине после десетак месеци њихове везе.

“Лорд Р. ми каже да нисте више претерано задовољни у Бриселу? После Брегзита, ови немачки шефови знају да буду помало непријатни према нашим кадровима?”

Послуга је донела чај, и Сер Сајмон је размишљао како да на учтив начин саопшти својој гошћи да место амбасадора Киферленда у Белбургу можда неће бити слободно тако брзо као што се она надала. И да – можда – чак ни када буде постало слободно њој неће бити доступно.

“У склопу мера штедњи нове премијерке, од Нове године почеће свеобухватна ревизија трошкова наших амбасада на Карабалтику. Унутрашња контрола послаће специјалног изасланика који би требало да направи целовити извештај, са предлозима где су могуће уштеде. Имајући у виду писмене препоруке које нам је о Вама послао лорд Р, мислио сам…”

Ема је прекинула свог саговорника:

“То је скандалозно. Коме је уопште пало на памет да бих, после година проведених на тајним истрагама најосетљивијих корупционашких скандала у врховима власти пет земаља ја сада требало да пребројавам кафе, папир за фотокопирање, гориво и средства за чишћење?”

Сер Сајмон, благовремено упозорен на темперамент своје гошће, није ову примедбу схватио лично:

“Као што сте у Бриселу формално били шефица кабинета једног европског комесара, тако ћете и овде формално бити Главна контролорка Форин Офиса. И то са знатно већом платом, чак и кад се урачунају оне пореске олакшице које су запослени у Бриселу уживали. А оно што сте радили тамо, радићете и даље. Само што ћете сад бити много ближе ономе што ћете истраживати. А тамо…” – Сер Сајмон је једва видним погледом у правцу стаклене зграде на Темзи дао знак својој саговорници на кога мисли – “… ће Ваше извештаје чекати са нестрпљењем као и раније.”

Атмосфера у канцеларији се нагло променила, упркос новембарској лондонској киши која је досадно ромињала по прозору. Чај који је почела да пије са усиљеним осмехом завршила је готово кикоћући се… Сер Сајмон је отишао до ормана од тамног махагонија, из њега извадио флашу француског коњака и две чаше:

“У част наше нове главне контролорке” – наздравио је и потом јој пољубио руку.

Десетак минута касније, витка бринета је ушла у робну кућу Селфриџ. Одлучила је да себе, у част новог посла, части новим чизмицама:

“Главна контролорка, хм. То тако лепо стоји на визиткарти. И неће више бити тог досадног Брисела. А на Карабалтику, хм, има много згодних мушкараца…” – размишљала је. А онда су одједном њене бадемасте очи засијале:

“Стјуарт Вајцман, па овај модел тражим већ дуго. Број тридесет девет молим Вас.” – обратила се узбуђено, само који минут касније продавачици карипског порекла…

 И док је госпођа Ема пробала своје чизмице од седам стотина фунти, Сер Сајмон је у својој канцеларији пио већ трећи коњак. Чекао је да потпише службену белешку о јутрошњем инциденту мачка Палмерстона и размишљао:

“Обећање једне лепе визиткарте, нешто мало пара и све то у обланди од неколико пригодних речи на самој граници флерта. За ове средовечне жене то је увек добитна комбинација: сујета, новац и ласкање. Е, да ми је само Палмерстон тако предвидив као она, не бих имао све ове проблеме…”

VII

Рулет без крупијеа

rulet

Точак склавонског рулета поново се окренуо. Крупијеа, овог пута, није заиста било. Играчи су стављали и даље своје улоге, на црвена или црна поља, већ зависно од предрасуда, навике или гласина. Играчи су веровали да је крупије још увек ту, али и крупије је постао само један од играча.

Процес, дакле, нико више није контролисао. Ни много моћни играчи споља, ни они мало мање моћни, изнутра. Први су имали паметнија посла. Други су и даље чекали да виде шта ће рећи први. Али, они су или понављали уобичајене фразе, или су напросто ћутали. На ком пољу ће се точак склавонског рулета коначно зауставити, сада више није било ни у чијим рукама појединачно. Зависило је од неколико десетина ситних, на први поглед појединачно неважних, фактора.

Музика је трештала док је певач увежбано чекао да прође неколико првих тактова и отпочне веселу новогодишњу песму. Неколико средовечних мушкараца скинуло је сакое и већ олабављених чворова на краватама загрлило пар флаша вина. Неколико жена играло је живахно око стола. Још једна од многих белбуршких фирми организовала је свој уобичајени новогодишњи трандебал.

Човек за столом у углу седео је леђима окренут према зиду док је погледом контролисао улазна врата и по навици скенирао лица свих присутних. После десетак минута његов гост је дошао. Окренуо се око себе и погледао весело друштво:

“Није ти лош избор места. Овде од буке заиста нико неће чути ништа од онога шта ћемо причати” – казао је гост.

“А има ли у Белбургу уопште неке друге двојице људи, којима би то што ћемо вечерас причати могло да буде значајније него нама?” – одговорио је домаћин.

Један од, на први поглед малих и неважних, фактора који ће на крају одлучити на ком броју ће се зауставити склавонски рулет, почео је да се обликује те вечери.

“И даље радимо симулације разних сценарија, али више ни сами не верујемо у оно што од њих на крају испадне.” – глас Сергеја Симониса, начелника Оперативног одељења Тајне службе Склавоније, био је мрзовољан – “Понекад чак дамо приправницима да их пишу, да се мало уче. И на крају њихове симулације не испадну ништа горе од оних које напишу најискуснији кадрови у аналитици.”

Ближила се још једна Нова година, и у малом ресторану смештеном тик уз фудбалски терен једног фудбалског клуба у Белбургу Арон и Сергеј проводили су време уз флашу доброг црног вина и велики овал пун печеног меса. Арон је филозофски слегао раменима:

“Наравно. Зато што све те симулације полазе од претпоставке да су сви учесници у процесу рационални и да доносе одлуке у свом најбољем интересу. Ако је кључни одлучилац ирационалан онда се из те погрешне премисе после извлаче сви даљи погрешни закључци. Хм, зар нисмо о истој овој теми разговарали и прошлог децембра?”

Сергеј одмахну главом:

“Већи проблем нам је све интензивнија фрагментација утицаја. Политички, економски и криминални интереси су помешани и испресецани. Формирају се хибридне целине које су нестабилне и тешко предвидиве. Међу њима све чешће избијају конфликти. А ти се трудиш да те конфликте, кад год то можеш, још и додатно подстичеш. Уместо да нам помогнеш да се систем стабилизује.”

Једно време, двојица мушкараца су јела ћутећи. Арон је претпостављао шта ће бити главна тема овог разговора. Служба је претрпела ударац у октобру, када су већ и високотиражни таблоиди почели да објављују имена њених активних припадника: био је то скандал незабележен у њеној историји, и незабележен у стабилним земљама. Очајнички је тежила каквој-таквој стабилизацији, али је њене процене политички фактор слушао све мање.

“Потезали би они пиштоље једни на друге и без мене, а и са тобом, на жалост. Кад би их ти ухапсио, ја њима не бих морао да се бавим. Али обојица знамо да ће то бити могуће тек када се државна структура темељно…”

Арон је застао, отпио гутљај вина и загледао се у тачку изнад Сергејеве главе. Тражио је склавонску реч која би најпрецизније описала оно што је желео да каже. Његов пријатељ био је нестрпљив да му помогне:

“Промени? Очисти? Реконструише? Департизује? Шта је коначни циљ овога што радиш?”

Арон уздахну:

“Декриминализује. Спрега носилаца државних функција са организованим криминалом је све већа, и то показују и ваши извештаји, и извештаји свих споља који се баве нама. Ако се то клупко не пресече, ми ускоро више нећемо имати државу. Чак ни овакву као што је сада. Никакву државу. Као што је питање да ли бисмо још имали и вас да сте у октобру добили Керамичара?”

И док су на већини суседних столова гости били заокупљени омиљеном темом у Белбургу тих дана – причом о председничким кандидатима – Сергеј и Арон нису је ниједном поменули. Обојица су добро знали не само имена него и тачне шансе све четворице кључних кандидата: и двојице владајућих и двојице опозиционих. Њихове јаке и слабе тачке. Тек кад су устали и изашли, у краткој шетњи до малог паркинга, Арон се сетио те теме:

“Јеси ли приметио, досад сте деценијама уназад увек ви подржавали владајуће кандидате, а стране тајне службе оне опозиционе. Па како је кад ко био јачи.”

Сергеј је погледао свог пријатеља намрштеним погледом. Оно што је Арон рекао била је ноторна чињеница, али је тајном полицајцу било јасно да је она била само увод у нешто друго.

“И?” – одговорио је кратко.

“А сад се све на занимљиви начин окренуло. Стране службе сада подржавају владајуће кандидате. Пошто су двојица, сваки од њих је нашао по једну. Вама онда остају они опозициони? Нећете ваљда предати меч службеним резултатом?” – нашалио се Арон.

“Па зар и њих неће бити двојица?” – упита Сергеј.

Арон је ћутао. Ушли су у кола. Прошло је десетак минута. Ближила се поноћ и улице Белбурга биле су готово пусте. Већ су били у центру града кад се Арон окренуо ка возачу. Питање са паркинга је морало да добије одговор:

“Неће.”

VIII

Сви адути Истока…

cremlin

“Ради ме, ма на шибицу ме ради, мајку му његову.” – глас бившег министра одбране, Керамичара, био је те вечери на ивици плача. У његовом родном граду на југу Склавоније пријатељи су га тешили уз чашицу, баш као и сваки пут до тада…

Већ неколико пута откад га је, под мистериозним околностима, сменио са места министра одбране премијер Волф му је обећао да ће бити директор Тајне службе. Сваки пут би га, наравно, поново преварио. Сада су чак и трећеразредни таблоиди у Белбургу престали да га помињу, баш као што су престали да помињу и бившег министра правде, Николаја Кулака. Стављање на лед, та омиљена садистичка забава премијера Волфа којом је волео да мучи најближе сараднике улазила би у последњу фазу онда када би чак и таблоиди заборавили да су они икада уопште постојали…

Природно осветољубив, а неприродно мрзећи тај гнусни Запад, са петнаест телевизија које је купио у аукцијама прошлог лета на туђе име и са једном никада до краја разјашњеном хеликоптерском несрећом, Керамичар је представљао прави златни рудник за руске обавештајце, различите “сумњиве бизнисмене” па и за самог Арона.

***

“За њега Запад мисли да га се заувек отарасио. Постао је и малодушан. Али, огорчење је увек добар мотив. Ако би се са тим човеком добро управљало, могао би бити један од кључних адута.” – Са овим мислима, Александар Аркадијевич је ставио црвену заставицу поред поља са именом Керамичара.

У свом кабинету у Кремљу, искусан руски дипломата завршавао је процену кадровских ресурса у Склавонији. И председник Николас, и травунски лидер Додо, и шеф дипломатије Дачек, и Патријарх, и генерали и банкари, и новинари и полицајци – сви су већ имали своје заставице на мапи Александра Аркадијевича. Сада ју је добио и Керамичар…

Тог поподнева руског дипломату је очекивао озбиљан састанак у салону са белим намештајем. Коначну одлука о дејствима у Склавонији требало је донети пре краја године.

“Најпре, амбасадор ће бити замењен.” – ниједан други звук у просторији није се могао чути док је својим метално хладним гласом руски председник диктирао инструкције.

“Пампурин није калибар амбасадора који може да се супротстави оном Американцу Келију Росу. Исувише је попустљив према Склавонцима. Склавонци нас Русе можда више воле од Американаца и Немаца, али нас лажу исто као и њих. Нови амбасадор биће Хоцан-Барченко. Припремите указ.”

Сарадници су бележили инструкције. Александар Аркадијевич помисли на Пампурина чији ће се мандат завршити пре времена. “Али добро, послаћемо га у неку земљу на топлим морима, да се мало одмори, заслужио је”, рекао је у себи.

“Председнику Николасу дати све ресурсе да води кампању за свој други мандат. Медијске, финансијске, обавештајне. И скренути му пажњу да и не помишља да узме од Волфа оних десет или двадесет милиона евра, да би одустао од те кандидатуре. У њега је већ исувише инвестирано да би то сад могао да учини. То, напросто, није опција.”

Последње две речи руски председник изговорио је са додатном дозом хладноће у већ иначе аутоматизованом гласу.

“Ни-је оп-ци-ја” – записао је Александар Аркадијевич пажљиво у свој нотес. Та фраза била му је добро позната, из година проведених у ФСБ-у. Познати осећај – жмарци који су му прошли кичмом – поново га је обузео. Дух старе госпође у црној капуљачи, са косом у рукама, надвио се поново над просторијом.

“Има ли питања?” – упитао је председник.

“Само једно. Дошао нам је посредник оног малог што је био кандидат у Уједињеним нацијама прошлог лета, Јеремије. Он тражи пет милиона, за његову председничку кампању. Каже да ће нам бити лојалан. Шта да одговоримо?”

Заменик шефа администрације председника, Игор Андрејевич Бах, био је по први пут на састанку о Склавонији. Тек недавно је и преузео ову дужност. Председник подиже обрве. Искусни сарадници не постављају сувишна питања. Али, Игор Бах је био његов миљеник – понекад би га подсетио на себе самог у годинама проведеним у ФСБ-у у Санкт Петербургу – и није се наљутио на њега:

“Негативно. Јеремија је хронично непоуздан човек. Уосталом, и Кинези су одбили да му финансирају ту кампању. Руска Федерација није Linkedin за бивше функционере без посла.”

Председник је отишао према свом писаћем столу што је био знак да је састанак завршен. На изласку из салона, Александар Аркадијевич рече Баху:

“Игоре Андрејевичу, председник се одавно определио. Имамо свог коња у овом дербију, Николаса. Нећемо тражити резерву. Ако се испостави да он не може да победи, онда ћемо покушати да са Американцима направимо џентлменски договор о неком сасвим трећем. Уосталом, Хоцан-Барченко ће имати врло прецизне инструкције кад почетком следеће године стигне у Белбург.”

Снег је поново почео да пада изнад Црвеног трга. Река аутомобила сливала се низ Невски проспект. Један председник је управо био отписао једног кандидата који је много својих шанси полагао у паре које би добио из велике земље на истоку…

Један други кандидат, за то време, и даље се потајно надао се да ће добити његову подршку. Али, сељачки лукав, Томас Николас се помало и прибојавао услова и последица те подршке: колико ће дуга рука Кремља моћи да га заштити од осветољубивости његових сељака који воле да забију нож у леђа свакоме за кога помисле да пада?

А један трећи кандидат шетао је свог белог пса пространим парком у новом делу Белбурга. Да ли је Александар Аркадијевич баш на њега мислио када је Баху поменуо “могуће договорно решење” са Американцима? Да ли су такви договори били у плану после јануарског преузимања дужности од стране нове администрације у Вашингтону? Ништа од тога он тада још увек није могао да зна нити је покушавао да то сазна. Јанс Јансен је био заокупљен одлуком коју је тих дана морао да донесе. А морао је да је донесе сам.

***

И док су кандидати били заокупљени својим проблемима, а разни странци, спретношћу слона у стакларској радњи покушавали да им у њиховом решавању помогну или одмогну, два мушкарца ушла су у полумрачни кафе Сачмо, у бечкој Салесијанергасе, у дипломатској четврти. Божићне куповине биле су у пуном јеку.

Келнер је једва стигао да донесе наручене кригле пива, а према њиховом столу упутила се витка црнка, носећи десетак кеса. Било је седам увече и радње у Бечу су се управо затварале.

“Ема. Драго ми је да Вас видим поново.” – представила се кратко.

Арон се благо наклонио и показао на човека са којим је био у друштву.

“Сво задовољство је, наравно, моје. А ово је…”

У том тренутку прекинуо га је баршунасти глас његовог пријатеља:

“Ја сам Золтан Кусоњи. А о Вама сам чуо да волите крстарења?”

IX

… и један адут Запада

Transformer over orange sky

Другог уторка у новембру политички земљотрес, који је до тада углавном потресао  Европу, по први пут се пренео и преко Атлантика: фаворизована кандидаткиња је изгубила, контроверзни аутсајдер је добио. Једна политичка елита спремала се да оде, друга – која је требало да је замени за два месеца – још увек није постојала.

Велике промене очекивале су се и у Агенцији: била је то једна од структура где су и лојалност кандидаткињи и нетрпељивост према аутсајдеру биле највеће.

“Али, као и увек, промене ће захватити шефове, не стручњаке. Можда ће, због дубине и значаја промена понеки стручњак бити одједном сматран шефом, па зато и смењен, али све има своју границу.”

Лари је био убеђен да он неће бити захваћен предстојећим кадровским променама; можда ће му оне чак отворити и неочекивани простор за напредовање? У новим околностима, стари шефови се више нису превише трудили, нови још нису дошли, и имао је одрешене руке више него икада раније.

У другој половини новембра, код Ларија се постепено формирао утисак да би неки свежи, крупни резултат у вези могао да буде његова улазница у више редове Агенције: лепшу канцеларију, више службеника, већу плату… А једина област на којој је могао да брзо постигне неки резултат била је, наравно, Склавонија, пошто се претходних месеци највише њом и бавио.

Крајем новембра Лари као махнит почиње да истражује могуће инсајдере у Волфовом режиму. Знао је да би Британци ставили вето на веће ангажовање министарке Зелде Михелс: они су је чували за пресудан тренутак, и не би је ризиковали за његово унапређење… Поред тога, она није ни могла да буде од помоћи за истрагу око уругвајских некретнина и швајцарских новчаних трансфера: имала је наравно својих комбинација, али никада није била стварни део унутрашњег круга око премијера.

Градоначелник Белбурга, Синдик Малус, иако у прилично незавидној ситуацији после априлског ноћног рушења на обали реке, такође није ушао у ужи избор за инсајдера: он је био исувише део тог унутрашњег круга и моћи ће да се придобије тек касније, кад режим буде озбиљније уздрман…

Коначно, решење Ларијевих проблема дошло је – као што то понекад бива – сасвим изненада и случајно. У Ленгли је почетком децембра на консултације дошао Марк Елингштат, шеф станице Агенције у Бриселу, његов стари пријатељ. На кафи у Старбаксу, унутар комплекса ЦИА-е (званично, тај Старбакс иначе не постоји: на фискалним рачунима које гости уредно добију стоји само “Радња број један”) Марк је причао о времену од пре десетак година које је провео као шеф станице Агенције у Травунији, и о свом француском колеги Арноу Д:

“Тај Француз се после бавио политиком, био је и посланик у Европском парламенту и мувао се по Карабалтику, дао је кључни допринос и формирању Склавонске Прогресивне Странке. Чак је и једног свог способног агента успео да убаци високо у нови естаблишмент Склавоније, врло близу самом премијеру. Човек је после постао директор неке електропривредне фирме и направио прилично велики новац…”

Брбљиви Марк је наставио да прича о свему и свачему, али га Лари више није слушао. У његовој глави је већ почела да се обликује нова игра. Не само да је – захваљујући господину случају – сада нашао идеалног инсајдера, него је био и на најбољем путу да Французима преотме једног квалитетног агента.

Једва је дочекао да попије кафу, вратио се у своју канцеларију и послао поруку Теду Ф, шефу станице Агенције у Белбургу:

“Теде, нађи ми све што имаш о том Петронију, да припремимо брифинг за господина Смита. Њих двојица би ускоро требало да имају један мали разговор.”

X

Ароново клатно

pendulum2

“Клатно свести креће се између смисла и бесмисла, а не између исправног и погрешног” – са овом прочитаном реченицом, Арон је одложио књигу мемоара швајцарског психолога Карла Јунга. Већ пету годину, клатно се у Склавонији кретало у једном правцу: ауторитарном и популистичком. Била је то већ четврта промена правца кретања клатна у Ароновом животу: два пута су модернизацијски токови најпре покренути, а онда заустављени и окренути у потпуно супротном смеру.

Време трајања сваке наредне фазе било је, међутим, увек краће од времена претходне. Нова технологије, савремена средства комуникације, све већа међузависност са светским токовима – све је то нужно утицало да се и ова последња фаза додатно скрати.

За неколико дана Склавонија ће ући у шесту годину Волфове диктатуре и Арон је добро знао да је нова промена поново неизбежна. Оно што су пре годину дана, када смо почели са нашим причама из Склавоније, биле једва видљиве напрслине, познате само малом кругу посвећених људи, напрслине о којима се говорило шапатом, сада су биле пукотине које су претећи зјапиле и о којима се причало гласно у свакој задимљеној кафани у Белбургу.

Обожавање је најпре прерасло у страхопоштовање, па онда у страх без поштовања. Тај страх се, међутим, неизбежно претворио у мржњу, а мржња потом у презир. Последња фаза био је, наравно, подсмех. Алексиус Волф је за непуних шест година прешао свој пуни круг, исти онај круг који је, скоро три деценије раније, почео да прелази и председник Словак Миклошич.

“Само што је он свој круг потрошио за двоструко краће време.” – помисли Арон.

Али ипак, само једна од свих тих пукотина била је онај драгуљ у круни, она карта која је Арону стално недостајала да сложи свој пажљиво припремани флеш ројал. Коначан расцеп владајуће Склавонске Прогресивне Странке на њено про-руско и про-европско крило, оличен у директном судару председника Томаса Николаса и премијера Алексиуса Волфа на предстојећим председничким изборима.

“Ако се клатно помери до крајњих граница на ову страну…” – Волф се играо малим метрономом који је ко зна када добио на поклон – “… у тренутку када између те двојице коначно пукне, онда ће његово кретање у супротном смеру бити не само незаустављиво, него и врло брзо.”

Претходних недеља, руски кандидат је добио председничке изборе у Мезији али је зато изгубио парламентарне у Вардарији. На већини шаховских табли у овој симултанки на Карабалтику играчи су ушли у средишњицу, у некима су полако прелазили и у завршницу, и све више фигура постајале су жртве дотадашњег тока игре. На почетку, то је био само понеки пешак, потом и лаке фигуре, да би сада почеле да падају и куле и краљице. Било је само питање времена када ће и први краљеви почети да бивају матирани…

***

“Аман човече остави тај метроном, поломићеш га на крају. И спремај се већ једном, време је да кренемо.”

Тамарин глас је прекинуо Арона у размишљању. Испустио је из прстију једне руке клатно метронома којем је опруга већ била напрегнута до крајњих граница. Оно је, наравно, јако одскочило и ударило га по прстима друге руке. Гласно је опсовао. Потом је погледао на сат: петнаест до осам. Новинар Золтан Кусоњи и његова жена чекали су их у осам на вечери. Золтан се тог преподнева вратио са пословног пута у Бечу и имао је да му прича неке занимљиве ствари…

Арон је знао да ће се, после вечере, њих двојица повући у Золтанову библиотеку на чашицу коњака и кубанску цигару – новинар је волео Партагас – док ће њихове жене у трпезарији весело чаврљати на своју омиљену тему, нову муштерију у фризерском салону у који су обе ишле, познату старлету.

Знао је и да ће, првих десетак минута, морати да слуша живописне слике различитих сексуалних техника које је перверзни Золтан Кусоњи претходних дана примењивао на веселој Еми. Али је знао и да ће, чим му то хвалисање буде досадило, овај искусни новинар пренети кључне информације које је добио од британске обавештајке.

“Мало да обрадујем оног доброг човека Сергеја ујутро, забринут је нешто ових дана. А и да имам нешто о чему ћу да трачарим са Џефријем преко празника.”

Са тим мислима у глави, Арон узе Тамару под руку. У другој руци носио је кесу са флашом доброг црног вина. Полако су кренули улицом, низ обод великог парка, према згради у којој су живели њихови пријатељи.

***

Госпођа Ема је нашла свог новог љубавника а склавонски премијер Волф првог бегунца из свог унутрашњег круга власти. Господин Смит је обавио тако успешан разговор са Петронијем да је овај одмах раздужио полицијску сигнализацију на свом службеном аутомобилу, потписао оставку Влади и заказао опроштајну прославу на једном белбуршком сплаву. Гостима је рекао да ће бити нови амбасадор Склавоније у Паризу, иако је већ у џепу имао карту за Цирих: први дебрифинг био је заказан за Ралфом Џонсоном, а тек после тога уследиће дуги разговори у Ленглију… Операција Доминик добила је ново убрзање…

Мачори Палмерстон и Лари су се упорно тукли око наклоности мачке Фреје. Џефри Барнаби и Сергеј Симонис се још нису потукли око наклоности Наташе…

И тако се година приближила самом крају. Американци су јурили тајне рачуне и некретнине по свету. Британци су распоређивали мало своје кадрове, мало туђе. Руси су мало преговарали, мало правили димне завесе, питајући се да ли су опет изабрали погрешног кандидата. Сви они су се, по инерцији, трудили да појачају свој утицај на Карабалтику, не знајући при томе ни сами шта би од овог полуострва учинили све и када би потпуно успели у својим намерама.

Преостало је тек нешто више од педесетак сати до краја старе године. А у оној која се, са сваким откуцајем сата на звонику старе катедрале, неминовно приближавала требало би да се догоди и крај ове приче. Или је барем Братство то тако предвидело…

***

scekicШеста прича у серијалу “Прича из Склавоније” посвећена је мом пријатељу Јакши Шћекићу (1953) дугогодишњем новинару РТС-а, Скај Њуза и Ројтерса. Оснивач Трећег канала Радио Телевизије Београд, сведок грађанског рата у Босни и Херцеговини, бомбардовања Југославије 1999, инвазије на Ирак 2003, савременик Слободана Милошевића и Садама Хусеина, Јакша Шћекић, после тридесет пет година рада, иде у пензију у току ове, 2017. године. Тим поводом, одлучили смо да му, као успомену на Координацију, поклонимо ову причу. 

Приче из Склавоније (5): игре лопова и жандара

23 Sunday Oct 2016

Posted by Zoran Cicak in Priče iz Sklavonije, Uncategorized

≈ 1 Comment

lopovi-i-zandari

Морализира увијек и постојано искључиво само из чопора издвојени појединац, лице које се осамило, умишљајући да се узвисило изнад своје околине. Просјек, оно што се зове гомила, плебс, улица, руља, оно што по цестама урла побједницима, оно не морализира ништа, оно не психологизира, оно не зановијета. Оно постоји, оно живи, оно се креће, оно пије пиво, грицка кобасице од људске крви, оно носи човјека у тријумфу, оно се зове бакљада, парада, војска, дефилеј, оно је најпослије самоме себи сврха. Што би значило да он данас овдје на овоме мјесту, на Борегарду, када је читава Блитва, читава Европа упрла у њ очи, да се он, Барутански, упусти у моралистичко цјепидлачарење? Однио би га враг у двадесетчетири сата, дакако, а сама себе не би прескочио, сасвим наравно, и над ситуацију се не би узвисио, него би пропао као лош провинцијални глумац који муца на даскама, расвијетљен рампом, а испао је из своје улоге и не зна како да се спаси од своје срамоте.

(Мирослав Крлежа, “Банкет у Блитви”, 1935-1938)

I

Лисабонска веза

lisbon

Поделе на проруску и прозападну струју у склавонском естаблишменту постале су тих летњих месеци не само оштрије, већ и видљивије него икада раније. Министри више нису сакривали своју лојалност једном или другом табору, таблоидима су то биле омиљене теме за насловне стране, а амбасадори су замишљали да су у Берлину 1945. године. Недостајао је само легендарни Чекпоинт Чарли…

Већ преко годину дана, председник Склавоније, Томас Николас, био је искључен из унутрашњег круга око премијера Волфа. Немилосрдно су, у безбројним реконструкцијама, смењени најпре његови министри, а потом – у безбројним изборима – и његови посланици. Уместо “Склавонаца са дна каце”, како је Николас волео да их назива, у структуре власти долазило је све више опскурних ликова за које нико није могао да се сети одакле их познаје и шта су претходних десет или двадесет година радили.

Премијер Волф би поносно парадирао са својим “експертима”, којима би на брзину биле прављене биографије, породичне фотографије, тражени школски другови и девојке – како би се прикрио утисак да они никакве везе са Склавонијом нису имали. Односно, како би се прикрило да је заједничка, и истовремено једина, веза тих министара тајанствена, и помало опскурна, организација “North-South Bridge” којом је руководио високи склавонски масон, Јохан Ковач.

Ипак, у самом врху Волфове владе и странке, остао је још један човек председника Николаса. Само један, али на врло високом и осетљивом положају. Руска амбасада уложила је велике напоре да му обезбеди легенду којом ће њихова веза остати што дуже заштићена. Млади министар правде, Николај Кулак, био је тај последњи канал којим су Председништво Склавоније и преко њега Кремљ добијали тачне и благовремене информације о плановима диктатора којег су сматрали “америчким квислингом”.

Да информације из државног врха цуре на Исток први су посумњали Американци, када су неке врло специфичне детаље из разговора њиховог амбасадора са склавонским премијером касније сазнавали на уобичајеној европској шпијунској берзи, у берлинском хотелу “Адлон Кемпински”. Немачке колеге би информације, које би сами искористили, после тамо пуштали у оптицај…

Алексиус Волф је у министра Кулака имао безгранично поверење и најпре је одбијао да уопште разговара на ту тему: “Нађите ми један једини доказ. Наше службе нису регистровале ниједан његов сусрет, ниједан разговор, са председником у данима које сте означили као критичне”.

Арон је пратио ту занимљиву расправу са обе стране: Сергеј Симонис му се редовно жалио како не може да потврди – али ни да демантује – америчке оптужбе на рачун Николаја Кулака, а Џефри Барнаби се, све више, занимао за послове младог склавонског министра правде.

Американци су се одлучили на превентивни удар: преко једног од таблоида – чији је власник имао веродостојну медицинску документацију да је неурачунљив, па самим тим и да не може кривично одговарати – пласирали су информацију коју су добили из Ленглија, о брату министра Кулака и његовим милионским преварама у компјутерском бизнису у САД. Али то, само по себи, није било довољно да би министар био искључен из новог кабинета…

Уставни рокови за формирање владе су полако истицали док се посета америчког потпредседника приближавала. “Досије Кулак”, како га је интерно прозвала Тајна служба Склавоније постајао је све дебљи, али је решење проблема бивало све даље…

Непосредно пред одлазак на одмор на једно медитеранско острво, Арон је примио и чудну поруку од старе пријатељице из Министарства иностраних послова: “Свака дипломатска пошта за нашу амбасаду у Лисабону већ последњих седам месеци има и пошиљку из Министарства правде.” 

Била је то, сама по себи, банална порука. Дипломатске пошиљке су два пута недељно ишле у све склавонске амбасаде, и у свакој од њих налазила се гомила, углавном рутинске, документације из разних министарстава и државних агенција. Али Арону је одмах било јасно да се овде не ради о рутинским стварима: везе између Склавоније и Португалије биле су ретке, спорадичне, и углавном културне природе; тешко је било објаснити зашто би баш Министарство правде морало два пута недељно да шаље неку пошту у Лисабон?

Енигма је могла да добије своје решење тек кад се у обзир узела и личност новог склавонског амбасадора у Португалији: професор Правног факултета, Оливер Анис, отишао је на ту дужност са места саветника председника Николаса, а баш њему је млади министар правде Николај Кулак био и асистент. Јер, чудне и честе дипломатске пошиљке Министарства правде за Лисабон почеле су баш са Анисовим доласком у главни град Португалије, почетком године…

Наредног јутра, возећи се на аеродром, Арон Цибулски је пустио две поруке, једну свом пријатељу Сергеју Симонису у велику стаклену зграду на ободу Белбурга, седиште Тајне службе, а другу госпођи Еми, у сличну стаклену зграду, али у Бриселу. Обе су имале исти садржај:

“Руска веза у Лисабону.”

Знао је да ће њихови тимови, и једни и други, врло брзо технички одрадити остатак посла и документовати ту везу. Каријера министра правде Николаја Кулака завршила се, неповратно, тог јутра.

“Ипак не волиш те Русе?” – упитала га је Тамара док су пролазили пасошку контролу на Белбуршком аеродрому.

Арон заусти да каже како он заправо нема ништа против Руса, па чак ни против младог министра правде, и да је његов мотив да се у све то умеша био везан за самог амбасадора Оливера. Али, Арон се тада сетио и извесне плавуше Ане која је место Оливеровог асистента, пре тридесет година, добила прихватајући једну непристојну понуду…

“И сада је у Луксембургу” – рекао је на крају са изненадном дозом сете, настављајући сопствену неизречену мисао – “А можда би све то било и другачије…”

“Ко је сада у Луксембургу? Шта би било другачије?” – упитала га је жена збуњено – “Са ким ти уопште причаш?”

II

Мачка на усијаном лименом крову

le-roy-d-espagne„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин“, написао је Лав Толстој на почетку „Ане Карењине“, једног од својих тестаменталних романа.

Као и Толстојеве несрећне породице, тако су и народи Европе, тог касног лета, били несрећни, сваки на свој начин. Било је довољно само мало сиромаштва, само мало несигурности, и понешто страха а да се са њихових лепих лица скине она танка копрена хуманости, учтивости и лепог васпитања – све оно што, иначе, зовемо тако претенциозним именом „цивилизација“.

Са разбијањем илузија о самозадовољству и посебној историјској мисији, илузија потхрањиваних пуне две и по деценије, у свести Европљана је у парампарчад отишао и цео низ либералних идеја вредности на које су тако дуго били тако поносни. Уморни од сложених одговора на једноставна питања, почели су да траже пророке који су им нудили једноставне одговоре на сложена питања.

Јединство је постало терет и ризик. Изолација је нудила лакоћу и сигурност. Једна по једна, разне слободе човека полако су приношене на олтар опсесији суверености народа. Није то, још увек, био фашизам – али, тог касног лета Европа је месечарила, опасно се примичући ивици понора из којег се, седам деценија раније, једва спасила.

Склавонски премијер Алексиус Волф био је збуњен и уплашен променама које је тешко могао да схвати. Она једноставна формула на којој је заснивао цео свој дотадашњи живот – да моћне треба без питања слушати и покоравати им се, а немоћне исто тако без питања и немилосрдно угњетавати – по први пут више није функционисала.

Шта ако се моћни посвађају? Шта ако неки од њих изненада постану немоћни, и обрнуто? Ко ће водити рачуна о њему ако сви буду толико заузети важнијим стварима?

Након што је три месеца провео тумарајући бесциљно по разним међународним скуповима након којих није постао ништа паметнији него што је пре био, Волф је коначно – уз велики осећај мрзовоље – формирао владу, ни бољу ни гору од оне коју је пре тога имао. Како би избегао непријатна подсећања да је без икаквог разлога расписао ванредне изборе нашао је једну нову министарку склону истом полу, која је била спремна да ту чињеницу јавно потврди. Конзервативни Склавонци су се скандализовали, либерални ликовали, а криминални се посветили поново својим уобичајеним бизнисима…

Јер, без обзира на то што је неопрезног министра правде под бруталним америчким притиском коначно морао да одстрани, све друге кључне стране агенте, и оне руске и оне америчке, Волф је – иако исто тако преко воље – задржао у свом кабинету. Шеф дипломатије, Игор Дачек и прва дама тајних друштава, Зелда Михелс, остали су његови заменици иако само на папиру. У пракси, све више су постајали заменици руског и америчког амбасадора у Белбургу. И тако су се и понашали: понекад бахато, понекад хистерично, све мање се трудећи да сакрију своје уверење да је Алексиус Волф ту само привремено, а да ће њих двоје остати…

„Ниси ме ти поставио па ме нећеш ти ни смењивати“ – викала је пуначка плавуша почетком септембра, пред сасвим довољно људи да високи европски представник, Мартин Дебенхам, то чује већ истог поподнева.

Али, ни руска страна није остајала дужна: опскурни директор склавонског гасног монопола, Склавонијагаса, Дунис Батанис, упорно је одбијао да се повинује европским инструкцијама о подели те компаније на производни и дистрибуциони део. Руси би увек инсистирали на монополу, Европљани би гунђали, Дачек би заштитио функционера своје странке и премијер Волф поново не би смео ни да писне.

Средином августа, у посети Белбургу неколико сати је коначно провео и амерички потпредседник. Волф је обећао да ће успети да одложи већ заказани референдум у Републици Склавонској у суседној Травунији. Неколико аналитичара је већ тог августовског дана са чуђењем подигло обрве: све информације говориле су да Волфов утицај на тог травунског Склавонца, Додоа, опада. Додо је успоставио директну везу са Москвом, која више није ишла преко Белбурга. Али, и везе у самом Белбургу све ређе су ишле преко Волфовог кабинета: омиљени Додоов партнер постао је склавонски председник Томас Николас – обојица су своју будућност видели на истоку а не на западу.

***

На централном бриселском тргу Гран Плас, у ресторану „Код шпанског краља“, међу гомилом јапанских туриста који су бесомучно фотографисали обешене, обезглављене и рашчеречене лутке – бизарни ентеријер је требало да асоцира госте на верске ратове из шеснаестог века – тог првог четвртка у септембру један пар је завршавао ручак. Жена је говорила тихо, али жучно:

„Волф неће моћи да одложи тај референдум…“ – рекла је госпођа Ема свом љубавнику Лорду Р. – „преценио је своје могућности. Требало би да то кажеш сутра на Комитету.“

Лорд Р. се нервозно промешкољио. Знао је сасвим добро да је амерички потпредседник тврдоглав и сујетан, да су његови сарадници прилично ограничени, и да је уосталом и сам Карабалтик одавно само трећеразредан театар једне већ увелико одлазеће администрације…

„Па, он је рекао да ће моћи. Зашто бисмо ми сада Американцима отварали очи? Они су му поверовали, па нека сада виде шта ће.“

Ема је добро познавала тај мали тик, готово неприметан трзај левог ока, свог љубавника: знак да му је непријатно јер нешто сакрива:

„Ричарде, и Немци имају исту процену. Волф је лагао Американца. Шта ће се десити када се референдум на крају ипак одржи? Руси ће добити нови поен. У октобру су избори у Дукловији, то ће консолидовати проруске снаге тамо. А у самој Склавонији…“

На Ричардово олакшање, Ема је престала да говори када је конобар донео његов омиљени дезерт, creme brulee. Да ли ће моћи да га поједе на миру? Кашичицом је два три пута ударио по кори колача:

„У самој Склавонији ће ускоро имати много веће проблеме од тог референдума. Имаће их и Американци, такође. А имаћемо их и ми, нова премијерка ће до краја марта отпочети процедуру изласка из Уније. Узгред, шта ти мислиш да радиш од следећег пролећа?“

Бринета, најпре, није сасвим ни разумела питање. Али, само пар секунди касније, оно весело колутање очима и кокетни осмејак – те сталне знаке њене хиперактивности – заменио је намрштен поглед. Еми се није ишло назад у Лондон, далеко од лепог живота у њеној екстериторијалној бриселској енклави, са великим платама без пореза и мало обавеза:

“Али Ричарде, па зар неће тај наш излазак из Уније трајати десетак година. Тако сте нам причали месецима, да се ништа не бринемо, јер ће без обзира на исход гласања естаблишмент све држати под контролом. Ја сад не знам…”

Лорд Р. је појео свој колач и позвао конобара да плати рачун:

“Размисли, можда би могла да формално пређеш у Форин Офис? Формално, свакако, наставила би да радиш за Службу. А већ си у годинама у којима би могла да будеш амбасадорка. Не у некој великој земљи, наравно, али у некој мањој, без проблема. Тамо има лепих резиденција, послушних министара, пословних људи који су увек захвални за разне комбинације.”

Лорд Р. је врло добро знао шта ће развеселити његову љубавницу. Било му је стало да се овог пута разиђу без хистеричних сцена и са задовољством је уочио светлуцање у њеним очима. Зато је и наставио:

“Ево, на пример, Белбург. Киферленд одлази следећег пролећа и Барнаби је био планиран, али је пре неки дан одбио. Презриво је рекао да један од првих шест људи Службе не може бити амбасадор у тако безначајној земљи као што је Склавонија. Тако да је место сада празно…”

Вече је почело да пада на Гран Плас, а мушкарац и жена су се пробијали кроз гомилу јапанских туриста са фотоапаратима, трудећи се да дођу до оближње такси станице:

“Белбург је леп град, мада је топао и влажан лети. Али резиденција има базен… А, уосталом, са свим важним људима тамо упознаће те Арон.”

Ема није пропустила да уочи цинизам, фино сакривен у последњој реченици. Већ неко време, она је знала да је Ричард постао љубоморан на Арона, и да се више не труди то ни да сакрије. Али није то било оно што ју је у том тренутку највише бринуло:

“Зашто ме Ричард шаље баш у Белбург, баш на месец дана пре тих њихових председничких избора? Поред толико уходаних руских и америчких тимова? Да будем мачка на усијаном лименом крову?”

III

Романтични викенд на језеру

premazzi_luigi-zzz-view_of_lake_maggiore

Црни пасат зауставио се на паркингу малог хотела на језеру, седамдесетак километара североисточно од Белбурга. Возач је најпре скинуо наочаре за сунце, а потом са ветробранског стакла пажљиво извадио налепницу у бојама склавонске заставе – ознаку да се ради о службеним колима Владе. За његов боравак на овом месту, није било упутно привлачити непотребну пажњу. Био је то трећи петак у септембру и још је било топло. Начелник Оперативног одељења Тајне службе Склавоније, Сергеј Симонис сео је у башту и наручио пиво. Погледао је на сат: петнаест до четири после подне. Стигао је четврт сата пре договореног времена. Запалио је цигарету у покушају да савлада узбуђење које га је обузимало.

Пола сата касније, на паркинг је стигла и црвена фабија. Из ње је изашла витка жена, у белој блузи и црвеној сукњи. Тек врло пажљив посматрач дао би јој четрдесет осам година колико је имала. Окренут према језеру, Сергеј ју је најпре препознао по кораку. Пар тренутака касније, осетио је топле руке на својим очима:

“Извини, касним петнаест минута.” – рекла је Наташа.

“Касниш двадесет година и петнаест минута.”

Наташа Л, функционер једне веће склавонске политичке странке, није била баш пожељно друштво за функционера Тајне службе, и то су обоје знали. Зато су за овај сусрет и изабрали место на које готово нико није долазио и где их готово сигурно нико није познавао. Али, мали хотел на обали језера имао је за двоје људи и дубљу симболику:

“Видиш како су га сад лепо уредили. А ипак је празан. Сећаш се како је онда био пун?” – присећала се Наташа док су шетали травнатим пропланком око зграде.

“Онда је био пун избеглица. Ваљда више никада неће имати такве госте.”

Сећања на први сусрет убрзо су постала пријатнија тема за разговор од онога што је био повод за овај други…

“А сећаш ли се ти Џефрија, кад је довео оне заробљене француске пилоте из Травуније. Требало је негде да их склонимо од новинара.” – Сергеј је почео да се смеје.

“И твог тадашњег шефа, који је по први пут стајао пред камерама, као да је прогутао мотку, и каже: Мај нејм ис…” – звонки Наташин смех је пробудио две лење гуске које су дотад мирно лежале на води језера.

Тек негде за вечером разговор се вратио у данашњицу:

“Чујем да је Џефри поново био у Белбургу пре неколико месеци. Нећеш ми ваљда поново рећи да се нисте видели?” – у Сергејевом гласу био је осетан траг љубоморе.

“Нећу ти ништа рећи.” – Наташа је кокетно одмахнула главом – “А уосталом какав си ти то тајни полицајац кад већ не знаш са ким се видео главни британски шпијун на Карабалтику?”

Конобар је донео рибу и флашу белог вина.

“Као поручено” – осмехнула се Наташа – “Сад имаш неколико тренутака да смислиш одговор. Тако је кад немаш ту пријатеља Арона да ти помогне.”

Наташу је, међутим, занимало шта Тајна служба зна о протестима против ноћног рушења Белбурга. Хоће ли се ти протести после летење паузе наставити, има ли изгледа да постану насилни, какве су процене о лидерима протеста, да ли ће се захтеви проширити и постати политички.

Сергеј је био изненађен. Зашто се његова пријатељица интересује за на изглед тривијалне ствари, које немају везе са њеним послом?

“Твоја странка је парламентарна. Имате члана Одбора за контролу служби безбедности и он је могао да од нас тражи званичну информацију.”

“И ти имаш Арона, па од њега тражи са ким се Џефри виђа по граду.”

Наташа је мазним гласом задиркивала Сергеја. Унела му се у лице и у једном тренутку су им се носеви за тренутак додирнули. Обоје су били помало попили и праснули су у смех. Конобар је ускоро донео и другу флашу вина.

Већ тада су знали да, по мраку и сеоским путевима, неће моћи да се врате у Белбург. Али, обоје су свесно игнорисали ту чињеницу. Као да су желели да оно, што је ионако морало да се деси те ноћи, буде последица стицаја околности, а не предумишљаја…

“Ваљда све ово сутра неће изгледати баш много мање чаробно него ове вечери” – вајкао се Сергеј у себи док су се пели уз степенице према собама.

Држећи га под руку, Наташа је била практична:

“Послао си поруку Арону да те извади код жене?”

“Хм, познајући га, он је то вероватно већ одавно учинио. Ето једне практичне користи од њега.”

И сутрадан поподне, и у недељу ујутро, Арон је поновио поруке Сергејевој жени. Обимна акција је била у току и захтевала је апсолутну дискрецију, јер Британци најсавременијом сателитском опремом прате све комуникације. Зато њен муж никако не може да јој се јави, да не би одао локацију са које командује целом операцијом…

На сву срећу, Тајна служба Склавоније је тог викенда заиста ухапсила неког шпијуна – сасвим безначајног шпијуна суседне Илирије додуше – али се то, сасвим случајно и сасвим згодно, уклопило са Сергејевим и Наташиним викендом на језеру, који се непланирано одужио све до недеље.

И док су двоје наших јунака проводили викенд који им је пре двадесет година пропао, неки други догађаји почели су да неповратно мењају судбину Склавоније и целог Карабалтика. Референдум у Републици Склавонској је успео и тиме први пут јасно показао да премијер Волф више не може да испуни оно што обећа. Исто тако по први пут, на једном састанку у Вашингтону озбиљно се разговарало о пензионисању дукловијанског премијера Милиуса Дукакиса. Смењени министар правде Николај Кулак више није имао на располагању службено возило које му је било обећано приликом одласка из владе: дошло је време да се привикава на невесели живот дисидента. Један други бивши министар, чувени Керамичар, и даље је гајио наде да ће добити место шефа Тајне службе, тај лилихип који му је обећан још пре пола године кад је био смењен као министар одбране. Госпођа Ема се из Мишленових водича информисала о ресторанима и клубовима Белбурга…

А Џефри Барнаби је, тог недељног поподнева док су се Сергеј и Наташа враћали са језера, послао кратку енкриптовану поруку Арону у Белбург:

“Ларијев тим сутра у Швајцарској. Нашли су им све паре.”

IV

Невоље швајцарског банкара

ubs

Конференцијска сала у великој банци гледала је на Банхофштрасе, главну трговачку улицу у Цириху. Скупе радње и луксузни ресторани окруживали су зграду са све три стране – претпостављало се да ће, после посете банци, богати клијенти из целог света пожелети да се мало и проведу.

Ханс-Јирген је тек годину дана био на положају шефа одељења за приватно банкарство. У оној сивој зони између банкарске тајне и кривичног дела, он је – по сопственим речима – “пливао као јегуља”. У својој тридесет шестој години био је међу младим звездама, лични избор и поверљиви човек генералног директора, легендарног “чаробњака из Лугана”, Италијана Серђа.

Зато се није много ни потресао тог јутра, када му је секретарица Силвија најавила двојицу “неочекиваних посетилаца”: дипломату из америчке амбасаде у Берну и господина у сивом оделу који је поред обезбеђења прошао а да није ни оставио своје документе… Посетиоци су чекали у конференцијској сали.

“Опет ти Американци, хоће нешто да сазнају мимо процедура.” – помислио је мрзовољно, облачећи сако пребачен преко наслона фотеље. Плаво одело са пругама, марке “Александар Амозу”, коштало је преко хиљаду швајцарских франака и било је статусни симбол, саставни део представе коју је Ханс-Јирген створио о себи.

“Добар дан господо, шта наша мала банка може данас да учини за вас?” – улазећи у салу, Ханс-Јирген је био за нијансу љубазнији него што је то стриктни протокол захтевао. Није могао да претпостави о чему се ради и то га је помало нервирало. Метални термос са кафом, неколико флашица киселе воде “Перије” и тањир са колачићима налазили су се на средини стола. Симболична граница између тајни једне од најстаријих швајцарских банака и љубопитљивости коју је очекивао.

“Извињавамо се због ненајављеног доласка, али овај случај је хитан. Господин Смит дошао је синоћ из Вашингтона само због њега.”

Ханс-Јирген је добро познавао човека који је говорио: Ралф Џонсон, други секретар америчке амбасаде у Берну, био је задужен за различите финансијске истраге. Толико се бавио само тим послом да је, на крају, отворио и посебну канцеларију у Цириху, седишту највећих банака: није му се исплатило да, готово свакодневно, путује из Берна. Досад су се видели најмање десетак пута и у том тренутку имали три случаја на којима су заједно радили.

“Случај оног министра из Бурундија ће бити готов крајем месеца. Чекамо писмену наредбу истражног судије, који разматра ваше доказе. Не верујем да ће ту бити проблема. А што се тиче пакистанског генерала…”

Господин Смит се благо накашљао. Један његов поглед био је довољан да Ханс-Јирген престане да прича. Ралф је почео да се мешкољи…

“Заиста мислите да бих дошао чак овамо само због тих рутинских операција?”

Тишина је била одговор на питање. Одговор који је био сасвим непотребан.

“Занимају нас детаљи о рачуну CH34 0020 6206…”

Ханс-Јирген је у том тренутку пошао руком према телефону, али га је Џонсон прекинуо:

“Нема потребе да долази Ваша сарадница. Господин Смит би, хм, више волео да овај разговор остане приватан. А то би било и у Вашем најбољем интересу, чини ми се.”

Господин Смит је подигнуо обрве. Лева рука немачког банкара почела је полако да подрхтава:

“Ја господо заиста не видим како бих могао да знам детаље сваког од хиљада рачуна…”

Тајанствени Американац се насмешио:

“Сваког рачуна наравно не, али сваког од укупно три на којима се тренутно налази преко пет стотина милиона долара, вероватно знате?”

Преко стола, поред оног тањира са колачићима, гурнуо је велики жути коверат. Тај покрет је пратило ново питање:

“Ово је снимљено у мају, чини ми се? Колико пута су после тога долазили?”

Ханс-Јирген је почео да разгледа фотографије. На једној су била двојица људи како се приближавају главном улазу у његову банку. На другој и он сам, како са њима излази. На трећој, ова мала група људи је весело чаврљала, очигледно чекајући ручак. Био је то елитни циришки ресторан, Кроненхале…

“Ви знате да би, по правилима службе, морао да снимам овај разговор. Да ми предате званичан захтев америчког министарства правде, налог за отварање истраге, прелиминарне доказе да се ради о кривичном делу…” – Ханс-Јирген је растућу несигурност почео да прикрива изненадном агресивношћу.

Формално гледано, он је био сасвим у праву, и све процедуре које је поменуо биле су предвиђене међународним конвенцијама о спречавању прања новца. Ако оне не би биле испуњене, имао је не само право него и обавезу да прекине сваки даљи разговор. Али, зашто су Американци били тако самоуверени? И зашто им је, баш до случаја рачуна 6206 било толико стало?

Господин Смит је из унутрашњег џепа сакоа извадио још један коверат: био је мањи, тањи и беле боје. Очигледно је и у њему била фотографија, али мањег формата и само једна.

“По правилима службе, и ми би требало да ово пошаљемо јавном тужиоцу?”

Ралф је устао и почео да се шета по сали. Увек му је било непријатно када би господин Смит извадио те беле коверте. Ханс-Јиргеново лице је постало бело, као коверат који је узео у руку. Када је погледао фотографију добило је боју оног већег коверта – жуту – да би на крају било зелено, као флаша киселе воде “Перије”. Почео је да дише тешко и испрекидано. Американац је наставио разговор питањем:

“Колико је имала година? Непуних петнаест? Или је тек прешла четрнаесту? Да, тим Тајланђанкама је тешко одредити године на први поглед, а нисте тражили документа на увид…”

Господин Смит је претурао по неким папирима у својој ташни и извадио један факс:

“Али зато се наша амбасада у Бангкоку потрудила.”

Скенирани документ није био сасвим јасан, али је лице девојчице на њему одговарало лицу на фотографији показаној Ханс-Јиргену, фотографије на којој је она била гола и везана лисицама… Између разних знакова тајландског писма налазила се и година њеног рођења: 2001.

Немачки банкар се сломљено спустио у фотељу. Игра је била завршена. Викенд у Патаји који је пре месец и по дана добио на наградној игри њему дотад сасвим непознатог америчког часописа “Модерни банкар”, шармантна млада девојка која је целе вечери флертовала са њим у бару хотела Шангри Ла – сви ти ситни детаљи које никако није могао да објасни, са скромним искуством свог досадног малограђанског живота, све му је то одједном постало савршено јасно.

“Шта хоћете?” – кратко је упитао.

Ралф Џонсон је одахнуо и вратио се на столицу. Најтежа фаза разговора – ломљење психичке кичме саговорника – и овог пута је завршена брзо и успешно. Сада су остали само технички детаљи. Господин Смит је слегнуо раменима и погледао у дипломату: то је био његов део посла.

“Видите, Ханс-Јирген, ми знамо да сте овде ручали са Андреасом Волфом, братом склавонског премијера. Знамо и да је овај трећи човек Предатор Малус, брат градоначелника Белбурга, Синдика Малуса. Знамо и да управљате рачуном за који су обојица овлашћена на потписивање.”

Ханс-Јирген је одсутно климао главом. Мисли су му се кретале насумично, од хотелске собе у Патаји до ћелије затвора у Цириху. Развод од Хелге, губитак старатељства над двоје деце, губитак посла, остракизам из мале елитне заједнице банкара у Цириху, срамота, родитељи чији ће се свет срушити… Осетио је нагли бол у грудима и почео да се бори за ваздух.

Господин Смит је сипао мало киселе воде “Перије” и додао чашу свом домаћину.

“Неће ми ваљда сада добити инфаркт, као онај бродовласник у Пиреју прошлог месеца? Можда је требало да га постепено припремим?” – размишљао је забринуто.

“Саберите се, Ханс-Јирген. Овај непријатни детаљ може да остане само наша мала тајна. Ако се, наравно, договоримо о овој операцији.”

Господин Смит је извадио још један папир. “Господе Боже, па колико још папира има овај грозни човек?” – помисли ужаснуто Швајцарац. Али, на њему је, испод три кратке реченице, видео откуцано своје име и простор за потпис, на меморандуму у боји. Канцеларија за контролу стране имовине Сједињених Америчких Држава имала је свој уобичајени формулар на којем су странци, прикривени агенти, потписивали изјаву о добровољној сарадњи, која је укључивала и упозорење на правне последице кршења правила.

Ралф је наставио:

“У овој фази истраге, занимају нас трансфери на рачун 6206 из једне либанске банке сумњиве репутације, оне која нам је на заједничкој листи финансијских институција кроз које пролазе средства компанија повезаних са нарко-дилерима. Ви сте од десетак таквих трансакција пријавили само једну, и то ону најмању.”

Ханс-Јирген је опет одсутно климнуо главом. Потписао је изјаву о сарадњи, и готово плачним гласом рекао:

“Има и једна банка из Дукловије, и једна италијанска. Преко 80% трансфера иде преко њих. Новац се потом троши на куповање некретнина, углавном у САД, и уметничких предмета, у Лондону. То све ради један адвокат склавонског порекла…”

Више није било разлога да чува ниједну тајну двојице Склавонаца и њихове браће. Ако буде кооперативнији него што се то од њега очекује, можда ће то смилостивити његове мучитеље?

Господин Смит је склонио потписану изјаву о сарадњи у своју торбу. Устао је и то је био знак дипломати да је тај разговор завршен.

“Ханс-Јирген, ми смо тек почели ову причу. Нисте ваљда мислили да ћемо је данас завршити? Ускоро ћете добити нове инструкције.”

Ралф му је потом дао визиткарту са америчким именом: “Лејла Риг, директор америчког колеџа, Монтањола, Швајцарска”

“Од кад напустимо ову салу, па све до даљих инструкција, сваку промену на рачуну 6206, сваки телефонски, електронски или физички контакт са господом Волф и Малус, и сваки други контакт или интересовање који би били повезани са предметом ове наше истраге, пријавићете госпођици Риг. Подразумева се да о данашњем разговору нећете никога обавестити, укључујући ту и Ваше претпостављене.”

Ханс-Јирген је опет одсутно климнуо главом. Знао је да је постао доживотни роб Агенције. То је била цена коју ће платити да би могао да симулира свој досадашњи живот. Частан човек би се вероватно убио и тиме прекинуо даље мучење, али Ханс-Јирген је добро знао да он то не може да учини: био је слабић и кукавица.

“Бедан педофил”, рекао је презриво Ралф свом колеги када су за пар минута изашли на сунцем окупану Банхофштрасе.

“Такви су ми увек најбољи клијенти”, задовољно је одговорио господин Смит.

V

У потрази за идеалним кандидатом…

ladies_and_gentlemenДа је могао да бира, ту непотребну функцију председника Републике, премијер Волф би најрадије укинуо – баш као што би укинуо и било коју другу функцију, награду, почаст или признање – све што не би баш он, и само он, имао. Не ретко, у ужем кругу својих обожаваоца помињао је примере других земаља – Француске, Сједињених Америчких Држава или Немачке – у којима су ове функције или спојене, или је председничка потпуно церемонијална.

У Склавонији, међутим, председника Републике бирао је народ на општим изборима и председник владе – без обзира колико себе доживљавао, и понашао се, као канцелар – морао је о тој чињеници да води рачуна.

Стрпљивошћу будистичког монаха, Арон Цибулски је већи део лета провео тражећи, чистећи од прашине и полако слажући разне коцкице ове слагалице.

“Коначно нам се пружа прилика. Та хамлетовска дилема ће га све више прогањати. Или ће морати да иде са слабим кандидатом, или ће га сујета натерати да се кандидује сам, и преузме велики ризик. У оба случаја, не можемо изгубити ништа, а можемо добити пуно.”

Арон је добро знао ситуацију у коју је невољно улазио премијер Волф. Пре готово две деценије, из непосредне близине пратио је исту дилему председника Словака Миклошича, која је коначно довела до његовог пада.

Али, пажљиво читајући извештаје својих инсајдера из самог Волфовог кабинета, врхова опозиционих странака, неколико страних амбасада и тајне службе, Арону је било јасно и колико ће бити тежак посао да се нађе противкандидат који би могао да добије. Подељене, осиромашене и компромитоване, опозиционе странке су подсећале на пса који јури сопствени реп. И оне старе, са новим људима, и ове нове, са старим људима, све су биле оличење управо оног поретка који је својим банкротом и омогућио овај бизарни популистички експеримент.

“Морамо наћи сасвим новог човека, неког ко се није бавио страначком политиком. Ко нема афера, ни финансијских, ни оних са старлетама. Ко не важи ни за западног ни за руског човека. И, пре свега, некога ко разуме како држава функционише.”

Јер, Арону је било јасно да ће ти избори бити само почетак једног ширег и дубљег процеса. Ретким страним саговорницима са којима је тих дана причао обично би тај процес невино представљао, као кохабитацију:

“Премијер и председник који су независни један од другога представљају најбољу гаранцију да ниједан од њих неће пасти у искушење да злоупотреби моћ која му је на располагању.”

Ипак, неки од њих нису били спремни да у то поверују:

“На Карабалтику не постоји таква ствар као што је кохабитација. То је увек само прелазна фаза од једне до друге апсолутне моћи. И то је баш оно што ти сад покушаваш да урадиш. Да изазовеш његов пад.”

Британски обавештајац, Џефри Барнаби, није имао дилеме када је тог дана вечерао са Ароном у малој грчкој таверни, у Хераклеону на Криту. Сувише добро је познавао и Карабалтик, и Склавонце, али и свог пријатеља.

Арон је слегао раменима:

“Увек падне оно што је паду склоно. Али баш тада, важније је оно што ће доћи од судбине онога што мора да оде.”

Да је заправо већ неко време уназад значајно померио хоризонте својих циљева, и да све више размишља о томе како поредак у Склавонији темељно променити – његове друштвене структуре, економске основе, правила игре – а не само једног непристојног и емоционално нестабилног човека заменити неким другим, пристојним и нормалним, ретко је и сам себи хтео да призна. Баш као што, тог лета, ову чињеницу Арон није желео дамногим Склавонцима са којима је разговарао. А свом британском пријатељу је свакако прећутао…

“Људи често воле осећај сопственог значаја, ту нејасну свест да учествују у формирању историје. Али у пракси се увек тога боје. Зато је боље да истину сазнају што касније, онда када процес довољно одмакне да постане неповратан.”

Залудна политичка чаршија у Белбургу почела је са шпекулацијама око председничких кандидата већ у току лета и – ма колико се Алексиус Волф трудио да о тим шпекулацијама не мисли, и да их у јавности исмејава – већ почетком јесени био је принуђен да се суочи са непријатном истином: он није имао кандидата са којим би добио те изборе. Систематски уништавајући ауторитет, и интегритет, свих својих сарадника он их је уништио и као потенцијалне кандидате. Остао је сам…

Амерички амбасадор мрштио се и на сам помен могућности да старом председнику, русофилу Томасу Николасу, буде обновљен мандат. Руски амбасадор је опет колутао очима када би се поменуло име западне миљенице, пуначке плавуше Зелде Михелс. И један и други очекивали су од Волфа да коначно преломи, да престане са том игром на две столице, да докаже своју лојалност.

Тако је једна председничка кампања, и пре него што је заправо уопште почела, постала полигон за одмеравање снага две велесиле на још једном у низу поља те чудне шаховске табле на којој су оне играле своју партију…

VI

Племена са југа

sveti-stefan-montenegro-2-roberto-gagliardiУ међувремену, још једна од банана држава на Карабалтику – Дукловија -. дошла је на ред за изборе. Њен лидер у последњих четврт века, Милиус Дукакис, покушао је да се на власти одржи тако што ће нестрпљиво, и на брзину, аплицирати за чланство у НАТО пакту. Тиме је наљутио Русе и поделио – традиционално русофилске – Дукловијанце.

Европске земље су се већ неколико година по навици мрштиле на Дукакиса – извештаји о организованом криминалу нису годили њиховој штампи, невладиним организацијама и посланицима либералне оријентације. Службе су то, колико су могле, покушавале све да заташкају али је са временом превладала једна врста осећања потрошености. Све чешће, у европским престоницама били су, много срдачније, примани неки други људи из Дукакисовог естаблишмента.

У Ленглију је, међутим, Лари остао тврдоглав: “Он јесте курвин син, али је бар наш курвин син.” обично би говорио на састанцима Одељења за Карабалтик, парафразирајући чувену изјаву америчког председника Рузвелта о никарагванском диктатору Анастазију Сомози из 1939. године.

“Ричарде, шта сте коначно договорили за Дукакиса на Комитету? Јел’ треба да припремам документацију за његово рушење, или за рушење његове опозиције” – питала је почетком октобра, очајна, госпођа Ема.

Лорд Р. је добро знао да тог коначног договора, као и увек, није било. Уочи америчких председничких избора већина његових партнера са друге стране Атлантика није имала јасну идеју шта да ради. Већ раније принуђени на понижавајуће компромисе са разним мање или више тврдим диктаторима на европском источном рубу – а најгори од тих компромиса, онај са лудим турским султаном, све јасније се помаљао на хоризонту – ни Европљани више нису били чистунци када се радило о Карабалтику. Као и увек у таквим ситуацијама, лорд Р. је решио да буде практичан:

“Ти припреми и једну и другу документацију. Па ћемо онда већ видети шта ће бити употребљено. Можда једна, можда друга, можда ниједна.”

“А можда и обе” – рече Ема, више за себе.

“Тачно, можда и обе. Него, нешто ми је сада пало на памет. Кад будеш припремала тај Дукловијански досије, извуци посебно све оно што може да изазове конфликт између Дукакиса и Волфа. Припреми ми податке о дукловијанским агентима у апарату власти у Склавонији, о њиховим криминалним клановима, о контактима Волфовог естаблишмента са Русима. Обрати пажњу на разговоре председника Миколаса у Санкт Петербургу следеће недеље.”

“Ричарде, па то је цео викенд посла.” – Ема је била незадовољна јер је планирала да у петак оде у Лондон у јесењи шопинг – “А планирали смо да одемо заједно кући?”

Тог викенда, међутим, ни за Ричарда ни за Ему није било одласка кући. Немци су тражили тврђи став према лидеру Дукловије, Американци мекши, и лорд Р. је почео своју партију билијара, како је овакве операције увек називао:

“Циљ је да оставимо утисак како Руси нису успели да нас потисну из Дукловије, а да опет створимо математичку већину којом Дукакис може да оде, а истовремено и да остане. Већ како то шефови буду коначно договорили.”

Коначно, то је у овом случају значило – после америчких избора у новембру. Негде између средине новембра и краја јануара, зависно од исхода тих избора, биће одређена и судбина лидера најмање двадесетак шефова држава и влада мањих земаља на свету. А међу њима и четворице или петорице наших јунака на Карабалтику…

VII

Завера која то заправо није била

our-secret-560-dНовембар је у Белбург донео и први снег. Као и сваке године, задржао се сасвим кратко али је зато створио велике гужве у саобраћају. После неколико недеља Михољског лета и последњи кафићи су уклонили баште и своје госте и њихове разговоре – удварања и оговарања, мале пословне комбинације и ситне сплетке – пренели у задимљену унутрашњост.

Премијер Волф је и даље бесомучно јурио по градовима Склавоније, отварајући како оне фабрике које још нису биле изграђене тако и оне које су одавно изграђене, већ одавно заробљеник своје опсесије да се, баш сваки дан, мора појавити на некој телевизији. Опозициони лидери су се исцрпљивали међусобним подметањима, пре подне свако у својој странци, поподне једни са другима, док би увече седели са блиским људима из власти. Сви они покушавали су једно те исто: да се својим присталицама наметну као изгледна, странцима као исплатива, а самом режиму као безбедна алтернатива. Нико од њих није ни размишљао о победи, и – да будемо поштени – нико од њих није ни знао шта би са том победом урадио.

“Ако довољно дуго будем седео поред реке, дочекаћу да та река поред мене пронесе мртво тело мог противника” – говорио би један од њих у свом ужем кругу.

Да се нико од њих не труди да пређе ту реку, него само да заузме што боље место на обали, Склавонцима је одавно било јасно и то је био један од разлога због чега је диктатор Волф био већ скоро на средини пете године своје власти.

За то време, мала група од десетак људи је озбиљно радила свој посао. Најпре су пописали све оне локалне иницијативе, организације и групе које су се – у различитим градовима и из сасвим различитих разлога – супротстављале диктатури. Дискретни контакти успостављени су и са неколицином приватних предузетника, онима којима је још увек остало мало пара и много храбрости да би уопште смели да разговарају. Коначно, дошли су и до човека од којег су очекивали да се прихвати да буде кандидат на предстојећим председничким изборима. Док су чекали његов одговор, један изасланик дошао је и код Арона…

“Може ли ово да се уради?” – упитао га је, показујући му прецизно нацртану шему – “Ако су опозиционе странке већ савезници Волфа, корумпирани или уцењени, свеједно, могу ли бар грађани добити те изборе?”

Арон је на први поглед пажљиво посматрао шему, али је испод ока гледао и у свог саговорника. Некадашњи enfant terrible опозиције председнику Миклошичу од пре двадесетак година, сада се прилично угојио. Ожењен познатом глумицом живео је сасвим безбрижним и лепим животом док се, пре пар година, није укључио у оштрицу критичке јавности против премијера Волфа. И даље је био брбљив:

“Верујемо твојој процени. Ако кажеш да ово може да прође, идемо да радимо.”

На шеми је, уместо имена и презимена човека од којег су очекивали да се кандидује било написано само слово К. Мера предострожности је била разумљива. Арон се, за само један тренутак, осмехнуо: ситуација га је подсетила на Јозефа К. из Кафкиног “Процеса”. Ипак, и тај тренутак је био довољан да то његов гост примети:

“Шта ти је сада смешно?”

“Ништа посебно. Осим тога што знам име човека којег сакривате иза тог слова. Али немате разлога за страх. Ако буде прихватио ваш предлог, то ће ионако убрзо бити општепознато. Ако не буде, онда више неће бити ни важно. У међувремену, биће то само  још једна у низу тајни које чувам.”

Арон је заћутао и вратио се разгледању шеме. Пројекат је деловао толико невероватно да је чак могао и да успе. Напослетку је упитао свог госта:

“Шта вам је највећи проблем? Новац, медији, странци, тајне службе?”

Иза овог питања било је једва сакривено једно друго: “Где очекујете моју помоћ?”. Арон га, наравно, није изговорио – био је исувише арогантан да би себи дозволио разговор на тако профани начин – али га је зато његов гост добро разумео:

“Не треба нам ништа, осим твог кратког одговора: може ли ово да успе или не?”

Арон је размишљао. Кандидат чији се одговор очекивао није био нимало наиван човек. Добро је познавао скривене механизме функционисања државе и имао своје контакте у врховима Волфове власти. Неки његови контакти били су и Аронови и прве тачке укрштања уочио је још пре неколико месеци. Добро је знао да он већ дуже време озбиљно размишља о овом предлогу али да га неће прихватити ако не буде видео реалне шансе за успех.

Са друге стране, Арон је знао и оно што је његовом госту, у том тренутку, још увек била тајна: да се иза мреже независних интелектуалаца, слободних новинара, локалних иницијатива, синдиката и невладиних организација, налази још једна, дубља мрежа, на истом задатку. Та дубља мрежа – такозвана “дубока држава” – била је састављена од људи из врхова апарата: високих функционера владе, тужилаца, судија, црквених великодостојника, официра полиције и војске, припадника Тајне службе. Ту мрежу је сам градио већ последње две године. Приближавао се тренутак у којем ће се две мреже спојити. Напослетку је истресао дим из луле, погледао изасланика и рекао:

“Ако К. прихвати, покренуће се један сложени процес. И као резултат тог процеса, ја ћу бити принуђен да ту кандидатуру подржим, чак и када ми не би била симпатична. А то значи да ће пројекат успети. Јер никада досад нисам подржавао нешто што није успело, па немам намеру ни сад.”

Арон је свом госту вратио шему и испратио га до врата. Руковали су се уз поглед који би случајни посматрач, да га је тада било, сигурно оценио као заверенички. Али завера није био адекватан израз за много сложенији феномен који се тог поподнева десио у Белбургу: и друштво и држава су, после пуно времена, сада били на истом задатку. И једно и друго су ушли у одсудну борбу за опстанак, против личне власти једног човека која их је све заједно угрожавала.

VIII

Необичан породични сусрет

police-riotПротести против пролећног ноћног рушења неколико зграда уз обалу реке још одавно су прерасли у протесте против полицијског врха који је штитио врх криминалне структуре која се налазила под контролом премијеровог брата Андреаса. Сви су већ дуго уназад знали да су то заправо протести против премијера Волфа, чија је мафија киднаповала његову државу. Знали су то учесници протеста, знао је и сам Волф, знали су и странци.

Па ипак, у неколико летњих месеци је у Белбургу владао чудан, рекли бисмо прећутан, споразум, да се то не помиње. Умирућа држава је симулирала да још постоји, рађајућа мафија је симулирала да још не постоји. Трудећи се да од болесника на Карабалтику, као лешинари, извуку још по неки ситан уступак, странци су симулирали да све то не виде. Учесници протеста, разочарани у власт и у њену опозицију подједнако, симулирали су да се и даље баве једним комуналним проблемом. Сви они су чекали исту ствар: лидера. Сви они су знали да разлику између десет и сто хиљада људи не чини ни разлог, ни повод, него само једна ствар: човек.

У међувремену, док се тај човек не буде појавио, игре лопова и жандара наставиће се и даље.

Та динамика је, међутим почела неповратно да се мења већ са доласком јесени. Арон је тачно проценио да ће Волфов неуспех да испуни обећање дато Американцима – отказивање референдума у Републици Склавонској – поново актуелизовати питање одговорности за априлску Кристалну ноћ. То је европски представник Мартин Дебенхам све отвореније говорио опозиционим лидерима, такве поруке је Арон добијао и од госпође Еме, и од британског обавештајца Џефрија Барнабија.

Волф је штитио полицијски врх покушавајући да у јавности створи погрешан утисак како је, заправо само тужилаштво пасивно у овом случају, и како ту нико, ето, не може ништа да учини јер је правосуђе независно и самостално у свом раду.

Тада је Арон одлучио да активира један од механизама дубоке државе који је изградио. У свега пар дана, објављено је име тужиоца који поступа у овом предмету и, што је још било значајније, податак о четири датума – између априла и септембра – када је тај тужилац упутио званичне захтеве за прикупљање обавештења у оквиру истраге која је покренута. Ни по једном од тих захтева, међутим, није одговорено.

Осећајући да се круг око његових саучесника сужава, и да механизми државне власти – један по један – све ређе и све невољније пристају да штите криминалне структуре, премијер је постајао нервозан. Од Тајне службе је захтевао да примени тзв. “креативне мере” којима би се разбила структура и руководство протеста.

“Задатак је да испровоцирамо инцидент, који би онда режимски медији злоупотребили, а већина лидера протеста била ухапшена. А нарочито онај студент, Лазенко. За њега се у окружењу премијера пустила гласина да је заправо ванбрачно дете неког британског шпијуна.” – пожалио се тог јутра начелник Оперативног одељења Тајне службе Склавоније, Сергеј Симонис, Арону – “Незадовољство људи је велико и имао сам озбиљне проблеме са доста оперативаца последњих дана. Не знам шта да радим?”

Арон је запалио лулу, као и увек када не би знао шта да одговори. Посматрао је свог пријатеља: после дванаест година, са непогрешивом прецизношћу могао је да установи када је био заиста у проблему, а када се радило о глуми. Тог дана, његова забринутост била је сасвим искрена.

“У сваком случају је боље да – чак и ако ствари крену тим нежељеним током – на лицу места буду твоји људи, него да се уместо њих нађу фудбалски навијачи, хулигани или нарко дилери. А то је алтернатива.”

Сергеј је климнуо главом:

“Знам. И то значи да ћу ја лично бити тамо.”

На простору између Парламента и Градске куће, тог четвртка поподне је поново било десетак хиљада људи. Није то, наравно, био број који би могао да озбиљније угрози власт – било коју власт, па чак и ову, изразито непопуларну, Волфову власт – али је био број сасвим довољан да изнервира премијера и у његовој околини појача утицај екстремиста који су се залагали за насилне мере.

Кордони жандармерије и оклопна возила са воденим топовима доприносили су злослутној сценографији, радикализујући и расположење учесника протеста. Млад човек – тек је био напунио двадесету годину – стајао је десетак метара испред шаролике гомиле људи која се одазвала његовом позиву на протест. Димитриј Лазенко је био одговоран за њих, и није смео да устукне. Са друге стране, десетак метара испред кордона стајао је Сергеј Симонис, држећи у рукама папир локалне полицијске станице којим је, тог дана, скуп био забрањен. Одговоран за кордон и своје бројне оперативце у цивилу, ни он није могао да устукне. Двојицу мушкараца раздвајало је свега неколико метара. Гледали су се у очи.

Нико се, заправо, није после тачно сећао како се она појавила. Једни су причали да се пробила кроз масу и прошла њене прве редове, други опет да је дошла из малог парка поред зграде Парламента и једноставно прошетала поред кордона који је није зауставио. Тренутак од којег, међутим, постоји сагласност у каснијим склавонским хроникама био је онај када се, између кордона и масе појавила та фигура – још увек витке жене, на крају четрдесетих година, која се мирним кораком приближава двојици мушкараца, већ опасно близу један другом.

Арон и К. стајали су недалеко од ове сцене, код семафора, и обојица су је препознала отприлике у истом тренутку: “Наташа? Шта ће она овде?” – К. није могао да сакрије своје изненађење. Арон је слегнуо раменима: “Ствари се полако измичу контроли. Знали смо да ће се то пре или касније догодити. Она је морала да се појави.”

И највероватније, то што је криминално окружење око премијера Волфа прижељкивало, то чему су се и понеки амбасадори надали и чега су се Арон и Сергеј још истог тог јутра прибојавали – све би се то десило тог поподнева, као и толико пута раније у историји Белбурга. Понекад су такве ситуације завршавале хапшењима и сузавцем, понекад спаљеним Парламентом, увек рањеним а понекад и погинулим, и демонстрантима и полицајцима.

Али, тог поподнева ништа од свега тога се није догодило. Наташа је дошла до двојице људи и адреналин који су обојица осећали због наизглед неминовног конфликта уступио је место адреналину створеном због изненађења, неочекиване појаве жене коју су обојица очигледно добро познавала.

Погледала их је и рекла мирно:

“Димитриј, ово је твој отац. Сергеј, ово је твој син. Време је да се упознате.”

***

veljko-vlahovicОвај текст посвећен је успомени на Вељка Влаховића (1914-1975), народног хероја Југославије и учесника Шпанског грађанског рата. Цењен као изузетно скроман и принципијелан човек, Вељко Влаховић је, у критичним данима демонстрација, јуна 1968. године на Новом Београду, одиграо кључну улогу у спречавању сукоба између полиције и студената. Београд му то није заборавио. 

Žena bez lica: ubistvo u hotelu Armagedon

18 Sunday Sep 2016

Posted by Zoran Cicak in Priče iz Sklavonije, Uncategorized

≈ 1 Comment

Munch

“Dogodilo se sve to u jednoj civilizaciji, bog da nam prosti, takvoj, gdje se slični događaji spominju u štampanim kronikama kao nešto, što je jedva spomena vrijedno. Istoga dana, kada su novine javile, da se u hotelu tom i tom otrovala mala bludnica Marija, čitave su stranice štampe bile ispunjene dočekom Njegova Veličanstva Kralja Schiavonije, nogometnim utakmicama, prevarama u ministarstvima, i tako smrt male bludnice Marije nije inspirirala nijednog reportera, da joj posveti nekoliko redaka i da tako sav onaj bol, što je razderao taj skromni subjekt nevine djevojke, zaustavi barem za dvadeset i četiri sata u vrtoglavom ludilu zbivanja, senzacije i blefa.”

(Miroslav Krleža, “Smrt bludnice Marije”)

I

Rafal koji niko nije čuo

suicideTelo mlade žene je gotovo ležalo u fotelji, raširenih nogu, sa gornjim delom zabačenim unazad i ostacima glave koji su se jedva držali na vratu. Manji i veći delovi lobanje, sluzava masa mozga, pramenovi crne kose i nekoliko barica krvi ležali su rasuti između fotelje i kreveta. Na podu je ležala automatska puška AK-47, popularni Kalašnjikov, podešena na rafalnu paljbu. Iz magacina su nedostajala tri metka, tri čaure su bile na pored leve noge od fotelje.

Natalija Lah, konobarica, bila je i dalje u svojoj ljubičastoj uniformi. Očigledno, smatrala ju je sasvim prigodnom odećom za svoj poslednji put.

Inspektor Mihael Štras je u svojoj karijeri – a  ona se polako bližila kraju, već neko vreme se radovao penziji – video desetak samoubistava. Samo u tri slučaja to su bile žene. U jednom od ta tri slučaja, upotrebljen je pištolj. Ali, ni u jednom njegovom slučaju – zapravo ni u jednom od slučajeva u malom gradu u kojem je radio – samoubica nije upotrebio automatsku pušku. Ni muškarac, a žena pogotovo.

“Očigledno, cev je držala sa obe ruke, a oroz je povukla palcem desne noge. Usta cevi bila su priljubljena na bradu, pod uglom. Putanja metka je išla poludesno gore, prema potiljku.”

Mihael je znao da će se na mestu zločina uskoro pojaviti fotografi koji će sve pažljivo slikati, tehničari koji će tražiti zrna i otiske prstiju, a da će telo biti preneto na obdukciju u lokalnu bolnicu. Zato je odlučio da svoju istragu počne saznajući više detalja o žrtvi. Okrenuo se prema svojoj domaćici, direktorki objekta u kojem se nalazio:

“Pokojnica je poslednji put viđena oko deset uveče, kada je završila popodnevnu smenu. Telo je našla sobarica oko pola sedam. Vrata su bila zaključana iznutra i bravar je morao da obije bravu.” – Mihael je pažljivo gledao svoje beleške – “A rafal niko nije čuo? I to usred noći, u tišini. Kako je to moguće?”

Vrućina je već počela da se probija kroz avgustovsko jutro. Emilija Kanački, direktorka objekta Armagedon, morala je da odgovori na mnoga pitanja. Između ostalog i zašto sigurnosna kamera ispred sobe 208, te noći, nije radila.

“Ovo je jedna od soba koje koristi osoblje kada mu je zgodnije da prespava ovde umesto da ide kući, najčešće kad, posle popodnevne smene, radi jutarnju. Kao u ovom slučaju. U susednim sobama nije bilo nikoga.”

Videvši sumnjičavo lice inspektora Emilija je odustala od daljeg objašnjavanja:

“Mislim da bi bilo dobro da malo pogledate ceo objekat. Predlažem da počnemo od doručka. Tamo se sada nalazi većina gostiju.”

II

Armagedon: objekat specijalne namene

ResortArmagedon, objekat specijalne namene, tzv. “Zavod za izvršavanje krivičnih sankcija u posebnom režimu”, bio je pod kontrolom Ministarstva pravde. Njegovi stražari obezbeđivali su glavnu, takozvanu “putničku” i sporednu, teretnu kapiju i bili su naoružani, automatskim puškama.

Ali, čim bi se te kapije prošle, u velikom kompleksu više nije bilo nijednog naoružanog čoveka. Umesto čuvara, profesionalno osoblje od pedesetak mladih ljudi i žena vodilo je računa o glavnoj zgradi, zatvorenom i otvorenom bazenu, golf terenu, teniskim terenima i restoranima. Nije više bilo ni mesinganih tabli sa orlovima male republike. Umesto njih, unutrašnjost je bila brendirana znakom Hiltona…

“Naš objekat ispunjava sve stroge standarde međunarodnog lanca Hilton i prošle godine dobili smo i zvaničnu franšizu.” – direktorkin glas zazvučao je ponosno – “To nam je vrlo važno, radi širenja biznisa na Region. Imamo svih pet zvezdica i jedini smo ovakav kompleks u ovom delu Evrope.”

Inspektor je srknuo gutljaj espresa kojeg je donela ljubazna konobarica u ljubičastoj uniformi:

“Šta ste Vi zapravo gospođo Emilija? Direktor hotela ili upravnik zatvora?”

Njegova domaćica se osmehnula. Izraz ponosa na njenom licu sada je bio nedvosmislen:

“I jedno i drugo. U odnosu na našu državu ja sam naravno upravnik zatvora. Postavljena sam rešenjem ministra pravde. Ali za akcionare naše kompanije, Omega Grupe, ja sam direktor hotela. Imenovao me je upravni odbor. Ovo je javno-privatno partnerstvo. Država i privatni sektor poboljšavaju kvalitet izdržavanja kazne zatvora i ostvaruju profit.”

Inspektor Mihael je posmatrao ovu negovanu ženu četrdesetih godina. Očigledno, nije imala problem sa svojom dualnom ulogom. Tim pre je bio ubeđen da ga nemaju ni njeni zatvorenici, odnosno gosti, šta li su već…

“Usluge se pružaju samo na all inclusive bazi. To je i finansijski isplativije ali je i bezbednosno jednostavnije za kontrolu. Jedan dan košta 500 dolara. Osuđenici na kazne preko tri godine zatvora imaju popust od 30%, oni na preko pet godina 50%.”

Emilija je povela svog nesuđenog gosta u obilazak kompleksa. U sali za doručak, na bogatom švedskom stolu bile su poređane različite đakonije. Losos, račići i dimljena pastrmka, za ljubitelje morske hrane. Kobasice, pržena slanina i pečurke, za one koji su više voleli kontinentalnu. Kuvari koji su pravili najfinije omlete. Suši i kineske prolećne rolnice, za ljubitelje specijaliteta sa Istoka.

“Imamo četiri stotine soba i deset apartmana. Popunjeni smo u proseku sa oko 60 odsto. Ali, ubrzo idu izbori, i mnogi naši gosti će se odseliti u vladine kabinete. Tada se kapaciteti obično isprazne na dva-tri meseca, i onda počinju da dolaze bivši ministri. Vrlo često se posle izbora popuni i predsednički apartman. Sada je trenutno prazan i renoviramo ga.”

Emilija je objašnjavala dinamiku funkcionisanja svog objekta i njenu neraskidivu povezanost sa izbornim ciklusima. Inspektora Štrasa su, međutim, više zanimali detalji o žrtvi:

“Koliko dugo je Natalija radila kod vas? Kako se zaposlila? Sa kim se družila? Koliko dobro ste je poznavali? Da li je imala neprijatelja? Jeste li primetili nešto neobično u njenom ponašanju?”

Bila su to uobičajena policijska pitanja. Neki njegov kolega bi se verovatno odmah usredsredio na oružje kojim je mladoj ženi oduzet život, ali Mihael je namerno odlučio da ovu temu za sada izostavi. Razgovori na tu temu biće zanimljiviji kada bude dobio rezultate balističkih analiza.

“Natalija je došla iz jednog sela u podnožju planine, mislim da se zove Černa voda. Bilo nam je potrebno još radnica, a uvek je zgodnije da one budu tu, iz okoline. Bilo je to pre oko mesec dana. Ne sećam se ko mi je doneo njenu aplikaciju. Znam da je, kao i ostali zaposleni, prošla standardne bezbednosne provere u prestonici.”

Pored njihovog stola prošao je visoki stariji gospodin u odelu. Odmah za njim, hostesa je dovela još jednog gosta. On je bio u trenerci, prilično skupoj.

“Dobar dan gospodo.” – Emilija je ustala i pozdravila se sa obojicom – “Vrlo lepo izgledate od jutros. Da vam predstavim, inspektor Štras, iz grada, rutinskim poslom. Inspektore, moje zadovoljstvo je da Vam predstavim, bivši ministar trgovine Baltazar Stanis i general Konstantin Nečajev.”

Mihael je po prvi put video likove koje je do tada znao samo iz novina. Ministar je osuđen na šest godina zatvora zbog korupcije – francuska telekomunikaciona kompanija bila je neoprezna u vođenju svojih poslova u istočnoj Evropi i Baltazar je ispao kolateralna šteta kada su američki istražitelji počeli da čeprkaju po celom slučaju. General je osuđen zbog “odavanja državne tajne”: neke prilično osetljive vojne informacije prenosio je funkcionerima jedne opozicione, ekstremne nacionalističke stranke.

“Vama su istrage ubistava rutinski posao? Dešavale su se i ranije?” – Mihael je bio isprovociran Emilijinim predstavljanjem. – “Ili ne želite da plašite vaše goste? Pretpostavljam da u vašu uslugu spada i osećaj bezbednosti?”

Direktorka, ponovo, nije odolela iskušenju da se pohvali. Odmahnula je glavom samouvereno:

“Mi smo apsolutno bezbedni. I spolja i iznutra. Osuđenici sa nasilnim obrascem ponašanja, narkomani i hronični alkoholičari su isključeni. Ovo je objekat za ozbiljne ljude, koji su do juče bili u vrhovima vlasti i sutra će, najverovatnije, ponovo biti tamo.”

“Govori kao trgovački putnik koji hoće da proda svoju robu.” – pomislio je Mihael – “Iako valjda zna da ja ne bih imao para da platim njen all inclusive tretman?”

Doručak je uskoro završen i domaćica je povela svog gosta u obilazak kompleksa. Bazen je uskoro trebalo da počne sa radom i osoblje je užurbano nameštalo ležaljke i suncobrane, podizalo roletne sa malog bara, rutinski proveravalo kvalitet vode.

“Leti je bazen stecište društvenog života u Armagedonu. Preko dana se gosti kupaju, tu najveći broj i ruča, uveče se organizuju razna kulturna dešavanja. Mogli biste da dođete kad budete imali vremena, bićete naš dragi gost.”

Emilija se trudila da bude vrlo ljubazna. Mihael se okrenu za jednom hostesom u kratkoj suknji:

“Niste mi odgovorili na jedno pitanje. Žrtva je kod vas bila već par nedelja. Da li se sa nekim posebno družila? Bila je mlada žena. Jeste li uočili neke, da kažem, posebno bliske kontakte sa osuđenicima, ili gostima, kako Vi volite da ih nazivate?”

Direktorka je bila skandalizovana:

“Svakako da ne. Osoblju je zabranjeno da se intimizira sa gostima. Takav prekršaj kažnjava se momentalnim otkazom. Uostalom, režim poseta u Armagedonu je vro liberalan. Gostima dolaze žene, devojke, a dozvoljene su i, hm, sve ostale vrste poseta.” – Emilija je šeretski namignula inspektoru – “Kod nas se nalazi elita male republike. Kad biste samo znali koliko ovde dođe glumica, pevačica, fotomodela, čak i neke voditeljke sa državne televizije… Zašto bi se neko od njih petljao sa skromnom kelnericom, seljankom?”

Na povratku u lobi, Mihael je zapazio mladog čoveka – na prvi pogled, ne bi mu dao ni trideset godina – sportski odevenog, koji ga je napadno posmatrao, očiju sakrivenih iza Rej Ban naočara za sunce.

“Zašto je ovaj čovek osuđen? Deluje mi isuviše mlad za taj kriminal belih okovratnika, kojim su se bavili, ako sam Vas dobro razumeo, svi vaši gosti?”

“Ah, inspektore, pa taj čovek uopšte nije osuđenik. Poručnik Danijel Dragomir, ađutant generala Nečajeva. Odlukom načelnika Generalštaba, osuđeniku Nečajevu je omogućeno da, u toku izdržavanja kazne, ima na raspolaganju svog starog ađutanta. On prima redovnu platu, samo mu je promenjeno radno mesto, privremeno.”

Šetajući do svojih kola na parkingu, inspektor Mihael Štras je gotovo fizički mogao da oseti na svojim leđima pogled. Uložio je veliki napor da se ne okrene: znao je da bi to bilo shvaćeno kao izraz nesigurnosti. Vozeći se niz obronke planine, razmišljao je o tom čudnom paru: arogantnom generalu u skupocenoj trenerci i njegovom mladom ađutantu. Osećao je – više nego što je tada mogao da zna – da su njih dvojica povezana sa čudnim samoubistvom koje je trebalo da razreši…

III

Nestanak novinarke

redakcija

Helena Pataki, novinarka lista “Večernja hijena” nije se u ponedeljak pojavila u svojoj redakciji posle slobodnih dana koje je bez prethodne najave, na čuđenje njenih kolega, odjednom uzela. Pozivi u njen stan ostali su neodgovoreni, baš kao i poruke na pejdžer…

Prošla je cela radna nedelja i u petak je glavni urednik, nevoljno, okrenuo broj svog čoveka u prestoničkoj policiji: “Helene nema nigde. Želimo da prijavimo nestanak.”

Helena Pataki istraživala je već mesecima veze između obaveštajnih službi, vojske i organizovanog kriminala kao i učešće ovih struktura u građanskom ratu koji je besnio u susedstvu. Razne paravojne formacije prelazile su reku u potrazi za ratnim plenom, novim regrutima i političkim angažmanom svojih zaštitnika.

Helena je, dakle, bila novinar koji se bavio visokorizičnim poslom…

Iste večeri, dežurni kapetan u Upravi za elektronsko osmatranje i izviđanje Vojne obaveštajne službe rutinski je pregledao transkripte telefonskih razgovora prisluškivanih tog popodneva. U mnoštvu uobičajenih prestoničkih spletki, sumnjivih finansijskih i još sumnjivijih ljubavnih afera – sve to bi redovno bacao u korpu za otpatke – njegovu pažnju privukla je jedna stranica papira sa tekstom kratkog razgovora urednika “Večernje hijene” i policijskog inspektora: prijava Heleninog nestanka. Kapetan je prebledeo i, gotovo bez kucanja, uleteo u kancelariju načelnika vojne obaveštajne službe, generala Aleksisa Mitrinisa. Umesto uobičajenog vojničkog pozdrava spustio je papir na njegov sto:

“Druže generale, izgleda da je Lastavica nestala.”

Već sutra ujutro, alarmirani su svi saradnici VOS, njih ukupno dvanaest, u policiji glavnog grada. Jedan od najpouzdanijih agenata – inače poznati prestonički fotograf – upućen je u redakciju “Večernje hijene”, navodno da tamo potraži honorarni posao… Aktivirana je i cela mreža doušnika u podzemlju. Poslate su poverljive instrukcije oficirima bezbednosti u vojnim jedinicama koje su, pod različitim nazivima i na različitim teritorijama u susedstvu, učestvovale u građanskom ratu. Svi ovi ljudi imali su isti zadatak: da saznaju što je moguće više o kretanju, kontaktima i planovima Helene Pataki, neposredno pred nestanak.

Pukovnik Filimon Dorin, koji je u VOS-u vodio dosije “Lastavica”, u dvanaest sati tog dana, referisao je na Kolegijumu o tzv. preseku saznanja:

“Na poslednjem debrifingu, pre mesec dana, nije saopštila ništa dramatično. Nivo pretnji raznih nacionalističkih grupa je bio uobičajen. Dva slučaja na kojima je radila, šverc nafte i šverc cigareta na ratištu, bila su još u ranoj fazi i nisu privukla pažnju osumnjičenih. Njena novinarska legenda nije bila kompromitovana. Za sada nema nijedne indicije da je nestanak u vezi sa poslom. Najavila je, doduše, da će otići par nedelja na odmor, van grada. Zadržala se nešto duže. Očekivali smo da nam se javi za koji dan.”

Za stolom od tamnog mahagonija, u sali za sednice na trećem spratu bivše Komande vazduhoplovstva, zavladala je tišina. Jedan čovek nervozno je šetao ispod velike geografske karte na kojoj su, plavim i crvenim strelicama, bili označeni pokreti trupa u građanskom ratu u kojem mala republika nije učestvovala. General Mitrinis nije seo, nije se čak ni okrenuo prema svojim saradnicima:

“Izgleda da se sa tog odmora nije vratila. Ili, možda na njega nije ni otišla?” – više je za sebe promrmljao – “Ništa što je Lastavica radila za nas ne bi, u ovom trenutku, bio razlog za njen nestanak. Posebno ne za nestanak koji bi nas zatekao ovako nespremne. Dakle, moramo proveriti da li je radila nešto drugo, nešto što mi nismo znali.”

Pukovnik Filimon je hvatao beleške i za to vreme glasno razmišljao:

“Stavićemo odmah pod operativne mere glavnog urednika. Onaj njen dečko, analitičar, već se nalazi pod prismotrom zbog kontakata po stranim ambasadama. Možda uhvatimo neki trag…”

General se namrštio:

“Oprezno sa tim novinarima. Svoje kolumne u Večernjoj hijeni piše i predsednikova supruga. Poslednje što mi sad treba je nova spletka na dvoru.” – general je mrzovoljno odmahnuo glavom prema prozoru, u pravcu u kojem se nalazila predsednička palata – “I oprezno sa tim dečkom, on se slizao sa strancima onoliko. Dečkom? On je oženjen, već mator čovek, pa da li ste vi ljudi normalni…”

Mitrinis je konačno seo i to je bio uobičajeni znak da je Kolegijum VOS-a završen. Vozeći se tog popodneva kući, ulicama prepunim preprodavaca razne robe koja zbog međunarodnih sankcija nije mogla da se kupi u prodavnicama, general je bio u sumornom raspoloženju. Izlaz iz građanskog rata u okruženju nije video, sukobi političara su pretili da ga prenesu i sa ove strane reke, dobijao je sve više upozorenja od svojih stranih kolega. I na sve to, postojala je realna opasnost da je izgubio i Lastavicu, jednog od svojih najsposobnijih agenata…

IV

Jedna čudna sahrana

funeral

Mladi sveštenik je promrmljao nekoliko poslednjih rečenica kratke molitve. Okupljeni su se prekrstili i četvorica ljudi spustila su jeftin, grubo otesani mrtvački sanduk, u raku. Svako od desetak prisutnih bacio je pregršt zemlje a potom su grobari prišli humci iskopane zemlje i počeli da je ubacuju u grob. Uskoro je sve bilo gotovo.

Selo Černa voda, u podnožju planine na čijem se vrhu nalazio hotel Armagedon, bilo je malo: jedva dvadesetak kuća. Bilo je i siromašno. Većina radno sposobnog stanovništva odavno se odselila: neki su otišli u veće gradove, mnogi u inostranstvo.

Inspektor Štras stajao je nešto po strani i posmatrao ovaj, tako mu je bar izgledalo, pomalo čudan skup. Natalijin otac i majka, u crnini, odsutnih izraza lica, kao da igraju neku predstavu. Sveštenik, koji je jedva prikrivao osećaj neprijatnosti. Par daljih rođaka, komšije…

“Lepo je od Vas što ste prihvatili da obavite obred, oče Zaharije.”

Inspektor je očigledno aludirao na samoubistvo, iako ništa u to smislu još uvek nije bilo zvanično objavljeno. “N.L. zaposlena u državnom rezidencijalnom kompleksu juče je tragično izgubila život.” – bilo je sve što su tog jutra objavile lokalne novine.

“Natalija je ceo život disciplinovana pripadnica naše majke crkve. A i pokojnica je Božje stvorenje.” rekao je Zaharije, više za sebe.

Mihael nije odmah uočio enigmatičnost tog odgovora. Tek mnogo kasnije, kada se budu otvorila neka druga pitanja, setiće ga se. Tada, u želji da odobrovolji svog sagovornika, nije dalje insistirao na samoubistvu. Naprotiv, pokušao je da relativizuje tu pretpostavku:

“Mi zapravo još uvek radimo na utvrđivanju činjenica. Popodne bih trebalo da vidim obdukcioni nalaz. Uzgred, kao dobra hrišćanka pokojnica je dolazila kod Vas na ispovest, pretpostavljam? Postoji li bilo šta što biste mogli da mi kažete, a da nije u sukobu sa Vašom obavezom čuvanja svešteničke tajne?”

Mladi sveštenik je rukom pogladio svoju kratku crnu bradu. Znao je da, bez posledica, može da izbegne odgovor na ovo pitanje. Uprkos tome, izraz dvoumljenja na njegovom licu potrajao je koji sekund duže – dovoljno dugo da inspektor zapazi tu nijansu. Konačno, Zaharije sleže ramenima:

“I duh njen i telo njeno bili su čisti. Sitni grehovi o kojima mi se ispovedala svakako nisu mogli da budu razlog da na njen život bude podignuta ruka. Ni tuđa, a njena pogotovo. Nisu dakle nešto što bi moglo da Vam pomogne u rešavanju ovog slučaja inspektore. Ne bih naravno da se mešam u Vaš posao, ali čini mi se da rešenju misterije neće pomoći istraživanje čime se Natalija bavila, već možda pre, ko je ona bila.”

Već su stigli do kapije groblja i inspektor je krenuo ka svom automobilu. Ako je možda podsvesno i očekivao da će na sahranu doći neko ko bi bio odgovoran za smrt mlade kelnerice, sada mu je bilo jasno da je to očekivanje bilo nerealno. “Život se ne odvija kao u romanima Agate Kristi.” – pomislio je – “Ovaj ubica ne ide po seoskim grobljima.”

I dok je prvu od ove dve rečenice Mihael Štras rekao u sebi, drugu je promrmljao poluglasno. Većina prisutnih je nije ni čula, ili bar razumela. Od onih koji su je čuli, većina nije ni obratila pažnju. Natalijin otac je pozvao prisutne da dođu kod njih kući – takav je red po seoskim grobljima uostalom – gde su, za tu priliku, već bile zaklane dve kokoške.

Tako se jedino sveštenik osetio pozvanim da nešto odgovori Mihaelu:

“Čudni su putevi Gospodnji inspektore. Nije ubica uvek onaj koji povuče oroz. I nije istina uvek u ispovesti. Ponekad je i u snu.”

Zaharije se prekrstio, blago naklonio inspektoru, i polagano se udaljio. I da je Mihael imao ideju da ga nešto dodatno pita, nije mu ostavio priliku. Ali, on tu ideju nije ni imao:

“Ovaj čovek nešto zna, i nešto očigledno hoće da mi kaže. Ako bih ga sada isuviše ispitivao postigao bih samo kontraefekat. On neće moći da izdrži teret svog saznanja. Pritiskaće ga sve više. I neće imati da ga podeli ni sa kim drugim osim sa mnom. Najbolje, dakle, da pustimo, da taj teret saznanja sam uradi svoje.”

Sa tim mislima, inspektor Štras upali svoj automobil. Ako je tog jutra i pomislio kako bi bilo najbolje da se ovaj slučaj što pre zatvori, konstatacijom koja se sama po sebi nametala, u to više nije bio tako siguran.

V

Svi saradnici pukovnika Filimona

spyVisoki oficir Vojne obaveštajne službe, pukovnik Filimon, preuzeo je istragu nestanka agenta “Lastavica”. Helena Pataki nije bila posebno lepa žena, ali mu je za dve godine koliko su zajedno radili, postala nekako draga. Znao je Filimon dobro pravila službe u kojoj je radio: jedan od najstrožijih tabua bilo je i ulaženje u bilo kakve emotivne veze – o seksualnim da i ne govorimo – sa svojim saradnicama. I pukovnik se tog pravila zaista pridržavao. Ipak, kako je vreme odmicalo, nije više mogao da u sebi obuzda ljubomoru svaki put kada bi u operativnom radu naišao, najpre slučajno a onda sve više namerno, na Berkuta Grubora, Heleninu “emotivnu vezu” kako ga je birokratski nazivao u svojim izveštajima.

Berkut Grubor bio je, zapravo, otelotvorenje svega onoga što je pukovnik Filimon iz dna duše prezirao: vešt, komunikativan, moralno indiferentan a materijalno uvek zainteresovan, vrhunski majstor u oblikovanju najjednostavnije priče u najtajanstveniju spletku… Miljenik zapadnih novinara i diplomata, sa dobrim vezama u vrhu vlasti, Grubor je pokušavao da od obe strane izvuče što više, i u tome je bio vrlo uspešan.

Zato je Filimon sa pažnjom čitao izveštaj sa informativnog razgovora koji je njegov saradnik, inspektor prestoničke policije za krvne i seksualne delikte, obavio sa Gruborom:

“Imenovani je naglasio da se sa nestalim licem poslednji put video dan pred njen odlazak na odmor. Nije mu poznato gde je otišla, ali pretpostavlja da se radilo o nekom tajnom novinarskom zadatku, na ratištima u susedstvu. Javila mu se telefonom jedanput u toku svog odsustva. Razgovor je bio kratak i neprijatan jer je insistirala da joj kaže kada će se razvesti, što joj je još pre šest meseci obećao. U obavljanju njenog posla nisu sarađivali, niti se nestala interesovala za njegove kontakte sa stranim diplomatama. Nije mu poznato da li je uporedo sa njim održavala i veze sa drugim muškarcima. Pretnje koje je dobijala od nacionalističkih grupa delimično su mu poznate ali ima utisak da ih nije shvatala ozbiljno.”

Filimon odloži papir na sto. Telefonski poziv koji je prekinuo tišinu u njegovoj kancelariji očekivao je već neko vreme. Za manje od deset minuta, u bašti malog restorana nedaleko od stare zgrade Komande vazduhoplovstva započeo je interesantan razgovor:

“Komandant ne veruje da je Helena otišla preko reke. Već odavno sumnja da ona za vaš račun istražuje šverc nafte u ratnim zonama i zato je celoj svojoj mreži agenata na tim područjima dao striktne instrukcije da mu prijave svaki njen eventualni dolazak. Od dana kada je poslednji put viđena u prestonici, do dana kada je prijavljen nestanak, takve prijave nije bilo.”

Trgovac naftnim derivatima sa Primorja i dugogodišnji agent VOS-a, Kapetan – to kodno ime dobio je jer je u mladosti bio kapetan broda na linijama duge plovidbe – precizno je Filimona izvestio o rezultatima svog razgovora, tog prepodneva, u poslastičarnici Komandanta, vođe najmoćnije paravojne formacije u maloj republici, čuvene Garde.

Filimon, doduše, nije preterano ni sumnjao u Komandanta:

“Bilo bi isuviše rizično da ju je kidnapovao u glavnom gradu. Mnogo jednostavnije je mogao da je ukloni preko reke, tamo gde nema ni reda ni zakona, i gde ljude odjednom pojede noć, a sutra više niko ne sme ni da se seća da su uopšte postojali.” – razmišljao je Filimon.

Pukovnikovu pažnju privukao je jedan drugi detalj: Komandant je imao razloga da se pribojava Heleninih odlazaka preko reke, i njegova tvrdnja da bi u slučaju njenog pojavljivanja na ratnim područjima on o tome odmah bio obavešten bila je verovatno iskrena. Sa druge strane, Berkut Grubor je – mada ga inspektor o tome ništa nije pitao – sam izrazio uverenje kako je Helena “najverovatnije” otišla baš tamo. Jedan od ove dvojice ljudi nije govorio istinu, i to namerno.

Razmišljajući o daljim koracima u istrazi, Filimon se vratio u kancelariju da pogleda poruke koje su stigle u toku njegovog razgovora sa Kapetanom. U mnoštvu uobičajenih vesti njegovu pažnju privukla je jedna. Saradnik Dorotej, ugledni prestonički lekar i stari mason, izveštava o zanimljivom razgovoru na nedavnom sastanku u loži “Svetlo Istoka”:

“Brat Papi se žalio kako je hitno morao da uradi lažne dokumente za jednu ženu. On nije želeo da to učini, iz razloga koje nije hteo da nam otkrije, ali su ljudi koji su došli kod njega insistirali, i bili su vrlo neprijatni. Kao i obično, njegov falsifikat je savršen, ali je brat Papi sada zabrinut, i za sebe i za tu ženu.”

Denis Malkovič Papi, poznati slikar i falsifikator, povezan sa različitim kriminalnim grupama i tajnim službama, bio je član masonske lože “Svetlo Istoka”. Uvek na granici između ekscentričnosti i skandala, uvek u sivoj zoni između genijalnosti i ludila, Papi nije bio čovek koga je bilo lako zaplašiti.

“Ko su ti ljudi kojih se čak i Papi pribojavao?” – upita se u sebi pukovnik Filimon. Ko je bila tajanstvena žena za koju je hitno trebalo uraditi lažna dokumenta nekako je već pretpostavljao…

VI

Razgovor u mrtvačnici

Selly Oak Hospital Morgue

Mihaelova košulja bila je natopljena znojem. Posle sunca koje je nemilosrdno peklo na sahrani Emilijin prekjučerašnji poziv na bazen delovao je sasvim primamljivo. Ipak, na raskrsnici je skrenuo levo i umesto prema kompleksu Armagedon uputio se niz obronke planine, ka centru grada.

U mrtvačnici gradske bolnice bilo je takođe sveže. Doktor je sedeo za svojim stolom, i pažljivo posmatrao obdukcioni nalaz:

“Nema znakova borbe ili nasilja. U krvi nema tragova opijata. Uprkos vrlo bizarnom načinu izvršenja, meni ovde ipak sve deluje kao samoubistvo. Pokojnica je imala metar i osamdeset i bila vrlo jake konstitucije. Nije verovatno da bi tek tako sedela dok bi joj neko nameštao cev automatske puške ispod brade. Osim ako…”

Obducent, doktor Rohatinski, podigao je obrve u znak nedoumice. Sa inspektorom Mihaelom poznavao se skoro dvadeset godina, na mnogim slučajevima su zajedno radili, ponekad se i privatno družili. Ipak, i dalje je osećao nelagodu kada bi trebalo da iznese neku smelu, neočekivanu pretpostavku: plašio se da će ispasti glup.

“Osim ako šta? Naši tehničari nisu našli nikakve otiske. Vrata su bila zaključana iznutra. Nije registrovan ulazak nijednog stranog lica u objekat u prethodna 24 časa. Na čemu zasnivaš pretpostavku o mogućem trećem licu?”

Doktor se već presvukao u civilno odelo. Krenuli su ka izlazu iz mrtvačnice. Potom je pogledao u policajca i rekao:

“Pokojnica je imala seksualne odnose u poslednja dva ili tri sata pred smrt. Najmanje jednom, a možda i dva puta. Tragovi sperme ukazuju da je ova druga opcija verovatnija.”

Iskusni policajac se zamislio. Direktorka/upravnica Emilija naglasila je da je njena pokojna konobarica bila “smerna i povučena” i da se ni sa kim nije družila, ni od osoblja ni od stanara Armagedona.

“Zašto joj je bilo stalo da steknem takav utisak?” – pomislio je – “Da li ima zadatak da nekog štiti?”

Već su izašli na prašnjavu ulicu. U avgustovsko popodne bila je gotovo sasvim prazna. Mihael je pružio ruku da se pozdravi i u tom trenutku doktor Rohatinski je, pomalo odsutno – kao da se nečeg tek tad prisetio – rekao:

“Znaš Mišo, žene se farbaju. Ali, bar one sa kojima sam se ja viđao, uglavnom su bile crne, smeđe, šta li, i farbale su se u plavuše. To je nekako uobičajeno, zar ne?”

Policajac ga pogleda začuđeno:

“Valjda sve one misle da su uspešnije zavodnice kao plavuše. Ali pokojnica je bila crnka. Kakve to veze ima sa njom?“

“Pokojnica je bila ofarbana crnka. I to vrlo pažljivo ofarbana. Ali, bila je prirodna plavuša. Možda je, za razliku od svih ostalih, mislila da je uspešnija zavodnica kao brineta?” – doktor je sad govorio više sam za sebe.

“A možda je zapravo htela da sakrije svoj pravi identitet?” – ta misao je u deliću sekunde proletela Mihaelu kroz glavu.

Krenuo je kući peške trudeći se da ne misli o pretpostavci koja se nametnula, da je potisne negde u duboke revire svesti. Znao je da nema čak ni indicije, a kamoli dokaze, za nju. Ipak, nije mogao da se oslobodi crva sumnje.

Sparno popodne provincijskog gradića polako je ustupalo mesto večeri. Mihael Štras otvorio je frižider i uzeo limenku piva.

“Ko je žena bez lica koju smo danas u podne sahranili u selu Černa voda?”

 

VII

U službi Njenog veličanstva

residenceNjegova ekselencija Robert Ajvori, izvanredni i opunomoćeni ambasador Njenog kraljevskog veličanstva u maloj republici, imao je sve razloge da bude zadovoljan. Složena kombinacija štapa i šargarepe, međunarodnih sankcija i obećanja, kumulativni efekat medijskih pritisaka i spletki posejanih među najbližim saradnicima – sve je to polako počinjalo da ostavlja svoj trag na Predsedniku.

“Što se više bude osećao slabijim, to će biti lakše nagovoriti ga da potpiše mirovni sporazum. Ali što zaista bude slabiji to više rizikujemo da ga zameni neko ko taj sporazum nikada neće potpisati.”

Tog septembarskog popodneva ambasador je razmišljao o ovoj kvadraturi kruga, dok je na zelenom travnjaku svoje rezidencije pažljivo posmatrao čoveka plave kose i vodnjikavih očiju. Berkut Grubor je sa ushićenjem prepričavao najnoviju spletku – jedan mladi potpredsednik vlade zloupotrebio je helikopter radi odlaska na tajni ljubavni sastanak – ali ambasador ga uopšte nije slušao. Prezir koji je osećao prema gostu potisnuo je duboko u sebe – bila je to kombinacija diplomatskog iskustva i britanske hladnokrvnosti. I onda je, odjednom i na izgled bez ikakvog povoda, prekinuo svog sagovornika:

“Gospodine Grubor, gde je vaša prijateljica Helena? Po gradu se priča da je negde nestala? Zar se nismo dogovorili da se ponovo vidimo?”

Berkut je slegao ramenima:

“To niko ne zna. Policija je traži, i ja sam dao nedavno izjavu. Holanđani tvrde da je navodno viđena na ratnim područjima, oko zaštićenih enklava. Da bi se odande vratila morala je da prođe kroz zone pod kontrolom Komandantove Garde…”

Ser Robert je gledao svog gosta u oči. Dugogodišnje iskustvo, kombinovano sa vrhunskom obukom u centrima MI6 u mladosti, govorilo mu je da ovaj čovek laže.

“On ima zadatak da tom pričom pripremi alibi. Ali, da li svojoj devojci ili nekom drugom, to još nije jasno.”

Ambasador je zato odlučio da postavi novo pitanje. Bilo je to, u stvari, to isto pitanje samo malo detaljnije formulisano – kroz tri posebna pitanja – i izrečeno za nijansu hladnijim, neprijatnijim glasom:

“Gospodine Grubor, da li je Skarlet otišla na svoju misiju ili nije? Da li je njen nestanak u vezi sa misijom? Da li ste je čuli otkad je napustila prestonicu?”

Berkut je počeo da se preznojava i, po običaju kada god se nalazio pod pritiskom, da jedva primetno muca:

“Mislim da jeste, ali nisam siguran. Lični opis joj je uspešno promenjen i dobila je nove dokumente. Mislim da misija nije provaljena, ne bi bar trebalo tako brzo. Otkad sam joj uručio ta dokumenta nismo se više čuli.”

U glavi iskusnog obaveštajca upalilo se odjednom više crvenih lampica. Njegov gost je definitivno lagao, ali je to bilo tzv. defanzivno laganje:

“On nema za cilj da me ubedi u bilo šta. Laže refleksno, u panici, kako bi izbegao moja dalja pitanja. Verovatno ni sam nije uključen u nestanak, ali ima razloga da sakrije detalje koji bi mogli da nam pomognu da taj nestanak rasvetlimo.”

U sebi se Ser Robert ljutio zato što je u tako osetljivu misiju morao da bude uključen ovaj, hronično nepouzdani, čovek, ali dobro je znao da izbora zapravo nije bilo. Helena Pataki, zavedena u arhive njegovih pretpostavljenih u Londonu kao Skarlet, insistirala je da celu komunikaciju sa ambasadom održava samo preko njega…

Čaj je uskoro bio popijen i Grubor se, po običaju, duboko naklonio svom domaćinu. Ser Robert je klimnuo glavom i uputio se ka tremu rezidencije. Njegov gost je ionako već bio toliko puta da je sam znao da nađe put do kapije…

I dok je ambasador, sa zaštićenog satelitskog telefona pozvao London – očekivao ga je jedan prilično neprijatan razgovor – Berkut Grubor je prošao kroz kapiju u rezidencijalnom delu grada. Pažljivo postavljena kamera, sakrivena na zidu susedne vile registrovala je taj trenutak – 17.20 – baš kao što je, pola sata ranije, registrovala i njegov ulazak. Iste večeri, snimak se našao na stolu pukovnika Filimona…

Na njegovom stolu našlo se te večeri, međutim, još nekoliko stvari. Najpre, izveštaj operativaca koji su izvršili tajni pretres ateljea slikara Papija. Na mikrofilmu koji je priložen bilo je i nekoliko fotografija nađenih u ateljeu, očigledno onih koje nisu bile iskorišćene za izradu falsifikovanih dokumenata. Na svima njima nalazila se Helena Pataki – njegov agent Lastavica. Pukovnik je bio zapanjen kada je dobro poznatu plavušu ovog puta video kao crnku, koja je svoju dugu kosu zamenila kratkim kovrdžama:

“Majstorsko prerušavanje. Jedva bih je prepoznao.”

Druga informacija koja je pukovnika čekala na njegovom stolu bila je, mogli bismo reći, još bizarnija: glavni urednik “Večernje hijene” dobio je nedavno jedan čudan paket. Njegova brbljiva žena kasnije je pričala da se u njemu nalazilo dvadeset hiljada nemačkih maraka. Ali, čak ni ona nije znala tajanstvenog pošiljaoca tako vrednog poklona.

Ali Filimon nije imao previše vremena da razmišlja o neočekivanoj metamorfozi žene koju je tražio ni o neočekivanoj sreći koja je zadesila njenog glavnog urednika. Prekinuo ga je poziv njegovog šefa, generala Mitrinisa:

“Dobili smo nešto zanimljivo. Dođi kod mene.”

Desetak visokih oficira, generala i pukovnika, bilo je nedavno u kompleksu Armagedon. Došli su u civilnim odelima i vozilima sa civilnim tablicama, neupadljivi, vodeći računa o svim merama predostrožnosti. Njihova poseta nikada nije ni registrovana u knjizi gostiju ovog luksuznog zatvora. Ovu informaciju verovatno nikada ne bi ni dobili da se, baš u to vreme, u Armagedonu nije nalazio jedan vladika osuđen za pedofiliju, inače stari saradnik VOS-a. General Mitrinis je ponovo pročitao njegovu kratku poruku, ovog puta glasno:

“Dolazili su u razmacima od po pola sata. Poslednji je stigao komandant Ratnog vazduhoplovstva, general Amadeo Stefan. Osuđenik Nečajev je rezervisao posebnu salu za proslavu svog rođendana. Služila ih je neka nova kelnerica…”

Pukovnik Filimon je slušao pažljivo, gledajući sve vreme u jednu tačku na tavanici. Onda se odjednom okrenuo svom šefu i upitao:

“A ta nova kelnerica je imala kratku, kovrdžavu  crnu kosu, zar ne?”

 

VIII

Neka druga žena

scarlet-o-haraVeć prilično star automobil sa mukom se probijao putem punim rupa. Godinama ga niko nije popravljao. Nekoliko puta vozač je morao da zastane i pita retke prolaznike za pravac kojim se kretao. Mapa tu odavno nije bila ni od kakve pomoći…

Inspektor Mihael Štras dobio je poziv da dođe sam, u civilnom odelu, svojim kolima. Radilo se o “vrlo važnoj informaciji” u vezi “slučaja Armagedon”. Poruka je bila otkucana na pisaćoj mašini i ostavljena u njegovom poštanskom sandučetu kod kuće: “Šest sati uveče, krčma “Kod dva pijana šarana”, na putu prema Dunavu.”

Prelazeći poslednje kilometre, Mihaela je obuzelo ono dobro poznato osećanje. Strah. Od početka je sumnjao da je slučaj koji istražuje mnogo složeniji nego što je to na prvi pogled izgledalo. Hotel Armagedon, taj bizaran objekat, njegovi stanovnici, upravnica. Arogantni eneral i njegov ađutant opasnog pogleda. Potom sahrana koja je delovala tako izveštačeno. Dvosmislene poruke sveštenika. Neodređenost doktora Rohatinskog…

“Koji bi lakši način imali da me likvidiraju, nego na gotovo napuštenom putu, samog?”.

Mihael nije mogao da pretpostavi ko bi zaista imao razloga da bude uplašen njegovom istragom. Ali, nije mogao da pretpostavi ni zašto bi jedna mlada žena, koja je tek dobila – za siromašan kraj u kojem je živela vrlo dobar – posao, imala razloga da se ubije. Nesigurnost u sebi, i u sebe, potisnuo je kada je unutrašnjom stranom nadlaktice opipao obrise pištolja u unutrašnjem džepu jakne. Parkirao je kola i krenuo prema ulazu u krčmu.

Bilo mu je potrebno nekoliko trenutaka da privikne oči na slabo osvetljenu unutrašnjost. Dvojica ljudi, očigledno meštani, igrali su karte za jednim od stolova. Na drugom kraju, mladi par je pio koka kolu. Ni jednim ni drugim njegova pojava nije ništa značila. Pogledao je na sat: dva minuta do šest.

Krčmar je lenjo brisao čaše. Znao je sve svoje goste, a životno iskustvo naučilo ga je da prepozna ljude koji nekog traže. Sačekao je nekoliko trenutaka, a potom tihim glasom upitao pridošlicu:

“Vi imate sastanak u šest?”

Mihael je pogledao prema vratima, kao da očekuje da ga iznenadni dolazak ljudi koji su ga pozvali poštedi odgovora na ovo pitanje.

“Oni su već došli. Čekaju vas pozadi.”

Mihael je pustio krčmara da ide ispred njega, hodnikom koji je, pored toaleta, vodio do prostorije koja je gledala u dvorište. Vrata su bila poluotvorena. Krčmar je pogledom pokazao na unutrašnjost sobe, okrenuo se i krenuo nazad.

Dvoje ljudi sedelo je za stolom. Da su njihove jakne bile od kože a ne od skaja, i da im pantalone nisu bile od jeftinog teksas platna, mogli bi da prođu i kao turisti. Ovako, bilo je jasno da se radi o nekome koga je muka naterala na ovaj susret.

Muškarac je ustao i pružio ruku Mihaelu:

“Ne prepoznajete me, verovatno, u civilnom odelu. Ali ubrzo ćete shvatiti da su mere predostrožnosti bile neophodne.”

“Sveštenik Zaharije?!” – policajac je bio iznenađen – “Mogao sam da dođem i kod Vas u crkvu?”

“Vi ste mogli. Ali žena zbog koje smo se okupili nije. Ona, naime, više ne postoji.”

Devojka je polako skinula maramu sa glave i crna kovrdžava kosa rasula se po njenim ramenima. Inspektor je zapanjeno gledao u lice koje mu se učinilo tako poznatim:

“Dobro veče inspektore. Natalija Lah, kelnerica. Ali ne u hotelu na vrhu planine nego u pivnici u Minhenu. Juče sam došla na odmor i saznala da sam već sahranjena?”

Mihael je seo za sto. Jedno vreme posmatrao je ovo dvoje ljudi bez reči. I oni su posmatrali njega. Pojava ove žene komplikovala je njegovu istragu, ali ju je istovremeno i olakšavala. Naposletku, inspektor reče:

“Oče, i Vi i stari gospodin Lah sahranili ste nekog drugog, pod lažnim imenom. Neki tužilac bi mogao da to protumači kao ometanje pravde. Naročito ako ovaj slučaj na kraju ispadne istraga ubistva, a ne samoubistva.”

Natalija je gotovo ustala sa stolice:

“Oni su došli kod mog oca pre mesec dana otprilike. Ljudi u skupim kolima, iz glavnog grada. Nisu rekli kako se zovu, samo su se ponašali tako… Tako kako se uvek ponašaju oni koji rade za državu. Ponudili su mu nešto para. Mi smo siromašna porodica. Trebalo je samo da ugosti tu mladu ženu na par nedelja i, ako neko bude pitao za nju, da kaže kako sam to ja, njegova ćerka. Moja soba je ionako bila prazna.  Niko nije pomenuo nikakvo ubistvo.”

Sveštenik se namrštio:

“Pusti sad to Natalija. Imamo ozbiljniju stvar da raspravimo sa inspektorom. Ako nam garantujete da protiv Bogdana Laha neće biti podneti nikakve prijave, možda možemo da Vam pomognemo u istrazi?”

Mihael se setio poslednje sveštenikove rečenice iz razgovora na groblju: Nije ubica uvek onaj koji povuče oroz. I nije istina uvek u ispovesti. Ponekad je i u snu.

“Kakav to san imate da mi ispričate?”

Zaharije je prošao rukom kroz kratku crnu bradu:

“Na ispovesti, tri dana pred tragični događaj, pokojnica mi je ispričala sledeći san. Desetak ljudi iz velikog grada dolaze u hotel, na rođendansku proslavu jednog gosta. Ona poslužuje na toj proslavi. Kako vreme odmiče, i pije se sve više alkohola, prvobitni oprez i uzdržanost popuštaju. Priča se sve slobodnije, na sve opasnije teme. U snu, sala za tu proslavu pretvara se u paganski hram na groblju. Na njemu ne postoje vrata za izlaz. Svi šetaju u krug, oko sarkofaga. San se pretvara u noćnu moru i ona se budi u znoju.”

Inspektor je u ruci obrtao olovku. Izgledalo je da njegovi sagovornici nisu znali identitet tajanstvene žene. Ali, odlučio je da – pre nego što razgovor konačno pređe na čudan san – to još jednom proveri:

“Oče, Vi ste naravno znali da ta žena nije Natalija Lah. Verovatno već čim ste je prvi put videli. Ali, pravili ste se da to ne znate, zar ne? Hteli ste da zaštitite starog Bogdana?”

Dobio je odgovor koji je samo delimično očekivao:

“Tako je. I njega, ali i nju. Razumeo sam da bi se osećala bezbednijom ako bi verovala da njena tajna nije otkrivena. Zato sam je i zvao Natalija, do samog kraja. Gotovo do samog kraja, da tako kažem.”

Mihael je prećutao poslednju opasku. Ona jeste bila provokacija, ali je već mladog sveštenika poznavao dovoljno dobro da ne bi bio siguran kako će se, kad za to dođe vreme, sam vratiti na nju. On je zato odlučio da se vrati na san koji mu je prepričan:

“Imam utisak da je prvi deo sna bila stvarnost, a da su drugi bili njeni strahovi. Znate li koji je osuđenik pravio proslavu rođendana sa gostima iz grada nedavno?”

Sveštenik je ćutao. Natalija je pogledala u njega. Inspektor je nastavio:

“Izostaviću iz izveštaja starog Bogdana Laha. Imate moju reč.”

Zaharije je klimnuo glavom:

“Došao sam tog 9. avgusta u hotel da svetim vodicu za slavu. Sveti Pantelejmon, manje poznata letnja slava. Ali slavljeniku je to, igrom slučaja, bio i rođendan. Tako da se radilo o dvostrukoj proslavi te večeri. Bio je to general Konstantin Nečajev. Kad sam odlazio susreo sam se sa pokojnicom koja je dolazila da pripremi salu za proslavu. Kada mi je ispričala svoj san znao sam da se odnosio na njega i njegove goste.”

Sveštenik je počeo da koristi taj izraz – “pokojnica” – jer mu je bilo neprijatno da mrtvu ženu zove imenom žive, koja je sedele pored njega. “Da li zaista ne zna o kome se radilo, ili ima neki drugi razlog da još uvek sakriva njen identitet?” – pomisli policajac. Ali tok njegovih misli ubrzo je krenuo drugim pravcem:

“Oče, Natalija Lah je zvanično sahranjena pre dve nedelje. Ova žena ne sme da se vrati kući dok ne razjasnimo šta je taj smrtni slučaj zapravo bio, a to nećemo razjasniti dok ne vidimo ko je ta žena u stvari bila. U međuvremenu, mislim da bi bilo vrlo dobro da se skloni negde. Možda u neki ženski manastir?”

Otac Zaharije je klimnuo glavom:

“Napisao sam joj pismo za igumaniju Ekaterinu, starešinu manastira Svete Melanije. Večeras će prespavati u parohijskom domu, a sutra je jedan od naših pouzdanih meštana vozi na jug. Tamo će biti bezbedna.”

IX

Anatomija specijalne misije

anatomijaFiligranski precizno, sa strpljivošću monaha, pukovnik Filimon Dorin je nastavio da slaže svoju Rubikovu kocku. Ljubavnik sumnjivog ponašanja i njegove veze sa britanskom ambasadom. Glavni urednik koji je odjednom dobio velike pare. Komandant koji je imao motiv a i priliku. Falsifikator Papi i njegovi strahovi. Čudna proslava rođendana u luksuznom zatvoru. I, pre svega toga – a i posle – taj Helenin iznenadni odlazak, bez objašnjenja…

Kako god pokušao da složi kocku, jedno polje se na kraju opet nije uklapalo. Nije bilo ničega što bi bilo neophodno za istragu ubistva: ni tela, ni ubice, ni oružja, ni svedoka… A ipak, duboko u sebi, vojni obaveštajac je pretpostavljao da Lastavica više nije živa.

Tako je avgust neprimetno prepustio mesto septembru… Kao što se to ponekad i dešava, rešenje njegovih dilema došlo je gotovo slučajno. U komandi Jedinice za specijalna dejstva Državne bezbednosti nestala je jedna automatska puška. Već dugo, između VOS i državne bezbednosti postojala je profesionalna surevnjivost. Sa izbijanjem građanskog rata ta surevnjivost je dobila i novu, opipljivu, osnovu. Obe organizacije su na ratnim područjima imale svoje odvojene mreže agenata. Obe su imale svoje političare, koje su favorizovale. Konačno, obe su magnetski privlačile najrazličitije ekstremiste, paravojne organizacije, kriminalne grupe…

Zato je vest o tome da su kolege izgubile Kalašnjikov bila veselo dočekana na Kolegijumu VOS-a. General Mitrinis je zamišljao zabezeknuto lice Predsednika kad mu o tome bude referisao… Mladi kapetan, načelnik bezbednosti u jednom bataljonu na severu zemlje, doneo je ovu vest u prestonicu i uživao u pažnji koju su mu posvetile starije kolege. Tako je, i po završenom kolegijumu, nekoliko oficira ostalo da još jednom, u opuštenom razgovoru, čuju kako se sve to tačno desilo…

“Oni su sada u JSD pokrenuli istragu, ali se po gradu priča da je vode tako da je nikada ne završe. Kažu da je puška odneta iz magacina po nalogu iz vrha Državne bezbednosti. I da je zapravo pozajmljena, a ne ukradena. Samo što još nije vraćena. Operativac DB-a Filip Grah odneo ju je u neki zatvor na istoku zemlje…”

Poslednja rečenica zainteresovala je pukovnika Filimona:

“U zatvor? Zar zatvorski stražari nemaju svoje oružje? I zar nisu mogli da je nađu negde bliže? Zna li se možda o kom zatvoru je reč?”

Kapetan je slegao ramenima:

“To verovatno zna samo Filip. U evidenciji Jedinice nije zabeležen podatak. Njihovom oružaru je samo rekao da ima oko četiri stotine kilometara da vozi tog dana. Oružar kaže da je pušku stavio u torbu u kojoj se nose štapovi za golf.”

Filimon je ustao sa stola i prišao velikoj karti koja je visila na zidu. Na zapadu, severu i istoku od grada gde se nalazila komanda JSD njegov kolega iz državne bezbednosti nije mogao da vozi pušku četiri stotine kilometara. Već posle stotinak prešao bi državnu granicu. Ostala su samo tri pravca na jugu. Na dva od njih, nije bilo nikakvih zatvora. Uskoro je jednačina bila rešena:

“Četiri stotine kilometara mogao bi da vozi jedino na jugoistok. I da tako dođe do Armagedona.”

***

Iste večeri, pukovnik je iz službene arhive uzeo dve fotografije. Jednu iz dosijea agenta Lastavica, drugu iz tzv. “opšteg dosijea” – na njoj se nalazio kolega iz Državne bezbednosti, Filip Grah. Zvono na vratima nije iznenadilo slikara Papija:

“Već danima čekam da neko dođe.” – priznao je – “Ona više nije živa, zar ne?”

Pukovnik je podigao obrve:

“Vi masoni ste postali i vidovnjaci?”

“Čim su došli sa fotografijama bilo mi je jasno. Dali su mi pare i rekli da sve zaboravim.” – slikar je odsutno zurio u pravcu pisaćeg stola na kojem je izradio svoje najbolje falsifikate.

Filimon je iz džepa izvadio Heleninu fotografiju:

“To je bila ova žena, zar ne? Ti znaš ko je ona?”

“Novinarka Helena Pataki, naravno. Samo što je bila skratila kosu, ofarbala je u crno i napravila te kovrdže. Naočare je zamenila sočivima. Bilo je to dobro prerušavanje, zaista.”

Pukovnik je potom pokazao i drugu fotografiju:

“Kod tebe je bio ovaj čovek, zar ne?”

“On i onaj njen dečko, onaj Berkut, čini mi se Grubor da se preziva. Došli su zajedno. Rekli su da su joj dokumenta potrebna za tajnu novinarsku misiju, preko reke.”

Čuvši da je kod slikara bio i Berkut Grubor Filimon je morao da uloži priličan napor da ne pokaže svoje iznenađenje. U sebi je potisnuo pomešane osećaje besa i gađenja. Znao je da će psihološku prednost u odnosu na hiperinteligentnog, ali emotivno labilnog, masona zadržati samo do momenta dok bude ostavio utisak da sve zna.

“Zašto su došli kod tebe? Pa Služba ima svoje laboratorije za falsifikovanje dokumenata. Mnogo bolje opremljene od tvojih, uz dužno poštovanje.”

“Služba?” – sada je Papi bio iznenađen i to nije ni pokušao da prikrije – “Kakva sad Služba? Oni su obojica rekli da dolaze po naređenju Komandanta.”

Gost je ustao sa malog troseda. Ono što je želeo da sazna Papi je već rekao. Na samim vratima okrenuo se i pogledao ga pravo u oči:

“Znam da profesionalci kao ti zaborave detalje čim završe posao. Ali ovo nije privatni posao komandanta jedne paravojne formacije. A možda on o tome čak nije imao ni pojma. U pitanju su mnogo ozbiljnije igre, čiji si sada postao deo. Dakle, ovo ću te pitati samo jednom i u tvom interesu je da se prisetiš: na čije ime si Heleni Pataki izradio dokumenta?”

Nervozan grč prošao je uglovima falsifikatorovih usana. Znao je da nema snage da slaže. Teret saznanja koje je imao pritiskao ga je sve više. Nije, uostalom, ni pretpostavljao šta bi radio da se ovaj čovek uopšte nije pojavio:

“Natalija Lah, rođena 26. oktobra 1964. godine u selu Černa voda, opština…”

Pukovnik ga je prekinuo:

“Znamo koja opština. Skloni se iz grada neko vreme. Najbolje, skloni se iz zemlje. Idi kod onih Švajcaraca kojima si falsifikovao slike. Duže ćeš živeti.”

***

Sutra ujutro, pukovnik Filimon je seo u džip i krenuo ka jugoistoku. Pre polaska na put poslao je depešu u najbliži garnizon, sa zahtevom da mu se, u 14 sati tog dana, na raspolaganje stave vod vojne policije.

Anatomija jedne specijalne misije bila je gotovo potpuno rekonstruisana. Ostalo je samo da se vidi da li će, tamo gde se uputio, naići na svog odbeglog agenta ili na kidnapovanog. Ili, kao što se plašio, na leš.

X

Dve istrage postaju jedna

carnival_mask_oil_painting

Inspektor Mihael Štras je po drugi put čitao balistički izveštaj. Njegovu pažnju privukao je bizaran detalj: serijski broj na pušci bio je izbrisan.

“Nekome je bilo u interesu da se poreklo ovog komada oružja ne može utvrditi. Ali zašto? Cela zemlja je prepuna oružja koje dolazi iz ratnih zona. Zašto bi samoubici to uopšte bilo važno?”

Posle sastanka u krčmi iskusnom policajcu postale su jasne dve stvari:

“Onaj koji je hteo da u Armagedon ubaci svog čoveka ukrao je identitet skromne provincijske kelnerice. Taj isti je doneo i ovu pušku.”

Ko je žena koja je sahranjena, da li je ona u ovoj obmani dobrovoljno učestvovala ili ne, sa kojim je zadatkom poslata u luksuzni zatvor i zbog čega je morala da umre – sve to, međutim, još nije znao. Uputio se ponovo na mesto zločina…

“Vi inspektore još niste rešili tako jednostavan slučaj. Šetate se ovde i uznemiravate naše goste. Šta još mogu da uradim da Vam pomognem da završite svoj posao?”

Za razliku od prethodnog susreta, direktorka Emilija nije sakrivala svoje nezadovoljstvo neočekivanom posetom, niti se trudila da bude ljubazna.

“Ali trudi se da sakrije svoju nervozu. I to neuspešno. Ova žena nešto ozbiljno krije.” – pomisli Mihael.

“Daćete mi spisak svog oružja koje duže zatvorski stražari. I ime ovlašćenog lica iz Državne bezbednosti koje je potpisalo bezbednosnu proveru za pokojnicu. Kao i listu poseta objektu za 9. avgust. Zajedno sa snimcima bezbednosnih kamera na ulazu.”

Inspektor je govorio sa jedva suzdržanim besom. Nije primetio kada su se, iza njegovih leđa, otvorila vrata kancelarije. Nije primetio ni kako je boja lica njegove domaćice, iz crvene polako prelazila u belu, a iz bele u zelenu. Zato ga je i iznenadio miran glas:

“Mislim da prva stvar koju ste pomenuli neće biti potrebna. Odgovor na to pitanje već imamo. Za drugu već imam neke pretpostavke, ali bih voleo da ih potvrdim. A treća, zaista, i mene zanima.”

Mihael Štras se zapanjeno okrenuo i ugledao visokog čoveka svetle kose u sivomaslinastoj uniformi, sa tri zvezdice na epoletama. U ruci je držao službenu legitimaciju na kojoj se presijavao dvoglavi orao:

“Dobar dan. Ja sam Filimon Dorin, pukovnik Vojne obaveštajne službe. Imamo razloga za sumnju da je u ovom objektu poslednji put viđena osoba od interesa za nacionalnu bezbednost.”

***

Vrlo brzo, dve istrage su se u kancelariji Emilije Kanački spojile u jednu. Domaćin je od gosta očekivao identitet pokojnice, gost je od domaćina očekivao saznanja o njenom ponašanju poslednjih dana života.

Inspektor Štras sa pažnjom je razgledao dokument – bezbednosnu proveru nove radnice, Natalije Lah – koju je potpisao operativac Državne bezbednosti, Filip Grah.

“Samo devet dana otkad ste poslali zahtev? Da li je takva brzina uobičajena i u drugim slučajevima” – zainteresovao se.

“Nije, naravno. To možemo da ustanovimo već pregledom drugih provera. Ali mnogo je važnije da, ni u jednom drugom slučaju, tu proveru nije potpisao Grah. On zapravo tamo nije ni nadležan za te poslove.” – pukovnik Filimon je tehnologiju, naravno, poznavao mnogo bolje od svog civilnog kolege – “Ali vratićemo se na to kasnije. Gospođo Kanački, kako objašnjavate da u knjizi poseta za 9. avgust nema nikoga, a na snimku sigurnosnih kamera na ulazu se pojavljuje čak sedam vozila, posle 19 časova tog dana?”

Pitanja su se umnožavala, odgovori su bili sve manje ubedljivi. Dvojica istražitelja zahtevali su i snimke sigurnosnih kamera iz hodnika koji je vodio u sobu 208. I oni su bili izbrisani. General Nečajev je, nonšalantno, saopštio da je njegov ađutant Danijel Dragomir otišao baš prethodnog dana na odmor.

Tog popodneva, Mihael i Filimon su se zajedno vratili iz hotela. U crkvi Svete Trojice našli su sveštenika Zaharija:

“Oče Zaharije, izgleda da smo saznali ko je bila tajanstvena žena. Pukovnik je došao iz prestonice da nađe osobu koja je nestala. Vi čini mi se imate još nešto da nam kažete? Sada možete biti bezbedni. Uskoro ljudi koji su je ubili više nikome neće moći da naude.”

Sveštenik se prekrstio:

“Hvala Gospodu da se i ovo jednom završi. Zakleo sam se Jeleni da ću sačuvati tajnu dok ne dođe onaj koji je u nju posvećen. Tako mi je rekla, poslednje večeri svog života. I Gospod mi je dao snagu da se oduprem iskušenju da saznam o kojoj tajni se radi. Verovatno to ne bih ni mogao da razumem.”

“Jeleni” – inspektor je bio iznenađen – “Tako se znači zvala?”

“Otprilike tako” – rekao je Filimon – “Ali to nije sada važno. To je svakako bar najbliže istini. Otkud znate oče da je mislila baš na mene? I kako ste sačuvali tajnu za koju niste saznali šta je?”

Zaharije je ustao i otišao iza oltara. Doneo je jedan prazan novinarski kasetofon. Filimon je prepoznao malu japansku napravu od koje je Helena bila nerazdvojna.

“Rekla mi je: ako se meni nešto desi, ovo predajte onima koji će prvi doći iz prestonice. Verovatno je imala razloga da pretpostavi da ćete to biti Vi. Posle iznenadnog povratka prave Natalije zabrinuo sam se da bi možda oni drugi ljudi mogli da vas preduhitre. I zato sam je izvadio odavde i sklonio u jednu Bibliju.”

“Kasetu?” – upitali su gotovo istovremeno i Mihael i Filimon – “Ta Biblija više nije kod Vas, oče?”

“Da, kasetu. Ona se sad nalazi pod zaštitom Gospoda, kao i osoba koja ju je ponela. Biće mi potrebno nekoliko dana da pripremim aranžmane neophodne da je preuzmete.”

Izašli su iz crkve i seli za mali drveni sto u kraju dvorišta. Sveštenik je doneo bokal sa crnim vinom. Kada je napunio čaše upitao je svoje goste:

“Ne znam da li vam je palo na pamet zašto se ovaj objekat…” – pokazao je glavom prema vrhu planine – “… zove baš Armagedon. Kada je osnovan pre nekoliko godina ljudi u kraju su mislili da je to samo neko od, tada već pomodarskih, stranih imena. “

“Nešto kao Hilton?” – upita pukovnik.

Inspektor je odmahnuo glavom:

“Čini mi se da to ime sadrži neko dublje značenje. Zar ne, oče?”

“Armagedon je, po grčkom prevodu Novog zaveta, u Otkrovenju Jovanovom, mesto na kojem će se, u odsudnoj bici, sukobiti vojske anđela, predvođenih Spasiteljem, i vojske Antihrista i Satane. Satana će potom biti bačen u ambis, gde će ostati hiljadu godina, koliko će Isus vladati Zemljom. U prenosnom smislu, Armagedon je postao pojam za svaki konačan obračun između dobra i zla. Pretpostavljam da su oni koji su sagradili objekat u vrhu planine hteli da tim imenom simbolički naglase taj obračun između dobra i zla koji treba da se odigra u dušama njegovih stanara.”

Vino je uskoro popijeno i dva istražitelja su se pozdravila sa svojim domaćinom. Valjalo je krenuti prema malom gradu: čekala ih je duga noć u kojoj će se ukrstiti informacije i sa novim kockicama popuniti rupe u dva mozaika koja su počela da se sastavljaju odvojeno jedan od drugog, ali već sa obrisima istog lika kao konačnog rešenja. Sve to, međutim, nije bio lak posao i Filimon je odlučio da ostane u malom gradu. Prošle su cele dve nedelje…

XI

Dva hapšenja u jednom danu

arrestRani oktobar je počeo Miholjskim letom. I dalje je bilo neuobičajeno toplo i vesti o skorim snegovima delovale su neverovatno. U kolotečini uobičajenih vesti i poslova, taj dan je u maloj policijskoj stanici u provincijalnom gradiću počeo uzbudljivo: prostitutka kratke kose, gotovo dečačkih crta lica, pojavila se oko već oko devet sati ujutro. Tražila je inspektora Mihaela Štrasa…

“Noćas sam bila kod onog vladike koji voli dečake, gore u planini. Zamolio me da Vam u povratku predam ovo.”

Sa ramena je skinula tašnu. Na jutarnjem svetlu prizor tog kiča je bio gotovo bolan. Preturajući između ruža i kutija sa kondomima, konačno je našla ono što je tražila. Pukovnik Filimon je netremice gledao u ono što je vladika pedofil, inače njegov stari agent, poslao policajcu: bila je to jedna video kaseta.

Čim su ostali sami, istražitelji su kasetu stavili u prilično rasklimatan video-rikorder. Već na samom početku, bilo je jasno da se radi o traci sa sigurnosne kamere postavljene u hodniku hotela, preko puta sobe 208. Datum u dnu bio je sasvim vidlljiv: 8. avgust 1994.

Sa birokratskom pedantnošću, Mihael Štras je zapisivao vremena: 22.15 Ženska osoba ulazi u sobu. 22.40 U sobu ulazi i muška prilika, odevena u crno, sa bradom. 01.35 Obe osobe napuštaju sobu…

I onda, u 01.42 – direktorka Emilija Kanački i ađutant Danijel Dragomir približavaju se hodnikom. Emilija otvara vrata master karticom koja služi za otvaranje svih elektronskih brava. U 1.45 napuštaju sobu. U 2.00 stanarka se vraća, sama. U 2.45 Emilija ponovo ulazi u sobu i odmah je napušta. Tada je snimanje prekinuto…

“Pušku su napunili pravom municijom u tih pola sata koliko je provela van sobe prateći sveštenika. Posle se vratila – dakle laže da se pucanj nije čuo – da proveri da li je posao završen.” – inspektor Štras je sada imao krunski dokaz.

“Ovo je Vaša istraga inspektore. Nećemo Vam se mešati, ionako nas u celoj ovoj priči zanima samo ta kaseta.” – pukovnik Filimon je govorio sa kolegijalnom solidarnošću – “Ali, ako Vam treba pomoć oko hapšenja, imajući u vidu specifičnost objekta, računajte na našu pomoć.”

Inspektor je razmišljao koliki uticaj Emilija može da ima na obezbeđenje zatvora. Njih je bilo preko dvadeset, teško naoružanih. Da li bi desetak policajaca iz male stanice – mnogi već pred penzijom, kao i on sam – imali neke šanse? Opet, ako bi se tražila intervencija sa snagama iz nekog većeg grada, prošlo bi previše vremena. Ovo dvoje bi mogli da pobegnu. Konačno je prelomio:

“Bio bih Vam zahvalan ako bih za ovu priliku mogao da računam na Vaš vod vojne policije.”

***

Na glavnoj kapiji Armagedona pojavio se oklopni transporter sa dve kampanjole. Treća je produžila do sporedne, teretne kapije. Kapetan vojne policije je ušao i pred zabezeknutim stražarom iščupao telefonsku žicu iz zida: “Ključeve od svih vrata.”

Emilija Kanački je uhapšena na ručku, a ađutant Danijel Dragomir u teretani. Nisu pružali otpor. General Nečajev je protestvovao, govoreći kako mu je lično načelnik Generalštaba odobrio da u zatvoru ima svog ađutanta i kako on za poručnika Dragomira garantuje. Pukovnik Filimon ga je mirno saslušao i rekao:

“Ovo hapšenje je po nalogu civilne policije. Mi samo pružamo asistenciju. A sa Vama, gospodine generale, imaćemo uskoro jedan zanimljiv razgovor. Pod normalnim okolnostima rekao bih Vam da ne napuštate grad. S obzirom gde ste sada, to upozorenje neće biti potrebno.”

General je promrmljao neku rečenicu koja se nije jasno čula. Inspektor Štras koji je stajao najbliže njemu kasnije je rekao kako se može zakleti da je rekao “komunističko kopile”, ali to nije ostalo zabeleženo u arhivama o ovoj priči, ni zvaničnim ni privatnim…

Pola sata kasnije, kada su iz oklopnog vozila izveli dvoje pritvorenika i predali ih dežurnom u policijskoj stanici, pukovnik Filimon se obratio Mihaelu:

“Vi ste svoj posao završili. Ovo asistirano samoubistvo, da tako kažemo, ste kriminalistički potpuno razrešili. Povezali ste me sa Zaharijem, i on će nam uskoro dati kasetu, ono što je predmet naše istrage. Ne morate ići sa mnom u taj manastir. Posle ovog današnjeg hapšenja njima je sasvim jasno da su raskrinkani. Znam te ljude bolje od Vas, ponašaće se kao ranjene zveri. Možda bolje da sutra ostanete ovde?”

Mihael je, međutim, mirno ali odlučno odmahnuo glavom:

“Ne dolazi u obzir. Najpre, ja sam garantovao bezbednost Nataliji Lah i onom svešteniku. Oni Vas ne poznaju, i ako se ne bih pojavio čitav aranžman bi došao u pitanje. Drugo, ako je to zaista opasno, profesionalna solidarnost mi nalaže da budem sa Vama.”

XII

Tajna manastirske ćelije

crna-rekaSivomaslinasti džip se polako probijao kroz snežne nanose. Te zime sneg je počeo da pada rano, već krajem oktobra. Visoko u planini, niko ga nije čistio. Ženski manastir Svete Melanije nalazio se dobro sakriven i sa puta se nije mogao uočiti. Na mestu gde je trebalo skrenuti sa glavnog puta stajala je prilika umotana u gunj.

“Ovo je otac Zaharije. Čeka nas na dogovorenom mestu.”

Mihaelovim licem prošao je kratak izraz olakšanja: ipak se neće izgubiti u negostoljubivoj planini. Pukovnik Filimon je vozio, razmišljajući da li je ipak bilo pametnije da traži pratnju vojne policije – i time, možda, rizikuje da se kompromituje tajnost cele operacije – ili da krene sam sa policajcem. Već prethodne večeri, kada su dogovarali poslednje detalje, odlučio je da rizikuje…

Starešina manastira, igumanija Ekatarina, primila je goste radosno. Ionako su ljudi u ovaj zabačeni planinski kraj retko dolazili, a otac Zaharije joj je bio posebno drag:

“Neka je mir Božji sa tobom i tvojim prijateljima. Dobrodošli u naš dom.”

Uskoro je jedna od monahinja krenula po iskušenicu Nataliju. Sa porukom da ponese i Bibliju koju joj je otac Zaharije dao na polasku iz Černe vode, dva meseca ranije…

Iz šuplje zadnje korice debele knjige, sveštenik je veštim pokretima izvadio kasetu:

“Uz Božju pomoć, mi smo je sačuvali. Sada je na vama šta ćete sa njom da uradite.”

***

Na uskom putu, tačno iza jedne oštre krivine, isprečio se automobil. Džip je morao da stane. Vozač, bespomoćno mašući rukama, uputio se prema pridošlicama držeći u rukama plastičnu kantu za benzin. Pod režimom međunarodnih sankcija u maloj republici su pumpe bile prazne i scena je bila sasvim uobičajena.

Krajičkom oka, u retrovizoru, pukovnik Filimon video je međutim jedno drugo vozilo kako im se približava. Ne samo da je, za taj kraj, bilo isuviše luksuzno, već ga nekoliko minuta ranije nije ni bilo: put je bio sasvim prazan. Očigledno je negde čekalo u zasedi. Filimon je pogledao u suvozača – nepogrešiv instinkt za opasnost nije ga ni ovaj put prevario:

“Mihaele, ovo je zamka. Spremi se.”

Levo od njih nalazila se provalija; desno, planina. Puta za bekstvo nije bilo. Pukovnik je radio stanicom pokušao da uspostavi vezu sa najbližom vojnom jedinicom koja bi mogla da pošalje pomoć: bila je to granična karaula, udaljena punih dvadesetak kilometara. Veći garnizon, u kojem se nalazio i helikopter, bio je oko sto kilometara dalje, na jugu.

Petorica naoružanih ljudi, u crnim jaknama i sa zlatnim kolajnama na vratovima, okružili su mali džip. Njihov ultimatum je bio jasan:

“Znamo šta nosite. Dajte kasetu i otići ćete odavde živi.”

Odnos snaga, nemogućnost bekstva i okruženje u kojem su se nalazili jasno su ukazivali da je svaki otpor besmislen. Ipak, dvojica putnika nisu prihvatila da postanu plen bez borbe. Obojica su znala da ionako nemaju šta da izgube: ono što su nosili bilo je toliko važno da profesionalci – bili su ubeđeni da se radi o iznajmljenim izvršiocima – neće rizikovati da ostave žive svedoke. Odlučili su da iskoriste momenat iznenađenja – ni napadači nisu očekivali da bi neko i pomislio da pruži otpor – i uskoro se razvila borba. Zaštićeni džipom, Filimon i Mihael su iz svoja dva pištolja pokušavali da zadrže napadače na bezbednoj udaljenosti. Sa ograničenom municijom koju su imali na raspolaganju, morali su da vode računa o svakom metku.

Neravnopravna borba trajala je gotovo pola sata: napadači su pokušavali da se rasporede u potpuni krug i tako maksimalno iskoriste svih pet vatrenih tačaka. Dvojica od petorice su u tom manevrisanju i pogođena. Pukovnik Filimon je pogođen u desno rame i već je obilno krvario. U tom trenutku Mihael je, pokušavajući da bolje nanišani, neoprezno izašao isuviše iza zadnjeg kraja džipa. Bio je u tom položaju sekundu, možda dve, ali dovoljno za spretnog strelca koji je bio preko puta njega. Iznenadni udar metka velikog kalibra odbacio ga je gotovo ceo metar unazad.

Pogođen u grudi, inspektor Štras je disao teško i isprekidano. Naglo je gubio krv. Sedeći na zemlji, naslonjen na zadnja vrata džipa, izvadio je iz unutrašnjeg džepa kasetu i dao je pukovniku:

“Ne boj se. Biće ovo sve u redu.”

Za jedan kratak trenutak – možda je u pitanju bio sekund – Mihaelovim licem prošao je osmeh. Filimon ga je u tom trenutku protumačio kao samrtnički facijalni grč – poslednji sekund inspektorovog života spojio se sa prvim sekundom njegove smrti.

Pukovnik je uzeo kasetu i nastavio da puca prema napadačima: odlučio je da svoju kožu proda bar što skuplje. Već ranjen, sada je bio sam protiv trojice, a municije gotovo da više nije imao.

Da je postojao još jedan napadač, stotinak metara iza mesta na kome su se nalazili, Filimon nije mogao da zna. Na kraju, ta okolnost mu je spasla život: pridošlica koji mu se prikrao iza leđa onesvestio ga je udarcem kundaka u glavu. Da ga nije bilo, preostala trojica bi ga na kraju ubila. U sekundi pre nego što je potonuo u mrak učinilo mu se da je u daljini čuo dobro poznati zvuk helikoptera.

***

Filimon Dorin osvestio se u vojnoj bolnici. Glava ga je užasno bolela. Najpre je video mutne prilike u belom iznad svog kreveta. Nije bio sasvim siguran da li je mrtav ili živ, sve dok nije čuo dobro poznat glas svog šefa, generala Mitrinisa:

“Imaš tvrđu glavu nego što sam mislio. I više krvi, pa te ovo što si izgubio neće ubiti. Zašto nam nisi rekao, pa da po propisima obezbedimo trasu kretanja?”

Filimon je pokušao da slegne ramenima i rana ga je zabolela. Tužno je gledao ispred sebe. U tom trenutku setio se da je njegov kolega iz policije imao manje sreće. Setio se i da je kaseta nepovratno izgubljena, sada kada je za nju plaćeno već drugim životom…

General je na noćnom stočiću ostavio kesu sa voćem koju je doneo. U tom trenutku uhvatio je prekorni pogled lekara, klimnuo glavom, potapšao svog pukovnika po onom zdravom ramenu, i krenuo prema vratima.

I kada je već otvorio ta vrata, okrenuo se – kao da se nečega tek tad setio – prema čoveku u bolesničkom krevetu i rekao sa širokim osmehom:

“Radovaće te da čuješ nešto. Jutros smo dobili jednu kasetu, hm, vrlo zanimljivog sadržaja. Kad sam krenuo do tebe u Upravi se još radio transkript. Očekujem da se telefon usija od poziva dok se ne vratim.”

A onda je, videvši zabezeknuto Filimonovo lice, dodao:

“Ne znam mnogo više od tebe. Dežurni vojnik na ulazu je rekao kako ju je jutros, u koverti adresiranoj na tvoje ime, ostavio jedan sveštenik. Bio je u mantiji, sa bradom.”

“Dakle, ono što su nam napadači uzeli… Mihael je poginuo zbog čega? … kasete sa nekom muzikom?”

“Za napadačima traje potraga i civilne i vojne policije. Svi putevi su blokirani i patrole sa psima češljaju ceo kraj. Ne verujem da će se izvući. Ali inspektor Štras nije dao život uludo, zbog kasete sa muzikom. Nego zato da omogući da taj pop neopaženo i bezbedno dođe kod nas i preda nam ono za šta ste i oni i vi sve vreme mislili da je kod vas.”

General je sa tim rečima izašao iz bolesničke sobe. Pre nego što je ponovo pao u san, Filimonu je kroz glavu prošla misao:

“Mihael je svoju istragu bio završio. Sakupio je dovoljno dokaza da je Emilija napunila tu automatsku pušku kako bi fingirano samoubistvo postalo stvarno. I kako je to uradila po instrukcijama generala Nečajeva i uz neposrednu pomoć njegovog ađutanta, Danijela Dragomira. Uhapsio ih je oboje. Cela pozadina tog ubistva, kaseta i njen sadržaj, dogovori tajanstvenih gostiju, sve je to bila moja istraga. I još uvek je.”

XIII

Kaseta koja je preznojila Predsednika

white-palaceU beloj palati polukružnog oblika, u novom delu grada, od ranog jutra bile su primetne opsežne mere predostrožnosti. Ljudi u naočarima za sunce – iako je taj ponedeljak bio kišovit – detaljno su pregledali ulaz, hodnike i salu za sednice. Za to vreme njihove kolege su uz pomoć posebne opreme tražili eventualne prislušne uređaje. Nekoliko policijskih patrola bilo je raspoređeno oko zgrade, na glavnom putu koji je vodio sa mosta. Njihov zadatak bio je da zatvore saobraćaj prilikom prolaska kolone vozila sa Predsednikom. U dvanaest časova trebalo je da počne sednica Vrhovnog saveta odbrane.

I to ne bilo kakva sednica. Tog ponedeljka, mala republika trebalo je da dobije novog načelnika Generalštaba. Načelnika koji bi jednu još uvek jaku, ali demoralisanu, podeljenu i zbunjenu vojsku trebalo da provede kroz Scile i Haribde puta u mir. Mir, za koji još uvek niko – pa ni sam Predsednik – nije znao kako će izgledati.

U materijalu podeljenom članovima VSO nalazila se biografija generala Amadea Stefana, komandanta Ratnog vazduhoplovstva. Predsednik je, uzimajući reč, dodao još nekoliko lepih reči o njemu: iskusan, profesionalni vojnik, vrhunski pilot, sa učešćem u ratovima, omiljen među svojim vojnicima…

Očekivalo se da glasanje bude samo formalnost. Zato su se svi iznenadili kada je član VSO sa Primorja podigao levu ruku. Desnom je iz džepa izvadio mali kasetofon:

“Mislim da bi pre glasanja bilo dobro da ovo ipak svi čujemo.”

Pritisnuo je dugme. U mrtvoj tišini, desetak prisutnih ljudi čulo je dobro poznati glas generala Stefana, koji je očigledno govorio pred većom grupom ljudi jer su se povremeno čuli uzvici odobravanja iz pozadine:

“Ne znam da li se prodao, kao što to opozicija priča, ili se predao jer se uplašio. I svejedno mi je. Nema šanse da ga pustimo da zaključi taj mir kojim gubimo sve zbog čega smo tri godine ratovali. Nema šanse da našu braću sa druge strane reke ostavimo na milost i nemilost muhamedancima. Nema šanse da ne ujedinimo naše zapadne teritorije.”

Na visokom čelu Predsednika počele su da se primećuju prve graške znoja. Traka je neumoljivo nastavljala da se vrti…

“Za sada patriotske stranke idu na formiranje mobilnih odreda, sa naoružanjem, koji se mogu brzo okupiti i dovesti u punu borbenu gotovost i pokretljivost. Komandna jezgra biće u obavezi da pronalaze i pridobijaju ljude za popunu svojih jedinica, saopšte ljudstvu sistem pozivanja i vrbuju aktivne pripadnike milicije. Mi im u tome nećemo smetati. Ako se nešto i primeti, to ćemo prikrivati dok ne kucne odlučujući čas.”

“Koliko toga još ima?” – upita u jednom trenutku Predsednik.

“Oko šest minuta” – odgovori Brka sa Primorja.

“Sa druge strane reke, sve borce koji su naši simpatizeri okupićemo u jednoj mobilnoj brigadi, na prostoru sa kojeg mogu biti preko granice u roku od tri sata. Govorimo o šest hiljada ljudi, prekaljenih u borbama, sa pešadijskim naoružanjem i lakom artiljerijom. O tome je već postignuta prećutna saglasnost sa njihovom Vrhovnom komandom. Čovek za vezu sa njima je…”

Na tom mestu traka je bila prekinuta. Kad se snimak nastavio, začuo se jedan drugi glas:

“Uspostavljeni su kontakti sa patriotskim krugovima u vladajućoj stranci. Ni oni više ne mogu da trpe da državom upravlja njegova žena preko onih svojih komunista. Na našoj strani su i Profesor i Drkadžija i Plejboj. Plejboj će nam staviti na raspolaganje državnu televiziju, sa koje će patriotski oficiri pročitati proglas.”

Predsednikovo lice postajalo je ljubičasto. Gledao je u sat. Šest minuta trebalo je uskoro da istekne. Uskoro se ponovo čuo glas generala Stefana:

“Za nekih mesec ili dva ja ću preuzeti funkciju načelnika Generalštaba. Na mene još ne sumnjaju. Onda ću smeniti rukovodstvo Vojne obaveštajne službe, to komunističko leglo. Tek kad njih neutrališemo možemo da krenemo u akciju. Iskoristićemo trenutak kada izdajnik bude van zemlje na nekoj međunarodnoj konferenciji…”

Predsednik je duboko uzdahnuo. Rukom je dao znak da se kasetofon isključi.

“Ima li nekih drugih predloga za ovo imenovanje osim generala Stefana?” – upitao je, trudeći se da ostavi utisak samokontrole.

“General Moše Person, artiljerijski oficir, bio je komandant garnizona na početku rata. Sada je komandant armije na jugoistočnoj granici. Ispunjava sve uslove…” – rekao je odjednom načelnik Vojnog kabineta VSO.

Nikada ranije taj oficir nije rekao ništa. Nikada se, pod normalnim uslovima, ne bi ni usudio da nešto uopšte kaže – on je bio samo tehničko lice uostalom. Ali, u toj situaciji i pod tim okolnostima, njegov predlog su svi prisutni primili sa neizmernim olakšanjem. Tog ponedeljka, sa tolikom dozom adrenalina na jednom mestu, niko se nije ni setio da ga pita kako je došao do tog predloga…

Iste večeri general-potpukovnik Moše Person je preuzeo operativno vođenje armije male republike, i naredne godine je uveo iz rata u mir.

Nevoljno radeći zajedno, ali profesionalno, i Vojna obaveštajna služba i Državna bezbednost neutralisali su jednog po jednog učesnika pučističke zavere. Predsednik je, odmah po potpisivanju mirovnog sporazuma u jednoj prekookeanskoj vazduhoplovnoj bazi, preko noći izvršio čistku. Na hitnoj sednici Glavnog odbora vladajuće stranke, iznenada sazvanoj jednog novembarskog petka popodne, smenjeni su, između ostalih, i glavni politički akteri neuspelog puča: Profesor i Drkadžija. Plejboj je još ranije smenjen sa mesta direktora državne televizije i potražio utehu u naručju jedne, već pomalo istrošene, estradne umetnice.

Mala magnetofonska kaseta misteriozno je nestala. Niko više nije smeo za nju da pita. Tako je jedna traka, plaćena sa dva života, završila i svoj život. Ili možda ipak nije?

XIV

Slaganje Rubikove kocke

rubikova-kocka

“Vodili smo ljubav te noći.”

Ova rečenica, izgovorena odjednom i na prvi pogled bez povoda, zatekla je trojicu ljudi u sivomaslinastim uniformama. Istražni tim VOS-a razgovarao je sa ocem Zaharijem Leščinskim već treći dan, u pokušaju da precizno ustanovi sve detalje neuspele zavere. Ipak je on bio poslednji koji je Helenu Pataki video živu, bio je autor amaterskog filma kojom su pripreme za njeno neplanirano samoubistvo bile dokumentovane, bio je čovek kojem je ona poverila kasetu, taj krunski dokaz, i vojni istražitelji su se stalno nadali da će od njega saznati neki novi detalj koji bi mogao da im bude bitan.

“Bila je potpuno uništena, razorena, kada joj je taj Grubor rekao da prekidaju svoju vezu, da je našao ženu svog života, i da će se videti još jednom, da mu preda kasetu. Tada je odlučila da kasetu, a i sebe, da meni. Tako se to dogodilo.”

Pukovnik Filimon Dorin pregledao je beleške uzete iz dosijea pokojnog inspektora Štrasa. Sveštenikov navod poklapao se sa rečenicom iz obdukcionog nalaza. Klimnuo je glavom i Zaharije je nastavio:

“Nekoliko dana ranije došla je kod mene u crkvu, na ispovest. U tom trenutku je traka već bila snimljena. Očekivala je da će Britanci i Državna bezbednost da obezbede njeno izvlačenje, po dogovoru, ali su oni insistirali da ostane još malo, da možda otkrije još nešto. Tada je odlučila da zove Glavnog urednika.”

Izrazi neverice prošli su licima dva pukovnika i jednog majora:

“Lastavica nikada ne bi učinila takvu glupost. Taj glavni urednik je ništarija od čoveka, ona nam je to sama toliko puta govorila.”

Sveštenik je slegao ramenima:

“Rekla mi je kako stvar takvog značaja ne sme ostati neotkrivena. Da se zlo može sprečiti jedino ako svi saznaju za njegovu pripremu. Da neće dozvoliti ponovne nagodbe tajnih službi i političara. Ja tada nisam znao šta je na toj kaseti, nisam je još bio ni video. Znao sam samo da je to nešto što je za nju bilo vrlo važno.”

Otac Zaharije je popio čašu vode, duboko uzdahnuo i nastavio:

“I on je naravno to odbio. Tako mi je kazala. Rekao je da se plaši, da ga je Komandant valjda već tukao u nekom hotelu, da će prodati više novina sa golim ženama na naslovnoj strani, i sa kolumnama predsednikove supruge, nego sa tim njenim istraživačkim tekstovima koje ga mogu koštati glave. Tada je rešila da to objavi na nekom drugom mestu. Ali očigledno joj nisu ostavili vremena…”

Filimon Dorin je konačno složio svoju Rubikovu kocku. Glavni urednik je informaciju o sadržaju kasete prodao za dvadeset hiljada maraka: to je bila cena za glavu njegove novinarke. Ljubavnik koji je, neoprezno ili iz straha, saopštio svoju odluku o raskidu ostao je bez kasete, i samim tim razočarao svog poslodavca, britanskog ambasadora. Kakva je bila konačna uloga Državne bezbednosti?

“Dan uoči nesreće rekla mi je da joj se javljao Filip Grah. Sa porukom da će njeno izvlačenje iz Armagedona biti obavljeno fingiranim samoubistvom. Da će joj doneti neku pušku i da svoju oproštajnu poruku treba da snimi video kamerom. Da će to valjda umiriti neke opasne ljude koji su joj bili na tragu.”

Filimonu je bilo jasno da je njegov kolega iz Državne bezbednosti bio ključna karika u lancu zavere koju je pokrenula MI-6: on je dao bezbednosnu proveru za lažnu Nataliju Lah, on je odlazio na lice mesta da obezbedi njenu legendu, on je izvršio pritisak na falsifikatora Papija da uradi i lažna dokumenta, on je nosio tu pušku četiri stotine kilometara… Sve to je radio za račun britanskih kolega, čijeg je agenta Skarlet trebalo ubaciti u samo srce oficirske zavere. Ali, da li je bio i umešan u njenu tragičnu smrt? Zaharije je nastavio:

“Kada je puška stigla, bila je prazna. Lično sam to proverio. Postavili smo kameru, namestili pušku i snimili tu njenu oproštajnu poruku. Onda smo otišli u krevet. Bilo je prošlo jedan sat posle ponoći kada me je ispratila do ulaza. Obe kasete – i video snimak sa njenom navodnom oproštajnom porukom, i traku na kojoj je tajno snimila razgovor oficira one noći – poneo sam sa sobom, kao što znate.”

Filimonu nije bilo jasno još nekoliko stvari: sumnjao je da je Glavni urednik informaciju o kaseti preneo preko Komandanta, ali za to nije bilo dokaza. Intenzivno prisluškivanje telefona, pa čak i terensko praćenje, i jednog i drugog, nije dalo rezultate. Drugi osumnjičeni, Berkut Grubor, bio je tih dana u gotovo svakodnevnoj vezi sa operativcem Državne bezbednosti, Filipom Grahom. Koliko duboko je pučistička grupa bila infiltrirana u DB?

Ali, u rešavanju tih preostalih dilema sveštenik Zaharije Leščinski nije mogao da bude ni od kakve pomoći. Pred kraj godine, dežurni vojnik je u njegovu sobu doneo lična dokumenta i rekao mu da se spakuje. Na izlazu iz vojnog objekta okruženog gustom šumom, na obodu prestonice, pukovnik Filimon je uzeo njegovu desnu ruku i stisnuo je sa obe svoje:

“Jedna zahvalnost ide Vama, oče. Druga Mihaelu koji više nije među nama. Vi ćete, ubeđen sam, već naći načina da mu je prenesete, u Vašim molitvama. Bez Vaše hrabrosti i njegove žrtve, kraj ove priče bio bi tragičan za milione. Ovako je samo sramotan za nas desetak.”

Tih prelomnih meseci, načelnik DB, Ledeni, presekao je sve svoje ranije veze sa patriotskim strukturama. Posle neuspelog puča sklonio se pod američki kišobran i tako pokrenuo lanac nekih drugih ubistava, o kojima će biti reči u nekim drugim pričama… Operativac DB Filip Grah, neposredni učesnik i svedok ključnih događaja, netragom je nestao. Pretpostavljalo se – ali to još uvek niko nije mogao sa sigurnošću da tvrdi – da više nije u maloj republici…

Pošto se puč nikada nije desio, nije moglo da se dozvoli ni da se sazna koliko su ozbiljne bile pripreme za njega. Ubrzo je postignut cinični konsenzus da bi takvo saznanje moglo da naruši još uvek krhki mir… I Predsednik i njegovi politički protivnici, i dve zaraćene tajne službe, i velike zapadne sile: svi su bili složni u tzv. zvaničnoj verziji: samoubistvo seoske konobarice ostaće to što je bilo.

Direktorka Armagedona, Emilija Kanački, osuđena je na pet godina zatvora zbog pomaganja u samoubistvu. Branila se ćutanjem i tako prepolovila svoju prvobitnu kaznu. Generalov ađutant, poručnik Danijel Dragomir pušten je da se brani sa slobode. Vrlo brzo potom, ubijen je jedne kišovite noći, u sasvim bizarnoj tuči, u provincijskoj kafani. Znao je isuviše mnogo a da bi mogao da ostane živ. General Konstantin Nečajev je na njegovu sahranu, sa bazena u Armagedonu, poslao jedan lep venac. Na traci je pisalo:

“Za sve što si učinio za nas – zahvalna Otadžbina”.

XV

Susret u Veneciji

venice-1Na vrhu mosta koji je spajao dve obale kanala stajala su dva muškarca. Jedan je pušio lulu. Hladan decembarski vetar duvao je jače nego obično. Padalo je već veče i turisti su napuštali svoje omiljeno mesto za fotografisanje, tražeći zaklon po obližnim kafićima i picerijama…

“Niste hteli da tu operaciju odradimo zajedno. Umesto toga opredelili ste se da vrbujete našeg agenta i oslonite se na improvizaciju. To je nesrećnicu uvuklo u opasnu i nepotrebnu avanturu koja ju je na kraju koštala života. Zašto ste bili toliki amateri?“

U glasu generala Aleksisa Mitrinisa mogla se zapaziti mešavina razočarenja, ljutnje, nemoći i osujećenosti… Njegov sagovornik povukao je dim iz svoje lule i mirno rekao:

“To sve sada nije važno. Greške se događaju u našem poslu. Važno je da je posao završen. Puč je sprečen. Među nama, nismo znali koliko možemo da vam verujemo. I sami ste videli da su u sve vaše strukture bili infiltrirani agenti pučističke grupe.”

Ser Dejvid Speding, direktor britanske spoljne obaveštajne službe, MI-6, imao je razloga da bude zadovoljan. Svoj deo posla, očuvanje režima male republike, ovaj bivši student arabistike u Bejrutu, specijalista za Bliski istok i Levant, obavio je savršeno. Radeći ga, uočio je i precizno istražio i sve slabe tačke režima – to znanje, pomislio je, biće mu dragoceno možda već za nekoliko godina, kada tog istog Predsednika bude morao da ruši…

“Ne, vi ste hteli da radite sami jer ste znali da bismo mi obavestili Predsednika odmah. Da smo tu informaciju imali na vreme ne bismo dozvolili onu komediju sa trakom na sednici Vrhovnog saveta odbrane.”

General Mitrinis nije hteo da pusti svog sagovornika da se lako izvuče. U razgovoru koji se upravo vodio na vrhu mosta Rialto u Veneciji prelamala se sudbina narednih nekoliko godina.

“I naravno, oni su znali da pukovnik Person nikada ne bi mogao da bude imenovan bez tog malog igrokaza, kojim je Predsednik stavljen pred fait accompli.” – pomislio je u sebi Mitrinis.

Ipak, da je već tada znao kako je novi načelnik Generalštaba to svoje imenovanje dugovao činjenici da je odavno britanski agent, nije hteo da saopšti svom sagovorniku. Neko, manje iskusan od generala Mitrinisa, ne bi odoleo iskušenju da se pohvali. Profesionalac je, međutim, znao da je tajna vredna jedino dok ostane tajna.

“Zanimljiv vam je taj zatvor koji radi pod brendom Hiltona, za VIP osuđenike. Moram da priznam da to nigde u svetu ne postoji. Uzgred, pomenuo mi je ambasador Ajvori da je njegova upravnica nedavno uhapšena. Pretpostavljam da se iz kancelarije samo preselila u apartman u istom objektu?”

Ser Dejvid je pretpostavljao – iako to u ambasadorovoj depeši nije pisalo – da je Emilijino hapšenje bilo povezano sa tragičnom pogibijom njegove Skarlet, odnosno Mitrinisove Lastavice.

General je dugo gledao zamišljeno u vodu Kanala Grande pre nego što je progovorio:

“Bio je to ipak jedan hrabar i uporan policajac. Znaš Dejvide, razliku, onu konačnu razliku, između dobra i zla, između pravde i nepravde, na kraju uvek čine ljudi. Ni države ni nacije, ni religije ni ideologije, ni velike filozofske ideje. Nego ljudi. Obični, mali ljudi.”

Englez je polako praznio sadržaj svoje lule u vodu ispod mosta. Sećao se svoje mladosti, dečačkih dana u maloj školi u Šerburnu u Dorsetu, gde je napravio svoju prvu tajnu ćeliju: na skrovitom mestu, uz zabranjeni Kijanti i duvan, sa nekoliko drugova provodio je duga popodneva u raspravama – takođe zabranjenim u netolerantnoj protestantskoj sredini – sa katoličkim sveštenikom o filozofiji, muzici i istoriji umetnosti. Za dve godine, njihova mala tajna nikada nije procurela do školskih vlasti. U te dve godine Dejvid je shvatio i šta će biti njegov budući poziv. Zato je prećutao ovu Generalovu opasku i odlučio da ostane praktičan:

“Bili bismo zahvalni ako ne budete dirali tog nesrećnog Berkuta Grubora. On jeste naš agent, ali nije ubica. Iako je tačno da je, malo zbog svog kukavičluka a malo zbog gluposti, ubicama olakšao posao. Ali, od početka je baš on bio njen najveći rizik. To je ona znala sama, to ste i vi, uostalom, vrlo dobro znali. Ionako mislim da će se za par godina on oženiti tom svojom Holanđankom i zauvek napustiti vašu zemlju.”

Vojni obaveštajac nije odgovorio. To se od njega nije ni očekivalo, uostalom. Samo mu je prenet još jedan zahtev, jedva prikriven kao ljubazna molba. I to od službe koja je ulagala tolike napore u pokušajima da se predstavi kao saveznička… Englez je nastavio:

“Agent Državne bezbednosti Filip Grah vam je u onom metežu ionako pobegao. Osoba čiji lik frapantno podseća na njega viđena je nedavno u Hong Kongu, na graničnom prelazu sa Kinom. Nismo to dalje istraživali, ali vi naravno možete, ako hoćete.”

Jedno vreme su obojica ćutali. Ser Dejvid se očigledno dvoumio da li da kaže još nešto. “Nešto što nije bilo predviđeno prvobitnim scenariom ovog razgovora” – pomisli general.

“Aleksise, ovo nisam mislio da ti kažem, ali siguran sam da će ti biti drago. Nismo je vrbovali novcem. Nismo je ni ucenjivali. Samo smo malo, da se tako izrazim, manipulisali njenim strahovima. Ona je bila razočarana vašom sporošću, politikantstvom, vašim stalnim sitnim kalkulacijama. Bojala se da ćete, možda, u jednom trenutku i vi popustiti pod opštim talasom i preći na stranu pučista. Uostalom, i sam vaš Predsednik se dugo dvoumio? Mi smo je samo ubedili da ćemo to, što je ona sama iskreno želela, naprosto bolje obaviti od vas. Tako je i prihvatila svoju misiju u hotelu Armagedon. Jednostavno, zar ne?”

Aleksis Mitrinis se nasmešio, po prvi put nadmoćno. Kao profesionalci, obojica su znali da je posao, na kraju, ipak obavio VOS. I to gotovo slučajno: zahvaljujući intuiciji pukovnika Filimona, upornosti inspektora Mihaela Štrasa i hrabrosti sveštenika Zaharija. Ova trojica ljudi nadigrali su, praktično sami, ne samo opasnu pučističku grupu nego i jednu od najboljih obaveštajnih službi na svetu.

“Svejedno. Jebeni MI-6 na kraju nije dobio tu traku.” – pomislio je zadovoljno.

Vetar je postajao sve jači. Razgovor je, praktično, bio završen. Dva muškarca su se rukovala i krenula svojim putem: Ser Dejvid Speding na zapadnu, general Aleksis Mitrinis na istočnu obalu Kanala Grande, svako od njih dvojice u susret svojoj sudbini.

XVI

Dramatis personae:

učesnici karnevalske povorke u susretu sa novim vekom

krakowI posle nekih pet-šest godina od ove priče, nastupio je i novi vek. Prvi u novom milenijumu. Zanima li vas šta se na kraju desilo sa naših petnaest junaka u susretu sa tim vekom?

Pukovnik Filimon Dorin doživeo je svoje zvezdane trenutke nekoliko godina kasnije, prilikom bombardovanja male republike. Njegova mreža agenata u inostranstvu imala je prvoklasne, precizne i blagovremene informacije o metama Alijanse. Time je broj žrtava u tom ionako nepotrebnom ratu, bio bar smanjen. Posle oktobarskog prevrata, Filimon Dorin je sam tražio da bude penzionisan. Isuviše je dobro poznavao tip društva koji će biti izgrađen a da bi u tome želeo da učestvuje. Danas živi u prestonici odbijajući brojne ponude da se bavi privatnim biznisom: “Da sam hteo da imam puno para bio bih trgovac, a ne obaveštajac.” – obično odgovori raznim emisarima. Sina koga je dobio pre nekoliko godina nazvao je Mihael, po svom prijatelju kojeg nije stigao da upozna, policijskom inspektoru Mihaelu Štrasu.

General Aleksis Mitrinis smenjen je sa dužnosti načelnika Vojne obaveštajne službe na dan uoči početka bombardovanja male republike. Za ukus Predsednika, u tom momentu, bio je već isuviše blizak Zapadu. Nesumnjivi ekspert u oblasti kojom se bavio, i danas se ponekad pojavi na televiziji. Jedan je od retkih učesnika ključnih događaja u burnoj deceniji koji je tu deceniju preživeo, na slobodi i neosramoćen.

General Moše Person ostao je na mestu načelnika Generalštaba četiri pune godine. Za to vreme, britanska obaveštajna služba predala ga je kao saradnika svojoj mlađoj ali jačoj sestri, američkoj Centralnoj obaveštajnoj agenciji. Iako više puta upozoren da se radi o stranom špijunu, Predsednik je uporno oklevao da ga smeni. Konačno je to učinio toliko kasno da je šteta bila nenadoknadiva. Mala republika ušla je nekoliko meseci kasnije u još jedan rat koji je izgubila, da bi ubrzo posle njene kapitulacije tada već penzionisani general Person osnovao opozicionu političku stranku – demokratske orijentacije, naravno. Sa njom je učestvovao u prevratu naredne jeseni i u novom režimu postao potpredsednik vlade. Uprkos promeni vlasti, VOS mu nije zaboravio staru izdaju niti mu je oprostio novu: uhapšen je posle samo dve godine, u jednom opskurnom prigradskom motelu, kada je američkom obaveštajcu predavao poverljive dokumente. Strane gazde su njega spasile suđenja, a sebe sramote, tako što su ga na brzinu optužile za ratne zločine. To međunarodno suđenje je, naravno, imalo prioritet nad domaćim. Nekoliko godina proveo je u zatvoru na dalekim severnim morima, odakle je konačno oslobođen.

General Amadeo Stefan, komandant Ratnog vazduhoplovstva i protivvazdušne odbrane, penzionisan je odlukom Vrhovnog saveta odbrane, “zbog potreba službe”. Uprkos obilju podataka o ključnoj ulozi koju je imao u pripremanom puču, niko se nije usudio da protiv njega pokrene bilo kakav postupak. Ravnoteža koja je omogućila da se zaključi mir bila je ionako mnogo krhkija nego što je to na prvi pogled izgledalo. Vlasti koje su sarađivale sa Zapadom, kako onu Predsednikovu tako i onu koja je došla posle oktobarskog prevrata, podjednako je i iskreno prezirao, sve do kraja života. Umro je krajem 2015. godine.

Predsednik je izgubio vlast, konačno, ipak u narodnoj pobuni finansiranoj i organizovanoj od strane Zapada, a ne u nacionalističkom prevratu kojeg se, u toku cele svoje karijere, jedino pribojavao. Nova vlast je, kao Pontije Pilat, oprala ruke od njegove sudbine i poslala ga u zatvor na dalekim hladnim morima. Tamo je i umro, sredinom te prve decenije novog veka, od srčanog udara. Svoje nekadašnje protivnike cenio je više od svojih sadašnjih naslednika – ili je bar tako rekao Brki sa Primorja, koji ga je poslednji video živog…

Njegova ekselencija, ambasador Robert Ajvori, napustio je malu republiku posle tri godine od događaja opisanih u ovoj priči. Uzeo je duže odsustvo i bavio se pisanjem. Posle toga je bio ambasador Njenog veličanstva u Irskoj i Italiji. U godini u kojoj je Predsednik umro otišao je u penziju. Njihove susrete i razgovore opisao je posle u jednoj knjizi. Verzija koja se na kraju pojavila iz štampe bila je znatno kraća od integralnog rukopisa koji smo imali prilike da pročitamo. Mnogo toga nije prošlo strogu cenzuru MI-6…

Ser Dejvid Roland Speding je ostao na čelu MI-6 samo pet godina. U njegovom mandatu, britanska princeza Dajana poginula je 1997. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima u saobraćajnoj nesreći u Parizu. Baš u tih kritičnih nekoliko avgustovskih dana, u Gradu svetlosti nalazio se i šef njegovog kabineta… Pod Dejvidovim rukovodstvom formirani su specijalni timovi SAS koji su tragali za optuženicima za ratne zločine. Uglavnom bezuspešno. Naredne 1998. godine, Ser Dejvid Speding je napravio pravu malu revoluciju u MI-6, pozvavši na tradicionalni Božićni ručak čuvenu glumicu Džudi Denč, poznatu po ulozi u filovima o Džemsu Bondu. Ipak, Dejvidova očekivanja da će saznanja, stečena dok je u službi Njenog veličanstva pomagao režim male republike, kasnije iskoristiti rušeći ga, nisu se ostvarila. Narušenog zdravstvenog stanja, penzionisan je već na samom početku novog rata, 1999. Umro je od raka pluća, u Londonu, 13. juna 2001. godine, u pedeset osmoj godini.

Denis Malkovič Papi, ekonomista, slikar, mason i falsifikator, na kraju se preračunao, u svojim stalnim pokušajima da se predstavi značajnijim nego što je zaista bio. I dok su stari i iskusni obaveštajci znali da njegova hvalisanja razdvoje od istine, ovi novi to nisu bili u stanju. Ubeđeni da zna više o jednom ubistvu nego što je želeo da im kaže, dvojica nestrpljivih inspektora prestoničke policije navukla su mu plastičnu kesu na glavu, jedne večeri, krajem oktobra 2002. godine. Umro je od srčanog udara izazvanog gušenjem, u pedeset trećoj godini. Ni za tu smrt niko nije odgovarao.

Berkut Grubor, novinar i analitičar, nastavio je život, usavršavajući jedini zanat u kojem je zaista bio nenadmašan: spletkarenje. Prognoza Ser Dejvida Spedinga sa mosta Rialto u Veneciji pokazala se tačnom: posle nekoliko godina zaista se ponovo oženio: svojom tada već dugogodišnjom devojkom, holandskim diplomatom. Službe male republike, i vojne i civilne, nisu ga dirale ni pre ni posle promene vlasti. Postao je, na izvestan način, inventar svih prestoničkih afera…

Glavni urednik je nastavio sa svojim starim poslom: proizvodnjom skandala o kojima bi posle pisao. Bezbolno je preživeo promenu vlasti kojoj je bio blizak i dolazak nove, kojoj je takođe bio blizak. I tako, čak dva puta do sada. “Večernja hijena” je, posle nekoliko godina, ugašena. Od pre nekoliko godina bavi se televizijom. Nova predsednikova žena više ne piše za njega, nego za konkurenciju. Gole žene su mu ostale…

Komandant, vođa fudbalskih navijača, šef najmoćnije paravojne formacije u ratnoj deceniji, vlasnik poslastičarnice i muž estradne zvezde, ubijen je u onoj sivoj zoni između kraja rata i oktobarskog prevrata, u lobiju elitnog prestoničkog hotela. Naručioci nikada nisu otkriveni. Motiva je ionako bilo i na pretek… Sa njim je u grob otišlo i nekoliko zabavnih priča koje još uvek nisu ispričane, i nekoliko velikih strahova učesnika u tim pričama.

Kapetan, trgovac naftnim derivatima i saradnik VOS-a, počeo je da se posle demokratskih promena bavi ozbiljnim biznisom. Za desetak godina postao je jedan od najjačih tajkuna u maloj republici. U poslednje vreme, sve više živi u Londonu.

Filip Grah, operativac Službe državne bezbednosti, proveo je u Kini preko deset godina. Tamo se bavio konsaltingom u oblasti bezbednosti, a u slobodno vreme pisao knjige, u kojima je opisivao svoje doživljaje dok je bio u aktivnoj službi, uglavnom mešajući fikciju sa stvarnošću. Prepune pomalo enigmatičnih i potpuno neproverljivih navoda, sa dugim i dosadnim refleksijama o Zapadu i globalizmu, ove knjige nisu privukle pažnju šire čitalačke publike.

Zaharije Leščinski, jedini sveštenik u maloj crkvi Svete Trojice u selu Černa voda, prošao je nekoliko nedelja intenzivnih razgovora sa organima bezbednosti.  Tužilaštvu je diskretno sugerisano da se nikakva formalna istraga ne otvara. Vrlo brzo potom, odlučio je da se zamonaši. Smatrao je da će se jedino tako pred Bogom iskupiti za te dve smrti, zbog kojih je nastavio da sam sebe krivi: svoje nesuđene vernice i slučajne ljubavnice Helene Pataki – prve i poslednje žene u njegovom životu – i upornog i hrabrog inspektora Mihaela Štrasa.

Natalija Lah se, posle nekoliko meseci boravka u manastiru Svete Melanije, vratila u Nemačku. Ovog puta sa dokumentima koja su glasila na ime njene nesrećne dvojnice, novinarke Helene Pataki. Za pomoć koju je pružila, i rizike koje je preuzela, čuvanjem jedne male kasete, VOS joj se odužio na način koji, hm, nikada nije registrovan u državnom budžetu. Sa tim parama pomogla je svojim već ostarelim roditeljima i otvorila jednu malu piceriju nedaleko od Dizeldorfa. Ponekad, kad dođe kući, poseti grob žene sa kojom joj je sudbina zamenila ime i prezime.

***

aca-dimitrijevicOvaj tekst posvećen je mom prijatelju, general-pukovniku Aleksandru Dimitrijeviću (1947), načelniku Uprave bezbednosti Vojske Jugoslavije (1993-1999). Aca, kome smo u Direkciji JUL-a svojevremeno dali kodno ime “Kalemar”, video je bolje od mnogih drugih neke procese ali nije imao snage da ih spreči. Oni koji su imali, nisu ih videli. Da li se ta istorija, prvi put doživljena kao tragedija, danas ponavlja kao farsa?

Приче из Склавоније (4): Москва сузама не верује

24 Sunday Jul 2016

Posted by Zoran Cicak in Priče iz Sklavonije, Uncategorized

≈ 1 Comment

 

January 2011

“Имати иза себе такозване масе својих присташа, гомиле политичких приврженика, назовиистомишљеника (који се претварају да мисле с нама о неким питањима исто, а једина им је брига да превеслају на туђе лађе у страху пред бродоломом), гледати око себе своје такозване одане пријатеље који снују човјеку о глави, спавати са браунингом под узглављем, а кретати се привидно хладнокрвно узвишен кроз шпалире сагнутих хрптеница, гледати непрестано пљесиве лубање, клањати се мрачним и непознатим лицима и сам мрачно лице од каучука које се развукло на прописан холивудски смијешак пред фото-објективом, гледати људе како се препонизно клањају, читати увијек једне те исте хвалоспјеве, ступати на челу одабраног народа, на челу хисторије, традиције, Блитве, Карабалтика, стајати овдје у овоме скитском блату као стјегоноша између Блатвије и Хуније, бити вјетроказ за монголске, арагонске и азијске олује што тутње на далеком хоризонту, а бити потпуно сам, и не вјеровати никоме, и чекати одакле ће да одапне хитац, да свега нестане у параболи у једном једином трену: и звоњаве звона, и грувања музара, и вијорења барјака, и радосне вике маса, које нам машу цвијећем и бијелим марамицама (за нос), с лијеве и десне стране кочије, а марамице прогласили су барјачићима и оне су симбол благдана и тријумфа.”

(Мирослав Крлежа “Банкет у Блитви”, 1935-1938)

I

Смрт ноћног чувара

death of old man

Свет је тог лета устајао против ауторитета: од истока до запада, гласачким листићима и пушкама, са мање или више разлога, мењао се постојећи, деценијама успостављан, поредак. Аутсајдери су преко ноћи постајали лидери, лидери су се преко ноћи враћали међу аутсајдере.

У свету који се мењао, поспани Карабалтик и Склавонија – највећа од државица успостављених на овом полуострву – били су једна од последњих оаза у којима је време било заустављено. Ту, на нејасној граници између Окцидента и Оријента, власт је увек доживљавана као вечна, дата од Бога и непроменљива. Чак и када би та вечност трајала само још један, сутрашњи дан, несрећни људи су били склони да у њу верују.

И они којима се та реалност свиђала, и они други, који су у њој имали само своје интересе, али и они трећи који су је искрено мрзели – сви су они у суштини делили исти мазохизам, који се граничио са нихилизмом: мера власти била је вечност, суштина вечности била је власт.

За једног човека вечност је ипак наступила у дану у којем почиње наша данашња прича, тог мајског јутра у војној болници у Белбургу. Ноћни чувар, кога су маскиране паравојне формације премијера Волфа везале, у оној априлској ноћи када су под заштитом таме рушиле по центру склавонске престонице, опростио се од овоземаљског живота.

Чувар је био бескућник, већ у одмаклим годинама, хронично болестан и склон алкохолу. Волфов пропагандни апарат цинично се потрудио да, у операцији контроле штете, представи несрећног чувара као неког ко је тако лоше и бесциљно живео, да му је смрт малтене дошла као утеха.

Чувар није био убијен – иако је малтретирање којем је био изложен свакако скратило његов живот. У два века колико је постојала, Склавонија је видела пуно убистава, на овај или онај начин повезаних са политиком. Да се тако нешто десило и чувару не би то било, дакле, ништа посебно ново.

Нова је, међутим, била управо та бизарна употреба једног мртвог тела. Чињеница да је чувар, после своје смрти, тако брутално извређан од стране пропагандиста премијера Волфа.

“Ни мртве не остављају на миру” – рекао је тужно један склавонски политичар мухамеданске вероисповести, чијих је десетак посланика сачињавало језичак на ваги, језичак који је Алексиусу Волфу значио ту пресудну разлику између парламентарне већине и мањине.

Арон је ћутао и слушао оно што је више била исповест, него питање. Знао је добро да овај политичар заправо није могао да преболи нешто друго: једну хеликоптерску несрећу у којој су неке њему блиске особе изгубиле живот, само да би један од Волфових министара могао да се слика. Од тог трагичног догађаја, бивши зубар почео је да се неповратно мења.

Шетајући између старих тенкова и топова, изложених испред Војног музеја на Цитадели, средњовековној тврђави на самом крају Белбурга, двојица људи су се разумела без превише речи. Арон је већ месецима добијао дискретне поруке како би баш тај човек, унутар власти, могао, под одређеним условима, да буде од пресудног значаја за успех целе операције.

Сада је та смрт ноћног чувара била тужан, али користан повод за њихов први састанак.

“Стара госпођа је замахнула својом косом још одавно… “ – рекао је Арон после извесног времена – “… али јутрос се та коса на свом путу сусрела са случајним пролазником. Са Вама би њен пут трајао краће.”

Склавонски министар погледао је на ушће двеју великих река:

“У току последњих дана појавиће се неки млади глупи људи који ће говорити најлепше речи, али њихова вера неће ићи дубље од њихових грла и они ће од своје вере отићи као што ластавица изађе из свог гнезда.”

Арон је изненађено погледао свог саговорника. Бивши зубар био је заиста међу последњима од којих је очекивао да чује цитат хадите коју је имам Сахих ал Бухари записао још у деветом веку…

“Нисам знао да сте се бавили и изучавањем Пророкових речи?”

“Ви хришћани вероватно бисте рекли како су чудни путеви Господњи.”

Иза последњих зидова Тврђаве настављао се велики парк, на чијој је ивици почињала главна пешачка улица Белбурга. Двојица мушкараца полако су шетали назад према граду. Прошли су споменик захвалности Француској, када је Аронов саговорник из џепа извадио малу цедуљу:

“Овај број телефона је сигуран. Јавите када се нешто од мене буде очекивало.”

Само неколико минута касније министар је ушао у свој црни Ауди који га је чекао на крају парка. Арон је прешао улицу и прошетао стотинак метара до главне белбуршке цркве. У порти је видео свештеника са жутом брадом:

“Ага је спреман да пређе на нашу страну. Требало би да реагујемо знаком добре воље. Јавите да престану напади на њега.”

Радило се о прворазредној информацији коју је требало заштитити од сувише ревносних агената Волфове тајне службе. Пре или касније они ће је свакако сазнати, али у времену згуснутих догађања и неколико недеља је значило пуно. Зато је Арон и изабрао једног од најсигурнијих курира да пренесе ову поруку…

II

Ромео и Јулија

blonde

Конобар је донео две љуте склавонске ракије и флашу киселе воде. Два мушкарца су наздравила. Гост је са занимањем посматрао около: рекламе на околним зградама, девојке које су пролазиле, аутомобиле на оближњем паркингу… Велики град је вибрирао на поподневном сунцу, док је последњи понедељак у мају завршавао свој дан и почињао ноћ, ноћ коју ће поделити са првим уторком у јуну. Гост је коначно задовољно рекао:

“Изгледа лепше него кад сам последњи пут био овде.”

Један од шефова британске обавештајне службе, Џефри Барнаби, био је у коначно у Белбургу, први пут после дугог низа година. Његов домаћин, Арон Цибулски, сећао се тог њиховог последњег сусрета у Белбургу, пре готово двадесет година. Тада су били противници. У међувремену су постали пријатељи. Али, још увек нису били савезници. И та чињеница, коју су обојица сасвим добро знали, ускоро се као сенка надвила над сто малог ресторана у старом делу Белбурга, где су седели…

“Нама је приоритет да, овде у Склавонији и на целом Карабалтику, потиснемо Русе, па сад да ли ћемо то урадити са Волфом или са неким од његових сарадника, или са његовом опозицијом, сасвим нам је свеједно. Није нам из ока испао, како ви Склавонци имате обичај да кажете.”

Џефри је пробао парче сира, погледао у јеловник – препун разних јела од печеног меса – и коначно се определио за црно вино. Кад се конобар удаљио, Арон је одговорио:

“А видиш, нама је приоритет да се ослободимо њега, па сад да ли ћемо то урадити са вама, са Русима или са неким трећим, и нама је сасвим свеједно. Ни ви нама нисте из ока испали.”

Обојица су се одједном спонтано насмејала. Џефри је дао полупонуду, Арон ју је полуодбио. Свако од њих двојице имао је, наравно, своје приоритете. Они ће се у неком тренутку можда укрстити, а можда и неће. У међувремену, биће то business as usual…

Енглез је, испоставило се то брзо, ипак дошао у Белбург са једним предлогом:

“Неки људи би били врло срећни ако би ти постао амбасадор Склавоније у Лондону. И код вас и код нас. Кажу, и једни и други, да би тиме били отклоњени многи проблеми?”

Џефријева понуда имала је призвук претње. Или се то Арону само тако учинило? Отпио је гутљај вина и посматрао свог пријатеља. Суочен са ћутањем, енглески обавештајац је наставио:

“Када оно истичу три године вашем садашњем амбасадору? Негде у септембру, мислим? По истеку треће године мандата може бити замењен било кад. Можда би то било згодно решење? Бар бисмо ти и ја могли чешће да се дружимо.“

Арон је запалио цигарету. Било би му најлакше да не каже ништа, али ни то ћутање није могло да траје вечно:

“Они само мисле да би тиме били отклоњени проблеми. И ваши и наши. Напротив, тиме би само и једни и други изгубили могућност да те проблеме реше на, хм, један елегантан начин. Ти проблеми би остали, а начин на који би се на крају решавали био би много болнији.”

Џефри је добро схватио Аронов одговор. Ипак, није могао да се одупре искушењу. Његов енглески смисао за хумор добио је прилику да се искаже:

“Уосталом, Волф ионако презире вашег садашњег амбасадора. Сад би могао да добије амбасадора који би презирао њега. Тиме би круг био затворен?”

Арон је одмахнуо главом:

“Нашег садашњег амбасадора у Лондону поставила је немачка обавештајна служба. Новог неће поставити енглеска. Ако се ја ту будем питао, поставиће га Волфов наследник. И биће то неко од његових пријатеља. Место амбасадора Склавоније у Лондону је исувише значајно а да би ту могао да буде неко ко није лични пријатељ шефа државе. Тако је са свим малим земљама, уосталом.”

Џефри се кисело насмејао. Разговор са старим пријатељем није протекао онако како је очекивао. Прву понуду Арон је полуодбио. Другу је одбио потпуно. Уочи поласка из Лондона, од Лорда Р. је добио јасне инструкције: ставити под контролу процесе демократске побуне против Волфове власти, све док се у Вајтхолу не одлучи шта ће се коначно десити са склавонским лидером.

Арон је приметио нелагоду на лицу свог пријатеља. “Добро је, непријатни део овог разговора је углавном завршен. За крај смо му оставили неке пријатне ствари” – помислио је.

“Уосталом, и вашем амбасадору у Белбургу истичу три године мандата у септембру. Па би ти могао да дођеш овде после њега? Ако је већ до тога да се чешће виђамо?”

Обавештајци Њеног величанства – бар они врхунски какав је то био Џефри Барнаби – ретко су заиста постајали амбасадори. Када би дошли у годину живота у којој би обавезно били пензионисани, педесет пету, могли су или бити именовани у сам врх МИ6 – за који није постојало старосно ограничење – или би – уз одговарајући орден – одлазили у управне одборе једне велике банке и једне велике нафтне компаније. Џефри се приближавао години у којој ће тај избор морати да направи. Зато је био изненађен Ароновим предлогом, много више него што је, пар минута раније, Арон био изненађен његовим:

“Зашто мислиш да би шефови направили изузетак у мом случају? Шта би такав изузетак могло да оправда?”

Арон погледа у лице свог пријатеља које је, после једне флаше вина, полако већ добијало боју ружичасте Лакост мајице коју је носио:

“Ти знаш да ће од следећег месеца Руси и Американци почети да деле обавештајне податке из својих досијеа о Волфу? И да ће у све већој мери њихове акције у Белбургу бити у координацији, већ од јесени?”

Енглез је одмахнуо главом. Била је то једна логична хипотеза, али не само да о њој ништа званично није знао, него је, напротив, на свим званичним састанцима у стакленој згради на Темзи Лорд Р. демантовао и саме назнаке да та могућност уопште постоји. “Да ли је могуће да ме већ полако искључују из комбинација на највишем нивоу? Ако се ради о истини о којој чак ни ја ништа не знам, откуд онда Арон то зна?” – упитао се Барнаби у себи.

Арон је наставио:

“И, ако је ова наша претпоставка тачна, онда би и вашој влади – која год била изабрана кад следећег месеца напустите Европску унију – било у интересу да овде има искусног обавештајца а не бирократу. Белбург ће постати европска Казабланка и то ће захтевати одговарајући профил кадрова.”

Тако је Џефри дошао у Белбург са једним инструкцијама, да би се вратио у Лондон са сасвим другим информацијама. Као у пинг понг игри, ту амбасадорску лоптицу му је Арон елегантно вратио преко стола, и сада је она, као неки црв, ушла у његову главу. Ипак тог дана га је чекало још једно изненађење…

Прошло је сигурно сат времена, можда и нешто више, откад су наши јунаци почели свој разговор. Били су већ завршили са јелом када је, крајичком ока, Џефри угледао добро познату фигуру. Најпре ју је препознао по ходу: тај грациозан ход није могао да заборави деценијама. Тек после је препознао и црте њеног лица. Полако је ходала улицом са високим тополама. Џефри је погледао у Арона, са озареним лицем дечака који је изненада добио толико дуго жељену играчку:

“Ниси ми рекао да си и њу позвао?”

“Нисам. Хтео сам да то буде моје мало изненађење. Хајде да кажемо, једна врста добродошлице.”

Тридесетак секунди Енглез је нетремице посматрао Наташу која им је полако прилазила, пробијајући се кроз гужву. Са сваким замахом њених кукова, Џефријево лице ширило се у осмех. Када је коначно стигла до њиховог стола, поново је чуо добро познати баршунасти глас:

“Господо, какво је то задовољство видети вас двојицу поново заједно? Као некада, у старим добрим данима.”

Арон је помакао столицу поред себе. Наташа је села, гледајући све време у Џефрија:

“Овако могу да те посматрам не окрећући главу” – звонак смех прошао је малим рестораном, заједно са мирисом њеног парфема.

Врло брзо, разговор троје људи свео се на евоцирање успомена. Арон је размишљао колико је времена пристојно да поседи са њих двоје пре него што оде: “Петнаест минута било би исувише кратко, четрдесет пет предуго.” На крају, одлучио је да ипак попије еспресо. Искористио је ту прилику и да плати рачун. Знао је да ће се, у његовом одсуству, прича много брже одвијати у правцу који је замислио…

Џефри и Наташа држали су руке на столу. Размак између њих се опасно смањивао. Пола сата је прошло. Арон искористи тренутак у којем је разговор застао и поздрави се са обоје.

“Надам се да ћемо се видети поново” – рекоше, у исти глас, и Енглез и Склавонка.

“На томе се озбиљно ради.” – Арон се наклонио и лаганим кораком кренуо ка излазу из баште.

До куће је ионако имао само пар стотина метара…

“Сад си почео да се бавиш и подвођењем средовечних жена? Има ли уопште граница твом макијавелизму?”

Тамара Цибулска је била љута. Њен муж је, по ко зна који пут, дошао кући касно. Овог пута, руменило на његовим образима, заједно са неуобичајено веселим изразом лица, непогрешиво је одавало две флаше вина које је попио…

“Најпре, Наташа није средовечна жена. Ти си средовечна жена, а она је у такозваним најбољим годинама. Друго, није то никакво подвођење. Њих двоје се воле. Као Ромео и Јулија. Ја сам само одиграо улогу оног Шекспировог оца Лоренца, мудрог саветника. Од чега ће њих двоје ноћас имати уживање, а ми сви, дугорочно, користи. Дакле, одговор на твоје прво питање је не. А и на друго, уосталом.”

Арон Цибулски је задовољно легао на отоман и укључио телевизор. Да је пре два сата одбио понуду да буде склавонски амбасадор у Лондону, жени није смео да каже…

III

Последњи чај на Црвеном тргу

red square

Колона од три возила прошла је тог јутра, сасвим неопажено, кроз службени пролаз аеродрома у Белбургу. Владин Фалкон чекао је на крају писте. Овог пута, премијер Волф је напуштао своју земљу без уобичајене пратње телевизијских камера. Путовање није било најављено.

Међутим, још док се авион налазио у ваздуху, отприлике негде на средини пута, вест о посети склавонског премијера Москви објавиле су руске државне агенције. Стављен пред свршен чин, пропагандни апарат Волфове владе морао је да реагује, па је збуњена Сузана на брзину склепала неко немушто саопштење о “приватној посети”, упаковано у лоше испричану причу о “лекарском прегледу” након којег су, ето, уследили и разговори у Кремљу.

Чај на Црвеном тргу био је, ипак, нешто много више од успутног посла како је то склавонски диктатор покушао да представи сопственој, али више међународној јавности. Дубоко фрустрирана неспособношћу да заустави налет НАТО пакта на Карабалтику – недавни пријем Дукловије у чланство овог војног савеза доживљавао се тамо као нарочито понижавајући – Москва је тражила гаранције да ће бар Склавонија задржати своју неутралност.

Волф је, наравно, пожурио да тражене гаранције оберучке још једном понуди. Бар у причању и обећавању никада није био шкрт. Овог пута, проблем је био што му Руси нису поново поверовали. Њихови обавештајни подаци из Белбурга већ одавно су указивали на дуготрајан, добро планиран, а од јавности и институција система пажљиво сакривен, механизам којим Запад успоставља фактичку контролу над апаратом власти у овој земљи.

У склавонској полицији, војсци, обавештајним службама, правосуђу – Руси су тај комплекс називали инструментима силе – било је све више саветника из разних западних земаља, ангажованих и финансираних на најразличитије начине, али са истим задатком. Да пажљиво посматрају, а по потреби и утичу, на процесе који су се одвијали по дубини државног апарата; да идентификују, охрабрују и подржавају своје истомишљенике међу Склавонцима; да лоцирају и неутралишу своје колеге које су тај исти задатак имале, само са руске стране.

Волфу је тог дана предочен само део аналитичког материјала који су припремиле руске тајне службе, укључујући и детаљне податке о шефу кабинета једног његовог министра који је – за износ који је далеко превазилазио његове званично пријављене приходе – купио некретнину у Сједињеним Америчким Државама, а потом и аплицирао за америчку исељеничку визу.

“Он више није шеф кабинета.” – покушао је Волф плачним гласом да се одбрани.

“Није, од пре месец дана.” – хладно је одговорио његов руски саговорник.

А онда му је предочио још један папир:

“А ово је безбедносна процена ваших обавештајних служби о том човеку, још од пре две године. Врло је прецизно предвиђено шта ће се десити са тим младим човеком. Па чак отприлике и када. Упркос томе, његово именовање није заустављено. Ви дакле не верујете више ни вашим сопственим обавештајним службама?”

Руси су, наравно, добро знали да је овај шеф кабинета демаскиран, првенствено, као последица деловања њихове мреже у Белбургу, и да он никада више неће бити у прилици да дође у посед осетљивих информација. Али користили су га као ефикасно средство притиска на свог госта.

На коцки је било много више: формализовање ранијих споразума о војној сарадњи, енергетски комплекс, инфраструктурни пројекти. И, као круна свега тога, руски покушај да, нешто мање од годину дана уочи наредних председничких избора, обезбеде Волфову јавну подршку за свог главног играча у Склавонији, садашњег председника Томаса Николаса.

Волф је промрмљао неколико уобичајених фраза о томе како је “европски пут” Склавоније компатибилан са пријатељством са Русијом… Избегао је да одговори на питање о подршци коју ће дати кандидату за председничке изборе. Потом је причао о заједничким вежбама склавонских и руских војних пилота, које су се планирале за септембар. Поменуо је и нешто о железничким пројектима, али у том тренутку га саговорник више уопште није слушао. Гледао је негде иза његових леђа, кроз прозор иза којег су се пресијавале сунцем обасјане разнобојне куполе Цркве Василија Блаженог. И после један сат и петнаест минута, тај чај у Кремљу – Волфов последњи – био је попијен…

Склавонска делегација упутила се ка излазу из Кремља. Сузана је успут покушала да нешто проћаска са руским шефом протокола. Али, уместо уобичајеног куртоазног осмеха дочекало ју је ледено лице сфинге. Колона од три возила убрзо је напустила круг Кремља, и преко Арбата, Парка победе и Кутузовског проспекта кренула према југозападу. За пола сата била је на северном делу московског аеродрома Внуково, са кога су полетали авиони страних званичника.

Једно време, домаћин склавонског премијера гледао је без речи у неколико папира из кожне мапе коју су му, за тај састанак, припремили његови сарадници. Њихову садржину је већ знао: сада је покушавао да среди сопствене утиске из претходних сат времена. Једно време, његово лице имало је израз вајкања: као домаћица која је у фрижидеру нашла парадајз који још није потпуно труо, али ће то за дан или два извесно бити, па сад не зна шта да ради са њим… Потом је то лице попримило израз гађења. Очигледно је донео одлуку. Мапу са “склавонским папирима” бацио је готово на средину брижљиво углачаног стола и окренуо се према секретару:

“Зовите ми Александра Аркадијевича.”

Фалкон владе Склавоније одлепио се од писте аеродрома Внуково. Александар Аркадијевич је ушао у салон са белим намештајем.

Москва овог пута сузама није поверовала.

IV

Лето њиховог незадовољства

riots

Сваке две недеље, у центру Белбурга окупљали су се противници диктатора Алексиуса Волфа. Најпре их је било мало – само неколико хиљада. Режим их је игнорисао. Када је број прешао десет хиљада, почео је да их исмејава. Када је прешао двадесет хиљада, означени су као плаћеници страних сила. Упркос свему томе, број је растао геометријском, а не аритметичком прогресијом, и негде на крају другог месеца, прешао је и тридесет хиљада.

Волф би најрадије те протесте разбио силом: његов ментални склоп, заиста, није био дорастао финијим нивоима анализе. Знао је, међутим, да о тако нечем не сме ни да размишља: преговори са Европском унијом, та обмана која је била темељ свих његових обмана у претходне четири године, само што нису почели. Европски представник Мартин Дебенхам ионако га није волео и некакав инцидент у главном граду било је последње што би му у тој ситуацији било потребно.

Волфови људи покушавали су да на разне начине – углавном сплеткарењем – посеју семе раздора између грађана који су протестовали и опозиционих политичара. Први заиста нису волели друге, други су се плашили да први не угрозе њихов монопол. Ту малу пукотину Волфови специјалисти су сада покушавали да продубе.

Сви ти напори су, међутим, само одлагали оно неизбежно. Протести су тих раних летњих дана добијали своју физиономију, мале ритуале, симболе – све елементе идентитета. Упркос врло различитим ставовима, вредностима и идејама које су делили њихови учесници – било је ту, наравно, и пуно импровизације – они су још у раној фази успели да изграде осећај солидарности, тај незаменљиви састојак свих масовних покрета.

Тајна служба Склавоније покушала је, наравно, да у протесте инфилтрира неколико својих млађих оперативаца. Била је то стандардна процедура, али без пуно успеха. Једина видљива последица била је да су, како је време одмицало, сами ти оперативци – радило се о прилично паметним и поштеним младим људима – почели да гаје све више симпатија за протесте и њихове захтеве, а све мање за режим који је требало да од њих штите.

Било је то лето њиховог незадовољства. И ако је Волфов режим био јединствени пример да толико много сиромашних људи подржава толико мало екстремно богатих, протести против њега представљали су супротност. У осиромашеној Склавонији, мањина која је живела пристојно борила се више за оне који су имали мање среће од ње, него за себе саму.

Али, пре свега су се борили за државу, онако како су је они видели, сопствени осећај дигнитета и здрав разум:

“Једног дана, сећаће се ових дана. Многих година, сећаће се ове године.”

Арон је ову реченицу изрекао полуодсутно, гледајући на дугу колону људи која се спуштала низ једну од главних авенија Белбурга, шетајући од Градске куће до Председништва Владе и носећи испред себе симбол протеста – велику жуту патку. Високи функционер једне странке, која за себе саму више није знала да ли је у власти или опозицији, погледао га је зачуђено:

“Нас су рушили са песницом, овога руше са патком?”

Арон се наравно сећао протеста након којих је, деценију и по раније, са власти отишао председник Словак Миклошич. Многи од људи који су пролазили поред њих двојице сећали су се тога такође, и тај осећај већ виђеног био је јако присутан те мајске суботе на улицама Белбурга.

“Историја се дешава два пута, први пут као трагедија, други пут као фарса” – Аронов одговор био је заправо цитат Карла Маркса из “Осамнаестог бримера Луја Бонапарте”.

Разговор је, међутим, убрзо кренуо у практичном правцу:

“У нашој странци расте незадовољство чак и на сам помен будуће сарадње са Волфом. Али, да ли би нас друга страна прихватила као партнера? Емоције су још високе?”

Арон је разумео да је питање које му је постављено, заправо, порука коју саговорник очекује од њега да пренесе. Коме тачно, то саговорник није знао, а сам Арон је морао тек да одлучи. Ипак, порука је била важна и заслуживала је, пре него што буде пренета, озбиљну анализу.

“Ви најпре сами морате да одлучите шта ћете. Не данас, не сутра, али у једном не тако далеком моменту свакако. Све док поново не будете могли да зависите сами од себе, мораћете да направите избор између два невољна партнерства.”

Млади политичар је климнуо главом:

“Колико мислиш да имамо времена?”

Арон је слегнуо раменима:

“То зависи од доста чинилаца. Али, ако се нешто непредвиђено не догоди, ја бих на вашем месту имао припремљену стратегију до краја лета. Све после тога биће коцка.”

Уз звуке труба и пиштаљки, колона је пролазила поред двојице људи који су седели у башти малог кафића у Белбургу. Деца у колицима, пси разних раса и заставе разних боја, бициклисти и пар инвалида у колицима, давали су јој сви додатни колорит. Био је то један летњи карневал, опуштен и оптимистичан.

“Мислиш ли да је ово почетак његовог краја?” – питање Ароновог саговорника односиле се, наравно, на премијера Волфа.

Били су већ устали са стола и чекали да се улица ослободи, како би могли да пређу преко малог парка, према Градској кући. Последњи учесници протестне поворке управо су пролазили поред њих, и двојица људи су се умешала међу њих како би избегли возила која ће ускоро кренути.

“Ово, вероватно, још увек није почетак његовог краја. Али је свакако крај нашег почетка…”

Аронов одговор утопио се у звуке труба аутомобила који су чекали да крену. Постоје године и деценије у којима се ништа не догађа. А постоје и недеље у којима се догађају деценије. Белбург  се кретао према тим недељама.

V

Тајне винског подрума

wine-barrels-in-the-wine-cellar-elaine-plesser

Први јунски дани били су и у Вашингтону неуобичајено топли. Пуначка службеница која је те недеље дежурала поред различитих система везе у Стејт Департменту презнојавала се и покушавала да нађе батерије за даљински управљач којим би укључила клима уређај. Испоставило се да су оне, још негде у току зиме, биле извађене и стављене у даљински управљач за ТВ. Андреа “Пиги” Мајерс псовала је све редом када је њену потрагу прекинуло непријатно пиштање са тзв. “црвеног телепринтера”.

Већ од 2008. године то заправо више и није био телепринтер, него обичан компјутер повезан преко два сателитска линка са једним сличним компјутером, око осам хиљада километара удаљеним. Јер, та веза је била инсталирана, много деценија уназад, само из једног разлога: да обезбеди директну, заштићену и енкриптовану, везу између Вашингтона и Москве. Поред чувене “црвене линије”, која је повезивала Белу кућу и Кремљ, и једне линије успостављене између два министарства одбране, ово је била трећа директна веза између две државе.

Порука која је стигла није била дуга. Андреа је рутински погледала шифру пошиљаоца – било је то четврто европско одељење Министарства иностраних дела Руске федерације, на чијем је челу био искусан дипломата Александар Аркадијевич. Прималац је било Одељење за Карабалтик њене сопствене фирме.

Оваквих порука раније није било често, ни у једном ни у другом смеру, а откад су земље Карабалтика постале ново бојно поље за новинаре, дипломате и шпијуне две велесиле, готово да су потпуно престале. Андреа је псовала у себи, јер је управо добила неочекивани посао. Уместо да укључи клима уређај и почне да гледа омиљени ријалити са такмичењем у једењу шпагета, сада је морала да протоколише поруку, одреди јој приоритет, нађе преводиоца и предузме све даље мере које је налагао Приручник за поступање дежурног. Почела је да чита:

“Скрећемо пажњу на писање белбуршког таблоида “Перформер” у којем се износе непроверене тврдње о намерама америчке администрације да дестабилизује владу Склавоније и обори премијера Волфа. Према информацијама наше амбасаде у Белбургу, влада уверење да иза ових написа стоји руска влада и њене агенције.

Након извршених провера, обавештавамо Вас да смо утврдили како су сви написи са овом садржином у “Перформеру” у функцији унутрашњих политичких сукоба у Склавонији и да у њиховом формулисању често учествује и премијер Волф лично. 

Други секретар у мисији РФ у Бриселу, Јаблонски, добио је инструкције да са вашим представницима разјасни детаље овог случаја.”

Андреа је на маргини документа написала: “приоритет: редован” а онда, поред имена начелника Одељења за Карабалтик дописала и име Ларија из Ленглија. Када је коначно почела да гледа свој омиљени ријалити, готово пола шпагета је било поједено. “Пиги” Мајерс помисли мрзовољно:

“Опет су ми ти Склавонци покварили дан.” 

***

Неколико хиљада километара даље, у винском подруму у једном селу на ободу Белбурга, склавонски премијер Волф окупио је своје медијске могуле: телевизија “Purple” и таблоид “Перформер” предводили су тај некрофилски плес, заједно са још туце лојалних новинара, аналитичара и коментатора. Неки од њих били су уцењени – као нпр. власник “Purple” телевизије чији је син у саобраћајној несрећи усмртио девојку а потом побегао са листа места; други су били купљени, често за врло ситне износе; трећи су опет били на чудан начин заљубљени у диктатора Волфа.

Ово мало друштво, по ко зна који пут, добило је инструкције да нападне западне амбасадоре у Белбургу, повеже их са тајним службама и масонским друштвима, и оптужи за планирање државног удара.

“Штета што је отишао онај амбасадор чије је презиме подсећало на усисивач. Он би био одличан да га оптужимо да је хомосексуалац” – вајкао се премијер.

“Шефе, договорили смо се да хомосексуалац буде онај други, Дебенхам и он је још увек ту. Овај Американац је био женскарош, знате да је ухваћен у кревету са оном плавушом…”

Аналитичар Анђелис је хтео да настави са овим подсећањем али га је Волф грубо прекинуо – ваљда није хтео да присутни чују име његове министарке ухваћене у кревету са бившим америчким амбасадором:

“Пусти сад то. Идемо поново на државни удар, као у новембру, да их лепо преплашимо. И онда, када помисле да могу да пређем на руску страну, ја ћу на великом састанку у Паризу наредног месеца добити уступке…”

Присутни су се згледали без речи. Нико од њих није више сумњао како ће се ова некрофилска игра на крају завршити. Али никога од присутних за то више није ни била брига. Они су уосталом само технички извођачи радова.

Следећег јутра, аналитичар Анђелис је са још једним колегом отишао у дирекцију Склавонског телекома по свој хонорар: коверте са по 500 евра дала им је секретарица:

“Шеф је на врло важном састанку, жао му је што се нећете данас видети.”

Иза тапацираних врата, шеф је чекао сигнал да су досадни и похлепни аналитичари отишли. Онда је узео мобилни телефон и послао договорену поруку:

“Пацови поново исплаћени. У припреми је нова операција.”

На другом крају града, Арон Цибулски је седео у башти кафића поред беле фонтане. На екрану његовог телефона појавила се добро позната фотографија. Када је прочитао поруку, Арон помисли:

“Постали су тако лако предвидиви. Сад истом празном пушком хоће да прете и једнима и другима.”

VI

Руски гамбит у Бриселу

Brussels

Џемс Мур, службеник ЦИА у Бриселу познавао је добро Јурија Јаблонског, другог секретара Мисије Руске Федерације у том граду. Виђали су се по пријемима, а пар пута и по озбиљнијим састанцима. Није их било тако често као некада – Џемс је о томе читао у извештајима колега који су пре њега били на служби у главном граду Белгије – јер су америчко-руски односи већ озбиљно захладнели. Али, упркос томе, високи Рус светле косе, на средини тридесетих година, оставио је на Мура утисак изузетног професионалца.

Баш због тога, Џемс Мур је инсистирао да на састанак заказан поводом руске депеше о једном склавонском таблоиду, дође и амерички амбасадор у Белбургу, Кели Рос. Мур није довољно знао о детаљима различитих склавонских сплетки, и плашио се да у разговору са Јаблонским не буде у инфериорном положају. Тако су се, у згради америчке мисије при Европској унији, у броју 13 у улици Цинерстраат у Бриселу, средином јуна, Мур и Рос срели са руским дипломатом.

Светлокоси инжењер из Твера имао је, међутим, и инструкције да део поруке пренесе усмено:

“Склавонија није довољно важна да бисмо због ње ризиковали и вашу и нашу репутацију на Карабалтику. Овлашћен сам да вам пренесем два предлога како би ова ситуација могла да се реши у заједничком интересу.”

Американци су се згледали. Очигледно, информација о опскурном таблоиду “Перформер” била је само повод, али не и главни разлог овог састанка. Рус је наставио:

“Први предлог је прецизан: Склавонија ће се потпуно одрећи интереса у Травунији на западу и Дарданији и Дукловији на југу. Све три територије ћемо признати у потпуности у вашу интересну сферу. Са тако смањеним утицајем и ресурсима, ви ћете Склавонију препустити нама.”

Предлог је деловао као нова Јалта, и очигледно је превазилазио ниво саговорника са обе стране. Мур помисли како ће морати да пише хитну депешу Ларију у Ленгли. Амбасадор Рос је гледао збуњено: он је долазио из чувеног Маршаловог центра, у којем су се окупљали јастребови америчке политике – није био навикао на суптилне дипломатске нагодбе. Обојица Американаца су и даље ћутала па је Јаблонски изнео и други предлог:

“Ако Вам предложена територијална подела Карабалтика не одговара, спремни смо да разговарамо и о другим моделима. Да уместо инцидентног Волфа нађемо неко прелазно решење, неког пристојног и нормалног човека, који не би захтевао да и једни и други стално интервенишемо у детаљима?”

Мур је слегао раменима. Погледао је у амбасадора Роса који је био потпуно збуњен:

“Зар Волф није Ваш адут у Склавонији који нас само обмањује да жели у Европску унију?”

Јаблонски је подигао обрве и рекао:

“Зар не бих слично питање могао и ја Вама да поставим?”

Састанак у америчкој мисији потрајао је само четрдесет пет минута. Јаблонски је дао документацију и пренео поруку за коју је био овлашћен. Американци су то примили к знању. Рус се поздравио и отишао, а Џемс Мур се вратио у своју канцеларију: предстојало му је писање дугог извештаја за Ленгли.

Али, прича се тог дана није и завршила: путник из Белбурга, амбасадор Кели Рос сишао је на улицу и прошетао стотинак метара до нотарске канцеларије извесног Кристијана Хојлебрука. Било је то место које су у Бриселу амерички оперативци већ скоро двадесет година користили за дискретне састанке…

Тог четвртка, код нотара Хојлебрука ушао је склавонски амбасадор при Европској унији, млади дипломата Денис Лопанденко. У амбасади је својој секретарици рекао да иде на ручак, али ће успут свратити до неког од нотара у комшилуку, да овери неку изјаву породичне природе…

“Можете ли ми помоћи да отворим рачун у Триодос банци?” упитао је склавонски дипломата рецепционерку одмах по уласку.

Млада Фламанка на рецепцији била је збуњена. Радило се о једној врло малој банци, готово непознатој у широј јавности, која са становништвом уопште није ни радила. Зашто би се неко, ко је очигледно странац, занимао баш за њу? А онда се сетила да јој је тог јутра најављена “једна неуобичајена посета”. Стара секретарица Лујза рекла јој је и шта треба да буде њен одговор:

“Господа из банке су у сали на првом спрату.”

Хојлебрукова нотарска канцеларија је, међутим, била само у приземљу. Помало рошавим лицем склавонског дипломате прошао је израз олакшања када је чуо унапред договорени одговор. Климнуо је главом и пошао за Фламанком у малу канцеларију иза тоалета…

Амбасадор Рос је од свог саговорника очекивао додатну процену тек изнетог руског предлога. Колико амерички кадрови инсталирани у апарат власти Склавоније заиста имају утицаја? Колико је руских кадрова већ тамо? На кога би се диктатор Волф, од својих сарадника, могао ослонити, ако би му, одједном, и амерички и руски кадрови отказали подршку?

“Само на оне које му је послао Милиус из Дукловије. На шефа полиције Белбурга, и можда још двојицу или тројицу. Али ако би се схватило да нема ништа од тог “европског пута” а да су и Руси љути, тај апарат власти би кренуо убрзано да се руши…”

Амбасадору Лопанденку било је обећано да ће, у случају промене власти у Белбургу, постати политички директор склавонског министарства иностраних послова. Он је већ сасвим добро знао да од руске фракције не може да очекује ништа добро, а да – пошто није био члан ниједне странке – није омиљен ни код својих садашњих шефова, политичара… Тако је, уз мали осећај стида, али велики осећај наде, овај склавонски амбасадор почео да ради за Американце.

Неколико дана касније, техничка влада Склавоније сменила је амбасадора Лопанденка. Предлог за то разрешење дао је лично шеф дипломатије, Игор Дачек. Образложење је било бесмислено, као и обично. Наивна јавност Склавоније у њега није поверовала: била је убеђена да је иза те одлуке заправо једна лепа плавуша која је именована уместо смењеног дипломате: за њу се одавно шушкало да је још једна у низу љубавница премијера Алексиуса Волфа.

О правом разлогу Лопанденковог смењивања: том састанку у нотарској канцеларији, знали су само премијер Волф, који је том приликом донео још једну у низу својих импулсивних одлука, и Арон, који му је ту информацију и пренео, преко своје кртице у Кабинету.

Госпођа Ема јавила се Арону тог поподнева из Брисела, хистерично по свом обичају:

“Зашто је смењен ваш амбасадор при Европској унији? Морам да напишем извештај шефу до вечерас.”

Аронов одговор могла је и да претпостави:

“Руси су почели игру са оним шефом кабинета који је радио за Американце, када су га раскринкали у марту. Сада су открили још једног вашег човека. Воде са 2:0 а ви још нисте ни прешли на њихову половину терена?”

Европско првенство у фудбалу требало је ускоро да почне у Француској. Арон је отприлике знао димензије руског гамбита, и сада се трудио да га максимално искористи како би ослабио Волфов положај. Знао је да ће приписивање овог другог смењивања Русима – иако у њему уопште нису учествовали – значити и релативно брз одговор са друге стране. Размишљао је:

“Могу међусобно сарађивати само ако се осећају равноправним. Дакле, мораће да буде смењен и неко са друге стране. И то релативно брзо, пре самита у Паризу…”

Само десетак дана касније, главна уредница најугледнијег склавонског дневног листа поднела је оставку. Касније ју је у јавности приказивала као отказ који је добила од Волфа. И док се та патетична прича одвијала, Ема је у Бриселу уписала нови резултат: 2:1. У Белбургу је, међутим, Арон уписао 3:0. Њих двоје играли су различите игре, и са различитим противницима…

VII

Све утваре Карабалтика

Ghosts.jpg

Лето те године није било пријатно за оне на власти, на читавом Карабалтику. Ово полуострво, које су историја и географија наместили тако да су се интересне сфере великих сила увек баш на њему пресецале, почетком века било је подељено на десетак државица: никада их није истовремено било више, у целој прошлости Карабалтика.

Једна мања од друге, једна сиромашнија од друге и једна смешнија од друге, после неуспелих експеримената са комунизмом и демократијом, све ове државице су ушле у своју трећу озбиљну заблуду у последњих сто година: популизам.

Скоро сви њихови лидери дошли су на власт користећи чудну комбинацију организованог криминала и страног фактора. Ови први су финансирали разне изборне кампање, очекујући да ће их избор њихових штићеника заштитити од ових других. Ови други су се правили да о овима првима не знају ништа. Штићеници су, са временом, о самима себи стекли утисак да су некакве митске личности, које на крају могу преварити и прве и друге.

Неки штићеници су главом платили ту своју заблуду. Али, у последњој секунди својих живота – оној у којој би их погодио снајперски метак – нису имали времена да о тој заблуди размишљају. Други су, опет, имали времена на претек: бесане ноћи по затворским ћелијама углавном су проводили размишљајући где су то погрешили. Трећи би били само смењени, са мало мање или мало више прљавог веша из својих досијеа, који би увесељавао њихову јавност.

“Искључење првог, другог и трећег степена…” – називао би те три методе Арон у тренуцима када је био добре воље – “…карабалтички рулет одређује кога ће од играча сачекати каква судбина”.

***

У својој канцеларији на шестом спрату стаклене палате у Бриселу, госпођа Ема је на једном зиду поређала увеличане фотографије свих лидера Карабалтика: Милиуса из Дукловије, Карамаркуса из Илирије, Додоа из Травуније, Волфа из Склавоније, Грувиуса из Вардарије… Њихова досијеа била су у полицама испод фотографија.

У једном од три лаптопа на њеном писаћем столу налазили су се уредно поређани фолдери са базама података за сваког од њих: имена независних новинара, поузданих тужилаца, амбициозних полицајаца, завидљивих сарадника, кооперативних наследника, потенцијалних сведока, обичних и оних заштићених… Госпођа Ема је, могли бисмо тако рећи, располагала подацима који су је чинили господаром живота и смрти за ових десетак људи. Десетак људи, који су, опет, погрешно веровали да су баш они господари живота и смрти двадесетак милиона становника Карабалтика.

Ема је устала, узела дебели црни фломастер, и на Карамаркусовој фотографији написала велико латинично слово икс. Овај приглупи политичар из Илирије је већ био завршен случај: његова оставка је била договорена још прошле недеље и њено објављивање очекивало се сутрадан.

И док се Ема играла са фломастером – са помало садистичким изразом у очима зауставила се испред фотографије дебељушкастог травунског Додоа – изненада су две руке прекриле њене очи. Потом је осетила и добро познати пољубац у врат. Знала је да ће Лорд Р. тог дана доћи у Брисел, али очекивала га је нешто касније.

“Ричарде, опет си ме изненадио. Зар ти у ово време ниси имао састанак у штабу НАТО?”

“Завршили смо припреме за самит у Варшави за краће време него што смо очекивали. Хајде покупи ствари, узимаш слободно поподне. Идемо у Лијеж.”

Хотел Рамада Плаза, на обали Мезе у Лијежу, било је Емино и Ричардово омиљено место за љубавне викенде, сваки пут кад би високи Енглез долазио у Белгију, најмање једном, а понекад и два пута месечно. Тог дана је, међутим, био понедељак, и Ема је инстинктивно знала да Лорд Р. – осим уобичајеног, сад већ прилично кратког, секса – има и нешто друго на уму.

“Не једну ствар, заправо, него две.” – Емин љубавник је у њеним очима прочитао непостављено питање док су се облачили да оду на вечеру – “Обе се тичу тебе и требало би да их знаш.”

“Које место ћу добити када ми Енглези напустимо Унију?” – референдум је био заказан за четвртак те недеље и Ема је, предвиђајући његов исход, била забринута за своју каријеру.

Лорд Р. ју је погледао одсутно. Одговор на то питање није знао ни за себе самог, а камоли за њу. Зато се направио да га није ни чуо:

“Прво, Дукловија иде на изборе у октобру. Крени да тражиш замену за Милиуса. И види шта ради онај њихов бивши министар полиције, сада живи у Белбургу и бави се неким коњичким спортом, рекли су данас Американци на састанку да је способан човек. Они то никада не кажу случајно.”

Лорд Р. је потом ћутао неколико тренутака. Обукао је своју плаву поло мајцу, потражио наочаре на ноћном сточићу, и онда одједном рекао:

“Друга ствар се тиче Склавоније. Не знам како да ти објасним, ово се први пут догађа, али податке из твог досијеа о Волфу мораћемо да делимо са Русима…”

“Са Русима?” – Емин глас је од изненађења постао готово крештав – “Податке из мог досијеа? Да делимо са оним одвратним, грозним, лажљивим Русима?”

“Да, са њима. Тако су се шефови договорили. За почетак, договорено је да Руси нама дају документацију о корупцији шефа дипломатије, Игора Дачека, ради се о оним парама које су му сами дали пре четири године када је постао премијер. А ми њима податке о тајним рачунима Волфовог брата Андреаса у Цириху. Ако та размена буде функционисала добро, сарадња ће бити настављена и проширена у септембру.”

За вечером, сенка љубоморе прошла је лицем Лорда Р:

“Ниси ми рекла да си се недавно у Бечу видела са Ароном? О томе морам да читам по извештајима. Да ли сте се лепо провели?”

Ема је била затечена. О свом тајном састанку са Ароном, првог дана маја, није написала никакве извештаје. За тренутак помисли да је самог Арона пратила склавонска тајна служба. Онда је одбацила ту помисао: знала је да је склавонска Агенција већ толико упропашћена политичким сплеткама да оперативну акцију тешко може извести и у Белбургу, а камоли у Бечу…

“Ричарде, али ми смо били тамо само пар сати. Дао ми је податке о тим Волфовим паравојним формацијама које су рушиле под фантомкама. И после смо мало причали о оној плавуши, Зелди Михелс, знаш о оној за коју се прича…”

Лорд Р. је прекинуо своју љубавницу:

“Знам све о чему сте причали. И знам да си била резервисала собу у Интерконтиненталу. Коју си после отказала. Него реци ми ти нешто друго. Какав је човек тај Арон?”

“Какав човек? Како то мислиш какав? Па, обичан човек…”

Ема је била збуњена, више питањем на које није имала одговор него сазнањем да је Лорд Р. знао сваки детаљ њеног боравка у Бечу.

“Какав је то човек коме очигледно није било стало до секса са тобом. А већ знамо да му није стало ни до пара. Шта он воли?” – Лорд Р. је одсутно гледао кроз прозор, преко обала Мезе…

“Можда воли своју жену и има довољно пара?”

Ема је дала један сасвим логичан одговор, али Лорд Р. је само нервозно одмахнуо руком:

“Он воли само себе.”

***

Наредног јутра, док су се враћали у Брисел – Лорд Р. је тог поподнева имао Eurostar за Лондон, тачно на време за један вечерњи пријем код Краљице – двоје љубавника је ћутало. Када су већ пролазили источна предграђа Брисела, погледао је Ему, која је упорно куцала поруке на свом мобилном телефону:

“Све те утваре Карабалтика ћемо коначно најурити. И илирске, и вардарске, и травунске и склавонске и дукловијске. За годину дана имаћемо Полуострво очишћено од тих нарко дилера и њихових измишљених политичких партија.”

Ема је поносно климнула главом:

“Моја досијеа су већ сва припремљена. На вама у Колегијуму је да одредите редослед…”

Лорд Р. се међутим нервирао, као и увек када његова љубавница не би успела да погоди ток његових мисли:

“Пусти сад та досијеа. Рекао сам ти да ће то бити завршено. Они су већ сви мртви људи, само то не знају. И нико од њих ме не брине. Једино што ми се овде не уклапа је…”

Лорд Р. је стао на семафору испред Палате правде. Чекао је зелено светло да би скренуо лево према Булевару Ватерло.

“Арон?” – упитала је Ема.

“Да. Арон. За њега немаш никакав досије?”

Зелено светло на семафору се упалило. Лорд Р. је додао гас и јагуар британске амбасаде у Бриселу наставио је да полако клизи према центру града.

“Немам. Заиста. Не само досије. Немам ништа. Чак ни наши агенти у Белбургу нису успели да ископају ништа што би вредело да уђе у досије.” – Ема је била збуњена.

“Тако сам и претпостављао. Професионалац. Сада нам је савезник док не сменимо Волфа. Шта може да нам уради сутра, не смем ни да замислим.”

Аутомобил се зауставио на паркингу железничке станице Gare du Midi. Лорд Р. је овлаш пољубио Ему у образ. Кључеви су остали у контакт брави: Ема ће вратити аутомобил. Узео је торбу са задњег седишта и кренуо према перону пет на којем је већ био постављен Eurostar за Лондон.

“Волф неће издржати дуже од годину дана. Сад кад су се и Руси укључили у пројекат, пропадаће још брже. Арон Цибулски седи у Белбургу, држи оног нашег Барнабија на вези, пола владе и пола опозиције, ко зна кога све у тајним службама, и у положају је да укрсти све те информације. Које после нама даје на кашичицу…”

Воз је полако кренуо из станице док је Лорд Р. био опседнут овим тмурним мислима. Тек нешто касније, када су пролазили тунелом испод Ламанша, Лорд Р. је коначно формулисао ту мисао, ону чији су му се фрагменти мотали у мислима, још од мартовског ручка у ресторану Бенарес на Мејферу:

“На Карабалтику не смемо дозволити јаке људе који немају досијеа а хоће да размишљају. Нисмо више империја, него мала земља која живи само од старе славе. Черчилову грешку из Казерте не смемо поновити. Дакле, одлазак Алексиуса Волфа са власти, ни Арон Цибулски неће смети да преживи. Мораће да буде убијен. Биће најбоље да се то деси истовремено.”

 

VIII

Фатаморгана у Граду светлости

paris

Моћна немачка премијерка, тог јулског дана, није имала времена за појединачне сусрете са својим клијентима са Карабалтика. Већ нервозна због британског напуштања Уније, у страху од даљег губитка позиција у Турској, под притисцима врхова сосптвеног крупног капитала да како зна и уме поправи односе са Русијом, госпођа М. је Карабалтик све више видела као стециште јајара и пробисвета који су ето неким чудом дошли на власт, и сада од ње очекују да на њој вечно и остану.

“Ето, ми нећемо више међусобно да ратујемо, а могли бисмо. И зато ви морате да нас подржавате, иначе ћемо ми поново да ратујемо. Јер ми на Карабалтику ништа друго и не знамо, него да ратујемо. И ако се вама гади да на вашим телевизијама гледате дечје лешеве – ово ипак није Јемен – морате да нас плаћате заувек…”

Кристоф Х, главни дипломатски саветник канцеларке М, формулисао је ових пар реченица на саркастичан начин, али његова шефица је одмахнула главом:

“Није то претеривање. Они то заиста тако мисле. То је све једна банда уцењивача. Американци су потпуно у праву.”

Самит у Граду светлости био је, формално, самит посвећен Карабалтику. Суштински, уочи избора те јесени у Вардарији, Дукловији и Илирији, још увек без владе у Склавонији, и са Травунијом у хаосу, госпођа М. је знала да је њена политика на овом полуострву доживела крах. Зато се и определила да некако одради тај један дан, слика се пар пута и одржи говор који јој је – за ту прилику – написала приправница у кабинету:

“Бар да се Јохана мало увежба. Да неко има користи од ове глупости.” – помислила је госпођа М. док је тог јутра у апартману хотела Џорџ Пети, надомак Јелисејских поља, облачила своје уобичајене црне панталоне.

У сали за доручак већ ју је чекао верни Кристоф Х. У руци је држао депешу:

“Опет неки терористички напад?” – мисли канцеларке биле су у складу са њеним расположењем.

“Ништа тако страшно. Наша амбасада у Белбургу. Herr Дитрих каже да су га протекле вечери двапут звали из кабинета премијера Волфа. Интересују се да ли бисте имали времена за састанак са њим у четири ока…”

“Времена бих можда и имала, али воље не бих. А ни живаца. Да још једном слушам његове лажи. Нека иде код Руса па нека њима то прича.”

Канцеларка је намазала путер и џем од купина на тост. Дани када је могла да једе сланину са јајима били су одавно прошли. Овај посао тражио је велика одрицања.

“Дитрих им је то и рекао, али они инсистирају. Ако немате времена за састанак, бар да се сликате заједно, па ће онда они, за домаће потребе да…”

“Да измисле да је било састанка? То ће да ураде? То су урадили прошли пут. Кристофе, они од мене праве магарца, ти цигански трговци коњима. Ich bin nicht ein Esel!”

Шоља са белом кафом преврнула се када је госпођа М. ударила по столу. Француски конобар је дошао и дискретно почео да сакупља столњак који је морао да се замени.

Канцеларка је устала са стола. Осетила је, као и увек када би се изнервирала, то добро познато гушење у грудима: крвни притисак јој се подизао. Шетала је лево десно као лав у кавезу:

“И шта они сада мисле? Је ли привео правди оне који су му маскирани рушили по престоници? А обећао је. Је ли сменио оног свог кума који је покушао да рекетира наше привреднике? Је ли објаснио откуд његовом брату они рачуни у Цириху? Све је то обећао. Сутра када га Руси коначно пусте низ воду, мене ће разапињати немачке новине и телевизије због подршке коју сам му давала. Ich bin nicht ein Esel!”

Госпођа М. је по други пут рекла како она није магарац, на шта је саветник Кристоф Х. послушно климао главом. Како би је некако смирио, покушао је да јој саопшти једну добру вест:

“Ево, амбасадор Дитрих пише у телеграму како му је јуче обећао да ће због тог ноћног рушења градоначелник Белбурга поднети оставку, али само ако му ми гарантујемо да ће престати ти протести са жутом патком…”

Међутим, јадан  Кристоф је постигао само контраефекат:

“Синдик Малус неће поднети оставку. Он је главни банкар те мафијашке Фамилије. Он им је отварао рачуне по разним острвима…  Он је једна темпирана бомба. Zeitbombe! Ви знате Кристофе да су ме Американци обавестили о томе?”

Уместо одговора на питање своје шефице, Саветник је само збуњено одмахнуо главом. О злоупотребама градоначелника Белбурга њихова соптсвена обавештајна служба, Bundesnachrichtendienst имала је наравно већ повелики досије. Али да их о томе сад већ обавештавају и америчке колеге, још није знао. 

“Госпођо, они од нас хоће да направе магарце.” – рекао је тужно.

Кристоф Х. је, наравно, мислио на Ленгли. Канцеларка, опседнута својом фикс идејом, схватила га је погрешно:

“Сви који на Карабалтику нешто некоме верују, на крају испадну магарци.”

Шеф протокола немачке делегације обавестио је Сузану да “канцеларка овог пута нема времена ни за састанак ни за сликање”. Уместо ње, поруке премијеру Волфу пренеће премијер једне мале алпске земље…

Самит у Граду светлости је ипак одлучио да Склавонија отпочне дуго одлагане преговоре са Европском унијом у осетљивим областима правосуђа, људских права и безбедности. И док је Сузана журила да ову вест представи у склавонским медијима као што бољу, Алексиус Волф није се мирио са судбином. У склавонскоj амбасади, сат времена уочи почетка свечане вечере у Јелисејској палати, почео је да пише СМС поруку. Размишљао је:

“Ако ништа друго, бар када бих за вечером могао да седнем поред ње. То би камере снимиле, и онда бих поново имао нешто са чим бих се вратио кући…”

Није се усудио да ту молбу одмах тако и формулише. Написао је, уместо тога, кратку куртоазну поруку, пар лепих речи у којима се захвалио на подршци…

“Hope to see you later this evening again?”

 Волф се потом сетио да се њих двоје заправо и нису видели – ван пленарне седнице у сали са преко сто људи – и да је последња реч заправо сувишна. Онда ју је избрисао. Оставио је међутим знак питања на крају поруке. Знак да очекује одговор.

“Добро, можда је у гужви или уморна, па ми неће одговорити одмах, него касније.” – тешио се Волф док је притискао зелено дугме на телефону.

Устао је и погледао кроз прозор. Улицом Леонардо да Винчи, у којој се налазила склавонска амбасада, пролазила су двојица елегантно одевених млађих мушкараца црне пути. Биле су то вероватно прве комшије из амбасада Обале слоноваче или Конга. Волф помисли на свој живот, на четврт века пораза и заблуда, превара и издаја, понижавања и очајања. На тако скупо плаћен успон до врха, на коме сада не зна шта да ради… Нема више где да иде, а не може ни да се врати назад…

У том тренутку, зачуо је рески звук са свог мобилног телефона.

“Није прошло ни тридесетак секунди…” – помислио је – “… а ево, већ ми је одговорила.”

У трену, Волф се створио поред стола и грозничаво притиснуо тастер са малим ковертом који је отварао повратну СМС поруку. Али, уместо одговора немачке канцеларке, на дисплеју Волфовог телефона појавила се системска порука немачког оператера:

“Die Wahl nicht existieren”

Број који сте изабрали не постоји…

***

Самит у Граду светлости омогућио је да Склавонија отвори два важна поглавља у преговорима са Европском унијом. Али, та два поглавља за која је Волф веровао да ће бити коначан доказ његове мудрости и државничке вештине, онај коначан доказ који ће моћи да донесе кући и славодобитно баци пред ноге руљи која је у њега увек сумњала, онако како су римски императори пред ноге руље бацали заробљене владаре Истока, та два поглавља претворила су се на крају у нешто сасвим друго.

Без подршке моћне немачке канцеларке, са свим хијенама Карабалтика пуштеним на њега – политичари Илирије и мухамедански политичари из Травуније међу њима су предњачили – са стално новим захтевима, Волф је добио и два поглавља.

Када се угасе телевизијске камере и оперу чаше са шампањцем, та два поглавља значила су право европских контролора, читавих легија тих бирократа, да контролишу сваки случај који би могао да их заинтересује. У сваком суду, тужилаштву, министарству, агенцији или другом органу државне управе. Европска администрација је отварањем тих поглавља и званично ставила склавонску администрацију под неку врсту старатељства.

Медени месец Волфа и европских лидера одавно је прошло. У Граду светлости, Данајци су му дали свој последњи, заостали, свадбени поклон. Два поглавља, тај Тројански коњ, постајала су полако две омче око Волфовог врата.

Целокупна паралелна структура моћи у Склавонији: маскирани разбојници уместо полицајаца, расправе у винском подруму уместо судница, неколицина олигарха уместо банака – све је то могли функционисати само док нико споља није имао чак ни увид, а још мање контролу, над оним што се догађа.

“Ви уживате моју пуну подршку.” – рекла је канцеларка М. пре два лета у Берлину, када му је на тераси дала тај број мобилног телефона – “И јавите ми се увек лично, кад год Вам нешто буде било потребно.”

Ослањајући се на тај број – који иначе ниједном није позвао – Алексиус Волф се заваравао да ће и та европска контрола бити само ствар формалности. Ако нешто крене како не би требало, мислио је, увек ћу моћи да јој се јавим…

Тог јулског понедељка склавонски премијер добио је поглавља за која је тако дуго молио. И схватио је да бира непостојећи број. Алексиус Волф дошао је у Град светлости очекујући бајку. Враћао се у Белбург са фатаморганом…

IX

Марионете изнад кукавичјег гнезда

mental

Топла, спарна јулска поподнева притисла су Белбург. Дани који би се завршавали олујним кишама понављали су се, један налик другоме, као јаје јајету. Од избора у Склавонији прошла су скоро пуна три месеца, али владе још није било. Изгледало је као да је, са сваким новим даном, Склавонија све даља од владе. Или бар од те владе, за коју је погрешно била уверена да ће је добити…

Оно што је на почетку изгледало као одлагање из спољнополитичких разлога – склавонски аналитичари уживали су у тим теоријама о мудром премијеру Волфу који игра неку, само њему познату, игру између Русије и Запада – полако је почело да поприма много опасније обрисе.

Арон је тог јутра добио још једну у низу информација о пословно-криминалним групама које су биле заинтересоване да на нека кључна места у Волфовој администрацији доведу своје људе. “И овај је њихов” – помисли Арон, више са осећајем самозадовољства зато што је тако нешто предвидео још пре пола године, него чуђења – “питање је само да ли ће конкуренти више да плате”.

Ипак, ни то није била потпуна истина. За разлику од страних дипломата, новинара и аналитичара – а сви они су мање или више, поверовали у причу о наводним страним утицајима на формирање владе Склавоније – Арон Цибулски је добро знао тајну премијера Волфа. Ону тајну, о којој није хтео – заправо смео – да прича ни са најближим сарадницима.

Још од средине претходне године, Алексиус Волф – опседнут идејом о сопственој величини, значају и историјској мисији – почео је да све више презире своје колеге министре са којима је радио. На његово ужасавање, склавонска јавност је, са сваким даном, сазнавала све више детаља о тим опскурним људима – сумњиве прошлости, несумњивог неморала, лажних диплома и правих кривичних дела иза себе. Фрустрација коју је осећао при сваком погледу на ту људску менажерију био је заправо онај главни, пресудни, разлог да се Алексиус Волф одлучи на те, потпуно непотребне, ванредне изборе наредног пролећа. Здравој памети, и свим паметним саветима упркос.

У својој глави, уместо полусвета којим је био окружен, Алексиус Волф је сањарио о идеалној влади – врхунским стручњацима, угледним људима, поштеним, вредним и достојним да буду његови министри, како је он то замишљао. Као што активни угаљ, у гас маски, неутралише бојне отрове, тако би и ти идеални људи, мислио је Волф, седећи око њега, покупили све оне прљавштине којима је он сам, у претходних четврт века, био окаљан.

Једини проблем је био у томе што угледне људе Алексиус Волф није могао да нађе. Оне који су га на коленима молили да уђу у његову владу, Волф је презирао. Док су они, које је Волф молио да му буду министри, њега презирали.

***

Арон Цибулски погледа још једном на анализу коју је за њега припремио врхунски белбуршки неуропсихијатар:

“Закаснели пубертет. Непотпуно формирана личност. Несигурна у себе. Са сталном потребом да добија спољне, видљиве, знакове подршке и уважавања. Ирационални страхови. Неспособност планирања и предвиђања у дужем временском хоризонту. Лако подложан манипулацијама.”

Потом је документ пажљиво вратио у велики жути коверат. Са зида је померио велику слику, отворио врата од сефа и одложио коверат на врх омање хрпе папира. Затворио је сеф и тек онда два пута кратко притиснуо дугме на телефону. Није ни подизао слушалицу. Секретарица Ванда је већ знала уобичајени знак свог шефа да гост може да уђе.

Арон је узео лулу и гледао кроз прозор своје канцеларије. Ванда је унела две чаше са вискијем и посуду са ледом. Гост је нешто причао, али га Арон није слушао. Размишљао је:

“Он дакле ништа не чека. Него напросто не може да се суочи са истином. И заварава се да ће наћи те идеалне људе о којима сањари. Могао је да формира владу одмах, и поново узме исте шибицаре који су му већ у овој. Али тиме би признао да је будала. А после три или четири месеца чекања, тек неће моћи себи да дозволи да узме тај шкарт од људи поново. Јер би онда испао још већа будала.”

Арону је било јасно да мандатар тако постаје заробљеник сопствених илузија – лажне слике коју је о себи направио, превеликих очекивања које је створио у једном незрелом друштву, нереалних обећања које је дао многим опасним играчима, и споља и изнутра. Арон је полако почео да га доживљава – па и јавно понекад зове – “Вечитим Мандатаром”. Цинизам те фразе био је наравно префињен – подразумевао је да ће се Волф увек осећати само као мандатар, чак и онда када то више, формално гледано, не би био.

“Ако  бих прихватио да будем министар у Волфовој влади, да ли би ти могао да ме заштитиш ако ствари пођу онако како не би требало?”

Угледни професор из Белбурга и дописни члан Склавонске академије наука и уметности, поставио је ово питање пре пар минута. Сада га је поновио и дискретно се накашљао. Арон је први пут прећутао одговор. Сада се окренуо према свом госту, узео лулу и пажљиво почео да је чисти:

“Наравно да бих могао. Твоја заштита не би захтевала ангажовање посебно великих ресурса.”

Иако је клима уређај радио све време, професор се знојио. Сада је његовим лицем прошао талас олакшања. Био је, међутим, сасвим краткотрајан јер је Арон наставио:

“Могао бих, али то не бих учинио. Препустио бих те твојој судбини. Каква год да буде.”

Професор га је погледао ужаснуто. Није очекивао овако бруталан одговор. Онда је направио још једну грешку – већ сам долазак код Арона, на ову тему, била је несумњиво његова прва грешка – и покушао да се нагађа:

“Али, ако бих био члан те владе, могао бих да ти будем од користи. Давао бих ти информације изнутра.”

Арон одмахну главом, са изразом лица у којем су били помешани умор и гађење:

“Не би ми био ни од какве користи. Ресор који ти се нуди троши паре, а не зарађује их. Ту углавном и нема битних информација. А оно мало што има, о намештеним тендерима за екипе блиске Волфовом брату и куму, ти ионако нећеш ни знати. Осетљиве операције ће водити други ниво састављен од његових поверљивих људи. Ти ниси међу њима, нити ћеш икада бити.”

Професор је почео да брише зној са чела, а Арон је наставио:

“Дакле, мени тамо не би могао да будеш ни од какве користи. Био би од користи само Волфу, и то као фикус који би он около водио и показивао. Зашто бих ти ја онда уопште пружио икакву заштиту када тај ваш Титаник налети на ледени брег? Дај ми само један добар разлог за то и размислићу.”

Гост је почео да се врпољи на столици. Попио је на искап чашу вискија којом је био понуђен:

“Никада нисам био министар. Помагао сам све власти у последњих тридесет година. Једино овај човек се сетио да ме позове. Знаш, Верица би била тако срећна ако би…”

Професор је говорио готово плачним гласом, надајући се да ће помињање његове жене, Аронове школске другарице, изазвати бар мало сажаљења. Била је то трећа његова грешка. Арон помисли како је она лепа плава девојчица завршила са оваквом моралном наказом. Гађење је на његовом лицу коначно превладало умор. Прекинуо је свог саговорника:

“Верица би била срећна да постане госпођа министарка, знам. На теби је да донесеш одлуку и платиш цену за своју одлуку. Као и на свима нама, уосталом.”

Разговор је, практично, био завршен. Кандидат за министра је заустио да још нешто каже да би потом, видевши израз Ароновог лица, од тога одустао. Његов домаћин је кратко климнуо главом. Овог пута није га испратио до врата. Уместо тога, када је гост био на самом излазу, рекао му је:

“Знаш, једног дана ћеш ми бити захвалан због данашњег дана. Биће то влада у лету изнад  кукавичјег гнезда. Оно што осећаш сада није ни близу онога што би осећао тамо.”

***

У наредне две недеље још двојица кандидата за Волфове министре – један угледни бизнисмен и један високи државни функционер – разговарали су са Ароном, на исту тему. И, мада ови разговори нису били толико непријатни као овај са Професором који смо описали, Аронова порука је увек била неумољиво иста: улазак у Волфову владу подразумева ризик који се мора прихватити, и – ако ствари пођу “како не би требало” – платити. Седења на две столице неће бити…

Бизнисмену, коме је Волф за чланство у влади обећао повољан кредит склавонске државне банке, Арон је додуше помогао да добије кредит једне западне банке. Државни функционер се много мање двоумио – он је већ, више него што је и сам тога био свестан, био Аронов истомишљеник и вредан извор информација.

Прва половина јула препустила је тако место другој, која је полако клизила ка свом крају. Како би Волфу пао на памет нови кандидат за министра, тако је поуздани извор из Кабинета јављао Арону његово или њено име. И онда би се механизам дискретних упозорења понављао.

Шаховска партија у Белбургу улазила је тих јулских дана у средишњицу. Руски гамбит коштаће у наредних пар месеци обе стране по два пешака и једну лаку фигуру. Разне комбинације сада су се отварале пред играчима. Сат је неумољиво откуцавао…

Суочен са новим и све већим захтевима и све тежим притисцима са Запада, са претњама и уценама Руса, са лицемерјем медија који су га черечили у бесомучној борби за тираж и зараду, са нестрпљењем сопственог народа коме је било већ дојадило да слуша о том бољем животу који никако није долазио, запетљан до гуше у сукобе између сопствених сарадника и финансијера, и читајући све више полицијских извештаја о њиховим злоупотребама, Алексиус Волф је убрзано пропадао, психолошки и физички.

Као у роману Оскара Вајлда, “Слика Доријана Греја”, сопствена слика коју је около остављао бивала је све ружнија и све тужнија.

***

“Ускоро…” – помислио је Арон – “… више неће бити довољно да само рушимо. Мораћемо почети и да градимо. Тајна сваке успешне револуције није у инжењерингу рушења, него у географији грађења.”

И тек тог дана, када је из три озбиљна извора – два страна и једног домаћег – добио потврду своје раније претпоставке да се Алексиус Волф неће усудити чак ни да формира нову владу, Арон је по први пут почео озбиљно да размишља о могућим решењима за оне људе који ће га наследити.

Знао је да му је потребно двоје људи: једна жена и један мушкарац. Једно од њих имаће задатак да демонтира метастазе организованог криминала које су се за време Волфове власти укорениле готово у сваком делу државне управе у Склавонији. Друго ће имати задатак да на рушевинама које је Волф оставио изгради једну нову државу. То двоје људи биће различити и по својој прошлости и по природи, али посао ће моћи да обаве само радећи заједно.

“Једина разлика између свеца и грешника је да сваки светац има прошлост, а сваки грешник будућност.”

Пре више од сто година, стари монах у драми Оскара Вајлда “Жена без будућности” описао је и главну дилему са којом ће се наши јунаци суочити ове јесени, дилему којом ћемо се бавити у петом наставку наших “Прича из Склавоније”: и свеци и грешници биће принуђени да заложе оно што имају – први своју прошлост а други своју будућност – и то заједно, јер другог избора неће имати.

***

SuárezОвај текст посвећен је успомени на шпанског политичара Адолфа Суареса (1932-2014), првог премијера ове земље после четири деценије фашистичке диктатуре Франциска Франка. Адолфо Суарес успео је да демонтира све механизме шпанског фашизма, и од Шпаније за само пет година направи једну модерну, уређену и пристојну државу, без једног јединог испаљеног метка.

Приче из Склавоније (3): Година опасног живљења

22 Sunday May 2016

Posted by Zoran Cicak in Priče iz Sklavonije, Uncategorized

≈ Leave a comment

technique“Каване, крчме, сластичарнице, улица, све то оговара и клевеће и шири гласине како Блитва данас устава нема, мандата нема, избора нема, судаца нема, правде ни правне сигурности нема, криминал расте, судски поступци не вриједе, параграфи не вриједе. новац не вриједи, валутног покрића нема, уговори немају правне снаге, потписи на јавним исправама не вриједе ни паре, трговачке ни правне гаранције не постоје, кредита нема, административног угледа нема, мито је једино средство владања, декрети се купују, политичке кохезије нема, вањскополитичког смјера нема, личне сигурности нема, Блитва пије, Блитва се опија, Блитва путује у маглу, вожња постаје све бјесомучнија, правосуђа нема, благостања нема, круха нема, а све што се гради само је пијесак у очи пуку, само је пуста и надасве скупа декорација. Људи се међусобно кољу, мржња се увукла у идилу тихог обитељског живота, сви су грађани раздражени, све се међусобно уходи, све је испреплетено мрежом доушника, сваки је други човјек плаћени шпијун, све се претвара у узнемирени, сулуди блитвински мравињак по коме трчи усплахирено становништво без репа и без главе у свим смјеровима, без реда, без смисла, без здравља, без поштења, све је постало савршено бесмислено врлудање гомила, огромна количина људске глупости која се повампирила од страха, демонско, безглаво, сатурновско прождирање своје властите супстанције, паклени блитвински ноктурно, управо уклета Валпургина ноћ у којој Барутански лудује као злочинац.”

(Мирослав Крлежа, “Банкет у Блитви”)

I

Сентиментална историја једног кварта

Mayfair

Од свих делова Лондона Арон је највише волео Мејфер, тај невелики квадрат паркова, улица, зграда и пабова оивичен Хајд парком, Пикадилијем и великим трговачким улицама Оксфорд и Риџент. На Мејферу се налазио онај клуб у којем је, пре више од две деценије, упознао прву Швеђанку у свом животу, слатку плавушу са којом је провео остатак ноћи у малом хотелу на Парк Лејну. На Мејферу се налазила и америчка амбасада, у којој је, као лични изасланик председника Миклошича, имао дуге сате дискретних преговора, у оних неколико критичних недеља када се припремала мировна конференција којом ће те јесени бити окончан грађански рат у суседној Травунији…

На Мејферу су се налазили и његови омиљени кројачи, књижаре, ресторани и пабови. На Мејферу је био и Шефердс Маркет, боемска четврт у којој се први пут видео са извесним белгијским банкаром. Баш из тог, више случајног него планираног, сусрета, пре десетак година, дошло је убрзо до једне велике трансакције, у којој је Арон зарадио онај свој чувени први милион. И увек када би путовао у Лондон Арон би одседао у неком од хотела на Мејферу, најчешће у Британији на Гровенор скверу. Коначно, углавном је на Мејферу и провео тај викенд са својом тадашњом девојком Тамаром, један сасвим непланирани јануарски викенд након којег се, исто тако непланирано, девет месеци касније родио и њихов син.

Па ипак, када је од британског обавештајца Барнабија почетком априла добио поруку да ће се за десетак дана, у индијском ресторану Бенарес на Мејферу организовати тај ручак, а посебно када је добио потврду ко ће све ту бити присутан, Арон је учтиво одбио позив.

“Британија је променила име и хотел се сада зове Миленијум. Уклонили су чак и оно старо звоно, чија је звоњава означила Наполеонов пораз код Ватерлоа. Тако да ми се тамо не иде. Уосталом, Тамара још није извадила британску визу и не путује ми се самом.”

Барнаби је савршено добро знао да се његов пријатељ и не труди да нађе много убедљиве разлоге да одбије позив који је добио. Такву реакцију је, уосталом, и очекивао. Јер, и Арону је било јасно да је повод за овај ручак разговор о даљој судбини склавонског премијера Алексиуса Волфа, и да га је Барнаби сазвао након упозорења које је добио на њиховом недавном састанку.

“Лари из Ленглија је дакле прихватио да се усаглашава нова ревизија процене о Волфу. Али они га неће пустити тек тако. Најпре ће га исцедити као лимун, а онда – тек онда – одбацити као смрдљиви сир.” – Арон се добро сећао последње реченице, коју је пре неких четврт века тадашњем склавонском председнику Словаку Миклошичу рекла његова тадашња саветница, својевремено њихова заједничка професорка – “Али ће то морати да ураде без мене. Баш као што су и претходни пут учинили.”

II

Почетак краја или крај почетка?

udarСклавонци и њихови владари, већ пуна два века, развили су један чудан, несумњиво близак и страстан, али у суштини болестан однос. Најпре Склавонци нису имали никаква права – њихови владари су их лагали, пљачкали, понижавали, тукли, хапсили и, повремено, убијали. Ни својина, ни част, ни слобода, а понекад ни сам живот, нису Склавонцу били гарантовани. Они су зависили од милости владара и клике око њега. И трајало би то тако неко време, онолико колико би трајало, а потом би се улоге одједном промениле. Чим више не би био на власти, ни склавонски владар више не би имао никаква права: био би обично убијен, понекад хапшен, или изручен некој страној непријатељској сили. У свему томе било је ипак и неке врсте космичке правде: све оно што су сами радили свом народу, склавонским владарима би то после радио сам тај народ.

Склавонски премијер Алексиус Волф размишљао је тог понедељка, почетком априла, о несрећној судбини својих претходника. Рационални део његовог ума већ му је одавно сигнализирао опасност, и упозоравао га шта би требало да учини а шта да не учини, како би ту судбину избегао. Али истовремено, онај други, ирационални, део Волфове личности био је магнетском силом привучен баш таквој трагичној судбини. Између те две половине сопствене личности диктатор је све теже успевао да нађе средину.

Све више, склавонски премијер је подсећао на главног јунака из романа Роберта Луиса Стивенсона “Доктор Џекил и Мистер Хајд”. Дању се Волф понашао као угледни доктор Хенри Џекил, и у разговорима са амбасадором Дебенхамом и страним банкарима обећавао реформе и европски пут; ноћу би тај исти Волф постајао крвожедни Едвард Хајд који је прегледао досијее својих политичких противника, уређивао насловне стране таблоида на којима би се са њима обрачунавао, наређивао хапшења и пребијања. Тог понедељка је још био дан – кроз прозор кабинета видели су се обриси зграда срушених за време последњег у низу бомбардовања које је Белбург претрпео у две хиљаде година своје историје – али је Волф са себе већ скинуо ону дневну танку копрену учтивости и лепог васпитања. Нестрпљив, већ је постајао створење ноћи, онај крвожедни и немилосрдни Мистер Хајд:

“Педесет пет процената. Ни стоти део мање. Не занима ме како ћете то постићи. Од тог броја зависе не само ваше фотеље, него много више. Купујте, застрашујте, уписујте мртве бираче.”

Тројица Волфових блиских сарадника знала су да је њихов шеф већ годинама прогоњен опсесијом да на предстојећим ванредним изборима понови резултат свог колеге из јужне Дукловије, остварен десетак година раније, на референдуму којим се та земља одвојила од Склавоније. Па ипак, ниједан од те тројице – ни Керамичар ни Лажни доктор ни Прави доктор – није смео да изрази неверицу у остваривост тог циља. Само су без речи климнули главама и изашли из кабинета, срећни да су овог пута избегли веће мрцварење.

Али, од све тројице је само Лажни доктор био озбиљно забринут како да оствари постављени задатак. Друга двојица су била интелигентнија. Још исте вечери, Керамичар је информације са овог састанка, преко поверљивог посредника, пренео Арону. Прави доктор је искористио другог посредника, познатог белбуршког нарко-дилера, и исту информацију пренео премијеру суседне Дукловије. Сутрадан је тај високи Дукловијанац са сателитског телефона назвао Арона, свог старог пријатеља. Информације из два различита извора поклапале су се преко 95%. Круг је био близу затварања.

“Ово је битна информација. Јасно ти је да ја морам да је пренесем Американцима? Ти ћеш вероватно Британцима?” – питао је Дукловијанац.

Арон помисли како ће Лари из Ленглија на састанак у индијски ресторан доћи са почетном предношћу у односу на своје британске колеге. Осмехну се у себи, замишљајући љубичасто Барнабијево лице у том тренутку. За тренутак је зажалио што неће присуствовати тој сцени, а потом одговорио:

“Не. Нема потребе. Боље да сазнају од Ларија. То ће их ваљда подстаћи да коначно почну нешто да раде.”

Разговор је убрзо завршен. Арон је запалио лулу и размишљао о ономе што ће се десити. Као и сваки шахиста, покушавао је да предвиди ток партије неколико потеза унапред. Знајући да је и Волф пасионирани љубитељ те древне игре – мада њих двојица никада нису били у прилици да одиграју партију шаха – налазио је неизмерну забаву бар у овој виртуелној игри:

“Ово још увек није почетак његовог краја. Али је зато крај нашег почетка. Развили смо све четири лаке фигуре, осигурали рокадни положај, и имамо два прилично одмакла пешака.”

III

За танго је потребно двоје

tango-iiДве недеље касније, у углу индијског ресторана Бенарес на ободу Беркли парка на Мејферу, скупило се једно сасвим неуобичајено друштво. Лари је заиста дошао право из Америке, јутарњим летом Бритиш Ервејза из Вашингтона. Џефри Барнаби је стигао возом на Викторија станицу, из своје куће на селу. Био је ту и један лорд, бивши министар који је поднео оставку када су таблоиди објавили надасве занимљиве детаље бурне ноћи проведене у истом кревету са сеоском учитељицом и најбољим пријатељем. Лорд Р. је отишао из владе, али је наредну деценију провео на специјалним мисијама у земљама северне Африке, Леванта и басена Црног мора. По правилу, након таквих мисија лорда Р. у свим тим земљама би избијали ратови. И напокон, са дамских десетак минута закашњења, дошла је и витка бринета Ема, бивша новинарка а сада шефица кабинета једног важног функционера у Бриселу, иначе задуженог за Склавонију.

“Ваш пријатељ из Белбурга није стигао” – обратила се Барнабију – “а надала сам се да ћу га поново видети.”

Лари и лорд су одмахнули главом, као да су хтели да кажу како су знали да Арон неће доћи. Џефри је махнуо руком конобару да донесе јеловнике, слегнуо раменима, и потврдио оно што је свима већ било јасно:

“Не, Арон по свом обичају неће доћи на састанак на којем се разговара о нечему што он сматра лошим за Склавонију. Тако ће имати привилегију да касније каже како ни у каквом договору те врсте није учествовао, нити о томе има појма.”

“Не разумем” – Ема је била збуњена – “Па зар ти он није сам казао да би било баш у интересу Склавоније да тај неуравнотежени премијер оде раније него што је било планирано?”

Лорд Р. се насмејао:

“Наравно, Арон то мисли више од свих нас, зато је Џефрија и упозорио да тамо јача руски утицај, и да се мржња народа према Волфу полако спаја са мржњом према Западу. Бацио нам је удицу. Али не жели да буде сведок наших договора како ћемо тог несрећника да исцедимо пре него што га натерамо да оде.”

Када је конобар донео предјело – гости су на Џефријев предлог узели Ламб Тиранга, јагњећи кебаб са ситно сецканом џигерицом у сосу од коријандера – разговор је већ прешао на озбиљне теме.

“Волф мора остати док нам не испоручи оно што је обећао још пре пет година: послушну владу у склавонском ентитету у Травунији, промене устава Склавоније које ће омогућити међународно признање сепаратиста у Дарданији, и демонтирање свих руских позиција у самој земљи. Он стално одлаже да испуни та обећања, тражећи више власти.” – Лорд Р. је био љут и категоричан.

Бринета је забринуто подигла обрве:

“У Бриселу се гомилају детаљи о злоупотребама тог младог човека. Пишу нам новинари – они су увек нарочито гласни – невладине организације, стране компаније. Једно време су се жалили на ствари уобичајене код свих тих примитивних источних Европљана: цензуру, корупцију, уцењивање судија и тужилаца. Међутим, у последњих пар месеци све више извештаја доводи у питање и његову менталну стабилност. Хајде да видимо да што пре исцедимо то што можемо…” – Ема је у том тренутку, прилично бесно, цедила једну кришку лимуна у свој тањир – “…а онда доведемо неког нормалног. Ваљда није он једини човек тамо са којим може да се ради?”

Лари је климнуо главом:

“У Белој кући преовладава слично мишљење. Потпредседник је посебно љут, јер га је лично слагао два или три пута. Ми имамо изборе крајем године, и после свих оних брљотина које је ова администрација направила по Блиском истоку и Африци, не треба нам још један мали Наполеон у источној Европи. Пошто је већ одлучено да се смене ова двојица у Дукловији и Вардарији, не би нам сметало ни да Склавонија уђе у пакет. Чак и по цену да о целом пакету мало преговарамо са Русима.”

Четворо људи је наручило црно вино – у питању је био француски Château du Levant – и главно јело – Хиран Ке Пасанде, месо од јелена у сосу од белог лука и печурака. Џефри је једно време одсутно куцкао врхом ножа по винској чаши, нервирајући већ помало хистеричну Ему. Лорд Р. га је погледао упитно. Познавао га је годинама и непогрешиво препознао ту принудну радњу коју је Џефри увек понављао пре него што би казао нешто важно.

“Добро. До сада смо Волфу помагали и када је требало и када није требало. Ишли смо линијом најмањег отпора и прихватали та његова детињаста објашњења да ће све да нам испоручи када добије више власти. Тако смо прихватили и ове сасвим непотребне изборе које ће имати за десетак дана. Хајде сада да видимо како ће да се понаша када му се власт буде одједном нагло смањила. Можда ће га крај тог меденог месеца подстакнути да буде кооперативнији?”

Џефри је завршио свој пажљиво припремани монолог и са задовољством отпио гутљај вина. И пре него што је стигао да чашу принесе устима бринета је нестрпљиво упитала:

“Значи ли то мање честитки за реформе и мање сликања са европским званичницима? Мој шеф ће бити одушевљен. И неће бити једини.” – Ема је покушала да замисли како би у Бриселу реаговали када би се надобудни склавонски премијер ставио на тзв. “хладан режим”.

Тихи Американац Лари је, међутим, много прецизније схватио свог британског колегу. Уосталом, за разлику од Еме, он није био новинар него инжењер и мислио је на инжењерски начин:

“Ваше честитке и сликања су небитне у овој причи. Сви психолошки профили које смо учинили у Ленглију слажу се да је реч о нарцисоидној структури личности са јаким социопатским цртама, која живи у својој виртуелној реалности. Ево, сада је опседнут идејом да на изборима мора остварити већину од педесет пет процената, иако је то потпуно нереално. Чим се ти гласови буду пребројали морамо променити однос снага у медијима. Једна велика америчка компанија тренутно преговара о куповини две склавонске ТВ станице од банкротираног грчког власника. Чекају нашу процену пре него што финализују ту трансакцију. Када опозиција у Склавонији коначно почне да се појављује на телевизији, Волф ће постати врло рањив.”

Конобар је донео и дезерт – чоколадни мус – када је за столом одједном завладала тишина. Три пара очију била су упрта у Лорда Р. који је, након уводних пар реченица, до тада углавном ћутао. Иако то званично није био, сви су га сматрали шефом овог чудног друштва.

“Џефри је у праву. Сваки даљи уступак који бисмо успели да исцедимо од Волфа само би ојачао руски положај у Склавонији и повећао ризик да изгубимо све позиције које смо тамо градили скоро двадесет година. Свака већа власт коју би добио проширила би његов маневарски простор да се иза наших леђа договара са Русима. Време је за излазну стратегију, коју ћемо орочити на годину дана. За то време морамо припремити алтернативу. Ти си рекао, чини ми се, да ти је Арон поменуо неку жену? Није ти дао њено име?” – Лорд Р. се обратио Џефрију.

Џефри је одмахнуо главом. Име тајанствене жене није још увек знао, а његов пријатељ у Белбургу му је јасно ставио до знања услове који се претходно морају испунити да би га сазнао:

“Најпре морамо подржати склавонску опозицију у мери довољној да Волф на предстојећим изборима не добије апсолутну већину коју очекује. Потом, кад га учинимо довољно рањивим, морамо обезбедити да се та опозиција уједини, како би он остао фрустриран и испровоциран да чини даље грешке. Тек онда ћемо од Арона добити и име потенцијалне наследнице. За танго је потребно двоје.”

Лари је спаковао свој лаптоп који је – на ужасавање својих британских домаћина – све време ручка држао у крилу. Лорд Р. се, за секунду предуго, загледао у Емин деколте, сасвим довољно да она ухвати тај поглед. Џефри је одсутно потписао рачун плаћен златном кредитном картицом Хонгконг и Шангај банке.

Четворо људи је потом изашло на априлску кишу која је ромињала Беркли парком. Лорд Р. је десну руку немарно пребацио око Еминог струка. Као што је и очекивао, бринета није реаговала. Лари се извинио: морао је да оде до америчке амбасаде на Гровенор скверу и покупи неку пошту пред повратак кући. Џефри је ходао замишљено. Још једна операција у Склавонији породила се тог кишног поподнева у ресторану Бенарес. Биће то четврта у којој ће учествовати. Сада је ту бебу требало љуљати…

И док је погледом тражио такси који би га одвео до Викторија станице, Џефрија је изненадио узгредан коментар Лорда Р.

“Знаш Џефри, ти си сувише познат по Белбургу. Појављивао си се и на насловним странама њихових таблоида. Можда би било боље да око ових ствари које смо договорили Ема преузме комуникацију са твојим пријатељем Ароном?”

Бивша новинарка је значајно погледала Лорда Р. чија се рука још налазила око њеног струка. Лорд је наставио са злурадим осмехом:

“Он уосталом и воли бринете. То што по Белбургу прича како воли плавуше је заправо само још један доказ његове ексцентричности.”

Џефри је одсутно климнуо главом, махнуо руком овом веселом пару, и сео у такси. Већ годинама је био свестан да његово пријатељство са Ароном траје већ исувише дуго, а да то не би пало у очи другим колегама из врхова МИ6. Са друге стране, било му је јасно и да ће површна Ема представљати лак плен за искусног Арона, који ће се са њом поиграти као мачка са мишем. Коначно, знао је и да лукави Лорд Р, истурањем исувише амбициозне Еме у први план, жели да се обезбеди ако операција претрпи неуспех: тада ће одговорност пасти на бирократију Европске уније, а не на обавештајце Њеног Величанства.

Али, када је црни такси већ био надомак Викторија станице, Џефријевим мислима поново је кроз главу прошла она. Она због које је и прихватио Аронову сугестију и поново почео да се бави Склавонијом. Она због које је и заказао овај ручак. Она коју се потајно надао да поново види у Белбургу. Наташа.

IV

Победа која је измакла из руку