“Pa ipak … ima slučajeva kad ćutanje nije dovoljno, kad se ono može smatrati priznanjem. Tada se ne treba kolebati. Ne samo da se tada javno treba odreći svojih pogleda, već se preporučuje pribegavanje svim lukavstvima samo da bi se protivnik prevario. Tada će se ispovedati sve vere koje mogu da se dopadaju, vršiti svi obredi koji se smatraju najbesmislenijim, krivotvoriti sopstvene knjige, koristiti sva sredstva za uvođenje u zabludu.”
(Česlav Miloš, “Zarobljeni um”)
MINISTARSTVO ISTINE
Agencija za oblikovanje mišljenja
Direkcija za društveni dijalog
17. novembar 2020.
KONKURS
Stručni saradnik za suzbijanje opasnih ideja: 1 (jedan) izvršilac
Uslovi: osnovna škola ili fakultet “Megatrend”; radno iskustvo u suzbijanju opasnih ideja od najmanje tri (3) godine; iskustvo na društvenim mrežama; elastičnost u shvatanju, tumačenju i primeni zakonskih propisa; sposobnost za rad u stresnim uslovima; sklonost ka timskom radu; dinamičnost i kreativnost.
Rok za podnošenje prijava: 30. novembar 2020. godine
***
21. novembar 2020.
Draga Agencijo,
Ovim pismom prijavljujem se na vaš konkurs za stručnog saradnika za suzbijanje opasnih ideja u direkciji za društveni dijalog! Ovo je prilika koju čekam celog svog života! Sav treperim od uzbuđenja! Ja sam Pera Fogl, građanista, doktor filozofije i teologije, ponosni vlasnik Agencije za istraživanje ruda i gubljenje vremena, ANEX MANEX ROGOVI&KOPITA INTERNACIONAL. Još od 2010. godine neumorno radim na stvaranju lika i dela našeg voljenog predsednika i na nemilosrdnom kompromitovanju i blaćenju svih kolebljivaca, skeptika, cepidlaka i drugih hejtera!
Podsetiću vas da sam ja prvi lansirao spin kako je naš predsednik obećao moćnim zapadnim silama da će potpisati nezavisnost Kosova! Iako je Vikiliks objavio depeše iz kojih se jasno vidi da je kontakt sa američkom ambasadom bio doktor Nebojša Stefanović, moja agencija AMRGI je neumorno radila sa zapadnim diplomatama objašnjavajući im kako je on to učinio po izričitom predsednikovom nalogu! Na kraju je u tu priču poverovao i onaj opskurni Amerikanac Palmer, šireći moju izmišljotinu i po samom Stejt Departmentu!
Morate priznati da je ovo bila vanserijski uspešna maskirovka, kojom sam, za samo nekoliko godina, uspeo da prikrijem pravu strategiju našeg voljenog predsednika: okretanje ka majčici Rusiji i zaustavljanje evropskog puta naše zemlje. Ja se, kao građanista i atlantista, grozim te zle Rusije, ali naš voljeni predsednik od mojih laži ima koristi!
Od tada, ja vredno radim, da u javnosti proširim malodušnost, rezignaciju i nevericu, ne samo u mogućnost, nego i u sam smisao bilo kakvih promena koje bi narušile sadašnje stanje i, čak i dalekoj budućnosti, mogle da ugroze vlast voljenog predsednika!
Čemu potreba za bilo kakvim demokratskim promenama, kad nas voljeni predsednik najbrže vodi u Evropu, modernost i svetske integracione procese? Čemu slobodni mediji, kada je jedna istina već oblikovana, a bolja od nje ne postoji? Čemu vladavina prava, kada te fiškalske smicalice samo otežavaju ispunjavanje volje predsednika, koja je aksiomatski savršena? Čemu, konačno, fikcija nekakve demokratske opozicije, kada su to ionako istrošeni i psihički slomljeni ljudi, koji smisao svojih bednih života vide jedino u bacanju klipove u točkove našeg napretka, otelotvorenog u voljenom predsedniku? Zar sve to nije samo podmetanje zle Rusije, maskirano u jeftine, sladunjave, fraze?
Primećujete, verovatno, kontradiktornost u dve prethodne hipoteze? Naravno, ne radi se o nekoj nemarnosti ili slučajnoj grešci nego o primeru dijalektičkog jedinstva suprotnosti! Naime, ispod površinske banalnosti oba ova iskaza krije se jedan nežni i osetljivi ekvilibrijum, moćan mehanizam manipulacije koji koristim u uništavanju zlih hejtera! On funkcioniše na tri nivoa:
Naime, jedan broj demoralisanih građanista i dalje veruje u prvu hipotezu: da će voljeni predsednik deliverovati nezavisnost Kosova i potpisati (šta god se od njega bude tražilo); da je čitavo otezanje samo varka pripremljena da obmane zle Ruse jer voljeni predsednik, čiju mudrost mi obični smrtnici ne možemo da dokučimo, ima neki tajni dogovor sa dobrim Zapadom.
To je, naravno, izuzetno neinteligentno tumačenje stvarnosti, ali građanisti u principu jesu skloni samoobmanama. A čovek najlakše prihvata samoobmanu kada se ona zasladi nekom sladunjavom pilulom. Zato im ja, odmah potom, kažem kako će dobri Zapad baš njih – onako pametne, poštene i sposobne – kad voljeni predsednik obavi svoju misiju, vratiti na vlast! Oh, kako su oni tada srećni!
Kod onih drugih, malo inteligentnijih, građanista, primenjujem nešto drugačiju taktiku: objašnjavam im, da u tom dugom putu ka reformama i Evropi, voljeni predsednik neće deliverovati samo Kosovo, nego će, usput, promeniti i Srbiju: uvesti vladavinu prava, civilnu kontrolu nad službama bezbednosti, podelu vlasti, osloboditi medije i na kraju postati predsednik svih građana! Uzgred, nikada nisam mogao da shvatim zašto oni toliko čeznu da voljeni predsednik postane i njihov predsednik? Ima nečeg mazohističkog u tome. Ali, pošto oni jadni čak ni oko kandidata za svog predsednika ne mogu nikako da se dogovore, onda im je i naš dobar. Dakle, suština ovog spina je da je voljeni predsednik jedini koji može da promeni sebe samog (a usput i Srbiju) i da je onda racionalan izbor da se on u tome ne ometa: dakle, da se uništi zla i hejterska opozicija, radi bolje budućnosti!
Konačno, kod onih ekstremnih građanista, koji smatraju da Srbija nije dovoljno kažnjena za sve svoje grehove komunizma i velikosrpskog šovinizma, nastupam sa tezom da nema veće pravde nego da baš voljeni predsednik – koji je pre četvrt veka bio najglasniji tribun ideologije “sto za jednog” – sada zabije glogov kolac u lešinu Velike Srbije koja zaudara već dva veka! I oni su jako srećni kada čuju ovu priču, i sada baš ti građanisti su sada pretorijanska garda voljenog predsednika koja bi ga branila jače od najvatrenijih pristalica naše stranke!
Građanisti su, draga Agencijo, jedan mentalno neuravnotežen, uplašen, sujetan i podeljen svet. To je svet prošlih zabluda, i moj zadatak je da ih održavam u tim zabludama dok se ne steknu uslovi za njihovu konačnu političku eutanaziju. A na tome ja radim aktivno, tako što ih stalno, uvek iznova, delim međusobno!
Svaki put kad predsednik dođe u neki problem, ja se aktiviram u opoziciji, trudim se da ih razbijem iznutra! Kompromitujem svaki protest, insistiram na sitnim i nevažnim razlikama, podstičem sujete opozicionih lidera i konflikte među njima.
Čim se u našem malom pretis loncu sakupi kritična količina pare, ja se vešto prikradem poklopcu i puštam paru napolje, da bih voljenom predsedniku olakšao položaj! Simuliram dijaloge, koristeći za to mreže beskorisnih nevladinih organizacija; učestvujem u besmislenim TV emisijama; pišem razne procene i analize po medijima i portalima koji vole da ostave intelektualan utisak; manipulišem diplomatskim korom, šireći razne spletke i tračeve kao informacije iz vrha vlasti; podstičem histeriju na društvenim mrežama, i propagiram nevericu, očajanje, pesimizam i osećanje bespomoćnosti!
Mislim da nećete naći boljeg stručnog saradnika od mene! U narednih nekoliko pisama, biću slobodan da vam detaljnije objasnim strukturu, načine funkcionisanja, logiku i posledice mojih najuspešnijih spinova.
Iskreno vaš,
dr Pera Fogl, građanista
***
3. decembar 2020.
Draga Agencijo,
Vidim da mi niste još odgovorili, ali ništa zato! Sada se formiraju novi timovi, i znam da ste u gužvi. Evo par kratkih dopuna moje biografije, možda će vam biti od pomoći u odlučivanju o mojoj prijavi?
Na društvenim mrežama preduzimam natčovečanske napore da unesem razdor među sve koji su kritički raspoloženi prema predsedniku! Izmišljam razne teorije zavere da bih sve pro-nacionalne snage okaljao kao fašiste i ruske špijune, a sve pro-demokratske, kao izdajnike i američke špijune. U tome sam toliko uspešan, da na kraju i oni sami poveruju u moje laži, i to ne samo o onim drugim, nego i o samima sebi! A to je, složićete se prvi korak da – kao jedinog ozbiljnog političara – prihvate našeg voljenog predsednika!
Sve to postižem mojom drugom omiljenom tehnikom: relativizacijom!
Moje relativizacije su prava mala remek-dela prevare: blagovremene i suptilne, filigranski izvedene, operacije psihološkog rata, sa tako fino podmetnutim formalno-logičkim greškama, da ih niko ne može uočiti!
Kada je pao helikopter, guglovao sam podatke o svim vojnim helikopterima koji su ikada negde pali; kada je rušena Savamala, objavljivao sam slike o srušenim kvartovima u Barseloni; kada su naše bolnice ostajale bez lekara, tvitovao sam o lekarima koji su odlazili iz Poljske!
Kad god se pojavi bilo kakva kritika voljenog predsednika, ja se najpre sa njom načelno složim, a onda je odmah relativizujem i na kraju obesmislim! Moje relativizacije su kompleksne: vremenske i prostorne. Najpre podsetim na sve grozne stvari koji su se dešavale u prošlosti: u vreme Tadića, Koštunice, Miloševića, Tita, Aleksandra, Miloša, Karađorđa, Nemanjića…
A kada je u ovoj kaljuzi od zemlje bilo dobro? Kada su mediji bili slobodni? Kada su sudije sudile po zakonu? Koji ratni veterani nisu završili kao prosjaci? Kada žandar nije mogao da prebije nekog nesrećnika kako mu se ćefnulo? Kada nije bilo mafije? Čemu sada ovo cepidlačenje, teranje maka na konac? Kao da će ikada ovde moći da bude drugačije?
Onda, onako kao uzgred, podsetim i na nevolje u celom svetu:
Evo, i Dojče banka se drma, u Egiptu su ubili neke demonstrante, u Japanu je bio zemljotres, a premijerku Novog Zelanda, zamislite, nju su našli da nije nosila masku!
Pa nigde ne cveta cveće, a vi ste se ostrvili baš na naše preduzeće!
Sa ponosom mogu da kažem da sam svojom aktivnošću na društvenim mrežama uspeo da otklonim najmanje polovinu pritiska sa predsednika!
dr Pera Fogl, građanista
***
7. januar 2021.
Draga Agencijo,
Hristos se rodi!
Vaistinu, ja u Boga ne verujem – jer sam građanista – ali znam da najveći broj birača našeg predsednika veruje. Zato već godinama samoinicijativno preduzimam crne operacije da svakog crkvenog velikodostojnika koji bi samo pomislio da kritikuje predsednika kompromitujem i oblatim! Sa jednih naloga na mrežama pišem kako je on ekumenista, vatikanski agent i srbožder, a sa drugih, da je mantijaš. pedofil, klerogubernista i rusofil. Često tako vodim polemike sam sa sobom – sa svojih raznih naloga – samo da bih održao tenziju i tog nesrećnika diskreditovao. I to na obe strane!
Naravno, gde je naša crkvica, tu je i naša službica! Jedan sam od rodonačelnika teorije o tzv. svemoćnoj službi, kojom širim strah i paniku među našim ljudima, i inače sklonim paranoji i strahu od uniformisanih ljudi! Srbi se i poštara boje, a kamoli ne tajne službe! Izmišljam fantastične priče o novoj izraelskoj tehnologiji za praćenja i prisluškivanja telefona, o tajnim listama za odstrel, čak i fotografišem slučajne goste po kafićima i posle šerujem njihove slike – kao agenata Službe. Tračeve i abrove prikupljene u gradu sam dalje razvijam i izgrađujem u najfantastičnije priče. Ovi opozicioni lideri se svaki put pogube, kao prasići zalutali u šumi, i posle mojih akcija međusobno se sukobljavaju i po šest meseci, dokazujući kako oni nisu doušnici Službe, a njihove kolege, eto, jesu! Time sam predsedniku kupio kritično vreme najmanje tri puta.
Ipak, najponosniji sam na rezultate koje sam ostvario u podsticanju uzajamne netrpeljivosti i svađa između političara i nezavisnih intelektualaca i građana! Lidere obmanjujem da intelektualci i građani imaju tajni zadatak od predsednika da unište stranke, a intelektualce da su se sve stranke već prodale predsedniku (videti šire pod šifrom: svi su oni isti). Kad završim sa svojim spletkama, niko od njih više ne veruje jedan drugom! Intelektualcima tako oduzimam hardver preko kojeg bi izneli širili svoje ideje, a političarima softver, koji proizvodi ideje. Oh, kako se oni, zbog mene, sada međusobno mrze, ne shvatajući da se zajedno kreću ka groblju – rashodovanih kompjutera.
Setićete se, draga Agencijo, da sam ja i autor slogana “Nije politika samo vikati Ua Vučić! Dajte da vidimo vaš program!” Naravno, oni nesrećnici koji se prime na ovu priču i počnu da pišu nekakav program bivaju odmah ismejani:
“Ma kakav program, kakvi bakrači, pa ko to uopšte čita? Srbi su funkcionalno nepismen narod.”
A onda, u kritičnom trenutku, uvek ubacim i priču na temu: “menjajmo sistem – a ne vlast”! Naravno svi mi profesionalci dobro znamo da se – sve dok je naš voljeni predsednik tu – ne može promeniti ni šef seoskog katastra a kamoli sistem; ipak, uvek iznova nađem neke nove korisne budale da se zaluđuju “promenom sistema” pa ih onda huškam da satanizuju one druge (“Ua Vučić”) opozicionare i posle uživam u njihovom ratu do istrebljenja!
Iskreno vaš,
dr Pera Fogl, građanista
***
11. mart 2021.
Draga Agencijo,
Nema veze što mi još niste ništa odgovorili: ja nastavljam da samoinicijativno suzbijam opasne ideje o promenama!
Danas ću vas podsetiti na moje velike zasluge u kompromitaciji opozicionih stranaka spinovanjem priča o njihovom finansiranju. Naime, čim neka stranka (koja kritikuje voljenog predsednika) pokrene novu akciju većih razmera, ja odmah u javnosti, praveći se nevešt, postavljam pitanje:
“A odakle vam za to pare?”.
Posle ovog, naizgled nevinog i dobronamernog, pitanja, odmah sam nudim i odgovore, i to u obliku raznih opcija:
“Da li novac dobijate od stranaca, tajkuna ili režima?”
Takva potpitanja ove jadnike dodatno uništavaju, jer se na to pitanje ne može racionalno odgovoriti, kao ni na pitanje: “Da li biste pre ubili čoveka nožem ili konopcem?”
Ima i stranaka koje ponosno (i budalasto) izjavljuju kako one nemaju nikakav novac i preživljavaju na crkavici koju dobijaju od svojih (već osiromašenih) malobrojnih članova; oni obično kažu:
“Naše siromaštvo je dokaz našeg poštenja”
Ali tu ih ja čekam i zadajem im završni udarac – gotovo ubistvo iz milosrđa – kada cinično odmahnem glavom:
“Pa šta mislite, jadnici? Čemu se vi nadate? Kako bez para promeniti bilo koju vlast? Ko da vam veruje, ako ne možete sami sebe pošteno da nahranite, da možete da idete na takvu silu? Vi ste neki avanturisti, čobani, budale…”
***
21. april 2021.
Draga Agencijo,
U današnjem pismu detaljno ću vam objasniti još jedno od mojih malih remek-dela: spin o nenasilju i pristojnosti.
Svaki put kada hejteri uspeju da stvore neko značajnije nezadovoljstvo, i onda to saradnici voljenog predsednika nazovu pravim imenom (dobro, oni neiskusni tu malo i preteraju), a naša policija i stranačka milicija primene legitimnu silu (batina je iz raja izašla), ja se odmah angažujem i pozivam na nenasilje i toleranciju!
Idealni građanin je onaj iz Novog zaveta, kažem: on okreće i drugi obraz nasilniku, da ga lakše bije! Ne odgovara na uvrede i dostojanstven je.
Ovaj misaoni mehanizam je isti i u slučajevima verbalnog nasilja:
Bez obzira kakve uvrede o nama rekli novi, pametni i mladi narodni poslanici, pravi građanin ne sme da odgovori istom merom! Pristojnost iznad svega!Neka nas oni biju pendrekom – mi ćemo koristiti olovku.
Mi nismo kao i oni. Mi smo pristojni, miroljubivi i odgovorni. Mi se borimo za drugačiji i bolji svet! Šta god nam radili, mi se moramo nenasilno ponašati i odupreti se iskušenjima da kažemo i jednu ružnu reč. I ako nas budu ubijali, moramo da zadržimo osmeh na licu, dostojanstven i pristojan stav.
Ovaj pristup, naravno, jako frustrira ljude: niko ne voli da ga jedan bije, a drugi ga drži za ruke tako da ne može da uzvrati. Ma, gotovo da ih je milina gledati, tako bedne i ponižene, kao popišane golubove! Naravno da bi svi oni najviše od svega uživali u jednoj dobroj, srpskoj, tuči! A ja im baš to ne dam, apelujući na njihovu pristojnost!
Šta je posledica ovog mog pristupa? Svu onu mržnju, koju bi sasvim prirodno ispoljavali prema našem voljenom predsedniku i njegovim mudrim saradnicima, ovi luzeri sada prenose na opozicione lidere i intelektualce. To je fenomen tzv. pomerene agresije: neko uvek mora da bude kriv, a mnogo češće će krivac biti onaj ko je slabiji a ne obrnuto.
Na dugi rok, ja sam naravno svestan rizika da, akumulacijom sve jačih osećanja nezadovoljstva i frustracije, stvaram jednu zapaljivu smešu, ali to je nešto o čemu se razmišlja na dugi rok. A na dugi rok smo svi, ionako, mrtvi – kao što je lepo primetio Kejnz – pa nam je ionako svejedno.
Ja sam najbolje razumeo genijalnu logiku našeg voljenog predsednika: politika, to je uvek kratak rok; ne šta će biti za deset godina, nego kako preživeti od petka do ponedeljka. A verujte mi, nema boljeg načina za kupovinu vremena, nego demoralisanjem protivnika kojeg stalno bijete i vređate, tako što ćete – i to iz njegovih sopstvenih redova! – apelovati na miroljubivost, učtivost i pristojnost.
Iskreno vaš,
dr Pera Fogl, građanista
***
10. maj 2021.
Draga Agencijo,
Od vas nema ni pisma ni razglednice? Ali nije to važno, znam da se svi vredno spremate za naredne izbore, na kojima će naš voljeni predsednik, po prvi put, osvojiti čak i više od 100% glasova!
Lepa slika predsednika – viša je matematika!
Za naredne izbore, već pripremam moju omiljenu taktiku racionalizacije: “Ovo nisu ti izbori!”
Opet ću se ubaciti u građanističke krugove i njihovu uobičajenu malodušnost dodatno pojačavati, mojim omiljenim sredstvom: pothranjivanjem niskih očekivanja i razvijanjem taktike odložene nade!
Režim će svakako pasti, ali ne sada. Nisu ovo “ti” izbori. Treba da se čuvamo za onaj pravi trenutak!Hajde da se prvo malo vežbamo na opštini Pičkovac, pa onda…
Ova taktika opet će delovati moćno na sve građaniste (oni su uvek nestabilne mentalne ravnoteže), kod kojih ću tako formirati osećanje hroničnog i beznadežnog pesimizma: naš voljeni predsednik biće, uz nemoćno gunđanje i zakukavanje, konačno prihvaćen kao nepobediv, percipiran kao neka vrsta mitske ličnosti, prsta sudbine, božanstva koje hoda. Narod je nepismen, povodljiv i potkupljiv; opozicija je podeljena, frustrirana i nesposobna.
Bolje vrabac u ruci nego ptica na grani, a Levijatan u vladi!
U mom narativu, svaki izbori će biti besmisleni, jer će njihov ishod uvek biti unapred određen. Ne samo da ovi izbori nisu ti izbori – nijedni izbori neće biti ti izbori!
Iskreno vaš,
dr Pera Fogl, građanista
***
17. jun 2021.
Draga Agencijo,
Vidim da još niste primili stručnog saradnika? Danas ću vam opisati moju novu taktiku za uništavanje opozicije i kritičkih intelektualaca: hoćemo nova lica!
Nijedan moj spin nije imao više uspeha u zbunjivanju građanista od spina o novim licima! Postoji više razloga za taj uspeh: prvo, tako na površinu izvlačim veliki broj ambicioznih arivista koji dosad nisu bili u politici – svako od njih se, jadan, naivno nada kako će baš on(a) biti to novo lice; drugo, među starim licima stvaram osećaj kako stalno moraju da se nekome pravdaju, izvinjavaju i dokazuju kako oni sami, eto, nisu imali baš toliki uticaj koliko se sada priča, nego je to bio neko drugi…; i treće, stara lica uvlačim u beskrajne međusobne rasprave i preganjanja: ko je staro, ko je starije, a ko je najstarije lice.
Naravno, niko od zbunjenih građanista ne shvata otrovnu suštinu mog spina: on je toliko sladunjava muzika za njihove malograđanske uši! Koliko nov bi neko trebalo da bude, da bi bio prihvatljiv? Možda bi bio idealan ako bi se rodio tek ove godine? I da li bi ga generacije, koje će živeti za trideset ili četrdeset godina, tada smatrale i dalje novim?
U međuvremenu, niko nije moralno dostojan da bude izazivač našem voljenom, jedinom, doživotnom i besmrtnom predsedniku!Nema novih lica!
Ah da, samo da ne zaboravim: kada se nesrećnici po medijima (jer novinari se, kao muve na lepak, hvataju na ovaj moj spin), društvenim mrežama i raznim opskurnim portalima konačno upecaju, pa onda – uz velike napore, gubitak energije, sukobe i pad entuzijazma – konačno izlicitiraju neka dva – tri tobože nova lica, zadajem im konačan udarac, kojim sam obesmišljavam svoju prvobitnu priču!
“Ma, lepo je da je on nov. Ali, nije dovoljno iskusan! Pa to su tamo vukovi! Kako će taj nesrećnik golog dupeta među pijane Turke?”
Čekajući nova lica, ja sam – draga Agencijo – i dalje vaše, uvek na raspolaganju, jedno uvek isto, večno staro lice!
Iskreno,
dr Pera Fogl, građanista
***
7. jul 2021.
Draga Agencijo,
Danas je tačno osamdeset godina, otkad je Srbin pucao na Srbina, a to je povod da vas podsetim na svoje zasluge u razbijanju naše opozicije, stalnim podmetanjem priče o četnicima i partizanima. Jao, kako se oni na to hvataju, kao mladi majmuni: za samo petnaest minuta virtuelnog rata na mrežama, uvek se međusobno zamrze toliko, da više nikome ne pada na pamet da kritikuje našeg voljenog predsednika!
Naravno da je moj spin o Srbinu koji je pucao na Srbina besmislen: Srbin puca na Srbina skoro svaki dan: u svađi oko novca, neke kurve, u kafanskoj tuči, oko međe na imanju. Ali ovaj pucanj deluje na konzumente mojih spinova kao crvena marama ispred bika. Oko svih drugih stvari, misle oni, Srbi smeju da pucaju jedni na druge – samo oko politike ne smeju.
Ni u jednoj drugoj zemlji rasprave o tome šta je bilo pre osamdeset godina više nisu važne – osim kod nas, jer kod nas su one blagotvorni lek koji štiti našeg voljenog predsednika! Zamislite da neka dvojica Engleza, u sred predizborne kampanje, krenu da se u pabu raspravljaju oko građanskog rata između crvene i bele ruže? Ili dvojica Francuza u bistrou, oko Nantskog edikta? Pa smestili bi ih sve u mentalnu instituciju i bacili ključ! Ali ne i kod nas – pseudoistorijska trabunjanja o nepročitanim knjigama su kod nas jedna uvek principijelna i etička rasprava koja stalno iznova postiče niske strasti. Pa ko bi se – pored jedne teme tako važne za svakodnevni život – još bavio nekakvom Jovanjicom ili Krušikom, svim tim beznačajnim sitnicama koje samo uznemiravaju našeg voljenog predsednika?
Svakako: nije ta 1941. jedini čarobni štapić u mom kovčežiću čuda kojim podstičem podele među predsednikovim protivnicima. Kada se javnost zamori od ovog spina, onda ja u priču ubacujem Karađorđeviće i Obrenoviće, zatim zvezdaše i partizanovce, pa onda seljake i građane, vernike i ateiste starosedeoce i došljake, imam ja tu aduta za spletkarenje na pretek!
Što se Srbi međusobno više mrze, naš voljeni predsednik je stabilniji.
Na žalost, više ne mogu da koristim priču o đokistima i mikistima (ah, zaboravili su ljudi staru muziku) ali sad mi je od boga poslata priča o koroni! To je moj mali zlatni rudnik! Vakcine, maske (a posebno kad sve to još dodatno zabiberim sa onom 5G mrežom, migrantima i ravnom zemljom) – pa takav ću građanski rat da napravim, da će 1941. izgledati kao dečji vrtić prema onome što će se desiti 2021!
Što se više ljudi međusobno svađaju i tuku – to je naš voljeni predsednik sigurniji i srećniji!
Moj konačni, skriveni, cilj je da sve zavađene strane toliko izludim, da svi na kolenima mole voljenog predsednika da ostane doživotno na vlasti – samo da ih zaštiti od one druge, grozne polovine Srbije.
Draga Agencijo, morate priznati da se ovoga čak ni vi niste setili?
Iskreno vaš,
dr Pera Fogl, građanista
***
20. avgust 2021.
Draga Agencijo,
Dostignuće na koje sam posebno ponosan – valjda će se neko setiti da me jednog dana predloži za Nobelovu nagradu? – jeste tehnika manipulacije koju sam doveo do savršenstva:
Svi su oni isti!
Ovu tehniku koristim u raznim narativima (privatno, ja najviše volim slogan: sjaši Kurta da uzjaši Murta) ali se ona uvek svodi na isto:
Ako su protivnici voljenog predsednika isti kao i on, što bi onda pošteni građanisti rizikovali suzavac, pendreke i otpuštanja sa posla da bi na vlast doveli nekog ko je isti kao i on?
U kombinaciji sa mojim spinovima o novim licima i nedostatku programa, ova tehnika ima najveći efekat. Često je koristim i kao uvod u moju sledeču sofisticiranu taktiku huškanja:
Preganjajmo se oko kolona!
Oh, ne znate vi kako su ti opozicioni političari srećni svaki put kad im bacim kosku o kolonama! Danima se sastaju, javno i tajno, muljaju, dogovaraju, cinculiraju, svađaju pa mire, tvituju, angažuju čitave mreže botova, plaćaju neke gramzive novinare – samo da podrže baš njihovu kolonu, a ne onu drugu kolonu.
Naravno, ako su svi isti, zašto bi onda uopšte išli u više kolona? Njihovo zamlaćivanje sa kolonama je pokušaj da pokažu kako nisu isti. Zato pišu nekakve tačke, sporazume sa narodom, za godinu dana promene pet raznih saveza, svađaju se oko bojkota, kao deca u vrtiću!
Draga Agencijo, mirno spavajte! Sve dok sam ja, Pera Fogl, uspešan sa pričama o programima, Kurti i Murti, novim licima, četnicima i partizanima – uvek će biti sve više i više kolona! Razmnožavaće se kolone, kao amebe – deobom. Da parafraziram čuvenu rečenicu Fransoa Morijaka o Nemačkoj:
“Volim našu opoziciju toliko mnogo da bih bio srećan da ih ima sto.”
A dok ja to radim, naš voljeni predsednik može mirno da spava! On i ja jedini znamo da ga može ugroziti samo jedna jedina kolona. Dobro je da su oni, koji bi trebalo da predvode tu kolonu, toliko sujetni i glupi, da to nikada neće hvatiti.
Iskreno vaš,
dr Pera Fogl, građanista
***
15. septembar 2021.
Draga Agencijo,
Šta sam sve radio u korist voljenog predsednika kada se radi o raznim međunarodnim spletkama, mislim da vam ne treba posebno ni naglašavati. Ipak, u najkraćem…
Ja sam autor spina:
Zapad ga je doveo, pa će ga Zapad i pustiti niz vodu.
Teza je, naravno, potpuno pogrešna (i to u oba dela), ali je za moje građaniste to muzika koja opčinjava njihove nežne i svilene uši! Prvo, tom tezom dalje podstičem njihov sukob sa patrijotama: patrijote se prime kao mladi majmuni, pojačaju svoju mržnju prema Zapadu, a građanisti skakuću kao jarci oko njih, ne znajući ni sami šta da rade: da li da brane svoj dobri Zapad ili da napadaju našeg voljenog predsednika?
A tu ih ja čekam! Kao što bi svaki patrijota oberučke prihvatio voljenog predsednika, samo da ga zaštiti od one grozne Evrope gde jedu pečene bebe koje otima veštica Hilari, tako bi i svaki građanista oberučke prihvatio voljenog predsednika, samo da ga zaštiti od one grozne Rusije u kojoj jedu pečene bebe koje otima zli monstrum Putin.
Blagovremeno sam procenio mentalna ograničenja obe ove grupe (a ona su, uzgred, vrlo slična), predvideo njihove tipične podsvesne i refleksne reakcije na spoljne nadražaje, uspešno podsticao njihove komplekse niže vrednosti, nasleđene predrasude i stečene mržnje – i time ih sve učinio lakim plenom za voljenog predsednika! Kada ih sve dovoljno razjarcam pričama o Rusiji i Evropi (videti u jednom od mojih prethodnih pisama – ovo je slično spinu o partizanima i četnicima), naš voljeni predsednik može da sruši pet Savamala, to niko od njih neće čak ni primetiti!
Ovu strategiju često kombinujem sa još jednim, dodatnim. spinom: da će – šta god mi na izborima odlučili – konačne odluke opet doneti neki mračni centri moći, nama nevidljivi i nepoznati!
Zašto da mi glasamo o bilo čemu, kad će sve odlučiti duboka država, masoni, Vatikan, Kominterna, Britanci i Marsovci?
Ovim spinom, ja podrivam poverenje u izborni sistem kao takav, državne institucije, ustav, zakone i integritet celog međunarodnog poretka. Ovu strategiju (ja je zovem “spaljenom zemljom”) primenjujem kao ono poslednje sredstvo: kako bih sistematski uništio i poslednji tračak nade da se, mirnim i demokratskim putem, ovde ikada, išta, može promeniti!
U tim trenutku, da bi čorba bila gušća, ja ubacujem moj novi spin:
A mislite da će on predati vlast dobrovoljno, sve i da izgubi izbore, pa niste valjda tako naivni?
Tako u sve nezadovoljnike unosim još jednu podelu: na ekstremne i umerene. Prve guram u radikalizaciju, avanturizam i nasilje, a druge u malodušnost, rezignaciju i kolaboraciju! Onda prve proglasim ruskim špijunima a druge američkim, pa se onda oni jadni, mesecima, na raznim opskurnim televizijama, i jedni i drugi trude da dokažu kako to nije istina…
A na kraju cele ove priče, odem u nekoliko dobro pripremljenih poseta ambasadama, tužno slegnem ramenima i kažem svojim domaćinima:
Pa jeste, tačno je to, nema vladavine prava, svi mediji su cenzurisani, korupcija je kao u Kirgistanu, mafija divlja – ali ko umesto njega? Ko? Pogledajte ove ludake sa litijama, svinjskim glavama i motornim testerama? Zar to hoćemo? Držite se vi njega, nije ovo zemlja za demokratiju, nego za čvrstu ruku. Batina je iz raja izašla! Znam da vam nije zgodno da nas ponovo bombardujete, razumem ja to, ali sad bar imate njegove žandarme da nas biju, umesto vaših marinaca.
Da, da, draga Agencijo, moji danonoćni napori su gotovo potpuno razorili parlament, vladu, sudove i sve državne institucije, obesmislili ustav i zakone, podelili društvo do ivice građanskog rata, a našu zemlju sveli na nivo afričkih ljudožderskih plemena!
Ali su zato su svi oni ojačali voljenog predsednika!
A moralo je da se bira: ili voljena Srbija, ili voljeni predsednik. Svi smo znali i sami, još od početka ove priče, onu vickastu rečenicu sa početka veka: ako on preživi, Srbija neće. Znam, nije to moja umotvorina (ne volim ja da se kitim tuđim perjem), a njen autor će ionako uskoro dobiti i ulicu u Beogradu.
Uzgred, po meni ne morate da nazovete nikakvu ulicu kad umrem; ali bilo bi lepo ako biste moje ime dali nekoj buvljoj pijaci:
“Buvljak Pere Fogla”.
Jer, ja sam najzaslužniji što je baš naša zemlja danas najveći buvljak na svetu!
Vaš, iskreno
dr Pera Fogl, građanista
***
31. oktobar 2021.
Draga Agencijo,
Počastvovan sam predlogom Stranke i ukazom našeg voljenog predsednika da budem ambasador Srbije u Finskoj! Skakao sam do neba od radosti kad sam saznao da je to bio lični predsednikov predlog, kada je pročitao moja prethodna pisma. Eh, da sam samo znao da voljeni predsednik ima vremena da, pored tako važnih državničkih obaveza, čita i moja pisma – pa pisao bih ja svakog dana!
Nije mi do kraja jasna poruka koju sam dobio iz Stranke, da sada – kad sam već u dalekom Helsinkiju – odmah prestanem sa daljim pisanjem? Ja sam očekivao baš suprotno: da sada, sa toliko slobodnog vremena koje mi se iznenada ukazalo – pišem dvostruko više nego ranije?
Isto tako, i poruka koju sam dobio iz Službe – gde se ljubazni operativac interesuje da li je još neko osim vas, draga Agencijo, upoznat sa mojim dosadašnjim pismima – ostala mi je malo nejasna? Da li bi još neko trebalo da čita našu prepisku? Ako smatrate da bi to bilo korisno, ja svakako mogu da umnožim svoje spise u koliko god primeraka je potrebno! Možda će i neke strane novine biti zainteresovane da ih objave?
Iskreno, vaš
Pera Fogl, ambasador
***
BEZBEDNOSNO-INFORMATIVNA AGENCIJA
SLUŽBENA BELEŠKA
Strogo poverljivo
15. decembar 2021.
Predmet: Informacija o slučaju Petra Filipovića, a.k.a. Pere Fogla
Nakon sprovedenih operativno-potražnih radnji u tajnoj akciji “Helsinki”, obavljenih informativnih razgovora sa zaposlenima u Ministarstvu istine i u Direkciji za društveni dijalog, poligrafskog testiranja dva člana vlade i uvida u dokumentaciju i listinge telefonskih razgovora, specijalna istražna komisija Agencije je utvrdila sledeće činjenice:
Petar Filipović, nezaposleni bibliotekar iz Užica, u toku dužeg vremenskog perioda krajem 2020. i u većem delu 2021. godine ostvario je simulovanu komunikaciju sa Ministarstvom istine i Direkcijom za društveni dijalog, lažno se predstavljajući kao izvesni Pera Fogl, bez stalnog zanimanja i prebivališta, navodni doktor filozofije i teologije, vlasnik nepostojeće Agencije za istraživanje ruda i gubljenje vremena ANEX MANEX ROGOVI&KOPITA INTERNACIONAL, simpatizer Srpske napredne stranke i samoprozvani “građanista”.
Propusti nadležnih službenih lica u proveri njegovog stvarnog identiteta i svih činjeničnih navoda koje je izneo o sebi, kao i formiranje i tako dugo uspešno održavanje legende koju je preuzeo, bili su u ovom slučaju olakšani ne samo upornošću, vanserijskom inteligencijom i bizarnim egzibicionističkim sklonostima osumnjičenog, već i činjenicom da se cela ova komunikacija odvijala za vreme važenja vanrednih mera, uvedenih u cilju protivepidemiološke zaštite, kada je većina državnih institucija praktikovala elektronsku komunikaciju.
Osumnjičeni je precizno uočio, identifikovao i izgradio, i do savršenstva razvio, sve vrednosne, jezičke, komunikološke, kulturološke i logičke obrasce funkcionisanja medija, kao i dominantne trendove na društvenim mrežama, a potom u svojoj prepisci krajnje uverljivo eksploatisao čitav niz stvarnih događaja, lica, simbola i situacija relevantnih za oblikovanje prioriteta stranke i vlade, i to u realnom vremenu u kojem se ova komunikacija odvijala.
Činjenica da je osumnjičeni Filipović, na kraju ove simulovane komunikacije, postavljen za ambasadora Republike Srbije u Finskoj, nesumnjivo predstavlja širi sistemski propust odgovornih lica u Ministarstvu inostranih poslova, ovoj agenciji i kabinetu predsednika Republike.
Prema operativnim saznanjima koja potiču iz međunarodne razmene, uskoro se može očekivati da vlada Republike Finske odobri zahtev za politički azil osumnjičenog. S obzirom da u njegovim radnjama nema elemenata nijednog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti po zakonima Finske, savetujemo nadležnom tužiocu da odustane od pokretanja krivičnog postupka i traženja ekstradicije, a u cilju uspostavljanja kontrole nastale štete.
Isto tako, s obzirom da dotično lice nije imalo pristup poverljivim dokumentima i podacima, sugerišemo da se ovaj neprijatan slučaj i u domaćoj javnosti što pre zataška, primenom uobičajenih operativnih tehnika i metoda.
Za ovu poslednju operaciju sugerišemo vanredni angažman svih naših operativnih pozicija: u glavnim nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama, opozicionim strankama i stranim ambasadama, kao i dodatnu eksternu finansijsku stimulaciju svih pomenutih, u skladu sa praksom uobičajenom u takvim slučajevima.
Na kraju, sugerišemo primaocima ove beleške da se još jednom izvrši detaljna personalna provera svih državnih organa, upravnih organizacija, agencija, direkcija i drugih institucija, kao i njihove komunikacije sa građanima, a u cilju identifikovanja drugih skrivenih intelektualaca, infiltriranih u ove strukture, koji svoju neprijateljsku delatnost uspešno maskiraju tako što u javnim istupanjima koriste rečnik, običaje i ponašanja imanentne Srpskoj naprednoj stranci.
“Pa ipak … ima slučajeva kad ćutanje nije dovoljno, kad se ono može smatrati priznanjem. Tada se ne treba kolebati. Ne samo da se tada javno treba odreći svojih pogleda, već se preporučuje pribegavanje svim lukavstvima samo da bi se protivnik prevario. Tada će se ispovedati sve vere koje mogu da se dopadaju, vršiti svi obredi koji se smatraju najbesmislenijim, krivotvoriti sopstvene knjige, koristiti sva sredstva za uvođenje u zabludu.”
(Česlav Miloš, “Zarobljeni um”)
MINISTARSTVO ISTINE
Agencija za oblikovanje mišljenja
Direkcija za društveni dijalog
17. novembar 2020.
KONKURS
Stručni saradnik za suzbijanje opasnih ideja: 1 (jedan) izvršilac
Uslovi: osnovna škola ili fakultet “Megatrend”; radno iskustvo u suzbijanju opasnih ideja od najmanje tri (3) godine; iskustvo na društvenim mrežama; elastičnost u shvatanju, tumačenju i primeni zakonskih propisa; sposobnost za rad u stresnim uslovima; sklonost ka timskom radu; dinamičnost i kreativnost.
Rok za podnošenje prijava: 30. novembar 2020. godine
***
21. novembar 2020.
Draga Agencijo,
Javljam se na vaš konkurs za stručnog saradnika za suzbijanje opasnih ideja u direkciji za društveni dijalog! Ovo je prilika koju čekam celog svog života! Sav treperim od uzbuđenja!
Dijalogom se bavim još od rane mladosti, ono kada sam prebijao smrdljive pederčine po centru Beograda sa ekipom iz kraja! Uvek sam se nadasve zalagao za ekspertski dijalog, tako da imam već bogatu zbirku moje privatne naučne opreme: bezbol palice, lance, gvozdene šipke (i jedan mali perorez, kome tepam mislorez – odseče nepoćudnu misao, kao hirurški skalpel). Na mene nećete morati da trošite dodatna budžetska sredstva!
Iskustvo u dijalogu sam dalje obogatio 2011. godine: tada sam ukrao kuče nekoj odvratnoj babi, koja je na kiosku stalno kupovala one komunjarske novine “Danas” i išla mi na kurac! Komšija Sima i ja smo vezali kuče za zadnji branik njegovog juga i onda ga vukli po putu, sve do Grocke! Džukela je sve vreme tako bolno cvilela, da je prosto bilo milina slušati! Babuskera je posle crkla od tuge za džukelom i đilasovci sada imaju jednog birača manje! Dobro, baba bi možda dosad ionako crkla – ali bolje je da su đilasovci glasača izgubili pre nego kasnije!
Kad đilasovca strefi šlog – procveta naš dijalog!
Još od 2015. sam crtao grafite na zgradi onog zaštitnika građana, jedne preplaćene bitange koja se tu nešto prepamećivala sa strancima i špijunčinama. A znalo se da je to bio posao našeg premijera! Šta on ima tu da se petlja? Jednom, kad sam pisao grafite, komšije tog zaštitnika su me uhvatile i propustile kroz šake – ali ja sam to stoički podneo! Imao je taj izdajnik i neku džukelu, koju sam se baš nameračio da otrujem, al’ jebi ga, džukela bila velika i opasna, pa sam se uplašio. Uf, da me dohvatilo to kerište, ne biste danas čitali ovu moju prijavu na konkursu!
Nije lako Srbin biti kad se stalno moraš kriti!
Bio sam u Areni 2017. kada je naš voljeni predsednik doveo velikog srpskog prijatelja Šredera i aplaudirao sam mu! Šreder nas je spasao 1999. da gazde Đilasa i Jeremića ne unište našu zemlju potpuno, što im je bio pakleni plan, koji su skovali još onomad, sa kardinalima u Kominterni! Hteo sam ja da aplaudiram i Bleru, ali njega predsednik nigde nije doveo (što mi je žao, jer je taj Bler jedan fin čovek, gospodin, baš se vidi). A kada sam video voljenog predsednika sa trećim našim prijateljem, onim Klintonom, srce mi je bilo puno! Zamislite, Klinton njega grli, kao brata rođenog, ma šta kao brata, kao sin da mu je! Evo, suze mi i sada teku na oči kad se toga setim…
Brate Klintone – daj deci bombone!
Prihvatio sam i novu premijerku, disciplinovano! Ma, bar ja znam da nije život uvek lak – eh, koliko sam drugih govana morao da pojedem dosad! Ja bih lično više voleo da je premijerka bila ona druga, ona plava sa velikim sisama i dobrim batacima! Znam da je naš predsednik sumnjao da je ona neka opasna masonka, ali da sam je ja odvalio od kurca, izbio bih joj te masone, vampire, vukodlake i sve druge komunjarske bubice iz glave.
Kada sedne na mog stojka – svaka baba je lepojka! Nemoj da te mnogo nutka – jer ti sutra dođe Jutka!
Na društvenim mrežama sam pretio onom gadnom istraživačkom novinaru, Bugarinu, i jednoj opasnoj đilasovki, Rumunki! Jebao sam im majku izdajničku! Uhodio sam ih tajno, snimao gde žive, i to posle objavljivao – i sve, naravno, potpuno samoinicijativno! Ako me se sete na Svetu Petku, sete se, ako me pozovu na stranačku slavu, pozovu, ako ne – ja ću nastaviti da se borim za svog voljenog predsednika!
Ali jebi ga, posle me je tužilaštvo za visokotehnološki kriminal pronašlo, privela su me dvojica u ranu zoru, ali sam na kraju dobio samo uslovnu kaznu zbog to dvoje. Rekli su mi:
Đuro, pamet u glavu, pred tobom su velika dela, društveni dijalog čeka Srbadija cela!
Na žalost, draga Agencijo, niko mi nije javio kada su spaljivali kuću onog špijunskog piskarala u Grockoj! Eh, da smo moj komšija Sima i ja bili tamo, ne bi se taj više glave nanosio! Ali nema veze, doakaćemo mi njemu zajedno, u dijalogu!
Za dijalog siguran krov – to je koktel molotov!
Pratim redovno sve tekuće događaje: informišem se samo iz Informera. Sve naslovne strane sam uramio i čuvam ih kao svetinju. Nalaze se na zidu, pored porodične ikone, Svetog Luke! Svako jutro se molim voljenom predsedniku, Informeru i Svetom Luki (tim redosledom, da ne bude zabune).
O meni možete da se raspitate i kod vašeg funkcionera Gliše. Za njega sam više puta prevozio neki beli prah, Lastinim autobusima iz Mitrovice! Jednom me uhvatio pandur, ali ništa nisam odao! Znam da je Gliša važan predsednikov čovek, patrijota, ma šta patrijota, Gliša je car! Šta je tu otrpeti pet-šest šamara, za takvog gorostasa!
Vaš, uvek odani
Đura Kerečki, patrijota
***
3. decembar 2020.
Draga Agencijo,
Vidim da mi niste još odgovorili, ali ništa zato! Sada se formiraju novi timovi, i znam da ste u gužvi. Evo par kratkih dopuna moje biografije, možda će vam biti od pomoći u odlučivanju o mojoj prijavi na konkurs?
Jednom je neki ulickani NVO aktivista (ma sigurno je bio i neka pederčina) gostovao u Utisku! Uspeo sam da dobijem vezu i nahranio sam ga govnima! Onda sam ga sačekao i na ulici, da vidim jel bitanga ukapirala zašto je antisrpska svinja! Jebi ga, posle me naša narodna milicija pronašla preko snimaka sigurnosnih kamera, a žuto pravosuđe me osudilo na 50.000 dinara kazne, ali to je najmanje što mogu da platim mojoj državi, da kupi nova oružja!
Sada više nemam para da kupujem Informer, ali ga zato svaki dan čitam kod guzate trafikantkinje Mare na kiosku i tako se informišem šta radi naš voljeni predsednik!
Maru sam vrbovao i da mi dojavljuje ko sve od komšija kupuje Vreme, Danas i NIN. Njima posle mažem ulazna vrata od stanova psećim govnima! Nego, ne znam šta sada da radim: izdajnika ima više nego džukela! Ima li u Agenciji neki centralni magacin tih psećih govana, trebovao bih nove količine.
U vreme vanrednog stanja zbog ove boleštine, koju su u zemlju doneli zli opozicionari (ma znam ja da i voljeni predsednik to isto misli, ali ne sme da kaže, zbog one odvratne babuskere, Merkelove!) bio sam pripadnik herojske Đukine brigade, ekipe koja je palila baklje na krovovima.
Mene je na Dorćolu neki đilasovac tada propustio kroz šake, ali zapamtio sam ga! Našao sam gde mu ćerka ide u školu i sada ćemo malo žuto kopile da ošišamo, komšija Sima i ja. Ako imate katrana i perja, šaljite bratu!
Inače, draga Agencijo, da se pohvalim: napravio sam i svoju malu narodnu patrolu: okupljamo se uveče i idemo u park kod stanice. Kada nas se okupi desetak, onda pratimo smrdljive balije i uvek prebijemo po jednog, najmanjeg, kada ostane sam. To su sve agenti onog Jeremića, katarskog špijuna (predsednik je to rekao, imam snimljeno) koji rade za… E jebi ga, zaboravih sad za koga rade, ali mora da je neki mnogo gadan tip koji mrzi Srbe!
Vaša Direkcija za društveni dijalog prosto vapi za operativcem mojih sposobnosti!
Čuo sam da će svi zaposleni da dobiju službene legitimacije i značke? Znam da od mene ima mnogo zaslužnijih, ali bio bih neizmerno zahvalan ako biste me negde bar upisali, na listu čekanja?
Vaš, uvek za dijalog
Đura Kerečki, komandir narodne patrole
PS: Pendrek mi ne treba, imam svoj.
***
7. januar 2021.
Draga Agencijo,
Hristos se rodi!
Vaistinu sam čuo na nekom jutjub kanalu da je Isus bio najstariji Srbin! Komšija Sima čak kaže da čak postoji neprekinuti niz, od Isusa, preko Nemanjića, do našeg voljenog predsednika!
Ja imam samo srednju drvnoprerađivačku školu (dva razreda, doduše), i ne znam mnogo te naučne stvari, ali zato verujem Simi: on je čovek video sveta! Dobro, posle su ga deportovali iz Holandije kad je pao u pljački zlatare, ali mi je Gliša obećao da će mu to biti izbrisano iz dosijea ako društveni dijalog bude uspešan! Pa stvarno. dokle će ta pederasta unija nas Srbe da ponižava?
Vidim, i dalje mi niste odgovorili na prijavu za radno mesto? Nema veze, treba da udomite prvo ove što su izašli na izbore. Razumem ja sve! Ali, izašao sam na izbore i ja, samo da vam kažem!
Nosio sam na mojoj grbači sve one džakove sa brašnom, deterdžentom i špagetama, i delio po ciganskom naselju na Dorćolu. Sedam stotina glasova sam tako doneo za našu decu! Sima se grozio tih ciganštura, ali kažem mu ja: brate Simo, nije lako Srbin biti, ako može voljeni predsednik sa onim Šiptarima i balijama da se ljubaka, možeš i ti Merimi da daš kesicu kafe?
Posle je Merima popušila Simi, a ovaj joj dao jednu crvenu koju je ionako trebalo da joj da – za glas za našu decu! A ova ciganštura progutala našu decu!
Kad je dijalog – ne grizi mog!
Javite se, čekam kao zapeta puška!
Uvek za voljenog predsednika,
Brat Đura
***
11. mart 2021.
Draga Agencijo,
Nema veze što mi još niste ništa odgovorili: ja nastavljam samoinicijativno da suzbijam opasne ideje!
Evo, u osnovnoj školi tu kod mene u kraju, ima neki gadni profesor, neki Baltazar (mora da je smrdljivi čifut!), koji je potpisao peticiju “ujedinjeni protiv kovida”!
Kao, mi smo svi veverice i ne znamo da je taj kovid pustila duboka država (koja je rušila i Trampa), a da je slepi miš tajni znak za raspoznavanje kod đilasovaca, kada se okupljaju na pedofilskim orgijama i jedu pečene bebe!
Okupio sam moju narodnu patrolu i ispred škole smo napravili demonstracije podrške voljenom predsedniku! Nosili smo parole:
Mladi te mole – Baltazara dole!
Strani špijun – smrdljivi rakun!
Hoćemo novu vladu, čekamo novu nadu – nećemo pedofila u našem gradu!
Jebi ga, Sima je obećao da će javiti Gliši da obezbedi ekipu TV Pink da nas slika, al’ nas zajebao jer se zapio sa Merimom prethodne večeri. Umesto naših došli su žuti skotovi iz N1 i provocirali nas! Zamislite, pitali su da li nas je predsednik poslao! Đubrad jedna špijunska! A lepo smo im još onomad u rektoratu odgovorili na to pitanje?
Ja sam onda išao za nekom plavom kalašturom, unosio joj se u lice (a bio sam se najeo belog luka – zbog korone), i vikao: Luksemburg, Luksemburg! Njen kamerman me posle prebio stalkom za kameru, ali nije mi žao!
Uzgred, draga Agencijo, ne mogu nikako da dobijem informaciju: šta je uopšte taj Luksemburg? Simina žena tvrdi da je to tajni naziv za novu antisrpsku vakcinu i da ovi izdajnici sa N1 planiraju da nas čipuju preko svog TV programa? Samo da napomenem da ja i Sima nismo u opasnosti: mi stalno gledamo samo Pink: Zadrugu i obraćanja voljenog predsednika. Sima poneka nije siguran kada je na ekranu Zadruga, a kada je obraćanje, ali ja mu kažem: nije to tvoj problem Simo, ima ko o tome da misli, tvoje je da gledaš, glasaš, budeš srećan i propustiš izdajnike kroz šake kada zatreba!
A treba, treba i danju i noću, znam ja draga Agencijo, da se tog đavoljeg nakota namnožilo ko govana! Zato, čekam da što pre počne dijalog u kojem će biti konačno istrebljeni!
Samo je jedan veliki Bog – to je naš dijalog!
Sve vas mnogo voli,
Đura (uvek Srbija, nikad Luksemburg!)
***
10. maj 2021.
Draga Agencijo,
Od vas nema ni pisma ni razglednice? Ali nije to važno, znam da se svi vredno spremate za naredne izbore, na kojima će naš voljeni predsednik, po prvi put, osvojiti više od 100% glasova!
Lepa slika predsednika – viša je matematika!
Uzgred: potpuno podržavam našeg voljenog predsednika: nema šta ta pederasta Evropa da se meša oko našeg pravosuđa! Eto im onaj dokoni sudija, onaj jebivetar što jede kanapee po ambasadama i piše knjige, neka ga vode u tu svoju Evropu pa da njih malo usrećuje! Zamislite, molim vas: sudija, pa piše knjige! Pa koji pošteni Srbin još čita knjige? Umesto da sudija sudi i ne razmišlja! Zato je mafija i procvetala! Čitali su knjige!
I šta ti Evropljani uopšte hoće od nas, kada su mučili crnce? Zašto oni nisu otvorili društveni dijalog sa smrdljivim crnčugama nego ih još prodaju kao robove? Nego naš predsednik sad mora da popravlja njihove greške?
Ja sam, očekujući da postanem vaš stručni saradnik za suzbijanje opasnih ideja, već pripremio i moj prvi teorijski doprinos dijalogu, i to baš u kulturi, tamo gde nas žuta banda proziva da smo krezubi i nepismeni. Napisao sam jednu kratku lirsku pesmu o Evropi i Srbiji:
"Naš predsednik je sada u prilici da udari snažno po gubici naše stare srpske krvopije, svima redom da zavrne šije! Evropa je gora od Murata, kad pomislim groznica me hvata:na uniju Švaba i Hrvata; na britanske pederaste guze, na Vatikan i mrske Francuze; Amerika i sve NATO trupe mogu samo da nas poljube u dupe."
Sima je rekao da bolju pesmu nikad nije čuo u životu i da ja pišem poeziju skoro kao Đura Jakšić! Dobro, Sima u holandskom zatvoru nije ni imao prilike da čita baš previše pesama, a i ne znam ko je taj Jakšić? Sudeći po Simi, sigurno je visokopozicionirani član stranke i voleo bih da ga jednom prilikom i upoznam!
Svejedno, ja sam skroman čovek i nije mi stalo do novca: ako rešite da ove moje stihove o Evropskoj uniji objavite u nekom književnom časopisu, unapred se odričem honorara u korist budžeta Republike Srbije!
Toliko bar ja uvek mogu – da pomognem našem dijalogu.
Ministarki, svim državnim sekretaricama i kafe kuvaricama poljubac!
Iskreno vaš,
Pesnik Đura
***
31. oktobar 2021.
Draga Agencijo,
Počastvovan sam predlogom Stranke i ukazom našeg voljenog predsednika da budem ambasador u Norveškoj! Skakao sam do neba od radosti kad sam saznao da je to bio lični predsednikov predlog, kada je pročitao mojih pet prethodnih pisama a naročito moju lirsku pesmu o mrskoj Evropi. Eh, da sam samo znao da voljeni predsednik ima vremena da, pored tako važnih državničkih obaveza, čita i moja pisma – pa pisao bih ja svakog dana!
Osim srpskog, govorim i hrvatski, bosanski, crnogorski i vojvođanski jezik (Sima mi je rekao da će, zahvaljujući mudroj politici predsednika, uskoro postojati i vojvođanski jezik). Ti neobrazovani Norvežani govore samo svoj norveški a ja – pet jezika! Kako se ono kaže?
Poliguta, to je kad ti više riba guta!
Čuo sam da ti pederasti Norvežani imaju kralja (ali džaba njemu kruna, kad je Srbinu duša puna!) i da ću ja morati da mu odnesem neka pisma? Zar je Norveška toliko propala da im ni pošta više ne radi? Da li uopšte radi grejanje u tom Oslu ili da rastavim mog starog Smederevca i ponesem sa sobom?
Ma nema to veze, bio sam ja za voljenog predsednika i u CeZeu, u Zabeli, Mitrovici… Izdržaću nekako i to mučenje u ambasadi, izdržali su ljudi i koncentracione logore za ideju!
Ambasada je izdajniku vic, za patriotu to je Aušvic!
Uzgred: Sima je ostavio onu matoru profuknjaču od svoje žene i sada živi sa Merimom! Da li bih mogao nju da dovedem za direktorku kulturnog centra u Norveškoj? A Sima se javio da radi kao oficir za vezu BIJA!
Moj brat Sima i ja – procvetaće naša BIJA!
Vaš,
Njegova Esencija, Ambasador Đura Kerečki
***
BEZBEDNOSNO-INFORMATIVNA AGENCIJA
SLUŽBENA BELEŠKA
Strogo poverljivo
15. decembar 2021.
Predmet: Informacija o slučaju Đorđa Popovića, a.k.a. Đure Kerečkog
Nakon sprovedenih operativno-potražnih radnji u tajnoj akciji “Oslo”, obavljenih informativnih razgovora sa zaposlenima u Ministarstvu istine i u Direkciji za društveni dijalog, poligrafskog testiranja dva člana vlade i uvida u dokumentaciju i listinge telefonskih razgovora, specijalna istražna komisija Agencije je utvrdila sledeće činjenice:
Đorđe Popović, nezaposleni doktor arheologije iz Beograda, njegov prijatelj Simeon Šegrt, mašinski inženjer iz Kraljeva i Šegrtova verenica Sabaheta Džigal, studentkinja medicine iz Novog Pazara, u toku dužeg vremenskog perioda krajem 2020. i u većem delu 2021. godine ostvarili su simulovanu komunikaciju sa Ministarstvom istine i Direkcijom za društveni dijalog, lažno se predstavljajući kao simpatizeri Srpske narodne stranke: izvesni Đura Kerečki, bez stalnog zanimanja, bivši robijaš Sima i Romkinja Merima (poslednje dvoje bez naznačenih prezimena).
Propusti nadležnih službenih lica u proveri njihovih stvarnih identiteta i činjeničnih navoda, kao i uspešno formiranje i tako dugo održavanje njihovih legendi bili su u ovom slučaju olakšani ne samo upornošću, nego i vanserijskom inteligencijom svo troje osumnjičenih.
Osumnjičeni su precizno uočili, identifikovali i izgradili, i do savršenstva razvili, sve vrednosne, jezičke, komunikološke i kulturološke obrasce, dominantne u Srpskoj naprednoj stranci, a potom utvrdili i čitav niz stvarnih događaja, lica i situacija koji su predstavljali realne prioritete stranke i vlade, u realnom vremenu u kojem se ova komunikacija odvijala.
Činjenica da je prvoosumnjičeni Popović, na kraju ove simulovane komunikacije, postavljen za ambasadora Republike Srbije u Norveškoj, te da su njegovi saučesnici, Šegrt i Džigalova, imenovani na druga odgovorna mesta u ambasadi Srbije u Oslu nesumnjivo predstavlja širi sistemski propust odgovornih lica u Ministarstvu inostranih poslova, ovoj agenciji i kabinetu predsednika Republike.
Prema operativnim saznanjima koja potiču iz međunarodne razmene, uskoro se može očekivati da vlada Kraljevine Norveške odobri zahteve za politički azil za svo troje osumnjičenih. S obzirom da u njihovim radnjama nema elemenata nijednog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti po zakonima Norveške, savetujemo nadležnom tužiocu da odustane od pokretanja krivičnog postupka i traženja ekstradicije, a u cilju uspostavljanja kontrole nastale štete.
Isto tako, s obzirom da dotična lica nisu imala pristup poverljivim dokumentima i podacima, sugerišemo da se ovaj neprijatan slučaj i u domaćoj javnosti što pre zataška, primenom uobičajenih operativnih tehnika i metoda.
Za ovu poslednju operaciju sugerišemo vanredni angažman svih naših operativnih pozicija: u glavnim nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama, opozicionim strankama i stranim ambasadama, kao i dodatnu eksternu finansijsku stimulaciju svih pomenutih, u skladu sa praksom uobičajenom u takvim slučajevima.
Na kraju, sugerišemo primaocu ove beleške da se još jednom izvrši detaljna personalna provera svih državnih organa, upravnih organizacija, agencija, direkcija i drugih institucija, u cilju identifikovanja drugih skrivenih intelektualaca, infiltriranih u ove strukture, koji svoju neprijateljsku delatnost uspešno maskiraju tako što u javnim istupanjima koriste rečnik, običaje i ponašanja imanentne Srpskoj naprednoj stranci.
Jer mi ćemo pobediti, u to nemojte sumnjati. Ali ćemo pobediti zahvaljujući upravo tom porazu, tom dugom putu na kojem smo pronašli svoje razloge, toj patnji čiju smo nepravdu osetili i iz nje izvukli pouku. To nam je otkrilo tajnu pobeđivanja i ukoliko je jednog dana ne izgubimo, konačna pobeda biće naša. Naučili smo da je, suprotno onom što smo nekad mislili, duh nemoćan protiv mača, ali da sjedinjen s njim predstavlja večitog pobednika nad mačem koji je sam sebi cilj. Eto zašto smo sada odabrali mač nakon što smo se uverili da je duh na našoj strani.
(Alber Kami, “Pisma nemačkom prijatelju”)
I
Tajna skrivenih znakova
“Odavno mi je postalo jasno da ne bi imalo smisla, da ne bi bilo mogućno živeti kad bi život bio onakav kakav na mahove izgleda, kad bi sve stvari u životu bile samo ono što njihovo ime kazuje i ništa više. Ovako, znam da koliko god je prostranstvo života na površini, u širini, toliko ga ima u dubini, tako da su nevidljive i skrivene mogućnosti života bezbroj miliona puta veće od onih koje vidimo na površini.”
(Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”)
Negde pred kraj prošle zime, u tekstu “Zima našeg nezadovoljstva: Srbija, godina pobune” analizirali smo nekoliko ključnih društvenih procesa, struktura koje su se već nalazile u formiranju, verovatnih i mogućnih scenarija:
Posle dvanaest meseci, današnju analizu ćemo najbolje započeti podsećajući na jedan pasus iz tog teksta:
“Bojkot je svakako reč ove godine: režim tačno zna u koju situaciju bi, u slučaju masovnog i aktivnog bojkota mogao da uđe; političari, opet, znaju šta stavljaju na kocku ako se takva va banque strategija na kraju ne isplati; građani su tu najradikalniji jer, praktično jedini od svih aktera, nemaju ništa pa zato ne mogu ništa ni da izgube.”
Nekoliko nedelja kasnije, u autorskom tekstu za časopis “Nova ekonomija” dalje smo razvili osnovnu tezu iz te analize – onu o formiranju dva paralelna društva:
“Onda kad se ova dva diskursa potpuno zaokruže, prostora za razgovor više nema. Na sceni su dva paralelna društva koja će samo fizički deliti isti prostor ali među kojima više neće biti nijedne mentalne dodirne tačke. Svako od njih će imati svoje umereno i svoje ekstremno krilo, svoju levicu i svoju desnicu, svoje evropske i svoje nacionalne simpatizere, svoje vernike i svoje ateiste, svoje siromahe i svoje bogataše.
Samo jedno od ta dva društva, ono koje bude prevladalo u ovoj borbi, konstituisaće se kao politički narod i postaviti temelje novog društvenog ugovora.”
Za godinu dana, dva paralelna društva koja smo najavili u tom tekstu, već su se skoro potpuno zaokružila; za potrebe ovog teksta mi smo im dali dva lepa, metaforična, naziva: ružičasti slonovi i društvo u pokretu. Ovde su metafore sasvim očigledne: ružičasti slonovi su naziv za čitav vladajući srpski establišment i razne satelite koji kruže oko njega; društvo u pokretu su, opet, svi oni koji ne prihvataju postojeći poredak stvari i bore se za njegove promene (o tome koje promene, kakve i na koje sve načine, biće više reči u daljem tekstu).
Prvi žive u paralelnoj realnosti svojih kula od slonovače i ne vide ništa izvan nje. Veselo i lakomisleno idu napred, iako ne znaju gde, o tome ne misle i ne primećuju da se, u stvari, već osam godina vrte u krug. Drugi, opet, misle o svemu i svačemu, večito se međusobno prepiru oko nečega i ne primećuju da se, u stvari, isto vrte u krug.
Te dve kružnice se, već godinama, okreću paralelno jedna sa drugom. Ove godine, međutim, one će – iako nevoljno – morati da ukrste svoje trajektorije. Ružičasti slonovi će 26. aprila ove godine izaći na nešto što oni zamišljaju kao izbore; društvo u pokretu, tog istog dana, izaći će na nešto što ono zamišlja kao referendum: na njemu će glasati ostajući kod svojih kuća – odnosno tako što na one “izbore” neće izaći.
Svako od ova dva društva je, unutar sebe, heterogeno i duboko podeljeno: dele ga razna predubeđenja koja su najčešće samo skup na brzinu naučenih fraza, pokupljenih iz par starih, već ofucanih, ideoloških stereotipa; dele ga interesi, politički i materijalni; dele ga lojalnosti prema centrima moći, unutrašnjim i spoljnim. Zapravo, lakše bi bilo odgovoriti na pitanje: a šta ga uopšte drži zajedno? Zajedno, i jedno i drugo, drži samo odnos prema cezarističkom modelu vladavine, već osam godina onoj jedinoj zaista dominantnoj odlici političkog života u Srbiji.
Ružičasti slonovi veruju da je cezaristički oblik vladavine u Srbiji neminovan, da je to neka vrsta njenog istorijskog usuda, i jedini okvir u kojem će – bar za ovu generaciju njenih građana – bilo kakva politika uopšte biti moguća. Daj šta daš, rezonuju oni. Društvo u pokretu polazi od suprotne pretpostavke: sve dok se taj cezaristički model vladavine ne promeni, nikakva politika u Srbiji neće biti moguća.
Neko će verovatno tačno primetiti: ima, zaista, nekih ružičastih slonova po mnogo čemu (ideološki, interesno, kulturno) bližih nekim delovima društva u pokretu (i obrnuto) nego drugim ružičastim slonovima (i obrnuto). Tako je, ta primedba će biti sasvim tačna. Ali će biti i sasvim irelevantna, osim za neku buduću, akademsku diskusiju.
Jer, pitanje cezarističkog modela vladavine je, očigledno, postalo ono meta-političko pitanje, koje se mora razrešiti – i to kao onaj conditio sine qua non, preduslov da uopšte može da počne ozbiljna rasprava o ma kom drugom pitanju.
II
Ustavobranitelji i Prosvetitelji
“Intelektualna radoznalost je tradicionalna bolest inteligencije koja ubija, jer najpre smisli, razvije i odneguje veliku reformatorsku ideju, potom, odričući se u njeno ime većine moralnih obzira, u stvarnost tudjih života je prevede, a ostatak vremena i snage posveti ispitivanju diskrepancija izmedju ideje i njene stvarnosti, drugim rečima u razaranju ideje. Neprilike nastaju tek kada se ustanovi da je ideju lakše razoriti nego njenu realnost. Ideje nestaje, realnost ostaje. Intelektualac u duhovnom izmetu (jer on ne zna za polumere, samo za mere) baca se tada u traženje nove spasonosne, takodje, konačne.”
(Borisav Pekić,“Godine koje su pojeli skakavci”)
Kao što smo napomenuli u prethodnom odeljku, i društvo u pokretu je, opet, samo podeljeno, i to na veliki broj raznih grupa, od kojih ćemo – za potrebe ovog teksta – razmotriti samo dve najznačajnije: Ustavobranitelje i Prosvetitelje.
Formula Ustavobranitelja zasnovana je na jednostavnom i – barem na prvi pogled – lako objašnjivom silogizmu:
Premisa A: Politika je moguća samo u slobodnom društvu
Premisa B: Vučićev režim je ukinuo fundamentalne garancije slobodnog društva (sudovi, štampa, izbori)
Zaključak: U Vučićevom režimu politika nije moguća pa se njom nećemo ni baviti
Pošto politika nije moguća, Ustavobranitelji je zamenjuju raznim oblicima direktne akcije koji su, na jedan ili drugi način, svi usmereni na obaranje diktature kao konačni cilj. To su različite vrste protesta (lokalni, tematski, opšti), propaganda preko dostupnih nosača poruka (nezavisni mediji, društvene mreže), otkrivanje i iznošenje informacija o zloupotrebama vlasti, kampanja u međunarodnoj zajednici, psihološki rat protiv pripadnika establišmenta.
Da bi ova direktna akcija imala šanse za uspeh potrebno je da se ispuni nekoliko preduslova od kojih je najvažniji njena unutrašnja depolitizacija: kritična masa jedinstva, neophodna za mobilizaciju dovoljne sile, moguća je samo ako se ono ne narušava (u ovom trenutku) sporednim i manje važnim razlikama. Istovremeno, taj ideološki redukcionizam je u ovom trenutku i osnovna strukturna slabost Ustavobranitelja: isuviše ljudi, jednostavno, politiku još uvek doživljava (samo ili pretežno) ne kao borbu za apstraktnu političku slobodu nego kao borbu za partikularne ideološke vrednosti.
Međutim, Ustavobranitelji imaju, in corpore, još dva, ozbiljnija, problema: prvo, u sendviču u kojem se nalaze, između Ružičastih slonova i Prosvetitelja, rastrgnuti ozbiljnim unutrašnjim ideološkim razlikama, oni dosad nisu uspeli da izgrade ni minimum zajedničke platforme. Bez kredibilne “dezideologizirane” platforme koju bi mogli da ponude, jedina tačka homogenizacije njihovih pristalica bio je – i ostao – poziv za obaranje diktature. Značajan i plemenit cilj, nema sumnje, ali istovremeno za mnoge ljude suviše uopšten, dugoročan i pomalo maglovit cilj.
I drugo, taj njihov akutan manjak ideja (uz hroničan višak lidera: uvek im se, odnekud, pojave neki novi lideri a ovi stari nigde ne odlaze) doveo je do niza drugih, neizbežnih, pratećih, negativnih sporednih efekata: nedostatak planiranja; slaba unutrašnja disciplina; nepotrebni, a česti i javni, konflikti vodećih ličnosti; protivrečne poruke koje se šalju u javnost; konfuzna i često protivrečna komunikacija sa međunarodnim činiocima.
Zaista, naši Ustavobranitelji me često podsećaju na feudalnu vojsku, sakupljenu od raznih lokalnih gospodara, različito odevenu i naoružanu, sa različitim tradicijama, iskustvima i zastavama.
***
Za razliku od Ustavobranitelja, Prosvetitelji duboko veruju ne samo da je politika u Vučićevom režimu moguća, već da je ona neophodna. Oni polaze od pretpostavke da su promene opravdane samo ako vode u neko idealno, dobro društvo; ako unapred nemamo garancije da će buduće društvo biti bolje od ovog, najbolje je ništa i ne menjati i sve ostaviti kako je sad.
Dakle, promena Vučićevog režima – misle Prosvetitelji – treba da se sprovede, ali postepeno: kroz strpljivu i dugotrajnu edukaciju, borbu za vrednosti, suočavanje sa prošlošću… U toj svetoj misiji, veruju Prosvetitelji, izgradiće se nova elita koja će zadobiti poverenje dobrog Zapada, dokazati da je vredna njegove podrške, pa će (onda kada dobri Zapad to proceni) biti dovedena za ruku da zameni Vučića.
Kao i u slučaju Ustavobranitelja, i kod Prosvetitelja se suočavamo sa redukcionizmom: kohabitacija sa diktaturom, radi nekog hipotetičkog višeg cilja (modernizacije); fatalizam u mirenju sa sudbinom; oduststvo vere u sopstvene snage i prepuštanje svoje sudbine nekom bezličnom, gotovo natprirodnom, “stranom faktoru” koji se pojavljuje kao deus ex machina iz antičke drame: iznenada i rešava problem koji je do tada bio nerešiv.
Kako Prosvetitelji pokušavaju da reše te probleme? Na dva-tri načina, pri čemu su svi suštinski derivati njihovih širih ideoloških zabluda.
Umereni Prosvetitelji smatraju da je “dobrom Zapadu” Vučić neophodan da potpiše nekakav pravno obavezujući sporazum oko Kosova i Metohije (“deliveruje”, kako obično govore sa pomalo žara, ubacujući ovu nesrećnu tuđicu u naš jezik) a da će ga posle toga “pustiti niz vodu” i dovesti baš njih na vlast, što će Srbiju automatski vratiti na sveti put poštovanja zakona, ljudskih prava i slobode medija, i tako je ponovo učiniti rajem na zemlji, kakav je uostalom, misle oni, već i bila – dok su oni bili na vlasti.
Nešto ekstremniji Prosvetitelji veruju da je – opet u saradnji sa “dobrim Zapadom” – moguć čak i plemeniti, gotovo emancipatorski, projekat “popravljanja Vučića”. Da će on, sa vremenom, shvatiti svoje greške i postati jedan, koliko-toliko, demokratski orijentisan i prihvatljiv političar. Da će se on sam emancipovati i da će se, u tom procesu, i njegovo biračko telo emancipovati. Da će se, kao rezultanta svih tih procesa, i sama Srbija modernizovati. Ako u tom dugom procesu još neko bude ubijen, kao što je bio Oliver Ivanović, ili još nečija kuća bude spaljena, kao što je bila kuća novinara Milana Jovanovića u Grockoj, ovi “malo ekstremniji” Prosvetitelji će to duboko žaliti, naravno, ali će i te žrtve smatrati vrednim svoje istorijske misije. Drugim rečima, diktaturu ne treba rušiti, nego popravljati, i to u saradnji sa njom samom.
Međutim, oni najekstremniji Prosvetitelji prethodnu hipotezu pojačavaju i onom dozom sado-mazohizma koja neizbežno prati svaku psihološku racionalizaciju: Aleksandar Vučić je – tvrde oni – pravedna i neizbežna kazna za decenije velikosrpskog nacionalizma, genocida, osvajačkih ratova, rusofilije, komunizma. Postoji neka vrsta kosmičke pravde, veruju oni, što je upravo autor kovanice sto za jednog, izabran da zabije glogov kolac u tu groznu velikosrpsku lešinu koja zaudara već dva veka…
Dakle, baš kao i Ustavobranitelji, i Prosvetitelji su međusobno podeljeni: po svom viđenju stvarnosti, po sentimentima, prioritetima, po bližim i daljim ciljevima, kao i po stepenu agresije koju ispoljavaju u odnosu na sve nas koji ne mislimo baš u svemu kao oni.
Ako su me Ustavobranitelji podsetili na feudalnu vojsku, onda su Prosvetiteljirani hrišćani: kad im Ružičasti slonovi udare šamar, oni okrenu i drugi obraz; kad nekog od njih bace lavovima, oni veruju da je to sveta misija. Mi ne možemo menjati svet, veruju oni, sve do Sudnjeg dana, ali tada će nam spasenje doneti Isus Hrist. Za naše Prosvetitelje, Isus Hrist je tu blizu: u modernistički uređenom kabinetu neke ambasade.
III
Bojkoti i izbori
Crvenih linija između Ustavobranitelja i Prosvetitelja u prošlosti je bilo više; najčešće, one su se odnosile na različita viđenja različitih događaja u prošlosti, ili na odnos prema globalnim geopolitičkim podelama. Danas, ta crvena linija je njihov odnos prema višestruko kontroverznim parlamentarnim izborima koje je Aleksandar Vučić pre jedan sat raspisao za 26. april ove godine.
Ustavobranitelji veruju da će uspešna kampanja za bojkot smanjiti učešće na njima do mere koja će ih učiniti besmislenim, pa samim tim i njihov rezultat nelegitimnim a posledicu (novi saziv Narodne skupštine) kratkotrajnom. Prosvetitelji, opet, smatraju da je baš učešće na tim izborima realan instrument političke borbe, mera hrabrosti, način da se ugodi dobrom Zapadu, ili sve to zajedno – a da je sve drugo naivnost, trik, pa čak i avanturizam.
Hajde da na početku potražimo odgovor na jedno prethodno pitanje: da li je postojala ikakva alternativa bojkotu? Teoretski, možda smo mogli da zamislimo i model u kojem bismo zaista svi učestvovali na izborima, a onda opozicione poslanike (umesto da statiraju u jednopartijskom parlamentu) povukli u zgradu neke opštine pod kontrolom opozicije u centru grada, da tu proglase slobodnu narodnu skupštinu. Ona bi razmatrala svoje tačke dnevnog reda i nju bi pratili opozicioni mediji. Tako bismo imali dva paralelna parlamenta i građani bi mogli da porede kvalitet rasprava, zakonskih predloga, toleranciju prema drugačijem mišljenju…
Relativno brzo, ovaj model bi zainteresovao i međunarodnu zajednicu, koja bi – bez obzira koliko nevoljno – morala da uspostavi neku komunikaciju sa legalno izabranim i legitimnim predstavnicima jedne polovine Srbije. To bi Vučića sigurno dodatno iznerviralo i, uz malo sreće, možda ga navelo i na neki nepromišljeni korak, neku fizičku represiju i tako nas još više homogenizovalo a njemu donelo više nevolja i štete – nego bojkot.
Problem bi, međutim, nastao znatno pre: već u samoj izbornoj kampanji. Da bojkota nema, Prosvetitelji bi tvrdoglavo insistirali na tzv. “vrednosno homogenim koalicijama” (tzv. teorija o dve kolone) koje bi se, navodno, fer nadmetale za glasove opoziciono opredeljenih birača. Naravno, sasvim je jasno na šta bi se od početka to fer nadmetanje svelo; upravo na ono na šta se sad svodi sva rasprava između Ustavobranitelja i Prosvetitelja: prvi bi optuživali druge da su izdajnici, špijuni i zapadni plaćenici, drugi prve da su rusofili, šovinisti i klerogubernisti.
Aleksandar Vučić bi, naravno, u takvoj cirkuskoj predstavi uživao kao što svako dete uživa u ukradenoj igrački: ako bi se obe strane bavile samo jedna drugom, onda nijedna ne bi imala vremena da se bavi njim samim, organizovanom kriminalnom grupom kojoj je na čelu i njihovim aferama. Još u toku kampanje, svaka bi mu se obratila sa prljavim vešom o onoj drugoj, koji bi onda njegovi tabloidi, sve grokćući od sreće, zdušno objavljivali. Tako bi se završila bajka o dve kolone.
Zato je, još dosta rano, postalo očigledno da najmanji zajednički sadržalac leve i desne opozicije, u ovom trenutku, može da bude jedino bojkot – kao čin jasne, vidljive i agresivne delegitimizacijevlasti. Kako je vreme odmicalo, tako je bojkot istovremeno postajao i još nešto: čin diferencijacije političkih aktera na one koji su prešli Rubikon i one koji (još uvek) nisu. Prvi, čak i kad bi to hteli, objektivno neće imati drugi izbor osim da nastave sa rušenjem diktature; drugi, opet, neće imati drugi izbor osim da ostanu tamo gde su krenuli 26. aprila. Puta za povratak posle više neće imati.
IV
Gordijev čvor: revolucije ili špekulacije?
Kako definisati ono pitanje koje – u kontekstu predstojećih izbora odnosno njihovog bojkota – dominantno određuje politički diskurs?
Ustavobranitelji su skloni da to pitanje definišu u kategorijama društvenog ugovora, na način na koji su to činili i Lok, Hjum i Milton:
“Vlast kraljeva i magistrata nije ništa drugo nego derivat, prenet i poveren njima, radi zajedničkog dobra svih, od strane naroda kod kojeg vlast u osnovi ostaje i ne može biti oduzeta.”
Drugim rečima: kršenjem temeljnih načela društvenog ugovora, Vučić je svoju vlast učinio suštinski nelegitimnom; mutatis mutandis, i sve njegove pojedinačne odluke su takve i kao takve nas ne obavezuju. Takva je i odluka o izborima i zato će oni biti bojkotovani.
Ne radi se, dakle, o tome da su tzv. izborni uslovi, tehnički gledano, više ili manje povoljni. Radi se o tome da je Aleksandar Vučić, još odavno, prešao onu crvenu liniju posle koje može da raspisuje bilo kakve izbore.
***
Prosvetitelji, međutim, ovo isto pitanje definišu vrednosno, pri čemu same vrednosti tumače, gotovo potpuno, u pojednostavljenoj geopolitičkoj optici: Zapad je dobar a Istok je loš. Dakle, ako dobri Zapad od nas očekuje da izađemo na – bilo koje – izbore, mi smo dužni da to učinimo; ako isti taj dobri Zapad očekuje da podržimo Vučića, dužni smo i da to učinimo, iako znamo da će to biti štetno po nas; ergo, svi oni koji rade drugačije (pošto smo samo mi autentični tumači volje dobrog Zapada), mutatis mutandis rade za zli Istok, pa su zato i oni sami zli.
Nama se, ipak, čini, da je početno pitanje nešto složenije. Ono, suštinski, ima mnogo više veze sa razlikama u ambicijama, nego sa razlikama u ideologijama. Kako učesnici u ovom igrokazu vide realnost? Da li ta realnost predstavlja sistem (nebitno koji i kako ćemo ga nazvati) ili odstupanje od sistema? Da li je sistem moguće popraviti ili nije? Čime ćemo zameniti ono što ćemo srušiti?
Problem sa svim ovim pitanjima je jednostavan: mi, još uvek, ne znamo odgovor na njih. Sasvim izvesno, ako budemo čekali potpuni odgovor, diktaturu nikada srušiti nećemo. Poduhvat, kao i uvek u sličnim istorijskim okolnostima, podrazumeva i određenu dozu rizika. Na političkoj suprastrukturi je da racionalno pokuša da taj rizik smanji, na pobunjenim građanima da političare pritiskaju da bar neki rizik preuzmu.
Ono što je sasvim jasno to je da mi nikada nećemo unapred imati potpunu sliku budućeg društva, a isto tako i da to društvo – koje će se sve vreme dinamično razvijati – nikada neće moći da zadovolji sve zahteve nijednog od konkurentskih ideoloških koncepata. Za Ustavobranitelje će srpsko društvo uvek biti isuviše okrenuto Zapadu, za Prosvetitelje uvek nedovoljno. To je jedna dijalektika koja postoji već dve stotine godina, mi je ne možemo promeniti ni ovim izborima ni ovim bojkotom, niti je ta činjenica sada previše važna.
***
Šta ova dijalektika tačno znači? Nama se čini da je ovaj bojkot najveći izazov koji srpsko društvo (ovako nesavršeno kakvo, na sadašnjem stupnju društveno-istorijskog razvoja, objektivno jeste) danas može da uputi svojim političarima (takvim kakvi oni danas jesu). On je sinteza dva međusobno uslovljena, ali suštinski različita, protesta: jednog kratkoročnog, protesta protiv režima Aleksandra Vučića, i jednog dugoročnog, protesta protiv sistema u kojem je takva konstrukciona greška, kakav je Vučić, uopšte mogla da se dogodi.
Drugim rečima, ovaj bojkot jeste jedna vrsta revolucionarnog čina. To ne znači, naravno, da je on i nužno uvod u druge, nasilne, revolucionarne činove – mada svakako ne bi bilo mudro sasvim ih isključiti. Količina mržnje koju ovaj režim godinama proizvodi prema svim ljudima koji misle (bilo šta) dostigla je razmere iz one legendarne poruke koju je Nikola Tesla svojevremeno uputio Srbima i Hrvatima: “Vaša mržnja pretvorena u električnu energiju mogla bi osvetljavati gradove i gradove”.
Kako je Ivo Andrić napisao u “Znakovima pored puta”:
“S vremena na vreme dešava se ljudskom društvu da se mržnja i gnev izliju iz svog korita, da poruše sve, zasene razum i ućutkaju sve bolje nagone u čoveku. Dok besne, izgleda da je smak sveta i da će umesto svega što postoji, živi, sja, kreće se i govori, ostati samo mrtvi okean od mržnje i gneva, sam sebi svrha do veka. Tek dublji i pažljiviji pogled pokazuje da nije tako i da mržnja i gnev ne uništavaju život, nego ga preobražavaju. Tako je sazdan ovaj svet da nas ljubav i razum vode u stvaranju boljeg reda, ali mržnja i gnev otklanjaju zlo i nepravdu. Samo mržnja i gnev mogu da zbrišu granice trulih carevina, pomere temelje trošnih ustanova i brzo i sigurno obore krivdu koja preti da se zacari i ovekoveči. Jer mržnja daje snagu a gnev izaziva pokret. Posle, mržnja se ugasi, gnev klone, a plodovi snage i pokreta ostaju. Stoga se i dešava da savremenici, u takvim istorijskim trenucima, vide samo mržnju i gnev, kao apokaliptičke zveri, a potomstvo, naprotiv, samo plodove snage i pokreta.”
Pitanje odnosa između sile i politike detaljno smo razmatrali u ovom tekstu tako da čitaoca kojeg to zanima upućujemo na njega (naročito odeljci III, VI i X):
Međutim, bojkot predstojećih izbora je revolucionarni čin i u jednom mnogo dubljem i složenijem smislu nego što bi to bilo nekoliko polupanih glasačkih kutija (ili, svejedno, glava). On je izraz otpora ne samo prema ovim sadašnjim ružičastim slonovima (vladajućem establišmentu), nego i prema onim prethodnim, kao i svakim budućim, ali i više od toga – prema sistemu koji je dozvolio da stotinak istih profesionalnih političara, kroz često perverzne međusobne nagodbe, već tri decenije održavaju isti, istorijski poguban, politički oligopol, koji se – za poslednjih osam godina – degradirao u monopol.
Uzroci koji su nas doveli u ovakvo stanje su, naravno, mnogo kompleksniji i njihova analiza daleko prevazilazi ambicije ovog teksta. Ali, ako su političke elite suštinu svog oligopola zasnivale na simboličkom činu izbora, onda izvesno nema boljeg načina da se taj Gordijev čvor razreši od, isto tako simboličkog, oduzimanja legitimiteta samom tom činu. A to se radi upravo bojkotom. Vi ste vašu vlast opravdavali našim listićima? Odlično. Sada smo obrnuli igricu. Te listiće više nemate.
Dakle, ako je onaj uzvišeni cilj političkih promena, kako se to obično govori u delu naše javnosti, “promena sistema a ne Vučića” – onda je najbolji, najbrži i najefikasniji način za promenu sistema – bojkot. Nije, znamo, i najbezbedniji način, ali u životu retko mogu i jare i pare.
V
Ciljevi: fragmentacija i sinergija
“Sada zimu našeg nezadovoljstva pretvori u veličanstveno leto ovo sunce Jorka” – već u uvodnoj rečenici svoje drame “Ričard Treći”, Šekspir počinje izgradnju svog antijunaka na jednom istorijskom falsifikatu: pisac se ogrešio o realni istorijski tog događaja da bi, u umetničkoj fikciji, povećao Ričardove moći, kako bi ovaj delovao mnogo spretnije, sposobnije i – u onom konačnom dramskom utisku koji ostavlja na gledaoca – mnogo monstruoznije nego što je to u stvarnosti zaista bio.
Na sličan način, i sva naša nezadovoljstva, velika i mala, ona više i ona manje opravdana, već godinama se akumuliraju i tragično projektuju u ličnosti Aleksandra Vučića. Izgrađujući svesno mit o sopstvenoj svemoći, on nije mogao da izbegne tu ulogu šekspirovskog antijunaka, središnjeg agensa u kojem se prelamaju događaji, greške i zablude više decenija. On ih je, kao neki veliki magnet, jednostavno privlačio sebi.
Pre par nedelja, pokušavajući da ustanovimo šta je dominantna percepcija najvećeg političkog problema danas, ispitanicima u našoj anketi ponudili smo četiri opcije, koje smo – metaforički – definisali na sledeći način:
Amerika, EU, Rusija (veliki svet)
Kosovo, Crna Gora, Republika Srpska (tzv. Region)
Četnici, komunisti, UDBA (istorijsko nasleđe i ideološke podele)
Aleksandar Vučić (sadašnji politički režim)
Ključni rezultat ove ankete u kojoj je učestvovalo preko 2.200 ispitanika – samo jedan od četvoro učesnika kao najveći problem percipirao je bilo šta što nije sadašnji politički režim – jasno pokazuju tendenciju da se akumulirano nezadovoljstvo ubrzano personalizuje.
Međutim, u tom difuznom, često emocionalnom i ponekad iracionalnom nezadovoljstvu velikog broja građana cezarističkom vlašću Aleksandra Vučića i čitave koterije njegovih javnih i tajnih saradnika (jer, da tog nezadovoljstva nema, ni projekat bojkota ne bi bio moguć) mogu se, ipak, prilično precizno uočiti tri osnovna pravca, tri magistralne trajektorije.
Na prvoj trajektoriji nalaze se svi oni koji su nezadovoljni – mnogi, zaista, i ogorčeni – načinom na koji on tretira tzv. nacionalne interese. Druženje sa ratnim zločincima kao što su Bler, Šreder ili Klinton, pijačna trgovina raznim spoljnopolitičkim ustupcima zarad sumnjive unutrašnjepolitičke podrške, nepodnošljiva lakoća privatnog druženja sa opskurnim likovima kao što su Orban i Erdogan, taj stalni kompleks niže vrednosti u odnosu na svaku iole veću i značajniju zemlju u svetu – sve to vređa dobar ukus i duboko je suprotno moralnim vrednostima koje većina nas prihvata. Bez obzira da li smo privatno bliži putu ka Evropskoj uniji ili jačanju saradnje sa Ruskom federacijom, podjednako se loše osećamo kad stalno posmatramo groteskne udvoričke scene kojima nas državni mediji svakodnevno zasipaju. Srbija ne može biti zemlja tajne diplomatije, a još manje može biti privatna moneta za potkusurivanje, po principu dva Grenela za tri Šojgua i dođeš mi još tri na karte…
Na drugoj trajektoriji nalaze se oni čiji ukus vređa sirovi autoritarizam koji se svakodnevno demonstrira u vršenju vlasti: odnos prema medijima i neistomišljenicima uopšte, ismejavanje parlamenta i svih institucija Republike, sistematsko kršenje zakona, otvoreni prezir prema svima nama koji nismo ružičasti slonovi. To, jednostavno, nije ponašanje na koje pristojan čovek može da ćuti, nezavisno od toga da li je levičar, desničar, liberal, nacionalista ili kosmopolita. Predsednici jednostavno ne smeju da se u javnosti ponašaju kao huligani na fudbalskim utakmicama i koriste uličarske izraze. Srbija ne može biti zemlja privatnih institucija.
Konačno, na trećoj trajektoriji su svi oni koji smatraju da, čak ni u neoliberalnoj Veberovoj paradigmi, čovek ne sme da bude trošak. Da je porast stope samoubistava neprihvatljivo visoka cena za smanjenje stope budžetskog deficita. Da ljudsko društvo nije preduzeće i da vlada nije upravni odbor. Da je interes očuvanja supstance naroda iznad interesa zadovoljavanja stranih kreditora, njihovih bankara, savetnika, raznih posrednika i čitavog sveta tog rotšildovskog glamura, kojim je Aleksandar Vučić toliko detinjasto fasciniran kao svaki skorojević. Srbija ne može biti zemlja jeftinog rada.
Svaki od ova tri zahteva – da Srbija više ne može biti zemlja tajne diplomatije, privatnih institucija i jeftinog rada – može da bude pobednički jedino ako pronađe efikasnu sinergiju sa druga dva. Nijedan od njih pojedinačno, čak verovatno ni bilo koja dva bez trećeg, nikada neće moći da mobilišu, na jednom mestu i u jednom danu, kritičnu masu dovoljno veliku da na odlazak primora onoga koji, ispunjavajući svoju faustovsku nagodbu, podjednako prezire svaki od njih.
Kao što smo videli, nijedna politička stranka, a na žalost i skoro nijedna javna ličnost, do sada nisu uspeli da objedine navedena tri zahteva. Oni to nisu uspeli čak ni na nivou političkog logosa, a posebno ne praksisa. Smešteni u Prokrustovu postelju nekoliko već otrcanih ideoloških floskula, njihovi umovi su se tvrdoglavo držali sopstvenih ograničenja, nesposobni da uvide širu sliku sveta i ubeđeni da, zato što oni nisu u stanju da je vide, ta šira slika i ne postoji.
Međutim, ova očigledna i dugogodišnja nesposobnost političke elite da ispravno uoči, prepozna i u smislenu političku akciju artikuliše ključne razloge narodnog nezadovoljstva, rezultirala je jednim drugim – spontanim – procesom. Svi oni koji su se u našoj prvoj anketi opredelili da kao najveći politički problem Srbije vide Aleksandra Vučića – a očigledno i još poneko – sada je, na pitanje da li će izaći na izbore 26. aprila ove godine, rezolutno odgovorilo sa: NE. Njih je sada čak 85%, na uzorku od preko pet i po hiljada ispitanika. Oko 7% ispitanika se još nije opredelilo, a samo 8% je izjavilo da će izaći na izbore.
Očigledno, onu istu sinergiju – koju političke elite nisu uspele da proizvedu – proizvelo je javno mnenje. Političari, dakle, sada imaju jednostavan izbor: ili će ovaj fenomen ispravno prepoznati i – da bi ostali u društvu u pokretu – podržati narod u bojkotu, ili će izaći na izbore i tako se upisati u kamp ružičastih slonova.
Tako su se, manje-više, diferencirala sva tri učesnika u maloj skaski koja nam predstoji: (1) politički režim – ružičasti slonovi u kuli od slonovače; (2) društvo u pokretu; i (3) strani faktor – deus ex machina. U narednim odeljcima razmotrićemo detaljnije njihove pozicije, šanse, prednosti i slabe tačke i ključne strateške opcije.
VI
Učesnici (1): Sva lica režima – kako (s)rušiti kulu od slonovače?
Značajan faktor koji će opredeliti tok budućih događaja – u toku, a posebno nakon bojkotovanih izbora – jeste složena dinamika koja će se razvijati unutar korpusa koji obično zovemo “režim” ili “establišment”. Zlatno pravilo u svakom inženjeringu promene vlasti glasi: što je neka vlast iznutra slabija, potrebno je manje energije da se sruši. I obrnuto, naravno.
Ovde je neophodno najpre razmotriti jedno prethodno pitanje: naime, naša politička javnost, uporno, polazi od jedne iste pogrešne premise: da je fizionomija režima suštinski monocentrična: jedna glava i hiljade ruku i stomaka.
Pažljivija analiza, međutim, pokazaće jednu drugu sliku: policentričnu hidru, sa više glava različite veličine, piramidalno raspoređenih, od kojih svaka ima svoj mozak, ruke, stomak… Te glave se ujedaju, a te ruke i noge udaraju, mnogo češće nego što mi, koji smo izvan te hidre, možemo da vidimo; logično, jer je količina raspoložive hrane ograničena, a glad svakog od kriminalnih stomaka koje ove frakcije režima hrane, nije.
Kao i svaka druga pogrešna premisa, i ova je dovela do pogrešnog zaključka: da su svi unutrašnji konflikti unutar tog policentričnog organizma fiktivni, lažni, režirani u cilju nekog spina, tzv. skretanje pažnje (sa nečeg važnijeg), instrument zastrašivanja (nekih navodno neposlušnih), i tako dalje.
Osim toga što se – suštinski – zasnivaju na misaonim mehanizmima teorije zavere, ova pogrešna premisa, zaključak izveden iz nje i sva objašnjenja za njih potcenjuju objektivne kapacitete za destabilizaciju koji postoje unutar samog establišmenta. Naime, jedno od moćnih oružja u borbi za delegitimizaciju vlasti jeste stvaranja utiska o konfliktima unutar nje; najčešće personalnim i interesnim, ali ponekad – naročito kada je to inženjering tzv. stranog faktora – i širim političkim konfliktima.
Kako, dakle, rušiti kulu od slonovače u kojoj su zatvoreni ružičasti slonovi?
Najpre, srpski establišment nije konstituisan na osnovu uobičajenih kriterijuma u uporednim političkim sistemima: znanja ili sposobnosti (tehnokratski) ili posvećenosti nekom cilju (ideološki). Jedini relevantan kriterijum je lična odanost nekome iznad sebe u hijerarhiji tog interesnog kartela.
Drugo, srpski establišment ima više lica: neoliberalno i populističko, proevropsko i prorusko, radikalno i umereno. Kao i kod svih tzv. “catch-all” političkih projekata, njegova unutrašnja kohezija je slaba, a ideološka osnova tanka.
Ove dve činjenice, same po sebi, čine taj establišment ne mnogo teškom metom. Neophodno je samo pažljivo pratiti, uočiti, produbiti i eksploatisati već postojeće unutrašnje pukotine u kuli od slonovače.
Kao što smo predvideli još pre nekoliko godina, u jednom drugom tekstu:
“Od određenog momenta, čak ni ti propagandni resursi više neće biti dovoljni za pokrivanje celog prostora, i odbrana poretka će se polako povlačiti na sve uže perimetre i na par vitalnih tačaka. Na perifernim sektorima odjednom ćemo biti svedoci različitih konflikata, pojedinačnih i grupnih, koji su, potisnuti, dotad tinjali. Prepuštanje ranije čvrsto kontrolisanih zona spontanim procesima biće četvrti, konačni i nepogrešivi, znak rasula.”
Učesnici (2): Društvo u pokretu – strategija opkoljavanja
Za one koji veruju da su svi budući događaji unapred određeni, razmišljanje o svemu je ionako bespredmetno: biće ono što će biti. Fatalizam i determinizam, ako od nečega oslobađaju, oslobađaju od tereta projektovanja budućnosti.
Ali, za one druge, za društvo u pokretu, upravljanje sopstvenom sudbinom zahteva i blagovremeno promišljanje rizika, što nas dovodi i do nekoliko praktičnih zaključaka. Društvo u pokretu mora da se prilagodi uslovima i prirodi borbe koja mu je nametnuta: još odavno, i sve više kako je vreme odmicalo, to je antiteza klasičnoj političkoj borbi u kojoj se takmiče ideje i oni koji ih iznose. Najmanje je to borba koja se može dobiti ovim bojkotom, ili nekim izborima, tim klasičnim formulama politike.
Za ovu borbu, društvo u pokretu će morati da iskuje nova, sopstvena, originalna, oruđa i oružja, U tom arsenalu biće i bojkota, biće i izbora, ali će biti i još mnogo toga drugog: ratnih varki, iznenađenja, taktičkih poteza, privremenih rešenja, nevoljnih saveznika, iznuđenih koraka.
Društvo u pokretu je istovremeno i protest, i otpor, i pobuna; ono je i štrajk i demonstracija; ono je reforma, ali i revolucija. Društvo u pokretu je danas bojkot, a sutra će biti izbor. Društvo u pokretu je i grafit na zidu, i zvižuk na premijeri; ono je i podignuta pesnica i pozorišna predstava, i skandiranje na sportskoj utakmici; ono je i vic, i psovka, i pesma. Društvo u pokretu je dinamičnije, inventivnije, preduzimljivije, duhovitije od kula od slonovače u kojima žive ružičasti slonovi. Ono sadrži prednost inicijative, draž zabranjenog, misteriju novog i neistraženog, onu večitu, opojnu, aromu avanture.
Politički establišment je ugrozio same temelje zajednice, podjednako ugrožavajući svaku od njenih vrednosti, ma koliko same te vrednosti ponekad bile iracionalne, zastarele ili međusobno suprotstavljene. Politički establišment je angažovao resurse, spoljne i unutrašnje, kojima nijedan deo društva, sam, za sada ne može da se efikasno suprotstavi. Ako društvo u pokretu uopšte ima neke šanse u toj borbi, ono ih ima u uspostavljanju modela ravnoteže.
To najpre znači da politička suprastruktura, sama po sebi, nije dovoljna: političke stranke, pokreti, organizacije… Čak i kada bi uspela da privremeno prevaziđe svoje unutrašnje, međusobne razlike (a videli smo već koliko je na njih, često detinjasto, osetljiva) ona nije dovoljna. Društvo u pokretu će morati da, pored političara, regrutuje još dva moćna saveznika.
Jedan je kritička javnost: i institucionalna (elektronski i štampani mediji i istraživački portali) i vaninstitucionalna (društvene mreže, razni oblici gerilskog marketinga, protesti, organizovani i spontani). Taj saveznik nije samo domaća, nego i strana kritička javnost: politički establišment je jako osetljiv na ono što se u inostranstvu o njemu piše, i društvo u pokretu će morati da gađa to bolno mesto mnogo češće i mnogo više nego do sada. Neprijatelju je potrebno nanositi toliki intenzitet bola da novi strah – onaj od društva u pokretu – učini većim od starog straha, onog od političkog establišmenta. Ravnoteža moći se uspostavlja, prevashodno, kao ravnoteža straha.
Drugi važan saveznik je duboka država: svi oni pojedinci unutar državnog i paradržavnog aparata koji se ne mire sa postojećim stanjem. Činovnik, koji će krišom snimiti i javnosti anonimno dostaviti dokument o finansijskoj zloupotrebi. Sudija, koji će odbiti da nezakonito odredi pritvor progonjenom čoveku. Tužilac, koji će pokrenuti istragu i onda kada to ne bude u interesu političara na vlasti. Policajac, koji će građanina na protestu fizički zaštititi od kriminalca kojeg je angažovala vlast. Pripadnik tajne službe, koji će, u onom odsudnom trenutku, preko pouzdanih kanala. objaviti dugo čuvani tajni snimak jednog ubistva…
Sva tri oružja društva u pokretu: politička suprastruktura, kritička javnost i duboka država su elementi strategije opkoljavanja kule od slonovače. Oni moraju da funkcionišu usklađeno i disciplinovano. To nije disciplina koalicije, koju održava neki privremeni dogovor o podeli interesa; to je disciplina koju održava viša svest o zajedničkom cilju koji istovremeno i sadrži svaki od naših pojedinačnih ciljeva i nalazi se iznad njega.
To je pokret otpora.
A šta posle?
Tradicionalni političari (stranke, lideri, poslanici, ministri) biće i posle promena još uvek nejaki, često nezreli, sa nasleđem više neprijatnim nego prijatnim, suočeni sa naslagama nepoverenja, i opravdanog i neopravdanog – da bi moglo da im bude povereno potpuno i nekontrolisano upravljanje državom, a kamoli daljim promenama. Kao čovek koji se budi iz dubokog sna i priseća posle duge amnezije, i ona će mnoge stvari morati tek da uči. Neke ispočetka, neke po prvi put.
Opterećeni narcizmom malih razlika, sujetama svojih lidera, dugogodišnjim parazitiranjem na marginama stvarnog života, i naši opozicioni političari će još dugo zavisiti od podrške kritičke javnosti, koja će ih energizovati, radikalizovati, primoravati na nove i uvek veće rizike, terati na korake od sedam milja.
I, u isto vreme, ti isti političari će i dalje zavisiti od podrške duboke države – koja će morati da ih kontroliše, sprečava da i sami ne vrše zloupotrebe, koči da ne srljaju…
Novi modeli ravnoteže, u trouglu: politička suprastruktura – kritička javnost – duboka država biće garancija stabilnosti u izgradnji novog sistema.
Dijalektika suprotnosti, koje se međusobno i podstiču i kontrolišu.
VIII
Učesnici (3): Deus ex machina – strani faktor
Značajan uticaj na razvoj događaja – kao i uvek u istoriji kada su naše domaće političke elite u ozbiljnoj krizi – ima strani faktor. To je još jedan bitan činilac u ovoj analizi.
Kakve su realne šanse Srbije posle pada diktature? Dijalektički gledano, ono čega nema nije nužno ništa, nego ima svoj potencijal i ontološki status ako je usidreno u realnim protivrečnostima prostora. Koje su to mogućnosti? Najpre valja razlikovati objektivno moguće od potencijalno mogućeg. Objektivno gledano integracija Srbije u Evropu u ovom trenutku nije na vidiku. Ali potencijalno gledano njena mogućnost lebdi, u promenljivoj napetosti između interesa velikih sila i ponude političara koji bi ih racionalno koristili.
***
Da se ne lažemo: strani faktor već preko dve decenije posreduje u našim razgovorima sa kosovskim Albancima i bilo je samo pitanje vremena kada će početi da posreduje i u razgovorima između nas samih. Da je režim u ranijim fazama konfrontacije pokazao više mudrosti a manje sujete, možda se taj scenario mogao izbeći. Ali, baš kao što je srpskom režimu 1999. bilo draže da kapitulira pred Džonom iz Vašingtona nego da razgovara sa Ibrahimom iz Podujeva, tako je i srpskom režimu 2019. bilo draže da kapitulira pred Volfgangom iz Berlina nego da razgovara sa Živoradom iz Kragujevca.
Put stranom mešanju u srpske izbore započeo je pomalo bizarnom serijom razgovora na Fakultetu političkih nauka, početkom avgusta prošle godine, kada je Fond za otvoreno društvo okupio šaroliko društvo, sa idejom da postigne dogovor o tzv. “fer izbornim uslovima”. Čak i da je postojala obostrana volja da se taj cilj postigne, zadatak je – posle ovoliko debelih naslaga međusobne mržnje – bio đavolski težak. Ali verovatno je samo predsedavajući ovih skupova, Milan Antonijević, u tu mogućnost verovao: ljudi su, inače, uvek skloni da poslove kojima se oni sami bave smatraju značajnijim nego što oni objektivno jesu. Za razliku od njega, predstavnici obe strane došli su na te skupove sa ciničnom idejom da ih zloupotrebe za svoju propagandu. To su, uostalom, i učinili i time za još metar ili dva produbili već iskopane rovove.
Međutim, ovi skupovi su omogućili nešto drugo, mnogo značajnije, što niko od njihovih učesnika, opsednut jeftinim TV nastupom, nije očekivao: početak internacionalizacije srpske političke krize. Posle Milana Antonijevića došli su i Dejvid Mekalister, Eduard Kukan, Knut Flekenštajn, Vladimir Bilčik, Tanja Fajon, Oliver Varhelji… Na isti način kao što su posle Žaka Nekera došli Mirabo, Lafajet, Mara, Danton, Robespjer… Kada se čarapa jedanput pocepa, ona nastavlja da se para do kraja.
***
Hajde da sada pogledamo malo detaljnije fizionomiju onoga što – nekad sa mržnjom, nekad sa strahopoštovanjem, ali uvek preuveličavajući njegov stvarni značaj – nazivamo “stranim faktorom”. On, naime nije jedan koherentan pojam; nikada to nije bio previše, sada nije uopšte. Kao što su naša dva prethodna igrača – Vučićevi ružičasti slonovi i naše društvo u pokretu – strukturalno duboko fragmentirani, tako je to i ovaj treći igrač, taj naš večiti deus ex machina.
Trampijanska Amerika svet posmatra geopolitički, a ne vrednosno: tolerancija u javnom diskursu, poštovanje činjenica, nezavisni sudovi, mediji koji nisu oruđe u političkim obračunima – to su sve vrednosti koje – bar još šest meseci – većinska Amerika prezire i kod sebe same; samo izuzetno naivan čovek mogao bi da očekuje da se onda za te vrednosti bori u nekoj Rusiji, Ukrajini, Velikoj Britaniji, Italiji, Mađarskoj, Brazilu, Saudijskoj Arabiji, Izraelu, ili – za ovu priliku – Srbiji. Sve su to, da parafraziramo Kisindžerovu knjigu “Velika šahovska tabla” samo crna ili bela polja.
Sa druge strane, sve dublje razlike između trampijanske Amerike i post-bregzitovske Evrope političare na Kontinentu ponovo dovode do – neko vreme zaboravljene – svesti o evropskim vrednostima: ne toliko zato što im je samima do njih stalo, koliko da bi naglasili svoju različitost od Amerike. I zaista, dok je Junkerova Evropska komisija dosta olako paktirala sa stabilokratijama na Zapadnom Balkanu, sve više važnih ljudi u novoj administraciji EU je sve manje sklono da to i dalje čini.
Konačno, kao treći činilac tog kompleksa koji nazivamo “stranim faktorom” tu je i Putinova Rusija. Vešto koristeći niz činilaca – prazan prostor stvoren američko-evropskim konfliktima, široko razočarenje Evropom zbog decenije ciničnog paktiranja sa tzv. stabilokratama na Balkanu, odložene posledice međunarodne ekonomske krize iz 2008, migrantske krize iz 2015, hronične slabosti zapadnih demokratija – Rusija danas u ovom regionu ima mnogo veći uticaj nego pre deset godina. Njen geopolitički interes je vrlo jasan: stalno izazivati i produbljavati konflikte među balkanskim narodima i državama, da svoje jugozapadno (a evropsko jugoistočno) krilo držala u stanju permanentne krize.
Ovo je glavna podela unutar stranog faktora na Balkanu. Ali, ne i jedina. Unutar prva dva činioca postoje takođe složeni i različiti interesi.
Pođimo od američke administracije u kojoj postoje čak četiri centra moći sa različitim prioritetima kada je u pitanju Balkan: jedna ključni interes vidi u rešavanju kosovskog problema (i to radi kratkoročnog političkog rezultata: demonstracije nadmoći nad Evropskom unijom); druga je zaokupljena unutrašnjom krizom u Bosni i Hercegovini; treća se bavi tradicionalnim odmeravanjem snaga sa Rusijom; četvrta je, opet, fokusirana na probleme sa organizovanim kriminalom (naročito sa narko-kartelima) čije tesne veze sa političkim elitama i strukturama državne vlasti balkanskih zemalja su već opšte mesto u internim američkim obaveštajnim procenama.
U samoj Evropskoj uniji, u godini uoči definitivnog odlaska Angele Merkel sa političke scene (2021) sve više političara, naročito onih leve i liberalne orijentacije, sklono je da haos na Balkanu tumači kao njen prtljag: opskurni likovi Sanadera, Janše, Gruevskog, Vučića, isuviše često se pojavljuju na fotografijama sa njom u poslednjih petnaest godina. Nema nijedne balkanske zemlje u kojoj su na vlasti bili (ili još jesu) njeni štićenici a u kojoj je stanje danas bolje nego što je bilo početkom veka. Ova, suštinski različita, evropska viđenja tzv. merkelijanskog Balkana, prelamaju se i u stavovima evropskih političara oko bojkota predstojećih izbora u Srbiji. Svi smo, recimo, bili svedoci dijametralno suprotnih javnih stavova Tanje Fajon i Olivera Varheljija o tom pitanju, na primer? A ispod tog blagog povetarca na površini, evropski brod je suočen sa ozbiljnim burama ispod vode.
Ovo je – slikana grubim potezima četkice – slika stranog faktora na Balkanu uoči bojkota izbora u Srbiji. Nekim od navedenih igrača odgovara stabilniji Vučićev režim (deo američke administracije koji se bavi Kosovom, ili deo evropske koji je pod uticajem Merkelove); nekima odgovara da taj režim bude nestabilan (kako bi mogao da se koristi u planiranom obračunu sa Dodikom, ili za potiskivanje ruskog uticaja), nekima odgovaraju njegove kozmetičke promene (kroz uključivanje većeg broja pro-zapadnih političara), nekima suštinske, i tako dalje. Taj kompleks interesa je vrlo različit, i različita će biti i ponašanja kojima će se ti interesi ostvarivati.
U konačnici, politički stav svih ključnih spoljnih igrača prema rezultatima izbora u Srbiji zavisiće upravo od – rezultata tih izbora. Što izlaznost na njima bude manja, to će i podrška Vučićevom režimu biti manja, ili uslovljena težim i većim ustupcima. I obrnuto.
Ono što je, međutim, vrlo indikativno to je da nijedan ozbiljan zapadni (a ni ruski) političar nije vršio pritisak na opozicione stranke u Srbiji da izađu na izbore – mada im je, više puta, bilo rečeno da bi takvu uslugu režim znao i da ceni i da vrati. Međutim, kako su se izbori približavali, tako je postojalo jasno da se prvobitna podrška vlastima topi, i da sve manje stranih posrednika želi da bude viđeno suviše često na projektu koji će za njih same, vrlo lako, biti neuspeh.
IX
Scenariji budućnosti (1): matematika
Šta će se dogoditi u ponedeljak, 27. aprila ove godine? Protivnici bojkota to pitanje, već mesecima, sa zluradim smeškom, postavljaju njegovim pristalicama. Ovi im, često, odgovaraju podjednako besmislenim i ne manje zluradim kontrapitanjem: a šta bi se dogodilo na prvom zasedanju skupštine koju bismo svi zajedno izabrali?
I pitanje i kontrapitanje su besmisleni iz dva jednostavna razloga: prvo, oni operišu veličinama koje su nam, u ovom trenutku, nepoznate; drugo, odgovori na njih – ako bi imale iole pretenzije da budu ozbiljni – morali bi da sadrže niz detalja o kojima se jednostavno ne može govoriti javno, pred neprijateljem.
Najpre, da pogledamo rezultate (u apsolutnim brojevima i u procentu od ukupnog broja upisanih birača) na dosadašnjih jedanaest izbora za Narodnu skupštinu Republike Srbije, od uvođenja višestranačke parlamentarne demokratije 1990. godine.
1990. 5,030,440 71,49%
1992. 4,723,711 69,72%
1993. 4,300,440 61,43%
1997. 4,139,080 57,40%
2000. 3,752,170 57,65%
2004. 3,825,471 58,75%
2007. 4,029,286 60,56%
2008. 4,141,176 61,35%
2012. 3,912,904 57,80%
2014. 3,592,375 53,09%
2016. 3,778,923 56,07%
Dakle, za poslednjih trideset godina – najduži neprekinuti period u istoriji Srbije u kojem postoji višestranačka parlamentarna demokratija – u jedanaest izbora za poslanike u Narodnoj skupštini, nijednom odziv birača nije bio ispod tri i po miliona, i nijednom taj odziv nije bio ispod pedeset procenata ukupno upisanih u biračke spiskove.
Ta dva parametra su istovremeno i površinski cilj bojkota: učiniti izbore nelegitimnim tako, što će nove poslanike Narodne skupštine izabrati ispod tri miliona birača ili bar ispod polovine od njihovog ukupnog broja. Dubinski cilj je nešto ambiciozniji: pokazati da na Vučićeve izbore neće izaći niko drugi sem pristalica njegove i nekoliko kolaboracionističkih stranaka; lestvica za ostvarenje tog cilja je viša: smanjiti izlaznost na dva do dva i po miliona birača. U oba slučaja, to će – istorijski – biti najniži odziv na izbore u istoriji modernog parlamentarizma u Srbiji.
To je, da se slikovito izrazimo, ona osnovna arhitektonska zamisao bojkota. Međutim, pored nje postoji – da se još malo zadržimo na građevinskim metaforama – i njen inženjerski plan, koji je kompleksniji. On podrazumeva dve ključne uporišne tačke: prvo, takvo oblikovanje javnog mnenja u kojem se (ne)izlazak na izbore shvata kao posredno referendumsko odlučivanje za i protiv Aleksandra Vučića (iz ma kog od desetina mogućih razloga) i, drugo, postavljanje efikasne kontrole na biračkim mestima koja bi onemogućila masovnu izbornu krađu i falsifikovanje rezultata.
***
Posledice će, kao i uvek, zavisiti od rezultata. Rezultati će, opet, biti mereni po preovlađujućem kolektivnom sentimentu – uspeha, odnosno neuspeha (izbora ili bojkota, svejedno). Ako poređamo te granice uspešnosti onda nam se otvaraju četiri osnovna scenarija, od kojih svaki podrazumeva neke različite posledice i neke iste posledice, samo različitim intenzitetom. Pogledajmo najpre ta četiri scenarija:
Izlaznost od tri i po miliona birača (oko 53% upisanih) ili više značila bi potpuni neuspeh bojkota, konsolidaciju sadašnjeg establišmenta i njegovu dodatnu međunarodnu i unutrašnju legitimaciju. Preostala ostrva nezavisnih institucija i slobodnih medija bila bi preuzeta ili neutralisana u periodu od jedne do dve godine. Ovaj scenario bi isto značio i verovatni kraj protesta i – u relativno kratkom periodu – izvestan politički kraj svih lidera Ustavobranitelja i verovatni kraj njihovih organizacija (kroz nove procese unutrašnjeg raspadanja, onih većih, ili konačno gašenje, onih manjih). Na dugi rok, ubrzalo bi se iseljavanje iz zemlje, a jedinu delimičnu kontrolu vlasti mogla bi da vrši međunarodna zajednica.
Izlaznost od tri miliona birača (oko 45% upisanih) značila bi relativni uspeh bojkota. To bi bio prvi put od postojanja višestranačke parlamentarne demokratije u Srbiji (poslednjih trideset godina) da je jedan saziv Narodne skupštine izabran sa manje od polovine upisanih birača. Bilo bi izvesno dalje širenje i jačanje protesta, mogle bi da se očekuju prve unutrašnje pukotine u establišmentu kao i značajno intenziviranje međunarodnih posredničkih napora. Ovaj rezultat, međutim, ne bi – sam za sebe – imao dovoljan potencijal da dovede do brzih i dramatičnih promena, ali bi svakako onemogućio konsolidaciju establišmenta na dugi rok, ojačao poziciju Ustavobranitelja i ubrzao promene.
Izlaznost od dva i po miliona birača (oko 35% upisanih) značila bi apsolutni uspeh bojkota. Ona bi potvrdila da je poruka Ustavobranitelja prihvaćena od najmanje milion birača i tako bi dovela do jačanja njihovog unutrašnjeg jedinstva. Pukotine u establišmentu bi bile brojnije, brže i ozbiljnije: neke institucije (pre svega pravosuđe) koje nisu direktno pod kontrolom parlamenta pokazale bi veći stepen samostalnosti. Protesti bi se proširili, a međunarodna zajednica bi bila prinuđena da reaguje i prihvati realnost da u Srbiji postoji ozbiljna politička kriza. Parlament izabran pod tim okolnostima ne bi mogao da opstane duže od pola mandata, odnosno do predsedničkih izbora 2022.
Izlaznost od dva miliona birača (ispod 30% upisanih) ili manje lako bi mogla da znači i relativno brz politički kraj Aleksandra Vučića, znatno pre isteka njegovog mandata u 2022. godini. Suočen sa poniženjem ovih razmera, on bi bio pod teškim, višestrukim, pritiscima i verovatno bi podneo ostavku. Novi parlament ne bi imao nikakav autoritet, kao ni vlada koju bi on izabrao. Delovi establišmenta bi se javno distancirali. EU bi (slično misiji koju je imala u Makedoniji 2015. godine) insistirala na ozbiljnim političkim pregovorima, uz međunarodno posredovanje, o uslovima za ponovne izbore, kao i na tehničkoj vladi koja bi rukovodila zemljom do njihovog održavanja.
IX
Scenariji budućnosti (2): politika
Međutim, kao što znamo, uspešnost neke strategije određuje ne samo matematika, nego i politika. To je takozvana princip nužnog i dovoljnog razloga, koju je još u sedamnaestom veku postavio nemački filozof Gotfrid Lajbnic. Nužan uslov za pobedu nad Vučićevom diktaturom jeste uspeh bojkota; potreban uslov je sposobnost političara da taj uspeh dalje materijalizuju u lanac uzročno-posledično povezanih radnji i postupaka koji će, u svojoj sveukupnosti, mogućnost te pobede pretvoriti u stvarnost.
Dakle, šta bi političari koji su nas pozvali u bojkot trebalo da rade posle 26. aprila? Ako bojkot ne uspe, odgovor na to pitanje je jasan: moralna obaveza svih lidera koji su nas na njega pozivali biće da podnesu ostavke i, bar za neko vreme, pruže šansu nekim drugim ljudima. U tom slučaju, pošto im mi nismo obezbedili onaj nužan uslov, nema ni potrebe da se oni dalje trude oko dovoljnog uslova.
Ali, šta bi trebalo da rade ako dovoljno nas prihvati njihov poziv i ne izađe na te “izbore”, pa bojkot uspe? Šta ako nužan uslov bude obezbeđen? Kako da oni obezbede dovoljan?
Najpre, podsetimo se na rečenicu iz poslednje od mnogobrojnih deklaracija na tu temu, koju su oni sami usvojili pre nekih mesec dana:
“Svaki pokušaj formiranja vlasti na osnovu lažnih izbora smatraćemo rušenjem ustavnog poretka…”
Ako lideri političkih stranaka koji su nas pozvali na bojkot očekuju da ih posle 26. aprila uopšte smatramo ozbiljnim ljudima, oni moraju da održe ovo obećanje, po svaku cenu. Sami su, kako je napisao Jovan Dučić, “zaboli koplje na velikoj meti”; da bi njihov “put bio nalik na sunčane snope” od mnogih stvari će morati da odustanu, od nekih neće baš morati ali će to moći sebi da dozvole – ali od ove neće moći.
U praksi, da bi u tome uspeli trebalo bi da preduzmu nekoliko praktičnih političkih poteza:
Prvo, proširiti front otpora režimu izvan uskih i zatvorenih krugova sopstvenih stranaka. Da bi anemična koalicija stranaka mogla uspešno da se pretvori u agresivni pokret otpora, ona mora da se osloni na šire društvene slojeve nezadovoljnih, i da prihvati sve legitimne razloge tog nezadovoljstva – i političke, i nacionalne i socijalne – bez ambicije da bude arbitar. Sloboda, država i hleb – moraju biti jednostavne, svima razumljive, krupnim slovima napisane reči na svakoj od naših zastava otpora.
Drugo, formirati neku vrstu vlade u senci koja bi, ozbiljnošću ideja i predloga koje bi iznosila, kao i ozbiljnošću ljudi koji bi u njoj bili, ostavila utisak kredibilne alternative. To bi trebalo da budu isti oni ljudi koje bi sutra, nakon neizbežnih promena, pozvala da rukovode tim istim resorima u tranziciji u demokratsko društvo.
Treće, obrazovati jedinstvenu platformu za pregovore sa međunarodnom zajednicom i odrediti po jednog zajedničkog pregovarača sa partnerima iz Evropske unije, SAD (i Veliku Britanije) i Rusije. Ovi pregovarači bi morali da zastupaju zajedničke (a ne pojedinačne), interese i ciljeve i objašnjavaju zajednički usaglašenu (a ne sopstvenu stranačku) politiku.
Četvrto, preuzeti taktičku i operativnu inicijativu. Osmisliti nove oblike protesta, oslanjajući se na formule već oprobane u raznim drugim zemljama (princip zauzimanja prostora, princip tzv. marginalne sile, pravilo o razvlačenju neprijateljskih snaga) ali i pronalazeći nove formule, prilagođene našim uslovima.
Peto, demonstrirati spremnost da se plati cena. Politički lideri koji su nam rekli da će “svaki pokušaj formiranja vlasti na osnovu lažnih izbora smatrati rušenjem ustavnog poretka” moraju biti u prvim redovima pobunjenog naroda, tamo gde će se ispaljivati suzavac i vodeni topovi i gde će udarati pendreci. Njihove ruke moraju biti vezivane lisicama. Oni moraju biti u policijskim maricama, njih pravo iz zatvorskih ćelija moraju voditi na pregovore sa stranim ambasadorima. Sve to mora biti snimano, puštano na društvenim mrežama i televizijama. Show must go on.
Neko će možda reći da je sve ovo preterano, da je nepotrebna patetika? Da sve to može i drugačije? Pa gospodo, moglo je i drugačije, naravno. Ali to “drugačije” je onda išlo sa drugačijim porukama, ne sa ovom o “rušenju ustavnog poretka” koju ste nam poslali. Rušenje ustavnog poretka nije isto što i džeparenje po tramvaju. Sada, ako očekujete da vas uzmemo ozbiljno, morate odigrati svoju ulogu do kraja, kao što je to Erih From napisao u “Bekstvu od slobode”:
“Uspešan revolucionar je državnik, neuspešni je kriminalac.”
X
Zaključak: poslednja stranica sveske
“Poslednja stranica sveske. Poslednja stranica je za neizvesnost. Za srećno neznanje s kojim se legne pod teretom mraka i ustaje na poziv sunčeve svetlosti. Neizvesnost je imanje onih koji nemaju ništa i velika nada onih koji nisu navikli na dobro u životu. Neizvesnost je za razumne i ponosne ljude ono što je gatara za budale, slabiće i sebičnjake: nagoveštava dobro i zlo, pogađa retko, ali zato dopušta sve, i najopreznije, mogućnosti. Kako da ne budemo ispunjeni poštovanjem prema neizvesnosti koja se stere pred nama, kad ona, možda, krije u sebi naš spas i izbavljenje.
Ono što može i biti i ne biti uvek se, na kraju krajeva, pokori onome što mora biti.”
(Ivo Andrić, “Znakovi pored puta”)
Sudbine naroda, zemalja i društava – baš kao i naše pojedinačne sudbine – nikada nisu potpuno predvidive. One zavise od čitavog niza, na prvi pogled sitnih i beznačajnih, detalja. U tom smislu, ma koliko se mi trudili da predvidimo neki tok događaja, on uvek ostaje neizvestan više nego što nama to na prvi pogled izgleda i, svakako, više nego što bismo to mi želeli. Svako ko, unapred, tvrdi da sa stoprocentnom izvesnošću zna krajnji ishod nekog složenog društvenog procesa samo je stoprocentni – šarlatan.
Tako je i sa ishodom ove male skaske oko izbora koji to od početka nisu bili i bojkota koji je u međuvremenu, iz očajanja prerastao u stvar moralnog izbora. Zato, hajde da umesto neozbiljnog predviđanja ovaj tekst završimo pokušajem odgovora na jedno ozbiljno pitanje: šta je sve na kocki?
Uspeh bojkota značio bi kraj iluzije da se politika dugoročno može voditi kroz cezaristički model vladavine. Istovremeno, to bi bila i dosad najozbiljnija opomena Evropi da se, dugoročno, podrška stabilokratijama ne isplati i da – u krajnjoj konsekvenci – ona znači jedino poraz same Evrope i prepuštanje ovog prostora njenim suprotnostima. Uspeh bojkota neizbežno bi pokrenuo niz složenih procesa, i unutrašnjih i spoljnih, koji bi zajedno doveli do demontaže diktature i prelaska u nove, složenije oblike društvene interakcije.
Istovremeno, neuspeh bojkota značio bi – bar za ovu generaciju – i kraj ideje o slobodi. Svaka politika će tada podrazumevati prethodno jasno izraženu lojalnost cezarističkoj vladavini: neku vrstu putovanja kroz vreme – povratka u Miloševu Srbiju ili Evropu pre Francuske revolucije. Poništavanje dva poslednja veka istorije. I dalje će, nominalno, biti tu raznih slučajnih ljudi koji će glumiti politiku – i desničara, i levičara i liberala – ali će svi oni podjednako zavisiti od režima koji će, na kašičicu, svakom od njih određivati dozvoljenu meru politike. Istovremeno, svi oni će nastaviti da se bore između sebe, simulirajući politiku i uveseljavajuće stvarne vlasnike zemlje. U tom smislu, neuspeh bojkota neće značiti neuspeh bilo koje naše pojedinačne politike, nego neuspeh svih njih zajedno – povratak u društvo bez politike, u pretpolitičko društvo.
Ako se pitamo šta je krajem aprila na kocki – eto, to je. Ni više, ni manje. Sva druga pitanja – sve naše pojedinačne sudbine i karijere, opstanak liliputanskih političkih stranaka sa ambicijama večitih Gulivera, sitni dogovori i nagodbe, veće ili manje materijalne koristi, lične sujete ili uskogrude ideološke opsesije – ma sve je to od drugorazrednog značaja pred ovom vododelnicom.
Njen ishod će, do sredine veka u kojem živimo, presudno oblikovati fizionomiju srpskog društva i odrediti dalji tok istorije na ovom prostoru.
Kako je rekao Leonardo da Vinči:
“Postoje tri vrste ljudi: oni koji vide, oni koji vide kada im se ukaže na nešto i oni koji ne vide.”
“Видиш, људска душа је врло отпорна. Пресеци тело на пола – и човек се сломи. Али пресеци душу на пола – и она само постаје савитљивија. Не, стварно, нигде ниси могао да нађеш бољи избор душа. Само у мом граду. Душе без руку. Душе без ногу. Неме душе, глуве душе, оковане душе, душе које њушкају, проклете душе.”
(Евгениј Шварц, “Змај”, 1944)
I
Време
Како препознати историјско време? Где нас оно води: у нови век или у стално циклично тумарање по оном претходном, очигледно недовршеном?
Колико ћемо још дуго бити осуђени на тај век, који као да тврдоглаво желимо да поново проживимо, узалуд очекујући да се ту поново суочимо са већ завршеним изборима, оним које данас сматрамо погрешним, и да их тада, у поновљеном покушају, учинимо боље него претходни пут?
Протекло време редукујемо, упрошћавамо, згушњавамо, сводимо на доживљене или замишљене слике, готово сличице у албуму: 2012, 2000, 1999, 1991, 1987, 1944, 1918, 1903… Слике година које се смењују, некад уназад, некад унапред, некад без икаквог реда. Калеидоскоп кошмара.
Сазрети за ново историјско време могуће је тек када се оно претходно коначно остави иза себе. Када се прихвати стварност да се бивши избори не могу поново учинити, да се бивше битке не могу поново водити, да дилеме које су имали наши преци нису и наше дилеме, баш као што ни ове наше нису биле њихове.
Ниједна слика прошлости коју данас обликујемо у нашој свести не одговара њеном стварном историјском узору, ономе по коме је замишљамо. Ниједна од њих, ни замишљена ни стварна, не може се вратити. Будући дан биће ипак нешто сасвим другачије од онога што прижељкујемо, или чега се прибојавамо, гледајући сличице из калеидоскопа.
Способност да се уочи, препозна, прихвати и разуме историјско време је први услов да се нека група људи диференцира од гомиле, групе по себи, и да постане народ, група за себе.
Битка за тумачење прошлог времена је први од десет протокола дана сутрашњег, којима се данас бавимо. Он нас, одмах, води и у следећи: простор.
II
Простор
Простор је трагично разапет: између оног имагинарног, митског, са старих карата, и оног стварног, ту око нас. Илузија о прошлој моћи, та вечна траума бивших империја, и страх од будуће немоћи: оба та осећања преламају се кроз наше мисли о простору.
У данашњем дану и данашњем свету, то је само један мали простор, на рубовима све празнији од људи. Празна села, мале мртве паланке, возови без возног реда који одлазе у једном правцу и притискају велике градове. Одатле, све више људи одлази даље, у друге светове.
Пресецају га многе границе: најчешће склепане на брзину, недовршене, провизоријуми. Исте породице, родови, племена, иста презимена понекад различитих вероисповести, на обема странама граница.
Сам простор је синтеза разних наслеђа: средњоевропског, византијског, отоманског; обичаја, архитектура, писама, стилова; китњасте сецесије, строгог баухауса, соцреализма, модерне. На крајњим границама европског Окцидента и азијског Оријента, одједном.
Као што се борба води за поновно тумачење времена, тако се борба води и за поновно тумачење простора:
“Баш као што нико од нас није изван или изнад географије, тако нико од нас није потпуно слободан од борбе око географије. Та борба је сложена и занимљива јер се не води само војницима и топовима него и идејама, формама, представама и замишљањима.”
Ове реченице Едварда Саида (“Култура и империјализам”, 1993) као да описују све наше, данашње, односе према простору: неки га и даље, упорно, доживљавају као животни простор, онај немачки Lebensraum, који мора да се шири; неки, опет, као ексклузивистички простор силе, зону унутар које имамо потпун суверенитет; трећи му придају натприродне, сакросанктне, квалитете: наш простор (или барем неки његови делови) су свети.
Истовремено, технологија која продире у наш живот и сваке године помера границе могућег и опсеге доступног, релативизовала је појам и значење простора више него икада раније у историји.
Одлазак је некада значио путовање преко океана, не ретко за цео живот; дуге припреме, тужне опроштаје, суочавање са новим светом (ко више, заиста, Америку у свакодневном језику зове “Нови свет”?), писма која су путовала месецима, често и нове породице и сасвим нове животе. Данас, нискобуџетном компанијом можете отићи до већине тачака Европе за пар десетина евра, а исто вече послати селфи кући у реалном времену.
Беч, Франкфурт, Берлин, Брисел, Истанбул, однедавно чак и Лондон – све је дужа листа градова Европе у које ујутро можемо да одлетимо да нешто обавимо а већ исто вече поново спавамо у свом београдском кревету.
Читав свет – па и онај мали његов део на којем ми живимо – постао је физички много мањи. Наш простор одавно више није само наш: његовим небом лете стотине страних авиона сваке ноћи, његовим друмовима пролазе путници, на улицама његових градова срећемо странце који су сада већ део свакодневице.
Али та медаља има и своју другу страну: оно што смо традиционално сматрали туђим просторима, сада су истовремено и наши. У Вавилонској кули језика на улицама многих европских престоница, све чешће ћете срести и наш језик, заједно и равноправно са свим осталим.
Способност за ново разумевање и другачије емоционално доживљавање простора данас је једна од битних одлика модерности: неко ће се осећати код куће било где на Земљином шару, неко опет неће ни у суседној улици.
А кад дођемо до те, суседне улице, отвара нам се и једна нова визија простора. Насупрот далеким границама, местима старих битака, куполама цркава, свим тим топонимима из велике мапе, то је онај простор у којем се одвија данашњи дан: то су трасе којима иду наши протести, неке зграде које су симболи отпора и друге које су симболи поретка, то су периметри слободе за коју се боримо. Слобода се, заиста, врло често визуелизује као простор, а борба за слободу је и освајање простора, цртање нове менталне мапе.
Свест о времену и свест о простору – та прва два протокола будућности – тако обликују и онај трећи: људе.
III
Људи: шанса или терет?
Људи, који су све старији: већ неколико деценија умире их све више а рађа се све мање, док њихове највиталније генерације и професије – оне које виде своју шансу у светској утакмици – одлазе у свет да окушају своју срећу.
Старост јесте биолошка али је истовремено и психолошка, ванвременска: она је стање духа које обликује посебан тип друштва: конзервативног, несклоног ризицима, учауреног у стереотипе о себи и свету, друштва дубоко фрустрираног и колективно опхрваног осећањима дубоке неправде.
Вертикална друштвена проходност – тај историјски резултат југословенског социјализма – више не постоји. Класе се све више репродукују унутар сопствених, затворених, кругова. Кооптација нових елита је могућа још једино кроз политику. Тиме се оне, истовремено и трагично и комично, претварају у своју супротност – антиелите.
Хронично, ендемско сиромаштво притиска заједницу материјално, али и духовно. Лумпенпролетаријат више није задовољан само хлебом и играма: он, све чешће, захтева да буде и морални судија. Презир према знању, образовању, култури, процедурама и институцијама није само његово природно станиште – велики свињац у којем ти прасићи срећно грокћу – него и његово моћно оружје. Сваки уништени човек то је једно ново радно место. Сваки уништени закон, то је једно поље више за неподношљиву лакоћу популизма. Свако уништено острво лепоте, убијена естетика, то је нови простор за кич.
Машина за млевење људи ради без предаха: она убија њихово самопоуздање, вољу за борбом, осећај узајамне солидарности и емпатије, свест о отпору. Између емиграције и колаборације, тај велики жрвањ меље оне који се нису прилагодили.
Људи су и трагично подељени међу собом: генерацијски, културно, образовно, имовински. Сви су они заробљеници својих предрасуда, узајамних мржњи које се преплићу са љубавима, таоци сопствених страхова и међусобних неповерења.
Људи, то је истовремено и једина шанса друштва, и његов највећи терет.
Људи, у датом историјском времену и на датом простору, обликују и четврти протокол: идеје.
IV
Идеје и капије
Путујући пророци, прорицатељи судбине, барони медија, дежурни гости по телевизијским студијима, вечити аналитичари, скрибомани, филозофи без доброг разлога: никада досада се у Србији није чуло мање нових идеја и никада их није заступао већи број безначајних протагониста.
Србија је друштво потрошених идеја и непотрошених опсенара.
Идентитет себе и својих веровања очајнички се тражи негде напољу: у форми, у фрази, у симболу, у било чему за шта би могло да се ухвати, као за сидро у узбурканом мору. Конзервативни идентитет се тврдоглаво проналази у негацији Запада, модерни идентитет, опет тврдоглаво, у негацији Истока. Народ који је вековима знао да мудро изабере најбоље од оба света сада узима оно најгоре, осуђен да троши јефтине пропагандне отпатке из великих фабрика историје.
О ћирилици и латиници расправљају они који ни на једном писму не читају ништа. О држави и цркви, они који не верују ни у бога ни у науку. И друге важне области људског знања – историја, медицина, уметност – сазнају се успут, површно, из понеке реченице сумњиве вредности, најчешће непотписане, не ретко фалсификоване, затурене негде по ћошковима интернета. Реченице су постале вредне само само у мери у којој су инструменталне, у којој се, пропагандно, могу искористити као оружје.
Али, свему томе упркос, идеје остају со земље и што их око нас има мање оне су све вредније. Идеје су оно везивно ткиво које нас све спаја у заједницу, у политички народ. Оне су, исто тако, једина ствар по којој ће моћи да нас препознају наши потомци за неколико стотина година.
Идеје су, исто тако, и наша капија према свету, она врата кроз која пролазимо у шири свет у којем живимо и преко којих постајемо целина са њим. Без идеја, та врата би нам била затворена, а како је написао Иво Андрић (Ex ponto, 1919):
“Врата су затворена само на гробљима, на дућанима пропалих трговаца, на кућама у којима је болест или каква друга несрећа и на тамницама.”
Коначно, идеје одређују оптику у којој можемо да видимо постојеће стање, начин на који можемо да се боримо за његову промену, ризик који смо спремни да прихватимо у томе и меру наших очекивања.
Идеје, укратко, битно обликују и пети протокол: наде, циљеве и амбиције.
V
Наде, циљеви и амбиције
Читав спектар различитих нада: као дуга после кише. Од парчета хлеба до дана слободе, од мира до правде, од жеље да се буде део света до опсесије да се од тог света сакрије високим зидом. Да ли нас на крају ове дуге заиста чека онај ћуп пун злата из бајке?
Неке од ових нада неће бити остварене; многе хоће, али тек у будућности; тек понека се може остварити одмах. Понекад, као да мазохистички одбијамо и примисао на сваку промену на боље, само зато што нам све жељене промене не могу бити сада и одмах доступне.
Фрагментација циљева је свеобухватна, апсолутна, себична и готово свакодневна: новинари се баве медијима, судије и тужиоци правосуђем, учитељи просветом, лекари здравством, малинари једним ценама а паори другим. Заиста, могу ли штедише у швајцарским францима разумети барикаде против мини хидроелектрана, и обрнуто?
Можемо ли се конституисати као политички народ ако не видимо баш ниједан једини педаљ даље од сопственог дворишта? Где су границе себичности?
Разлике у надама одређују и разлике у амбицијама: козметичке поправке садашњег стања, његова темељна реконструкција, или изградња нечег потпуно новог? Кречење фасаде или темељи зграде? Тачно, одлагањем неизбежног купује се неко време сада, али се зато повећава посао који ће на крају неко морати да се уради. И цена тог посла, коју ће неко морати да плати.
Ми сви живимо под истим небом али немамо сви исти хоризонт, рекао је једном приликом Конрад Аденауер, отац западнонемачког послератног чуда. И заиста, разлике у нашим амбицијама одређују и наше хоризонте, али исто тако и обрнуто.
И разлике у политичким циљевима такође су само рефлекси разлика у амбицијама: институционална или ванинституционална борба, избори или бојкоти, реформе или револуције, прихватање спољног диктата или не.
Да ли смо заболи копље на великој мети и сад је пут наш налик на сунчане стопе, како је певао Дучић (“Херцеговина”) или пут од хиљаду миља почиње првим кораком (Лао Це)?
На ова питања одговарамо на различите начине: свако од нас, сам за себе, али исто тако и као припадници ширих група у којима формирамо, и са којима делимо, заједничке сентименте, сећања, интересе, очекивања.
У којој мери ће наша одлука бити само наша, а у којој ће на њу утицати, и у коначници је обликовати, све различите групе којима припадамо? Ту долазимо и до шестог протокола: односа појединца и племена.
VI
Појединац и племе
“Са људима заједно смрди, али је топло. У самоћама – хладно.” написао је 1938. Мирослав Крлежа (“На рубу памети”).
У породици, задрузи, селу, племену, политичкој странци, компанији, фудбалском клубу, у вери и у нацији – шта је појединац? У егалитарној традицији, чије слојеве у себи проналазимо још из генерација наших предака, појединац је већ вековима – када разгрнемо све слојеве лажне пристојности – увек онај исти реметилачки фактор.
Колективна психологија је дубоко укорењена у култ племена: сви морамо да се држимо заједно, да бисмо се одбранили. Опсесија спољним као непријатељским, подозрење према другачијем као према опасности, жеља за униформношћу, онемогућавали су најспособније да успевају на овом простору. Скоро свако ко је, за две стотине година, хтео да направи нешто изузетно, морао је најпре да оде: Вук и Доситеј, Пупин и Тесла, Црњански и Пекић.
Трибализам је комплексан и вишеструк проблем: у односу на окружење, ближе и даље, он је и даље доминантно етнички, под утицајем светских трендова изражава се исто тако и у кључу обновљених великих идеологија, али – у односу на доминантне унутрашње поделе – трибализам све више постаје и либертаријански. Политичка племена у која смо данас силом прилика подељени тако надилазе оне традиционалне идеолошке поделе: дефинитивно нам је постао ближи неистомишљеник који се заједно са нама затекао у фронту против диктатуре него истомишљеник који је у међувремену постао колаборант.
Али, да ли је све баш трибализам или постоји и солидарност? “Ниједан човек није острво, сам по себи целина.”, писао је Хемингвеј (“За ким звоно звони”). Да ли нас бекство од колективног нужно води у себично? Постоје циљеви које можемо да остваримо и сами, а постоје и они које можемо само удружени са другим људима.
То нас доводи и до седмог протокола: како разликовати утопије од прилика.
VII
Чекајући Годоа: утопије и прилике
Једна утопија: о неизбежној и скорој пропасти овог, злог и неправедног, света, о дуго чеканом новом Армагедону у којем ће снаге зла изгубити своју историјску битку да би потом наступило царство блажених.
И друга утопија: о овом, најбољем од свих могућих светова, који ће увидети своје грешке и исправити их, као неки огроман благонаклони сведржатељ, па ће све онда коначно да буде баш онако како смо од почетка веровали.
Обе ове примарне заблуде засноване су на истој илузији о крају историје. Обе се, међутим, сусрећу у две тачке пресека: у првој, нашу судбину у свакој од њих одређује неко други а не ми сами; у другој, од нас се од обе очекује исто: неупитна и некритичка вера у неке спољне, више силе, у скривене потенцијале света. Антиглобалистичког или глобалистичког света, свеједно, већ ко шта од нас изабере за своју нову религију.
Али, шта смо онда ми? Само сламка међу вихорове, сирак тужни без игђе икога? Племе моје сном мртвијем спава, како је написао велики Његош?
Две фундаменталне историјске заблуде створиле су нам тако дубок и трајан колективни осећај ниже вредности. Било какав помак, било какве промене, било шта – све је то могуће тек онда када га пусте низ воду. Фатализам ове парадигме као да је прожео све поре друштва, од врха до дна: таксисти, надничари, адвокати, лекари, свештеници, проститутке, коцкари, пекари, пилоти, учитељи и пензионери – сви они, као што Бекетови Владимир и Естрагон чекају Годоа, чекају пуштање низ воду.
Међутим, парадоксално, то чекање Годоа као и да постаје одсудна тачка једне нове диференцијације међу нама. Ниједна од наших старих разлика више не изгледа онако драматично као раније: то да ли смо верници или атеисти, богати или сиромашни, модерни или традиционални, да ли смо за Запад или Исток, и шта мислимо о догађајима из прошлог века. Све те старе разлике сада постају мање значајне пред овом једном, новом: неки од нас ће и даље стрпљиво и послушно чекати то пуштање низ воду, а неки други ће га за то време већ сами пустити низ воду.
Чекати или делати? Народни песник је својевремено тежину те дилеме сликовито описао у Почетку буне против дахија: “Небом свеци сташе војевати; И прилике различне метати.”
Одговор на нашу данашњу дилему определиће (баш као и пре два века) један однос. који је овде наш осми протокол: однос између страха и знања.
VIII
Страхови и знања
Страхови: страх од пораза, од ризика, од конкуренције, од промена, од рата, од глади, од болести, од смрти. Страх од сиромаштва. Страх од различитости.
Србија је у оковима страхова који јој обликују данашњи дан и спречавају је да мисли о сутрашњем. Многи од тих страхова су имагинарни и опасности постоје само у нашој свести. Многи други су преувеличани. Неки су, опет, наметнути споља а неки изнутра.
Култура страха се шири и као да постаје пожељан облик понашања. Њу најпрецизније изражавају симболи: ред, рад и мир, то је оно што се од застрашеног човека очекује да прихвати, без роптања, чак и са осећајем олакшања; не слободу, не једнакост, или братство, те опасне и запаљиве пароле: само ред, рад и мир.
Слобода од страха могућа је зато једино кроз знање: то је у својој основи она иста, стара, хегелијанска слобода. Само човек који зна нема више разлога за страх. Знање – она ватра коју је Прометеј украо боговима – и данас је највећи непријатељ таблоидног поретка.
Зато се тај поредак, у свом очајничком покушају да задржи монопол страха, бори против знања. Та борба се одвија стално и на разним фронтовима: од интернета, преко ружичастих телевизија, до скупштинских говорница, судница и разних лажних универзитета. Као што сваку стопу коју препусти оаза у пустињи немилосрдно осваја песак, тако и сваку стопу Србије коју препусти знање немилосрдно осваја таблоидни поредак.
Није случајно што су најтежи напади поретка усмерени баш на универзитет. Латинска реч universitas значила је целину, универзум, свет. И заиста, наш данашњи универзитет и јесте свет у којем се политички поредак никада није најбоље сналазио, а данашњи таблоидни поредак скоро да очајава. Наиме, све док постоји диплома, коју издаје неки универзитет, и даље постоји једна важна област људског живота коју још увек не регулише политика: то је знање. Неко, дакле, може добити гласове а немати знање (и обрнуто). Онтолошки, ови појмови су у различитим равнима и не могу се међусобно упоређивати.
Аутономија нашег знања од политике тако је остала једна од последњих оаза слободе. Таблоидни поредак је схватио психолошки значај ове битке: у очајничком покушају да обесмисли знање као такво, легије преписаних, плагираних доктората преплавиле су јавни простор. Ипак, од свих је онај један универзитет – Београдски универзитет – био драгуљ у круни. Поредак је у овој бици за свог плагијатора ангажовао једног од најважнијих људи – требало је показати да се може баш све – и њему у подршку ангажовао све замисливе политичке, пропагандне, финансијске ресурсе. Академска заједница је, опет, право да плагијат прогласи плагијатом, па чак и када је у питању финансијски консиљере Фамилије, бранила жестином којом је Црвена армија бранила Стаљинград. Исход је био сличан: Синиша Мали је ову битку завршио као фон Паулус.
И као што је Битка код Стаљинграда срушила мит о немачкој непобедивости, тако је и ова битка око плагијата срушила мит о томе да политика може баш све. На овој тачки није само одбрањено знање – истовремено је побеђен и страх. Новембарска победа у бици око плагијата била је, заиста, прва велика победа онога што ће наредне године постати познато под именом: друштво у покрету.
IX
Друштво у покрету
Друштво у грчу: у полукораку, у клечању, у пузању, у бауљању, у кретању у круг. Друштво које се плаши покрета, скока, трка.
Стално ишчекивање поклоњене слободе – споља или изнутра – анестезира бол и кочи покрет: ако будемо довољно стрпљиво чекали, неко други ће већ све наше проблеме да реши. Ми смо старе чекалице.
Доминантан пропагандистички наратив гуши заједницу, контаминира речник, обесмишљава све теме јавног говора; бесмислено трућање које нас вуче на дно као велики воденички камен. Не ретко, стиче се утисак да сви и постојимо само зато да би самозвани демијурзи пропаганде имали свој људски материјал, свој пластелин за велики експеримент.
Од пластелина се, наравно, не очекује да говори. Пластелин може много: да иде по митинзима, проводи ноћи по аутобусима, виче, носи транспарент, подиже песницу, потуче се, разбије неки излог, пластелин може понекад да спали кућу или да пуца у леђа. Али пластелин не може да говори. Говор и разговор су за људе од пластелина непотребни, сувишни луксузи.
Симулације политичких дијалога, под бљештавим светлом рефлектора, са значајним изразима лица, ужурбаним учесницима који улазе у неке велике зграде, испраћени погледима оних који остају напољу. Чатам хаус правила и друге фразе чији је циљ да опсене простоту: ако будемо користили речи које звуче значајно, можда ћемо и ми изгледати значајно?
Друштво у грчу памти кратко: људи од пластелина су научени да реагују на једноставне, живописне сензације, као они Павловљеви пси из експеримента. У орвелијанској дистопији, од њих се очекује да све то забораве већ са сутрашњим даном, како би могли да приме нову дозу индоктринације. Не ретко, индоктринација са којом ће се пробудити биће сасвим различита, можда и потпуна обрнута, од оне са којом су заспали претходне вечери.
Упоредо са друштвом у грчу, развија се и друштво у покрету. Оно понекад заиста личи на његов одраз у огледалу: такође бурно реагује на једноставне надражаје, памти кратко, склоно је искључивости. Ипак, друштво у покрету се полако извлачи из љуштуре вештачког и симулованог и шири у слободан простор. Као дете које учи да хода, и оно је најпре несигурно, спорадично, спонтано, понекад и хаотично. Али неумитно добија самопоуздање, организацију и дисциплину.
Друштво у покрету је истовремено и протест, и отпор, и побуна; оно је и штрајк и демонстрација; оно је реформа, али и револуција. Друштво у покрету је данас бојкот а сутра ће бити избор. Друштво у покрету је и графит на зиду, и звиждук на премијери, оно је и подигнута песница и позоришна представа, и скандирање на спортској утакмици; оно је и виц, и псовка и песма. Друштво у покрету је динамичније, инвентивније, предузимљивије, духовитије од статичног друштва, оно има предност иницијативе, драж забрањеног, мистерију новог и неистраженог.
Који је пут друштва у покрету? Оно у себи још увек носи ферменте разних процеса, може да се развије у разним формама и крене у различитим правцима. Оно може да буде само још једна у низу сељачких буна, које су у тренутку букнуле и угасиле се, као када се запали кутија шибица. Може да буде и зачетак шире и амбициозније модернистичке револуције – пламена који ће горети трајно. А може и да буде почетак анархије – апокалиптичног пожара који гута све пред собом.
За оне који верују да су сви будући догађаји унапред одређени, размишљање о свему овоме је беспредметно: биће оно што ће бити. Фатализам и детерминизам, ако од нечега ослобађају, ослобађају од терета пројектовања будућности.
Али за оне друге, за друштво у покрету, управљање сопственом судбином захтева и благовремено промишљање ризика, што нас доводи и до десетог протокола: модела равнотеже.
X
Модели равнотеже
Друштво у покрету мора да се прилагоди условима и природи борбе која му је наметнута: још одавно, а са временом све више, то је антитеза класичној политичкој борби у којој се такмиче идеје и они који их износе. Најмање је то борба која се може добити само изборима или само бојкотима, тим класичним формулама политике. За ову борбу друштво у покрету мора да искује нова, сопствена, оруђа и оружја. У том арсеналу биће и бојкота, биће и избора, али ће бити и још много тога другог: ратних варки, изненађења, тактичких потеза, привремених решења, невољних савезника и изнуђених потеза.
Таблоидни поредак је угрозио саме темеље заједнице, подједнако угрожавајући сваку од њених вредности, ма колико те вредности понекад и саме биле међусобно супротстављене. Таблоидни поредак је ангажовао ресурсе, спољне и унутрашње, којима ниједан део друштва, сам, сада не може да се супротстави. Ако друштво у покрету уопште има неке шансе у тој борби, оно их има у успостављању модела равнотеже.
То прво значи да политичка супраструктура, сама по себи, није довољна: политичке странке, покрети, организације. Чак и када би успела да привремено превазиђе своје политичке разлике (а видели смо колико је на то осетљива) она није довољна. Друштво у покрету ће морати да, поред политичара, регрутује још два моћна савезника.
Први је критичка јавност: и институционална (електронски и штампани медији и истраживачки портали) и ванинституционална (друштвене мреже, разни облици герилског маркетинга, протести). Критичка јавност је не само домаћа него и страна: таблоидни поредак је јако осетљив на оно што се у иностранству о њему пише, и друштво у покрету ће морати да гађа то болно место много чешће и много више него до сада. Непријатељу се мора наносити толики интензитет бола, да нови страх, онај од друштва у покрету, учини већим од старог страха, оног од самог таблоидног поретка. У једном тренутку, поредак ће се распасти.
Други моћан савезник је дубока држава: сви они појединци унутар државног и парадржавног апарата који се не мире са постојећим стањем. Чиновник који ће јавности доставити документ о злоупотреби. Судија који ће одбити да одреди притвор прогоњеном човеку. Тужилац који ће покренути истрагу и онда када је то за њега опасно. Полицајац који ће грађанина на протесту физички заштитити од криминалца којег је ангажовала власт. Припадник тајне службе који ће, у оном одсудном тренутку, преко анонимних канала објавити дуго чувани тајни снимак и тако решити неко убиство…
Сва три оружја друштва у покрету: политичка супраструктура, критичка јавност и дубока држава морају да функцинишу дисциплиновано. То није дисциплина коалиције, коју одржава договор о подели интереса, то мора да буде дисциплина покрета отпора, коју одржава виша свест о заједничком циљу.
А шта после?
Класична политичка супраструктура – странке, лидери, посланици, министри – биће још увек нејака и незрела да би јој било поверено потпуно управљање променама. Као човек који се буди из дубоког сна и присећа после дуге амнезије, и она ће многе ствари морати тек да учи, неке по први пут а неке испочетка.
Оптерећена нарцизмом малих разлика, сујетама својих лидера, дугогодишњим паразитирањем на маргинама стварног живота, и наша политичка супраструктура ће још дуго зависити од подршке критичке јавности, која ће је енергизовати, радикализовати, приморавати на нове и веће ризике, терати на кораке од седам миља.
И, у исто време, та политичка супраструктура ће и даље зависити од подршке дубоке државе – која ће морати да је контролише, спречава је да и сама не врши злоупотребе, кочи да не срља…
Нови модели равнотеже, у троуглу: политичка супраструктура – критичка јавност – дубока држава, јесу моторна снага изградње новог система.
Дијалектика супротности које се узајамно контролишу.
XI
Протоколи дана сутрашњег
Ових десетак сасвим једноставних ствари – разумевање времена и простора, схватање разлика међу људима, производња нових идеја, сагласност нада и амбиција, еманципација појединца од племена, разликовање утопија од прилика, савладавање сопствених страхова кроз освајање знања, стварање друштва у покрету и изградња нових модела равнотеже – данас, више него много када раније, представљају почетак.
Ако промене замислимо као пројекат нове заједничке куће, ових неколико ствари су њени темељи. Без претходних прецизних нацрта тих темеља, не вреди почети са било каквом градњом – као и сваки подухват грађен на песку и овај би се неизбежно срушио.
Израдити нацрте тих темеља, то је задатак данашњег дана. Једном када буду били завршени, они ће бити протоколи дана сутрашњег.
“Možeš lagati neke ljude sve vreme, možeš lagati sve ljude neko vreme, ali ne možeš lagati sve ljude sve vreme.”
(Abraham Linkoln)
Da li je Linkoln bio u pravu? Postoje li ljudi koji su u stanju da lažu sve ljude sve vreme? I zašto su ti ljudi uvek političari?
U ovom tekstu bavićemo se jednim starim pitanjem iz novog ugla: ne onog uobičajenog, zašto političari lažu, nego zašto ljudi veruju političarima koji lažu?
Francuski pisac Gistav Le Bon, poznat po svojoj knjizi “Psihologija gomile” (1896) jednom prilikom je rekao:
“Lakoća kojom određena mišljenja postaju opšta, proizlazi iz nesposobnosti većine ljudi da stvore sopstveno mišljenje zasnovano na sopstvenom razmišljanju.”
Da li je tzv. “politička laž” postala sastavni deo sveta post-istine u kojem živimo? Da li su prezir prema istini i ravnodušnost prema lažnim vestima izraz revolta čoveka Postmoderne protiv političke korektnosti? Ili su samo novi model njegovih okova? Da li je sklonost čoveka da poveruje u političku laž obrnuto proporcionalna njegovom obrazovanju? Da li više verujemo svojim očima ili svojim opsesijama?
I
Svet laži
Primera ima bezbroj.
Prvi značajni događaj u životu Borisa Džonsona, današnjeg britanskog premijera, bio je otkaz koji je dobio u londonskom Tajmsu, 1988; on je, naime, kao autor jednog novinskog teksta, jednostavno izmislio citat koji mu se uklapao u priču; činjenica da je reči koji nije nikada rekao stavio u usta svom venčanom kumu tada mu nije mnogo pomogla.
Početkom ove godine, Indija je saopštila da je, iznad Kašmira, oborila jedan pakistanski borbeni avion, F16. Usred kampanje za reizbor, indijski premijer Narendra Modi saopštio je da je “Indija naučila Pakistan lekciju”. Kasnija američka inspekcija pakistanskog ratnog vazduhoplovstva pokazala je, međutim, da su svi avioni na broju.
Lažima američkog predsednika Donalda Trampa posvećeni su čitavi internet sajtovi. Tako na primer Glen Kesler iz Vašington Posta dodeljuje Trampu “Pinokije”: po tri Pinokija za “značajnu faktičku grešku” i četiri za tzv. “ordinarne laži”. Na dan 9. oktobra 2019. godine precizni statističari su izbrojali da je Donald Tramp, za nepune tri godine mandata, izrekao fantastičnih 13.735 laži: svakog dana je slagao nešto manje od četrnaest puta!
Lažima srpskih političara takođe se bave internet sajtovi: Istinomer, na primer, ocenjuje njihova (ne)ostvarena obećanja. Neostvareno obećanje je, isto tako, jedna vrsta laži. Laži Aleksandra Vučića postale su nam omiljena zabava na društvenim mrežama: mi zapravo od njega više i ne očekujemo da ikada više kaže bilo šta istinito, a razvila se i posebna škola mišljenja po kojoj on, zapravo, u svakom svom iskazu kaže tačno ono što je suprotno od istine.
Dosad smo verovali da su laži sastavni deo života samo u raznim diktaturama: zvanična verzija Severne Koreje je da je njihov vođa Kim Džong Un“polubožanstvo”; Kinezi, opet, i dalje smatraju da se tog 4. juna 1989. na trgu Tjen An Men ništa posebno nije dogodilo; nacistička antisemitska propaganda polazila je od laži da su Jevreji “genetski prljavi i da ih odaje specifičan miris”; Musolinijeva Italija je opet lagala kako su tadašnji Italijani naslednici starih Rimljana; ime zvaničnog glasila sovjetske Rusije (“Pravda”) u prevodu je značilo: “Istina”.
Navedeni primeri su, međutim, pokazuju da su laži sastavni deo političkog rečnika ne samo u diktaturama nego i u savremenim demokratijama. Nije to nešto posebno novo: i demokratski izabrani političari su, po pravilu uz podršku štampe (a od dvadesetog veka i radija i televizije) bili skloni tzv. “menadžmentu istine”: poricanju skandala, ili umanjivanju negativnih posledica politika koje su vodili.
Šta je, onda, novo? Nova je spremnost birača, u raznim zemljama i kulturama, da tvrdoglavo, gotovo opsesivno, podržavaju političare za koje već sasvim dobro znaju da su preispoljni lažovi.
II
Podneti se mogu samo krajnosti…
Zašto laži ne nanosi više štete političarima?
Jedno objašnjenje je, svakako, da su dimenzije tzv. trampijanskih (ili vučićevskih, ako više volite) laži toliko neobične i velike – njihova učestalost, besramnost i lakoća sa kojom se izgovaraju – da običan čovek zapravo i ne može da ih shvati, pa samim tim ni prihvati. On naprosto ne zna kako da reaguje na njih.
Testovi sprovedeni u mnogim zemljama pokazuju da između dve trećine i tri četvrtine ispitanika odgovara da nikada ne laže, dok većina ostalih tvrdi da laže manje od pet puta dnevno. Kako bi onda, prosečan čovek uopšte mogao da razume (i prihvati) činjenicu da su političari Postmoderne toliko izvan granica naše normalne, uobičajene ljudske lažljivosti?
Ako parafraziramo čuvenu apokrifnu Staljinovu rečenicu da je “smrt jednog čoveka tragedija, a smrt milion ljudi statistika” (Teheran, 1943) onda možda možemo da konstatujemo kako je mala laž moralno neprihvatljiva, a velika laž je politika? Ili, kako je to jezgrovito opisao Mišel de Montenj: “Podneti se mogu samo krajnosti.”
Drugo objašnjenje je da ljudi jednostavno veruju političarima za koje su glasali, šta god oni rekli. Nedavna studija dva istraživača sa Brigam Jang univerziteta u Utahu, SAD ispitivala je da li su birači lojalni svom lideru ili podržavaju politike koje oni otelotvoruju. Činjenica da je Donald Tramp odustao od toliko mnogo tradicionalnih republikanskih vrednosti (između ostalog, od slobodne trgovine i konfrontacije sa Rusijom) pokazuje da je izbor ličan: oni koji sebe i dalje zovu Republikancima podržavaju Trampa zbog njega samog, a ne zbog onoga što zastupa. I, pošto funkcionišu u sistemu vrednosti u kojem je lična lojalnost iznad svake ideologije, onda biračima naprosto nije važno da li njihov miljenik govori istinu ili ne.
Nešto vrlo slično imamo i u Srbiji: Vučićevi birači nisu – baš svi – toliko glupi da ne primećuju njegove laži; naprosto, oni ih smatraju “državničkom veštinom”, legitimnim sredstvom u političkoj borbi: “ala mu je zavukao, svaka mu čast”. Da li su takvi birači licemeri? Naravno da jesu, i to čak oni inteligentniji među njima shvataju. Da li ih je briga za to? Nije – dok traje, traje, a posle ćemo već da vidimo…
Međutim, jedan deo objašnjenja nije neposredno “politički”: čak i u svakodnevnom životu, postaje sve teže prepoznati lažova. U jednom univerzitetskom istraživanju ispitanicima je omogućeno da varaju u odgovorima, dok su bili neprimetno snimani. Potom bi, pred kamerom, bili pitani da li su odgovarali pošteno i, naravno, govorili da jesu. Onda bi drugim ispitanicima bili pokazani snimci njihovih odgovora: na uzorku od tri stotine odgovora, procenat tačno pogođenih “lažova” bio je tek negde oko pola. Čak i oni čiji je svakodnevni posao da otkrivaju laži skrivene u ljudima – policajci ili obaveštajci, na primer – imali su skoro isti procenat (ne)tačnih odgovora kao i nasumice izabrani ispitanici.
Evolucija takođe može da ponudi deo objašnjenja: ljudi su, sa vremenom, izgubili sposobnost za kritičko mišljenje, dekartovsko preispitivanje zvaničnih istina, izgradnju distance od svakodnevnih spinova… Činjenica da je većina komunikacije među ljudima, u većini vremena, istinita – stvorila je svojevrsnu pretpostavku poštenja, opravdan i neophodan preduslov da naša komunikacija bude efikasna. Zaista, ako bismo mi, u svakom razgovoru, proveravali baš svaki detalj koji čujemo (polazeći od pretpostavke da on može da bude i laž) mi, u stvari, ne bismo uopšte mogli da razgovaramo. Ljudi su vaspitani da pretpostave da je ono što čuju istinito i, prema tome, oni su vaspitani da budu slagani, isto tako.
Ova greška u čovekovoj svesti postaje naročito opasna onda kada on sluša iskaze koje izrečene sa pozicije nekog autoriteta: formalnog (roditelji, škola, crkva, državna vlast) ili faktičkog (poznati, priznati, popularni ili bogati ljudi, velike kompanije, reklame na televiziji).
Ovaj instinkt – da svaki autoritet uvek govori istinu – je tako jak da prosečan čovek ponekad zanemari čak i onaj običan, zdrav razum. U istoriji psihologije ostalo je zabeleženo ispitivanje profesora Stenli Milgrama (1961): ispitanicima je bilo (lažno) saopšteno kako će, u eksperimentu, davati elektrošokove drugom ispitaniku (koji je, u stvari, bio glumac). Kako se eksperiment produžavao, ispitanici su bili voljni da daju čak i tako jake elektrošokove da bi njihove posledice (da su bili stvarni) bile fatalne.
Kako objasniti rezultat Milgramovog eksperimenta? Jedno objašnjenje je, svakako, da je čovek koji “sledi naređenja” uvek manje sklon da razmišlja o posledicama svog čina, od čoveka koji zna da je baš on sam, lično, odgovoran za posledice svojih postupaka. Međutim, činjenica je i da su Milgramovi ispitanici – možda – stvarno posumnjali da je eksperiment stvaran, ali ne dovoljno da bi prešli preko onoga što psiholozi zovu “difoltom istinitosti“.
Zaista, možda baš svi učesnici režimskih mitinga po Srbiji i ne veruju da je “Đilas lopov, izdajnik i ubica”, ali – sve dok neka vlast tvrdi tako – zašto bi se oni osećali odgovornim za posledice laži u čijem širenju učestvuju? Ako taj danse macabre završi tako što neko bude prebijen, ili njegova kuća spaljena, ili možda čak i ubijen (a sve se to desilo, za sada samo po jednom, u prethodne dve godine) – biće kriva vlast koja je takav ishod želela, osmislila i na njega huškala, a ne pojedinac koji joj je poverovao. Ili se bar taj pojedinac nada da će tako biti – baš kao što su se nadali i svi čuvari u nacističkim koncentracionim logorima…
III
Švedski sto laži i paradoks lažljivog političara
Lažne vesti, po pravilu, pojačavaju urođenu sklonost ljudi da budu prevareni. Jedna studija koju je prošle godine objavio časopis Science u svom zaključku parafrazira čuvenu apokrifnu rečenicu koja se pripisuje Marku Tvenu: “Laž je već obišla pola sveta, dok istina nije stigla da obuče cipele” (zapravo, tu misao je prvi napisao Džonatan Svift, još 1710. godine):
“Laž se širi značajno dalje, brže, dublje i šire nego istina.”
Ovo je naročito tačno kod lažnih političkih ili pseudo-političkih vesti: one za birače predstavljaju pravi poslužavnik sa delikatesima, gotovo jedan švedski sto laži, sa kojeg samo treba da izaberu onu koje su se uželeli: o Rotšildima koji vladaju svetom, o migrantima koji će nas sve učiniti muslimanima, o EU kao “Četvrtom Rajhu”, o Zemlji kao ravnoj ploči, o štetnim vakcinama, ili o čoveku koji nikada nije bio na Mesecu.
Međutim, lažne vesti – iako pomažu političarima koji se njima služe – ne mogu da budu i celo objašnjenje njihovog uspeha. U samom jezgru ovog problema, i dalje ostaje paradoks – ma kako nam on bio neprijatan kad se sa njim suočimo – tzv. “paradoks lažljivog političara”.
Rejting Donalda Trampa je za celih 11% veći od od broja onih Amerikanaca koji veruju da on govori istinu. Kod Borisa Džonsona ta razlika je još veća: čak trećina Britanaca ga podržava, a samo petina veruje da govori istinu. Birači veruju u svoje lidere čak i ako njima ne veruju. Zašto?
Paradoks lažljivog političara tesno je povezan sa tzv. mehanizmom intuitivnog odlučivanja. U jednom istraživanju Emori Univerziteta (2004, Atlanta, SAD) reakcije stranački opredeljenih ispitanika (republikanaca i demokrata) bile su analizirane na skeneru koji je snimao njihov mozak.
Laganje one druge, protivničke strane bilo je uvek praćeno osvetljavanjem delova moždane kore koji su povezani sa osećanjem nagrade; nasuprot tome, laganje svoje sopstvene strane pratila su osvetljavanja drugih delova mozga: onih povezanih za nezadovoljstvom i negativnim emocijama. Ni u jednom slučaju nisu uočene reakcije na delovima mozga povezanim sa razumom i racionalnim razmišljanjem.
Dakle: odluke birača su primarno povezane sa emocijama i intuicijom a činjenice i dokazi su uvek od sekundarnog značaja.
IV
Laž kao odbrambeni mehanizam
Najvažnija posledica dominacije intuicije nad razumom je ubedljivost tzv. konfirmativne pristrasnosti. Pod ovim pojmom podrazumevamo tendenciju da mi, po pravilu, u mnoštvu informacija namerno tražimo samo one koje će potvrditi stav koji već unapred imamo o nekom pitanju, kao i tendenciju da složene ili dvosmislene informacije tumačimo jednostrano – kao potvrdu onoga što već mislimo – svesno zanemarujući sve njihove eventualne suprotne aspekte. To nije greška u razmišljanju, nego prirodna odlika ljudskog mišljenja.
Najbolji dokaz za ovu tvrdnju jesu navike koje smo izgradili kada su u pitanju izvori kojima se redovno vraćamo u prikupljanju informacija. Američke demokrate čitaju Njujork tajms; američki republikanci gledaju Foks njuz. Pristalice Brexita u Britaniji čitaju Dejli miror i San; protivnici Brexita čitaju Gardijan i Independent. Srpski populisti gledaju Pink i Hepi televizije i čitaju Informer; srpske demokrate gledaju N1 i čitaju NIN, Vreme i Danas.
Novi aspekt teorije konfirmativne pristrasnosti je tzv. identitetsko razumevanje, smatra Dan Kahan, sa Pravnog fakulteta u Jelu: ljudi prihvataju i obrađuju informacije na način kojim štite sopstvenu predstavu o samima sebi, ili onu predstavu sebe za koju misle da je imaju drugi ljudi.
Tako, na primer, oni koji žive, rade ili se jednostavno kreću u okruženju koje ne veruje u klimatske promene često će izbegavati da javno kažu išta što bi sugerisalo da čovečanstvo, svojim postupcima, menja klimu – naprosto ne želeći da budu žigosani kao izopštenici iz sredine u kojoj se nalaze.
Na Balkanu, narodi koji su učestvovali u poslednjim ratovima, odbijaju da poveruju u istinu da su i njihovi pripadnici činili zločine, jer – iako na racionalnom nivou svi oni dobro znaju da neki od njih to jesu činili – podsvesno veruju da bi prihvatanjem te istine nepopravljivo narušili njihovu sliku o sebi kao o bezgrešnim žrtvama drugih. Na nivou kolektivnog nesvesnog, taj instrument homogenizacije postao je toliko moćan da, već punih četvrt veka, sve one koji se usude da misle drugačije žigoše kao izdajnike.
Kako sve više tema, u informaciono povezanom svetu, postaje kontroverzno, tako i sve više mišljenja o njima postaju markeri koji tako, posredno, određuju i naš identitet.
Za Amerikance su to Tramp, ili pravo na slobodno držanje i nošenje oružja; za Britance je to Brexit; za mnoge kontinentalne Evropljane, odnos prema migrantima; za Srbe je, već godinama, to odnos prema Vučiću – dok je za one Srbe koji su se već negativno opredelili prema pomenutom, to poslednjih meseci postao odnos prema bojkotu izbora. Sve ove kontroverzne teme, koje posmatramo površno i navijački, predstavljaju primere takozvanog identitetskog razumevanja.
Kako ono funkcioniše? Prema profesoru Tomasu Giloviču, sa Univerziteta Kornel (SAD), lažne vesti i kognitivna pristrasnost, zajedno, olakšavaju nam da poverujemo u laž. Ako već želimo da poverujemo u neku lažnu tvrdnju zato što ona podržava naše, već prihvaćene, predrasude – onda je dovoljno da se za pitamo: “Mogu li ja u ovo da poverujem?” I kad već sebi pitanje formulišemo na takav način, tada će nam i jedna jedina studija sumnjive vrednosti, pronađena negde na internetu, ili neka fotomontaža, ili čak i usputan komentar nekog “eksperta”, biti dovoljni da poverujemo kako je naša polazna pretpostavka dokazana.
Sa druge strane, ako već unapred ne želimo da u neku tezu poverujemo (jer se ona suproststavlja našim predrasudama) onda ćemo pitanje samima sebi formulisati na obrnuti način: “Moram li ja u ovo da poverujem?” U tom slučaju, već i samo jedan kritički komentar biće nam dovoljan da je odbacimo.
***
Neko bi, možda, zaključio kako su tzv. misleći ljudi (oni inteligentniji, obrazovaniji, komunikativniji – ili naprosto oni koji više koriste svoj misaoni aparat) skloniji zaključcima izvedenim na osnovu dokaza i činjenica, nego što su to ljudi u proseku? Ali, to bi tek bila zabluda!
Prema Davidu Perkinsu, profesoru sa Harvarda, što su ljudi bistriji, to su skloniji traženju post-hoc opravdanja za sopstvene zaključke, već unapred donete na osnovu predrasuda. Dakle: pametni ljudi, baš kao i oni glupi, podjednako su skloni da ignorišu činjenice koje im se ne sviđaju.
Ako je verovati ovoj, pomalo apokrifnoj, anegdoti poznati britanski ekonomista Džon Majnard Kejnz je u jednoj raspravi rekao svom sagovorniku:
“Kad se činjenice promene, ja menjam mišljenje. A šta Vi radite, gospodine?”
Šta bismo mi danas odgovorili Kejnzu? Da se hvatamo za tastature naših uređaja, kao nekada kauboji za pištolje na Divljem Zapadu, i nemilosrdno pucamo u svakoga ko nam predoči činjenice koje nam se ne sviđaju.
“Када је обзнањено да се у Библиотеци налазе све књиге, прва реакција је била неомеђена радост. Сви људи су се осећали као да су сами у поседу нетакнутог и тајног богатства. Није било личног проблема, није било светског проблема, чије речито решење није постојало негде, у неком хексагону. Универзум је био оправдан; универзум је ускоро постао идентичан безграничној ширини наде Човечанства.”
Каспар и Балтазар били су вршњаци, пријатељи и – чињеница која је пресудно утицала на њихове животе и увела их у ову нашу причу – библиотекари. Заједно су завршили школу, заједно отишли у Престоницу на студије, заједно се из ње вратили, заједно почели да раде као приправници у јединој библиотеци која је тада постојала у њиховом граду.
Помагали су један другом на послу, дружили се и приватно; размењивали су књиге које су читали, делили иста интересовања, били су све оно што су, обично, пријатељи.
Деценије су пролазиле и провинцијски град се развијао, све више његових становника бивало је школовано, и на крају је и сам постао универзитетски центар. У време у којем дешава ова наша прича, у њему су постојале две библиотеке – градска и универзитетска. На челу прве је био Каспар, а на челу друге Балтазар. И није то било ништа чудно: та њих двојица су, откад памте чак и најстарији суграђани, били једини школовани библиотекари у граду.
Библиотеке су биле једна наспрам друге, свака на једној страни главног градског трга. Обе су биле жива места: у њих су долазили ђаци, студенти на пракси, у њиховим читаоницама су људи могли зими да се згреју, неколико песника аматера је ту писало своје стихове – песници су увек бескућници – а легенда каже да се двоје пензионера чак упознало у једној од њих. Примале су и путнике намернике, да уз књигу или новине убију време до поласка наредног воза, увече би често своје сале, бесплатно, давале за књижевне вечери.
Библиотеке су међусобно сарађивале – и то не само зато што су Каспар и Балтазар били пријатељи. Размењивале су књиге, помагале једна другој када би затребало слободних руку, заједно писале бројне дописе разним министарствима, борећи се за, све ређе доступан, новац из буџета. Заједно су се обраћале и међународним библиотечким и културним установама, у сталним покушајима да свој књижевни фонд повећају. На сајмове књига слале су, због штедње, само по једног посетиоца: на један сајам је ишао представник Градске библиотеке, на други Универзитетске; сваки би набавио књиге за обе. Коначно, и чланске карте су признавале једна другој: сваки члан ма које од њих, имао је приступ у обе.
II
Мелхиорово време
Мелхиорова диктатура је у град стизала постепено. На почетку, она је била нешто чиме су се бавили само у далекој Престоници: тамо су биле владине зграде, велике новинске и ТВ куће, банке, амбасаде, судови – све оно што обично сматрамо државом. А онда, полако, у таласима, она је стизала и у Град: на улицама и у радњама, у кафанама и по црквама, на прославама и сахранама – препричавали су се догађаји из Престонице, углавном разне фантастичне приче или бизарне анегдоте везане за личност Мелхиора.
Становници су очекивали да, као и свака летња бура, и Мелхиорово самовлашће ипак брзо прође. “Биће то само фуснота у историји”, храбрио их је њихов стари градоначелник, подсећајући их – онако успут – да су сви они ипак суграђани који су заједно живели и пре ове невоље, и мораће заједно да живе и после ње. Каспар и Балтазар у тим причама нису учествовали: из ноћне море у коју се претварала стварност, све чешће су бежали у сан својих малих, заштићених, оаза: својих библиотека.
Диктатура, међутим, није пролазила. Напротив, пролазило је време, а она је јачала. Мелхиорових присталица је на почетку било мало: пар кафанских пијандура, понеки џепарош којем би чланска карта Странке постајала једина одбрана када би га ухватила полиција; један свештеник за којег се сумњало да је мало луд; двојица месара која су варала муштерије; неколицина проститутки и беспосличара.
Са годинама, то је почело да се мења: све више и све чешће, чланска карта Мелхиорове странке постајала је прво неизбежна, а потом и једина, улазница у свет успеха. Најпре државни чиновници и руководиоци предузећа, потом професори и лекари, па онда судије и полицајци – сви су морали да постану чланови Странке.
Смењени су и градоначелник, ректор и шеф полиције: на њихова места странка је довела једног силоватеља у покушају, једног свршеног плагијатора и једног радника са фарме свиња.
***
Скоро на самом крају, ред је дошао и на библиотекаре. И ту ова прича, заправо, и почиње: једног петка у четвртој години Мелхиорове власти…
“Ма, то је једно обично парче папира.”– убеђивао је Каспара нови градоначелник – “Потпишеш, заборавиш већ сутра, и миран си. Ниси шеф бензинске пумпе, па да ти траже гориво? Ко је од њих уопште прочитао неку књигу? Ево, ја сам и сам потписао…”
Каспар је, као и многи у Граду, врло добро знао да је градоначелник потписао само зато да се не би отворила афера око једног неуспелог љубавног састанка. Девојка је тврдила да је у питању покушај силовања, он да је све био један велики неспоразум. Имао је два избора: да постане градоначелник или да буде осрамоћен као силоватељ. Разлику је чинило оно обично парче папира.
Ипак, Каспар је све то прећутао. Узео је понуђену хемијску оловку, и потписао.
“Ма, то је једно обично парче папира.” – убеђивао је Балтазара нови ректор универзитета – “Потпишеш, заборавиш већ сутра, и миран си, Ниси шеф бензинске пумпе, па да ти траже гориво? Ко је од њих уопште прочитао неку књигу? Ево, ја сам и сам потписао…”
Балтазар је, као и у многи у Граду, врло добро знао да је ректор потписао да се не би отворила афера око доктората који је, хм, преписао из рада колеге који је исту тезу одбранио пар година раније у иностранству. Имао је два избора: да постане ректор или да буде осрамоћен као плагијатор. Разлику је чинило оно обично парче папира.
Балтазар, међутим – за разлику од свог пријатеља – није узео понуђену оловку, а није оћутао ни оно што је сматрао непристојном понудом:
“Види, ту хемијску оловку набиј себи у дупе, мајмуне један. А ту приступницу сад лепо поједи, па иди и исповраћај се оном лудаку Мелхиору, јебо те он тако блесавог.”
Већина нас псује када је љута, уплашена, изнервирана или уморна: то је један од најстаријих психолошких одбрамбених механизама. Балтазар, међутим, није био већина. Он је псовао ретко, заправо само онда када је осећао велико олакшање – као тог дана. Знао је да је донео одлуку и да бар о томе више не мора да размишља. Да ли је та одлука била добра или није, показаће, уосталом, једини судија – време.
Те вечери, Каспар и Балтазар су се срели на кригли пива, у малој кафани на средини пута између две библиотеке. То је био њихов ритуал, који је трајао већ скоро две деценије: сваког петка у шест увече попили би по криглу пива и весело причали о протеклој недељи.
Овог петка, међутим, нису се утркивали у томе ко ће први да проговори. Прву криглу су попили у потпуној тишини. Као и другу. Мимо обичаја, наручили су и трећу. Тек тада, готово у исти глас, поставили су исто питање:
“Потписао си?”
Најпре су се насмејали, а онда погледали један другог у очи. И свако од њих је, већ из погледа, закључио шта је онај други учинио. На обојицу је то сазнање деловало поражавајуће: из чињенице да Балтазар није потписао, Каспар је закључио да га је оставио на цедилу, да сам носи крст срамоте; а био би свакако лакши кад бисмо га носили обојица, помислио је. Из чињенице да је Каспар потписао, Балтазар је закључио да га је оставио на цедилу, да сам носи ризик побуне; а био би свакако мањи кад бисмо га носили обојица, помислио је.
Отишли су много пре него што су завршили трећу криглу.
“Видимо се следећег петка”, промрмљали су на одласку. Али, знали су, и један и други, да се следећег петка неће видети. Ни следећег, ни оног после њега, ни наредног, ни последњег петка у месецу, ни било ког петка. Непопијене кригле које су остале на столу биле су и последње које су заједно пили.
У јавности, још дуго су један о другоме говорили све најлепше: као пристојне људе било их је срамота да чаршија сазна шта се догодило. Сваки од њих се, некако, дубоко у себи ипак надао да ће се нешто десити, да ће се пробудити из те ноћне море, да ће се вратити старо време.
Те наде су, међутим, биле узалудне. Старо време је заувек отишло, а заједно са тим временом, и њихово пријатељство.
III
Хоботница
Ако је на почетку Каспар и веровао да је чланство у Странци само обично парче папира, како му је на почетку објашњено, ускоро се уверио у нешто сасвим супротно. Све више, као нека велика хоботница, Странка је почињала да контролише све детаље живота у Граду, чак и оне сасвим тривијалне: колико ће ко трговати, са ким, и по којим ценама; где ће се ко запошљавати; ко ће бити кажњен, а ко награђен, за једну исту ствар; шта ће се пуштати на локалној радио станици; где ће се објављивати који огласи; који грађани ће бити стављени на тзв. црне листе, које ће се дрвеће у градском парку посећи, а које неће.
На Градску библиотеку ред је, заправо, дошао сасвим случајно, не због књига које су се у њој налазиле, него зато што је положај њене зграде, на главном тргу, био најзгоднији за идеју која је пала на памет руководству Странке:
“Непосредно изнад главног улаза, на средини зграде, почевши од поткровља па наниже, поставићете велико платно са ликом вољеног Мелхиора”.
Шеф градског одбора Странке, бивши шверцер цигарета, поносно је показао Каспару слику платна:
“Ми смо предложили да се, на простору између трга и улаза, постави и кип Мелхиора, са књигом у руци, у величини два пута већој од природне, али то у Престоници још нису стигли да ураде. Нека, можда следеће године…”
У Градској библиотеци су сви били згранути захтевом на који је Каспар пристао:
“Нама у оснивачкој повељи пише да се Библиотека не бави политиком…”
“Нама у оснивачкој повељи не пише ко ће нам обезбедити паре да обновимо књижни фонд. А нико неће, ако не будемо у добрим односима са Странком.”
Преко пута, у Универзитетској библиотеци, Балтазар је захтев Градског одбора Странке не само одбио, него и исмејао. Сазвао је дописнике неколицине преосталих листова који нису били под контролом странке. Обавестио све стране библиотеке. На фотокопир машини је чак умножио летке на којима је Мелхиор био нацртан, хм, у врло понижавајућој пози.
А онда је, некако, цела ова прича дошла у Престоницу и тако је Мелхиор чуо за случај Градске библиотеке и његовог џиновског портрета. Сујетан, зао, а површно и слабо образован, одувек је волео друштво интелектуалаца и патио када би га неко од њих критиковао. Сав бесан, звао би их лажном елитом, и тврдио да је он заштитник крезубих, сиромашних и приглупих, да је чак и сам такав…
Али, ово је била прилика која се не пропушта! Библиотека, храм знања! Наложио је својим сарадницима да одмах припреме његову посету Граду! Велики митинг ће се завршити коктелом за чланове Странке из тог места, који ће бити одржан баш у – Градској библиотеци!
“Ми смо библиотекарке, да ли стварно морамо да послужујемо те грозне људе одевене као келнерице?”
Каспарове сараднице су биле огорчене.
“Морате, јер новац за ваше плате добијам од Министарства културе, а ако нисмо у добрим односима са Странком, онда… Па шта, то је само два сата, ко зна када ће поново да дође овде?”
И тако су библиотекарке, у светло плавим униформама Странке, служиле пиво и кобасице групи од педесетак неокупаних страначких функционера који су се тискали око Мелхиора чији је домаћин био – Каспар. Међу њима су била двојица правноснажно осуђених за разна сексуална насиља – један је био помоћник градоначелника а други директор водовода – али је, на крају, све прошло мирно.
“Синоћ је било више година робије на једном месту него година школе”, рекла је сутрадан цинично Каспарова заменица.
“Али данас смо добили од Министарства културе, телеграфски, новац за четири нова радна места, онај који безспешно тражимо већ годину дана.”
Шеф градског одбора Странке је, наравно, знао да је новац стигао. Позвао је Каспара исто вече у кафану на изласку из града:
“Брате, имам двоје да их запослиш, обоје су наши људи. Дечко је сада изашао из затвора, треба му посао док не нађе нову комбинацију, а мала је ко бомбона, јебе је начелник милиције, морам то да му завршим.”
“Они су библиотекари?”, упитао је Каспар, онако форме ради.
“Ај’ брате, не сери ко фока, нисам ти ја од оних из бившег режима, које си могао да зајебаваш. Нема код мене циле-миле! Двоје ти шаљем, ти си добио кинту за четворо, шта ћеш да радиш за друго двоје боли ме курац, и бог да нас види.”
И тако је Каспар, од пара добијених из Министарства културе, у Градској библиотеци запослио два члана Странке – локалног криминалца и проститутку – и двоје библиотекара.
Био је то први пут за петнаест година, колико се налазио на челу библиотеке, да у њој није запослио библиотекара. Још до пре годину дана мислио је да је тако нешто немогуће.
“Али, да нисам запослио то његово двоје, не бих могао ни оно друго двоје. Двоје младих библиотекара би остало незапослено, а паре би потрошила библиотека у неком другом граду?”
Са том мисли, тим несавршеним самооправдањем, уз све већу неизвесност шта му доноси сутрашњи дан, Каспар је заспао сном без снова.
IV
Danse macabre у Кабинету
“Шта ћемо да радимо са оним баксузом из Универзитетске библиотеке, оним Балтазаром, председниче? Поново је нападао Странку, на некој конференцији за штампу, пише твитове против нас, и Вас је поменуо, ево, овде каже да сте диктатор…”
На састанку Групе за медијски рат у кабинету код Мелхиора, Сузанин посао био је да поставља неугодна питања. Мелхиор је ћутао и гледао у своје најближе сараднике; очекивао је њихове предлоге.
“Да му пошаљем тројицу са штанглама, Пуфту и Шапу, и једног да држи стражу. Када га поломе као пичку биће мање говорљив!” – Гаша, шеф Тајне полиције, имао је, као и увек, најпрактичније предлоге.
“Ја бих ипак, мало цивилизованије методе. Грозим се насиља. Ево, да ја позовем ректора тог њиховог универзитета, да га отпусте? Да остане на улици, без цванцика. И још да му наместимо две-три тужбе за то што нас напада, средићу ја са председником суда да добије максималне новчане казне, онда му пошаљемо извршитеље да му све заплене… Да му породица гладује на његове очи, и да се на крају сам убије!” – министарка правде, Стела, предлагала је сопствени, већ разрађен механизам.
“Ја сам за то да будемо брзи и ефикасни: да му ноћу запалимо кућу! Као што смо радили оном новинару. Ако и сам изгори, још боље. Имаћемо још једно слободно место за наше људе.” – рекао је секретар странке, Глиша.
Мелхиор је дуго гледао у лица својих сарадника, лица изобличена од беса према сасвим непознатом библиотекару из провинције. Гаша, Стела и Глиша! Шверцер кафе, дактилографкиња и ситни лопов! Презирао их је, али свиђало му се то богатство идеја, та њихова мржња, пена која им је избијала на уста, то утркивање у злу. Презирао их је, али су они напросто били толико зли да су били неодољиви. Да је тај Балтазар био случајно овде, и да он, Мелхиор, случајно изађе из кабинета и остави им моторну тестеру, било би потребно само да секретарица унесе црне кесе, да спакују делове тела.
Пренуо се из сањарења о злу, своје омиљене забаве и, помало невољно, одмахнуо главом:
“Нећемо урадити ништа од тога. Хоћу да зовем оног скандинавског амбасадора, ону педерчину што ме критикује да сам диктатор. Хоћу да га одведем тамо, да му покажем да и мој политички противник може да буде директор библиотеке.”
Присутни су гледали тужно: металне штангле, намештене пресуде, Молотовљеви коктели – сав тај уобичајени страначки материјал – овог пута неће бити примењен. А онда је Мелхиор наставио, док му се лице претварало у ону маску злог демона, о којој је својевремено Брехт написао песму:
“Бедника ћемо оставити као директора. Али казнићемо га много страшније: уништићемо му целу библиотеку. Више не сме да добије ни паре из буџета. Са локалним бизнисменима обавити разговоре: нећу да видим ни паре донације. Ако му нешто стигне из иностранства, те дознаке да заплени девизна инспекција, до последњег долара и евра. Послати му све контроле: од противпожарне, до санитарне, изрицати му увек максималне казне. Пустити у медије на насловне стране да је педофил. У граду проширити трач да у подруму библиотеке организује сатанистичке ритуале.”
Мелхиор је нервозно шетао по кабинету; лице му је постајало љубичасто од беса, а прсти обе руке су били спојени у препознатљивом положају:
“Стално ми серу да хоће правну државу. Е, сад ће је добити, дуплу дозу!”
V
Библиотекари у подељеном граду
У Граду се Каспар суочавао са све више непријатности због своје сарадње са Странком. Прошле недеље га је једна стара жена пљунула на пијаци, уз ужасне увреде, псовке и клетве:
“Бедниче, због тебе су моја деца у иностранству! Ђубре једно! Распао се од рака да бог да!”
И узалуд су били сви његови покушаји да објасни како он уопште не познаје ни њу ни њену децу, како је он само библиотекар…
“Сликаш се са оном лопужом и издајником! Исти си као и он!”
Ускоро се око њих двоје окупило неколико људи. Са једне тезге су на њега бацили трули парадајз, онда га је погодило и јаје. Сав умазан од поврћа, јаја и људске пљувачке, једва је стигао кући.
Тог дана је Градска библиотека добила ванредна буџетска средства за унапређење међународне сарадње. Сам Каспар је био именован за члана високе државно-привредне делегације за далеку азијску земљу, на чијем је челу, наравно, био сам Мелхиор.
Чим би прошао кроз главни улаз Градске библиотеке – на којем је, први пут у њеној историји, била постављена наоружана стража – Каспар би ушао у сасвим други свет. Скупоцени парфеми старлета, запослених да раде као библиотекарке, листер одела криминалаца, који су постали библиотекари, звукови народњачке музике са луксузних мобилних телефона, позиви новинара таблоида који су га звали за разне изјаве, позиви на ручкове и вечере са новом елитом.
Каспар није био део тог света, он никада у њему није живео, није разумео његове културне, а још мање моралне обрасце. Зато је, миром будистичког монаха, пролазио поред њега, трудећи се да га не примети.
Да, они су морали да буду пуштени унутра, да би Градска библиотека опстала, али ја могу да будем изван њих, мислио је – још увек.
***
Исте недеље, испред Универзитетске библиотеке окупила се омања група страначког подмлатка. Носили су транспаренте са Балтазаровом сликом:
“Хоћемо нову наду – нећемо педофила у нашем граду”
“Млади те моле – Балтазара доле!”
“Страни шпијун – смрдљиви ракун!”
Троје библиотекара су следеће недеље Балтазару дали отказе: непознати људи су звали ноћу њихове породице и претили да ће им се нешто страшно догодити, ако наставе да раде у библиотеци оног издајника.
Таблоидни наслови пунили су новине скоро сваки дан: Балтазар је могао да прочита како је сатаниста, педофил, лопужа, шпијун неколико земаља одједном, да планира да убије Мелхиора отрованом књигом…
Балтазар, међутим, није попуштао: када је савез неколико опозиционих странака по целом Граду безуспешно тражио простор за своју трибину, понудио им је салу Универзитетске библиотеке. Следеће недеље је постао координатор савеза за Град. Све чешће је одлазио у Престоницу, на страначке састанке, све ређе бивао на свом радном месту. Додуше, у Универзитетској библиотеци је било и све мање људи: запослени су полако давали отказе, посетиоци су престајали да долазе, јер их је страначки подмладак сачекивао на улазу, фотографисао, вређао их и претио им.
У подељеном граду, Универзитетска библиотека је постајала кућа духова, а Градска библиотека кућа мафије. Ни у једној ни у другој више није било људи – остале су само књиге. Мртви сведоци прошлих времена. Али, ни то није могло да траје вечно…
VI
Поплава
Поплава је дошла изненада, негде крајем пролећа кад се отопио снег са планина изнад града, а све четири реке око града набујале. Канализациона мрежа није могла да прими сву воду, а њено проширење – које је свечано отворио Мелхиор – није било ни спроведено: све паре од кредита Европске банке поделиле су међусобно фирме Градоначелника и шефа Тајне полиције. Уз кишу која је падала дванаест дана непрестано, десило се оно неминовно: град је био поплављен.
На Главном тргу, Каспар се борио са поплавом, са свим својим запосленима, градским ватрогасцима, комуналном милицијом, чак је и страначки подмладак био послат да помогне.
Градска библиотека је бисер непроцењиве вредности, наш отисак у историји, рекао је последњи пут Мелхиор, када му је уручена Медаља златног читаоца.Ја читам шест стотина страна дневно, рекао је поносно, стављајући медаљу сам себи око врата – и ово сам одавно заслужио.
И како онда дозволити да бисер непроцењиве вредности пропадне? Сузана, шефица Мелхиоровог кабинета, је у телефонском позиву рекла Градоначелнику да ниједна једина књига не сме да се покваси: поред тих књига је прошао Мелхиор, погледао у њих и његов поглед их је учинио светим књигама, тако да они својим животима одговарају за њихову судбину.
***
Са друге стране трга, у Универзитетској библиотеци, није било готово никога. Сам Балтазар је био у престоници, на страначком састанку. Двоје дежурних, последњи од неколико преосталих библиотекара, покушали су да позову остале запослене да дођу и помогну у избацивању воде; али, сви телефони су већ одавно били искључени, због неплаћених рачуна. Видевши толику кишу, чистачица се вратила кући са пола пута: већ шест месеци ионако није добила плату.
Коначно је, са свог мобилног телефона, млади библиотекар позвао ватрогасце, па полицију:
“Универзитетска библиотека је готово под водом. Све књиге ће пропасти.”
Полицајац се бар трудио да буде учтив:
“На жалост, сво људство нам је ангажовано у Градској библиотеци. То је приоритет, добили смо депешу из Дирекције полиције из Престонице. Ако буде нешто могуће…“
За разлику од њега, оператерка у Ватрогасној станици – тек запослена из страначког подмлатка – није могла да сакрије своје задовољство:
“Универзитетска библиотека! А ви сте, издајници и шпијуни, дошла маца на вратанца. Нека вам сад помогну ови за које издајете нашу земљу, ти Американци, и папа, и масони, и Сатана. Да бог да се сви удавили као пацови, пичка вам материна смрдљива, и те ваше књиге, све је то зло, то поштен човек у руке неће да узме…”
Софистицирани речник Странке је био јасно препознатљив.
Те вечери, вода је из канализационих цеви продрла у подземне депое Универзитетске библиотеке, док се кров, већ годинама неодржаван, урушио под силином воде, а прозори разбијени градом, што је уништило и књиге на полицама. До јутра, некада поносна Универзитетска библиотека била је само гомила безвредне мокре хартије.
Следећег дана, Градоначелник је послао кратку поруку у Кабинет:
“Змијско легло више не постоји.”
Окружен лидерима опозиције, Балтазар је показао фотографије тек пристигле на његов мобилни телефон из уништене библиотеке:
“Ово је судбина коју је диктаторски режим наменио култури, науци и независном критичком мишљењу.”
И Градоначелник и Балтазар су те вечери заспали срећни: свако из свог разлога, додуше.
VII
Инквизиција на малом екрану
Позив новинарке са телевизије Purple стигао је изненада: спремамо емисију о култури и била би нам част да будете гост, биће и заменик министра, и угледни аналитичар Прстић, и народни посланик…
Нешто је чудно у том позиву, помисли Каспар. Толико претварања у гласу, толико лицемерја, прикривања… Онај народни посланик, мајмунског лица. Какво се то притајено зло крије?
Док га је службени мерцедес Странке возио према Престоници, Каспар није успевао да одагна непријатно предосећање.
Оно чега се плашио десило се већ у четвртом минуту емисије: чим је представила све госте, водитељка је поставила питање Каспару:
“Недавно је у вашем граду била поплава, у којој је јако оштећена Универзитетска библиотека. Извештаји наших дописника показују – онда је на екрану почео да се приказује снимак поплављених књига – да библиотеке у ствари више и нема. Како Ви, господине Каспаре, као искусан библиотекар, оцењујете поступке Вашег колеге Балтазара за време ове велике природне катастрофе?”
“Колико ја знам, тада господин Балтазар није ни био на свом радном месту. У последње време је све чешће на својим политичким пословима, сигуран сам да би, да је био тамо, реаговао на адекватнији начин и тако спасао бар један део књига…”
А онда су, по договору, кренули и остали гости; неки су читали унапред припремљене текстове, они искуснији су говорили из главе:
“Министарство културе дубоко осуђује неодговоран поступак директора Универзитетске библиотеке, који намерно није предузео мере да заштити национално благо од непроцењивог значаја. Уместо тога, задојен мржњом према нашој земљи и председнику Мелхиору, којег признаје цео свет, он је и ову несрећу покушао да злоупотреби у пројекту рушења наше владе…”
Заменик министра је на крају одложио папир и марамицом обрисао зној са чела. Знао је да га више нико неће ништа питати, и да је тиме одрадио своју квоту зла за тај месец.
“Уз уважавање законских оквира у којима једна државна институција мора да се креће, ја као грађанин који има права на своје слободно мишљење, морам да кажем да ме много више забрињавају информације, којих има све више, од обичног света, а то је да су се у подрумима Универзитетске библиотеке организовале сатанистичке оргије, и да је Балтазар, тако бар пише по друштвеним мрежама, покушавао да неке дечаке тамо намами на педофилске сеансе…”
Аналитичар Прстић није читао ништа; није морао ни да запамти ништа; он је, наиме, био и аутор свих таблидних измишљотина о сатанизму и педофилији…
“Према извештајима наших специјалних служби, директор Универзитетске библиотеке, Балтазар, био је умешан у тајни пројект Западних сила да се сруши председник Мелхиор. Наши извори потврђују да се, у иностранству, припремала специјална отрована књига, која би била послата председнику као поклон, и која би га убила – пошто не могу да га поразе на изборима. Очекујем да Тужилаштво што пре предузме законом предвиђене мере, и онемогући групу терориста коју предводи педофил Балтазар да наставе…”
Народни посланик, препознатљивог мајмунског лица, није хтео да заостане…
Сутрашња издања новина су, међутим, на насловним странама имала само једно лице: Каспарово. Ни заменика министра, ни аналитичара, ни посланика, није било нигде.
Наслови су били прилично слични један другом:
“Раскринкана завера у Универзитетској библиотеци – потврдио пријатељ осумњиченог”
“Педофил Балтазар планирао тровање председника – каже угледни стручњак Каспар”
“Крајње време да правна држава реагује – апеловао пријатељ злочинца”
Враћајући се у град, Каспар је са огорчењем гледао насловне стране. Узео је мобилни телефон да позове редакције и демантује очигледне лажи, али га је возач зауставио, хладним гласом:
“На Вашем месту, ја то не бих чинио. Прво, неће ништа објавити. Друго, ако у Кабинету сазнају да нећете даље да се играте са њима, биће јако љути. Мелхиор се брзо издовољи са вама, интелектуалцима, а тек ако помисли да имате симпатије за Балтазара… Уосталом, у два од три наслова пише чак и да сте пријатељи са њим?”
“Ми и јесмо пријатељи, цео живот. Ваљда бар то може, у Странци?”
Возач се насмејао:
“Наравно да не може. Знали сте у шта се упуштате. Знали сте колико сте пара добили преко буџета. Знали сте да има најмање пет библиотека у овој земљи које су пре Ваше заслужиле да буду корисници европских фондова. Знали сте одакле новац бизнисменима у љубичастим оделима, вашим највећи донаторима. Шта Вам није било јасно од тога? Сада се предомишљате, после свега? Стало Вам је до пријатељства, одједном? Ако хоћете да будете пријатељи и даље, значи ли то да можда заједно припремате отровану књигу којом ћете убити Председника.”
Циничан осмех на Возачевом лицу јасно је показивао да ни он сам не верује у то што прича. Али исто тако и да ће, без трунке сумње, свако коме та лаж буде сервирана, у њу поверовати.
Каспар је, немоћно, ставио главу у шаке: иако је био неспорно интелигентан човек, размере и последице његове фаустовске нагодбе са злом тек тада су му постајале потпуно јасне.
VIII
Последњи телефонски разговор
Каспаров глас је преко телефонске слушалице звучао очајнички:
“Нисам рекао ништа друго, него да ниси био у граду у време поплаве. То је чињеница. Рекао сам да би, да си био, сигурно штета била мања.”
Балтазар је био хладан као лед:
“Знам шта си рекао, гледао сам емисију. А видим шта пише у новинама: сатанизам, педофилија, шпијунажа и покушај атентата.”
“То су они рекли Балтазаре, они! Не ја! Они!”
“Они су рекли, али пред тобом. Ти си слушао, и ниједну реч ниси казао, и остао до краја те емисије, иако се познајемо четрдесет година. Ти си, наравно, још гори од њих. Они су ипак само животиње, ти си барем био интелектуалац.”
Каспар се није предавао: подсвесно, осећао је да њих двојица, вероватно, воде свој последњи разговор у животу, и желео је да се бар објасне:
“Ја ћу да кажем, ја ћу да објасним, ја знам да ниједан полицајац и ниједан ватрогасац није смео да дође и да помогне у спасавању Универзитетске библиотеке! Ја знам да не примаш новац за плате од Министарства преко пола године, и да су ти сви људи отишли!”
“Шта ћеш ти да кажеш, заиста? Да су сви полицајци и ватрогасци у Граду у то време бранили твоју библиотеку, где се налазе свете књиге, које је овај лудак погледао? То ћеш да кажеш? Или да је твоја библиотека добила новац за двадесет нових радних места, који је откинут од уста мојих запослених? То ћеш да кажеш?”
Каспар је тешко дисао; знао је да је све ово истина. Истина коју он није хтео, истина за коју је олако мислио да можда неће наступити, један неизбежан ток догађаја који је могао да предвиди али се плашио слике која ће му се на крају указати пред очима. Па он је, ипак, само хтео да спаси своју библиотеку, своје животно дело. Никоме није хтео да нанесе зло.
Балтазар је наставио:
“Ето, и то смо разјаснили. И немој да се бринеш. Не љутим се ја на Каспара кога сам познавао, на сјајног библиотекара и доброг човека са којим сам провео више од пола живота. Тај Каспар је мртав, одавно. А не љутим се ни на тебе. Тебе уопште не познајем, ти ниси ништа. Ти си нула.”
Са тим речима, Балтазар је прекинуо телефонску везу. Како ће се касније испоставити, био је ово и последњи разговор двојице пријатеља.
IX
Мирис и задах слободе
И онда је, како то обично бива, сасвим неочекивано и прилично брзо, првих дана јесени стигла слобода. Са свих телевизија, наравно, већ одавно више ништа није могло да се сазна – прве вести је донео студент који се вратио из Престонице: велике демонстрације које трају данима, Мелхиор којег нико нигде није видео – можда је негде побегао, тако се прича – било је и неке пуцњаве по улицама, али он је то заправо чуо од некога…
Студенту најпре нису поверовали, али када је два дана касније стигао и трговац житом, лукав човек, који је у кафани театрално поцепао чланску карту Странке, видели су да се нешто ипак догађа. Коначно је, у нечему што је више личило на униформу него на грађанско одело, у град стигао и Балтазар; пиштољ му је био видно затакнут за појас. Тек те вечери, телевизија је објавила вести да је диктатура свргнута: почело је ново време.
Сутрадан је пред одушевљеном масом на градском тргу Балтазар одржао говор: за слободу смо платили највећу могућу цену, рекао је. Педантни хроничари су забележили да је – нико више не зна да ли је то било случајно – стајао тачно испред полусрушене зграде онога што је некада била Универзитетска библиотека, она иста којој је и сам био на челу, и које – на први дан слободе – више није било.
Комитети за лустрацију основани су већ после неколико дана. Малом граду је био потребан раскид са прошлошћу; беспосличари, проститутке, џепароши, пијандуре и шверцери – а то значи девет од десет чланова Мелхиорове странке – нису били довољно важни да би са њима та историјска мисија била могућа. Све чешће, људи су пролазећи поред велелепног здања Градске библиотеке, упирали прст:
“Онај тамо је за све крив!”
Градска библиотека је, међутим, не само била сачувана, него је била лепша, боље снабдевена књигама, пространија и светлија него икада раније. Замењена је вентилација у подземним депоима. Уведени су електронски каталози, размена књига је успостављена са преко сто библиотека у свету. Неки су чак тврдили да је била боља од библиотека у Престоници и пар суседних земаља – али то су можда ипак била претеривања.
X
Лустрација Виславе Шимборске
По паду Мелхиора, Каспар је желео да се што пре ослободи дужности коју, знао је то добро, више не може да врши; уосталом, задатак који је сам себи поставио, он је и испунио, и то у потпуности: сачувао је своју библиотеку. Међутим, у хаосу првих недеља слободе, Министарство културе је било на самом зачељу листе приоритета нових власти, и Каспара нити је имао ко да разреши, нити је његовог наследника имао ко да именује.
На крају је кључеве од библиотеке морао да преда тзв. кризном штабу, у којем су – занимљиво – главну улогу водили управо они које је тамо сам запослио као чланове Мелхиорове странке. Они други, које је запослио због њиховог знања и стручности, били су исувише пристојни да би улазили у разне штабове.
Каспар се надао да ће лустрација бити поверена Балтазару; не зато што му је био пријатељ – јер одавно њих двојица то више нису били – него зато што је био библиотекар, једини поред њега у целом граду. Он је једини заиста могао да разуме шта је све у градској библиотеци учињено у протеклој деценији, и да – мислио је Каспар – у складу са тим чињеницама праведно одмери и његову казну.
Балтазар је, међутим, лукаво избегао да суди бившем пријатељу:
“Он је мене нападао на Мелхиоровим телевизијама, и тешко да бих ја могао да будем објективан. Наша слобода захтева правду, а правда захтева објективност.”
И тако је лустрирање Каспара поверено једној младој жени која, стицајем околности, никада није била ни у једној библиотеци – не само као библиотекар, него ни као читалац, чак ни као случајни посетилац. Неко се, међутим, у целом том метежу досетио да се дотична на друштвеним мрежама истицала постовима против диктатуре које је илустровала цитатима познатих књижевника – тако да су је назвали Интелектуалка.
Сала градске већнице била је препуна; сви су се тискали да буду сведоци историје и присуствују првој лустрацији у граду.
Каспар је своју одбрану почео цитатом из Борхесове “Вавилонске библиотеке”:
“Библиотека постоји ab aeternitate. Човек, несавршени библиотекар, може да буде дело случајности или зломислећих демијурга; универзум, са својим елегантним полицама, енигматским књигама, неуморним степеницама за путника – може бити само рукотворина бога.”
Можда је и непотребно рећи, али окупљена маса, опијена слободом, није много марила за Борхеса. Пиљар у трећем реду важно је рекао својој жени: “Чуо сам ја за тог Борхеса, он је био један од Мелхиорових саветника, видео сам га на телевизији!”
Неки су опет причали како је то још један од трикова диктатуре: да нас замајавају разним спиновима, као и у претходних десет година. Трећи су опет махали исечцима из новина са фотографијом на којима је Каспар био заједно са Мелхиором. Четврти су понели јаја, којима су хтели да гађају окривљеног, и били помало тужни када им је скренута пажња да тако нешто није дозвољено, бар не док не изађу напоље…
У узаврелој атмосфери, Лустрационој комисији није било потребно више од десет минута да донесе пресуду, коју је Интелектуалка, сва важна, саопштила:
“Десет година забране рада у државној служби; двадесет година забране рада у библиотекарству, часној професији коју је окаљао помажући диктатуру; конфискација целокупне имовине.”
Каспар је мирно пратио изрицање пресуде; унапред се био помирио са судбином – он више никада неће бити библиотекар. Тек код ове последње реченице, тужно је рекао:
“Али ја немам никакву имовину, осим моје кућне библиотеке”.
“Онда ће она бити конфискована”, лаконски је одговорила Интелектуалка.
***
Сутрадан је руља из Каспарове куће развлачила романе Стајнбека и Мана, драме Шекспира и Чехова, песме Мајаковског и Тенисона. Интелектуалка је пажљиво водила рачуна да Каспару не остане ниједна једина књига.
“Шта да радимо са овим шефице?” – питао је један од њених сарадника из Лустрационог комитета стојећи поред велике гомиле књига наслагане на тротоару, испред улаза у зграду у којој је живео Балтазар. “Ми смо сада за Запад, ја бих да ове комуњаре одмах бацимо у контејнер?”
У руци је држао збирку песама Виславе Шимборске:
“Ево, ово је нека Пољакиња, из комуњарских времена, немојте да у америчкој амбасади чују да се тако нешто чита у нашем граду…”
Неко је предложио да, ипак, питају Балтазара: он је бар био врсни библиотекар, сигурно је чуо и за ту Пољакињу?
“Нећемо узнемиравати господина Балтазара тим глупостима! Он је сада на консултацијама код председника, требало би да постане нови министар културе!” – додала је Интелектуалка значајним гласом.
“А све ово ђубре носите у полицијску станицу, да се направи записник, да се идентификују антидржавне комуњарске књиге, да се оне комисијски униште, и да наша реформисана Служба види да ли има основа за кривично гоњење бившег власника.”
Каспарове књиге су, коначно, завршиле у гаражи станице милиције. Нико наравно није имао времена да прави пописе и провере, и једно време су их користили механичари: исцепали би страницу или две из Дон Кихота да обришу руке када би заменили уље у неком аутомобилу.
Тек неколико година касније, када је цела хистерија око лустрације мало опала, а Интелектуалка поносно отишла у Париз за директорку Културног центра, нов командир полицијске станице је послао двојицу својих позорника код Каспара, да му врате последњих десетак преосталих књига. Није знао шта да ради са њима, сметале су у гаражи, а било му је жао да их баци.
Међу њима је била и драма Жан-Пол Сартра: “Несахрањени мртваци”.
XI
Скандинавски амбасадор
После пар месеци проведених у Граду као в.д. градоначелника, Балтазар је коначно позван у Престоницу: изабран је за министра културе, у првој демократској влади.
Недуго потом, на пријему у једној страној амбасади, дипломата из скандинавске земље му је пришао:
“Господине министре, каква част да Вас упознам! Знате, новине у мојој земљи пишу да се догодило чудо! Баш у Вашем граду! Морате то да ми објасните…”
Балтазар је био збуњен:
“Чудо? Ми смо се борили за слободу, као и сви други, ништа посебно…”
“Ах, не мислим на ту вашу револуцију, оне дођу и прођу, него, да ли је тачно да је, баш у Вашем граду, једна библиотека чудом преживела страшну деценију диктатуре, и да је сада још већа и лепша него што је била раније? А да је друга потпуно упропашћена?”
“Тако некако, отприлике. Добро, новинари понекад претерују, али догађа се, тешка су то времена била…” – нови министар је деловао врло збуњено.
“Ма, немојте бити тако скромни! Па очигледно је да сте Ви, као борац за слободу, сачували једну библиотеку, а да је онај, како се зове, онај што је лустриран, сарадник Мелхиора, неки Каспар, ваљда се тако зове, упропастио ону другу!”
Скандинавски амбасадор, чест гост Мелхиора и његове жене, који је годинама са циничним презиром причао о свим борцима за слободу, добро је познавао и Каспара, са званичних пријема. Једном је, чак, и посетио његову, Градску библиотеку. Очајничке Балтазарове вапаје да бар мало, са делићем новца упућеног Градској библиотеци помогне спасавање књижног фонда у оној другој, Универзитетској библиотеци, са презиром би бацао у корпу за отпатке:
“Пих! Шта ће тим сељацима две библиотеке? Много им је и једна. Та грозна комунистичка навика да се чита…”
Балтазар је поцрвенео. Упркос суровостима борбе, упркос сластима победе, упркос еуфорији првих месеци слободе, у њему је, ипак, било остало мало стида. Ако је његов бивши пријатељ морао да буде кажњен, ако му је ради слободе било неопходно одузети заслуге и за оно што је био стварно учинио, ако га је требало понизити тако да му буду одузете и све његове приватне књиге – да ли баш он мора да буде тај који ће му украсти и његов живот?
Нови председник, Мелхиоров наследник, није имао времена за такве етичке дилеме; штавише, као практичан човек сматрао их је и помало јеретичким:
“Шта те брига Балтазаре, ови странци те хвале, они тако мисле – па нећеш ти ваљда да им отвараш очи? Уосталом, мали је ваш град за две библиотеке. И за два библиотекара. Извини ме сад молим те, дошла ми је делегација на преговоре око куповине Телекома…”
XII
Post mortem
(десет година касније)
Као што то случај понекад хоће, и Каспар и Балтазар умрли су истог дана: неких десетак година по завршетку претходног одељка ове приче, на средини својих седамдесетих година. Обојица су, одавно, били у пензији.
На Каспарову сахрану дошло је само троје људи. Двоје библиотекара које је запослио у оним оловним годинама. Двоје који су, безуспешно, покушали да спрече поплаву оне судбоносне ноћи. Двоје последњих који су, после неколико месеци без плате, напустили Универзитетску библиотеку и прешли у ону другу, Градску библиотеку. Осећај срамоте, још присутан после целе деценије, покушали су да откупе једном црвеном ружом. На питање ко је то, свом малом сину су рекли:
“Овај чика је био један паметан и храбар човек.”
На Балтазаровој сахрани тискале су се делегације: Градске куће, Министарства културе, неколико амбасада, великих издавачких кућа, Удружења писаца. Сви су се трудили да буду што ближе гробу, како би их ухватиле телевизијске камере.
Млада градоначелница је одржала говор нашем суграђанину и пријатељу, борцу за слободу, који је несебично жртвовао све што је имао…
***
Следеће недеље, на састанку градских већника, неко је предложио да се Градска библиотека, у част недавно преминулог хероја народне револуције, библиотекара и великана, назове: “Балтазарова библиотека”.
“Али, он је у ствари био директор оне друге, Универзитетске библиотеке, коју је потпуно упропастио бавећи се политиком! Градску библиотеку је спасао Каспар, којег смо због тога лустрирали! Оне прве библиотеке више одавно нема, наша деца сада читају књиге у другој. Зар није логичније да је назовемо Каспарова библиотека?”
Примедба најмлађе одборнице, студенткиње историје, одјекнула је у сали већнице као бомба. Скоро минут или два, нико ништа није рекао.
Коначно је Градоначелница слегла раменима:
“Ја се не сећам тог времена. Имала сам тада непуних десет година. Овде има и старијих људи, има и архива, и сведока… Могли бисмо да формирамо стручну комисију да утврди чињенице. А могли бисмо да пређемо преко свега тога, ако желимо да будемо поново један град? Шта ће нам знање без слободе? Шта ће нам слобода без знања?”
И тако је, на крају, Градска библиотека, једногласном одлуком већника, понела нови назив: Библиотека Каспара и Балтазара. Двојица пријатеља, раздвојена недаћама бурног времена, била су после смрти, поново заједно – њихови ликови, преузети са једне заједничке фотографије из веселих дана младости, красили су сада таблу на улазу у Градску и универзитетску библиотеку.
На народној прослави организованој тим поводом, неки су гунђали због првог имена, неки због другог. Мудра градоначелница је протоколу наложила да се свима подели доста бесплатног вина, тако да се то гунђање брзо претворило у уобичајено пијано трућање сталних дежурних мудраца и вечитих моралних полицајаца, који уживају да сваку длаку цепају на четворо.
“И, подсетите ме да следеће године, на дан њихове смрти, Град положи венце на оба гроба.” – рекла је свом шефу кабинета, одлазећи кући…
XIII
Post scriptum
(тридесет година касније)
После неколико месеци пажљивог истраживања грађе, и разговора са неколико преживелих сведока тог времена, студент социјалне психологије је готово завршио свој есеј о утицају диктатуре на библиотеке. Ускоро је требало да га однесе професору: био је то рад којим ће завршити летњи семестар.
Остало је само да напише завршну реченицу, ону која ће закључити цео есеј. Одлучио је да изабере последње речи својих главних јунака, преминулих истог дана, у години када је он сам био рођен:
“Све што сам имао жртвовао сам да спасем слободу: и библиотеку, моје животно дело, и душевни мир, и јединог пријатеља којег сам имао.” – рекао је Балтазар.
“Све што сам имао жртвовао сам да спасем библиотеку, моје животно дело: и своју част, и душевни мир, и јединог пријатеља којег сам имао.” – рекао је Каспар.
Неодлучан коју од њих да изабере, есеј је на крају завршио са обе.
Професор је завршио са читањем, скинуо наочаре и пажљиво заклопио корице фасцикле са текстом:
“И, после целог овог истраживања, шта мислите, ко је од њих двојице на крају био у праву, колега?”
Студент је слегнуо раменима:
“Обојица? Свако од њих је изабрао да брани једну вредност и бранио ју је по сваку цену, жртвујући све што је имао? Само су изабрали различите вредности, Каспар знање, а Балтазар слободу.”
Професор је одмахнуо главом, и узвратио питањем:
“Можда, заиста, обојица. А можда ниједан? Можда је сваки од њих бранио само своју сујету, жртвујући за њу све што је имао? Само што су ту сујету они доживљавали на различите начине.”
***
Ова прича посвећена је мојој жени Тањи која је, у младости, провела пар месеци радећи као библиотекарка. Отприлике у време када је снимљена и ова њена фотографија.
“Svako je genije. Ali ako ribu procenjujete po njenoj sposobnosti da se popne na drvo, ona će proživeti čitav svoj život verujući da je glupa.”
(Albert Ajnštajn)
Jedna rasprava na Tviteru od prošle nedelje podstakla me da sa vama danas podelim par zanimljivih dilema. Sa nekoliko – obrazovanih i dobronamernih – ljudi proveo sam par sati u debati koja je počela oko onog (na žalost isuviše čestog) pitanja: da li bi Srbija nezavisnost Kosova trebalo da prizna ili ne?
Taj glavni tok se, naravno, vrlo brzo razvio u mnoge rukavce: od toga koje ponašanje zakoni inkriminišu a koje ne, preko granica slobode govora, tačke na kojoj se ta sloboda suprotstavlja nekim drugim vrednostima koje zajednica treba da štiti, razlike između normativnog i faktičkog, pa sve do toga koliko smo u donošenju budućih odluka i dalje zarobljenici prošlosti koja nam ne dozvoljava da sagledamo sadašnjost i predvidimo budućnost.
Iako su se učesnici, u velikoj meri, razlikovali u stavovima, ova rasprava je bila inteligentna (u poslednje vreme sve ređe imam volje da učestvujem u razgovorima iz kojih neću saznati nešto novo), izuzetno pristojna i, što je najvažnije, prilično argumentovana. Doslovno istovremeno, stotine i stotine drugih rasprava, na iste ili vrlo slične teme, odvijalo se uz sve neizbežne psovke, kletve, pretnje, uvrede i izmišljotine.
Ali, hajde da za trenutak napravimo jedan mali mentalni eksperiment: ako ostavimo po strani pravila bontona, kvalitet argumenata i detalje estetike i stilistike, da li je ova naša rasprava, suštinski gledano, bila različita od svih onih drugih?
Ne – ako mislite da ćete u ovom tekstu pročitati nešto eskluzivno novo o Kosovu, Vučiću, opoziciji, Evropi, Rusiji, Kurti i Murti, pošteno je da vam odmah kažem da nećete baš ništa. U tom slučaju, verovatno je bolje da prestanete da ga čitate odmah.
Da – danas ćemo se baviti dijalogom,razgovorom, raspravom, debatom (uzmite reč koja vam se najviše sviđa) u našem javnom diskursu. Kad kažem “našem” ne mislim samo na nas u Srbiji, ili tzv. “regionu”, ili u Evropi – mislim na sve nas koji živimo u vreme tzv. postmoderne.
Da li danas uopšte ima smisla razgovarati? Ili su svi naši razgovori samo male intelektualne egzibicije, eskapizam, način da utucamo vreme koje nam je višak, šta god?
Ovaj problem ćemo pokušati da raščlanimo problematizujući osam osnovnih pitanja:
Zašto razgovaramo uopšte?
Granice naših mentalnih horizonata?
Normativno i faktičko.
Šta je dokaz?
Mali hermeneutički trikovi?
Šta možemo da naučimo?
Šta su naši mitovi a šta tabui?
U kom istorijskom vremenu živimo?
I
Homo ludens: zašto razgovaramo uopšte?
“Možete da osporite, ako želite gotovo sve apstrakcije: pravdu, lepotu, istinu, dobrotu, svest, Boga. Možete da osporite i ozbiljnost, ali ne možete igru.”
(Johan Huizinga, Homo Ludens)
Holandski istoričar i teoretičar kulture, Johan Huizinga, objavio je 1938. knjigu “Homo Ludens”; knjiga je, inače, odavno i u više navrata prevedena na srpskohrvatski (prvi put još 1970. u Zagrebu) ali njen naslov je – u svim izdanjima – ostao u svom latinskom originalu. Homo ludens bi, najpribližnije, mogli da prevedemo kao čovek koji se igra.
Po Huizingi, igra je starija od kulture: kultura, ma kako neadekvatno bila definisana, uvek pretpostavlja postojanje ljudskog društva; životinje, međutim, nisu čekale da se pojavi čovek da bi počele da se igraju.
Igra može imati različite forme: od institucionalizovanih do slobodnih, od onih onih koje zahtevaju angažovanje ljudskog tela do onih koje traže njegov duh, od onih u kojima učestvuje više ljudi – ponekad, u igrama učestvuju i čitavi narodi – do onih koje čovek igra sam sa sobom.
Dijalog, razgovor, debata, ili rasprava je jedan od vidova ljudske igre. Od antičkih vremena do danas, mi vodimo debate u kojima učestvuju najmanje dva igrača (ponekad i više), na određenu temu, u određenom kontekstu i pred određenom publikom. Rasprava je jedna od igara u kojima životinje ne mogu da učestvuju – ne samo zato što ne znaju da govore, nego i zato što ne mogu da misle.
Ljudi, naravno, znaju da govore, ali svi ne mogu da misle – ili ne mogu da misle dovoljno – da bi vodili raspravu. Mutatis mutandis, ljudi koji ne mogu da vode raspravu – bar o nečemu – lišeni su jedne od igara koje određuju njihovo svojstvo čoveka; nekome će se možda ova opaska učiniti isuviše grubom, ali ljudi koji ne mogu da vode rasprave sa drugim ljudima, zaustavljeni su negde na pola puta između životinje i čoveka; fizički, oni su već ljudi, duhovno, ostali su životinje.
Ako raspravu shvatimo tako, kao vrstu naše igre, brzo ćemo uvideti da ona ispunjava svih pet ključnih kriterijuma koje je Huizinga postavio da bismo neku ljudsku aktivnost mogli da definišemo kao igru:
***
Prvo: rasprava mora da budeslobodna; mogućnost da uopšte vodimo rasprave je, u stvari jedan od temelja naše slobode. Ako se neka rasprava vodi kao obavezna ili nametnuta, to onda i nije rasprava stricto sensu; ona je imitacija rasprave, kao što je i prostitucija imitacija ljubavi.
Sa ovim preduslovom je bitno vezana i druga karakeristika rasprave: ona mora biti razgovor između ravnopravnih učesnika. Ovim ćemo se detaljnije baviti u narednom odeljku, u kojem ćemo razmatrati granice mentalnih horizonata u raspravi.
***
Drugo: dijalog nije sasvim isto što i svakodnevan, običan, tzv. “stvarni” život – on sadrži niz komponenata imanentnih predstavi. U raspravama, kao i u igri, učesnici često izgrađuju svoje nove identitete, menjajući ili dopunjavajući one svakodnevne. Tako je u primitivnim društvima vrač imao masku; u antičkim društvima tu masku je nosio glumac u pozorištu; u anglosaksonskim pravnim sistemima sudije nose periku.
Ove artefakte oni su koristili da bi se naglasila njihova tačna uloga u kojoj vode raspravu: vrač sa božanskim silama, glumac sa publikom, sudija sa prisutnima u sudnici.
Za potrebe rasprave, mi danas stvaramo različite profile na društvenim mrežama, bilo pod svojim stvarnim imenom ili nekim izmišljenim, biramo njihove nazive (nikove) i vizuelne predstave (avatare).
***
Treće: rasprava se vodi u određenom vremenskom, prostornom i personalnom koneksitetu, koji se razlikuje kako od onog svakodnevnog tako i od jednog do drugog tipa rasprave. Ona je, dakle, nešto drugo od neobaveznog ćaskanja.
Ponekad je prostor za raspravu unapred određen – to su razni debatni klubovi, osnovani u tu svrhu, slično stadionima na kojima se igraju fudbalske utakmice. Ponekad i nije: bar mi na Balkanu znamo da su se neke od najfinijih književnih ili političkih rasprava vodile po kafanama – što je deo otomanskog nasleđa koje smo prigrlili kao svoje.
***
Četvrto: rasprava stvara svoja sopstvena pravila, kao i svaka druga igra. I kao što su pravila fudbalske ili šahovske igre specifična, i o njihovom poštovanju vode računa posebne sudije, različite od onih sudija koje sude u našim svakodnevnim, zemaljskim sporovima – tako i svaka naša rasprava ima svoja pravila o čijem poštovanju vode raspravu posebne sudije.
U parlamentima, rasprave se vode po skupštinskim poslovnicima; u crkvama, po crkvenim pravilima; u profesionalnim i cehovskim udruženjima, sindikatima, političkim strankama – pravila rasprave određuju njihovi sopstveni akti. Takva pravila važe i za razne društvene mreže: ako prekršite pravila baš grubo, i to ponovite, najverovatnije će vas neki administrator isključiti iz dalje rasprave.
***
Peto: rasprava nije povezana ni sa kakvim materijalnim interesom i ne služi sticanju profita. Predavanja i govori koje drže tzv. profesionalni govornici (često bivši državnici), za novac, i koja obično uključuju i poslednjih desetak do petnaest minuta za pitanja i odgovore, nisu rasprave. Ona su samo jedan, doduše specifičan, vid biznisa: gotovo po pravilu rutinski, a često i aljkavo, odrađeni posao.
Pre desetak godina sam u Crnoj Gori imao priliku da slušam jedan takav govor koji je održao bivši američki predsednik Bil Klinton: završio ga je tzv. motivacionom rečenicom, uobičajenom za takve prilike: kako se nada svetloj budućnosti za Makedoniju. Očigledno, neki od saradnika nije obratio pažnju u kojoj se zemlji tačno nalaze…
***
Naslov odeljka kojim smo otpočeli ovaj tekst formulisali smo kao pitanje: zašto razgovaramo uopšte?
Da bismo se igrali.
II
Granice mentalnih horizonata
“Svi živimo pod istim nebom, ali nemamo svi isti horizont”
(Konrad Adenauer)
Ova rečenica prvog posleratnog kancelara Savezne Republike Nemačke može da se primeni na mnogo situacija, ali verovatno najpotpunije na dijalog, debatu ili raspravu. Zaista, kad ulazimo u raspravu na bilo koju temu, prva stvar koju bi trebalo da učinimo je da procenimo mentalni horizont onih sa kojima je vodimo. Naime, horizonti učesnika bi, u idealnom slučaju, trebalo da se poklapaju. Stvarnost je, dabome, daleko od idealnih i zamišljenih modela, ali i u stvarnosti, uslov za kvalitetnu raspravu je da se horizonti učesnika bar delimično poklapaju.
Zamislite, na primer, situaciju u kojoj se – u jednoj istoj raspravi – jedan učesnik bavi prošlošću i stalno se vraća na pitanje: a ko je kriv za ovo ili ono; drugi učesnik je opsednut etičkim dilemama dobra i zla; treći u nju tvrdoglavo učitava samo sopstvene ideološke ili moralne stavove, i celu stvarnost ceni po njima; četvrti stvari posmatra praktično: gde je optimalno rešenje problema; peti učestvuje samo zato da bi dokazao kako je on najpametniji u celom tom društvu; šesti je opsednut beskorisnim citatima; sedmi voli da psuje i vređa, jer ne zna da kaže ili napiše bilo šta drugo; osmi, opet sve vreme tera vodu na vodenicu različitih zavera – jer je za njega ceo svet pozornica teorije zavere.
Takva rasprava bi, naravno, bila ono što u kolokvijalnom jeziku zovemo razgovor gluvih. Svako od ovih osmoro bi ponavljao jedno te isto, svako bi se jako ljutio na sve druge jer ne razumeju šta on(a) priča i zašto je to jako važno; niko ne bi slušao nikog drugog; niko spolja ne bi razumeo o čemu oni uopšte razgovaraju.
***
Učesnici u dijalogu moraju biti u ravnopravnom statusu; to, naravno, ne znači da svi oni moraju biti u apsolutno istom položaju kada se radi o moći, bogatstvu, društvenom uticaju, poznatosti; ali podrazumeva da se te činjenice – nazovimo ih, za potrebe ovog teksta, “vanraspravnim” – ne smeju odraziti na kvalitet same rasprave i slobodu svakog učesnika da formuliše i iznosi svoje argumente. To, takođe, podrazumeva i dovoljno zrelu publiku – onu koja je emancipovana da svoje zaključke iz rasprave izvede samo iz argumenata koji su predstavljeni, a ne iz ad hominem kvaliteta učesnika u njoj.
Sticajem okolnosti, nedavno je moj prijatelj Slobodan Stupar izneo jednu zanimljivu hipotezu koja predstavlja odličnu ilustraciju ove teze. Komentarišući aktuelne debate koje se vode o pretpostavljenom političkom dijalogu između vlasti i opozicije on je rekao:
“Dok je Vučić autokrata ove vrste na vlasti, nema šanse za bilo kakav dijalog. On može da vodi dijalog sa sebi potčinjenima ili sa sebi nadređenima ali sa onima koji suprotno vide stvari od njega nikako.”
Ono što je Stupar želeo da kaže, to je da Aleksandar Vučić ne može da vodi nikakvu raspravu: on može da ili prima naređenja ili da ih izdaje. Prima ih od političara, i ko zna koga sve još, iz velikih i moćnih država; izdaje ih ljudima koji njega moraju da ga slušaju.
U oba slučaja, odnos ravnopravnosti, koji je temeljni uslov za raspravu o bilo čemu, ne postoji. U prvom, on ne sme da kaže ono što misli, u drugom, ne smeju da kažu njemu. Neko bi rekao da je epistemološka vrednost takvih rasprava, u oba slučaja, jako mala (o epistemološkoj vrednosti rasprave raspravljaćemo šire u odeljku VI ovog teksta); nama se, ipak, čini nešto drugo: da ni jedno ni drugo nisu dijalozi, nego monolozi sa prinudnim slušaocima.
***
Koji to činioci, onda, određuju granice naših mentalnih horizonata – okvira u kojima vodimo svoje dijaloge, debate i rasprave?
Najpre, to su motivi iz kojih se uopšte i upuštamo u razgovor. Oni mogu biti različiti: od intelektualne radoznalosti, preko želje da u raspravi naučimo nešto novo ili podelimo svoje znanje, pa sve do toga da postignemo neke druge ciljeve (postanemo popularni, na primer) ili zadovoljimo neke druge potrebe (sopstveni egzibicionizam, ili se izborimo sa dosadom) koji su izvan same rasprave.
Drugo, to je naše znanje – opšte, posebno i pojedinačno – o predmetu rasprave. Količina našeg znanja o nečemu određuje i horizonte u kojima ćemo o tome moći da razgovaramo.
Treće, to su naše predrasude koje smo nasledili (ili izgradili) o samom predmetu rasprave: mera u kojoj taj predmet za nas ima mitski, nedodirljivi, status, ili predstavlja tabu (čime ćemo se detaljnije baviti u odeljku VII ovog teksta). Po pravilu, što više takvih predrasuda imamo, to ćemo manje moći da vodimo kvalitetniju raspravu.
I četvrto, to je naš odnos sa drugim učesnicima u raspravi: o odnosu ravnopravnosti smo već pisali, ali on predstavlja samo jednu dimenziju ovog pitanja; i drugi odnosi, lični ili institucionalni, koji postoje između učesnika u raspravi, njihove međusobne istorije i prethodne interakcije, oblikuju ovaj činilac.
Zbog svega toga: ako uopšte imate ideju da sa nekim ulazite u raspravu, najpre uzajamno proverite vaše mentalne horizonte. Ako se oni čak ni delimično ne poklapaju, manite se ćorava posla i upotrebite svoje vreme korisnije.
III
Normativno i faktičko
Negde u drugoj polovini devedesetih, u ono vreme između Dejtona i bombardovanja, dok sam se bavio tzv. državnim bankarstvom, jednog dana je trebalo da razgovaram sa tadašnjim nemačkim ambasadorom u Beogradu, Vilfredom Gruberom. Preneta mi je, ovlaš, poruka da gospodin Gruber želi da govori o “privrednoj i finansijskoj saradnji između Jugoslavije i Nemačke” i, uzgred, prenese “neke poruke u vezi Kosova”. Posle je trebalo da odemo na ručak.
Naravno da mi je bilo jasno šta Gruber zaista želi i zašto to što želi ne može da prenese na uobičajeni način – preko Ministarstva spoljnih poslova – nego bi hteo da ga sakrije smokvinim listom “privredne i finansijske saradnje”. Zato sam, kao domaćin, razgovor i počeo petnaest minuta dugim uvodom o mogućnostima za tu saradnju. Saradnici su bili spremili i lepe grafikone u bojama. Gruber se nervirao i bilo ga je zabavno gledati.
Kada je uzeo reč, nije potrošio više od pola minuta da se kurtoazno zahvali na svemu što je čuo, i onda – još u istoj rečenici – odmah nastavio:
“Ali, ja sam danas došao iz jednog drugog razloga. Da razgovaramo o Kosovu.”
Potom je izneo svoju poruku (pomalo konfuznu, još uvek se sećam), delovao ponešto razočarano kada je od mene čuo da ne mogu da je komentarišem jer nije ni upućena meni, ali da će biti preneta tamo gde on to i očekuje, i onda smo otišli na ručak. Prilično dosadan.
Razgovora sa Gruberom sam se setio kada sam počeo da razmišljam o ovom odeljku današnjeg teksta: o većini stvari koje su predmet naših debata možemo da raspravljamo na dva saznajna nivoa: normativnom i faktičkom. Normativno, Gruber i ja smo pričali o “privrednoj i finansijskoj saradnji”; faktički, pričali smo (ili je bar on to radio), o Kosovu.
***
Normativni nivo rasprave je onaj koji je ograničen na okvire koje su već postavljeni, raznim kategorijalnim aparatima: najčešće onim pravnim (zakonskim) ali i tehničkim, na primer. Faktički nivo rasprave diktira stvarnost u kojoj se rasprava vodi i naše želje, planovi i ambicije za oblikovanje te stvarnosti u skladu sa našim navikama, željama i ambicijama.
Dinar je, normativno, jedino zakonsko sredstvo plaćanja u zemlji; faktički, mi svi – osim kada se radi o nekim vrlo malim, svakodnevnim, iznosima – razmišljamo i razgovaramo u evrima. Zaista, pokušajte da se setite: kada ste poslednji put, za iznos od deset hiljada evra, nekome rekli “milion i dve stotine hiljada dinara”?
Normativno, mi znamo da se zakoni usvajaju u parlamentu, na osnovu predloga vlade, koja ih opet, usvaja, na bazi nacrta koje pripremi matično ministarstvo. Faktički, već i ozbiljni mediji govore o zakonima kao nečemu što je “Vučić prelomio”.
Normativno, Kosovo je pokrajina u sastavu Srbije – bar po pravnom sistemu koji se primenjuje u našoj zemlji; faktički, za odlazak u tu pokrajinu već dvadeset godina nam je potreban pasoš ili lična karta – nešto što nam nije potrebno kada iz svog grada odlazimo u bilo koji drugi grad u Srbiji – izvan Kosova.
***
Da li smo, zaista, u našim raspravama uvek u stanju da napravimo razliku između normativnog i faktičkog?
Mi pravnici, recimo, imamo jedan dobar običaj (koji, na žalost, često ni sami ne poštujemo) da na početku svake profesionalne rasprave (dijaloga, izlaganja, teksta u stručnom časopisu) naglasimo da li govorimo (pišemo) de lege lata ili de lege ferenda.
Kada o nekom zakonu diskutujemo de lege lata onda to znači da analiziramo njegov važeći tekst i tumačimo ga nekim od uobičajenih tehnika tumačenja pravnih normi: jezički, istorijski, kontekstualno (zajedno sa drugim zakonima koji regulišu istu ili slične oblast), komparativno (zajedno sa istim ili sličnim normama u drugim zakonodavstvima u svetu), teleološki (ciljno). Svaka od tih tehnika trebalo bi da nas dovede do istog cilja: da protumačimo šta je pravo značenje neke pravne norme, odnosno koja je bila stvarna namera onih koji su je doneli.
Nasuprot tome, rasprava de lege ferenda podrazumeva da iznosimo razne argumente kako bi, po našem mišljenju, ta norma trebalo da izgleda da bi ostvarila pretpostavljeni društveni cilj u kojem je doneta. Rasprava o doživotnoj robiji jeste tipičan primer rasprave de lege ferenda: ova kazna ne postoji u našem krivičnom zakonodavstvu.
Kao što smo konstatovali – ni mi pravnici sami uvek ne poštujemo dobri običaj da na početku definišemo okvir u kojem raspravljamo o nekoj pojavi. Mešamo normativno i faktičko, i koristimo argumente koji nam se u datom trenutku sviđaju ne vodeći računa čak ni koliko su oni međusobno konzistentni.
U drugim raspravama, ovaj haos je još češći. Istoričari su, na primer, skloni da – kada raspravljaju, na primer, o pitanjima granica – nekada koriste etnički kriterijum (tako je Krim ruski, ali Kosovo nije albansko), nekada istorijski (tako je Katalonija španska, a ne katalonska, ali je i Gibraltar španski, a ne britanski), nekada pozitivnopravni (naše granice su svete i nepromenljive, ali granice Bosne i Hercegovine, na primer, to nisu).
***
Političke rasprave su, ipak, vrhunac perverznih kombinacija normativnog i faktičkog nivoa diskusije: Donald Tramp je istovremeno i prekršio zakone i “isušio močvaru”; Bregzit je nešto čemu se radujemo iako nas se mnogo ne tiče i zapravo ne znamo da li bi trebalo da kazni više Engleze ili Evropljane (jer, ne znamo da li mrzimo više jedne ili druge); Erdogan je opasan islamista ali je protiv Amerikanaca pa je zato dobar; Vladimira Vladimiroviča Putina volimo, ali u njegovoj Rusiji ne bismo nikako živeli; Aleksandar Vučić će vladati doživotno i pašće sa vlasti sutra.
Ovakve iracionalne amplitude u stavovima istih učesnika, pri čemu oni po pravilu ne iznose nikakve argumente za svoje tvrdnje (o argumentu, ili dokazu, videti opširnije u narednom odeljku) tipične su za rasprave koje se ne vode radi sticanja novog znanja (čime ćemo se baviti u odeljku V) nego radi ubeđivanja drugog učesnika, ili slušaoca, da smo mi nužno u pravu a da on to nužno nije.
Po pravilu, kada se rasprava vodi samo, ili pretežno, u tom cilju, nijedna strana neće uspeti u svom naumu – naprotiv, svaka će, po njenom završetku, biti još više ubeđena u svoje početne stavove. U takvim rapravama ne može se uspostaviti ni normativni ni faktički nivo, one se svode na ponavljanje stereotipa, fraza i – više ili manje – emotivnih iskaza i propagandnih floskula.
Svakako, mi možemo otpisati tzv. propagandne rasprave, kao nešto što je nedovoljno kvalitetno da bi uopšte bilo predmet ozbiljne epistemološke analize. To što ćemo ih otpisati ne znači da ih neki ljudi neće uporno voditi, ali – utehe radi – 99,99% onoga što je čovečanstvo izreklo od kraja praistorije do danas ionako je bilo beskorisno brbljanje. Istoriju, i materijalnu i duhovnu, je stvorio tek stoti deo jednog jedinog procenta svih do sada izgovorenih ili napisanih reči.
Međutim, ukoliko se snižavanje kvaliteta rasprave, u nekoj zajednici, nastavi duže vreme, to može da ima neke dugoročne negativne posledice: pametniji pripadnici tog društva će ga napuštati, u konstituisanju i obnovi elita – među onima koji ostanu – uspostaviće se kriterijum tzv. negativne selekcije, zajednica će u celini gubiti korak sa okruženjem i celim svetom, i izmeštati se na periferiju glavnih svetskih tokova.
***
Svi ti procesi ostaviće svoj trag i na jeziku. Jezik je jedan od glavnih instrumenata kojima ostvarujemo svoje svojstvo čoveka: zaista, da nemamo jezik ne bi se mnogo razlikovali od životinja, bez obzira što bismo i dalje hodali na dve noge.
Jezik nije samo prosta refleksija stvarnosti koju opažamo (u normativnim raspravama) ili zamišljamo (u onim faktičkim). On je isto tako i naše oruđe za zamišljanje budućnosti – oblikovanje buduće stvarnosti. Ako ne znamo da precizno izrazimo šta želimo, onda je vrlo verovatno da uopšte ne znamo šta želimo.
Reči kao što su sloboda, jednakost, pravda, u takvim jezicima gube svoja prvobitna, stvarna, značenja i postaju fraze koje se koriste da bismo izrazili, ili u drugima podstakli, određene emocije. Ako o nekome mislimo dobro, vrlo verovatno ćemo reći da je on demokrata, a u suprotnom slučaju, da je fašista. Najčešće, dotični neće biti ni jedno ni drugo, ali ako se neko usudi da nam skrene pažnju kako reči koristimo neprecizno, obrecnućemo se na njega da imamo slobodu govora.
Sloboda govora, naravno, ne podrazumeva i slobodu od gluposti – tragični paradoks je da je najveća količina ljudske gluposti izgovorena i napisana upravo u društvima u kojima vlada najveća sloboda govora.
IV
Dokaz
“Vino je stalni dokaz da nas Bog voli i da voli da nas vidi srećne.” – rekao je Bendžamin Franklin, američki pisac, naučnik, pronalazač, diplomata, političar, državnik i mason.
Franklin je, naravno, upotrebio duhovitu stilsku figuru – slično Martinu Luteru koji ju je, dva veka ranije, upotrebio, ali sa pivom umesto vina (Luter je bio pivopija). Oni su obojica znali vrlo dobro da je dokaz o postojanju Boga nemoguće naći, jer se takva rasprava i ne vodi u domenu činjenica, nego verovanja.
Ako se, za sada, zadržimo samo na činjenicama – šta je, zapravo, dokaz?
Formalni dokaz (nekad ga zovemo i derivacijom) je konačan skup rečenica, od kojih svaka predstavlja aksiom, pretpostavku ili logično sledi iz prethodnih rečenica po tzv. transformativnom pravilu. Ovaj skup rečenica, uzet zajedno, trebalo bi da predstavlja tzv. dovoljan argument za početnu tvrdnju (tezu) – ili, kraće formulisano, dokaz.
Dokaz, dakle, zahteva tri elementa: tezu, argumente i logička pravila koji ih povezuju.
Nekada je dokaz bio jednostavan: za našu tvrdnju da smo bili u Parizu, na primer, dovoljan dokaz je bila fotografija ispod Trijumfalne kapije. Danas, sa napretkom tehnologije, možda će nam biti potrebno i veštačenje te fotografije – jer je postalo isuviše lako da se u fotošopu montira nečiji lik na bilo kom mestu u svetu.
Sve tehnike dokazivanja možemo podeliti u dve faze: deduktivne i induktivne.
Deduktivno dokazivanje podrazumeva da teza, nužno proizilazi iz argumenata, tako što iz opštih slede posebni, a iz posebnih pojedinačni zaključci (tzv. kategorički silogizam). Iz istinitih argumenata ne može da se izvede pogrešna teza. Sve životinje su živa bića; magarac je životinja; magarac je živo biće.
Induktivno dokazivanje se primenjuje u slučajevima kada se neka teza ne može dokazati na osnovu raspoloživih argumenata (najčešće, u tom slučaju, nekih iskustvenih činjenica). U tom slučaju, mi iznosimo argumente, logički i intuitivno ih povezujem sa tezom i prihvatamo zaključak – ali smo svesni (ili bi bar trebalo da budemo svesni) da, uprkos tome što su nam svi argumenti istiniti, teza bi, hipotetički gledano, mogla da bude i pogrešna. Francuzi vole da piju vino; Žan je Francuz; Žan voli da pije vino.
***
Za razne vrste rasprava, naravno, postoje i različite vrste i kvaliteti dokaza: na krivičnom suđenju neophodno je da se tvrdnja (optužnica) različitim sredstvima (izjave svedoka, materijalni dokazi, veštačenja) dokaže van razumne sumnje; u teološkim debatama, da dokaz bude u skladu sa tzv. izjavom vere (“vjeruju”); u prirodnim naukama dokaz je često u formi eksperimenta; u istoriografskim raspravama dokazi su tzv. istorijski izvori, koji mogu biti primarni (arheološki ostaci, pisani dokumenti, fotografije, svedočenja učesnika) i sekundarni (kritike, komentari, enciklopedije, zbornici tekstova, analize, biografije).
Međutim, problem dokaza u političkim raspravama je nešto složeniji. Dok je u svakoj od prethodnih vrsta rasprava (sudske, teološke, naučne, istorijske) cilj da se utvrdi materijalna istina – u najvećoj meri u kojoj je to, naravno, objektivno moguće – cilj političkih rasprava jeste da se ubede slušaoci. U njima je materijalna istina, ako je uopšte i prisutna u diskursu rasprave, od sekundarnog značaja.
To znači da, u političkim raspravama, ne postoji dokaz, kao u onim drugim. Ili, da ovu hipotezu drugačije formulišemo, ne postoji jedistveni dokaz; svaka strana u raspravi izneće svoj dokaz – namenjen slušaocima kojima se obraća – i, hipotetički, moći će da bude u pravu. Dakle, mi možemo da zamislimo političku raspravu sa dva seta dokaza, kojima se potpuno različite tvrdnje dokazuju potpuno različitim slušaocima, i da oba seta budu formalno tačna.
Sam pojam rasprave, međutim, podrazumeva jedinstveni diskurs, jedinstveni set pravila, jedinstvene metode dokazivanja i, konačno, jedinstveni auditorijum pred kojim se ona vodi. U političkim raspravama, vidimo, nema ničeg od toga.
Zbog toga se postavlja logično pitanje: da li su političke rasprave uopšte i rasprave stricto sensu? Ili su, pre, uporedni monolozi, za koje je samo – da bi bili manje dosadni – napravljena zajednička pozorišna scenografija?
***
Na kraju ove male rasprave o dokazu, osvrnućemo se i na još jedan fenomen postmoderne: to je naša sklonost da, zdravo za gotovo, uzmemo sve što negde pročitamo ili na ekranu našeg televizora ili kompjutera, vidimo. Odricanje od kritičkog mišljenja, i zaključivanja na osnovu dokaza, učinilo nas je sklonim da za dokaz prihvatimo bilo koji vizuelni utisak.
Iako znamo da novine lažu, svaki put ćemo tu laž prihvatiti kao bar pola istine. Koliko smo atentata, haosa, državnih udara i ratova preživeli u poslednjih nekoliko godina? Ako je verovati tabloidima koji su ih najavljivali, Srbija bi danas trebalo da izgleda kao Hirošima posle bombardovanja. Pa ipak, ogroman broj ljudi će, uprkos bezbroj puta ponovljenom, iskustvenom saznanju da novine lažu, već prvi sledeći put poverovati u bilo šta što je velikim žutim slovima napisano na nekoj naslovnoj strani.
“Ne smatraj nešto dokazom samo zato što je napisao u knjigama, jer lažov koji laže svojim jezikom neće oklevati da isto učini i svojim perom” – rekao je Mozes ben Maimon, poznatiji kao Maimonides, jevrejski filozof koji je živeo u arapskim zemljama Španije i Sredozemlja u XII veku.
V
Mali hermeneutički trikovi
Učesnici u raspravama često primenjuju i male hermeneutičke trikove. Njihov cilj je da zbune druge učesnike i slušaoce i ostave utisak, više nego da dokažu tezu koju zastupa onaj ko ih primenjuje.
Četiri najčešća takva trika su uzimanje dela za celinu (tzv. logička greška pars pro toto), dokazivanje negativnih činjenica, zamena vrednosnih sudova za činjenične, i prihvatanje moći kao dokaza po sebi.
***
Pars pro toto je osnova za formiranje različitih, po pravilu negativnih, stereotipa o celini, na osnovu malog uzorka ili čak pojedinačnih primera. Neki Nemci su u prošlosti bili nacisti; svi Nemci su bili nacisti; svi Nemci su i danas nacisti. Po istom obrascu, u mnogim raspravama koje se i danas vode u svetu svi Rusi su komunisti, svi muslimani teroristi ili svi Hrvati ustaše (a Srbi četnici).
Pogledajmo tipičan način na koji funkcioniše ovaj trik: od nekoliko na brzinu povezanih slučajeva korupcije političara javnost će olako izvući zaključak da su svi političari lopovi. Isto će biti sklona da zaključi i kada se radi o lekarima ili saobraćajcima. Čak i kad u nekom slučaju nema pravnosnažne sudske presude, javnost će pre biti sklona da poveruje kako je to rezultat korumpiranog pravosuđa nego nekvalitetnog rada tužilaštva koje je optužilo nevinog čoveka. Gde ima dima tu ima i vatre, je maksima kojom se, po pravilu, objašnjava zbog čega je onaj koji je optužen uvek kriv, a ako sud kaže da nije – pa, sud je korumpiran…
***
Poznato je da se negativne činjenice teorijski ne mogu dokazati: teret dokazivanja (tzv. onus probandi) je uvek na onoj strani koja iznosi neki činjenični sud. U krivičnim istragama, osumnjičenom za ubistvo, na primer, uvek se na početku proverava alibi; razlog je jednostavan: ako je u vreme ubistva osumnjičeni bio na nekom drugom mestu, on ne može biti učinilac. Međutim, alibi (kao ni tzv. poligraf) ne predstavljaju pozitivne dokaze: svedoci koji su obezbedili alibi mogli su da lažu, rezultati poligrafa nisu uvek potpuno pouzdani. Zato je onus probandi uvek na tužiocu: on treba da prikupi dovoljno kvalitetne dokaze da bi sudsko veće (odnosno porotu) ubedio da je optužnica osnovana. Okrivljeni, na primer, može sve vreme istrage i suđenja da ćuti.
Ipak, dokazivanje negativnih činjenica nije redak slučaj u našim aktuelnim raspravama: stereotip o onom famoznom prvom milionu – koji niko ne može da objasni – je tipičan takav slučaj. Zašto bi neko bio uopšte trebalo da objašnjava ono što je posao nekih drugih ljudi – u ovom slučaju, poreznika – da utvrde?
***
Zamena vrednosnih sudova za činjenične je treći uobičajeni trik u raspravama: ono što subjektivno mislimo o nekoj pojavi, događaju ili ličnosti proglašavamo za činjenicu i onda protivnika u debati navodimo da taj naš vrednosni sud osporava. Često on to i čini, ulazeći tako u besmislenu raspravu, jer de gustibus non est disputandum, kako su govorili Rimljani; bilo bi sasvim dovoljno, recimo, da protivnik iznese svoj sopstveni vrednosni sud o istoj stvari.
Danas živimo bolje (ili gore, svejedno) nego pre deset godina – obično nam govore političari. Taj iskaz je, sam po sebi, tipičan primer vrednosnog suda koji se ne dokazuje. Kvalitet našeg života, naime, nije u nužnoj korelaciji sa statističkim podacima koje pažljivo biramo da bismo svoju tvrdnju dokazali; on je, u celini, izraz našeg subjektivnog osećaja, o kojem je, kako rekosmo, besmisleno voditi raspravu.
***
Konačno, prihvatanje moći kao dokaza po sebi je, naročito u vremenu postmoderne u kojem živimo, vrlo čest trik u raspravama. On je na vlasti, pa je zato u pravu, a kad ti budeš na vlasti, ti ćeš biti u pravu. Većina naših rasprava o Donaldu Trampu, na primer, počinje i završava se na toj konstataciji.
Naravno, u ozbiljnim intelektualnim raspravama na bilo koju temu sasvim je irelevantna pozicija učesnika izvan rasprave: ko je na vlasti a ko nije, ko je bogat a ko siromašan, čija je prošlost besprekorna a čija je predmet kontroverzi. Sve te argumente ad hominem koristimo samo onda kada nemamo druge, jače.
Kada je češki teolog, filozof i rektor Karlovog univerziteta u Pragu,Jan Hus, doveden na lomaču u nemačkom gradu Konstancu da bi bio spaljen zbog jeresi, 1415. godine, rominjala je kišica i vatra nije mogla da se razgori. Hroničari su zabeležili da je tada jedna stara žena došla i, kako bi pomogla vlastima, donela neko suvo granje i bacila u vatru. Hus je, još uvek svestan, na to rekao: “Sancta simplicitas”.
Ta “sveta prostota” koju je Hus video pred svoju smrt nije se promenila vekovima. Starica u Konstancu je, kao dovoljan dokaz da Hus nije u pravu, prihvatila činjenicu da se on, tog dana, zatekao na lomači. Da je na tom mestu bio njegov protivnik u teološkoj raspravi koju je vodio na crkvenom saboru, izvesni Mihal de Kausis, i na njegovu lomaču bi bacila ono isto granje. O suštini spora koji su njih dvojica vodila (o prirodi tzv. Poslednje večere, o prodaji indulgencija, o moralnim nedostacima klera) ionako nije ništa znala jer je bila nepismena.
Milioni duhovnih sledbenika starice iz Konstanca, od Amerike i Britanije, preko Mađarske, Poljske i Srbije, do Turske, Irana i Saudijske Arabije, i danas, na društvenim mrežama demonstriraju njenu “svetu prostotu”: u svakoj raspravi podržavaju onoga koji je na vlasti, ili je bogat, ili je jednostavno popularan (tzv. influenser), bacajući snopove pruća na lomače onih koji im se suprotstavljaju. Pri tome, o suštini rasprava koje se vode, nemaju baš nikakvog pojma; niti znaju dovoljno činjenica, niti ih uopšte i zanima da ih saznaju, niti bi bili u stanju da ih shvate čak i kad bi ih kojim slučajem i saznali.
To je jedna od, tipično srednjovekovnih, karakteristika postmoderne: činjenice nisu ništa, utisak o njima je sve.
VI
Šta možemo da naučimo?
Možda najvažnija funkcija svake rasprave jeste učenje. U idealnoj situaciji, na kraju rasprave bi svaka strana, pošto bi se prethodno upoznala sa argumentima koje bi iznela ona suprotna strana, naučila nešto što do tada nije znala. To, naravno, ne znači da bi ona na osnovu tih argumenata nužno promenila mišljenje koje je imala na početku rasprave; često bi, recimo, te argumente koristila da suprotnoj strani pronađe neke slabe tačke za koje do tada nije znala. Ali, svakako bi na kraju rasprave suprotnu stranu poznavala bolje nego na početku.
Epistemološka vrednost rasprave je trajna i ona ostaje pohranjena u riznici ljudskog znanja i daleko nakon fizičkog odlaska njenih učesnika: diskusija između Cicerona i Katiline u starom Rimu; tzv. “disputacije iz Tortoze”, rasprava između Jevreja i hrišćana o odnosu Talmuda i Biblije, u srednjovekovnom Aragonu; dijalog između Voltera i Rusoa o zemljotresu u Lisabonu, 1755; rasprava između Nilsa Bora i Alberta Ajnštajna o postojanju fotona 1927; “Moj obračun sa njima”, Krležina rasprava u sukobu na književnoj levici, 1932; debate na Vrhovnom sudu SAD o pravu na slobodu govora, u slučaju Brandenburg v. Ohio, 1969. ili o pravu na abortus, u slučaju Roe v. Wade, 1972.
Ne samo stvarne rasprave, nego i one književne, ostale su zapisane u istoriji. Ponekad, one su imale dalekosežne posledice u stvarnom životu. “Razgovori u paklu između Makijavelija i Monteskjea”, koje je 1864. objavio francuski pisac Moris Žoli, poslužili su kao predložak ruskoj carskoj tajnoj policiji, Ohrani, da falsifikuje jedan tekst objavljen kao pravi – takozvane Protokole cionskih mudraca – koji je kasnije upotrebljen kao jedan od najzlokobnijih antisemitskih pamfleta u dvadesetom veku.
Sve ove rasprave, i stvarne i književne podjednako, ugrađene su u temelje naše civilizacije: teološke, istorijske, filozofske, naučne, literarne, pravne. One su deo jedinstvenog duhovnog nasleđa koje smo – svi mi koji danas živimo na Zemlji – stekli, već samim činom našeg rođenja. Predstavljaju sastavni deo dijalektike sveta.
Kako sa tim stojimo danas, u dvadeset prvom veku, bar u ove dve njegove decenije koje smo dosad potrošili? Da li su naše današnje, postmoderne rasprave dostojne nasleđa predaka i kako će o njima suditi naši potomci? Ili je kakofonija zamenila argumente u toj meri da će one biti bezvredne, a potomci će ih izučavati kao primer ljudske gluposti – ako ih uopšte budu i primetili?
***
Na samom početku, nameće se jedan sumoran utisak: ako nam je skupi papirus omogućio da sačuvamo misli Herodota i Tacita; jeftiniji papir da one postanu dostupnije mnogo širem krugu ljudi, a Gutenbergova presa da se masovno štampaju – šta nam je doneo kompjuter?
Na prvi pogled, omogućio je svakome od nas da, praktično besplatno, bez odlazaka u biblioteku, iz udobnosti svog doma, pročita ono što su nekada pisali kaluđeri pod svetlima voštanica. Nastavio je, vekovima neprekinuti, istorijski trend širenja i demokratizacije ljudskog znanja.
Ali, na drugi pogled, pomešao je – za sada se čini, beznadežno – žito sa kukoljem. Omogućio je svakoj gluposti da nam bude dostupna, takođe. Sva ona naklapanja da su vakcine štetne, sve moguće i nemoguće teorije zavera – sve je to danas moguće pročitati uporedo sa Tolstojem, Servantesom, Šekspirom, Crnjanskim i Andrićem; sve bizarne fotomontaže, vešto ili manje vešto napravljene, dostupne su nam uporedo sa Ticijanom, Velaskezom, El Grekom i Milenom Pavlović Barili; sve priče o tome kako je Zemlja ravna ploča dele isti virtuelni prostor sa radovima Stivena Hokinga.
***
Ako su ljudsko znanje nekada ograničavali sveštenici – ljubomorno čuvajući monopol na znanje i sprečavajući da se ono proširi van kruga posvećenih, danas su tu ulogu preuzeli novinari. Savremeni novinari o svemu znaju ponešto, a ni o čemu ne znaju dovoljno, pa ipak im to ne smeta da u globalnom selu igraju suštinski istu ulogu koju su, u srednjovekovnim manastirima imali kaluđeri: posrednika između Svetog grala znanja i nas, neukih plebejskih masa.
Novinari imaju svoje izvore, koje nisu dužni da nam saopšte; oni imaju svoje procene činjenica, umesto stvarnih činjenica; novinari, konačno, imaju i svoje prioritete, o kojima, ljubomorno, nikome ne polažu račune. Da li je na jednom mitingu bilo deset ili dvadeset hiljada ljudi? Da li je puč u jednoj zemlji važnija vest od izbora u drugoj? Ko je terorista a ko borac za slobodu?
Bitne elemente diskursa u kojima vodimo naše rasprave danas, već unapred oblikuju novinari, ponekad kao deo širih propagandno-političkih štabova, a ponekad čak i sami – na osnovu sopstvene rutine, navike, površnosti i intelektualne lenjosti – koje sve najčešće pravdaju brzinom i rokovima koji su im nametnuti.
Novinari, naravno, ljubomorno čuvaju svoju autonomiju – kao što su je, u Srednjem veku, čuvali univerziteti i crkve. Ali, baš kao što su i pisci Prosvetiteljstva, od Voltera do Rusoa, tražili autonomiju od crkve, možda bi i pisci Postmoderne trebalo da traže – autonomiju od novinara?
***
Suočeni sa viškom informacija, kako onih lažnih tako i pravih, sve češće nas mrzi, ili jednostavno nemamo vremena, da svaku od njih čak i ovlaš pročitamo, a kamoli da je proverimo. Sve češće, zadržavamo se na podnaslovima i međunaslovima, često samo n naslovima, ponekad samo slikama, postajući tako i nehotične žrtve manipulacija onih koji naslove i slike biraju.
Sve češće, dakle, naše saznanje biva prethodno kondenzovano, skraćeno, dajdžestirano, bilo od drugih bilo od nas samih. Sa takvim, nepotpunim i osakaćenim, znanjem, prethodno očišćenim od svih sumnji i dilema, ulazimo u rasprave nespremni. U atmosferi raširenih stereotipa i predrasuda, nesvesni svog nedovoljnog znanja (koje ponekad samo podsvesno osećamo) i nedostatka argumenata, ponavljamo početne stavove, koristeći ponekad samo različite reči i menjajući njihov redosled, u nadi da će one ostaviti utisak nekog novog argumenta.
Manje-više, u prethodna dva pasusa opisali smo anatomiju većine naših današnjih književnih, naučnih, teoloških, filozofskih, a posebno političkih rasprava. Što je medij u kojem se neka rasprava vodi dostupniji širem krugu konzumenata, to je njen kvalitet niži, jer se rečnik i argumentacija nužno prilagođavaju onima koji mogu najmanje da shvate. Lanac je jak koliko i njegova najslabija karika.
Nema sumnje da svi ovi procesi do kojih je došlo u postmodernom društvu, i koji se uporedo odvijaju, u svojoj konačnici dovode do radikalnog smanjivanja epistemološke vrednosti rasprava koje se u njemu vode.
Paradoksalno: život u tehnološki najsavršenijem od svih vekova u kojima je dosad živela ljudska rasa, vodi nas u svojevrsnu distopiju, u obrnutu sliku: života u intelektualno najsiromašnijem veku.
***
Ako vam se prethodni zaljučak učinio malo preteranim, razmislite za trenutak o sledećoj statistici koju ću sada sa vama da podelim. Tekstovi objavljeni na blogu koji upravo čitate, za poslednje četiri godine koliko postoji, svakog meseca imaju, ukupno, između pet i šest hiljada čitanja. Istovremeno, tvitovi koje autor ovog bloga piše na svom tviter nalogu svakog meseca imaju, ukupno, oko tri miliona čitanja.
Da li su tvitovi ovog autora baš pet stotina puta bolji od njegovih tekstova? Ili čitaoce pet stotina puta više zanima neka kratka crtica, doskočica, zabavan detalj, štos, nego što ih zanima ozbiljna priča o nečemu? Ili, jednostavno, oni više nemaju vremena za bilo šta što traži njihovu pažnju za vreme duže od trideset sekundi koliko je potrebno da pročitaju jedan tvit?
Postmoderno doba surovo je prema nama, ljudima koji u njemu živimo, na razne načine. Jedan od tih načina je i što nam krade vreme za ono što bismo voleli, tako što nas primorava da radimo ono što radi većina: da jurimo za eksplozivnim, površnim i kratkotrajnim senzacijama.
VII
Mitovi i tabui
Možemo li baš o svemu da razgovaramo? Ili zajednica, u datim kulturnim i istorijskim okvirima, može da postavi tzv. granice rasprave?
Znam, većina vas će sada požuriti da odgovori kako je sloboda reči apsolutna i da reč, uzeta sama po sebi, nikoga ne može da povredi. Međutim, ako bih pitanje formulisao drugačije, i od vas zatražio da se izjasnite o tome da li treba dozvoliti propagandu fašizma, etničke, rasne ili verske mržnje, pretnje drugim ljudima, iznošenje stavova kojima se opravdava nasilje, pedofilija ili incest – vaš odgovor bi bio sasvim drugačiji. A u suštini, to bi bilo isto ono pitanje sa početka ovog odeljka, samo formulisano na manje uopšten način.
Problem je, očigledno, složeniji. Sada ćemo se baviti mitovima i tabuima.
Naša najznačajnija kolektivna sećanja – sećanja koja oblikuju i šire tzv. kolektivnu s(a)vest – su ona koju svoju moć crpu iz tvrdnje da izražavaju neku stalnu, nepromenljivu, istinu. Takva sećanja se odnose na našu sadašnjost, isto toliko koliko i na prošlost, i mi verujemo da nama (i drugima) prenose nešto fundamentalno o tome ko smo, i šta smo, mi danas; ona izražavaju, pa čak i definišu, naš identitet ili neki njegov bitan element.
Da bi se sećanje formiralo i održalo na takav način ono mora da korespondira sa nekoliko drugih aspekata naše svesti: kako mi razumemo sami sebe; kako gledamo na okolnosti i okruženje u kojima živimo; kako mislimo o budućnosti. I ovaj odnos je, naravno, uzajaman i povratan: mi smo prigrlili određeno sećanje jer nam ono govori ne samo o jučerašnjem, nego i o današnjem danu; istovremeno, u meri u kojoj smo ga mi prigrlili danas, stvorili smo i osnov za njegovo tumačenje, čime ćemo se detaljnije bavili u odeljku VIII.
***
Hajde da sad pogledamo nekoliko zanimljivih primera istorijskih tabua u raspravama.
Jevreji su, na primer, punih dve hiljade godina zadržali sećanje na Masadu, tvrđavu u kojoj je, 74. godine, poslednjih devet stotina šezdeset branilaca izvršilo samoubistvo da ne bi bilo zarobljeno od rimskih legija u Prvom jevrejsko-rimskom ratu. Ovo sećanje je, međutim, podignuto na nivo kulta tek po osnivanju države Izrael, 1948. godine: na tom mestu su regruti godinama polagali zakletvu, a čak dvojica načelnika generalštaba izraelske vojske, Jigal Jadin i Moše Dajan, bili su arheolozi (prvi profesionalni, a drugi amaterski) koji su vršili iskopavanja u Masadi.
Frankov režim je u Španiji obnovio sećanje na Rekonkvistu (proterivanje muslimana i kasnije Jevreja sa Iberijskog poluostrva, završeno 1492. godine) i jedan istorijski narativ (stvaranje verski monolitne, hrišćanske Španije) upotrebio u sasvim drugom kontekstu Španskog građanskog rata (stvaranje ideološki monolitne, fašističke Španije).
Adenauerova i Brantova Nemačka je, u isto vreme, razvila kult Holokausta: njegovo osporavanje je postalo zabranjeno zakonom i kažnjivo. Mein Kampf, Hitlerov intelektualni testament, nije bio zabranjen ali su vlasti Bavarske, kao zakoniti vlasnici autorskih prava (Hitler je umro bez naslednika, a poslednje zvanično prebivalište mu je bilo u Minhenu) odbijale da daju saglasnost za njeno štampanje osim u retkim slučajevima i malim tiražima, za potrebe univerziteta i instituta; knjiga je počela slobodno da se prodaje tek po isteku godine u kojoj se navršilo sedamdeset godina od smrti njenog autora, 2015.
Dogmatski pristup kojim je nemačka politička i kulturna javnost tretirala Holokaust u poslednje tri decenije – izbegavanje slobodne debate o ovom fenomenu, njegovim korenima, uzrocima i oblicima – nije doveo samo do svojevrsnog intelektualnog osiromašenja već i do niza ozbiljnih kontroverzi.
Ginter Gras, jedna od ikona nemačkog antifašizma, autor čuvenog “Limenog doboša”, ideolog socijaldemokrata i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1999, tek 2006. – devet godina pred smrt – smogao je snage da prizna kako je, sa sedamnaest godina, nekoliko meseci 1944. i 1945. bio pripadnik SS jedinica. Nemačka javnost je, međutim, i dalje bila toliko osetljiva kada je reč o ovoj temi da objektivne rasprave kojom bi ovaj trivijalni detalj bio kontekstualizovan, a delo umetnika odvojeno od njegovih postupaka, nije moglo da bude. Poslednja decenija Grasovog života, a – tako bar za sada izgleda – delimično i ukupna ocena njegovog nasleđa, ostala je opterećena ovom kontroverzom.
Ponekad, kontroverze su bile takve da su, indirektno, dovodile i do tragičnih posledica. Rolf Peter Ziferle (1949-2016), jedan od najboljih nemačkih istoričara posleratne generacije, student u Hajdelbergu i Konstancu – gde je i dočekao revolucionarna gibanja 1968 – kasnije profesor u Manhajmu i Sent Galenu u Švajcarskoj, bio je jedan od retkih intelektualaca koji se usudio da kritički preispituje dominantan nemački narativ o Holokaustu.
Ziferle je inače pisao o raznim temama: Marksu, nemačkom konzervativizmu u vreme Prvog svetskog rata, kraju komunizma. Savetovao je Angelu Merkel o klimatskm promenama. U krugovima nemačke građanske levice, ali i kod mnogih liberala, decenijama je važio za ikonu, često zajedničku.
Ipak, bar za sada, ostao je zapamćen po svojim beleškama kojima je doveo u pitanje posleratnu nemačku kulturu sećanja na Holokaust:
“Hitler je učinio jednu paradoksalnu stvar: vezao je Nemce i Jevreje neraskidivom vezom, za sva vremena. Nemci se u ovom narativu pojavljuju kao apsolutni neprijatelji celog čovečanstva, i ta uloga je nasledna. Čak i Nemci čije dede i babe nisu bili još rođeni kada se rat završio, moraju da prihvate ovu ulogu.”
U svakom gradu, hrišćanstvo je izgradilo katedrale svom ubijenom Bogu. Jevreji, kojima je sam Bog obećao večnost, grade po svetu spomenike svojim sunarodnicima ubijenim u Holokaustu.”
I ništa od svega toga ne bi bilo toliko čudno, samo po sebi, da Rolf Peter Ziferle nije izbegao da citirane rečenice objavi za svog života, i da – kada ih je jednom napisao – nije poželeo da taj život prekrati sam: izvršio je samoubistvo 17. septembra 2016. godine. Njegove kritičke beleške o nemačkoj kulturi sećanja na Holokaust objavio je Špigl, posmrtno.
Na primeru Ziferlea možemo da uočimo tragičnu dimenziju do koje može dovesti uporno i dugotrajno tabuiziranje određene teme u javnom diskursu; ona ne dovodi samo do faktičke zabrane slobodne rasprave o njoj, nego preti i svojevrsnim društvenim ostrakizmom svima koji se usude da je prekrše. Ziferle je, kao što smo videli, konflikt između sopstvene intelektualne savesti i straha od tog ostrakizma rešio bekstvom na jedino mesto u kojem je video slobodu – u smrt.
***
Postoje i oni istorijski mitovi koji su, zavisno od istorijskog konteksta, bili korišćeni u raspravama od ljudi, i o ljudima, sa sasvim različitim ciljevima, a ponekad čak i u dijametralno suprotne svrhe. Pogledajmo, na primer, tri slučaja u kojima je – samo u dvadesetom veku – iskorišćen Kosovski mit.
Prvi primer je Sarajevski atentat: svi zaverenici, pripadnici Mlade Bosne, duhovno su formirani na tradicijama Kosovskog mita. I Princip i Čabrinović su pokušali samoubistvo posle svog svog čina, kako onog neuspelog tako i onog uspelog; oni su ubistvo Franca Ferdinanda videli kao ubistvo Murata pet vekova kasnije a sebe kao otelotvorenje Miloša Obilića. Princip je, na primer, napamet znao Gorski vijenac, delo od nekih trideset hiljada reči, koje – bar u devetnaestom veku na čijim je tradicijama on duhovno formiran – možda najpotpunije sintetizuje Kosovski mit. Iako je – kao što Dedijer tvrdi u jednoj od svojoj knjiga o Sarajevskom atentatu “uticaj kapitalizma već počeo da dezintegriše teret prošlosti” pod kojim su pripadnici Mlade Bosne sazreli, na dubljim nivoima njihove svesti je došlo do jedne zanimljive mešavine. Folklorni tribalizam osiromašenog i nepismenog seljaštva pomešao se sa modernim idejama radikalnog anarhizma, često i nihilizma (Princip je, na primer, vrlo često citirao Ničea, kojeg je na srpski prvi put preveo jedan Jevrejin – Leon Koen), socijalizma i antiklerikalizma.
Drugi primer je Dvadeset sedmi mart: govoreći na Radio Beogradu, nekoliko sati posle puča, jedan drugi Gavrilo, srpski patrijarh Dožić, rekao je i ovo:
“Pred našim narodom se ovih dana ponovo postavljalo pitanje naše vere. Ovog jutra u zoru ovo pitanje je dobilo svoj odgovor. Izabrali smo nebesko kraljevstvo – kraljevstvo istine, pravde, narodne snage i slobode. Ovaj večni ideal u svojim srcima nose svi Srbi, sačuvan u svetinjama naših crkava i zapisan na našim zastavama…”
Dvojica Gavrila su, u prvoj polovini dvadesetog veka, predstavljali dva sasvim različita arhetipe tadašnje Srbije: prvi moderan, antiklerikalan, progresivan i čak revolucionaran, gotovo anarhistički; drugi tradicionalan, konzervativan, duhovan. Zaista, bilo bi teško naći mnogo šta u čemu bi se njih dvojica slagala. Osim Kosovskog mita koji su obojica, svako na svoji način i u sopstvenom sistemu vrednosti, usvojila kao mit.
Treći slučaj datira iz vremena nacističke okupacije Srbije; pažljivi istoričar, na ovom mestu, mora da primeti činjenicu da su – ma koliko različiti bili – obojica Gavrila svoj patriotizam dokazala u neprijateljskim tamnicama: Princip u Terezinu, Dožić u Dahauu, i činjenica da je prvi tu tamnicu nije preživeo, a drugi jeste, samo znači da se istorija tako poigrala sa njima. Međutim – i to je jeste paradoks u ovoj našoj maloj digresiji od glavnog toka priče – na Kosovski mit se pozvao i šef nemačkog kvislinškog režima u Srbiji, Milan Nedić. U svom autorskom tekstu u listu “Naša Borba”, 28. juna 1942. godine, on je napisao i ovo:
“Nije opasno izgubiti bitku. Nije čak opasno ni izgubiti rat… Takvi gubici mogu biti nadoknađeni. Opasno je, međutim, kad se počne iskrivljavati istina, savijati ideali, korumpirati principi, trovati tradicije. Onda pati duh… ako je istina zamenjena lažima, mudrost glupošću, lepota ružnoćom, patriotizam mržnjom prema zemlji, blagoslov prokletstvom…”
Ova tri slučaja pokazuju koliko se jedni te isti mitovi ponekad mogu iskoristiti u svrhe sasvim različite, i u istorijskom i u etičkom smislu: od opradanja tiranicida – ubistva stranog vladara – preko legitimisanja vojnog puča, do racionalizacije kolaboracije sa okupatorom.
***
U svim ovim slučajevima (a namerno nismo ulazili u detalje mnogobrojnih mitova iz Ratova za jugoslovensko nasleđe 1991-1999: o Domovinskom ratu i žrtvi Vukovara u Hrvatskoj; o zločinu u Srebrenici u Bosni i Hercegovini; o herojskom činu majora Tepića u Bjelovaru i bici za karaulu Košare u Srbiji) rasprava se, u punom smislu te reči, ne može voditi jer za to ne postoji onaj minimalni uslov: da istoričar može određeni događaj da ispita i objasni u kontekstu u kojem se on stvarno dogodio, odnosno da ga “zaključa” u njegovu sopstvenu (a ne našu) vremensku i prostornu stvarnost, što je prvi preduslov svakog istorijskog istraživanja.
Kao kolektivna sećanja, svi navedeni primeri su istovremeno i istorijski i anti-istorijski; oni ruše uobičajenu distancu između prošlosti i sadašnjosti i u tom smislu predstavljaju svojevrsne hibride: oni su isto toliko o sadašnjosti koliko su i o prošlosti. Dakle, jedan isti događaj je istovremeno na jednom nivou istorijski (jer govori o prošlosti) a na drugom nivou anti-istorijski (jer insistira na jakoj vezi sa sadašnjošću i kontinuitetu koja razvodnjava i nekad čak negira, prošlost).
Tabuiziranje određenog istorijskog događaja, teritorije ili ličnosti onemogućava da se o njemu vodi rasprava. Zanimljivo, to isto važi i ako je događaj, teritorija ili ličnost anti-tabuizirana, dakle prihvaćena kao tzv. negativni tabu. U oba slučaja, nema prostora za argumente, logično rezonovanje ili kompromisne zaključke. Diskurs je nužno crno-beli, konačne pozicije identične onim početnim, a svaka kritička misao a priori odbačena kao jeretička.
Što je u jednom društvu više takvih tabua – pozitivnih ili negativnih svejedno – to je njegov prostor za kritičko preispitivanje prošlosti, ali i sadašnjosti, manji. Religijski tabui su sprečavali naučna otkrića; ideološki tabui su odlagali nužne privredne i društvene reforme; etnički tabui su onemogućavali, ili razarali, prirodne procese regionalnih povezivanja malih zajednica i time njihovu integraciju u maticu savremenog sveta.
Jedva da je potrebno posebno konstatovati da su sva društva i kulture koji su dugo i duboko bili opterećeni tabuima, u konačnici nužno propadali: nisu uspeli da se uklope u dijalektiku istorije.
***
Svakako, primer koji nam se u ovom kontekstu nužno nameće je rasprava koja se već neko vreme vodi u javnosti oko priznavanja nezavisnosti Kosova: od toga da bi ono značilo definitivan gubitak srpskog identiteta i kraj srpske državnosti, pa do onog suprotnog, da bez tog čina, kao svojevrsne katarze, ne možemo da nastavimo nikakav unutrašnji demokratski, kulturni i materijalni razvoj.
Oba ova viđenja, u svojim ekstremnim formama, su podjednako mitomanska i isključiva i podjednako ne nude nikakve argumente za svoje tvrdnje. Oba se, isto tako, oslanjaju na to da mi ne smemo da ih kritički preispitujemo, i to iz sasvim iracionalnih razloga: prvo nam, bez osnova, preti gubitkom prošlosti; drugo nam, isto tako bez osnova, preti gubitkom budućnosti.
Naravno, oba su, u određenom smislu, samo refleksi mnogo dubljih i starijih podela, i nerazrešenog konflikta između tradicije i modernosti, o čemu smo već pisali ovde:
Međutim, oba su, isto tako, i izrazi naše nesklonosti da rasprave vodimo uopšte, naše intelektualne lenjosti da tražimo argumente i naše sklonosti da javni govor upućujemo samo svojim istomišljenicima – u očekivanju njihovog aplauza za neku uspešnu stilsku figuru, zanimljivu istorijsku komparaciju ili duhovitu doskočicu.
To je, plašim se, jedna mnogo opasnija pojava koja kontaminira veći deo našeg javnog diskursa i stalno smanjuje kvalitet rasprava koje vodimo. Između ostalog i tako što intelektualce obeshrabruje, a sve vrste šarlatana, avanturista i hohštplera ohrabruje, da u njima uopšte i učestvuju.
VIII
Peščani sat: sva vremena u kojima živimo
Konačno, na mnoge rasprave koje vodimo presudno utiče i odgovor na pitanje: u kojem vremenu živimo? Prošlom, sadašnjem ili budućem? Naša percepcija tog istorijskog vremena u velikoj meri će oblikovati i naše debate: naše motive da u njih ulazimo, izbor tema, sagovornika i argumenata, ciljeve koje u njima želimo da postignemo.
Jedna od odlika Postmoderne jeste i naš utisak da, u stvari, mi živimo paralelno u više prošlih vremena koje onda – podsvesno – pokušavamo da transponujemo, i potom reinterpretiramo, u sadašnjosti.
***
Tako, na primer, Trampova Amerika, u svojim dominantnim narativima, u debatama koje vodi i jeziku koji koristi, intimno ponovo vodi Američki građanski rat. Duboko u sebi, ona veruje da je Trampovom pobedom konačno osvetila poraz generala Lija kod Getizburga, pre sto pedeset godina, i da je svanuo dan za poravnanje računa sa svim tim crnčugama, lezbačama, komunjarama i drugim izdajnicima – zapravo sa svima koji imaju više od četiri razreda osnovne škole.
Istovremeno, separatisti u Kataloniji ponovo vode Španski građanski rat: onaj u kojem su njihovi dedovi, zajedno sa drugim republikancima i interbrigadama, poraženi od Frankovih falangi koje su pomogli Hitler i Musolini. Baš zbog tog pseudoistorijskog narativa, levica u ostatku Španije za njihove ambicije ima mnogo više simpatija od desnice, koja – intimno – nikada nije mogla da preboli demokratizaciju ove zemlje posle Frankove smrti 1975. godine i pada falangističke diktature.
O Bregzitu smo već pisali, samo par nedelja posle onog junskog četvrtka 2016. kada je ovaj projekat izglasan:
Sada, gotovo tri godine kasnije, ne možemo da se otmemo jednom utisku: sve one ključne psihološke poruke, i otvorene a posebno one subliminalne, koje su oblikovale javno mnenje Britanije – bile su zasnovane na izolacionističkim narativima iz XVIII i XIX veka, o Britaniji koja nije deo Kontinenta, i onim iz XX veka, o Evropi koja nema mesta u Britaniji. Kampanja za Bregzit bila je, u svojoj osnovi, još jedna bitka vođena u dva vremena: u prošlosti, ponovo i u sadašnjosti, za monopol na ponovno tumačenje prošlosti.
Slična je i situacija sa odnosom koje su mnoge evropske zemlje – Poljska i Grčka pre svih – zauzele prema Nemačkoj nakon izbijanja Svetske ekonomske krize i radikalnih mera štednje koje su, bar u Evropi, identifikovane sa politikom kancelarke Angele Merkel. Fotomontaže Merkelove u SS uniformi na Akropolju u grčkoj štampi, germanofobne poruke poljskih navijača na fudbalskim stadionima, obnovljeni zahtevi za isplatu ratne štete iz Drugog svetskog rata – sve ono što u Evropi nismo gledali punih pola veka, odjednom je izbilo na površinu.
Činjenica da je Nemačka Merkelove različita od Hitlerove Nemačke više nego što je, verovatno i jedna druga evropska zemlja različita od sebe same sredinom XX veka (a nijedna nije ista) irelevantne su za ovaj narativ. Tako je debata o finansijskoj krizi, korupciji i lošem upravljanju javnim finansijama u zemljama na evropskom jugu zamenjena raspravom o nacizmu kao večnom arhetipu Nemačke, nečemu što je imanentno svim Nemcima, pa čak i onim još nerođenim.
I dok je Nemačka optuživana za fiktivni nacizam, a njeni partneri u Uniji se potajno radovali nevoljama svoje veće sestre, svi zajedno su zatvarali oči pred stvarnim neonacizmom koji se probudio u Ukrajini, na Baltiku, u Hrvatskoj ili Mađarskoj. I u tim zemljama su dominantne partokratsko-klerikalne elite, suočene sa deficitom demokratije i ekonomskom krizom, pokušale da infuziju narodnjačke podrške dobiju kroz reviziju istorije. Sve njihove rasprave o današnjem danu postale su tako, neizbežno, rasprave o jučerašnjem.
U Turskoj je Erdoganova diktatura, posle teških ekonomskih promašaja i monetarnog sunovrata, rešenje pokušala da nađe u promeni još jednog istorijskog simbola: Aja Sofiju, koju je Mehmed II Osvajač od crkve pretvorio u džamiju a Kemal paša Ataturk iz džamije u muzej, Redžep Taip Erdogan pokušao je ponovo da pretvori u džamiju. I ovo je bila rasprava u prošlosti, i za prošlost: promena namene Aja Sofije, simbola Istanbula, trebalo je da simbolički označi konačan i nepovratan raskid sa sekularnim tradicijama Ataturkove Turske, i njihovu zamenu islamističkim vrednostima Erdoganovog neoosmanskog kalifata.
***
Kao i u Americi, Španiji, Britaniji, Hrvatskoj, Ukrajini ili Turskoj, i rasprave u Srbiji, sve više, postaju i bitka za interpretaciju istorije: dinastičkih sukoba u XIX veku, Majskog prevrata i stvaranja Jugoslavije, dvadeset sedmog marta,Drugog svetskog rata i Jasenovca, 1948. i Golog otoka, Osme sednice i raspada Jugoslavije, zločina, Vukovara i Srebrenice, rata za Kosovo i petog oktobra…
Ne retko, učesnici u ovim raspravama žive u nekoliko paralelnih vremena odjednom, pa se dešava da, u istim debatama, nasumično iznose svoje ocene o sasvim različitim, vremenski i logički, sasvim nepovezanim događajima, na primer, o Majskom prevratu, Golom otoku, Osmoj sednici i Petom oktobru – pokušavajući da od svega toga skarabudže nekakvu verziju paralelne istorije – one koja se nije desila (a eto, mogla je i baš je šteta što nije) i da na osnovu takve papazjanije izvlače pouke koje bi trebalo da budu relevantne i danas.
***
Ono što je zajedničko Postmoderni u svim navedenim zemljama jeste duboko verovanje učesnika u ovakvim raspravama da je cela prošlost “falsifikovana” i da je sada došlo vreme – naročito onda kada ih u tom verovanju pothranjuje trenutna politička većina ili atmosfera u javnom mnenju – da se ta prošlost podvrgne temeljnoj reviziji. Pri tome, oni ne očekuju samo tzv. faktičku reviziju – promenu naših zvaničnih verzija o nekim detaljima prošlosti na osnovu novootkrivenih saznanja – nego i na širu, vrednosnu reviziju: potpunu promenu svih dominantnih istorijskih narativa, onih na kojima su obrazovane generacije Evropljana i koje su postale deo našeg zajedničkog kulturnog nasleđa.
Rasprave u Postmoderni pokušavaju da od heroja naknadno naprave kukavice, a od kvislinga heroje; da fašiste prikažu kao “efikasne menadžere”, revolucije kao pučeve finansirane iz inostranstva, a gotovo svaka smrt mora da bude atentat koji je posledica neke svetske zavere.
Na taj način, Postmoderna pravo na upravljanje današnjim događajima – koje prirodno pripada političkoj većini – via facti proširuje i na pravo da se, ex cathedra i bez priziva, upravlja i svim jučerašnjim događajima, da se oni naknadno reinterpretiraju i potom medijski eksploatišu, i to na način koji najčešće nema baš nikakve veze sa istorijskim činjenicama.
Jer, ako je tačna ocena Napoleona Bonaparte: “Šta je istorija, ako ne bajka koju smo prihvatili”, onda je i jedna od ključnih ambicija Postmoderne da napiše novu bajku. Ona neke mitove vadi iz naftalina, neke u njega gura, činjenice zamenjuje pretpostavkama a skepsu, taj nužni pratilac svakog kritičkog mišljenja, zauzimanjem kategoričkih stavova.
Problem sa svom ovom – površnom, histeričnom, eklektičkom i haotičnom, već kakva jeste – neo-istorijom je jednostavan: ona se naprosto nije dogodila, i ne može da se ponovo dogodi.
Rasprave o svemu tome, iako ponekad mogu da posluže homogenizaciji sopstvenih pristalica u nekoj političkoj kampanji, suštinski su besmislene i jako štetne. One ne vode samo zaglupljivanju miliona ljudi, nego ih još i ubeđuju u njihovu svetu misiju da u budućnosti ponovo vode bitke koje su odavno završene i čiji se ishod ne može promeniti, trujući tako svest i onih generacija koje tek treba da se pojave.
Jer, ako nam je povest ljudske civilizacije ostavila nešto zajedničko, onda je to pouka ko bi od nas bi trebalo da se bavi kojim delom vremena: istoričari, slikari i književnici – prošlošću; ekonomisti, pravnici i političari – sadašnjošću; a naučnici i filozofi – budućnošću.
IX
Zaključak: dijalozi i njihovi učesnici
Na kraju ovog našeg malog izleta kroz debate, rasprave, diskusije i dijaloge, vratimo se na pitanje kojim smo ga počeli: da li danas uopšte ima smisla razgovarati?
Uprkos svojevrsnom antropološkom nihilizmu, koji – kao vodenički kamen oko vrata – vuče Postmodernu u jeftinu trivijalnost i ljudski govor često svodi na režanje, lajanje, zavijanje, groktanje i druge životinjske onomatopeje, meni se čini da ipak ima, i to iz dva razloga.
Najpre, mi razgovorom dokazujemo da nismo svi isti. Cinični nihilizam Postmoderne ni na čemu, verovatno, ne pokazuje bolje svoju površnu banalnost, nego onda kada ljudi, svemu uprkos, ipak razgovaraju. I u razgovoru, uvek, najbolje pokazuju svoje vrednosti i bezvrednosti, podjednako.
I drugo – kao što je svojeremeno istakao jedan od očeva osnivača srpske i jugoslovenske retorike, Branislav Nušić – govornici se ne rađaju, oni se stvaraju. Primeri Demostena, koji je imao govornu manu, i Cicerona, kome je glas pri uzbuđenju bio slab, samo su prvi u dugom nizu primera koji ovo dokazuju. Razgovarajući, mi izgrađujemo sami sebe, izoštravamo svoju misao, učimo da razlikujemo bitno od nebitnog. Fabricando fit faber – “Kovanjem se postaje kovač”, kako je rekao Katon.
Da li ćemo, u našim dijalozima, zaista ličiti na apokaliptičke figure sa ovog platna Hijeronimusa Boša, ili ćemo sačuvati naše ljudsko lice to – čak i Postmoderni uprkos – zavisi prevashodno od nas.
***
Ovaj tekst posvećen je uspomeni na Branislava Nušića, koji nije bio samo komediograf, nego i novinar, diplomata, fotograf-amater, i još svašta nešto. Ratnik, politički zatvorenik, boem, slobodan čovek na dobrom glasu i precizan, nemilosrdni slikar freske jednog društva – koje nam se, eto, vratilo. I, što je manje poznato široj javnosti, začetnik retorike, kao ozbiljne dicipline, kod Srba. Čitaocima poklanjamo i jednu sliku iz porodične arhive: sa proslave koju je Nušić organizovao povodom izbora za člana Srpske kraljevske akademije, februara 1933. Moj deda Milorad stoji, treći sa desne strane.
Biće uskoro pune četiri godine otkad sam ti poslao prethodno pismo. Vidim, od tada su ga čitali i Kurta i Murta, pa čak si i ti ponešto shvatio. To je, za početak, sasvim dobro.
Ipak, da se ne lažemo: da nije za ove četiri godine bilo režima, baš tako smrdljivog, groznog i grotesknog kakav je bio, i ti bi odavno bio samo ružna uspomena. Ovako, i dalje imaš neke šanse – čak mnogo bolje nego što si ih svojim radom zaslužio.
Moje drugo pismo znači da si upravo ušao u završnu fazu. Sa ove raskrsnice možeš da kreneš jednim od tri pravca. Ili ćeš se, uz pomoć stranaca, nagoditi sa režimom i postati politički leš; ili ćeš pasti kao žrtva svoje borbe i postati fizički leš; ili ćeš dobiti ovu borbu.
Prvi put je najbezbedniji: kao i mnogo drugih pre tebe, ideale ćeš zameniti za tanjir tople čorbe. Drugi je najslavniji: kao i mnogo drugih pre tebe, bićeš mučenik i heroj, po tebi će dobijati imena škole, ulice i fabrike. Treći je najteži: kao malo drugih pre tebe, doći ćeš u situaciju da nešto konkretno uradiš, po prvi put u svom životu.
Ako odabereš prvi put ja od toga mogu imati neke vajdice, ali biće mi, iskreno, vrlo žao svog vremena koje sam na tebe protraćio. Ako odabereš drugi, biću na tebe neizmerno ponosan, položiću neki cvet na tvoj grob, ali to neće značiti da je moje vreme bilo manje protraćeno. Hajde, onda, da budemo racionalni i vidimo kako da na ovoj raskrsnici ne zalutaš – ti treba da kreneš trećim putem.
Danas ću ti zato dati dvanaest praktičnih saveta. Ako ih budeš pažljivo čitao oni će ti poslužiti umesto saobraćajnih znakova na raskrsnici; ako ih ne budeš pažljivo čitao, zalutaćeš i krenuti prvim ili drugim putem.
***
Prvo: sada moraš da suziš liniju fronta. Znam, svaka razmažena budala danas ponešto neće, i tebi je potreban glas svake budale. Ali, za razliku od budala koje ne znaju šta hoće i sebi mogu da dozvole luksuz da stalno nešto neće, ti to ne možeš: ti moraš da hoćeš. I to ne da hoćeš mir u svetu, nebesku pravdu i slobodu za potlačene – sve ono što hoće raznorazne kandidatkinje za mis – nego da hoćeš Njegovu glavu. Ne rasipaj energiju na sporedne mete: On je tvoja glavna i, zapravo, jedina meta. Svako ko Njega slabi tvoj je saveznik, pa da je i crni đavo; svako ko Njega jača tvoj je protivnik, pa da ti je i rođeni brat.
Uzgred, nemoj slušati novinare, analitičare i razne druge budale koje te zamajavaju kako, eto, “nije politika” vikati ua Njemu: ama, jedina politika danas je vikati ua Njemu. Nema nijedne druge ideje koja danas može da pokrene veću energiju miliona ljudi, od mržnje prema Njemu.
***
Drugo: ti sada ne vodiš bitku za činjenice, nego za njihovu percepciju. To je bitka za duše ljudi: za jači utisak, bolju fotografiju, efektniji video snimak. Zapamti: činjenice su ništa, utisak o njima je sve. Naravno da ćeš primenjivati duple standarde, baš kao što to radi i On. Biraćeš snimke koje tebi idu u prilog i tumačićeš ih onako kako tebi odgovara. Baš kao i On.
Možda će ti se posrećiti da dobiješ onaj krunski dokaz, jedan snimak koji će ti omogućiti pobedu nokautom. A možda će pobednik biti određen i na poene, posle petnaest rundi. Ali u svakom slučaju, biće to onaj od vas dvojice koji, nakon svega, bude imao više kvalitetnijih snimaka, i javnih i tajnih, u onom pravom trenutku.
***
Treće: sada moraš da ostaviš utisak da bar ponekad veruješ u ono što pričaš. Svakako, ti ideologiju možeš i dalje da ne voliš, možeš čak i da je prezireš, zarad svoje opsesije o praktičnosti i svemoći hakslijevske tehnologije vrlog novog sveta. Ali, povedi računa da mi to ne primetimo. Znaš, mi volimo da mislimo kako političari, bar ponekad, u nešto i veruju. Da li bi bilo pošteno da nam iskreno priznaš kako ni u šta ne veruješ? Verovatno. Da li bismo mi to voleli? Ne bismo. Kao i svi drugi narodi, i mi ponekad volimo da budemo obmanuti. To nam pruža iluziju da smo bolji nego što stvarno jesmo.
***
Četvrto: ti sada moraš da ujedinjuješ ljude. Mi to od tebe očekujemo. Bili smo, isuviše dugo i isuviše bolno, razjedinjeni: i oko važnih stvari, ali i oko onih sasvim nevažnih, kao što je On. Danas, tvoje glavno oružje je to što baš Njega svi vidimo kao simbol histeričnih podela. Ti, dakle, moraš da budeš antipod Njemu: simbol smirenog jedinstva. Pazi, tu ćeš izvesno biti na jako klizavoj stazi, sa koje ćeš, u svakom trenutku, moći da padneš u jeftin kič i patetiku. Ali, ta klizava staza je sada neizbežan deo tvog puta.
***
Peto: sada moraš da pažljivo izabereš svoje sledbenike. Gubitnici dozvoljavaju da budu izabrani; pobednici biraju. Prvi krug svojih sledbenika biraj isključivo po tome koliko su posvećeni vašem zajedničkom poslu. Ne po tome koliko te vole ili te se plaše, koliko su oni ugledni ljudi, školovani ili prijatni sagovornici, šta misle o ovome ili onome. Za sve te nijanse i prenemaganja biće vremena kasnije, onda kada završite posao. Sada, vaš odnos je specifičan: zaverenički. U drugom, trećem i ostalim krugovima biće mesta i za amatere, filozofe i zanesenjake. U prvom krugu, mesta ima samo za one sa kojima možeš da se razumeš a da pri tome ni reč ne morate da izgovorite.
***
Šesto: moraš sebe da naučiš da ne znaš ono što ne treba da znaš. Postoje neke stvari koje ne treba nikad da saznaš. Na primer, šta će se, kada i kako desiti sa Njim. Od tebe očekujemo da nas vodiš, bar još neko vreme, dok i tebe ne potrošimo kao što smo Njega potrošili. Koliko će to vreme biti dugo, zavisi od niza činilaca na koje ćeš ti samo manjim delom moći da utičeš i time ću se baviti u jednom od mojih narednih pisama. Ali, sve dok i ti ne budeš potrošen, moraš biti zaštićen od nepotrebnih rizika. Jer, ako ti budeš zaštićen, bićemo i svi mi. Među tim rizicima je, na prvom mestu, onaj da – igrom slučaja ili iz preterane ljubopitljivosti – ne saznaš previše detalja koji bi kasnije mogli da budu upotrebljeni protiv tebe. I nas.
***
Sedmo: sada moraš da se emancipuješ i stekneš realnu svest o sebi. Tvoj kompleks niže vrednosti u odnosu na ljude koje smatraš važnim je, najčešće, sasvim neopravdan. To što oni nekad dolaze iz velikih i moćnih zemalja, ili to što nekad imaju više novca od tebe, ili to što nekad znaju više tajni od tebe – ne opravdava taj kompleks. Ti nisi u trci za gospodara sveta, najvećeg bogataša ili superšpijuna i niko od njih nije tvoj takmac. Vreme je da se oslobodiš tih infantilnih fantazija. Zapamti: jedini tvoj protivnik je On; svi oni mogu da budu tvoji saveznici, ako ih pametno iskoristiš. Ali, ne i ti njihov – jer ovo nije njihova borba nego tvoja.
***
Osmo: oslobodi se te detinjaste opsesije društvenim mrežama. Znam da ti je sve to fensi, da voliš te lajkove i retvite, ali zapamti: ne radiš ti za mreže, nego mreže rade za tebe. Mreže su instrument, nisu cilj. One su tvoj način da probiješ medijsku blokadu, da oblikuješ svoj narativ, da smanjiš vreme koje ti je potrebno za reagovanje. One nisu ništa više od modernog goluba pismonoše: sredstvo za prenošenje brze, kratke i jasne poruke, bez suvišnog filozofiranja.
Ne gubi vreme u raspravama sa raznim zaludnim likovima koji se prepamećuju i stalno cepaju svaku dlaku na četvoro. Sada ionako nema ni vremena ni prostora ni strpljenja za intelektualne egzibicije. U normalnim vremenima čovek treba da bude samo svoj; u vremenima u kojima mi živimo može da bude ili tvoj ili Njegov. Ako je baš danas našao da tutumrači kako je neutralan, samo svoj, principijelan i slične budalaštine – pusti ga s milim bogom, taj je beskoristan i sam sebi.
***
Deveto: moraš, istovremeno, da Njegovu kadrovsku strukturu psihološki razbiješ po dubini, a svoju sopstvenu ojačaš i homogenizuješ. To nije lak zadatak. U praksi, to će značiti da ćeš raznim Njegovim saradnicima morati da obećavaš nekakve nagodbe kako bi ga u kritičnom trenutku napustili, a svojim pristalicama istovremeno da obećavaš njihovu lustraciju, da bi ih energizovao i motivisao.
Kako to misliš, nije moguće da uradiš i jedno i drugo? Pa naravno da nije moguće. Ali je moguće obećati, i jedno i drugo. O obećanjima ćeš ionako voditi računa tek kad dođeš na vlast. Ili nećeš voditi računa uopšte – tačno ono što je Makijaveli pre pet vekova savetovao svom čitaocu, a ja danas savetujem tebi.
***
Deseto: svaki put kad te uhvati malodušnost podseti sam sebe: ni Njemu nije lako. Konačan ishod neće zavisiti od toga ko je od vas dvojice bio bolji ili gori, nego od toga ko je imao manje tih trenutaka malodušnosti. Nauči sam sebe da prepoznaješ takve trenutke pre nego što nastupe, preživiš ih što brže i sa što manje posledica, i iz njih izađeš psihički i fizički neoštećen. Dok takvi trenuci traju, skloni se negde i nemoj ni po koju cenu dozvoliti da ih drugi ljudi vide.
Nemoj da ti slučajno padne na pamet da u trenucima malodušnosti nešto tvituješ i širiš defetizam. Rastrgnućemo te. I to sa pravom. Mi svi u tebi gledamo nekog ko je jak i za sve nas ostale, koji sebi možemo da dozvolimo i luksuz da ponekad budemo slabi. Ti taj luksuz nemaš.
***
Jedanaesto: kad god razgovaraš sa strancima, zapamti – ti si faktor stabilnosti, On je faktor nestabilnosti. To je jedino pod kapom nebeskom što njih zaista zanima: sve druge grozne stvari o Njemu koje ćeš im reći ili već znaju ili ih uopšte ne zanimaju. Ali njihove fabrike i aerodrome, njihove kredite i kamate, njihove ugovore, banke i diplomatske karijere ne štiti dobar i pošten nego jak i stabilan čovek. Zato svaki razgovor o Njemu moraš i početi i završiti dokazivanjem kako baš On stvara nestabilnost i tako ugrožava njihove interese – za razliku od tebe, naravno.
***
Dvanaesto: na vreme pripremi praktičan set za preživljavanje. Nešto keša, u sitnim novčanicama; dva mobilna telefona koja ranije nisi koristio, sa pripejd karticama; dva bezbedna stana u šteku; dva automobila registrovana na ljude koji nemaju veze sa tobom; dvojicu da ti čuvaju glavu. Kako to misliš, to je standardni set za kriminalce? Pa naravno da je to standardni set za kriminalce. Ti si za Njega odavno samo kriminalac, baš kao što je i On za tebe. E sad, onaj od vas dvojice ko, na kraju, iz celog ovog kupleraja izađe kao pobednik biće od početka zapisan samo kao državnik, a za onog drugog će neki sudija već potpisati da je od početka bio samo kriminalac…
***
Eto, dragi moj Horacije, ovde ti je, otprilike, tri četvrtine onoga što treba da znaš uoči proleća koje je pred nama. Detalji one poslednje četvrtine još nisu fiksirani pa te sa njima neću sada zamarati. Pitanje je i da li bi ih, sada, i shvatio.
I zapamti onu Čerčilovu rečenicu:
“Uspeh, to je ići iz neuspeha u neuspeh, bez gubitka entuzijazma.”
“Snaga i uspeh – oni su iznad moralnosti, iznad kritike. Izgleda, po tome, da se ne radi o onome šta radiš, nego o tome kako to radiš i kako to zoveš. Postoji li prepreka u ljudima, duboko u njima, koja zaustavlja i kažnjava? Izgleda da ne. Jedina kazna je ona za neuspeh. U stvari, nijedan zločin nije počinjen dok zločinac nije uhvaćen.”
(Džon Stajnbek, Zima našeg nezadovoljstva)
I
Evropa na ulicama: slučajni saveznici, nevoljni protivnici
Eten, glavni junak ovog Stajnbekovog romana, veruje da treba učiniti samo jedan korak u nemoralno, u tamu, obogatiti se, i onda izaći čist, kao da se ništa nije desilo. U šekspirovskom stilu (jer je i sam naslov suptilna parafraza čuvene rečenice iz “Ričarda Trećeg”) Stajnbek čitaoca vodi do raspleta koji je tragično suprotan očekivanjima njegovog junaka: desiće se, jer se – baš tim jednim korakom – sve menja.
Iako veruje da „novac ne menja samu bolest, već njene simptome“, Etan upada u sukob i nezadovoljstvo samim sobom, jer taj korak ka bogatstvu, to zakoračenje u tamnu žudnju je adaptiranje koje potire individualnost, namećući nemoralnost koje se čovek gnuša, postajući tim zakoračenjem deo najuspavanijeg dela društva koje i samo:
“…uprkos tome što umeda izbaci raketu u vasionu, ne ume da izleči gnev i nezadovoljstvo“.
Zima evropskog nezadovoljstva (masovni protesti su krajem prošle godine počeli, baš kao i 1848. i 1968. godine, u Parizu, da bi odatle bili nastavljeni u Berlinu i Londonu, ali i u Budimpešti, Bukureštu, Beogradu, Sofiji, Atini, Banjaluci) sa sobom nosi dve ključne poruke iz Stajnbekovog romana.
Prva je jedan zanimljiv kontrapunkt između obnovljenog puritanizma i moralne indiferentnosti. U sasvim različitim kontekstima i iz sasvim različitih motiva, građani koji protestuju po evropskim prestonicama razapeti su između ekstremnih osećanja: od ništa se ne može promeniti; oni mogu da rade sve, na jednoj strani, pa do sve se mora promeniti; oni više nemaju pravo ni na šta, na drugoj.
Taj raspon emocionalnih oscilacija, od iracionalnog nihilizma do isto tako iracionalne arogancije uvek se javlja u društvima i sistemima duboko kontaminiranim – ne samo običnom, funkcionalnom krizom političkih institucija nego i jednim dubljim odustvom svesti o zajedničkom društvu, njegovim vrednostima, simbolima i integrativnim mehanizmima. I sasvim je, za potrebe ove naše rasprave, svejedno ko su to “oni”: nekakav režim, ili novi svetski poredak, ili migranti, ili oni koji su bogati i moćni. Oni su svi koji nisu mi, a ko smo, i šta smo sve, mi, to još uvek ne znamo a pomalo se i plašimo onoga šta bismo saznali kada bismo pogledali iza ogledala.
Drugo, to je jedna vrsta fatalne privlačnosti protesta kao takvog, kao forme, nezavisno od njegove suštine i ciljeva. Stroga, formalna logika bi nas vodila u zaključak da bi, na primer, učesnici protesta protiv Bregzita u Londonu trebalo da budu bliži francuskom establišmentu, dok bi onaj britanski establišment bio prirodni saveznik žutim prslucima u Parizu; da bi režimi u Srbiji i Mađarskoj, suočeni i sami sa protestima, svoje prirodne saveznike trebalo da traže u francuskim ili nemačkim demonstrantima a srpski i mađarski demonstranti u Makronu ili Merkelovoj.
Međutim, ta formalna logika – zasnovana na alijansi prirodnih vrednosti – ovde nam očigledno ne može mnogo pomoći. Izgleda ponekad kao da svi oni koji se bune, jedni druge osećaju kao saveznici, bez obzira protiv čega se bune (jer, šta tačno žele, oko toga i sami imaju vrlo uopštene i maglovite predstave). Tako se makedonski i grčki šovinisti – koji su protestovali poslednjih meseci u Skoplju i Atini protiv Prespanskog sporazuma) – međusobno razumeju vrlo dobro, iako se bore za ciljeve koje bi ih (kad bi nekom nesrećom bili u većini u svojim društvima) direktno odveli u međusobni rat.
II
Srbija na ulicama: u životu je najvažnija drskost
Sadašnja faza srpskih protesta počela je krajem prošle godine, posle šest i po godina vlasti Aleksandra Vučića, anahronog poretka koji se vremenom raspadao u jedan lični režim, metastaze koja je devastirala ne samo formalne institucije i procedure, one predviđene ustavom i zakonima, nego i razorila jedan dublji osećaj solidarnosti među ljudima, izbrisala čak i elementarnu pristojnost u komunikaciji i obesmislila činjenice kao temeljni okvir političkog diskursa.
Ovo nisu, naravno, prvi protesti protiv Vučićeve vlasti, ali su dosad najduži, najmasovniji i – po zahtevima koji su postavljeni – najradikalniji. Istovremeno, svedoci smo i jedne zanimljive koincidencije: protesti postaju najjači upravo u trenutku kada je opoziciona politička suprastruktura najslabija i najranjivija.
Šta se obično događa? Radikalne političke elite – one koje žele da sruše neki režim – moraju da ulažu dodatne napore kako bi motivisale prirodno konzervativne, međusobno podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene građane. Međutim, fenomen koji se događa pred našim očima je potpuno obrnut: radikalni građani – koji žele da sruše režim Aleksandra Vučića – moraju da ulažu dodatne napore kako bi motivisali konzervativne, međusobno podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene političare. Šta nam ova inverzija pokazuje?
“U životu je najvažnija drskost.” – napisala je Erika Jong u “Strahu od letenja”. Izgleda da je drskost, sada i ovde, oružje građana. U ovom trenutku, to oružje je usmereno protiv režima i Mefista koja ga personifikuje: oni, i samo oni, su danas simbol svih zala kojima smo nezadovoljni, čak i onda kada su ta zla starija od njih samih.
Ali, sve više, ista ta drskost se okreće i protiv političkih protivnika istog tog režima. Njihova prošlost, njihove sitne zađevice, propusti u komunikaciji, ili naprosto ono što se doživljava kao njihova lenjost, sve više ljute pobunjene građane: ako mi možemo da šetamo po zimi, ulazimo u sukobe u svojim porodicama i na svojim radnim mestima, rizikujući komfor u svojim malim svetovima – onda imamo pravo da to tražimo i od vas. U ovoj borbi svako od nas mora da stavi ponešto na kocku, i pošto vi imate više od nas, i vaš ulog mora da bude veći, da bismo vam verovali.
Za sada, sve to, koliko-toliko, liči na fer ponudu.
Pa ipak, građani nisu savršeni – čak daleko od toga. Da li je zato paradoksalno njihovo očekivanje da političari to budu? Čak ni saznanje da takvih političara nema nigde na svetu, niti ih je ikada bilo, ni najmanje im ne smeta da od onih koji očekuju podršku zahtevaju ništa manje od savršenstva.
Čini mi se da i ovaj fenomen ima svoje racionalno objašnjenje. Jednostavno, lestvica je suviše dugo bila suviše spuštena i sada je, prirodno, suviše podignuta. Neki političari koji to objektivno ne zaslužuju, saplešće se, pasti i razbiti nos u toj trci sa preponama; neki drugi, koji možda i zaslužuju da padnu, biće jednostano veštiji i preskočiti prepreke koje im postavljamo. Rezultate tog stiplčeza videćemo kad se trka završi – nisam siguran da ćemo, ponovo, biti srećni sa njima.
***
U daljem tekstu ćemo zato razmotriti devet pitanja. Način na koji ćemo ih, svi zajedno, problematizovati u mesecima koji su pred nama, i kvalitet odgovora koje ćemo uspeti da pronađemo, oblikovaće u konačnici i ishod krize.
Gde je tačka bez povratka? Mere, faktori i granice legitimiteta.
Čekajući Beogradsku čajanku. Potencijal i rizici bojkota izbora.
Pravo na pobunu: menadžment krize. Kako naći put između pritiska i nasilja?
Dva društva koja dele isti prostor. Od narodne suverenosti do revolucije.
Železničke stanice istorije. Modeli prelazne vlade, njene tehnike i rizici.
Pesnici i poslovođe. Odnos između pobunjenih građana i političara?
Budimo realni – tražimo nemoguće. Izazovi prvog dana slobode.
Kako pobeći sa Balkana? Zamke pobednika i pobeđenih.
Društvo u potrazi za samim sobom. Od kutije šibica do požara.
III
Približavajući se tački bez povratka
Oni koji su bili na Nijagarinim vodopadima znaju o čemu pričam: postoji jedna tačka, negde kod Kozjeg ostrva, posle koje nijedan brod, bez obzira na snagu motora, više ne može da se vrati. Struja je, posle te tačke, tako jaka da je katastrofa neminovna. Uprava nacionalnog parka je vidljivo označila tu tačku, tzv. “point of no return”.
Da li je dinamika događaja u Srbiji već prošla tu tačku, ili još uvek nije? Koliko smo daleko od nje? Možemo li se vratiti na neku od bezbednijih tačaka na našem putu? I da li uopšte treba to da uradimo? Kod nas, na žalost, uprava nacionalnog parka ne radi svoj posao tako da tabla nije postavljena. Moraćemo zato da je pronađemo sami.
U teoriji i uporednoj praksi susrećemo različite škole mišljenja: po nekima, tačka bez povratka je trenutak u kojem je izborna volja građana prekršena dovoljno grubo i dovoljno masovno. Po drugima, trenutak u kojem je država nad građanima primenila nezakonitu silu. Po trećim opet, činjenica da neku vlast kao sagovornika više ne prihvataju najvažnije države u tzv. međunarodnoj zajednici. Po četvrtim, momenat kada režim više ne može da funkcioniše jer su mu ključni transmisioni mehanizmi otkazali poslušnost, bilo aktivno ili pasivno.
Sva ova mišljenja jesu delimično tačna, ali nijedno od njih, samo za sebe, ne objašnjava ovaj fenomen dovoljno precizno, a još manje potpuno. Ako elementarni izborni uslovi ne postoje, nije li onda izborna volja građana prekršena, dovoljno grubo i masovno, i pre njihovog održavanja? Da li su slučajevi pojedinačnog fizičkog nasilja značajniji okidač od masovnog verbalnog nasilja? Ako tzv. međunarodna zajednica suštinski ne komunicira sa vladom o najvažnijim pitanjima, nego ponavlja iste unapred pripremljene fraze, da li je neophodno da svoje neprihvatanje sagovornika i eksplicitno formuliše? Koliko državnog aparata bi trebalo da štrajkuje da bi mogli da kažemo da su transmisioni mehanizmi otkazali poslušnost; iz kojih razloga i na koji način?
Svakako, na pitanje gde je tačno ona tačka bez povratka bitno utiče i unutrašnja dinamika u samom režimu: njegova sposobnost da ostavi utisak legitimnosti ne samo na ključne segmente društva i međunarodne partnere, nego i na svoje sopstvene pristalice. Taj utisak legitimnosti meri se kao uverenje pristalica da se sistemom može upravljati bez konflik(a)ta; sa svakim porastom percepcije da je konflikt jedina tehnika kojom se može upravljati i ovaj utisak se smanjuje. Matematički, ova pravilnost bi se mogla izraziti formulom: 0% percepcije da se državom mora upravljati konfliktno = 100% legitimiteta, i obrnuto.
Istina se, svakako, nalazi negde u zoni omeđenoj svim ovim, ali i nekim drugim, parametrima.
Pod normalnim okolnostima, jedan režim je legitiman dok ne istekne vremenski period na koji su izabrani njegovi predstavnici i dok on poštuje institucije, propise i procedure koje ograničavaju njegovu vlast. To je manje-više standardni okvir u kojem se kreću demokratske političke zajednice: oni koji su izgubili izbore znaju da je njihov poraz privremen i da će, dok se kolo sreće ne preokrene, imati čvrste i precizne zakonske garancije svog manjinskog položaja. Za uzvrat, oni prihvataju pobednike kao legitimne nosioce vlasti, sve do isteka vremena na koje su izabrani, kada će se o tome ponovo odlučivati.
Problemi nastaju, međutim, u tzv. vanrednim okolnostima: kada politička vlast izlazi izvan (vremenskih ili suštinskih) granica mandata koji joj je poveren, onda se narušava temeljni princip društvenog ugovora i jedna zajednica vraća u tzv. pretpolitičko stanje.
U tom, pretpolitičkom, stanju, sve je naime dozvoljeno: ako policajac može da građanina mimo zakona udari pendrekom, onda građanin može da policajca mimo zakona udari motkom. Zakon, naime, ili važi podjednako i za državu i za društvo ili više ne važi ni za jedno od njih: u tom trenutku pitanje se iz prostora legaliteta prenosi u prostor fakticiteta: ima li na ulicama više pendreka ili više motki?
IV
Čekajući Beogradsku čajanku: potencijal i rizici bojkota
Šesnaestog decembra 1773. čak polovina od tadašnjih petnaestak hiljada žitelja Bostona, glavnog grada britanske kolonije Masačusets u Severnoj Americi, okupila se u luci. Tri broda sa tovarom čaja iz Kine uplovila su, u pokušaju da svoju robu iskrcaju a da ne plate carinu. To je, svakako, naljutilo lokalne trgovce čajem koji su zazirali od nelojalne konkurencije. Dodatna okolnost – da su čak dva od ta tri broda bila vlasništvo sinova britanskog guvernera Masačusetsa – nije nimalo pomogla.
“Nema poreza bez predstavljanja” – bila je rečenica koja se prvi put čula te večeri. Oko stotinak najhrabrijih tada se popelo na palube brodova i sav čaj – nekih tristo pedeset sanduka – pobacalo u more. Tako je, te decembarske večeri, Bostonskom čajankom otpočela Američka revolucija.
Ovim događajem je, po prvi put u modernoj političkoj istoriji, legitimisan princip prava na pobunu koji je kasnije ušao u sve značajnije udžbenike političkih teorija. Samo tri godine kasnije, verovatno na najjezgrovitiji način, opisao ga je jedan od Očeva osnivača SAD, Tomas Džeferson:
“Kada nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost”.
U nešto izmenjenoj i proširenoj verziji unet je i u Deklaraciju o nezavisnosti SAD, 1776.
Pobunjeni građani Srbije iskreno veruju da su, od 2012. godine, svi izbori obesmišljeni: primeri pritisaka, ucena, kupovine glasova, fizičkog nasilja primenjenog protiv nepoželjnih učesnika izbora, zloupotrebe medija, nezakonitog finansiranja vladajuće stranke putem piramidalnih mehanizama pranja novca, su toliko drastični i toliko brojni, i nijedan od njih nikada nije dobio sudsko razrešenje, baš kao što ga nije dobila nijedna druga, politički kontroverzna, situacija u Vučićevoj Srbiji.
I ovde dolazimo do prvog ozbiljnog problema: režim nudi da svoj legitimitet proveri na prevremenim izborima; pobunjeni građani neće ni da čuju za bilo kakve izbore; političari se, iako pomalo nevoljno, slažu sa građanima jer nemaju kud.
Bojkot je svakako reč ove godine: režim tačno zna u koju situaciju bi, u slučaju masovnog i aktivnog bojkota mogao da uđe; političari, opet, znaju šta stavljaju na kocku ako se takva va banque strategija na kraju ne isplati; građani su tu najradikalniji jer, praktično jedini od svih aktera, nemaju ništa pa zato ne mogu ništa ni da izgube.
Kakav je odnos snaga uoči naše, Beogradske čajanke? Hajde da pogledamo činjenice:
Prvo: bojkot jeste tačka na kojoj je najlakše okupiti podršku ovako heterogenih političkih, ideoloških i socijalnih grupa koje u protestima učestvuju; mnogo lakše nego za bilo koju zajedičku listu ili bilo koji zajednički program. Pogotovo, dodao bih, što takav zajednički program niko dosad nije čak ni pokušao da ozbiljno napiše.
Drugo: izlaznost na izbore je, zbog stanja biračkih spiskova, i do sada bila (u poređenju sa većinom drugih evropskih zemalja) jako mala. Bojkot bi, dakle, imao realne šanse da izlaznost na tzv. “Vučićevim izborima” obori na nekih 30%, plus minus par procenata gore-dole.
Treće: u uslovima u kojima ni 49,99% političke reprezentacije ne znači ništa (jer se u diktaturi već sa 50,01% druga polovina društva može nazivati ološem, proganjati, otpuštati sa posla, vređati, maltretirati, prebijati i – videli smo u slučaju Olivera Ivanovića – povremeno i ubijati) zašto bi nam manjinska zastupljenost u skupštinama bila uopšte i važna? Neka režim uzme i 100% svih poslaničkih mesta, tih dvesta pedeset poslanika će mu u konačnici značiti manje od dvesta pedeset policajaca; ovi drugi, su mlađi i obučeniji pa bar mogu bolje da biju.
Četvrto: međunarodna zajednica ne voli bojkote, što smo u poslednjih nekoliko godina već videli na primerima Makedonije, Albanije i Crne Gore (vratićemo se na ovo pitanje kasnije, u odeljku V kad budemo pričali o inkluziji). Bojkoti, naime, narušavaju jednu idiličnu sliku “Balkana koji je na dobrom putu”, iluziju do koje je ovoj generaciji evropskih političara, iz nekih razloga, baš jako stalo. I to ne samo da ne voli bojkote, već (znamo to opet iz nekih ranijih primera u Hrvatskoj, Crnoj Gori, pa i samoj Srbiji) međunarodna zajednica voli tzv. koncentracione vlade. Ako se opredelimo za bojkot, moraćemo da lomimo otpor koji će dolaziti podjednako i sa Istoka i sa Zapada.
I peto: ovde se ne radi samo o prostoj statistici – koliko bi bojkot mogao da smanji odziv na izborima – nego i o nekim finijim nijansama. Koliko bi, aktivan i relativno uspešan, bojkot mogao da podrije legitimitet režima, tako što bi ga onemogućio da upravlja pojedinim mehanizmima državnog aparata, a naročito tzv. instrumentima sile?
Sve su to pitanja na koja se, pre konačne odluke, moraju dati precizni odgovori, zasnovani na činjenicama i analizama, a ne na spisku lepih želja i olakih očekivanja.
V
Pravo na pobunu (1): menadžment krize – između pritiska i nasilja
Kako, od ove tačke na dalje, vršiti menadžment krize i da li je to uopšte moguće?
Polazne pretpostavke koje moramo uneti u paralelogram sila su sledeće:
Kompromis nije moguć bez pritiska; ali, koliki taj pritisak treba da bude? Ako je isuviše mali režim neće dati ustupke neophodne za kompromis a ako je isuviše veliki on će u jednom trenutku verovatno prerasti u fizičko nasilje – što bi radikalno promenilo čitav pejzaž i sve polazne pretpostavke.
Nivo poverenja između dve strane je, usled godina akumuliranih predrasuda i stereotipa, tako nizak da se one, praktično, ni oko čega ne mogu dogovoriti bez spoljnog posredovanja. A možda čak ni sa njim: tzv. međunarodna zajednica (ovde taj pojam koristimo u širem smislu: obuhvata i Zapad i Rusiju podjednako) je toliko dugo, uporno i besramno pružala podršku diktaturi da sve veći broj građana Srbije, sa pravom, ni takvoj međunarodnoj zajednici više ne veruje.
Na događaje ne utiču samo dve suprotstavljene strane (režim i pobunjeni građani) aktivnostima koje sami planiraju i sprovode. U velikoj meri, na ishod mogu da utiču i oni događaji koji se jednostavno dese, van volje učesnika – bilo kao slučajnosti, bilo kao procesi na koje bi uticao neko treći. Hipotetički gledano, jedna jedina izjava Milana Radoičića pred istražnim organima u Prištini oko ubistva Olivera Ivanovića ima potencijal da radikalno promeni politički pejzaž u Srbiji. Pod uobičajenim okolnostima, u stabilnim društvima i sa mehanizmima za predviđanje, upravljanje i otklanjanje kriza, sve ovo ne bi trebalo da bude problem. Ali, u uslovima koji su već u političkom smislu, vanredni – svaki takav događaj može da bude tzv. “okidač”: da izazove nepredviđene posledice i utiče na krajnji ishod.
***
Da bi pritisak bio uspešan, neophodno je da se steknu četiri ključna uslova:
(1) kritična masa pobunjenih građana;
(2) njihova spremnost da dosadašnje vidove protesta radikalizuju do mere koja će faktički onemogućiti, ili bitno otežati normalno funkcionisanje transmisionih mehanizama vlasti;
(3) podrška ili bar neutralni stav međunarodne zajednice;
(4) dovoljan stepen unutrašnjeg raslojavanja unutar samog režima da, u jednom trenutku, njemu bude onemogućeno dalje funkcionisanje.
U ovom trenutku nijedan od četiri navedena uslova nije ispunjen u dovoljnoj meri, ali se situacija, kod praktično svakog od njih, aktivno razvija i danas je po pobunjene građane povoljnja nego pre tri meseca. Nešto od toga je već poznato javnosti, nešto će biti poznato kasnije, a nešto tek u završnoj fazi. Neki detalji, možda, neće nikada, osim u memoarskoj literaturi za par decenija.
Problem menadžmenta krize može se dalje izraziti kroz dve osnovne dileme.
Prva se tiče kalibracije mere pritiska i odnosa između pritiska i nasilja. Dakle:
Pritisak ne sme da pređe u nasilje, jer se na taj način direktno smanjuje ispunjenost uslova (1) i (3) gore.
Pritisak mora da se održava i progresivno povećava, jer se time povećava ispunjenost uslova (2), (3) i (4) gore.
Praktično, pritisak je neophodno konstantno održavati (i progresivno povećavati), bez fizičkog nasilja ali uz stalne skrivene i implicitne pretnje, sve dok samo fizičko nasilje ne postane nepotrebno, jer će se sistem, zaplašen, urušiti sam od sebe. Postoji više načina za održavanje pritiska i njegovu radikalizaciju – svi su oni već isprobani, sa manje ili više uspeha u raznim društvima i u raznim istorijskim kontekstima – i uglavnom se svode na širenje dimenzije protesta iz privatnog (građansko-političkog) u javni (institucionalni) prostor.
Cilj ove radikalizacije je višestruk: otežavanje rada institucija, širenje defetizma i malodušnosti na protivničkoj strani, privlačenje pažnje međunarodne javnosti, ohrabrivanje i omasovljenje sopstvenih pristalica.
Takođe, neke suptilnije metode radikalizacije (npr. štrajk na univerzitetima) pokreću dodatne složene mehanizme psihološke integracije: socijalne, generacijske, prostorne pa čak i međunarodne – između profesora i njihovih studenata, između studenata i njihovih roditelja, između grada i sela, između naših univerziteta i stranih.
Druga dilema tiče se pažljive kalibracije nivoa samouverenosti kod obe strane. Dok, načelno, uspeh pobune zahteva da se, progresivno, urušava samouverenost režima a povećava ona kod pobunjenika, taj disparitet ne bi smeo da postane preveliki. Naime, nerealno visok stepen samouverenosti kod pobunjenih građana vodio bi postavljanju zahteva koji su nerealni, nemogući, a verovatno i nepotrebni. To bi, onda, za posledicu imalo neželjeni kontraefekat: homogenizaciju režima, odnosno stvaranje mentaliteta “opsednute tvrđave” u kojem bi nam njegovo dalje urušavanje bilo usporeno i otežano.
VI
Pravo na pobunu (2): dva društva koja dele isti prostor
Konačno, postoji i jedan dodatni ozbiljan rizik koji se povećava proporcionalno produžavanju ove krize. Naime, obe strane se nalaze u fazi ubrzanog formiranja sopstvenih psiholoških diskursa, koji postaju sve zatvoreniji i sve ekstremniji. Za režim, pobunjeni građani su ološ, manipulisan od strane kriminalaca i (ponekad) stranih neprijateljskih sila; za pobunjene građane režim je, opet, jedna organizovana kriminalna grupa koja vrši vlast radi pljačke i (ponekad) nacionalne izdaje.
Ako se ova dva diskursa formiraju potpuno i do kraja, prostor za razgovor, praktično, više neće postojati. Imaćemo formirana dva paralelna društva koja će samo fizički deliti isti prostor ali među kojima neće biti nijedne psihičke dodirne tačke. Svako od njih će imati svoje umereno i svoje ekstremno krilo, svoju levicu i svoju desnicu, svoje evropske i svoje nacionalne simpatizere, svoje vernike i svoje ateiste, svoje siromahe i svoje bogataše.
Podsetimo se, na ovom mestu, jedne istorijske paradigme: 20. juna 1789. godine, poslanici Trećeg staleža Francuske (građani) pokušali su da uđu u salu u Versaju u kojoj se održavala Skupština državnih staleža i tamo raspravljaju neke svoje poslove. Kako na tom zasedanju nisu hteli da učestvuju njihove kolege iz druga dva staleža (plemstvo i sveštenstvo) vrata dvorane su bila zaključana i pred njih je bila postavljena naoružana straža.
Tada je 576 poslanika Trećeg staleža donelo odluku kojom je počela Francuska revolucija: otišli su do prazne dvorane za loptanje Versajskog dvorca, tamo se proglasili jedinim legalnim predstavnicima francuskog naroda i položili zakletvu. Sve što se događalo posle tog dana: pad Bastilje, suđenje i pogubljenje Luja Šesnaestog, vatreni govori Robespjera i borbeni taktovi Marseljeze – sve je to bila samo romantična, a ponekad i patetična, scenografija. Revolucija je, suštinski, izvedena onog dana kada je Treći stalež, preko svojih izabranih predstavnika, odlučio da sam sebe (i jedino sebe) proglasi suverenim i kada su ti predstavnici, jedni drugima, položili zakletvu – trenutak istorije koji je slikar Žak-Luj David ovekovečio na svom platnu.
Ako režim Aleksandra Vučića odluči da se kocka, i da zakaže izbore bez prethodnog suštinskog političkog dogovora, na te izbore pobunjeni građani neće izaći. Time će se otvoriti prostor za ponavljanje versajskog scenarija: neki predstavnici naroda, izabrani od strane manjine, sedeće u skupštinskim klupama; neki drugi će šetati ulicama i trgovima. Evropa će se suočiti sa krizom koja će, po svom obimu, potencijalu prelivanja na susedne zemlje i mogućim posledicama, biti znatno opasnija od odavno zamrznutog konflikta između Beograda i Prištine.
Evropa bi, u tom slučaju, po onoj narodnoj poslovici, zaklala vola za jednu šniclu. Ne bi joj to bio prvi put – znamo da su i mnogi njeni volovi stradali zbog loše spremljenih šnicli – ali bi, što se nas tiče, lako mogao da joj bude poslednji. Ako bi Evropa, prethodno prihvatajući kao legitimne rezultate bojkotovanih izbora, napravila inženjering kojim bi omogućila da diktatura potpiše nekakav “pravno obavezujući sporazum” sa vlastima na Kosovu, to bi onda verovatno bio kraj evropske ideje, bar za ovu generaciju građana Srbije – o tom riziku ćemo detaljnije raspravljati u odeljku X.
Bojkot institucija, i u tom sklopu bojkot izbora, može da bude uspešan samo pod jednim uslovom: da objektivno znači početak političke revolucije. Taj čin ne mora nužno da dovede do fizičkog nasilja – videli smo to već iz prethodnog teksta – ali posle njega više ne bi moglo da bude povratka na staro. Predstavnici pobunjenih gradova u tom slučaju verovatno bi se negde sastali, doneli svoje sopstvene političke odluke, uspostavili sopstvene međunarodne kontakte, i počeli da – u političkom i svakom drugom tehnički mogućem smislu – upravljaju onim delom društva koje bi im poklonilo poverenje. Diktatura može da na silu preuzme sve institucije; ali onda se ne može žaliti ako pobunjeni građani odluče da naprave svoje institucije.
Ukoliko pobunjeni građani (zajedno sa svojom političkom suprastrukturom) nisu u stanju da unapred predvide i procene sve te posledice, pripreme alternativne taktike i tehnike borbe i prihvate sve rizike koje bi takav tok događaja sa sobom doneo, onda im je svakako bolje da se avanturu tolikih razmera uopšte ne upuštaju.
VII
Železničke stanice istorije: modeli, tehnike i rizici prelazne vlade
Promene vlasti, barem u ovom delu Evrope na kojem mi živimo, oduvek se odvijaju dramatično, sa onom neophodnom dozom prevratničkog šarma i zavereničke misterije. Za razliku od dosadnih i već pomalo zamorenih društava na severu i zapadu, mi ovde, na samoj granici Orijenta, te trenutke već vekovima proživljavamo kroz sekvence istih slika koje se stalno ponavljaju: zadimljene krčme; zajapureni studenti i trgovački pomoćnici; oficiri i žandarmi koji danju brane režim a noću sede po tajnim društvima; razbijeni izlozi i glave; agenti stranih sila, pravi i lažni; kuriri koji prenose novac, pištolje i instrukcije; jataci i žbirovi.
Svaka od takvih dramatičnih promena je svojevrsna železnička stanica istorije: jedna politička garnitura je u odlasku, druga u dolasku, otpravnik vozova dune u svoju pištaljku i dve kompozicije se, u jednom kratkom trenutku, mimoiđu u toj stanici. Te trenutke, kada su i jedni i drugi još tu, i kada jedni drugima moraju da garantuju živote i još po nešto, u političkom rečniku zovemo prelaznim vladama.
U susednoj Makedoniji, slična krizna situacija je jula 2015. godine rešena potpisivanjem suštinskog političkog dogovora, tzv. Sporazuma iz Pržina, uz posredovanje Evropske unije. Time je razrešena višemesečna ustavna kriza i izbegnuta eskalacija nasilja iz političkog u fizičko. Ovaj sporazum je, uz aktivan pritisak evropskih institucija kojim je obezbeđeno njegovo poštovanje, omogućio održavanje izbora u decembru 2016. i relativno mirnu tranziciju vlasti u aprilu 2017. godine.
Sličan kompromis, doduše uz nešto manje vidljivu ulogu evropskih institucija, postignut je i u Crnoj Gori i trajao je od februara do oktobra 2016. godine. To je bila tzv. vlada izbornog poverenja. I najnovija kriza u ovoj zemlji, prema prvim najavama, mogla bi da vodi ka ponavljanju istog scenarija, uoči redovnih izbora 2020.
U oba ova slučaja, deficit uzajamnog poverenja i kriza institucija rešavani su privremenom podelom vlasti, dovoljno suštinskom po kvantitetu i kvalitetu ustupaka da obema stranama obezbedi dovoljne garancije kako će predstojeći izbori biti fer i pošteni. U jednom od ova dva slučaja (makedonskom) takav aranžman je omogućio miran odlazak diktatorskog režima, a u drugom (crnogorskom) nije.
Sam model inače nije nov: on je zasnovan na praksi tzv. okruglih stolova u bivšim komunističkim državama u istočnoj Evropi 1989. godine, kao i na iskustvu prelazne vlade u Srbiji u periodu između 5. oktobra 2000. godine i vanrednih republičkih izbora u januaru 2001. godine.
Šta su preduslovi da bi ovaj model mogao da bude primenjen? Kao što je poznato, nijedan diktatorski režim (čak ni onaj racionalan – za razliku od Vučićevog koji je suštinski iracionalan) ne daje nijedan ustupak dobrovoljno. Negde intimno, svaki od njih ionako smatra da je već i sama činjenica da pobunjeni građani još nisu uhapšeni, prebijeni ili ubijeni, već dovoljan ustupak.
Ali, ako cinizam ostavimo po strani, do kojih zaključaka možemo da dođemo?
Prvo, ustupci se moraju izboriti. Taj proces nikada nije brz i lak, i uvek zahteva određenu dozu pritiska. Pritisak, međutim, ne sme da pređe u nasilje sve dok institucije diktature već nisu razglavljene, zaplašene i iznutra penetrirane do te mere da fizičko nasilje više nije ni potrebno.
Drugo, u realnosti jugoistočne Evrope u kojoj živimo, za svaki tranzicioni aranžman moraće da garantuje tzv. međunarodna zajednica. Tačno, nama se to neće preterano svideti – jer će biti isuviše vidljiv pokazatelj kako živimo u zemlji ograničenog suvereniteta – ali ionako svi znamo da je jedini put kojim taj suverenitet možemo povratiti jeste prethodno zbacivanje diktature.
Treće, uspeh demokratske pobune – jednom kada se ona sa ulica prenese u institucije – zahtevaće ozbiljniji, organizovaniji i disciplinovaniji pristup od pesničke razbarušenosti ulice. Pobunjeni građani moraće – nekako – da izrode svoj inženjerski tim: stručne i iskusne ljude koji će strpljivo, pažljivo i uz puno rizika demontirati sve tempirane bombe koje je u temelje državnog aparata godinama postavljao amalgam diktature i organizovanog kriminala. Urednike i novinare, sudije i tužioce, policajce i obaveštajce. To će biti sve drugo samo ne lak posao: neko od minera će napraviti grešku i stradati, neko će podleći sirenskom zovu i izdati, ali, grosso modo, većina neće učiniti ni jedno ni drugo. Zadatak je, sam po sebi, težak ali ostvariv.
I četvrto – neophodno je izbeći zamku da se protesti potpuno i definitivno završe i zamene institucionalnim akcijama. Tačno, svi ćemo na kraju prve faze biti jako umorni; jedva ćemo čekati trenutak u kojem ćemo moći da se vratimo svojim redovnim poslovima; različite evropske birokrate će vršiti manje ili više suptilne pritiske na političku suprastrukturu da se situacija “normalizuje”; mnogi oportunisti će videti svoju priliku da ulove u mutnom baš u tom “prelaznom periodu”; mnogi opozicioni političari će intimno doživeti olakšanje da više ne moraju da se pravdaju nekakvim dokonim građanima…
Istina je, međutim kristalno jasna i otrežnjujuća: ako snaga narodne pobune i izbori neke ustupke, ti ustupci će trajati samo dok se diktatura bude plašila te snage. Ako bi, makar u jednom jedinom trenutku, pomislila da te snage više nema – nijedan ustupak ne bi vredeo više od papira na kojem je napisan. To, naravno, ne znači da desetine hiljada ljudi moraju ostati na ulicama svakodnevno; ali znači da, svakog dana, moraju biti spremni da na ulice ponovo izađu i odbrane ono što je izboreno.
VIII
Pesnici i poslovođe: odnos građana i političara
Pobunjeni građani su pesnici – razbarušeni, zaneseni, puni emocija, ponekad besni, ponekad euforični, ponekad malodušni: njima je sve to dozvoljeno. Političari koji bi ponekad hteli da idu ispred njih a ponekad se toga i pribojavaju, su poslovođe: oni su (ili se bar od njih očekuje da to budu) hladni, proračunati, profesionalci.
U stvarnosti to, naravno, ne funkcioniše baš tako. Neki građani već se ponašaju kao političari, neki političari su, opet, odavno samo građani. Građani, dalje, ne veruju baš previše političarima. Političari, opet, znaju dobro da ceo protest preživljava na jednoj tankoj niti, gotovo na fikciji: od subote do subote. Ako do srede Aleksandar Vučić ili neko od njegovih hajkača ponovo ne uvredi građane nekom novom glupom izjavom ili neukusnom metaforom, četvrtak je već dan za ozbiljnu nelagodu. Uzajamno nepoverenje nije, dakle, samo rezultat netrpeljivosti kao što se ponekad pogrešno misli – ono je, pre, odraz obostranog straha od neizvesnosti.
I ovde dolazimo do narednog ozbiljnog problema: pobunjeni građani od političara zahtevaju politički program; od njih traže da se izjasne o svim onim osetljivim pitanjima o kojima i sami imaju različita i vrlo podeljena mišljenja.
Treba li Srbija da ide na Zapad ili ne, i po koju cenu? Da li da nastavi pregovore sa Kosovom – jer svi znamo jedini put gde ti pregovori vode – ili ne? Koliko biti radikalan prema predstavnicima sutra poraženog režima – i šta je to tačno lustracija, osim toga što nam se reč sviđa? Šta uraditi sa tabloidima i fabrikama elektronskih laži?
Građani očekuju da političari daju odgovore na sva ova – i mnoštvo drugih – pitanja jer je to njihov posao. Političari dobro znaju da se oko većine njih ne mogu dogovoriti među sobom ni sami građani, pa ne mogu ni oni. Političari, naravno, izbegavaju da se izjasne konkretnije o bilo čemu što deli građane – sasvim logično, jer bi time suzili svoju bazu podrške.
***
I dok neki građani veruju da već danas, do kraja i poslednjeg zareza, političari moraju da im kažu baš svaki detalj onoga šta će raditi čim se osvoji sloboda, ovi drugi pokušavaju da iz tzv. prelaznog programa isključe ideologiju (pod ideologijom ovde podrazumevamo sve one tačke na kojima se mi objektivno razlikujemo) i ograniče ga na institucije, tehnike i procedure. Uslove za poštene izbore, nezavisne sudove, slobodne medije, itd.
Naravno, svi znamo da su ove lepe reči samo smokvin list za onaj ključan i zapravo jedan jedini važan, zahtev: odlazak Aleksandra Vučića, njegovu ostavku ili smenjivanje, demontiranje njegovog vaninstitucionalnog klijentelističkog kartela, sudsko procesuiranje njegovih ključnih saradnika i (pod uslovom da javni tužilac uspe da sakupi dovoljno dokaza) zabranu rada njegove političke stranke – koju ionako već svi smatramo organizovanom kriminalnom grupom.
Izvan tog ostrva izvesnosti i dalje se nalazi okean neizvesnosti. Kako bi na njemu trebalo da plovi naš brod, koji je još uvek bez kapetana ali na kojem smo i dalje svi zajedno, i pesnici i poslovođe?
Najpre, ako želimo da političarima koji će doći olakšamo posao (a sebi život) bilo bi dobro da prvo sami postignemo saglasnost oko jedne važne stvari.
Reč je o principu: oko onih fundamentalnih, presudnih, pitanja mi kao društvo, svi zajedno, ne smemo da se preglasavamo. I to ne samo danas, u uslovima diktature, kada to i ne možemo, nego ni sutra, kada budemo imali optimalne uslove za nekakve izbore.
Da budem vrlo precizan: i nekakva većina da se Kosovo prizna kao nezavisna država ali i nekakva većina da se zaustavi proces našeg ulaska u evropske institucije, čak i kada bi obe u formalnom smislu bile sasvim perfektne, ostavile bi sa druge strane dovoljno velike, ogorčene i duboko frustrirane manjine da bi samo dodatno produbile već postojeće podele. I o ovome će biti više reči u odeljku X.
Mi, jednostavno, oko određenih pitanja prvo moramo da postignemo prethodni suštinski kompromis, pa da tek onda odgovore, pronađene kroz taj konsensualni proces, formalizujemo kroz izbore, referendume i parlamente.
Ako mi, kao građani, steknemo svest o značaju tog principa, i postignemo saglasnost o tome, onda će i političarima, svakako, biti mnogo lakši njihov deo posla.
IX
Budimo realni – tražimo nemoguće: izazovi prvog dana slobode
Grafit koji je pre pola veka ponosno krasio pariske zidove i mostove preko Sene danas se izgleda vratio u Beograd. Odjednom želimo sve: da sutra budemo primljeni u Evropsku uniju, da se naša vojska i policija vrate na Kosovo, da lustriramo sve one koji nam nisu simpatični a višak njihovog bogatstva podelimo svima koji to jesu.
Zahtevi građana u protestu su raznorodni i, po vrednostima koje su u njih ugrađene, suštinski različiti. Te razlike gotovo rendgenski precizno odražavaju našu realnost: neko kao prioritet doživljava borbu za Kosovo i Metohiju; neko drugi evropske integracije, a treći opet socijalnu pravdu i preraspodelu društvenog bogatstva.
I jedni, i drugi, i treći – za sada ispravno uočavaju baš Aleksandra Vučića kao glavnu prepreku za ostvarenje svojih ciljeva: on tajno pregovara oko Kosova i Metohije; on svojim mutnim aranžmanima sa Putinom i Erdoganom, Arapima i Kinezima, ugrožava evropsku budućnost Srbije; on je vaninstitucionalno prisvojio sve mehanizme raspodele društvenog bogatstva stavljajući ih u funkciju održavanja sopstvene klijentelističke strukture.
Sva tri ključna motiva narodne pobune (pri čemu je svaki od njih pojedinačno sasvim legitiman) u ovom trenutku se nalaze u sinergiji. Uprkos spinovima kojima je režim pokušao da ih međusobno konfrontira, uprkos nespretnim, pa čak i ekstremnim oblicima u kojima se oni ponekad izražavaju, i uprkos nekim koloritnim predstavnicima koji ih zastupaju, građani su do sada pokazali začuđujuće visok stepen hladnokrvnosti i političke zrelosti i ojačali sopstvenu unutrašnju koheziju.
***
“Revolucija je ideja koja je pronašla svoje bajonete”, rekao je, sa uobičajenom dozom francuske patetike, jedan od malog broja ljudi koji su zaista stvarali evropsku istoriju, Napoleon Bonaparta.
Znamo, bar mi na Balkanu, šta su bajoneti. Ali, znamo li šta je ideja?
Problemi će, izvesno, nastati u fazi neposredno posle oslobođenja od diktature: tada će svaki od ova tri motiva dobiti na značaju. Njegovi zagovornici će, prirodno, smatrati da je baš njihov zahtev (a ne ona druga dva) bio presudan u mobilizaciji energije koja je u konačnici dovela do oslobođenja. U odsustvu zajedničkog protivnika, u atmosferi visokog emocionalnog naboja, u vakuumu autoriteta i sa urušenim institucijama, a bez ličnosti koja bi uživala zajedničku podršku, to ostaje jedan od prvih rizika osvojene slobode.
Drugi rizik će, izvesno, nastati u onom trenutku kada stotine hiljada danas pobunjenih, a sutra pobedničkih, građana spoznaju realnost da svi njihovi zahtevi neće moći da budu ispunjeni. Ili bar, da neće moći da budu ispunjeni onoliko brzo i onoliko mnogo koliko oni sada veruju.
Hajde da se suočimo sa jednom hladnom i nemilosrdnom činjenicom: obim zloupotreba počinjenih od strane različitih funkcionera u režimu Aleksandra Vučića, za poslednjih sedam godina, od vrha do dna piramide je toliki da višestruko prevazilazi ukupne kapacitete pravosuđa u Srbiji.
Čak i da, kojim čudom, u Srbiji odjednom prestanu da se vrše sva druga krivična dela, da se sve sudije i tužioci posvete samo istraživanju zatečenih slučajeva, za istraživanje svakog od njih pojedinačno bilo bi im potrebno najmanje petnaest godina: otprilike po dve godine za svaku godinu u kojoj su ova dela vršena.
U praksi, ovo znači da ćemo, kao društvo, moći da sebi priuštimo samo desetak slučajeva, onih krupnih i dovoljno simboličnih, da svako neće biti suđenje samo neposrednim izvršiocima tog krivičnog dela nego i čitavoj jednoj epohi: Beograd na vodi i Savamalu, Er Srbiju, prodaju PKB i RTB Bor, kupovinu Kopernikusa, Helikopter, piramidalno finansiranje Vučićeve predsedničke kampanje i druga krivična dela povezana sa izborima, ubistvo Olivera Ivanovića i možda još po neko. Ako svaki čitalac sada napravi mali mentalni eksperiment i pokuša da dopuni ovu listu, teško da će pored ovih desetak slučajeva moći da se seti još deset.
Sve ovo će, naravno, biti jako daleko od ideala da svi krivci budu kažnjeni. I to će, svakako biti naše prvo razočarenje: poneki nitkov će se izvući. To, isto tako, lako može da bude i naša prva sramota: poneki nevin čovek će greškom stradati.
***
Već negde iza ugla, čekaće nas i onaj sledeći izazov: u trenutku osvajanja slobode svi ćemo se zateći mnogo siromašniji nego što smo bili a suočeni sa poraženim protivnikom koji je neuporedivo bogatiji nego što je bio. Imao sam priliku da posmatram kako je taj mehanizam funkcionisao u Makedoniji, i koliko je tamo – sa vremenom – ostalo malo ljudi od integriteta. Iskušenja slobode su, po pravilu, teža od iskušenja borbe – o tome je, uostalom, Kurcio Malaparte ostavio nezaboravne redove u svom romanu “Koža” u kojem opisuje posleratnu Italiju.
I konačno – opet jedno makedonsko iskustvo – nova vlast u Srbiji će se, vrlo brzo, suočiti sa ciničnim uslovljavanjima tzv. međunarodne zajednice koja će, kao faktor pritiska na nju, koristiti upravo ancien regime, njegove kadrove, dosijee i skrivene strukture moći. Danas pobunjeni građani, gotovo uvek emotivno i često bez znanja šta on zapravo znači, koriste termin lustracija – kao neki čarobni štapić koji će obezbediti pravdu. Zapadni ambasadori, naprotiv, imaju jedan drugi termin: inkluzija. Inkluzija podrazumeva da se sistem resetuje, da se polazi ponovo od nule i da su tada svi, nezavisno od toga ko je šta radio, ponovo dobrodošli u ostvarenju zadatih ciljeva.
Inkluzija je, na primer, omogućila pravnosnažno osuđenom kriminalcu Gruevskom da, preko teritorije čak tri zemlje kandidata za EU – Albanije, Crne Gore i Srbije – neometano pobegne u četvrtu, članicu EU Mađarsku, izbegne izdržavanje kazne i svojim sunarodnicima šalje nepristojne poruke preko društvenih mreža.
To će, izvesno, biti naše treće razočarenje: brza pravda sa sobom nosi rizik nepravde, spora pravda će sa sobom nositi rizik inkluzije. Izazov da se nađe mera između jednog i drugog, takva mera koja će omogućiti najveći mogući stepen pravde na datom prostoru i u datom vremenu, ostaje jedno od prvih iskušenja slobode.
***
Na kraju, kad se unapred suočimo sa svim ovim razočarenjima, postavlja se sasvim logično pitanje: da li će borba za slobodu biti vredna svih žrtava, i kolektivnih i pojedinačnih, kako onih koje smo za nju već podneli tako i onih drugih, koje nas tek očekuju?
Naravno da hoće, i to iz tri razloga od kojih čak i svaki pojedinačno, sam za sebe, daleko prevazilazi sva navedena razočarenja. Prvi je aksiom, drugi jednačina, treći hipoteza.
Prvo, život je borba. Odustajanje od borbe, znači odustajanje od života. Narod koji se ne bori sam je sebe osudio da bude narod živih mrtvaca.
Drugo, ma kako život u slobodi bio nesavršen i loš, on će opet biti bolji, svetlosnim godinama daleko, od najboljeg mogućeg života u diktaturi Aleksandra Vučića.
I treće: sve navedene nesavršenosti, promašaje, zablude i pogrešne ljude, ispravljaćemo i smenjivati lakše, onda kada u kolektivnoj svesti budemo imali sećanje na ovu jednu, veliku pobedu. Kao što su generacije Evropljana 1945. svoj uništeni kontinent obnavljali i izgrađivali lakše uz sećanje na pobedu nad Hitlerom, tako ćemo i mi svoju uništenu zemlju obnavljati i izgrađivati lakše uz sećanje na pobedu nad Vučićem.
X
Kako pobeći sa Balkana: zamke pobednika i pobeđenih
I jednom u slobodi, Srbija će geografski ostati na Balkanu, poluostrvu čije ime nosi naziv od sintagme turskih reči za krv i med. Videli smo da je, u diktaturi, Srbija pobegla dalje na istok nego što je ikada bila, sa Balkana u Aziju. Može li je sloboda vratiti na zapad, u Evropu?
Odgovor na ovo pitanje neće zavisiti samo od nas, ali će svakako, zavisiti i od nas. On će, najpre, zavisiti od samih Evropljana: hoće li se oni vratiti idejama Šumana i De Gola ili će podleći izazovu raznih avanturista: levih populista, desnih neofašista, klerikalnih, nacionalnih i ksenofobnih ekstemista? Nije ni svaka Evropa ona koju pod tim pojmom obično podrazumevamo. Mi se, drugim rečima, možemo evropeizovati, ali se i Evropa može balkanizovati.
Međutim, odgovor će zavisiti i od nas. Da li ćemo slobodu iskoristiti da pomirimo tradiciju i modernost i integrišemo se kao politički narod? Ili ćemo je zloupotrebiti da u beskonačnost nastavimo već sasvim irelevantne istorijske i ideološke rasprave i tako se fragmentizujemo još više nego što smo to danas? Da li ćemo prihvatiti da ostanemo moneta za potkusurivanje interesa velikih ili ćemo jedanput iskoračiti iz tog nametnutog okvira obnovljenog hladnog rata? Da li ćemo, konačno, svoju budućnost videti u svojoj zemlji ili u tuđim?
Srbija će, u svom bekstvu sa Balkana, morati da ponovo sagleda i svoje odnose sa susedima, baš kao što će i susedi, na istom tom putu, morati da sagledaju svoje odnose sa Srbijom. Matrica koja je dosad bila dominantna – u kojoj su samo populističke elite bile bogom dane za pregovore, dogovore, sporazume i saradnju, dok su obični građani bili osuđeni na uzajamnu mržnju, stereotipe i predrasude – mora da bude promenjena, radikalno i zauvek.
Bekstvo sa Balkana, između ostalog, znači i to da se balkanski narodi moraju međusobno otvoriti: za svoje poslovne ljude, pisce, glumce, sportiste, studente i turiste, podjednako. U takvoj paradigmi postaće beznačajno kakvi su lični odnosi balkanskih političara i njihovi uzajamni interesi: niko od nas više neće biti talac nikoga od njih.
Tek onda kad, umesto današnjih gospodara života i smrti, dobijemo sutrašnje službenike slobodnih građana, mi ćemo – svi zajedno – izaći sa Balkana.
To je jedini način da kičma balkanskih šovinizama, te osobene vrste savremenog fašizma, bude slomljena: njihove institucionalne i društvene strukture temeljno demontirane, kriminalni i interesni karteli procesuirani, pseudoideologije razobličene, mitovi raskrinkani.
I tek u tom momentu, kada ovaj kopernikanski obrat u našim glavama i u našim zemljama bude konačno završen, moći ćemo da pošaljemo i jasnu poruku Zevsovoj ljubavnici Evropi: ne postoji održivo rešenje za Balkan koje bi podrazumevalo da jedan njegov narod – ma koji – bude stigmatizovan kao istorijski krivac i kolektivno osuđen na trajno osećanje duboke nepravde.
Takvo rešenje bi, možda, bilo od kratkoročne koristi nekim evropskim činovnicima; zasigurno bi, neko vreme, bilo na naslovnim stranama novina uvek gladnih senzacija; izvesno bi privuklo legije hohštaplera, oportunista i arivista, svih onih koji su fascinirani površnim blještavilom uspeha.
Ali dugoročno, baš kao što ni istorijski promašeni koncepti trijanonske Mađarske i vajmarske Nemačke nisu mogli da stvore ništa drugo nego fašizam, tako ni istorijski promašen koncept poražene Srbije, ako bi nam bio nametnut spolja ili iznutra, ne bi mogao da stvori ništa drugo nego nove generacije fundamentalista, avanturista i ekstremista, nove i dublje podele unutar nas samih i tako nas, ponovo i trajno, antagonizuje – ne samo sa našim susedima na Balkanu nego i sa temeljnim vrednostima Zapadne civilizacije.
I tek na taj način, nametanjem kompleksa kolektivne krivice, Srbija bi konačno postala ono što režim Aleksandra Vučića, uprkos tome što se svojski trudio, za sedam godina ipak nije uspeo: feudalni Frankenštajn ruske gubernije i otomanskog vilajeta. U takvoj Srbiji, naravno, ne bi voleo da živi nijedan njen pristojan građanin. I u njoj bi, izvesno, za duže vreme bila mrtva svaka ideja Evrope.
XI
Društvo u potrazi za samim sobom: od kutije šibica do požara
Nismo jedino evropsko društvo koje je u ovoj deceniji u potrazi za sopstvenim identitetom: Britanci i Francuzi, Italijani i Mađari, Poljaci i Turci – svi ovi narodi se nalaze na prekretnicama, baš kao i mi. Ako je fragmentacija postala trend, evropska moda, onda smo, zaista, u punom smislu te reči, i mi danas Evropljani.
Skoro svi pobunjeni građani saglasni su u jednoj tački: da, ovog puta, nisu zadovoljni promenom vlasti nego zahtevaju više: promenu sistema. I na toj tački se, otprilike, i završava njihova saglasnost. Malo ko od njih, osim maglovite predstave da je to nešto loše, tačno zna šta pod sistemom podrazumeva.
Da li je u pitanju poredak parlamentarne demokratije, ili princip podele vlasti, ili načela vladavine prava, ljudskih i manjinskih prava i sloboda, tržišne privrede? Ako demontiramo taj Levijatan, rastavimo ga na njegove sastavne delove, uočićemo da, u stvari, gotovo niko nema primedbe na te delove pojedinačno. Protesti dosad nisu izrodili nijedan ekstremni zahtev koji bi bio u suštinskoj suprotnosti sa važećim ustavom: jednopartijski sistem, državnu privredu, etnički čisto društvo.
Postoje dva moguća objašnjenja ovog paradoksa, koja se delimično preklapaju.
Prvo, i jednostavnije, da je zahtev za promenom sistema u stvari zahtev da sastavni elementi državnog aparata funkcionišu onako kako je predviđeno a ne onako kako se to već duže vreme događa: da se u skupštini vodi rasprava o zakonima a ne razmena psovki i uvreda; da vlada donosi uredbe i upravlja državnom administracijom a ne da zaključuje tajne ugovore sa opskurnim špekulantima; da sudovi sude, novine i televizija objavljuju istinu, policajci hvataju lopove, lekari leče ljude a na univerzitetima daju zaslužene diplome. Imajući u vidu u kom stanju se nalazimo danas, već iz par navedenih primera očigledno je koliko bi, u stvari, već samo poštovanje ustava i zakona predstavljalo revolucionarnu promenu.
Nasuprot ovom, preovlađujućem, stavu susrećemo se i sa pojedinačnim zahtevima za potpunim ustavnim i političkim diskontinuitetom: najčešće, oni se formulišu kroz ideju o sazivanju ustavotvorne skupštine. Jedino u tom okviru, smatraju njihovi predlagači, narod bi ponovo bio potpuno suveren; jedino tako bismo, još jednom, mogli da otvorimo raspravu o svim pitanjima: o republici ili monarhiji, nacionalnoj ili građanskoj državi, Istoku ili Zapadu, tradiciji ili modernosti, pluralizmu ili sabornosti.
Na prvi pogled, ovakav pristup liči na praznik demokratije: ne postoji više nijedna dogma, sve je otvoreno za raspravu, oslobodili smo se (konačno) svih predrasuda… Eto konačno onog šestog oktobra koji nam, kao neka fatamorgana, stalno izmiče kad mu se približimo! Ali, čini se da je to, ipak, sve tako samo na prvi pogled. Šta možemo da vidimo iz drugog pogleda?
O mnogim pitanjima o kojima bi raspravljala ustavotvorna skupština već je odavno, u istoriji, odlučeno. O njima su odlučili naši preci – u ustancima i na skupštinama, u ratovima, pučevima i revolucijama, u školama i na univerzitetima, gradeći brane na Đerdapu i stambene blokove na Novom Beogradu, pretvarajući tako jedno patrijarhalno i seljačko u moderno i industrijsko društvo.
Činjenica da smo mi, danas, sa pravom nezadovoljni odnosima u njemu, načinom na koji funkcionišu njegove institucije i mehanizmima raspodele, ne znači da se možemo vratiti dve stotine godina unazad i ponovo sve početi ispočetka. Ne zato što bi to samo po sebi bilo loše, nego zato što to jednostavno nije moguće.
Nijedno društvo, pa ni ovo naše, ne može pobeći od svoje sadašnjosti: od mesta u svetu koje su mu diktirale geografija i demografija, od suseda i granica koje mu je odredila istorija i od kvaliteta života koje mu je postavila ekonomija. Povratak u neki romantični trenutak u prošlosti, koji mi danas zamišljamo kao idealan (a, čak i o izboru tog trenutka opet bismo se teško složili) može biti lep predložak za roman, ali se na toj fikciji ne može rešiti nijedna od dilema sa kojima ćemo se suočiti već sutra.
Konačno, čini mi se da je u celoj priči oko tzv. promene sistema moguće i jedno drugo, kompleksnije, objašnjenje.
Ona može da se shvati i kao suštinsko redefinisanje odnosa između države i društva. Nezavisno od ideoloških okvira koji su se menjali, srpsko društvo je, u poslednja dva veka, u svojoj suštini ostalo duboko konzervativno, gotovo patrijarhalno, sa jakim egalitarnim i kolektivističkim matricama i strukturama koje su se opirale modernizaciji. Odnos između zajednice i pojedinca uvek smo rešavali na štetu ovog drugog; zato i ne čudi što su najsposobniji i najtalentovaniji od nas, od Vuka i Dositeja, preko Tesle i Pupina, do Ljube Popovića i Danila Kiša, svoje zvezdane trenutke doživeli tek kada su otišli odavde.
***
“Zaista vam kažem da nijedan prorok nije dobro primljen u svom rodnom kraju” – rekao je, po evanđelisti Luki, Isus Hrist svojim sugrađanima u Nazaretu.
I kao što smo videli u prethodnim odeljcima, opisujući odnos pobunjenih građana prema političarima, mi smo i danas, sa istom gladijatorskom strašću, skloni da u arenu bacimo svakoga ko se usudi da iznese mišljenje suprotno dominantnom trendu. Istovremeno, kao što smo videli u prethodnom odeljku, veliki broj nas i dalje, nekritički i gotovo bez pogovora, prihvata sve što kaže neki spoljni autoritet. Bez obzira radi li se o sudskim presudama, sportu, porezima ili spoljnoj politici još uvek smo skloni da pre poverujemo autoritetima, formalnim ili neformalnim, nego argumentima ili čak sopstvenim očima.
Kao i kod svakog drugog pretpolitičkog stanja, i ova poslednja srpska pobuna – protiv Aleksandra Vučića – još uvek u sebi nosi fermente više različitih procesa, može da se razvije u više oblika i krene u raznim pravcima. Ona može da bude samo još jedna u nizu seljačkih buna, koje su u trenutku buknule i ugasile se, kao kada se zapali kutija šibica. Može da bude i začetak šire i ambicioznije modernističke revolucije – plamena koji će goreti trajno. A može da bude i početak anarhije – apokaliptičnog požara koji će progutati sve pred sobom.
Rešenje te dileme zavisi i od naših ideja ali i od vere u jedno više, moralno opravdanje našeg današnjeg gneva. Zato ovaj tekst i završavamo rečenicama Džona Stajnbeka, nobelovca čijim smo ga citatom i započeli:
“I u očima ljudi je nemoć; i u očima gladnih raste gnev. U dušama ljudi plodovi gneva postaju puni i teški, postaju zreli za berbu.”
***
Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Saši Jankoviću, nekadašnjem Zaštitniku građana i bivšem predsedniku Pokreta slobodnih građana. Saša je u politiku ušao kao ustavobranitelj a iz nje izašao kao prosvetitelj. Za ono prvo tada nismo bili spremni, ovo drugo sada nismo razumeli. Tražeći, uzaludno, uvek nove pesnike i uvek nove poslovođe.
“Ugovori su isto što i ruže ili mlade devojke. Oni traju dokle traju.”
(Šarl de Gol)
I
Dvanaest otvorenih pravnih pitanja
Negde otprilike od sredine prošle godine, u domaćoj i međunarodnoj javnosti sve češće se pominje pojam tzv. “pravno obavezujućeg sporazuma” (u daljem tekstu, ovaj dokument ćemo označavati skraćenicom POS) koji bi trebalo da zaključe Republika Srbija i Republika Kosovo kako to formulišu kosovski Albanci, ili Republika Srbija i Privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji, kako to formuliše srpska strana, ili Beograd i Priština, kako to formuliše Evropska unija.
Bez obzira na ovaj pomalo patetični galimatijas oko istih ugovornih strana koje jedna drugu uporno nazivaju različitim imenima, sam termin POS ulazi iz diplomatskih (a i nekih drugih) kancelarija i sa naslovnih strana novina i u zvanične dokumente. Njegova sadržina još uvek nije određena (ili, da budemo precizniji: nije saopštena javnosti). U daljem tekstu bavićemo se ovim dokumentom nezavisno od toga šta bi u njemu tačno pisalo: o tome, ionako, sva tri učesnika u ovom procesu imaju različita mišljenja i različite interese. Neka od tih mišljenja su samo zablude a neka samo očekivanja, isto kao što su i neki interesi samo pravne ili političke fikcije – ali sve te nedoumice najbolje potvrđuje našu početnu hipotezu: o POS ne pregovaraju samo oni koji se još nisu dogovorili kako se zovu, već i oni za koje taj dokument sve više predstavlja sasvim različite stvari.
Dakle, pokušaćemo da analiziramo međunarodnopravne i ustavnopravne aspekte POS na jedini način na koji to u ovom trenutku možemo – hipotetički – dakle ako bi takav dokument, u nekom trenutku, u nekoj formi i sa nekom sadržinom, bio zaključen.
Razmotrićemo, u tom smislu, dvanaest ključnih pravnih pitanja:
Koji pravni režimi se trenutno primenjuju na Kosovu – u odnosu na teritoriju obuhvaćenu tim geografskim pojmom i u odnosu na ljude koji tamo žive?
Kakav je pravni status Republike Kosovo u periodu 2008-2018?
Kako je na pravni status Kosova uticalo savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine?
Kakva je pravna priroda tzv. Briselskog sporazuma i šta možemo da zaključimo iz postupaka koji su povodom ovog dokumenta vođeni pred ustavnim sudovima Srbije i Kosova u 2013. i 2014. godini?
Koje međunarodnopravne posledice bi proizvelo eventualno zaključenje POS?
Da li je za POS primenljiv tzv. “model dve Nemačke” iz 1972. godine?
Koje bi bile pravne posledice eventualne razmene teritorija?
Koje pravne posledice bi zaključenje POS moglo da ima po eventualno članstvo Republike Kosovo u Ujedinjenim nacijama?
Koje pravne posledice bi zaključenje POS imalo po ustavnopravni poredak Republike Srbije?
Kakve bi bile krivičnopravne implikacije eventualnog zaključenja POS mimo ustavom propisane procedure?
Kakve su moguće opcije u pogledu izjašnjavanja građana Republike Srbije o ovom pitanju na eventualnom referendumu?
Koji bi međunarodni pravni lekovi ostali na raspolaganju Republici Srbiji posle eventualnog zaključenja POS ako bi želela njegovo poništenje?
II
Tri paralelna pravna režima
U pravnom smislu, slučaj Kosova i Metohije je tipičan primer teritorije na kojoj se odjednom, uporedo i u različitoj meri primenjuje više pravnih režima pri čemu je svaki od tih režima, u različitim vremenima, uspostavio drugi suverenitet.
a) Pravni režim Republike Srbije
Republika Srbija, kao pravna sledbenica Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS/Jugoslavije, republikanske Jugoslavije i Državne zajednice Srbije i Crne Gore, primenjuje svoj pravni režim, koji je fiksiran nekoliko puta, a poslednji put donošenjem Ustava Republike Srbije 2006. godine, čiji je tekst dostupan ovde:
Sastavni deo pravnog režima Republike Srbije na Kosovu i Metohiji su i jedan podzakonski akt Vlade i jedna rezolucija Narodne skupštine:
Odluka Vlade Republike Srbije o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji i proglašenju jednostrane nezavisnosti (“Službeni glasnik RS”, broj 18/08) od 18. februara 2008. čiji je tekst dostupan ovde:
Rezolucija Narodne skupštine o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama na Kosovu i Metohiji (“Službeni glasnik RS”, broj 4/13), od 13. januara 2013. godine, dostupna ovde:
Međutim, sastavni deo pravnog režima Republike Srbije, koji bi se primenjivao na Kosovu i Metohiji, trebalo je da bude i tzv. “posebni zakon” kojim bi se uredila “suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija” a koji bi bio donet “po postupku predviđenom za promenu Ustava” (član 182 stav 2 Ustava). Ovaj zakon – neka vrsta ustavnog zakona – nije, međutim, donet: ne samo da nije donet u roku predviđenom članovima 15 i 16 Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije (31. decembar 2008. godine) već ni bilo kada kasnije.
Činjenica da je Republika Srbija sama propustila da donese akt ustavnog ranga, koji je predvidela sopstvenim ustavom kao dopunski izvor prava u pogledu Kosova i Metohije objektivno je narušila njen položaj kako u raspravi pred Međunarodnim sudom pravde 2008-2010 (videti šire odeljak IV) tako i u Briselskim pregovorima 2010-2013 (videti šire odeljak V).
b) Pravni režim Republike Kosovo
Republika Kosovo, kao jednostrano proglašena državna tvorevina, primenjuje sopstveni pravni režim čiji je temelj Deklaracija o nezavisnosti usvojena 17. februara 2008. godine. Original deklaracije napisan je na albanskom jeziku, a verzija teksta na engleskom jeziku dostupna je ovde:
Na osnovu deklaracije, usvojen je Ustav Republike Kosovo koji je stupio na snagu 15. juna 2008. godine, a čiji je tekst (verzija na srpskom jeziku) dostupan ovde:
Ovim pravnim režimom detaljnije ćemo se baviti u daljem tekstu, kada budemo analizirali u kojoj meri Republika Kosovo ispunjava međunarodnopravne kriterijume da bude smatrana suverenom državom (videti šire u odeljku III, tačka c).
c) Pravni režim tzv. međunarodne zajednice
Međunarodna zajednica ima i svoj sopstveni pravni režim, potpuno odvojen od prethodna dva i neposredno zasnovan na Povelji Ujedinjenih nacija (dostupna ovde):
2. Vojno tehnički sporazum zaključen između vlasti SR Jugoslavije i Republike Srbije i međunarodnih snaga za bezbednost (KFOR) potpisan u Kumanovu, 9. juna 1999. godine, dostupan ovde (verzija na srpskom jeziku):
3. Uredba Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN broj 1999/1 od 25. jula 1999. godine “O ovlašćenjima privremene administracije na Kosovu”, kojom je predviđeno da je “sva zakonodavna i izvršna vlast na Kosovu, uključujući i administraciju pravosuđa” u rukama UNMIK, a da je vrši Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN. Tekst ove uredbe (na engleskom jeziku) čitalac može da nađe ovde:
4. Ustavni okvir za privremenu samoupravu koji je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN svojom uredbom broj 2001/9 od 15. maja 2001. godine, i kojim su uspostavljeni okviri zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, dostupan ovde (verzija na srpskom jeziku):
5. Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde od 22. jula 2010. godine, dostupno ovde (verzija na engleskom jeziku):
Konačno, međunarodni pravni režim na Kosovu obuhvata i niz drugih pojedinačnih akata UN, njenih specijalizovanih organa i agencija koje funkcionišu na teritoriji Kosova, kao i akata Evropske unije.
Srbija i Kosovo, kao dve paralelne jurisdikcije koje se primenjuju na istoj teritoriji, do sada su uzajamno apsolutno isključivale jedna drugu, ali su uprkos tome obe prihvatale međunarodni pravni režim i interiorizovale ga, u različitim formama i u različitoj meri, u sopstvene pravne poretke.
Aprila 2013. godine, uz posredovanje Evropske unije, Srbija i Kosovo su prihvatile tzv. Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, a koji je u javnosti poznatiji pod kolokvijalnim nazivom “Briselski sporazum”. O pravnoj prirodi ovog dokumenta biće više reči u odeljku V ovog teksta – na ovom mestu ćemo zadržati samo na konstataciji da on predstavlja prvi hibridan dokument, odnosno jedini pravni akt koji (u ovom trenutku) prihvataju sva tri suvereniteta koji su uspostavili svoje konkurentske jurisdikcije na Kosovu: i Republika Srbija i Republika Kosovo i tzv. međunarodna zajednica.
III
Porođaj ili pobačaj: država “in statu nascendi” (Kosovo 2008-2018)
Šta, na osnovu dosad dostupnih činjenica, možemo da zaključimo o pravnom statusu Republike Kosovo? Da li ona ispunjava kriterijume koje pozitivno međunarodno pravo postavlja da bi se neka zajednica smatrala državom ili ne?
Najpre, kao tzv. prethodno pitanje, moramo preciznije terminološki odrediti sam pojam države. Kada se koristi u pravnoj terminologiji on može da se odnosi na više različitih pojmova. U unutrašnjem pravu izraz država koristi se da označi aparat vlasti, uspostavljen unutrašnjim pravnim poretkom. U uporednom ustavnom pravu, koristi se da označi delove pojedinih složenih državnih zajednica, federacija: “state” u Sjedinjenim Američkim Državama i “land” u Saveznoj Republici Nemačkoj su u tom smislu države. Međutim, u međunarodnom javnom pravu ovaj izraz se koristi u jednom specifičnom i znatno suženom značenju: on označava teritorijalni entitet koji je subjekt međunarodnog prava, odnosno takvu zajednicu koja raspolaže dovoljnim kapacitetom da vrši prava i ispunjava obaveze koje međunarodno pravo propisuje za svoje subjekte.
Ovo pitanje je u klasičnom međunarodnom pravu smatrano faktičkim, a ne pravnim: države su nastajale i nestajale, kao rezultat unutrašnjih (revolucije, secesije, disolucije) i spoljnih (ratovi, okupacije) procesa i događaja. Dok su postojale one su ulazile u odnose sa drugim državama sa kojima su to želele ili morale. Pitanje da li neka država postoji u skladu sa međunarodnim pravom ili ne nije se postavljalo.
Kodifikacija kriterijuma za postojanje države po međunarodnom pravu izvršena je tek 1933. godine, donošenjem Konvencije u Montevideu o pravima i dužnostima država. Iako je ovaj dokument zaključen kao regionalna međunarodna konvencija (obuhvatio je, u trenutku zaključenja, samo 19 zemalja članica Organizacije američkih država) on je sa vremenom ušao u korpus normi tzv. običajnog međunarodnog prava te se primenjuje i na ostatak sveta.
Integralni tekst Konvencije u Montevideu (verzija na španskom i engleskom jeziku) dostupan je ovde:
Član 1. Konvencije u Montevideu navodi četiri kriterijuma koje neki entitet mora kumulativno da ispuni da bi mogao da bude smatran državom. To su:
stalno stanovništvo
definisana teritorija
vlada (u smislu suverene vlasti)
kapacitet da ulazi u odnose sa drugim državama.
Republika Kosovo ima, očigledno, ozbiljne probleme sa ispunjavanjem sva četiri navedena kriterijuma – svakog od njih u određenoj, iako različitoj, meri.
a) Stanovništvo
Prvo, jedan deo stanovništva stalno naseljen na teritoriji na kojoj je ovaj entitet proglašen priznaje ga samo kao faktičku vlast ali ne i kao državu po međunarodnom pravu: iako su Srbi na Kosovu redovno učestvovali u izborima koje je Republika Kosovo raspisivala u periodu 2008-2018. oni su to činili polazeći od pravne fikcije da se radi o “privremenim organima kosovske samouprave”, odnosno da učestvuju u izborima za organe vlasti pokrajine Republike Srbije. Mnogi od njih su, isto tako, uzeli i dokumenta koje je izdavala Republika Kosovo, iako se na njima Republika Srbija nigde ne pominje.
Može se, naravno, tvrditi da je ta njihova mentalna rezervacija predstavljala samo način na koji će lakše da prihvate faktičku realnost, ali da samu tu realnost nije promenila. Međutim, po našem mišljenju to ne menja suštinu stvari: kolektivna mentalna rezervacija je postojala, svih deset godina je uživala direktnu podršku Republike Srbije (a indirektnu, kao što ćemo videti u daljem tekstu, i svake druge države u svetu koja nije priznala Republiku Kosovo) i postoji i danas. Republika Kosovo, dakle, nema stalno stanovništvo u smislu u kojem ga definiše član 1. Konvencije iz Montevidea.
Na kraju, ali ne kao najmanje važno, treba napomenuti i da je Republika Kosovo, jedna od retkih zajednica koja polaže pravo da bude država, a da zapravo i ne zna koliko stanovnika ima. Organi Republike Kosovo, naime, za deset godina svog postojanja, nisu bili u stanju da sprovedu popis stanovništva, čak ni prema minimalnim međunarodnim standardima.
b) Teritorija
Drugo, kriterijum “definisane teritorije” je takođe višestruko sporan. Jedina međunarodno priznata granica Republike Kosovo (ona sa Republikom Albanijom) faktički ne postoji posle 1999. godine. Prema nedavnoj izjavi Pandeli Majka, ministra za dijasporu Republike Albanije u Srbici (Skenderaj) na Kosovu, ova granica od 1. januara 2019. godine više neće ni formalno postojati. Granice sa bivšim jugoslovenskim republikama (Crnom Gorom i Makedonijom) nisu međunarodno priznate. Granicu sa Republikom Srbijom ova druga smatra tzv. administrativnom linijom. Granica između Republike Srbije i severnih delova Kosova pretežno nastanjenim Srbima, takođe, faktički ne postoji. Sve češće, razni zvaničnici Republike Kosovo, ponekad, ističu teritorijalne pretenzije na dve opštine izvan Kosova sa albanskom većinom (Preševo i Bujanovac) koje nazivaju tzv. “istočnim Kosovom“. Poslednji put je to učinio Hašim Tači, predsednik Republike Kosovo, početkom avgusta 2018. godine.
Očigledna je pretenzija Republike Kosovo da, automatski, preuzme suverenitet na celoj teritoriji autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, kako je ona definisana ustavom Republike Srbije, kao njen univerzalni sukcesor. Međutim, vidimo da je ta pretenzija višestruko kompromitovana faktičkim stanjem – što otvara pitanja da li je teritorija Republike Kosovo “definisana” u dovoljnoj meri (kako to predviđa član 1. Konvencije iz Montevidea) da bi ovaj uslov mogao da se smatra ispunjenim.
c) Suverena vlast
Treće, vlada (odnosno suverena vlast) je uspostavljena u određenoj meri, ali je ta mera promenljiva i više predstavlja rezultat različitih faktičkih (političkih) okolnosti nego što predstavlja izraz uspostavljenog pravnog standarda. Suverenitet na teritoriji na kojoj polaže suverena prava Republika Kosovo je prinuđena da deli sa tzv. međunarodnom zajednicom (KFOR, UNMIK, EULEX) – tu činjenicu je priznala i u svojim pravnim aktima. Takođe, na teritoriji Kosova faktičku vlast vrše i obaveštajne službe jednog broja drugih zemalja (kao što je Republika Turska) koje, bez pravnog osnova, uspostavljaju paralelne institucije. Konačno, na teritoriji većinski naseljenoj Srbima, vlast Republike Kosovo dodatno je ograničena tzv. Briselskim sporazumom o kojem će biti reči u daljem tekstu.
Moguće je, naravno, tvrditi – kao što je to činio Zbignjev Bžežinski – da u savremenom svetu ne postoji tzv. potpuni ili apsolutni suverenitet, u smislu u kojem je o njemu u XVI veku pisao Žan Boden. Pojam suvereniteta je, krajem XX i početkom XXI veka svakako doživeo duboke promene i tačno je da bi bilo adekvatnije posmatrati kao skalu, umesto kao ravnu liniju. Međutim, da bi neki entitet mogao da se smatra državom po međunarodnom pravu on svakako mora da ispuni barem donji prag na toj skali: da ima barem minimalni suverenitet. Pitanje je u kojoj je meri, posle deset godina od jednostrano proglašene nezavisnosti, Republika Kosovo ispunila i taj minimum.
Ovo pitanje se, međutim, ne postavlja samo u faktičkom smislu (u kojem se ono postavlja za mnoge države u svetu – naročito one manje) nego i u normativnom i to je po našoj oceni ozbiljan argument za osporavanje teze o Republici Kosovo kao “državi u punom kapacitetu”. Naime, ova zajednica je sama, u svom ustavu, sebi nametnula ozbiljna ograničenja svog sopstvenog suvereniteta:
Kosovo nema svoju nacionalnu valutu, jedan od tradicionalnih simbola državnosti, a nije ni član šire monetarne unije sa zajedničkom valutom. U članu 11. tačka 1. Ustava Kosova navodi se samo: “U Republici Kosovo će se koristiti jedinstvena valuta”. Ona, međutim, posle deset godina postojanja, još uvek nije pravno definisana.
Više odredaba Ustava Republike Kosovo (čl. 53, 58 tač. 2, 123 tač. 3) sadrže tzv. upućujuće norme, odnosno predviđaju da će se određena postupanja vršiti u skladu sa propisima Saveta Evrope (Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina, Evropska povelja za regionalne ili manjinske jezike, Evropska povelja lokalne samouprave, Evropsa konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, itd.) Države koje su članice ovih multilateralnih međunarodnih ugovora primenjuju ih, naravno, kao sastavni deo svog unutrašnjeg pravnog poretka. Međutim, one ih ne navode kao posredan izvor prava u sopstvenim ustavima, kroz upućujuće norme.
Određeni izbori i imenovanja mogu se vršiti samo na osnovu prethodnih konsultacija, ili na osnovu datih predloga, od strane međunarodnih političkih funkcionera, dok sam Ustav predviđa da pojedini funkcioneri Republike Kosovo moraju da budu stranci. Tako, na primer, od trinaest članova Sudskog saveta Kosova dva moraju biti stranci, izabrani od strane Međunarodnog civilnog predstavnika na osnovu predloga Misije za evropsku bezbednost i odbrambenu politiku (član 151 tač. 2 Ustava Kosova). Od devet sudija Ustavnog suda Kosova čak tri moraju biti stranci (pri čemu oni ne mogu biti “stanovnici Kosova ili neke susedne zemlje”) koje imenuje Međunarodni civilni predstavnik “nakon konsultacija sa predsednikom Evropskog suda za ljudska prava” (član 152, tač. 4 i 5 Ustava Kosova).
U članu 153 Ustava Kosova normirano je tzv. “međunarodno vojno prisustvo” koje “uživa mandat i ovlašćenja odeđena relevantnim međunarodnim instrumentima, uključujući rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Sveobuhvatni predlog o rešenju statusa Kosova od 26. marta 2007.” “Predsedavajući međunarodnog vojnog prisustva”, navodi se dalje u ovom članu Ustava Kosova, “predstavlja konačnu vlast operativne oblasti u tumačenju aspekata pomenutog sporazuma, koji se tiču Međunarodnog vojnog prisustva. Nijedan organ vlasti Republike Kosovo ne može razmatrati, umanjiti ili ograničiti mandat, ovlašćenja i obaveze, pomenute u ovom članu”. Iz formulacije ovog člana Ustava, sasvim je očigledno da se Republika Kosovo (samo)odrekla vojne komponente suverenosti, i to ne samo na delovima teritorije na koju polaže suverenitet (međunarodne vojne baze) nego na celini svoje teritorije. Republika Kosovo je, što je slučaj bez presedana u komparativnom ustavnom pravu, tzv. “međunarodno vojno prisustvo” definisala kao posebnu, eksteritorijalnu, strukturu koja je izvan, i iznad, sopstvenih organa vlasti.
Konačno, Ustav Kosova (članovi 146, “Međunarodni civilni predstavnik” i 147, “Konačna vlast Međunarodnog civilnog predstavnika”) predviđa, kao tzv. specijalnu normu, apsolutnu supremaciju stranog državljanina koji nije izabran, nego postavljen, tzv. “Međunarodnog civilnog predstavnika”, i to u odnosu na sve ustavom utvrđene organe vlasti: “Bez obzira na ostale odredbe ovog Ustava, Međunarodni Civilni Predstavnik, na osnovu Sveobuhvatnog Predloga o Rešenju Statusa Kosova, od dana 26. marta 2007, ima konačnu vlast na Kosovu u pogledu tumačenja civilnih aspekata Sveobuhvatnog predloga. Nijedan organ vlasti na Kosovu nije ovlašćen za razmatranje, umanjivanje ili ograničavanje mandata, ovlašćenja i obaveza, određenih ovim i članom 146.”
d) Kapacitet za održavanje odnosa sa drugim državama
I konačno, četvrti kriterijum suvereniteta po članu 1. Konvencije u Montevideu – kapacitet da ulazi u odnose sa drugim državama – u slučaju Republike Kosovo ozbiljno je kompromitovan. Od 193 države članice UN nju priznaje 111 država, od 15 članica Saveta bezbednosti UN priznaje je 7, a od 5 stalnih članica Saveta bezbednosti UN 3. To nije kritična većina dovoljna da obezbedi članstvo Republike Kosovo u UN, što ćemo detaljnije analizirati u daljem tekstu. Od 28 država članica EU priznaje je 23 – što takođe nije većina dovoljna da obezbedi njeno članstvo u EU.
Ovaj kapacitet, međutim, nije samo matematičko, već je pre svega suštinsko pitanje: može li tvorevina, nastala na način na koji je nastala – jednostranom odlukom koja je omogućena prethodnom agresijom – pretendovati da je svet prihvati kao legalnu, a da pri tome ne legalizuje i sve načine na koji je ona nastala?
Pravna kvalifikacija koja bi bila najbliža faktičkom stanju, posle deset godina postojanja Republike Kosovo je da je to neka vrsta paradržavne tvorevine. Ona, istina, ima neka obeležja, i suštinska i formalna, koja imaju i druge države: neko stanovništvo je priznaje kao svoju državu, ima (iako ograničenu) kontrolu na nekoj teritoriji, uspostavila je neku organizaciju vlasti (iako ona funkcioniše sa ozbiljnim ograničenjima) i priznaju je neke zemlje. Opet, videli smo da praktično nijedan od kriterijuma koje neka država, kao subjekt međunarodnog prava, mora da ispuni Republika Kosovo, do sada, nije u potpunosti ispunila.
U ovom trenutku, nama se čini da je Republika Kosovo, u pogledu svog stvarnog međunarodnopravnog statusa, definitivno bliža nekom tipu međunarodnog protektorata, nego suverene države. Taj tip je po našem mišljenju najbliži kondominijumu (kao što je recimo francusko-španski kondominijum nad Andorom ili anglo-francuski kondominijum nad Novim Hebridima u periodu 1906-1980) jer su ovlašćenja protektora faktički podeljena između Ujedinjenih nacija i Evropske unije. Jedno od pitanja koje se ovom konstatacijom otvara, a o čemu će biti više reči u daljem tekstu, jeste kako Republika Srbija, kao bar nominalno suverena država, može da potpiše POS sa tvorevinom koja to nije?
***
Proces izgradnje države se, naravno, nikada ne može zaokružiti preko noći. Istorija poznaje mnogo slučajeva u kojima je on trajao duže vreme – verovatno ne treba ići dalje od Srbije XIX veka, gde su prvi elementi državnosti međunarodno priznati na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1856. godine a potpuni međunarodni suverenitet stečen tek na Berlinskom kongresu, 1878. godine.
U tom međuvremenu od dvadeset dve godine, kneževina Srbija je bila “država u stanju nastajanja” (in statu nascendi) što je i Republika Kosovo poslednjih deset godina. Međutim, istorija nam, isto tako, daje i dosta primera država koje su bile u tom stanju neko vreme, pa na kraju ipak nisu zaokružene kao suverene države: pripojene su nekoj drugoj zemlji, ili su se raspale na više novih država, ili se sa njima nešto drugo dogodilo.
Takav je npr. bio slučaj Saharske arapske demokratske republike (bivše španske kolonije Zapadne Sahare); takav je bio slučaj i bivše Demokratske republike Nemačke kao i slobodnih gradova Rijeke (1920-1924), Memela (1920-1923), Danciga (1920-1939), Tangera (1924-1956) Jerusalima (1948), Trsta (1947-1954)…I posle nekoliko decenija, još uvek je nerešen status Turske republikeSeverni Kipar (uspostavljene turskom invazijom ostrva, 1974) i Palestine (uspostavljene sporazumima u Oslu, 1993).
Započeta državnost ne znači, naravno, i garanciju da će ona biti zaokružena. Svaka država “in statu nascendi” ovaj period u svom razvoju može da završi i porođajem, ali i pobačajem.
IV
Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde (2010)
Generalna skupština UN je 8. oktobra 2008. godine usvojila Rezoluciju 63/3 (2008) kojom je Međunarodnom sudu pravde uputila zahtev za davanje tzv. savetodavnog mišljenja (avis consultatif) o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom.
Tekst ove, prilično kratke, rezolucije čitalac može pogledati ovde (verzija na engleskom jeziku):
Podsećajući da su 17. februara 2008. godine Privremene institucije samouprave Kosova proglasile nezavisnost od Srbije,
Svesna da je ovaj čin prihvaćen sa različitim reakcijama članica Ujedinjenih nacija u pogledu njegove saglasnosti sa postojećim međunarodnim pravnim poretkom,
Odlučuje, u skladu sa članom 96 Povelje Ujedinjenih nacija da od Međunarodnog suda pravde zatraži, u skladu sa članom 65 Statuta Suda da donese savetodavno mišljenje o sledećem pitanju:
“Da li je jednostrana deklaracija nezavisnosti od strane Privremenih institucija samouprave Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom?”
Međunarodni sud pravde je 22. jula 2010. godine, posle rasprave u kojoj su, pored predstavnika Republike Srbije i autora Deklaracije o nezavisnosti učestvovali predstavnici još 26 država-članica UN (Albanija, Nemačka, Saudijska Arabija, Argentina, Austrija, Azerbejdžan, Belorusija, Bolivija, Brazil, Bugarska, Burundi, Kina, Kipar, Hrvatska, Danska, Španija, SAD, Ruska federacija, Finska, Francuska, Jordan, Norveška, Rumunija, Velika Britanija, Venecuela i Vijetnam) većinom glasova sudija od deset prema četiri usvojio traženo savetodavno mišljenje. Petnaesti sudija, Ši Jiujong iz Narodne republike Kine, podneo je ostavku 28. maja 2010. godine pa nije učestvovao u glasanju: tada je imao 84 godine (inače, živ je i danas).
O ovom dokumentu, u 123 tačke i na 54 strane, u poslednje vreme se vode intenzivne rasprave u javnosti: kao i toliko puta do sada, svoje stavove o njemu na najautoritativniji način formulišu oni koji ga nikada nisu ni pročitali; oni koji su ga ovlaš pročitali i samo delimično razumeli svoje stavove iznose na manje decidan način; oni koji su ga detaljno pročitali i pri tome i razumeli, uglavnom ne iznose nikakve stavove.
Zbog toga, čitaocima ovog teksta predlažemo da se najpre sami upoznaju sa ovim (kao što ćemo u daljem tekstu videti, prilično kontroverznim) dokumentom. Njegov integralni tekst na engleskom jeziku je ovde:
U daljem tekstu razmotićemo četiri osnovne grupe pitanja:
Da li je otcepljenje (secesija) zabranjeno međunarodnim pravom ili nije?
Koji su bili osnovni pravni argumenti onih država koje su priznale Republiku Kosovo u toku rasprave pred Sudom?
Koji su bili osnovni pravni argumenti onih država koje nisu priznale Republiku Kosovo?
Koje je obrazloženje Sud usvojio u svom Savetodavnom mišljenju?
Koje su posledice koje je donošenje Savetodavnog mišljenja imalo po Republiku Srbiju?
a) Secesija i međunarodno pravo
Pre nego što počnemo analizu Savetodavnog mišljenja potrebno je razmotriti jedno prethodno pitanje: da li je otcepljenje (secesija) zabranjena međunarodnim pravom ili nije? U našoj javnosti, duboko traumatizovanoj serijskim otcepljenjima u periodu 1991-2008, vladao je – a vlada i danas – preovlađujući, uporan i pogrešan stav da jeste.
Jednim delom, ovaj stav je i posledica pogrešnog i površnog razumevanja prava kao takvog: ne postoji jedan, jedinstven i idealan, pravni poredak na svetu, poredak koji bi bio geografski, istorijski i kulturno harmonizovan, i u kojem bi sve norme morale da budu u međusobnom skladu. Kantov kategorički imperativ je ostao u domenu filozofije prava. Naprotiv, u praksi postoji veliki broj paralelnih pravnih poredaka (o čemu smo delimično pisali i u odeljku II) koji se nalaze u konkurentskom, a ponekad i u konfliktnom, odnosu. Međunarodno pravo je samo pretpostavljeni vrh piramide sačinjene od svih tih poredaka zajedno: ono o čemu su se – u datom istorijskom vremenu – države međusobno dogovorile.
Savremeno međunarodno pravo (ono koje je počelo da se razvija posle 1945. godine) stavilo je, doduše, van zakona neke radnje kojima se otcepljenje ponekad materijalizuje: agresivni rat, terorizam, zločine protiv čovečnosti (genocid), itd. Istovremeno, ono je izričito legalizovalo niz pravnih koncepata na koje se protagonisti otcepljenja često pozivaju: pravo na samoopredeljenje,dekolonizaciju, itd. Međutim, sam čin otcepljenja per se, kao takav, nije ni dozvolilo ni zabranilo (videti širu argumentaciju ove teze u tački 79 Savetodavnog mišljenja).
Pri tome, činjenica da su gotovo sve države u svojim unutrašnjim pravnim porecima otcepljenje po pravilu definisale kao teško krivično delo (videti šire u odeljku XI neke primere iz uporedne krivičnopravne legislative) tu ništa suštinski ne menja: unutrašnje pravo reguliše odnose između države i njenih (a nekad i stranih) državljana dok međunarodno pravo reguliše odnose između država kao takvih i država i međunarodnih organizacija.
Rasprave o tome da li međunarodno pravo, kada i pod kojim uslovima, dozvoljava ili zabranjuje otcepljenje, a kada u odnosu na njega zauzima neutralan stav, nisu nove u teoriji: vode se u poslednjih stotinak godina, još od otcepljenja Norveške od Švedske (1905).
Na ovom mestu ne možemo ulaziti u detaljnu analizu argumenata koje su istakli razni učesnici u ovoj debati ali zainteresovane čitaoce upućujemo na odličan zbornik radova na tu temu (13 tekstova različitih autora) koji je 2006. objavila Cambridge University Press:Marcelo G. Kohen (ed), “Secession – International Law Perspectives”. Ceo tekst (548 strana) je dostupan ovde:
Marčelo Koen, urednik ovog zbornika i profesor međunarodnog prava u Ženevi, bio je inače član pravnog tima Republike Srbije na raspravi pred Međunarodnim sudom pravde po ovom pitanju.
Dakle, ideja da će Međunarodni sud pravde svojim savetodavnim mišljenjem utvrditi da je sam čin otcepljenja Kosova per se, kao takav, bio u suprotnosti sa međunarodnim pravom, bila je nerealna – iako, iskreno, sumnjamo da je tako radikalna očekivanja iko ozbiljan uopšte imao.
Da li je, međutim, bilo moguće nešto drugo? Nešto na prvi pogled slično, ali ipak drugo: da Sud utvrdi da je Deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova u suprotnosti sa međunarodnim pravom po osnovu zloupotrebe institucija samouprave na Kosovu osnovanih po Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 (1999)?
Sud je, videli smo, odbio da zauzme i takav stav, i tu odluku je usvojio većinom glasova od deset prema četiri. Hajde da sada pogledamo ključne argumente koje su u raspravi izneli pristalice i protivnici otcepljenja Kosova. Potom ćemo analizirati argumente koje je Sud u svom Savetodavnom mišljenju prihvatio, i na kraju razmotriti posledice koje su ovo mišljenje, i čitav postupak pred Sudom, imali po međunarodni položaj Republike Srbije.
b) Pravna argumentacija država koje su priznale otcepljenje Kosova
Međutim, naša analiza se ovde ne završava, nego naprotiv, tek počinje. Cela rasprava vođena pred Međunarodnim sudom pravde po ovom pitanju, i samo obrazloženje u Savetodavnom mišljenju, za nas su ovde zanimljiviji po svemu onome što na kraju nije bilo napisano, nego po onome što jeste.
Zagovornici jedostranog otcepljenja Kosova – nekoliko najmoćnijih država Zapada predvođenih SAD, Velikom Britaijom, Francuskom i Nemačkom – izneli su u toku rasprave dva ključna argumenta na osnovu kojih su tvrdili da je otcepljenje Kosova bilo legalno:
Prvi argument polazio je od Ustava SFRJ iz 1974. godine. Po njemu, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija bila je subjekt (konstitutivni deo) jugoslovenske federacija i kao takva uživala je ista prava kao i drugi subjekti koji su u međuvremenu stekli pun međunarodnopravni subjektivitet. Mutatis mutandis – ide dalje ovaj argument – dictum mišljenja Badinterove komisije iz 1991. godine trebalo bi primeniti i na Kosovo, dok bi postojeća administrativna granica trebalo, kao i u svim prethodnim slučajevima otcepljenja, da postane međudržavna granica.
Drugi argument polazio je od kršenja međunarodnog humanitarnog prava koje je u periodu 1998-1999. godine na Kosovu počinila SR Jugoslavija (pravna prethodnica Republike Srbije). Iznet je stav da su ta kršenja bila takvog obima i intenziteta da je većinsko albansko stanovništvo Kosova na osnovu same te činjenice steklo pravo na jednostrano proglašenje nezavisnosti kao tzv. poslednje sredstvo (ultima ratio).
U teorijskom smislu, oba ova argumenta je – pune dve i po godine pre nego što je Savetodavno mišljenje uopšte i doneto – obrazložio američki profesor Kristofer Borgen, direktor Centra za međunarodno i uporedno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta Sent Džon u Njujorku, u svom tekstu “Kosovo’s Declaration of Independence: Self-Determination, Secession and Recognition”, objavljenom 29. februara 2008. u časopisu Američkog udruženja za međunarodno pravo (ASIL), broj 29 (2)/2008. Zainteresovani čitaoci mogu naći integralni tekst Borgenovog članka ovde:
Oba ova argumenta bila su vrlo opasna ne samo po neposredne interese Republike Srbije nego i po dugoročnu ocenu jednog istorijskog perioda u celini.
Da je prihvaćen, prvi argument bi implicirao da je i Republika Srbija u 2008. godini bila u stanju raspada (disolucije) u kojem je SFR Jugoslavija bila 1991. godine, te da su njene autonomne jedinice ovlašćene da jednostrano proglase nezavisnost, slično federalnim jedinicama SFRJ 1991. Ovaj zaključak predstavljao bi novi pravni presedan koji bi u budućnosti mogao da se koristi kako bi legitimisao i eventualan sličan zahtev u Vojvodini.
Drugi argument bi, opet da je prihvaćen, predstavljao pravni osnov po kojem bi SRJ (Republika Srbija) mogla biti smatrana direktno odgovornom za zločine protiv čovečnosti kao država (a ne samo, kao što smo videli iz prakse Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu, indirektno, preko radnji ili propuštanja određenih lica).
Međunarodni sud pravde nije prihvatio nijedan od ova dva argumenta, jer ni za jedan nije postojala dovoljna većina glasova sudija: npr. za argument o “teškim kršenjima međunardnog humanitarnog prava” u svom izdvojenom mišljenju izjasnio se samo jedan od četrnaest sudija koji su učestvovali u glasanju: Antonio Augusto Kankado Trindade, iz Brazila.
c) Pravna argumentacija država koje nisu priznale otcepljenje Kosova
Argumentacija država koje nisu priznale otcepljenje Kosova – pre svega Republike Srbije, ali i drugih (Španija, Kipar, Ruska federacija, Belorusija, NR Kina, Venecuela) bila je zasnovana prvenstveno na odredbi člana 2 stav 4 Povelje UN u kojoj se navodi:
“Sve članice će se u svojim međunarodnim odnosima uzdržavati od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države, ili na svaki drugi način nesaglasan s ciljevima Ujedinjenih nacija.”
Ove države su se, pored Povelje UN, pozvale i na Deklaraciju 2625 (XXV) principa međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji među državama u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija (1970), za koju postoji konsenzus da danas predstavlja tzv. običajno međunarodno pravo, i u kojoj je Generalna skupština UN ponovila:
„princip da će se države uzdržavati od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države“.
U argumentaciji je, takođe, korišćena i odredba člana IV Završnog akta Helsinške konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi (1975) u kojoj se navodi da će:
„…države učesnice poštovati teritorijalni integritet svake druge države učesnice“.
Integralni tekst Deklaracije Generalne skupštine UN 2625 (XXV), u prevodu na srpski jezik, čitalac može naći ovde (str. 33-38):
Dalje, istaknuta je i dotadašnja praksa Saveta bezbednosti UN, koji je u nizu slučajeva bio konzistentan u osudi jednostranih deklaracija o nezavisnosti, usvajanih od strane različitih samouspostavljenih organa na delovima teritorije suverenih država-članica. U tom smislu, u raspravi pred sudom su citirane: rezolucije 216 i 217 (1965) u pogledu Južne Rodezije; rezolucija 541 (1983) u pogledu Severnog Kipra; rezolucija 787 (1992) u pogledu Republike Srpske (videti šire tačku 81 Savetodavnog mišljenja).
Konačno, sastavni deo argumentacije država koje nisu priznale otcepljenje Kosova bila je i jurisprudencija samog Međunarodnog suda pravde, i to pre svega delovi obrazloženja presude Suda u slučaju iz 1986. godine, Vojne i paravojne aktivnosti u Nikaragvi i protiv Nikaragve (Nikaragva protiv SAD).
Sud je odbio sve ove argumente, navodeći za to dva osnovna razloga:
Prvo, Sud je zauzeo stanovište da pozitivno međunarodno pravo štiti integritet države samo u odnosu na druge države koje bi mogle da ga ugroze, ali ne i u odnosu na sopstveno stanovništvo (nacionalne i etničke grupe u okviru same ugrožene države). Po oceni Suda, ako država ne raspolaže dovoljnim kapacitetom da sama (svojim unutrašnjim pravnim poretkom) zaštiti integritet sopstvene teritorije, ona ne može da očekuje da to, umesto nje, učini međunarodno pravo.
Drugo, Sud je bio shvatanja da dotadašnja praksa Saveta bezbednosti daje osnova za zaključak da su zabranjena samo ona jednostrana otcepljenja izvedena (ili povezana sa) kršenjem drugih peremptornih normi međunarodnog prava (ius cogens): nezakonitom upotrebom sile (Kipar), aparthejdom (Južna Rodezija), itd. Dakle, Sud je zaključio da čin jednostranog otcepljenja sam po sebi (ako ne predstavlja posledicu drugih kršenja međunarodnog prava) nije zabranjen (videti šire tačku 81 Savetodavnog mišljenja).
(d) Obrazloženje prihvaćeno u Savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde
Šta je Sud učinio nakon što je odbacio sve ključne pravne argumente koje su iznele i pristalice i protivnici nezavisnosti Kosova? Na čemu je zasnovao dictum svog savetodavnog mišljenja?
Da bi uopšte mogao da sastavi obrazloženje za koje će glasati većina sudija, Sud je morao da sam stvori jednu konstrukciju: da poslanici Skupštine Kosova, koji su 17. februara 2008. godine usvojili Deklaraciju o proglašenju nezavisnosti, u tom trenutku nisu delovali u kapacitetu članova privremenih organa samouprave, formiranih po Ustavnom okviru iz 2001. godine, nego kao:
“… osobe koje su delovale zajednički u svom kapacitetu predstavnika naroda Kosova izvan okvira privremene administracije” (tač. 109 Savetodavog mišljenja).
U tački 109 Sud je, dakle, odbacio pravnu kvalifikaciju koju je dala Generalna skupština UN u svojoj Rezoluciji 63/3 (2008): podsetimo se, u rezoluciji se od suda traži savetodavno mišljenje o pitanju: “Da li je jednostrana deklaracija nezavisnosti od strane Privremenih institucija samouprave Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom?”. Iz tačke 109 proizilazi da je Sud najpre promenio pitanje kako bi mogao da da mišljenje na pitanje koje je sam sebi postavio.
Ovo odstupanje od teksta postavljenog pitanja, iako nije česta pojava, ipak ne predstavlja presedan u praksi Suda. Ista ili slična praksa primenjena je u nekoliko ranijih slučajeva u kojima je Međunarodni sud pravde (odnosno njegov prethodnik u periodu 1920-1946, Stalni sud međunarodne pravde) davao savetodavna mišljenja: Tumačenje grčko-turskog sporazuma od 1. decembra 1926. (1928), Tumačenje sporazuma između Svetske zdravstvene organizacije i Egipta od 25. marta 1951. (1980), Primena presude broj 273 Administrativnog tribunala UN (1982).
Da bi nekako mogao da obrazloži ovaj stav Sud je, po našem mišljenju prilično nespretno, pokušao da instrumentalizuje dve (inače nesporne) činjenice:
Prve, da je Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 (1999) uspostavila jedan “izuzetan i privremeni režim”, odnosno da ni u kom delu nije prejudicirala konačan status Kosova niti da je sprečavala uspostavljanje takvog statusa (videti tačke 95, 98, 99, i 100 Savetodavnog mišljenja).
Drugo, da organi UN koji su u ime međunarodne zajednice faktički vršili funkcije suverene vlasti na Kosovu (Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN, nemački diplomata Joakim Riker, UNMIK i KFOR) nisu reagovali na Deklaraciju o nezavisnosti (tačka 108 Savetodavnog mišljenja). Sud je ovde (nama se čini dosta olako) zaključio da je to ćutanje podrazumevalo i njihovu saglasnost, primenom sentence koja vodi poreklo još iz rimskog prava “qui tacet consentire videtur” (ko ćuti smatra se da je saglasan).
Čitava ova konstrukcija predstavlja jednu, u suštini ne previše sofisticiranu, pravnu fikciju, koja pati od čitavog niza slabosti.
Prvo, Mišljenje potpuno ignoriše neke važne (ma koliko na prvi pogled trivijalne) detalje – npr. činjenicu da su zasedanje Skupštine Kosova 17. februara 2008. godine fizički obezbeđivale jedinice KFOR, oružane formacije osnovane po Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) – iz kojih proizilazi da organi UN ne samo da nisu sprečili ovaj čin, nego su i aktivno pomagali njegovo izvršenje.
Drugo, Mišljenje se nije odredilo po pitanju subjektiviteta: imajući u vidu jednonacionalni sastav lica koja su izglasala Deklaraciju o nezavisnosti pravo na secesiju je faktički priznato samo jednoj nacionalnoj grupi a ne stanovništvu teritorije koja se otcepljuje in corpore.
Treće, Mišljenje je potpuno ignorisalo sumnjivuproceduru: proglašenje nezavisnosti Kosova je jedino u Evropi u poslednih sto godina (počev od otcepljenja Norveške 1905. pa do Krima 2014. godine) koje nije sprovedeno nakon referenduma (niti je Deklaracija o nezavisnosti bilo kada, posle usvajanja, prošla naknadnu referendumsku proveru).
Četvrto, Mišljenje se uopšte ne određuje u odnosu na nepodnošljivu banalnost činjenice da je jedan isti organ, osnovan u skladu sa Ustavnim okvirom za privremenu samoupravu koji je doneo zvaničnik UN, najpre usvojio Deklaraciju “u svom kapacitetu predstavnika naroda Kosova” a odmah po isteku te “psihičke sekunde” se vratio u prethodni status i nastavio da radi u kapacitetu privremenih organa samouprave.
Improvizacija je u ovom slučaju, dakle, očigledna: to objašnjava i njene strukturne i formalnologičke slabosti, koje su brojne. Istovremeno, improvizacija je bila i nužna jer bez nje većina u Sudu ne bi mogla da obrazloži odluku koju je već bila prihvatila: bez nje, Sud bi morao da zaključi da je Skupština Kosova, kao jedan od privremenih organa samouprave, osnovanih po pravnom režimu uspostavljenom na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999) delovala ultra vires, odnosno izvan svojih nadležnosti, i da je samim tim i rezu u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Iz svih navedenih razloga, ova odluka jeste poslužila svrsi zbog koje je i doneta – oslobađanju samih Ujedinjenih nacija od odgovornosti za tolerisanje, a u određenoj meri i pomaganje, čina jednostranog otcepljenja dela teritorije jedne suverene države, njene članice. Međutim, ona sigurno neće ostati zapisana u istoriji međunarodnog prava kao jedna od onih na koje će današnja generacija sudija ovog suda imati preterane razloge da bude ponosna, niti na koje će buduće generacije sudija imati razloga da se isuviše često pozivaju.
e) Posledice usvajanja Savetodavnog mišljenja MSP po Republiku Srbiju
Međutim, uprkos svemu navedenom, Savetodavno mišljenje sadrži i nekoliko sasvim precizno određenih elemenata koji su za Republiku Srbiju, i kratkoročno i dugoročno, korisni. Istovremeno, i posle pažljive analize, nismo identifikovali nijedan koji bi za nju mogao da bude štetan – u smislu da je njen pravni položaj učinio gorim nego što je bio pre njegovog donošenja.
Prvo, Sud nije prihvatio argument da je Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija imala pravo na samoopredeljenje kao subjekt (konstitutivni deo) jugoslovenske federacije po Ustavu iz 1974. godine. Time je, još 2010. godine – bar što se međunarodnog prava tiče – otklonjena opasnost da se otcepljenje Kosova koristi kao potencijalni presedan u slučaju eventualnih sličnih pokušaja u drugoj autonomnoj pokrajini Srbije, Vojvodini.
Drugo, Sud nije prihvatio ni argument da je Kosovo steklo pravo na otcepljenje zbog kršenja međunarodnog humanitarnog prava od strane SRJ (Srbije) u oružanim sukobima 1998-1999. Time je otklonjena i opasnost da se Republika Srbija, na osnovu ovog mišljenja, smatra direktno odgovornom kao država i da eventualno bude tužena za isplatu ratne štete. Njena odgovornost je ostala indirektna, i ograničena samo na one slučajeve koje je razmatrao Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, u krivičnim postupcima koje je vodio.
Treće, Sud je ovom svojom konstrukcijom jednom za svagda zapečatio diskontinuitet između Ujedinjenih nacija i Republike Kosovo: nova država nije nastala na osnovu odluka UN i na njih se ne može pozivati. Prema ovom mišljenju Suda, ne postoji recimo nikakva pravna razlika između one Republike Kosovo, proglašene na jednostrano organizovanom referendumu 1991. godine, i ove proglašene na osnovu Deklaracije iz 2008. godine. Postoji naravno razlika, ali ona je samo faktičke prirode: 1991. je država imala kapacitet da onemogući transformaciju te državne tvorevine sa papira u stvarnost a 2008. nije imala. Međutim, ovo pitanje – odnos snaga na terenu i međunarodna podrška različitim interesima – nije pravno pitanje. To oduzimanje pretpostavljenog legitimiteta UN Republici Kosovo je bitna posledica donošenja Savetodavnog mišljenja, koja Republici Srbiji ide u prilog.
Četvrto, ako pogledamo sve ono što se desilo posle donošenja Deklaracije i usvajanja Savetodavnog mišljenja očigledan je zaključak da je albanska strana faktički bila primorana da uđe u pregovore sa Republikom Srbijom (čime ćemo se šire baviti u odeljku V) tek posle donošenja Savetodavnog mišljenja MSP. Sve do tada, ona se nadala da će globalni raspored moći u svetu biti dovoljan da se njena jednostrana odluka prizna, izričito ili prećutno, od strane dovoljno velikog broja dovoljno uticajnih država da joj nikakvi pregovori neće biti ni potrebni. To shvatanje je, polako i postepeno ali sigurno, počelo da se menja tek posle 2010. godine.
Ako pođemo od četiri navedene činjenice, kako onda možemo da objasnimo preovlađujući negativan stav u našoj javnosti prema ovom mišljenju Međunarodnog suda pravde? Nama se čini da je on složena posledica više faktora koji su delovali zajedno:
prvo, jednog iracionalnog i visoko emotivnog diskursa koji je od samog početka krize na Kosovu (još sredinom osamdesetih godina prošlog veka) nametnut kao jedini ispravan;
drugo preteranih očekivanja koje je uoči i tokom postupka pred Međunarodnim sudom pravde neodgovorno podsticao deo patriotski opredeljenih političkih elita;
treće, mazohističkih shvatanja da je Sud samo instrument u rukama nevidljivih i moćnih sila i sličnih teorija zavera;
četvrto, duboke i iracionalne mržnje prema Zapadu i dalje dominantne u srpskoj kolektivnoj svesti; i, konačno,
peto, prizemnih politikantskih kalkulacija pojedinih političara kojima odgovara da ovom manipulacijom skrenu pažnju sa svojih sopstvenih promašaja danas, računajući (iz četiri prethodno navedena razloga) na nekritičko prihvatanje u jednom, u velikoj većini, funkcionalno nepismenom, i manipulacijama sklonom, narodu.
V
Neke dileme u vezi tzv. Briselskog sporazuma (2013)
Predsednik vlade Republike Srbije, Ivica Dačić, i predsednik vlade Republike Kosovo, Hašim Tači, zaključili su u Briselu, 19. aprila 2013. godine, Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa… (u daljem tekstu označen kao: Briselski sporazum). U ovom odeljku razmotrićemo sedam osnovnih pravnih pitanja u vezi sa ovim dokumentom:
(1) Način zaključenja, ugovorne strane i interiorizacija u domaće pravne sisteme;
(2) Istorijski kontekst: sporazumi koji su prethodili zaključenju Briselskog sporazuma;
(3) Postupak koji je povodom Briselskog sporazuma vođen pred Ustavnim sudom Srbije:
(4) Odluka Ustavnog suda Srbije i njeno obrazloženje;
(5) Argumentacija izneta u izdvojenim mišljenjima četvoro sudija povodom te odluke;
(6) Postupak koji je povodom Briselskog sporazuma vođen pred Ustavnim sudom Kosova i odluka ovog suda;
a) Način i tehnika zaključenja, označenje ugovornih strana, interiorizacija u domaće pravne sisteme
Hajde da našu analizu počnemo od one tri tačke kojima se završava prva rečenic u ovom odeljku. Ne, one nisu stavljene zato što je autora ovog teksta mrzelo da do kraja napiše jedan dugi naziv međunarodnog sporazuma. Stavljene su zato što autor, u stvari, nije znao šta tačno da napiše. Briselski sporazum je, naime, prilično redak primer u pravnoj istoriji da jedan isti dokument nosi tri različita naziva.
Verzija sporazuma koja je u posedu Republike Srbije nosi naziv: “Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini”; zaključak o prihvatanju sporazuma pod ovim naslovom donela je Vlada Republike Srbije 22. aprila 2013. godine, iako taj zaključak nije nikada objavljen u “Službenom glasniku Republike Srbije” (ovim pitanjem ćemo se detaljnije baviti u daljem tekstu); Narodna skupština Republike Srbije je 26. aprila donela Odluku o prihvatanju Izveštaja (Vlade) o dosadašnjem procesu političkog i tehničkog dijaloga sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini uz posredovanje Evropske unije, uključujući proces implementacije postignutih dogovora; ova odluka je objavljena u “Službenom glasniku Republike Srbije” (ali uz nju nije objavljen i tekst Izveštaja koji je prihvaćen, a čiji je sastavni deo i tekst Briselskog sporazuma):
Verzija sporazuma koja je u posedu političkih predstavnika kosovskih Albanaca, međutim, nosi sasvim drugi naslov: Prvi međunarodni sporazum principa koji uređuju normalizaciju odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije; ova verzija Briselskog sporazuma je, donošenjem posebnog zakona, ratifikovana u Skupštini Kosova, 27. juna 2013. godine:
Konačno, međunarodni posrednik u zaključenju Briselskog sporazuma, baronesa Ketrin Ešton, koja je i parafirala oba primerka (sam original je napisan na engleskom jeziku) dokument je u svom izveštaju Evropskom parlamentu od 22. aprila 2013. godine lakonski kvalifikovala kao “sporazum Beograda i Prištine” – neupućeni čitalac bi mogao da pomisli da su gradovi Beograd i Priština zaključili neki sporazum o komunalnoj saradnji:
Imajući u vidu da u samom tekstu Briselskog sporazuma nigde nisu označene ugovorne strane, svaka od njih je imala slobodu da samu sebe, a i onu drugu stranu, naziva kako je sama želela. Vidimo da su obe strane iskoristile to pravo, dok je posrednik (EU) diplomatski izbegao da se o tom pitanju uopšte izjašnjava.
Isto tako, svaka od ugovornih strana je Briselski sporazuminteriorizovala, odnosno inkorporirala u svoj domaći pravni poredak, na različit način: srpska strana, usvajanjem izveštaja Vlade u Narodnoj skupštini, u formi odluke, a kosovska strana ratifikacijom međunarodnog ugovora, takođe u skupštini, ali u formi zakona.
Iako smo dosad razmotrili uglavnom formalna pitanja, smatramo da je ovo adekvatno mesto da se postavi i jedno suštinsko: da li je “treća strana” (EU) u Briselskom sporazumu samo posrednik ili je možda i sama ugovorna strana? Da li je baronesa Ketrin Ešton oba primerka (i Dačićev i Tačijev) potpisala samo kao svedok?
Naime, većina odredaba Briselskog sporazuma predstavlja paralelno, samo na prvi pogled unilateralno, ali načelno istovetno obavezivanje svake od dve strane prema trećoj – Evropskoj uniji. Unija se, u tom smislu, u većini tačaka pojavljuje u ulozi nosioca prava prema stranama u sporazumu, dok prema tački 15 ima i jednu obavezu: da pomogne stranama u sporu u osnivanju Odbora za implementaciju.
Takav zaključak je, između ostalog, vidljiv i iz rukom dopisanog teksta na “srpskoj” verziji Sporazuma:
“Ovim potvrđujem da je ovo tekst predloga na koji će obe strane dostaviti svoje odluke o prihvatanju ili odbijanju: I.D.”
b) Istorijski kontekst: prethodni pregovori i sporazumi
U javnosti se često čuju različita, olako izrečena, tumačenja u vezi Briselskog sporazuma: da on predstavlja materijalizaciju jedne suštinski drugačije politike Republike Srbije prema Kosovu; da je ta promena nužno povezana sa promenom političkog režima u Srbiji 2012. godine; da je Srbija sama “izmestila” locus negotiatorum u pogledu Kosova iz Ujedinjenih nacija u Evropsku uniju, i tako dalje. Sva ova tumačenja su površna i u svojoj osnovi pogrešna.
Zbog toga je važno da se u ovoj tački ukratko osvrnemo na istorijski kontekst u kojem je Briselski sporazum zaključen; na ono što mu je prethodilo i na ono što mu je sledilo. I jedno i drugo je važno da bismo shvatili i kontekst u kojem se danas pregovara o POS – kao prirodnom nastavku – a po nekim shvatanjima – i završetku, čitavog ovog procesa.
Najpre, pregovori između Srbije i Kosova a uz posredovanje Evropske unije započeli su na osnovu Rezolucije Generalne Skupštine Ujedinjenih nacija A/RES/64/298 od 9. septembra 2010. godine. Ta rezolucija je predstavljala odgovor UN na Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz jula iste godine, koje smo već analizirali u prethodnom odeljku. Prema tome, sasvim su neosnovane tvrdnje koje se u poslednje vreme sve češće čuju, da je Srbija sama “izmestila pregovore iz UN u EU” i time, navodno, pogoršala svoj položaj. Neosnovane su iz dva suštinska razloga:
Prvo, u periodu od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, februara 2008. godine, pa do donošenja ove rezolucije u septembru 2010. godine, nikakvih pregovora između Srbije i Kosova u UN nije ni bilo – dakle, nije imalo šta da se “izmešta”.
Drugo, otvaranja pregovora pod posredovanjem EU nije bila nikakav jednostrani čin Srbije, niti njena volja: Srbija je 2010. godine bila suočena sa jednostavnim izborom: da prihvati rezoluciju UN i uđe u pregovore, ili da u njih ne uđe, znajući da bi to značilo kršenje rezolucije UN, organizacije koja je u tom momentu vršila, praktično, suverenu vlast na Kosovu.
Održano je ukupno devet rundi pregovora u Briselu, i to: 8. i 9. marta 2011. (prva runda); 28. marta 2011. (druga runda); 15. aprila 2011. (treća runda); 17. i 18. maja 2011. (četvrta runda); 2. jula 2011. (peta runda – postignut dogovor o matičnim knjigama i slobodi kretanja); 2. septembra 2011. (šesta runda – postignut dogovor o carinskom pečatu i katastru); 21. i 22. novembra 2011. (sedma runda – postignut dogovor o univerzitetskim diplomama); 30. novembra i 2. decembra 2011. (osma runda – postignut dogovor u oblasti integrisane kontrole administrativne linije); i 21-24. februara 2012. godine (deveta runda – postignut dogovor o regionalnom predstavljanju i saradnji, uključujući i parafiranje Tehničkog protokola za implementaciju dogovorenih rešenja u oblasti integrisane kontrole administrativne linije).
Ove pregovore vodio je tadašnji politički direktor Ministarstva spoljnih poslova, Borko Stefanović, da bi ga (posle izbora nove Vlade Republike Srbije u julu 2012. godine) zamenio Dejan Pavićević, dotadašnji direktor Kancelarije za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu, od 20. septembra 2012. godine.
Na osnovu tačke 10. Tehničkog protokola, početkom oktobra 2012. godine formirana je tzv. Grupa za implementaciju u koju su ušli predstavnici državnih organa u čijoj se nadležnosti nalaze pojedina dogovorena rešenja: Ministarstva unutrašnjih poslova; Ministarstva finansija i privrede – Uprava carina i Poreska uprava; Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivede – Uprava za zaštitu bilja i Uprava za veterinu; Kancelarije za Kosovo i Metohiju; Kancelarije za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu; i Republičkog geodetskog zavoda.
Grupa za implementaciju je održala ukupno 11 sastanaka u Briselu sa predstavnicima Kosova i EU, u periodu od formiranja do potpisivanja Briselskog sporazuma, i to: 10. i 11. oktobra 2012; 31. oktobra 2012. sa nastavkom 5. i 6. novembra 2012; 20. i 21. novembra 2012; 29. i 30. novembra 2012; 3. i 4. decembra 2012; 12. i 13. decembra 2012; 17. i 18. decembra 2012; 10. i 11. januara 2013; 15. januara 2013; 6. februara 2013; i 18. i 19. marta 2013. godine.
O detaljima svih navedenih pregovora zainteresovani se mogu informisati ovde:
Po našem mišljenju, ovde je bitno istaći da je u toku svih pregovora vođenih 2011. i 2012. godine srpska strana bila konzistentna u stavu da sva izvršna ovlašćenja u pogledu policije i carine vrše organi EULEX-a, čemu se kosovska strana protivila. Na insistiranje šefa pregovaračkog tima, Borka Stefanovića, Visoka predstavnica EU za spoljnu i bezbednosnu politiku, Ketrin Ešton, ovo je garantovala u posebnom pismu upućenom tadašnjem predsedniku Republike Srbije, Borisu Tadiću.
U pogledu sistema elektronske razmene informacija u vezi sa carinom po međunarodnim standardima, kroz tzv. S.E.E.D. sistem kompromisno rešenje je nađeno 24. januara 2013. godine, tako što će server preko kojeg će se ova razmena obavljati biti fizički lociran u Rimu, a za njegovo održavanje će biti zadužena Italijanska carinska agencija.
Konačno, u vezi osnivanja Fonda za razvoj na severnom Kosovu dogovoreno je da sva sredstva prikupljena od carina, akciza i poreza na tom području budu uplaćivana na račun Fonda u nekoj od komercijalnih banaka koje posluju na severnom Kosovu i da će moći da budu korišćena isključivo za infrastrukturne i razvojne projekte u opštinama Leposavić, Zvečan, Zubin Potok i Kosovska Mitrovica.
Sve navedeno odnosilo se na tzv. tehnički dijalog. Na insistiranje međunarodne zajednice, ovaj dijalog je od oktobra 2012. godine dopunjen i tzv. političkim dijalogom koji se od tada vodio paralelno. Od početka političkog dijaloga do zaključenja Briselskog sporazuma održano je deset rundi razgovora u okviru političkog dijaloga: 19. oktobra 2012; 7. novembra 2012. (zaključen Aranžman posvećen pitanjima oficira za vezu; 4. decembra 2012. (postignut dogovor o uspostavljanju zajedničkog upravljanja na četiri administrativna prelaza); 17. januar 2013. (rešeno pitanje raspodele carinskih prihoda sa administrativnih prelaza pod zajedničkim upravljanjem); 20. februar 2013; 4. mart 2013. (po prvi put otvoreno pitanje srpske autonomije na Kosovu); 20. mart 2013; 2. april 2013; 17. april 2013; i 19. april 2013. godine, kada je i potpisan Briselski sporazum.
Analiza svih navedenih činjenica nedvosmisleno upućuje na tri vrlo važna zaključka:
Prvo, očigledna je tendencija Evropske unije, kao posrednika u ovim razgovorima, da sa vremenom posvećuje veću pažnju političkim nego suštnskim aspektima. Tako je, na primer, prvobitna forma razgovora, tzv. tehnički dijalog, već posle godinu dana dopunjena novom formom, tzv. političkim dijalogom, iako su se i u okviru ovog drugog uglavnom razmatrala tehnička pitanja; prvi zaključeni instrument o saglasnosti dve strane, februara 2012. godine, nosio je naziv “tehnički protokol”, naredni je, aprila 2013. godine već imao mnogo pretenciozniji naslov – “prvi sporazum o principima”, a sada se (2018. godina) insistira na tzv. “pravno obavezujućem sporazumu”. Očigledno je, dakle, da je EU više stalo do toga da se ovi razgovori vode na što višem (političkom) nivou i da se završavaju potpisivanjem instrumenata sa što zvučnijim nazivom, nego kakav će biti suštinski kvalitet rešenja dogovorenih na tim pregovorima.
Drugo, paralelno sa procesom “politizacije” razgovora, očigledan je i proces monopolizacije ovih pregovora na srpskoj strani. Jedno vreme je bila obezbeđena, kolika-tolika transparentnost ovog procesa: Vlada Republike Srbije je, na primer, 9. januara 2013. godine usvojila tekst Političke platforme za razgovore sa predstavnicma privremenih institucija samouprave u Prištini (sa kojeg je kasnije skinuta i oznaka poverljivosti), a 26. aprila 2013. je tadašnji predsednik vlade, Ivica Dačić, podneo sasvim detaljan izveštaj o dotadašnjem (2010-2013) toku pregovora u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Sa ovom praksom se, međutim, u kasnijim godinama prestaje: posle 2013. godine Narodna skupština nijednom nije razmatrala ovo pitanje, a posle 2014. godine i Vlada Republike Srbije je prestala da usvaja platforme za razgovore. Posle 2017. godine cela Vlada Republike Srbije je potpuno isključena iz razgovora (kao i Narodna skupština posle 2013. godine): pregovore, razgovore i dogovore vodi isključivo Aleksandar Vučić, kršeći pri tome direktno odredbu člana 112 Ustava Republike Srbije koja njegove nadležnosti određuje vrlo restriktivno. Evropska unija, uprkos više upozorenja koja su njenim visokim funkcionerima, usmeno i pismeno, uputile razne političke organizacije i pojedinci u Republici Srbiji, ovo pitanje očigledno ignoriše.
Treće, Republika Srbija je različite predstavnike Republike Kosovo, od tehničkih do političkih, prihvatila kao legitimne pregovarače počev od jeseni 2010. godine, pri tome sve vreme insistirajući na pravnoj fikciji da je reč o predstavnicima “Privremenih organa samouprave u Prištini”. Kao što je Međunarodni sud pravde u svom Savetodanom mišljenju od 22. jula 2010. godine konstruisao jednu pravnu fikciju – da Skupština Kosova nije usvojila Deklaraciju o nezavisnosti u kapacitetu privremenih organa samouprave UN nego “predstavnika naroda Kosova izvan okvira privremene administracije” – tako su i različite vlade Republike Srbije, počevši od 2010. godine pa do danas, konstruisale drugu pravnu fikciju: da pregovaraju sa predstavnicima privremenih organa samouprave a ne organa vlasti suverene države.
Jednim delom, one to svakako jesu učinile pod međunarodnim pritiskom – tzv. “napredak” u ovim pregovorima je za svih osam prethodnih godina bio, a i danas je, ključan instrument kojim je Evropska unija uslovljavala dalji nastavak pregovora o pridruživanju Srbije EU. Jednim delom, međutim, i kod samih političkih elita u Srbiji, iako nevoljno, postepeno i često vrlo licemerno, sazrevala je svest da se faktička realnost ne može zauvek ignorisati i da će kapacitet same Srbije da utiče na događaje na Kosovu i u vezi njega biti veći ukoliko zemlja bude prisutna u ključnim međunarodnim procesima nego ako ostane po strani od njih.
Sa druge strane, pravna fikcija da se ipak razgovara sa (doduše pomalo odmetnutim) predstavnicima samouprave u sopstvenoj pokrajini a ne sa predstavnicima druge, praktično suverene, države bila je i dodatno olakšana ukupnom tabloidizacijom javnog mnenja do kojeg je došlo u poslednjoj deceniji u čitavom svetu – jedne opšte tendencije površnosti u kojoj se neuporedivo više pažnje posvećuje formi nego sadržini.
c) Postupak koji je vođen pred Ustavnim sudom Srbije
Postupak ocene ustavnosti Briselskog sporazuma započela je Demokratska stranka Srbije, predlogom koji je formalno podnelo (uglavnom) njenih 25 narodnih poslanika iz saziva 2012-2014. godine. S obzirom da sam Briselski sporazum nikada nije objavljen u “Službenom glasniku Republike Srbije”, pa da zbog toga nije predstavljao akt podoban za ocenjivanje ustavnosti, predlagač je osporio Odluku Narodne skupštine od 26. aprila 2013. godine kojom je usvojen Izveštaj vlade, u kojem je bio naveden i integralni tekst Briselskog sporazuma.
Ustavni sud se dopisom od 31. maja 2013. godine obratio Narodnoj skupštini sa zahtevom da se Sudu dostavi navedena odluka Narodne skupštine sa pratećom dokumentacijom dobijenom od Vlade. Po dobijanju ove dokumentacije, Ustavni sud Srbije je predlog dostavio na odgovor Vladi.
Zanimljiv je, posebno u kontekstu pravnog stava koji će predstavnici Vlade po ovom pitanju zauzimati kasnije, u toku 2014. godine, odgovor Vlade koji je Ustavnom sudu dostavljen 18. decembra 2013. godine. U tom dokumentu Vlada je predložila Ustavnom sudu da “zastane sa postupkom razmatranja podnetog predloga do donošenja posebnog zakona kojim će se urediti suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija”. Radilo se o posebnom zakonu, čije je donošenje propisano odredbom člana 182 stav 2 Ustava Srbije, i koji u tom trenutku nije bio donet već punih sedam godina po donošenju ustava (primedba autora: zakon nije donet ni do danas, skoro dvanaest godina po donošenju ustava).
Imajući vidu da je smisao odredbe člana 55 Zakona o Ustavnom sudu o zastoju postupka da pruži mogućnost donosiocu osporenog akta da otkloni neustavnost i nezakonitost osporenog akta, a to očigledno nije bilo moguće učiniti donošenjem novog akta, Ustavni sud ovaj predlog nije prihvatio.
Generalni sekretarijat Vlade je konačno celokupnu traženu dokumentaciju – overeni prevod Briselskog sporazuma na srpski jezik, kopiju originalnog sporazuma, Zaključak Vlade od 22. aprila kojim je sporazum prihvaćen i pozitivno mišljenje Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, dostavio Ustavnom sudu 15. januara 2014. godine.
Imajući u vidu složenost pravnih pitanja koja su otvorena u ovom predmetu, Ustavni sud Srbije je zakazao javnu raspravu za 24. jun 2014. godine. U ovoj raspravi su, pored većeg broja eksperata za međunarodno i ustavno pravo, učestvovali i predstavnici tadašnje Vlade Republike Srbije. Mislimo da je korisno na ovom mestu navesti i njihova imena: ministar pravde, Nikola Selaković, predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine, Aleksandar Martinović i direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Dragan Đurđević. Iako formalno predstavljen kao profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu u javnoj raspravi je uzeo učešće i tadašnji glavni pravni savetnik Vlade, dr Rodoljub Etinski.
Kuriozitet ove javne rasprave, koji će opredeliti i dalji tok postupanja Ustavnog suda u ovom predmetu, bila je činjenica da su svi navedeni predstavnici Vlade zauzeli stav potpuno suprotan onome koji je bio suština dopisa Vlade od 18. decembra 2013. godine. Dok je Vlada u dopisu tražila zastoj postupka, u skladu sa članom 55 Zakona o ustavnom sudu, kako bi se doneo nedostajući zakon iz člana 182 stav 2 Ustava (i tako, bar po mišljenju autora dopisa, otklonila neustavnost osporenog akta), na javnoj raspravi su oni tvrdili da Briselski sporazum uopšte nije opšti pravni akt nego “politički sporazum” pa shodno tome i ne predstavlja akt podoban za ocenu ustavnosti.
U tom smislu je vrlo zanimljivo učešće profesora Etinskog u raspravi. On je, između ostalog, tada rekao i sledeće:
“Ustav ne sadrži propise kojima zabranjuje postojanje pravnog sistema i ustava Kosova i Metohije, kosovske zakone, kosovsku policiju i kosovske sudove. Zašto bi, onda, propisi Prvog sporazuma u kojima se pominje kosovski pravni sistem, ustav, zakoni, policija ili sudovi, bili suprotni Ustavu?”
d) Odluka Ustavnog suda Srbije
Ustavni sud Srbije je odluku broj IУo-247/2013 po predlogu za ocenu ustavnosti i zakonitosti Briselskog sporazuma doneo 14. decembra 2014. godine a ona je objavljena u “Službenom glasniku RS” br. 13/2015. Ovde je integralni tekst te odluke sa internet stranice Ustavnog suda:
Zanimljivi su, najpre, motivi Suda da izbegne izjašnjavanje o suštini, tzv. meritumu ovog pitanja, kao i razlozi kojima je takav proceduralni pristup obrazložio. Umesto izjašnjavanja o meritumu, Sud je odbacio predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti sa obrazloženjem da Briselski sporazum nije međunarodni ugovor, nego politički sporazum – prihvatajući, dakle, u celini argumentaciju koju su na javnoj raspravi izneli predstavnici Vlade Srbije, a koju je u stručnom smislu obrazložio dr Rodoljub Etinski. Takav pristup izazvao je ozbiljnu kritiku unutar samog Suda (videti šire u narednoj tački koja se bavi izdvojenim mišljenjima četvoro sudija).
Iako Briselski sporazum sadrži ozbiljne manjkavosti (i proceduralne, i jezičke i sadržinske) koje dovode u pitanje njegov status međunarodnog ugovora (o tome videti šire u tački f) ovog odeljka koja se bavi pravnom prirodom Briselskog sporazuma) mišljenja smo da je Sud ovde učinio dve bitne povrede prava: jednu proceduralnu i jednu materijalnu.
U proceduralnom smislu, samim činom zakazivanja i održavanja javne rasprave Sud je eo ipso prihvatio i podobnost osporenog akta da bude predmet meritornog ocenjivanja – i time je bio dužan da postupak u tom predmetu završi većanjem i glasanjem svih petnaest sudija, a ne procesnom odlukom tzv. Malog veća od troje sudija, kao što je na kraju učinio. O tome je, u svom izdvojenom mišljenju, detaljno pisala sudija dr Olivera Vučić, pa upućujemo čitaoca na njenu argumentaciju.
Takođe u proceduralnom smislu, bez obzira na status samog Briselskog sporazuma koji ostaje značajno kontroverzan, želimo da skrenemo pažnju da je Sud imao na raspolaganju i mnogo elegantniju pravnu argumentaciju (u odnosu na onu koju su ponudili Selaković, Martinović, Đurđević i Etinski) da izbegne izjašnjavanje o njegovoj sadržini – a to je činjenica da on nikada nije bio formalno ratifikovan u Narodnoj skupštini, pa prema tome ne predstavlja sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka Repulike Srbije. U tom smislu, Sporazum zaista nije akt podoban za ocenu ustavnosti i zakonitosti.
Konačno, u materijalnom smislu, Sud je propustio da uzme u obzir bitnu činjenicu: da je Briselski sporazum, kao svoju posledicu, imao i donošenje Odluke Narodne skupštine o prihvatanju izveštaja Vlade Republike Srbije o pregovorima sa predstavnicima Privremenih institucija samouprave u Prištini od 26. aprila 2013. godine (čiji je sastavni deo i tekst Briselskog sporazuma, na srpskom i na engleskom jeziku). Prihvatanjem izveštaja u formi odluke, a ne u nekoj drugoj zakonom predviđenoj formi (zaključaka, rezolucije, deklaracije) Narodna skupština je, indirektno, interiorizovala Briselski sporazum jednim opštim pravnim aktom koji je nesumnjivo bio podoban da bude predmet ocene ustavnosti i zakonitosti sam po sebi i nezavisno od ocene pravne prirode Sporazuma.
Po našem mišljenju, Ustavni sud je, ovakvom odlukom, ostavio suštinski neustavnu Odluku Narodne skupštine kao postojeću u pravnom poretku. Pored toga, Sud je ovde očigledno primenio i princip tzv. samoograničenja nadležnosti – odnosno izbegavanja da se decidno izjasni o aktima za koje je smatrao da su po svojoj prirodi politički akti, zasnovani na tzv. državnom razlogu. Iako se u uporednoj ustavnosudskoj praksi (pojedine odluke Vrhovnog suda SAD i Državnog saveta Francuske) mogu naći ovakvi primeri, radi se o pristupu koji nema valjano pravno utemeljenje u Ustavu Republike Srbije, Zakonu o Ustavnom sudu Srbije i dosadašnjoj ustavnosudskoj praksi u Srbiji.
U celini, pažljivijom analizom navedene odluke Ustavnog suda Srbije čitalac, a pravnik pogotovo, ne može da izbegne jedan višestruko tužan utisak. Najpre, da je Sud (ili bar onaj njegov većinski deo) bio u stalnoj dilemi kako da postupi u ovako eklatantnom slučaju narušavanja ustavnog poretka zemlje; da je tu dilemu pokušao da reši na jedan prilično trapav način – tako što bi konačan stav o svojoj nenadležnosti kompenzovao nepotrebno dugim obrazloženjem koje je sadržalo niz navoda potpuno irelevantnih za predmet spora; da se u tom obrazloženju više trudio da objasni kako Republika Kosovo nije država po međunarodnom pravu (što samo po sebi nije ni bilo predmet spora) nego da izvede logičnu uzročno-posledičnu vezu između činjenica i svog stava o njima; dalje, da je tu dilemu ostavio u suštinskom smislu nerešenom i nakon donošenja svoje odluke; zatim, da je u toku celog postupka demonstrirao neprihvatljivo visok stepen impresioniranosti stavovima izvršne vlasti, jedne od strana u postupku (toliko visok da su npr. čak i čitavi pasusi iz pravnog mišljenja dr Rodoljuba Etinskog, glavnog pravnog savetnika Vlade, inkorporirani u obrazloženje odluke Suda – i to bez citiranja); i konačno, da je za posledicu ove svoje odluke imao ozbiljno narušavanje ustavnosti i zakonitosti u zemlji i na taj način postavio kamen temeljac daljem procesu potčinjavanja celokupne sudske vlasti u Republici Srbiji političkom voluntarizmu najgoreg tipa.
e) Argumentacija izneta u izdvojenim mišljenjima četvoro sudija
Četvoro sudija Ustavnog suda Srbije (dr Olivera Vučić, dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić i dr Dragan Stojanović) izdvojili su svoja mišljenja u odnosu na odluku koja je usvojena. Argumentacija u ova četiri izdvojena mišljenja se u velikoj meri preklapa pa ćemo ih analizirati zajedno.
Prva primedba je proceduralne prirode, ali vrlo značajna: Ustavni sud je, već samim činom zakazivanja javne rasprave, prihvatio svoju nadležnost u predmetu pa je naknadna odluka da se predlog odbaci iz proceduralnih razloga (nenadležnost) predstavljao kršenje propisa kojima je regulisan rad Suda. Nakon održane javne rasprave Sud je bio dužan da na opštoj sednici donese odluku o meritumu predmeta, tako što bi svih petnaest sudija o njemu većalo i glasalo.
Druga primedba se odnosi na pogrešno shvatanje pravne prirode Briselskog sporazuma: činjenica da ugovorne strane nisu zajedno potpisale isti dokument, nego je svaka potpisala svoj (uz paraf baronese Ketrin Ešton na oba) koja su kasnije razmenili, ne može se sama za sebe uzeti kao argument da one pri tome nisu zaključile međunarodni ugovor. Pravna istorija poznaje više sličnih primera, među kojima su najpoznatiji Vestfalski mir (1648) i Austro-ugarska nagodba (1867).
Treću primedbu – da u ovom predmetu Ustavni sud nije postupao samostalno – je najjezgrovitije u svom izdvojenom mišljenju izneo sudija dr Dragan Stojanović pa ćemo je ovde i citirati:
“Po mom sudu odluka se može pobijati iz najmanje tri načelna razloga. Prvo, može se prigovoriti da je jednostrano prikupljena i tendenciozno izložena činjenična i pravna građa koja je poslužila kao podloga usvojene odluke. Drugo, posmatrano sa stanovišta interpretacione tehnike, ne može se izbeći zaključak da je najvećim delom obrazloženje odluke takvo da se ne može smatrati samostalnom ustavnopravnom interpretacijom Ustavnog suda, jer se u njemu doslovno preuzimaju kako sav činjenični i pravni materijal tako i ustavnopravno mišljenje jednog od eksperata pozvanih na javnu raspravu (dr Rodoljub Etinski – prim. autora). Treće, po mom sudu, potpuno je neodrživ ključni stav iz odluke, a time i sva pravna argumentacija iz centralnog dela njenog obrazloženja koja ga prati, naime tvrdnja da je Briselski sporazum navodno politički, a ne pravni akt.”
Sve zainteresovane za šire detalje iz izdvojenih mišljenja četvoro sudija Ustavnog suda Srbije upućujemo na odličan tekst koji je napisao mr Miloš Prica, asistent Pravnog fakulteta u Nišu: “Zaključak Ustavnog suda o odbacivanju predloga za ocenu ustavnosti i zakonitosti parafiranog “Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa” između Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini”, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, 69/2015, str. 229-244, https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0350-8501/2015/0350-85011569229P.pdf).
f) Postupak vođen povodom zaključenja Briselskog sporazuma pred Ustavnim sudom Kosova
Zanimljivo je – a u našoj javnosti prilično malo poznato – da je i kosovska strana imala sličan problem sa poslanicima svog parlamenta kao što ga je imao i njen partner u Briselskom sporazumu, Republika Srbija. Naime, 4. jula 2013. godine, poslanik Skupštine Kosova Visar Imeri i još 11 njegovih koleginica i kolega podneli su predlog za ocenu ustavnosti Zakona br. 04/L-199, o ratifikaciji prvog međunarodnog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije i Plana implementacije ovog ugovora. Odluka Ustavnog suda Kosova po ovom predmetu doneta je posle samo dva meseca i njen tekst (verzija presude na srpskom jeziku) dostupan je ovde:
Podnosioci ovog predloga osporili su Zakon o ratifikaciji iz formalnih i suštinskih razloga.
U formalnom smislu, podnosioci su Zakon osporili iz ti razloga: (1) zato što nacrt nije bio dostavljen na razmatranje drugim agencijama i ministarstvima Vlade Kosova kao predlagača pre nego što je bio poslat Skupštini Kosova; (2) zato što nije bio praćen tzv. Deklaracijom o budžetskim implikacijama (troškovi sprovođenja zakona) i (3) zato što nije bio dostavljen na razmatranje skupštinskim komisijama pre rasprave na plenarnoj sednici.
U suštinskom smislu, oni su Briselski sporazum osporili zato što je, po njihovom mišljenju, u suprotnosti sa članovima 1.1. i 3.1. Ustava Kosova (prvi od dva navedena člana propisuje “neodvojivost i jedinstvenost države Kosova” a drugi definiše Kosovo kao “multietničko društvo”), članom 2 Evropske povelje o lokalnoj samoupravi i članovima 6, 13 i 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Ustavni sud Kosova je, bez vođenja javne rasprave, ovaj predlog odbio u presudi usvojenoj 9. septembra 2013. godine. Konačan ishod postupka je, dakle, isti kao i onaj kojim je okončan ustavnosudski spor u Beogradu. Obrazloženje je, doduše, malo drugačije.
U ovom slučaju je Sud razdvojio odlučivanje o formi i suštini, i to tako što je sva proceduralna pitanja tretirao kao primedbe na Zakon o ratifikaciji dok je sva materijalna pitanja tretirao kao primedbe na Briselski sporazum.
U presudi je proceduralne primedbe odbio, obrazlažući to odbijanje tvrdnjama: (1) da Vlada Kosova nije prekršila postupak predviđen Zakonom o međunarodnim ugovorima; da je Skupština Kosova usvojila predlog zakona najvišom propisanom kvalifikovanom većinom (dve trećine od ukupnog broja poslanika); i (2) da će naknadni dogovori dve strane, predviđeni Briselskim sporazumom, biti ratifikovani posebnim zakonima koji će biti donošeni nakon zaključivanja svakog od njih, pa prema tome ne mogu biti predmet ustavnosudske ocene po ovom predlogu.
U istoj presudi, Ustavni sud Kosova je o svim materijalnim primedbama odbio da se izjasni, pozivajući se na stvarnu nenadležnost. Obrazloženje ovog odbijanja sudije u Prištini su formulisale na način sličan onome za koji su se opredelile i većina njihovih koleginica i kolega u Beogradu: Ustav Kosova ne predviđa nadležnost Ustavnog suda u pogledu sadržine zaključenih međunarodnih ugovora (čl. 113, tačke 1-9), pa je ovo pitanje, ratione materiae, izvan ustavnosudske nadležnosti.
g) Međunarodnopravna priroda Briselskog sporazuma
U razmatranju pravne prirode Briselskog sporazuma prvo ćemo analizirati dve činjenice proceduralne prirode, a potom i tri specifičnosti u njegovoj sadržini – jednu jezičku i dve materijalne.
Prvo, u samom tekstu Briselskog sporazuma nije određen tzv. depozitar ugovora – država, međunarodna organizacija ili pojedinac koji bi obavljao poslove čuvanja originala ugovora i punomoćja pregovarača, izdavao overene kopije ugovora, primao pismena i saopštenja u vezi sa ugovorom, itd. u skladu sa članovima 76 i 77 Bečke konvencije o ugovornom pravu. Ovde je potrebno odmah konstatovati: imenovanje depozitara nije obavezan element u sadržini jednog međunarodnog ugovora (sasvim su ispravni i oni međunarodni ugovori kod kojih nije određen depozitar) ali je vrlo uobičajeno u praksi u poslednjih pola veka. Dozvoljavamo mogućnost da su srpska i kosovska strana možda verovale da će poslove depozitara vršiti Evropska unija, ili da su bile navedene da to veruju, ali to u samom tekstu Sporazuma nigde nije konstatovano.
Drugo, što je po našem mišljenju još važnije, da nijedna od dve (odnosno, po našem mišljenju, tri) ugovorne strane ovaj sporazum nije dostavila Sekretarijatu Organizacije UN u Njujorku u cilju njegovog registrovanja, klasiranja, unošenja u registar i objavljivanja, što je sve obavezna procedura propisana članom 80 Bečke konvencije o ugovornom pravu. U slučaju da je u tekstu nekog međunarodnog ugovora određen depozitar, poslovi registrovanja ugovora se poveravaju njemu; u slučaju da nije, ta obaveza ostaje na svim stranama ugovornicama. Ni Republika Srbija, ni Republika Kosovo, ni Evropska unija, kao potpisnici Briselskog sporazuma, ovu obavezu (još) nisu ispunili. Pošto je ovaj deo procedure kogentne (prinudne) prirode, navedena okolnost ozbiljno dovodi u pitanje da li se Briselski sporazum uopšte može smatrati međunarodnim ugovorom po Bečkoj konvenciji.
Treće – kad se malo pažljivije pogleda original Briselskog sporazuma (na engleskom jeziku) zapaža se da se za sve obaveze ugovornih strana koristi glagolski oblik “will” umesto, za pravnu terminologiju uobičajenog, “shall”. Ova distinkcija nije uočljiva u njegovim prevodima, ni na srpski ni na albanski jezik jer oba ova jezika, za razliku od engleskog, nemaju dve različite reči: u srpskom bi u oba slučaja bila upotrebljena reč “će”, u albanskom “do” (odnosno “do te”, u pluralu). Engleski, međutim, pravi bitnu razliku: glagolski oblik “will” koristi se da označi nešto što će se jednostavno desiti, ali ne predstavlja ničiju obavezu da to sprovede; oblik “shall” se koristi da označi nešto što je određeni subjekt u ugovoru dužan da sprovede.
Četvrto, indikativno je da čak 12 tačaka Briselskog sporazuma (od ukupno 15 koliko taj dokument ima) sadrži tzv. obaveze nepersonalizovane prirode (npr. da “će postojati jedno udruženje/zajednica opština, koja će biti stvorena na osnovu statuta”; da “će postojati jedna policija na Kosovu pod nazivom Policija Kosova”; da “će sva policija u severnom Kosovu biti integrisana u okvire Policije Kosova”, itd).
Peto, u tekstu Sporazuma ne postoji bilo kakva naznaka o čijoj se obavezi u pojedinom konkretnom slučaju radi: ko je zadužen, i odgovoran, za sprovođenje određene tačke, Srbija, Kosovo ili Evropska unija?
Kako su duhovito primetili dr Vladimir Đerić i dr Tatjana Papić, u svom tekstu “Međunarodnopravni aspekti odluke Ustavnog suda Srbije o ustavnosti i zakonitosti Briselskog sporazuma” (Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 2/2016, str. 200-214, http://ojs.ius.bg.ac.rs/index.php/anali/article/view/165) za operativne tačke Briselskog sporazuma: “One pre izgledaju kao lista tačaka nekakvog plana”.
Da zaključimo: ne verujemo da bi bilo koja od strana koje su zaključile Briselski sporazum mogla, sa izgledima na uspeh, da drugu stranu tuži na neizvršenje njenih obaveza iz Sporazuma. Vidimo da je ovo pitanje naročito aktuelno u kontekstu petogodišnjeg neizvršavanja obaveza kosovske strane u pogledu formiranja Zajednice srpskih opština. Međutim, sama ta činjenica – da Republiku Srbija kao strana ovog Sporazuma ne uživa pravnu zaštitu – po nama je mnogo manji problem od jednog drugog: da Srbiji (kako je pokazao ceo period 2013-2018), po svemu sudeći ne bi ni palo na pamet da pravnu zaštitu pred međunarodnim sudovima uopšte i zatraži, sve kad bi ona i bila moguća.
Tri su ključne međunarodnopravne posledice koje bi proizvelo eventualno zaključenje POS: prva se odnosi na priznanje Republike Kosovo od strane Republike Srbije; druga na stavljanje van snage Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) i celog međunarodnog pravnog režima zasnovanog na njoj; treća na međunarodno priznate granice Republike Srbije. Pre nego što počnemo sa njihovom analizom razmotrićemo i jedno prethodno pitanje: kakav bi bio pravni status POS, kao instrumenta saglasnosti volja, prema međunarodnom pravu?
a) Prethodno pitanje: pravni status POS kao instrumenta saglasnosti volja prema međunarodnom pravu
Međunarodni ugovor jeste saglasnost volja dva subjekta međunarodnog prava, oba suverena i ravnopravna: država ne može da zaključi takav ugovor ni sa kojim drugim subjektom, osim sa drugom državom.
Ovde je potrebno učiniti dve prethodne distinkcije. Obe su važne zbog razlikovanja međunarodnog ugovora koji ovde analiziramo od drugih tipova sporazuma koje zaključuje država. Prva distinkcija odnosi se na karakter samih sporazuma, a druga na jurisdikcije koji su nadležne za njih.
Najpre, država pored međunarodnih ugovora zaključuje i razne političke sporazume. Ne tako retko, u zaključivanju takvih sporazuma posreduje i strani faktor. Takav je npr. Lankasterski sporazum (1979) o prenosu vlasti u Južnoj Rodeziji sa bele manjine na crnu većinu, u čijem je zaključivanju učestvovala Velika Britanija kao bivša kolonijalna sila. Ipak, takvi sporazumi nisu i međunarodni ugovori, jer ih ne zaključuju subjekti međunarodnog prava međusobno. Videli smo da je, po stavu većine sudija Ustavnog suda Srbije, to slučaj i sa Briselskim sporazumom (2013).
I drugo, država zaključuje razne ugovore koji nisu ugovori međunarodnog javnog prava nego ugovori međunarodnog privatnog prava. To su npr. ugovori o koncesijama, prodaji državne imovine (privatizaciji), zajedničkim ulaganjima, naučnoj, kulturnoj i tehničkoj saradnji sa iseljeničkim i manjinskim organizacijama u inostranstvu, i tako dalje.
U svakom od ovih ugovora nesporno postoji element inostranosti, ali taj element nije differentia specifica koja njih razlikuje od međunarodnih ugovora.
Čak i kada je recimo zaključen sa vrlo moćnom multinacionalnom kompanijom, čiji godišnji budžet prevazilazi bruto društveni proizvod neke manje države, takav ugovor ostaje ugovor međunarodnog privatnog prava. Sporove koji bi iz njega mogli da nastanu može da rešava i međunarodna arbitraža, ali ni to ne menja suštinu: država je takav ugovor zaključila kao komercijalni partner, a ne kao organ javne vlasti (imperium).
Jedino u slučaju međunarodnog ugovora (u smislu Bečke konvencije o međunarodnom ugovornom pravu) pojavljuje se država kao imperium, koja je postigla saglasnost volja sa drugom državom, koja se takođe pojavljuje kao imperium.
Zbog toga se jedino međunarodni ugovori pojavljuju kao mogući predmet sudskih sporova pred Međunarodnim sudom pravde. Oni ne mogu biti predmet suđenja pred nacionalnim sudovima jer svaka država uživa apsolutni imunitet u svim sudskim postupcima u kojima se odlučuje o aktima koje je donela, odnsno o radnjama koje je preduzela, u svojstvu nosioca suverene vlasti, odnosno kao imperium.
Ovo pravilo je kodifikovano još u kasnom srednjem veku, na osnovu principa “par in parem non habet imperium (jurisdictionem)”. Ono je kasnije preuzeto, gotovo bez izuzetka, u vodeće svetske pravne sisteme: dovoljno je pogledati na primer stav predsednika Vrhovnog suda SAD, Maršala, u slučaju Schooner «Exchange» v. McFaddon (1812), odluku Francuskog kasacionog suda u slučaju Le Gouvemement espagnol c. Cassattx (1849) ili mišljenje britanskog lorda Atkinsa u čuvenom slučaju The Cristina ( 1938).
Čitaoce zainteresovane za šire aspekte imuniteta država u međunarodnom pravu upućujemo na izuzetno dobru analizu: Sompong Sucharitkul, “Immunities from Jurisdiction in Contemporary International Law”, Golden Gate Universitu School of Law, 2002, čiji je tekst dostupan ovde:
Ako se neko možda zamislio zbog čega tzv. međunarodna zajednica toliko insistira na formulaciji (samo na prvi pogled rogobatnoj) “pravno obavezujući sporazum”(legally binding agreement) kada govori o instrumentu koji bi razrešio sporne odnose između Beograda i Prištine, mislimo da smo tu nedoumicu bar delimično razjasnili. Sporazum treba da bude “pravno obavezujući” upravo da se ne bi mogao tumačiti kao politički dogovor, ili kao dogovor organa vlasti Republike Srbije sa privremenim organima vlasti u njenoj autonomnoj pokrajini.
Kvalifikativ “pravno obavezujući” nedvosmisleno potvrđuje nameru autora ove ideje da dva entiteta potpišu međunarodni ugovor u punom kapacitetu, o čijoj će primeni moći da odlučuje jedino Međunarodni sud pravde a ne nacionalni sudovi i koji će imati prioritet u odnosu na sve druge odredbe unutrašnjeg prava, i Republike Srbije i Republike Kosovo.
b) Pravno obavezujući sporazum kao vid faktičkog priznanja Republike Kosovo od strane Republike Srbije
Druga važna napomena koju treba učiniti tiče se međunarodnog priznanja. Pre nego što se upustimo u detalje korisno je da rešimo jedno prethodno pitanje: kakav je pravni značaj tog priznanja uopšte? Ovo je jedno od tradicionalno nerešnih pitanja u međunarodnom pravu u poslednjih sto godina u kom periodu su se kristalizovale dve teorije: konstitutivna i deklarativna. Ukratko, po prvoj, neka zajednica postaje subjekt međunarodnog prava – država – tek samim činom priznanja (od dovoljnog broja država); po drugoj, zajednica može biti priznata tek kada je već postala država.
U istorijskom smislu, konstitutivni pristup prethodni deklarativnom: njegov pristalica je bio veliki nemački pravnik Hans Kelzen a indirektno je podržavala i jurisprudencija Stalnog suda međunarodne pravde u slučaju Vimbldon (1923). Posle Drugog svetskog rata preovladao je konstitutivni pristup, pa na primer Veliku Britaniju činjenica da 1949. još nije priznala Izrael nije sprečila da ovu državu smatra odgovornom za obaranje njenog aviona u vazdušnom prostoru Egipta; sličan slučaj desio se i 1968. godine kada je Severna Koreja napala američki brod Pueblo, a SAD su je smatrale odgovornom za taj čin bez obzira što je nisu priznavale.
Na ovom mestu ne možemo ulaziti u detaljnije razmatranje argumenata koje navode pristalice jedne i druge teorije, a zainteresovane upućujemo na odličnu magistarsku tezu na ovu temu koja je nedavno odbranjena na Univerzitetu u Tilburgu u Holandiji:
“The Sustainability of the Declaratory and Constitutive Theories as the Method for Assessing the Creation and Continued Existence of States”
Ono što je, međutim, važno za temu naše današnje rasprave jeste objektivno preveliki značaj koji se pretpostavljenom činu priznanja Kosova od strane Srbije pridaje od svih učesnika u ovoj raspravi: i Kosova, i Srbije i međunarodne zajednice. Taj značaj je, naravno, prouzrokovan političkim a ne pravnim motivima. Da li bilo ko zna, na primer, bez prethodne provere, da li je Republika Srbija priznala Južni Sudan, ili da li je Somalija priznala Kosovo? U svetu trenutno postoje 193 međunarodno priznate države i ukupan broj kombinacija uzajamnih priznanja jednak je polovini umnožaka brojeva 193 i 192: 18.528.
Jedna država priznaje drugu na različite načine, formalne i faktičke: razmenom diplomatskih nota i diplomatskih misija na različitom statusu, zajedničkim učešćem u radu međunarodnih organizacija, zaključivanjem istih multilateralnih međunarodnih ugovora bez istaknte rezerve, uzajamnim pružanjem međunarodne pravne pomoći, tužbom upućenom protiv nje Međunarodnom sudu pravde ili raznim nacionalnim sudovima, itd. Od svih tih načina, zaključenje međunarodnog ugovora je jedan od, i formalno i suštinski, najznačajnijih.
Zaključenjem međunarodnog ugovora, dva suverena i ravnopravna imperiuma usaglasili su svoje volje da bi rešili neko pitanje. Oni su time, via facti, priznali jedan drugi, bez potrebe da se ta činjenica posebno konstatuje u tekstu samog ugovora. Zapravo, za to ipso facto priznanje je sama sadržina sporazuma sasvim irelevantna: Srbija i Kosovo bi, teoretski, mogli da zaključe POS o zajedničkoj zaštiti retkih vrsta ptica na svojim teritorijama – čak i sporazum takve, sasvim neutralne, sadržine, ako bi bio zaključen u formatu predviđenom za zaključenje međunarodnog ugovora značio bi ipso facto uzajamno priznanje.
Značajan argument u prilog ovoj našoj tvrdnji jeste i analiza prakse primenjene u svim dosadašnjim pravnim instrumentima kojima je faktički izvršeno uzajamno međunarodno priznanje država naslednica bivše jugoslovenske federacije.
Tako se, na primer, u članu 10. Dejtonskog mirovnog ugovora (1995) izričito navodi da su Savezna republika Jugoslavija i Bosna i Hercegovina“priznale jedna drugu”: na pravni kvalitet ovog priznanja nije uticala činjenica da je predmet ugovora bio sasvim drugi – okončanje građanskog rata u ovoj bivšoj federalnoj jedinici SFRJ.
Sporazum o normalizaciji odnosa između SR Jugoslavije i Republike Hrvatske (1996), iako ne sadrži izričite izjave strana ugovornica o međusobnom priznanju, već u formulaciji člana 1 čini nespornim da obe strane jedna drugu prihvataju kao nezavisne i suverene države i na tim osnovama uspostavljaju međusobne odnose:
“Strane ugovornice poštuju jedna drugu kao nezavisne, suverene i ravnopravne države u okviru svojih međunarodnih granica.”
I Sporazum o regulisanju odnosa i unapređenju saradnje SR Jugoslavije i Republike Makedonije (1996) sadrži slične formulacije:
“Strane poštuju jedna drugu kao nezavisne države u okviru svojih međunarodnih granica. (član 1)
Svaka strana će poštovati suverenitet, teritorijalni integritet i političku nezavisnost druge strane. (član 2)”
U određenom smislu, imaju osnova i tvrdnje da je Republika Srbija, faktički, priznala Republiku Kosovo već zaključenjem Briselskog sporazuma 2013. godine. Ove tvrdnje su naročito argumentovane u predlogu za osporavanje ustavnosti Odluke Narodne skupštine kojom je prihvaćen Izveštaj vlade o pregovorima, o čemu je već bilo reči u ranijem tekstu, pa te argumente sad nećemo ponavljati. Međutim, postoje i ozbiljni protivargumenti, pre svega imajući u vidu unutrašnje konstrukcione greške u samom Briselskom sporazumu, koje dovode u pitanje da li se on može smatrati međunarodnim ugovorom. Za pretpostaviti je da bi se, u pripremi POS, svi ovi propusti sada otklonili, odnosno da bi POS predstavljao pravno perfektan međunarodni ugovor.
Konačno, potrebno je napomenuti još jednu činjenicu: u poslednjih deset godina, od jednostrano proglašene nezavisnosti Republike Kosovo, i ova paradržavna tvorevina i Republika Srbija su pristupile jednom broju multilateralnih međunarodnih ugovora. U nekim slučajevima, kao na primer u slučaju pristupanja Kosova Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj, koja je deo grupe Svetske banke, Republika Srbija je formalno istakla rezervu na prijem Republike Kosovo (2009. godine); tada su tu rezervu, pored nje, istakle i Rumunija i Slovačka. Međutim, u nekim drugim slučajevima, kao što je na primer bilo pristupanje Kosova Konvenciji o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država, Republika Srbija nije stavila takve rezerve. Ovakva praksa, neujednačena i nekonzistentna, svakako je relativizovala osnovni stav o nepriznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.
c) Stavljanje van snage Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) i pratećeg pravnog okvira UN
Uz ograničenje koje smo već naveli na početku ovog teksta – da on predstavlja analizu jednog hipotetičkog dokumenta čija sadržina još uvek ne postoji – ovde ćemo elaborirati i sledeću međunarodnopravnu posledicu POS: zaključenje ovakvog dokumenta bi, faktički ako ne i formalno, značilo stavljanje van snage Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999) i celokupnog institucionalnog i pravnog režima UN koji je tim dokumentom uspostavljen – on bi bio zamenjen institucionalnim i pravnim režimom koji bi uspostavio POS.
Već je u tački 99 Savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde od 22. jula 2010. godine istaknuto:
“…rezolucija 1244 (1999) jasno uspostavlja privremeni režim; ona ne može biti tumačena kao postavljanje stalnog institucionalnog okvira na teritoriji Kosova. Ova rezolucija je dala mandat UNMIK-u samo da olakša željeno rešenje o budućem statusu Kosova kroz pregovore, bez prejudiciranja ishoda pregovaračkog procesa.”
Nije sporno da “privremeni režimi” u međunarodnom pravu često znaju da potraju i jako dugo: uzmimo za primer samo rezolucije Saveta bezbednosti koje se tiču palestinskog pitanja, donete pre sedam decenija ili dokumente usvojene povodom turske invazije Kipra, donete pre četiri ili više decenija. Sintagma “privremeni režim” se ovde ne koristi u značenju da će taj režim nužno trajati kratko, nego da zamenjuje stalni režim koji će biti uspostavljen tek slobodno izraženom saglasnošću volja zainteresovanih strana, kroz zaključenje odgovarajućeg međunarodnog ugovora koji bi bio u saglasnosti sa kogentnim (prinudnim) normama međunarodnog prava.
U primerima koje smo naveli (palestinskom i kiparskom), takve saglasnosti volja još uvek nema, i zato su odgovarajuće rezolucije UN i dalje na snazi. Međutim, zaključenjem POS između Beograda i Prištine međunarodno pravo bi problem jednostrane secesije Kosova smatralo konačno rešenim, i to na način da bi Republika Srbija dala, implicitno, saglasnost na tu secesiju. Samim tim, prestala bi i potreba za postojanjem “privremenog režima”.
Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 (1999) bi postala istorijski dokument, u istom smislu u kojem je, na primer, i Rezolucija Saveta bezbednosti 16 (1947) koja se ticala Slobodne teritorije Trsta postala istorijski dokument zaključenjem Osimskih sporazuma između Jugoslavije i Italije 1975. godine. Ona bi ostala u arhivama UN kao svedočanstvo o stavu svetske organizacije o jednom pitanju i u jednom vremenu, ali bi prestankom primene njenih operativnih odredbi u praksi ona postala istorijsko-pravni dokument.
Izlaskom Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999) iz korpusa pozitivnog međunarodnog prava automatski bi prestali da važe i svi drugi izvori prava doneti na osnovu nje: Ustavni okvir za privremenu samoupravu (2001) i drugi akti. Jednostavno, Kosovo bi u potpunosti izašlo iz okvira međunarodnog pravnog režima u kojem se nalazilo posle 1999. godine i time bi proces zaokruživanja njegove državnosti bio okončan.
d) Posledice “pravno obavezujućeg sporazuma” po međunarodne granice Republike Srbije
Nesumnjivo, zaključenjem POS bi se promenila fizionomija i status međunarodnih granica Republike Srbije: prestala bi da postoji granica između Albanije i Srbije (Jugoslavije) uspostavljena Dodatnim protokolom uz Londonski mirovni ugovor, 29. jula 1913, kojim su završeni Balkanski ratovi. Umesto te granice, Srbija bi dobila novu međunarodnu granicu, prema Republici Kosovo, koja bi bila uspostavljena kroz POS tako što bi sadašnja administrativna linija dobila status međunarodne granice.
Da li bi ova činjenica mogla da proizvede i posledice po druge međunarodno priznate granice Republike Srbije? Ako ostavimo po strani bivše međurepubličke granice koje su zaključcima Badinterove komisije (1991) dobile status međudržavnih granica (prema Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji) kao i bivšu međurepubličku granicu sa Crnom Gorom koja je dobila status međudržavne posle referenduma o izlasku Crne Gore iz državne zajednice sa Srbijom (2006), radi se o još tri međunarodne granice Srbije: sa Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom.
Razgraničenje Srbije (Kraljevine SHS) sa Rumunijom obavljeno je u dve faze: privremeno razgraničenje obavljeno je 13. novembra 1918. godine, Beogradskom vojnom konvencijom, kojom je srpska vojska zaposela deo Banata sa Lugošem i Rešicom na istoku i područje do reke Moriš, i trajno razgraničenje, maja 1924. godine, Ugovorom o konačnom razgraničenju sa Rumunijom. Ovde je važno istaći da su i Kraljevina Srbija i Rumunija bile među Savezničkim i udruženim silama u Prvom svetskom ratu, tako da njihovo međusobno razgraničenje, u delu zajedničke granice koji je uspostavljen posle kapitulacije Austro-Ugarske, ni u kom delu nije predstavljalo predmet mirovnih ugovora zaključenih sa poraženim državama. Imajući u vidu istorijski i pravni kontekst u kojem je ovo razgraničenje postignuto, smatramo da na njega eventalno zaključenje POS ne bi moglo da ima uticaja.
Ovaj diskurs se, međutim, nešto menja kad pređemo na preostale dve granice Republike Srbije, na severu sa Mađarskom i na istoku sa Bugarskom. Obe te granice povučene su na osnovu prethodno zaključenih mirovnih ugovora: sa Mađarskom u Trijanonu, 17. juna 1921. godine, i sa Bugarskom u Nejiu na Seni, 10. maja 1920. godine. Za prevode oba ugovora na srpski pogledati: http://www.znaci.net/00001/138_16.pdf a za celovitu analizu pravnih situacija vezanih za formiranje i međunarodnu potvrdu svih granica Republike Srbije pogledati odličnu doktorsku tezu Branislava Popovića odbranjenu na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (2016): “Teritorijalne pretenzije socijalističke Jugoslavije 1943-1955: projekti, zahtevi, implikacije i rešenja”, tekst dostupan na:
Za hipotezu koju smo postavili postoje tri ključna argumenta:
Prvo, ako se kao ratio pacti prilikom zaključenja POS prihvati argument da je na pravnu zaštitu Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) bila ovlašćena Savezna Republika Jugoslavija, a ne Republika Srbija, onda bi se sličan argument mogao iskoristiti i prilikom eventualnog pokušaja revizije oba mirovna ugovora: i Trijanonskog i Nejskog.
Ujedinjene nacije nisu prihvatile pravni kontinuitet između SFRJ i SRJ: ova poslednja je primljena u članstvo kao nova država, sa datumom prijema 1. novembar 2000. godine. Međutim, UN su prihvatile pravni kontinuitet između SRJ, Državne zajednice Srbije i Crne Gore i Republike Srbije: promene u kompoziciji i teritoriji države izvršene 2003. i 2006. godine nisu uticale na stav UN o ovom kontinuitetu.
Dakle, što se tiče samih UN Republika Srbija i dalje uživa status države koja je beneficijar odredbi Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999). Ta situacija bi, međutim, mogla da se promeni ukoliko bi se sama Republika Srbija, zaključenjem POS, odrekla te zaštite.
Drugo, zaključenjem POS Republika Srbija bi već prihvatila ugovorni diskontinuitet sa Londonskim ugovorom (1913) kojim su fiksirane njene granice prema Albaniji. Mutatis mutandis, argumenti Srbije da brani granice fiksirane Trijanonskim i Nejskim ugovorom bili bi u određenoj meri relativizovani.
Treće, ako bi se iz činjenice da je većinsko stanovništvo na Kosovu albanska nacionalna manjina izveo zaključak da je pravo naroda na samoopredeljenje ratiopacti za zaključenje POS, onda bi se isti argument mogao koristiti i u pogledu drugih delova teritorije Republike Srbije koji su većinski naseljeni mađarskom, odnosno bugarskom nacionalnom manjinom.
Iz svih navedenih razloga možemo da rezimiramo da bi zaključenje POS, na način i u oblicima u kojima se o njemu dosad razgovaralo, moglo da ima višestruke negativne posledice po teritorijalni integritet Republike Srbije, i to ne samo u pogledu njene ranije autonomne pokrajine Kosova i Metohije koja bi činom zaključenja ovog sporazuma bila priznata kao nezavisna i suverena država, nego i u pogledu stabilnosti i pravne sigurnosti njenih drugih međunarodnih granica.
VII
Model dve Nemačke: sličnosti i razlike
Na ovom mestu korisno je da napravimo jednu malu digresiju, da bismo razmotrili stav koji je od 2015. godine do danas više puta istican u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova, i koji su u Beogradu prenosile i na njemu, više ili manje diskretno, insistirale, nemačke diplomate Kristof Hojzgen, Dejvid Mekalister i Mihael Rot.
Radi se o tome da bi, po ovom predlogu, odnose Srbije i Kosova trebalo urediti po modelu po kojem su 1972. svoje odnose uredile dve nemačke države. Podsetimo se: to je bilo vreme u kojem su sazreli uslovi da se obe Nemačke prime u Ujedinjene nacije, što je bilo moguće jedino ako bi Savet bezbednosti doneo odluku bez veta neke od stalnih članica (o čemu će biti više reči u sledećem odeljku).
Jedan od političkih uslova bilo je i uzajamno priznanje Savezne (zapadne) republike Nemačke i Demokratske (istočne) republike Nemačke. Najpre je SR Nemačka, sporazumom u Moskvi (12. avgust 1970) prihvatila nepovredivost postojećih granica a naknadnim sporazumom u Varšavi (7. decembar 1970) prihvatila i granicu DR Nemačke na istoku, odnosno cesiju svih bivših nemačkih teritorija istočno od linije Odra – Nisa u korist Poljske, izvršenu 1945.
Potom su, tzv. Ugovorom o osnovnim odnosima između Savezne republike Nemačke i Nemačke demokratske republike (Vertrag über die Grundlagen der Beziehungen zwischen der Bundesrepublik Deutschland und der Deutschen Demokratischen Republik) od 21. decembra 1972. godine, dve nemačke države uzajamno priznale jedna drugu kao suverene države. Time je SR Nemačka i zvanično napustila raniju Halštajnovu doktrinu (1957) u korist Brantove Ostpolitik.
Nakon ratifikacije Osnovnog ugovora u dva parlamenta, obe Nemačke su primljene u UN istog dana, 18. septembra 1973.
Jedini preostali ustupak ostacima Halštajnove doktrine bio je formalne prirode: iako je Osnovni ugovor predvideo uspostavljanje diplomatskih odnosa između dve Nemačke, one nisu jedna u drugoj otvorile ambasade nego stalne misije, a diplomate koje su bile na njihovom čelu nisu nosile formalna zvanja ambasadora nego stalnih predstavnika.
Nema nikakve sumnje da je ovaj model, iz sasvim jednostavnih psiholoških razloga (dve Nemačke su se, osamnaest godina nakon zaključenja Osnovnog ugovora, ujedinile što pokazuje da rešenje nije bilo večno i nepromenljivo) prijatan za uho raznih nemačkih sagovornika u Beogradu.
Šta bi, međutim, sve moglo da bude sporno u eventualnoj primeni ovog modela na odnose Srbije i Kosova? Po našem mišljenju, to su tri bitne stvari.
Prvo, u slučaju dve Nemačke nikada nije dolazio u pitanje nemački identitet svake od njih. Razlike između njih su bile vrlo krupne – geopolitičke, ideološke, ekonomske – ali nisu bile identitetske. I SR Nemačka i DR Nemačka su bile nemačke države.
U slučaju Srbije i Kosova mi se ne suočavamo sa dve srpske države različitih ideoloških i političkih fizionomija, koje žele da nađu modus vivendi. Suočavamo se sa identitetskim metaproblemom: otcepljena teritorija želi da se konstituiše kao autohtona nacionalna država dok bivša matica nastoji da je u nekoj formi zadrži kao deo sopstvene teritorije.
Drugo, u slučaju dve Nemačke obe strane su imale u vidu podjednaku nagradu: članstvo u UN, kojim bi se i simbolički, završio period ograničenog suvereniteta koji je, i kod jedne i kod druge, trajao od 1945. godine. Obe bi (nezavisno od suštinskih ograničenja) makar formalno postale ravnopravne i suverene države.
U slučaju Srbije i Kosova imamo jednu staru državu, osnivača Ujedinjenih nacija (po osnovu pravnog kontinuiteta sa SR Jugoslavijom, SFR Jugoslavijom i FNR Jugoslavijom Republika Srbija sebe smatra članicom UN od 1945. godine iako zvanična dokumentacija UN kao datum prijema u članstvo navodi 1. novembar 2000. godine) i jednu novu državu (kao što smo videli u odeljku II još uvek in statu nascendi) nastalu unilateralnim proglašenjem nezavisnosti, koja želi da taj proces sada zaokruži. Ni motivi, prema tome, a ni nagrada, nisu isti kod obe strane, za razliku od slučaja Nemačke.
Treće, u slučaju dve nemačke države nije se radilo o priznanju jednostrano proglašene secesije. Obe nemačke države stekle su suverenitet ab ovo, postepenim transferom ovlašćenja sa okupacionih vlasti, u svakoj od okupacionih zona, na izabrane organe vlasti dve nemačke države. U tom smislu su obe, zaista, bile u ravnopravnom statusu, i nijedna od njih, potpisivanjem Osnovnog ugovora, nije bila dovedena u poziciju da naknadno konvalidira prethodno učinjena kršenja međunarodnog ili unutrašnjeg prava.
U slučaju Srbije i Kosova ta situacija se bitno razlikuje: potpisivanjem POS Srbija bi – to se od nje bar očekuje – trebalo da konvalidira višestruka kršenja raznih jugoslovenskih i srpskih ustava, izvršena u periodu otkad je na području Kosova i Metohije izvršen faktički transfer vlasti sa Republike Srbije na Ujedinjene nacije (1999. godine).
VIII
Razmena teritorija: pravne posledice
Činjenica da je svaka država suverena u međunarodnom pravu se tumači (i) na način da je ona zakoniti vlasnik svoje teritorije. I kao što zemljišnoknjižni vlasnik neke nekretnine u unutrašnjem pravu još od Rimskog prava ima tri vrste prava na svojoj imovini (usus, fructus i abusus) tako ih ima i država u međunarodnom pravu, u odnosu na svoju teritoriju. Usus (pravo korišćenja) – ovde se odnosi na pravo uspostavljanja i organizovanja državne vlasti i primene zakona na toj teritoriji; fructus (pravo plodouživanja) – odnosi se na pravo ubiranja poreza, carina, akciza i drugih javnih prihoda; konačno, abusus (pravo raspolaganja) u međunarodnom pravu se odnosi na pravo da se teritorija otuđi – prenosom na neku drugu državu ili dozvolom da se na toj teritoriji konstituiše nova suverena država.
Instrument kojim država, po međunarodnom pravu, raspolaže teritorijom naziva se cesija, a država koja otuđuje teritoriju cedent. Cesija je istovremeno i način zakonitog sticanja teritorije od strane druge države, cesionara. Pravna istorija poznaje niz primera kada su određene teritorije bile cedirane sa jedne na drugu državu: bilo prinudno (u slučaju mirovnih ugovora pobeđene države su obično delove svoje teritorije ustupale državama pobednicima) ili dobrovoljno. Kupovine bivšeg francuskog poseda Lujzijane (1803), ruskog poseda Aljaske (1867) ili Danskih zapadnoindijskih ostrva (1917) – sve od strane Sjedinjenih Američkih Država – predstavljaju primere dobrovoljne cesije teritorije u međunarodnom pravu.
Po završetku Prvog svetskog rata, načelo prava naroda na samoopredeljenje, koje je bilo sadržano u čuvenih Četrnaest tačaka američkog predsednika Vudro Vilsona unelo je određene promene u pravni režim cesije teritorije. Najvažnija od tih promena je standard da se transfer teritorije više ne može vršiti bez slobodno izražene volje stanovništva koje na njima živi.
Tako je posle Prvog svetskog rata, pod pokroviteljstvom Lige naroda, održano nekoliko plebiscita (referenduma) na kojima su se stanovnici spornih pograničnih teritorija izjašnjavali o tome kojoj od dve susedne države žele da pripadnu. Održani su plebisciti u austrijskoj pokrajini Koruškoj i u čak sedam pograničnih oblasti Nemačke (Šlezvig, Sar, Dancig, Marienverder, Memel, Alenštajn i Gornja Šlezija). Međutim, nezavisno od te činjenice, rapolaganje teritorijom od strane jedne države u korist druge opet je, u pravnom smislu, predstavljalo jedan vid cesije.
Predlog da se kosovski problem reši podelom ove teritorije između srpske i albanske strane nije nov – pomenuo ga je književnik i bivši predsednik SR Jugoslavije Dobrica Ćosić još 1981. godine – i povremeno se pojavljivao, na marginama političkog diskursa doduše, i pre i posle faktičkog prenosa suvereniteta na Kosovu i Metohiji sa SR Jugoslavije na Ujedinjene nacije, 1999. godine.
Od pre izvesnog vremena, ovaj pristup uključuje i predlog za tzv. dvostruku cesiju: po njegovim protagonistima, Republika Srbija bi državi Kosovo (koju bi tim činom i priznala kao subjekt međunarodnog prava) ustupila dve opštine sa albanskom većinom na jugu Srbije (Preševo i Bujanovac) a Republika Kosovo bi Srbiji ustupila opštine sa srpskom većinom na severu Kosova. Time bi se, smatraju protagonisti ovog rešenja, obe strane razgraničile, a istovremeno i dodatno etnički homogenizovale.
Sa druge strane, protivnici ovog rešenja ističu nekoliko argumenata, koje možemo podeliti u dve osnovne grupe: unutrašnje i regionalne.
a) Unutrašnji posledice
Unutrašnji problemi su svi oni koje smo već naveli, ili su navedeni u daljem tekstu: suštinski gledano, problem međunarodnog priznanja Kosova kao nezavisne države od strane Republike Srbije ostaje isti, bez obzira na status nekoliko pograničnih opština: promena granica u svakom slučaju zahteva pokretanje procedure promene ustava.
U pogledu ekonomskih efekata secesije Kosova, pre svega privrednih bogatstava i infrastrukturnog potencijala, pogranične opštine su takođe beznačajne. Beznačajne su i sa stanovišta zaštite srpskog istorijskog i kulturnog nasleđa: najvažniji srednjovekovni spomenici nalaze se južno od pretpostavljene linije razgraničenja. Konačno, u demografskom pogledu, južno od te linije nalazi se više Srba na Kosovu nego severno od nje.
Razmenu teritorija, dakle, možemo da smatramo bitnom samo u političkom a ne u državotvornom diskursu: ako se javnom mnenju prethodno nametne gubitnički narativ da “Srbija na Kosovu nema ništa” onda je moguće i neki marginalni dobitak propagandno predstavljati kao istorijsku pobedu.
Mnogo dublji unutrašnji problemi, po našem mišljenju, bili bi razmenom teritorija stvoreni i za Srbiju i za Kosovo kao društva, političke zajednice. Dodatnom etničkom homogenizacijom one bi obe postale i dodatno autarhične, ksenofobne, klerikalne i antievropske tvorevine u kojima bi se formirale i adekvatne društvene strukture, psihološki stereotipi i na njima zasnovana javna mnenja i elite.
Taj efekat smo već videli na primeru Dejtonskog sporazuma i Bosne i Hercegovine stvorene na njemu: ta država već skoro četvrt veka jednostavno ne može da funkcioniše čak ni kao predmoderna, a kamoli kao moderna država; današnja Bosna i Hercegovina predstavlja crnu rupu Evrope i verovatno nikada neće biti država u punom smislu te reči.
Dodatno, pristup rešavanju problema kroz brzopletu razmenu teritorija, a ne kroz strpljivu izgradnju modela multietničkih i demokratskih društava i njihovu integraciju na širem području Zapadnog Balkana, u samoj Srbiji bi, po našem mišljenju, generisao dodatne negativne procese. Njime bi bio dodatno potvrđen jedan, u svojoj osnovi gubitnički i mazohistički, diskurs koji se u delu srpskih elita uporno pothranjuje još od početka osamdesetih godina prošlog veka, sprečavajući njenu modernizaciju i prirodnu integraciju u zapadni bezbednosni, politički, ekonomski i kulturni prostor. U psihološkom smislu formirala bi se tzv. Vajmarska Srbija, sa jakim kolektivnim sentimentima osujećenosti i revanšizma, osuđena na trajno tumaranje negde u sivoj zoni između Okcidenta i Orijenta.
b) Regionalne posledice
Isto tako, sasvim je realno pretpostaviti da bi eventualna razmena teritorija izazvala tzv. efekat prelivanja (the spillover effect) na ostala područja Zapadnog Balkana koja dele iste ili slične probleme.
Konstituisanjem Kosova kao etnički čiste albanske države otvorio bi se put za njegovo ujedinjenje sa Albanijom, kao i za cepanje Makedonije na albanski i makedonski deo. Pod uticajem ruske diplomatije, slične tendencije bi se pojavile i u Republici Srpskoj u odnosu na Bosnu i Hercegovinu, pod uticajem turske u Sandžaku u odnosu na Republiku Srbiju a pod uticajem mađarske u delovima Vojvodine, takođe u odnosu na Republiku Srbiju.
Kada se radi o međunarodnom pravu – a pre svega o pravilu o nepromenljivosti granica u Evropi, kodifikovanom u Završnom aktu osnivačke Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji u Helsinkiju (1975) – eventualna razmena teritorija kao model rešavanja kosovskog problema ne bi predstavljala presedan. Otcepljenja Slovenije i Hrvatske (1991) i Makedonije i Bosne i Hercegovine (1992) od SFRJ, Crne Gore (2006) od SRJ i Kosova od Republike Srbije (2008) – sva do jednog predstavljaju kršenje Završnog akta KEBS iz 1975. godine.
Međutim, imajući u vidu šire aspekte separatističkog problema u savremenoj Evropi (slučajevi Krima 2014. i Katalonije 2017. godine) svaka nova promena granica narušila bi ne samo stabilnost arhitekture evropske građevine nego bi i bitno uticala na formiranje mentalnog sklopa u kojem bi živele nove generacije: i Balkanaca i svih Evropljana.
Dakle, ako bi POS uključio i eventualnu razmenu teritorija, a naročito ako bi očekivani efekat prelivanja obuhvatio i šire područje Zapadnog Balkana, to bi u svojoj konačnici značilo ne više politički poraz Evropske unije na jugoistoku Evrope i pobedu ruske i turske diplomatije, koliko istorijski i psihološki poraz svih tradicionalnih liberalnih evropskih ideja, od Magna Karte preko Prosvetiteljstva do antifašizma, i pobedu vrednosti orijentalne despotije Putina i Erdogana.
IX
Članstvo Republike Kosovo u Ujedinjenim nacijama
Šta bi eventualno članstvo Republike Kosovo u Ujedinjenim nacijama značilo formalno, a šta suštinski? Koji su mogući modaliteti tog članstva? Koja je procedura po kojoj bi Kosovo moglo da bude primljeno u UN? Kakve posledice bi, u tom smislu, moglo da ima eventualno zaključenje POS?
Po odredbi člana 4 stav 2 Povelje UN, prijem novih članica uređen je na sledeći način:
“1. Članstvo u Ujedinjenim nacijama otvoreno je svim ostalim miroljubivim državama koje prihvate obaveze sadržane u ovoj Povelji, a po oceni Organizacije su sposobne i voljne da te obaveze izvršavaju. 2. Prijem svake takve države u članstvo Ujedinjenih nacija sprovodi se na osnovu odluke Generalne skupštine po preporuci Saveta bezbednosti.”
“Ocena Organizacije” da je zemlja kandidat za članstvo u UN “sposobna i voljna” da izvršava obaveze sadržane u Povelji, iako suštinski predstavlja politički a ne pravni stav, formalnopravno se izražava kroz dve odvojene odluke organa UN:
preporuku Saveta bezbednosti, koja se mora doneti glasovima najmanje devet od ukupno petnaest članova ovog tela, pri čemu nijedna od pet stalnih članica nije glasala protiv (uložila veto), i
odluku Generalne skupštine, koja se, u skladu sa odredbom člana 18 stav 2 Povelje mora doneti glasovima najmanje dve trećine prisutnih članica koje glasaju.
Hajde da pogledamo kako stvari trenutno stoje, matematički:
Od petnaest članica Saveta bezbednosti Republiku Kosovo je do sada priznalo sedam: tri stalne (SAD, Velika Britanija, Francuska) i četiri nestalne (Holandija, Poljska, Peru i Švedska). Nije je priznalo osam: dve stalne (Ruska federacija i Kina) i šest nestalnih (Bolivija, Kazahstan, Obala Slonovače, Kuvajt, Etiopija i Ekvatorijalna Gvineja).
Prema tome, u Savetu bezbednosti se ne postavlja samo pitanje eventualnog ruskog ili kineskog veta: čak i kada bi obe ove države ostale uzdržane pri glasanju o eventualnom predlogu rezolucije sa preporukom da se Republika Kosovo primi u članstvo UN – takvoj rezoluciji bi opet nedostajala dva glasa nestalnih članica da bi bila usvojena minimalnom većinom od devet glasova.
Što se tiče sastava Generalne skupštine UN u njoj se trenutno nalaze predstavnici 193 države članice. Pod uslovom da su sve one prisutne i učestvuju u glasanju, minimalna dvotrećinska većina iznosi 129 glasova, dok je Republiku Kosovo (o tome postoje delimično različiti podaci) priznalo 111 članica UN (posle nedavnih povlačenja priznanja od strane tri države).
Prema tome, čak i pod malo verovatnom pretpostavkom da obe stalne članice Saveta bezbednosti koje nisu priznale Republiku Kosovo (Ruska federacija i NR Kina) glasaju uzdržano, a predlagač rezolucije kojom bi se predložio njen prijem u članstvo UN od preostalih šest nestalnih članica Saveta koje nisu priznale ovu tvorevinu obezbedi dva glasa koja mu trenutno nedostaju, bilo bi neophodno da dodatno, od 82 članice UN koje to nisu učinile obezbedi još 16 nedostajućih glasova (zapravo 18, ali smo od ovog broja oduzeli dve nestalne članice Saveta koje bi, logično, i u Generalnoj skupštini glasale isto kao i na Savetu bezbednosti).
***
Potrebno je, isto tako, konstatovati i načelnu tačnost primedbe koja se ponekad, pomalo stidljivo čuje: da postoje istorijski izuzeci od pravila da su članice UN samo suverene države. Sovjetske savezne republike Belorusija i Ukrajina bile su, od 1945. do 1990. godine, punopravne članice UN bez obzira što su istovremeno bile i federalne jedinice SSSR koji je takođe bio član i osnivač ove organizacije. SSSR je u UN imao čak tri stolice.
Isto tako, određeni subjekti koji nemaju status suverenih država, organizovani kako na teritorijalnom tako i na personalnom principu, bili su takođe članovi UN u svojstvu posmatrača: bivša španska kolonija Zapadna Sahara, u kojoj je na delu teritorije posle 1975. godine proglašena Saharska arapska demokratska republika, a takođe i Palestinska oslobodilačka organizacija.
Sa druge strane, kada je u UN postignut konsenzus da Kinu može legitimno predstavlja jedino vlada u Pekingu a ne ona u Tajpehu (1972) onda je ta odluka formulisana kao promena stava o legitimnoj vladi, a ne o državi. Kina je, kao osnivač i stalna članica Saveta bezbednosti UN od samog početka imala jednu stolicu, i toliko joj je i ostalo – pri tome jeste promenjen i zvaničan naziv države (iz Republika Kina u Narodna republika Kina) – ali se suštinski promenila samo vlast međunarodno prihvaćena kao legitimna da tu jednu stolicu popuni…
Da li će Republika Kosovo postati članica UN i u kom statusu (punopravne članice ili posmatrača) ili neće uopšte ne zavisi prevashodno od zaključenja POS: da budemo savim jasni, Republika Srbija ne može, samim činom zaključenja POS, garantovati Republici Kosovo članstvo u UN sve kada bi to i bila njena namera.
To članstvo zavisi isključivo od postizanja kritične mase političke volje među članicama UN da ga prihvate. Kao što smo videli u slučaju Kine, ta volja je promenljiva činjenica: ona nastaje i nestaje, i u svakom konkretnom istorijskom trenutku predstavlja rezultantu političkih interesa svih zemalja sveta, a prevashodno velikih sila čiji je uticaj najveći.
Do sada, takve političke volje u slučaju Republike Kosovo jednostavno nije bilo: od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN dve su bile izrazito protiv: Ruska federacija iz političkih razloga, želeći da spreči dodatnu konsolidaciju američkog uticaja u zoni tzv. Rimlanda (ivičnog područja) jugoistočne Evrope, a NR Kina iz unutrašnjih razloga, želeći da preventivno otkloni mogući presedan u slučaju da, recimo, vlada u Tajpehu (Tajvan) poželi da takođe aplicira za članstvo u UN.
Kineski razlog, videli smo, deli skoro svaka peta članica EU: Španija, Slovačka, Rumunija, Grčka i Kipar nisu priznale Republiku Kosovo, baš zbog neprijatnog presedana koji bi zaokruživanje međunarodnopravnog subjektiviteta ove tvorevine predstavljalo za slučajeve Katalonije, Turske republike Severni Kipar ili delova Rumunije i Slovačke naseljenih mađarskom nacionalnom manjinom.
Kakve promene bi u toj matematici moglo da donese zaključenje POS? Prema informacijama kojima raspolažemo, čak ni one diplomatije koje su trenutno najaktivnije u lobiranju da se POS zaključi još uvek nisu napravile takvu računicu. S obzirom da se Generalna skupština UN sastaje svake godine u septembru, ta računica im neće biti ni potrebna sve do jeseni 2019. godine – najranije.
Međutim, razumno je pretpostaviti da bi jedan broj država koje dosad nisu priznale Republiku Kosovo već samo zaključenje POS smatrale dovoljnim razlogom da i same revidiraju svoj stav. Ovaj međunarodni ugovor bi se verovatno tumačio kao dovoljan dokaz da je jednostrana secesija sada postala dogovorna, odnosno da su sva kršenja unutrašnjeg i međunarodnog prava na osnovu kojih je do te secesije došlo, sada konvalidirana.
***
Da zaključimo: ako bi se Republika Srbija saglasila sa prijemom Republike Kosovo u Ujedinjene nacije (bilo u svojstvu punopravnog člana ili posmatrača) to samo po sebi ne bi nužno značilo da bi Kosovo i bilo primljeno, ali bi se ovom saglasnošću taj prijem svakako olakšao. Istovremeno, ta saglasnost ne bi nužno značila i međunarodno priznanje Kosova (nezavisno od drugih primedbi koje smo već istakli – u vezi samog statusa POS) ali bi svakako bila značajan korak ka tom priznanju, u jednoj ili drugoj formi.
U tom smislu, ova saglasnost – ako bi do nje došlo – verovatno bi se u budućnosti izučavala na studijama međunarodnog prava i međunarodnih odnosa u celom svetu, kao školski primer tzv. taktike salame. U međunarodnim odnosima, ovaj pojam se koristi za situacije od kojih se od slabije (stvarno ili pretpostavljeno, svejedno) strane zahteva niz na prvi pogled sitnih i beznačajnih ustupaka, pri čemu joj se ne daje vreme da konsoliduje svoj položaj i čim se završi materijalizacija prethodnog ustupka počinje pritisak u pogledu narednog. Na kraju ovog postupka – kad se iseče cela salama – slabija strana je doživela kompletan poraz, dajući jedan ustupak za drugim a ne dobijajući ništa za uzvrat. Najbolji primeri za taktiku salame u dvadesetom veku su dolazak Hitlera na vlast (1932-1933) u unutrašnjoj, i konsolidacija vlasti SSSR-a u istočnoj Evropi (1946-1948) u međunarodnoj politici.
X
Posledice po ustavnopravni poredak Republike Srbije
Videli smo da bi POS, via facti, značio međunarodno priznanje Republike Kosovo kao nezavisne države od strane Republike Srbije. Samim tim, on bi značio i promenu granica Republike, što bi zahtevalo i promenu njenog ustava.
Ne radi se ovde samo o tzv. Preambuli Ustava, nego i o nekim odredbama u njegovom operativnom delu. To su sledeće odredbe:
člana 114 stav 4 (kojim se propisuje tekst zakletve koju prilikom stupanja na dužnost polaže predsednik Republike);
člana 182 stav 2 (u kojem se navode autonomne pokrajine koje postoje u Republici Srbiji i u kojem se precizira da će se “Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava”);
člana 182 stav 3 (u kojem se navodi da se “Predlog za osnivanje novih ili ukidanje, odnosno spajanje postojećih autonomnih pokrajina utvrđuju građani na referendumu, u skladu sa zakonom”) i
člana 182 stav 4 (u kojem se navodi: “Teritorija autonomnih pokrajina i uslovi pod kojima se može promeniti granica između autonomnih pokrajina određuje se zakonom. Teritorija autonomnih pokrajina ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom.”).
Pored izmene samog teksta Ustava posledice zaključivanja POS po ustavno-pravni poredak obuhvatile bi i niz drugih zakona u kojima se pominje autonomna pokrajina Kosovo i Metohija: sve te propise bilo bi neophodno izmeniti i ukloniti bilo kakvo pominjanje Kosova (i Metohije) u unutrašnjem pravnom poretku Srbije. Zaključenjem POS Kosovo i Metohija bi za Republiku Srbiju i pravno, a ne više samo faktički, postali inostranstvo.
Zašto je važno istaći ovu činjenicu? Zato što smo svedoci da u poslednje vreme izvestan broj političara, kako stranih tako i domaćih, kako vladajućih tako i opozicionih, uporno obrazlaže tezu kako “zaključivanje pravno obavezujućeg sporazuma ne bi smelo da znači i međunarodno priznanje Kosova kao samostalne države”.
Ovakva teza je, naravno, sama po sebi contradictio in adiecto: kao što smo već videli u odeljku V, zaključenje POS predstavlja via facti priznanje statusa Republike Kosovo kao države sa punim međunarodnopravnim kapacitetom, jer se jedino subjekti sa takvim statusom mogu između sebe zaključivati međunarodne ugovore.
XI
Upozorenje za loše đake: član 307 Krivičnog zakonika Srbije
Krivični zakonik Republike Srbije u članu 307 propisuje sledeće:
“Ugrožavanje teritorijalne celine
Član 307
(1) Ko silom ili na drugi protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji drugoj državi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina.”
Potrebno je najpre konstatovati da se radi o prilično standardnoj formulaciji u uporednom krivičnom pravu: tako na primer čl. 359 KZ Crne Gore sadrži doslovno istu formulaciju kao i KZ Srbije, kako u pogledu definisanja bića krivičnog dela tako i u pogledu zaprećene kazne; čl. 103 KZ Narodne republike Kine za postojanje ovog krivičnog dela čak i ne zahteva primenu sile ili postojanje nekog protivzakonitog akta: “podsticanje na podelu zemlje i podrivanje nacionalnog jedinstva” je, per se, krivično delo; član 111 KZ Kameruna propisuje “delovanje u cilju narušavanja teritorijalnog integriteta države” kao krivično delo koje se u vreme mira kažnjava doživotnim zatvorom a u vreme rata smrtnom kaznom – nezavisno od toga da li je “delovanje” uključilo primenu sile ili nije; Španija je krivični postupak protiv lidera katalonskog secesionističkog pokreta vodila po čl. 544 KZ Španije, kvalifikujući ga kao “pobunu”; čl. 300 KZ Jermenije secesiju (“narušavanje teritorijalnog integriteta”) tretira kao jedan vid krivičnog dela nazvanog “uzurpacija državne vlasti” i predviđa kaznu od deset do petnaest godina zatvora.
Ako se sada vratimo u Evropu, gde geografski, istorijski i kulturno pripadamo, od značaja za razmatranje ovog pitanja je svakako stav Venecijanske komisije, izražen u mišljenjima datim povodom poslednjeg od navedenih primera, KZ Jermenije. U tom mišljenju Venecijanska komisija je izričita da: “Narod mora biti slobodan da zagovara transfer teritorije ili otcepljenje, miroljubivim sredstvima”.
Sličan je i stav sudske prakse u Kanadi, u slučaju frankofonskog Kvebeka: posle 1995. godine, tužilaštva u Kanadi su počela da krivično gone lica koja deluju u cilju otcepljenja samo ukoliko su se u njihovim radnjama stekla obeležja još nekog krivičnog dela.
U pravnoj teoriji ovom pitanju je posvećen veliki broj radova; zainteresovanog čitaoca upućujemo na magistarsku tezu Džoan Elizabet Li iz Australije: “The Right to Self-Determination: An International Criminal Law Perspective” (2000) čiji je tekst dostupan ovde:
Opis bića krivičnog dela “narušavanja teritorijalne celine” iz čl. 307 KZ RS je relativno jednostavan: to je pokušaj da se neki deo teritorije Republike Srbije otcepi (ili pripoji drugoj državi); da bi delo postojalo, nači izvršenja mora da uključi primenu sile ili “drugi protivustavan način”; delo je izvršeno već samim pokušajem (za postojanje dela nije neophodno da bude svršeno, odnosno da su nastupile posledice). Konačno, kao i za sva druga krivična dela, oblik izvršenja može biti i pomaganje i podstrekivanje – dakle, delo iz čl. 307 KZ RS može, pod određenim uslovima, biti učinjeno i u obliku tzv. verbalnog delikta.
“Drugi protivustavan način” je, po našem mišljenju, svaki način koji nije izričito predviđen u ustavu. Pošto ustav propisuje vrlo precizno da se promena granice Republike Srbije može izvršiti jedino u postupku predviđenom za promenu ustava, a za promenu ustava propisuje obavezni referendum (i jedno i drugo ćemo šire razmotriti u narednom odeljku) onda bi se, po našem mišljenju, u svakoj radnji koja bi za cilj imala promenu granica na neki drugi način sticala obeležja bića ovog krivičnog dela, bez obzira da li je taj pokušaj bio uspešan (odnosno da li je do promene granica došlo) ili nije.
Istovremeno, zagovaranje priznanja Republike Kosovo (promene granica) na način koji ne bi podrazumevao primenu sile ili druge protivustavne postupke, samo po sebi nije obuhvaćeno u formulaciji čl. 307 KZ RS.
Na ovom mestu je neophodno učiniti još jednu važnu napomenu: iako citirani član KZ RS ne predviđa posebna svojstva koje učinilac ovog dela mora da ispunjava (npr. “službeno lice”), smatramo da je (u oceni da li u konkretnoj radnji izvršenja postoje elementi bića ovog dela ili ne) neophodno učiniti jasnu distinkciju s obzirom na svojstva izvršioca.
Naime, jedan standard postoji za izjave, tekstove, rasprave, napisane ili izrečene u javnom diskursu (novinarskom, političkom, naučnom ili kulturnom); sasvim drugi standard postoji za nosioce državne vlasti: ministre, premijere, predsednike, koji obavljaju javne poslove u ime Republike Srbije, predstavljaju je i zastupaju, u zemlji i inostranstvu.
U slučaju predsednika Republike, dodatna ograničenja za njegovo ponašanje propisuje i tekst zakletve koju je položio prilikom preuzimanja dužnosti, a u kojoj je jasno navedena njegova obaveza da će “sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo”.
Da bismo ovaj stav pojednostavili, zamislimo hipotetičku situaciju: da neko, u nekom tekstu, intervjuu, govoru, tvitu, saopštenju ili na bilo koji drugi pogodan način, zagovara prihvatanje da se sadašnji faktički status Kosova transformiše u pravni status, zaključenjem POS. Da li bi se, u samom tom činu, stekli elementi krivičnog dela iz čl 307 KZ RS?
Po našem mišljenju, odgovor na ovo pitanje zavisi od dve činjenice: od ličnih svojstava predlagača i od načina koji je u predlogu sugerisan.
Ukoliko je izvršilac građanin koji ne vrši nikakvu državnu funkciju (novinar, kulturni radnik, opozicioni političar) ovo delo će postojati samo u slučaju da je izneti predlog direktno uključio primenu sile ili neki drugi “protivustavan postupak” – na primer, zaključenje POS bez propisno sprovedene procedure promene ustava.
Ukoliko je izvršilac nosilac neke državne funkcije ili obavlja neki posao sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima (ministar, ambasador, sudija, visoki vojni ili policijski funkcioner) delo će postojati čak i ako predlog nije uključio primenu sile ili kršenje ustava. Naime, državni funkcioneri imaju viši stepen odgovornosti u odnosu na druge građane: od njih se očekuje da ustav poznaju bolje od njih, i da teritorijalni integritet države štite, a ne da predlažu promenu ustava koja bi ih oslobodila te obaveze. Ako svoj posao smatraju isuviše teškim, oni uvek imaju na raspolaganju mogućnost da podnesu ostavku umesto da predlažu promenu ustava koja bi im taj posao učinila lakšim.
Konačno, ako bi izvršilac bio predsednik Republike, njegovu odgovornost bi trebalo prosuđivati po najvišim (najstrožim) pravnim standardima; po našem mišljenju, on bi delo iz čl. 307 KZ RS mogao da izvrši i u slučaju da na neko ovako (ili slično) formulisano pitanje da neodređeni odgovor ili čak izbegne da uopšte da odgovor. U svakom od tih slučajeva on bi via facti prekršio zakletvu koju je dao prilikom stupanja na dužnost. Zakletva, naime, podrazumeva obavezu činjenja i može se prekršiti i običnim nečinjenjem. Pošto je kršenje zakletve čin koji je, per se, protivustavan to bi, mutatis mutandis, podrazumevalo i da bi takav čin predstavljao drugi protivustavan način” pokušaja da se otcepi deo teritorije Republike Srbije, odnosno podsticanja drugih lica da to učine.
XII
Izjašnjavanje građana Republike Srbije na referendumu
Videli smo da POS nije moguće (legalno) zaključiti bez prethodne promene Ustava Republike Srbije. Pošto bi se u ovom slučaju radilo o jednom od pitanja iz člana 203. stav 7 Ustava (Preambula) a istovremeno i o pitanju iz člana 8. stav 2 Ustava (promena granica Republike) raspisivanje referenduma na kojem bi birači potvrdili eventualnu odluku o promeni Ustava ne bi bilo fakultativno nego obavezno.
Međutim, taj vid referendumskog izjašnjavanja (naknadni, ili tzv. konfirmativni referendum) moramo razlikovati od drugog vida referendumskog izjašnjavanja koje takođe postoji u ustavnopravnom poretku Republike Srbije: to je prethodni, ili tzv. konsultativni referendum, uređen odredbom člana 108 Ustava.
Videli smo da je konfirmativni referendum sastavni deo procedure za promenu ustava, koji (zavisno od toga o kojim njegovim odredbama se radi) može da bude obavezan ili fakultativni.
Konsultativni referendum je, nasuprot tome, uvek fakultativni, i inicijativu za njegovo raspisivanje mogu podneti većina ukupnog broja narodnih poslanika (126) ili najmanje sto hiljada birača.
Ovo je prva razlika između dva tipa referenduma. Druga razlika odnosi se na formulaciju tzv. referendumskog pitanja. Pri raspisivanju konfirmativnog (naknadnog) referenduma nema nikakve dileme: jedina formulacija referendumskog pitanja može da bude da li birač potvrđuje ustavne promene koje je Narodna skupština usvojila na određenoj sednici, održanoj određenog dana, ili se te promene ne potvrđuju.
Za razliku od konfirmativnog referenduma, formulacije pitanja na konsultativnom (naknadnom) referendumu mogu biti različite. Te formulacije određuje podnosilac inicijative za njegovo održavanje (dakle, većina od ukupnog broja narodnih poslanika ili najmanje sto hiljada birača), i to u samom tekstu te inicijative.
Ustav u članu 108. ograničava slobodu referendumske inicijative na negativan način: dakle, ustavotvorac nije naveo o čemu je moguće raspisati referendum, nego o čemu nije. U krugu pitanja o kojima referendum nije moguće raspisati nalaze se:
“…obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora, zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode, poreski i drugi finansijski zakoni, budžet i završni račun, uvođenje vanrednog stanja i amnestija, kao ni pitanja koja se tiču izbornih nadležnosti Narodne skupštine.”
Kada političari, u kontekstu eventalnog zaključivanja POS pominju “referendum” oni nikada ne preciziraju da li misle na konsultativni ili konfirmativni referendum. Neki od njih, sigurno, ni sami uopšte ne znaju da postoje dve vrste referenduma: naši političari su ljudi skromnog znanja. Neki drugi, nasuprot tome, to namerno izbegavaju: naši političari su i ljudi skromnog morala.
Za potrebe ovog teksta, poći ćemo od hipoteze da neko od ovlašćenih predlagača u Narodnoj skupštini pokrene inicijativu za održavanje konsultativnog referenduma koji bi se odnosio na pitanja vezana za POS. Pošto bi predlagač birao i formulaciju pitanja, vrlo je verovatno da bi ona namerno bila visoko manipulativna, odnosno da bi bila dovoljno neodređena da omogući naknadna arbitrarna tumačenja.
Podsetićemo se, na ovom mestu, jednog sličnog referenduma koji je održan 23. aprila 1998. i u ustavnoj istoriji Srbije ostao je zapisan kao “Referendum o učešću stranih predstavnika u rešavanju krize na Kosovu i Metohiji”. Na njega je izašlo 5.297.726 birača (što je pre dvadeset godina bilo 73,05% upisanih u birački spisak), a protiv učešća stranih predstavnika glasalo je 94,73% izašlih birača.
Rezultati tog referenduma, međutim, nisu imali nikakav efekat na kasniji tok događaja: nepunih šest meseci kasnije (13. oktobra 1998) predsednik tadašnje SR Jugoslavije, Slobodan Milošević i američki izaslanik Ričard Holbruk sklopili su “sporazum o načinu rešavanja kosovske krize” kojim je uspostavljena posebna međunarodna struktura na Kosovu i Metohiji – tzv. verifikaciona misija Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Dakle, upravo ono što su birači na referendumu odbacili voljom od preko 94% izašlih birača.
Sasvim je razumno pretpostaviti da bi konsultativni referendum o ovom pitanju, raspisan u skladu sa odredbom člana 108 Ustava (imajući u vidu istorijski presedan koji smo naveli, kao i niz strukturnih sličnosti između tipova političkog režima u SR Jugoslaviji 1998. i Republici Srbiji 2018. godine) bio sredstvo političke homogenizacije sopstvenih pristalica i oruđe propagandnog rata (unutrašnjeg i spoljnog) ali da ne bi imao nikakve suštinske, a posebno pravne, efekte na dalji tok događaja.
Međutim, nezavisno od toga da li bi konsultativni referendum iz člana 108 Ustava uopšte bio raspisan, a takođe i nezavisno od njegovog ishoda, u slučaju da Narodna skupština uđe u postupak promene Ustava, konfirmativni referendum po članu 203 Ustava bio bi obavezna i neizbežna faza procedure.
Možemo, prema tome, pretpostaviti i mogućnost da se, o suštinski istom pitanju, građani Republike Srbije izjašnjavaju na referendumu čak dva puta: prvi put na konsultativnom, drugi put na konfirmativnom referendumu. Ta dva izjašnjavanja bi, pravno i faktički, bila potpuno odvojene radnje: rezultati prvog ne bi imali efekta na punovažnost drugog, i obrnuto.
***
Konačno, u ovom odeljku razmotrićemo i neka tehnička pitanja vezana za referendumsko izjašnjavanje. Dva su najvažnija takva pitanja: prvo se odnosi na minimalnu većinu neophodnu za donošenje referendumske odluke, a drugo na minimalni odziv birača na referendumu.
Član 108 Ustava ne reguliše nijedno od ovih pitanja u slučaju konsultativnog referenduma. Član 203, u slučaju konfirmativnog referenduma, navodi da je “promena ustava usvojena ako je za nju glasala većina izašlih birača”.
U odsustvu ustavne norme o minimalnom odzivu birača da bi se referendum (i jedan i drugi) mogao smatrati uspešnom, postoje različita pravna mišljenja koja ćemo ovde, radi lakše preglednosti, podeliti u dve grupe.
U prvu grupu spadaju ona mišljenja po kojima odsustvo ustavne norme treba tumačiti tako da nikakav minimalni odziv birača nije propisan: teorijski, ako bi na konfirmativni referendum izašla samo tri birača, od kojih bi dva glasala za usvojenu promenu ustava, takav referendum bi bio punovažan, a promena ustava bi se smatrala usvojenom.
U drugu grupu spadaju ona mišljenja po kojima, u odsustvu neposredne ustavne norme, kao i u odsustvu zakona kojim bi se ovo pitanje preciznije regulisalo, treba primeniti važeći Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi iz 1994. godine (sa izmenama i dopunama iz 1998. godine), čiji je tekst dostupan ovde:
Po odredbi člana 24 stav 1 ovog zakona:
“Referendum je punovažan ako je na njemu glasala većina građana koji imaju biračko pravo i koji su upisani u birački spisak u skladu sa ovim zakonom.”
Po zagovornicima prvog mišljenja, ustav je akt više pravne snage od zakona; dakle, bilo kakvo preciziranje ustavne norme koje bi bilo uređeno zakonom moralo bi da bude predviđeno u samom ustavu. Pored toga, mi u ovom slučaju govorimo u ustavu koji je usvojen 2006. godine, i o zakonu koji je donet 1994. odnosno 1998. godine, pa bi trebalo primeniti pravno pravilo lex posterior derogat legi priori (kasniji propis ukida raniji).
Po zagovornicima drugog mišljenja, Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije iz 2006. godine bio je predvideo 31. decembar 2008. kao krajnji rok za usklađivanje svih zakona koji nisu u skladu sa Ustavom. Pošto u ovom roku Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi nije usklađen, logičan je zaključak, mutatis mutandis, da je on bio u skladu sa Ustavom, i da se primenjuje i dalje. Suprotno shvatanje – da je ovaj zakon prestao da važi – podrazumevalo bi da je nastala pravna praznina (lacuna iuris) i da nikakav referendum nije ni moguće organizovati.
Širu argumentaciju u prilog ovog stava izneo je beogradski advokat Vojin Biljić u svom nedavnom tekstu “Referendumska većina” pa zainteresovane upućujemo da ga pročitaju:
Osim ovog, po našem mišljenju sasvim ozbiljan argument je i već citirana mogućnost da se (u odsustvu pravne norme koja bi ovo pitanje regulisala) uspešnim smatra i onaj konfirmativni referendum na koji bi izašla tri birača, a za promene ustava glasala dva od ta tri birača. Ovo jeste jedna varijacija filozofskog argumenta reductio ad absurdum, ali ponavljamo: nikakve pravne razlike nema između referenduma za potvrdu promene ustava na koji bi izašla tri birača i na koji bi izašao jedan jedini birač manje od polovine birača upisani u birački spisak.
XIII
Pilula za dan posle: pravni lekovi
Koji bi pravni lekovi ostali na raspolaganju Republici Srbiji ako bi POS bio zaključen na način da bi bilo njegova sadržina (u materijalnopravnom smislu) bilo procedura samog zaključenja (u procesnopravnom smislu), ili obe, kršile odredbe međunarodnog prava?
Drugim rečima, i nešto jednostavnije: da li bi, i pod kojim uslovima, Republika Srbija kao subjekt međunarodnog prava, mogla da traži zaštitu od eventualnih negativnih posledica POS ako bi isti, hipotetički gledano, bio zaključen? Pod kojim uslovima bi Republika Srbija mogla da se poziva na eventualnu ništavost POS?
Odgovore na ova pitanja daje nam, opet, Bečka konvencija o pravu međunarodnih ugovora (1969) u svom odeljku 2 (“Ništavost ugovora”), članovi 46 – 53. Ceo tekst Bečke konvencije (verzija na srpskom jeziku) čitalac može naći ovde:
Sada ćemo razmotriti svaki od osam slučajeva predviđenih u ovom odeljku, pojedinačno.
a) Propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora (član 46)
Opšte pravilo Bečke konvencije je da se “jedna država ne može pozivati na činjenicu što je njen pristanak da bude vezana ugovorom izražen na taj način što se narušava odredba njenog unutrašnjeg prava u vezi sa nadležnošću za zaključenje ugovora, kao na slučaj manljivosti”.
Međutim, od ovog opšteg pravila propisana su dva značajna izuzetka, i to alternativno: (1) ako se radi o tzv. očiglednoj povredi i (2) ako se povreda ne odnosi na neko pravilo unutrašnjeg prava koje je od suštinskog značaja.
Konvencija da je i definiciju tzv. “očigledne povrede”: “Povreda je očigledna ako je objektivno jasna za svaku državu koja u tom pogledu postupa prema uobičajenoj praksi ili dobronamerno”.
U praksi, to bi značilo da bi POS morao da zaključi državni organ koji je po ustavu nadležan za vođenje spoljne politike – Vlada Republike Srbije – zatim da prođe proceduru ratifikacije u Narodnoj skupštini, i konačno, da bude potvrđen na tzv. konfirmativnom referendumu u sklopu postupka promene ustava.
Svako odstupanje od ove procedure značilo bi tzv. očiglednu povredu propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora i predstavljalo bi dovoljan razlog za eventualno naknadno osporavanje POS pred Međunarodnim sudom pravde.
b) Posebno ograničenje ovlašćenja da se izrazi pristanak države (član 47)
Po opštem pravilu Bečke konvencije: “Ako je ovlašćenje jednog predstavnika da izrazi pristanak države da bude vezana određenim ugovorom bilo predmet posebnog ograničenja, činjenica da ovaj predstavnik nije vodio računa o tom ograničenju ne može se navoditi kao slučaj manljivosti…”
Ovaj član takođe predviđa i izuzetak od pravila: “osim ako ograničenje nije saopšteno, pre izražavanja ovog pristanka, ostalim državama koje su učestvovale u pregovorima.”
U raspravama koje se o ovom pitanju trenutno vode, ne postoji saglasnost o tome da li bi za zaključenje POS bilo neophodno da se prethodno promeni Ustav Srbije, ili bi POS mogao da bude punovažan ako bi bio zaključen pod tzv. odložnim uslovom (da, u određenom roku, te promene budu sprovedene u predviđenoj proceduri).
Pravnici u ministarstvima spoljnih poslova pojedinih zapadnih zemalja smatraju da bi u ovom slučaju, kao presedan, mogao da se uzme Sporazum o imenu između Makedonije i Grčke, zaključen 17. juna 2018. godine, u kojem se predviđa naknadna ratifikacija u parlamentima obe zemlje i potvrda na referendumu koji će biti održan u Makedoniji (imajući u vidu da ovaj međunarodni ugovor ne zahteva promenu grčkog ustava, referendum u Grčkoj nije neophodan).
Po našem mišljenju, odredbe Ustava Republike Srbije su u ovom slučaju vrlo jasne, pošto se ne radi samo o promeni ustava nego i o promeni granica. Pregovarači koji ispred Republike Srbije učestvuju u formulisanju i zaključenju POS bili bi dužni da ostalim stranama (kosovskim Albancima i Evropskoj uniji) saopšte ovo ograničenje, odnosno da oni nemaju kapacitet da zaključuju sporazum koji bi via facti podrazumevao promenu granica Republike Srbije, bez prethodno završene procedure promene Ustava Srbije.
c) Zabluda (član 48)
Opšte pravilo Bečke konvencije je da se država “može pozvati na zabludu u ugovoru koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom, ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala da postoji u trenutku kada je ugovor zaključen i koja je sačinjavala bitnu osnovu pristanka te države da bude vezana ugovorom“.
Kao izuzetak od ovog pravila, predviđeni su slučajevi da je: (1) “država doprinela ovoj zabludi svojim postupkom” ili da su (2) “okolnosti bile takve da je trebalo da bude obaveštena o mogućnosti zablude”, pri čemu (3) “zabluda koja se odnosi samo na redakciju teksta ugovora ne ide na uštrb njegove važnosti; u ovom slučaju, primenjuje se član 79”.
Hipotetički gledano, možemo da pretpostavimo nekoliko slučajeva u kojima bi se, po zaključenju POS Republika Srbija mogla pozivati na zabludu (error).
Jedan od njih je svakako status srpske manjine u Republici Kosovo: struktura i nadležnosti teritorijalne autonomije Srba na Kosovu, zaštita kulturno-istorijskog nasleđa, imovinskih prava i drugih legitimnih interesa. Volja da se zaključi POS bi, na strani Republike Srbije, bila bitno determinisana obimom i sadržinom ovih prava: mogli bismo da kažemo da bi ti elementi bili verovatno presudni za formiranje tzv. animus contrahendi, volje da se zaključi ugovor, i ako bi pregovarači bili u zabludi oko ovih činjenica takva zabluda bi, automatski, otvorila situaciju eventualne ništavosti POS.
Međutim, ovde je moguće pretpostaviti i jednu širu zabludu: uzimajući u obzir presedan koji je već uspostavljen Briselskim sporazumom, POS bi verovatno bio trostrani, a ne dvostrani međunarodni ugovor; u njegovom zaključenju bi aktivno učestvovala i Evropska unija i verovatno i sama preuzela odgovarajuće pravne obaveze, kao neka vrsta garanta. Ako bi, dakle, Evropska unija, u okviru POS, preuzela obavezu da se prijem Republike Srbije u članstvo EU, po zaključenju POS, obavi po nekoj skraćenoj ili ubrzanoj proceduri, a potom pozivajući se na rebus sic stantibus (promenjene okolnosti) od takve procedure odustala, da li bi zabluda oko te činjenice bila dovoljan razlog za ništavost POS?
d) Prevara (član 49)
Po opštem pravilu Bečke konvencije: “Ako je država navedena da zaključi ugovor obmanljivim postupkom neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, ona se može pozvati na prevaru koja čini ništavim pristanak da bude vezana ugovorom.”
Dakle, prevara (dolus), ovde definisana kao “obmanljivi postupak neke druge države koja je učestvovala u pregovorima”, ukoliko je takav postupak naveo državu da zaključi ugovor, bio bi dovoljan razlog da se pitanje eventualne ništavosti POS postavi pred Međunarodnim sudom pravde.
Suštinski, ovde se ponovo srećemo sa hipotetičkim situacijama koje smo već opisali u tački c) ovog odeljka, onoj o zabludi. Kao mane volje, zabluda i prevara su u pravu (i unutrašnjem, baš kao i u međunarodnom) međusobno tesno povezane, kauzalno i suštinski. Zabluda se kod ugovarača najčešće formira kao posledica prethodne prevare, kao što je i cilj prevare izazivanje zablude (ili održavanje druge ugovorne strane u toj zabludi).
e) Korupcija predstavnika države (član 50)
Prema opštem pravilu Bečke konvencije: “Ako je izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom dobijeno putem korupcije njenog predstavnika neposrednim ili posrednim delovanjem neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, država se može pozvati na ovu korupciju koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom.”
Ova odredba znači da bi Republika Srbija mogla, u slučaju da se dokaže korupcija bilo kog od troje tzv. glavnih pregovarača (pod glavnim pregovaračima, međunarodno pravo tradicionalno smatra šefa države, u monarhijama kralja ili cara, u republikama predednika; šefa izvršne vlasti, odnosno predsednika vlade; ministra inostranih poslova) ovu okolnost istakne kao razlog za apsolutnu ništavost POS.
Zašto ovde ističemo troje tzv. glavnih pregovarača? Od odluke Stalnog suda međunarodne pravde o pravnom statusu istočnog Grenlanda (1933) u sporu između Norveške i Danske, u međunarodnom pravu je prihvaćen standard da jedino šef države, šef vlade i ministar inostranih poslova imaju kapacitet da zastupaju državu bez potrebe da imaju bilo kakva punomoćja kolektivnih (vlada, parlament) organa vlasti. Svaka njihova izjava, neposredno i u celini, smatra se izjavom države koja ih je izabrala na ove funkcije.
Bečka konvencija u čl. 50 ne ograničava, naravno, eventualnu ništavost međunarodnog ugovora samo na korupciju nekog od navedena tri funkcionera. Bilo koji predstavnik države koji je učestvovao u pregovorima, a kod kojeg se pravnosnažnom sudskom odlukom dokaže korupcija, mogao bi da predstavlja dovoljan osnov da se zahteva utvrđivanje ništavosti međunarodnog ugovora koji je taj predstavnik zaključio. Svakako, što je viši nivo pregovarača kojem bi eventualna korupcija bila dokazana pravnosnažnom sudskom odlukom, to bi bili veći i izgledi da tužba za poništenje po ovom osnovu bude usvojena na Međunarodnom sudu pravde.
Naravno, prethodno bi bilo neophodno da se korupcija dokaže pravnosnažnom sudskom odlukom u odgovarajućem krivičnom postupku, kao i da se – u tužbi pred Međunarodnim sudom pravde – dokaže, ili bar učini verovatnom, uzročno-posledična veza između konkretnog čina korupcije određenog lica i njegovog faktičkog uticaja da POS bude zaključen.
Ovde se u teoriji i praksi postavlja jedno zanimljivo pitanje: da li su potpisnici Bečke konvencije pod pojmom “korupcija” podrazumevali samo tzv. korupciju u užem smislu (predaju novčanih iznosa, činjenje drugih materijalnih pogodnosti i sa njima izjednačene radnje) ili spojam treba tumačiti i šire?
Na primer, ako bi se u sudskom postupku dokazalo da su države koje su učestvovale u pregovorima o POS pojedinim pregovaračima iz Republike Srbije pružale ličnu političku podršku (sa ovim se može izjednačiti i podrška data njihovim političkim strankama) da ostanu na vlasti, ili da se na toj vlasti dodatno učvrste, da li bi se to moglo smatrati korupcijom u smislu u kojem se taj pojam koristi u članu 50. Bečke konvencije?
f) Prinuda izvršena nad predstavnikom države (član 51)
Bečka konvencija propisuje: “Izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom koje je dobijeno prinudom izvršenom nad njenim predstavnikom putem postupaka ili pretnji upućenih lično njemu lišeno je svakog pravnog dejstva.”
Prinuda(vis metus) u pravu predstavlja klasičnu manu volje – svi pravni poslovi zaključeni pod prinudom su apsolutno ništavi. Tradicionalno međunarodno pravo je, međutim, prinudu, kao razlog ništavosti ugovora, ograničavalo na ličnosti samih pregovarača. Kada se radilo o državi, sve do izričite zabrane rata (sredinom XX veka) ni prinuda prema državi nije mogla da bude zabranjena. Drugim rečima, ako je međunarodno pravo dozvoljavalo rat, onda je, a forteriori, dozvoljavalo i status quo post bellum koji bi bio stvoren (ne)uspešnim vođenjem rata i formalizovan odgovarajućim mirovnim ugovorom.
Verovatno najzanimljiviji primer u novijoj istoriji predstavlja sporazum između SAD i Irana, zaključen 19. januara 1981. godine posredovanjem Alžira (obe države su potpisale jednu deklaraciju alžirske vlade u istom tekstu) o rešavanju problema talaca u američkoj ambasadi u Teheranu, koji su se u zatočeništvu nalazili 444 dana. Ovim sporazumom američka strana se izričito, i u svoje ime i u ime svojih građana, odrekla prava na sudsku odštetu za pretrpljenu štetu. Ovde se kasnije postavilo zanimljivo pravno pitanje: da li međunarodno pravo može da da zaštitu ugovoru koji je očigledno zaključen pod direktnom prinudom?
Pitanje, naravno, daleko prevazilazi predmet ove analize i nemamo prostora da se njim detaljnije bavimo, ali zato zainteresovane za ovu temu upućujemo na dve odlične analize, obe iz 1984. godine: prva Tomasa Zakara, “The Prohibition of the Use of Duress in Treaty Negotiations: Study of the Iranian Hostage Crisis”, objavljena u Bostonskoj reviji za međunarodno pravo: http://lawdigitalcommons.bc.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1481&context=iclr; druga, H.G. de Jonga iz odeljenja za ustavna pitanja Ministarstva unutrašnjih poslova Holandije: “Coercion in the conclusion of treaties: A consideration of Articles 51 and 52 of the Convention on the the Law of Treaties”, objavljena u Holandskom godišnjaku za međunarodno pravo, 15/1984, dostupna online od 2009. godine: https://www.cambridge.org/core/journals/netherlands-yearbook-of-international-law/article/coercion-in-the-conclusion-of-treaties-a-consideration-of-articles-51-and-52-of-the-convention-on-the-the-law-of-treaties/1842B2A89359F033CEB269E17E4626BD
Da li je u dosadašnjem toku pregovora između Beograda i Prištine bilo elemenata prinude? Zanimljive su neke izjave u tom smislu koje je dao jedan od srpskih pregovarača u Briselu, Aleksandar Vučić, na primer ova:
„Meni su pre četiri i po godine najviši predstavnici u Briselu rekli decidirano: Vučiću, gotov si, karijera ti je završena, ti ne znaš kako se mi obračunavamo s neposlušnima“
Ne ulazeći u ovom trenutku u materijalnu tačnost ove izjave – njen autor je i inače sklon vrlo slobodnoj interpretaciji činjenica i relativizaciji istine – dužni smo da konstatujemo da ona predstavlja presedan u istoriji međunarodnih odnosa, kao prvi slučaj u kojem visoki funkcioner jedne države, dok su međunarodni pregovori o nekom pitanju još uvek u toku, otvoreno govori o tome da je bio izložen pretnjama i pritiscima.
g) Prinuda nad državom izvršena putem pretnje ili upotrebe sile (član 52)
Bečka konvencija navodi: “Ništavan je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom ili upotrebom sile kršenjem principa međunarodnog prava koji su uneti u Povelju Ujedinjenih nacija.”
U međunarodnom pravu najpoznatiji primer ugovora zaključenog pod prinudom prema državi predstavlja tzv. Minhenski sporazum (1938) kojim je Čehoslovačka ustupila nacističkoj Nemačkoj svoje pogranične oblasti, Sudete. U predvečerje zaključenja ovog sporazuma Adolf Hitler je Čehoslovačkoj uputio i poseban ultimatum, tzv. Memorandum iz Godesberga (dokument je dobio ime po gradu u kojem je potpisan, a gde je Hitler bio na sastanku sa britanskim premijerom Čemberlenom). Minhenski sporazum je, baš po tom osnovu, i formalno poništen Ugovorom u Pragu koji su SR Nemačka i Čehoslovačka zaključile 11. decembra 1973. godine.
Ako pogledamo opšti politički kontekst u kojem se vode pregovori o POS – uslovljavanje prijema Republike Srbije u članstvo EU prethodnim zaključenjem POS – možemo li u tom uslovljavanju identifikovati elemente prinude nad državom?
Različiti predstavnici EU uglavnom su ponavljali istu argumentaciju: da je zaključenje POS objektivno neophodan uslov za članstvo Srbije u EU, jer Unija ne može da prihvati članice koje imaju nerešena teritorijalna pitanja: teritorija Unije mora biti bezbednosno, fiskalno i pravno jedinstvena.
Hajde da vidimo da li je ta teza tačna – da li je teritorija Unije zaista toliko jedinstvena ili su dosadašnji srpski pregovarači sa EU, ipak, bili samo slabi učenici istorije i geografije?
Mnoge članice EU nisu u Uniju unele cele teritorije na kojima vrše suverenost. Tako, na primer, iako je Danska članica EU, Grenland i Farska ostrva, dve njene autonomne oblasti, to nisu od 1985. godine. Ostrva Džersi i Gernzi u Lamanšu, dve autonomne teritorije u okviru Velike Britanije, isto tako nisu deo teritorije EU. Portugalski arhipelazi u Atlantiku, Azori i Madera, kao i španski arhipelag Kanarska ostrva (sva tri autonomne teritorije u svojim zemljama) nisu u potpunosti integrisani u EU, iako su i Portugal i Španija članice Unije. Sličan je i status francuskih prekomorskih teritorija Martinik, Reunion, Francuska Gvajana, Gvadalupa i Majote, kao i holandskih prekomorskih oblasti Aruba, Kirasao i Sint Marten. Grčka monaška republika, Sveta Gora, nalazi se izvan jedinstvene carinske zone EU. Konačno, iako EU prihvata teritorijalni integritet Kipra, svoje članice, činjenica da Kipar od 1974. godine ne vrši suverenu vlast nad teritorijama na severu koje je okupirala Turska nije uticala na prijem ove države u članstvo 2004. godine, a britanske suverene vojne baze na južnom delu ostrva (Akrotiri i Dekelija) ne smatraju se uopšte delom teritorije EU.
Od 28 članica EU čak sedam nisu na isti način integrisane u Uniju sa celinom svoje suverene teritorije: svaka četvrta. Čak 31 teritorija država članica EU uživa specijalan status – iz različitih istorijskih, geografskih ili političkih razloga. Sitacija u kojoj se Republika Srbija, od 1999. godine, nalazi u pogledu Kosova i Metohije, teško da bi bila presedan u odnosu na dosadašnju praksu EU.
Očigledno, Evropska unija je u odnosu na Srbiju učinila izuzetak u odnosu na pravilo koje je primenila u svim navedenim slučajevima: da država članica može da ima određene teritorije pod specijalnim pravnim režimom pri čemu bi ove teritorije imale specifičan status u okviru EU ili čak uopšte ne bi bile u njoj. Može li se takav stav smatrati prinudom prema Republici Srbiji u toku pregovora o zaključenju POS?
h) Ugovori koji su u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (ius cogens) (član 53)
Konačno, kao što su ništavi svi ugovori u unutrašnjem pravu čiji bi predmet bio u suprotnosti sa prinudnim pravnim normama (na primer, ugovor o kupovini ili prodaji čoveka ili dela ljudskog tela, ili ugovor o udruživanju u grupu čiji bi cilj bilo vršenje krivičnih dela), tako je i po Bečkoj konvenciji:
“Ništavan … svaki ugovor koji je u trenutku svoga zaključenja u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava. Za svrhe ove konvencije imperativna norma opšteg međunarodnog prava je norma koju je prihvatila i priznala celokupna međunarodna zajednica država kao normu od koje nikakvo odstupanje nije dopušteno i koja se ne može izmeniti novom normom opšteg međunarodnog prava istog karaktera.”
XIV
Zaključci
Prvo: Na teritoriji Kosova se trenutno primenjuju tri paralelna pravna režima. Usled brojnih ograničenja, unutrašnjih i spoljnih, Republika Kosovo sa kojom bi Republika Srbija trebalo da potpiše “pravno obavezujući sporazum” je i sama u nedefinisanom statusu, negde između međunarodnog protektorata i države “in statu nascendi”.
Drugo: bilo kakav “pravno obavezujući sporazum”, bez obzira na njegovu sadržinu, koji bi bio zaključen između Republike Srbije i Republike Kosovo imao bi status međunarodnog ugovora u skladu sa Bečkom konvencijom o ugovornom pravu.
Treće: sama činjenica da bi Republika Srbija zaključila međunarodni ugovor sa Republikom Kosovo značila bi, via facti i priznanje Republike Kosovo kao države od strane Republike Srbije – bez obzira na sadržinu tog ugovora i bez potrebe da čin tog priznanja bude izričito naveden u samom tekstu sporazuma.
Četvrto: zaključivanje POS, odnosno priznanje Republike Kosovo kao države od strane Republike Srbije, automatski bi značilo i promenu granica Republike Srbije, što bi zahtevalo aktiviranje odgovarajućih procedura predviđenih Ustavom Srbije za promenu ovog akta, uključujući i obaveznu potvrdu svakog takvog rešenja na tzv. konfirmativnom referendumu u skladu sa članom 203 Ustava Srbije.
Peto: bilo kakav pokušaj da se Republika Kosovo faktički prizna – zaključenjem POS – a da se taj čin sprovede bez prethodno sprovednih procedura promene Ustava Srbije predstavljao bi čin ugrožavanja teritorijalne celine Republike, i u sebi bi sadržao sve elemente bića krivičnog dela iz člana 307 KS RS.
Šesto: u slučaju zaključenja POS Republici Srbiji bi, prema međunarodnom pravu, i dalje ostali na raspolaganju određeni pravni lekovi kojima bi mogla da zahteva njegovo poništenje pred Međunarodnim sudom pravde – ali samo u slučaju da je do zaključenja sporazuma došlo usled mana volje (prinuda, prevara, zabluda) ili krivičnih dela pregovarača (korupcija predstavnika države).
***
Ovaj tekst posvećen je nadbiskupu Vinčencu Palji (1945), doktoru teologije i filozofije, predsedniku Pontifikalne akademije Svete Stolice i suosnivaču Zajednice Svetog Eđidija, jedne od pomalo misterioznih institucija preko kojih Vatikan već pola veka vodi dijalog sa pripadnicima drugih religija i nevernicima. U proleće 1995. godine učestvovao sam u pripremama za prvi dolazak (tada još uvek biskupa) Palje u Beograd, kada smo dogovorili njegovo diskretno posredovanje u pregovorima vlasti Republike Srbije i predstavnika kosovskih Albanaca oko školstva. Bio je to nezahvalan posao: Lord Oven, Torvald Stoltenberg, Tadeuš Mazovjecki i Elizabet Ren su već bili polomili zube na njemu. Ali ovog puta, zahvaljujući uticaju koji je Vinčenco Palja imao na pokojnog Ibrahima Rugovu, dogovor je konačno postignut krajem leta 1996. godine. Škole na Kosovu i Metohiji su te jeseni, prvi put posle sedam godina, primile i albanske i srpske učenike. To je bio uspeh, postignut bez oružja i bombardovanja, bez svakodnevnih histeričnih konferencija za štampu, bez naslovnih strana tabloida. Bio je to i naš poslednji međunarodni uspeh: već 1998. su ovim poslom, umesto Srba profesionalaca, počeli da se bave Srbi po profesiji. Šta su oni postigli svi smo već videli, a do čega su nas doveli opisano je, uostalom, i u ovom tekstu.
:format(jpeg):mode_rgb():quality(40)/discogs-images/R-11704911-1520962547-5898.jpeg.jpg)
Dragi moj Horacije,
Ovaj tekst posvećen je nadbiskupu Vinčencu Palji (1945), doktoru teologije i filozofije, predsedniku Pontifikalne akademije Svete Stolice i suosnivaču Zajednice Svetog Eđidija, jedne od pomalo misterioznih institucija preko kojih Vatikan već pola veka vodi dijalog sa pripadnicima drugih religija i nevernicima. U proleće 1995. godine učestvovao sam u pripremama za prvi dolazak (tada još uvek biskupa) Palje u Beograd, kada smo dogovorili njegovo diskretno posredovanje u pregovorima vlasti Republike Srbije i predstavnika kosovskih Albanaca oko školstva. Bio je to nezahvalan posao: Lord Oven, Torvald Stoltenberg, Tadeuš Mazovjecki i Elizabet Ren su već bili polomili zube na njemu. Ali ovog puta, zahvaljujući uticaju koji je Vinčenco Palja imao na pokojnog Ibrahima Rugovu, dogovor je konačno postignut krajem leta 1996. godine. Škole na Kosovu i Metohiji su te jeseni, prvi put posle sedam godina, primile i albanske i srpske učenike. To je bio uspeh, postignut bez oružja i bombardovanja, bez svakodnevnih histeričnih konferencija za štampu, bez naslovnih strana tabloida. Bio je to i naš poslednji međunarodni uspeh: već 1998. su ovim poslom, umesto Srba profesionalaca, počeli da se bave Srbi po profesiji. Šta su oni postigli svi smo već videli, a do čega su nas doveli opisano je, uostalom, i u ovom tekstu.