Između svetog i svetovnog: religija u Postmoderni

“Tzv. kraj metafizike, u kojem su široki sektori moderne filozofije nametnuti kao nepovratna činjenica, doveo je do juridičkog pozitivizma, koji je danas posebno poprimio oblik tzv. teorije konsenzusa: ako razum više ne može da pronađe put do metafizike kao izvora prava, država može da se osloni samo na zajednička ubeđenja i vrednosti svojih građana, ubeđenja koja se ogledaju u demokratskom konsenzusu. Istina ne stvara konsenzus, kao što ni konsenzus ne stvara istinu, nego javni poredak. Većina određuje šta treba smatrati za istinito i pravedno.”

Papa Benedikt XVI, “Kriza zakona”, 2007.

I

Prolog: sveto, svetovno i Postmoderna

U poslednjoj deceniji prošlog i prvoj ovog veka, jedno vreme je izgledalo kao da je religija u usponu, neočekivanom za celu epohu posle Drugog svetskog rata. Najpre je kolaps Sovjetskog Saveza i realnog socijalizma ostavio ideološki i vrednosni vakuum koji su popunile pravoslavne crkve u Rusiji, Ukrajini, Rumuniji i Bugarskoj, i katolička u Poljskoj i Mađarskoj. Izbor Džordža Buša – posvećenog hrišćanina koji svoju pobožnost nije držao u tajnosti – simbolički je označio i porast uticaja hrišćanstva kao političke snage u SAD. U Izraelu su, sve više i sve češće, političke partije ortodoksnih Jevreja postajale nezaobilazan činilac u formiranju raznih vlada. Konačno, napadi na Njujork, 11. septembra 2001. usmerili su međunarodnu pažnju i na moć političkog islama u muslimanskom svetu.

Tako su sve tri abrahamske religije – judaizam, hrišćanstvo i islam – iz verske arene stupile u političku, na velika vrata. Ovaj trend potvrdila su i razna naučna istraživanja: jedno merenje, koje je obuhvatilo period od četvrt veka (1981 – 2007) u četrdeset devet zemalja u kojima zajedno živi oko 60% svetskog stanovništva pokazalo je da je čak u trideset tri bilo više vernika na kraju ovog perioda nego na početku. Ovaj zaključak podjednako je važio i za bivše komunističke zemlje, i za zemlje u razvoju kao i za visokorazvijene zemlje Zapada. Ono što je bilo zajedničko, to je zaključak da ubrzana industrijalizacija i širenje znanja nisu doveli do opadanja uticaja religije, kako su antropolozi i sociolozi jedno vreme pretpostavljali.

Trend, međutim, počinje da se menja negde posle 2007. godine. Naredno istraživanje (2019) pokazuje da je većina (43) od analiziranih 49 zemalja postala manje religiozna. Kao ni prethodna, ni ova promena trenda nije bila vezana za specifičnu kulturu, deo sveta, ili položaj u raspodeli globalnog bogatstva: pad religioznosti je obeležio prethodnih deceniju i po širom globusa.

Iz nekog razloga, sve veći broj ljudi u raznim društvima više ne posmatra religiju kao neophodan izvor podrške i značenja u njihovim životima. Čak su se i Sjedinjene Države (dugo navođene kao primer da i ekonomski napredne zemlje mogu da budu pretežno religiozne) pridružile danas pridružile drugim bogatim društvima u njihovom odustajanju od Boga. Nekoliko sila pokrenulo je ovaj trend, ali najmoćnija je bila opadajući niz verovanja, usko povezanih sa imperativom održavanja visokog nataliteta. Moderna društva su danas manje religiozna jer više ne moraju da podržavaju one vrste rodnih i seksualni normi koje su glavne svetske religije usađivale u kolektivnu svest vekovima.

Iako su pojedini verski konzervativci upozoravali da bi ovo povlačenje iz religije dovesti do kolapsa društvene kohezije i javnog morala, činjenice nisu poduprle ovu njihovu tvrdnju. Ma koliko to, na prvi pogled, moglo da bude neočekivano, zemlje koje su danas manje religiozne nego što su bile istovremeno su i manje korumpirane i imaju niži stepen ubistava i opšteg kriminaliteta. Naravno da vera, sama po sebi, ne ohrabruje ni korupciju ni kriminal – naprotiv, u svim velikim svetskim religijama ovakva ponašanja smatraju se grehovima. Međutim, reč je o kompleksnom fenomenu koji odražava jednu drugu činjenicu: kako se društva, sa protokom vremena, razvijaju, preživljavanje postaje sve sigurnije: glad, nekada preovlađujuća, danas je izuzetak; sa napretkom medicine, životni vek čoveka se produžava; učestalost ubistava i drugih oblika nasilja se smanjuje. Svi ovi dugoročni istorijski procesi, praćeni porastom osećaja lične i kolektivne bezbednosti, kao svoju posledicu imaju čoveka koji je manje religiozan od njegovih predaka.

II

Uspon i pad vere

U navedenoj studiji, značaj vere u svojim životima ispitanici su ocenjivali birajući jedan od odgovora ponuđenih na skali od jedan (“nikakav značaj”) do deset (“vrlo veliki značaj”). Kao što smo konstatovali, u periodu 1981 – 2007. u većini anketiranih društava percepcija značaja Boga je povećana. Ovo se pre svega odnosi na bivše komunističke zemlje: srednja vrednost je za Bugarsku porasla sa 3,6 na 5,7 a za Rusiju sa 4,0 na 6,0. Jednim delom, ovaj fenomen se može objasniti i kao odgovor na nagli pad ekonomske, fizičke i psihološke sigurnosti, do kojeg je došlo posle raspada Sovjetskog Saveza; religija je jednostavno ispunila vakuum nastao raspadom jedne ideologije koja je nudila tu sigurnost. Međutim, religiozna ubeđenja su u tom periodu u porastu i u mnogo zemalja u razvoju: Brazilu, Južnoj Africi, pa čak i (još uvek pretežno komunističkoj) Kini. Obrnuti trend zabeležen je u većini bogatih zemalja, sa izuzetkom – tradicionalno religioznih – SAD.

Trend se preokrenuo posle 2007. godine: u praktično svakoj visokorazvijenoj zemlji pad značaja religije se nastavio. Međutim, on se tada beleži i u mnogo siromašnih, a takođe i u većini bivših komunističkih, zemalja. U periodu 2007 – 2019, u samo pet država zabeležen je porast uticaja religije. Najznačajniji od tih izuzetaka je Indija. Reč je, naime, o periodu koji se – grubo gledano – poklapa sa povratkom na vlast hinduističke nacionalističke Bharata Džanata partije, čiji se politički brend zasniva na kombinaciji nacionalnog i verskog identiteta. Uzastopne Džanata vlade u Indiji uporno su sprovodile politike zasnovane na diskriminaciji protiv sledbenika drugih religija – posebno velike muslimanske manjine u Indiji – što je dovelo do polarizacije društva i eksplozije agresivnih verskih osećaja na svim stranama.

Ipak, najdramatičnija promena zabeležena je u javnosti SAD: u periodu 1981 – 2007 SAD su bile jedno od najreligioznijih društava na svetu: podaci za 2007. pokazuju da su tadašnji Amerikanci značaj Boga u svojim životima ocenjivali sa 8,2 na skali od jedan do deset. Ova vrednost je, u istraživanjima iz 2017. godine, pala na 4,60. Decenijama su SAD bile primer da ubrzana ekonomska i tehnološka modernizacija ne povlači nužno i sekularizaciju. Danas, SAD su na jedanaestom mestu na listi najmanje religioznih društava.

Niz mislilaca devetnaestog i dvadesetog veka – od Karla Marksa, Ogista Konta i Herberta Spensera, pa do Maksa Vebera, Emila Dirkema i Sigmunda Frojda – predviđao je da će, uporedo sa širenjem naučnog znanja, religija iščeznuti Ali to se nije dogodilo: ispostavilo se da je, za većinu ljudi bar, vera predstavljala emocionalnu a ne kognitivnu kategoriju. Isto tako, u najvećem delu ljudske istorije, već puko preživljavanje bilo je krajnje neizvesno. Vera je pružala obećanje – uveravanje ako hoćete – da se svet nalazi u rukama jedne nepogrešive, više, sile (ili sila) koje garantuju da će – ukoliko neko sledi pravila – stvari u konačnici ispasti dobro. U svetu u kojem se prečesto živelo na ivici gladi, vera je pomagala čoveku da se nosi sa neizvesnošću i stresom. Međutim, uporedo sa ekonomskim i tehnološkim razvojem, ljudi su sve više bili u mogućnosti da sami, bez pomoći viših sila, izbegnu glad, bore se sa bolestima i suzbiju nasilje. Tako su oni postajali manje zavisni od svetskih religija i manje spremni da prihvate njihova ograničenja – na primer, da drže žene u kuhinjama a homoseksualce u ormarima – kako se egzistencijalna nesigurnos smanjivala a očekivani životni vek produžavao. o

Sekularizacija se nije događala svuda odjednom: ona je nastupala kada su zemlje (društva) dostizale određeni stepen egizstencijalne sigurnosti, pa se čak i tada dešavala, obično, u ritmu glečera: kako bi jedna generacija zamenjivala drugu. Proces je, naravno, bio reverzibilan: društva bi, najčešće, ponovo postajala više religiozna ako bi iskusila produžene periode smanjene sigurnosti. Ove trendove možemo pratiti počev od devetnaestog veka, prvo u društvima zapadne Evrope i severne Evrope, koja su bila ekonomski i fizički najbezbednija, a potom i u drugim delovima sveta.

Iako je sekularizacija obično pratila relativno spori ritam međugeneracijske obnove stanovništva, u njemu možemo da izdvojimo i tačke brzih promena. Te prekretnice poklapale su se sa trenucima u kojima su se događale i druge dominantne promene u javnom mnenju, kada bi – pod pritiskom snaga konformizma i društvene poželjnosti – ljudi počinjali da javno podržavaju gledišta kojima su se svojevremeno suprotstavljali, dovodeći tako do izuzetno brzih kulturnih promena. Mlađe i bolje obrazovane generacije u visokorazvijenim društvima dostigle su ovaj nivo nedavno, u poslednjoj deceniji.

III

Gubitak vere?

Nekoliko drugih činilaca – pored pukog porasta ekonomskog i tehnološkog razvoja – takođe mogu da nam pomognu da objasnimo relativni pad uticaja religije u poslednjoj deceniji. U SAD, jedan od tih razloga je politički: od devedesetih godina prošlog veka, Republikanska stranka uporno traži podršku prihvatajući ekstremno konzervativna pseudo-hrišćanska shvatanja i istopolnim brakovima, abortusu i drugim pitanjima koja se, u modernoj Americi, danas smatraju pretežno kulturnim i civilizacijskim, a ne verskim. Ovaj politički apel religioznim biračima imao je za posledični efekat odbijanje mnogih drugih birača, posebno mladih i liberalnih, od religije. Svojevremeno je preovlađivala pretpostavka da verska osećanja oblikuju političke stavove – a ne obrnuto. Međutim, procesi u SAD u poslednjoj deceniji potvrđuju njenu inverziju: kauzalnost može da funkcioniše i u suprotnom smeru, odnosno mnogi ljudi najpre promene svoje političke stavove a potom – kao posledicu toga – postaju manje religiozni.

Nekritičko prihvatanje Donalda Trampa – političkog lidera koji se teško može opisati kao uzor hrišćanskih vrlina – od strane mnogih eminentnih hrišćanskih fundamentalista izazvalo je strah kod drugih hrišćanskih vođa u Americi da će mladi ljudi početi da napuštaju njihove crkve “u jatima”, kako se jedan od njih izrazio. Uporedo sa jednom krizom. do koje su dovele Trampove agresivne politike, crkva u Americi – bar ona rimokatolička – bila je izložena i jednoj drugoj, prouzrokovanom njenim unutrašnjim slabostima i brojnim skandalima. Prema jednom izveštaju iz 2020. godine, čak 92% odraslih stanovnika SAD upoznato je, makar delimično, sa nedavnim izveštajima o seksualnim zloupotrebama od strane katoličkih sveštenika, a čak 80% verovalo je da su te zloupotrebe “problemi koji se i dalje događaju”. U populaciji američkih katolika, 27% je smanjilo svoje prisustvo redovnim verskim službama, kao posledicu ovih izveštaja.

Međutim, verovatno je najznačajniji činilac iza post-moderne sekularizacije transformacija normi koje regulišu ljudsku plodnost. U čitavom nizu vekova, većina društava je ženama pridavala jednostavnu ulogu: da “proizvedu” što je više dece moguće i – sledstveno tom cilju – obeshrabrivala razvod, abortus, homoseksualnost, kontracepciju i bilo koje drugo seksualno ponašanje koje nije bilo neposredno povezano sa reprodukcijom. Tekstovi svetih knjiga svih velikih svetskih knjiga međusobno se dosta razlikuju, ali su po ovom pitanju dosta podudarni: doslovno sve svetske religije posticale su biološku reprodukciju svojih sledbenika. Za to postoji sasvim racionalno istorijsko objašnjenje: religije su stalno naglašavale važnost plodnosti, jer je – u vreme kada su nastajale – to bio zahtev diktiran realnostima tadašnjeg vremena. U svetu visoke smrtnosti dece pri porođaju i generalno niskog očekivanog životnog veka (sve do 1000. godine prosečan životni vek muškarca u Evropi nije prelazio tridesetu godinu), prosečna žena morala je da “proizvede” između petoro i osmoro dece, samo da bi obezbedila prostu reprodukciju stanovništa. Žene Srednjeg veka počinjale su da rađaju već oko trinaeste ili četrnaeste godine – da bi oko tridesete već umirale.

Međutim, dvadeseti vek je – u čitavom nizu zemalja – drastično smanjio stopu smrtnosti dece i povećao očekivani životni vek. Time su kulturne i moralne norme o ljudskoj seksualnosti – kodifikovane u verskim tabuima – sve više postajale ograničenja nepotrebna u svakodnevnom životu. Ovaj proces se, naravno, nije desio preko noći. Sve svetske religije su vekovima prezentovale norme usmerene ka postizanju povećane plodnosti kao apsolutna moralna pravila i uporno su se opirale njihovoj promeni. Ljudska društva su vrlo polako, i postepeno, odustajala od tradicionalnih uverenja i društvenih uloga u pogledu rodnih uloga i seksualnih ponašanja. Međutim, čim bi neko društvo dostiglo dovoljno visok nivo ekonomske i fizičke bezbednosti, mlađe generacije bi to stanje prihvatale kao neku vrstu garantovanog, stečenog prava čime bi prethodna shvatanja religioznih normi o plodnosti indirektno trpela relativizaciju. Ideje, društvene prakse i zakoni koji su uređivali jednakost polova, razvod, abortus i homoseksualnost su se tada menjale vrlo brzo.

Ova promena je merljiva: statistički podaci, prikupljani u toku poslednjih stotinak godina, daju nam uvid u dubinu te transformacije. Na skali od jedan do deset, stepen kombinovanog prihvatanja razvoda, abortusa i homoseksualnosti trenutno ima prosek od 5,50. Niže vrednosti ukazuju na konzervativnija, više na liberalnija shvatanja prosečnog stanovnika pojedinog društva. Oko 1981. godine prosečni građanin u skoro svakoj zemlji gde su vršena istraživanja snažno je delio reprodukcionistička gledišta: 3,44 (Španija), 3,49 (SAD), 3,50 (Japan), 4,14 (Velika Britanija), 4,63 (Finska), 5,35 (Švedska). Pre četrdeset godina, tada najliberalnija zemlja na svetu bila je još uvek ispod vrednosti koja je danas prosek za ceo svet. U 2019. godini, srednja vrednost Španije porasla je na 6,74; SAD na 5,86; Japana na 6,17; Velike Britanije na 6,90; Finske na 7,35; Švedske na 8,49. Ovi brojevi pružaju nam, doduše, prilično pojednostavljenu sliku jedne znatno kompleksnije realnosti, ali ipak vrlo reljefno prenose skalu po kojoj se ubrzava sadašnja sekularizacija ljudskog društva i dubinu promene koja se desila u poslednjih pola veka.

Ovaj trend se, naravno, proširio i na ostatak sveta – doduše, sa jednim značajnim izuzetkom. Stanovništva osamnaest zemalja sa muslimanskom većinom, u kojima se sprovode ova istraživanja, ostala su i dalje daleko ispod trenutnog svetskog proseka od 5,50 – ostajući ne samo jako religiozna nego i čuvajući – a u mnogim slučajevima i dodatno radikalizujući – ranije konzervativne norme koje su regulisale pitanja roda i plodnosti. Čak i ako njihove vrednosti podvrgnemo nužnim korekcijama, koje bi uključile relativnu ekonomsku zaostalost u odnosu na ostatak sveta i tako rezultate učinile međusobno uporedivim, ostaje činjenica da je, kod zemalja sa muslimanskom većinom, očigledan trend verskog fundamentalizma i kulturnog konzervativizma, u odnosu na prosek čovečanstva.

IV

Postmoderne teologije

Pod pojmom “postmoderna teologija” najčešće se podrazumeva čitav niz filozofskih i teoloških mišljenja razvijenih u poslednje dve decenije dvadesetog veka. Njihova zajednička polazišna tačka bio je Hajdegerov koncept ontoteologije (ontologije Boga i teologije Bića) razvijen u njegovim esejima “Kraj metafizike” i “Identitet i razlika” (1957). Sam termin ontoteologije (koji je prvi upotrebio Kant) Hajdeger koristi da označi ono što naziva “degeneracijom misli Zapada” i konsekventnim problemima zapadne teološke kulture. Bog u ontoteologiji – kojeg Hajdeger naziva “causa sui” ili Bogom filozofa (ens realissimum) – je idol kojeg je stvorila ljudska misao, radi sopstvenih potreba čoveka.

Na osnovama koje je postavio Hajdeger, u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka razvijaju se dve paralelne škole postmoderne teologije: škola radikalne ortodoksije i škola slabe teologije.

Radikalna ortodoksija – škola koju su razvili francuski filozofi i teolozi, Žan-Luk Marion, Pol Riker i Mišel Anri – iako neformalno organizovana, saglasna je oko nekoliko zajedničkih predloga. Prvo, ne postoji oštra distinkcija između razuma, na jednoj, i vere (otkrića) na drugoj strani. Drugo, svet se najbolje razume kroz tzv. interakcije sa Bogom (iako potpuno razumevanje Boga nikada nije moguće); ove interakcije obuhvataju kulturu, jezik, istoriju, tehnologiju i teologiju. Treće, Bog usmerava ljude prema istini, mada ona njima nikada nije potpuno dostupna; u stvari, potpuno razumevanje fizičkog sveta moguće je samo kroz veru u transcedentno. Četvrto, spasenje je moguće jedino kroz interakcije sa Bogom i drugima.

Druga grana postmoderne teologije, tzv. slaba teologija, nastala je pod uticajem dekonstruktivne misli francuskog filozofa Žaka Deride, uključujući njegov opis moralnog iskustva koji naziva “slabom silom”. Slaba teologija odbacuje ideju da je Bog preovlađujuća fizička (ili metafizička) sila. Umesto toga, Bog se shvata kao bezuslovni zahtev bez sile. Shvaćen kao zahtev bez sile, Bog slabe teologije ne interveniše u spoljnom svetu neposredno, nego naglašava odgovornost čoveka da deluje u svetu ovde i sada.

Dvadeseti vek je, tako, završen novim kvalitetom međusobnog odnosa filozofije i teologije, u kojem su – po prvi put – ove dve grane ljudskog mišljenja jedna drugoj priznale pravo na autonomno postojanje, sopstvene ontologije i kategorijalne aparate. Ono što je preostalo za naredni, dvadeset prvi, vek bilo je da se, opet po prvi put, filozofija i teologija međusobno angažuju ne samo na uzajamnom kritičkom preispitivanju teorijskih pretpostavki, nego i u neposrednom dijalogu. Taj istorijski trenutak dogodio se početkom 2004. godine kada su, na poziv Katoličke akademije Bavarske, razgovarali tadašnji kardinal Jozef Racinger, prefekt vatikanske Kongregacije za doktrinu vere (od 2005. do 2013. papa Benedikt XVI) i nemački filozof, jedan od osnivača Frankfurtske škole, Jirgen Habermas.

U ovoj raspravi – koju, već dve decenije, i dalje pomno proučavaju i filozofi i teolozi – Racinger je, kao centralnu hipotezu, izneo tvrdnju da istina otkrovenja nije nametnuta istini do koje se dolazi razumom; naprotiv, ona pročišćava i veliča (u svom poretku) razum, omogućavajući mu da proširi sopstvene horizonte i uđe u polje istraživanja koje je nedokučivo šire, kao sama misterija. Habermas, opet, tvrdi kako je post-moderna filozofska pozicija agnostička, neredukcionistička, da se uzdržava od davanja sudova o religioznim istinama i da odbacuje scijentizam kao a priori naturalistički pogled na svet.

Koliko su religiozni i filozofski pogled na svet – bar u onim njihovim interpretacijama koje su nam ovde pružili Racinger i Habermas – danas međusobno bliži nego što su nekada bili? Neki kritičari su kasnije bili skloni, čak, da gledišta istaknuta u ovoj raspravi smatraju toliko značajnim da im daju i poseban naziv: post-metafizičke filozofije. Po njima, ona se razlikuje po svom sekularnom (a ne više sekularističkom) karakteru i ne upušta se u ocenjivanje “šta je tačno a šta pogrešno u religiji” već to ostavlja internim teološkim raspravama.

Tako je stvorena jedna posebna hemija: dopuštajući mogućnost da filozof bude istovremeno i hrišćanin (ili pripadnik neke druge religije, svejedno) – a da zbog toga ne bude nužno diskvalifikovan kao čarobnjak, kao i da hrišćanin bude filozof, – a da zato ne bude odbačen kao jeretik, i filozofija i teologija Postmoderne učinile su napor da približe stavove koji su – još od Kontrareformacije i Prosvetiteljstva ranog modernog doba – izgledali nepomirljivo podeljeni. Dva horizonta i dalje su odvojena, ali kao da se sada sa jednog bar vidi onaj drugi?

Samo četiri godine nakon ove debate (2011), govoreći u Generalnoj skupštini UN, Jozef Racinger – tada već papa Benedikt XVI – u svom izlaganju koristio je niz Habermasovih univerzalističkih i humanističkih argumenata iz Minhena:

“Onda kada su predstavljena isključivo u kontekstu legaliteta, prava rizikuju da budu slabi predlozi, odvojeni od svoje etičke i racionalne dimenzije, koja je njihova osnova i cilj. … Pošto prava, i sa njima povezane dužnosti, prirodno proizilaze iz ljudskih interakcija, lako je zaboraviti da su ona plodovi zajedničkog osećaja za pravdu, izgrađenog prvenstveno na solidarnosti između pripadnika društva, i prema tome važećeg u svim vremenima i među svim narodima.”

V

Epilog: obrasci, modeli i trendovi

Već vekovima, religija služi kao efikasni mehanizam koji obezbeđuje društvenu koheziju, smanjujući kriminal i ohrabrujući poštovanje zakona. Svaka veća religija je uključivala, u nekoj formi, biblijske etičke imperative iz Dekaloga kojeg je – po legendi – Bog predao Mojsiju na Sinajskoj gori, nakon izbavljenja Izraelaca iz egipatskog ropstva: “Ne ubij!”, “Ne ukradi!”, “Ne svedoči lažno…”. U tom smislu, verovatno može da bude razumljiva zabrinutost verskih fundamentalista da će povlaćenje religije iz javnog života dovesti to društvenog rasula, povećane korupcije i kriminala. Međutim, u iznenađujućoj meri čak, ova zabrinutost do sada nije bile potkrepljena odgovarajućim činjenicama.

U tom smislu, zanimljivo je, na primer, unakrsno poređenje indeksa religioznosti pojedinih zemalja i indeksa percepcije korupcije (koji od 1993. godine, svake godine, vodi međunarodna organizacija Transparency International, za 180 zemalja i teritorija u svetu). Kakav je međusoban odnos ova dva fenomena: da li je korupcija manje raširena u državama čije je stanovništvo više religiozno, kako bi trebalo bar da bude – ako bi se svi ti vernici pridržavali Božjih zapovesti? Podaci pokazuju upravo suprotno: te države, odnosno društva, su u stvari više korumpirana od onih koja su dominantno ateistička. Sekularne nordijske države, na primer, imaju jedan od najnižih nivoa korupcije u svetu, dok su – inače visoko religiozne – Bangladeš, Gvatemala, Irak, Tanzanija, ili Zimbabve u vrhu svetske korupcije.

Gde su onda svete knjige pogrešile? I da li ih njihovi vernici uopšte čitaju?

Zapravo, nisu pogrešile nigde: ubistvo, krađa i lažno svedočenje jesu sve par ekselans primeri patološkog ponašanja, koje su sve religije, sasvim opravdano, duhovno osudile – kao kršenja Božjih zapovesti – baš kao što su ih osudili i svi svetovni zakoni. Ali i duhovne i svetovne zabrane, same po sebi, nisu dovoljne da spreče patološke fenomene do kojih je dovelo jedno mnogo kompleksnije socijalno i ekonomsko okruženje.

Sasvim je jasno da, sama po sebi, religioznost ne izaziva korupciju – bez obzira što su obe ove pojave, zajedno, prisutne u mnogim zemljama. Za sve njih je zajednička, međutim, jedna druga stvar: to su društva sa vrlo niskim nivoima ekonomske i fizičke bezbednosti, koja stvara – odjednom – i ekstremnu religioznost (fundamentalizam, hrišćanski, muslimanski, ili hinduistički, svejedno) i razarajuću korupciju. Dakle, iako je religija – svojevremeno – igrala određenu ulogu u podršci tradicionalnom javnom moralu, ta uloga je proporcionalno opadala, kako se društvo ekonomski i tehnološki razvijalo. Tačno je da će stanovništvo religioznih zemalja biti nešto više sklono da u moralnom pogledu osudi korupciju nego u onim sekularnim, ali se ovde, otprilike, uticaj religije i završava. Vera će čoveka učiniti sklonijim da osudi nekog drugog, ali ga samog neće učiniti manje koruptivnim. Ovo licemerje je, uostalom, najbolje izraženo u narodnoj poslovici koja je postala jedna od paradigmi za ljudsku sebičnost: “Bog je najpre sebi bradu stvorio”.

Ovaj obrazac primenjuje se i na druge zločine, kao što je ubistvo. Ma koliko to, opet, moglo da deluje iznenađujuće, stopa ubistava je gotovo deset puta viša u religioznim nego u sekularnim zemljama. Neke relativno siromašne zemlje mogu da imaju niste stope ubistava, ali u celini, prosperitetne ljudske zajednice, one koje svojim stanovnicima pružaju materijalnu i pravnu sigurnost, su mnogo bezbednije od siromašnih. Opet, nije religioznost ta koja (bar u miru) prouzrokuje ubistva, ali je činjenica da su i religioznost i kriminal pojave koje su rasprostranjene u društvima sa niskim stepenom egzistencijalne sigurnosti.

Istraživanja nam pokazuju da moderna društva neće pasti u nihilistički haos bez vere koja bi ih povezivala, iako su se u prošlosti takve pojave sporadično događale. U ranim agrarnim društvima, kada je najveći broj ljudi živeo negde malo iznad granice preživljavanja, religija je zaista bila najefikasniji način da se održe red i zajedništvo. Međutim, modernizacija je suštinski izmenila ovu jednačinu. Sa opadanjem tradicionalne društvene uloge religije, podjednako čvrst set moralnih normi pojavljuje se da popuni ovaj vakuum. Istraživanja o dominantnim svetskim vrednostima pokazuju nam da, u visoko bezbednim (i sekularnim) državama ljudi pridaju sve veći prioritet samo-izražavanju i slobodi izbora, sa naročitim naglaskom na ljudska prava, toleranciju autsajdera, zaštitu čovekove okoline, rodnu ravnopravnost i slobodu govora.

U savremenom globalnom društvu, tradicionalne religije mogu da budu i činilac opasnih podela i generisanja stalnih, nerešivih, ratnih sukoba i nasilja – što smo ovih dana videli u, ko zna kojem po redu, neobjavljenom ratu između Izraelaca i Palestinaca. Kao i u nemačkim verskim ratovima šesnaestog i sedamnaestog veka, ili ratovima za jugoslovensko nasleđe, krajem dvadesetog veka, i ovde je upravo religija bila onaj dodatni činilac, neophodan da se generiše dodatna količina mržnje, kako bi se ciklus ubijanja održao i onda kada je objektivna vojna potreba za njim odavno prestala. Svim religijama je, naime, imanentno da tvdoglavo predstavljaju svoje sopstvene norme kao apsolutne vrednosti, bez obzira na činjenicu da, zapravo, sve te norme samo reflektuju, kao neka velika ogledala, specifične istorijske i društveno-ekonomske karakteristike vremena i prostora u kojem su nastale. Rigidnost svakog apsolutnog vrednosnog sistema, po pravilu, stvara fanatičnu netoleranciju, i čitava istorija konflikata između naroda različitih pretežnih religioznih denominacija nam je to nebrojeno puta demonstrirala.

Kako su se društva modernizovala – na svom dugom putu od agrarnih, preko industrijskih, do post-industrijskih (zasnovanih na znanju) zajednica – tako je i rastući osećaj egzistencijalne bezbednosti stalno smanjivao značaj religije u životima ljudi i oni su postajali sve manje poslušni tradicionalnim verskim liderima, institucijama i dogmama. Ovaj trend će se, najverovatnije, nastaviti, iako je budućnost uvek neizvesna. Pandemije kao što je bila ova koja se ovog leta završava, mogu bitno da smanje percepciju egzistencijalne sigurnosti kod ljudi. Ratovi takođe. Da je ova pandemija potrajala, recimo, još nekoliko godina, ili da je (kao pandemija Španskog gripa posle Prvog svetskog rata) dovela do nove velike depresije, onda bi verovatno značaj kulturnih promena iz poslednje dve decenije u svesti ljudi počeo da bledi, a njihove praktične posledice poništavaju.

Ali, u celini, ova promena deluje malo verovatna, jer bi ona morala da se odigra suprotno matrici jednog mnogo šireg, moćnijeg, dugoročnijeg i na materijalnim činjenicama (kao što su nove tehnologije) zasnovanog trenda rastućeg prosperiteta i povećanog životnog veka, koji je do sada objektivno udaljavao čoveka od vere. Ako se taj kompleksan trend nastavi, onda će i uticaj tradicionalnih verskih autoriteta na oblikovanje javnog morala nastaviti da opada, baš kao što će i kulturni obrazac rastuće tolerancije postajati sve dominantniji.

Pasoš za fotošop državu

Aleks Fišgojt: “Magični kafe”

Teško da sada nešto više znam;
Jug ili Sever — svud je apsurd sam,
duhovi i tu i tamo gnusni,
i pesnici i narod neukusni.
Tu beše maskarada burna,
ko svuda, samo igra čulna.
Kad hvatah maske sav očaran,
rugobe viđah — dah da staje …
Ja uživam da budem varan,
samo da malko duže traje.

(Johan Volfgang Gete, Faust)

I

Anatomija destrukcije

Fotografija: Đorđe Đoković

Jer videh zaslužnog kako bedno prosi,
I nitkova što se bogato kinđuri,
I odanost kako poniženja snosi.
I zlatna odličja o pogrešnom vratu,
I savršenstvo u blatnom bešćašću,
I device silom predane razvratu,
I snagu straćenu nesposobnom vlašću,
I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja,
I zločince kako vladaju dobrotom,
I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja,
I kako iskrenost brkaju s prostotom.

(Vilijem Šekspir, Sonet broj 66, 1609.)

Skoro decenija sistematske destrukcije normalnog javnog života – a zajedno sa njim i institucija u kojima se on obično obavlja: parlamenta, političkih stranaka, medija, sudova – nije mogla da proizvede nikakve druge posledice od stvaranja paralelnog, ne-javnog ili podzemnog, života – a zajedno sa njim i paralelnih institucija. Parlament su zamenile društvene mreže, političke stranke različite interesne frakcije, medije tabloidi a sudove – već poslovični poligraf.

Sada, kada je taj proces praktično završen, i lanac ishrane je prekinut: nalik nekom džinovskom parazitu u životinjskom svetu, ni naša tajna država više nema šta da pojede od javne države, jer je ova druga sada samo prazna ljuštura. Prinuđena je, dakle, da počne da jede samu sebe. Ta svojevrsna antropofagija države ranije označila je prelazak iz ranijeg modela cikličnih kriza u novi, viši tip: akutnog vakuuma moći.

Još pre dve godine, taj proces i njegove posledice najavili smo u tekstu koji se bavio fenomenom dva podeljena društva:

Dva paralelna društva (“Nova ekonomija”, 1. mart 2019)

U međuvremenu, prazninu koju su svojim nestankom ostavili svi javni i legitimni činioci društvene moći popunili su oni tajni i nelegitimni: delovi policijskog, vojnog i obaveštajnog establišmenta, često u međusobnim konfliktima, svi lojalni različitim personalnim i interesnim centrima moći, domaćim i stranim podjednako, svi pod labavom ili nikakvom kontrolom; kriminalne grupe, sve više regionalne ponekad i transnacionalne; različite ekstremističke grupe, koje neguju teorije zavera, postajući ubrzano deo širih međunarodnih saveza u okviru kojih formiraju svoje poruke i dogovaraju akcije; tabloidni instrumenti formiranja javnog mnenja; krupni kapital, kako onaj stečen zakonito tako i onaj drugi; nekoliko stranih faktora, uporedo, u promenljivim odnosima međusobne saradnje, konkurencije i konflikta.

Ako je država – da pođemo od čuvene Veberove definicije – monopol legitimne upotrebe fizičke sile unutar definisanih granica – onda Srbiji danas nedostaje svaki od ova tri elementa: definisane granice već dugo vremena nema; po prvi put u modernoj istoriji nema ni najviše predstavničko izabrano od većine njenih građana, pa samim tim ni legitimitet upotrebe fizičke sile; konačno, niz događaja poslednjih meseci ukazuju na sve intenzivniju fragmentaciju unutar same strukture njenog establišmenta – tako da se negde izgubio i onaj treći Veberov kriterijum – monopol.

Nalik onom nesrećnom Dorijanu Greju – iz romana Oskara Vajlda – čija slika postaje sve lepša kako on sam fizički i duševno propada, i slika Srbije u njenim tabloidima postaje sve lepša kako njoj samoj otkazuju vitalni sistemi, jedan po jedan. I kao što je, na kraju romana, Dorijan Grej postojao samo na toj slici, “u svoj divoti njegove sjajne mladosti i lepote”, dok je na podu, ispod platna “ležao mrtav čovek … lice mu je bilo uvelo, smežurano i odvratno” tako na kraju svog desetogodišnjeg propadanja i Srbija postoji samo na naslovnim stranama tabloida. Posle decenije upornog ulepšavanja stvarnosti u fotošopu, ona je sada postala – fotošop država.

Zaplet u britanskoj komediji “Pasoš za Pimliko” (1949), počinje eksplozijom zaostale bombe iz Drugog svetskog rata koja otvara skrivenu pećinu sa blagom. U njoj, iznenađeni stanovnici ovog kvarta Londona pronalaze srednjovekovnu povelju koja im priznaje nezavisnost. Oduševljeni, žitelji Pimlika počinju da štampaju pasoše za svoje sugrađane… Kako izgleda pasoš fotošop Srbije, ko ga štampa, gde je sa njim moguće otputovati, koliko dugo će cela ova komedija još da traje i kako će se završiti – bavi se naš današnji tekst.

II

Smrt gospodina Goluže

“Smrt gospodina Goluže”, plakat, 1982.

“Kako me sada grize savest, trebalo je na vreme da pođem sa njima. Sad je prekasno! Avaj, ja sam čudovište, ja sam čudovište! Avaj, nikad neću postati nosorog, nikad, nikad! Ne mogu više da se promenim. Eto, baš bih želeo, itekako želeo, ali ne mogu. Ne mogu više sam sebe da gledam. Toliko me je sramota (okreće leđa ogledalu). Kako sam ružan! Teško onome ko hoće da ostane originalan! (naglo podskoči) Pa lepo! Baš neka! Braniću se od celog sveta! Karabin! Gde mi je karabin! (okreće se zidu u dnu, na kome su glave nosoroga, vičući) Braniću se od celog sveta, boriću se protiv celog sveta! Ja sam poslednji čovek i ostaću to do kraja! Ne predajem se!”

(Ežen Jonesko, “Nosorog”, 1959)

Ubogi autsajder, u želji da privuče pažnju male provincijske palanke, zadojene intrigama i pohotom za vlašću, neoprezno predviđa sopstvenu tragičnu sudbinu. Lakonski izrečenu opasku sredina, ogrezla u svojoj jalovosti i uzaludnosti, shvata ozbiljno. Po prvi put otkad zna za sebe, junak oseća da zaista postoji, što je pravi momenat za buđenje njegove urođene fašisoidnosti. Tako se stvara međuzavisnost: sa jedne strane, dokonih, ciničnih i ispraznih meštana a sa druge skorojevića, opsednutog sa nekoliko zvezdanih trenutaka slave. I kao da niko nije primetio taj trenutak, u kojem začarani krug više nije mogao da se prekine: oni su bili najviše opčinjeni novopronađenim mesijom, sada su najtvrdoglaviji u očekivanju da se predstava odigra do samog kraja. Ogrezli u svojoj pritajenoj nekrofiliji, oni zaiste traže njegovu glavu. Na svečanosti, kojoj prisustvuje ceo grad, pred proždrljivim provincijskim bogovima, on će je i položiti.

Ovaj opis odnosi se na radnju kultnog filma Živka Nikolića “Smrt gospodina Goluže” (1982), ali kao da proriče duhovno stanje u Srbiji, gotovo četrdeset godina kasnije, na početku treće decenije narednog veka. Kao i Nikolićev gospodin Goluža, Aleksandar Vučić je postavio sebe samog kao meru svih zbivanja u jednoj maloj i siromašnoj zemlji na samim granicama kontinenta. On uvodi i ukida vanredna stanja, trguje vakcinama, putuje po udaljenim peščanim dinama, dodeljuje ordenje zaslužnima i hapsi bandite, pregovara i prekida pregovore, fotografiše se sa školskom decom i prisluškuju ga u razgovorima sa raznim kriminalcima, traži milione po Mauricijusu i prikazuje snimke glava odseečenih u Ritopeku.

Ponekad je on ugledni doktor Džekil, ponekad grozni mister Hajd, ali koji će od ta dva odela kog jutra obući, odavno ne odlučuje on sam, nego se o tome dogovaraju ta dva nevidljiva stanovnika u njegovoj glavi. Kao i žitelji Nikolićeve neimenovane palanke, i cinično srpsko javno mnenje uživelo se u ulogu posmatrača ovog danse macabre i od svog glumca, svakog dana, očekuje sve veće, natprirodnije i fantastičnije predstave: one od juče više nisu dovoljne da zadovolje gotovo heroinsku zavisnost koju je stvorio kod svoje publike.

U jednoj od svojih pronicljivijih formulacija, Ivo Andrić u usta Franciska Goje stavlja sledeće reči:

“Kad portretišem čoveka, ja mu vidim minutu rođenja i samrtni čas. I tako su ta dva trenutka blizu jedan drugom, da ne ostaje, stvarno, između njih mesta nizašto, ni za jedan dah ili pokret.”

Da li je naš gospodin Goluža, pola veka kasnije, zarobljenik jednog zaostalog, konzervativnog društva koje je od njega očekivalo ono što je on stalno obećavao ali nije mogao – ili možda smeo? – da ispuni? Ili je zarobljenik sopstvenih fantazmagorija o svetu u kojem živi, svoje tvrdoglavosti i iluzija sopstvenom veličinom, negde u nejasnim snoviđenjima između prošlosti i budućnosti? Kako bi ga Andrićev Goja naslikao?

Za konačne odgovore na sva ova pitanja moraćemo da sačekamo još neko vreme. Taj trenutak je, izvesno, danas deset godina bliži nego što je to bio na početku ove priče, i obrisi slike se već polako uobličavaju pred našim očima. Ipak, mnogi dokumenti nam danas još uvek nisu dostupni, mnogi svedoci će tek početi slobodno da pričaju, mnogi interesi i dalje zavise od te slike. Istorija će, kao jedini nepristrasni sudija, o tome dati svoj sud.

Danas, sasvim je dovoljno zadržati se na par kratkih i, na prvi pogled, banalnih konstatacija: (1) Aleksandar Vučić je sam postao najveći bezbednosni rizik, i to ne samo za državu koju je pretvorio u sliku iz fotošopa nego i za sebe samog; (2) oni koji ga, uporno, održavaju u iluziji da može promeniti neizbežni tok događaja najmanje mu žele dobro; (3) uporno bežeći od racionalnih izbora u svet promenljivih i nesigurnih emocija, svoju sudbinu je stavio u ruke nekoliko krajnje sumnjivih društava: jednog unutrašnjeg, kriminalnog, kojim je – čak i po sopstvenom priznanju – neposredno okružen; drugog, spoljnog, sa kojim samo misli da se nadmudruje u partiji šaha u kojoj sad više na može da izbori čak ni remi; i trećeg, ciničnog i manipulativnog, koje već dva veka, sa nepodnošljivom lakoćom, brutalno odbacuje vladare koje je do juče obožavalo.

Nijedno od ta tri društva pojedinačno – ni ljudi kojima je Aleksandar Vučić neposredno okružen, ni čitav današnji svet, a ni sami Srbi – nisu baš okruženja koja bi mudar čovek u njegovoj situaciji, kad bi mogao da bira, izabrao da u njima provede ostatak svog života – ma koliki on bio. Ali sva tri zajedno pružaju gotovo apokaliptičnu sliku budućnosti za svakoga čija će sudbina biti određena baš u njihovom preseku.

I kao što su svi činioci koji su napisali kraj istorijske i lične drame Slobodana Miloševića, u osnovi, bili formirani već u toku 1998. godine, tako su i svi činioci koji sada pišu kraj drame Aleksandra Vučića bili formirani u toku 2018. godine. Sve što se događalo nakon ove dve godine, bez obzira koliko ponekad bilo tragično, a ponekad smešno, više nije moglo da promeni te dve sudbine – baš kao što je i sudbina nesrećnog Beranžea, u najboljim tradicijama Kafke, bila određena već na sredini Joneskuovog “Nosoroga”.

I taj par sudbina će, baš kao i mnogi drugi pre njega, potvrditi proročanski duh Marksove opaske iz Osamnastog brimera Luja Bonaparte (1852):

“Hegel je negde primetio da se sve velike svetsko-istorijske činjenice i ličnosti pojavljuju, da tako kažem, dvaput. Zaboravio je da doda, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.”

III

Terra incognita: izvan poznatih svetova

Abraham Ortelius, karta Islanda (XVI vek)

“Postoje mitovi o zemljama koje zasigurno više ne postoje, ali nije isključeno da su u pradavna vremena postojale, kao što je slučaj sa Atlantidom, čije su poslednje tragove nastojali da pronađu i mnogi trezveni umovi. Ima zemalja o kojima govori sijaset legendi, i veliko je pitanje da li su ikada (makar i u davnini) postojale, poput Šambale, kojoj neki pridaju i potpuno duhovno značenje, a ima i onih koje su nesumnjivo plod pripovedačke mašte, kakva je Šangri-La, ali zato neprestano niču njihove imitacije za naivne turiste. Ima zemalja čije postojanje potkrepljuju jedino biblijski izvori, poput Zemaljskog raja ili zemlje kraljice od Sabe, a ipak su mnogi, uključujući i Kristifora Kolumba, upravo podstaknuti verovanjem u njih, krenuli na put i otkrili zemlje koje zbilja postoje. Ima zemalja koje su stvorene nekim lažnim dokumentom, poput Kraljevstva prezvitera Jovana, koje je, uprkos tome, podstaklo putnike da krstare Azijom i Afrikom. Ima, na kraju, i zemalja koje i dan-danas zaista postoje, iako katkad samo kao ruševine, ali je oko njih ispletena čitava mitologija, poput Alamuta, na kojim lebdi senka legende o asasinima, ili Glastonberija, koji se odavno vezuje za mit o Gralu, ili Ren le Šsatoa i Žizora, koji su ušli u legendu zahvaljujući nedavnim komercijalnim izmišljotinama.”

(Umberto Eko, “Istorija mitskih zemalja”, 2013)

Zaista, šta je danas najtačniji opis Srbije? Da li je to zemlja ili fikcija; država, u modernom značenju tog pojma, ili srednjovekovni feudalni posed; zajednica ljudi koji žive u njoj ili kaleidoskop zamućenih sličica iz prošlosti; racionalni skup različitih ideja, sentimenata, očekivanja, htenja i interesa ili nepovezani skup fantazmagorija jednog čoveka sa televizijskih gostovanja? Da li je Srbija, konačno, deo savremenog sveta, članica porodice naroda u dvadeset prvom veku koji je nedavno počeo da troši svoju treću deceniju? Ili je ona još jedna od ovih mitskih zemalja o kojima je pisao Umberto Eko? Terra incognita, nepoznata zemlja, Nedođija, svet za sebe, izvan poznatih svetova.

Značajni elementi međunarodne pozicija Srbije, razapete između neskrenih prijateljstava i iskrenih neprijateljstava – kako svojih tako i tuđih – i ranije su bili jako daleko od harmoničnih, a njena ukupna spoljna politika sve samo ne konzistentna i promišljena. Ipak, u okruženju u kojem se nalazila, u jednom svetu koji se i sam nalazio u veličanstvenom haosu neiskrenosti, između Trampa i Merkelove, Makrona i Erdogana, Evrope i Azije, srpska nepromišljenost teško da je prečesto i premnogo padala u oči. Trećerazredni evropski i američki posrednici u pregovorima sa Prištinom, licemerne pohvale evropskom putu kojeg nema, ambasadori koji prepisuju iste besmislene izveštaje – u tom trouglu spoljna politika Srbije se mrcvarila poslednje četiri godine. Bez stvarnih šansi da ovo društvo pomeri – ne toliko u materijalnom koliko u duhovnom smislu – sa evropske periferije, ali i bez neposrednih rizika. Mogla je tako da se mrcvari i punih četrdeset – samo da je taj svet opstao. Ali nije.

Istu stratešku grešku koju je učinio 1990. kada kao dvadesetogodišnjak nije shvatio značaj pada Berlinskog zida, Aleksandar Vučić je ponovio i 2020. godine, trideset godina stariji. Nije shvatio neminovnost odlaska Donalda Trampa sa čela SAD, a još manje duboki psihološki i simbolički značaj tog čina za oblikovanje post-trampijanskog sveta, u kojem će stare, populističke floskule, leteti u paramparčad. Vučić ne samo da je, doslovno među poslednjima u svetu, i dalje sav sitniš svojih sirotinjskih žetona tvrdoglavo ulagao na Trampovu pobedu, nego se – čak i kada se taj poraz konačno dogodio – i dalje ponašao kao da je ishod bio obrnut. Kao mesečar, koračao je pravo na pogrešnu stranu istorije.

Evropljani su, možda, i morali da se, gunđajući, četiri godine mire sa Trampovom samovoljom, ali ne moraju da se sada mire sa Orbanovom ili Vučićevom samovoljom. I takva kakva je – nesavršena, zbunjena i duboko podeljena – Evropska unija i dalje ostaje jedina održiva arhitektura na kontinentu, mesto koncentracije njegovih najvećih bogatstava i simbol najdužeg perioda mira u modernoj istoriji kontinenta. Evropa je onaj Lajbnicov Die beste aller möglichen Welten, najbolji od svih mogućih svetova. Srbija, opet, sve više podseća na samu sebe iz devedesetih godina prošlog veka – između ostalog, i zbog tog nesrećnog personalnog i simboličkog kontinuiteta u njenoj političkoj eliti – da bi sebi smela da dozvoli previše velike egzibicije.

U toku jedne iste godine Tramp je napustio svetsku scenu, Merkelova će napustiti evropsku, a Vučić će se suočiti sa jednim potpuno novim svetom, koji će biti prilično hladan i neprijateljski. To je godina čiju smo prvu trećinu, pre neki dan, već potrošili.

I onaj stari, trampijanski svet, a i ovaj novi, post-trampijanski, podjednako Vučićevu Srbiju shvataju kao neku vrstu privatnog poseda, i gledaju je kao što agent za nekretnine gleda neki stan, kada ga vlasnik iznajmi da ga proda, iznajmi, izda pod hipoteku ili uradi sa njim neki drugi posao: transakciono. Suštinska razlika je, međutim, u tome što se trampijanski svet nije preterano upuštao u objašnjavanja i opravdavanja svoje uloge agenta za nekretnine: ona se, nekako, podrazumevala. Ovaj novi je, međutim, nastupio sa ambicijom da svoje postupke racionalizuje i uklopi u šire vrednosne, etičke i istorijske kategorije. Vladari koji svoje zemlje tretiraju u srednjovekovnim ključevima – kao privatne posede – sada, jednostavno, isuviše smetaju post-trampijanskom svetu, jer ga stalno podsećaju da ni on nije savršen onoliko koliko bi želeo da bude.

I nije više tu suštinski problem ni Rusija, ni Kina, ni Turska, ni gasovodi, ni vakcine, ni lokalni sporazumi: problem je u tome što se niz malih kultova – izgrađenih kao jeftine kopije onog velikog, Trampovog kulta – više ne uklapa u novi duh vremena. Oni su ostali kao anahronizmi, koji svakoga isuviše često podsećaju na vreme koje bi svi želeli da što pre zaborave, neka vrsta ideoloških dinosaurusa na svetskoj mapi.

Za post-trampijansku Ameriku, Aleksandar Vučić je neka vrsta evropskog Kim Džong Ila, bizaran diktator u maloj zemlji, koga je arhetip američkog zla, Donald Tramp, koristio kao nekakvu živu igračku koja hoda, govori, povlađuje njegovoj sujeti, slika se sa njim, sedi na nekim bizarnim stoličicama i srećnog lica prima nekakve đinđuve i drangulije na poklon. Pošto, za razliku od Kima, Vučić nema nuklearne bojeve glave, njega je najbolje – tako bar smatra nova američka elita – prepustiti zaboravu, ponekoj podsmešljivoj anegdoti i onoj Evropskoj uniji – i samoj toliko opterećenoj raznim konfuzijama, lutanjima i podelama da joj jedna više neće predstavljati nikakav poseban problem.

A u toj uniji, mefistofelesku ulogu Donalda Trampa odavno igra Viktor Orban. I ovde je Vučić, beznadežno zarobljen u geopolitička buncanja Milorada Vučelića, Miroslava Lazanskog, Željka Mitrovića i drugih eksperata – čija je mudrost već jednom Slobodana Miloševića poslala u izgubljeni rat – opet izabrao pogrešnu stranu istorije. Vučić se vezao za Orbana do te mere da se u mnogim evropskim diplomatskim kancelarijama o Srbij već priča kao o mađarskom vazalu a o njemu kao o Orbanovom namesniku – otprilike kao da živimo u petnaestom veku, u vreme njihovih prethodnika, kralja Žigmunda i despota Stefana Lazarevića. I zaista, kada se god Orban posvađa sa Briselom – tu je Vučić da Evropsku uniju napadne još jače; kada Mađarska razmišlja da uveze kineske vakcine – tu je Vučić da svoje građane prve ponudi kao zamorčiće; kada Orban proganja mađarske nevladine organizacije i istraživačke novinare – u Skupštini Srbiji se vodi satanističko kolo napada na Krik i Crtu.

A ako su Amerikanci skloni da opskurne autokrate sa periferije prepuste zaboravu, Evropljani to više nisu. Orban i orbaneskni likovi su, u krajnjoj liniji, evropska a ne američka sramota. Tako da je sada došlo vreme da se ispostave računi za one četiri olovne, Trampove godine. I to sa kamatom.

Računi su, najpre, ispostavljeni u štampi – tom glavnom oruđu kojim se danas vode postmoderni ratovi. Za samo desetak dana, u tri vodeća lista, sa obe strane Atlantika, objavljeni su tekstovi koji su – po prvi put u poslednjoj deceniji – ne samo kritični prema Srbiji i srpskoj politici nego pominju i Aleksandra Vučića lično, u vrlo negativnom kontekstu.

Najpre je nemački Frankfurter Algemajne Cajtung 19. marta objavio opsežnu analizu unutrašnjih sukoba u Srpskoj naprednoj stranci, analizirajući odnos između Aleksandra Vučića i Nebojše Stefanovića na način na koji su se to srpski mediji, čak i oni malo slobodniji, opozicioni, do sada retko usuđivali:

https://www.faz.net/aktuell/politik/ausland/will-vu-i-den-frueheren-innenminister-verhaften-lassen-17254434.html?printPagedArticle=true#pageIndex_2

Već narednog dana, sličnom temom bavio se i američki Njujork Tajms:

A 23. marta je londonski Tajms posvetio opsežan tekst o tome zašto evropska ekstremna desnica svoju novu sigurnu kuću nalazi baš u Srbiji:

https://www.thetimes.co.uk/article/serbian-president-vucic-regularly-spoke-to-leader-of-violent-far-right-group-mp-claims-r8m35kbnd?utm_campaign=Weekly%20newsletter%20of%20Zoran%20%C4%8Ci%C4%8Dak&utm_medium=email&utm_source=Revue%20newsletter

U samo četiri dana, ova tri teksta objavljena u ukupnom tiražu od preko šest miliona primeraka, srušila su Vučićeve iluzije o svojim šansama u post-trampijanskom svetu. Istovremeno, ta tri teksta, ne slučajno plasirana samo nekoliko dana uoči zasedanja Evropskog parlamenta, dodatno su učvrstila novi odnos snaga tom telu. Glasajući o amandmanima na izveštaj o napretku Srbije u pridruživanju EU u 2020. godini, poslanici EP su dvotrećinskom većinom (407:198) u ključnom glasanju odbili pokušaj saveznika srpskih naprednjaka da se iz konačnog teksta uklone oni najdrastičniji primeri zloupotreba Vučićevog režima: Savamala, Krušik, Jovanjica i Telekom.

Vučić će kasnije – sasvim ispravno – primetiti da se neke od tih afera (Jovanjica) još nalaze pred sudom, dok bi za druge (Telekom) trebalo prvo sačekati odluke nadležnih organa za zaštitu konkurencije. Ali i on sam je svestan da je Evropski parlament jedna par ekselans politička, a ne legalistička institucija (baš kao što je to svaki parlament, a njegov sopstveni, više od svih drugih) a da su u politici činjenice uvek od manjeg značaja u odnosu na utiske. Preovlađujući utisak u evropskim institucijama, sve više, je da je Vučićev režim anomalija (baš kao i Orbanov) da je to evropska sramota i da tu sramotu treba podvrgnuti određenim kažnjavanjima (počev od svojevrsnog ostrakizma iz idiličnog evropskog društva rozental porcelana i murano kristala) a ako kažnjenik kojim slučajem ne preživi, pa bože moj, šta da se radi. Neće to biti ni prvi ni poslednji put, uostalom, i uvek se pojavi neko novi. Le roi est mort, vive le roi! – još od ranog petnaestog veka imaju običaj da kažu Francuzi.

U toku ove godine završiće se i formiranje post-trampijanskog sveta. Paradoksalno, za balkanske populiste – i za samog Vučića kao šefa njihovog kartela – taj kraj lako može biti određen nemačkim izborima u septembru, na kojima, posle petnaest godina, po prvi put više neće biti Angele Merkel, njihove zajedničke zaštitnice. Ali ne radi se više čak ni o samoj Merkelovoj, koliko o realnim izgledima da – već umorno od niza trauma, od migranata do korone – nemačko biračko telo izabere čitav drugačiji profil politike.

Ako je tačna opaska da je Evropa prema Balkanu uvek imala dva lica – kao onaj rimski bog Janus – onda su to lica koja je svojevremeno opisao britanski viktorijanski pisac Robert Luis Stivenson, u svojoj noveli Doktor Džekil i mister Hajd. Ugledni doktor Džekil bi tapšao po ramenima, davao blagonaklone savete i podršku da se istraje na evropskom putu, ponekad delio neki novac, pozivao na međunarodne konferencije, obezbeđivao intervjue; njegov alter ego, nakazni zločinac mister Hajd, prikupljao bi kompromitujuće informacije, sprovodio tajne istrage, finansirao sumnjive operacije, slao ljude za nesumnjive zadatke.

Uspeh svakog balkanskog kandidata oduvek je presudno zavisio od tragične dramatike poraza njegovog prethodnika, kao što je i tragična dramatika njegovog sopstvenog poraza kasnije ugrađena u temelje uspeha njegovog naslednika. U desetogodišnjim ciklusima, u kojima se to klatno dosad kretalo sa jedne strane na drugu, svaki od tih kandidata uvek bi se iznova iznenadio kad oko sebe više ne bi video ljubazno lice doktora Džekila a, iz noći koja pada, preteće bi se cerila figura mister Hajda. I o toj temi smo, uostalom, već pisali, još 2015. godine:

Čudan slučaj doktora Džekila i mister Hajda, ili priča o Evropi i Srbiji

U prelaznim periodima – kao što će biti ovaj od narednih godinu dana – Srbija će biti terra incognita: sam Vučić ju je, u nespretnom narcisoidnom pokušaju da bude na svačijoj mapi odjednom, odjednom skinuo sa svih mapa. Sa iskrenim neprijateljima a bez iskrenih prijatelja, ona je danas bela površina mape, koja strpljivo čeka nove kartografe.

A kako će ti kartografi biti određeni?

IV

Martovske ide, aprilske budale

List “Vreme”, 4. mart 2021. naslovna strana

“Kada je sila neophodna mora se primeniti hrabro, odlučno i potpuno. Ali moraju se znati i granice sile; kada silu treba zameniti manevrom, a udarac sporazumom.”

(Lav Trocki, “Šta dalje? Vitalna pitanja nemačkog proletarijata”, 1932)

Asimetričan rizik da – posle skoro pet godina – raskine višegodišnju saradnju sa kriminalnom grupom koja je u međuvremenu rasla i jačala, Aleksandar Vučić nije doneo ni lako ni brzo. On se – po jednom od svojih retkih iskrenih priznanja – oko nje mučio “oko godinu i po dana” – verovatno pokušavajući da proceni dubinu do koje je ta grupa prodrla u tkivo državnog aparata, obim u kojem je korumpirala i ucenila njegove saradnike, dalje i bliže, količinu kompromitujućeg materijala kojeg, na kraju, i o njemu samom poseduje. Poslovično nesklon donošenju odluka, u večitoj želji da kupi neko novo vreme, po svim dosad dostupnim informacijama, tu odluku je na kraju doneo kao iznuđenu a ne dobrovoljnu, pod teškim pritiskom okolnosti koje su se u poslednja tri meseca dramatično pogoršavale, praktično, iz dana u dan i pritisaka raznih međunarodnih činilaca. Ovaj rizik – posmatrajući ga u dinamičkom kontekstu – nismo slučajno nazvali asimetičnim: sa svakim danom, nedeljom i mesecom koji su prolazili, on je postajao sve veći.

Takva odluka, kad se jednom donese, mora da se sprovede brzo, odlučno i nemilosrdno – kao što nas, uostalom, uči Trocki, taj velemajstor praktične politike. Tipičan istorijski primer je tzv. Noć dugih noževa (1934) kada je Adolf Hitler, za samo 48 časova, fizički likvidirao bivše saradnike iz paravojne formacije Jurišnih odreda (SA), na čelu sa Ernstom Remom. Ali to je bio dvadeseti vek, u Hitlerovoj Nemačkoj nije postojala opozicija, a još manje internet i društvene mreže. Vučićev problem je, prevashodno istorijsko vreme – dvadeset prvi vek, sa svim svojim nesavršenostima, postavlja neka ograničenja koja u dvadesetom nisu postojala – a onda i sam geografski prostor: Srbija nije u nekoj arabijskoj nedođiji, i njegove postupke gleda mnogo očiju. Za razliku od Rema, Belivuku ipak mora da se sudi, ma koliko bi – sa one praktične tačke gledišta – za samog Vučića bilo korisnije da je, recimo, i Belivuk nekako nestao, rastvoren u nekoj kiselini, kao da ga nikada nije ni bilo.

A onda, novi vek koji je doneo i nove tehnologije, dodatno je komplikovao Vučićevu situaciju: fotografije, video snimci, stari izveštaji – svi materijalni dokazi o bliskosti nekih sada uhapšenih ljudi sa njegovim režimom, pa i članovima njegove porodice – počeli su da niču, kao pečurke posle kiše. Istina, mnogo toga je već bilo objavljivano, ali je ostajalo na marginama javnosti: u društvu ionako zaokupljenom brojnim teorijama zavera, verovalo se da ovi dokazi predstavljaju još jednu u moru spletki na koje smo već navikli.

Pojavili su se, međutim, i nove, prilično neprijatne, okolnosti: mnogi visoko pozicionirani pripadnici establišmenta, sa nepogrešivim instinktom da predosete opasna vremena, počeli su da ih sami donose, ostavljaju na dogovorenim mestima, predaju preko poverljivih kurira, šalju raznim elektronskim aplikacijama – računajući da je rizik da pri tome budu otkriveni ipak manji od rizika da ostanu nezaštićeni. O toj relativno novoj praksi – organizovanog curenja informacija iz establišmenta – u Beogradu se nezvanično priča već par meseci, a odnedavno je počelo da se govori i javno, npr. u ovom intervjuu:

U tom trenutku, otprilike negde krajem februara ili početkom marta, Aleksandar Vučić pravi i drugu grešku: pokušava da aferu, umesto da je izoluje i zatvori u minimalističke, kriminalne, okvire, dodatno proširi i relativizuje, stalno je uklapajući u sve širi, zaverenički, kontekst. Zajedno sa kriminalnom bandom, on u scenario sada pokušava da umetne i svoje protivnike iz same stranke, strani faktor, opoziciju, tajkune, regionalne konkurente… Na taj način, kršeći prvo scenarističko pravilo – da broj učesnika u radnji mora ostati ograničen, kako bi ona ostala konzistentna – on ne samo da nepotrebno povećava broj sopstvenih protivnika (a on je već ionako jako veliki) nego bitno smanjuje i uverljivost cele priče, svodeći je na parodiju.

Neki malo mudriji političar – suočen sa istim okolnostima – izvesno bi postupio drugačije. Zlodelima kriminalne grupe Belivuka bavili bi se tužioci, njihovi advokati i sudovi i o njima ne bismo ništa više ni čitali, sve dok suđenja ne bi bila zakazana i presude donete; njihovi saradnici u državnim organima bili bi razrešeni i – ako za to ima osnova – i sami podvrgnuti krivičnom gonjenju; oni u vrhu političkog establišmenta, smenjeni na jednoj sednici sa kratkim saopštenjem potom. Mudar političar bi tako skratio vreme u kojem trpi štetu, pa tako i ukupnu količinu štete koju će pretrpeti; skratio bi i period u kojem je država izložena nestabilnosti i smanjio obim stranog mešanja u njene poslove.

Ali, to bi uradio mudar političar. Zarobljenik svoje bolesne opsesije da uvek bude u centru pažnje, šekspirovski junak ove tragikomedije, Aleksandar Vučić mesecima radi sve suprotno onome što bi mudar čovek činio. On ne samo da mazohistički produžava mrcvarenje kojem je izložen, nego i povećava ukupnu količinu štete koju pri tome trpi: ova priča, sa promenljivim intenzitetom i različitim epizodnim glumcima, traje već preko šest meseci i sada je jako teško zamisliti da može nekim čarobnim štapićem, preko noći, da potpuno iščezne, a da na slici njenog glavnog junaka u javnosti ne ostanu trajni i bolni ožiljci. U njegovoj duši ti ožiljci se – zahvaljujući onom nepogrešivom, izdajničkom, oku kamere – već odavno vide.

Sve više i sve češće, u svojim često nepovezanim i ponekad nekontrolisanim javnim refleksijama, Vučić zvuči kao da iznosi sopstvenu odbranu pred nekim zamišljenim tužiocem ili sudom. Očigledno, on ima neku podsvesnu potrebu da se opravda, verovatno manje pred javnošću a više pred samim sobom, ubeđujući zamišljenog gledaoca da od stotina raznih kamenčića gleda baš u onih desetak koje je za tu priliku sam izabrao, kao najmanje ružan deo tog demonskog mozaika koji se svakodnevno sklapa pred našim očima.

Pa ipak, sve ključne figure na ovoj šahovskoj tabli stoje već suviše dugo u istoj poziciji a vreme neumoljivo teče. Nekoliko pojedenih pešaka tu ništa ne menja: sa svakim danom koji mu prolazi u besmislenim refleksijama i histeričnim novinskim naslovima, Aleksandar Vučić gubi tempo u ovoj partiji i već sama činjenica da još uvek niko – ni od njegovih najbližih saradnika – ne sme javno da pomene ime i prezime Nebojše Stefanovića govori dovoljno samo po sebi. Jer, kao što je jednom prilikom rekao Taljeran u razgovoru sa Napoleonom:

“Sa bajonetima možete da učinite sve, osim da sedite na njima.”

Gromoglasno najavljene martovske ide, tako su se neslavno završile kao jeftina zabava za aprilske budale. Svakako jedan deo javnosti – onoga što neki naši jalovi intelektualci, sa kukavičkim strahopoštovanjem, zovu “njegovim biračkim telom” – sutra se više neće ni sećati kako je Nebojša Stefanović još danas bio vrh kriminalne piramide koja je svom predsedniku htela da se zahvali snajperom – baš kao što se ni danas više ne seća da je, još juče, bio u heroj borbe protiv organizovanog kriminala. Taj isti deo javnosti, međutim, prekosutra se više neće sećati ni samog Vučića, i biće ubeđen da se, od samog početka, borio protiv njega.

Ostavimo, dakle, taj deo javnosti – “njegovo biračko telo” – svom životu vilinog konjica, koji traje od jutarnje kupovine tabloida do večernjeg odlaska na veliku nuždu: jednodnevni životni vek tabloida počinje pred njihovim užagrenim očima a završava se na mestu gde leđa gube svoje časno ime, u klozetskim šoljama. Ostavimo, takođe, po strani i sve one druge, čije je mišljenje suprotno: ni na njihov stav neće nimalo uticati ishod nekih opskurnih unutarstranačkih obračuna u Vučićevom establišmentu: oni bi sav taj radikalski šljam, ionako, još pre trideset godina bacili u mutnu Maricu...

Međutim, između ove dve velike grupe ljudi, jedne nesvesne i druge fanatične, postoji i treća. To su svi oni koji pažljvo osluškuju kako vetar duva, u pokušaju da na vreme procene kada je brod pustio već suviše vode da bi mudar pacov sa njega trebalo da pobegne. Istina, bivši ministar finansija, Dušan Vujović, skočio je sa palube tog broda još pre tri godine; ali, on je imao isuviše iskustva, isuviše novca, isuviše mladu ukrajinsku ženu, isuviše vrlo moćnih prijatelja u svetu i nedovoljno preostalih godina života da bi ih dalje traćio na budalu. O Vujovićevim motivima da napusti Titanik pisali smo, uostalom, još 2018. godine:

Odlazak kondotjera reformi: sedam crvenih lampica Dušana Vujovića

Međutim, crv sumnje je sada prodro znatno dublje od vrhova vlasti: ne radi se više o nekoj polurečenici, zavijenoj u žovijalnu anegdotu na diplomatskom prijemu, ili o izveštaju neke velike investicione banke koji nikada neće nigde biti objavljen – svemu onome što je 2018. uticalo na odluku Dušana Vujovića – nego o krupnim slovima na naslovnim stranama koje ih svako jutro, već pola godine, gledaju sa kioska. Bez obzira kako se trenutno završi priča o ministrima koji su hteli da ubiju predsednika, bez obzira koliko je ta priča uopšte tačna, ona na vojnike – do juče zajedničke – vojske deluje isto kao alkohol na pijanca: jedno vreme im podiže adrenalin, borbenost, utisak o sopstvenoj moći i nekritičku percepciju stvarnosti; samo posle nekoliko sati, u sivim jutrima, od svega toga ostaju samo mamurluk i nejasna sećanja. I, naravno, strah.

Strah, konfuzija, nejasno viđenje sutrašnjeg dana – svi ti osećaji već mesecima proganjaju razne nivoe vladajućeg establišmenta. Na sve više mesta, i sve češće, lek za ovu hroničnu anksioznost traži se u sitnim ustupcima i nagodbama sa drugom stranom – ma šta ta druga strana tačno bila. Recimo, već nekoliko meseci one najosetljivije podatke i procene, svim autorima kritičkih stranih izveštaja o stanju u Srbiji, dostavlja jedna žena iz samog vrha vladajućeg režima. Ne, nema potrebe da vam sada napišem njeno ime, jer se ono već nalazi, sakriveno, u ovom tekstu. Ko nije u stanju da dešifruje ovu poruku i pronađe ga, verovatno bi trebalo da razmotri neku lakšu literaturu od mojih tekstova…

V

Za sada bez dobrog kraja

Karikatura: Dušan Petričić

Neki teoretičari kao kriterijum za (ne)uspeh određenog istorijskog perioda, i ličnosti koja je na njega presudno uticala, uzimaju tzv. neto ostvaren rezultat: kada se saberu i oduzmu sve pozitivne i negativne promene koje su se dogodile, šta ostaje? Drugi, opet, uzimaju činjenicu samog protoka vremena, matematički izraženu: državnik koji je vladao dvadeset godina dvaput je uspešniji od onog koji je vladao deset, a ovaj, opet, dvaput uspešniji od nekoga ko se na pozornici zadržao samo pet godina.

Nama se, međutim, čini da je trajni kriterijum uspeha nekog istorijskog vremena (i čoveka u njemu) pre svega mera u kojoj su (i jedan i drugi) bili u stanju da upravljaju najosetljivijim trenutkom: načinom sopstvenog odlaska. Koliko su mogli da utiču da ta – neminovna – faza protekne mirno, dostojanstveno, zadržavajući ponešto od onoga što je bilo u onome što dolazi. U modernim društvima postoji, više nepisani nego napisani, konsenzus da se promene obavljaju na izborima, da njihove rezultate prihvataju sve strane koje u njima učestvuju, i da poštovanje zakona obavezuje i dobitnike, baš kao i gubitnike.

Izborima održanim posle vanrednog stanja 2020. godine, tvrdoglavo odbijajući da se suoči sa ozbiljnim podelama u društvu, Aleksandar Vučić je prešao taj Rubikon: po prvi put u poslednjih trideset godina, otkad postoji moderna višestranačka parlamentarna demokratija u Srbiji, jedan saziv Narodne skupštine izabralo je manje od polovine birača upisanih u biračke spiskove. Danas, i formalno, manjina vlada većinom, i u tom smislu su razni Bakareci, Langure i Kebare, sa svojim živopisnim rečnicima i patetičnom glumom, fenomeni sasvim primereni takvom duhu vremena. Baš kao što danas, kada pričamo o sumanutom rimskom imperatoru Kaliguli ne možemo a da ne pomenemo njegovog konja Incitatusa koji je pozivan na večere sa senatorima, tako i danas, kada pričamo o Aleksandru Vučiću više ne možemo da izbegnemo ovu ergelu modernih incitatusa u poslaničkim klupama. Bilo bi u stvari jako čudno da ih tamo nema.

Tako smo dobili jedinstvenu priliku da, u direktnim televizijskim prenosima iz Narodne skupštine, svakodnevno gledamo dramatizaciju jedne te iste scene iz Hegelove “Fenomenologije duha”. Naime, Hegel slikovito opisuje situaciju sa kojom se sučila žena koja je na pijaci prigovorila piljarici: “Stara, tvoja jaja su pokvarena“:

“Šta, odvrati ova, zar moja jaja pokvarena? Da nisi možda ti pokvarena? Zar da to ti kažeš meni o mojim jajima? Ti? Nisu li ti oca vaške pojele na drumu, nije li tvoja majka odbegla sa Francuzima…“

Vučićevi poslanici su danas kao ova Hegelova piljarica: ne ustežu se da govore sve najgore o ljudima koje uopšte ne poznaju, sumnjiče ih za razne nedokazane stvari i – u odsustvu tabloidnih optužbi – sami izmišljaju nove, praveći pri tome razne neverovatne, pa i fantastične konstrukcije. Oni stvarnost posmatraju konkretno: kroz prizmu Hegelove metafore o pokvarenim jajima, redukuju je na beskonačno ponavljanje istih fraza.

Međutim, prelazak tog Rubikona sa nelegitimnim izborima doneo je i neke znatno veće rizike od cirkuskih predstava u parlamentu. On je, naime, znatno skratio horizont u kojem se sada uopšte mogu predviđati budući procesi i događaji. Vremenski mandat vlade je sa uobičajenih četrdeset osam meseci smanjen je na osamnaest a strano posredovanje između dva, već sasvim odvojena, srpska društva, od incidenta je učinjeno konstantom. Pored pregovora između Beograda i Prištine, bez stranog faktora više nema ni dijaloga između vlasti i opozicije. Da bi uopšte mogla da diše, fotošop država je sada priključena na različite respiratore, strane proizvodnje.

Konačno, sa one napuštene strane Rubikona, ostalo je i nešto mnogo značajnije: izvesnost da će buduća promena biti mirna i da će biti formalizovana na nekakvim izborima. Sa svakim novim pominjanjem nekakvog atentata na naslovnim stranama tabloida, javno mnenje se sve više privikava da je i to mogući model promene – jedan od mnogih, još uvek, ali već jedan od mogućih. Ako je moguć atentat – primer par exellance političkog nasilja – onda su i svi drugi, manje drastični, vidovi političkog nasilja ne samo mogući, nego i normalni?

Između izbora i atentata – ta dva antipoda – postoje, naravno, i mnogi drugi modeli promena: oni uključuju, po pravilu, podelu dotad homogenog vladajućeg bloka i stvaranje novih (obično, jako privremenih) saveza, koji će staro, sad više neodrživo, stanje relativno bezbolno prevesti u novo, kontrolabilnije. Gotovo uvek, ti modeli tzv. dogovorenih promena, uključuju i ono što obično zovemo strani faktor: neophodan za garancije učesnicima koji ne veruju jedni drugima.

Ova priča je, za sada, još bez dobrog kraja, zato što sva četiri ključna faktora i dalje odmeravaju, kako sopstvene interese, tako i snagu jedni drugih: politički establišment, koji se ubrzano fragmentira; kritička javnost, koja kao da čeka trenutak u kojem će joj se cela ova komedija del’ arte dovoljno zgaditi; krupni kapital, domaći i strani, beli, crni i sivi; strani faktor, koji bi – kao i obično – da ulovi nešto u mutnom. Kao i u svim sličnim situacijama, i dinamika i modeli i cena konačnog raspleta, i način na koji će ta cena biti raspodeljena – biće određeni negde u paralelogramu ova četiri faktora moći.

Različiti savezi koji će, u narednih godinu dana, biti napravljeni između delova establišmenta, segmenata opozicione političke suprastrukture, ključnih medija, transmisija vojno-policijsko-obaveštajnog aparata, centara finansijske moći i stranog faktora opredeliće da li će, i u kojoj meri, konačan rasplet biti miroljubiv, koliko će on biti brz, kako će se, ideološki i personalno, oblikovati ona prva privremena upravljačka struktura u Srbiji posle Vučića, kao i šta će se, konačno sa samim Vučićem dogoditi.

U jednom vrlo zanimljivom autorskom tekstu u listu “Danas”, simbolički objavljenom 9. marta ove godine, na ovo poslednje pitanje je nedvosmisleno odgovoreno, na prilično precizan način:

“To znači da će biti, od strane onih koje je stvorio i uzdigao politički i finansijski, ostavljen i prepušten svrgavanju s vlasti, a potom nekom suđenju sa „elementom inostranosti“. Oni će se izvući sa svim što su uradili i „otkupiće se“ time šta će sve njemu osvetnički uraditi nakon što izgubi vlast.“

https://www.danas.rs/kolumna/jasmina-lukac/predsednik-je-ostao-sam/

Kao što smo pomenuli, ovaj tekst je vrlo zanimljiv, ne samo po ove dve mefistofeleske rečenice, ni po ostalom što tamo piše, niti čak i po tome što u njemu (još) ne piše, a može se zamisliti. Zanimljiv je, pre svega, po jednoj drugoj, gotovo zapanjujućoj, činjenici: za pune tri nedelje, ovaj tekst nije izazvao nijednu reakciju ili komentar, pozitivan ili negativan svejedno. Jednostavno, svima je bilo nekako najzgodnije da ga prećute.

Ta opaska dovodi nas i do sledećeg predviđanja: u godini raspleta, o onim stvarnim procesima, ljudima koji će o njima odlučivati, o nagodbama koji će oni pri tome praviti, interesima i planovima – vrlo malo ćemo moći javno da saznamo. Javnost će biti, svesno i planski, zatrpana bizarnim detaljima i opskurnim ličnostima, histeričnim pseudoideološkim raspravama, ličnim nesuglasicama minornih aktera u još minornijim organizacijama i pompezno najavljivanim TV gostovanjima.

Kultura rijalitija, ta spoljna maska srpske političke scene, nije slučajna, niti je greška: ona je planska dimna zavesa, iza koje će neki drugi, ozbiljniji, ljudi na miru završiti poslove i sve zajedno nas uvesti u jutro u kojem ništa neće biti nalik onome iz prethodne večeri.

VI

Srbija godine nulte: priručnik za graditelje

Džems Ensor: “Ulazak Hrista u Brisel” (1889)

“Šta, naime, varvarinu donosi iskustvo siromaštva? Ono ga primorava da pođe od ničega; da krene iz početka; da se snađe s malo toga; da gradi malo po malo, ne gledajući pri tom ni levo, ni desno. Među velikim, kreativnim duhovima, uvek je bilo onih neumoljivih, koji bi prvo počistili sve pred sobom. Bila im je potrebna čista radna površina, to su bili graditelji.“

(Valter Benjamin, “Iskustvo i siromaštvo”, 1933.)

A kako će taj kopernikanski obrat biti završen – sada više ne u onom tehnokratskom, nego u jednom dubljem, suštinskom i istorijskom smislu – to verovatno najvažnije od svih pitanja o kojima smo u ovom tekstu ćaskali sa našim čitaocem, još uvek je otvoreno. Jedni intelektualci danas sa pravom govore: “Opozicija je opsednuta idejom: smeniti Vučića. Ali, ima i nešto posle toga.”; dok ih neki drugi, opet sa pravom, upozoravaju: “Ima mnogo posle toga, ali nema baš ništa pre toga.”

Ako obe ove paradigme postavimo u jedan dijalektički, hegelijanski, diskurs, zaključićemo da su i jedni i drugi u pravu, delimično, ali isto tako i da ni jedni ni drugi nisu u pravu, potpuno. Kao i u svakoj drugoj praktičnoj situaciji u kojoj se suočavamo sa Lajbnicovom teorijom nužnog i dovoljnog uslova, smeniti Vučića jeste nužan uslov (pa samim tim i onaj prvi u logičkom i hronološkom nizu) ali sam po sebi, nije dovoljan.

Srbija posle Vučića – onda kada prestane da bude ona imaginarna država u fotošopu iz naslova ovog teksta – biće još uvek daleko od one u kojoj bi najveći broj njenih građana voleo da živi: materijalno i duhovno bogate, suverene i pravedne zajednice. Biće još dalje od idealne (da ne govorimo o utopijskoj), kakva se po običaju sanja uoči, za vreme i neposredno posle krupnih istorijskih događaja i velikih promena. Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj? Ne, tako lepo svakako neće umeti. Ali će, iako možda bez dovoljno sluha, ipak biti sloboda.

Svakako, da temelji građanske kulture, opšte i one političke, nisu tako temeljno uništeni u prethodnoj deceniji, i posao na njihovoj obnovi bio bi lakši i brži. Ovako, mnoge institucije će morati da se – i u personalnom i u organizacionom pogledu – podižu, praktično od nule. Obim tog graditeljskog posla možda bi na čitaoca – kad bismo ga sada detaljno i u celini izneli – delovao pomalo zastrašujuće. Međutim, ako bude pažljivo usmeren, on će svakako veliku količinu odjednom oslobođene energije apsorbovati u korisne svrhe, kao što se to događalo sa svakom drugom velikom obnovom u istoriji.

Najveći deo normativne arhitekture je sasvim zadovoljavajući, i od početka nije bio problem. Zakoni i institucije su, uostalom, bili onaj poslednji perimetar oko kojeg je društvo u pokretu organizovalo odbranu svojih temeljnih prava i sloboda. Baš kao i Trampovu Ameriku i nas su oni štitili od samovoljnih hapšenja, ugašenih medija, nasilja i otmica, zagađene vode i vazduha. Da, svega toga je bilo, ali mnogo manje nego što ga ima u Erdoganovoj Turskoj ili Belorusiji Lukašenka.

Mnogi zakoni jesu bili obesmišljeni, mnoge institucije jesu pretvorene u svoje karikature, u dugom, desetogodišnjem, puzajućem populističkom udaru, ali – pre svega zahvaljujući svojoj poslovičnoj aljkavosti, lenjosti i odsustvu sposobnosti i volje za strateško planiranje – Vučićev establišment nije uspeo u njihovom trajnom razaranju. On se zadovoljio serijama površinskim razaranjima: personalnim preuzimanjima, finansijskim čerupanjima i urušavanjima njihovog ugleda u javnom mnenju. Ispod te površine – u tužilaštvima, sudovima, organima uprave, zdravstvenim i obrazovnim ustanovama, bankama, diplomatiji, obaveštajnim službama, policiji i vojsci – ostalo je sasvim dovoljno onog zdravog tkiva koje ih, relativno brzo, može ponovo obnoviti.

Kao što se ni uništavanje države nije dogodilo slučajno – nego je predstavljalo izraz jedne političke volje – tako se ni njena obnova neće dogoditi sama po sebi, nego će opet biti posledica jedne druge političke volje. U tom smislu, kada se u javnosti raspravlja o promeni sistema, nesvesno se čini jedna zamena teza, koja počiva na terminološkoj grešci: ne radi se o promeni sistema, nego o promeni stvarnosti – o restauraciji kidnapovanog i suspendovanog ustavnog modela parlamentarne demokratije, pravne države i načela podele vlasti, koji je u prethodnoj deceniji izopačen u fotošop državu. Ta izopačena stvarnost – fotošop država – nije nikakav sistem (po definiciji: funkcionalni skup elemenata i komponenata povezanih u zajedničkom cilju) nego njegova ontološka antiteza, entropija.

Ako je tačno da su za onaj prvi, dramatičan, čin izlaska iz sive zone orijentalne despotije uvek neophodni rušitelji, u poslednjem činu taj izlazak mogu da obezbede samo graditelji. Oni koji će početi ni od čega, od godine nulte, sa one čiste radne površine o kojoj je pisao Valter Benjamin. Zato, u narednih godinu dana, više od svih visokih politika, mudrih ideja, velikih planova, stvarni izazov ostaje jednostavan i u toj svojoj jednostavnosti gotovo nepodnošljivo banalan: da se graditelji međusobno prepoznaju i da – jednom zajedno u svojoj maloj radionici – razmene skice i planove, očiste mistrije, provere šestare i opašu kecelje.

Jer, među graditeljima nema stranaca – samo prijatelja koji tek treba da se susretnu.

Алгоритам Исидора Бродског

“Ми не припадамо себи више него што нам припадају ствари које су наша својина. Ми нисмо створили себе, стога не можемо ни бити изнад себе. Ми нисмо своји господари. Ми смо божја својина. Није ли наша срећа управо у таквом погледу на ствар? Је ли икаква срећа или утеха сматрати да припадамо самима себи?”

Олдос Хаксли, Врли нови свет (1932)

Тумарајући пустим улицама старог средњовековног језгра, човек је покушавао да се сети: када је тачно, по први пут, чуо ту реч? Воде две велике реке лењо су се спајале у загрљај, дубоко испод зидина које су га чекале на крају његовог пута: да ли је то можда било онда када је први – и једини – пут питао родитеље како су му дали његово име?

“Ах, па твоје име је одредио Алгоритам.”

Дечаку од пет година није било баш јасно шта – или можда ко? – је то Алгоритам и зашто је његово име одредио баш тај непознати, а не његови тата и мама – али њих двоје су и на то већ имали спремно објашњење:

“Алгоритам зна све о свима нама, још од најранијих дана. Он је сачувао и оно што смо ми одавно заборавили, записао све наше срећне и несрећне тренутке, зна чак и жеље које сами себи не смемо да признамо. Алгоритам је тако препознао да је за нас двоје Исидор најлепше име на свету.”

Када је пошао у школу, његово име и презиме – Исидор Бродски – већ је писало на таблици, на левој страни друге клупе у реду до прозора, месту унапред одређеном да буде његово. Још није знао да чита, и зато је на таблици била и његова мала слика. То место је – баш као и оно мале пегаве девојчице која је седела до њега – одредио Алгоритам. Он га је водио и кроз школовање, бирао му књиге за лектиру, прегледао задатке и давао оцене.

Било је, свакако, и нечег јако практичног у томе: сви ти људи са којима је у школи, а и касније у животу, долазио у додир нису били ни криви, а ни заслужни, ни за шта што му се догађало – па зато није имао ни разлога да према њима ишта осећа, ни мржњу ни захвалност. Сви они су само спроводили оно што је већ одлучио Алгоритам – били су само неутрални, технички, извршиоци једне више и неупитне воље.

***

А према излазу из старе тврђаве, одавно претворене у парк, ужурбано пролазе последњи шетачи за тај дан. Исидора као да нико од њих не види, али он за то изгледа више не мари – као да се у смирај овог сасвим неочекиваног дана и сам коначно привикао на сопствену, изненадну, невидљивост.

Када је завршио са школовањем, присећао се даље, Алгоритам је одредио род, гарнизон и јединицу у којима је одслужио војни рок, затим му нашао и прво радно место – асистента флауте на Музичкој академији – одредио тренутак у којем ће изаћи из родитељског дома, мали изнајмљени стан у којем ће провести прве самачке године, темпо свих даљих напредовања, све грипове и прехладе, чак и рутинску операцију на жучној кеси и један омањи саобраћајни удес.

“Ослобођен терета сталног доношења одлука, грађанин Новог доба може да посвети све своје умне и физичке способности добробити заједнице.” – писало је у Приручнику, који се аутоматски отварао сваки пут када би корисник (овим вишезначним појмом ћемо се касније детаљније бавити) укључио свој телефон.

Алгоритам је одредио да Исидор, у свом младићком добу, буде са пет девојака пре него што се коначно оженио: две плавуше, једном црнком и још две неодређене, помало шућмурасте, боје косе. Неки младићи имали су и по десет, неки само по једну, а неки су опет прва љубавна искуства учили са другим младићима – Алгоритам је за свакога непогрешиво знао шта му највише одговара.

“Четири би ми би било мало, шест превише.” – сећао се професор Бродски – “Алгоритам је био у праву.”

Сав новац који је у току живота зарадио, Исидор је држао на рачуну у банци коју никада није видео. Како се звала та банка? То чак ни сада, у својој седамдесетој години, није знао. Постојала је, уосталом, само једна једина банка, њом је управљао Алгоритам, свакоме је рачун био је доступан на телефону, порезници више нису постојали јер је Алгоритам – својом непогрешивом прецизношћу – одређивао колико ко и када треба да плати порез, и тај новац сам преносио на рачун државе.

“И када сам упознао Изабелу, знао сам да ће ми бити жена. Као што је и она знала да ћу ја бити њен муж. Обоје смо од Алгоритма добили такво обавештење: једно другом најбоље одговарамо.”

Пре много деценија, док је професор још био млад, било је људи који су тврдили како је некада, док није било Алгоритма, све то било много узбудљивије: постојали су, тврдили су, завођење, флерт, читаве игре које су мушкарци и жене играли, како би дошли у ситуације у којима би обавили репродуктивну функцију своје врсте. Сада свега тога више није било, а људи који су се тога сећали већ су одавно мртви.

“Физичке, психичке и сексуалне карактеристике сваке јединке, забележене из претходних опсервација, сачуване су, обрађене и систематизоване у Алгоритму. Комбинацијом ових података, добијају се идеални парови, чије је потомство генетски савршеније од својих родитеља.”

Да ли је Исидора понекад мучило питање ко од његових суграђана – или сународника, или људи уопште – ради у Алгоритму? О да, наравно. Али нико, никада и нигде није упознао ниједног таквог човека. И како ово питање није било могуће никоме поставити, тако на њега нико није могао ни да одговори. Некако, полако се уврежило схватање да је Алгоритам самодовољан: њему нису потребни никакви људи да га опслужују (напротив: он опслужује људе!), цео сложени процес конверзије енергије у рад обавља сам, податке са милијарди телефона, телевизора, сигурносних камера, компјутера, оних великих и оних малих – све то Алгоритам сам похрањује, процесира, употребљава…

***

Још откако зна за себе, Исидор је све своје интеракције са Алгоритмом – а оне су биле практично свакодневне – попут свих других грађана, обављао преко Налога. Налог је био јединствена и свеобухватна електронска апликација преко које је њен корисник комуницирао са својим пријатељима, заказивао им састанке ове или оне врсте, обављао новчане трансакције, молио се неком од својих богова, гледао ТВ програм, читао књиге или гледао слике по музејима, учио у својој школи и радио на радном месту, наручивао разне робе које су му из великих складишта доносили кући, пратио временску прогнозу или се кладио на резултате коњских трка, фудбалских утакмица и свега другог на шта се људи, одувек, кладе.

Налог је, у ствари, био alter ego корисника: неко је чак могао да замисли Налог без корисника (у стварности, постојали су и налози чији корисници нису ни били живи људи) али нико није могао да замисли човека без налога – односно неког ко не би, истовремено, био и корисник! Човек без Налога сматран је грешком, наказом, опаснoм и асоцијалнoм јединком, и налазио се под тајном присмотром као потенцијални терориста, анархиста, психопата или криминалац. Зашто би неки нормалан и поштени грађанин имао разлога да избегава свој Налог?

Налог би, тако, пратио свог корисника – од најранијих дана живота, па све до оних последњих. Са смрћу човека, Алгоритам би аутоматски гасио и његов Налог: он не би био потпуно избрисан, наравно – остао би као сведочанство о земаљским данима његовог корисника – али би се замрзао: његове интерактивне функције су престајале и, уоквирен црном бојом, био би јасно означен као тзв. меморијални налог, тако да нико више не би могао да његовог некадашњег корисника случајно замени са неком живом особом. Хардверску смрт – тела пратила је тако и она софтверска смрт – Налога.

И онда се, одједном, баш то и десило! Налог Исидора Бродског и тог јутра је освануо на екрану телефона – али по први пут замрзнут и уоквирен црном бојом!

“То је очигледно нека грешка!” – био је убеђен још поспани професор флауте – “Па ја сам још жив?”

Исидор је у купатилу пажљиво загледао и опипавао делове свог тела испред огледала: косу, очи, уши, уста, руке, груди, стомак, гениталије, ноге. Људско тело није превелико и за пар минута је његов мали оглед потврдио оно у шта од почетка није ни сумњао: сваки део свог тела осећа, баш као и претходне вечери, сваки од њих савршено функционише, ништа га не боли – он значи јесте жив. Али, зашто онда Налог показује другачије?

Можда је, ипак, Алгоритам нешто погрешио?

Нешто касније, одједном, ни телевизор ни тостер нису више радили: шта ће мртвом човеку кабловска телевизија а посебно тост за доручак? Некако истовремено, и на екрану телефона појавило се обавештење: стање на његовом банковном рачуну је нула, а средства која је ту још до јуче имао, Налог је аутоматски трансферисао његовом сину и ћерци, у једној далекој земљи, као законским наследницима.

Покушао је да их позове: без новца на рачуну, неће моћи да наручи храну из продавнице за тај дан, а ако је не наручи, неће имати шта да једе. Али, ни телефон више није радио: овај претплатнички број је трајно искључен, због смрти корисника, по обавештењу број тај и тај…

Изашао је бесно из стана: отићи ће код надлежних у Алгоритам и са њима ће то већ расправити! Како они могу живе људе да прогласе мртвим! Дужни су да исправе грешку и то уз извињење! Онда се тужно сетио да не зна где да оде – јер нико, никада, није био у просторијама Алгоритма. Можда оне стварно и не постоје? Ако је Алгоритам виртуелан, онда су и просторије, чиновници, апарати за кување кафе и фикуси – све оно што су, у древним временима, имале канцеларије – сада излишни! У неким уџбеницима историје, сећао се, писало је да је та револуционарна технологија смањила трошкове и повећала људско богатство…

Зато је, уместо у виртуелне канцеларије Алгоритма, професор Бродски отишао у оне стварне: општину и полицијску станицу. Збуњене службенице упорно би у компјутер укуцале број његовог телефона и сваки пут добијале исти тврдоглави одговор: корисник Бродски, Исидор преминуо је у среду, дана 27. јануара … те се примењују имовинско-правне, статусне и санитарне процедуре превиђене за случајеве…

“Да ли ћете ви више веровати компјутеру или својим очима!” – на крају овог малог путешествија, професор флауте више није био очајан, него љут.

“Више ћу веровати својим очима које гледају у екран компјутера, него у докону шаљивџију испред мене! Ко зна ко сте ви и шта све можете да будете, али свакако нисте Исидор Бродски, јер мртви људи не ходају по граду, не говоре и не терају шегу.” – била је љута и службеница – “Уосталом, ако баш мислите да је Алгоритам погрешио, решите то са њим, тамо…”

Са последњим – помало злобним – речима, службеница је руком показала у вис, у неком јако неодређеном правцу, где је (или је тако бар она мислила) требало да се налази Алгоритам. Исидор је знао да више нема где да оде – ако неко у Алгоритму сам не увиди своју грешку, он ће заувек остати мртав, иако је жив. Али, да ли Алгоритам икада греши?

На крају, већ без неке посебне наде и онако, више реда ради, отишао је и до старе цркве на ободу парка. Исидор није био неки велики верник и ретко је – сем на празничне дане – одлазио у цркву, али је свештеника знао из виђења… Кад су му се очи привикле на мрак у празном црквеном холу, спазио је младог човека у црном који је пажљиво гледао у телефон:

“Раб божји Исидор Бродски… Упокојио се у Господу према обавештењу Алгоритма дана двадесет седмог јануара лета господњег… За детаље погребне церемоније уписати код…”

“Ја сам жив! Ово је грешка!” – завапио је Исидор – “Жив сам! Оче, погледајте ме!”

Свештеник је подигао главу са екрана телефона: гледао је кроз њега. Није био чак ни превише зачуђен:

“А можда Ви, заправо, све време сањате све ово? Ако Алгоритам каже да сте мртви, а Ви упорно идете по граду и тврдите да нисте, једино логично објашњење је баш то: Ви сте мртви – као што лепо пише на екрану мог телефона – а само сањате да сте живи? Уосталом…” – свештеник је помало резигнирано слегнуо раменима – “… да сте стварно живи, имали бисте активан Налог, зар не?”

“А можда ћете, оче, лакше поверовати да је Алгоритам једном погрешио него да се један човек који сања и један будан човек сусрећу у вашој цркви, па још међусобно и разговарају, бивајући обојица истовремено и на јави и у сну?”

“Помилуј Господе и спаси ме искушења ђаволових.”

Свештеник је знао – а и Исидор је то био начуо – да Луцифер понекад шаље своје слуге, у облику живих људи, који стављају човекову веру на кушњу – тврдећи да је Алгоритам погрешио. Иако се то, наравно, никада и нигде није догодило јер сваки добар верник, баш као и сваки добар грађанин, одлично зна да је Алгоритам непогрешив.

Исидор је имао два избора: да прихвати да је ђаво, или да прихвати да је мртав. Било шта друго значило би да је Алгоритам погрешио, а та јерес би за њега било много, много, опаснија.

***

На самој уској ивици високих зидина тврђаве, гледајући испод себе сплет железничких трачница како се пресијава под последњим зрацима залазећег сунца, сада хода професор Бродски. Већ је уморан и гладан, телефон му је искључен, новца којим би купио храну на рачуну више нема, а зна и да не може да се врати у свој стан. Чим буде прислонио бар код са екрана телефона на оптички читач на брави, уместо уобичајеног зеленог светла појавиће се црвено – као када картица госта за улазак у хотелску собу аутоматски истекне у подне последњег дана боравка. Јер, зашто би се мртви људи уопште враћали у своје станове, њихово ново место боравка је ваљда на гробљима?

“Али, да сам стварно мртав, дакле да Алгоритам није погрешио, моје тело би негде лежало непомично, а онда би неки људи добили електронски налог да дођу на место где се оно налази. Да га прегледају, установе смрт, потпишу електронску смртовницу. Неки други би то тело окупали, обукли и ставили у сандук; неки трећи би све то утоварили у возило и одвезли у централну градску мртвачницу, одакле би га сутрадан неки четврти однели до предвиђене локације, пети би ископали рупу у земљи и онај симпатични млади свештеник би обавио свој посао…”

Процедура које се Исидор присећао била је детаљно предвиђена упутством Алгоритма број 313-03 за поступање са телима мртвих људи. Та процедура се сада није, међутим, догађала: не само да нико од свих тих људи није долазио, него и његово тело није лежало непомично. Напротив, било је врло живахно, кретало се около, свађало са разним људима, размишљало и било већ помало гладно.

“То је зато што сам ја жив, ја сам јебено жив, нисам мртав и не могу да ме живог сахране! Десила се грешка, Алгоритам је погрешио!”

Софтверски, Исидор Бродски је већ био мртав. Хардверски, био је још жив. Све базе података о њему преселиле су се у тзв. меморијалну зону – виртуелни простор резервисан за мртве – у тренутку када је његов Налог, одједном, постао црн. Његово тело, међутим, и даље је, упркос одмаклим годинама, савршено функционисало. Једно и друго, заједно, није могло да траје вечито. Заправо, није могло да траје још много дуго уопште.

“Колико ми је година још било преостало? Три, пет, десет највише?” – Исидор је некако предосећао да је и тај податак негде на Налогу већ био записан, да ли баш у самом тренутку његовог отварања или касније, али да је био записан, иако он, баш као ниједан други корисник, није имао приступ том делу Налога. Као што није имао ни оном где су били записани и други детаљи његовог живота пре него што су се стварно догодили: они о његовим љубавницама, жени и деци, радним местима и каријери, смрти његових родитеља…

“Свеједно колико, шта су све те године у поређењу са вечношћу? Неправда коју је Алгоритам урадио према мени узимајући ми тих неколико непотрошених година само је зрнце песка у океану неправде коју бих ја учинио Алгоритму настављајући да јеретички сумњам, упоран у свом људском ништавилу, и даље тврдећи како је Он погрешио.”

Била је то коначна мисао професора флауте, Исидора Бродског, са којом се његово крхко старачко тело отиснуло са ивице зида у амбис железничких трачница под њим. У наредне две секунде – последњој секунди живота која се заувек стопила са првом секундом смрти – био је коначно срећан: успео је да на лак и брз начин реши проблем неусклађености свог софтвера и хардвера!

“Самоубиство је смртни грех.” – чуо је, негде далеко испод себе, глас младог свештеника; иако је овај, заправо ћутао и нешто куцао на тастатури свог телефона – “Ја не могу да одржим опело самоубици?”

“Биће примењено специјално упутство 2021-Б” – прочитао је на екрану уместо одговора – “Исидор Бродски је избрисан из евиденције. Технички, он никада није постојао. Чистачи ће са трачница уклонити остатке, по процедурама предвиђеним за асанацију животињског отпада…”

После ове поруке Алгоритма, свештенику је лакнуло, а Исидор је био престрављен:

“Сада ми тело неће бити ни сахрањено! Поступиће са мном као са псом којег је прегазио воз! А урадио сам само оно, и све оно, што је од мене Алгоритам очекивао! Не само да ми је живот неправедно скраћен, него сада испада да никада нисам ни постојао! Шта ли ће тек да буде Божја казна?”

Исидор Бродски се надао да ће видети рајске вртове, и истовремено се прибојавао и ватри пакла. Али, није видео ни једно ни друго: у простору без облика и граница, са низовима холограмских слика разних боја, у мноштву кристалних облика који су се стално окупљали у џиновским гроздовима и одмах потом раздвајали у звездану прашину, у свим безбројним космосима пред његовим очима, владала је савршена тишина.

Свих сто десет милијарди живота – колико је на Земљи укупно било откад се појавила људска раса – и све оне небројене хиљаде милијарди колико ће их још бити, сви су они били ту, непогрешиво записани у бинарним кодовима и груписани у низовима слика, боја и облика. Укључујући и његов, Исидоров живот – тог јутра завршен софтверски, те вечери хардверски. Порођајни плач, оргазмички крик и самртни ропац, све лепо и ружно, стварно и нестварно, све стопљено у једној тачки без времена и простора, у једном нечујном звуку. Исидор Бродски је коначно постао део Алгоритма. Као добар верник, стопио се са Богом.

***

А туп звук ударца људског тела о железничке трачнице узнемирио је беле птице на реци, које су узлетеле уз гласне крике и сада правиле широке кругове око ушћа. Млади полицајац и лекар чекали су да радници утоваре терет за мртвачницу у црни комби:

“Пензионисани професор флауте. Становао је у близини, код цркве. Живео је сам неколико година, откад му је жена умрла, деца су му се одавно одселила. Да ли је можда био болестан?”

“Самоубиство је очигледно. Тај део тврђаве био је у тренутку скока потпуно празан. Нема потребе за истрагом, па самим тим ни за обдукцијом. Зашто је сада битно да ли је патио од горушице или не?”

“Написаћу уобичајени извештај за надлежне. Иако је случај, признаћеш, ипак помало бизаран?”

“Да, кажу комшије да је био фасциниран друштвеним мрежама и успут убеђен да свим нашим животима управља некакав – чекај да видим како оно тачно пише – ал-го-ри-там? Тамо је, ваљда, све записано, прогањао је људе том суманутом причом.”

“Не помињи то около, молим те. Последњи пут сам имао девојку из Јеховиних сведока, пререзала је себи вене и онда сам морао да правим додатан извештај Управи за секте и фанатике. Пусти тај алгоритам, и платићу ти пиво у знаку питања?”

“Ако мене питаш, ја и немам појма шта је тај алгоритам уопште. Хајде да се сложимо да је човек био само мало депресиван, јер му се покварио мобилни телефон?”

И док су полицајац и лекар тако ћаскали – уз ону неизбежну арому досаде која нас увек испуњава када радимо рутинске, готово тривијалне, ствари – једна могућа слика бога, замишљеног као мноштво кристалних облика разних боја и облика у џиновским гроздовима и звезданој прашини, угасила се. Пост-мортална халуцинација, она иста коју једни људи доживљавају као дугачак тунел који води ка бљештавој светлости, други у облику старог човека са дугом белом брадом који јаше по облацима, а трећи као врт препун земаљских уживања – за професора флауте Исидора Бродског отелотворила се као визија колоритног, динамичког, апстрактног савршенства у бескрају. И, као и свака друга пост-мортална халуцинација, и ова се угасила – неких десетак минута после заустављања срца, са коначним престанком делта можданих таласа.

Да ли је то био Алгоритам? Исидор Бродски је, бар у тих првих десет минута свог пост-живота, био убеђен да јесте.

А полицајац и лекар о свему томе нису ништа ни знали: у лаганом ћаскању, стигли су до оближње старе куће у којој се, већ два века, налазила кафана. На улазу их је чекала весела, пуначка конобарица; у рукама је држала две кригле тамног пива:

“Добродошли господо. Два пива? Вашу поруџбину смо већ добили, онлајн.”

Čudan slučaj kandidata Pere Fogla

“Pa ipak … ima slučajeva kad ćutanje nije dovoljno, kad se ono može smatrati priznanjem. Tada se ne treba kolebati. Ne samo da se tada javno treba odreći svojih pogleda, već se preporučuje pribegavanje svim lukavstvima samo da bi se protivnik prevario. Tada će se ispovedati sve vere koje mogu da se dopadaju, vršiti svi obredi koji se smatraju najbesmislenijim, krivotvoriti sopstvene knjige, koristiti sva sredstva za uvođenje u zabludu.”

(Česlav Miloš, “Zarobljeni um”)

MINISTARSTVO ISTINE

Agencija za oblikovanje mišljenja

Direkcija za društveni dijalog

17. novembar 2020.

KONKURS

Stručni saradnik za suzbijanje opasnih ideja: 1 (jedan) izvršilac

Uslovi: osnovna škola ili fakultet “Megatrend”; radno iskustvo u suzbijanju opasnih ideja od najmanje tri (3) godine; iskustvo na društvenim mrežama; elastičnost u shvatanju, tumačenju i primeni zakonskih propisa; sposobnost za rad u stresnim uslovima; sklonost ka timskom radu; dinamičnost i kreativnost.

Rok za podnošenje prijava: 30. novembar 2020. godine

***

21. novembar 2020.

Draga Agencijo,

Ovim pismom prijavljujem se na vaš konkurs za stručnog saradnika za suzbijanje opasnih ideja u direkciji za društveni dijalog! Ovo je prilika koju čekam celog svog života! Sav treperim od uzbuđenja! Ja sam Pera Fogl, građanista, doktor filozofije i teologije, ponosni vlasnik Agencije za istraživanje ruda i gubljenje vremena, ANEX MANEX ROGOVI&KOPITA INTERNACIONAL. Još od 2010. godine neumorno radim na stvaranju lika i dela našeg voljenog predsednika i na nemilosrdnom kompromitovanju i blaćenju svih kolebljivaca, skeptika, cepidlaka i drugih hejtera!

Podsetiću vas da sam ja prvi lansirao spin kako je naš predsednik obećao moćnim zapadnim silama da će potpisati nezavisnost Kosova! Iako je Vikiliks objavio depeše iz kojih se jasno vidi da je kontakt sa američkom ambasadom bio doktor Nebojša Stefanović, moja agencija AMRGI je neumorno radila sa zapadnim diplomatama objašnjavajući im kako je on to učinio po izričitom predsednikovom nalogu! Na kraju je u tu priču poverovao i onaj opskurni Amerikanac Palmer, šireći moju izmišljotinu i po samom Stejt Departmentu!

Morate priznati da je ovo bila vanserijski uspešna maskirovka, kojom sam, za samo nekoliko godina, uspeo da prikrijem pravu strategiju našeg voljenog predsednika: okretanje ka majčici Rusiji i zaustavljanje evropskog puta naše zemlje. Ja se, kao građanista i atlantista, grozim te zle Rusije, ali naš voljeni predsednik od mojih laži ima koristi!

Od tada, ja vredno radim, da u javnosti proširim malodušnost, rezignaciju i nevericu, ne samo u mogućnost, nego i u sam smisao bilo kakvih promena koje bi narušile sadašnje stanje i, čak i dalekoj budućnosti, mogle da ugroze vlast voljenog predsednika!

Čemu potreba za bilo kakvim demokratskim promenama, kad nas voljeni predsednik najbrže vodi u Evropu, modernost i svetske integracione procese? Čemu slobodni mediji, kada je jedna istina već oblikovana, a bolja od nje ne postoji? Čemu vladavina prava, kada te fiškalske smicalice samo otežavaju ispunjavanje volje predsednika, koja je aksiomatski savršena? Čemu, konačno, fikcija nekakve demokratske opozicije, kada su to ionako istrošeni i psihički slomljeni ljudi, koji smisao svojih bednih života vide jedino u bacanju klipove u točkove našeg napretka, otelotvorenog u voljenom predsedniku? Zar sve to nije samo podmetanje zle Rusije, maskirano u jeftine, sladunjave, fraze?

Primećujete, verovatno, kontradiktornost u dve prethodne hipoteze? Naravno, ne radi se o nekoj nemarnosti ili slučajnoj grešci nego o primeru dijalektičkog jedinstva suprotnosti! Naime, ispod površinske banalnosti oba ova iskaza krije se jedan nežni i osetljivi ekvilibrijum, moćan mehanizam manipulacije koji koristim u uništavanju zlih hejtera! On funkcioniše na tri nivoa:

Naime, jedan broj demoralisanih građanista i dalje veruje u prvu hipotezu: da će voljeni predsednik deliverovati nezavisnost Kosova i potpisati (šta god se od njega bude tražilo); da je čitavo otezanje samo varka pripremljena da obmane zle Ruse jer voljeni predsednik, čiju mudrost mi obični smrtnici ne možemo da dokučimo, ima neki tajni dogovor sa dobrim Zapadom.

To je, naravno, izuzetno neinteligentno tumačenje stvarnosti, ali građanisti u principu jesu skloni samoobmanama. A čovek najlakše prihvata samoobmanu kada se ona zasladi nekom sladunjavom pilulom. Zato im ja, odmah potom, kažem kako će dobri Zapad baš njih – onako pametne, poštene i sposobne – kad voljeni predsednik obavi svoju misiju, vratiti na vlast! Oh, kako su oni tada srećni!

Kod onih drugih, malo inteligentnijih, građanista, primenjujem nešto drugačiju taktiku: objašnjavam im, da u tom dugom putu ka reformama i Evropi, voljeni predsednik neće deliverovati samo Kosovo, nego će, usput, promeniti i Srbiju: uvesti vladavinu prava, civilnu kontrolu nad službama bezbednosti, podelu vlasti, osloboditi medije i na kraju postati predsednik svih građana! Uzgred, nikada nisam mogao da shvatim zašto oni toliko čeznu da voljeni predsednik postane i njihov predsednik? Ima nečeg mazohističkog u tome. Ali, pošto oni jadni čak ni oko kandidata za svog predsednika ne mogu nikako da se dogovore, onda im je i naš dobar. Dakle, suština ovog spina je da je voljeni predsednik jedini koji može da promeni sebe samog (a usput i Srbiju) i da je onda racionalan izbor da se on u tome ne ometa: dakle, da se uništi zla i hejterska opozicija, radi bolje budućnosti!

Konačno, kod onih ekstremnih građanista, koji smatraju da Srbija nije dovoljno kažnjena za sve svoje grehove komunizma i velikosrpskog šovinizma, nastupam sa tezom da nema veće pravde nego da baš voljeni predsednik – koji je pre četvrt veka bio najglasniji tribun ideologije “sto za jednog” – sada zabije glogov kolac u lešinu Velike Srbije koja zaudara već dva veka! I oni su jako srećni kada čuju ovu priču, i sada baš ti građanisti su sada pretorijanska garda voljenog predsednika koja bi ga branila jače od najvatrenijih pristalica naše stranke!

Građanisti su, draga Agencijo, jedan mentalno neuravnotežen, uplašen, sujetan i podeljen svet. To je svet prošlih zabluda, i moj zadatak je da ih održavam u tim zabludama dok se ne steknu uslovi za njihovu konačnu političku eutanaziju. A na tome ja radim aktivno, tako što ih stalno, uvek iznova, delim međusobno!

Svaki put kad predsednik dođe u neki problem, ja se aktiviram u opoziciji, trudim se da ih razbijem iznutra! Kompromitujem svaki protest, insistiram na sitnim i nevažnim razlikama, podstičem sujete opozicionih lidera i konflikte među njima.

Čim se u našem malom pretis loncu sakupi kritična količina pare, ja se vešto prikradem poklopcu i puštam paru napolje, da bih voljenom predsedniku olakšao položaj! Simuliram dijaloge, koristeći za to mreže beskorisnih nevladinih organizacija; učestvujem u besmislenim TV emisijama; pišem razne procene i analize po medijima i portalima koji vole da ostave intelektualan utisak; manipulišem diplomatskim korom, šireći razne spletke i tračeve kao informacije iz vrha vlasti; podstičem histeriju na društvenim mrežama, i propagiram nevericu, očajanje, pesimizam i osećanje bespomoćnosti!

Mislim da nećete naći boljeg stručnog saradnika od mene! U narednih nekoliko pisama, biću slobodan da vam detaljnije objasnim strukturu, načine funkcionisanja, logiku i posledice mojih najuspešnijih spinova.

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

3. decembar 2020.

Draga Agencijo,

Vidim da mi niste još odgovorili, ali ništa zato! Sada se formiraju novi timovi, i znam da ste u gužvi. Evo par kratkih dopuna moje biografije, možda će vam biti od pomoći u odlučivanju o mojoj prijavi?

Na društvenim mrežama preduzimam natčovečanske napore da unesem razdor među sve koji su kritički raspoloženi prema predsedniku! Izmišljam razne teorije zavere da bih sve pro-nacionalne snage okaljao kao fašiste i ruske špijune, a sve pro-demokratske, kao izdajnike i američke špijune. U tome sam toliko uspešan, da na kraju i oni sami poveruju u moje laži, i to ne samo o onim drugim, nego i o samima sebi! A to je, složićete se prvi korak da – kao jedinog ozbiljnog političara – prihvate našeg voljenog predsednika!

Sve to postižem mojom drugom omiljenom tehnikom: relativizacijom!

Moje relativizacije su prava mala remek-dela prevare: blagovremene i suptilne, filigranski izvedene, operacije psihološkog rata, sa tako fino podmetnutim formalno-logičkim greškama, da ih niko ne može uočiti!

Kada je pao helikopter, guglovao sam podatke o svim vojnim helikopterima koji su ikada negde pali; kada je rušena Savamala, objavljivao sam slike o srušenim kvartovima u Barseloni; kada su naše bolnice ostajale bez lekara, tvitovao sam o lekarima koji su odlazili iz Poljske!

Kad god se pojavi bilo kakva kritika voljenog predsednika, ja se najpre sa njom načelno složim, a onda je odmah relativizujem i na kraju obesmislim! Moje relativizacije su kompleksne: vremenske i prostorne. Najpre podsetim na sve grozne stvari koji su se dešavale u prošlosti: u vreme Tadića, Koštunice, Miloševića, Tita, Aleksandra, Miloša, Karađorđa, Nemanjića…

A kada je u ovoj kaljuzi od zemlje bilo dobro? Kada su mediji bili slobodni? Kada su sudije sudile po zakonu? Koji ratni veterani nisu završili kao prosjaci? Kada žandar nije mogao da prebije nekog nesrećnika kako mu se ćefnulo? Kada nije bilo mafije? Čemu sada ovo cepidlačenje, teranje maka na konac? Kao da će ikada ovde moći da bude drugačije?

Onda, onako kao uzgred, podsetim i na nevolje u celom svetu:

Evo, i Dojče banka se drma, u Egiptu su ubili neke demonstrante, u Japanu je bio zemljotres, a premijerku Novog Zelanda, zamislite, nju su našli da nije nosila masku!

Pa nigde ne cveta cveće, a vi ste se ostrvili baš na naše preduzeće!

Sa ponosom mogu da kažem da sam svojom aktivnošću na društvenim mrežama uspeo da otklonim najmanje polovinu pritiska sa predsednika!

dr Pera Fogl, građanista

***

7. januar 2021.

Draga Agencijo,

Hristos se rodi!

Vaistinu, ja u Boga ne verujem – jer sam građanista – ali znam da najveći broj birača našeg predsednika veruje. Zato već godinama samoinicijativno preduzimam crne operacije da svakog crkvenog velikodostojnika koji bi samo pomislio da kritikuje predsednika kompromitujem i oblatim! Sa jednih naloga na mrežama pišem kako je on ekumenista, vatikanski agent i srbožder, a sa drugih, da je mantijaš. pedofil, klerogubernista i rusofil. Često tako vodim polemike sam sa sobom – sa svojih raznih naloga – samo da bih održao tenziju i tog nesrećnika diskreditovao. I to na obe strane!

Naravno, gde je naša crkvica, tu je i naša službica! Jedan sam od rodonačelnika teorije o tzv. svemoćnoj službi, kojom širim strah i paniku među našim ljudima, i inače sklonim paranoji i strahu od uniformisanih ljudi! Srbi se i poštara boje, a kamoli ne tajne službe! Izmišljam fantastične priče o novoj izraelskoj tehnologiji za praćenja i prisluškivanja telefona, o tajnim listama za odstrel, čak i fotografišem slučajne goste po kafićima i posle šerujem njihove slike – kao agenata Službe. Tračeve i abrove prikupljene u gradu sam dalje razvijam i izgrađujem u najfantastičnije priče. Ovi opozicioni lideri se svaki put pogube, kao prasići zalutali u šumi, i posle mojih akcija međusobno se sukobljavaju i po šest meseci, dokazujući kako oni nisu doušnici Službe, a njihove kolege, eto, jesu! Time sam predsedniku kupio kritično vreme najmanje tri puta.

Ipak, najponosniji sam na rezultate koje sam ostvario u podsticanju uzajamne netrpeljivosti i svađa između političara i nezavisnih intelektualaca i građana! Lidere obmanjujem da intelektualci i građani imaju tajni zadatak od predsednika da unište stranke, a intelektualce da su se sve stranke već prodale predsedniku (videti šire pod šifrom: svi su oni isti). Kad završim sa svojim spletkama, niko od njih više ne veruje jedan drugom! Intelektualcima tako oduzimam hardver preko kojeg bi izneli širili svoje ideje, a političarima softver, koji proizvodi ideje. Oh, kako se oni, zbog mene, sada međusobno mrze, ne shvatajući da se zajedno kreću ka groblju – rashodovanih kompjutera.

Setićete se, draga Agencijo, da sam ja i autor slogana “Nije politika samo vikati Ua Vučić! Dajte da vidimo vaš program!” Naravno, oni nesrećnici koji se prime na ovu priču i počnu da pišu nekakav program bivaju odmah ismejani:

“Ma kakav program, kakvi bakrači, pa ko to uopšte čita? Srbi su funkcionalno nepismen narod.”

A onda, u kritičnom trenutku, uvek ubacim i priču na temu: “menjajmo sistem – a ne vlast”! Naravno svi mi profesionalci dobro znamo da se – sve dok je naš voljeni predsednik tu – ne može promeniti ni šef seoskog katastra a kamoli sistem; ipak, uvek iznova nađem neke nove korisne budale da se zaluđuju “promenom sistema” pa ih onda huškam da satanizuju one druge (“Ua Vučić”) opozicionare i posle uživam u njihovom ratu do istrebljenja!

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

11. mart 2021.

Draga Agencijo,

Nema veze što mi još niste ništa odgovorili: ja nastavljam da samoinicijativno suzbijam opasne ideje o promenama!

Danas ću vas podsetiti na moje velike zasluge u kompromitaciji opozicionih stranaka spinovanjem priča o njihovom finansiranju. Naime, čim neka stranka (koja kritikuje voljenog predsednika) pokrene novu akciju većih razmera, ja odmah u javnosti, praveći se nevešt, postavljam pitanje:

“A odakle vam za to pare?”.

Posle ovog, naizgled nevinog i dobronamernog, pitanja, odmah sam nudim i odgovore, i to u obliku raznih opcija:

“Da li novac dobijate od stranaca, tajkuna ili režima?”

Takva potpitanja ove jadnike dodatno uništavaju, jer se na to pitanje ne može racionalno odgovoriti, kao ni na pitanje: “Da li biste pre ubili čoveka nožem ili konopcem?”

Ima i stranaka koje ponosno (i budalasto) izjavljuju kako one nemaju nikakav novac i preživljavaju na crkavici koju dobijaju od svojih (već osiromašenih) malobrojnih članova; oni obično kažu:

“Naše siromaštvo je dokaz našeg poštenja”

Ali tu ih ja čekam i zadajem im završni udarac – gotovo ubistvo iz milosrđa – kada cinično odmahnem glavom:

“Pa šta mislite, jadnici? Čemu se vi nadate? Kako bez para promeniti bilo koju vlast? Ko da vam veruje, ako ne možete sami sebe pošteno da nahranite, da možete da idete na takvu silu? Vi ste neki avanturisti, čobani, budale…”

***

21. april 2021.

Draga Agencijo,

U današnjem pismu detaljno ću vam objasniti još jedno od mojih malih remek-dela: spin o nenasilju i pristojnosti.

Svaki put kada hejteri uspeju da stvore neko značajnije nezadovoljstvo, i onda to saradnici voljenog predsednika nazovu pravim imenom (dobro, oni neiskusni tu malo i preteraju), a naša policija i stranačka milicija primene legitimnu silu (batina je iz raja izašla), ja se odmah angažujem i pozivam na nenasilje i toleranciju!

Idealni građanin je onaj iz Novog zaveta, kažem: on okreće i drugi obraz nasilniku, da ga lakše bije! Ne odgovara na uvrede i dostojanstven je.

Ovaj misaoni mehanizam je isti i u slučajevima verbalnog nasilja:

Bez obzira kakve uvrede o nama rekli novi, pametni i mladi narodni poslanici, pravi građanin ne sme da odgovori istom merom! Pristojnost iznad svega! Neka nas oni biju pendrekom – mi ćemo koristiti olovku.

Mi nismo kao i oni. Mi smo pristojni, miroljubivi i odgovorni. Mi se borimo za drugačiji i bolji svet! Šta god nam radili, mi se moramo nenasilno ponašati i odupreti se iskušenjima da kažemo i jednu ružnu reč. I ako nas budu ubijali, moramo da zadržimo osmeh na licu, dostojanstven i pristojan stav.

Ovaj pristup, naravno, jako frustrira ljude: niko ne voli da ga jedan bije, a drugi ga drži za ruke tako da ne može da uzvrati. Ma, gotovo da ih je milina gledati, tako bedne i ponižene, kao popišane golubove! Naravno da bi svi oni najviše od svega uživali u jednoj dobroj, srpskoj, tuči! A ja im baš to ne dam, apelujući na njihovu pristojnost!

Šta je posledica ovog mog pristupa? Svu onu mržnju, koju bi sasvim prirodno ispoljavali prema našem voljenom predsedniku i njegovim mudrim saradnicima, ovi luzeri sada prenose na opozicione lidere i intelektualce. To je fenomen tzv. pomerene agresije: neko uvek mora da bude kriv, a mnogo češće će krivac biti onaj ko je slabiji a ne obrnuto.

Na dugi rok, ja sam naravno svestan rizika da, akumulacijom sve jačih osećanja nezadovoljstva i frustracije, stvaram jednu zapaljivu smešu, ali to je nešto o čemu se razmišlja na dugi rok. A na dugi rok smo svi, ionako, mrtvi – kao što je lepo primetio Kejnz – pa nam je ionako svejedno.

Ja sam najbolje razumeo genijalnu logiku našeg voljenog predsednika: politika, to je uvek kratak rok; ne šta će biti za deset godina, nego kako preživeti od petka do ponedeljka. A verujte mi, nema boljeg načina za kupovinu vremena, nego demoralisanjem protivnika kojeg stalno bijete i vređate, tako što ćete – i to iz njegovih sopstvenih redova! – apelovati na miroljubivost, učtivost i pristojnost.

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

10. maj 2021.

Draga Agencijo,

Od vas nema ni pisma ni razglednice? Ali nije to važno, znam da se svi vredno spremate za naredne izbore, na kojima će naš voljeni predsednik, po prvi put, osvojiti čak i više od 100% glasova!

Lepa slika predsednika – viša je matematika!

Za naredne izbore, već pripremam moju omiljenu taktiku racionalizacije: “Ovo nisu ti izbori!”

Opet ću se ubaciti u građanističke krugove i njihovu uobičajenu malodušnost dodatno pojačavati, mojim omiljenim sredstvom: pothranjivanjem niskih očekivanja i razvijanjem taktike odložene nade!

Režim će svakako pasti, ali ne sada. Nisu ovo “ti” izbori. Treba da se čuvamo za onaj pravi trenutak! Hajde da se prvo malo vežbamo na opštini Pičkovac, pa onda…

Ova taktika opet će delovati moćno na sve građaniste (oni su uvek nestabilne mentalne ravnoteže), kod kojih ću tako formirati osećanje hroničnog i beznadežnog pesimizma: naš voljeni predsednik biće, uz nemoćno gunđanje i zakukavanje, konačno prihvaćen kao nepobediv, percipiran kao neka vrsta mitske ličnosti, prsta sudbine, božanstva koje hoda. Narod je nepismen, povodljiv i potkupljiv; opozicija je podeljena, frustrirana i nesposobna.

Bolje vrabac u ruci nego ptica na grani, a Levijatan u vladi!

U mom narativu, svaki izbori će biti besmisleni, jer će njihov ishod uvek biti unapred određen. Ne samo da ovi izbori nisu ti izbori – nijedni izbori neće biti ti izbori!

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

17. jun 2021.

Draga Agencijo,

Vidim da još niste primili stručnog saradnika? Danas ću vam opisati moju novu taktiku za uništavanje opozicije i kritičkih intelektualaca: hoćemo nova lica!

Nijedan moj spin nije imao više uspeha u zbunjivanju građanista od spina o novim licima! Postoji više razloga za taj uspeh: prvo, tako na površinu izvlačim veliki broj ambicioznih arivista koji dosad nisu bili u politici – svako od njih se, jadan, naivno nada kako će baš on(a) biti to novo lice; drugo, među starim licima stvaram osećaj kako stalno moraju da se nekome pravdaju, izvinjavaju i dokazuju kako oni sami, eto, nisu imali baš toliki uticaj koliko se sada priča, nego je to bio neko drugi…; i treće, stara lica uvlačim u beskrajne međusobne rasprave i preganjanja: ko je staro, ko je starije, a ko je najstarije lice.

Naravno, niko od zbunjenih građanista ne shvata otrovnu suštinu mog spina: on je toliko sladunjava muzika za njihove malograđanske uši! Koliko nov bi neko trebalo da bude, da bi bio prihvatljiv? Možda bi bio idealan ako bi se rodio tek ove godine? I da li bi ga generacije, koje će živeti za trideset ili četrdeset godina, tada smatrale i dalje novim?

U međuvremenu, niko nije moralno dostojan da bude izazivač našem voljenom, jedinom, doživotnom i besmrtnom predsedniku! Nema novih lica!

Ah da, samo da ne zaboravim: kada se nesrećnici po medijima (jer novinari se, kao muve na lepak, hvataju na ovaj moj spin), društvenim mrežama i raznim opskurnim portalima konačno upecaju, pa onda – uz velike napore, gubitak energije, sukobe i pad entuzijazma – konačno izlicitiraju neka dva – tri tobože nova lica, zadajem im konačan udarac, kojim sam obesmišljavam svoju prvobitnu priču!

“Ma, lepo je da je on nov. Ali, nije dovoljno iskusan! Pa to su tamo vukovi! Kako će taj nesrećnik golog dupeta među pijane Turke?”

Čekajući nova lica, ja sam – draga Agencijo – i dalje vaše, uvek na raspolaganju, jedno uvek isto, večno staro lice!

Iskreno,

dr Pera Fogl, građanista

***

7. jul 2021.

Draga Agencijo,

Danas je tačno osamdeset godina, otkad je Srbin pucao na Srbina, a to je povod da vas podsetim na svoje zasluge u razbijanju naše opozicije, stalnim podmetanjem priče o četnicima i partizanima. Jao, kako se oni na to hvataju, kao mladi majmuni: za samo petnaest minuta virtuelnog rata na mrežama, uvek se međusobno zamrze toliko, da više nikome ne pada na pamet da kritikuje našeg voljenog predsednika!

Naravno da je moj spin o Srbinu koji je pucao na Srbina besmislen: Srbin puca na Srbina skoro svaki dan: u svađi oko novca, neke kurve, u kafanskoj tuči, oko međe na imanju. Ali ovaj pucanj deluje na konzumente mojih spinova kao crvena marama ispred bika. Oko svih drugih stvari, misle oni, Srbi smeju da pucaju jedni na druge – samo oko politike ne smeju.

Ni u jednoj drugoj zemlji rasprave o tome šta je bilo pre osamdeset godina više nisu važne – osim kod nas, jer kod nas su one blagotvorni lek koji štiti našeg voljenog predsednika! Zamislite da neka dvojica Engleza, u sred predizborne kampanje, krenu da se u pabu raspravljaju oko građanskog rata između crvene i bele ruže? Ili dvojica Francuza u bistrou, oko Nantskog edikta? Pa smestili bi ih sve u mentalnu instituciju i bacili ključ! Ali ne i kod nas – pseudoistorijska trabunjanja o nepročitanim knjigama su kod nas jedna uvek principijelna i etička rasprava koja stalno iznova postiče niske strasti. Pa ko bi se – pored jedne teme tako važne za svakodnevni život – još bavio nekakvom Jovanjicom ili Krušikom, svim tim beznačajnim sitnicama koje samo uznemiravaju našeg voljenog predsednika?

Svakako: nije ta 1941. jedini čarobni štapić u mom kovčežiću čuda kojim podstičem podele među predsednikovim protivnicima. Kada se javnost zamori od ovog spina, onda ja u priču ubacujem Karađorđeviće i Obrenoviće, zatim zvezdaše i partizanovce, pa onda seljake i građane, vernike i ateiste starosedeoce i došljake, imam ja tu aduta za spletkarenje na pretek!

Što se Srbi međusobno više mrze, naš voljeni predsednik je stabilniji.

Na žalost, više ne mogu da koristim priču o đokistima i mikistima (ah, zaboravili su ljudi staru muziku) ali sad mi je od boga poslata priča o koroni! To je moj mali zlatni rudnik! Vakcine, maske (a posebno kad sve to još dodatno zabiberim sa onom 5G mrežom, migrantima i ravnom zemljom) – pa takav ću građanski rat da napravim, da će 1941. izgledati kao dečji vrtić prema onome što će se desiti 2021!

Što se više ljudi međusobno svađaju i tuku – to je naš voljeni predsednik sigurniji i srećniji!

Moj konačni, skriveni, cilj je da sve zavađene strane toliko izludim, da svi na kolenima mole voljenog predsednika da ostane doživotno na vlasti – samo da ih zaštiti od one druge, grozne polovine Srbije.

Draga Agencijo, morate priznati da se ovoga čak ni vi niste setili?

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

20. avgust 2021.

Draga Agencijo,

Dostignuće na koje sam posebno ponosan – valjda će se neko setiti da me jednog dana predloži za Nobelovu nagradu? – jeste tehnika manipulacije koju sam doveo do savršenstva:

Svi su oni isti!

Ovu tehniku koristim u raznim narativima (privatno, ja najviše volim slogan: sjaši Kurta da uzjaši Murta) ali se ona uvek svodi na isto:

Ako su protivnici voljenog predsednika isti kao i on, što bi onda pošteni građanisti rizikovali suzavac, pendreke i otpuštanja sa posla da bi na vlast doveli nekog ko je isti kao i on?

U kombinaciji sa mojim spinovima o novim licima i nedostatku programa, ova tehnika ima najveći efekat. Često je koristim i kao uvod u moju sledeču sofisticiranu taktiku huškanja:

Preganjajmo se oko kolona!

Oh, ne znate vi kako su ti opozicioni političari srećni svaki put kad im bacim kosku o kolonama! Danima se sastaju, javno i tajno, muljaju, dogovaraju, cinculiraju, svađaju pa mire, tvituju, angažuju čitave mreže botova, plaćaju neke gramzive novinare – samo da podrže baš njihovu kolonu, a ne onu drugu kolonu.

Naravno, ako su svi isti, zašto bi onda uopšte išli u više kolona? Njihovo zamlaćivanje sa kolonama je pokušaj da pokažu kako nisu isti. Zato pišu nekakve tačke, sporazume sa narodom, za godinu dana promene pet raznih saveza, svađaju se oko bojkota, kao deca u vrtiću!

Draga Agencijo, mirno spavajte! Sve dok sam ja, Pera Fogl, uspešan sa pričama o programima, Kurti i Murti, novim licima, četnicima i partizanima – uvek će biti sve više i više kolona! Razmnožavaće se kolone, kao amebe – deobom. Da parafraziram čuvenu rečenicu Fransoa Morijaka o Nemačkoj:

“Volim našu opoziciju toliko mnogo da bih bio srećan da ih ima sto.”

A dok ja to radim, naš voljeni predsednik može mirno da spava! On i ja jedini znamo da ga može ugroziti samo jedna jedina kolona. Dobro je da su oni, koji bi trebalo da predvode tu kolonu, toliko sujetni i glupi, da to nikada neće hvatiti.

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

15. septembar 2021.

Draga Agencijo,

Šta sam sve radio u korist voljenog predsednika kada se radi o raznim međunarodnim spletkama, mislim da vam ne treba posebno ni naglašavati. Ipak, u najkraćem…

Ja sam autor spina:

Zapad ga je doveo, pa će ga Zapad i pustiti niz vodu.

Teza je, naravno, potpuno pogrešna (i to u oba dela), ali je za moje građaniste to muzika koja opčinjava njihove nežne i svilene uši! Prvo, tom tezom dalje podstičem njihov sukob sa patrijotama: patrijote se prime kao mladi majmuni, pojačaju svoju mržnju prema Zapadu, a građanisti skakuću kao jarci oko njih, ne znajući ni sami šta da rade: da li da brane svoj dobri Zapad ili da napadaju našeg voljenog predsednika?

A tu ih ja čekam! Kao što bi svaki patrijota oberučke prihvatio voljenog predsednika, samo da ga zaštiti od one grozne Evrope gde jedu pečene bebe koje otima veštica Hilari, tako bi i svaki građanista oberučke prihvatio voljenog predsednika, samo da ga zaštiti od one grozne Rusije u kojoj jedu pečene bebe koje otima zli monstrum Putin.

Blagovremeno sam procenio mentalna ograničenja obe ove grupe (a ona su, uzgred, vrlo slična), predvideo njihove tipične podsvesne i refleksne reakcije na spoljne nadražaje, uspešno podsticao njihove komplekse niže vrednosti, nasleđene predrasude i stečene mržnje – i time ih sve učinio lakim plenom za voljenog predsednika! Kada ih sve dovoljno razjarcam pričama o Rusiji i Evropi (videti u jednom od mojih prethodnih pisama – ovo je slično spinu o partizanima i četnicima), naš voljeni predsednik može da sruši pet Savamala, to niko od njih neće čak ni primetiti!

Ovu strategiju često kombinujem sa još jednim, dodatnim. spinom: da će – šta god mi na izborima odlučili – konačne odluke opet doneti neki mračni centri moći, nama nevidljivi i nepoznati!

Zašto da mi glasamo o bilo čemu, kad će sve odlučiti duboka država, masoni, Vatikan, Kominterna, Britanci i Marsovci?

Ovim spinom, ja podrivam poverenje u izborni sistem kao takav, državne institucije, ustav, zakone i integritet celog međunarodnog poretka. Ovu strategiju (ja je zovem “spaljenom zemljom”) primenjujem kao ono poslednje sredstvo: kako bih sistematski uništio i poslednji tračak nade da se, mirnim i demokratskim putem, ovde ikada, išta, može promeniti!

U tim trenutku, da bi čorba bila gušća, ja ubacujem moj novi spin:

A mislite da će on predati vlast dobrovoljno, sve i da izgubi izbore, pa niste valjda tako naivni?

Tako u sve nezadovoljnike unosim još jednu podelu: na ekstremne i umerene. Prve guram u radikalizaciju, avanturizam i nasilje, a druge u malodušnost, rezignaciju i kolaboraciju! Onda prve proglasim ruskim špijunima a druge američkim, pa se onda oni jadni, mesecima, na raznim opskurnim televizijama, i jedni i drugi trude da dokažu kako to nije istina…

A na kraju cele ove priče, odem u nekoliko dobro pripremljenih poseta ambasadama, tužno slegnem ramenima i kažem svojim domaćinima:

Pa jeste, tačno je to, nema vladavine prava, svi mediji su cenzurisani, korupcija je kao u Kirgistanu, mafija divlja – ali ko umesto njega? Ko? Pogledajte ove ludake sa litijama, svinjskim glavama i motornim testerama? Zar to hoćemo? Držite se vi njega, nije ovo zemlja za demokratiju, nego za čvrstu ruku. Batina je iz raja izašla! Znam da vam nije zgodno da nas ponovo bombardujete, razumem ja to, ali sad bar imate njegove žandarme da nas biju, umesto vaših marinaca.

Da, da, draga Agencijo, moji danonoćni napori su gotovo potpuno razorili parlament, vladu, sudove i sve državne institucije, obesmislili ustav i zakone, podelili društvo do ivice građanskog rata, a našu zemlju sveli na nivo afričkih ljudožderskih plemena!

Ali su zato su svi oni ojačali voljenog predsednika!

A moralo je da se bira: ili voljena Srbija, ili voljeni predsednik. Svi smo znali i sami, još od početka ove priče, onu vickastu rečenicu sa početka veka: ako on preživi, Srbija neće. Znam, nije to moja umotvorina (ne volim ja da se kitim tuđim perjem), a njen autor će ionako uskoro dobiti i ulicu u Beogradu.

Uzgred, po meni ne morate da nazovete nikakvu ulicu kad umrem; ali bilo bi lepo ako biste moje ime dali nekoj buvljoj pijaci:

“Buvljak Pere Fogla”.

Jer, ja sam najzaslužniji što je baš naša zemlja danas najveći buvljak na svetu!

Vaš, iskreno

dr Pera Fogl, građanista

***

31. oktobar 2021.

Draga Agencijo,

Počastvovan sam predlogom Stranke i ukazom našeg voljenog predsednika da budem ambasador Srbije u Finskoj! Skakao sam do neba od radosti kad sam saznao da je to bio lični predsednikov predlog, kada je pročitao moja prethodna pisma. Eh, da sam samo znao da voljeni predsednik ima vremena da, pored tako važnih državničkih obaveza, čita i moja pisma – pa pisao bih ja svakog dana!

Nije mi do kraja jasna poruka koju sam dobio iz Stranke, da sada – kad sam već u dalekom Helsinkiju – odmah prestanem sa daljim pisanjem? Ja sam očekivao baš suprotno: da sada, sa toliko slobodnog vremena koje mi se iznenada ukazalo – pišem dvostruko više nego ranije?

Isto tako, i poruka koju sam dobio iz Službe – gde se ljubazni operativac interesuje da li je još neko osim vas, draga Agencijo, upoznat sa mojim dosadašnjim pismima – ostala mi je malo nejasna? Da li bi još neko trebalo da čita našu prepisku? Ako smatrate da bi to bilo korisno, ja svakako mogu da umnožim svoje spise u koliko god primeraka je potrebno! Možda će i neke strane novine biti zainteresovane da ih objave?

Iskreno, vaš

Pera Fogl, ambasador

***

BEZBEDNOSNO-INFORMATIVNA AGENCIJA

SLUŽBENA BELEŠKA

Strogo poverljivo

15. decembar 2021.

Predmet: Informacija o slučaju Petra Filipovića, a.k.a. Pere Fogla

Nakon sprovedenih operativno-potražnih radnji u tajnoj akciji “Helsinki”, obavljenih informativnih razgovora sa zaposlenima u Ministarstvu istine i u Direkciji za društveni dijalog, poligrafskog testiranja dva člana vlade i uvida u dokumentaciju i listinge telefonskih razgovora, specijalna istražna komisija Agencije je utvrdila sledeće činjenice:

Petar Filipović, nezaposleni bibliotekar iz Užica, u toku dužeg vremenskog perioda krajem 2020. i u većem delu 2021. godine ostvario je simulovanu komunikaciju sa Ministarstvom istine i Direkcijom za društveni dijalog, lažno se predstavljajući kao izvesni Pera Fogl, bez stalnog zanimanja i prebivališta, navodni doktor filozofije i teologije, vlasnik nepostojeće Agencije za istraživanje ruda i gubljenje vremena ANEX MANEX ROGOVI&KOPITA INTERNACIONAL, simpatizer Srpske napredne stranke i samoprozvani “građanista”.

Propusti nadležnih službenih lica u proveri njegovog stvarnog identiteta i svih činjeničnih navoda koje je izneo o sebi, kao i formiranje i tako dugo uspešno održavanje legende koju je preuzeo, bili su u ovom slučaju olakšani ne samo upornošću, vanserijskom inteligencijom i bizarnim egzibicionističkim sklonostima osumnjičenog, već i činjenicom da se cela ova komunikacija odvijala za vreme važenja vanrednih mera, uvedenih u cilju protivepidemiološke zaštite, kada je većina državnih institucija praktikovala elektronsku komunikaciju.

Osumnjičeni je precizno uočio, identifikovao i izgradio, i do savršenstva razvio, sve vrednosne, jezičke, komunikološke, kulturološke i logičke obrasce funkcionisanja medija, kao i dominantne trendove na društvenim mrežama, a potom u svojoj prepisci krajnje uverljivo eksploatisao čitav niz stvarnih događaja, lica, simbola i situacija relevantnih za oblikovanje prioriteta stranke i vlade, i to u realnom vremenu u kojem se ova komunikacija odvijala.

Činjenica da je osumnjičeni Filipović, na kraju ove simulovane komunikacije, postavljen za ambasadora Republike Srbije u Finskoj, nesumnjivo predstavlja širi sistemski propust odgovornih lica u Ministarstvu inostranih poslova, ovoj agenciji i kabinetu predsednika Republike.

Prema operativnim saznanjima koja potiču iz međunarodne razmene, uskoro se može očekivati da vlada Republike Finske odobri zahtev za politički azil osumnjičenog. S obzirom da u njegovim radnjama nema elemenata nijednog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti po zakonima Finske, savetujemo nadležnom tužiocu da odustane od pokretanja krivičnog postupka i traženja ekstradicije, a u cilju uspostavljanja kontrole nastale štete.

Isto tako, s obzirom da dotično lice nije imalo pristup poverljivim dokumentima i podacima, sugerišemo da se ovaj neprijatan slučaj i u domaćoj javnosti što pre zataška, primenom uobičajenih operativnih tehnika i metoda.

Za ovu poslednju operaciju sugerišemo vanredni angažman svih naših operativnih pozicija: u glavnim nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama, opozicionim strankama i stranim ambasadama, kao i dodatnu eksternu finansijsku stimulaciju svih pomenutih, u skladu sa praksom uobičajenom u takvim slučajevima.

Na kraju, sugerišemo primaocima ove beleške da se još jednom izvrši detaljna personalna provera svih državnih organa, upravnih organizacija, agencija, direkcija i drugih institucija, kao i njihove komunikacije sa građanima, a u cilju identifikovanja drugih skrivenih intelektualaca, infiltriranih u ove strukture, koji svoju neprijateljsku delatnost uspešno maskiraju tako što u javnim istupanjima koriste rečnik, običaje i ponašanja imanentne Srpskoj naprednoj stranci.

ZAMENIK DIREKTORA

Pera

Čudan slučaj kandidata Đure Kerečkog

“Pa ipak … ima slučajeva kad ćutanje nije dovoljno, kad se ono može smatrati priznanjem. Tada se ne treba kolebati. Ne samo da se tada javno treba odreći svojih pogleda, već se preporučuje pribegavanje svim lukavstvima samo da bi se protivnik prevario. Tada će se ispovedati sve vere koje mogu da se dopadaju, vršiti svi obredi koji se smatraju najbesmislenijim, krivotvoriti sopstvene knjige, koristiti sva sredstva za uvođenje u zabludu.”

(Česlav Miloš, “Zarobljeni um”)

MINISTARSTVO ISTINE

Agencija za oblikovanje mišljenja

Direkcija za društveni dijalog

17. novembar 2020.

KONKURS

Stručni saradnik za suzbijanje opasnih ideja: 1 (jedan) izvršilac

Uslovi: osnovna škola ili fakultet “Megatrend”; radno iskustvo u suzbijanju opasnih ideja od najmanje tri (3) godine; iskustvo na društvenim mrežama; elastičnost u shvatanju, tumačenju i primeni zakonskih propisa; sposobnost za rad u stresnim uslovima; sklonost ka timskom radu; dinamičnost i kreativnost.

Rok za podnošenje prijava: 30. novembar 2020. godine

***

21. novembar 2020.

Draga Agencijo,

Javljam se na vaš konkurs za stručnog saradnika za suzbijanje opasnih ideja u direkciji za društveni dijalog! Ovo je prilika koju čekam celog svog života! Sav treperim od uzbuđenja!

Dijalogom se bavim još od rane mladosti, ono kada sam prebijao smrdljive pederčine po centru Beograda sa ekipom iz kraja! Uvek sam se nadasve zalagao za ekspertski dijalog, tako da imam već bogatu zbirku moje privatne naučne opreme: bezbol palice, lance, gvozdene šipke (i jedan mali perorez, kome tepam mislorez – odseče nepoćudnu misao, kao hirurški skalpel). Na mene nećete morati da trošite dodatna budžetska sredstva!

Iskustvo u dijalogu sam dalje obogatio 2011. godine: tada sam ukrao kuče nekoj odvratnoj babi, koja je na kiosku stalno kupovala one komunjarske novine “Danas” i išla mi na kurac! Komšija Sima i ja smo vezali kuče za zadnji branik njegovog juga i onda ga vukli po putu, sve do Grocke! Džukela je sve vreme tako bolno cvilela, da je prosto bilo milina slušati! Babuskera je posle crkla od tuge za džukelom i đilasovci sada imaju jednog birača manje! Dobro, baba bi možda dosad ionako crkla – ali bolje je da su đilasovci glasača izgubili pre nego kasnije!

Kad đilasovca strefi šlog – procveta naš dijalog!

Još od 2015. sam crtao grafite na zgradi onog zaštitnika građana, jedne preplaćene bitange koja se tu nešto prepamećivala sa strancima i špijunčinama. A znalo se da je to bio posao našeg premijera! Šta on ima tu da se petlja? Jednom, kad sam pisao grafite, komšije tog zaštitnika su me uhvatile i propustile kroz šake – ali ja sam to stoički podneo! Imao je taj izdajnik i neku džukelu, koju sam se baš nameračio da otrujem, al’ jebi ga, džukela bila velika i opasna, pa sam se uplašio. Uf, da me dohvatilo to kerište, ne biste danas čitali ovu moju prijavu na konkursu!

Nije lako Srbin biti kad se stalno moraš kriti!

Bio sam u Areni 2017. kada je naš voljeni predsednik doveo velikog srpskog prijatelja Šredera i aplaudirao sam mu! Šreder nas je spasao 1999. da gazde Đilasa i Jeremića ne unište našu zemlju potpuno, što im je bio pakleni plan, koji su skovali još onomad, sa kardinalima u Kominterni! Hteo sam ja da aplaudiram i Bleru, ali njega predsednik nigde nije doveo (što mi je žao, jer je taj Bler jedan fin čovek, gospodin, baš se vidi). A kada sam video voljenog predsednika sa trećim našim prijateljem, onim Klintonom, srce mi je bilo puno! Zamislite, Klinton njega grli, kao brata rođenog, ma šta kao brata, kao sin da mu je! Evo, suze mi i sada teku na oči kad se toga setim…

Brate Klintone – daj deci bombone!

Prihvatio sam i novu premijerku, disciplinovano! Ma, bar ja znam da nije život uvek lak – eh, koliko sam drugih govana morao da pojedem dosad! Ja bih lično više voleo da je premijerka bila ona druga, ona plava sa velikim sisama i dobrim batacima! Znam da je naš predsednik sumnjao da je ona neka opasna masonka, ali da sam je ja odvalio od kurca, izbio bih joj te masone, vampire, vukodlake i sve druge komunjarske bubice iz glave.

Kada sedne na mog stojka – svaka baba je lepojka! Nemoj da te mnogo nutka – jer ti sutra dođe Jutka!

Na društvenim mrežama sam pretio onom gadnom istraživačkom novinaru, Bugarinu, i jednoj opasnoj đilasovki, Rumunki! Jebao sam im majku izdajničku! Uhodio sam ih tajno, snimao gde žive, i to posle objavljivao – i sve, naravno, potpuno samoinicijativno! Ako me se sete na Svetu Petku, sete se, ako me pozovu na stranačku slavu, pozovu, ako ne – ja ću nastaviti da se borim za svog voljenog predsednika!

Ali jebi ga, posle me je tužilaštvo za visokotehnološki kriminal pronašlo, privela su me dvojica u ranu zoru, ali sam na kraju dobio samo uslovnu kaznu zbog to dvoje. Rekli su mi:

Đuro, pamet u glavu, pred tobom su velika dela, društveni dijalog čeka Srbadija cela!

Na žalost, draga Agencijo, niko mi nije javio kada su spaljivali kuću onog špijunskog piskarala u Grockoj! Eh, da smo moj komšija Sima i ja bili tamo, ne bi se taj više glave nanosio! Ali nema veze, doakaćemo mi njemu zajedno, u dijalogu!

Za dijalog siguran krov – to je koktel molotov!

Pratim redovno sve tekuće događaje: informišem se samo iz Informera. Sve naslovne strane sam uramio i čuvam ih kao svetinju. Nalaze se na zidu, pored porodične ikone, Svetog Luke! Svako jutro se molim voljenom predsedniku, Informeru i Svetom Luki (tim redosledom, da ne bude zabune).

O meni možete da se raspitate i kod vašeg funkcionera Gliše. Za njega sam više puta prevozio neki beli prah, Lastinim autobusima iz Mitrovice! Jednom me uhvatio pandur, ali ništa nisam odao! Znam da je Gliša važan predsednikov čovek, patrijota, ma šta patrijota, Gliša je car! Šta je tu otrpeti pet-šest šamara, za takvog gorostasa!

Vaš, uvek odani

Đura Kerečki, patrijota

***

3. decembar 2020.

Draga Agencijo,

Vidim da mi niste još odgovorili, ali ništa zato! Sada se formiraju novi timovi, i znam da ste u gužvi. Evo par kratkih dopuna moje biografije, možda će vam biti od pomoći u odlučivanju o mojoj prijavi na konkurs?

Jednom je neki ulickani NVO aktivista (ma sigurno je bio i neka pederčina) gostovao u Utisku! Uspeo sam da dobijem vezu i nahranio sam ga govnima! Onda sam ga sačekao i na ulici, da vidim jel bitanga ukapirala zašto je antisrpska svinja! Jebi ga, posle me naša narodna milicija pronašla preko snimaka sigurnosnih kamera, a žuto pravosuđe me osudilo na 50.000 dinara kazne, ali to je najmanje što mogu da platim mojoj državi, da kupi nova oružja!

Sada više nemam para da kupujem Informer, ali ga zato svaki dan čitam kod guzate trafikantkinje Mare na kiosku i tako se informišem šta radi naš voljeni predsednik!

Maru sam vrbovao i da mi dojavljuje ko sve od komšija kupuje Vreme, Danas i NIN. Njima posle mažem ulazna vrata od stanova psećim govnima! Nego, ne znam šta sada da radim: izdajnika ima više nego džukela! Ima li u Agenciji neki centralni magacin tih psećih govana, trebovao bih nove količine.

U vreme vanrednog stanja zbog ove boleštine, koju su u zemlju doneli zli opozicionari (ma znam ja da i voljeni predsednik to isto misli, ali ne sme da kaže, zbog one odvratne babuskere, Merkelove!) bio sam pripadnik herojske Đukine brigade, ekipe koja je palila baklje na krovovima.

Mene je na Dorćolu neki đilasovac tada propustio kroz šake, ali zapamtio sam ga! Našao sam gde mu ćerka ide u školu i sada ćemo malo žuto kopile da ošišamo, komšija Sima i ja. Ako imate katrana i perja, šaljite bratu!

Inače, draga Agencijo, da se pohvalim: napravio sam i svoju malu narodnu patrolu: okupljamo se uveče i idemo u park kod stanice. Kada nas se okupi desetak, onda pratimo smrdljive balije i uvek prebijemo po jednog, najmanjeg, kada ostane sam. To su sve agenti onog Jeremića, katarskog špijuna (predsednik je to rekao, imam snimljeno) koji rade za… E jebi ga, zaboravih sad za koga rade, ali mora da je neki mnogo gadan tip koji mrzi Srbe!

Vaša Direkcija za društveni dijalog prosto vapi za operativcem mojih sposobnosti!

Čuo sam da će svi zaposleni da dobiju službene legitimacije i značke? Znam da od mene ima mnogo zaslužnijih, ali bio bih neizmerno zahvalan ako biste me negde bar upisali, na listu čekanja?

Vaš, uvek za dijalog

Đura Kerečki, komandir narodne patrole

PS: Pendrek mi ne treba, imam svoj.

***

7. januar 2021.

Draga Agencijo,

Hristos se rodi!

Vaistinu sam čuo na nekom jutjub kanalu da je Isus bio najstariji Srbin! Komšija Sima čak kaže da čak postoji neprekinuti niz, od Isusa, preko Nemanjića, do našeg voljenog predsednika!

Ja imam samo srednju drvnoprerađivačku školu (dva razreda, doduše), i ne znam mnogo te naučne stvari, ali zato verujem Simi: on je čovek video sveta! Dobro, posle su ga deportovali iz Holandije kad je pao u pljački zlatare, ali mi je Gliša obećao da će mu to biti izbrisano iz dosijea ako društveni dijalog bude uspešan! Pa stvarno. dokle će ta pederasta unija nas Srbe da ponižava?

Vidim, i dalje mi niste odgovorili na prijavu za radno mesto? Nema veze, treba da udomite prvo ove što su izašli na izbore. Razumem ja sve! Ali, izašao sam na izbore i ja, samo da vam kažem!

Nosio sam na mojoj grbači sve one džakove sa brašnom, deterdžentom i špagetama, i delio po ciganskom naselju na Dorćolu. Sedam stotina glasova sam tako doneo za našu decu! Sima se grozio tih ciganštura, ali kažem mu ja: brate Simo, nije lako Srbin biti, ako može voljeni predsednik sa onim Šiptarima i balijama da se ljubaka, možeš i ti Merimi da daš kesicu kafe?

Posle je Merima popušila Simi, a ovaj joj dao jednu crvenu koju je ionako trebalo da joj da – za glas za našu decu! A ova ciganštura progutala našu decu!

Kad je dijalog – ne grizi mog!

Javite se, čekam kao zapeta puška!

Uvek za voljenog predsednika,

Brat Đura

***

11. mart 2021.

Draga Agencijo,

Nema veze što mi još niste ništa odgovorili: ja nastavljam samoinicijativno da suzbijam opasne ideje!

Evo, u osnovnoj školi tu kod mene u kraju, ima neki gadni profesor, neki Baltazar (mora da je smrdljivi čifut!), koji je potpisao peticiju “ujedinjeni protiv kovida”!

Kao, mi smo svi veverice i ne znamo da je taj kovid pustila duboka država (koja je rušila i Trampa), a da je slepi miš tajni znak za raspoznavanje kod đilasovaca, kada se okupljaju na pedofilskim orgijama i jedu pečene bebe!

Okupio sam moju narodnu patrolu i ispred škole smo napravili demonstracije podrške voljenom predsedniku! Nosili smo parole:

Mladi te mole – Baltazara dole!

Strani špijun – smrdljivi rakun!

Hoćemo novu vladu, čekamo novu nadu – nećemo pedofila u našem gradu!

Jebi ga, Sima je obećao da će javiti Gliši da obezbedi ekipu TV Pink da nas slika, al’ nas zajebao jer se zapio sa Merimom prethodne večeri. Umesto naših došli su žuti skotovi iz N1 i provocirali nas! Zamislite, pitali su da li nas je predsednik poslao! Đubrad jedna špijunska! A lepo smo im još onomad u rektoratu odgovorili na to pitanje?

Ja sam onda išao za nekom plavom kalašturom, unosio joj se u lice (a bio sam se najeo belog luka – zbog korone), i vikao: Luksemburg, Luksemburg! Njen kamerman me posle prebio stalkom za kameru, ali nije mi žao!

Uzgred, draga Agencijo, ne mogu nikako da dobijem informaciju: šta je uopšte taj Luksemburg? Simina žena tvrdi da je to tajni naziv za novu antisrpsku vakcinu i da ovi izdajnici sa N1 planiraju da nas čipuju preko svog TV programa? Samo da napomenem da ja i Sima nismo u opasnosti: mi stalno gledamo samo Pink: Zadrugu i obraćanja voljenog predsednika. Sima poneka nije siguran kada je na ekranu Zadruga, a kada je obraćanje, ali ja mu kažem: nije to tvoj problem Simo, ima ko o tome da misli, tvoje je da gledaš, glasaš, budeš srećan i propustiš izdajnike kroz šake kada zatreba!

A treba, treba i danju i noću, znam ja draga Agencijo, da se tog đavoljeg nakota namnožilo ko govana! Zato, čekam da što pre počne dijalog u kojem će biti konačno istrebljeni!

Samo je jedan veliki Bog – to je naš dijalog!

Sve vas mnogo voli,

Đura (uvek Srbija, nikad Luksemburg!)

***

10. maj 2021.

Draga Agencijo,

Od vas nema ni pisma ni razglednice? Ali nije to važno, znam da se svi vredno spremate za naredne izbore, na kojima će naš voljeni predsednik, po prvi put, osvojiti više od 100% glasova!

Lepa slika predsednika – viša je matematika!

Uzgred: potpuno podržavam našeg voljenog predsednika: nema šta ta pederasta Evropa da se meša oko našeg pravosuđa! Eto im onaj dokoni sudija, onaj jebivetar što jede kanapee po ambasadama i piše knjige, neka ga vode u tu svoju Evropu pa da njih malo usrećuje! Zamislite, molim vas: sudija, pa piše knjige! Pa koji pošteni Srbin još čita knjige? Umesto da sudija sudi i ne razmišlja! Zato je mafija i procvetala! Čitali su knjige!

I šta ti Evropljani uopšte hoće od nas, kada su mučili crnce? Zašto oni nisu otvorili društveni dijalog sa smrdljivim crnčugama nego ih još prodaju kao robove? Nego naš predsednik sad mora da popravlja njihove greške?

Ja sam, očekujući da postanem vaš stručni saradnik za suzbijanje opasnih ideja, već pripremio i moj prvi teorijski doprinos dijalogu, i to baš u kulturi, tamo gde nas žuta banda proziva da smo krezubi i nepismeni. Napisao sam jednu kratku lirsku pesmu o Evropi i Srbiji:

"Naš predsednik je sada u prilici
 da udari snažno po gubici 
 naše stare srpske krvopije, 
svima redom da zavrne šije! 

Evropa je gora od Murata, 
kad pomislim groznica me hvata:
na uniju Švaba i Hrvata; 
na britanske pederaste guze, 
na Vatikan i mrske Francuze; 

Amerika i sve NATO trupe 
mogu samo da nas poljube u dupe."

Sima je rekao da bolju pesmu nikad nije čuo u životu i da ja pišem poeziju skoro kao Đura Jakšić! Dobro, Sima u holandskom zatvoru nije ni imao prilike da čita baš previše pesama, a i ne znam ko je taj Jakšić? Sudeći po Simi, sigurno je visokopozicionirani član stranke i voleo bih da ga jednom prilikom i upoznam!

Svejedno, ja sam skroman čovek i nije mi stalo do novca: ako rešite da ove moje stihove o Evropskoj uniji objavite u nekom književnom časopisu, unapred se odričem honorara u korist budžeta Republike Srbije!

Toliko bar ja uvek mogu – da pomognem našem dijalogu.

Ministarki, svim državnim sekretaricama i kafe kuvaricama poljubac!

Iskreno vaš,

Pesnik Đura

***

31. oktobar 2021.

Draga Agencijo,

Počastvovan sam predlogom Stranke i ukazom našeg voljenog predsednika da budem ambasador u Norveškoj! Skakao sam do neba od radosti kad sam saznao da je to bio lični predsednikov predlog, kada je pročitao mojih pet prethodnih pisama a naročito moju lirsku pesmu o mrskoj Evropi. Eh, da sam samo znao da voljeni predsednik ima vremena da, pored tako važnih državničkih obaveza, čita i moja pisma – pa pisao bih ja svakog dana!

Osim srpskog, govorim i hrvatski, bosanski, crnogorski i vojvođanski jezik (Sima mi je rekao da će, zahvaljujući mudroj politici predsednika, uskoro postojati i vojvođanski jezik). Ti neobrazovani Norvežani govore samo svoj norveški a ja – pet jezika! Kako se ono kaže?

Poliguta, to je kad ti više riba guta!

Čuo sam da ti pederasti Norvežani imaju kralja (ali džaba njemu kruna, kad je Srbinu duša puna!) i da ću ja morati da mu odnesem neka pisma? Zar je Norveška toliko propala da im ni pošta više ne radi? Da li uopšte radi grejanje u tom Oslu ili da rastavim mog starog Smederevca i ponesem sa sobom?

Ma nema to veze, bio sam ja za voljenog predsednika i u CeZeu, u Zabeli, Mitrovici… Izdržaću nekako i to mučenje u ambasadi, izdržali su ljudi i koncentracione logore za ideju!

Ambasada je izdajniku vic, za patriotu to je Aušvic!

Uzgred: Sima je ostavio onu matoru profuknjaču od svoje žene i sada živi sa Merimom! Da li bih mogao nju da dovedem za direktorku kulturnog centra u Norveškoj? A Sima se javio da radi kao oficir za vezu BIJA!

Moj brat Sima i ja – procvetaće naša BIJA!

Vaš,

Njegova Esencija, Ambasador Đura Kerečki

***

BEZBEDNOSNO-INFORMATIVNA AGENCIJA

SLUŽBENA BELEŠKA

Strogo poverljivo

15. decembar 2021.

Predmet: Informacija o slučaju Đorđa Popovića, a.k.a. Đure Kerečkog

Nakon sprovedenih operativno-potražnih radnji u tajnoj akciji “Oslo”, obavljenih informativnih razgovora sa zaposlenima u Ministarstvu istine i u Direkciji za društveni dijalog, poligrafskog testiranja dva člana vlade i uvida u dokumentaciju i listinge telefonskih razgovora, specijalna istražna komisija Agencije je utvrdila sledeće činjenice:

Đorđe Popović, nezaposleni doktor arheologije iz Beograda, njegov prijatelj Simeon Šegrt, mašinski inženjer iz Kraljeva i Šegrtova verenica Sabaheta Džigal, studentkinja medicine iz Novog Pazara, u toku dužeg vremenskog perioda krajem 2020. i u većem delu 2021. godine ostvarili su simulovanu komunikaciju sa Ministarstvom istine i Direkcijom za društveni dijalog, lažno se predstavljajući kao simpatizeri Srpske narodne stranke: izvesni Đura Kerečki, bez stalnog zanimanja, bivši robijaš Sima i Romkinja Merima (poslednje dvoje bez naznačenih prezimena).

Propusti nadležnih službenih lica u proveri njihovih stvarnih identiteta i činjeničnih navoda, kao i uspešno formiranje i tako dugo održavanje njihovih legendi bili su u ovom slučaju olakšani ne samo upornošću, nego i vanserijskom inteligencijom svo troje osumnjičenih.

Osumnjičeni su precizno uočili, identifikovali i izgradili, i do savršenstva razvili, sve vrednosne, jezičke, komunikološke i kulturološke obrasce, dominantne u Srpskoj naprednoj stranci, a potom utvrdili i čitav niz stvarnih događaja, lica i situacija koji su predstavljali realne prioritete stranke i vlade, u realnom vremenu u kojem se ova komunikacija odvijala.

Činjenica da je prvoosumnjičeni Popović, na kraju ove simulovane komunikacije, postavljen za ambasadora Republike Srbije u Norveškoj, te da su njegovi saučesnici, Šegrt i Džigalova, imenovani na druga odgovorna mesta u ambasadi Srbije u Oslu nesumnjivo predstavlja širi sistemski propust odgovornih lica u Ministarstvu inostranih poslova, ovoj agenciji i kabinetu predsednika Republike.

Prema operativnim saznanjima koja potiču iz međunarodne razmene, uskoro se može očekivati da vlada Kraljevine Norveške odobri zahteve za politički azil za svo troje osumnjičenih. S obzirom da u njihovim radnjama nema elemenata nijednog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti po zakonima Norveške, savetujemo nadležnom tužiocu da odustane od pokretanja krivičnog postupka i traženja ekstradicije, a u cilju uspostavljanja kontrole nastale štete.

Isto tako, s obzirom da dotična lica nisu imala pristup poverljivim dokumentima i podacima, sugerišemo da se ovaj neprijatan slučaj i u domaćoj javnosti što pre zataška, primenom uobičajenih operativnih tehnika i metoda.

Za ovu poslednju operaciju sugerišemo vanredni angažman svih naših operativnih pozicija: u glavnim nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama, opozicionim strankama i stranim ambasadama, kao i dodatnu eksternu finansijsku stimulaciju svih pomenutih, u skladu sa praksom uobičajenom u takvim slučajevima.

Na kraju, sugerišemo primaocu ove beleške da se još jednom izvrši detaljna personalna provera svih državnih organa, upravnih organizacija, agencija, direkcija i drugih institucija, u cilju identifikovanja drugih skrivenih intelektualaca, infiltriranih u ove strukture, koji svoju neprijateljsku delatnost uspešno maskiraju tako što u javnim istupanjima koriste rečnik, običaje i ponašanja imanentne Srpskoj naprednoj stranci.

ZAMENIK DIREKTORA

Đura

Referendum 2020: ružičasti slonovi i društvo u pokretu

Jer mi ćemo pobediti, u to nemojte sumnjati. Ali ćemo pobediti zahvaljujući upravo tom porazu, tom dugom putu na kojem smo pronašli svoje razloge, toj patnji čiju smo nepravdu osetili i iz nje izvukli pouku. To nam je otkrilo tajnu pobeđivanja i ukoliko je jednog dana ne izgubimo, konačna pobeda biće naša. Naučili smo da je, suprotno onom što smo nekad mislili, duh nemoćan protiv mača, ali da sjedinjen s njim predstavlja večitog pobednika nad mačem koji je sam sebi cilj. Eto zašto smo sada odabrali mač nakon što smo se uverili da je duh na našoj strani.

(Alber Kami, “Pisma nemačkom prijatelju”)

 

I

Tajna skrivenih znakova

“Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na mahove izgleda, kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo života na površini, u širini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini.”

(Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”)

Negde pred kraj prošle zime, u tekstu “Zima našeg nezadovoljstva: Srbija, godina pobune” analizirali smo nekoliko ključnih društvenih procesa, struktura koje su se već nalazile u formiranju, verovatnih i mogućnih scenarija:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/02/03/zima-naseg-nezadovoljstva-srbija-godina-pobune/

Posle dvanaest meseci, današnju analizu ćemo najbolje započeti podsećajući na jedan pasus iz tog teksta:

“Bojkot je svakako reč ove godine: režim tačno zna u koju situaciju bi, u slučaju masovnog i aktivnog bojkota mogao da uđe; političari, opet, znaju šta stavljaju na kocku ako se takva va banque strategija na kraju ne isplati; građani su tu najradikalniji jer, praktično jedini od svih aktera, nemaju ništa pa zato ne mogu ništa ni da izgube.”

Nekoliko nedelja kasnije, u autorskom tekstu za časopis “Nova ekonomija” dalje smo razvili osnovnu tezu iz te analize – onu o formiranju dva paralelna društva:

“Onda kad se ova dva diskursa potpuno zaokruže, prostora za razgovor više nema. Na sceni su dva paralelna društva koja će samo fizički deliti isti prostor ali među kojima više neće biti nijedne mentalne dodirne tačke. Svako od njih će imati svoje umereno i svoje ekstremno krilo, svoju levicu i svoju desnicu, svoje evropske i svoje nacionalne simpatizere, svoje vernike i svoje ateiste, svoje siromahe i svoje bogataše.

Samo jedno od ta dva društva, ono koje bude prevladalo u ovoj borbi, konstituisaće se kao politički narod i postaviti temelje novog društvenog ugovora.”

https://zorancicak.wordpress.com/2019/03/12/dva-paralelna-drustva-nova-ekonomija-1-mart-2019/

Za godinu dana, dva paralelna društva koja smo najavili u tom tekstu, već su se skoro potpuno zaokružila; za potrebe ovog teksta mi smo im dali dva lepa, metaforična, naziva: ružičasti slonovi i društvo u pokretu. Ovde su metafore sasvim očigledne: ružičasti slonovi su naziv za čitav vladajući srpski establišment i razne satelite koji kruže oko njega; društvo u pokretu su, opet, svi oni koji ne prihvataju postojeći poredak stvari i bore se za njegove promene (o tome koje promene, kakve i na koje sve načine, biće više reči u daljem tekstu).

Prvi žive u paralelnoj realnosti svojih kula od slonovače i ne vide ništa izvan nje. Veselo i lakomisleno idu napred, iako ne znaju gde, o tome ne misle i ne primećuju da se, u stvari, već osam godina vrte u krug. Drugi, opet, misle o svemu i svačemu, večito se međusobno prepiru oko nečega i ne primećuju da se, u stvari, isto vrte u krug.

Te dve kružnice se, već godinama, okreću paralelno jedna sa drugom. Ove godine, međutim, one će – iako nevoljno – morati da ukrste svoje trajektorije. Ružičasti slonovi će 26. aprila ove godine izaći na nešto što oni zamišljaju kao izbore; društvo u pokretu, tog istog dana, izaći će na nešto što ono zamišlja kao referendum: na njemu će glasati ostajući kod svojih kuća – odnosno tako što na one “izbore” neće izaći.

Svako od ova dva društva je, unutar sebe, heterogeno i duboko podeljeno: dele ga razna predubeđenja koja su najčešće samo skup na brzinu naučenih fraza, pokupljenih iz par starih, već ofucanih, ideoloških stereotipa; dele ga interesi, politički i materijalni; dele ga lojalnosti prema centrima moći, unutrašnjim i spoljnim. Zapravo, lakše bi bilo odgovoriti na pitanje: a šta ga uopšte drži zajedno? Zajedno, i jedno i drugo, drži samo odnos prema cezarističkom modelu vladavine, već osam godina onoj jedinoj zaista dominantnoj odlici političkog života u Srbiji.

Ružičasti slonovi veruju da je cezaristički oblik vladavine u Srbiji neminovan, da je to neka vrsta njenog istorijskog usuda, i jedini okvir u kojem će – bar za ovu generaciju njenih građana – bilo kakva politika uopšte biti moguća. Daj šta daš, rezonuju oni. Društvo u pokretu polazi od suprotne pretpostavke: sve dok se taj cezaristički model vladavine ne promeni, nikakva politika u Srbiji neće biti moguća.

Neko će verovatno tačno primetiti: ima, zaista, nekih ružičastih slonova po mnogo čemu (ideološki, interesno, kulturno) bližih nekim delovima  društva u pokretu (i obrnuto) nego drugim ružičastim slonovima (i obrnuto). Tako je, ta primedba će biti sasvim tačna. Ali će biti i sasvim irelevantna, osim za neku buduću, akademsku diskusiju.

Jer, pitanje cezarističkog modela vladavine je, očigledno, postalo ono meta-političko pitanje, koje se mora razrešiti –  i to kao onaj conditio sine qua non, preduslov da uopšte može da počne ozbiljna rasprava o ma kom drugom pitanju.

 

II

Ustavobranitelji i Prosvetitelji

“Intelektualna radoznalost je tradicionalna bolest inteligencije koja ubija, jer najpre smisli, razvije i odneguje veliku reformatorsku ideju, potom, odričući se u njeno ime većine moralnih obzira, u stvarnost tudjih života je prevede, a ostatak vremena i snage posveti ispitivanju diskrepancija izmedju ideje i njene stvarnosti, drugim rečima u razaranju ideje. Neprilike nastaju tek kada se ustanovi da je ideju lakše razoriti nego njenu realnost. Ideje nestaje, realnost ostaje. Intelektualac u duhovnom izmetu (jer on ne zna za polumere, samo za mere) baca se tada u traženje nove spasonosne, takodje, konačne.”

(Borisav Pekić, “Godine koje su pojeli skakavci”)

Kao što smo napomenuli u prethodnom odeljku, i društvo u pokretu je, opet, samo podeljeno, i to na veliki broj raznih grupa, od kojih ćemo – za potrebe ovog teksta – razmotriti samo dve najznačajnije: Ustavobranitelje i Prosvetitelje.

Formula Ustavobranitelja zasnovana je na jednostavnom i – barem na prvi pogled – lako objašnjivom silogizmu:

• Premisa A: Politika je moguća samo u slobodnom društvu
• Premisa B: Vučićev režim je ukinuo fundamentalne garancije slobodnog društva (sudovi, štampa, izbori)
• Zaključak: U Vučićevom režimu politika nije moguća pa se njom nećemo ni baviti

Pošto politika nije moguća, Ustavobranitelji je zamenjuju raznim oblicima direktne akcije koji su, na jedan ili drugi način, svi usmereni na obaranje diktature kao konačni cilj. To su različite vrste protesta (lokalni, tematski, opšti),  propaganda preko dostupnih nosača poruka (nezavisni mediji, društvene mreže), otkrivanje i iznošenje informacija o zloupotrebama vlasti, kampanja u međunarodnoj zajednici, psihološki rat protiv pripadnika establišmenta.

Da bi ova direktna akcija imala šanse za uspeh potrebno je da se ispuni nekoliko preduslova od kojih je najvažniji njena unutrašnja depolitizacija: kritična masa jedinstva, neophodna za mobilizaciju dovoljne sile, moguća je samo ako se ono ne narušava (u ovom trenutku) sporednim i manje važnim razlikama. Istovremeno, taj ideološki redukcionizam je u ovom trenutku i osnovna strukturna slabost Ustavobranitelja: isuviše ljudi, jednostavno, politiku još uvek doživljava (samo ili pretežno) ne kao borbu za apstraktnu političku slobodu nego kao borbu za partikularne ideološke vrednosti.

Međutim, Ustavobranitelji imaju, in corpore, još dva, ozbiljnija, problema: prvo, u sendviču u kojem se nalaze, između Ružičastih slonova i Prosvetitelja, rastrgnuti ozbiljnim unutrašnjim ideološkim razlikama, oni dosad nisu uspeli da izgrade ni minimum zajedničke platforme. Bez kredibilne “dezideologizirane” platforme koju bi mogli da ponude, jedina tačka homogenizacije njihovih pristalica bio je – i ostao – poziv za obaranje diktature. Značajan i plemenit cilj, nema sumnje, ali istovremeno za mnoge ljude suviše uopšten, dugoročan i pomalo maglovit cilj.

I drugo, taj njihov akutan manjak ideja (uz hroničan višak lidera: uvek im se, odnekud, pojave neki novi lideri a ovi stari nigde ne odlaze) doveo je do niza drugih, neizbežnih, pratećih, negativnih sporednih efekata: nedostatak planiranja; slaba unutrašnja disciplina; nepotrebni, a česti i javni, konflikti vodećih ličnosti; protivrečne poruke koje se šalju u javnost; konfuzna i često protivrečna komunikacija sa međunarodnim činiocima.

Zaista, naši Ustavobranitelji me često podsećaju na feudalnu vojsku, sakupljenu od raznih lokalnih gospodara, različito odevenu i naoružanu, sa različitim tradicijama, iskustvima i zastavama.

***

Za razliku od Ustavobranitelja, Prosvetitelji duboko veruju ne samo da je politika u Vučićevom režimu moguća, već da je ona neophodna. Oni polaze od pretpostavke da su promene opravdane samo ako vode u neko idealno, dobro društvo; ako unapred nemamo garancije da će buduće društvo biti bolje od ovog, najbolje je ništa i ne menjati i sve ostaviti kako je sad.

Dakle, promena Vučićevog režima – misle Prosvetitelji – treba da se sprovede, ali postepeno: kroz strpljivu i dugotrajnu edukaciju, borbu za vrednosti, suočavanje sa prošlošću… U toj svetoj misiji, veruju Prosvetitelji, izgradiće se nova elita koja će zadobiti poverenje dobrog Zapada, dokazati da je vredna njegove podrške, pa će (onda kada dobri Zapad to proceni) biti dovedena za ruku da zameni Vučića.

Kao i u slučaju Ustavobranitelja, i kod Prosvetitelja se suočavamo sa redukcionizmom: kohabitacija sa diktaturom, radi nekog hipotetičkog višeg cilja (modernizacije); fatalizam u mirenju sa sudbinom; oduststvo vere u sopstvene snage i prepuštanje svoje sudbine nekom bezličnom, gotovo natprirodnom, “stranom faktoru” koji se pojavljuje kao deus ex machina iz antičke drame: iznenada i rešava problem koji je do tada bio nerešiv.

Kako Prosvetitelji pokušavaju da reše te probleme? Na dva-tri načina, pri čemu su svi suštinski derivati njihovih širih ideoloških zabluda.

Umereni Prosvetitelji smatraju da je “dobrom Zapadu” Vučić neophodan da potpiše nekakav pravno obavezujući sporazum oko Kosova i Metohije (“deliveruje”, kako obično govore sa pomalo žara, ubacujući ovu nesrećnu tuđicu u naš jezik) a da će ga posle toga “pustiti niz vodu” i dovesti baš njih na vlast, što će Srbiju automatski vratiti na sveti put poštovanja zakona, ljudskih prava i slobode medija, i tako je ponovo učiniti rajem na zemlji, kakav je uostalom, misle oni, već i bila – dok su oni bili na vlasti.

Nešto ekstremniji Prosvetitelji veruju da je – opet u saradnji sa “dobrim Zapadom” – moguć čak i plemeniti, gotovo emancipatorski, projekat “popravljanja Vučića”. Da će on, sa vremenom, shvatiti svoje greške i postati jedan, koliko-toliko, demokratski orijentisan i prihvatljiv političar. Da će se on sam emancipovati i da će se, u tom procesu, i njegovo biračko telo emancipovati. Da će se, kao rezultanta svih tih procesa, i sama Srbija modernizovati. Ako u tom dugom procesu još neko bude ubijen, kao što je bio Oliver Ivanović, ili još nečija kuća bude spaljena, kao što je bila kuća novinara Milana Jovanovića u Grockoj, ovi “malo ekstremniji” Prosvetitelji će to duboko žaliti, naravno, ali će i te žrtve smatrati vrednim svoje istorijske misije. Drugim rečima, diktaturu ne treba rušiti, nego popravljati, i to u saradnji sa njom samom.

Međutim, oni najekstremniji Prosvetitelji prethodnu hipotezu pojačavaju i onom dozom sado-mazohizma koja neizbežno prati svaku psihološku racionalizaciju: Aleksandar Vučić je – tvrde oni – pravedna i neizbežna kazna za decenije velikosrpskog nacionalizma, genocida, osvajačkih ratova, rusofilije, komunizma. Postoji neka vrsta kosmičke pravde, veruju oni, što je upravo autor kovanice sto za jednog, izabran da zabije glogov kolac u tu groznu velikosrpsku lešinu koja zaudara već dva veka…

Dakle, baš kao i Ustavobranitelji, i Prosvetitelji su međusobno podeljeni: po svom viđenju stvarnosti, po sentimentima, prioritetima, po bližim i daljim ciljevima, kao i po stepenu agresije koju ispoljavaju u odnosu na sve nas koji ne mislimo baš u svemu kao oni.

Ako su me Ustavobranitelji podsetili na feudalnu vojsku, onda su Prosvetitelji rani hrišćani: kad im Ružičasti slonovi udare šamar, oni okrenu i drugi obraz; kad nekog od njih bace lavovima, oni veruju da je to sveta misija. Mi ne možemo menjati svet, veruju oni, sve do Sudnjeg dana, ali tada će nam spasenje doneti Isus Hrist. Za naše Prosvetitelje, Isus Hrist je tu blizu: u modernistički uređenom kabinetu neke ambasade.

 

III

Bojkoti i izbori

Crvenih linija između Ustavobranitelja i Prosvetitelja u prošlosti je bilo više; najčešće, one su se odnosile na različita viđenja različitih događaja u prošlosti, ili na odnos prema globalnim geopolitičkim podelama. Danas, ta crvena linija je njihov odnos prema višestruko kontroverznim parlamentarnim izborima koje je Aleksandar Vučić pre jedan sat raspisao za 26. april ove godine.

Ustavobranitelji veruju da će uspešna kampanja za bojkot smanjiti učešće na njima do mere koja će ih učiniti besmislenim, pa samim tim i njihov rezultat nelegitimnim a posledicu (novi saziv Narodne skupštine) kratkotrajnom. Prosvetitelji, opet, smatraju da je baš učešće na tim izborima realan instrument političke borbe, mera hrabrosti, način da se ugodi dobrom Zapadu, ili sve to zajedno – a da je sve drugo naivnost, trik, pa čak i avanturizam.

Hajde da na početku potražimo odgovor na jedno prethodno pitanje: da li je postojala ikakva alternativa bojkotu? Teoretski, možda smo mogli da zamislimo i model u kojem bismo zaista svi učestvovali na izborima, a onda opozicione poslanike (umesto da statiraju u jednopartijskom parlamentu) povukli u zgradu neke opštine pod kontrolom opozicije u centru grada, da tu proglase slobodnu narodnu skupštinu. Ona bi razmatrala svoje tačke dnevnog reda i nju bi pratili opozicioni mediji. Tako bismo imali dva paralelna parlamenta i građani bi mogli da porede kvalitet rasprava, zakonskih predloga, toleranciju prema drugačijem mišljenju…

Relativno brzo, ovaj model bi zainteresovao i međunarodnu zajednicu, koja bi – bez obzira koliko nevoljno – morala da uspostavi neku komunikaciju sa legalno izabranim i legitimnim predstavnicima jedne polovine Srbije. To bi Vučića sigurno dodatno iznerviralo i, uz malo sreće, možda ga navelo i na neki nepromišljeni korak, neku fizičku represiju i tako nas još više homogenizovalo a njemu donelo više nevolja i štete – nego bojkot.

Problem bi, međutim, nastao znatno pre: već u samoj izbornoj kampanji. Da bojkota nema, Prosvetitelji bi tvrdoglavo insistirali na tzv. “vrednosno homogenim koalicijama” (tzv. teorija o dve kolone) koje bi se, navodno, fer nadmetale za glasove opoziciono opredeljenih birača. Naravno, sasvim je jasno na šta bi se od početka to fer nadmetanje svelo; upravo na ono na šta se sad svodi sva rasprava između Ustavobranitelja i Prosvetitelja: prvi bi optuživali druge da su izdajnici, špijuni i zapadni plaćenici, drugi prve da su rusofili, šovinisti i klerogubernisti.

Aleksandar Vučić bi, naravno, u takvoj cirkuskoj predstavi uživao kao što svako dete uživa u ukradenoj igrački: ako bi se obe strane bavile samo jedna drugom, onda nijedna ne bi imala vremena da se bavi njim samim, organizovanom kriminalnom grupom kojoj je na čelu i njihovim aferama. Još u toku kampanje, svaka bi mu se obratila sa prljavim vešom o onoj drugoj, koji bi onda njegovi tabloidi, sve grokćući od sreće, zdušno objavljivali. Tako bi se završila bajka o dve kolone.

Zato je, još dosta rano, postalo očigledno da najmanji zajednički sadržalac leve i desne opozicije, u ovom trenutku, može da bude jedino bojkot – kao čin jasne, vidljive i agresivne delegitimizacije vlasti. Kako je vreme odmicalo, tako je bojkot istovremeno postajao i još nešto: čin diferencijacije političkih aktera na one koji su prešli Rubikon i one koji (još uvek) nisu. Prvi, čak i kad bi to hteli, objektivno neće imati drugi izbor osim da nastave sa rušenjem diktature; drugi, opet, neće imati drugi izbor osim da ostanu tamo gde su krenuli 26. aprila. Puta za povratak posle više neće imati.

 

IV

Gordijev čvor: revolucije ili špekulacije?

Kako definisati ono pitanje koje – u kontekstu predstojećih izbora odnosno njihovog bojkota – dominantno određuje politički diskurs?

Ustavobranitelji su skloni da to pitanje definišu u kategorijama društvenog ugovora, na način na koji su to činili i Lok, Hjum i Milton:

“Vlast kraljeva i magistrata nije ništa drugo nego derivat, prenet i poveren njima, radi zajedničkog dobra svih, od strane naroda kod kojeg vlast u osnovi ostaje i ne može biti oduzeta.”

Drugim rečima: kršenjem temeljnih načela društvenog ugovora, Vučić je svoju vlast učinio suštinski nelegitimnom; mutatis mutandis, i sve njegove pojedinačne odluke su takve i kao takve nas ne obavezuju. Takva je i odluka o izborima i zato će oni biti bojkotovani.

Ne radi se, dakle, o tome da su tzv. izborni uslovi, tehnički gledano, više ili manje povoljni. Radi se o tome da je Aleksandar Vučić, još odavno, prešao onu crvenu liniju posle koje može da raspisuje bilo kakve izbore.

***

Prosvetitelji, međutim, ovo isto pitanje definišu vrednosno, pri čemu same vrednosti tumače, gotovo potpuno, u pojednostavljenoj geopolitičkoj optici: Zapad je dobar a Istok je loš. Dakle, ako dobri Zapad od nas očekuje da izađemo na – bilo koje – izbore, mi smo dužni da to učinimo; ako isti taj dobri Zapad očekuje da podržimo Vučića, dužni smo i da to učinimo, iako znamo da će to biti štetno po nas; ergo, svi oni koji rade drugačije (pošto smo samo mi autentični tumači volje dobrog Zapada), mutatis mutandis rade za zli Istok, pa su zato i oni sami zli.

Nama se, ipak, čini, da je početno pitanje nešto složenije. Ono, suštinski, ima mnogo više veze sa razlikama u ambicijama, nego sa razlikama u ideologijama. Kako učesnici u ovom igrokazu vide realnost? Da li ta realnost predstavlja sistem (nebitno koji i kako ćemo ga nazvati) ili odstupanje od sistema? Da li je sistem moguće popraviti ili nije? Čime ćemo zameniti ono što ćemo srušiti?

Problem sa svim ovim pitanjima je jednostavan: mi, još uvek, ne znamo odgovor na njih. Sasvim izvesno, ako budemo čekali potpuni odgovor, diktaturu nikada srušiti nećemo. Poduhvat, kao i uvek u sličnim istorijskim okolnostima, podrazumeva i određenu dozu rizika. Na političkoj suprastrukturi je da racionalno pokuša da taj rizik smanji, na pobunjenim građanima da političare pritiskaju da bar neki rizik preuzmu.

Ono što je sasvim jasno to je da mi nikada nećemo unapred imati potpunu sliku budućeg društva, a isto tako i da to društvo – koje će se sve vreme dinamično razvijati – nikada neće moći da zadovolji sve zahteve nijednog od konkurentskih ideoloških koncepata. Za Ustavobranitelje će srpsko društvo uvek biti isuviše okrenuto Zapadu, za Prosvetitelje uvek nedovoljno. To je jedna dijalektika koja postoji već dve stotine godina, mi je ne možemo promeniti ni ovim izborima ni ovim bojkotom, niti je ta činjenica sada previše važna.

***

Šta ova dijalektika tačno znači? Nama se čini da je ovaj bojkot najveći izazov koji srpsko društvo (ovako nesavršeno kakvo, na sadašnjem stupnju društveno-istorijskog razvoja, objektivno jeste) danas može da uputi svojim političarima (takvim kakvi oni danas jesu). On je sinteza dva međusobno uslovljena, ali suštinski različita, protesta: jednog kratkoročnog, protesta protiv režima Aleksandra Vučića, i jednog dugoročnog, protesta protiv sistema u kojem je takva konstrukciona greška, kakav je Vučić, uopšte mogla da se dogodi.

Drugim rečima, ovaj bojkot jeste jedna vrsta revolucionarnog čina. To ne znači, naravno, da je on i nužno uvod u druge, nasilne, revolucionarne činove – mada svakako ne bi bilo mudro sasvim ih isključiti. Količina mržnje koju ovaj režim godinama proizvodi prema svim ljudima koji misle (bilo šta) dostigla je razmere iz one legendarne poruke koju je Nikola Tesla svojevremeno uputio Srbima i Hrvatima: “Vaša mržnja pretvorena u električnu energiju mogla bi osvetljavati gradove i gradove”.

Kako je Ivo Andrić napisao u “Znakovima pored puta”:

“S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita, da poruše sve, zasene razum i ućutkaju sve bolje nagone u čoveku. Dok besne, izgleda da je smak sveta i da će umesto svega što postoji, živi, sja, kreće se i govori, ostati samo mrtvi okean od mržnje i gneva, sam sebi svrha do veka. Tek dublji i pažljiviji pogled pokazuje da nije tako i da mržnja i gnev ne uništavaju život, nego ga preobražavaju. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg reda, ali mržnja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina, pomere temelje trošnih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja preti da se zacari i ovekoveči. Jer mržnja daje snagu a gnev izaziva pokret. Posle, mržnja se ugasi, gnev klone, a plodovi snage i pokreta ostaju. Stoga se i dešava da savremenici, u takvim istorijskim trenucima, vide samo mržnju i gnev, kao apokaliptičke zveri, a potomstvo, naprotiv, samo plodove snage i pokreta.”

Pitanje odnosa između sile i politike detaljno smo razmatrali u ovom tekstu tako da čitaoca kojeg to zanima upućujemo na njega (naročito odeljci III, VI i X):

https://zorancicak.wordpress.com/2015/10/26/pahlavijev-sindrom-moc-i-granice-sile-u-politici/

Međutim, bojkot predstojećih izbora je revolucionarni čin i u jednom mnogo dubljem i složenijem smislu nego što bi to bilo nekoliko polupanih glasačkih kutija (ili, svejedno, glava). On je izraz otpora ne samo prema ovim sadašnjim ružičastim slonovima (vladajućem establišmentu), nego i prema onim prethodnim, kao i svakim budućim, ali i više od toga – prema sistemu koji je dozvolio da stotinak istih profesionalnih političara, kroz često perverzne međusobne nagodbe, već tri decenije održavaju isti, istorijski poguban, politički oligopol, koji se – za poslednjih osam godina – degradirao u monopol.

Uzroci koji su nas doveli u ovakvo stanje su, naravno, mnogo kompleksniji i njihova analiza daleko prevazilazi ambicije ovog teksta. Ali, ako su političke elite suštinu svog oligopola zasnivale na simboličkom činu izbora, onda izvesno nema boljeg načina da se taj Gordijev čvor razreši od, isto tako simboličkog, oduzimanja legitimiteta samom tom činu. A to se radi upravo bojkotom. Vi ste vašu vlast opravdavali našim listićima? Odlično. Sada smo obrnuli igricu. Te listiće više nemate. 

Dakle, ako je onaj uzvišeni cilj političkih promena, kako se to obično govori u delu naše javnosti, “promena sistema a ne Vučića” – onda je najbolji, najbrži i najefikasniji način za promenu sistema – bojkot. Nije, znamo, i najbezbedniji način, ali u životu retko mogu i jare i pare.

 

V

Ciljevi: fragmentacija i sinergija

“Sada zimu našeg nezadovoljstva pretvori u veličanstveno leto ovo sunce Jorka” – već u uvodnoj rečenici svoje drame “Ričard Treći”, Šekspir počinje izgradnju svog antijunaka na jednom istorijskom falsifikatu: pisac se ogrešio o realni istorijski tog događaja da bi, u umetničkoj fikciji, povećao Ričardove moći, kako bi ovaj delovao mnogo spretnije, sposobnije i – u onom konačnom dramskom utisku koji ostavlja na gledaoca – mnogo monstruoznije nego što je to u stvarnosti zaista bio.

Na sličan način, i sva naša nezadovoljstva, velika i mala, ona više i ona manje opravdana, već godinama se akumuliraju i tragično projektuju u ličnosti Aleksandra Vučića. Izgrađujući svesno mit o sopstvenoj svemoći, on nije mogao da izbegne tu ulogu šekspirovskog antijunaka, središnjeg agensa u kojem se prelamaju događaji, greške i zablude više decenija. On ih je, kao neki veliki magnet, jednostavno privlačio sebi.

Pre par nedelja, pokušavajući da ustanovimo šta je dominantna percepcija najvećeg političkog problema danas, ispitanicima u našoj anketi ponudili smo četiri opcije, koje smo – metaforički – definisali na sledeći način:

• Amerika, EU, Rusija (veliki svet)
• Kosovo, Crna Gora, Republika Srpska (tzv. Region)
• Četnici, komunisti, UDBA (istorijsko nasleđe i ideološke podele)
• Aleksandar Vučić (sadašnji politički režim)

Ključni rezultat ove ankete u kojoj je učestvovalo preko 2.200 ispitanika – samo jedan od četvoro učesnika kao najveći problem percipirao je bilo šta što nije sadašnji politički režim – jasno pokazuju tendenciju da se akumulirano nezadovoljstvo ubrzano personalizuje.

Međutim, u tom difuznom, često emocionalnom i ponekad iracionalnom nezadovoljstvu velikog broja građana cezarističkom vlašću Aleksandra Vučića i čitave koterije njegovih javnih i tajnih saradnika (jer, da tog nezadovoljstva nema, ni projekat bojkota ne bi bio moguć) mogu se, ipak, prilično precizno uočiti tri osnovna pravca, tri magistralne trajektorije.

Na prvoj trajektoriji nalaze se svi oni koji su nezadovoljni – mnogi, zaista, i ogorčeni – načinom na koji on tretira tzv. nacionalne interese. Druženje sa ratnim zločincima kao što su Bler, Šreder ili Klinton, pijačna trgovina raznim spoljnopolitičkim ustupcima zarad sumnjive unutrašnjepolitičke podrške, nepodnošljiva lakoća privatnog druženja sa opskurnim likovima kao što su Orban i Erdogan, taj stalni kompleks niže vrednosti u odnosu na svaku iole veću i značajniju zemlju u svetu – sve to vređa dobar ukus i duboko je suprotno moralnim vrednostima koje većina nas prihvata. Bez obzira da li smo privatno bliži putu ka Evropskoj uniji ili jačanju saradnje sa Ruskom federacijom, podjednako se loše osećamo kad stalno posmatramo groteskne udvoričke scene kojima nas državni mediji svakodnevno zasipaju. Srbija ne može biti zemlja tajne diplomatije, a još manje može biti privatna moneta za potkusurivanje, po principu dva Grenela za tri Šojgua i dođeš mi još tri na karte… 

Na drugoj trajektoriji nalaze se oni čiji ukus vređa sirovi autoritarizam koji se svakodnevno demonstrira u vršenju vlasti: odnos prema medijima i neistomišljenicima uopšte, ismejavanje parlamenta i svih institucija Republike, sistematsko kršenje zakona, otvoreni prezir prema svima nama koji nismo ružičasti slonovi. To, jednostavno, nije ponašanje na koje pristojan čovek može da ćuti, nezavisno od toga da li je levičar, desničar, liberal, nacionalista ili kosmopolita. Predsednici jednostavno ne smeju da se u javnosti ponašaju kao huligani na fudbalskim utakmicama i koriste uličarske izraze. Srbija ne može biti zemlja privatnih institucija.

Konačno, na trećoj trajektoriji su svi oni koji smatraju da, čak ni u neoliberalnoj Veberovoj paradigmi, čovek ne sme da bude trošak. Da je porast stope samoubistava neprihvatljivo visoka cena za smanjenje stope budžetskog deficita. Da ljudsko društvo nije preduzeće i da vlada nije upravni odbor. Da je interes očuvanja supstance naroda iznad interesa zadovoljavanja stranih kreditora, njihovih bankara, savetnika, raznih posrednika i čitavog sveta tog rotšildovskog glamura, kojim je Aleksandar Vučić toliko detinjasto fasciniran kao svaki skorojević. Srbija ne može biti zemlja jeftinog rada.

Svaki od ova tri zahteva – da Srbija više ne može biti zemlja tajne diplomatije, privatnih institucija i jeftinog rada – može da bude pobednički jedino ako pronađe efikasnu sinergiju sa druga dva. Nijedan od njih pojedinačno, čak verovatno ni bilo koja dva bez trećeg, nikada neće moći da mobilišu, na jednom mestu i u jednom danu, kritičnu masu dovoljno veliku da na odlazak primora onoga koji, ispunjavajući svoju faustovsku nagodbu, podjednako prezire svaki od njih.

Kao što smo videli, nijedna politička stranka, a na žalost i skoro nijedna javna ličnost, do sada nisu uspeli da objedine navedena tri zahteva. Oni to nisu uspeli čak ni na nivou političkog logosa, a posebno ne praksisa. Smešteni u Prokrustovu postelju nekoliko već otrcanih ideoloških floskula, njihovi umovi su se tvrdoglavo držali sopstvenih ograničenja, nesposobni da uvide širu sliku sveta i ubeđeni da, zato što oni nisu u stanju da je vide, ta šira slika i ne postoji.

Međutim, ova očigledna i dugogodišnja nesposobnost političke elite da ispravno uoči, prepozna i u smislenu političku akciju artikuliše ključne razloge narodnog nezadovoljstva, rezultirala je jednim drugim – spontanim – procesom. Svi oni koji su se u našoj prvoj anketi opredelili da kao najveći politički problem Srbije vide Aleksandra Vučića – a očigledno i još poneko – sada je, na pitanje da li će izaći na izbore 26. aprila ove godine, rezolutno odgovorilo sa: NE. Njih je sada čak 85%, na uzorku od preko pet i po hiljada ispitanika. Oko 7% ispitanika se još nije opredelilo, a samo 8% je izjavilo da će izaći na izbore.

Očigledno, onu istu sinergiju – koju političke elite nisu uspele da proizvedu – proizvelo je javno mnenje. Političari, dakle, sada imaju jednostavan izbor: ili će ovaj fenomen ispravno prepoznati i – da bi ostali u društvu u pokretu – podržati narod u bojkotu, ili će izaći na izbore i tako se upisati u kamp ružičastih slonova.

Tako su se, manje-više, diferencirala sva tri učesnika u maloj skaski koja nam predstoji: (1) politički režim – ružičasti slonovi u kuli od slonovače; (2) društvo u pokretu; i (3) strani faktor – deus ex machina. U narednim odeljcima razmotrićemo detaljnije njihove pozicije, šanse, prednosti i slabe tačke i ključne strateške opcije.

 

VI

Učesnici (1): Sva lica režima – kako (s)rušiti kulu od slonovače?

Značajan faktor koji će opredeliti tok budućih događaja – u toku, a posebno nakon bojkotovanih izbora – jeste složena dinamika koja će se razvijati unutar korpusa koji obično zovemo “režim” ili “establišment”. Zlatno pravilo u svakom inženjeringu promene vlasti glasi: što je neka vlast iznutra slabija, potrebno je manje energije da se sruši. I obrnuto, naravno.

Ovde je neophodno najpre razmotriti jedno prethodno pitanje: naime, naša politička javnost, uporno, polazi od jedne iste pogrešne premise: da je fizionomija režima suštinski monocentrična: jedna glava i hiljade ruku i stomaka.

Pažljivija analiza, međutim, pokazaće jednu drugu sliku: policentričnu hidru, sa više glava različite veličine, piramidalno raspoređenih, od kojih svaka ima svoj mozak, ruke, stomak… Te glave se ujedaju, a te ruke i noge udaraju, mnogo češće nego što mi, koji smo izvan te hidre, možemo da vidimo; logično, jer je količina raspoložive hrane ograničena, a glad svakog od kriminalnih stomaka koje ove frakcije režima hrane, nije.

Kao i svaka druga pogrešna premisa, i ova je dovela do pogrešnog zaključka: da su svi unutrašnji konflikti unutar tog policentričnog organizma fiktivni, lažni, režirani u cilju nekog spina, tzv. skretanje pažnje (sa nečeg važnijeg), instrument zastrašivanja (nekih navodno neposlušnih), i tako dalje.

Osim toga što se – suštinski – zasnivaju na misaonim mehanizmima teorije zavere, ova pogrešna premisa, zaključak izveden iz nje i sva objašnjenja za njih potcenjuju objektivne kapacitete za destabilizaciju koji postoje unutar samog establišmenta. Naime, jedno od moćnih oružja u borbi za delegitimizaciju vlasti jeste stvaranja utiska o konfliktima unutar nje; najčešće personalnim i interesnim, ali ponekad – naročito kada je to inženjering tzv. stranog faktora – i širim političkim konfliktima.

Kako, dakle, rušiti kulu od slonovače u kojoj su zatvoreni ružičasti slonovi?

Najpre, srpski establišment nije konstituisan na osnovu uobičajenih kriterijuma u uporednim političkim sistemima: znanja ili sposobnosti (tehnokratski) ili posvećenosti nekom cilju (ideološki). Jedini relevantan kriterijum je lična odanost nekome iznad sebe u hijerarhiji tog interesnog kartela.

Drugo, srpski establišment ima više lica: neoliberalno i populističko, proevropsko i prorusko, radikalno i umereno. Kao i kod svih tzv. “catch-all” političkih projekata, njegova unutrašnja kohezija je slaba, a ideološka osnova tanka.

Ove dve činjenice, same po sebi, čine taj establišment ne mnogo teškom metom. Neophodno je samo pažljivo pratiti, uočiti, produbiti i eksploatisati već postojeće unutrašnje pukotine u kuli od slonovače.

Kao što smo predvideli još pre nekoliko godina, u jednom drugom tekstu:

“Od određenog momenta, čak ni ti propagandni resursi više neće biti dovoljni za pokrivanje celog prostora, i odbrana poretka će se polako povlačiti na sve uže perimetre i na par vitalnih tačaka. Na perifernim sektorima odjednom ćemo biti svedoci različitih konflikata, pojedinačnih i grupnih, koji su, potisnuti, dotad tinjali. Prepuštanje ranije čvrsto kontrolisanih zona spontanim procesima biće četvrti, konačni i nepogrešivi, znak rasula.”

https://zorancicak.wordpress.com/2015/06/25/odbrana-i-poslednji-dani-mali-prirucnik-za-ponavljace/

 

VII

Učesnici (2): Društvo u pokretu – strategija opkoljavanja

Za one koji veruju da su svi budući događaji unapred određeni, razmišljanje o svemu je ionako bespredmetno: biće ono što će biti. Fatalizam i determinizam, ako od nečega oslobađaju, oslobađaju od tereta projektovanja budućnosti.

Ali, za one druge, za društvo u pokretu, upravljanje sopstvenom sudbinom zahteva i blagovremeno promišljanje rizika, što nas dovodi i do nekoliko praktičnih zaključaka. Društvo u pokretu mora da se prilagodi uslovima i prirodi borbe koja mu je nametnuta: još odavno, i sve više kako je vreme odmicalo, to je antiteza klasičnoj političkoj borbi u kojoj se takmiče ideje i oni koji ih iznose. Najmanje je to borba koja se može dobiti ovim bojkotom, ili nekim izborima, tim klasičnim formulama politike.

Za ovu borbu, društvo u pokretu će morati da iskuje nova, sopstvena, originalna, oruđa i oružja, U tom arsenalu biće i bojkota, biće i izbora, ali će biti i još mnogo toga drugog: ratnih varki, iznenađenja, taktičkih poteza, privremenih rešenja, nevoljnih saveznika, iznuđenih koraka.

Društvo u pokretu je istovremeno i protest, i otpor, i pobuna; ono je i štrajk i demonstracija; ono je reforma, ali i revolucija. Društvo u pokretu je danas bojkot, a sutra će biti izbor. Društvo u pokretu je i grafit na zidu, i zvižuk na premijeri; ono je i podignuta pesnica i pozorišna predstava, i skandiranje na sportskoj utakmici; ono je i vic, i psovka, i pesma. Društvo u pokretu je dinamičnije, inventivnije, preduzimljivije, duhovitije od kula od slonovače u kojima žive ružičasti slonovi. Ono sadrži prednost inicijative, draž zabranjenog, misteriju novog i neistraženog, onu večitu, opojnu, aromu avanture.

Politički establišment je ugrozio same temelje zajednice, podjednako ugrožavajući svaku od njenih vrednosti, ma koliko same te vrednosti ponekad bile iracionalne, zastarele ili međusobno suprotstavljene. Politički establišment je angažovao resurse, spoljne i unutrašnje, kojima nijedan deo društva, sam, za sada ne može da se efikasno suprotstavi. Ako društvo u pokretu uopšte ima neke šanse u toj borbi, ono ih ima u uspostavljanju modela ravnoteže.

To najpre znači da politička suprastruktura, sama po sebi, nije dovoljna: političke stranke, pokreti, organizacije… Čak i kada bi uspela da privremeno prevaziđe svoje unutrašnje, međusobne razlike (a videli smo već  koliko je na njih, često detinjasto, osetljiva) ona nije dovoljna. Društvo u pokretu će morati da, pored političara, regrutuje još dva moćna saveznika.

Jedan je kritička javnost: i institucionalna (elektronski i štampani mediji i istraživački portali) i vaninstitucionalna (društvene mreže, razni oblici gerilskog marketinga, protesti, organizovani i spontani). Taj saveznik nije samo domaća, nego i strana kritička javnost: politički establišment je jako osetljiv na ono što se u inostranstvu o njemu piše, i društvo u pokretu će morati da gađa to bolno mesto mnogo češće i mnogo više nego do sada. Neprijatelju je potrebno nanositi toliki intenzitet bola da novi strah – onaj od društva u pokretu – učini većim od starog straha, onog od političkog establišmenta. Ravnoteža moći se uspostavlja, prevashodno, kao ravnoteža straha.

Drugi važan saveznik je duboka država: svi oni pojedinci unutar državnog i paradržavnog aparata koji se ne mire sa postojećim stanjem. Činovnik, koji će krišom snimiti i javnosti anonimno dostaviti dokument o finansijskoj zloupotrebi. Sudija, koji će odbiti da nezakonito odredi pritvor progonjenom čoveku. Tužilac, koji će pokrenuti istragu i onda kada to ne bude u interesu političara na vlasti. Policajac, koji će građanina na protestu fizički zaštititi od kriminalca kojeg je angažovala vlast. Pripadnik tajne službe, koji će, u onom odsudnom trenutku, preko pouzdanih kanala. objaviti dugo čuvani tajni snimak jednog ubistva…

Sva tri oružja društva u pokretu: politička suprastruktura, kritička javnost i duboka država su elementi strategije opkoljavanja kule od slonovače. Oni moraju da funkcionišu usklađeno i disciplinovano. To nije disciplina koalicije, koju održava neki privremeni dogovor o podeli interesa; to je disciplina koju održava viša svest o zajedničkom cilju koji istovremeno i sadrži svaki od naših pojedinačnih ciljeva i nalazi se iznad njega.

To je pokret otpora.

A šta posle?

Tradicionalni političari (stranke, lideri, poslanici, ministri) biće i posle promena još uvek nejaki, često nezreli, sa nasleđem više neprijatnim nego prijatnim, suočeni sa naslagama nepoverenja, i opravdanog i neopravdanog – da bi moglo da im bude povereno potpuno i nekontrolisano upravljanje državom, a kamoli daljim promenama. Kao čovek koji se budi iz dubokog sna i priseća posle duge amnezije, i ona će mnoge stvari morati tek da uči. Neke ispočetka, neke po prvi put.

Opterećeni narcizmom malih razlika, sujetama svojih lidera, dugogodišnjim parazitiranjem na marginama stvarnog života, i naši opozicioni političari će još dugo zavisiti od podrške kritičke javnosti, koja će ih energizovati, radikalizovati, primoravati na nove i uvek veće rizike, terati na korake od sedam milja.

I, u isto vreme, ti isti političari će i dalje zavisiti od podrške duboke države – koja će morati da ih kontroliše, sprečava da i sami ne vrše zloupotrebe, koči da ne srljaju…

Novi modeli ravnoteže, u trouglu: politička suprastruktura – kritička javnost – duboka država biće garancija stabilnosti u izgradnji novog sistema.

Dijalektika suprotnosti, koje se međusobno i podstiču i kontrolišu.

 

VIII

Učesnici (3): Deus ex machina – strani faktor

Značajan uticaj na razvoj događaja – kao i uvek u istoriji kada su naše domaće političke elite u ozbiljnoj krizi – ima strani faktor. To je još jedan bitan činilac u ovoj analizi.

Kakve su realne šanse Srbije posle pada diktature? Dijalektički gledano, ono čega nema nije nužno ništa, nego ima svoj potencijal i ontološki status ako je usidreno u realnim protivrečnostima prostora. Koje su to mogućnosti? Najpre valja razlikovati objektivno moguće od potencijalno mogućeg. Objektivno gledano integracija Srbije u Evropu u ovom trenutku nije na vidiku. Ali potencijalno gledano njena mogućnost lebdi, u promenljivoj napetosti između interesa velikih sila i ponude političara koji bi ih racionalno koristili.

***

Da se ne lažemo: strani faktor već preko dve decenije posreduje u našim razgovorima sa kosovskim Albancima i bilo je samo pitanje vremena kada će početi da posreduje i u razgovorima između nas samih. Da je režim u ranijim fazama konfrontacije pokazao više mudrosti a manje sujete, možda se taj scenario mogao izbeći. Ali, baš kao što je srpskom režimu 1999. bilo draže da kapitulira pred Džonom iz Vašingtona nego da razgovara sa Ibrahimom iz Podujeva, tako je i srpskom režimu 2019. bilo draže da kapitulira pred Volfgangom iz Berlina nego da razgovara sa Živoradom iz Kragujevca.

Put stranom mešanju u srpske izbore započeo je pomalo bizarnom serijom razgovora na Fakultetu političkih nauka, početkom avgusta prošle godine, kada je Fond za otvoreno društvo okupio šaroliko društvo, sa idejom da postigne dogovor o tzv. “fer izbornim uslovima”. Čak i da je postojala obostrana volja da se taj cilj postigne, zadatak je – posle ovoliko debelih naslaga međusobne mržnje – bio đavolski težak. Ali verovatno je samo predsedavajući ovih skupova, Milan Antonijević, u tu mogućnost verovao: ljudi su, inače, uvek skloni da poslove kojima se oni sami bave smatraju značajnijim nego što oni objektivno jesu. Za razliku od njega, predstavnici obe strane došli su na te skupove sa ciničnom idejom da ih zloupotrebe za svoju propagandu. To su, uostalom, i učinili i time za još metar ili dva produbili već iskopane rovove.

Međutim, ovi skupovi su omogućili nešto drugo, mnogo značajnije, što niko od njihovih učesnika, opsednut jeftinim TV nastupom, nije očekivao: početak internacionalizacije srpske političke krize. Posle Milana Antonijevića došli su i Dejvid Mekalister, Eduard Kukan, Knut Flekenštajn, Vladimir Bilčik, Tanja Fajon, Oliver Varhelji… Na isti način kao što su posle Žaka Nekera došli Mirabo, Lafajet, Mara, Danton, Robespjer… Kada se čarapa jedanput pocepa, ona nastavlja da se para do kraja.

***

Hajde da sada pogledamo malo detaljnije fizionomiju onoga što – nekad sa mržnjom, nekad sa strahopoštovanjem, ali uvek preuveličavajući njegov stvarni značaj – nazivamo “stranim faktorom”. On, naime nije jedan koherentan pojam; nikada to nije bio previše, sada nije uopšte. Kao što su naša dva prethodna igrača – Vučićevi ružičasti slonovi i naše društvo u pokretu – strukturalno duboko fragmentirani, tako je to i ovaj treći igrač, taj naš večiti deus ex machina.

Trampijanska Amerika svet posmatra geopolitički, a ne vrednosno: tolerancija u javnom diskursu, poštovanje činjenica, nezavisni sudovi, mediji koji nisu oruđe u političkim obračunima – to su sve vrednosti koje – bar još šest meseci – većinska Amerika prezire i kod sebe same; samo izuzetno naivan čovek mogao bi da očekuje da se onda za te vrednosti bori u nekoj Rusiji, Ukrajini, Velikoj Britaniji, Italiji, Mađarskoj, Brazilu, Saudijskoj Arabiji, Izraelu, ili – za ovu priliku – Srbiji. Sve su to, da parafraziramo Kisindžerovu knjigu “Velika šahovska tabla” samo crna ili bela polja.

Sa druge strane, sve dublje razlike između trampijanske Amerike i post-bregzitovske Evrope političare na Kontinentu ponovo dovode do – neko vreme zaboravljene – svesti o evropskim vrednostima: ne toliko zato što im je samima do njih stalo, koliko da bi naglasili svoju različitost od Amerike. I zaista, dok je Junkerova Evropska komisija dosta olako paktirala sa stabilokratijama na Zapadnom Balkanu, sve više važnih ljudi u novoj administraciji EU je sve manje sklono da to i dalje čini.

Konačno, kao treći činilac tog kompleksa koji nazivamo “stranim faktorom” tu je i Putinova Rusija. Vešto koristeći niz činilaca – prazan prostor stvoren američko-evropskim konfliktima, široko razočarenje Evropom zbog decenije ciničnog paktiranja sa tzv. stabilokratama na Balkanu, odložene posledice međunarodne ekonomske krize iz 2008, migrantske krize iz 2015, hronične slabosti zapadnih demokratija – Rusija danas u ovom regionu ima mnogo veći uticaj nego pre deset godina. Njen geopolitički interes je vrlo jasan: stalno izazivati i produbljavati konflikte među balkanskim narodima i državama, da svoje jugozapadno (a evropsko jugoistočno) krilo držala u stanju permanentne krize.

Ovo je glavna podela unutar stranog faktora na Balkanu. Ali, ne i jedina. Unutar prva dva činioca postoje takođe složeni i različiti interesi.

Pođimo od američke administracije u kojoj postoje čak četiri centra moći sa različitim prioritetima kada je u pitanju Balkan: jedna ključni interes vidi u rešavanju kosovskog problema (i to radi kratkoročnog političkog rezultata: demonstracije nadmoći nad Evropskom unijom); druga je zaokupljena unutrašnjom krizom u Bosni i Hercegovini; treća se bavi tradicionalnim odmeravanjem snaga sa Rusijom; četvrta je, opet, fokusirana na probleme sa organizovanim kriminalom (naročito sa narko-kartelima) čije tesne veze sa političkim elitama i strukturama državne vlasti balkanskih zemalja su već opšte mesto u internim američkim obaveštajnim procenama.

U samoj Evropskoj uniji, u godini uoči definitivnog odlaska Angele Merkel sa političke scene (2021) sve više političara, naročito onih leve i liberalne orijentacije, sklono je da haos na Balkanu tumači kao njen prtljag: opskurni likovi Sanadera, Janše, Gruevskog, Vučića, isuviše često se pojavljuju na fotografijama sa njom u poslednjih petnaest godina. Nema nijedne balkanske zemlje u kojoj su na vlasti bili (ili još jesu) njeni štićenici a u kojoj je stanje danas bolje nego što je bilo početkom veka. Ova, suštinski različita, evropska viđenja tzv. merkelijanskog Balkana, prelamaju se i u stavovima evropskih političara oko bojkota predstojećih izbora u Srbiji. Svi smo, recimo, bili svedoci dijametralno suprotnih javnih stavova Tanje Fajon i Olivera Varheljija o tom pitanju, na primer? A ispod tog blagog povetarca na površini, evropski brod je suočen sa ozbiljnim burama ispod vode.

Ovo je – slikana grubim potezima četkice – slika stranog faktora na Balkanu uoči bojkota izbora u Srbiji. Nekim od navedenih igrača odgovara stabilniji Vučićev režim (deo američke administracije koji se bavi Kosovom, ili deo evropske koji je pod uticajem Merkelove); nekima odgovara da taj režim bude nestabilan (kako bi mogao da se koristi u planiranom obračunu sa Dodikom, ili za potiskivanje ruskog uticaja), nekima odgovaraju njegove kozmetičke promene (kroz uključivanje većeg broja pro-zapadnih političara), nekima suštinske, i tako dalje. Taj kompleks interesa je vrlo različit, i različita će biti i ponašanja kojima će se ti interesi ostvarivati.

U konačnici, politički stav svih ključnih spoljnih igrača prema rezultatima izbora u Srbiji zavisiće upravo od – rezultata tih izbora. Što izlaznost na njima bude manja, to će i podrška Vučićevom režimu biti manja, ili uslovljena težim i većim ustupcima. I obrnuto.

Ono što je, međutim, vrlo indikativno to je da nijedan ozbiljan zapadni (a ni ruski) političar nije vršio pritisak na opozicione stranke u Srbiji da izađu na izbore – mada im je, više puta, bilo rečeno da bi takvu uslugu režim znao i da ceni i da vrati. Međutim, kako su se izbori približavali, tako je postojalo jasno da se prvobitna podrška vlastima topi, i da sve manje stranih posrednika želi da bude viđeno suviše često na projektu koji će za njih same, vrlo lako, biti neuspeh.

 

IX

Scenariji budućnosti (1): matematika

Šta će se dogoditi u ponedeljak, 27. aprila ove godine? Protivnici bojkota to pitanje, već mesecima, sa zluradim smeškom, postavljaju njegovim pristalicama. Ovi im, često, odgovaraju podjednako besmislenim i ne manje zluradim kontrapitanjem: a šta bi se dogodilo na prvom zasedanju skupštine koju bismo svi zajedno izabrali?

I pitanje i kontrapitanje su besmisleni iz dva jednostavna razloga: prvo, oni operišu veličinama koje su nam, u ovom trenutku, nepoznate; drugo, odgovori na njih – ako bi imale iole pretenzije da budu ozbiljni – morali bi da sadrže niz detalja o kojima se jednostavno ne može govoriti javno, pred neprijateljem.

Najpre, da pogledamo rezultate (u apsolutnim brojevima i u procentu od ukupnog broja upisanih birača) na dosadašnjih jedanaest izbora za Narodnu skupštinu Republike Srbije, od uvođenja višestranačke parlamentarne demokratije 1990. godine.

• 1990.   5,030,440  71,49%
• 1992.   4,723,711  69,72%
• 1993.   4,300,440  61,43%
• 1997.   4,139,080  57,40%
• 2000.   3,752,170  57,65%
• 2004.   3,825,471  58,75%
• 2007.   4,029,286  60,56%
• 2008.   4,141,176  61,35%
• 2012.   3,912,904  57,80%
• 2014.   3,592,375  53,09%
• 2016.   3,778,923  56,07%

Dakle, za poslednjih trideset godina – najduži neprekinuti period u istoriji Srbije u kojem postoji višestranačka parlamentarna demokratija – u jedanaest izbora za poslanike u Narodnoj skupštini, nijednom odziv birača nije bio ispod tri  i po miliona, i nijednom taj odziv nije bio ispod pedeset procenata ukupno upisanih u biračke spiskove.

Ta dva parametra su istovremeno i površinski cilj bojkota: učiniti izbore nelegitimnim tako, što će nove poslanike Narodne skupštine izabrati ispod tri miliona birača ili bar ispod polovine od njihovog ukupnog broja. Dubinski cilj je nešto ambiciozniji: pokazati da na Vučićeve izbore neće izaći niko drugi sem pristalica njegove i nekoliko kolaboracionističkih stranaka; lestvica za ostvarenje tog cilja je viša: smanjiti izlaznost na dva do dva i po miliona birača. U oba slučaja, to će – istorijski – biti najniži odziv na izbore u istoriji modernog parlamentarizma u Srbiji.

To je, da se slikovito izrazimo, ona osnovna arhitektonska zamisao bojkota. Međutim, pored nje postoji – da se još malo zadržimo na građevinskim metaforama – i njen inženjerski plan, koji je kompleksniji. On podrazumeva dve ključne uporišne tačke: prvo, takvo oblikovanje javnog mnenja u kojem se (ne)izlazak na izbore shvata kao posredno referendumsko odlučivanje za i protiv Aleksandra Vučića (iz ma kog od desetina mogućih razloga) i, drugo, postavljanje efikasne kontrole na biračkim mestima koja bi onemogućila masovnu izbornu krađu i falsifikovanje rezultata.

***

Posledice će, kao i uvek, zavisiti od rezultata. Rezultati će, opet, biti mereni po preovlađujućem kolektivnom sentimentu – uspeha, odnosno neuspeha (izbora ili bojkota, svejedno). Ako poređamo te granice uspešnosti onda nam se otvaraju četiri osnovna scenarija, od kojih svaki podrazumeva neke različite posledice i neke iste posledice, samo različitim intenzitetom. Pogledajmo najpre ta četiri scenarija:

• Izlaznost od tri i po miliona birača (oko 53% upisanih) ili više značila bi potpuni neuspeh bojkota, konsolidaciju sadašnjeg establišmenta i njegovu dodatnu međunarodnu i unutrašnju legitimaciju. Preostala ostrva nezavisnih institucija i slobodnih medija bila bi preuzeta ili neutralisana u periodu od jedne do dve godine. Ovaj scenario bi isto značio i verovatni kraj protesta i – u relativno kratkom periodu – izvestan politički kraj svih lidera Ustavobranitelja i verovatni kraj njihovih organizacija (kroz nove procese unutrašnjeg raspadanja, onih većih, ili konačno gašenje, onih manjih). Na dugi rok, ubrzalo bi se iseljavanje iz zemlje, a jedinu delimičnu kontrolu vlasti mogla bi da vrši međunarodna zajednica.

 

• Izlaznost od tri miliona birača (oko 45% upisanih) značila bi relativni uspeh bojkota. To bi bio prvi put od postojanja višestranačke parlamentarne demokratije u Srbiji (poslednjih trideset godina) da je jedan saziv Narodne skupštine izabran sa manje od polovine upisanih birača. Bilo bi izvesno dalje širenje i jačanje protesta, mogle bi da se očekuju prve unutrašnje pukotine u establišmentu kao i značajno intenziviranje međunarodnih posredničkih napora. Ovaj rezultat, međutim, ne bi – sam za sebe – imao dovoljan potencijal da dovede do brzih i dramatičnih promena, ali bi svakako onemogućio konsolidaciju establišmenta na dugi rok, ojačao poziciju Ustavobranitelja i ubrzao promene.

 

• Izlaznost od dva i po miliona birača (oko 35% upisanih) značila bi apsolutni uspeh bojkota. Ona bi potvrdila da je poruka Ustavobranitelja prihvaćena od najmanje milion birača i tako bi dovela do jačanja njihovog unutrašnjeg jedinstva. Pukotine u establišmentu bi bile brojnije, brže i ozbiljnije: neke institucije (pre svega pravosuđe) koje nisu direktno pod kontrolom parlamenta pokazale bi veći stepen samostalnosti. Protesti bi se proširili, a međunarodna zajednica bi bila prinuđena da reaguje i prihvati realnost da u Srbiji postoji ozbiljna politička kriza. Parlament izabran pod tim okolnostima ne bi mogao da opstane duže od pola mandata, odnosno do predsedničkih izbora 2022.

 

• Izlaznost od dva miliona birača (ispod 30% upisanih) ili manje lako bi mogla da znači i relativno brz politički kraj Aleksandra Vučića, znatno pre isteka njegovog mandata u 2022. godini. Suočen sa poniženjem ovih razmera, on bi bio pod teškim, višestrukim, pritiscima i verovatno bi podneo ostavku. Novi parlament ne bi imao  nikakav autoritet, kao ni vlada koju bi on izabrao. Delovi establišmenta bi se javno distancirali. EU bi (slično misiji koju je imala u Makedoniji 2015. godine) insistirala na ozbiljnim političkim pregovorima, uz međunarodno posredovanje, o uslovima za ponovne izbore, kao i na tehničkoj vladi koja bi rukovodila zemljom do njihovog održavanja.

 

IX

Scenariji budućnosti (2): politika

Međutim, kao što znamo, uspešnost neke strategije određuje ne samo matematika, nego i politika. To je takozvana princip nužnog i dovoljnog razloga, koju je još u sedamnaestom veku postavio nemački filozof Gotfrid Lajbnic. Nužan uslov za pobedu nad Vučićevom diktaturom jeste uspeh bojkota; potreban uslov je sposobnost političara da taj uspeh dalje materijalizuju u lanac uzročno-posledično povezanih radnji i postupaka koji će, u svojoj sveukupnosti, mogućnost te pobede pretvoriti u stvarnost.

Dakle, šta bi političari koji su nas pozvali u bojkot trebalo da rade posle 26. aprila? Ako bojkot ne uspe, odgovor na to pitanje je jasan: moralna obaveza svih lidera koji su nas na njega pozivali biće da podnesu ostavke i, bar za neko vreme, pruže šansu nekim drugim ljudima. U tom slučaju, pošto im mi nismo obezbedili onaj nužan uslov, nema ni potrebe da se oni dalje trude oko dovoljnog uslova.

Ali, šta bi trebalo da rade ako dovoljno nas prihvati njihov poziv i ne izađe na te “izbore”, pa bojkot uspe? Šta ako nužan uslov bude obezbeđen? Kako da oni obezbede dovoljan?

Najpre, podsetimo se na rečenicu iz poslednje od mnogobrojnih deklaracija na tu temu, koju su oni sami usvojili pre nekih mesec dana:

“Svaki pokušaj formiranja vlasti na osnovu lažnih izbora smatraćemo rušenjem ustavnog poretka…”

Ako lideri političkih stranaka koji su nas pozvali na bojkot očekuju da ih posle 26. aprila uopšte smatramo ozbiljnim ljudima, oni moraju da održe ovo obećanje, po svaku cenu. Sami su, kako je napisao Jovan Dučić, “zaboli koplje na velikoj meti”; da bi njihov “put bio nalik na sunčane snope” od mnogih stvari će morati da odustanu, od nekih neće baš morati ali će to moći sebi da dozvole – ali od ove neće moći.

U praksi, da bi u tome uspeli trebalo bi da preduzmu nekoliko praktičnih političkih poteza:

Prvo, proširiti front otpora režimu izvan uskih i zatvorenih krugova sopstvenih stranaka. Da bi anemična koalicija stranaka mogla uspešno da se pretvori u agresivni pokret otpora, ona mora da se osloni na šire društvene slojeve nezadovoljnih, i da prihvati sve legitimne razloge tog nezadovoljstva – i političke, i nacionalne i socijalne – bez ambicije da bude arbitar. Sloboda, država i hleb – moraju biti jednostavne, svima razumljive, krupnim slovima napisane reči na svakoj od naših zastava otpora.

Drugo, formirati neku vrstu vlade u senci koja bi, ozbiljnošću ideja i predloga koje bi iznosila, kao i ozbiljnošću ljudi koji bi u njoj bili, ostavila utisak kredibilne alternative. To bi trebalo da budu isti oni ljudi koje bi sutra, nakon neizbežnih promena, pozvala da rukovode tim istim resorima u tranziciji u demokratsko društvo.

Treće, obrazovati jedinstvenu platformu za pregovore sa međunarodnom zajednicom i odrediti po jednog zajedničkog pregovarača sa partnerima iz Evropske unije, SAD (i Veliku Britanije) i Rusije. Ovi pregovarači bi morali da zastupaju zajedničke (a ne pojedinačne), interese i ciljeve i objašnjavaju zajednički usaglašenu (a ne sopstvenu stranačku) politiku.

Četvrto, preuzeti taktičku i operativnu inicijativu. Osmisliti nove oblike protesta, oslanjajući se na formule već oprobane u raznim drugim zemljama (princip zauzimanja prostora, princip tzv. marginalne sile, pravilo o razvlačenju neprijateljskih snaga) ali i pronalazeći nove formule, prilagođene našim uslovima.

Peto, demonstrirati spremnost da se plati cena. Politički lideri koji su nam rekli da će “svaki pokušaj formiranja vlasti na osnovu lažnih izbora smatrati rušenjem ustavnog poretka” moraju biti u prvim redovima pobunjenog naroda, tamo gde će se ispaljivati suzavac i vodeni topovi i gde će udarati pendreci. Njihove ruke moraju biti vezivane lisicama. Oni moraju biti u policijskim maricama, njih pravo iz zatvorskih ćelija moraju voditi na pregovore sa stranim ambasadorima. Sve to mora biti snimano, puštano na društvenim mrežama i televizijama. Show must go on.

Neko će možda reći da je sve ovo preterano, da je nepotrebna patetika? Da sve to može i drugačije? Pa gospodo, moglo je i drugačije, naravno. Ali to “drugačije” je onda išlo sa drugačijim porukama, ne sa ovom o “rušenju ustavnog poretka” koju ste nam poslali. Rušenje ustavnog poretka nije isto što i džeparenje po tramvaju. Sada, ako očekujete da vas uzmemo ozbiljno, morate odigrati svoju ulogu do kraja, kao što je to Erih From napisao u “Bekstvu od slobode”:

“Uspešan revolucionar je državnik, neuspešni je kriminalac.”

 

X

Zaključak: poslednja stranica sveske

“Poslednja stranica sveske.
Poslednja stranica je za neizvesnost. Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale, slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo, pogađa retko, ali zato dopušta sve, i najopreznije, mogućnosti. Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama, kad ona, možda, krije u sebi naš spas i izbavljenje.

Ono što može i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome što mora biti.”

(Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”)

Sudbine naroda, zemalja i društava – baš kao i naše pojedinačne sudbine – nikada nisu potpuno predvidive. One zavise od čitavog niza, na prvi pogled sitnih i beznačajnih, detalja. U tom smislu, ma koliko se mi trudili da predvidimo neki tok događaja, on uvek ostaje neizvestan više nego što nama to na prvi pogled izgleda i, svakako, više nego što bismo to mi želeli. Svako ko, unapred, tvrdi da sa stoprocentnom izvesnošću zna krajnji ishod nekog složenog društvenog procesa samo je stoprocentni – šarlatan.

Tako je i sa ishodom ove male skaske oko izbora koji to od početka nisu bili i bojkota koji je u međuvremenu, iz očajanja prerastao u stvar moralnog izbora. Zato, hajde da umesto neozbiljnog predviđanja ovaj tekst završimo pokušajem odgovora na jedno ozbiljno pitanje: šta je sve na kocki?

Uspeh bojkota značio bi kraj iluzije da se politika dugoročno može voditi kroz cezaristički model vladavine. Istovremeno, to bi bila i dosad najozbiljnija opomena Evropi da se, dugoročno, podrška stabilokratijama ne isplati i da – u krajnjoj konsekvenci – ona znači jedino poraz same Evrope i prepuštanje ovog prostora njenim suprotnostima. Uspeh bojkota neizbežno bi pokrenuo niz složenih procesa, i unutrašnjih i spoljnih, koji bi zajedno doveli do demontaže diktature i prelaska u nove, složenije oblike društvene interakcije.

Istovremeno, neuspeh bojkota značio bi – bar za ovu generaciju – i kraj ideje o slobodi. Svaka politika će tada podrazumevati prethodno jasno izraženu lojalnost cezarističkoj vladavini: neku vrstu putovanja kroz vreme – povratka u Miloševu Srbiju ili Evropu pre Francuske revolucije. Poništavanje dva poslednja veka istorije. I dalje će, nominalno, biti tu raznih slučajnih ljudi koji će glumiti politiku – i desničara, i levičara i liberala – ali će svi oni podjednako zavisiti od režima koji će, na kašičicu, svakom od njih određivati dozvoljenu meru politike. Istovremeno, svi oni će nastaviti da se bore između sebe, simulirajući politiku i uveseljavajuće stvarne vlasnike zemlje. U tom smislu, neuspeh bojkota neće značiti neuspeh bilo koje naše pojedinačne politike, nego neuspeh svih njih zajedno – povratak u društvo bez politike, u pretpolitičko društvo.

Ako se pitamo šta je krajem aprila na kocki – eto, to je. Ni više, ni manje. Sva druga pitanja – sve naše pojedinačne sudbine i karijere, opstanak liliputanskih političkih stranaka sa ambicijama večitih Gulivera, sitni dogovori i nagodbe, veće ili manje materijalne koristi, lične sujete ili uskogrude ideološke opsesije – ma sve je to od drugorazrednog značaja pred ovom vododelnicom.

Njen ishod će, do sredine veka u kojem živimo, presudno oblikovati fizionomiju srpskog društva i odrediti dalji tok istorije na ovom prostoru.

Kako je rekao Leonardo da Vinči:

“Postoje tri vrste ljudi: oni koji vide, oni koji vide kada im se ukaže na nešto i oni koji ne vide.”

 

Србија 2020: протоколи дана сутрашњег

“Видиш, људска душа је врло отпорна. Пресеци тело на пола – и човек се сломи. Али пресеци душу на пола – и она само постаје савитљивија. Не, стварно, нигде ниси могао да нађеш бољи избор душа. Само у мом граду. Душе без руку. Душе без ногу. Неме душе, глуве душе, оковане душе, душе које њушкају, проклете душе.”

(Евгениј Шварц, “Змај”, 1944)

I

Време

Како препознати историјско време? Где нас оно води: у нови век или у стално циклично тумарање по оном претходном, очигледно недовршеном?

Колико ћемо још дуго бити осуђени на тај век, који као да тврдоглаво желимо да поново проживимо, узалуд очекујући да се ту поново суочимо са већ завршеним изборима, оним које данас сматрамо погрешним, и да их тада, у поновљеном покушају, учинимо боље него претходни пут?

Протекло време редукујемо, упрошћавамо, згушњавамо, сводимо на доживљене или замишљене слике, готово сличице у албуму: 2012, 2000, 1999, 1991, 1987, 1944, 1918, 1903… Слике година које се смењују, некад уназад, некад унапред, некад без икаквог реда. Калеидоскоп кошмара.

Сазрети за ново историјско време могуће је тек када се оно претходно коначно остави иза себе. Када се прихвати стварност да се бивши избори не могу поново учинити, да се бивше битке не могу поново водити, да дилеме које су имали наши преци нису и наше дилеме, баш као што ни ове наше нису биле њихове.

Ниједна слика прошлости коју данас обликујемо у нашој свести не одговара њеном стварном историјском узору, ономе по коме је замишљамо. Ниједна од њих, ни замишљена ни стварна, не може се вратити. Будући дан биће ипак нешто сасвим другачије од онога што прижељкујемо, или чега се прибојавамо, гледајући сличице из калеидоскопа.

Способност да се уочи, препозна, прихвати и разуме историјско време је први услов да се нека група људи диференцира од гомиле, групе по себи, и да постане народ, група за себе.

Битка за тумачење прошлог времена је први од десет протокола дана сутрашњег, којима се данас бавимо. Он нас, одмах, води и у следећи: простор.

II

Простор

Простор је трагично разапет: између оног имагинарног, митског, са старих карата, и оног стварног, ту око нас. Илузија о прошлој моћи, та вечна траума бивших империја, и страх од будуће немоћи: оба та осећања преламају се кроз наше мисли о простору.

У данашњем дану и данашњем свету, то је само један мали простор, на рубовима све празнији од људи. Празна села, мале мртве паланке, возови без возног реда који одлазе у једном правцу и притискају велике градове. Одатле, све више људи одлази даље, у друге светове.

Пресецају га многе границе: најчешће склепане на брзину, недовршене, провизоријуми. Исте породице, родови, племена, иста презимена понекад различитих вероисповести, на обема странама граница.

Сам простор је синтеза разних наслеђа: средњоевропског, византијског, отоманског; обичаја, архитектура, писама, стилова; китњасте сецесије, строгог баухауса, соцреализма, модерне. На крајњим границама европског Окцидента и азијског Оријента, одједном.

Као што се борба води за поновно тумачење времена, тако се борба води и за поновно тумачење простора:

“Баш као што нико од нас није изван или изнад географије, тако нико од нас није потпуно слободан од борбе око географије. Та борба је сложена и занимљива јер се не води само војницима и топовима него и идејама, формама, представама и замишљањима.” 

Ове реченице Едварда Саида (“Култура и империјализам”, 1993) као да описују све наше, данашње, односе према простору: неки га и даље, упорно, доживљавају као животни простор, онај немачки Lebensraum, који мора да се шири; неки, опет, као ексклузивистички простор силе, зону унутар које имамо потпун суверенитет; трећи му придају натприродне, сакросанктне, квалитете: наш простор (или барем неки његови делови) су свети.

Истовремено, технологија која продире у наш живот и сваке године помера границе могућег и опсеге доступног, релативизовала је појам и значење простора више него икада раније у историји.

Одлазак је некада значио путовање преко океана, не ретко за цео живот; дуге припреме, тужне опроштаје, суочавање са новим светом (ко више, заиста, Америку у свакодневном језику зове “Нови свет”?), писма која су путовала месецима, често и нове породице и сасвим нове животе. Данас, нискобуџетном компанијом можете отићи до већине тачака Европе за пар десетина евра, а исто вече послати селфи кући у реалном времену.

Беч, Франкфурт, Берлин, Брисел, Истанбул, однедавно чак и Лондон – све је дужа листа градова Европе у које ујутро можемо да одлетимо да нешто обавимо а већ исто вече поново спавамо у свом београдском кревету.

Читав свет – па и онај мали његов део на којем ми живимо – постао је физички много мањи. Наш простор одавно више није само наш: његовим небом лете стотине страних авиона сваке ноћи, његовим друмовима пролазе путници, на улицама његових градова срећемо странце који су сада већ део свакодневице.

Али та медаља има и своју другу страну: оно што смо традиционално сматрали туђим просторима, сада су истовремено и наши. У Вавилонској кули језика на улицама многих европских престоница, све чешће ћете срести и наш језик, заједно и равноправно са свим осталим.

Способност за ново разумевање и другачије емоционално доживљавање простора данас је једна од битних одлика модерности: неко ће се осећати код куће било где на Земљином шару, неко опет неће ни у суседној улици.

А кад дођемо до те, суседне улице, отвара нам се и једна нова визија простора. Насупрот далеким границама, местима старих битака, куполама цркава, свим тим топонимима из велике мапе, то је онај простор у којем се одвија данашњи дан: то су трасе којима иду наши протести, неке зграде које су симболи отпора и друге које су симболи поретка, то су периметри слободе за коју се боримо. Слобода се, заиста, врло често визуелизује као простор, а борба за слободу је и освајање простора, цртање нове менталне мапе.

Свест о времену и свест о простору – та прва два протокола будућности – тако обликују и онај трећи: људе.

III

Људи: шанса или терет?

Људи,  који су све старији: већ неколико деценија умире их све више а рађа се све мање, док њихове највиталније генерације и професије – оне које виде своју шансу у светској утакмици – одлазе у свет да окушају своју срећу.

Старост јесте биолошка али је истовремено и психолошка, ванвременска: она је стање духа које обликује посебан тип друштва: конзервативног, несклоног ризицима, учауреног у стереотипе о себи и свету, друштва дубоко фрустрираног и колективно опхрваног осећањима дубоке неправде.

Вертикална друштвена проходност – тај историјски резултат југословенског социјализма – више не постоји. Класе се све више репродукују унутар сопствених, затворених, кругова. Кооптација нових елита је могућа још једино кроз политику. Тиме се оне, истовремено и трагично и комично, претварају у своју супротност – антиелите.

Хронично, ендемско сиромаштво притиска заједницу материјално, али и духовно. Лумпенпролетаријат више није задовољан само хлебом и играма: он, све чешће, захтева да буде и морални судија. Презир према знању, образовању, култури, процедурама и институцијама није само његово природно станиште – велики свињац у којем ти прасићи срећно грокћу – него и његово моћно оружје. Сваки уништени човек то је једно ново радно место. Сваки уништени закон, то је једно поље више за неподношљиву лакоћу популизма. Свако уништено острво лепоте, убијена естетика, то је нови простор за кич.

Машина за млевење људи ради без предаха: она убија њихово самопоуздање, вољу за борбом, осећај узајамне солидарности и емпатије, свест о отпору. Између емиграције и колаборације, тај велики жрвањ меље оне који се нису прилагодили.

Људи су и трагично подељени међу собом: генерацијски, културно, образовно, имовински. Сви су они заробљеници својих предрасуда, узајамних мржњи које се преплићу са љубавима, таоци сопствених страхова и међусобних неповерења.

Људи, то је истовремено и једина шанса друштва, и његов највећи терет.

Људи, у датом историјском времену и на датом простору, обликују и четврти протокол: идеје.

IV

Идеје и капије

Путујући пророци, прорицатељи судбине, барони медија, дежурни гости по телевизијским студијима, вечити аналитичари, скрибомани, филозофи без доброг разлога: никада досада се у Србији није чуло мање нових идеја и никада их није заступао већи број безначајних протагониста.

Србија је друштво потрошених идеја и непотрошених опсенара.

Идентитет себе и својих веровања очајнички се тражи негде напољу: у форми, у фрази, у симболу, у било чему за шта би могло да се ухвати, као за сидро у узбурканом мору. Конзервативни идентитет се тврдоглаво проналази у негацији Запада, модерни идентитет, опет тврдоглаво, у негацији Истока. Народ који је вековима знао да мудро изабере најбоље од оба света сада узима оно најгоре, осуђен да троши јефтине пропагандне отпатке из великих фабрика историје.

О ћирилици и латиници расправљају они који ни на једном писму не читају ништа. О држави и цркви, они који не верују ни у бога ни у науку. И друге важне области људског знања – историја, медицина, уметност – сазнају се успут, површно, из понеке реченице сумњиве вредности, најчешће непотписане, не ретко фалсификоване, затурене негде по ћошковима интернета. Реченице су постале вредне само само у мери у којој су инструменталне, у којој се, пропагандно, могу искористити као оружје.

Али, свему томе упркос, идеје остају со земље и што их око нас има мање оне су све вредније. Идеје су оно везивно ткиво које нас све спаја у заједницу, у политички народ. Оне су, исто тако, једина ствар по којој ће моћи да нас препознају наши потомци за неколико стотина година.

Идеје су, исто тако, и наша капија према свету, она врата кроз која пролазимо у шири свет у којем живимо и преко којих постајемо целина са њим. Без идеја, та врата би нам била затворена, а како је написао Иво Андрић (Ex ponto, 1919):

“Врата су затворена само на гробљима, на дућанима пропалих трговаца, на кућама у којима је болест или каква друга несрећа и на тамницама.”

Коначно, идеје одређују оптику у којој можемо да видимо постојеће стање, начин на који можемо да се боримо за његову промену, ризик који смо спремни да прихватимо у томе и меру наших очекивања.

Идеје, укратко, битно обликују и пети протокол: наде, циљеве и амбиције.

V

Наде, циљеви и амбиције

Читав спектар различитих нада: као дуга после кише. Од парчета хлеба до дана слободе, од мира до правде, од жеље да се буде део света до опсесије да се од тог света сакрије високим зидом. Да ли нас на крају ове дуге заиста чека онај ћуп пун злата из бајке?

Неке од ових нада неће бити остварене; многе хоће, али тек у будућности; тек понека се може остварити одмах. Понекад, као да мазохистички одбијамо и примисао на сваку промену на боље, само зато што нам све жељене промене не могу бити сада и одмах доступне.

Фрагментација циљева је свеобухватна, апсолутна, себична и готово свакодневна: новинари се баве медијима, судије и тужиоци правосуђем, учитељи просветом, лекари здравством, малинари једним ценама а паори другим. Заиста, могу ли штедише у швајцарским францима разумети барикаде против мини хидроелектрана, и обрнуто?

Можемо ли се конституисати као политички народ ако не видимо баш ниједан једини педаљ даље од сопственог дворишта? Где су границе себичности?

Разлике у надама одређују и разлике у амбицијама: козметичке поправке садашњег стања, његова темељна реконструкција, или изградња нечег потпуно новог? Кречење фасаде или темељи зграде? Тачно, одлагањем неизбежног купује се неко време сада, али се зато повећава посао који ће на крају неко морати да се уради. И цена тог посла, коју ће неко морати да плати.

Ми сви живимо под истим небом али немамо сви исти хоризонт, рекао је једном приликом Конрад Аденауер, отац западнонемачког послератног чуда. И заиста, разлике у нашим амбицијама одређују и наше хоризонте, али исто тако и обрнуто.

И разлике у политичким циљевима такође су само рефлекси разлика у амбицијама: институционална или ванинституционална борба, избори или бојкоти, реформе или револуције, прихватање спољног диктата или не.

Да ли смо заболи копље на великој мети и сад је пут наш налик на сунчане стопе, како је певао Дучић (“Херцеговина”) или пут од хиљаду миља почиње првим кораком  (Лао Це)?

На ова питања одговарамо на различите начине: свако од нас, сам за себе, али исто тако и као припадници ширих група у којима формирамо, и са којима делимо, заједничке сентименте, сећања, интересе, очекивања.

У којој мери ће наша одлука бити само наша, а у којој ће на њу утицати, и у коначници је обликовати, све различите групе којима припадамо? Ту долазимо и до шестог протокола: односа појединца и племена.

VI

Појединац и племе

“Са људима заједно смрди, али је топло. У самоћама – хладно.” написао је 1938. Мирослав Крлежа (“На рубу памети”).

У породици, задрузи, селу, племену, политичкој странци, компанији, фудбалском клубу, у вери и у нацији – шта је појединац? У егалитарној традицији, чије слојеве у себи проналазимо још из генерација наших предака, појединац је већ вековима – када разгрнемо све слојеве лажне пристојности – увек онај исти реметилачки фактор.

Колективна психологија је дубоко укорењена у култ племена: сви морамо да се држимо заједно, да бисмо се одбранили. Опсесија спољним као непријатељским, подозрење према другачијем као према опасности, жеља за униформношћу, онемогућавали су најспособније да успевају на овом простору. Скоро свако ко је, за две стотине година, хтео да направи нешто изузетно, морао је најпре да оде: Вук и Доситеј, Пупин и Тесла, Црњански и Пекић.

Трибализам је комплексан и вишеструк проблем: у односу на окружење, ближе и даље, он је и даље доминантно етнички, под утицајем светских трендова изражава се исто тако и у кључу обновљених великих идеологија, али – у односу на доминантне унутрашње поделе – трибализам све више постаје и либертаријански. Политичка племена у која смо данас силом прилика подељени тако надилазе оне традиционалне идеолошке поделе: дефинитивно нам је постао ближи неистомишљеник који се заједно са нама затекао у фронту против диктатуре него истомишљеник који је у међувремену постао колаборант.

Али, да ли је све баш трибализам или постоји и солидарност? “Ниједан човек није острво, сам по себи целина.”, писао је Хемингвеј (“За ким звоно звони”). Да ли нас бекство од колективног нужно води у себично? Постоје циљеви које можемо да остваримо и сами, а постоје и они које можемо само удружени са другим људима.

То нас доводи и до седмог протокола: како разликовати утопије од прилика.

VII

Чекајући Годоа: утопије и прилике

Једна утопија: о неизбежној и скорој пропасти овог, злог и неправедног, света, о дуго чеканом новом Армагедону у којем ће снаге зла изгубити своју историјску битку да би потом наступило царство блажених.

И друга утопија: о овом, најбољем од свих могућих светова, који ће увидети своје грешке и исправити их, као неки огроман благонаклони сведржатељ, па ће све онда коначно да буде баш онако како смо од почетка веровали.

Обе ове примарне заблуде засноване су на истој илузији о крају историје. Обе се, међутим, сусрећу у две тачке пресека: у првој, нашу судбину у свакој од њих одређује неко други а не ми сами; у другој, од нас се од обе очекује исто: неупитна и некритичка вера у неке спољне, више силе, у скривене потенцијале света. Антиглобалистичког или глобалистичког света, свеједно, већ ко шта од нас изабере за своју нову религију.

Али,  шта смо онда ми? Само сламка међу вихорове, сирак тужни без игђе икога? Племе моје сном мртвијем спава, како је написао велики Његош?

Две фундаменталне историјске заблуде створиле су нам тако дубок и трајан колективни осећај ниже вредности. Било какав помак, било какве промене, било шта – све је то могуће тек онда када га пусте низ воду. Фатализам ове парадигме као да је прожео све поре друштва, од врха до дна: таксисти, надничари, адвокати, лекари, свештеници, проститутке, коцкари, пекари, пилоти, учитељи и пензионери – сви они, као што Бекетови Владимир и Естрагон чекају Годоа, чекају пуштање низ воду.

Међутим, парадоксално, то чекање Годоа као и да постаје одсудна тачка једне нове диференцијације међу нама. Ниједна од наших старих разлика више не изгледа онако драматично као раније: то да ли смо верници или атеисти, богати или сиромашни, модерни или традиционални, да ли смо за Запад или Исток, и шта мислимо о догађајима из прошлог века. Све те старе разлике сада постају мање значајне пред овом једном, новом: неки од нас ће и даље стрпљиво и послушно чекати то пуштање низ воду,  а неки други ће га за то време већ сами пустити низ воду.

Чекати или делати? Народни песник је својевремено тежину те дилеме сликовито описао у Почетку буне против дахија: “Небом свеци сташе војевати; И прилике различне метати.” 

Одговор на нашу данашњу дилему определиће (баш као и пре два века) један однос. који је овде наш осми протокол: однос између страха и знања.

VIII

Страхови и знања

Страхови: страх од пораза, од ризика, од конкуренције, од промена, од рата, од глади, од болести, од смрти. Страх од сиромаштва. Страх од различитости.

Србија је у оковима страхова који јој обликују данашњи дан и спречавају је да мисли о сутрашњем. Многи од тих страхова су имагинарни и опасности постоје само у нашој свести. Многи други су преувеличани. Неки су, опет, наметнути споља а неки изнутра.

Култура страха се шири и као да постаје пожељан облик понашања. Њу најпрецизније изражавају симболи: ред, рад и мир, то је оно што се од застрашеног човека очекује да прихвати, без роптања, чак и са осећајем олакшања; не слободу, не једнакост, или братство, те опасне и запаљиве пароле: само ред, рад и мир.

Слобода од страха могућа је зато једино кроз знање: то је у својој основи она иста, стара, хегелијанска слобода. Само човек који зна нема више разлога за страх. Знање – она ватра коју је Прометеј украо боговима – и данас је највећи непријатељ таблоидног поретка.

Зато се тај поредак, у свом очајничком покушају да задржи монопол страха, бори против знања. Та борба се одвија стално и на разним фронтовима: од интернета, преко ружичастих телевизија, до скупштинских говорница, судница и разних лажних универзитета. Као што сваку стопу коју препусти оаза у пустињи немилосрдно осваја песак, тако и сваку стопу Србије коју препусти знање немилосрдно осваја таблоидни поредак.

Није случајно што су најтежи напади поретка усмерени баш на универзитет. Латинска реч universitas значила је целину, универзум, свет. И заиста, наш данашњи универзитет и јесте свет у којем се политички поредак никада није најбоље сналазио, а данашњи таблоидни поредак скоро да очајава. Наиме, све док постоји диплома, коју издаје неки универзитет, и даље постоји једна важна област људског живота коју још увек не регулише политика: то је знање. Неко, дакле, може добити гласове а немати знање (и обрнуто). Онтолошки, ови појмови су у различитим равнима и не могу се међусобно упоређивати.

Аутономија нашег знања од политике тако је остала једна од последњих оаза слободе. Таблоидни поредак је схватио психолошки значај ове битке: у очајничком покушају да обесмисли знање као такво, легије преписаних, плагираних доктората преплавиле су јавни простор. Ипак, од свих је онај један универзитет – Београдски универзитет – био драгуљ у круни. Поредак је у овој бици за свог плагијатора ангажовао једног од најважнијих људи – требало је показати да се може баш све – и њему у подршку ангажовао све замисливе политичке, пропагандне, финансијске ресурсе. Академска заједница је, опет, право да плагијат прогласи плагијатом, па чак и када је у питању финансијски консиљере Фамилије, бранила жестином којом је Црвена армија бранила Стаљинград. Исход је био сличан: Синиша Мали је ову битку завршио као фон Паулус.

И као што је Битка код Стаљинграда срушила мит о немачкој непобедивости, тако је и ова битка око плагијата срушила мит о томе да политика може баш све. На овој тачки није само одбрањено знање – истовремено је побеђен и страх. Новембарска победа у бици око плагијата била је, заиста, прва велика победа онога што ће наредне године постати познато под именом: друштво у покрету.

IX

Друштво у покрету

Друштво у грчу: у полукораку, у клечању, у пузању, у бауљању, у кретању у круг. Друштво које се плаши покрета, скока, трка.

Стално ишчекивање поклоњене слободе – споља или изнутра – анестезира бол и кочи покрет: ако будемо довољно стрпљиво чекали, неко други ће већ све наше проблеме да реши. Ми смо старе чекалице.

Доминантан пропагандистички наратив гуши заједницу, контаминира речник, обесмишљава све теме јавног говора; бесмислено трућање које нас вуче на дно као велики воденички камен. Не ретко, стиче се утисак да сви и постојимо само зато да би самозвани демијурзи пропаганде имали свој људски материјал, свој пластелин за велики експеримент.

Од пластелина се, наравно, не очекује да говори. Пластелин може много: да иде по митинзима, проводи ноћи по аутобусима, виче, носи транспарент, подиже песницу, потуче се, разбије неки излог, пластелин може понекад да спали кућу или да пуца у леђа. Али пластелин не може да говори. Говор и разговор су за људе од пластелина непотребни, сувишни луксузи.

Симулације политичких дијалога, под бљештавим светлом рефлектора, са значајним изразима лица, ужурбаним учесницима који улазе у неке велике зграде, испраћени погледима оних који остају напољу. Чатам хаус правила и друге фразе чији је циљ да опсене простоту: ако будемо користили речи које звуче значајно, можда ћемо и ми изгледати значајно?

Друштво у грчу памти кратко: људи од пластелина су научени да реагују на једноставне, живописне сензације, као они Павловљеви пси из експеримента. У орвелијанској дистопији, од њих се очекује да све то забораве већ са сутрашњим даном, како би могли да приме нову дозу индоктринације. Не ретко, индоктринација са којом ће се пробудити биће сасвим различита, можда и потпуна обрнута, од оне са којом су заспали претходне вечери.

Упоредо са друштвом у грчу, развија се и друштво у покрету. Оно понекад заиста личи на његов одраз у огледалу: такође бурно реагује на једноставне надражаје, памти кратко, склоно је искључивости. Ипак, друштво у покрету се полако извлачи из љуштуре вештачког и симулованог и шири у слободан простор. Као дете које учи да хода, и оно је најпре несигурно, спорадично, спонтано, понекад и хаотично. Али неумитно добија самопоуздање, организацију и дисциплину.

Друштво у покрету је истовремено и протест, и отпор, и побуна; оно је и штрајк и демонстрација; оно је реформа, али и револуција. Друштво у покрету је данас бојкот а сутра ће бити избор. Друштво у покрету је и графит на зиду, и звиждук на премијери, оно је и подигнута песница и позоришна представа, и скандирање на спортској утакмици; оно је и виц, и псовка и песма. Друштво у покрету је динамичније, инвентивније, предузимљивије, духовитије од статичног друштва, оно има предност иницијативе, драж забрањеног, мистерију новог и неистраженог.

Који је пут друштва у покрету? Оно у себи још увек носи ферменте разних процеса, може да се развије у разним формама и крене у различитим правцима. Оно може да буде само још једна у низу сељачких буна, које су у тренутку букнуле и угасиле се, као када се запали кутија шибица. Може да буде и зачетак шире и амбициозније модернистичке револуције – пламена који ће горети трајно. А може и да буде почетак анархије – апокалиптичног пожара који гута све пред собом.

За оне који верују да су сви будући догађаји унапред одређени, размишљање о свему овоме је беспредметно: биће оно што ће бити. Фатализам и детерминизам, ако од нечега ослобађају, ослобађају од терета пројектовања будућности.

Али за оне друге, за друштво у покрету, управљање сопственом судбином захтева и благовремено промишљање ризика, што нас доводи и до десетог протокола: модела равнотеже.

X

Модели равнотеже

Друштво у покрету мора да се прилагоди условима и природи борбе која му је наметнута: још одавно, а са временом све више, то је антитеза класичној политичкој борби у којој се такмиче идеје и они који их износе. Најмање је то борба која се може добити само изборима или само бојкотима, тим класичним формулама политике. За ову борбу друштво у покрету мора да искује нова, сопствена, оруђа и оружја. У том арсеналу биће и бојкота, биће и избора, али ће бити и још много тога другог: ратних варки, изненађења, тактичких потеза, привремених решења, невољних савезника и изнуђених потеза.

Таблоидни поредак је угрозио саме темеље заједнице, подједнако угрожавајући сваку од њених вредности, ма колико те вредности понекад и саме биле међусобно супротстављене. Таблоидни поредак је ангажовао ресурсе, спољне и унутрашње, којима ниједан део друштва, сам, сада не може да се супротстави. Ако друштво у покрету уопште има неке шансе у тој борби, оно их има у успостављању модела равнотеже.

То прво значи да политичка супраструктура, сама по себи, није довољна: политичке странке, покрети, организације. Чак и када би успела да привремено превазиђе своје политичке разлике (а видели смо колико је на то осетљива) она није довољна. Друштво у покрету ће морати да, поред политичара, регрутује још два моћна савезника.

Први је критичка јавност: и институционална (електронски и штампани медији и истраживачки портали) и ванинституционална (друштвене мреже, разни облици герилског маркетинга, протести). Критичка јавност је не само домаћа него и страна: таблоидни поредак је јако осетљив на оно што се у иностранству о њему пише, и друштво у покрету ће морати да гађа то болно место много чешће и много више него до сада. Непријатељу се мора наносити толики интензитет бола, да нови страх, онај од друштва у покрету, учини већим од старог страха, оног од самог таблоидног поретка. У једном тренутку, поредак ће се распасти.

Други моћан савезник је дубока држава: сви они појединци унутар државног и парадржавног апарата који се не мире са постојећим стањем. Чиновник који ће јавности доставити документ о злоупотреби. Судија који ће одбити да одреди притвор прогоњеном човеку. Тужилац који ће покренути истрагу и онда када је то за њега опасно. Полицајац који ће грађанина на протесту физички заштитити од криминалца којег је ангажовала власт. Припадник тајне службе који ће, у оном одсудном тренутку, преко анонимних канала објавити дуго чувани тајни снимак и тако решити неко убиство…

Сва три оружја друштва у покрету: политичка супраструктура, критичка јавност и дубока држава морају да функцинишу дисциплиновано. То није дисциплина коалиције, коју одржава договор о подели интереса, то мора да буде дисциплина покрета отпора, коју одржава виша свест о заједничком циљу.

А шта после?

Класична политичка супраструктура – странке, лидери, посланици, министри – биће још увек нејака и незрела да би јој било поверено потпуно управљање променама. Као човек који се буди из дубоког сна и присећа после дуге амнезије, и она ће многе ствари морати тек да учи, неке по први пут а неке испочетка.

Оптерећена нарцизмом малих разлика, сујетама својих лидера, дугогодишњим паразитирањем на маргинама стварног живота, и наша политичка супраструктура ће још дуго зависити од подршке критичке јавности, која ће је енергизовати, радикализовати, приморавати на нове и веће ризике, терати на кораке од седам миља.

И, у исто време, та политичка супраструктура ће и даље зависити од подршке дубоке државе – која ће морати да је контролише, спречава је да и сама не врши злоупотребе, кочи да не срља…

Нови модели равнотеже, у троуглу: политичка супраструктура – критичка јавност – дубока држава, јесу моторна снага изградње новог система.

Дијалектика супротности које се узајамно контролишу.

XI

Протоколи дана сутрашњег

Ових десетак сасвим једноставних ствари – разумевање времена и простора, схватање разлика међу људима, производња нових идеја, сагласност нада и амбиција, еманципација појединца од племена, разликовање утопија од прилика, савладавање сопствених страхова кроз освајање знања, стварање друштва у покрету и изградња нових модела равнотеже – данас, више него много када раније, представљају почетак.

Ако промене замислимо као пројекат нове заједничке куће, ових неколико ствари су њени темељи. Без претходних прецизних нацрта тих темеља, не вреди почети са било каквом градњом – као и сваки подухват грађен на песку и овај би се неизбежно срушио.

Израдити нацрте тих темеља, то је задатак данашњег дана. Једном када буду били завршени, они ће бити протоколи дана сутрашњег.

Seks, laži i video trake

“Možeš lagati neke ljude sve vreme, možeš lagati sve ljude neko vreme, ali ne možeš lagati sve ljude sve vreme.”

(Abraham Linkoln)

 

Da li je Linkoln bio u pravu? Postoje li ljudi koji su u stanju da lažu sve ljude sve vreme? I zašto su ti ljudi uvek političari?

U ovom tekstu bavićemo se jednim starim pitanjem iz novog ugla: ne onog uobičajenog, zašto političari lažu, nego zašto ljudi veruju političarima koji lažu?

Francuski pisac Gistav Le Bon, poznat po svojoj knjizi “Psihologija gomile” (1896) jednom prilikom je rekao:

“Lakoća kojom određena mišljenja postaju opšta, proizlazi iz nesposobnosti većine ljudi da stvore sopstveno mišljenje zasnovano na sopstvenom razmišljanju.”

Da li je tzv. “politička laž” postala sastavni deo sveta post-istine u kojem živimo? Da li su prezir prema istini i ravnodušnost prema lažnim vestima izraz revolta čoveka Postmoderne protiv političke korektnosti? Ili su samo novi model njegovih okova? Da li je sklonost čoveka da poveruje u političku laž obrnuto proporcionalna njegovom obrazovanju? Da li više verujemo svojim očima ili svojim opsesijama?

 

I

Svet laži

Primera ima bezbroj.

Prvi značajni događaj u životu Borisa Džonsona, današnjeg britanskog premijera, bio je otkaz koji je dobio u londonskom Tajmsu, 1988; on je, naime, kao autor jednog novinskog teksta, jednostavno izmislio citat koji mu se uklapao u priču; činjenica da je reči koji nije nikada rekao stavio u usta svom venčanom kumu tada mu nije mnogo pomogla.

Početkom ove godine, Indija je saopštila da je, iznad Kašmira, oborila jedan pakistanski borbeni avion, F16. Usred kampanje za reizbor, indijski premijer Narendra Modi saopštio je da je “Indija naučila Pakistan lekciju”. Kasnija američka inspekcija pakistanskog ratnog vazduhoplovstva pokazala je, međutim, da su svi avioni na broju.

Lažima američkog predsednika Donalda Trampa posvećeni su čitavi internet sajtovi. Tako na primer Glen Kesler iz Vašington Posta dodeljuje Trampu “Pinokije”: po tri Pinokija za “značajnu faktičku grešku” i četiri za tzv. “ordinarne laži”. Na dan 9. oktobra 2019. godine precizni statističari su izbrojali da je Donald Tramp, za nepune tri godine mandata, izrekao fantastičnih 13.735 laži: svakog dana je slagao nešto manje od četrnaest puta!

Lažima srpskih političara takođe se bave internet sajtovi: Istinomer, na primer, ocenjuje njihova (ne)ostvarena obećanja. Neostvareno obećanje je, isto tako, jedna vrsta laži. Laži Aleksandra Vučića postale su nam omiljena zabava na društvenim mrežama: mi zapravo od njega više i ne očekujemo da ikada više kaže bilo šta istinito, a razvila se i posebna škola mišljenja po kojoj on, zapravo, u svakom svom iskazu kaže tačno ono što je suprotno od istine.

Dosad smo verovali da su laži sastavni deo života samo u raznim diktaturama: zvanična verzija Severne Koreje je da je njihov vođa Kim Džong Un “polubožanstvo”; Kinezi, opet, i dalje smatraju da se tog 4. juna 1989. na trgu Tjen An Men ništa posebno nije dogodilo; nacistička antisemitska propaganda polazila je od laži da su Jevreji “genetski prljavi i da ih odaje specifičan miris”; Musolinijeva Italija je opet lagala kako su tadašnji Italijani naslednici starih Rimljana; ime zvaničnog glasila sovjetske Rusije (“Pravda”) u prevodu je značilo: “Istina”.

Navedeni primeri su, međutim, pokazuju da su laži sastavni deo političkog rečnika ne samo u diktaturama nego i u savremenim demokratijama. Nije to nešto posebno novo: i demokratski izabrani političari su, po pravilu uz podršku štampe (a od dvadesetog veka i radija i televizije) bili skloni tzv. “menadžmentu istine”: poricanju skandala, ili umanjivanju negativnih posledica politika koje su vodili.

Šta je, onda, novo? Nova je spremnost birača, u raznim zemljama i kulturama, da tvrdoglavo, gotovo opsesivno, podržavaju političare za koje već sasvim dobro znaju da su preispoljni lažovi.

 

II

Podneti se mogu samo krajnosti…

Zašto laži ne nanosi više štete političarima?

Jedno objašnjenje je, svakako, da su dimenzije tzv. trampijanskih (ili vučićevskih, ako više volite) laži toliko neobične i velike – njihova učestalost, besramnost i lakoća sa kojom se izgovaraju – da običan čovek zapravo i ne može da ih shvati, pa samim tim ni prihvati. On naprosto ne zna kako da reaguje na njih.

Testovi sprovedeni u mnogim zemljama pokazuju da između dve trećine i tri četvrtine ispitanika odgovara da nikada ne laže, dok većina ostalih tvrdi da laže manje od pet puta dnevno. Kako bi onda, prosečan čovek uopšte mogao da razume (i prihvati) činjenicu da su političari Postmoderne toliko izvan granica naše normalne, uobičajene ljudske lažljivosti?

Ako parafraziramo čuvenu apokrifnu Staljinovu rečenicu da je “smrt jednog čoveka tragedija, a smrt milion ljudi statistika” (Teheran, 1943) onda možda možemo da konstatujemo kako je mala laž moralno neprihvatljiva, a velika laž je politika? Ili, kako je to jezgrovito opisao Mišel de Montenj: “Podneti se mogu samo krajnosti.”

Drugo objašnjenje je da ljudi jednostavno veruju političarima za koje su glasali, šta god oni rekli. Nedavna studija dva istraživača sa Brigam Jang univerziteta u Utahu, SAD ispitivala je da li su birači lojalni svom lideru ili podržavaju politike koje oni otelotvoruju. Činjenica da je Donald Tramp odustao od toliko mnogo tradicionalnih republikanskih vrednosti (između ostalog, od slobodne trgovine i konfrontacije sa Rusijom) pokazuje da je izbor ličan: oni koji sebe i dalje zovu Republikancima podržavaju Trampa zbog njega samog, a ne zbog onoga što zastupa. I, pošto funkcionišu u sistemu vrednosti u kojem je lična lojalnost iznad svake ideologije, onda biračima naprosto nije važno da li njihov miljenik govori istinu ili ne.

Nešto vrlo slično imamo i u Srbiji: Vučićevi birači nisu – baš svi – toliko glupi da ne primećuju njegove laži; naprosto, oni ih smatraju “državničkom veštinom”, legitimnim sredstvom u političkoj borbi: “ala mu je zavukao, svaka mu čast”. Da li su takvi birači licemeri? Naravno da jesu, i to čak oni inteligentniji među njima shvataju. Da li ih je briga za to? Nije – dok traje, traje, a posle ćemo već da vidimo…

Međutim, jedan deo objašnjenja nije neposredno “politički”: čak i u svakodnevnom životu, postaje sve teže prepoznati lažova. U jednom univerzitetskom istraživanju ispitanicima je omogućeno da varaju u odgovorima, dok su bili neprimetno snimani. Potom bi, pred kamerom, bili pitani da li su odgovarali pošteno i, naravno, govorili da jesu. Onda bi drugim ispitanicima bili pokazani snimci njihovih odgovora: na uzorku od tri stotine odgovora, procenat tačno pogođenih “lažova” bio je tek negde oko pola. Čak i oni čiji je svakodnevni posao da otkrivaju laži skrivene u ljudima – policajci ili obaveštajci, na primer – imali su skoro isti procenat (ne)tačnih odgovora kao i nasumice izabrani ispitanici.

Evolucija takođe može da ponudi deo objašnjenja: ljudi su, sa vremenom, izgubili sposobnost za kritičko mišljenje, dekartovsko preispitivanje zvaničnih istina, izgradnju distance od svakodnevnih spinova… Činjenica da je većina komunikacije među ljudima, u većini vremena, istinita – stvorila je svojevrsnu pretpostavku poštenja, opravdan i neophodan preduslov da naša komunikacija bude efikasna. Zaista, ako bismo mi, u svakom razgovoru, proveravali baš svaki detalj koji čujemo (polazeći od pretpostavke da on može da bude i laž) mi, u stvari, ne bismo uopšte mogli da razgovaramo. Ljudi su vaspitani da pretpostave da je ono što čuju istinito i, prema tome, oni su vaspitani da budu slagani, isto tako.

Ova greška u čovekovoj svesti postaje naročito opasna onda kada on sluša iskaze koje izrečene sa pozicije nekog autoriteta: formalnog (roditelji, škola, crkva, državna vlast) ili faktičkog (poznati, priznati, popularni ili bogati ljudi, velike kompanije, reklame na televiziji).

Ovaj instinkt – da svaki autoritet uvek govori istinu – je tako jak da prosečan čovek ponekad zanemari čak i onaj običan, zdrav razum. U istoriji psihologije ostalo je zabeleženo ispitivanje profesora Stenli Milgrama (1961): ispitanicima je bilo (lažno) saopšteno kako će, u eksperimentu, davati elektrošokove drugom ispitaniku (koji je, u stvari, bio glumac). Kako se eksperiment produžavao, ispitanici su bili voljni da daju čak i tako jake elektrošokove da bi njihove posledice (da su bili stvarni) bile fatalne.

Kako objasniti rezultat Milgramovog eksperimenta? Jedno objašnjenje je, svakako, da je čovek koji “sledi naređenja” uvek manje sklon da razmišlja o posledicama svog čina, od čoveka koji zna da je baš on sam, lično, odgovoran za posledice svojih postupaka. Međutim, činjenica je i da su Milgramovi ispitanici – možda – stvarno posumnjali da je eksperiment stvaran, ali ne dovoljno da bi prešli preko onoga što psiholozi zovu “difoltom istinitosti“.

Zaista, možda baš svi učesnici režimskih mitinga po Srbiji i ne veruju da je “Đilas lopov, izdajnik i ubica”, ali – sve dok neka vlast tvrdi tako – zašto bi se oni osećali odgovornim za posledice laži u čijem širenju učestvuju? Ako taj danse macabre završi tako što neko bude prebijen, ili njegova kuća spaljena, ili možda čak i ubijen (a sve se to desilo, za sada samo po jednom, u prethodne dve godine) – biće kriva vlast koja je takav ishod želela, osmislila i na njega huškala, a ne pojedinac koji joj je poverovao. Ili se bar taj pojedinac nada da će tako biti – baš kao što su se nadali i svi čuvari u nacističkim koncentracionim logorima…

 

III

Švedski sto laži i paradoks lažljivog političara

Lažne vesti, po pravilu, pojačavaju urođenu sklonost ljudi da budu prevareni. Jedna studija koju je prošle godine objavio časopis Science u svom zaključku parafrazira čuvenu apokrifnu rečenicu koja se pripisuje Marku Tvenu: “Laž je već obišla pola sveta, dok istina nije stigla da obuče cipele” (zapravo, tu misao je prvi napisao Džonatan Svift, još 1710. godine):

“Laž se širi značajno dalje, brže, dublje i šire nego istina.”

Ovo je naročito tačno kod lažnih političkih ili pseudo-političkih vesti: one za birače predstavljaju pravi poslužavnik sa delikatesima, gotovo jedan švedski sto laži, sa kojeg samo treba da izaberu onu koje su se uželeli: o Rotšildima koji vladaju svetom, o migrantima koji će nas sve učiniti muslimanima, o EU kao “Četvrtom Rajhu”, o Zemlji kao ravnoj ploči, o štetnim vakcinama, ili o čoveku koji nikada nije bio na Mesecu.

Međutim, lažne vesti – iako pomažu političarima koji se njima služe – ne mogu da budu i celo objašnjenje njihovog uspeha. U samom jezgru ovog problema, i dalje ostaje paradoks – ma kako nam on bio neprijatan kad se sa njim suočimo – tzv. “paradoks lažljivog političara”.

Rejting Donalda Trampa je za celih 11% veći od od broja onih Amerikanaca koji veruju da on govori istinu. Kod Borisa Džonsona ta razlika je još veća: čak trećina Britanaca ga podržava, a samo petina veruje da govori istinu. Birači veruju u svoje lidere čak i ako njima ne veruju. Zašto?

Paradoks lažljivog političara tesno je povezan sa tzv. mehanizmom intuitivnog odlučivanja. U jednom istraživanju Emori Univerziteta (2004, Atlanta, SAD) reakcije stranački opredeljenih ispitanika (republikanaca i demokrata) bile su analizirane na skeneru koji je snimao njihov mozak.

Laganje one druge, protivničke strane bilo je uvek praćeno osvetljavanjem delova moždane kore koji su povezani sa osećanjem nagrade; nasuprot tome, laganje svoje sopstvene strane pratila su osvetljavanja drugih delova mozga: onih povezanih za nezadovoljstvom i negativnim emocijama. Ni u jednom slučaju nisu uočene reakcije na delovima mozga povezanim sa razumom i racionalnim razmišljanjem.

Dakle: odluke birača su primarno povezane sa emocijama i intuicijom a činjenice i dokazi su uvek od sekundarnog značaja.

 

IV

Laž kao odbrambeni mehanizam

Najvažnija posledica dominacije intuicije nad razumom je ubedljivost tzv. konfirmativne pristrasnosti. Pod ovim pojmom podrazumevamo tendenciju da mi, po pravilu, u mnoštvu informacija namerno tražimo samo one koje će potvrditi stav koji već unapred imamo o nekom pitanju, kao i tendenciju da složene ili dvosmislene informacije tumačimo jednostrano – kao potvrdu onoga što već mislimo – svesno zanemarujući sve njihove eventualne suprotne aspekte. To nije greška u razmišljanju, nego prirodna odlika ljudskog mišljenja.

Najbolji dokaz za ovu tvrdnju jesu navike koje smo izgradili kada su u pitanju izvori kojima se redovno vraćamo u prikupljanju informacija. Američke demokrate čitaju Njujork tajms; američki republikanci gledaju Foks njuz. Pristalice Brexita u Britaniji čitaju Dejli miror i San; protivnici Brexita čitaju Gardijan i Independent. Srpski populisti gledaju Pink i Hepi televizije i čitaju Informer; srpske demokrate gledaju N1 i čitaju NIN, Vreme i Danas.

Novi aspekt teorije konfirmativne pristrasnosti je tzv. identitetsko razumevanje, smatra Dan Kahan, sa Pravnog fakulteta u Jelu: ljudi prihvataju i obrađuju informacije na način kojim štite sopstvenu predstavu o samima sebi, ili onu predstavu sebe za koju misle da je imaju drugi ljudi.

Tako, na primer, oni koji žive, rade ili se jednostavno kreću u okruženju koje ne veruje u klimatske promene često će izbegavati da javno kažu išta što bi sugerisalo da čovečanstvo, svojim postupcima, menja klimu – naprosto ne želeći da budu žigosani kao izopštenici iz sredine u kojoj se nalaze.

Na Balkanu, narodi koji su učestvovali u poslednjim ratovima, odbijaju da poveruju u istinu da su i njihovi pripadnici činili zločine, jer – iako na racionalnom nivou svi oni dobro znaju da neki od njih to jesu činili – podsvesno veruju da bi prihvatanjem te istine nepopravljivo narušili njihovu sliku o sebi kao o bezgrešnim žrtvama drugih. Na nivou kolektivnog nesvesnog, taj instrument homogenizacije postao je toliko moćan da, već punih četvrt veka, sve one koji se usude da misle drugačije žigoše kao izdajnike.

Kako sve više tema, u informaciono povezanom svetu, postaje kontroverzno, tako i sve više mišljenja o njima postaju markeri koji tako, posredno, određuju i naš identitet.

Za Amerikance su to Tramp, ili pravo na slobodno držanje i nošenje oružja; za Britance je to Brexit; za mnoge kontinentalne Evropljane, odnos prema migrantima; za Srbe je, već godinama, to odnos prema Vučiću – dok je za one Srbe koji su se već negativno opredelili prema pomenutom, to poslednjih meseci postao odnos prema bojkotu izbora. Sve ove kontroverzne teme, koje posmatramo površno i navijački, predstavljaju primere takozvanog identitetskog razumevanja.

Kako ono funkcioniše? Prema profesoru Tomasu Giloviču, sa Univerziteta Kornel (SAD), lažne vesti i kognitivna pristrasnost, zajedno, olakšavaju nam da poverujemo u laž. Ako već želimo da poverujemo u neku lažnu tvrdnju zato što ona podržava naše, već prihvaćene, predrasude – onda je dovoljno da se za pitamo: “Mogu li ja u ovo da poverujem?” I kad već sebi pitanje formulišemo na takav način, tada će nam i jedna jedina studija sumnjive vrednosti, pronađena negde na internetu, ili neka fotomontaža, ili čak i usputan komentar nekog “eksperta”, biti dovoljni da poverujemo kako je naša polazna pretpostavka dokazana.

Sa druge strane, ako već unapred ne želimo da u neku tezu poverujemo (jer se ona suproststavlja našim predrasudama) onda ćemo pitanje samima sebi formulisati na obrnuti način: “Moram li ja u ovo da poverujem?” U tom slučaju, već i samo jedan kritički komentar biće nam dovoljan da je odbacimo.

***

Neko bi, možda, zaključio kako su tzv. misleći ljudi (oni inteligentniji, obrazovaniji, komunikativniji – ili naprosto oni koji više koriste svoj misaoni aparat) skloniji zaključcima izvedenim na osnovu dokaza i činjenica, nego što su to ljudi u proseku? Ali, to bi tek bila zabluda!

Prema Davidu Perkinsu, profesoru sa Harvarda, što su ljudi bistriji, to su skloniji traženju post-hoc opravdanja za sopstvene zaključke, već unapred donete na osnovu predrasuda. Dakle: pametni ljudi, baš kao i oni glupi, podjednako su skloni da ignorišu činjenice koje im se ne sviđaju.

Ako je verovati ovoj, pomalo apokrifnoj, anegdoti poznati britanski ekonomista Džon Majnard Kejnz je u jednoj raspravi rekao svom sagovorniku:

“Kad se činjenice promene, ja menjam mišljenje. A šta Vi radite, gospodine?”

Šta bismo mi danas odgovorili Kejnzu? Da se hvatamo za tastature naših uređaja, kao nekada kauboji za pištolje na Divljem Zapadu, i nemilosrdno pucamo u svakoga ko nam predoči činjenice koje nam se ne sviđaju.

Прича о две библиотеке

“Када је обзнањено да се у Библиотеци налазе све књиге, прва реакција је била неомеђена радост. Сви људи су се осећали као да су сами у поседу нетакнутог и тајног богатства. Није било личног проблема, није било светског проблема, чије речито решење није постојало негде, у неком хексагону. Универзум је био оправдан; универзум је ускоро постао идентичан безграничној ширини наде Човечанства.”

(Хорхе Луис Борхес, “Вавилонска библиотека”, 1941)

 

I

Каспар и Балтазар

Каспар и Балтазар били су вршњаци, пријатељи и – чињеница која је пресудно утицала на њихове животе и увела их у ову нашу причу – библиотекари. Заједно су завршили школу, заједно отишли у Престоницу на студије, заједно се из ње вратили, заједно почели да раде као приправници у јединој библиотеци која је тада постојала у њиховом граду.

Помагали су један другом на послу, дружили се и приватно; размењивали су књиге које су читали, делили иста интересовања, били су све оно што су, обично, пријатељи.

Деценије су пролазиле и провинцијски град се развијао, све више његових становника бивало је школовано, и на крају је и сам постао универзитетски центар. У време у којем дешава ова наша прича, у њему су постојале две библиотеке – градска и универзитетска. На челу прве је био Каспар, а на челу друге Балтазар. И није то било ништа чудно: та њих двојица су, откад памте чак и најстарији суграђани, били једини школовани библиотекари у граду.

Библиотеке су биле једна наспрам друге, свака на једној страни главног градског трга. Обе су биле жива места: у њих су долазили ђаци, студенти на пракси, у њиховим читаоницама су људи могли зими да се згреју, неколико песника аматера је ту писало своје стихове – песници су увек бескућници – а легенда каже да се двоје пензионера чак упознало у једној од њих. Примале су и путнике намернике, да уз књигу или новине убију време до поласка наредног воза, увече би често своје сале, бесплатно, давале за књижевне вечери.

Библиотеке су међусобно сарађивале – и то не само зато што су Каспар и Балтазар били пријатељи. Размењивале су књиге, помагале једна другој када би затребало слободних руку, заједно писале бројне дописе разним министарствима, борећи се за, све ређе доступан, новац из буџета. Заједно су се обраћале и међународним библиотечким и културним установама, у сталним покушајима да свој књижевни фонд повећају. На сајмове књига слале су, због штедње, само по једног посетиоца: на један сајам је ишао представник Градске библиотеке, на други Универзитетске; сваки би набавио књиге за обе. Коначно, и чланске карте су признавале једна другој: сваки члан ма које од њих, имао је приступ у обе.

 

II

Мелхиорово време

Мелхиорова диктатура је у град стизала постепено. На почетку, она је била нешто чиме су се бавили само у далекој Престоници: тамо су биле владине зграде, велике новинске и ТВ куће, банке, амбасаде, судови – све оно што обично сматрамо државом. А онда, полако, у таласима, она је стизала и у Град: на улицама и у радњама, у кафанама и по црквама, на прославама и сахранама – препричавали су се догађаји из Престонице, углавном разне фантастичне приче или бизарне анегдоте везане за личност Мелхиора.

Становници су очекивали да, као и свака летња бура, и Мелхиорово самовлашће ипак брзо прође. “Биће то само фуснота у историји”, храбрио их је њихов стари градоначелник, подсећајући их – онако успут – да су сви они ипак суграђани који су заједно живели и пре ове невоље, и мораће заједно да живе и после ње. Каспар и Балтазар у тим причама нису учествовали: из ноћне море у коју се претварала стварност, све чешће су бежали у сан својих малих, заштићених, оаза: својих библиотека.

Диктатура, међутим, није пролазила. Напротив, пролазило је време, а она је јачала. Мелхиорових присталица је на почетку било мало: пар кафанских пијандура, понеки џепарош којем би чланска карта Странке постајала једина одбрана када би га ухватила полиција; један свештеник за којег се сумњало да је мало луд;  двојица месара која су варала муштерије; неколицина проститутки и беспосличара.

Са годинама, то је почело да се мења: све више и све чешће, чланска карта Мелхиорове странке постајала је прво неизбежна, а потом и једина, улазница у свет успеха. Најпре државни чиновници и руководиоци предузећа, потом професори и лекари, па онда судије и полицајци – сви су морали да постану чланови Странке.

Смењени су и градоначелник, ректор и шеф полиције: на њихова места странка је довела једног силоватеља у покушају, једног свршеног плагијатора и једног радника са фарме свиња.

***

Скоро на самом крају, ред је дошао и на библиотекаре. И ту ова прича, заправо, и почиње: једног петка у четвртој години Мелхиорове власти…

“Ма, то је једно обично парче папира.”– убеђивао је Каспара нови градоначелник –  “Потпишеш, заборавиш већ сутра, и миран си. Ниси шеф бензинске пумпе, па да ти траже гориво? Ко је од њих уопште прочитао неку књигу? Ево, ја сам и сам потписао…”

Каспар је, као и многи у Граду, врло добро знао да је градоначелник потписао само зато да се не би отворила афера око једног неуспелог љубавног састанка. Девојка је тврдила да је у питању покушај силовања, он да је све био један велики неспоразум. Имао је два избора: да постане градоначелник или да буде осрамоћен као силоватељ. Разлику је чинило оно обично парче папира.

Ипак, Каспар је све то прећутао. Узео је понуђену хемијску оловку, и потписао.

“Ма, то је једно обично парче папира.” – убеђивао је Балтазара нови ректор универзитета – “Потпишеш, заборавиш већ сутра, и миран си, Ниси шеф бензинске пумпе, па да ти траже гориво? Ко је од њих уопште прочитао неку књигу? Ево, ја сам и сам потписао…”

Балтазар је, као и у многи у Граду, врло добро знао да је ректор потписао да се не би отворила афера око доктората који је, хм, преписао из рада колеге који је исту тезу одбранио пар година раније у иностранству. Имао је два избора: да постане ректор или да буде осрамоћен као плагијатор. Разлику је чинило оно обично парче папира.

Балтазар, међутим – за разлику од свог пријатеља – није узео понуђену оловку, а није оћутао ни оно што је сматрао непристојном понудом:

“Види, ту хемијску оловку набиј себи у дупе, мајмуне један. А ту приступницу сад лепо поједи, па иди и исповраћај се оном лудаку Мелхиору, јебо те он тако блесавог.”

Већина нас псује када је љута, уплашена, изнервирана или уморна: то је један од најстаријих психолошких одбрамбених механизама. Балтазар, међутим, није био већина. Он је псовао ретко, заправо само онда када је осећао велико олакшање – као тог дана. Знао је да је донео одлуку и да бар о томе више не мора да размишља. Да ли је та одлука била добра или није, показаће, уосталом, једини судија – време.

Те вечери, Каспар и Балтазар су се срели на кригли пива, у малој кафани на средини пута између две библиотеке. То је био њихов ритуал, који је трајао већ скоро две деценије: сваког петка у шест увече попили би по криглу пива и весело причали о протеклој недељи.

Овог петка, међутим, нису се утркивали у томе ко ће први да проговори. Прву криглу су попили у потпуној тишини. Као и другу. Мимо обичаја, наручили су и трећу. Тек тада, готово у исти глас, поставили су исто питање:

“Потписао си?”

Најпре су се насмејали, а онда погледали један другог у очи. И свако од њих је, већ из погледа, закључио шта је онај други учинио. На обојицу је то сазнање деловало поражавајуће: из чињенице да Балтазар није потписао, Каспар је закључио да га је оставио на цедилу, да сам носи крст срамоте; а био би свакако лакши кад бисмо га носили обојица, помислио је. Из чињенице да је Каспар потписао, Балтазар је закључио да га је оставио на цедилу, да сам носи ризик побуне; а био би свакако мањи кад бисмо га носили обојица, помислио је.

Отишли су много пре него што су завршили трећу криглу.

“Видимо се следећег петка”, промрмљали су на одласку. Али, знали су, и један и други, да се следећег петка неће видети. Ни следећег, ни оног после њега, ни наредног, ни последњег петка у месецу, ни било ког петка. Непопијене кригле које су остале на столу биле су и последње које су заједно пили.

У јавности, још дуго су један о другоме говорили све најлепше: као пристојне људе било их је срамота да чаршија сазна шта се догодило. Сваки од њих се, некако, дубоко у себи ипак надао да ће се нешто десити, да ће се пробудити из те ноћне море, да ће се вратити старо време.

Те наде су, међутим, биле узалудне. Старо време је заувек отишло, а заједно са тим временом, и њихово пријатељство.

 

III

Хоботница

Ако је на почетку Каспар и веровао да је чланство у Странци само обично парче папира, како му је на почетку објашњено, ускоро се уверио у нешто сасвим супротно. Све више, као нека велика хоботница, Странка је почињала да контролише све детаље живота у Граду, чак и оне сасвим тривијалне: колико ће ко трговати, са ким, и по којим ценама; где ће се ко запошљавати; ко ће бити кажњен, а ко награђен, за једну исту ствар; шта ће се пуштати на локалној радио станици; где ће се објављивати који огласи; који грађани ће бити стављени на тзв. црне листе, које ће се дрвеће у градском парку посећи, а које неће.

На Градску библиотеку ред је, заправо, дошао сасвим случајно, не због књига које су се у њој налазиле, него зато што је положај њене зграде, на главном тргу, био најзгоднији за идеју која је пала на памет руководству Странке:

“Непосредно изнад главног улаза, на средини зграде, почевши од поткровља па наниже, поставићете велико платно са ликом вољеног Мелхиора”.

Шеф градског одбора Странке, бивши шверцер цигарета, поносно је показао Каспару слику платна:

“Ми смо предложили да се, на простору између трга и улаза, постави и кип Мелхиора, са књигом у руци, у величини два пута већој од природне, али то у Престоници још нису стигли да ураде. Нека, можда следеће године…”

У Градској библиотеци су сви били згранути захтевом на који је Каспар пристао:

“Нама у оснивачкој повељи пише да се Библиотека не бави политиком…”

“Нама у оснивачкој повељи не пише ко ће нам обезбедити паре да обновимо књижни фонд. А нико неће, ако не будемо у добрим односима са Странком.”

Преко пута, у Универзитетској библиотеци, Балтазар је захтев Градског одбора Странке не само одбио, него и исмејао. Сазвао је дописнике неколицине преосталих листова који нису били под контролом странке. Обавестио све стране библиотеке. На фотокопир машини је чак умножио летке на којима је Мелхиор био нацртан, хм, у врло понижавајућој пози.

А онда је, некако, цела ова прича дошла у Престоницу и тако је Мелхиор чуо за случај Градске библиотеке и његовог џиновског портрета. Сујетан, зао, а површно и слабо образован, одувек је волео друштво интелектуалаца и патио када би га неко од њих критиковао. Сав бесан, звао би их лажном елитом, и тврдио да је он заштитник крезубих, сиромашних и приглупих, да је чак и сам такав…

Али, ово је била прилика која се не пропушта! Библиотека, храм знања! Наложио је својим сарадницима да одмах припреме његову посету Граду! Велики митинг ће се завршити коктелом за чланове Странке из тог места, који ће бити одржан баш у – Градској библиотеци!

“Ми смо библиотекарке, да ли стварно морамо да послужујемо те грозне људе одевене као келнерице?”

Каспарове сараднице су биле огорчене.

“Морате, јер новац за ваше плате добијам од Министарства културе, а ако нисмо у добрим односима са Странком, онда… Па шта, то је само два сата, ко зна када ће поново да дође овде?”

И тако су библиотекарке, у светло плавим униформама Странке, служиле пиво и кобасице групи од педесетак неокупаних страначких функционера који су се тискали око Мелхиора чији је домаћин био – Каспар. Међу њима су била двојица правноснажно осуђених за разна сексуална насиља – један је био помоћник градоначелника а други директор водовода – али је, на крају, све прошло мирно.

“Синоћ је било више година робије на једном месту него година школе”, рекла је сутрадан цинично Каспарова заменица.

“Али данас смо добили од Министарства културе, телеграфски, новац за четири нова радна места, онај који безспешно тражимо већ годину дана.”

Шеф градског одбора Странке је, наравно, знао да је новац стигао. Позвао је Каспара исто вече у кафану на изласку из града:

“Брате, имам двоје да их запослиш, обоје су наши људи. Дечко је сада изашао из затвора, треба му посао док не нађе нову комбинацију, а мала је ко бомбона, јебе је начелник милиције, морам то да му завршим.”

“Они су библиотекари?”, упитао је Каспар, онако форме ради.

“Ај’ брате, не сери ко фока, нисам ти ја од оних из бившег режима, које си могао да зајебаваш. Нема код мене циле-миле! Двоје ти шаљем, ти си добио кинту за четворо, шта ћеш да радиш за друго двоје боли ме курац, и бог да нас види.”

И тако је Каспар, од пара добијених из Министарства културе, у Градској библиотеци запослио два члана Странке – локалног криминалца и проститутку – и двоје библиотекара.

Био је то први пут за петнаест година, колико се налазио на челу библиотеке, да у њој није запослио библиотекара. Још до пре годину дана мислио је да је тако нешто немогуће.

“Али, да нисам запослио то његово двоје, не бих могао ни оно друго двоје. Двоје младих библиотекара би остало незапослено, а паре би потрошила библиотека у неком другом граду?”

Са том мисли, тим несавршеним самооправдањем, уз све већу неизвесност шта му доноси сутрашњи дан, Каспар је заспао сном без снова.

 

IV

Danse macabre у Кабинету

“Шта ћемо да радимо са оним баксузом из Универзитетске библиотеке, оним Балтазаром, председниче? Поново је нападао Странку, на некој конференцији за штампу, пише твитове против нас, и Вас је поменуо, ево, овде каже да сте диктатор…”

На састанку Групе за медијски рат у кабинету код Мелхиора, Сузанин посао био је да поставља неугодна питања. Мелхиор је ћутао и гледао у своје најближе сараднике; очекивао је њихове предлоге.

“Да му пошаљем тројицу са штанглама, Пуфту и Шапу, и једног да држи стражу. Када га поломе као пичку биће мање говорљив!” – Гаша, шеф Тајне полиције, имао је, као и увек, најпрактичније предлоге.

“Ја бих ипак, мало цивилизованије методе. Грозим се насиља. Ево, да ја позовем ректора тог њиховог универзитета, да га отпусте? Да остане на улици, без цванцика. И још да му наместимо две-три тужбе за то што нас напада, средићу ја са председником суда да добије максималне новчане казне, онда му пошаљемо извршитеље да му све заплене… Да му породица гладује на његове очи, и да се на крају сам убије!” – министарка правде, Стела, предлагала је сопствени, већ разрађен механизам.

“Ја сам за то да будемо брзи и ефикасни: да му ноћу запалимо кућу! Као што смо радили оном новинару. Ако и сам изгори, још боље. Имаћемо још једно слободно место за наше људе.” – рекао је секретар странке, Глиша.

Мелхиор је дуго гледао у лица својих сарадника, лица изобличена од беса према сасвим непознатом библиотекару из провинције. Гаша, Стела и Глиша! Шверцер кафе, дактилографкиња и ситни лопов! Презирао их је, али свиђало му се то богатство идеја, та њихова мржња, пена која им је избијала на уста, то утркивање у злу. Презирао их је, али су они напросто били толико зли да су били неодољиви. Да је тај Балтазар био случајно овде, и да он, Мелхиор, случајно изађе из кабинета и остави им моторну тестеру, било би потребно само да секретарица унесе црне кесе, да спакују делове тела.

Пренуо се из сањарења о злу, своје омиљене забаве и, помало невољно, одмахнуо главом:

“Нећемо урадити ништа од тога. Хоћу да зовем оног скандинавског амбасадора, ону педерчину што ме критикује да сам диктатор. Хоћу да га одведем тамо, да му покажем да и мој политички противник може да буде директор библиотеке.”

Присутни су гледали тужно: металне штангле, намештене пресуде, Молотовљеви коктели – сав тај уобичајени страначки материјал – овог пута неће бити примењен. А онда је Мелхиор наставио, док му се лице претварало у ону маску злог демона, о којој је својевремено Брехт написао песму:

“Бедника ћемо оставити као директора. Али казнићемо га много страшније: уништићемо му целу библиотеку. Више не сме да добије ни паре из буџета. Са локалним бизнисменима обавити разговоре: нећу да видим ни паре донације. Ако му нешто стигне из иностранства, те дознаке да заплени девизна инспекција, до последњег долара и евра. Послати му све контроле: од противпожарне, до санитарне, изрицати му увек максималне казне. Пустити у медије на насловне стране да је педофил. У граду проширити трач да у подруму библиотеке организује сатанистичке ритуале.”

Мелхиор је нервозно шетао по кабинету; лице му је постајало љубичасто од беса, а прсти обе руке су били спојени у препознатљивом положају:

“Стално ми серу да хоће правну државу. Е, сад ће је добити, дуплу дозу!”

 

V

Библиотекари у подељеном граду

У Граду се Каспар суочавао са све више непријатности због своје сарадње са Странком. Прошле недеље га је једна стара жена пљунула на пијаци, уз ужасне увреде, псовке и клетве:

“Бедниче, због тебе су моја деца у иностранству! Ђубре једно! Распао се од рака да бог да!”

И узалуд су били сви његови покушаји да објасни како он уопште не познаје ни њу ни њену децу, како је он само библиотекар…

“Сликаш се са оном лопужом и издајником! Исти си као и он!”

Ускоро се око њих двоје окупило неколико људи. Са једне тезге су на њега бацили трули парадајз, онда га је погодило и јаје. Сав умазан од поврћа, јаја и људске пљувачке, једва је стигао кући.

Тог дана је Градска библиотека добила ванредна буџетска средства за унапређење међународне сарадње. Сам Каспар је био именован за члана високе државно-привредне делегације за далеку азијску земљу, на чијем је челу, наравно, био сам Мелхиор.

Чим би прошао кроз главни улаз Градске библиотеке – на којем је, први пут у њеној историји, била постављена наоружана стража – Каспар би ушао у сасвим други свет. Скупоцени парфеми старлета, запослених да раде као библиотекарке, листер одела криминалаца, који су постали библиотекари, звукови народњачке музике са луксузних мобилних телефона, позиви новинара таблоида који су га звали за разне изјаве, позиви на ручкове и вечере са новом елитом.

Каспар није био део тог света, он никада у њему није живео, није разумео његове културне, а још мање моралне обрасце. Зато је, миром будистичког монаха, пролазио поред њега, трудећи се да га не примети.

Да, они су морали да буду пуштени унутра, да би Градска библиотека опстала, али ја могу да будем изван њих, мислио је – још увек.

***

Исте недеље, испред Универзитетске библиотеке окупила се омања група страначког подмлатка. Носили су транспаренте са Балтазаровом сликом:

“Хоћемо нову наду – нећемо педофила у нашем граду”

“Млади те моле – Балтазара доле!”

“Страни шпијун – смрдљиви ракун!”

Троје библиотекара су следеће недеље Балтазару дали отказе: непознати људи су звали ноћу њихове породице и претили да ће им се нешто страшно догодити, ако наставе да раде у библиотеци оног издајника.

Таблоидни наслови пунили су новине скоро сваки дан: Балтазар је могао да прочита како је сатаниста, педофил, лопужа, шпијун неколико земаља одједном, да планира да убије Мелхиора отрованом књигом…

Балтазар, међутим, није попуштао: када је савез неколико опозиционих странака по целом Граду безуспешно тражио простор за своју трибину, понудио им је салу Универзитетске библиотеке. Следеће недеље је постао координатор савеза за Град. Све чешће је одлазио у Престоницу, на страначке састанке, све ређе бивао на свом радном месту. Додуше, у Универзитетској библиотеци је било и све мање људи: запослени су полако давали отказе, посетиоци су престајали да долазе, јер их је страначки подмладак сачекивао на улазу, фотографисао, вређао их и претио им.

У подељеном граду, Универзитетска библиотека је постајала кућа духова, а Градска библиотека кућа мафије. Ни у једној ни у другој више није било људи – остале су само књиге. Мртви сведоци прошлих времена. Али, ни то није могло да траје вечно…

 

VI

Поплава

Поплава је дошла изненада, негде крајем пролећа кад се отопио снег са планина изнад града, а све четири реке око града набујале. Канализациона мрежа није могла да прими сву воду, а њено проширење – које је свечано отворио Мелхиор – није било ни спроведено: све паре од кредита Европске банке поделиле су међусобно фирме Градоначелника и шефа Тајне полиције. Уз кишу која је падала дванаест дана непрестано, десило се оно неминовно: град је био поплављен.

На Главном тргу, Каспар се борио са поплавом, са свим својим запосленима, градским ватрогасцима, комуналном милицијом, чак је и страначки подмладак био послат да помогне.

Градска библиотека је бисер непроцењиве вредности, наш отисак у историји, рекао је последњи пут Мелхиор, када му је уручена Медаља златног читаоца. Ја читам шест стотина страна дневно, рекао је поносно, стављајући медаљу сам себи око врата – и ово сам одавно заслужио.

И како онда дозволити да бисер непроцењиве вредности пропадне? Сузана, шефица Мелхиоровог кабинета, је у телефонском позиву рекла Градоначелнику да ниједна једина књига не сме да се покваси: поред тих књига је прошао Мелхиор, погледао у њих и његов поглед их је учинио светим књигама, тако да они својим животима одговарају за њихову судбину.

***

Са друге стране трга, у Универзитетској библиотеци, није било готово никога. Сам Балтазар је био у престоници, на страначком састанку. Двоје дежурних, последњи од неколико преосталих библиотекара, покушали су да позову остале запослене да дођу и помогну у избацивању воде; али, сви телефони су већ одавно били искључени, због неплаћених рачуна. Видевши толику кишу, чистачица се вратила кући са пола пута: већ шест месеци ионако није добила плату.

Коначно је, са свог мобилног телефона, млади библиотекар позвао ватрогасце, па полицију:

“Универзитетска библиотека је готово под водом. Све књиге ће пропасти.”

Полицајац се бар трудио да буде учтив:

“На жалост, сво људство нам је ангажовано у Градској библиотеци. То је приоритет, добили смо депешу из Дирекције полиције из Престонице. Ако буде нешто могуће…“

За разлику од њега, оператерка у Ватрогасној станици – тек запослена из страначког подмлатка – није могла да сакрије своје задовољство:

“Универзитетска библиотека! А ви сте, издајници и шпијуни, дошла маца на вратанца. Нека вам сад помогну ови за које издајете нашу земљу, ти Американци, и папа, и масони, и Сатана. Да бог да се сви удавили као пацови, пичка вам материна смрдљива, и те ваше књиге, све је то зло, то поштен човек у руке неће да узме…”

Софистицирани речник Странке је био јасно препознатљив.

Те вечери, вода је из канализационих цеви продрла у подземне депое Универзитетске библиотеке, док се кров, већ годинама неодржаван, урушио под силином воде, а прозори разбијени градом, што је уништило и књиге на полицама. До јутра, некада поносна Универзитетска библиотека била је само гомила безвредне мокре хартије.

Следећег дана, Градоначелник је послао кратку поруку у Кабинет:

“Змијско легло више не постоји.”

Окружен лидерима опозиције, Балтазар је показао фотографије тек пристигле на његов мобилни телефон из уништене библиотеке:

“Ово је судбина коју је диктаторски режим наменио култури, науци и независном критичком мишљењу.”

И Градоначелник и Балтазар су те вечери заспали срећни: свако из свог разлога, додуше.

 

VII

Инквизиција на малом екрану

Позив новинарке са телевизије Purple стигао је изненада: спремамо емисију о култури и била би нам част да будете гост, биће и заменик министра, и угледни аналитичар Прстић, и народни посланик…

Нешто је чудно у том позиву, помисли Каспар. Толико претварања у гласу, толико лицемерја, прикривања… Онај народни посланик, мајмунског лица. Какво се то притајено зло крије?

Док га је службени мерцедес Странке возио према Престоници, Каспар није успевао да одагна непријатно предосећање.

Оно чега се плашио десило се већ у четвртом минуту емисије: чим је представила све госте, водитељка је поставила питање Каспару:

“Недавно је у вашем граду била поплава, у којој је јако оштећена Универзитетска библиотека. Извештаји наших дописника показују – онда је на екрану почео да се приказује снимак поплављених књига – да библиотеке у ствари више и нема. Како Ви, господине Каспаре, као искусан библиотекар, оцењујете поступке Вашег колеге Балтазара за време ове велике природне катастрофе?”

“Колико ја знам, тада господин Балтазар није ни био на свом радном месту. У последње време је све чешће на својим политичким пословима, сигуран сам да би, да је био тамо, реаговао на адекватнији начин и тако спасао бар један део књига…”

А онда су, по договору, кренули и остали гости; неки су читали унапред припремљене текстове, они искуснији су говорили из главе:

“Министарство културе дубоко осуђује неодговоран поступак директора Универзитетске библиотеке, који намерно није предузео мере да заштити национално благо од непроцењивог значаја. Уместо тога, задојен мржњом према нашој земљи и председнику Мелхиору, којег признаје цео свет, он је и ову несрећу покушао да злоупотреби у пројекту рушења наше владе…”

Заменик министра је на крају одложио папир и марамицом обрисао зној са чела. Знао је да га више нико неће ништа питати, и да је тиме одрадио своју квоту зла за тај месец.

“Уз уважавање законских оквира у којима једна државна институција мора да се креће, ја као грађанин који има права на своје слободно мишљење, морам да кажем да ме много више забрињавају информације, којих има све више, од обичног света, а то је да су се у подрумима Универзитетске библиотеке организовале сатанистичке оргије, и да је Балтазар, тако бар пише по друштвеним мрежама, покушавао да неке дечаке тамо намами на педофилске сеансе…”

Аналитичар Прстић није читао ништа; није морао ни да запамти ништа; он је, наиме, био и аутор свих таблидних измишљотина о  сатанизму и педофилији…

“Према извештајима наших специјалних служби, директор Универзитетске библиотеке, Балтазар, био је умешан у тајни пројект Западних сила да се сруши председник Мелхиор. Наши извори потврђују да се, у иностранству, припремала специјална отрована књига, која би била послата председнику као поклон, и која би га убила – пошто не могу да га поразе на изборима. Очекујем да Тужилаштво што пре предузме законом предвиђене мере, и онемогући групу терориста коју предводи педофил Балтазар да наставе…”

Народни посланик, препознатљивог мајмунског лица, није хтео да заостане…

Сутрашња издања новина су, међутим, на насловним странама имала само једно лице: Каспарово. Ни заменика министра, ни аналитичара, ни посланика, није било нигде.

Наслови су били прилично слични један другом:

“Раскринкана завера у Универзитетској библиотеци – потврдио пријатељ осумњиченог”

“Педофил Балтазар планирао тровање председника – каже угледни стручњак Каспар”

“Крајње време да правна држава реагује – апеловао пријатељ злочинца”

Враћајући се у град, Каспар је са огорчењем гледао насловне стране. Узео је мобилни телефон да позове редакције и демантује очигледне лажи, али га је возач зауставио, хладним гласом:

“На Вашем месту, ја то не бих чинио. Прво, неће ништа објавити. Друго, ако у Кабинету сазнају да нећете даље да се играте са њима, биће јако љути. Мелхиор се брзо издовољи са вама, интелектуалцима, а тек ако помисли да имате симпатије за Балтазара… Уосталом, у два од три наслова пише чак и да сте пријатељи са њим?”

“Ми и јесмо пријатељи, цео живот. Ваљда бар то може, у Странци?”

Возач се насмејао:

“Наравно да не може. Знали сте у шта се упуштате. Знали сте колико сте пара добили преко буџета. Знали сте да има најмање пет библиотека у овој земљи које су пре Ваше заслужиле да буду корисници европских фондова. Знали сте одакле новац бизнисменима у љубичастим оделима, вашим највећи донаторима. Шта Вам није било јасно од тога? Сада се предомишљате, после свега? Стало Вам је до пријатељства, одједном? Ако хоћете да будете пријатељи и даље, значи ли то да можда заједно припремате отровану књигу којом ћете убити Председника.”

Циничан осмех на Возачевом лицу јасно је показивао да ни он сам не верује у то што прича. Али исто тако и да ће, без трунке сумње, свако коме та лаж буде сервирана, у њу поверовати.

Каспар је, немоћно, ставио главу у шаке: иако је био неспорно интелигентан човек, размере и последице његове фаустовске нагодбе са злом тек тада су му постајале потпуно јасне.

 

VIII

Последњи телефонски разговор

Каспаров глас је преко телефонске слушалице звучао очајнички:

“Нисам рекао ништа друго, него да ниси био у граду у време поплаве. То је чињеница. Рекао сам да би, да си био, сигурно штета била мања.”

Балтазар је био хладан као лед:

“Знам шта си рекао, гледао сам емисију. А видим шта пише у новинама: сатанизам, педофилија, шпијунажа и покушај атентата.”

“То су они рекли Балтазаре, они! Не ја! Они!”

“Они су рекли, али пред тобом. Ти си слушао, и ниједну реч ниси казао, и остао до краја те емисије, иако се познајемо четрдесет година. Ти си, наравно, још гори од њих. Они су ипак само животиње, ти си барем био интелектуалац.”

Каспар се није предавао: подсвесно, осећао је да њих двојица, вероватно, воде свој последњи разговор у животу, и желео је да се бар објасне:

“Ја ћу да кажем, ја ћу да објасним, ја знам да ниједан полицајац и ниједан ватрогасац није смео да дође и да помогне у спасавању Универзитетске библиотеке! Ја знам да не примаш новац за плате од Министарства преко пола године, и да су ти сви људи отишли!”

“Шта ћеш ти да кажеш, заиста? Да су сви полицајци и ватрогасци у Граду у то време бранили твоју библиотеку, где се налазе свете књиге, које је овај лудак погледао? То ћеш да кажеш? Или да је твоја библиотека добила новац за двадесет нових радних места, који је откинут од уста мојих запослених? То ћеш да кажеш?”

Каспар је тешко дисао; знао је да је све ово истина. Истина коју он није хтео, истина за коју је олако мислио да можда неће наступити, један неизбежан ток догађаја који је могао да предвиди али се плашио слике која ће му се на крају указати пред очима. Па он је, ипак, само хтео да спаси своју библиотеку, своје животно дело. Никоме није хтео да нанесе зло.

Балтазар је наставио:

“Ето, и то смо разјаснили. И немој да се бринеш. Не љутим се ја на Каспара кога сам познавао, на сјајног библиотекара и доброг човека са којим сам провео више од пола живота. Тај Каспар је мртав, одавно. А не љутим се ни на тебе. Тебе уопште не познајем, ти ниси ништа. Ти си нула.”

Са тим речима, Балтазар је прекинуо телефонску везу. Како ће се касније испоставити, био је ово и последњи разговор двојице пријатеља.

 

IX

Мирис и задах слободе

И онда је, како то обично бива, сасвим неочекивано и прилично брзо, првих дана јесени стигла слобода. Са свих телевизија, наравно, већ одавно више ништа није могло да се сазна – прве вести је донео студент који се вратио из Престонице: велике демонстрације које трају данима, Мелхиор којег нико нигде није видео – можда је негде побегао, тако се прича – било је и неке пуцњаве по улицама, али он је то заправо чуо од некога…

Студенту најпре нису поверовали, али када је два дана касније стигао и трговац житом, лукав човек, који је у кафани театрално поцепао чланску карту Странке, видели су да се нешто ипак догађа. Коначно је, у нечему што је више личило на униформу него на грађанско одело, у град стигао и Балтазар; пиштољ му је био видно затакнут за појас. Тек те вечери, телевизија је објавила вести да је диктатура свргнута: почело је ново време.

Сутрадан је пред одушевљеном масом на градском тргу Балтазар одржао говор: за слободу смо платили највећу могућу цену, рекао је. Педантни хроничари су забележили да је – нико више не зна да ли је то било случајно – стајао тачно испред полусрушене зграде онога што је некада била Универзитетска библиотека, она иста којој је и сам био на челу, и које – на први дан слободе – више није било.

Комитети за лустрацију основани су већ после неколико дана. Малом граду је био потребан раскид са прошлошћу; беспосличари, проститутке, џепароши, пијандуре и шверцери – а то значи девет од десет чланова Мелхиорове странке – нису били довољно важни да би са њима та историјска мисија била могућа. Све чешће, људи су пролазећи поред велелепног здања Градске библиотеке, упирали прст:

“Онај тамо је за све крив!”

Градска библиотека је, међутим, не само била сачувана, него је била лепша, боље снабдевена књигама, пространија и светлија него икада раније. Замењена је вентилација у подземним депоима. Уведени су електронски каталози, размена књига је успостављена са преко сто библиотека у свету. Неки су чак тврдили да је била боља од библиотека у Престоници и пар суседних земаља – али то су можда ипак била претеривања.

 

X

Лустрација Виславе Шимборске

По паду Мелхиора, Каспар је желео да се што пре ослободи дужности коју, знао је то добро, више не може да врши; уосталом, задатак који је сам себи поставио, он је и испунио, и то у потпуности: сачувао је своју библиотеку. Међутим, у хаосу првих недеља слободе, Министарство културе је било на самом зачељу листе приоритета нових власти, и Каспара нити је имао ко да разреши, нити је његовог наследника имао ко да именује.

На крају је кључеве од библиотеке морао да преда тзв. кризном штабу, у којем су – занимљиво – главну улогу водили управо они које је тамо сам запослио као чланове Мелхиорове странке. Они други, које је запослио због њиховог знања и стручности, били су исувише пристојни да би улазили у разне штабове.

Каспар се надао да ће лустрација бити поверена Балтазару; не зато што му је био пријатељ – јер одавно њих двојица то више нису били – него зато што је био библиотекар, једини поред њега у целом граду. Он је једини заиста могао да разуме шта је све у градској библиотеци учињено у протеклој деценији, и да – мислио је Каспар – у складу са тим чињеницама праведно одмери и његову казну.

Балтазар је, међутим, лукаво избегао да суди бившем пријатељу:

“Он је мене нападао на Мелхиоровим телевизијама, и тешко да бих ја могао да будем објективан. Наша слобода захтева правду, а правда захтева објективност.”

И тако је лустрирање Каспара поверено једној младој жени која, стицајем околности, никада није била ни у једној библиотеци – не само као библиотекар, него ни као читалац, чак ни као случајни посетилац. Неко се, међутим, у целом том метежу досетио да се дотична на друштвеним мрежама истицала постовима против диктатуре које је илустровала цитатима познатих књижевника – тако да су је назвали Интелектуалка.

Сала градске већнице била је препуна; сви су се тискали да буду сведоци историје и присуствују првој лустрацији у граду.

Каспар је своју одбрану почео цитатом из Борхесове “Вавилонске библиотеке”:

“Библиотека постоји ab aeternitate. Човек, несавршени библиотекар, може да буде дело случајности или зломислећих демијурга; универзум, са својим елегантним полицама, енигматским књигама, неуморним степеницама за путника – може бити само рукотворина бога.”

Можда је и непотребно рећи, али окупљена маса, опијена слободом, није много марила за Борхеса. Пиљар у трећем реду важно је рекао својој жени: “Чуо сам ја за тог Борхеса, он је био један од Мелхиорових саветника, видео сам га на телевизији!” 

Неки су опет причали како је то још један од трикова диктатуре: да нас замајавају разним спиновима, као и у претходних десет година. Трећи су опет махали исечцима из новина са фотографијом на којима је Каспар био заједно са Мелхиором. Четврти су понели јаја, којима су хтели да гађају окривљеног, и били помало тужни када им је скренута пажња да тако нешто није дозвољено, бар не док не изађу напоље…

У узаврелој атмосфери, Лустрационој комисији није било потребно више од десет минута да донесе пресуду, коју је Интелектуалка, сва важна, саопштила:

“Десет година забране рада у државној служби; двадесет година забране рада у библиотекарству, часној професији коју је окаљао помажући диктатуру; конфискација целокупне имовине.”

Каспар је мирно пратио изрицање пресуде; унапред се био помирио са судбином – он више никада неће бити библиотекар. Тек код ове последње реченице, тужно је рекао:

“Али ја немам никакву имовину, осим моје кућне библиотеке”.

“Онда ће она бити конфискована”, лаконски је одговорила Интелектуалка.

***

Сутрадан је руља из Каспарове куће развлачила романе Стајнбека и Мана, драме Шекспира и Чехова, песме Мајаковског и Тенисона. Интелектуалка је пажљиво водила рачуна да Каспару не остане ниједна једина књига.

“Шта да радимо са овим шефице?” – питао је један од њених сарадника из Лустрационог комитета стојећи поред велике гомиле књига наслагане на тротоару, испред улаза у зграду у којој је живео Балтазар. “Ми смо сада за Запад, ја бих да ове комуњаре одмах бацимо у контејнер?”

У руци је држао збирку песама Виславе Шимборске:

“Ево, ово је нека Пољакиња, из комуњарских времена, немојте да у америчкој амбасади чују да се тако нешто чита у нашем граду…”

Неко је предложио да, ипак, питају Балтазара: он је бар био врсни библиотекар, сигурно је чуо и за ту Пољакињу?

“Нећемо узнемиравати господина Балтазара тим глупостима! Он је сада на консултацијама код председника, требало би да постане нови министар културе!” – додала је Интелектуалка значајним гласом.

“А све ово ђубре носите у полицијску станицу, да се направи записник, да се идентификују антидржавне комуњарске књиге, да се оне комисијски униште, и да наша реформисана Служба види да ли има основа за кривично гоњење бившег власника.”

Каспарове књиге су, коначно, завршиле у гаражи станице милиције. Нико наравно није имао времена да прави пописе и провере, и једно време су их користили механичари: исцепали би страницу или две из Дон Кихота да обришу руке када би заменили уље у неком аутомобилу.

Тек неколико година касније, када је цела хистерија око лустрације мало опала, а Интелектуалка поносно отишла у Париз за директорку Културног центра, нов командир полицијске станице је послао двојицу својих позорника код Каспара, да му врате последњих десетак преосталих књига. Није знао шта да ради са њима, сметале су у гаражи, а било му је жао да их баци.

Међу њима је била и драма Жан-Пол Сартра: “Несахрањени мртваци”.

 

XI

Скандинавски амбасадор

После пар месеци проведених у Граду као в.д. градоначелника, Балтазар је коначно позван у Престоницу: изабран је за министра културе, у првој демократској влади.

Недуго потом, на пријему у једној страној амбасади, дипломата из скандинавске земље му је пришао:

“Господине министре, каква част да Вас упознам! Знате, новине у мојој земљи пишу да се догодило чудо! Баш у Вашем граду! Морате то да ми објасните…”

Балтазар је био збуњен:

“Чудо? Ми смо се борили за слободу, као и сви други, ништа посебно…”

“Ах, не мислим на ту вашу револуцију, оне дођу и прођу, него, да ли је тачно да је, баш у Вашем граду, једна библиотека чудом преживела страшну деценију диктатуре, и да је сада још већа и лепша него што је била раније? А да је друга потпуно упропашћена?”

“Тако некако, отприлике. Добро, новинари понекад претерују, али догађа се, тешка су то времена била…” – нови министар је деловао врло збуњено.

“Ма, немојте бити тако скромни! Па очигледно је да сте Ви, као борац за слободу, сачували једну библиотеку, а да је онај, како се зове, онај што је лустриран, сарадник Мелхиора, неки Каспар, ваљда се тако зове, упропастио ону другу!”

Скандинавски амбасадор, чест гост Мелхиора и његове жене, који је годинама са циничним презиром причао о свим борцима за слободу, добро је познавао и Каспара, са званичних пријема. Једном је, чак, и посетио његову, Градску библиотеку. Очајничке Балтазарове вапаје да бар мало, са делићем новца упућеног Градској библиотеци помогне спасавање књижног фонда у оној другој, Универзитетској библиотеци, са презиром би бацао у корпу за отпатке:

“Пих! Шта ће тим сељацима две библиотеке? Много им је и једна. Та грозна комунистичка навика да се чита…”

Балтазар је поцрвенео. Упркос суровостима борбе, упркос сластима победе, упркос еуфорији првих месеци слободе, у њему је, ипак, било остало мало стида. Ако је његов бивши пријатељ морао да буде кажњен, ако му је ради слободе било неопходно одузети заслуге и за оно што је био стварно учинио, ако га је требало понизити тако да му буду одузете и све његове приватне књиге – да ли баш он мора да буде тај који ће му украсти и његов живот?

Нови председник, Мелхиоров наследник, није имао времена за такве етичке дилеме; штавише, као практичан човек сматрао их је и помало јеретичким:

“Шта те брига Балтазаре, ови странци те хвале, они тако мисле – па нећеш ти ваљда да им отвараш очи? Уосталом, мали је ваш град за две библиотеке. И за два библиотекара. Извини ме сад молим те, дошла ми је делегација на преговоре око куповине Телекома…”

 

XII

Post mortem 

(десет година касније)

Као што то случај понекад хоће, и Каспар и Балтазар умрли су истог дана: неких десетак година по завршетку претходног одељка ове приче, на средини својих седамдесетих година. Обојица су, одавно, били у пензији.

На Каспарову сахрану дошло је само троје људи. Двоје библиотекара које је запослио у оним оловним годинама. Двоје који су, безуспешно, покушали да спрече поплаву оне судбоносне ноћи. Двоје последњих који су, после неколико месеци без плате, напустили Универзитетску библиотеку и прешли у ону другу, Градску библиотеку. Осећај срамоте, још присутан после целе деценије, покушали су да откупе једном црвеном ружом. На питање ко је то, свом малом сину су рекли:

“Овај чика је био један паметан и храбар човек.”

На Балтазаровој сахрани тискале су се делегације: Градске куће, Министарства културе, неколико амбасада, великих издавачких кућа, Удружења писаца. Сви су се трудили да буду што ближе гробу, како би их ухватиле телевизијске камере.

Млада градоначелница је одржала говор нашем суграђанину и пријатељу, борцу за слободу, који је несебично жртвовао све што је имао…

***

Следеће недеље, на састанку градских већника, неко је предложио да се Градска библиотека, у част недавно преминулог хероја народне револуције, библиотекара и великана, назове: “Балтазарова библиотека”.

“Али, он је у ствари био директор оне друге, Универзитетске библиотеке, коју је потпуно упропастио бавећи се политиком! Градску библиотеку је спасао Каспар, којег смо због тога лустрирали! Оне прве библиотеке више одавно нема, наша деца сада читају књиге у другој. Зар није логичније да је назовемо Каспарова библиотека?”

Примедба најмлађе одборнице, студенткиње историје, одјекнула је у сали већнице као бомба. Скоро минут или два, нико ништа није рекао.

Коначно је Градоначелница слегла раменима:

“Ја се не сећам тог времена. Имала сам тада непуних десет година. Овде има и старијих људи, има и архива, и сведока… Могли бисмо да формирамо стручну комисију да утврди чињенице. А могли бисмо да пређемо преко свега тога, ако желимо да будемо поново један град? Шта ће нам знање без слободе? Шта ће нам слобода без знања?”

И тако је, на крају, Градска библиотека, једногласном одлуком већника, понела нови назив: Библиотека Каспара и Балтазара. Двојица пријатеља, раздвојена недаћама бурног времена, била су после смрти, поново заједно – њихови ликови, преузети са једне заједничке фотографије из веселих дана младости, красили су сада таблу на улазу у Градску и универзитетску библиотеку.

На народној прослави организованој тим поводом, неки су гунђали због првог имена, неки због другог. Мудра градоначелница је протоколу наложила да се свима подели доста бесплатног вина, тако да се то гунђање брзо претворило у уобичајено пијано трућање сталних дежурних мудраца и вечитих моралних полицајаца, који уживају да сваку длаку цепају на четворо.

“И, подсетите ме да следеће године, на дан њихове смрти, Град положи венце на оба гроба.” – рекла је свом шефу кабинета, одлазећи кући…

 

XIII

Post scriptum 

(тридесет година касније)

После неколико месеци пажљивог истраживања грађе, и разговора са неколико преживелих сведока тог времена, студент социјалне психологије је готово завршио свој есеј о утицају диктатуре на библиотеке. Ускоро је требало да га однесе професору: био је то рад којим ће завршити летњи семестар.

Остало је само да напише завршну реченицу, ону која ће закључити цео есеј. Одлучио је да изабере последње речи својих главних јунака, преминулих истог дана, у години када је он сам био рођен:

“Све што сам имао жртвовао сам да спасем слободу: и библиотеку, моје животно дело, и душевни мир, и јединог пријатеља којег сам имао.” – рекао је Балтазар.

“Све што сам имао жртвовао сам да спасем библиотеку, моје животно дело: и своју част, и душевни мир, и јединог пријатеља којег сам имао.” – рекао је Каспар.

Неодлучан коју од њих да изабере, есеј је на крају завршио са обе.

Професор је завршио са читањем, скинуо наочаре и пажљиво заклопио корице фасцикле са текстом:

“И, после целог овог истраживања, шта мислите, ко је од њих двојице на крају био у праву, колега?”

Студент је слегнуо раменима:

“Обојица? Свако од њих је изабрао да брани једну вредност и бранио ју је по сваку цену, жртвујући све што је имао? Само су изабрали различите вредности, Каспар знање, а Балтазар слободу.”

Професор је одмахнуо главом, и узвратио питањем:

“Можда, заиста, обојица. А можда ниједан? Можда је сваки од њих бранио само своју сујету, жртвујући за њу све што је имао? Само што су ту сујету они доживљавали на различите начине.”

***

 

Ова прича посвећена је мојој жени Тањи која је, у младости, провела пар месеци радећи као библиотекарка. Отприлике у време када је снимљена и ова њена фотографија.

Izazovi postmoderne: dijalog ili ne?

“Svako je genije. Ali ako ribu procenjujete po njenoj sposobnosti da se popne na drvo, ona će proživeti čitav svoj život verujući da je glupa.”

(Albert Ajnštajn)

 

Jedna rasprava na Tviteru od prošle nedelje podstakla me da sa vama danas podelim par zanimljivih dilema. Sa nekoliko – obrazovanih i dobronamernih – ljudi proveo sam par sati u debati koja je počela oko onog (na žalost isuviše čestog) pitanja: da li bi Srbija nezavisnost Kosova trebalo da prizna ili ne?

Taj glavni tok se, naravno, vrlo brzo razvio u mnoge rukavce: od toga koje ponašanje zakoni inkriminišu a koje ne, preko granica slobode govora, tačke na kojoj se ta sloboda suprotstavlja nekim drugim vrednostima koje zajednica treba da štiti, razlike između normativnog i faktičkog, pa sve do toga koliko smo u donošenju budućih odluka i dalje zarobljenici prošlosti koja nam ne dozvoljava da sagledamo sadašnjost i predvidimo budućnost.

Iako su se učesnici, u velikoj meri, razlikovali u stavovima, ova rasprava je bila inteligentna (u poslednje vreme sve ređe imam volje da učestvujem u razgovorima iz kojih neću saznati nešto novo), izuzetno pristojna i, što je najvažnije, prilično argumentovana. Doslovno istovremeno, stotine i stotine drugih rasprava, na iste ili vrlo slične teme, odvijalo se uz sve neizbežne psovke, kletve, pretnje, uvrede i izmišljotine.

Ali, hajde da za trenutak napravimo jedan mali mentalni eksperiment: ako ostavimo po strani pravila bontona, kvalitet argumenata i detalje estetike i stilistike, da li je ova naša rasprava, suštinski gledano, bila različita od svih onih drugih?

Ne – ako mislite da ćete u ovom tekstu pročitati nešto eskluzivno novo o Kosovu, Vučiću, opoziciji, Evropi, Rusiji, Kurti i Murti, pošteno je da vam odmah kažem da nećete baš ništa. U tom slučaju, verovatno je bolje da prestanete da ga čitate odmah.

Da – danas ćemo se baviti dijalogom, razgovorom, raspravom, debatom (uzmite reč koja vam se najviše sviđa) u našem javnom diskursu. Kad kažem “našem” ne mislim samo na nas u Srbiji, ili tzv. “regionu”, ili u Evropi – mislim na sve nas koji živimo u vreme tzv. postmoderne.

Da li danas uopšte ima smisla razgovarati? Ili su svi naši razgovori samo male intelektualne egzibicije, eskapizam, način da utucamo vreme koje nam je višak, šta god?

Ovaj problem ćemo pokušati da raščlanimo problematizujući osam osnovnih pitanja:

1. Zašto razgovaramo uopšte?
2. Granice naših mentalnih horizonata?
3. Normativno i faktičko.
4. Šta je dokaz?
5.  Mali hermeneutički trikovi?
6. Šta možemo da naučimo?
7. Šta su naši mitovi a šta tabui?
8. U kom istorijskom vremenu živimo?

 

I

Homo ludens: zašto razgovaramo uopšte?

“Možete da osporite, ako želite gotovo sve apstrakcije: pravdu, lepotu, istinu, dobrotu, svest, Boga. Možete da osporite i ozbiljnost, ali ne možete igru.”

(Johan Huizinga, Homo Ludens)

Holandski istoričar i teoretičar kulture, Johan Huizinga, objavio je 1938. knjigu “Homo Ludens”; knjiga je, inače, odavno i u više navrata prevedena na srpskohrvatski (prvi put još 1970. u Zagrebu) ali njen naslov je – u svim izdanjima – ostao u svom latinskom originalu. Homo ludens bi, najpribližnije, mogli da prevedemo kao čovek koji se igra.

Po Huizingi, igra je starija od kulture: kultura, ma kako neadekvatno bila definisana, uvek pretpostavlja postojanje ljudskog društva; životinje, međutim, nisu čekale da se pojavi čovek da bi počele da se igraju.

Igra može imati različite forme: od institucionalizovanih do slobodnih, od onih onih koje zahtevaju angažovanje ljudskog tela do onih koje traže njegov duh, od onih u kojima učestvuje više ljudi – ponekad, u igrama učestvuju i čitavi narodi – do onih koje čovek igra sam sa sobom.

Dijalog, razgovor, debata, ili rasprava je jedan od vidova ljudske igre. Od antičkih vremena do danas, mi vodimo debate u kojima učestvuju najmanje dva igrača (ponekad i više), na određenu temu, u određenom kontekstu i pred određenom publikom. Rasprava je jedna od igara u kojima životinje ne mogu da učestvuju – ne samo zato što ne znaju da govore, nego i zato što ne mogu da misle.

Ljudi, naravno, znaju da govore, ali svi ne mogu da misle – ili ne mogu da misle dovoljno – da bi vodili raspravu. Mutatis mutandis, ljudi koji ne mogu da vode raspravu – bar o nečemu – lišeni su jedne od igara koje određuju njihovo svojstvo čoveka; nekome će se možda ova opaska učiniti isuviše grubom, ali ljudi koji ne mogu da vode rasprave sa drugim ljudima, zaustavljeni su negde na pola puta između životinje i čoveka; fizički, oni su već ljudi, duhovno, ostali su životinje.

Ako raspravu shvatimo tako, kao vrstu naše igre, brzo ćemo uvideti da ona ispunjava svih pet ključnih kriterijuma koje je Huizinga postavio da bismo neku ljudsku aktivnost mogli da definišemo kao igru:

***

Prvo: rasprava mora da bude slobodna; mogućnost da uopšte vodimo rasprave je, u stvari jedan od temelja naše slobode. Ako se neka rasprava vodi kao obavezna ili nametnuta, to onda i nije rasprava stricto sensu; ona je imitacija rasprave, kao što je i prostitucija imitacija ljubavi.

Sa ovim preduslovom je bitno vezana i druga karakeristika rasprave: ona mora biti razgovor između ravnopravnih učesnika. Ovim ćemo se detaljnije baviti u narednom odeljku, u kojem ćemo razmatrati granice mentalnih horizonata u raspravi.

***

Drugo: dijalog nije sasvim isto što i svakodnevan, običan, tzv. “stvarni” život – on sadrži niz komponenata imanentnih predstavi. U raspravama, kao i u igri, učesnici često izgrađuju svoje nove identitete, menjajući ili dopunjavajući one svakodnevne. Tako je u primitivnim društvima vrač imao masku; u antičkim društvima tu masku je nosio glumac u pozorištu; u anglosaksonskim pravnim sistemima sudije nose periku.

Ove artefakte oni su koristili da bi se naglasila njihova tačna uloga u kojoj vode raspravu: vrač sa božanskim silama, glumac sa publikom, sudija sa prisutnima u sudnici.

Za potrebe rasprave, mi danas stvaramo različite profile na društvenim mrežama, bilo pod svojim stvarnim imenom ili nekim izmišljenim, biramo njihove nazive (nikove) i vizuelne predstave (avatare).

***

Treće: rasprava se vodi u određenom vremenskom, prostornom i personalnom koneksitetu, koji se razlikuje kako od onog svakodnevnog tako i od jednog do drugog tipa rasprave. Ona je, dakle, nešto drugo od neobaveznog ćaskanja.

Ponekad je prostor za raspravu unapred određen – to su razni debatni klubovi, osnovani u tu svrhu, slično stadionima na kojima se igraju fudbalske utakmice. Ponekad i nije: bar mi na Balkanu znamo da su se neke od najfinijih književnih ili političkih rasprava vodile po kafanama – što je deo otomanskog nasleđa koje smo prigrlili kao svoje.

***

Četvrto: rasprava stvara svoja sopstvena pravila, kao i svaka druga igra. I kao što su pravila fudbalske ili šahovske igre specifična, i o njihovom poštovanju vode računa posebne sudije, različite od onih sudija koje sude u našim svakodnevnim, zemaljskim sporovima – tako i svaka naša rasprava ima svoja pravila o čijem poštovanju vode raspravu posebne sudije.

U parlamentima, rasprave se vode po skupštinskim poslovnicima; u crkvama, po crkvenim pravilima; u profesionalnim i cehovskim udruženjima, sindikatima, političkim strankama – pravila rasprave određuju njihovi sopstveni akti. Takva pravila važe i za razne društvene mreže: ako prekršite pravila baš grubo, i to ponovite, najverovatnije će vas neki administrator isključiti iz dalje rasprave.

***

Peto: rasprava nije povezana ni sa kakvim materijalnim interesom i ne služi sticanju profita. Predavanja i govori koje drže tzv. profesionalni govornici (često bivši državnici), za novac, i koja obično uključuju i poslednjih desetak do petnaest minuta za pitanja i odgovore, nisu rasprave. Ona su samo jedan, doduše specifičan, vid biznisa: gotovo po pravilu rutinski, a često i aljkavo, odrađeni posao.

Pre desetak godina sam u Crnoj Gori imao priliku da slušam jedan takav govor koji je održao bivši američki predsednik Bil Klinton: završio ga je tzv. motivacionom rečenicom, uobičajenom za takve prilike: kako se nada svetloj budućnosti za Makedoniju. Očigledno, neki od saradnika nije obratio pažnju u kojoj se zemlji tačno nalaze…

***

Naslov odeljka kojim smo otpočeli ovaj tekst formulisali smo kao pitanje: zašto razgovaramo uopšte?

Da bismo se igrali.

 

II

Granice mentalnih horizonata

“Svi živimo pod istim nebom, ali nemamo svi isti horizont”

(Konrad Adenauer)

 

Ova rečenica prvog posleratnog kancelara Savezne Republike Nemačke može da se primeni na mnogo situacija, ali verovatno najpotpunije na dijalog, debatu ili raspravu. Zaista, kad ulazimo u raspravu na bilo koju temu, prva stvar koju bi trebalo da učinimo je da procenimo mentalni horizont onih sa kojima je vodimo. Naime, horizonti učesnika bi, u idealnom slučaju, trebalo da se poklapaju. Stvarnost je, dabome, daleko od idealnih i zamišljenih modela, ali i u stvarnosti, uslov za kvalitetnu raspravu je da se horizonti učesnika bar delimično poklapaju.

Zamislite, na primer, situaciju u kojoj se – u jednoj istoj raspravi – jedan učesnik bavi prošlošću i stalno se vraća na pitanje: a ko je kriv za ovo ili ono; drugi učesnik je opsednut etičkim dilemama dobra i zla; treći u nju tvrdoglavo učitava samo sopstvene ideološke ili moralne stavove, i celu stvarnost ceni po njima; četvrti stvari posmatra praktično: gde je optimalno rešenje problema; peti učestvuje samo zato da bi dokazao kako je on najpametniji u celom tom društvu; šesti je opsednut beskorisnim citatima; sedmi voli da psuje i vređa, jer ne zna da kaže ili napiše bilo šta drugo; osmi, opet sve vreme tera vodu na vodenicu različitih zavera – jer je za njega ceo svet pozornica teorije zavere.

Takva rasprava bi, naravno, bila ono što u kolokvijalnom jeziku zovemo razgovor gluvih.  Svako od ovih osmoro bi ponavljao jedno te isto, svako bi se jako ljutio na sve druge jer ne razumeju šta on(a) priča i zašto je to jako važno; niko ne bi slušao nikog drugog; niko spolja ne bi razumeo o čemu oni uopšte razgovaraju.

***

Učesnici u dijalogu moraju biti u ravnopravnom statusu; to, naravno, ne znači da svi oni moraju biti u apsolutno istom položaju kada se radi o moći, bogatstvu, društvenom uticaju, poznatosti; ali podrazumeva da se te činjenice – nazovimo ih, za potrebe ovog teksta, “vanraspravnim” – ne smeju odraziti na kvalitet same rasprave i slobodu svakog učesnika da formuliše i iznosi svoje argumente. To, takođe, podrazumeva i dovoljno zrelu publiku – onu koja je emancipovana da svoje zaključke iz rasprave izvede samo iz argumenata koji su predstavljeni, a ne iz ad hominem kvaliteta učesnika u njoj.

Sticajem okolnosti, nedavno je moj prijatelj Slobodan Stupar izneo jednu zanimljivu hipotezu koja predstavlja odličnu ilustraciju ove teze. Komentarišući aktuelne debate koje se vode o pretpostavljenom političkom dijalogu između vlasti i opozicije on je rekao:

“Dok je Vučić autokrata ove vrste na vlasti, nema šanse za bilo kakav dijalog. On može da vodi dijalog sa sebi potčinjenima ili sa sebi nadređenima ali sa onima koji suprotno vide stvari od njega nikako.”

Ono što je Stupar želeo da kaže, to je da Aleksandar Vučić ne može da vodi nikakvu raspravu: on može da ili prima naređenja ili da ih izdaje. Prima ih od političara, i ko zna koga sve još, iz velikih i moćnih država; izdaje ih ljudima koji njega moraju da ga slušaju.

U oba slučaja, odnos ravnopravnosti, koji je temeljni uslov za raspravu o bilo čemu, ne postoji. U prvom, on ne sme da kaže ono što misli, u drugom, ne smeju da kažu njemu. Neko bi rekao da je epistemološka vrednost takvih rasprava, u oba slučaja, jako mala (o epistemološkoj vrednosti rasprave raspravljaćemo šire u odeljku VI ovog teksta); nama se, ipak, čini nešto drugo: da ni jedno ni drugo nisu dijalozi, nego monolozi sa prinudnim slušaocima.

***

Koji to činioci, onda, određuju granice naših mentalnih horizonata – okvira u kojima vodimo svoje dijaloge, debate i rasprave?

Najpre, to su motivi iz kojih se uopšte i upuštamo u razgovor. Oni mogu biti različiti: od intelektualne radoznalosti, preko želje da u raspravi naučimo nešto novo ili podelimo svoje znanje, pa sve do toga da postignemo neke druge ciljeve (postanemo popularni, na primer) ili zadovoljimo neke druge potrebe (sopstveni egzibicionizam, ili se izborimo sa dosadom) koji su izvan same rasprave.

Drugo, to je naše znanje – opšte, posebno i pojedinačno – o predmetu rasprave. Količina našeg znanja o nečemu određuje i horizonte u kojima ćemo o tome moći da razgovaramo.

Treće, to su naše predrasude koje smo nasledili (ili izgradili) o samom predmetu rasprave: mera u kojoj taj predmet za nas ima mitski, nedodirljivi, status, ili predstavlja tabu (čime ćemo se detaljnije baviti u odeljku VII ovog teksta). Po pravilu, što više takvih predrasuda imamo, to ćemo manje moći da vodimo kvalitetniju raspravu.

I četvrto, to je naš odnos sa drugim učesnicima u raspravi: o odnosu ravnopravnosti smo već pisali, ali on predstavlja samo jednu dimenziju ovog pitanja; i drugi odnosi, lični ili institucionalni, koji postoje između učesnika u raspravi, njihove međusobne istorije i prethodne interakcije, oblikuju ovaj činilac.

Zbog svega toga: ako uopšte imate ideju da sa nekim ulazite u raspravu, najpre uzajamno proverite vaše mentalne horizonte. Ako se oni čak ni delimično ne poklapaju, manite se ćorava posla i upotrebite svoje vreme korisnije.

 

III

Normativno i faktičko

Negde u drugoj polovini devedesetih, u ono vreme između Dejtona i bombardovanja, dok sam se bavio tzv. državnim bankarstvom, jednog dana je trebalo da razgovaram sa tadašnjim nemačkim ambasadorom u Beogradu, Vilfredom Gruberom. Preneta mi je, ovlaš, poruka da gospodin Gruber želi da govori o “privrednoj i finansijskoj saradnji između Jugoslavije i Nemačke” i, uzgred, prenese “neke poruke u vezi Kosova”. Posle je trebalo da odemo na ručak.

Naravno da mi je bilo jasno šta Gruber zaista želi i zašto to što želi ne može da prenese na uobičajeni način – preko Ministarstva spoljnih poslova – nego bi hteo da ga sakrije smokvinim listom “privredne i finansijske saradnje”. Zato sam, kao domaćin, razgovor i počeo petnaest minuta dugim uvodom o mogućnostima za tu saradnju. Saradnici su bili spremili i lepe grafikone u bojama. Gruber se nervirao i bilo ga je zabavno gledati.

Kada je uzeo reč, nije potrošio više od pola minuta da se kurtoazno zahvali na svemu što je čuo, i onda – još u istoj rečenici – odmah nastavio:

“Ali, ja sam danas došao iz jednog drugog razloga. Da razgovaramo o Kosovu.”

Potom je izneo svoju poruku (pomalo konfuznu, još uvek se sećam), delovao ponešto razočarano kada je od mene čuo da ne mogu da je komentarišem jer nije ni upućena meni, ali da će biti preneta tamo gde on to i očekuje, i onda smo otišli na ručak. Prilično dosadan.

Razgovora sa Gruberom sam se setio kada sam počeo da razmišljam o ovom odeljku današnjeg teksta: o većini stvari koje su predmet naših debata možemo da raspravljamo na dva saznajna nivoa: normativnom i faktičkom. Normativno, Gruber i ja smo pričali o “privrednoj i finansijskoj saradnji”; faktički, pričali smo (ili je bar on to radio), o Kosovu.

***

Normativni nivo rasprave je onaj koji je ograničen na okvire koje su već postavljeni, raznim kategorijalnim aparatima: najčešće onim pravnim (zakonskim) ali i tehničkim, na primer. Faktički nivo rasprave diktira stvarnost u kojoj se rasprava vodi i naše želje, planovi i ambicije za oblikovanje te stvarnosti u skladu sa našim navikama, željama i ambicijama.

Dinar je, normativno, jedino zakonsko sredstvo plaćanja u zemlji; faktički, mi svi – osim kada se radi o nekim vrlo malim, svakodnevnim, iznosima – razmišljamo i razgovaramo u evrima. Zaista, pokušajte da se setite: kada ste poslednji put, za iznos od deset hiljada evra, nekome rekli “milion i dve stotine hiljada dinara”?

Normativno, mi znamo da se zakoni usvajaju u parlamentu, na osnovu predloga vlade, koja ih opet, usvaja, na bazi nacrta koje pripremi matično ministarstvo. Faktički, već i ozbiljni mediji govore o zakonima kao nečemu što je “Vučić prelomio”.

Normativno, Kosovo je pokrajina u sastavu Srbije – bar po pravnom sistemu koji se primenjuje u našoj zemlji; faktički, za odlazak u tu pokrajinu već dvadeset godina nam je potreban pasoš ili lična karta – nešto što nam nije potrebno kada iz svog grada odlazimo u bilo koji drugi grad u Srbiji – izvan Kosova.

***

Da li smo, zaista, u našim raspravama uvek u stanju da napravimo razliku između normativnog i faktičkog?

Mi pravnici, recimo, imamo jedan dobar običaj (koji, na žalost, često ni sami ne poštujemo) da na početku svake profesionalne rasprave (dijaloga, izlaganja, teksta u stručnom časopisu) naglasimo da li govorimo (pišemo) de lege lata ili de lege ferenda.

Kada o nekom zakonu diskutujemo de lege lata onda to znači da analiziramo njegov važeći tekst i tumačimo ga nekim od uobičajenih tehnika tumačenja pravnih normi: jezički, istorijski, kontekstualno (zajedno sa drugim zakonima koji regulišu istu ili slične oblast), komparativno (zajedno sa istim ili sličnim normama u drugim zakonodavstvima u svetu), teleološki (ciljno). Svaka od tih tehnika trebalo bi da nas dovede do istog cilja: da protumačimo šta je pravo značenje neke pravne norme, odnosno koja je bila stvarna namera onih koji su je doneli.

Nasuprot tome, rasprava de lege ferenda podrazumeva da iznosimo razne argumente kako bi, po našem mišljenju, ta norma trebalo da izgleda da bi ostvarila pretpostavljeni društveni cilj u kojem je doneta. Rasprava o doživotnoj robiji jeste tipičan primer rasprave de lege ferenda: ova kazna ne postoji u našem krivičnom zakonodavstvu.

Kao što smo konstatovali – ni mi pravnici sami uvek ne poštujemo dobri običaj da na početku definišemo okvir u kojem raspravljamo o nekoj pojavi. Mešamo normativno i faktičko, i koristimo argumente koji nam se u datom trenutku sviđaju ne vodeći računa čak ni koliko su oni međusobno konzistentni.

U drugim raspravama, ovaj haos je još češći. Istoričari su, na primer, skloni da – kada raspravljaju, na primer, o pitanjima granica – nekada koriste etnički kriterijum (tako je Krim ruski, ali Kosovo nije albansko), nekada istorijski (tako je Katalonija španska, a ne katalonska, ali je i Gibraltar španski, a ne britanski), nekada pozitivnopravni (naše granice su svete i nepromenljive, ali granice Bosne i Hercegovine, na primer, to nisu).

***

Političke rasprave su, ipak, vrhunac perverznih kombinacija normativnog i faktičkog nivoa diskusije: Donald Tramp je istovremeno i prekršio zakone i “isušio močvaru”; Bregzit je nešto čemu se radujemo iako nas se mnogo ne tiče i zapravo ne znamo da li bi trebalo da kazni više Engleze ili Evropljane (jer, ne znamo da li mrzimo više jedne ili druge); Erdogan je opasan islamista ali je protiv Amerikanaca pa je zato dobar; Vladimira Vladimiroviča Putina volimo, ali u njegovoj Rusiji ne bismo nikako živeli; Aleksandar Vučić će vladati doživotno i pašće sa vlasti sutra.

Ovakve iracionalne amplitude u stavovima istih učesnika, pri čemu oni po pravilu ne iznose nikakve argumente za svoje tvrdnje (o argumentu, ili dokazu, videti opširnije u narednom odeljku) tipične su za rasprave koje se ne vode radi sticanja novog znanja (čime ćemo se baviti u odeljku V) nego radi ubeđivanja drugog učesnika, ili slušaoca, da smo mi nužno u pravu a da on to nužno nije.

Po pravilu, kada se rasprava vodi samo, ili pretežno, u tom cilju, nijedna strana neće uspeti u svom naumu – naprotiv, svaka će, po njenom završetku, biti još više ubeđena u svoje početne stavove. U takvim rapravama ne može se uspostaviti ni normativni ni faktički nivo, one se svode na ponavljanje stereotipa, fraza i – više ili manje – emotivnih iskaza i propagandnih floskula.

Svakako, mi možemo otpisati tzv. propagandne rasprave, kao nešto što je nedovoljno kvalitetno da bi uopšte bilo predmet ozbiljne epistemološke analize. To što ćemo ih otpisati ne znači da ih neki ljudi neće uporno voditi, ali – utehe radi – 99,99% onoga što je čovečanstvo izreklo od kraja praistorije do danas ionako je bilo beskorisno brbljanje. Istoriju, i materijalnu i duhovnu, je stvorio tek stoti deo jednog jedinog procenta svih do sada izgovorenih ili napisanih reči.

Međutim, ukoliko se snižavanje kvaliteta rasprave, u nekoj zajednici, nastavi duže vreme, to može da ima neke dugoročne negativne posledice: pametniji pripadnici tog društva će ga napuštati, u konstituisanju i obnovi elita – među onima koji ostanu – uspostaviće se kriterijum tzv. negativne selekcije, zajednica će u celini gubiti korak sa okruženjem i celim svetom, i izmeštati se na periferiju glavnih svetskih tokova.

***

Svi ti procesi ostaviće svoj trag i na jeziku. Jezik je jedan od glavnih instrumenata kojima ostvarujemo svoje svojstvo čoveka: zaista, da nemamo jezik ne bi se mnogo razlikovali od životinja, bez obzira što bismo i dalje hodali na dve noge.

Jezik nije samo prosta refleksija stvarnosti koju opažamo (u normativnim raspravama) ili zamišljamo (u onim faktičkim). On je isto tako i naše oruđe za zamišljanje budućnosti – oblikovanje buduće stvarnosti. Ako ne znamo da precizno izrazimo šta želimo, onda je vrlo verovatno da uopšte ne znamo šta želimo.

Reči kao što su sloboda, jednakost, pravda, u takvim jezicima gube svoja prvobitna, stvarna, značenja i postaju fraze koje se koriste da bismo izrazili, ili u drugima podstakli, određene emocije. Ako o nekome mislimo dobro, vrlo verovatno ćemo reći da je on demokrata, a u suprotnom slučaju, da je fašista. Najčešće, dotični neće biti ni jedno ni drugo, ali ako se neko usudi da nam skrene pažnju kako reči koristimo neprecizno, obrecnućemo se na njega da imamo slobodu govora.

Sloboda govora, naravno, ne podrazumeva i slobodu od gluposti – tragični paradoks je da je najveća količina ljudske gluposti izgovorena i napisana upravo u društvima u kojima vlada najveća sloboda govora.

IV

Dokaz

“Vino je stalni dokaz da nas Bog voli i da voli da nas vidi srećne.” – rekao je Bendžamin Franklin, američki pisac, naučnik, pronalazač, diplomata, političar, državnik i mason.

Franklin je, naravno, upotrebio duhovitu stilsku figuru – slično Martinu Luteru koji ju je, dva veka ranije, upotrebio, ali sa pivom umesto vina (Luter je bio pivopija). Oni su obojica znali vrlo dobro da je dokaz o postojanju Boga nemoguće naći, jer se takva rasprava i ne vodi u domenu činjenica, nego verovanja.

Ako se, za sada, zadržimo samo na činjenicama – šta je, zapravo, dokaz?

Formalni dokaz (nekad ga zovemo i derivacijom) je konačan skup rečenica, od kojih svaka predstavlja aksiom, pretpostavku ili logično sledi iz prethodnih rečenica po tzv. transformativnom pravilu. Ovaj skup rečenica, uzet zajedno, trebalo bi da predstavlja tzv. dovoljan argument za početnu tvrdnju (tezu) – ili, kraće formulisano, dokaz.

Dokaz, dakle, zahteva tri elementa: tezu, argumente i logička pravila koji ih povezuju.

Nekada je dokaz bio jednostavan: za našu tvrdnju da smo bili u Parizu, na primer, dovoljan dokaz je bila fotografija ispod Trijumfalne kapije. Danas, sa napretkom tehnologije, možda će nam biti potrebno i veštačenje te fotografije – jer je postalo isuviše lako da se u fotošopu montira nečiji lik na bilo kom mestu u svetu.

Sve tehnike dokazivanja možemo podeliti u dve faze: deduktivne i induktivne.

Deduktivno dokazivanje podrazumeva da teza, nužno proizilazi iz argumenata, tako što iz opštih slede posebni, a iz posebnih pojedinačni zaključci (tzv. kategorički silogizam). Iz istinitih argumenata ne može da se izvede pogrešna teza. Sve životinje su živa bića; magarac je životinja; magarac je živo biće.

Induktivno dokazivanje se primenjuje u slučajevima kada se neka teza ne može dokazati na osnovu raspoloživih argumenata (najčešće, u tom slučaju, nekih iskustvenih činjenica). U tom slučaju, mi iznosimo argumente, logički i intuitivno ih povezujem sa tezom i prihvatamo zaključak – ali smo svesni (ili bi bar trebalo da budemo svesni) da, uprkos tome što su nam svi argumenti istiniti, teza bi, hipotetički gledano, mogla da bude i pogrešna. Francuzi vole da piju vino; Žan je Francuz; Žan voli da pije vino.

***

Za razne vrste rasprava, naravno, postoje i različite vrste i kvaliteti dokaza: na krivičnom suđenju neophodno je da se tvrdnja (optužnica) različitim sredstvima (izjave svedoka, materijalni dokazi, veštačenja) dokaže van razumne sumnje; u teološkim debatama, da dokaz bude u skladu sa tzv. izjavom vere (“vjeruju”); u prirodnim naukama dokaz je često u formi eksperimenta; u istoriografskim raspravama dokazi su tzv. istorijski izvori, koji mogu biti primarni (arheološki ostaci, pisani dokumenti, fotografije, svedočenja učesnika) i sekundarni (kritike, komentari, enciklopedije, zbornici tekstova, analize, biografije).

Međutim, problem dokaza u političkim raspravama je nešto složeniji. Dok je u svakoj od prethodnih vrsta rasprava (sudske, teološke, naučne, istorijske) cilj da se utvrdi materijalna istina – u najvećoj meri u kojoj je to, naravno, objektivno moguće – cilj političkih rasprava jeste da se ubede slušaoci. U njima je materijalna istina, ako je uopšte i prisutna u diskursu rasprave, od sekundarnog značaja.

To znači da, u političkim raspravama, ne postoji dokaz, kao u onim drugim. Ili, da ovu hipotezu drugačije formulišemo, ne postoji jedistveni dokaz; svaka strana u raspravi izneće svoj dokaz – namenjen slušaocima kojima se obraća – i, hipotetički, moći će da bude u pravu. Dakle, mi možemo da zamislimo političku raspravu sa dva seta dokaza, kojima se potpuno različite tvrdnje dokazuju potpuno različitim slušaocima, i da oba seta budu formalno tačna.

Sam pojam rasprave, međutim, podrazumeva jedinstveni diskurs, jedinstveni set pravila, jedinstvene metode dokazivanja i, konačno, jedinstveni auditorijum pred kojim se ona vodi. U političkim raspravama, vidimo, nema ničeg od toga.

Zbog toga se postavlja logično pitanje: da li su političke rasprave uopšte i rasprave stricto sensu? Ili su, pre, uporedni monolozi, za koje je samo – da bi bili manje dosadni – napravljena zajednička pozorišna scenografija?

***

Na kraju ove male rasprave o dokazu, osvrnućemo se i na još jedan fenomen postmoderne: to je naša sklonost da, zdravo za gotovo, uzmemo sve što negde pročitamo ili na ekranu našeg televizora ili kompjutera, vidimo. Odricanje od kritičkog mišljenja, i zaključivanja na osnovu dokaza, učinilo nas je sklonim da za dokaz prihvatimo bilo koji vizuelni utisak.

Iako znamo da novine lažu, svaki put ćemo tu laž prihvatiti kao bar pola istine. Koliko smo atentata, haosa, državnih udara i ratova preživeli u poslednjih nekoliko godina? Ako je verovati tabloidima koji su ih najavljivali, Srbija bi danas trebalo da izgleda kao Hirošima posle bombardovanja. Pa ipak, ogroman broj ljudi će, uprkos bezbroj puta ponovljenom, iskustvenom saznanju da novine lažu, već prvi sledeći put poverovati u bilo šta što je velikim žutim slovima napisano na nekoj naslovnoj strani.

“Ne smatraj nešto dokazom samo zato što je napisao u knjigama, jer lažov koji laže svojim jezikom neće oklevati da isto učini i svojim perom” – rekao je Mozes ben Maimon, poznatiji kao Maimonides, jevrejski filozof koji je živeo u arapskim zemljama Španije i Sredozemlja u XII veku.

 

V

Mali hermeneutički trikovi

Učesnici u raspravama često primenjuju i male hermeneutičke trikove. Njihov cilj je da zbune druge učesnike i slušaoce i ostave utisak, više nego da dokažu tezu koju zastupa onaj ko ih primenjuje.

Četiri najčešća takva trika su uzimanje dela za celinu (tzv. logička greška pars pro toto), dokazivanje negativnih činjenica, zamena vrednosnih sudova za činjenične, i prihvatanje moći kao dokaza po sebi.

***

Pars pro toto je osnova za formiranje različitih, po pravilu negativnih, stereotipa o celini, na osnovu malog uzorka ili čak pojedinačnih primera. Neki Nemci su u prošlosti bili nacisti; svi Nemci su bili nacisti; svi Nemci su i danas nacisti. Po istom obrascu, u mnogim raspravama koje se i danas vode u svetu svi Rusi su komunisti, svi muslimani teroristi ili svi Hrvati ustaše (a Srbi četnici).

Pogledajmo tipičan način na koji funkcioniše ovaj trik: od nekoliko na brzinu povezanih slučajeva korupcije političara javnost će olako izvući zaključak da su svi političari lopovi. Isto će biti sklona da zaključi i kada se radi o lekarima ili saobraćajcima. Čak i kad u nekom slučaju nema pravnosnažne sudske presude, javnost će pre biti sklona da poveruje kako je to rezultat korumpiranog pravosuđa nego nekvalitetnog rada tužilaštva koje je optužilo nevinog čoveka. Gde ima dima tu ima i vatre, je maksima kojom se, po pravilu, objašnjava zbog čega je onaj koji je optužen uvek kriv, a ako sud kaže da nije – pa, sud je korumpiran…

***

Poznato je da se negativne činjenice teorijski ne mogu dokazati: teret dokazivanja (tzv. onus probandi) je uvek na onoj strani koja iznosi neki činjenični sud. U krivičnim istragama, osumnjičenom za ubistvo, na primer, uvek se na početku proverava alibi; razlog je jednostavan: ako je u vreme ubistva osumnjičeni bio na nekom drugom mestu, on ne može biti učinilac. Međutim, alibi (kao ni tzv. poligraf) ne predstavljaju pozitivne dokaze: svedoci koji su obezbedili alibi mogli su da lažu, rezultati poligrafa nisu uvek potpuno pouzdani. Zato je onus probandi uvek na tužiocu: on treba da prikupi dovoljno kvalitetne dokaze da bi sudsko veće (odnosno porotu) ubedio da je optužnica osnovana. Okrivljeni, na primer, može sve vreme istrage i suđenja da ćuti.

Ipak, dokazivanje negativnih činjenica nije redak slučaj u našim aktuelnim raspravama: stereotip o onom famoznom prvom milionu – koji niko ne može da objasni – je tipičan takav slučaj. Zašto bi neko bio uopšte trebalo da objašnjava ono što je posao nekih drugih ljudi – u ovom slučaju, poreznika – da utvrde?

***

Zamena vrednosnih sudova za činjenične je treći uobičajeni trik u raspravama: ono što subjektivno mislimo o nekoj pojavi, događaju ili ličnosti proglašavamo za činjenicu i onda protivnika u debati navodimo da taj naš vrednosni sud osporava. Često on to i čini, ulazeći tako u besmislenu raspravu, jer de gustibus non est disputandum, kako su govorili Rimljani; bilo bi sasvim dovoljno, recimo, da protivnik iznese svoj sopstveni vrednosni sud o istoj stvari.

Danas živimo bolje (ili gore, svejedno) nego pre deset godina – obično nam govore političari. Taj iskaz je, sam po sebi, tipičan primer vrednosnog suda koji se ne dokazuje. Kvalitet našeg života, naime, nije u nužnoj korelaciji sa statističkim podacima koje pažljivo biramo da bismo svoju tvrdnju dokazali; on je, u celini, izraz našeg subjektivnog osećaja, o kojem je, kako rekosmo, besmisleno voditi raspravu.

***

Konačno, prihvatanje moći kao dokaza po sebi je, naročito u vremenu postmoderne u kojem živimo, vrlo čest trik u raspravama. On je na vlasti, pa je zato u pravu, a kad ti budeš na vlasti, ti ćeš biti u pravu. Većina naših rasprava o Donaldu Trampu, na primer, počinje i završava se na toj konstataciji.

Naravno, u ozbiljnim intelektualnim raspravama na bilo koju temu sasvim je irelevantna pozicija učesnika izvan rasprave: ko je na vlasti a ko nije, ko je bogat a ko siromašan, čija je prošlost besprekorna a čija je predmet kontroverzi. Sve te argumente ad hominem koristimo samo onda kada nemamo druge, jače.

Kada je češki teolog, filozof i rektor Karlovog univerziteta u Pragu, Jan Hus, doveden na lomaču u nemačkom gradu Konstancu da bi bio spaljen zbog jeresi, 1415. godine, rominjala je kišica i vatra nije mogla da se razgori. Hroničari su zabeležili da je tada jedna stara žena došla i, kako bi pomogla vlastima, donela neko suvo granje i bacila u vatru. Hus je, još uvek svestan, na to rekao: “Sancta simplicitas”.

Ta “sveta prostota” koju je Hus video pred svoju smrt nije se promenila vekovima. Starica u Konstancu je, kao dovoljan dokaz da Hus nije u pravu, prihvatila činjenicu da se on, tog dana, zatekao na lomači. Da je na tom mestu bio njegov protivnik u teološkoj raspravi koju je vodio na crkvenom saboru, izvesni Mihal de Kausis, i na njegovu lomaču bi bacila ono isto granje. O suštini spora koji su njih dvojica vodila (o prirodi tzv. Poslednje večere, o prodaji indulgencija, o moralnim nedostacima klera) ionako nije ništa znala jer je bila nepismena.

Milioni duhovnih sledbenika starice iz Konstanca, od Amerike i Britanije, preko Mađarske, Poljske i Srbije, do Turske, Irana i Saudijske Arabije, i danas, na društvenim mrežama demonstriraju njenu “svetu prostotu”: u svakoj raspravi podržavaju onoga koji je na vlasti, ili je bogat, ili je jednostavno popularan (tzv. influenser), bacajući snopove pruća na lomače onih koji im se suprotstavljaju. Pri tome, o suštini rasprava koje se vode, nemaju baš nikakvog pojma; niti znaju dovoljno činjenica, niti ih uopšte i zanima da ih saznaju, niti bi bili u stanju da ih shvate čak i kad bi ih kojim slučajem i saznali.

To je jedna od, tipično srednjovekovnih, karakteristika postmoderne: činjenice nisu ništa, utisak o njima je sve.

 

VI

Šta možemo da naučimo?

Možda najvažnija funkcija svake rasprave jeste učenje. U idealnoj situaciji, na kraju rasprave bi svaka strana, pošto bi se prethodno upoznala sa argumentima koje bi iznela ona suprotna strana, naučila nešto što do tada nije znala. To, naravno, ne znači da bi ona na osnovu tih argumenata nužno promenila mišljenje koje je imala na početku rasprave; često bi, recimo, te argumente koristila da suprotnoj strani pronađe neke slabe tačke za koje do tada nije znala. Ali, svakako bi na kraju rasprave suprotnu stranu poznavala bolje nego na početku.

Epistemološka vrednost rasprave je trajna i ona ostaje pohranjena u riznici ljudskog znanja i daleko nakon fizičkog odlaska njenih učesnika: diskusija između Cicerona i Katiline u starom Rimu; tzv. “disputacije iz Tortoze”, rasprava između Jevreja i hrišćana o odnosu Talmuda i Biblije, u srednjovekovnom Aragonu; dijalog između Voltera i Rusoa o zemljotresu u Lisabonu, 1755; rasprava između Nilsa Bora i Alberta Ajnštajna o postojanju fotona 1927; “Moj obračun sa njima”, Krležina rasprava u sukobu na književnoj levici, 1932; debate na Vrhovnom sudu SAD o pravu na slobodu govora, u slučaju Brandenburg v. Ohio, 1969. ili o pravu na abortus, u slučaju Roe v. Wade, 1972.

Ne samo stvarne rasprave, nego i one književne, ostale su zapisane u istoriji. Ponekad, one su imale dalekosežne posledice u stvarnom životu. “Razgovori u paklu između Makijavelija i Monteskjea”, koje je 1864. objavio francuski pisac Moris Žoli, poslužili su kao predložak ruskoj carskoj tajnoj policiji, Ohrani, da falsifikuje jedan tekst objavljen kao pravi – takozvane Protokole cionskih mudraca – koji je kasnije upotrebljen kao jedan od najzlokobnijih antisemitskih pamfleta u dvadesetom veku.

Sve ove rasprave, i stvarne i književne podjednako, ugrađene su u temelje naše civilizacije: teološke, istorijske, filozofske, naučne, literarne, pravne. One su deo jedinstvenog duhovnog nasleđa koje smo – svi mi koji danas živimo na Zemlji – stekli, već samim činom našeg rođenja. Predstavljaju sastavni deo dijalektike sveta.

Kako sa tim stojimo danas, u dvadeset prvom veku, bar u ove dve njegove decenije koje smo dosad potrošili? Da li su naše današnje, postmoderne rasprave dostojne nasleđa predaka i kako će o njima suditi naši potomci? Ili je kakofonija zamenila argumente u toj meri da će one biti bezvredne, a potomci će ih izučavati kao primer ljudske gluposti – ako ih uopšte budu  i primetili?

***

Na samom početku, nameće se jedan sumoran utisak: ako nam je skupi papirus omogućio da sačuvamo misli Herodota i Tacita; jeftiniji papir da one postanu dostupnije mnogo širem krugu ljudi, a Gutenbergova presa da se masovno štampaju – šta nam je doneo kompjuter?

Na prvi pogled, omogućio je svakome od nas da, praktično besplatno, bez odlazaka u biblioteku, iz udobnosti svog doma, pročita ono što su nekada pisali kaluđeri pod svetlima voštanica. Nastavio je, vekovima neprekinuti, istorijski trend širenja i demokratizacije ljudskog znanja.

Ali, na drugi pogled, pomešao je – za sada se čini, beznadežno – žito sa kukoljem. Omogućio je svakoj gluposti da nam bude dostupna, takođe. Sva ona naklapanja da su vakcine štetne, sve moguće i nemoguće teorije zavera – sve je to danas moguće pročitati uporedo sa Tolstojem, Servantesom, Šekspirom, Crnjanskim i Andrićem; sve bizarne fotomontaže, vešto ili manje vešto napravljene, dostupne su nam uporedo sa Ticijanom, Velaskezom, El Grekom i Milenom Pavlović Barili; sve priče o tome kako je Zemlja ravna ploča dele isti virtuelni prostor sa radovima Stivena Hokinga.

***

Ako su ljudsko znanje nekada ograničavali sveštenici – ljubomorno čuvajući monopol na znanje i sprečavajući da se ono proširi van kruga posvećenih, danas su tu ulogu preuzeli novinari. Savremeni novinari o svemu znaju ponešto, a ni o čemu ne znaju dovoljno, pa ipak im to ne smeta da u globalnom selu igraju suštinski istu ulogu koju su, u srednjovekovnim manastirima imali kaluđeri: posrednika između Svetog grala znanja i nas, neukih plebejskih masa.

Novinari imaju svoje izvore, koje nisu dužni da nam saopšte; oni imaju svoje procene činjenica, umesto stvarnih činjenica; novinari, konačno, imaju i svoje prioritete, o kojima, ljubomorno, nikome ne polažu račune. Da li je na jednom mitingu bilo deset ili dvadeset hiljada ljudi? Da li je puč u jednoj zemlji važnija vest od izbora u drugoj? Ko je terorista a ko borac za slobodu?

Bitne elemente diskursa u kojima vodimo naše rasprave danas, već unapred oblikuju novinari, ponekad kao deo širih propagandno-političkih štabova, a ponekad čak i sami – na osnovu sopstvene rutine, navike, površnosti i intelektualne lenjosti – koje sve najčešće pravdaju brzinom i rokovima koji su im nametnuti.

Novinari, naravno, ljubomorno čuvaju svoju autonomiju – kao što su je, u Srednjem veku, čuvali univerziteti i crkve. Ali, baš kao što su i pisci Prosvetiteljstva, od Voltera do Rusoa, tražili autonomiju od crkve, možda bi i pisci Postmoderne trebalo da traže – autonomiju od novinara?

***

Suočeni sa viškom informacija, kako onih lažnih tako i pravih, sve češće nas mrzi, ili jednostavno nemamo vremena, da svaku od njih čak i ovlaš pročitamo, a kamoli da je proverimo. Sve češće, zadržavamo se na podnaslovima i međunaslovima, često samo n naslovima, ponekad samo slikama, postajući tako i nehotične žrtve manipulacija onih koji naslove i slike biraju.

Sve češće, dakle, naše saznanje biva prethodno kondenzovano, skraćeno, dajdžestirano, bilo od drugih bilo od nas samih. Sa takvim, nepotpunim i osakaćenim, znanjem, prethodno očišćenim od svih sumnji i dilema, ulazimo u rasprave nespremni. U atmosferi raširenih stereotipa i predrasuda, nesvesni svog nedovoljnog znanja (koje ponekad samo podsvesno osećamo) i nedostatka argumenata, ponavljamo početne stavove, koristeći ponekad samo različite reči i menjajući njihov redosled, u nadi da će one ostaviti utisak nekog novog argumenta.

Manje-više, u prethodna dva pasusa opisali smo anatomiju većine naših današnjih književnih, naučnih, teoloških, filozofskih, a posebno političkih rasprava. Što je medij u kojem se neka rasprava vodi dostupniji širem krugu konzumenata, to je njen kvalitet niži, jer se rečnik i argumentacija nužno prilagođavaju onima koji mogu najmanje da shvate. Lanac je jak koliko i njegova najslabija karika.

Nema sumnje da svi ovi procesi do kojih je došlo u postmodernom društvu, i koji se uporedo odvijaju, u svojoj konačnici dovode do radikalnog smanjivanja epistemološke vrednosti rasprava koje se u njemu vode.

Paradoksalno: život  u tehnološki najsavršenijem od svih vekova u kojima je dosad živela ljudska rasa, vodi nas u svojevrsnu distopiju, u obrnutu sliku: života u intelektualno najsiromašnijem veku.

***

Ako vam se prethodni zaljučak učinio malo preteranim, razmislite za trenutak o sledećoj statistici koju ću sada sa vama da podelim. Tekstovi objavljeni na blogu koji upravo čitate, za poslednje četiri godine koliko postoji, svakog meseca imaju, ukupno, između pet i šest hiljada čitanja. Istovremeno, tvitovi koje autor ovog bloga piše na svom tviter nalogu svakog meseca imaju, ukupno, oko tri miliona čitanja.

Da li su tvitovi ovog autora baš pet stotina puta bolji od njegovih tekstova? Ili čitaoce pet stotina puta više zanima neka kratka crtica, doskočica, zabavan detalj, štos, nego što ih zanima ozbiljna priča o nečemu? Ili, jednostavno, oni više nemaju vremena za bilo šta što traži njihovu pažnju za vreme duže od trideset sekundi koliko je potrebno da pročitaju jedan tvit?

Postmoderno doba surovo je prema nama, ljudima koji u njemu živimo, na razne načine. Jedan od tih načina je i što nam krade vreme za ono što bismo voleli, tako što nas primorava da radimo ono što radi većina: da jurimo za eksplozivnim, površnim i kratkotrajnim senzacijama.

 

VII

Mitovi i tabui

Možemo li baš o svemu da razgovaramo? Ili zajednica, u datim kulturnim i istorijskim okvirima, može da postavi tzv. granice rasprave?

Znam, većina vas će sada požuriti da odgovori kako je sloboda reči apsolutna i da reč, uzeta sama po sebi, nikoga ne može da povredi. Međutim, ako bih pitanje formulisao drugačije, i od vas zatražio da se izjasnite o tome da li treba dozvoliti propagandu fašizma, etničke, rasne ili verske mržnje, pretnje drugim ljudima, iznošenje stavova kojima se opravdava nasilje, pedofilija ili incest – vaš odgovor bi bio sasvim drugačiji. A u suštini, to bi bilo isto ono pitanje sa početka ovog odeljka, samo formulisano na manje uopšten način.

Problem je, očigledno, složeniji. Sada ćemo se baviti mitovima i tabuima.

Naša najznačajnija kolektivna sećanja – sećanja koja oblikuju i šire tzv. kolektivnu s(a)vest – su ona koju svoju moć crpu iz tvrdnje da izražavaju neku stalnu, nepromenljivu, istinu. Takva sećanja se odnose na našu sadašnjost, isto toliko koliko i na prošlost, i mi verujemo da nama (i drugima) prenose nešto fundamentalno o tome ko smo, i šta smo, mi danas; ona izražavaju, pa čak i definišu, naš identitet ili neki njegov bitan element.

Da bi se sećanje formiralo i održalo na takav način ono mora da korespondira sa nekoliko drugih aspekata naše svesti: kako mi razumemo sami sebe; kako gledamo na okolnosti i okruženje u kojima živimo; kako mislimo o budućnosti. I ovaj odnos je, naravno, uzajaman i povratan: mi smo prigrlili određeno sećanje jer nam ono govori ne samo o jučerašnjem, nego i o današnjem danu; istovremeno, u meri u kojoj smo ga mi prigrlili danas, stvorili smo i osnov za njegovo tumačenje, čime ćemo se detaljnije bavili u odeljku VIII.

***

Hajde da sad pogledamo nekoliko zanimljivih primera istorijskih tabua u raspravama.

Jevreji su, na primer, punih dve hiljade godina zadržali sećanje na Masadu, tvrđavu u kojoj je, 74. godine, poslednjih devet stotina šezdeset branilaca izvršilo samoubistvo da ne bi bilo zarobljeno od rimskih legija u Prvom jevrejsko-rimskom ratu. Ovo sećanje je, međutim, podignuto na nivo kulta tek po osnivanju države Izrael, 1948. godine: na tom mestu su regruti godinama polagali zakletvu, a čak dvojica načelnika generalštaba izraelske vojske, Jigal Jadin i Moše Dajan, bili su arheolozi (prvi profesionalni, a drugi amaterski) koji su vršili iskopavanja u Masadi.

Frankov režim je u Španiji obnovio sećanje na Rekonkvistu (proterivanje muslimana i kasnije Jevreja sa Iberijskog poluostrva, završeno 1492. godine) i jedan istorijski narativ (stvaranje verski monolitne, hrišćanske Španije) upotrebio u sasvim drugom kontekstu Španskog građanskog rata (stvaranje ideološki monolitne, fašističke Španije).

Adenauerova i Brantova Nemačka je, u isto vreme, razvila kult Holokausta: njegovo osporavanje je postalo zabranjeno zakonom i kažnjivo. Mein Kampf, Hitlerov intelektualni testament, nije bio zabranjen ali su vlasti Bavarske, kao zakoniti vlasnici autorskih prava (Hitler je umro bez naslednika, a poslednje zvanično prebivalište mu je bilo u Minhenu) odbijale da daju saglasnost za njeno štampanje osim u retkim slučajevima i malim tiražima, za potrebe univerziteta i instituta; knjiga je počela slobodno da se prodaje tek po isteku godine u kojoj se navršilo sedamdeset godina od smrti njenog autora, 2015.

Dogmatski pristup kojim je nemačka politička i kulturna javnost tretirala Holokaust u poslednje tri decenije – izbegavanje slobodne debate o ovom fenomenu, njegovim korenima, uzrocima i oblicima – nije doveo samo do svojevrsnog intelektualnog osiromašenja već i do niza ozbiljnih kontroverzi.

Ginter Gras, jedna od ikona nemačkog antifašizma, autor čuvenog “Limenog doboša”, ideolog socijaldemokrata i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1999, tek 2006. – devet godina pred smrt – smogao je snage da prizna kako je, sa sedamnaest godina, nekoliko meseci 1944. i 1945. bio pripadnik SS jedinica. Nemačka javnost je, međutim, i dalje bila toliko osetljiva kada je reč o ovoj temi da objektivne rasprave kojom bi ovaj trivijalni detalj bio kontekstualizovan, a delo umetnika odvojeno od njegovih postupaka, nije moglo da bude. Poslednja decenija Grasovog života, a – tako bar za sada izgleda – delimično i ukupna ocena njegovog nasleđa, ostala je opterećena ovom kontroverzom.

Ponekad, kontroverze su bile takve da su, indirektno, dovodile i do tragičnih posledica. Rolf Peter Ziferle (1949-2016), jedan od najboljih nemačkih istoričara posleratne generacije, student u Hajdelbergu i Konstancu – gde je i dočekao revolucionarna gibanja 1968 – kasnije profesor u Manhajmu i Sent Galenu u Švajcarskoj, bio je jedan od retkih intelektualaca koji se usudio da kritički preispituje dominantan nemački narativ o Holokaustu.

Ziferle je inače pisao o raznim temama: Marksu, nemačkom konzervativizmu u vreme Prvog svetskog rata, kraju komunizma. Savetovao je Angelu Merkel o klimatskm promenama. U krugovima nemačke građanske levice, ali i kod mnogih liberala, decenijama je važio za ikonu, često zajedničku.

Ipak, bar za sada, ostao je zapamćen po svojim beleškama kojima je doveo u pitanje posleratnu nemačku kulturu sećanja na Holokaust:

“Hitler je učinio jednu paradoksalnu stvar: vezao je Nemce i Jevreje neraskidivom vezom, za sva vremena. Nemci se u ovom narativu pojavljuju kao apsolutni neprijatelji celog čovečanstva, i ta uloga je nasledna. Čak i Nemci čije dede i babe nisu bili još rođeni kada se rat završio, moraju da prihvate ovu ulogu.”

U svakom gradu, hrišćanstvo je izgradilo katedrale svom ubijenom Bogu. Jevreji, kojima je sam Bog obećao večnost, grade po svetu spomenike svojim sunarodnicima ubijenim u Holokaustu.”

I ništa od svega toga ne bi bilo toliko čudno, samo po sebi, da Rolf Peter Ziferle nije izbegao da citirane rečenice objavi za svog života, i da – kada ih je jednom napisao – nije poželeo da taj život prekrati sam: izvršio je samoubistvo 17. septembra 2016. godine. Njegove kritičke beleške o nemačkoj kulturi sećanja na Holokaust objavio je Špigl, posmrtno.

Na primeru Ziferlea možemo da uočimo tragičnu dimenziju do koje može dovesti uporno i dugotrajno tabuiziranje određene teme u javnom diskursu; ona ne dovodi samo do faktičke zabrane slobodne rasprave o njoj, nego preti i svojevrsnim društvenim ostrakizmom svima koji se usude da je prekrše. Ziferle je, kao što smo videli, konflikt između sopstvene intelektualne savesti i straha od tog ostrakizma rešio bekstvom na jedino mesto u kojem je video slobodu – u smrt.

***

Postoje i oni istorijski mitovi koji su, zavisno od istorijskog konteksta, bili korišćeni u raspravama od ljudi, i o ljudima, sa sasvim različitim ciljevima, a ponekad čak i u dijametralno suprotne svrhe. Pogledajmo, na primer, tri slučaja u kojima je – samo u dvadesetom veku – iskorišćen Kosovski mit.

Prvi primer je Sarajevski atentat: svi zaverenici, pripadnici Mlade Bosne, duhovno su formirani na tradicijama Kosovskog mita. I Princip i Čabrinović su pokušali samoubistvo posle svog svog čina, kako onog neuspelog tako i onog uspelog; oni su ubistvo Franca Ferdinanda videli kao ubistvo Murata pet vekova kasnije a sebe kao otelotvorenje Miloša Obilića. Princip je, na primer, napamet znao Gorski vijenac, delo od nekih trideset hiljada reči, koje – bar u devetnaestom veku na čijim je tradicijama on duhovno formiran – možda najpotpunije sintetizuje Kosovski mit. Iako je – kao što Dedijer tvrdi u jednoj od svojoj knjiga o Sarajevskom atentatu “uticaj kapitalizma već počeo da dezintegriše teret prošlosti” pod kojim su pripadnici Mlade Bosne sazreli,  na dubljim nivoima njihove svesti je došlo do jedne zanimljive mešavine. Folklorni tribalizam osiromašenog i nepismenog seljaštva pomešao se sa modernim idejama radikalnog anarhizma, često i nihilizma (Princip je, na primer, vrlo često citirao Ničea, kojeg je na srpski prvi put preveo jedan Jevrejin – Leon Koen), socijalizma i antiklerikalizma.

Drugi primer je Dvadeset sedmi mart: govoreći na Radio Beogradu, nekoliko sati posle puča, jedan drugi Gavrilo, srpski patrijarh Dožić, rekao je i ovo:

“Pred našim narodom se ovih dana ponovo postavljalo pitanje naše vere. Ovog jutra u zoru ovo pitanje je dobilo svoj odgovor. Izabrali smo nebesko kraljevstvo – kraljevstvo istine, pravde, narodne snage i slobode. Ovaj večni ideal u svojim srcima nose svi Srbi, sačuvan u svetinjama naših crkava i zapisan na našim zastavama…”

Dvojica Gavrila su, u prvoj polovini dvadesetog veka, predstavljali dva sasvim različita arhetipe tadašnje Srbije: prvi moderan, antiklerikalan, progresivan i čak revolucionaran, gotovo anarhistički; drugi tradicionalan, konzervativan, duhovan. Zaista, bilo bi teško naći mnogo šta u čemu bi se njih dvojica slagala. Osim Kosovskog mita koji su obojica, svako na svoji način i u sopstvenom sistemu vrednosti, usvojila kao mit.

Treći slučaj datira iz vremena nacističke okupacije Srbije; pažljivi istoričar, na ovom mestu, mora da primeti činjenicu da su – ma koliko različiti bili – obojica Gavrila svoj patriotizam dokazala u neprijateljskim tamnicama: Princip u Terezinu, Dožić u Dahauu, i činjenica da je prvi tu tamnicu nije preživeo, a drugi jeste, samo znači da se istorija tako poigrala sa njima. Međutim – i to je jeste paradoks u ovoj našoj maloj digresiji od glavnog toka priče – na Kosovski mit se pozvao i šef nemačkog kvislinškog režima u Srbiji, Milan Nedić. U svom autorskom tekstu u listu “Naša Borba”, 28. juna 1942. godine, on je napisao i ovo:

“Nije opasno izgubiti bitku. Nije čak opasno ni izgubiti rat… Takvi gubici mogu biti nadoknađeni. Opasno je, međutim, kad se počne iskrivljavati istina, savijati ideali, korumpirati principi, trovati tradicije. Onda pati duh… ako je istina zamenjena lažima, mudrost glupošću, lepota ružnoćom, patriotizam mržnjom prema zemlji, blagoslov prokletstvom…”

Ova tri slučaja pokazuju koliko se jedni te isti mitovi ponekad mogu iskoristiti u svrhe sasvim različite, i u istorijskom i u etičkom smislu: od opradanja tiranicida – ubistva stranog vladara – preko legitimisanja vojnog puča, do racionalizacije kolaboracije sa okupatorom.

***

U svim ovim slučajevima (a namerno nismo ulazili u detalje mnogobrojnih mitova iz Ratova za jugoslovensko nasleđe 1991-1999: o Domovinskom ratu i žrtvi Vukovara u Hrvatskoj; o zločinu u Srebrenici u Bosni i Hercegovini; o herojskom činu majora Tepića u Bjelovaru i bici za karaulu Košare u Srbiji) rasprava se, u punom smislu te reči, ne može voditi jer za to ne postoji onaj minimalni uslov: da istoričar može određeni događaj da ispita i objasni u kontekstu u kojem se on stvarno dogodio, odnosno da ga “zaključa” u njegovu sopstvenu (a ne našu) vremensku i prostornu stvarnost, što je prvi preduslov svakog istorijskog istraživanja.

Kao kolektivna sećanja, svi navedeni primeri su istovremeno i istorijski i anti-istorijski; oni ruše uobičajenu distancu između prošlosti i sadašnjosti i u tom smislu predstavljaju svojevrsne hibride: oni su isto toliko o sadašnjosti koliko su i o prošlosti. Dakle, jedan isti događaj je istovremeno na jednom nivou istorijski (jer govori o prošlosti) a na drugom nivou anti-istorijski (jer insistira na jakoj vezi sa sadašnjošću i kontinuitetu koja razvodnjava i nekad čak negira, prošlost).

Tabuiziranje određenog istorijskog događaja, teritorije ili ličnosti onemogućava da se o njemu vodi rasprava. Zanimljivo, to isto važi i ako je događaj, teritorija ili ličnost anti-tabuizirana, dakle prihvaćena kao tzv. negativni tabu. U oba slučaja, nema prostora za argumente, logično rezonovanje ili kompromisne zaključke. Diskurs je nužno crno-beli, konačne pozicije identične onim početnim, a svaka kritička misao a priori odbačena kao jeretička.

Što je u jednom društvu više takvih tabua – pozitivnih ili negativnih svejedno – to je njegov prostor za kritičko preispitivanje prošlosti, ali i sadašnjosti, manji. Religijski tabui su sprečavali naučna otkrića; ideološki tabui su odlagali nužne privredne i društvene reforme; etnički tabui su onemogućavali, ili razarali, prirodne procese regionalnih povezivanja malih zajednica i time njihovu integraciju u maticu savremenog sveta.

Jedva da je potrebno posebno konstatovati da su sva društva i kulture koji su dugo i duboko bili opterećeni tabuima, u konačnici nužno propadali: nisu uspeli da se uklope u dijalektiku istorije.

***

Svakako, primer koji nam se u ovom kontekstu nužno nameće je rasprava koja se već neko vreme vodi u javnosti oko priznavanja nezavisnosti Kosova: od toga da bi ono značilo definitivan gubitak srpskog identiteta i kraj srpske državnosti, pa do onog suprotnog, da bez tog čina, kao svojevrsne katarze, ne možemo da nastavimo nikakav unutrašnji demokratski, kulturni i materijalni razvoj.

Oba ova viđenja, u svojim ekstremnim formama, su podjednako mitomanska i isključiva i podjednako ne nude nikakve argumente za svoje tvrdnje. Oba se, isto tako, oslanjaju na to da mi ne smemo da ih kritički preispitujemo, i to iz sasvim iracionalnih razloga: prvo nam, bez osnova, preti gubitkom prošlosti; drugo nam, isto tako bez osnova, preti gubitkom budućnosti.

Naravno, oba su, u određenom smislu, samo refleksi mnogo dubljih i starijih podela, i nerazrešenog konflikta između tradicije i modernosti, o čemu smo već pisali ovde:

https://zorancicak.wordpress.com/2018/05/03/%D0%BE%D0%BB%D0%B0%D0%BA%D0%BE-%D0%BE%D0%B1%D0%B5%D1%9B%D0%B0%D0%BD%D0%B5-%D1%83%D1%82%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%98%D0%B5-%D0%BE-%D0%B7%D0%B0%D0%B1%D0%BB%D1%83%D0%B4%D0%B0%D0%BC%D0%B0-%D0%B8-%D1%81%D1%82/

Međutim, oba su, isto tako, i izrazi naše nesklonosti da rasprave vodimo uopšte, naše intelektualne lenjosti da tražimo argumente i naše sklonosti da javni govor upućujemo samo svojim istomišljenicima – u očekivanju njihovog aplauza za neku uspešnu stilsku figuru, zanimljivu istorijsku komparaciju ili duhovitu doskočicu.

To je, plašim se, jedna mnogo opasnija pojava koja kontaminira veći deo našeg javnog diskursa i stalno smanjuje kvalitet rasprava koje vodimo. Između ostalog i tako što intelektualce obeshrabruje, a sve vrste šarlatana, avanturista i hohštplera ohrabruje, da u njima uopšte i učestvuju.

 

VIII

Peščani sat: sva vremena u kojima živimo

Konačno, na mnoge rasprave koje vodimo presudno utiče i odgovor na pitanje: u kojem vremenu živimo? Prošlom, sadašnjem ili budućem? Naša percepcija tog istorijskog vremena u velikoj meri će oblikovati i naše debate: naše motive da u njih ulazimo, izbor tema, sagovornika i argumenata, ciljeve koje u njima želimo da postignemo.

Jedna od odlika Postmoderne jeste i naš utisak da, u stvari, mi živimo paralelno u više prošlih vremena koje onda – podsvesno – pokušavamo da transponujemo, i potom reinterpretiramo, u sadašnjosti.

***

Tako, na primer, Trampova Amerika, u svojim dominantnim narativima, u debatama koje vodi i jeziku koji koristi, intimno ponovo vodi Američki građanski rat. Duboko u sebi, ona veruje da je Trampovom pobedom konačno osvetila poraz generala Lija kod Getizburga, pre sto pedeset godina, i da je svanuo dan za poravnanje računa sa svim tim crnčugama, lezbačama, komunjarama i drugim izdajnicima – zapravo sa svima koji imaju više od četiri razreda osnovne škole.

Istovremeno, separatisti u Kataloniji ponovo vode Španski građanski rat: onaj u kojem su njihovi dedovi, zajedno sa drugim republikancima i interbrigadama, poraženi od Frankovih falangi koje su pomogli Hitler i Musolini. Baš zbog tog pseudoistorijskog narativa, levica u ostatku Španije za njihove ambicije ima mnogo više simpatija od desnice, koja – intimno – nikada nije mogla da preboli demokratizaciju ove zemlje posle Frankove smrti 1975. godine i pada falangističke diktature.

O Bregzitu smo već pisali, samo par nedelja posle onog junskog četvrtka 2016. kada je ovaj projekat izglasan:

https://zorancicak.wordpress.com/2016/07/01/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BD%D1%86%D0%B5%D0%B7%D0%B0-%D0%B8%D0%B7%D0%BC%D0%B5%D1%92%D1%83-%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B0-%D0%B8-%D0%BC%D0%B5%D0%B4%D0%B2%D0%B5%D0%B4%D0%B0-%D0%B5%D0%B2%D1%80%D0%BE%D0%BF%D0%B0/

Sada, gotovo tri godine kasnije, ne možemo da se otmemo jednom utisku: sve one ključne psihološke poruke, i otvorene a posebno one subliminalne, koje su oblikovale javno mnenje Britanije – bile su zasnovane na izolacionističkim narativima iz XVIII i XIX veka, o Britaniji koja nije deo Kontinenta, i onim iz XX veka, o Evropi koja nema mesta u Britaniji. Kampanja za Bregzit bila je, u svojoj osnovi, još jedna bitka vođena u dva vremena: u prošlosti, ponovo i u sadašnjosti, za monopol na ponovno tumačenje prošlosti.

Slična je i situacija sa odnosom koje su mnoge evropske zemlje – Poljska i Grčka pre svih – zauzele prema Nemačkoj nakon izbijanja Svetske ekonomske krize i radikalnih mera štednje koje su, bar u Evropi, identifikovane sa politikom kancelarke Angele Merkel. Fotomontaže Merkelove u SS uniformi na Akropolju u grčkoj štampi, germanofobne poruke poljskih navijača na fudbalskim stadionima, obnovljeni zahtevi za isplatu ratne štete iz Drugog svetskog rata – sve ono što u Evropi nismo gledali punih pola veka, odjednom je izbilo na površinu.

Činjenica da je Nemačka Merkelove različita od Hitlerove Nemačke više nego što je, verovatno i jedna druga evropska zemlja različita od sebe same sredinom XX veka (a nijedna nije ista) irelevantne su za ovaj narativ. Tako je debata o finansijskoj krizi, korupciji i lošem upravljanju javnim finansijama u zemljama na evropskom jugu zamenjena raspravom o nacizmu kao večnom arhetipu Nemačke, nečemu što je imanentno svim Nemcima, pa čak i onim još nerođenim.

I dok je Nemačka optuživana za fiktivni nacizam, a njeni partneri u Uniji se potajno radovali nevoljama svoje veće sestre, svi zajedno su zatvarali oči pred stvarnim neonacizmom koji se probudio u Ukrajini, na Baltiku, u Hrvatskoj ili Mađarskoj. I u tim zemljama su dominantne partokratsko-klerikalne elite, suočene sa deficitom demokratije i ekonomskom krizom, pokušale da infuziju narodnjačke podrške dobiju kroz reviziju istorije. Sve njihove rasprave o današnjem danu postale su tako, neizbežno, rasprave o jučerašnjem.

U Turskoj je Erdoganova diktatura, posle teških ekonomskih promašaja i monetarnog sunovrata, rešenje pokušala da nađe u promeni još jednog istorijskog simbola: Aja Sofiju, koju je Mehmed II Osvajač od crkve pretvorio u džamiju a Kemal paša Ataturk iz džamije u muzej, Redžep Taip Erdogan pokušao je ponovo da pretvori u džamiju. I ovo je bila rasprava u prošlosti, i za prošlost: promena namene Aja Sofije, simbola Istanbula, trebalo je da simbolički označi konačan i nepovratan raskid sa sekularnim tradicijama Ataturkove Turske, i njihovu zamenu islamističkim vrednostima Erdoganovog neoosmanskog kalifata.

***

Kao i u Americi, Španiji, Britaniji, Hrvatskoj, Ukrajini ili Turskoj, i rasprave u Srbiji, sve više, postaju i bitka za interpretaciju istorije: dinastičkih sukoba u XIX veku, Majskog prevrata i stvaranja Jugoslavije, dvadeset sedmog marta, Drugog svetskog rata i Jasenovca, 1948. i Golog otoka, Osme sednice i raspada Jugoslavije, zločina, Vukovara i Srebrenice, rata za Kosovo i petog oktobra…

Ne retko, učesnici u ovim raspravama žive u nekoliko paralelnih vremena odjednom, pa se dešava da, u istim debatama, nasumično iznose svoje ocene o sasvim različitim, vremenski i logički, sasvim nepovezanim događajima, na primer, o Majskom prevratu, Golom otoku, Osmoj sednici i Petom oktobru – pokušavajući da od svega toga skarabudže nekakvu verziju paralelne istorije – one koja se nije desila (a eto, mogla je i baš je šteta što nije) i da na osnovu takve papazjanije izvlače pouke koje bi trebalo da budu relevantne i danas.

***

Ono što je zajedničko Postmoderni u svim navedenim zemljama jeste duboko verovanje učesnika u ovakvim raspravama da je cela prošlost “falsifikovana” i da je sada došlo vreme – naročito onda kada ih u tom verovanju pothranjuje trenutna politička većina ili atmosfera u javnom mnenju – da se ta prošlost podvrgne temeljnoj reviziji. Pri tome, oni ne očekuju samo tzv. faktičku reviziju – promenu naših zvaničnih verzija o nekim detaljima prošlosti na osnovu novootkrivenih saznanja – nego i na širu, vrednosnu reviziju: potpunu promenu svih dominantnih istorijskih narativa, onih na kojima su obrazovane generacije Evropljana i koje su postale deo našeg zajedničkog kulturnog nasleđa.

Rasprave u Postmoderni pokušavaju da od heroja naknadno naprave kukavice, a od kvislinga heroje; da fašiste prikažu kao “efikasne menadžere”, revolucije kao pučeve finansirane iz inostranstva, a gotovo svaka smrt mora da bude atentat koji je posledica neke svetske zavere.

Na taj način, Postmoderna pravo na upravljanje današnjim događajima – koje prirodno pripada političkoj većini – via facti proširuje i na pravo da se, ex cathedra i bez priziva, upravlja i svim jučerašnjim događajima, da se oni naknadno reinterpretiraju i potom medijski eksploatišu, i to na način koji najčešće nema baš nikakve veze sa istorijskim činjenicama.

Jer, ako je tačna ocena Napoleona Bonaparte: “Šta je istorija, ako ne bajka koju smo prihvatili”, onda je i jedna od ključnih ambicija Postmoderne da napiše novu bajku. Ona neke mitove vadi iz naftalina, neke u njega gura, činjenice zamenjuje pretpostavkama a skepsu, taj nužni pratilac svakog kritičkog mišljenja, zauzimanjem kategoričkih stavova.

Problem sa svom ovom – površnom, histeričnom, eklektičkom i haotičnom, već kakva jeste – neo-istorijom je jednostavan: ona se naprosto nije dogodila, i ne može da se ponovo dogodi.

Rasprave o svemu tome, iako ponekad mogu da posluže homogenizaciji sopstvenih pristalica u nekoj političkoj kampanji, suštinski su besmislene i jako štetne. One ne vode samo zaglupljivanju miliona ljudi, nego ih još i ubeđuju u njihovu svetu misiju da u budućnosti ponovo vode bitke koje su odavno završene i čiji se ishod ne može promeniti, trujući tako svest i onih generacija koje tek treba da se pojave.

Jer, ako nam je povest ljudske civilizacije ostavila nešto zajedničko, onda je to pouka ko bi od nas bi trebalo da se bavi kojim delom vremena: istoričari, slikari i književnici – prošlošću; ekonomisti, pravnici i političari – sadašnjošću; a naučnici i filozofi – budućnošću.

 

IX

Zaključak: dijalozi i njihovi učesnici

Na kraju ovog našeg malog izleta kroz debate, rasprave, diskusije i dijaloge, vratimo se na pitanje kojim smo ga počeli: da li danas uopšte ima smisla razgovarati?

Uprkos svojevrsnom antropološkom nihilizmu, koji – kao vodenički kamen oko vrata – vuče Postmodernu u jeftinu trivijalnost i ljudski govor često svodi na režanje, lajanje, zavijanje, groktanje i druge životinjske onomatopeje, meni se čini da ipak ima, i to iz dva razloga.

Najpre, mi razgovorom dokazujemo da nismo svi isti. Cinični nihilizam Postmoderne ni na čemu, verovatno, ne pokazuje bolje svoju površnu banalnost, nego onda kada ljudi, svemu uprkos, ipak razgovaraju. I u razgovoru, uvek, najbolje pokazuju svoje vrednosti i bezvrednosti, podjednako.

I drugo – kao što je svojeremeno istakao jedan od očeva osnivača srpske i jugoslovenske retorike, Branislav Nušić – govornici se ne rađaju, oni se stvaraju. Primeri Demostena, koji je imao govornu manu, i Cicerona, kome je glas pri uzbuđenju bio slab, samo su prvi u dugom nizu primera koji ovo dokazuju. Razgovarajući, mi izgrađujemo sami sebe, izoštravamo svoju misao, učimo da razlikujemo bitno od nebitnog. Fabricando fit faber – “Kovanjem se postaje kovač”, kako je rekao Katon.

Da li ćemo, u našim dijalozima, zaista ličiti na apokaliptičke figure sa ovog platna Hijeronimusa Boša, ili ćemo sačuvati naše ljudsko lice to – čak i Postmoderni uprkos – zavisi prevashodno od nas.

***

Ovaj tekst posvećen je uspomeni na Branislava Nušića, koji nije bio samo komediograf, nego i novinar, diplomata, fotograf-amater, i još svašta nešto. Ratnik, politički zatvorenik, boem, slobodan čovek na dobrom glasu i precizan, nemilosrdni slikar freske jednog društva – koje nam se, eto, vratilo. I, što je manje poznato široj javnosti, začetnik retorike, kao ozbiljne dicipline, kod Srba. Čitaocima poklanjamo i jednu sliku iz porodične arhive: sa proslave koju je Nušić organizovao povodom izbora za člana Srpske kraljevske akademije, februara 1933. Moj deda Milorad stoji, treći sa desne strane.