Biće uskoro pune četiri godine otkad sam ti poslao prethodno pismo. Vidim, od tada su ga čitali i Kurta i Murta, pa čak si i ti ponešto shvatio. To je, za početak, sasvim dobro.
Ipak, da se ne lažemo: da nije za ove četiri godine bilo režima, baš tako smrdljivog, groznog i grotesknog kakav je bio, i ti bi odavno bio samo ružna uspomena. Ovako, i dalje imaš neke šanse – čak mnogo bolje nego što si ih svojim radom zaslužio.
Moje drugo pismo znači da si upravo ušao u završnu fazu. Sa ove raskrsnice možeš da kreneš jednim od tri pravca. Ili ćeš se, uz pomoć stranaca, nagoditi sa režimom i postati politički leš; ili ćeš pasti kao žrtva svoje borbe i postati fizički leš; ili ćeš dobiti ovu borbu.
Prvi put je najbezbedniji: kao i mnogo drugih pre tebe, ideale ćeš zameniti za tanjir tople čorbe. Drugi je najslavniji: kao i mnogo drugih pre tebe, bićeš mučenik i heroj, po tebi će dobijati imena škole, ulice i fabrike. Treći je najteži: kao malo drugih pre tebe, doći ćeš u situaciju da nešto konkretno uradiš, po prvi put u svom životu.
Ako odabereš prvi put ja od toga mogu imati neke vajdice, ali biće mi, iskreno, vrlo žao svog vremena koje sam na tebe protraćio. Ako odabereš drugi, biću na tebe neizmerno ponosan, položiću neki cvet na tvoj grob, ali to neće značiti da je moje vreme bilo manje protraćeno. Hajde, onda, da budemo racionalni i vidimo kako da na ovoj raskrsnici ne zalutaš – ti treba da kreneš trećim putem.
Danas ću ti zato dati dvanaest praktičnih saveta. Ako ih budeš pažljivo čitao oni će ti poslužiti umesto saobraćajnih znakova na raskrsnici; ako ih ne budeš pažljivo čitao, zalutaćeš i krenuti prvim ili drugim putem.
***
Prvo: sada moraš da suziš liniju fronta. Znam, svaka razmažena budala danas ponešto neće, i tebi je potreban glas svake budale. Ali, za razliku od budala koje ne znaju šta hoće i sebi mogu da dozvole luksuz da stalno nešto neće, ti to ne možeš: ti moraš da hoćeš. I to ne da hoćeš mir u svetu, nebesku pravdu i slobodu za potlačene – sve ono što hoće raznorazne kandidatkinje za mis – nego da hoćeš Njegovu glavu. Ne rasipaj energiju na sporedne mete: On je tvoja glavna i, zapravo, jedina meta. Svako ko Njega slabi tvoj je saveznik, pa da je i crni đavo; svako ko Njega jača tvoj je protivnik, pa da ti je i rođeni brat.
Uzgred, nemoj slušati novinare, analitičare i razne druge budale koje te zamajavaju kako, eto, “nije politika” vikati ua Njemu: ama, jedina politika danas je vikati ua Njemu. Nema nijedne druge ideje koja danas može da pokrene veću energiju miliona ljudi, od mržnje prema Njemu.
***
Drugo: ti sada ne vodiš bitku za činjenice, nego za njihovu percepciju. To je bitka za duše ljudi: za jači utisak, bolju fotografiju, efektniji video snimak. Zapamti: činjenice su ništa, utisak o njima je sve. Naravno da ćeš primenjivati duple standarde, baš kao što to radi i On. Biraćeš snimke koje tebi idu u prilog i tumačićeš ih onako kako tebi odgovara. Baš kao i On.
Možda će ti se posrećiti da dobiješ onaj krunski dokaz, jedan snimak koji će ti omogućiti pobedu nokautom. A možda će pobednik biti određen i na poene, posle petnaest rundi. Ali u svakom slučaju, biće to onaj od vas dvojice koji, nakon svega, bude imao više kvalitetnijih snimaka, i javnih i tajnih, u onom pravom trenutku.
***
Treće: sada moraš da ostaviš utisak da bar ponekad veruješ u ono što pričaš. Svakako, ti ideologiju možeš i dalje da ne voliš, možeš čak i da je prezireš, zarad svoje opsesije o praktičnosti i svemoći hakslijevske tehnologije vrlog novog sveta. Ali, povedi računa da mi to ne primetimo. Znaš, mi volimo da mislimo kako političari, bar ponekad, u nešto i veruju. Da li bi bilo pošteno da nam iskreno priznaš kako ni u šta ne veruješ? Verovatno. Da li bismo mi to voleli? Ne bismo. Kao i svi drugi narodi, i mi ponekad volimo da budemo obmanuti. To nam pruža iluziju da smo bolji nego što stvarno jesmo.
***
Četvrto: ti sada moraš da ujedinjuješ ljude. Mi to od tebe očekujemo. Bili smo, isuviše dugo i isuviše bolno, razjedinjeni: i oko važnih stvari, ali i oko onih sasvim nevažnih, kao što je On. Danas, tvoje glavno oružje je to što baš Njega svi vidimo kao simbol histeričnih podela. Ti, dakle, moraš da budeš antipod Njemu: simbol smirenog jedinstva. Pazi, tu ćeš izvesno biti na jako klizavoj stazi, sa koje ćeš, u svakom trenutku, moći da padneš u jeftin kič i patetiku. Ali, ta klizava staza je sada neizbežan deo tvog puta.
***
Peto: sada moraš da pažljivo izabereš svoje sledbenike. Gubitnici dozvoljavaju da budu izabrani; pobednici biraju. Prvi krug svojih sledbenika biraj isključivo po tome koliko su posvećeni vašem zajedničkom poslu. Ne po tome koliko te vole ili te se plaše, koliko su oni ugledni ljudi, školovani ili prijatni sagovornici, šta misle o ovome ili onome. Za sve te nijanse i prenemaganja biće vremena kasnije, onda kada završite posao. Sada, vaš odnos je specifičan: zaverenički. U drugom, trećem i ostalim krugovima biće mesta i za amatere, filozofe i zanesenjake. U prvom krugu, mesta ima samo za one sa kojima možeš da se razumeš a da pri tome ni reč ne morate da izgovorite.
***
Šesto: moraš sebe da naučiš da ne znaš ono što ne treba da znaš. Postoje neke stvari koje ne treba nikad da saznaš. Na primer, šta će se, kada i kako desiti sa Njim. Od tebe očekujemo da nas vodiš, bar još neko vreme, dok i tebe ne potrošimo kao što smo Njega potrošili. Koliko će to vreme biti dugo, zavisi od niza činilaca na koje ćeš ti samo manjim delom moći da utičeš i time ću se baviti u jednom od mojih narednih pisama. Ali, sve dok i ti ne budeš potrošen, moraš biti zaštićen od nepotrebnih rizika. Jer, ako ti budeš zaštićen, bićemo i svi mi. Među tim rizicima je, na prvom mestu, onaj da – igrom slučaja ili iz preterane ljubopitljivosti – ne saznaš previše detalja koji bi kasnije mogli da budu upotrebljeni protiv tebe. I nas.
***
Sedmo: sada moraš da se emancipuješ i stekneš realnu svest o sebi. Tvoj kompleks niže vrednosti u odnosu na ljude koje smatraš važnim je, najčešće, sasvim neopravdan. To što oni nekad dolaze iz velikih i moćnih zemalja, ili to što nekad imaju više novca od tebe, ili to što nekad znaju više tajni od tebe – ne opravdava taj kompleks. Ti nisi u trci za gospodara sveta, najvećeg bogataša ili superšpijuna i niko od njih nije tvoj takmac. Vreme je da se oslobodiš tih infantilnih fantazija. Zapamti: jedini tvoj protivnik je On; svi oni mogu da budu tvoji saveznici, ako ih pametno iskoristiš. Ali, ne i ti njihov – jer ovo nije njihova borba nego tvoja.
***
Osmo: oslobodi se te detinjaste opsesije društvenim mrežama. Znam da ti je sve to fensi, da voliš te lajkove i retvite, ali zapamti: ne radiš ti za mreže, nego mreže rade za tebe. Mreže su instrument, nisu cilj. One su tvoj način da probiješ medijsku blokadu, da oblikuješ svoj narativ, da smanjiš vreme koje ti je potrebno za reagovanje. One nisu ništa više od modernog goluba pismonoše: sredstvo za prenošenje brze, kratke i jasne poruke, bez suvišnog filozofiranja.
Ne gubi vreme u raspravama sa raznim zaludnim likovima koji se prepamećuju i stalno cepaju svaku dlaku na četvoro. Sada ionako nema ni vremena ni prostora ni strpljenja za intelektualne egzibicije. U normalnim vremenima čovek treba da bude samo svoj; u vremenima u kojima mi živimo može da bude ili tvoj ili Njegov. Ako je baš danas našao da tutumrači kako je neutralan, samo svoj, principijelan i slične budalaštine – pusti ga s milim bogom, taj je beskoristan i sam sebi.
***
Deveto: moraš, istovremeno, da Njegovu kadrovsku strukturu psihološki razbiješ po dubini, a svoju sopstvenu ojačaš i homogenizuješ. To nije lak zadatak. U praksi, to će značiti da ćeš raznim Njegovim saradnicima morati da obećavaš nekakve nagodbe kako bi ga u kritičnom trenutku napustili, a svojim pristalicama istovremeno da obećavaš njihovu lustraciju, da bi ih energizovao i motivisao.
Kako to misliš, nije moguće da uradiš i jedno i drugo? Pa naravno da nije moguće. Ali je moguće obećati, i jedno i drugo. O obećanjima ćeš ionako voditi računa tek kad dođeš na vlast. Ili nećeš voditi računa uopšte – tačno ono što je Makijaveli pre pet vekova savetovao svom čitaocu, a ja danas savetujem tebi.
***
Deseto: svaki put kad te uhvati malodušnost podseti sam sebe: ni Njemu nije lako. Konačan ishod neće zavisiti od toga ko je od vas dvojice bio bolji ili gori, nego od toga ko je imao manje tih trenutaka malodušnosti. Nauči sam sebe da prepoznaješ takve trenutke pre nego što nastupe, preživiš ih što brže i sa što manje posledica, i iz njih izađeš psihički i fizički neoštećen. Dok takvi trenuci traju, skloni se negde i nemoj ni po koju cenu dozvoliti da ih drugi ljudi vide.
Nemoj da ti slučajno padne na pamet da u trenucima malodušnosti nešto tvituješ i širiš defetizam. Rastrgnućemo te. I to sa pravom. Mi svi u tebi gledamo nekog ko je jak i za sve nas ostale, koji sebi možemo da dozvolimo i luksuz da ponekad budemo slabi. Ti taj luksuz nemaš.
***
Jedanaesto: kad god razgovaraš sa strancima, zapamti – ti si faktor stabilnosti, On je faktor nestabilnosti. To je jedino pod kapom nebeskom što njih zaista zanima: sve druge grozne stvari o Njemu koje ćeš im reći ili već znaju ili ih uopšte ne zanimaju. Ali njihove fabrike i aerodrome, njihove kredite i kamate, njihove ugovore, banke i diplomatske karijere ne štiti dobar i pošten nego jak i stabilan čovek. Zato svaki razgovor o Njemu moraš i početi i završiti dokazivanjem kako baš On stvara nestabilnost i tako ugrožava njihove interese – za razliku od tebe, naravno.
***
Dvanaesto: na vreme pripremi praktičan set za preživljavanje. Nešto keša, u sitnim novčanicama; dva mobilna telefona koja ranije nisi koristio, sa pripejd karticama; dva bezbedna stana u šteku; dva automobila registrovana na ljude koji nemaju veze sa tobom; dvojicu da ti čuvaju glavu. Kako to misliš, to je standardni set za kriminalce? Pa naravno da je to standardni set za kriminalce. Ti si za Njega odavno samo kriminalac, baš kao što je i On za tebe. E sad, onaj od vas dvojice ko, na kraju, iz celog ovog kupleraja izađe kao pobednik biće od početka zapisan samo kao državnik, a za onog drugog će neki sudija već potpisati da je od početka bio samo kriminalac…
***
Eto, dragi moj Horacije, ovde ti je, otprilike, tri četvrtine onoga što treba da znaš uoči proleća koje je pred nama. Detalji one poslednje četvrtine još nisu fiksirani pa te sa njima neću sada zamarati. Pitanje je i da li bi ih, sada, i shvatio.
I zapamti onu Čerčilovu rečenicu:
“Uspeh, to je ići iz neuspeha u neuspeh, bez gubitka entuzijazma.”
“Snaga i uspeh – oni su iznad moralnosti, iznad kritike. Izgleda, po tome, da se ne radi o onome šta radiš, nego o tome kako to radiš i kako to zoveš. Postoji li prepreka u ljudima, duboko u njima, koja zaustavlja i kažnjava? Izgleda da ne. Jedina kazna je ona za neuspeh. U stvari, nijedan zločin nije počinjen dok zločinac nije uhvaćen.”
(Džon Stajnbek, Zima našeg nezadovoljstva)
I
Evropa na ulicama: slučajni saveznici, nevoljni protivnici
Eten, glavni junak ovog Stajnbekovog romana, veruje da treba učiniti samo jedan korak u nemoralno, u tamu, obogatiti se, i onda izaći čist, kao da se ništa nije desilo. U šekspirovskom stilu (jer je i sam naslov suptilna parafraza čuvene rečenice iz “Ričarda Trećeg”) Stajnbek čitaoca vodi do raspleta koji je tragično suprotan očekivanjima njegovog junaka: desiće se, jer se – baš tim jednim korakom – sve menja.
Iako veruje da „novac ne menja samu bolest, već njene simptome“, Etan upada u sukob i nezadovoljstvo samim sobom, jer taj korak ka bogatstvu, to zakoračenje u tamnu žudnju je adaptiranje koje potire individualnost, namećući nemoralnost koje se čovek gnuša, postajući tim zakoračenjem deo najuspavanijeg dela društva koje i samo:
“…uprkos tome što umeda izbaci raketu u vasionu, ne ume da izleči gnev i nezadovoljstvo“.
Zima evropskog nezadovoljstva (masovni protesti su krajem prošle godine počeli, baš kao i 1848. i 1968. godine, u Parizu, da bi odatle bili nastavljeni u Berlinu i Londonu, ali i u Budimpešti, Bukureštu, Beogradu, Sofiji, Atini, Banjaluci) sa sobom nosi dve ključne poruke iz Stajnbekovog romana.
Prva je jedan zanimljiv kontrapunkt između obnovljenog puritanizma i moralne indiferentnosti. U sasvim različitim kontekstima i iz sasvim različitih motiva, građani koji protestuju po evropskim prestonicama razapeti su između ekstremnih osećanja: od ništa se ne može promeniti; oni mogu da rade sve, na jednoj strani, pa do sve se mora promeniti; oni više nemaju pravo ni na šta, na drugoj.
Taj raspon emocionalnih oscilacija, od iracionalnog nihilizma do isto tako iracionalne arogancije uvek se javlja u društvima i sistemima duboko kontaminiranim – ne samo običnom, funkcionalnom krizom političkih institucija nego i jednim dubljim odustvom svesti o zajedničkom društvu, njegovim vrednostima, simbolima i integrativnim mehanizmima. I sasvim je, za potrebe ove naše rasprave, svejedno ko su to “oni”: nekakav režim, ili novi svetski poredak, ili migranti, ili oni koji su bogati i moćni. Oni su svi koji nisu mi, a ko smo, i šta smo sve, mi, to još uvek ne znamo a pomalo se i plašimo onoga šta bismo saznali kada bismo pogledali iza ogledala.
Drugo, to je jedna vrsta fatalne privlačnosti protesta kao takvog, kao forme, nezavisno od njegove suštine i ciljeva. Stroga, formalna logika bi nas vodila u zaključak da bi, na primer, učesnici protesta protiv Bregzita u Londonu trebalo da budu bliži francuskom establišmentu, dok bi onaj britanski establišment bio prirodni saveznik žutim prslucima u Parizu; da bi režimi u Srbiji i Mađarskoj, suočeni i sami sa protestima, svoje prirodne saveznike trebalo da traže u francuskim ili nemačkim demonstrantima a srpski i mađarski demonstranti u Makronu ili Merkelovoj.
Međutim, ta formalna logika – zasnovana na alijansi prirodnih vrednosti – ovde nam očigledno ne može mnogo pomoći. Izgleda ponekad kao da svi oni koji se bune, jedni druge osećaju kao saveznici, bez obzira protiv čega se bune (jer, šta tačno žele, oko toga i sami imaju vrlo uopštene i maglovite predstave). Tako se makedonski i grčki šovinisti – koji su protestovali poslednjih meseci u Skoplju i Atini protiv Prespanskog sporazuma) – međusobno razumeju vrlo dobro, iako se bore za ciljeve koje bi ih (kad bi nekom nesrećom bili u većini u svojim društvima) direktno odveli u međusobni rat.
II
Srbija na ulicama: u životu je najvažnija drskost
Sadašnja faza srpskih protesta počela je krajem prošle godine, posle šest i po godina vlasti Aleksandra Vučića, anahronog poretka koji se vremenom raspadao u jedan lični režim, metastaze koja je devastirala ne samo formalne institucije i procedure, one predviđene ustavom i zakonima, nego i razorila jedan dublji osećaj solidarnosti među ljudima, izbrisala čak i elementarnu pristojnost u komunikaciji i obesmislila činjenice kao temeljni okvir političkog diskursa.
Ovo nisu, naravno, prvi protesti protiv Vučićeve vlasti, ali su dosad najduži, najmasovniji i – po zahtevima koji su postavljeni – najradikalniji. Istovremeno, svedoci smo i jedne zanimljive koincidencije: protesti postaju najjači upravo u trenutku kada je opoziciona politička suprastruktura najslabija i najranjivija.
Šta se obično događa? Radikalne političke elite – one koje žele da sruše neki režim – moraju da ulažu dodatne napore kako bi motivisale prirodno konzervativne, međusobno podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene građane. Međutim, fenomen koji se događa pred našim očima je potpuno obrnut: radikalni građani – koji žele da sruše režim Aleksandra Vučića – moraju da ulažu dodatne napore kako bi motivisali konzervativne, međusobno podeljene, inertne, uvek račundžijski oprezne, lenje ili uplašene političare. Šta nam ova inverzija pokazuje?
“U životu je najvažnija drskost.” – napisala je Erika Jong u “Strahu od letenja”. Izgleda da je drskost, sada i ovde, oružje građana. U ovom trenutku, to oružje je usmereno protiv režima i Mefista koja ga personifikuje: oni, i samo oni, su danas simbol svih zala kojima smo nezadovoljni, čak i onda kada su ta zla starija od njih samih.
Ali, sve više, ista ta drskost se okreće i protiv političkih protivnika istog tog režima. Njihova prošlost, njihove sitne zađevice, propusti u komunikaciji, ili naprosto ono što se doživljava kao njihova lenjost, sve više ljute pobunjene građane: ako mi možemo da šetamo po zimi, ulazimo u sukobe u svojim porodicama i na svojim radnim mestima, rizikujući komfor u svojim malim svetovima – onda imamo pravo da to tražimo i od vas. U ovoj borbi svako od nas mora da stavi ponešto na kocku, i pošto vi imate više od nas, i vaš ulog mora da bude veći, da bismo vam verovali.
Za sada, sve to, koliko-toliko, liči na fer ponudu.
Pa ipak, građani nisu savršeni – čak daleko od toga. Da li je zato paradoksalno njihovo očekivanje da političari to budu? Čak ni saznanje da takvih političara nema nigde na svetu, niti ih je ikada bilo, ni najmanje im ne smeta da od onih koji očekuju podršku zahtevaju ništa manje od savršenstva.
Čini mi se da i ovaj fenomen ima svoje racionalno objašnjenje. Jednostavno, lestvica je suviše dugo bila suviše spuštena i sada je, prirodno, suviše podignuta. Neki političari koji to objektivno ne zaslužuju, saplešće se, pasti i razbiti nos u toj trci sa preponama; neki drugi, koji možda i zaslužuju da padnu, biće jednostano veštiji i preskočiti prepreke koje im postavljamo. Rezultate tog stiplčeza videćemo kad se trka završi – nisam siguran da ćemo, ponovo, biti srećni sa njima.
***
U daljem tekstu ćemo zato razmotriti devet pitanja. Način na koji ćemo ih, svi zajedno, problematizovati u mesecima koji su pred nama, i kvalitet odgovora koje ćemo uspeti da pronađemo, oblikovaće u konačnici i ishod krize.
Gde je tačka bez povratka? Mere, faktori i granice legitimiteta.
Čekajući Beogradsku čajanku. Potencijal i rizici bojkota izbora.
Pravo na pobunu: menadžment krize. Kako naći put između pritiska i nasilja?
Dva društva koja dele isti prostor. Od narodne suverenosti do revolucije.
Železničke stanice istorije. Modeli prelazne vlade, njene tehnike i rizici.
Pesnici i poslovođe. Odnos između pobunjenih građana i političara?
Budimo realni – tražimo nemoguće. Izazovi prvog dana slobode.
Kako pobeći sa Balkana? Zamke pobednika i pobeđenih.
Društvo u potrazi za samim sobom. Od kutije šibica do požara.
III
Približavajući se tački bez povratka
Oni koji su bili na Nijagarinim vodopadima znaju o čemu pričam: postoji jedna tačka, negde kod Kozjeg ostrva, posle koje nijedan brod, bez obzira na snagu motora, više ne može da se vrati. Struja je, posle te tačke, tako jaka da je katastrofa neminovna. Uprava nacionalnog parka je vidljivo označila tu tačku, tzv. “point of no return”.
Da li je dinamika događaja u Srbiji već prošla tu tačku, ili još uvek nije? Koliko smo daleko od nje? Možemo li se vratiti na neku od bezbednijih tačaka na našem putu? I da li uopšte treba to da uradimo? Kod nas, na žalost, uprava nacionalnog parka ne radi svoj posao tako da tabla nije postavljena. Moraćemo zato da je pronađemo sami.
U teoriji i uporednoj praksi susrećemo različite škole mišljenja: po nekima, tačka bez povratka je trenutak u kojem je izborna volja građana prekršena dovoljno grubo i dovoljno masovno. Po drugima, trenutak u kojem je država nad građanima primenila nezakonitu silu. Po trećim opet, činjenica da neku vlast kao sagovornika više ne prihvataju najvažnije države u tzv. međunarodnoj zajednici. Po četvrtim, momenat kada režim više ne može da funkcioniše jer su mu ključni transmisioni mehanizmi otkazali poslušnost, bilo aktivno ili pasivno.
Sva ova mišljenja jesu delimično tačna, ali nijedno od njih, samo za sebe, ne objašnjava ovaj fenomen dovoljno precizno, a još manje potpuno. Ako elementarni izborni uslovi ne postoje, nije li onda izborna volja građana prekršena, dovoljno grubo i masovno, i pre njihovog održavanja? Da li su slučajevi pojedinačnog fizičkog nasilja značajniji okidač od masovnog verbalnog nasilja? Ako tzv. međunarodna zajednica suštinski ne komunicira sa vladom o najvažnijim pitanjima, nego ponavlja iste unapred pripremljene fraze, da li je neophodno da svoje neprihvatanje sagovornika i eksplicitno formuliše? Koliko državnog aparata bi trebalo da štrajkuje da bi mogli da kažemo da su transmisioni mehanizmi otkazali poslušnost; iz kojih razloga i na koji način?
Svakako, na pitanje gde je tačno ona tačka bez povratka bitno utiče i unutrašnja dinamika u samom režimu: njegova sposobnost da ostavi utisak legitimnosti ne samo na ključne segmente društva i međunarodne partnere, nego i na svoje sopstvene pristalice. Taj utisak legitimnosti meri se kao uverenje pristalica da se sistemom može upravljati bez konflik(a)ta; sa svakim porastom percepcije da je konflikt jedina tehnika kojom se može upravljati i ovaj utisak se smanjuje. Matematički, ova pravilnost bi se mogla izraziti formulom: 0% percepcije da se državom mora upravljati konfliktno = 100% legitimiteta, i obrnuto.
Istina se, svakako, nalazi negde u zoni omeđenoj svim ovim, ali i nekim drugim, parametrima.
Pod normalnim okolnostima, jedan režim je legitiman dok ne istekne vremenski period na koji su izabrani njegovi predstavnici i dok on poštuje institucije, propise i procedure koje ograničavaju njegovu vlast. To je manje-više standardni okvir u kojem se kreću demokratske političke zajednice: oni koji su izgubili izbore znaju da je njihov poraz privremen i da će, dok se kolo sreće ne preokrene, imati čvrste i precizne zakonske garancije svog manjinskog položaja. Za uzvrat, oni prihvataju pobednike kao legitimne nosioce vlasti, sve do isteka vremena na koje su izabrani, kada će se o tome ponovo odlučivati.
Problemi nastaju, međutim, u tzv. vanrednim okolnostima: kada politička vlast izlazi izvan (vremenskih ili suštinskih) granica mandata koji joj je poveren, onda se narušava temeljni princip društvenog ugovora i jedna zajednica vraća u tzv. pretpolitičko stanje.
U tom, pretpolitičkom, stanju, sve je naime dozvoljeno: ako policajac može da građanina mimo zakona udari pendrekom, onda građanin može da policajca mimo zakona udari motkom. Zakon, naime, ili važi podjednako i za državu i za društvo ili više ne važi ni za jedno od njih: u tom trenutku pitanje se iz prostora legaliteta prenosi u prostor fakticiteta: ima li na ulicama više pendreka ili više motki?
IV
Čekajući Beogradsku čajanku: potencijal i rizici bojkota
Šesnaestog decembra 1773. čak polovina od tadašnjih petnaestak hiljada žitelja Bostona, glavnog grada britanske kolonije Masačusets u Severnoj Americi, okupila se u luci. Tri broda sa tovarom čaja iz Kine uplovila su, u pokušaju da svoju robu iskrcaju a da ne plate carinu. To je, svakako, naljutilo lokalne trgovce čajem koji su zazirali od nelojalne konkurencije. Dodatna okolnost – da su čak dva od ta tri broda bila vlasništvo sinova britanskog guvernera Masačusetsa – nije nimalo pomogla.
“Nema poreza bez predstavljanja” – bila je rečenica koja se prvi put čula te večeri. Oko stotinak najhrabrijih tada se popelo na palube brodova i sav čaj – nekih tristo pedeset sanduka – pobacalo u more. Tako je, te decembarske večeri, Bostonskom čajankom otpočela Američka revolucija.
Ovim događajem je, po prvi put u modernoj političkoj istoriji, legitimisan princip prava na pobunu koji je kasnije ušao u sve značajnije udžbenike političkih teorija. Samo tri godine kasnije, verovatno na najjezgrovitiji način, opisao ga je jedan od Očeva osnivača SAD, Tomas Džeferson:
“Kada nepravda postane zakon, otpor postaje dužnost”.
U nešto izmenjenoj i proširenoj verziji unet je i u Deklaraciju o nezavisnosti SAD, 1776.
Pobunjeni građani Srbije iskreno veruju da su, od 2012. godine, svi izbori obesmišljeni: primeri pritisaka, ucena, kupovine glasova, fizičkog nasilja primenjenog protiv nepoželjnih učesnika izbora, zloupotrebe medija, nezakonitog finansiranja vladajuće stranke putem piramidalnih mehanizama pranja novca, su toliko drastični i toliko brojni, i nijedan od njih nikada nije dobio sudsko razrešenje, baš kao što ga nije dobila nijedna druga, politički kontroverzna, situacija u Vučićevoj Srbiji.
I ovde dolazimo do prvog ozbiljnog problema: režim nudi da svoj legitimitet proveri na prevremenim izborima; pobunjeni građani neće ni da čuju za bilo kakve izbore; političari se, iako pomalo nevoljno, slažu sa građanima jer nemaju kud.
Bojkot je svakako reč ove godine: režim tačno zna u koju situaciju bi, u slučaju masovnog i aktivnog bojkota mogao da uđe; političari, opet, znaju šta stavljaju na kocku ako se takva va banque strategija na kraju ne isplati; građani su tu najradikalniji jer, praktično jedini od svih aktera, nemaju ništa pa zato ne mogu ništa ni da izgube.
Kakav je odnos snaga uoči naše, Beogradske čajanke? Hajde da pogledamo činjenice:
Prvo: bojkot jeste tačka na kojoj je najlakše okupiti podršku ovako heterogenih političkih, ideoloških i socijalnih grupa koje u protestima učestvuju; mnogo lakše nego za bilo koju zajedičku listu ili bilo koji zajednički program. Pogotovo, dodao bih, što takav zajednički program niko dosad nije čak ni pokušao da ozbiljno napiše.
Drugo: izlaznost na izbore je, zbog stanja biračkih spiskova, i do sada bila (u poređenju sa većinom drugih evropskih zemalja) jako mala. Bojkot bi, dakle, imao realne šanse da izlaznost na tzv. “Vučićevim izborima” obori na nekih 30%, plus minus par procenata gore-dole.
Treće: u uslovima u kojima ni 49,99% političke reprezentacije ne znači ništa (jer se u diktaturi već sa 50,01% druga polovina društva može nazivati ološem, proganjati, otpuštati sa posla, vređati, maltretirati, prebijati i – videli smo u slučaju Olivera Ivanovića – povremeno i ubijati) zašto bi nam manjinska zastupljenost u skupštinama bila uopšte i važna? Neka režim uzme i 100% svih poslaničkih mesta, tih dvesta pedeset poslanika će mu u konačnici značiti manje od dvesta pedeset policajaca; ovi drugi, su mlađi i obučeniji pa bar mogu bolje da biju.
Četvrto: međunarodna zajednica ne voli bojkote, što smo u poslednjih nekoliko godina već videli na primerima Makedonije, Albanije i Crne Gore (vratićemo se na ovo pitanje kasnije, u odeljku V kad budemo pričali o inkluziji). Bojkoti, naime, narušavaju jednu idiličnu sliku “Balkana koji je na dobrom putu”, iluziju do koje je ovoj generaciji evropskih političara, iz nekih razloga, baš jako stalo. I to ne samo da ne voli bojkote, već (znamo to opet iz nekih ranijih primera u Hrvatskoj, Crnoj Gori, pa i samoj Srbiji) međunarodna zajednica voli tzv. koncentracione vlade. Ako se opredelimo za bojkot, moraćemo da lomimo otpor koji će dolaziti podjednako i sa Istoka i sa Zapada.
I peto: ovde se ne radi samo o prostoj statistici – koliko bi bojkot mogao da smanji odziv na izborima – nego i o nekim finijim nijansama. Koliko bi, aktivan i relativno uspešan, bojkot mogao da podrije legitimitet režima, tako što bi ga onemogućio da upravlja pojedinim mehanizmima državnog aparata, a naročito tzv. instrumentima sile?
Sve su to pitanja na koja se, pre konačne odluke, moraju dati precizni odgovori, zasnovani na činjenicama i analizama, a ne na spisku lepih želja i olakih očekivanja.
V
Pravo na pobunu (1): menadžment krize – između pritiska i nasilja
Kako, od ove tačke na dalje, vršiti menadžment krize i da li je to uopšte moguće?
Polazne pretpostavke koje moramo uneti u paralelogram sila su sledeće:
Kompromis nije moguć bez pritiska; ali, koliki taj pritisak treba da bude? Ako je isuviše mali režim neće dati ustupke neophodne za kompromis a ako je isuviše veliki on će u jednom trenutku verovatno prerasti u fizičko nasilje – što bi radikalno promenilo čitav pejzaž i sve polazne pretpostavke.
Nivo poverenja između dve strane je, usled godina akumuliranih predrasuda i stereotipa, tako nizak da se one, praktično, ni oko čega ne mogu dogovoriti bez spoljnog posredovanja. A možda čak ni sa njim: tzv. međunarodna zajednica (ovde taj pojam koristimo u širem smislu: obuhvata i Zapad i Rusiju podjednako) je toliko dugo, uporno i besramno pružala podršku diktaturi da sve veći broj građana Srbije, sa pravom, ni takvoj međunarodnoj zajednici više ne veruje.
Na događaje ne utiču samo dve suprotstavljene strane (režim i pobunjeni građani) aktivnostima koje sami planiraju i sprovode. U velikoj meri, na ishod mogu da utiču i oni događaji koji se jednostavno dese, van volje učesnika – bilo kao slučajnosti, bilo kao procesi na koje bi uticao neko treći. Hipotetički gledano, jedna jedina izjava Milana Radoičića pred istražnim organima u Prištini oko ubistva Olivera Ivanovića ima potencijal da radikalno promeni politički pejzaž u Srbiji. Pod uobičajenim okolnostima, u stabilnim društvima i sa mehanizmima za predviđanje, upravljanje i otklanjanje kriza, sve ovo ne bi trebalo da bude problem. Ali, u uslovima koji su već u političkom smislu, vanredni – svaki takav događaj može da bude tzv. “okidač”: da izazove nepredviđene posledice i utiče na krajnji ishod.
***
Da bi pritisak bio uspešan, neophodno je da se steknu četiri ključna uslova:
(1) kritična masa pobunjenih građana;
(2) njihova spremnost da dosadašnje vidove protesta radikalizuju do mere koja će faktički onemogućiti, ili bitno otežati normalno funkcionisanje transmisionih mehanizama vlasti;
(3) podrška ili bar neutralni stav međunarodne zajednice;
(4) dovoljan stepen unutrašnjeg raslojavanja unutar samog režima da, u jednom trenutku, njemu bude onemogućeno dalje funkcionisanje.
U ovom trenutku nijedan od četiri navedena uslova nije ispunjen u dovoljnoj meri, ali se situacija, kod praktično svakog od njih, aktivno razvija i danas je po pobunjene građane povoljnja nego pre tri meseca. Nešto od toga je već poznato javnosti, nešto će biti poznato kasnije, a nešto tek u završnoj fazi. Neki detalji, možda, neće nikada, osim u memoarskoj literaturi za par decenija.
Problem menadžmenta krize može se dalje izraziti kroz dve osnovne dileme.
Prva se tiče kalibracije mere pritiska i odnosa između pritiska i nasilja. Dakle:
Pritisak ne sme da pređe u nasilje, jer se na taj način direktno smanjuje ispunjenost uslova (1) i (3) gore.
Pritisak mora da se održava i progresivno povećava, jer se time povećava ispunjenost uslova (2), (3) i (4) gore.
Praktično, pritisak je neophodno konstantno održavati (i progresivno povećavati), bez fizičkog nasilja ali uz stalne skrivene i implicitne pretnje, sve dok samo fizičko nasilje ne postane nepotrebno, jer će se sistem, zaplašen, urušiti sam od sebe. Postoji više načina za održavanje pritiska i njegovu radikalizaciju – svi su oni već isprobani, sa manje ili više uspeha u raznim društvima i u raznim istorijskim kontekstima – i uglavnom se svode na širenje dimenzije protesta iz privatnog (građansko-političkog) u javni (institucionalni) prostor.
Cilj ove radikalizacije je višestruk: otežavanje rada institucija, širenje defetizma i malodušnosti na protivničkoj strani, privlačenje pažnje međunarodne javnosti, ohrabrivanje i omasovljenje sopstvenih pristalica.
Takođe, neke suptilnije metode radikalizacije (npr. štrajk na univerzitetima) pokreću dodatne složene mehanizme psihološke integracije: socijalne, generacijske, prostorne pa čak i međunarodne – između profesora i njihovih studenata, između studenata i njihovih roditelja, između grada i sela, između naših univerziteta i stranih.
Druga dilema tiče se pažljive kalibracije nivoa samouverenosti kod obe strane. Dok, načelno, uspeh pobune zahteva da se, progresivno, urušava samouverenost režima a povećava ona kod pobunjenika, taj disparitet ne bi smeo da postane preveliki. Naime, nerealno visok stepen samouverenosti kod pobunjenih građana vodio bi postavljanju zahteva koji su nerealni, nemogući, a verovatno i nepotrebni. To bi, onda, za posledicu imalo neželjeni kontraefekat: homogenizaciju režima, odnosno stvaranje mentaliteta “opsednute tvrđave” u kojem bi nam njegovo dalje urušavanje bilo usporeno i otežano.
VI
Pravo na pobunu (2): dva društva koja dele isti prostor
Konačno, postoji i jedan dodatni ozbiljan rizik koji se povećava proporcionalno produžavanju ove krize. Naime, obe strane se nalaze u fazi ubrzanog formiranja sopstvenih psiholoških diskursa, koji postaju sve zatvoreniji i sve ekstremniji. Za režim, pobunjeni građani su ološ, manipulisan od strane kriminalaca i (ponekad) stranih neprijateljskih sila; za pobunjene građane režim je, opet, jedna organizovana kriminalna grupa koja vrši vlast radi pljačke i (ponekad) nacionalne izdaje.
Ako se ova dva diskursa formiraju potpuno i do kraja, prostor za razgovor, praktično, više neće postojati. Imaćemo formirana dva paralelna društva koja će samo fizički deliti isti prostor ali među kojima neće biti nijedne psihičke dodirne tačke. Svako od njih će imati svoje umereno i svoje ekstremno krilo, svoju levicu i svoju desnicu, svoje evropske i svoje nacionalne simpatizere, svoje vernike i svoje ateiste, svoje siromahe i svoje bogataše.
Podsetimo se, na ovom mestu, jedne istorijske paradigme: 20. juna 1789. godine, poslanici Trećeg staleža Francuske (građani) pokušali su da uđu u salu u Versaju u kojoj se održavala Skupština državnih staleža i tamo raspravljaju neke svoje poslove. Kako na tom zasedanju nisu hteli da učestvuju njihove kolege iz druga dva staleža (plemstvo i sveštenstvo) vrata dvorane su bila zaključana i pred njih je bila postavljena naoružana straža.
Tada je 576 poslanika Trećeg staleža donelo odluku kojom je počela Francuska revolucija: otišli su do prazne dvorane za loptanje Versajskog dvorca, tamo se proglasili jedinim legalnim predstavnicima francuskog naroda i položili zakletvu. Sve što se događalo posle tog dana: pad Bastilje, suđenje i pogubljenje Luja Šesnaestog, vatreni govori Robespjera i borbeni taktovi Marseljeze – sve je to bila samo romantična, a ponekad i patetična, scenografija. Revolucija je, suštinski, izvedena onog dana kada je Treći stalež, preko svojih izabranih predstavnika, odlučio da sam sebe (i jedino sebe) proglasi suverenim i kada su ti predstavnici, jedni drugima, položili zakletvu – trenutak istorije koji je slikar Žak-Luj David ovekovečio na svom platnu.
Ako režim Aleksandra Vučića odluči da se kocka, i da zakaže izbore bez prethodnog suštinskog političkog dogovora, na te izbore pobunjeni građani neće izaći. Time će se otvoriti prostor za ponavljanje versajskog scenarija: neki predstavnici naroda, izabrani od strane manjine, sedeće u skupštinskim klupama; neki drugi će šetati ulicama i trgovima. Evropa će se suočiti sa krizom koja će, po svom obimu, potencijalu prelivanja na susedne zemlje i mogućim posledicama, biti znatno opasnija od odavno zamrznutog konflikta između Beograda i Prištine.
Evropa bi, u tom slučaju, po onoj narodnoj poslovici, zaklala vola za jednu šniclu. Ne bi joj to bio prvi put – znamo da su i mnogi njeni volovi stradali zbog loše spremljenih šnicli – ali bi, što se nas tiče, lako mogao da joj bude poslednji. Ako bi Evropa, prethodno prihvatajući kao legitimne rezultate bojkotovanih izbora, napravila inženjering kojim bi omogućila da diktatura potpiše nekakav “pravno obavezujući sporazum” sa vlastima na Kosovu, to bi onda verovatno bio kraj evropske ideje, bar za ovu generaciju građana Srbije – o tom riziku ćemo detaljnije raspravljati u odeljku X.
Bojkot institucija, i u tom sklopu bojkot izbora, može da bude uspešan samo pod jednim uslovom: da objektivno znači početak političke revolucije. Taj čin ne mora nužno da dovede do fizičkog nasilja – videli smo to već iz prethodnog teksta – ali posle njega više ne bi moglo da bude povratka na staro. Predstavnici pobunjenih gradova u tom slučaju verovatno bi se negde sastali, doneli svoje sopstvene političke odluke, uspostavili sopstvene međunarodne kontakte, i počeli da – u političkom i svakom drugom tehnički mogućem smislu – upravljaju onim delom društva koje bi im poklonilo poverenje. Diktatura može da na silu preuzme sve institucije; ali onda se ne može žaliti ako pobunjeni građani odluče da naprave svoje institucije.
Ukoliko pobunjeni građani (zajedno sa svojom političkom suprastrukturom) nisu u stanju da unapred predvide i procene sve te posledice, pripreme alternativne taktike i tehnike borbe i prihvate sve rizike koje bi takav tok događaja sa sobom doneo, onda im je svakako bolje da se avanturu tolikih razmera uopšte ne upuštaju.
VII
Železničke stanice istorije: modeli, tehnike i rizici prelazne vlade
Promene vlasti, barem u ovom delu Evrope na kojem mi živimo, oduvek se odvijaju dramatično, sa onom neophodnom dozom prevratničkog šarma i zavereničke misterije. Za razliku od dosadnih i već pomalo zamorenih društava na severu i zapadu, mi ovde, na samoj granici Orijenta, te trenutke već vekovima proživljavamo kroz sekvence istih slika koje se stalno ponavljaju: zadimljene krčme; zajapureni studenti i trgovački pomoćnici; oficiri i žandarmi koji danju brane režim a noću sede po tajnim društvima; razbijeni izlozi i glave; agenti stranih sila, pravi i lažni; kuriri koji prenose novac, pištolje i instrukcije; jataci i žbirovi.
Svaka od takvih dramatičnih promena je svojevrsna železnička stanica istorije: jedna politička garnitura je u odlasku, druga u dolasku, otpravnik vozova dune u svoju pištaljku i dve kompozicije se, u jednom kratkom trenutku, mimoiđu u toj stanici. Te trenutke, kada su i jedni i drugi još tu, i kada jedni drugima moraju da garantuju živote i još po nešto, u političkom rečniku zovemo prelaznim vladama.
U susednoj Makedoniji, slična krizna situacija je jula 2015. godine rešena potpisivanjem suštinskog političkog dogovora, tzv. Sporazuma iz Pržina, uz posredovanje Evropske unije. Time je razrešena višemesečna ustavna kriza i izbegnuta eskalacija nasilja iz političkog u fizičko. Ovaj sporazum je, uz aktivan pritisak evropskih institucija kojim je obezbeđeno njegovo poštovanje, omogućio održavanje izbora u decembru 2016. i relativno mirnu tranziciju vlasti u aprilu 2017. godine.
Sličan kompromis, doduše uz nešto manje vidljivu ulogu evropskih institucija, postignut je i u Crnoj Gori i trajao je od februara do oktobra 2016. godine. To je bila tzv. vlada izbornog poverenja. I najnovija kriza u ovoj zemlji, prema prvim najavama, mogla bi da vodi ka ponavljanju istog scenarija, uoči redovnih izbora 2020.
U oba ova slučaja, deficit uzajamnog poverenja i kriza institucija rešavani su privremenom podelom vlasti, dovoljno suštinskom po kvantitetu i kvalitetu ustupaka da obema stranama obezbedi dovoljne garancije kako će predstojeći izbori biti fer i pošteni. U jednom od ova dva slučaja (makedonskom) takav aranžman je omogućio miran odlazak diktatorskog režima, a u drugom (crnogorskom) nije.
Sam model inače nije nov: on je zasnovan na praksi tzv. okruglih stolova u bivšim komunističkim državama u istočnoj Evropi 1989. godine, kao i na iskustvu prelazne vlade u Srbiji u periodu između 5. oktobra 2000. godine i vanrednih republičkih izbora u januaru 2001. godine.
Šta su preduslovi da bi ovaj model mogao da bude primenjen? Kao što je poznato, nijedan diktatorski režim (čak ni onaj racionalan – za razliku od Vučićevog koji je suštinski iracionalan) ne daje nijedan ustupak dobrovoljno. Negde intimno, svaki od njih ionako smatra da je već i sama činjenica da pobunjeni građani još nisu uhapšeni, prebijeni ili ubijeni, već dovoljan ustupak.
Ali, ako cinizam ostavimo po strani, do kojih zaključaka možemo da dođemo?
Prvo, ustupci se moraju izboriti. Taj proces nikada nije brz i lak, i uvek zahteva određenu dozu pritiska. Pritisak, međutim, ne sme da pređe u nasilje sve dok institucije diktature već nisu razglavljene, zaplašene i iznutra penetrirane do te mere da fizičko nasilje više nije ni potrebno.
Drugo, u realnosti jugoistočne Evrope u kojoj živimo, za svaki tranzicioni aranžman moraće da garantuje tzv. međunarodna zajednica. Tačno, nama se to neće preterano svideti – jer će biti isuviše vidljiv pokazatelj kako živimo u zemlji ograničenog suvereniteta – ali ionako svi znamo da je jedini put kojim taj suverenitet možemo povratiti jeste prethodno zbacivanje diktature.
Treće, uspeh demokratske pobune – jednom kada se ona sa ulica prenese u institucije – zahtevaće ozbiljniji, organizovaniji i disciplinovaniji pristup od pesničke razbarušenosti ulice. Pobunjeni građani moraće – nekako – da izrode svoj inženjerski tim: stručne i iskusne ljude koji će strpljivo, pažljivo i uz puno rizika demontirati sve tempirane bombe koje je u temelje državnog aparata godinama postavljao amalgam diktature i organizovanog kriminala. Urednike i novinare, sudije i tužioce, policajce i obaveštajce. To će biti sve drugo samo ne lak posao: neko od minera će napraviti grešku i stradati, neko će podleći sirenskom zovu i izdati, ali, grosso modo, većina neće učiniti ni jedno ni drugo. Zadatak je, sam po sebi, težak ali ostvariv.
I četvrto – neophodno je izbeći zamku da se protesti potpuno i definitivno završe i zamene institucionalnim akcijama. Tačno, svi ćemo na kraju prve faze biti jako umorni; jedva ćemo čekati trenutak u kojem ćemo moći da se vratimo svojim redovnim poslovima; različite evropske birokrate će vršiti manje ili više suptilne pritiske na političku suprastrukturu da se situacija “normalizuje”; mnogi oportunisti će videti svoju priliku da ulove u mutnom baš u tom “prelaznom periodu”; mnogi opozicioni političari će intimno doživeti olakšanje da više ne moraju da se pravdaju nekakvim dokonim građanima…
Istina je, međutim kristalno jasna i otrežnjujuća: ako snaga narodne pobune i izbori neke ustupke, ti ustupci će trajati samo dok se diktatura bude plašila te snage. Ako bi, makar u jednom jedinom trenutku, pomislila da te snage više nema – nijedan ustupak ne bi vredeo više od papira na kojem je napisan. To, naravno, ne znači da desetine hiljada ljudi moraju ostati na ulicama svakodnevno; ali znači da, svakog dana, moraju biti spremni da na ulice ponovo izađu i odbrane ono što je izboreno.
VIII
Pesnici i poslovođe: odnos građana i političara
Pobunjeni građani su pesnici – razbarušeni, zaneseni, puni emocija, ponekad besni, ponekad euforični, ponekad malodušni: njima je sve to dozvoljeno. Političari koji bi ponekad hteli da idu ispred njih a ponekad se toga i pribojavaju, su poslovođe: oni su (ili se bar od njih očekuje da to budu) hladni, proračunati, profesionalci.
U stvarnosti to, naravno, ne funkcioniše baš tako. Neki građani već se ponašaju kao političari, neki političari su, opet, odavno samo građani. Građani, dalje, ne veruju baš previše političarima. Političari, opet, znaju dobro da ceo protest preživljava na jednoj tankoj niti, gotovo na fikciji: od subote do subote. Ako do srede Aleksandar Vučić ili neko od njegovih hajkača ponovo ne uvredi građane nekom novom glupom izjavom ili neukusnom metaforom, četvrtak je već dan za ozbiljnu nelagodu. Uzajamno nepoverenje nije, dakle, samo rezultat netrpeljivosti kao što se ponekad pogrešno misli – ono je, pre, odraz obostranog straha od neizvesnosti.
I ovde dolazimo do narednog ozbiljnog problema: pobunjeni građani od političara zahtevaju politički program; od njih traže da se izjasne o svim onim osetljivim pitanjima o kojima i sami imaju različita i vrlo podeljena mišljenja.
Treba li Srbija da ide na Zapad ili ne, i po koju cenu? Da li da nastavi pregovore sa Kosovom – jer svi znamo jedini put gde ti pregovori vode – ili ne? Koliko biti radikalan prema predstavnicima sutra poraženog režima – i šta je to tačno lustracija, osim toga što nam se reč sviđa? Šta uraditi sa tabloidima i fabrikama elektronskih laži?
Građani očekuju da političari daju odgovore na sva ova – i mnoštvo drugih – pitanja jer je to njihov posao. Političari dobro znaju da se oko većine njih ne mogu dogovoriti među sobom ni sami građani, pa ne mogu ni oni. Političari, naravno, izbegavaju da se izjasne konkretnije o bilo čemu što deli građane – sasvim logično, jer bi time suzili svoju bazu podrške.
***
I dok neki građani veruju da već danas, do kraja i poslednjeg zareza, političari moraju da im kažu baš svaki detalj onoga šta će raditi čim se osvoji sloboda, ovi drugi pokušavaju da iz tzv. prelaznog programa isključe ideologiju (pod ideologijom ovde podrazumevamo sve one tačke na kojima se mi objektivno razlikujemo) i ograniče ga na institucije, tehnike i procedure. Uslove za poštene izbore, nezavisne sudove, slobodne medije, itd.
Naravno, svi znamo da su ove lepe reči samo smokvin list za onaj ključan i zapravo jedan jedini važan, zahtev: odlazak Aleksandra Vučića, njegovu ostavku ili smenjivanje, demontiranje njegovog vaninstitucionalnog klijentelističkog kartela, sudsko procesuiranje njegovih ključnih saradnika i (pod uslovom da javni tužilac uspe da sakupi dovoljno dokaza) zabranu rada njegove političke stranke – koju ionako već svi smatramo organizovanom kriminalnom grupom.
Izvan tog ostrva izvesnosti i dalje se nalazi okean neizvesnosti. Kako bi na njemu trebalo da plovi naš brod, koji je još uvek bez kapetana ali na kojem smo i dalje svi zajedno, i pesnici i poslovođe?
Najpre, ako želimo da političarima koji će doći olakšamo posao (a sebi život) bilo bi dobro da prvo sami postignemo saglasnost oko jedne važne stvari.
Reč je o principu: oko onih fundamentalnih, presudnih, pitanja mi kao društvo, svi zajedno, ne smemo da se preglasavamo. I to ne samo danas, u uslovima diktature, kada to i ne možemo, nego ni sutra, kada budemo imali optimalne uslove za nekakve izbore.
Da budem vrlo precizan: i nekakva većina da se Kosovo prizna kao nezavisna država ali i nekakva većina da se zaustavi proces našeg ulaska u evropske institucije, čak i kada bi obe u formalnom smislu bile sasvim perfektne, ostavile bi sa druge strane dovoljno velike, ogorčene i duboko frustrirane manjine da bi samo dodatno produbile već postojeće podele. I o ovome će biti više reči u odeljku X.
Mi, jednostavno, oko određenih pitanja prvo moramo da postignemo prethodni suštinski kompromis, pa da tek onda odgovore, pronađene kroz taj konsensualni proces, formalizujemo kroz izbore, referendume i parlamente.
Ako mi, kao građani, steknemo svest o značaju tog principa, i postignemo saglasnost o tome, onda će i političarima, svakako, biti mnogo lakši njihov deo posla.
IX
Budimo realni – tražimo nemoguće: izazovi prvog dana slobode
Grafit koji je pre pola veka ponosno krasio pariske zidove i mostove preko Sene danas se izgleda vratio u Beograd. Odjednom želimo sve: da sutra budemo primljeni u Evropsku uniju, da se naša vojska i policija vrate na Kosovo, da lustriramo sve one koji nam nisu simpatični a višak njihovog bogatstva podelimo svima koji to jesu.
Zahtevi građana u protestu su raznorodni i, po vrednostima koje su u njih ugrađene, suštinski različiti. Te razlike gotovo rendgenski precizno odražavaju našu realnost: neko kao prioritet doživljava borbu za Kosovo i Metohiju; neko drugi evropske integracije, a treći opet socijalnu pravdu i preraspodelu društvenog bogatstva.
I jedni, i drugi, i treći – za sada ispravno uočavaju baš Aleksandra Vučića kao glavnu prepreku za ostvarenje svojih ciljeva: on tajno pregovara oko Kosova i Metohije; on svojim mutnim aranžmanima sa Putinom i Erdoganom, Arapima i Kinezima, ugrožava evropsku budućnost Srbije; on je vaninstitucionalno prisvojio sve mehanizme raspodele društvenog bogatstva stavljajući ih u funkciju održavanja sopstvene klijentelističke strukture.
Sva tri ključna motiva narodne pobune (pri čemu je svaki od njih pojedinačno sasvim legitiman) u ovom trenutku se nalaze u sinergiji. Uprkos spinovima kojima je režim pokušao da ih međusobno konfrontira, uprkos nespretnim, pa čak i ekstremnim oblicima u kojima se oni ponekad izražavaju, i uprkos nekim koloritnim predstavnicima koji ih zastupaju, građani su do sada pokazali začuđujuće visok stepen hladnokrvnosti i političke zrelosti i ojačali sopstvenu unutrašnju koheziju.
***
“Revolucija je ideja koja je pronašla svoje bajonete”, rekao je, sa uobičajenom dozom francuske patetike, jedan od malog broja ljudi koji su zaista stvarali evropsku istoriju, Napoleon Bonaparta.
Znamo, bar mi na Balkanu, šta su bajoneti. Ali, znamo li šta je ideja?
Problemi će, izvesno, nastati u fazi neposredno posle oslobođenja od diktature: tada će svaki od ova tri motiva dobiti na značaju. Njegovi zagovornici će, prirodno, smatrati da je baš njihov zahtev (a ne ona druga dva) bio presudan u mobilizaciji energije koja je u konačnici dovela do oslobođenja. U odsustvu zajedničkog protivnika, u atmosferi visokog emocionalnog naboja, u vakuumu autoriteta i sa urušenim institucijama, a bez ličnosti koja bi uživala zajedničku podršku, to ostaje jedan od prvih rizika osvojene slobode.
Drugi rizik će, izvesno, nastati u onom trenutku kada stotine hiljada danas pobunjenih, a sutra pobedničkih, građana spoznaju realnost da svi njihovi zahtevi neće moći da budu ispunjeni. Ili bar, da neće moći da budu ispunjeni onoliko brzo i onoliko mnogo koliko oni sada veruju.
Hajde da se suočimo sa jednom hladnom i nemilosrdnom činjenicom: obim zloupotreba počinjenih od strane različitih funkcionera u režimu Aleksandra Vučića, za poslednjih sedam godina, od vrha do dna piramide je toliki da višestruko prevazilazi ukupne kapacitete pravosuđa u Srbiji.
Čak i da, kojim čudom, u Srbiji odjednom prestanu da se vrše sva druga krivična dela, da se sve sudije i tužioci posvete samo istraživanju zatečenih slučajeva, za istraživanje svakog od njih pojedinačno bilo bi im potrebno najmanje petnaest godina: otprilike po dve godine za svaku godinu u kojoj su ova dela vršena.
U praksi, ovo znači da ćemo, kao društvo, moći da sebi priuštimo samo desetak slučajeva, onih krupnih i dovoljno simboličnih, da svako neće biti suđenje samo neposrednim izvršiocima tog krivičnog dela nego i čitavoj jednoj epohi: Beograd na vodi i Savamalu, Er Srbiju, prodaju PKB i RTB Bor, kupovinu Kopernikusa, Helikopter, piramidalno finansiranje Vučićeve predsedničke kampanje i druga krivična dela povezana sa izborima, ubistvo Olivera Ivanovića i možda još po neko. Ako svaki čitalac sada napravi mali mentalni eksperiment i pokuša da dopuni ovu listu, teško da će pored ovih desetak slučajeva moći da se seti još deset.
Sve ovo će, naravno, biti jako daleko od ideala da svi krivci budu kažnjeni. I to će, svakako biti naše prvo razočarenje: poneki nitkov će se izvući. To, isto tako, lako može da bude i naša prva sramota: poneki nevin čovek će greškom stradati.
***
Već negde iza ugla, čekaće nas i onaj sledeći izazov: u trenutku osvajanja slobode svi ćemo se zateći mnogo siromašniji nego što smo bili a suočeni sa poraženim protivnikom koji je neuporedivo bogatiji nego što je bio. Imao sam priliku da posmatram kako je taj mehanizam funkcionisao u Makedoniji, i koliko je tamo – sa vremenom – ostalo malo ljudi od integriteta. Iskušenja slobode su, po pravilu, teža od iskušenja borbe – o tome je, uostalom, Kurcio Malaparte ostavio nezaboravne redove u svom romanu “Koža” u kojem opisuje posleratnu Italiju.
I konačno – opet jedno makedonsko iskustvo – nova vlast u Srbiji će se, vrlo brzo, suočiti sa ciničnim uslovljavanjima tzv. međunarodne zajednice koja će, kao faktor pritiska na nju, koristiti upravo ancien regime, njegove kadrove, dosijee i skrivene strukture moći. Danas pobunjeni građani, gotovo uvek emotivno i često bez znanja šta on zapravo znači, koriste termin lustracija – kao neki čarobni štapić koji će obezbediti pravdu. Zapadni ambasadori, naprotiv, imaju jedan drugi termin: inkluzija. Inkluzija podrazumeva da se sistem resetuje, da se polazi ponovo od nule i da su tada svi, nezavisno od toga ko je šta radio, ponovo dobrodošli u ostvarenju zadatih ciljeva.
Inkluzija je, na primer, omogućila pravnosnažno osuđenom kriminalcu Gruevskom da, preko teritorije čak tri zemlje kandidata za EU – Albanije, Crne Gore i Srbije – neometano pobegne u četvrtu, članicu EU Mađarsku, izbegne izdržavanje kazne i svojim sunarodnicima šalje nepristojne poruke preko društvenih mreža.
To će, izvesno, biti naše treće razočarenje: brza pravda sa sobom nosi rizik nepravde, spora pravda će sa sobom nositi rizik inkluzije. Izazov da se nađe mera između jednog i drugog, takva mera koja će omogućiti najveći mogući stepen pravde na datom prostoru i u datom vremenu, ostaje jedno od prvih iskušenja slobode.
***
Na kraju, kad se unapred suočimo sa svim ovim razočarenjima, postavlja se sasvim logično pitanje: da li će borba za slobodu biti vredna svih žrtava, i kolektivnih i pojedinačnih, kako onih koje smo za nju već podneli tako i onih drugih, koje nas tek očekuju?
Naravno da hoće, i to iz tri razloga od kojih čak i svaki pojedinačno, sam za sebe, daleko prevazilazi sva navedena razočarenja. Prvi je aksiom, drugi jednačina, treći hipoteza.
Prvo, život je borba. Odustajanje od borbe, znači odustajanje od života. Narod koji se ne bori sam je sebe osudio da bude narod živih mrtvaca.
Drugo, ma kako život u slobodi bio nesavršen i loš, on će opet biti bolji, svetlosnim godinama daleko, od najboljeg mogućeg života u diktaturi Aleksandra Vučića.
I treće: sve navedene nesavršenosti, promašaje, zablude i pogrešne ljude, ispravljaćemo i smenjivati lakše, onda kada u kolektivnoj svesti budemo imali sećanje na ovu jednu, veliku pobedu. Kao što su generacije Evropljana 1945. svoj uništeni kontinent obnavljali i izgrađivali lakše uz sećanje na pobedu nad Hitlerom, tako ćemo i mi svoju uništenu zemlju obnavljati i izgrađivati lakše uz sećanje na pobedu nad Vučićem.
X
Kako pobeći sa Balkana: zamke pobednika i pobeđenih
I jednom u slobodi, Srbija će geografski ostati na Balkanu, poluostrvu čije ime nosi naziv od sintagme turskih reči za krv i med. Videli smo da je, u diktaturi, Srbija pobegla dalje na istok nego što je ikada bila, sa Balkana u Aziju. Može li je sloboda vratiti na zapad, u Evropu?
Odgovor na ovo pitanje neće zavisiti samo od nas, ali će svakako, zavisiti i od nas. On će, najpre, zavisiti od samih Evropljana: hoće li se oni vratiti idejama Šumana i De Gola ili će podleći izazovu raznih avanturista: levih populista, desnih neofašista, klerikalnih, nacionalnih i ksenofobnih ekstemista? Nije ni svaka Evropa ona koju pod tim pojmom obično podrazumevamo. Mi se, drugim rečima, možemo evropeizovati, ali se i Evropa može balkanizovati.
Međutim, odgovor će zavisiti i od nas. Da li ćemo slobodu iskoristiti da pomirimo tradiciju i modernost i integrišemo se kao politički narod? Ili ćemo je zloupotrebiti da u beskonačnost nastavimo već sasvim irelevantne istorijske i ideološke rasprave i tako se fragmentizujemo još više nego što smo to danas? Da li ćemo prihvatiti da ostanemo moneta za potkusurivanje interesa velikih ili ćemo jedanput iskoračiti iz tog nametnutog okvira obnovljenog hladnog rata? Da li ćemo, konačno, svoju budućnost videti u svojoj zemlji ili u tuđim?
Srbija će, u svom bekstvu sa Balkana, morati da ponovo sagleda i svoje odnose sa susedima, baš kao što će i susedi, na istom tom putu, morati da sagledaju svoje odnose sa Srbijom. Matrica koja je dosad bila dominantna – u kojoj su samo populističke elite bile bogom dane za pregovore, dogovore, sporazume i saradnju, dok su obični građani bili osuđeni na uzajamnu mržnju, stereotipe i predrasude – mora da bude promenjena, radikalno i zauvek.
Bekstvo sa Balkana, između ostalog, znači i to da se balkanski narodi moraju međusobno otvoriti: za svoje poslovne ljude, pisce, glumce, sportiste, studente i turiste, podjednako. U takvoj paradigmi postaće beznačajno kakvi su lični odnosi balkanskih političara i njihovi uzajamni interesi: niko od nas više neće biti talac nikoga od njih.
Tek onda kad, umesto današnjih gospodara života i smrti, dobijemo sutrašnje službenike slobodnih građana, mi ćemo – svi zajedno – izaći sa Balkana.
To je jedini način da kičma balkanskih šovinizama, te osobene vrste savremenog fašizma, bude slomljena: njihove institucionalne i društvene strukture temeljno demontirane, kriminalni i interesni karteli procesuirani, pseudoideologije razobličene, mitovi raskrinkani.
I tek u tom momentu, kada ovaj kopernikanski obrat u našim glavama i u našim zemljama bude konačno završen, moći ćemo da pošaljemo i jasnu poruku Zevsovoj ljubavnici Evropi: ne postoji održivo rešenje za Balkan koje bi podrazumevalo da jedan njegov narod – ma koji – bude stigmatizovan kao istorijski krivac i kolektivno osuđen na trajno osećanje duboke nepravde.
Takvo rešenje bi, možda, bilo od kratkoročne koristi nekim evropskim činovnicima; zasigurno bi, neko vreme, bilo na naslovnim stranama novina uvek gladnih senzacija; izvesno bi privuklo legije hohštaplera, oportunista i arivista, svih onih koji su fascinirani površnim blještavilom uspeha.
Ali dugoročno, baš kao što ni istorijski promašeni koncepti trijanonske Mađarske i vajmarske Nemačke nisu mogli da stvore ništa drugo nego fašizam, tako ni istorijski promašen koncept poražene Srbije, ako bi nam bio nametnut spolja ili iznutra, ne bi mogao da stvori ništa drugo nego nove generacije fundamentalista, avanturista i ekstremista, nove i dublje podele unutar nas samih i tako nas, ponovo i trajno, antagonizuje – ne samo sa našim susedima na Balkanu nego i sa temeljnim vrednostima Zapadne civilizacije.
I tek na taj način, nametanjem kompleksa kolektivne krivice, Srbija bi konačno postala ono što režim Aleksandra Vučića, uprkos tome što se svojski trudio, za sedam godina ipak nije uspeo: feudalni Frankenštajn ruske gubernije i otomanskog vilajeta. U takvoj Srbiji, naravno, ne bi voleo da živi nijedan njen pristojan građanin. I u njoj bi, izvesno, za duže vreme bila mrtva svaka ideja Evrope.
XI
Društvo u potrazi za samim sobom: od kutije šibica do požara
Nismo jedino evropsko društvo koje je u ovoj deceniji u potrazi za sopstvenim identitetom: Britanci i Francuzi, Italijani i Mađari, Poljaci i Turci – svi ovi narodi se nalaze na prekretnicama, baš kao i mi. Ako je fragmentacija postala trend, evropska moda, onda smo, zaista, u punom smislu te reči, i mi danas Evropljani.
Skoro svi pobunjeni građani saglasni su u jednoj tački: da, ovog puta, nisu zadovoljni promenom vlasti nego zahtevaju više: promenu sistema. I na toj tački se, otprilike, i završava njihova saglasnost. Malo ko od njih, osim maglovite predstave da je to nešto loše, tačno zna šta pod sistemom podrazumeva.
Da li je u pitanju poredak parlamentarne demokratije, ili princip podele vlasti, ili načela vladavine prava, ljudskih i manjinskih prava i sloboda, tržišne privrede? Ako demontiramo taj Levijatan, rastavimo ga na njegove sastavne delove, uočićemo da, u stvari, gotovo niko nema primedbe na te delove pojedinačno. Protesti dosad nisu izrodili nijedan ekstremni zahtev koji bi bio u suštinskoj suprotnosti sa važećim ustavom: jednopartijski sistem, državnu privredu, etnički čisto društvo.
Postoje dva moguća objašnjenja ovog paradoksa, koja se delimično preklapaju.
Prvo, i jednostavnije, da je zahtev za promenom sistema u stvari zahtev da sastavni elementi državnog aparata funkcionišu onako kako je predviđeno a ne onako kako se to već duže vreme događa: da se u skupštini vodi rasprava o zakonima a ne razmena psovki i uvreda; da vlada donosi uredbe i upravlja državnom administracijom a ne da zaključuje tajne ugovore sa opskurnim špekulantima; da sudovi sude, novine i televizija objavljuju istinu, policajci hvataju lopove, lekari leče ljude a na univerzitetima daju zaslužene diplome. Imajući u vidu u kom stanju se nalazimo danas, već iz par navedenih primera očigledno je koliko bi, u stvari, već samo poštovanje ustava i zakona predstavljalo revolucionarnu promenu.
Nasuprot ovom, preovlađujućem, stavu susrećemo se i sa pojedinačnim zahtevima za potpunim ustavnim i političkim diskontinuitetom: najčešće, oni se formulišu kroz ideju o sazivanju ustavotvorne skupštine. Jedino u tom okviru, smatraju njihovi predlagači, narod bi ponovo bio potpuno suveren; jedino tako bismo, još jednom, mogli da otvorimo raspravu o svim pitanjima: o republici ili monarhiji, nacionalnoj ili građanskoj državi, Istoku ili Zapadu, tradiciji ili modernosti, pluralizmu ili sabornosti.
Na prvi pogled, ovakav pristup liči na praznik demokratije: ne postoji više nijedna dogma, sve je otvoreno za raspravu, oslobodili smo se (konačno) svih predrasuda… Eto konačno onog šestog oktobra koji nam, kao neka fatamorgana, stalno izmiče kad mu se približimo! Ali, čini se da je to, ipak, sve tako samo na prvi pogled. Šta možemo da vidimo iz drugog pogleda?
O mnogim pitanjima o kojima bi raspravljala ustavotvorna skupština već je odavno, u istoriji, odlučeno. O njima su odlučili naši preci – u ustancima i na skupštinama, u ratovima, pučevima i revolucijama, u školama i na univerzitetima, gradeći brane na Đerdapu i stambene blokove na Novom Beogradu, pretvarajući tako jedno patrijarhalno i seljačko u moderno i industrijsko društvo.
Činjenica da smo mi, danas, sa pravom nezadovoljni odnosima u njemu, načinom na koji funkcionišu njegove institucije i mehanizmima raspodele, ne znači da se možemo vratiti dve stotine godina unazad i ponovo sve početi ispočetka. Ne zato što bi to samo po sebi bilo loše, nego zato što to jednostavno nije moguće.
Nijedno društvo, pa ni ovo naše, ne može pobeći od svoje sadašnjosti: od mesta u svetu koje su mu diktirale geografija i demografija, od suseda i granica koje mu je odredila istorija i od kvaliteta života koje mu je postavila ekonomija. Povratak u neki romantični trenutak u prošlosti, koji mi danas zamišljamo kao idealan (a, čak i o izboru tog trenutka opet bismo se teško složili) može biti lep predložak za roman, ali se na toj fikciji ne može rešiti nijedna od dilema sa kojima ćemo se suočiti već sutra.
Konačno, čini mi se da je u celoj priči oko tzv. promene sistema moguće i jedno drugo, kompleksnije, objašnjenje.
Ona može da se shvati i kao suštinsko redefinisanje odnosa između države i društva. Nezavisno od ideoloških okvira koji su se menjali, srpsko društvo je, u poslednja dva veka, u svojoj suštini ostalo duboko konzervativno, gotovo patrijarhalno, sa jakim egalitarnim i kolektivističkim matricama i strukturama koje su se opirale modernizaciji. Odnos između zajednice i pojedinca uvek smo rešavali na štetu ovog drugog; zato i ne čudi što su najsposobniji i najtalentovaniji od nas, od Vuka i Dositeja, preko Tesle i Pupina, do Ljube Popovića i Danila Kiša, svoje zvezdane trenutke doživeli tek kada su otišli odavde.
***
“Zaista vam kažem da nijedan prorok nije dobro primljen u svom rodnom kraju” – rekao je, po evanđelisti Luki, Isus Hrist svojim sugrađanima u Nazaretu.
I kao što smo videli u prethodnim odeljcima, opisujući odnos pobunjenih građana prema političarima, mi smo i danas, sa istom gladijatorskom strašću, skloni da u arenu bacimo svakoga ko se usudi da iznese mišljenje suprotno dominantnom trendu. Istovremeno, kao što smo videli u prethodnom odeljku, veliki broj nas i dalje, nekritički i gotovo bez pogovora, prihvata sve što kaže neki spoljni autoritet. Bez obzira radi li se o sudskim presudama, sportu, porezima ili spoljnoj politici još uvek smo skloni da pre poverujemo autoritetima, formalnim ili neformalnim, nego argumentima ili čak sopstvenim očima.
Kao i kod svakog drugog pretpolitičkog stanja, i ova poslednja srpska pobuna – protiv Aleksandra Vučića – još uvek u sebi nosi fermente više različitih procesa, može da se razvije u više oblika i krene u raznim pravcima. Ona može da bude samo još jedna u nizu seljačkih buna, koje su u trenutku buknule i ugasile se, kao kada se zapali kutija šibica. Može da bude i začetak šire i ambicioznije modernističke revolucije – plamena koji će goreti trajno. A može da bude i početak anarhije – apokaliptičnog požara koji će progutati sve pred sobom.
Rešenje te dileme zavisi i od naših ideja ali i od vere u jedno više, moralno opravdanje našeg današnjeg gneva. Zato ovaj tekst i završavamo rečenicama Džona Stajnbeka, nobelovca čijim smo ga citatom i započeli:
“I u očima ljudi je nemoć; i u očima gladnih raste gnev. U dušama ljudi plodovi gneva postaju puni i teški, postaju zreli za berbu.”
***
Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Saši Jankoviću, nekadašnjem Zaštitniku građana i bivšem predsedniku Pokreta slobodnih građana. Saša je u politiku ušao kao ustavobranitelj a iz nje izašao kao prosvetitelj. Za ono prvo tada nismo bili spremni, ovo drugo sada nismo razumeli. Tražeći, uzaludno, uvek nove pesnike i uvek nove poslovođe.
“Ugovori su isto što i ruže ili mlade devojke. Oni traju dokle traju.”
(Šarl de Gol)
I
Dvanaest otvorenih pravnih pitanja
Negde otprilike od sredine prošle godine, u domaćoj i međunarodnoj javnosti sve češće se pominje pojam tzv. “pravno obavezujućeg sporazuma” (u daljem tekstu, ovaj dokument ćemo označavati skraćenicom POS) koji bi trebalo da zaključe Republika Srbija i Republika Kosovo kako to formulišu kosovski Albanci, ili Republika Srbija i Privremene institucije samouprave na Kosovu i Metohiji, kako to formuliše srpska strana, ili Beograd i Priština, kako to formuliše Evropska unija.
Bez obzira na ovaj pomalo patetični galimatijas oko istih ugovornih strana koje jedna drugu uporno nazivaju različitim imenima, sam termin POS ulazi iz diplomatskih (a i nekih drugih) kancelarija i sa naslovnih strana novina i u zvanične dokumente. Njegova sadržina još uvek nije određena (ili, da budemo precizniji: nije saopštena javnosti). U daljem tekstu bavićemo se ovim dokumentom nezavisno od toga šta bi u njemu tačno pisalo: o tome, ionako, sva tri učesnika u ovom procesu imaju različita mišljenja i različite interese. Neka od tih mišljenja su samo zablude a neka samo očekivanja, isto kao što su i neki interesi samo pravne ili političke fikcije – ali sve te nedoumice najbolje potvrđuje našu početnu hipotezu: o POS ne pregovaraju samo oni koji se još nisu dogovorili kako se zovu, već i oni za koje taj dokument sve više predstavlja sasvim različite stvari.
Dakle, pokušaćemo da analiziramo međunarodnopravne i ustavnopravne aspekte POS na jedini način na koji to u ovom trenutku možemo – hipotetički – dakle ako bi takav dokument, u nekom trenutku, u nekoj formi i sa nekom sadržinom, bio zaključen.
Razmotrićemo, u tom smislu, dvanaest ključnih pravnih pitanja:
Koji pravni režimi se trenutno primenjuju na Kosovu – u odnosu na teritoriju obuhvaćenu tim geografskim pojmom i u odnosu na ljude koji tamo žive?
Kakav je pravni status Republike Kosovo u periodu 2008-2018?
Kako je na pravni status Kosova uticalo savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz 2010. godine?
Kakva je pravna priroda tzv. Briselskog sporazuma i šta možemo da zaključimo iz postupaka koji su povodom ovog dokumenta vođeni pred ustavnim sudovima Srbije i Kosova u 2013. i 2014. godini?
Koje međunarodnopravne posledice bi proizvelo eventualno zaključenje POS?
Da li je za POS primenljiv tzv. “model dve Nemačke” iz 1972. godine?
Koje bi bile pravne posledice eventualne razmene teritorija?
Koje pravne posledice bi zaključenje POS moglo da ima po eventualno članstvo Republike Kosovo u Ujedinjenim nacijama?
Koje pravne posledice bi zaključenje POS imalo po ustavnopravni poredak Republike Srbije?
Kakve bi bile krivičnopravne implikacije eventualnog zaključenja POS mimo ustavom propisane procedure?
Kakve su moguće opcije u pogledu izjašnjavanja građana Republike Srbije o ovom pitanju na eventualnom referendumu?
Koji bi međunarodni pravni lekovi ostali na raspolaganju Republici Srbiji posle eventualnog zaključenja POS ako bi želela njegovo poništenje?
II
Tri paralelna pravna režima
U pravnom smislu, slučaj Kosova i Metohije je tipičan primer teritorije na kojoj se odjednom, uporedo i u različitoj meri primenjuje više pravnih režima pri čemu je svaki od tih režima, u različitim vremenima, uspostavio drugi suverenitet.
a) Pravni režim Republike Srbije
Republika Srbija, kao pravna sledbenica Kraljevine Srbije, Kraljevine SHS/Jugoslavije, republikanske Jugoslavije i Državne zajednice Srbije i Crne Gore, primenjuje svoj pravni režim, koji je fiksiran nekoliko puta, a poslednji put donošenjem Ustava Republike Srbije 2006. godine, čiji je tekst dostupan ovde:
Sastavni deo pravnog režima Republike Srbije na Kosovu i Metohiji su i jedan podzakonski akt Vlade i jedna rezolucija Narodne skupštine:
Odluka Vlade Republike Srbije o poništavanju protivpravnih akata privremenih organa samouprave na Kosovu i Metohiji i proglašenju jednostrane nezavisnosti (“Službeni glasnik RS”, broj 18/08) od 18. februara 2008. čiji je tekst dostupan ovde:
Rezolucija Narodne skupštine o osnovnim principima za političke razgovore sa privremenim institucijama na Kosovu i Metohiji (“Službeni glasnik RS”, broj 4/13), od 13. januara 2013. godine, dostupna ovde:
Međutim, sastavni deo pravnog režima Republike Srbije, koji bi se primenjivao na Kosovu i Metohiji, trebalo je da bude i tzv. “posebni zakon” kojim bi se uredila “suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija” a koji bi bio donet “po postupku predviđenom za promenu Ustava” (član 182 stav 2 Ustava). Ovaj zakon – neka vrsta ustavnog zakona – nije, međutim, donet: ne samo da nije donet u roku predviđenom članovima 15 i 16 Ustavnog zakona za sprovođenje Ustava Republike Srbije (31. decembar 2008. godine) već ni bilo kada kasnije.
Činjenica da je Republika Srbija sama propustila da donese akt ustavnog ranga, koji je predvidela sopstvenim ustavom kao dopunski izvor prava u pogledu Kosova i Metohije objektivno je narušila njen položaj kako u raspravi pred Međunarodnim sudom pravde 2008-2010 (videti šire odeljak IV) tako i u Briselskim pregovorima 2010-2013 (videti šire odeljak V).
b) Pravni režim Republike Kosovo
Republika Kosovo, kao jednostrano proglašena državna tvorevina, primenjuje sopstveni pravni režim čiji je temelj Deklaracija o nezavisnosti usvojena 17. februara 2008. godine. Original deklaracije napisan je na albanskom jeziku, a verzija teksta na engleskom jeziku dostupna je ovde:
Na osnovu deklaracije, usvojen je Ustav Republike Kosovo koji je stupio na snagu 15. juna 2008. godine, a čiji je tekst (verzija na srpskom jeziku) dostupan ovde:
Ovim pravnim režimom detaljnije ćemo se baviti u daljem tekstu, kada budemo analizirali u kojoj meri Republika Kosovo ispunjava međunarodnopravne kriterijume da bude smatrana suverenom državom (videti šire u odeljku III, tačka c).
c) Pravni režim tzv. međunarodne zajednice
Međunarodna zajednica ima i svoj sopstveni pravni režim, potpuno odvojen od prethodna dva i neposredno zasnovan na Povelji Ujedinjenih nacija (dostupna ovde):
2. Vojno tehnički sporazum zaključen između vlasti SR Jugoslavije i Republike Srbije i međunarodnih snaga za bezbednost (KFOR) potpisan u Kumanovu, 9. juna 1999. godine, dostupan ovde (verzija na srpskom jeziku):
3. Uredba Specijalnog predstavnika Generalnog sekretara UN broj 1999/1 od 25. jula 1999. godine “O ovlašćenjima privremene administracije na Kosovu”, kojom je predviđeno da je “sva zakonodavna i izvršna vlast na Kosovu, uključujući i administraciju pravosuđa” u rukama UNMIK, a da je vrši Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN. Tekst ove uredbe (na engleskom jeziku) čitalac može da nađe ovde:
4. Ustavni okvir za privremenu samoupravu koji je doneo Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN svojom uredbom broj 2001/9 od 15. maja 2001. godine, i kojim su uspostavljeni okviri zakonodavne, izvršne i sudske vlasti, dostupan ovde (verzija na srpskom jeziku):
Konačno, međunarodni pravni režim na Kosovu obuhvata i niz drugih pojedinačnih akata UN, njenih specijalizovanih organa i agencija koje funkcionišu na teritoriji Kosova, kao i akata Evropske unije.
Srbija i Kosovo, kao dve paralelne jurisdikcije koje se primenjuju na istoj teritoriji, do sada su uzajamno apsolutno isključivale jedna drugu, ali su uprkos tome obe prihvatale međunarodni pravni režim i interiorizovale ga, u različitim formama i u različitoj meri, u sopstvene pravne poretke.
Aprila 2013. godine, uz posredovanje Evropske unije, Srbija i Kosovo su prihvatile tzv. Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa, a koji je u javnosti poznatiji pod kolokvijalnim nazivom “Briselski sporazum”. O pravnoj prirodi ovog dokumenta biće više reči u odeljku V ovog teksta – na ovom mestu ćemo zadržati samo na konstataciji da on predstavlja prvi hibridan dokument, odnosno jedini pravni akt koji (u ovom trenutku) prihvataju sva tri suvereniteta koji su uspostavili svoje konkurentske jurisdikcije na Kosovu: i Republika Srbija i Republika Kosovo i tzv. međunarodna zajednica.
III
Porođaj ili pobačaj: država “in statu nascendi” (Kosovo 2008-2018)
Šta, na osnovu dosad dostupnih činjenica, možemo da zaključimo o pravnom statusu Republike Kosovo? Da li ona ispunjava kriterijume koje pozitivno međunarodno pravo postavlja da bi se neka zajednica smatrala državom ili ne?
Najpre, kao tzv. prethodno pitanje, moramo preciznije terminološki odrediti sam pojam države. Kada se koristi u pravnoj terminologiji on može da se odnosi na više različitih pojmova. U unutrašnjem pravu izraz država koristi se da označi aparat vlasti, uspostavljen unutrašnjim pravnim poretkom. U uporednom ustavnom pravu, koristi se da označi delove pojedinih složenih državnih zajednica, federacija: “state” u Sjedinjenim Američkim Državama i “land” u Saveznoj Republici Nemačkoj su u tom smislu države. Međutim, u međunarodnom javnom pravu ovaj izraz se koristi u jednom specifičnom i znatno suženom značenju: on označava teritorijalni entitet koji je subjekt međunarodnog prava, odnosno takvu zajednicu koja raspolaže dovoljnim kapacitetom da vrši prava i ispunjava obaveze koje međunarodno pravo propisuje za svoje subjekte.
Ovo pitanje je u klasičnom međunarodnom pravu smatrano faktičkim, a ne pravnim: države su nastajale i nestajale, kao rezultat unutrašnjih (revolucije, secesije, disolucije) i spoljnih (ratovi, okupacije) procesa i događaja. Dok su postojale one su ulazile u odnose sa drugim državama sa kojima su to želele ili morale. Pitanje da li neka država postoji u skladu sa međunarodnim pravom ili ne nije se postavljalo.
Kodifikacija kriterijuma za postojanje države po međunarodnom pravu izvršena je tek 1933. godine, donošenjem Konvencije u Montevideu o pravima i dužnostima država. Iako je ovaj dokument zaključen kao regionalna međunarodna konvencija (obuhvatio je, u trenutku zaključenja, samo 19 zemalja članica Organizacije američkih država) on je sa vremenom ušao u korpus normi tzv. običajnog međunarodnog prava te se primenjuje i na ostatak sveta.
Integralni tekst Konvencije u Montevideu (verzija na španskom i engleskom jeziku) dostupan je ovde:
Član 1. Konvencije u Montevideu navodi četiri kriterijuma koje neki entitet mora kumulativno da ispuni da bi mogao da bude smatran državom. To su:
stalno stanovništvo
definisana teritorija
vlada (u smislu suverene vlasti)
kapacitet da ulazi u odnose sa drugim državama.
Republika Kosovo ima, očigledno, ozbiljne probleme sa ispunjavanjem sva četiri navedena kriterijuma – svakog od njih u određenoj, iako različitoj, meri.
a) Stanovništvo
Prvo, jedan deo stanovništva stalno naseljen na teritoriji na kojoj je ovaj entitet proglašen priznaje ga samo kao faktičku vlast ali ne i kao državu po međunarodnom pravu: iako su Srbi na Kosovu redovno učestvovali u izborima koje je Republika Kosovo raspisivala u periodu 2008-2018. oni su to činili polazeći od pravne fikcije da se radi o “privremenim organima kosovske samouprave”, odnosno da učestvuju u izborima za organe vlasti pokrajine Republike Srbije. Mnogi od njih su, isto tako, uzeli i dokumenta koje je izdavala Republika Kosovo, iako se na njima Republika Srbija nigde ne pominje.
Može se, naravno, tvrditi da je ta njihova mentalna rezervacija predstavljala samo način na koji će lakše da prihvate faktičku realnost, ali da samu tu realnost nije promenila. Međutim, po našem mišljenju to ne menja suštinu stvari: kolektivna mentalna rezervacija je postojala, svih deset godina je uživala direktnu podršku Republike Srbije (a indirektnu, kao što ćemo videti u daljem tekstu, i svake druge države u svetu koja nije priznala Republiku Kosovo) i postoji i danas. Republika Kosovo, dakle, nema stalno stanovništvo u smislu u kojem ga definiše član 1. Konvencije iz Montevidea.
Na kraju, ali ne kao najmanje važno, treba napomenuti i da je Republika Kosovo, jedna od retkih zajednica koja polaže pravo da bude država, a da zapravo i ne zna koliko stanovnika ima. Organi Republike Kosovo, naime, za deset godina svog postojanja, nisu bili u stanju da sprovedu popis stanovništva, čak ni prema minimalnim međunarodnim standardima.
b) Teritorija
Drugo, kriterijum “definisane teritorije” je takođe višestruko sporan. Jedina međunarodno priznata granica Republike Kosovo (ona sa Republikom Albanijom) faktički ne postoji posle 1999. godine. Prema nedavnoj izjavi Pandeli Majka, ministra za dijasporu Republike Albanije u Srbici (Skenderaj) na Kosovu, ova granica od 1. januara 2019. godine više neće ni formalno postojati. Granice sa bivšim jugoslovenskim republikama (Crnom Gorom i Makedonijom) nisu međunarodno priznate. Granicu sa Republikom Srbijom ova druga smatra tzv. administrativnom linijom. Granica između Republike Srbije i severnih delova Kosova pretežno nastanjenim Srbima, takođe, faktički ne postoji. Sve češće, razni zvaničnici Republike Kosovo, ponekad, ističu teritorijalne pretenzije na dve opštine izvan Kosova sa albanskom većinom (Preševo i Bujanovac) koje nazivaju tzv. “istočnim Kosovom“. Poslednji put je to učinio Hašim Tači, predsednik Republike Kosovo, početkom avgusta 2018. godine.
Očigledna je pretenzija Republike Kosovo da, automatski, preuzme suverenitet na celoj teritoriji autonomne pokrajine Kosovo i Metohija, kako je ona definisana ustavom Republike Srbije, kao njen univerzalni sukcesor. Međutim, vidimo da je ta pretenzija višestruko kompromitovana faktičkim stanjem – što otvara pitanja da li je teritorija Republike Kosovo “definisana” u dovoljnoj meri (kako to predviđa član 1. Konvencije iz Montevidea) da bi ovaj uslov mogao da se smatra ispunjenim.
c) Suverena vlast
Treće, vlada (odnosno suverena vlast) je uspostavljena u određenoj meri, ali je ta mera promenljiva i više predstavlja rezultat različitih faktičkih (političkih) okolnosti nego što predstavlja izraz uspostavljenog pravnog standarda. Suverenitet na teritoriji na kojoj polaže suverena prava Republika Kosovo je prinuđena da deli sa tzv. međunarodnom zajednicom (KFOR, UNMIK, EULEX) – tu činjenicu je priznala i u svojim pravnim aktima. Takođe, na teritoriji Kosova faktičku vlast vrše i obaveštajne službe jednog broja drugih zemalja (kao što je Republika Turska) koje, bez pravnog osnova, uspostavljaju paralelne institucije. Konačno, na teritoriji većinski naseljenoj Srbima, vlast Republike Kosovo dodatno je ograničena tzv. Briselskim sporazumom o kojem će biti reči u daljem tekstu.
Moguće je, naravno, tvrditi – kao što je to činio Zbignjev Bžežinski – da u savremenom svetu ne postoji tzv. potpuni ili apsolutni suverenitet, u smislu u kojem je o njemu u XVI veku pisao Žan Boden. Pojam suvereniteta je, krajem XX i početkom XXI veka svakako doživeo duboke promene i tačno je da bi bilo adekvatnije posmatrati kao skalu, umesto kao ravnu liniju. Međutim, da bi neki entitet mogao da se smatra državom po međunarodnom pravu on svakako mora da ispuni barem donji prag na toj skali: da ima barem minimalni suverenitet. Pitanje je u kojoj je meri, posle deset godina od jednostrano proglašene nezavisnosti, Republika Kosovo ispunila i taj minimum.
Ovo pitanje se, međutim, ne postavlja samo u faktičkom smislu (u kojem se ono postavlja za mnoge države u svetu – naročito one manje) nego i u normativnom i to je po našoj oceni ozbiljan argument za osporavanje teze o Republici Kosovo kao “državi u punom kapacitetu”. Naime, ova zajednica je sama, u svom ustavu, sebi nametnula ozbiljna ograničenja svog sopstvenog suvereniteta:
Kosovo nema svoju nacionalnu valutu, jedan od tradicionalnih simbola državnosti, a nije ni član šire monetarne unije sa zajedničkom valutom. U članu 11. tačka 1. Ustava Kosova navodi se samo: “U Republici Kosovo će se koristiti jedinstvena valuta”. Ona, međutim, posle deset godina postojanja, još uvek nije pravno definisana.
Više odredaba Ustava Republike Kosovo (čl. 53, 58 tač. 2, 123 tač. 3) sadrže tzv. upućujuće norme, odnosno predviđaju da će se određena postupanja vršiti u skladu sa propisima Saveta Evrope (Okvirna konvencija za zaštitu nacionalnih manjina, Evropska povelja za regionalne ili manjinske jezike, Evropska povelja lokalne samouprave, Evropsa konvencija o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda, itd.) Države koje su članice ovih multilateralnih međunarodnih ugovora primenjuju ih, naravno, kao sastavni deo svog unutrašnjeg pravnog poretka. Međutim, one ih ne navode kao posredan izvor prava u sopstvenim ustavima, kroz upućujuće norme.
Određeni izbori i imenovanja mogu se vršiti samo na osnovu prethodnih konsultacija, ili na osnovu datih predloga, od strane međunarodnih političkih funkcionera, dok sam Ustav predviđa da pojedini funkcioneri Republike Kosovo moraju da budu stranci. Tako, na primer, od trinaest članova Sudskog saveta Kosova dva moraju biti stranci, izabrani od strane Međunarodnog civilnog predstavnika na osnovu predloga Misije za evropsku bezbednost i odbrambenu politiku (član 151 tač. 2 Ustava Kosova). Od devet sudija Ustavnog suda Kosova čak tri moraju biti stranci (pri čemu oni ne mogu biti “stanovnici Kosova ili neke susedne zemlje”) koje imenuje Međunarodni civilni predstavnik “nakon konsultacija sa predsednikom Evropskog suda za ljudska prava” (član 152, tač. 4 i 5 Ustava Kosova).
U članu 153 Ustava Kosova normirano je tzv. “međunarodno vojno prisustvo” koje “uživa mandat i ovlašćenja odeđena relevantnim međunarodnim instrumentima, uključujući rezoluciju 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija i Sveobuhvatni predlog o rešenju statusa Kosova od 26. marta 2007.” “Predsedavajući međunarodnog vojnog prisustva”, navodi se dalje u ovom članu Ustava Kosova, “predstavlja konačnu vlast operativne oblasti u tumačenju aspekata pomenutog sporazuma, koji se tiču Međunarodnog vojnog prisustva. Nijedan organ vlasti Republike Kosovo ne može razmatrati, umanjiti ili ograničiti mandat, ovlašćenja i obaveze, pomenute u ovom članu”. Iz formulacije ovog člana Ustava, sasvim je očigledno da se Republika Kosovo (samo)odrekla vojne komponente suverenosti, i to ne samo na delovima teritorije na koju polaže suverenitet (međunarodne vojne baze) nego na celini svoje teritorije. Republika Kosovo je, što je slučaj bez presedana u komparativnom ustavnom pravu, tzv. “međunarodno vojno prisustvo” definisala kao posebnu, eksteritorijalnu, strukturu koja je izvan, i iznad, sopstvenih organa vlasti.
Konačno, Ustav Kosova (članovi 146, “Međunarodni civilni predstavnik” i 147, “Konačna vlast Međunarodnog civilnog predstavnika”) predviđa, kao tzv. specijalnu normu, apsolutnu supremaciju stranog državljanina koji nije izabran, nego postavljen, tzv. “Međunarodnog civilnog predstavnika”, i to u odnosu na sve ustavom utvrđene organe vlasti: “Bez obzira na ostale odredbe ovog Ustava, Međunarodni Civilni Predstavnik, na osnovu Sveobuhvatnog Predloga o Rešenju Statusa Kosova, od dana 26. marta 2007, ima konačnu vlast na Kosovu u pogledu tumačenja civilnih aspekata Sveobuhvatnog predloga. Nijedan organ vlasti na Kosovu nije ovlašćen za razmatranje, umanjivanje ili ograničavanje mandata, ovlašćenja i obaveza, određenih ovim i članom 146.”
d) Kapacitet za održavanje odnosa sa drugim državama
I konačno, četvrti kriterijum suvereniteta po članu 1. Konvencije u Montevideu – kapacitet da ulazi u odnose sa drugim državama – u slučaju Republike Kosovo ozbiljno je kompromitovan. Od 193 države članice UN nju priznaje 111 država, od 15 članica Saveta bezbednosti UN priznaje je 7, a od 5 stalnih članica Saveta bezbednosti UN 3. To nije kritična većina dovoljna da obezbedi članstvo Republike Kosovo u UN, što ćemo detaljnije analizirati u daljem tekstu. Od 28 država članica EU priznaje je 23 – što takođe nije većina dovoljna da obezbedi njeno članstvo u EU.
Ovaj kapacitet, međutim, nije samo matematičko, već je pre svega suštinsko pitanje: može li tvorevina, nastala na način na koji je nastala – jednostranom odlukom koja je omogućena prethodnom agresijom – pretendovati da je svet prihvati kao legalnu, a da pri tome ne legalizuje i sve načine na koji je ona nastala?
Pravna kvalifikacija koja bi bila najbliža faktičkom stanju, posle deset godina postojanja Republike Kosovo je da je to neka vrsta paradržavne tvorevine. Ona, istina, ima neka obeležja, i suštinska i formalna, koja imaju i druge države: neko stanovništvo je priznaje kao svoju državu, ima (iako ograničenu) kontrolu na nekoj teritoriji, uspostavila je neku organizaciju vlasti (iako ona funkcioniše sa ozbiljnim ograničenjima) i priznaju je neke zemlje. Opet, videli smo da praktično nijedan od kriterijuma koje neka država, kao subjekt međunarodnog prava, mora da ispuni Republika Kosovo, do sada, nije u potpunosti ispunila.
U ovom trenutku, nama se čini da je Republika Kosovo, u pogledu svog stvarnog međunarodnopravnog statusa, definitivno bliža nekom tipu međunarodnog protektorata, nego suverene države. Taj tip je po našem mišljenju najbliži kondominijumu (kao što je recimo francusko-španski kondominijum nad Andorom ili anglo-francuski kondominijum nad Novim Hebridima u periodu 1906-1980) jer su ovlašćenja protektora faktički podeljena između Ujedinjenih nacija i Evropske unije. Jedno od pitanja koje se ovom konstatacijom otvara, a o čemu će biti više reči u daljem tekstu, jeste kako Republika Srbija, kao bar nominalno suverena država, može da potpiše POS sa tvorevinom koja to nije?
***
Proces izgradnje države se, naravno, nikada ne može zaokružiti preko noći. Istorija poznaje mnogo slučajeva u kojima je on trajao duže vreme – verovatno ne treba ići dalje od Srbije XIX veka, gde su prvi elementi državnosti međunarodno priznati na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1856. godine a potpuni međunarodni suverenitet stečen tek na Berlinskom kongresu, 1878. godine.
U tom međuvremenu od dvadeset dve godine, kneževina Srbija je bila “država u stanju nastajanja” (in statu nascendi) što je i Republika Kosovo poslednjih deset godina. Međutim, istorija nam, isto tako, daje i dosta primera država koje su bile u tom stanju neko vreme, pa na kraju ipak nisu zaokružene kao suverene države: pripojene su nekoj drugoj zemlji, ili su se raspale na više novih država, ili se sa njima nešto drugo dogodilo.
Takav je npr. bio slučaj Saharske arapske demokratske republike (bivše španske kolonije Zapadne Sahare); takav je bio slučaj i bivše Demokratske republike Nemačke kao i slobodnih gradova Rijeke (1920-1924), Memela (1920-1923), Danciga (1920-1939), Tangera (1924-1956) Jerusalima (1948), Trsta (1947-1954)…I posle nekoliko decenija, još uvek je nerešen status Turske republikeSeverni Kipar (uspostavljene turskom invazijom ostrva, 1974) i Palestine (uspostavljene sporazumima u Oslu, 1993).
Započeta državnost ne znači, naravno, i garanciju da će ona biti zaokružena. Svaka država “in statu nascendi” ovaj period u svom razvoju može da završi i porođajem, ali i pobačajem.
IV
Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde (2010)
Generalna skupština UN je 8. oktobra 2008. godine usvojila Rezoluciju 63/3 (2008) kojom je Međunarodnom sudu pravde uputila zahtev za davanje tzv. savetodavnog mišljenja (avis consultatif) o tome da li je jednostrano proglašenje nezavisnosti Kosova u skladu sa međunarodnim pravom.
Tekst ove, prilično kratke, rezolucije čitalac može pogledati ovde (verzija na engleskom jeziku):
Podsećajući da su 17. februara 2008. godine Privremene institucije samouprave Kosova proglasile nezavisnost od Srbije,
Svesna da je ovaj čin prihvaćen sa različitim reakcijama članica Ujedinjenih nacija u pogledu njegove saglasnosti sa postojećim međunarodnim pravnim poretkom,
Odlučuje, u skladu sa članom 96 Povelje Ujedinjenih nacija da od Međunarodnog suda pravde zatraži, u skladu sa članom 65 Statuta Suda da donese savetodavno mišljenje o sledećem pitanju:
“Da li je jednostrana deklaracija nezavisnosti od strane Privremenih institucija samouprave Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom?”
Međunarodni sud pravde je 22. jula 2010. godine, posle rasprave u kojoj su, pored predstavnika Republike Srbije i autora Deklaracije o nezavisnosti učestvovali predstavnici još 26 država-članica UN (Albanija, Nemačka, Saudijska Arabija, Argentina, Austrija, Azerbejdžan, Belorusija, Bolivija, Brazil, Bugarska, Burundi, Kina, Kipar, Hrvatska, Danska, Španija, SAD, Ruska federacija, Finska, Francuska, Jordan, Norveška, Rumunija, Velika Britanija, Venecuela i Vijetnam) većinom glasova sudija od deset prema četiri usvojio traženo savetodavno mišljenje. Petnaesti sudija, Ši Jiujong iz Narodne republike Kine, podneo je ostavku 28. maja 2010. godine pa nije učestvovao u glasanju: tada je imao 84 godine (inače, živ je i danas).
O ovom dokumentu, u 123 tačke i na 54 strane, u poslednje vreme se vode intenzivne rasprave u javnosti: kao i toliko puta do sada, svoje stavove o njemu na najautoritativniji način formulišu oni koji ga nikada nisu ni pročitali; oni koji su ga ovlaš pročitali i samo delimično razumeli svoje stavove iznose na manje decidan način; oni koji su ga detaljno pročitali i pri tome i razumeli, uglavnom ne iznose nikakve stavove.
Zbog toga, čitaocima ovog teksta predlažemo da se najpre sami upoznaju sa ovim (kao što ćemo u daljem tekstu videti, prilično kontroverznim) dokumentom. Njegov integralni tekst na engleskom jeziku je ovde:
U daljem tekstu razmotićemo četiri osnovne grupe pitanja:
Da li je otcepljenje (secesija) zabranjeno međunarodnim pravom ili nije?
Koji su bili osnovni pravni argumenti onih država koje su priznale Republiku Kosovo u toku rasprave pred Sudom?
Koji su bili osnovni pravni argumenti onih država koje nisu priznale Republiku Kosovo?
Koje je obrazloženje Sud usvojio u svom Savetodavnom mišljenju?
Koje su posledice koje je donošenje Savetodavnog mišljenja imalo po Republiku Srbiju?
a) Secesija i međunarodno pravo
Pre nego što počnemo analizu Savetodavnog mišljenja potrebno je razmotriti jedno prethodno pitanje: da li je otcepljenje (secesija) zabranjena međunarodnim pravom ili nije? U našoj javnosti, duboko traumatizovanoj serijskim otcepljenjima u periodu 1991-2008, vladao je – a vlada i danas – preovlađujući, uporan i pogrešan stav da jeste.
Jednim delom, ovaj stav je i posledica pogrešnog i površnog razumevanja prava kao takvog: ne postoji jedan, jedinstven i idealan, pravni poredak na svetu, poredak koji bi bio geografski, istorijski i kulturno harmonizovan, i u kojem bi sve norme morale da budu u međusobnom skladu. Kantov kategorički imperativ je ostao u domenu filozofije prava. Naprotiv, u praksi postoji veliki broj paralelnih pravnih poredaka (o čemu smo delimično pisali i u odeljku II) koji se nalaze u konkurentskom, a ponekad i u konfliktnom, odnosu. Međunarodno pravo je samo pretpostavljeni vrh piramide sačinjene od svih tih poredaka zajedno: ono o čemu su se – u datom istorijskom vremenu – države međusobno dogovorile.
Savremeno međunarodno pravo (ono koje je počelo da se razvija posle 1945. godine) stavilo je, doduše, van zakona neke radnje kojima se otcepljenje ponekad materijalizuje: agresivni rat, terorizam, zločine protiv čovečnosti (genocid), itd. Istovremeno, ono je izričito legalizovalo niz pravnih koncepata na koje se protagonisti otcepljenja često pozivaju: pravo na samoopredeljenje,dekolonizaciju, itd. Međutim, sam čin otcepljenja per se, kao takav, nije ni dozvolilo ni zabranilo (videti širu argumentaciju ove teze u tački 79 Savetodavnog mišljenja).
Pri tome, činjenica da su gotovo sve države u svojim unutrašnjim pravnim porecima otcepljenje po pravilu definisale kao teško krivično delo (videti šire u odeljku XI neke primere iz uporedne krivičnopravne legislative) tu ništa suštinski ne menja: unutrašnje pravo reguliše odnose između države i njenih (a nekad i stranih) državljana dok međunarodno pravo reguliše odnose između država kao takvih i država i međunarodnih organizacija.
Rasprave o tome da li međunarodno pravo, kada i pod kojim uslovima, dozvoljava ili zabranjuje otcepljenje, a kada u odnosu na njega zauzima neutralan stav, nisu nove u teoriji: vode se u poslednjih stotinak godina, još od otcepljenja Norveške od Švedske (1905).
Na ovom mestu ne možemo ulaziti u detaljnu analizu argumenata koje su istakli razni učesnici u ovoj debati ali zainteresovane čitaoce upućujemo na odličan zbornik radova na tu temu (13 tekstova različitih autora) koji je 2006. objavila Cambridge University Press:Marcelo G. Kohen (ed), “Secession – International Law Perspectives”. Ceo tekst (548 strana) je dostupan ovde:
Marčelo Koen, urednik ovog zbornika i profesor međunarodnog prava u Ženevi, bio je inače član pravnog tima Republike Srbije na raspravi pred Međunarodnim sudom pravde po ovom pitanju.
Dakle, ideja da će Međunarodni sud pravde svojim savetodavnim mišljenjem utvrditi da je sam čin otcepljenja Kosova per se, kao takav, bio u suprotnosti sa međunarodnim pravom, bila je nerealna – iako, iskreno, sumnjamo da je tako radikalna očekivanja iko ozbiljan uopšte imao.
Da li je, međutim, bilo moguće nešto drugo? Nešto na prvi pogled slično, ali ipak drugo: da Sud utvrdi da je Deklaracija o proglašenju nezavisnosti Kosova u suprotnosti sa međunarodnim pravom po osnovu zloupotrebe institucija samouprave na Kosovu osnovanih po Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 (1999)?
Sud je, videli smo, odbio da zauzme i takav stav, i tu odluku je usvojio većinom glasova od deset prema četiri. Hajde da sada pogledamo ključne argumente koje su u raspravi izneli pristalice i protivnici otcepljenja Kosova. Potom ćemo analizirati argumente koje je Sud u svom Savetodavnom mišljenju prihvatio, i na kraju razmotriti posledice koje su ovo mišljenje, i čitav postupak pred Sudom, imali po međunarodni položaj Republike Srbije.
b) Pravna argumentacija država koje su priznale otcepljenje Kosova
Međutim, naša analiza se ovde ne završava, nego naprotiv, tek počinje. Cela rasprava vođena pred Međunarodnim sudom pravde po ovom pitanju, i samo obrazloženje u Savetodavnom mišljenju, za nas su ovde zanimljiviji po svemu onome što na kraju nije bilo napisano, nego po onome što jeste.
Zagovornici jedostranog otcepljenja Kosova – nekoliko najmoćnijih država Zapada predvođenih SAD, Velikom Britaijom, Francuskom i Nemačkom – izneli su u toku rasprave dva ključna argumenta na osnovu kojih su tvrdili da je otcepljenje Kosova bilo legalno:
Prvi argument polazio je od Ustava SFRJ iz 1974. godine. Po njemu, Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija bila je subjekt (konstitutivni deo) jugoslovenske federacija i kao takva uživala je ista prava kao i drugi subjekti koji su u međuvremenu stekli pun međunarodnopravni subjektivitet. Mutatis mutandis – ide dalje ovaj argument – dictum mišljenja Badinterove komisije iz 1991. godine trebalo bi primeniti i na Kosovo, dok bi postojeća administrativna granica trebalo, kao i u svim prethodnim slučajevima otcepljenja, da postane međudržavna granica.
Drugi argument polazio je od kršenja međunarodnog humanitarnog prava koje je u periodu 1998-1999. godine na Kosovu počinila SR Jugoslavija (pravna prethodnica Republike Srbije). Iznet je stav da su ta kršenja bila takvog obima i intenziteta da je većinsko albansko stanovništvo Kosova na osnovu same te činjenice steklo pravo na jednostrano proglašenje nezavisnosti kao tzv. poslednje sredstvo (ultima ratio).
U teorijskom smislu, oba ova argumenta je – pune dve i po godine pre nego što je Savetodavno mišljenje uopšte i doneto – obrazložio američki profesor Kristofer Borgen, direktor Centra za međunarodno i uporedno pravo na Pravnom fakultetu Univerziteta Sent Džon u Njujorku, u svom tekstu “Kosovo’s Declaration of Independence: Self-Determination, Secession and Recognition”, objavljenom 29. februara 2008. u časopisu Američkog udruženja za međunarodno pravo (ASIL), broj 29 (2)/2008. Zainteresovani čitaoci mogu naći integralni tekst Borgenovog članka ovde:
Oba ova argumenta bila su vrlo opasna ne samo po neposredne interese Republike Srbije nego i po dugoročnu ocenu jednog istorijskog perioda u celini.
Da je prihvaćen, prvi argument bi implicirao da je i Republika Srbija u 2008. godini bila u stanju raspada (disolucije) u kojem je SFR Jugoslavija bila 1991. godine, te da su njene autonomne jedinice ovlašćene da jednostrano proglase nezavisnost, slično federalnim jedinicama SFRJ 1991. Ovaj zaključak predstavljao bi novi pravni presedan koji bi u budućnosti mogao da se koristi kako bi legitimisao i eventualan sličan zahtev u Vojvodini.
Drugi argument bi, opet da je prihvaćen, predstavljao pravni osnov po kojem bi SRJ (Republika Srbija) mogla biti smatrana direktno odgovornom za zločine protiv čovečnosti kao država (a ne samo, kao što smo videli iz prakse Međunarodnog krivičnog tribunala za bivšu Jugoslaviju u Hagu, indirektno, preko radnji ili propuštanja određenih lica).
Međunarodni sud pravde nije prihvatio nijedan od ova dva argumenta, jer ni za jedan nije postojala dovoljna većina glasova sudija: npr. za argument o “teškim kršenjima međunardnog humanitarnog prava” u svom izdvojenom mišljenju izjasnio se samo jedan od četrnaest sudija koji su učestvovali u glasanju: Antonio Augusto Kankado Trindade, iz Brazila.
c) Pravna argumentacija država koje nisu priznale otcepljenje Kosova
Argumentacija država koje nisu priznale otcepljenje Kosova – pre svega Republike Srbije, ali i drugih (Španija, Kipar, Ruska federacija, Belorusija, NR Kina, Venecuela) bila je zasnovana prvenstveno na odredbi člana 2 stav 4 Povelje UN u kojoj se navodi:
“Sve članice će se u svojim međunarodnim odnosima uzdržavati od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti svake države, ili na svaki drugi način nesaglasan s ciljevima Ujedinjenih nacija.”
Ove države su se, pored Povelje UN, pozvale i na Deklaraciju 2625 (XXV) principa međunarodnog prava o prijateljskim odnosima i saradnji među državama u skladu sa Poveljom Ujedinjenih nacija (1970), za koju postoji konsenzus da danas predstavlja tzv. običajno međunarodno pravo, i u kojoj je Generalna skupština UN ponovila:
„princip da će se države uzdržavati od pretnje silom ili upotrebe sile protiv teritorijalnog integriteta ili političke nezavisnosti bilo koje države“.
U argumentaciji je, takođe, korišćena i odredba člana IV Završnog akta Helsinške konferencije o bezbednosti i saradnji u Evropi (1975) u kojoj se navodi da će:
„…države učesnice poštovati teritorijalni integritet svake druge države učesnice“.
Integralni tekst Deklaracije Generalne skupštine UN 2625 (XXV), u prevodu na srpski jezik, čitalac može naći ovde (str. 33-38):
Dalje, istaknuta je i dotadašnja praksa Saveta bezbednosti UN, koji je u nizu slučajeva bio konzistentan u osudi jednostranih deklaracija o nezavisnosti, usvajanih od strane različitih samouspostavljenih organa na delovima teritorije suverenih država-članica. U tom smislu, u raspravi pred sudom su citirane: rezolucije 216 i 217 (1965) u pogledu Južne Rodezije; rezolucija 541 (1983) u pogledu Severnog Kipra; rezolucija 787 (1992) u pogledu Republike Srpske (videti šire tačku 81 Savetodavnog mišljenja).
Konačno, sastavni deo argumentacije država koje nisu priznale otcepljenje Kosova bila je i jurisprudencija samog Međunarodnog suda pravde, i to pre svega delovi obrazloženja presude Suda u slučaju iz 1986. godine, Vojne i paravojne aktivnosti u Nikaragvi i protiv Nikaragve (Nikaragva protiv SAD).
Sud je odbio sve ove argumente, navodeći za to dva osnovna razloga:
Prvo, Sud je zauzeo stanovište da pozitivno međunarodno pravo štiti integritet države samo u odnosu na druge države koje bi mogle da ga ugroze, ali ne i u odnosu na sopstveno stanovništvo (nacionalne i etničke grupe u okviru same ugrožene države). Po oceni Suda, ako država ne raspolaže dovoljnim kapacitetom da sama (svojim unutrašnjim pravnim poretkom) zaštiti integritet sopstvene teritorije, ona ne može da očekuje da to, umesto nje, učini međunarodno pravo.
Drugo, Sud je bio shvatanja da dotadašnja praksa Saveta bezbednosti daje osnova za zaključak da su zabranjena samo ona jednostrana otcepljenja izvedena (ili povezana sa) kršenjem drugih peremptornih normi međunarodnog prava (ius cogens): nezakonitom upotrebom sile (Kipar), aparthejdom (Južna Rodezija), itd. Dakle, Sud je zaključio da čin jednostranog otcepljenja sam po sebi (ako ne predstavlja posledicu drugih kršenja međunarodnog prava) nije zabranjen (videti šire tačku 81 Savetodavnog mišljenja).
(d) Obrazloženje prihvaćeno u Savetodavnom mišljenju Međunarodnog suda pravde
Šta je Sud učinio nakon što je odbacio sve ključne pravne argumente koje su iznele i pristalice i protivnici nezavisnosti Kosova? Na čemu je zasnovao dictum svog savetodavnog mišljenja?
Da bi uopšte mogao da sastavi obrazloženje za koje će glasati većina sudija, Sud je morao da sam stvori jednu konstrukciju: da poslanici Skupštine Kosova, koji su 17. februara 2008. godine usvojili Deklaraciju o proglašenju nezavisnosti, u tom trenutku nisu delovali u kapacitetu članova privremenih organa samouprave, formiranih po Ustavnom okviru iz 2001. godine, nego kao:
“… osobe koje su delovale zajednički u svom kapacitetu predstavnika naroda Kosova izvan okvira privremene administracije” (tač. 109 Savetodavog mišljenja).
U tački 109 Sud je, dakle, odbacio pravnu kvalifikaciju koju je dala Generalna skupština UN u svojoj Rezoluciji 63/3 (2008): podsetimo se, u rezoluciji se od suda traži savetodavno mišljenje o pitanju: “Da li je jednostrana deklaracija nezavisnosti od strane Privremenih institucija samouprave Kosova u saglasnosti sa međunarodnim pravom?”. Iz tačke 109 proizilazi da je Sud najpre promenio pitanje kako bi mogao da da mišljenje na pitanje koje je sam sebi postavio.
Ovo odstupanje od teksta postavljenog pitanja, iako nije česta pojava, ipak ne predstavlja presedan u praksi Suda. Ista ili slična praksa primenjena je u nekoliko ranijih slučajeva u kojima je Međunarodni sud pravde (odnosno njegov prethodnik u periodu 1920-1946, Stalni sud međunarodne pravde) davao savetodavna mišljenja: Tumačenje grčko-turskog sporazuma od 1. decembra 1926. (1928), Tumačenje sporazuma između Svetske zdravstvene organizacije i Egipta od 25. marta 1951. (1980), Primena presude broj 273 Administrativnog tribunala UN (1982).
Da bi nekako mogao da obrazloži ovaj stav Sud je, po našem mišljenju prilično nespretno, pokušao da instrumentalizuje dve (inače nesporne) činjenice:
Prve, da je Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 (1999) uspostavila jedan “izuzetan i privremeni režim”, odnosno da ni u kom delu nije prejudicirala konačan status Kosova niti da je sprečavala uspostavljanje takvog statusa (videti tačke 95, 98, 99, i 100 Savetodavnog mišljenja).
Drugo, da organi UN koji su u ime međunarodne zajednice faktički vršili funkcije suverene vlasti na Kosovu (Specijalni predstavnik Generalnog sekretara UN, nemački diplomata Joakim Riker, UNMIK i KFOR) nisu reagovali na Deklaraciju o nezavisnosti (tačka 108 Savetodavnog mišljenja). Sud je ovde (nama se čini dosta olako) zaključio da je to ćutanje podrazumevalo i njihovu saglasnost, primenom sentence koja vodi poreklo još iz rimskog prava “qui tacet consentire videtur” (ko ćuti smatra se da je saglasan).
Čitava ova konstrukcija predstavlja jednu, u suštini ne previše sofisticiranu, pravnu fikciju, koja pati od čitavog niza slabosti.
Prvo, Mišljenje potpuno ignoriše neke važne (ma koliko na prvi pogled trivijalne) detalje – npr. činjenicu da su zasedanje Skupštine Kosova 17. februara 2008. godine fizički obezbeđivale jedinice KFOR, oružane formacije osnovane po Rezoluciji Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) – iz kojih proizilazi da organi UN ne samo da nisu sprečili ovaj čin, nego su i aktivno pomagali njegovo izvršenje.
Drugo, Mišljenje se nije odredilo po pitanju subjektiviteta: imajući u vidu jednonacionalni sastav lica koja su izglasala Deklaraciju o nezavisnosti pravo na secesiju je faktički priznato samo jednoj nacionalnoj grupi a ne stanovništvu teritorije koja se otcepljuje in corpore.
Treće, Mišljenje je potpuno ignorisalo sumnjivuproceduru: proglašenje nezavisnosti Kosova je jedino u Evropi u poslednih sto godina (počev od otcepljenja Norveške 1905. pa do Krima 2014. godine) koje nije sprovedeno nakon referenduma (niti je Deklaracija o nezavisnosti bilo kada, posle usvajanja, prošla naknadnu referendumsku proveru).
Četvrto, Mišljenje se uopšte ne određuje u odnosu na nepodnošljivu banalnost činjenice da je jedan isti organ, osnovan u skladu sa Ustavnim okvirom za privremenu samoupravu koji je doneo zvaničnik UN, najpre usvojio Deklaraciju “u svom kapacitetu predstavnika naroda Kosova” a odmah po isteku te “psihičke sekunde” se vratio u prethodni status i nastavio da radi u kapacitetu privremenih organa samouprave.
Improvizacija je u ovom slučaju, dakle, očigledna: to objašnjava i njene strukturne i formalnologičke slabosti, koje su brojne. Istovremeno, improvizacija je bila i nužna jer bez nje većina u Sudu ne bi mogla da obrazloži odluku koju je već bila prihvatila: bez nje, Sud bi morao da zaključi da je Skupština Kosova, kao jedan od privremenih organa samouprave, osnovanih po pravnom režimu uspostavljenom na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999) delovala ultra vires, odnosno izvan svojih nadležnosti, i da je samim tim i rezu u suprotnosti sa međunarodnim pravom.
Iz svih navedenih razloga, ova odluka jeste poslužila svrsi zbog koje je i doneta – oslobađanju samih Ujedinjenih nacija od odgovornosti za tolerisanje, a u određenoj meri i pomaganje, čina jednostranog otcepljenja dela teritorije jedne suverene države, njene članice. Međutim, ona sigurno neće ostati zapisana u istoriji međunarodnog prava kao jedna od onih na koje će današnja generacija sudija ovog suda imati preterane razloge da bude ponosna, niti na koje će buduće generacije sudija imati razloga da se isuviše često pozivaju.
e) Posledice usvajanja Savetodavnog mišljenja MSP po Republiku Srbiju
Međutim, uprkos svemu navedenom, Savetodavno mišljenje sadrži i nekoliko sasvim precizno određenih elemenata koji su za Republiku Srbiju, i kratkoročno i dugoročno, korisni. Istovremeno, i posle pažljive analize, nismo identifikovali nijedan koji bi za nju mogao da bude štetan – u smislu da je njen pravni položaj učinio gorim nego što je bio pre njegovog donošenja.
Prvo, Sud nije prihvatio argument da je Autonomna pokrajina Kosovo i Metohija imala pravo na samoopredeljenje kao subjekt (konstitutivni deo) jugoslovenske federacije po Ustavu iz 1974. godine. Time je, još 2010. godine – bar što se međunarodnog prava tiče – otklonjena opasnost da se otcepljenje Kosova koristi kao potencijalni presedan u slučaju eventualnih sličnih pokušaja u drugoj autonomnoj pokrajini Srbije, Vojvodini.
Drugo, Sud nije prihvatio ni argument da je Kosovo steklo pravo na otcepljenje zbog kršenja međunarodnog humanitarnog prava od strane SRJ (Srbije) u oružanim sukobima 1998-1999. Time je otklonjena i opasnost da se Republika Srbija, na osnovu ovog mišljenja, smatra direktno odgovornom kao država i da eventualno bude tužena za isplatu ratne štete. Njena odgovornost je ostala indirektna, i ograničena samo na one slučajeve koje je razmatrao Međunarodni krivični tribunal za bivšu Jugoslaviju, u krivičnim postupcima koje je vodio.
Treće, Sud je ovom svojom konstrukcijom jednom za svagda zapečatio diskontinuitet između Ujedinjenih nacija i Republike Kosovo: nova država nije nastala na osnovu odluka UN i na njih se ne može pozivati. Prema ovom mišljenju Suda, ne postoji recimo nikakva pravna razlika između one Republike Kosovo, proglašene na jednostrano organizovanom referendumu 1991. godine, i ove proglašene na osnovu Deklaracije iz 2008. godine. Postoji naravno razlika, ali ona je samo faktičke prirode: 1991. je država imala kapacitet da onemogući transformaciju te državne tvorevine sa papira u stvarnost a 2008. nije imala. Međutim, ovo pitanje – odnos snaga na terenu i međunarodna podrška različitim interesima – nije pravno pitanje. To oduzimanje pretpostavljenog legitimiteta UN Republici Kosovo je bitna posledica donošenja Savetodavnog mišljenja, koja Republici Srbiji ide u prilog.
Četvrto, ako pogledamo sve ono što se desilo posle donošenja Deklaracije i usvajanja Savetodavnog mišljenja očigledan je zaključak da je albanska strana faktički bila primorana da uđe u pregovore sa Republikom Srbijom (čime ćemo se šire baviti u odeljku V) tek posle donošenja Savetodavnog mišljenja MSP. Sve do tada, ona se nadala da će globalni raspored moći u svetu biti dovoljan da se njena jednostrana odluka prizna, izričito ili prećutno, od strane dovoljno velikog broja dovoljno uticajnih država da joj nikakvi pregovori neće biti ni potrebni. To shvatanje je, polako i postepeno ali sigurno, počelo da se menja tek posle 2010. godine.
Ako pođemo od četiri navedene činjenice, kako onda možemo da objasnimo preovlađujući negativan stav u našoj javnosti prema ovom mišljenju Međunarodnog suda pravde? Nama se čini da je on složena posledica više faktora koji su delovali zajedno:
prvo, jednog iracionalnog i visoko emotivnog diskursa koji je od samog početka krize na Kosovu (još sredinom osamdesetih godina prošlog veka) nametnut kao jedini ispravan;
drugo preteranih očekivanja koje je uoči i tokom postupka pred Međunarodnim sudom pravde neodgovorno podsticao deo patriotski opredeljenih političkih elita;
treće, mazohističkih shvatanja da je Sud samo instrument u rukama nevidljivih i moćnih sila i sličnih teorija zavera;
četvrto, duboke i iracionalne mržnje prema Zapadu i dalje dominantne u srpskoj kolektivnoj svesti; i, konačno,
peto, prizemnih politikantskih kalkulacija pojedinih političara kojima odgovara da ovom manipulacijom skrenu pažnju sa svojih sopstvenih promašaja danas, računajući (iz četiri prethodno navedena razloga) na nekritičko prihvatanje u jednom, u velikoj većini, funkcionalno nepismenom, i manipulacijama sklonom, narodu.
V
Neke dileme u vezi tzv. Briselskog sporazuma (2013)
Predsednik vlade Republike Srbije, Ivica Dačić, i predsednik vlade Republike Kosovo, Hašim Tači, zaključili su u Briselu, 19. aprila 2013. godine, Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa… (u daljem tekstu označen kao: Briselski sporazum). U ovom odeljku razmotrićemo sedam osnovnih pravnih pitanja u vezi sa ovim dokumentom:
(1) Način zaključenja, ugovorne strane i interiorizacija u domaće pravne sisteme;
(2) Istorijski kontekst: sporazumi koji su prethodili zaključenju Briselskog sporazuma;
(3) Postupak koji je povodom Briselskog sporazuma vođen pred Ustavnim sudom Srbije:
(4) Odluka Ustavnog suda Srbije i njeno obrazloženje;
(5) Argumentacija izneta u izdvojenim mišljenjima četvoro sudija povodom te odluke;
(6) Postupak koji je povodom Briselskog sporazuma vođen pred Ustavnim sudom Kosova i odluka ovog suda;
a) Način i tehnika zaključenja, označenje ugovornih strana, interiorizacija u domaće pravne sisteme
Hajde da našu analizu počnemo od one tri tačke kojima se završava prva rečenic u ovom odeljku. Ne, one nisu stavljene zato što je autora ovog teksta mrzelo da do kraja napiše jedan dugi naziv međunarodnog sporazuma. Stavljene su zato što autor, u stvari, nije znao šta tačno da napiše. Briselski sporazum je, naime, prilično redak primer u pravnoj istoriji da jedan isti dokument nosi tri različita naziva.
Verzija sporazuma koja je u posedu Republike Srbije nosi naziv: “Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini”; zaključak o prihvatanju sporazuma pod ovim naslovom donela je Vlada Republike Srbije 22. aprila 2013. godine, iako taj zaključak nije nikada objavljen u “Službenom glasniku Republike Srbije” (ovim pitanjem ćemo se detaljnije baviti u daljem tekstu); Narodna skupština Republike Srbije je 26. aprila donela Odluku o prihvatanju Izveštaja (Vlade) o dosadašnjem procesu političkog i tehničkog dijaloga sa Privremenim institucijama samouprave u Prištini uz posredovanje Evropske unije, uključujući proces implementacije postignutih dogovora; ova odluka je objavljena u “Službenom glasniku Republike Srbije” (ali uz nju nije objavljen i tekst Izveštaja koji je prihvaćen, a čiji je sastavni deo i tekst Briselskog sporazuma):
Verzija sporazuma koja je u posedu političkih predstavnika kosovskih Albanaca, međutim, nosi sasvim drugi naslov: Prvi međunarodni sporazum principa koji uređuju normalizaciju odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije; ova verzija Briselskog sporazuma je, donošenjem posebnog zakona, ratifikovana u Skupštini Kosova, 27. juna 2013. godine:
Konačno, međunarodni posrednik u zaključenju Briselskog sporazuma, baronesa Ketrin Ešton, koja je i parafirala oba primerka (sam original je napisan na engleskom jeziku) dokument je u svom izveštaju Evropskom parlamentu od 22. aprila 2013. godine lakonski kvalifikovala kao “sporazum Beograda i Prištine” – neupućeni čitalac bi mogao da pomisli da su gradovi Beograd i Priština zaključili neki sporazum o komunalnoj saradnji:
Imajući u vidu da u samom tekstu Briselskog sporazuma nigde nisu označene ugovorne strane, svaka od njih je imala slobodu da samu sebe, a i onu drugu stranu, naziva kako je sama želela. Vidimo da su obe strane iskoristile to pravo, dok je posrednik (EU) diplomatski izbegao da se o tom pitanju uopšte izjašnjava.
Isto tako, svaka od ugovornih strana je Briselski sporazuminteriorizovala, odnosno inkorporirala u svoj domaći pravni poredak, na različit način: srpska strana, usvajanjem izveštaja Vlade u Narodnoj skupštini, u formi odluke, a kosovska strana ratifikacijom međunarodnog ugovora, takođe u skupštini, ali u formi zakona.
Iako smo dosad razmotrili uglavnom formalna pitanja, smatramo da je ovo adekvatno mesto da se postavi i jedno suštinsko: da li je “treća strana” (EU) u Briselskom sporazumu samo posrednik ili je možda i sama ugovorna strana? Da li je baronesa Ketrin Ešton oba primerka (i Dačićev i Tačijev) potpisala samo kao svedok?
Naime, većina odredaba Briselskog sporazuma predstavlja paralelno, samo na prvi pogled unilateralno, ali načelno istovetno obavezivanje svake od dve strane prema trećoj – Evropskoj uniji. Unija se, u tom smislu, u većini tačaka pojavljuje u ulozi nosioca prava prema stranama u sporazumu, dok prema tački 15 ima i jednu obavezu: da pomogne stranama u sporu u osnivanju Odbora za implementaciju.
Takav zaključak je, između ostalog, vidljiv i iz rukom dopisanog teksta na “srpskoj” verziji Sporazuma:
“Ovim potvrđujem da je ovo tekst predloga na koji će obe strane dostaviti svoje odluke o prihvatanju ili odbijanju: I.D.”
b) Istorijski kontekst: prethodni pregovori i sporazumi
U javnosti se često čuju različita, olako izrečena, tumačenja u vezi Briselskog sporazuma: da on predstavlja materijalizaciju jedne suštinski drugačije politike Republike Srbije prema Kosovu; da je ta promena nužno povezana sa promenom političkog režima u Srbiji 2012. godine; da je Srbija sama “izmestila” locus negotiatorum u pogledu Kosova iz Ujedinjenih nacija u Evropsku uniju, i tako dalje. Sva ova tumačenja su površna i u svojoj osnovi pogrešna.
Zbog toga je važno da se u ovoj tački ukratko osvrnemo na istorijski kontekst u kojem je Briselski sporazum zaključen; na ono što mu je prethodilo i na ono što mu je sledilo. I jedno i drugo je važno da bismo shvatili i kontekst u kojem se danas pregovara o POS – kao prirodnom nastavku – a po nekim shvatanjima – i završetku, čitavog ovog procesa.
Najpre, pregovori između Srbije i Kosova a uz posredovanje Evropske unije započeli su na osnovu Rezolucije Generalne Skupštine Ujedinjenih nacija A/RES/64/298 od 9. septembra 2010. godine. Ta rezolucija je predstavljala odgovor UN na Savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde iz jula iste godine, koje smo već analizirali u prethodnom odeljku. Prema tome, sasvim su neosnovane tvrdnje koje se u poslednje vreme sve češće čuju, da je Srbija sama “izmestila pregovore iz UN u EU” i time, navodno, pogoršala svoj položaj. Neosnovane su iz dva suštinska razloga:
Prvo, u periodu od jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova, februara 2008. godine, pa do donošenja ove rezolucije u septembru 2010. godine, nikakvih pregovora između Srbije i Kosova u UN nije ni bilo – dakle, nije imalo šta da se “izmešta”.
Drugo, otvaranja pregovora pod posredovanjem EU nije bila nikakav jednostrani čin Srbije, niti njena volja: Srbija je 2010. godine bila suočena sa jednostavnim izborom: da prihvati rezoluciju UN i uđe u pregovore, ili da u njih ne uđe, znajući da bi to značilo kršenje rezolucije UN, organizacije koja je u tom momentu vršila, praktično, suverenu vlast na Kosovu.
Održano je ukupno devet rundi pregovora u Briselu, i to: 8. i 9. marta 2011. (prva runda); 28. marta 2011. (druga runda); 15. aprila 2011. (treća runda); 17. i 18. maja 2011. (četvrta runda); 2. jula 2011. (peta runda – postignut dogovor o matičnim knjigama i slobodi kretanja); 2. septembra 2011. (šesta runda – postignut dogovor o carinskom pečatu i katastru); 21. i 22. novembra 2011. (sedma runda – postignut dogovor o univerzitetskim diplomama); 30. novembra i 2. decembra 2011. (osma runda – postignut dogovor u oblasti integrisane kontrole administrativne linije); i 21-24. februara 2012. godine (deveta runda – postignut dogovor o regionalnom predstavljanju i saradnji, uključujući i parafiranje Tehničkog protokola za implementaciju dogovorenih rešenja u oblasti integrisane kontrole administrativne linije).
Ove pregovore vodio je tadašnji politički direktor Ministarstva spoljnih poslova, Borko Stefanović, da bi ga (posle izbora nove Vlade Republike Srbije u julu 2012. godine) zamenio Dejan Pavićević, dotadašnji direktor Kancelarije za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu, od 20. septembra 2012. godine.
Na osnovu tačke 10. Tehničkog protokola, početkom oktobra 2012. godine formirana je tzv. Grupa za implementaciju u koju su ušli predstavnici državnih organa u čijoj se nadležnosti nalaze pojedina dogovorena rešenja: Ministarstva unutrašnjih poslova; Ministarstva finansija i privrede – Uprava carina i Poreska uprava; Ministarstva poljoprivrede, šumarstva i vodoprivede – Uprava za zaštitu bilja i Uprava za veterinu; Kancelarije za Kosovo i Metohiju; Kancelarije za stručne i operativne poslove u pregovaračkom procesu; i Republičkog geodetskog zavoda.
Grupa za implementaciju je održala ukupno 11 sastanaka u Briselu sa predstavnicima Kosova i EU, u periodu od formiranja do potpisivanja Briselskog sporazuma, i to: 10. i 11. oktobra 2012; 31. oktobra 2012. sa nastavkom 5. i 6. novembra 2012; 20. i 21. novembra 2012; 29. i 30. novembra 2012; 3. i 4. decembra 2012; 12. i 13. decembra 2012; 17. i 18. decembra 2012; 10. i 11. januara 2013; 15. januara 2013; 6. februara 2013; i 18. i 19. marta 2013. godine.
O detaljima svih navedenih pregovora zainteresovani se mogu informisati ovde:
Po našem mišljenju, ovde je bitno istaći da je u toku svih pregovora vođenih 2011. i 2012. godine srpska strana bila konzistentna u stavu da sva izvršna ovlašćenja u pogledu policije i carine vrše organi EULEX-a, čemu se kosovska strana protivila. Na insistiranje šefa pregovaračkog tima, Borka Stefanovića, Visoka predstavnica EU za spoljnu i bezbednosnu politiku, Ketrin Ešton, ovo je garantovala u posebnom pismu upućenom tadašnjem predsedniku Republike Srbije, Borisu Tadiću.
U pogledu sistema elektronske razmene informacija u vezi sa carinom po međunarodnim standardima, kroz tzv. S.E.E.D. sistem kompromisno rešenje je nađeno 24. januara 2013. godine, tako što će server preko kojeg će se ova razmena obavljati biti fizički lociran u Rimu, a za njegovo održavanje će biti zadužena Italijanska carinska agencija.
Konačno, u vezi osnivanja Fonda za razvoj na severnom Kosovu dogovoreno je da sva sredstva prikupljena od carina, akciza i poreza na tom području budu uplaćivana na račun Fonda u nekoj od komercijalnih banaka koje posluju na severnom Kosovu i da će moći da budu korišćena isključivo za infrastrukturne i razvojne projekte u opštinama Leposavić, Zvečan, Zubin Potok i Kosovska Mitrovica.
Sve navedeno odnosilo se na tzv. tehnički dijalog. Na insistiranje međunarodne zajednice, ovaj dijalog je od oktobra 2012. godine dopunjen i tzv. političkim dijalogom koji se od tada vodio paralelno. Od početka političkog dijaloga do zaključenja Briselskog sporazuma održano je deset rundi razgovora u okviru političkog dijaloga: 19. oktobra 2012; 7. novembra 2012. (zaključen Aranžman posvećen pitanjima oficira za vezu; 4. decembra 2012. (postignut dogovor o uspostavljanju zajedničkog upravljanja na četiri administrativna prelaza); 17. januar 2013. (rešeno pitanje raspodele carinskih prihoda sa administrativnih prelaza pod zajedničkim upravljanjem); 20. februar 2013; 4. mart 2013. (po prvi put otvoreno pitanje srpske autonomije na Kosovu); 20. mart 2013; 2. april 2013; 17. april 2013; i 19. april 2013. godine, kada je i potpisan Briselski sporazum.
Analiza svih navedenih činjenica nedvosmisleno upućuje na tri vrlo važna zaključka:
Prvo, očigledna je tendencija Evropske unije, kao posrednika u ovim razgovorima, da sa vremenom posvećuje veću pažnju političkim nego suštnskim aspektima. Tako je, na primer, prvobitna forma razgovora, tzv. tehnički dijalog, već posle godinu dana dopunjena novom formom, tzv. političkim dijalogom, iako su se i u okviru ovog drugog uglavnom razmatrala tehnička pitanja; prvi zaključeni instrument o saglasnosti dve strane, februara 2012. godine, nosio je naziv “tehnički protokol”, naredni je, aprila 2013. godine već imao mnogo pretenciozniji naslov – “prvi sporazum o principima”, a sada se (2018. godina) insistira na tzv. “pravno obavezujućem sporazumu”. Očigledno je, dakle, da je EU više stalo do toga da se ovi razgovori vode na što višem (političkom) nivou i da se završavaju potpisivanjem instrumenata sa što zvučnijim nazivom, nego kakav će biti suštinski kvalitet rešenja dogovorenih na tim pregovorima.
Drugo, paralelno sa procesom “politizacije” razgovora, očigledan je i proces monopolizacije ovih pregovora na srpskoj strani. Jedno vreme je bila obezbeđena, kolika-tolika transparentnost ovog procesa: Vlada Republike Srbije je, na primer, 9. januara 2013. godine usvojila tekst Političke platforme za razgovore sa predstavnicma privremenih institucija samouprave u Prištini (sa kojeg je kasnije skinuta i oznaka poverljivosti), a 26. aprila 2013. je tadašnji predsednik vlade, Ivica Dačić, podneo sasvim detaljan izveštaj o dotadašnjem (2010-2013) toku pregovora u Narodnoj skupštini Republike Srbije. Sa ovom praksom se, međutim, u kasnijim godinama prestaje: posle 2013. godine Narodna skupština nijednom nije razmatrala ovo pitanje, a posle 2014. godine i Vlada Republike Srbije je prestala da usvaja platforme za razgovore. Posle 2017. godine cela Vlada Republike Srbije je potpuno isključena iz razgovora (kao i Narodna skupština posle 2013. godine): pregovore, razgovore i dogovore vodi isključivo Aleksandar Vučić, kršeći pri tome direktno odredbu člana 112 Ustava Republike Srbije koja njegove nadležnosti određuje vrlo restriktivno. Evropska unija, uprkos više upozorenja koja su njenim visokim funkcionerima, usmeno i pismeno, uputile razne političke organizacije i pojedinci u Republici Srbiji, ovo pitanje očigledno ignoriše.
Treće, Republika Srbija je različite predstavnike Republike Kosovo, od tehničkih do političkih, prihvatila kao legitimne pregovarače počev od jeseni 2010. godine, pri tome sve vreme insistirajući na pravnoj fikciji da je reč o predstavnicima “Privremenih organa samouprave u Prištini”. Kao što je Međunarodni sud pravde u svom Savetodanom mišljenju od 22. jula 2010. godine konstruisao jednu pravnu fikciju – da Skupština Kosova nije usvojila Deklaraciju o nezavisnosti u kapacitetu privremenih organa samouprave UN nego “predstavnika naroda Kosova izvan okvira privremene administracije” – tako su i različite vlade Republike Srbije, počevši od 2010. godine pa do danas, konstruisale drugu pravnu fikciju: da pregovaraju sa predstavnicima privremenih organa samouprave a ne organa vlasti suverene države.
Jednim delom, one to svakako jesu učinile pod međunarodnim pritiskom – tzv. “napredak” u ovim pregovorima je za svih osam prethodnih godina bio, a i danas je, ključan instrument kojim je Evropska unija uslovljavala dalji nastavak pregovora o pridruživanju Srbije EU. Jednim delom, međutim, i kod samih političkih elita u Srbiji, iako nevoljno, postepeno i često vrlo licemerno, sazrevala je svest da se faktička realnost ne može zauvek ignorisati i da će kapacitet same Srbije da utiče na događaje na Kosovu i u vezi njega biti veći ukoliko zemlja bude prisutna u ključnim međunarodnim procesima nego ako ostane po strani od njih.
Sa druge strane, pravna fikcija da se ipak razgovara sa (doduše pomalo odmetnutim) predstavnicima samouprave u sopstvenoj pokrajini a ne sa predstavnicima druge, praktično suverene, države bila je i dodatno olakšana ukupnom tabloidizacijom javnog mnenja do kojeg je došlo u poslednjoj deceniji u čitavom svetu – jedne opšte tendencije površnosti u kojoj se neuporedivo više pažnje posvećuje formi nego sadržini.
c) Postupak koji je vođen pred Ustavnim sudom Srbije
Postupak ocene ustavnosti Briselskog sporazuma započela je Demokratska stranka Srbije, predlogom koji je formalno podnelo (uglavnom) njenih 25 narodnih poslanika iz saziva 2012-2014. godine. S obzirom da sam Briselski sporazum nikada nije objavljen u “Službenom glasniku Republike Srbije”, pa da zbog toga nije predstavljao akt podoban za ocenjivanje ustavnosti, predlagač je osporio Odluku Narodne skupštine od 26. aprila 2013. godine kojom je usvojen Izveštaj vlade, u kojem je bio naveden i integralni tekst Briselskog sporazuma.
Ustavni sud se dopisom od 31. maja 2013. godine obratio Narodnoj skupštini sa zahtevom da se Sudu dostavi navedena odluka Narodne skupštine sa pratećom dokumentacijom dobijenom od Vlade. Po dobijanju ove dokumentacije, Ustavni sud Srbije je predlog dostavio na odgovor Vladi.
Zanimljiv je, posebno u kontekstu pravnog stava koji će predstavnici Vlade po ovom pitanju zauzimati kasnije, u toku 2014. godine, odgovor Vlade koji je Ustavnom sudu dostavljen 18. decembra 2013. godine. U tom dokumentu Vlada je predložila Ustavnom sudu da “zastane sa postupkom razmatranja podnetog predloga do donošenja posebnog zakona kojim će se urediti suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija”. Radilo se o posebnom zakonu, čije je donošenje propisano odredbom člana 182 stav 2 Ustava Srbije, i koji u tom trenutku nije bio donet već punih sedam godina po donošenju ustava (primedba autora: zakon nije donet ni do danas, skoro dvanaest godina po donošenju ustava).
Imajući vidu da je smisao odredbe člana 55 Zakona o Ustavnom sudu o zastoju postupka da pruži mogućnost donosiocu osporenog akta da otkloni neustavnost i nezakonitost osporenog akta, a to očigledno nije bilo moguće učiniti donošenjem novog akta, Ustavni sud ovaj predlog nije prihvatio.
Generalni sekretarijat Vlade je konačno celokupnu traženu dokumentaciju – overeni prevod Briselskog sporazuma na srpski jezik, kopiju originalnog sporazuma, Zaključak Vlade od 22. aprila kojim je sporazum prihvaćen i pozitivno mišljenje Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, dostavio Ustavnom sudu 15. januara 2014. godine.
Imajući u vidu složenost pravnih pitanja koja su otvorena u ovom predmetu, Ustavni sud Srbije je zakazao javnu raspravu za 24. jun 2014. godine. U ovoj raspravi su, pored većeg broja eksperata za međunarodno i ustavno pravo, učestvovali i predstavnici tadašnje Vlade Republike Srbije. Mislimo da je korisno na ovom mestu navesti i njihova imena: ministar pravde, Nikola Selaković, predsednik Odbora za ustavna pitanja i zakonodavstvo Narodne skupštine, Aleksandar Martinović i direktor Republičkog sekretarijata za zakonodavstvo, Dragan Đurđević. Iako formalno predstavljen kao profesor Pravnog fakulteta u Novom Sadu u javnoj raspravi je uzeo učešće i tadašnji glavni pravni savetnik Vlade, dr Rodoljub Etinski.
Kuriozitet ove javne rasprave, koji će opredeliti i dalji tok postupanja Ustavnog suda u ovom predmetu, bila je činjenica da su svi navedeni predstavnici Vlade zauzeli stav potpuno suprotan onome koji je bio suština dopisa Vlade od 18. decembra 2013. godine. Dok je Vlada u dopisu tražila zastoj postupka, u skladu sa članom 55 Zakona o ustavnom sudu, kako bi se doneo nedostajući zakon iz člana 182 stav 2 Ustava (i tako, bar po mišljenju autora dopisa, otklonila neustavnost osporenog akta), na javnoj raspravi su oni tvrdili da Briselski sporazum uopšte nije opšti pravni akt nego “politički sporazum” pa shodno tome i ne predstavlja akt podoban za ocenu ustavnosti.
U tom smislu je vrlo zanimljivo učešće profesora Etinskog u raspravi. On je, između ostalog, tada rekao i sledeće:
“Ustav ne sadrži propise kojima zabranjuje postojanje pravnog sistema i ustava Kosova i Metohije, kosovske zakone, kosovsku policiju i kosovske sudove. Zašto bi, onda, propisi Prvog sporazuma u kojima se pominje kosovski pravni sistem, ustav, zakoni, policija ili sudovi, bili suprotni Ustavu?”
d) Odluka Ustavnog suda Srbije
Ustavni sud Srbije je odluku broj IУo-247/2013 po predlogu za ocenu ustavnosti i zakonitosti Briselskog sporazuma doneo 14. decembra 2014. godine a ona je objavljena u “Službenom glasniku RS” br. 13/2015. Ovde je integralni tekst te odluke sa internet stranice Ustavnog suda:
Zanimljivi su, najpre, motivi Suda da izbegne izjašnjavanje o suštini, tzv. meritumu ovog pitanja, kao i razlozi kojima je takav proceduralni pristup obrazložio. Umesto izjašnjavanja o meritumu, Sud je odbacio predlog za ocenu ustavnosti i zakonitosti sa obrazloženjem da Briselski sporazum nije međunarodni ugovor, nego politički sporazum – prihvatajući, dakle, u celini argumentaciju koju su na javnoj raspravi izneli predstavnici Vlade Srbije, a koju je u stručnom smislu obrazložio dr Rodoljub Etinski. Takav pristup izazvao je ozbiljnu kritiku unutar samog Suda (videti šire u narednoj tački koja se bavi izdvojenim mišljenjima četvoro sudija).
Iako Briselski sporazum sadrži ozbiljne manjkavosti (i proceduralne, i jezičke i sadržinske) koje dovode u pitanje njegov status međunarodnog ugovora (o tome videti šire u tački f) ovog odeljka koja se bavi pravnom prirodom Briselskog sporazuma) mišljenja smo da je Sud ovde učinio dve bitne povrede prava: jednu proceduralnu i jednu materijalnu.
U proceduralnom smislu, samim činom zakazivanja i održavanja javne rasprave Sud je eo ipso prihvatio i podobnost osporenog akta da bude predmet meritornog ocenjivanja – i time je bio dužan da postupak u tom predmetu završi većanjem i glasanjem svih petnaest sudija, a ne procesnom odlukom tzv. Malog veća od troje sudija, kao što je na kraju učinio. O tome je, u svom izdvojenom mišljenju, detaljno pisala sudija dr Olivera Vučić, pa upućujemo čitaoca na njenu argumentaciju.
Takođe u proceduralnom smislu, bez obzira na status samog Briselskog sporazuma koji ostaje značajno kontroverzan, želimo da skrenemo pažnju da je Sud imao na raspolaganju i mnogo elegantniju pravnu argumentaciju (u odnosu na onu koju su ponudili Selaković, Martinović, Đurđević i Etinski) da izbegne izjašnjavanje o njegovoj sadržini – a to je činjenica da on nikada nije bio formalno ratifikovan u Narodnoj skupštini, pa prema tome ne predstavlja sastavni deo unutrašnjeg pravnog poretka Repulike Srbije. U tom smislu, Sporazum zaista nije akt podoban za ocenu ustavnosti i zakonitosti.
Konačno, u materijalnom smislu, Sud je propustio da uzme u obzir bitnu činjenicu: da je Briselski sporazum, kao svoju posledicu, imao i donošenje Odluke Narodne skupštine o prihvatanju izveštaja Vlade Republike Srbije o pregovorima sa predstavnicima Privremenih institucija samouprave u Prištini od 26. aprila 2013. godine (čiji je sastavni deo i tekst Briselskog sporazuma, na srpskom i na engleskom jeziku). Prihvatanjem izveštaja u formi odluke, a ne u nekoj drugoj zakonom predviđenoj formi (zaključaka, rezolucije, deklaracije) Narodna skupština je, indirektno, interiorizovala Briselski sporazum jednim opštim pravnim aktom koji je nesumnjivo bio podoban da bude predmet ocene ustavnosti i zakonitosti sam po sebi i nezavisno od ocene pravne prirode Sporazuma.
Po našem mišljenju, Ustavni sud je, ovakvom odlukom, ostavio suštinski neustavnu Odluku Narodne skupštine kao postojeću u pravnom poretku. Pored toga, Sud je ovde očigledno primenio i princip tzv. samoograničenja nadležnosti – odnosno izbegavanja da se decidno izjasni o aktima za koje je smatrao da su po svojoj prirodi politički akti, zasnovani na tzv. državnom razlogu. Iako se u uporednoj ustavnosudskoj praksi (pojedine odluke Vrhovnog suda SAD i Državnog saveta Francuske) mogu naći ovakvi primeri, radi se o pristupu koji nema valjano pravno utemeljenje u Ustavu Republike Srbije, Zakonu o Ustavnom sudu Srbije i dosadašnjoj ustavnosudskoj praksi u Srbiji.
U celini, pažljivijom analizom navedene odluke Ustavnog suda Srbije čitalac, a pravnik pogotovo, ne može da izbegne jedan višestruko tužan utisak. Najpre, da je Sud (ili bar onaj njegov većinski deo) bio u stalnoj dilemi kako da postupi u ovako eklatantnom slučaju narušavanja ustavnog poretka zemlje; da je tu dilemu pokušao da reši na jedan prilično trapav način – tako što bi konačan stav o svojoj nenadležnosti kompenzovao nepotrebno dugim obrazloženjem koje je sadržalo niz navoda potpuno irelevantnih za predmet spora; da se u tom obrazloženju više trudio da objasni kako Republika Kosovo nije država po međunarodnom pravu (što samo po sebi nije ni bilo predmet spora) nego da izvede logičnu uzročno-posledičnu vezu između činjenica i svog stava o njima; dalje, da je tu dilemu ostavio u suštinskom smislu nerešenom i nakon donošenja svoje odluke; zatim, da je u toku celog postupka demonstrirao neprihvatljivo visok stepen impresioniranosti stavovima izvršne vlasti, jedne od strana u postupku (toliko visok da su npr. čak i čitavi pasusi iz pravnog mišljenja dr Rodoljuba Etinskog, glavnog pravnog savetnika Vlade, inkorporirani u obrazloženje odluke Suda – i to bez citiranja); i konačno, da je za posledicu ove svoje odluke imao ozbiljno narušavanje ustavnosti i zakonitosti u zemlji i na taj način postavio kamen temeljac daljem procesu potčinjavanja celokupne sudske vlasti u Republici Srbiji političkom voluntarizmu najgoreg tipa.
e) Argumentacija izneta u izdvojenim mišljenjima četvoro sudija
Četvoro sudija Ustavnog suda Srbije (dr Olivera Vučić, dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić i dr Dragan Stojanović) izdvojili su svoja mišljenja u odnosu na odluku koja je usvojena. Argumentacija u ova četiri izdvojena mišljenja se u velikoj meri preklapa pa ćemo ih analizirati zajedno.
Prva primedba je proceduralne prirode, ali vrlo značajna: Ustavni sud je, već samim činom zakazivanja javne rasprave, prihvatio svoju nadležnost u predmetu pa je naknadna odluka da se predlog odbaci iz proceduralnih razloga (nenadležnost) predstavljao kršenje propisa kojima je regulisan rad Suda. Nakon održane javne rasprave Sud je bio dužan da na opštoj sednici donese odluku o meritumu predmeta, tako što bi svih petnaest sudija o njemu većalo i glasalo.
Druga primedba se odnosi na pogrešno shvatanje pravne prirode Briselskog sporazuma: činjenica da ugovorne strane nisu zajedno potpisale isti dokument, nego je svaka potpisala svoj (uz paraf baronese Ketrin Ešton na oba) koja su kasnije razmenili, ne može se sama za sebe uzeti kao argument da one pri tome nisu zaključile međunarodni ugovor. Pravna istorija poznaje više sličnih primera, među kojima su najpoznatiji Vestfalski mir (1648) i Austro-ugarska nagodba (1867).
Treću primedbu – da u ovom predmetu Ustavni sud nije postupao samostalno – je najjezgrovitije u svom izdvojenom mišljenju izneo sudija dr Dragan Stojanović pa ćemo je ovde i citirati:
“Po mom sudu odluka se može pobijati iz najmanje tri načelna razloga. Prvo, može se prigovoriti da je jednostrano prikupljena i tendenciozno izložena činjenična i pravna građa koja je poslužila kao podloga usvojene odluke. Drugo, posmatrano sa stanovišta interpretacione tehnike, ne može se izbeći zaključak da je najvećim delom obrazloženje odluke takvo da se ne može smatrati samostalnom ustavnopravnom interpretacijom Ustavnog suda, jer se u njemu doslovno preuzimaju kako sav činjenični i pravni materijal tako i ustavnopravno mišljenje jednog od eksperata pozvanih na javnu raspravu (dr Rodoljub Etinski – prim. autora). Treće, po mom sudu, potpuno je neodrživ ključni stav iz odluke, a time i sva pravna argumentacija iz centralnog dela njenog obrazloženja koja ga prati, naime tvrdnja da je Briselski sporazum navodno politički, a ne pravni akt.”
Sve zainteresovane za šire detalje iz izdvojenih mišljenja četvoro sudija Ustavnog suda Srbije upućujemo na odličan tekst koji je napisao mr Miloš Prica, asistent Pravnog fakulteta u Nišu: “Zaključak Ustavnog suda o odbacivanju predloga za ocenu ustavnosti i zakonitosti parafiranog “Prvog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa” između Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini”, Zbornik radova Pravnog fakulteta u Nišu, 69/2015, str. 229-244, https://scindeks-clanci.ceon.rs/data/pdf/0350-8501/2015/0350-85011569229P.pdf).
f) Postupak vođen povodom zaključenja Briselskog sporazuma pred Ustavnim sudom Kosova
Zanimljivo je – a u našoj javnosti prilično malo poznato – da je i kosovska strana imala sličan problem sa poslanicima svog parlamenta kao što ga je imao i njen partner u Briselskom sporazumu, Republika Srbija. Naime, 4. jula 2013. godine, poslanik Skupštine Kosova Visar Imeri i još 11 njegovih koleginica i kolega podneli su predlog za ocenu ustavnosti Zakona br. 04/L-199, o ratifikaciji prvog međunarodnog sporazuma o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije i Plana implementacije ovog ugovora. Odluka Ustavnog suda Kosova po ovom predmetu doneta je posle samo dva meseca i njen tekst (verzija presude na srpskom jeziku) dostupan je ovde:
Podnosioci ovog predloga osporili su Zakon o ratifikaciji iz formalnih i suštinskih razloga.
U formalnom smislu, podnosioci su Zakon osporili iz ti razloga: (1) zato što nacrt nije bio dostavljen na razmatranje drugim agencijama i ministarstvima Vlade Kosova kao predlagača pre nego što je bio poslat Skupštini Kosova; (2) zato što nije bio praćen tzv. Deklaracijom o budžetskim implikacijama (troškovi sprovođenja zakona) i (3) zato što nije bio dostavljen na razmatranje skupštinskim komisijama pre rasprave na plenarnoj sednici.
U suštinskom smislu, oni su Briselski sporazum osporili zato što je, po njihovom mišljenju, u suprotnosti sa članovima 1.1. i 3.1. Ustava Kosova (prvi od dva navedena člana propisuje “neodvojivost i jedinstvenost države Kosova” a drugi definiše Kosovo kao “multietničko društvo”), članom 2 Evropske povelje o lokalnoj samoupravi i članovima 6, 13 i 14 Evropske konvencije o ljudskim pravima.
Ustavni sud Kosova je, bez vođenja javne rasprave, ovaj predlog odbio u presudi usvojenoj 9. septembra 2013. godine. Konačan ishod postupka je, dakle, isti kao i onaj kojim je okončan ustavnosudski spor u Beogradu. Obrazloženje je, doduše, malo drugačije.
U ovom slučaju je Sud razdvojio odlučivanje o formi i suštini, i to tako što je sva proceduralna pitanja tretirao kao primedbe na Zakon o ratifikaciji dok je sva materijalna pitanja tretirao kao primedbe na Briselski sporazum.
U presudi je proceduralne primedbe odbio, obrazlažući to odbijanje tvrdnjama: (1) da Vlada Kosova nije prekršila postupak predviđen Zakonom o međunarodnim ugovorima; da je Skupština Kosova usvojila predlog zakona najvišom propisanom kvalifikovanom većinom (dve trećine od ukupnog broja poslanika); i (2) da će naknadni dogovori dve strane, predviđeni Briselskim sporazumom, biti ratifikovani posebnim zakonima koji će biti donošeni nakon zaključivanja svakog od njih, pa prema tome ne mogu biti predmet ustavnosudske ocene po ovom predlogu.
U istoj presudi, Ustavni sud Kosova je o svim materijalnim primedbama odbio da se izjasni, pozivajući se na stvarnu nenadležnost. Obrazloženje ovog odbijanja sudije u Prištini su formulisale na način sličan onome za koji su se opredelile i većina njihovih koleginica i kolega u Beogradu: Ustav Kosova ne predviđa nadležnost Ustavnog suda u pogledu sadržine zaključenih međunarodnih ugovora (čl. 113, tačke 1-9), pa je ovo pitanje, ratione materiae, izvan ustavnosudske nadležnosti.
g) Međunarodnopravna priroda Briselskog sporazuma
U razmatranju pravne prirode Briselskog sporazuma prvo ćemo analizirati dve činjenice proceduralne prirode, a potom i tri specifičnosti u njegovoj sadržini – jednu jezičku i dve materijalne.
Prvo, u samom tekstu Briselskog sporazuma nije određen tzv. depozitar ugovora – država, međunarodna organizacija ili pojedinac koji bi obavljao poslove čuvanja originala ugovora i punomoćja pregovarača, izdavao overene kopije ugovora, primao pismena i saopštenja u vezi sa ugovorom, itd. u skladu sa članovima 76 i 77 Bečke konvencije o ugovornom pravu. Ovde je potrebno odmah konstatovati: imenovanje depozitara nije obavezan element u sadržini jednog međunarodnog ugovora (sasvim su ispravni i oni međunarodni ugovori kod kojih nije određen depozitar) ali je vrlo uobičajeno u praksi u poslednjih pola veka. Dozvoljavamo mogućnost da su srpska i kosovska strana možda verovale da će poslove depozitara vršiti Evropska unija, ili da su bile navedene da to veruju, ali to u samom tekstu Sporazuma nigde nije konstatovano.
Drugo, što je po našem mišljenju još važnije, da nijedna od dve (odnosno, po našem mišljenju, tri) ugovorne strane ovaj sporazum nije dostavila Sekretarijatu Organizacije UN u Njujorku u cilju njegovog registrovanja, klasiranja, unošenja u registar i objavljivanja, što je sve obavezna procedura propisana članom 80 Bečke konvencije o ugovornom pravu. U slučaju da je u tekstu nekog međunarodnog ugovora određen depozitar, poslovi registrovanja ugovora se poveravaju njemu; u slučaju da nije, ta obaveza ostaje na svim stranama ugovornicama. Ni Republika Srbija, ni Republika Kosovo, ni Evropska unija, kao potpisnici Briselskog sporazuma, ovu obavezu (još) nisu ispunili. Pošto je ovaj deo procedure kogentne (prinudne) prirode, navedena okolnost ozbiljno dovodi u pitanje da li se Briselski sporazum uopšte može smatrati međunarodnim ugovorom po Bečkoj konvenciji.
Treće – kad se malo pažljivije pogleda original Briselskog sporazuma (na engleskom jeziku) zapaža se da se za sve obaveze ugovornih strana koristi glagolski oblik “will” umesto, za pravnu terminologiju uobičajenog, “shall”. Ova distinkcija nije uočljiva u njegovim prevodima, ni na srpski ni na albanski jezik jer oba ova jezika, za razliku od engleskog, nemaju dve različite reči: u srpskom bi u oba slučaja bila upotrebljena reč “će”, u albanskom “do” (odnosno “do te”, u pluralu). Engleski, međutim, pravi bitnu razliku: glagolski oblik “will” koristi se da označi nešto što će se jednostavno desiti, ali ne predstavlja ničiju obavezu da to sprovede; oblik “shall” se koristi da označi nešto što je određeni subjekt u ugovoru dužan da sprovede.
Četvrto, indikativno je da čak 12 tačaka Briselskog sporazuma (od ukupno 15 koliko taj dokument ima) sadrži tzv. obaveze nepersonalizovane prirode (npr. da “će postojati jedno udruženje/zajednica opština, koja će biti stvorena na osnovu statuta”; da “će postojati jedna policija na Kosovu pod nazivom Policija Kosova”; da “će sva policija u severnom Kosovu biti integrisana u okvire Policije Kosova”, itd).
Peto, u tekstu Sporazuma ne postoji bilo kakva naznaka o čijoj se obavezi u pojedinom konkretnom slučaju radi: ko je zadužen, i odgovoran, za sprovođenje određene tačke, Srbija, Kosovo ili Evropska unija?
Kako su duhovito primetili dr Vladimir Đerić i dr Tatjana Papić, u svom tekstu “Međunarodnopravni aspekti odluke Ustavnog suda Srbije o ustavnosti i zakonitosti Briselskog sporazuma” (Anali Pravnog fakulteta u Beogradu, 2/2016, str. 200-214, http://ojs.ius.bg.ac.rs/index.php/anali/article/view/165) za operativne tačke Briselskog sporazuma: “One pre izgledaju kao lista tačaka nekakvog plana”.
Da zaključimo: ne verujemo da bi bilo koja od strana koje su zaključile Briselski sporazum mogla, sa izgledima na uspeh, da drugu stranu tuži na neizvršenje njenih obaveza iz Sporazuma. Vidimo da je ovo pitanje naročito aktuelno u kontekstu petogodišnjeg neizvršavanja obaveza kosovske strane u pogledu formiranja Zajednice srpskih opština. Međutim, sama ta činjenica – da Republiku Srbija kao strana ovog Sporazuma ne uživa pravnu zaštitu – po nama je mnogo manji problem od jednog drugog: da Srbiji (kako je pokazao ceo period 2013-2018), po svemu sudeći ne bi ni palo na pamet da pravnu zaštitu pred međunarodnim sudovima uopšte i zatraži, sve kad bi ona i bila moguća.
Tri su ključne međunarodnopravne posledice koje bi proizvelo eventualno zaključenje POS: prva se odnosi na priznanje Republike Kosovo od strane Republike Srbije; druga na stavljanje van snage Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) i celog međunarodnog pravnog režima zasnovanog na njoj; treća na međunarodno priznate granice Republike Srbije. Pre nego što počnemo sa njihovom analizom razmotrićemo i jedno prethodno pitanje: kakav bi bio pravni status POS, kao instrumenta saglasnosti volja, prema međunarodnom pravu?
a) Prethodno pitanje: pravni status POS kao instrumenta saglasnosti volja prema međunarodnom pravu
Međunarodni ugovor jeste saglasnost volja dva subjekta međunarodnog prava, oba suverena i ravnopravna: država ne može da zaključi takav ugovor ni sa kojim drugim subjektom, osim sa drugom državom.
Ovde je potrebno učiniti dve prethodne distinkcije. Obe su važne zbog razlikovanja međunarodnog ugovora koji ovde analiziramo od drugih tipova sporazuma koje zaključuje država. Prva distinkcija odnosi se na karakter samih sporazuma, a druga na jurisdikcije koji su nadležne za njih.
Najpre, država pored međunarodnih ugovora zaključuje i razne političke sporazume. Ne tako retko, u zaključivanju takvih sporazuma posreduje i strani faktor. Takav je npr. Lankasterski sporazum (1979) o prenosu vlasti u Južnoj Rodeziji sa bele manjine na crnu većinu, u čijem je zaključivanju učestvovala Velika Britanija kao bivša kolonijalna sila. Ipak, takvi sporazumi nisu i međunarodni ugovori, jer ih ne zaključuju subjekti međunarodnog prava međusobno. Videli smo da je, po stavu većine sudija Ustavnog suda Srbije, to slučaj i sa Briselskim sporazumom (2013).
I drugo, država zaključuje razne ugovore koji nisu ugovori međunarodnog javnog prava nego ugovori međunarodnog privatnog prava. To su npr. ugovori o koncesijama, prodaji državne imovine (privatizaciji), zajedničkim ulaganjima, naučnoj, kulturnoj i tehničkoj saradnji sa iseljeničkim i manjinskim organizacijama u inostranstvu, i tako dalje.
U svakom od ovih ugovora nesporno postoji element inostranosti, ali taj element nije differentia specifica koja njih razlikuje od međunarodnih ugovora.
Čak i kada je recimo zaključen sa vrlo moćnom multinacionalnom kompanijom, čiji godišnji budžet prevazilazi bruto društveni proizvod neke manje države, takav ugovor ostaje ugovor međunarodnog privatnog prava. Sporove koji bi iz njega mogli da nastanu može da rešava i međunarodna arbitraža, ali ni to ne menja suštinu: država je takav ugovor zaključila kao komercijalni partner, a ne kao organ javne vlasti (imperium).
Jedino u slučaju međunarodnog ugovora (u smislu Bečke konvencije o međunarodnom ugovornom pravu) pojavljuje se država kao imperium, koja je postigla saglasnost volja sa drugom državom, koja se takođe pojavljuje kao imperium.
Zbog toga se jedino međunarodni ugovori pojavljuju kao mogući predmet sudskih sporova pred Međunarodnim sudom pravde. Oni ne mogu biti predmet suđenja pred nacionalnim sudovima jer svaka država uživa apsolutni imunitet u svim sudskim postupcima u kojima se odlučuje o aktima koje je donela, odnsno o radnjama koje je preduzela, u svojstvu nosioca suverene vlasti, odnosno kao imperium.
Ovo pravilo je kodifikovano još u kasnom srednjem veku, na osnovu principa “par in parem non habet imperium (jurisdictionem)”. Ono je kasnije preuzeto, gotovo bez izuzetka, u vodeće svetske pravne sisteme: dovoljno je pogledati na primer stav predsednika Vrhovnog suda SAD, Maršala, u slučaju Schooner «Exchange» v. McFaddon (1812), odluku Francuskog kasacionog suda u slučaju Le Gouvemement espagnol c. Cassattx (1849) ili mišljenje britanskog lorda Atkinsa u čuvenom slučaju The Cristina ( 1938).
Čitaoce zainteresovane za šire aspekte imuniteta država u međunarodnom pravu upućujemo na izuzetno dobru analizu: Sompong Sucharitkul, “Immunities from Jurisdiction in Contemporary International Law”, Golden Gate Universitu School of Law, 2002, čiji je tekst dostupan ovde:
Ako se neko možda zamislio zbog čega tzv. međunarodna zajednica toliko insistira na formulaciji (samo na prvi pogled rogobatnoj) “pravno obavezujući sporazum”(legally binding agreement) kada govori o instrumentu koji bi razrešio sporne odnose između Beograda i Prištine, mislimo da smo tu nedoumicu bar delimično razjasnili. Sporazum treba da bude “pravno obavezujući” upravo da se ne bi mogao tumačiti kao politički dogovor, ili kao dogovor organa vlasti Republike Srbije sa privremenim organima vlasti u njenoj autonomnoj pokrajini.
Kvalifikativ “pravno obavezujući” nedvosmisleno potvrđuje nameru autora ove ideje da dva entiteta potpišu međunarodni ugovor u punom kapacitetu, o čijoj će primeni moći da odlučuje jedino Međunarodni sud pravde a ne nacionalni sudovi i koji će imati prioritet u odnosu na sve druge odredbe unutrašnjeg prava, i Republike Srbije i Republike Kosovo.
b) Pravno obavezujući sporazum kao vid faktičkog priznanja Republike Kosovo od strane Republike Srbije
Druga važna napomena koju treba učiniti tiče se međunarodnog priznanja. Pre nego što se upustimo u detalje korisno je da rešimo jedno prethodno pitanje: kakav je pravni značaj tog priznanja uopšte? Ovo je jedno od tradicionalno nerešnih pitanja u međunarodnom pravu u poslednjih sto godina u kom periodu su se kristalizovale dve teorije: konstitutivna i deklarativna. Ukratko, po prvoj, neka zajednica postaje subjekt međunarodnog prava – država – tek samim činom priznanja (od dovoljnog broja država); po drugoj, zajednica može biti priznata tek kada je već postala država.
U istorijskom smislu, konstitutivni pristup prethodni deklarativnom: njegov pristalica je bio veliki nemački pravnik Hans Kelzen a indirektno je podržavala i jurisprudencija Stalnog suda međunarodne pravde u slučaju Vimbldon (1923). Posle Drugog svetskog rata preovladao je konstitutivni pristup, pa na primer Veliku Britaniju činjenica da 1949. još nije priznala Izrael nije sprečila da ovu državu smatra odgovornom za obaranje njenog aviona u vazdušnom prostoru Egipta; sličan slučaj desio se i 1968. godine kada je Severna Koreja napala američki brod Pueblo, a SAD su je smatrale odgovornom za taj čin bez obzira što je nisu priznavale.
Na ovom mestu ne možemo ulaziti u detaljnije razmatranje argumenata koje navode pristalice jedne i druge teorije, a zainteresovane upućujemo na odličnu magistarsku tezu na ovu temu koja je nedavno odbranjena na Univerzitetu u Tilburgu u Holandiji:
“The Sustainability of the Declaratory and Constitutive Theories as the Method for Assessing the Creation and Continued Existence of States”
Ono što je, međutim, važno za temu naše današnje rasprave jeste objektivno preveliki značaj koji se pretpostavljenom činu priznanja Kosova od strane Srbije pridaje od svih učesnika u ovoj raspravi: i Kosova, i Srbije i međunarodne zajednice. Taj značaj je, naravno, prouzrokovan političkim a ne pravnim motivima. Da li bilo ko zna, na primer, bez prethodne provere, da li je Republika Srbija priznala Južni Sudan, ili da li je Somalija priznala Kosovo? U svetu trenutno postoje 193 međunarodno priznate države i ukupan broj kombinacija uzajamnih priznanja jednak je polovini umnožaka brojeva 193 i 192: 18.528.
Jedna država priznaje drugu na različite načine, formalne i faktičke: razmenom diplomatskih nota i diplomatskih misija na različitom statusu, zajedničkim učešćem u radu međunarodnih organizacija, zaključivanjem istih multilateralnih međunarodnih ugovora bez istaknte rezerve, uzajamnim pružanjem međunarodne pravne pomoći, tužbom upućenom protiv nje Međunarodnom sudu pravde ili raznim nacionalnim sudovima, itd. Od svih tih načina, zaključenje međunarodnog ugovora je jedan od, i formalno i suštinski, najznačajnijih.
Zaključenjem međunarodnog ugovora, dva suverena i ravnopravna imperiuma usaglasili su svoje volje da bi rešili neko pitanje. Oni su time, via facti, priznali jedan drugi, bez potrebe da se ta činjenica posebno konstatuje u tekstu samog ugovora. Zapravo, za to ipso facto priznanje je sama sadržina sporazuma sasvim irelevantna: Srbija i Kosovo bi, teoretski, mogli da zaključe POS o zajedničkoj zaštiti retkih vrsta ptica na svojim teritorijama – čak i sporazum takve, sasvim neutralne, sadržine, ako bi bio zaključen u formatu predviđenom za zaključenje međunarodnog ugovora značio bi ipso facto uzajamno priznanje.
Značajan argument u prilog ovoj našoj tvrdnji jeste i analiza prakse primenjene u svim dosadašnjim pravnim instrumentima kojima je faktički izvršeno uzajamno međunarodno priznanje država naslednica bivše jugoslovenske federacije.
Tako se, na primer, u članu 10. Dejtonskog mirovnog ugovora (1995) izričito navodi da su Savezna republika Jugoslavija i Bosna i Hercegovina“priznale jedna drugu”: na pravni kvalitet ovog priznanja nije uticala činjenica da je predmet ugovora bio sasvim drugi – okončanje građanskog rata u ovoj bivšoj federalnoj jedinici SFRJ.
Sporazum o normalizaciji odnosa između SR Jugoslavije i Republike Hrvatske (1996), iako ne sadrži izričite izjave strana ugovornica o međusobnom priznanju, već u formulaciji člana 1 čini nespornim da obe strane jedna drugu prihvataju kao nezavisne i suverene države i na tim osnovama uspostavljaju međusobne odnose:
“Strane ugovornice poštuju jedna drugu kao nezavisne, suverene i ravnopravne države u okviru svojih međunarodnih granica.”
I Sporazum o regulisanju odnosa i unapređenju saradnje SR Jugoslavije i Republike Makedonije (1996) sadrži slične formulacije:
“Strane poštuju jedna drugu kao nezavisne države u okviru svojih međunarodnih granica. (član 1)
Svaka strana će poštovati suverenitet, teritorijalni integritet i političku nezavisnost druge strane. (član 2)”
U određenom smislu, imaju osnova i tvrdnje da je Republika Srbija, faktički, priznala Republiku Kosovo već zaključenjem Briselskog sporazuma 2013. godine. Ove tvrdnje su naročito argumentovane u predlogu za osporavanje ustavnosti Odluke Narodne skupštine kojom je prihvaćen Izveštaj vlade o pregovorima, o čemu je već bilo reči u ranijem tekstu, pa te argumente sad nećemo ponavljati. Međutim, postoje i ozbiljni protivargumenti, pre svega imajući u vidu unutrašnje konstrukcione greške u samom Briselskom sporazumu, koje dovode u pitanje da li se on može smatrati međunarodnim ugovorom. Za pretpostaviti je da bi se, u pripremi POS, svi ovi propusti sada otklonili, odnosno da bi POS predstavljao pravno perfektan međunarodni ugovor.
Konačno, potrebno je napomenuti još jednu činjenicu: u poslednjih deset godina, od jednostrano proglašene nezavisnosti Republike Kosovo, i ova paradržavna tvorevina i Republika Srbija su pristupile jednom broju multilateralnih međunarodnih ugovora. U nekim slučajevima, kao na primer u slučaju pristupanja Kosova Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj, koja je deo grupe Svetske banke, Republika Srbija je formalno istakla rezervu na prijem Republike Kosovo (2009. godine); tada su tu rezervu, pored nje, istakle i Rumunija i Slovačka. Međutim, u nekim drugim slučajevima, kao što je na primer bilo pristupanje Kosova Konvenciji o rešavanju investicionih sporova između država i državljana drugih država, Republika Srbija nije stavila takve rezerve. Ovakva praksa, neujednačena i nekonzistentna, svakako je relativizovala osnovni stav o nepriznavanju jednostrano proglašene nezavisnosti Kosova.
c) Stavljanje van snage Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) i pratećeg pravnog okvira UN
Uz ograničenje koje smo već naveli na početku ovog teksta – da on predstavlja analizu jednog hipotetičkog dokumenta čija sadržina još uvek ne postoji – ovde ćemo elaborirati i sledeću međunarodnopravnu posledicu POS: zaključenje ovakvog dokumenta bi, faktički ako ne i formalno, značilo stavljanje van snage Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999) i celokupnog institucionalnog i pravnog režima UN koji je tim dokumentom uspostavljen – on bi bio zamenjen institucionalnim i pravnim režimom koji bi uspostavio POS.
Već je u tački 99 Savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde od 22. jula 2010. godine istaknuto:
“…rezolucija 1244 (1999) jasno uspostavlja privremeni režim; ona ne može biti tumačena kao postavljanje stalnog institucionalnog okvira na teritoriji Kosova. Ova rezolucija je dala mandat UNMIK-u samo da olakša željeno rešenje o budućem statusu Kosova kroz pregovore, bez prejudiciranja ishoda pregovaračkog procesa.”
Nije sporno da “privremeni režimi” u međunarodnom pravu često znaju da potraju i jako dugo: uzmimo za primer samo rezolucije Saveta bezbednosti koje se tiču palestinskog pitanja, donete pre sedam decenija ili dokumente usvojene povodom turske invazije Kipra, donete pre četiri ili više decenija. Sintagma “privremeni režim” se ovde ne koristi u značenju da će taj režim nužno trajati kratko, nego da zamenjuje stalni režim koji će biti uspostavljen tek slobodno izraženom saglasnošću volja zainteresovanih strana, kroz zaključenje odgovarajućeg međunarodnog ugovora koji bi bio u saglasnosti sa kogentnim (prinudnim) normama međunarodnog prava.
U primerima koje smo naveli (palestinskom i kiparskom), takve saglasnosti volja još uvek nema, i zato su odgovarajuće rezolucije UN i dalje na snazi. Međutim, zaključenjem POS između Beograda i Prištine međunarodno pravo bi problem jednostrane secesije Kosova smatralo konačno rešenim, i to na način da bi Republika Srbija dala, implicitno, saglasnost na tu secesiju. Samim tim, prestala bi i potreba za postojanjem “privremenog režima”.
Rezolucija Saveta bezbednosti 1244 (1999) bi postala istorijski dokument, u istom smislu u kojem je, na primer, i Rezolucija Saveta bezbednosti 16 (1947) koja se ticala Slobodne teritorije Trsta postala istorijski dokument zaključenjem Osimskih sporazuma između Jugoslavije i Italije 1975. godine. Ona bi ostala u arhivama UN kao svedočanstvo o stavu svetske organizacije o jednom pitanju i u jednom vremenu, ali bi prestankom primene njenih operativnih odredbi u praksi ona postala istorijsko-pravni dokument.
Izlaskom Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999) iz korpusa pozitivnog međunarodnog prava automatski bi prestali da važe i svi drugi izvori prava doneti na osnovu nje: Ustavni okvir za privremenu samoupravu (2001) i drugi akti. Jednostavno, Kosovo bi u potpunosti izašlo iz okvira međunarodnog pravnog režima u kojem se nalazilo posle 1999. godine i time bi proces zaokruživanja njegove državnosti bio okončan.
d) Posledice “pravno obavezujućeg sporazuma” po međunarodne granice Republike Srbije
Nesumnjivo, zaključenjem POS bi se promenila fizionomija i status međunarodnih granica Republike Srbije: prestala bi da postoji granica između Albanije i Srbije (Jugoslavije) uspostavljena Dodatnim protokolom uz Londonski mirovni ugovor, 29. jula 1913, kojim su završeni Balkanski ratovi. Umesto te granice, Srbija bi dobila novu međunarodnu granicu, prema Republici Kosovo, koja bi bila uspostavljena kroz POS tako što bi sadašnja administrativna linija dobila status međunarodne granice.
Da li bi ova činjenica mogla da proizvede i posledice po druge međunarodno priznate granice Republike Srbije? Ako ostavimo po strani bivše međurepubličke granice koje su zaključcima Badinterove komisije (1991) dobile status međudržavnih granica (prema Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini i Makedoniji) kao i bivšu međurepubličku granicu sa Crnom Gorom koja je dobila status međudržavne posle referenduma o izlasku Crne Gore iz državne zajednice sa Srbijom (2006), radi se o još tri međunarodne granice Srbije: sa Mađarskom, Rumunijom i Bugarskom.
Razgraničenje Srbije (Kraljevine SHS) sa Rumunijom obavljeno je u dve faze: privremeno razgraničenje obavljeno je 13. novembra 1918. godine, Beogradskom vojnom konvencijom, kojom je srpska vojska zaposela deo Banata sa Lugošem i Rešicom na istoku i područje do reke Moriš, i trajno razgraničenje, maja 1924. godine, Ugovorom o konačnom razgraničenju sa Rumunijom. Ovde je važno istaći da su i Kraljevina Srbija i Rumunija bile među Savezničkim i udruženim silama u Prvom svetskom ratu, tako da njihovo međusobno razgraničenje, u delu zajedničke granice koji je uspostavljen posle kapitulacije Austro-Ugarske, ni u kom delu nije predstavljalo predmet mirovnih ugovora zaključenih sa poraženim državama. Imajući u vidu istorijski i pravni kontekst u kojem je ovo razgraničenje postignuto, smatramo da na njega eventalno zaključenje POS ne bi moglo da ima uticaja.
Ovaj diskurs se, međutim, nešto menja kad pređemo na preostale dve granice Republike Srbije, na severu sa Mađarskom i na istoku sa Bugarskom. Obe te granice povučene su na osnovu prethodno zaključenih mirovnih ugovora: sa Mađarskom u Trijanonu, 17. juna 1921. godine, i sa Bugarskom u Nejiu na Seni, 10. maja 1920. godine. Za prevode oba ugovora na srpski pogledati: http://www.znaci.net/00001/138_16.pdf a za celovitu analizu pravnih situacija vezanih za formiranje i međunarodnu potvrdu svih granica Republike Srbije pogledati odličnu doktorsku tezu Branislava Popovića odbranjenu na Odseku za istoriju Filozofskog fakulteta u Novom Sadu (2016): “Teritorijalne pretenzije socijalističke Jugoslavije 1943-1955: projekti, zahtevi, implikacije i rešenja”, tekst dostupan na:
Za hipotezu koju smo postavili postoje tri ključna argumenta:
Prvo, ako se kao ratio pacti prilikom zaključenja POS prihvati argument da je na pravnu zaštitu Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244 (1999) bila ovlašćena Savezna Republika Jugoslavija, a ne Republika Srbija, onda bi se sličan argument mogao iskoristiti i prilikom eventualnog pokušaja revizije oba mirovna ugovora: i Trijanonskog i Nejskog.
Ujedinjene nacije nisu prihvatile pravni kontinuitet između SFRJ i SRJ: ova poslednja je primljena u članstvo kao nova država, sa datumom prijema 1. novembar 2000. godine. Međutim, UN su prihvatile pravni kontinuitet između SRJ, Državne zajednice Srbije i Crne Gore i Republike Srbije: promene u kompoziciji i teritoriji države izvršene 2003. i 2006. godine nisu uticale na stav UN o ovom kontinuitetu.
Dakle, što se tiče samih UN Republika Srbija i dalje uživa status države koja je beneficijar odredbi Rezolucije Saveta bezbednosti 1244 (1999). Ta situacija bi, međutim, mogla da se promeni ukoliko bi se sama Republika Srbija, zaključenjem POS, odrekla te zaštite.
Drugo, zaključenjem POS Republika Srbija bi već prihvatila ugovorni diskontinuitet sa Londonskim ugovorom (1913) kojim su fiksirane njene granice prema Albaniji. Mutatis mutandis, argumenti Srbije da brani granice fiksirane Trijanonskim i Nejskim ugovorom bili bi u određenoj meri relativizovani.
Treće, ako bi se iz činjenice da je većinsko stanovništvo na Kosovu albanska nacionalna manjina izveo zaključak da je pravo naroda na samoopredeljenje ratiopacti za zaključenje POS, onda bi se isti argument mogao koristiti i u pogledu drugih delova teritorije Republike Srbije koji su većinski naseljeni mađarskom, odnosno bugarskom nacionalnom manjinom.
Iz svih navedenih razloga možemo da rezimiramo da bi zaključenje POS, na način i u oblicima u kojima se o njemu dosad razgovaralo, moglo da ima višestruke negativne posledice po teritorijalni integritet Republike Srbije, i to ne samo u pogledu njene ranije autonomne pokrajine Kosova i Metohije koja bi činom zaključenja ovog sporazuma bila priznata kao nezavisna i suverena država, nego i u pogledu stabilnosti i pravne sigurnosti njenih drugih međunarodnih granica.
VII
Model dve Nemačke: sličnosti i razlike
Na ovom mestu korisno je da napravimo jednu malu digresiju, da bismo razmotrili stav koji je od 2015. godine do danas više puta istican u nemačkom ministarstvu spoljnih poslova, i koji su u Beogradu prenosile i na njemu, više ili manje diskretno, insistirale, nemačke diplomate Kristof Hojzgen, Dejvid Mekalister i Mihael Rot.
Radi se o tome da bi, po ovom predlogu, odnose Srbije i Kosova trebalo urediti po modelu po kojem su 1972. svoje odnose uredile dve nemačke države. Podsetimo se: to je bilo vreme u kojem su sazreli uslovi da se obe Nemačke prime u Ujedinjene nacije, što je bilo moguće jedino ako bi Savet bezbednosti doneo odluku bez veta neke od stalnih članica (o čemu će biti više reči u sledećem odeljku).
Jedan od političkih uslova bilo je i uzajamno priznanje Savezne (zapadne) republike Nemačke i Demokratske (istočne) republike Nemačke. Najpre je SR Nemačka, sporazumom u Moskvi (12. avgust 1970) prihvatila nepovredivost postojećih granica a naknadnim sporazumom u Varšavi (7. decembar 1970) prihvatila i granicu DR Nemačke na istoku, odnosno cesiju svih bivših nemačkih teritorija istočno od linije Odra – Nisa u korist Poljske, izvršenu 1945.
Potom su, tzv. Ugovorom o osnovnim odnosima između Savezne republike Nemačke i Nemačke demokratske republike (Vertrag über die Grundlagen der Beziehungen zwischen der Bundesrepublik Deutschland und der Deutschen Demokratischen Republik) od 21. decembra 1972. godine, dve nemačke države uzajamno priznale jedna drugu kao suverene države. Time je SR Nemačka i zvanično napustila raniju Halštajnovu doktrinu (1957) u korist Brantove Ostpolitik.
Nakon ratifikacije Osnovnog ugovora u dva parlamenta, obe Nemačke su primljene u UN istog dana, 18. septembra 1973.
Jedini preostali ustupak ostacima Halštajnove doktrine bio je formalne prirode: iako je Osnovni ugovor predvideo uspostavljanje diplomatskih odnosa između dve Nemačke, one nisu jedna u drugoj otvorile ambasade nego stalne misije, a diplomate koje su bile na njihovom čelu nisu nosile formalna zvanja ambasadora nego stalnih predstavnika.
Nema nikakve sumnje da je ovaj model, iz sasvim jednostavnih psiholoških razloga (dve Nemačke su se, osamnaest godina nakon zaključenja Osnovnog ugovora, ujedinile što pokazuje da rešenje nije bilo večno i nepromenljivo) prijatan za uho raznih nemačkih sagovornika u Beogradu.
Šta bi, međutim, sve moglo da bude sporno u eventualnoj primeni ovog modela na odnose Srbije i Kosova? Po našem mišljenju, to su tri bitne stvari.
Prvo, u slučaju dve Nemačke nikada nije dolazio u pitanje nemački identitet svake od njih. Razlike između njih su bile vrlo krupne – geopolitičke, ideološke, ekonomske – ali nisu bile identitetske. I SR Nemačka i DR Nemačka su bile nemačke države.
U slučaju Srbije i Kosova mi se ne suočavamo sa dve srpske države različitih ideoloških i političkih fizionomija, koje žele da nađu modus vivendi. Suočavamo se sa identitetskim metaproblemom: otcepljena teritorija želi da se konstituiše kao autohtona nacionalna država dok bivša matica nastoji da je u nekoj formi zadrži kao deo sopstvene teritorije.
Drugo, u slučaju dve Nemačke obe strane su imale u vidu podjednaku nagradu: članstvo u UN, kojim bi se i simbolički, završio period ograničenog suvereniteta koji je, i kod jedne i kod druge, trajao od 1945. godine. Obe bi (nezavisno od suštinskih ograničenja) makar formalno postale ravnopravne i suverene države.
U slučaju Srbije i Kosova imamo jednu staru državu, osnivača Ujedinjenih nacija (po osnovu pravnog kontinuiteta sa SR Jugoslavijom, SFR Jugoslavijom i FNR Jugoslavijom Republika Srbija sebe smatra članicom UN od 1945. godine iako zvanična dokumentacija UN kao datum prijema u članstvo navodi 1. novembar 2000. godine) i jednu novu državu (kao što smo videli u odeljku II još uvek in statu nascendi) nastalu unilateralnim proglašenjem nezavisnosti, koja želi da taj proces sada zaokruži. Ni motivi, prema tome, a ni nagrada, nisu isti kod obe strane, za razliku od slučaja Nemačke.
Treće, u slučaju dve nemačke države nije se radilo o priznanju jednostrano proglašene secesije. Obe nemačke države stekle su suverenitet ab ovo, postepenim transferom ovlašćenja sa okupacionih vlasti, u svakoj od okupacionih zona, na izabrane organe vlasti dve nemačke države. U tom smislu su obe, zaista, bile u ravnopravnom statusu, i nijedna od njih, potpisivanjem Osnovnog ugovora, nije bila dovedena u poziciju da naknadno konvalidira prethodno učinjena kršenja međunarodnog ili unutrašnjeg prava.
U slučaju Srbije i Kosova ta situacija se bitno razlikuje: potpisivanjem POS Srbija bi – to se od nje bar očekuje – trebalo da konvalidira višestruka kršenja raznih jugoslovenskih i srpskih ustava, izvršena u periodu otkad je na području Kosova i Metohije izvršen faktički transfer vlasti sa Republike Srbije na Ujedinjene nacije (1999. godine).
VIII
Razmena teritorija: pravne posledice
Činjenica da je svaka država suverena u međunarodnom pravu se tumači (i) na način da je ona zakoniti vlasnik svoje teritorije. I kao što zemljišnoknjižni vlasnik neke nekretnine u unutrašnjem pravu još od Rimskog prava ima tri vrste prava na svojoj imovini (usus, fructus i abusus) tako ih ima i država u međunarodnom pravu, u odnosu na svoju teritoriju. Usus (pravo korišćenja) – ovde se odnosi na pravo uspostavljanja i organizovanja državne vlasti i primene zakona na toj teritoriji; fructus (pravo plodouživanja) – odnosi se na pravo ubiranja poreza, carina, akciza i drugih javnih prihoda; konačno, abusus (pravo raspolaganja) u međunarodnom pravu se odnosi na pravo da se teritorija otuđi – prenosom na neku drugu državu ili dozvolom da se na toj teritoriji konstituiše nova suverena država.
Instrument kojim država, po međunarodnom pravu, raspolaže teritorijom naziva se cesija, a država koja otuđuje teritoriju cedent. Cesija je istovremeno i način zakonitog sticanja teritorije od strane druge države, cesionara. Pravna istorija poznaje niz primera kada su određene teritorije bile cedirane sa jedne na drugu državu: bilo prinudno (u slučaju mirovnih ugovora pobeđene države su obično delove svoje teritorije ustupale državama pobednicima) ili dobrovoljno. Kupovine bivšeg francuskog poseda Lujzijane (1803), ruskog poseda Aljaske (1867) ili Danskih zapadnoindijskih ostrva (1917) – sve od strane Sjedinjenih Američkih Država – predstavljaju primere dobrovoljne cesije teritorije u međunarodnom pravu.
Po završetku Prvog svetskog rata, načelo prava naroda na samoopredeljenje, koje je bilo sadržano u čuvenih Četrnaest tačaka američkog predsednika Vudro Vilsona unelo je određene promene u pravni režim cesije teritorije. Najvažnija od tih promena je standard da se transfer teritorije više ne može vršiti bez slobodno izražene volje stanovništva koje na njima živi.
Tako je posle Prvog svetskog rata, pod pokroviteljstvom Lige naroda, održano nekoliko plebiscita (referenduma) na kojima su se stanovnici spornih pograničnih teritorija izjašnjavali o tome kojoj od dve susedne države žele da pripadnu. Održani su plebisciti u austrijskoj pokrajini Koruškoj i u čak sedam pograničnih oblasti Nemačke (Šlezvig, Sar, Dancig, Marienverder, Memel, Alenštajn i Gornja Šlezija). Međutim, nezavisno od te činjenice, rapolaganje teritorijom od strane jedne države u korist druge opet je, u pravnom smislu, predstavljalo jedan vid cesije.
Predlog da se kosovski problem reši podelom ove teritorije između srpske i albanske strane nije nov – pomenuo ga je književnik i bivši predsednik SR Jugoslavije Dobrica Ćosić još 1981. godine – i povremeno se pojavljivao, na marginama političkog diskursa doduše, i pre i posle faktičkog prenosa suvereniteta na Kosovu i Metohiji sa SR Jugoslavije na Ujedinjene nacije, 1999. godine.
Od pre izvesnog vremena, ovaj pristup uključuje i predlog za tzv. dvostruku cesiju: po njegovim protagonistima, Republika Srbija bi državi Kosovo (koju bi tim činom i priznala kao subjekt međunarodnog prava) ustupila dve opštine sa albanskom većinom na jugu Srbije (Preševo i Bujanovac) a Republika Kosovo bi Srbiji ustupila opštine sa srpskom većinom na severu Kosova. Time bi se, smatraju protagonisti ovog rešenja, obe strane razgraničile, a istovremeno i dodatno etnički homogenizovale.
Sa druge strane, protivnici ovog rešenja ističu nekoliko argumenata, koje možemo podeliti u dve osnovne grupe: unutrašnje i regionalne.
a) Unutrašnji posledice
Unutrašnji problemi su svi oni koje smo već naveli, ili su navedeni u daljem tekstu: suštinski gledano, problem međunarodnog priznanja Kosova kao nezavisne države od strane Republike Srbije ostaje isti, bez obzira na status nekoliko pograničnih opština: promena granica u svakom slučaju zahteva pokretanje procedure promene ustava.
U pogledu ekonomskih efekata secesije Kosova, pre svega privrednih bogatstava i infrastrukturnog potencijala, pogranične opštine su takođe beznačajne. Beznačajne su i sa stanovišta zaštite srpskog istorijskog i kulturnog nasleđa: najvažniji srednjovekovni spomenici nalaze se južno od pretpostavljene linije razgraničenja. Konačno, u demografskom pogledu, južno od te linije nalazi se više Srba na Kosovu nego severno od nje.
Razmenu teritorija, dakle, možemo da smatramo bitnom samo u političkom a ne u državotvornom diskursu: ako se javnom mnenju prethodno nametne gubitnički narativ da “Srbija na Kosovu nema ništa” onda je moguće i neki marginalni dobitak propagandno predstavljati kao istorijsku pobedu.
Mnogo dublji unutrašnji problemi, po našem mišljenju, bili bi razmenom teritorija stvoreni i za Srbiju i za Kosovo kao društva, političke zajednice. Dodatnom etničkom homogenizacijom one bi obe postale i dodatno autarhične, ksenofobne, klerikalne i antievropske tvorevine u kojima bi se formirale i adekvatne društvene strukture, psihološki stereotipi i na njima zasnovana javna mnenja i elite.
Taj efekat smo već videli na primeru Dejtonskog sporazuma i Bosne i Hercegovine stvorene na njemu: ta država već skoro četvrt veka jednostavno ne može da funkcioniše čak ni kao predmoderna, a kamoli kao moderna država; današnja Bosna i Hercegovina predstavlja crnu rupu Evrope i verovatno nikada neće biti država u punom smislu te reči.
Dodatno, pristup rešavanju problema kroz brzopletu razmenu teritorija, a ne kroz strpljivu izgradnju modela multietničkih i demokratskih društava i njihovu integraciju na širem području Zapadnog Balkana, u samoj Srbiji bi, po našem mišljenju, generisao dodatne negativne procese. Njime bi bio dodatno potvrđen jedan, u svojoj osnovi gubitnički i mazohistički, diskurs koji se u delu srpskih elita uporno pothranjuje još od početka osamdesetih godina prošlog veka, sprečavajući njenu modernizaciju i prirodnu integraciju u zapadni bezbednosni, politički, ekonomski i kulturni prostor. U psihološkom smislu formirala bi se tzv. Vajmarska Srbija, sa jakim kolektivnim sentimentima osujećenosti i revanšizma, osuđena na trajno tumaranje negde u sivoj zoni između Okcidenta i Orijenta.
b) Regionalne posledice
Isto tako, sasvim je realno pretpostaviti da bi eventualna razmena teritorija izazvala tzv. efekat prelivanja (the spillover effect) na ostala područja Zapadnog Balkana koja dele iste ili slične probleme.
Konstituisanjem Kosova kao etnički čiste albanske države otvorio bi se put za njegovo ujedinjenje sa Albanijom, kao i za cepanje Makedonije na albanski i makedonski deo. Pod uticajem ruske diplomatije, slične tendencije bi se pojavile i u Republici Srpskoj u odnosu na Bosnu i Hercegovinu, pod uticajem turske u Sandžaku u odnosu na Republiku Srbiju a pod uticajem mađarske u delovima Vojvodine, takođe u odnosu na Republiku Srbiju.
Kada se radi o međunarodnom pravu – a pre svega o pravilu o nepromenljivosti granica u Evropi, kodifikovanom u Završnom aktu osnivačke Konferencije o evropskoj bezbednosti i saradnji u Helsinkiju (1975) – eventualna razmena teritorija kao model rešavanja kosovskog problema ne bi predstavljala presedan. Otcepljenja Slovenije i Hrvatske (1991) i Makedonije i Bosne i Hercegovine (1992) od SFRJ, Crne Gore (2006) od SRJ i Kosova od Republike Srbije (2008) – sva do jednog predstavljaju kršenje Završnog akta KEBS iz 1975. godine.
Međutim, imajući u vidu šire aspekte separatističkog problema u savremenoj Evropi (slučajevi Krima 2014. i Katalonije 2017. godine) svaka nova promena granica narušila bi ne samo stabilnost arhitekture evropske građevine nego bi i bitno uticala na formiranje mentalnog sklopa u kojem bi živele nove generacije: i Balkanaca i svih Evropljana.
Dakle, ako bi POS uključio i eventualnu razmenu teritorija, a naročito ako bi očekivani efekat prelivanja obuhvatio i šire područje Zapadnog Balkana, to bi u svojoj konačnici značilo ne više politički poraz Evropske unije na jugoistoku Evrope i pobedu ruske i turske diplomatije, koliko istorijski i psihološki poraz svih tradicionalnih liberalnih evropskih ideja, od Magna Karte preko Prosvetiteljstva do antifašizma, i pobedu vrednosti orijentalne despotije Putina i Erdogana.
IX
Članstvo Republike Kosovo u Ujedinjenim nacijama
Šta bi eventualno članstvo Republike Kosovo u Ujedinjenim nacijama značilo formalno, a šta suštinski? Koji su mogući modaliteti tog članstva? Koja je procedura po kojoj bi Kosovo moglo da bude primljeno u UN? Kakve posledice bi, u tom smislu, moglo da ima eventualno zaključenje POS?
Po odredbi člana 4 stav 2 Povelje UN, prijem novih članica uređen je na sledeći način:
“1. Članstvo u Ujedinjenim nacijama otvoreno je svim ostalim miroljubivim državama koje prihvate obaveze sadržane u ovoj Povelji, a po oceni Organizacije su sposobne i voljne da te obaveze izvršavaju. 2. Prijem svake takve države u članstvo Ujedinjenih nacija sprovodi se na osnovu odluke Generalne skupštine po preporuci Saveta bezbednosti.”
“Ocena Organizacije” da je zemlja kandidat za članstvo u UN “sposobna i voljna” da izvršava obaveze sadržane u Povelji, iako suštinski predstavlja politički a ne pravni stav, formalnopravno se izražava kroz dve odvojene odluke organa UN:
preporuku Saveta bezbednosti, koja se mora doneti glasovima najmanje devet od ukupno petnaest članova ovog tela, pri čemu nijedna od pet stalnih članica nije glasala protiv (uložila veto), i
odluku Generalne skupštine, koja se, u skladu sa odredbom člana 18 stav 2 Povelje mora doneti glasovima najmanje dve trećine prisutnih članica koje glasaju.
Hajde da pogledamo kako stvari trenutno stoje, matematički:
Od petnaest članica Saveta bezbednosti Republiku Kosovo je do sada priznalo sedam: tri stalne (SAD, Velika Britanija, Francuska) i četiri nestalne (Holandija, Poljska, Peru i Švedska). Nije je priznalo osam: dve stalne (Ruska federacija i Kina) i šest nestalnih (Bolivija, Kazahstan, Obala Slonovače, Kuvajt, Etiopija i Ekvatorijalna Gvineja).
Prema tome, u Savetu bezbednosti se ne postavlja samo pitanje eventualnog ruskog ili kineskog veta: čak i kada bi obe ove države ostale uzdržane pri glasanju o eventualnom predlogu rezolucije sa preporukom da se Republika Kosovo primi u članstvo UN – takvoj rezoluciji bi opet nedostajala dva glasa nestalnih članica da bi bila usvojena minimalnom većinom od devet glasova.
Što se tiče sastava Generalne skupštine UN u njoj se trenutno nalaze predstavnici 193 države članice. Pod uslovom da su sve one prisutne i učestvuju u glasanju, minimalna dvotrećinska većina iznosi 129 glasova, dok je Republiku Kosovo (o tome postoje delimično različiti podaci) priznalo 111 članica UN (posle nedavnih povlačenja priznanja od strane tri države).
Prema tome, čak i pod malo verovatnom pretpostavkom da obe stalne članice Saveta bezbednosti koje nisu priznale Republiku Kosovo (Ruska federacija i NR Kina) glasaju uzdržano, a predlagač rezolucije kojom bi se predložio njen prijem u članstvo UN od preostalih šest nestalnih članica Saveta koje nisu priznale ovu tvorevinu obezbedi dva glasa koja mu trenutno nedostaju, bilo bi neophodno da dodatno, od 82 članice UN koje to nisu učinile obezbedi još 16 nedostajućih glasova (zapravo 18, ali smo od ovog broja oduzeli dve nestalne članice Saveta koje bi, logično, i u Generalnoj skupštini glasale isto kao i na Savetu bezbednosti).
***
Potrebno je, isto tako, konstatovati i načelnu tačnost primedbe koja se ponekad, pomalo stidljivo čuje: da postoje istorijski izuzeci od pravila da su članice UN samo suverene države. Sovjetske savezne republike Belorusija i Ukrajina bile su, od 1945. do 1990. godine, punopravne članice UN bez obzira što su istovremeno bile i federalne jedinice SSSR koji je takođe bio član i osnivač ove organizacije. SSSR je u UN imao čak tri stolice.
Isto tako, određeni subjekti koji nemaju status suverenih država, organizovani kako na teritorijalnom tako i na personalnom principu, bili su takođe članovi UN u svojstvu posmatrača: bivša španska kolonija Zapadna Sahara, u kojoj je na delu teritorije posle 1975. godine proglašena Saharska arapska demokratska republika, a takođe i Palestinska oslobodilačka organizacija.
Sa druge strane, kada je u UN postignut konsenzus da Kinu može legitimno predstavlja jedino vlada u Pekingu a ne ona u Tajpehu (1972) onda je ta odluka formulisana kao promena stava o legitimnoj vladi, a ne o državi. Kina je, kao osnivač i stalna članica Saveta bezbednosti UN od samog početka imala jednu stolicu, i toliko joj je i ostalo – pri tome jeste promenjen i zvaničan naziv države (iz Republika Kina u Narodna republika Kina) – ali se suštinski promenila samo vlast međunarodno prihvaćena kao legitimna da tu jednu stolicu popuni…
Da li će Republika Kosovo postati članica UN i u kom statusu (punopravne članice ili posmatrača) ili neće uopšte ne zavisi prevashodno od zaključenja POS: da budemo savim jasni, Republika Srbija ne može, samim činom zaključenja POS, garantovati Republici Kosovo članstvo u UN sve kada bi to i bila njena namera.
To članstvo zavisi isključivo od postizanja kritične mase političke volje među članicama UN da ga prihvate. Kao što smo videli u slučaju Kine, ta volja je promenljiva činjenica: ona nastaje i nestaje, i u svakom konkretnom istorijskom trenutku predstavlja rezultantu političkih interesa svih zemalja sveta, a prevashodno velikih sila čiji je uticaj najveći.
Do sada, takve političke volje u slučaju Republike Kosovo jednostavno nije bilo: od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN dve su bile izrazito protiv: Ruska federacija iz političkih razloga, želeći da spreči dodatnu konsolidaciju američkog uticaja u zoni tzv. Rimlanda (ivičnog područja) jugoistočne Evrope, a NR Kina iz unutrašnjih razloga, želeći da preventivno otkloni mogući presedan u slučaju da, recimo, vlada u Tajpehu (Tajvan) poželi da takođe aplicira za članstvo u UN.
Kineski razlog, videli smo, deli skoro svaka peta članica EU: Španija, Slovačka, Rumunija, Grčka i Kipar nisu priznale Republiku Kosovo, baš zbog neprijatnog presedana koji bi zaokruživanje međunarodnopravnog subjektiviteta ove tvorevine predstavljalo za slučajeve Katalonije, Turske republike Severni Kipar ili delova Rumunije i Slovačke naseljenih mađarskom nacionalnom manjinom.
Kakve promene bi u toj matematici moglo da donese zaključenje POS? Prema informacijama kojima raspolažemo, čak ni one diplomatije koje su trenutno najaktivnije u lobiranju da se POS zaključi još uvek nisu napravile takvu računicu. S obzirom da se Generalna skupština UN sastaje svake godine u septembru, ta računica im neće biti ni potrebna sve do jeseni 2019. godine – najranije.
Međutim, razumno je pretpostaviti da bi jedan broj država koje dosad nisu priznale Republiku Kosovo već samo zaključenje POS smatrale dovoljnim razlogom da i same revidiraju svoj stav. Ovaj međunarodni ugovor bi se verovatno tumačio kao dovoljan dokaz da je jednostrana secesija sada postala dogovorna, odnosno da su sva kršenja unutrašnjeg i međunarodnog prava na osnovu kojih je do te secesije došlo, sada konvalidirana.
***
Da zaključimo: ako bi se Republika Srbija saglasila sa prijemom Republike Kosovo u Ujedinjene nacije (bilo u svojstvu punopravnog člana ili posmatrača) to samo po sebi ne bi nužno značilo da bi Kosovo i bilo primljeno, ali bi se ovom saglasnošću taj prijem svakako olakšao. Istovremeno, ta saglasnost ne bi nužno značila i međunarodno priznanje Kosova (nezavisno od drugih primedbi koje smo već istakli – u vezi samog statusa POS) ali bi svakako bila značajan korak ka tom priznanju, u jednoj ili drugoj formi.
U tom smislu, ova saglasnost – ako bi do nje došlo – verovatno bi se u budućnosti izučavala na studijama međunarodnog prava i međunarodnih odnosa u celom svetu, kao školski primer tzv. taktike salame. U međunarodnim odnosima, ovaj pojam se koristi za situacije od kojih se od slabije (stvarno ili pretpostavljeno, svejedno) strane zahteva niz na prvi pogled sitnih i beznačajnih ustupaka, pri čemu joj se ne daje vreme da konsoliduje svoj položaj i čim se završi materijalizacija prethodnog ustupka počinje pritisak u pogledu narednog. Na kraju ovog postupka – kad se iseče cela salama – slabija strana je doživela kompletan poraz, dajući jedan ustupak za drugim a ne dobijajući ništa za uzvrat. Najbolji primeri za taktiku salame u dvadesetom veku su dolazak Hitlera na vlast (1932-1933) u unutrašnjoj, i konsolidacija vlasti SSSR-a u istočnoj Evropi (1946-1948) u međunarodnoj politici.
X
Posledice po ustavnopravni poredak Republike Srbije
Videli smo da bi POS, via facti, značio međunarodno priznanje Republike Kosovo kao nezavisne države od strane Republike Srbije. Samim tim, on bi značio i promenu granica Republike, što bi zahtevalo i promenu njenog ustava.
Ne radi se ovde samo o tzv. Preambuli Ustava, nego i o nekim odredbama u njegovom operativnom delu. To su sledeće odredbe:
člana 114 stav 4 (kojim se propisuje tekst zakletve koju prilikom stupanja na dužnost polaže predsednik Republike);
člana 182 stav 2 (u kojem se navode autonomne pokrajine koje postoje u Republici Srbiji i u kojem se precizira da će se “Suštinska autonomija Autonomne pokrajine Kosovo i Metohija urediće se posebnim zakonom koji se donosi po postupku predviđenom za promenu Ustava”);
člana 182 stav 3 (u kojem se navodi da se “Predlog za osnivanje novih ili ukidanje, odnosno spajanje postojećih autonomnih pokrajina utvrđuju građani na referendumu, u skladu sa zakonom”) i
člana 182 stav 4 (u kojem se navodi: “Teritorija autonomnih pokrajina i uslovi pod kojima se može promeniti granica između autonomnih pokrajina određuje se zakonom. Teritorija autonomnih pokrajina ne može se menjati bez saglasnosti njenih građana izražene na referendumu, u skladu sa zakonom.”).
Pored izmene samog teksta Ustava posledice zaključivanja POS po ustavno-pravni poredak obuhvatile bi i niz drugih zakona u kojima se pominje autonomna pokrajina Kosovo i Metohija: sve te propise bilo bi neophodno izmeniti i ukloniti bilo kakvo pominjanje Kosova (i Metohije) u unutrašnjem pravnom poretku Srbije. Zaključenjem POS Kosovo i Metohija bi za Republiku Srbiju i pravno, a ne više samo faktički, postali inostranstvo.
Zašto je važno istaći ovu činjenicu? Zato što smo svedoci da u poslednje vreme izvestan broj političara, kako stranih tako i domaćih, kako vladajućih tako i opozicionih, uporno obrazlaže tezu kako “zaključivanje pravno obavezujućeg sporazuma ne bi smelo da znači i međunarodno priznanje Kosova kao samostalne države”.
Ovakva teza je, naravno, sama po sebi contradictio in adiecto: kao što smo već videli u odeljku V, zaključenje POS predstavlja via facti priznanje statusa Republike Kosovo kao države sa punim međunarodnopravnim kapacitetom, jer se jedino subjekti sa takvim statusom mogu između sebe zaključivati međunarodne ugovore.
XI
Upozorenje za loše đake: član 307 Krivičnog zakonika Srbije
Krivični zakonik Republike Srbije u članu 307 propisuje sledeće:
“Ugrožavanje teritorijalne celine
Član 307
(1) Ko silom ili na drugi protivustavan način pokuša da otcepi neki deo teritorije Srbije ili da deo te teritorije pripoji drugoj državi, kazniće se zatvorom od tri do petnaest godina.”
Potrebno je najpre konstatovati da se radi o prilično standardnoj formulaciji u uporednom krivičnom pravu: tako na primer čl. 359 KZ Crne Gore sadrži doslovno istu formulaciju kao i KZ Srbije, kako u pogledu definisanja bića krivičnog dela tako i u pogledu zaprećene kazne; čl. 103 KZ Narodne republike Kine za postojanje ovog krivičnog dela čak i ne zahteva primenu sile ili postojanje nekog protivzakonitog akta: “podsticanje na podelu zemlje i podrivanje nacionalnog jedinstva” je, per se, krivično delo; član 111 KZ Kameruna propisuje “delovanje u cilju narušavanja teritorijalnog integriteta države” kao krivično delo koje se u vreme mira kažnjava doživotnim zatvorom a u vreme rata smrtnom kaznom – nezavisno od toga da li je “delovanje” uključilo primenu sile ili nije; Španija je krivični postupak protiv lidera katalonskog secesionističkog pokreta vodila po čl. 544 KZ Španije, kvalifikujući ga kao “pobunu”; čl. 300 KZ Jermenije secesiju (“narušavanje teritorijalnog integriteta”) tretira kao jedan vid krivičnog dela nazvanog “uzurpacija državne vlasti” i predviđa kaznu od deset do petnaest godina zatvora.
Ako se sada vratimo u Evropu, gde geografski, istorijski i kulturno pripadamo, od značaja za razmatranje ovog pitanja je svakako stav Venecijanske komisije, izražen u mišljenjima datim povodom poslednjeg od navedenih primera, KZ Jermenije. U tom mišljenju Venecijanska komisija je izričita da: “Narod mora biti slobodan da zagovara transfer teritorije ili otcepljenje, miroljubivim sredstvima”.
Sličan je i stav sudske prakse u Kanadi, u slučaju frankofonskog Kvebeka: posle 1995. godine, tužilaštva u Kanadi su počela da krivično gone lica koja deluju u cilju otcepljenja samo ukoliko su se u njihovim radnjama stekla obeležja još nekog krivičnog dela.
U pravnoj teoriji ovom pitanju je posvećen veliki broj radova; zainteresovanog čitaoca upućujemo na magistarsku tezu Džoan Elizabet Li iz Australije: “The Right to Self-Determination: An International Criminal Law Perspective” (2000) čiji je tekst dostupan ovde:
Opis bića krivičnog dela “narušavanja teritorijalne celine” iz čl. 307 KZ RS je relativno jednostavan: to je pokušaj da se neki deo teritorije Republike Srbije otcepi (ili pripoji drugoj državi); da bi delo postojalo, nači izvršenja mora da uključi primenu sile ili “drugi protivustavan način”; delo je izvršeno već samim pokušajem (za postojanje dela nije neophodno da bude svršeno, odnosno da su nastupile posledice). Konačno, kao i za sva druga krivična dela, oblik izvršenja može biti i pomaganje i podstrekivanje – dakle, delo iz čl. 307 KZ RS može, pod određenim uslovima, biti učinjeno i u obliku tzv. verbalnog delikta.
“Drugi protivustavan način” je, po našem mišljenju, svaki način koji nije izričito predviđen u ustavu. Pošto ustav propisuje vrlo precizno da se promena granice Republike Srbije može izvršiti jedino u postupku predviđenom za promenu ustava, a za promenu ustava propisuje obavezni referendum (i jedno i drugo ćemo šire razmotriti u narednom odeljku) onda bi se, po našem mišljenju, u svakoj radnji koja bi za cilj imala promenu granica na neki drugi način sticala obeležja bića ovog krivičnog dela, bez obzira da li je taj pokušaj bio uspešan (odnosno da li je do promene granica došlo) ili nije.
Istovremeno, zagovaranje priznanja Republike Kosovo (promene granica) na način koji ne bi podrazumevao primenu sile ili druge protivustavne postupke, samo po sebi nije obuhvaćeno u formulaciji čl. 307 KZ RS.
Na ovom mestu je neophodno učiniti još jednu važnu napomenu: iako citirani član KZ RS ne predviđa posebna svojstva koje učinilac ovog dela mora da ispunjava (npr. “službeno lice”), smatramo da je (u oceni da li u konkretnoj radnji izvršenja postoje elementi bića ovog dela ili ne) neophodno učiniti jasnu distinkciju s obzirom na svojstva izvršioca.
Naime, jedan standard postoji za izjave, tekstove, rasprave, napisane ili izrečene u javnom diskursu (novinarskom, političkom, naučnom ili kulturnom); sasvim drugi standard postoji za nosioce državne vlasti: ministre, premijere, predsednike, koji obavljaju javne poslove u ime Republike Srbije, predstavljaju je i zastupaju, u zemlji i inostranstvu.
U slučaju predsednika Republike, dodatna ograničenja za njegovo ponašanje propisuje i tekst zakletve koju je položio prilikom preuzimanja dužnosti, a u kojoj je jasno navedena njegova obaveza da će “sve svoje snage posvetiti očuvanju suverenosti i celine teritorije Republike Srbije, uključujući i Kosovo i Metohiju kao njen sastavni deo”.
Da bismo ovaj stav pojednostavili, zamislimo hipotetičku situaciju: da neko, u nekom tekstu, intervjuu, govoru, tvitu, saopštenju ili na bilo koji drugi pogodan način, zagovara prihvatanje da se sadašnji faktički status Kosova transformiše u pravni status, zaključenjem POS. Da li bi se, u samom tom činu, stekli elementi krivičnog dela iz čl 307 KZ RS?
Po našem mišljenju, odgovor na ovo pitanje zavisi od dve činjenice: od ličnih svojstava predlagača i od načina koji je u predlogu sugerisan.
Ukoliko je izvršilac građanin koji ne vrši nikakvu državnu funkciju (novinar, kulturni radnik, opozicioni političar) ovo delo će postojati samo u slučaju da je izneti predlog direktno uključio primenu sile ili neki drugi “protivustavan postupak” – na primer, zaključenje POS bez propisno sprovedene procedure promene ustava.
Ukoliko je izvršilac nosilac neke državne funkcije ili obavlja neki posao sa posebnim ovlašćenjima i odgovornostima (ministar, ambasador, sudija, visoki vojni ili policijski funkcioner) delo će postojati čak i ako predlog nije uključio primenu sile ili kršenje ustava. Naime, državni funkcioneri imaju viši stepen odgovornosti u odnosu na druge građane: od njih se očekuje da ustav poznaju bolje od njih, i da teritorijalni integritet države štite, a ne da predlažu promenu ustava koja bi ih oslobodila te obaveze. Ako svoj posao smatraju isuviše teškim, oni uvek imaju na raspolaganju mogućnost da podnesu ostavku umesto da predlažu promenu ustava koja bi im taj posao učinila lakšim.
Konačno, ako bi izvršilac bio predsednik Republike, njegovu odgovornost bi trebalo prosuđivati po najvišim (najstrožim) pravnim standardima; po našem mišljenju, on bi delo iz čl. 307 KZ RS mogao da izvrši i u slučaju da na neko ovako (ili slično) formulisano pitanje da neodređeni odgovor ili čak izbegne da uopšte da odgovor. U svakom od tih slučajeva on bi via facti prekršio zakletvu koju je dao prilikom stupanja na dužnost. Zakletva, naime, podrazumeva obavezu činjenja i može se prekršiti i običnim nečinjenjem. Pošto je kršenje zakletve čin koji je, per se, protivustavan to bi, mutatis mutandis, podrazumevalo i da bi takav čin predstavljao drugi protivustavan način” pokušaja da se otcepi deo teritorije Republike Srbije, odnosno podsticanja drugih lica da to učine.
XII
Izjašnjavanje građana Republike Srbije na referendumu
Videli smo da POS nije moguće (legalno) zaključiti bez prethodne promene Ustava Republike Srbije. Pošto bi se u ovom slučaju radilo o jednom od pitanja iz člana 203. stav 7 Ustava (Preambula) a istovremeno i o pitanju iz člana 8. stav 2 Ustava (promena granica Republike) raspisivanje referenduma na kojem bi birači potvrdili eventualnu odluku o promeni Ustava ne bi bilo fakultativno nego obavezno.
Međutim, taj vid referendumskog izjašnjavanja (naknadni, ili tzv. konfirmativni referendum) moramo razlikovati od drugog vida referendumskog izjašnjavanja koje takođe postoji u ustavnopravnom poretku Republike Srbije: to je prethodni, ili tzv. konsultativni referendum, uređen odredbom člana 108 Ustava.
Videli smo da je konfirmativni referendum sastavni deo procedure za promenu ustava, koji (zavisno od toga o kojim njegovim odredbama se radi) može da bude obavezan ili fakultativni.
Konsultativni referendum je, nasuprot tome, uvek fakultativni, i inicijativu za njegovo raspisivanje mogu podneti većina ukupnog broja narodnih poslanika (126) ili najmanje sto hiljada birača.
Ovo je prva razlika između dva tipa referenduma. Druga razlika odnosi se na formulaciju tzv. referendumskog pitanja. Pri raspisivanju konfirmativnog (naknadnog) referenduma nema nikakve dileme: jedina formulacija referendumskog pitanja može da bude da li birač potvrđuje ustavne promene koje je Narodna skupština usvojila na određenoj sednici, održanoj određenog dana, ili se te promene ne potvrđuju.
Za razliku od konfirmativnog referenduma, formulacije pitanja na konsultativnom (naknadnom) referendumu mogu biti različite. Te formulacije određuje podnosilac inicijative za njegovo održavanje (dakle, većina od ukupnog broja narodnih poslanika ili najmanje sto hiljada birača), i to u samom tekstu te inicijative.
Ustav u članu 108. ograničava slobodu referendumske inicijative na negativan način: dakle, ustavotvorac nije naveo o čemu je moguće raspisati referendum, nego o čemu nije. U krugu pitanja o kojima referendum nije moguće raspisati nalaze se:
“…obaveze koje proizlaze iz međunarodnih ugovora, zakoni koji se odnose na ljudska i manjinska prava i slobode, poreski i drugi finansijski zakoni, budžet i završni račun, uvođenje vanrednog stanja i amnestija, kao ni pitanja koja se tiču izbornih nadležnosti Narodne skupštine.”
Kada političari, u kontekstu eventalnog zaključivanja POS pominju “referendum” oni nikada ne preciziraju da li misle na konsultativni ili konfirmativni referendum. Neki od njih, sigurno, ni sami uopšte ne znaju da postoje dve vrste referenduma: naši političari su ljudi skromnog znanja. Neki drugi, nasuprot tome, to namerno izbegavaju: naši političari su i ljudi skromnog morala.
Za potrebe ovog teksta, poći ćemo od hipoteze da neko od ovlašćenih predlagača u Narodnoj skupštini pokrene inicijativu za održavanje konsultativnog referenduma koji bi se odnosio na pitanja vezana za POS. Pošto bi predlagač birao i formulaciju pitanja, vrlo je verovatno da bi ona namerno bila visoko manipulativna, odnosno da bi bila dovoljno neodređena da omogući naknadna arbitrarna tumačenja.
Podsetićemo se, na ovom mestu, jednog sličnog referenduma koji je održan 23. aprila 1998. i u ustavnoj istoriji Srbije ostao je zapisan kao “Referendum o učešću stranih predstavnika u rešavanju krize na Kosovu i Metohiji”. Na njega je izašlo 5.297.726 birača (što je pre dvadeset godina bilo 73,05% upisanih u birački spisak), a protiv učešća stranih predstavnika glasalo je 94,73% izašlih birača.
Rezultati tog referenduma, međutim, nisu imali nikakav efekat na kasniji tok događaja: nepunih šest meseci kasnije (13. oktobra 1998) predsednik tadašnje SR Jugoslavije, Slobodan Milošević i američki izaslanik Ričard Holbruk sklopili su “sporazum o načinu rešavanja kosovske krize” kojim je uspostavljena posebna međunarodna struktura na Kosovu i Metohiji – tzv. verifikaciona misija Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS). Dakle, upravo ono što su birači na referendumu odbacili voljom od preko 94% izašlih birača.
Sasvim je razumno pretpostaviti da bi konsultativni referendum o ovom pitanju, raspisan u skladu sa odredbom člana 108 Ustava (imajući u vidu istorijski presedan koji smo naveli, kao i niz strukturnih sličnosti između tipova političkog režima u SR Jugoslaviji 1998. i Republici Srbiji 2018. godine) bio sredstvo političke homogenizacije sopstvenih pristalica i oruđe propagandnog rata (unutrašnjeg i spoljnog) ali da ne bi imao nikakve suštinske, a posebno pravne, efekte na dalji tok događaja.
Međutim, nezavisno od toga da li bi konsultativni referendum iz člana 108 Ustava uopšte bio raspisan, a takođe i nezavisno od njegovog ishoda, u slučaju da Narodna skupština uđe u postupak promene Ustava, konfirmativni referendum po članu 203 Ustava bio bi obavezna i neizbežna faza procedure.
Možemo, prema tome, pretpostaviti i mogućnost da se, o suštinski istom pitanju, građani Republike Srbije izjašnjavaju na referendumu čak dva puta: prvi put na konsultativnom, drugi put na konfirmativnom referendumu. Ta dva izjašnjavanja bi, pravno i faktički, bila potpuno odvojene radnje: rezultati prvog ne bi imali efekta na punovažnost drugog, i obrnuto.
***
Konačno, u ovom odeljku razmotrićemo i neka tehnička pitanja vezana za referendumsko izjašnjavanje. Dva su najvažnija takva pitanja: prvo se odnosi na minimalnu većinu neophodnu za donošenje referendumske odluke, a drugo na minimalni odziv birača na referendumu.
Član 108 Ustava ne reguliše nijedno od ovih pitanja u slučaju konsultativnog referenduma. Član 203, u slučaju konfirmativnog referenduma, navodi da je “promena ustava usvojena ako je za nju glasala većina izašlih birača”.
U odsustvu ustavne norme o minimalnom odzivu birača da bi se referendum (i jedan i drugi) mogao smatrati uspešnom, postoje različita pravna mišljenja koja ćemo ovde, radi lakše preglednosti, podeliti u dve grupe.
U prvu grupu spadaju ona mišljenja po kojima odsustvo ustavne norme treba tumačiti tako da nikakav minimalni odziv birača nije propisan: teorijski, ako bi na konfirmativni referendum izašla samo tri birača, od kojih bi dva glasala za usvojenu promenu ustava, takav referendum bi bio punovažan, a promena ustava bi se smatrala usvojenom.
U drugu grupu spadaju ona mišljenja po kojima, u odsustvu neposredne ustavne norme, kao i u odsustvu zakona kojim bi se ovo pitanje preciznije regulisalo, treba primeniti važeći Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi iz 1994. godine (sa izmenama i dopunama iz 1998. godine), čiji je tekst dostupan ovde:
“Referendum je punovažan ako je na njemu glasala većina građana koji imaju biračko pravo i koji su upisani u birački spisak u skladu sa ovim zakonom.”
Po zagovornicima prvog mišljenja, ustav je akt više pravne snage od zakona; dakle, bilo kakvo preciziranje ustavne norme koje bi bilo uređeno zakonom moralo bi da bude predviđeno u samom ustavu. Pored toga, mi u ovom slučaju govorimo u ustavu koji je usvojen 2006. godine, i o zakonu koji je donet 1994. odnosno 1998. godine, pa bi trebalo primeniti pravno pravilo lex posterior derogat legi priori (kasniji propis ukida raniji).
Po zagovornicima drugog mišljenja, Ustavni zakon za sprovođenje Ustava Republike Srbije iz 2006. godine bio je predvideo 31. decembar 2008. kao krajnji rok za usklađivanje svih zakona koji nisu u skladu sa Ustavom. Pošto u ovom roku Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi nije usklađen, logičan je zaključak, mutatis mutandis, da je on bio u skladu sa Ustavom, i da se primenjuje i dalje. Suprotno shvatanje – da je ovaj zakon prestao da važi – podrazumevalo bi da je nastala pravna praznina (lacuna iuris) i da nikakav referendum nije ni moguće organizovati.
Širu argumentaciju u prilog ovog stava izneo je beogradski advokat Vojin Biljić u svom nedavnom tekstu “Referendumska većina” pa zainteresovane upućujemo da ga pročitaju:
Osim ovog, po našem mišljenju sasvim ozbiljan argument je i već citirana mogućnost da se (u odsustvu pravne norme koja bi ovo pitanje regulisala) uspešnim smatra i onaj konfirmativni referendum na koji bi izašla tri birača, a za promene ustava glasala dva od ta tri birača. Ovo jeste jedna varijacija filozofskog argumenta reductio ad absurdum, ali ponavljamo: nikakve pravne razlike nema između referenduma za potvrdu promene ustava na koji bi izašla tri birača i na koji bi izašao jedan jedini birač manje od polovine birača upisani u birački spisak.
XIII
Pilula za dan posle: pravni lekovi
Koji bi pravni lekovi ostali na raspolaganju Republici Srbiji ako bi POS bio zaključen na način da bi bilo njegova sadržina (u materijalnopravnom smislu) bilo procedura samog zaključenja (u procesnopravnom smislu), ili obe, kršile odredbe međunarodnog prava?
Drugim rečima, i nešto jednostavnije: da li bi, i pod kojim uslovima, Republika Srbija kao subjekt međunarodnog prava, mogla da traži zaštitu od eventualnih negativnih posledica POS ako bi isti, hipotetički gledano, bio zaključen? Pod kojim uslovima bi Republika Srbija mogla da se poziva na eventualnu ništavost POS?
Odgovore na ova pitanja daje nam, opet, Bečka konvencija o pravu međunarodnih ugovora (1969) u svom odeljku 2 (“Ništavost ugovora”), članovi 46 – 53. Ceo tekst Bečke konvencije (verzija na srpskom jeziku) čitalac može naći ovde:
Sada ćemo razmotriti svaki od osam slučajeva predviđenih u ovom odeljku, pojedinačno.
a) Propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora (član 46)
Opšte pravilo Bečke konvencije je da se “jedna država ne može pozivati na činjenicu što je njen pristanak da bude vezana ugovorom izražen na taj način što se narušava odredba njenog unutrašnjeg prava u vezi sa nadležnošću za zaključenje ugovora, kao na slučaj manljivosti”.
Međutim, od ovog opšteg pravila propisana su dva značajna izuzetka, i to alternativno: (1) ako se radi o tzv. očiglednoj povredi i (2) ako se povreda ne odnosi na neko pravilo unutrašnjeg prava koje je od suštinskog značaja.
Konvencija da je i definiciju tzv. “očigledne povrede”: “Povreda je očigledna ako je objektivno jasna za svaku državu koja u tom pogledu postupa prema uobičajenoj praksi ili dobronamerno”.
U praksi, to bi značilo da bi POS morao da zaključi državni organ koji je po ustavu nadležan za vođenje spoljne politike – Vlada Republike Srbije – zatim da prođe proceduru ratifikacije u Narodnoj skupštini, i konačno, da bude potvrđen na tzv. konfirmativnom referendumu u sklopu postupka promene ustava.
Svako odstupanje od ove procedure značilo bi tzv. očiglednu povredu propisa unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora i predstavljalo bi dovoljan razlog za eventualno naknadno osporavanje POS pred Međunarodnim sudom pravde.
b) Posebno ograničenje ovlašćenja da se izrazi pristanak države (član 47)
Po opštem pravilu Bečke konvencije: “Ako je ovlašćenje jednog predstavnika da izrazi pristanak države da bude vezana određenim ugovorom bilo predmet posebnog ograničenja, činjenica da ovaj predstavnik nije vodio računa o tom ograničenju ne može se navoditi kao slučaj manljivosti…”
Ovaj član takođe predviđa i izuzetak od pravila: “osim ako ograničenje nije saopšteno, pre izražavanja ovog pristanka, ostalim državama koje su učestvovale u pregovorima.”
U raspravama koje se o ovom pitanju trenutno vode, ne postoji saglasnost o tome da li bi za zaključenje POS bilo neophodno da se prethodno promeni Ustav Srbije, ili bi POS mogao da bude punovažan ako bi bio zaključen pod tzv. odložnim uslovom (da, u određenom roku, te promene budu sprovedene u predviđenoj proceduri).
Pravnici u ministarstvima spoljnih poslova pojedinih zapadnih zemalja smatraju da bi u ovom slučaju, kao presedan, mogao da se uzme Sporazum o imenu između Makedonije i Grčke, zaključen 17. juna 2018. godine, u kojem se predviđa naknadna ratifikacija u parlamentima obe zemlje i potvrda na referendumu koji će biti održan u Makedoniji (imajući u vidu da ovaj međunarodni ugovor ne zahteva promenu grčkog ustava, referendum u Grčkoj nije neophodan).
Po našem mišljenju, odredbe Ustava Republike Srbije su u ovom slučaju vrlo jasne, pošto se ne radi samo o promeni ustava nego i o promeni granica. Pregovarači koji ispred Republike Srbije učestvuju u formulisanju i zaključenju POS bili bi dužni da ostalim stranama (kosovskim Albancima i Evropskoj uniji) saopšte ovo ograničenje, odnosno da oni nemaju kapacitet da zaključuju sporazum koji bi via facti podrazumevao promenu granica Republike Srbije, bez prethodno završene procedure promene Ustava Srbije.
c) Zabluda (član 48)
Opšte pravilo Bečke konvencije je da se država “može pozvati na zabludu u ugovoru koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom, ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala da postoji u trenutku kada je ugovor zaključen i koja je sačinjavala bitnu osnovu pristanka te države da bude vezana ugovorom“.
Kao izuzetak od ovog pravila, predviđeni su slučajevi da je: (1) “država doprinela ovoj zabludi svojim postupkom” ili da su (2) “okolnosti bile takve da je trebalo da bude obaveštena o mogućnosti zablude”, pri čemu (3) “zabluda koja se odnosi samo na redakciju teksta ugovora ne ide na uštrb njegove važnosti; u ovom slučaju, primenjuje se član 79”.
Hipotetički gledano, možemo da pretpostavimo nekoliko slučajeva u kojima bi se, po zaključenju POS Republika Srbija mogla pozivati na zabludu (error).
Jedan od njih je svakako status srpske manjine u Republici Kosovo: struktura i nadležnosti teritorijalne autonomije Srba na Kosovu, zaštita kulturno-istorijskog nasleđa, imovinskih prava i drugih legitimnih interesa. Volja da se zaključi POS bi, na strani Republike Srbije, bila bitno determinisana obimom i sadržinom ovih prava: mogli bismo da kažemo da bi ti elementi bili verovatno presudni za formiranje tzv. animus contrahendi, volje da se zaključi ugovor, i ako bi pregovarači bili u zabludi oko ovih činjenica takva zabluda bi, automatski, otvorila situaciju eventualne ništavosti POS.
Međutim, ovde je moguće pretpostaviti i jednu širu zabludu: uzimajući u obzir presedan koji je već uspostavljen Briselskim sporazumom, POS bi verovatno bio trostrani, a ne dvostrani međunarodni ugovor; u njegovom zaključenju bi aktivno učestvovala i Evropska unija i verovatno i sama preuzela odgovarajuće pravne obaveze, kao neka vrsta garanta. Ako bi, dakle, Evropska unija, u okviru POS, preuzela obavezu da se prijem Republike Srbije u članstvo EU, po zaključenju POS, obavi po nekoj skraćenoj ili ubrzanoj proceduri, a potom pozivajući se na rebus sic stantibus (promenjene okolnosti) od takve procedure odustala, da li bi zabluda oko te činjenice bila dovoljan razlog za ništavost POS?
d) Prevara (član 49)
Po opštem pravilu Bečke konvencije: “Ako je država navedena da zaključi ugovor obmanljivim postupkom neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, ona se može pozvati na prevaru koja čini ništavim pristanak da bude vezana ugovorom.”
Dakle, prevara (dolus), ovde definisana kao “obmanljivi postupak neke druge države koja je učestvovala u pregovorima”, ukoliko je takav postupak naveo državu da zaključi ugovor, bio bi dovoljan razlog da se pitanje eventualne ništavosti POS postavi pred Međunarodnim sudom pravde.
Suštinski, ovde se ponovo srećemo sa hipotetičkim situacijama koje smo već opisali u tački c) ovog odeljka, onoj o zabludi. Kao mane volje, zabluda i prevara su u pravu (i unutrašnjem, baš kao i u međunarodnom) međusobno tesno povezane, kauzalno i suštinski. Zabluda se kod ugovarača najčešće formira kao posledica prethodne prevare, kao što je i cilj prevare izazivanje zablude (ili održavanje druge ugovorne strane u toj zabludi).
e) Korupcija predstavnika države (član 50)
Prema opštem pravilu Bečke konvencije: “Ako je izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom dobijeno putem korupcije njenog predstavnika neposrednim ili posrednim delovanjem neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, država se može pozvati na ovu korupciju koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom.”
Ova odredba znači da bi Republika Srbija mogla, u slučaju da se dokaže korupcija bilo kog od troje tzv. glavnih pregovarača (pod glavnim pregovaračima, međunarodno pravo tradicionalno smatra šefa države, u monarhijama kralja ili cara, u republikama predednika; šefa izvršne vlasti, odnosno predsednika vlade; ministra inostranih poslova) ovu okolnost istakne kao razlog za apsolutnu ništavost POS.
Zašto ovde ističemo troje tzv. glavnih pregovarača? Od odluke Stalnog suda međunarodne pravde o pravnom statusu istočnog Grenlanda (1933) u sporu između Norveške i Danske, u međunarodnom pravu je prihvaćen standard da jedino šef države, šef vlade i ministar inostranih poslova imaju kapacitet da zastupaju državu bez potrebe da imaju bilo kakva punomoćja kolektivnih (vlada, parlament) organa vlasti. Svaka njihova izjava, neposredno i u celini, smatra se izjavom države koja ih je izabrala na ove funkcije.
Bečka konvencija u čl. 50 ne ograničava, naravno, eventualnu ništavost međunarodnog ugovora samo na korupciju nekog od navedena tri funkcionera. Bilo koji predstavnik države koji je učestvovao u pregovorima, a kod kojeg se pravnosnažnom sudskom odlukom dokaže korupcija, mogao bi da predstavlja dovoljan osnov da se zahteva utvrđivanje ništavosti međunarodnog ugovora koji je taj predstavnik zaključio. Svakako, što je viši nivo pregovarača kojem bi eventualna korupcija bila dokazana pravnosnažnom sudskom odlukom, to bi bili veći i izgledi da tužba za poništenje po ovom osnovu bude usvojena na Međunarodnom sudu pravde.
Naravno, prethodno bi bilo neophodno da se korupcija dokaže pravnosnažnom sudskom odlukom u odgovarajućem krivičnom postupku, kao i da se – u tužbi pred Međunarodnim sudom pravde – dokaže, ili bar učini verovatnom, uzročno-posledična veza između konkretnog čina korupcije određenog lica i njegovog faktičkog uticaja da POS bude zaključen.
Ovde se u teoriji i praksi postavlja jedno zanimljivo pitanje: da li su potpisnici Bečke konvencije pod pojmom “korupcija” podrazumevali samo tzv. korupciju u užem smislu (predaju novčanih iznosa, činjenje drugih materijalnih pogodnosti i sa njima izjednačene radnje) ili spojam treba tumačiti i šire?
Na primer, ako bi se u sudskom postupku dokazalo da su države koje su učestvovale u pregovorima o POS pojedinim pregovaračima iz Republike Srbije pružale ličnu političku podršku (sa ovim se može izjednačiti i podrška data njihovim političkim strankama) da ostanu na vlasti, ili da se na toj vlasti dodatno učvrste, da li bi se to moglo smatrati korupcijom u smislu u kojem se taj pojam koristi u članu 50. Bečke konvencije?
f) Prinuda izvršena nad predstavnikom države (član 51)
Bečka konvencija propisuje: “Izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom koje je dobijeno prinudom izvršenom nad njenim predstavnikom putem postupaka ili pretnji upućenih lično njemu lišeno je svakog pravnog dejstva.”
Prinuda(vis metus) u pravu predstavlja klasičnu manu volje – svi pravni poslovi zaključeni pod prinudom su apsolutno ništavi. Tradicionalno međunarodno pravo je, međutim, prinudu, kao razlog ništavosti ugovora, ograničavalo na ličnosti samih pregovarača. Kada se radilo o državi, sve do izričite zabrane rata (sredinom XX veka) ni prinuda prema državi nije mogla da bude zabranjena. Drugim rečima, ako je međunarodno pravo dozvoljavalo rat, onda je, a forteriori, dozvoljavalo i status quo post bellum koji bi bio stvoren (ne)uspešnim vođenjem rata i formalizovan odgovarajućim mirovnim ugovorom.
Verovatno najzanimljiviji primer u novijoj istoriji predstavlja sporazum između SAD i Irana, zaključen 19. januara 1981. godine posredovanjem Alžira (obe države su potpisale jednu deklaraciju alžirske vlade u istom tekstu) o rešavanju problema talaca u američkoj ambasadi u Teheranu, koji su se u zatočeništvu nalazili 444 dana. Ovim sporazumom američka strana se izričito, i u svoje ime i u ime svojih građana, odrekla prava na sudsku odštetu za pretrpljenu štetu. Ovde se kasnije postavilo zanimljivo pravno pitanje: da li međunarodno pravo može da da zaštitu ugovoru koji je očigledno zaključen pod direktnom prinudom?
Pitanje, naravno, daleko prevazilazi predmet ove analize i nemamo prostora da se njim detaljnije bavimo, ali zato zainteresovane za ovu temu upućujemo na dve odlične analize, obe iz 1984. godine: prva Tomasa Zakara, “The Prohibition of the Use of Duress in Treaty Negotiations: Study of the Iranian Hostage Crisis”, objavljena u Bostonskoj reviji za međunarodno pravo: http://lawdigitalcommons.bc.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1481&context=iclr; druga, H.G. de Jonga iz odeljenja za ustavna pitanja Ministarstva unutrašnjih poslova Holandije: “Coercion in the conclusion of treaties: A consideration of Articles 51 and 52 of the Convention on the the Law of Treaties”, objavljena u Holandskom godišnjaku za međunarodno pravo, 15/1984, dostupna online od 2009. godine: https://www.cambridge.org/core/journals/netherlands-yearbook-of-international-law/article/coercion-in-the-conclusion-of-treaties-a-consideration-of-articles-51-and-52-of-the-convention-on-the-the-law-of-treaties/1842B2A89359F033CEB269E17E4626BD
Da li je u dosadašnjem toku pregovora između Beograda i Prištine bilo elemenata prinude? Zanimljive su neke izjave u tom smislu koje je dao jedan od srpskih pregovarača u Briselu, Aleksandar Vučić, na primer ova:
„Meni su pre četiri i po godine najviši predstavnici u Briselu rekli decidirano: Vučiću, gotov si, karijera ti je završena, ti ne znaš kako se mi obračunavamo s neposlušnima“
Ne ulazeći u ovom trenutku u materijalnu tačnost ove izjave – njen autor je i inače sklon vrlo slobodnoj interpretaciji činjenica i relativizaciji istine – dužni smo da konstatujemo da ona predstavlja presedan u istoriji međunarodnih odnosa, kao prvi slučaj u kojem visoki funkcioner jedne države, dok su međunarodni pregovori o nekom pitanju još uvek u toku, otvoreno govori o tome da je bio izložen pretnjama i pritiscima.
g) Prinuda nad državom izvršena putem pretnje ili upotrebe sile (član 52)
Bečka konvencija navodi: “Ništavan je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom ili upotrebom sile kršenjem principa međunarodnog prava koji su uneti u Povelju Ujedinjenih nacija.”
U međunarodnom pravu najpoznatiji primer ugovora zaključenog pod prinudom prema državi predstavlja tzv. Minhenski sporazum (1938) kojim je Čehoslovačka ustupila nacističkoj Nemačkoj svoje pogranične oblasti, Sudete. U predvečerje zaključenja ovog sporazuma Adolf Hitler je Čehoslovačkoj uputio i poseban ultimatum, tzv. Memorandum iz Godesberga (dokument je dobio ime po gradu u kojem je potpisan, a gde je Hitler bio na sastanku sa britanskim premijerom Čemberlenom). Minhenski sporazum je, baš po tom osnovu, i formalno poništen Ugovorom u Pragu koji su SR Nemačka i Čehoslovačka zaključile 11. decembra 1973. godine.
Ako pogledamo opšti politički kontekst u kojem se vode pregovori o POS – uslovljavanje prijema Republike Srbije u članstvo EU prethodnim zaključenjem POS – možemo li u tom uslovljavanju identifikovati elemente prinude nad državom?
Različiti predstavnici EU uglavnom su ponavljali istu argumentaciju: da je zaključenje POS objektivno neophodan uslov za članstvo Srbije u EU, jer Unija ne može da prihvati članice koje imaju nerešena teritorijalna pitanja: teritorija Unije mora biti bezbednosno, fiskalno i pravno jedinstvena.
Hajde da vidimo da li je ta teza tačna – da li je teritorija Unije zaista toliko jedinstvena ili su dosadašnji srpski pregovarači sa EU, ipak, bili samo slabi učenici istorije i geografije?
Mnoge članice EU nisu u Uniju unele cele teritorije na kojima vrše suverenost. Tako, na primer, iako je Danska članica EU, Grenland i Farska ostrva, dve njene autonomne oblasti, to nisu od 1985. godine. Ostrva Džersi i Gernzi u Lamanšu, dve autonomne teritorije u okviru Velike Britanije, isto tako nisu deo teritorije EU. Portugalski arhipelazi u Atlantiku, Azori i Madera, kao i španski arhipelag Kanarska ostrva (sva tri autonomne teritorije u svojim zemljama) nisu u potpunosti integrisani u EU, iako su i Portugal i Španija članice Unije. Sličan je i status francuskih prekomorskih teritorija Martinik, Reunion, Francuska Gvajana, Gvadalupa i Majote, kao i holandskih prekomorskih oblasti Aruba, Kirasao i Sint Marten. Grčka monaška republika, Sveta Gora, nalazi se izvan jedinstvene carinske zone EU. Konačno, iako EU prihvata teritorijalni integritet Kipra, svoje članice, činjenica da Kipar od 1974. godine ne vrši suverenu vlast nad teritorijama na severu koje je okupirala Turska nije uticala na prijem ove države u članstvo 2004. godine, a britanske suverene vojne baze na južnom delu ostrva (Akrotiri i Dekelija) ne smatraju se uopšte delom teritorije EU.
Od 28 članica EU čak sedam nisu na isti način integrisane u Uniju sa celinom svoje suverene teritorije: svaka četvrta. Čak 31 teritorija država članica EU uživa specijalan status – iz različitih istorijskih, geografskih ili političkih razloga. Sitacija u kojoj se Republika Srbija, od 1999. godine, nalazi u pogledu Kosova i Metohije, teško da bi bila presedan u odnosu na dosadašnju praksu EU.
Očigledno, Evropska unija je u odnosu na Srbiju učinila izuzetak u odnosu na pravilo koje je primenila u svim navedenim slučajevima: da država članica može da ima određene teritorije pod specijalnim pravnim režimom pri čemu bi ove teritorije imale specifičan status u okviru EU ili čak uopšte ne bi bile u njoj. Može li se takav stav smatrati prinudom prema Republici Srbiji u toku pregovora o zaključenju POS?
h) Ugovori koji su u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (ius cogens) (član 53)
Konačno, kao što su ništavi svi ugovori u unutrašnjem pravu čiji bi predmet bio u suprotnosti sa prinudnim pravnim normama (na primer, ugovor o kupovini ili prodaji čoveka ili dela ljudskog tela, ili ugovor o udruživanju u grupu čiji bi cilj bilo vršenje krivičnih dela), tako je i po Bečkoj konvenciji:
“Ništavan … svaki ugovor koji je u trenutku svoga zaključenja u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava. Za svrhe ove konvencije imperativna norma opšteg međunarodnog prava je norma koju je prihvatila i priznala celokupna međunarodna zajednica država kao normu od koje nikakvo odstupanje nije dopušteno i koja se ne može izmeniti novom normom opšteg međunarodnog prava istog karaktera.”
XIV
Zaključci
Prvo: Na teritoriji Kosova se trenutno primenjuju tri paralelna pravna režima. Usled brojnih ograničenja, unutrašnjih i spoljnih, Republika Kosovo sa kojom bi Republika Srbija trebalo da potpiše “pravno obavezujući sporazum” je i sama u nedefinisanom statusu, negde između međunarodnog protektorata i države “in statu nascendi”.
Drugo: bilo kakav “pravno obavezujući sporazum”, bez obzira na njegovu sadržinu, koji bi bio zaključen između Republike Srbije i Republike Kosovo imao bi status međunarodnog ugovora u skladu sa Bečkom konvencijom o ugovornom pravu.
Treće: sama činjenica da bi Republika Srbija zaključila međunarodni ugovor sa Republikom Kosovo značila bi, via facti i priznanje Republike Kosovo kao države od strane Republike Srbije – bez obzira na sadržinu tog ugovora i bez potrebe da čin tog priznanja bude izričito naveden u samom tekstu sporazuma.
Četvrto: zaključivanje POS, odnosno priznanje Republike Kosovo kao države od strane Republike Srbije, automatski bi značilo i promenu granica Republike Srbije, što bi zahtevalo aktiviranje odgovarajućih procedura predviđenih Ustavom Srbije za promenu ovog akta, uključujući i obaveznu potvrdu svakog takvog rešenja na tzv. konfirmativnom referendumu u skladu sa članom 203 Ustava Srbije.
Peto: bilo kakav pokušaj da se Republika Kosovo faktički prizna – zaključenjem POS – a da se taj čin sprovede bez prethodno sprovednih procedura promene Ustava Srbije predstavljao bi čin ugrožavanja teritorijalne celine Republike, i u sebi bi sadržao sve elemente bića krivičnog dela iz člana 307 KS RS.
Šesto: u slučaju zaključenja POS Republici Srbiji bi, prema međunarodnom pravu, i dalje ostali na raspolaganju određeni pravni lekovi kojima bi mogla da zahteva njegovo poništenje pred Međunarodnim sudom pravde – ali samo u slučaju da je do zaključenja sporazuma došlo usled mana volje (prinuda, prevara, zabluda) ili krivičnih dela pregovarača (korupcija predstavnika države).
***
Ovaj tekst posvećen je nadbiskupu Vinčencu Palji (1945), doktoru teologije i filozofije, predsedniku Pontifikalne akademije Svete Stolice i suosnivaču Zajednice Svetog Eđidija, jedne od pomalo misterioznih institucija preko kojih Vatikan već pola veka vodi dijalog sa pripadnicima drugih religija i nevernicima. U proleće 1995. godine učestvovao sam u pripremama za prvi dolazak (tada još uvek biskupa) Palje u Beograd, kada smo dogovorili njegovo diskretno posredovanje u pregovorima vlasti Republike Srbije i predstavnika kosovskih Albanaca oko školstva. Bio je to nezahvalan posao: Lord Oven, Torvald Stoltenberg, Tadeuš Mazovjecki i Elizabet Ren su već bili polomili zube na njemu. Ali ovog puta, zahvaljujući uticaju koji je Vinčenco Palja imao na pokojnog Ibrahima Rugovu, dogovor je konačno postignut krajem leta 1996. godine. Škole na Kosovu i Metohiji su te jeseni, prvi put posle sedam godina, primile i albanske i srpske učenike. To je bio uspeh, postignut bez oružja i bombardovanja, bez svakodnevnih histeričnih konferencija za štampu, bez naslovnih strana tabloida. Bio je to i naš poslednji međunarodni uspeh: već 1998. su ovim poslom, umesto Srba profesionalaca, počeli da se bave Srbi po profesiji. Šta su oni postigli svi smo već videli, a do čega su nas doveli opisano je, uostalom, i u ovom tekstu.
Већсвибиљудибилидокони.Да, сви – и жене, албезазлени
И чистисви – и небибиловладе.“
(ВилијемШекспир, „Бура“)
I
Олако обећане утопије
Од овог монолога Гонзала, јунака последњег Шекспировог комада, „Буре“, као да нас не дели пуних четири стотине година, од када је написан, него само четири дана. Будите искрени: зар вам већ прва два-три стиха нису звучала као обећање неког српског политичара уочи првомајских празника?
Заводљива моћ Гонзалових речи, као и сваке друге утопије, је у томе да оне, на први поглед, делују сасвим могуће, готово олако обећане, док је, већ на други поглед, свакоме потпуно јасно да се ради о утопији. Као и код овог Бројгеловог платна, и код обећања српских политичара поставља се исто питање: шта је све између првог и другог погледа?
Сви смо ми, ето, демократски оријентисани (ма шта под тим појмом свако од нас подразумевао) док режим то наравно није.
Сви се ми, дакле, можемо већ сутра ујединити против тог злог режима, само да нема некаквих лидера, којима ионако нико није задовољан и који то спречавају због својих ситних и себичних интереса, сујете, ограничености својих видика, неодговорности или напросто зато што немају шта паметније да раде.
То је једна слика, упрошћена и површна, која се упорно, годинама већ, слика у нашој јавности – у њеним главним медијима, на друштвеним мрежама, по кафанама… Да та слика не би избледела, у њу се са времена на време уносе и детаљи, по правилу сасвим ирелевантни за суштину проблема, а често и заводљиво бизарни: трач о томе шта је неко некоме рекао, шта је ко радио пре десет а ко пре двадесет година, ко са ким може а ко не може, ко би хтео коју функцију а ко коју заслужује…
Али, када се макар мало загребе испод ове јефтине, таблоидизиране и тривијалне површине, видимо да свако од нас, ипак, дубоко у себи, још увек остаје заробљеник. Не заробљеник сопствених идеја, јер ту идеја одавно више никаквих и нема, него сопствених предрасуда, стереотипа, шачице научених фраза.
Такозвана „националнаСрбија“ и даље машта о томе да је за све нас довољно да будемо Срби, да нам баш ништа осим тога није потребно, и да би само такво, потпуно национално јединство решило све наше проблеме. Активирали бисмо неслућене потенцијале нашег јединог природног савезника – Русије – коју смо досад својом глупошћу сами одбијали од себе. Ослободили бисмо се – издајничке, наравно – власти, престали да робујемо сопственој западњачкој заблуди, сачували бисмо све наше територије, и тако све бивше поразе, неподношљивом лакоћом мита, претворили у будуће победе.
Такозвана „грађанскаСрбија“ и даље машта о томе да је за све нас довољно да будемо грађани, да нам ништа осим тога није потребно, и да би само такво, потпуно грађанско јединство решило све наше проблеме. Активирали бисмо неслућене потенцијале нашег јединог природног савезника – Запада – којег смо досад својом глупошћу сами одбијали од себе. Ослободили бисмо се – диктаторске, наравно – власти, престали да робујемо сопственој источњачкој заблуди, постали део европске породице народа, и тако све бивше поразе, неподношљивом лакоћом мита, претворили у будуће победе.
Не, чињеница да су два претходна пасуса слична као јаје јајету, није случајна, а још мање је намерна стилска фигура. Она је последица а истовремено и израз, стварног, постојећег, стања: ниједан од ова два концепта, не само у својим екстремним формама, него и у својој суштини, није остварив. Ниједан од њих није заснован на реалном сагледавању историјских, економских, социјалних, демографских и психолошких чињеница. Обе Србије, овако дефинисане, осуђене су да остану „такозване“: оне су заправо фикције, и једна и друга.
Истовремено, на предрасудама и стереотипима наших националних и грађанских елита метастазирао је један режим код којег, већ после шест година, од четрнаест маркера фашизма наведених у есеју Умберта Ека„Вечнифашизам“ (1995) у потпуности можемо препознати чак десет, а у извесној мери и преостала четири. Уверите се, уосталом, и сами:
Тај режим не опстаје, као што се погрешно мисли, превасходно на злоупотреби традиционалних инструмената моћи које је Џон Кенет Галбрајт својевремено описао на кондигне, компензационе и кондициониране:
Он опстаје, управо супротно, на манипулацији страховима две такозване Србије: грађанске и националне, на подстицању узајамног неповерења између људи који (у оба случаја, сасвим ирационално) прихватају стереотипе наметнуте од њихових елита, и којима су сопствени митови још увек вреднији од данашњег, а на жалост и од сутрашњег, стварног живота.
Јер, све док се национална Србија буде више ирационално плашила грађанске и обрнуто, него што се и једна и друга рационално плаше последица онога што нам се свима пред очима догађа, режим ће бити у лагодној позицији да, као интерфејс у некаквом великом компјутеру, посредује између њих две. Цена коју плаћамо за то посредовање је, видели смо већ толико пута, страховито висока:
Плаћамо је кроз пристајање на уништавање наше земље и разарање њених институција.
Плаћамо је кроз лажне дипломе, партијско запошљавање, украдене изборе, фантоме са безбол палицама, корупцију, Потемкинова села и организовани криминал.
Плаћамо је кроз отров којим нас сваког дана засипају са насловних страна и екрана папирнатог и електронског смећа које само себе назива новинама и телевизијама.
Плаћамо је кроз вештачки изазване и цинично режиране конфликте са нашим суседима, народима са којима смо, највећи део претходног века, живели заједно и у слози.
Плаћамо је кроз десетине хиљада младих и образованих људи који ову земљу сваке године напуштају, највећи број њих на жалост заувек.
Плаћамо је и кроз, сада готово већ свакодневна, међународна понижења којима нас тај режим излаже.
Плаћамо је, коначно, и у сваком скоку са Бранковог моста, сваком попијеном отрову и сваком метку испаљеном у себе самог или неког другог.
И све је то зато што једни другима не верујемо, једни других се плашимо, зато што одбијамо да прихватимо једноставну чињеницу: да живимо у веку у којем више нема идеолошких монопола, али и зато што одбијамо да прихватимо ризик да се за своје идеје боримо у тржишном, конкурентном, окружењу, користећи аргументе уместо тог, одавно већ ишчезлог, монопола.
Због тога се „грађанин“ још увек окреће режиму као последњој линији одбране од злог „Србина“ и његове још горе Русије, док се „Србин“ још увек окреће том истом режиму као последњој линији одбране од злог „грађанина“ и његове још горе Америке. Режим им, и једном и другом, цинично нуди заштиту од те, у суштини, непостојеће и замишљене, опасности.
Да се на челу тог режима налази личност која, у једном дубљем историјском смислу, није ни Србин ни грађанин, која заправо и у идеолошком и у моралном погледу није ништа, то нам је већ свима јасно.
Али да смо сви ми – ма колико то можда не волели – истовремено и Срби и грађани, изгледа да нам, још увек, није јасно.
Да бисмо и ту чињеницу схватили, морамо се најпре суочити са заблудама које су, већ два века, укорењене у обе доминантне идеолошке матрице, и које се, у разним облицима, у различитим историјским контекстима, и са увек новим протагонистима, циклично понављају.
II
Национална Србија: страх од будућности
„Историјаје у Србимаконачностала, преморена. Старцисемутноприсећајунекдашњесрпскевеличине, храбрихбораца с великимциљевима, а младиихравнодушнослушају. Српскаисторијасепретворила у одлазаксасела и запошљавање у граду, у усељавање у стан с троседом и телевизором; возикањеаутомобилом, градњувикендица, поседовањежирорачуна, картицеАмерикенекспреса… Србису у XX векујединаевропсканацијакојасе у миру, поддејствомполитике и новца – денационализује…“
(Добрица Ћосић, Промене, 1992)
Ретко којих пар реченица тачније осликава феномен којим ћемо се данас бавити, од ових ДобрицеЋосића, корифеја тзв. националнеСрбије у другој половини двадесетог века.
Заиста, зашто би било који национални идеал нужно морао да буде у супротности са материјалним и технолошким напретком и бољим животом? Зар идеал сваког националисте не би требало да буде да његов народ живи боље?
Ако је за Французе ЈованкаОрлеанка данас само симбол, а не оличење данашње Француске, зашто би Срби морали да живе на начин на који су живели у време СветогСаве?
Да ли се држава боље чува из станова са троседом и телевизором, из аутомобила и са жиро рачунима и картицама Америкенекспреса или из сеоских чатрља са земљаним подом, воловских запрега, и са аустријским Наполеонима у чарапи?
Сва ова питања могу се формулисати и кроз бројне друге метафоре и параболе, али сва се она, у суштини, своде на једно: може ли се Србија модернизовати а да при томе не изгуби свој идентитет?
Међутим, ова заблуда је само спољни, површински, израз једне друге, много дубље, фикције „националнеСрбије“. Оне да се историјско време може вратити уназад, као на овом истопљеном часовнику Салвадора Далија, и да се, чак, неки комади тог историјског времена могу једноставно избрисати из колективног памћења, као одједном нежељени ликови са колективне фотографије.
У корену тог „страхаодбудућности“ националне Србије налази се отклон према граду и грађанству, техничком напретку и мобилности, социјалној и политичкој плуралности – према свему што је изван првобитног, идеализованог, архетипа аграрног и егалитарног друштва.
Тако је „националнаСрбија“, и подсвесно, сачинила своју листу негативних симбола, без обзира што је о њима, у суштини, највећи број њених протагониста одувек знао врло мало. Капитализам и либерализам, социјализам и комунизам, Југославија и Европа, масони и интелектуалци – сваки од ових појмова је кроз историју имао различита значења, зависно од контекста у којем се појављивао. Али, упркос томе, сви они су ушли у каталог „првобитногзла“, и расправе о њима нужно су остајале обојене идеологијом и заробљене у предрасудама.
Тај „страходбудућности“, од промена, од другог и другачијег, од новог, определио је и другу кључну фикцију у којој је „националнаСрбија“ остала заробљена: фикцију јединства.
Фикцијајединства своје дубље корене у религијским учењима, пре свега у концепту саборности, о којем је писао и познати руски теолог ГеоргијеФлоровски:
„У њојсесветоткривакаоистинскикозмос, једини и обједињени, сабрани и саборни.“
Религијско учење нашло је плодно тле у друштву са јаким, и дуготрајним, егалитарним традицијама, чија је социјална основа вековима била породична задруга у којој је више генерација живело заједно, и којом се управљало на традиционалан, патријархалан начин, где је старо животно искуство цењено много више од новостеченог знања.
Социјално раслојавање, до којег је нужно морало да дође са технолошким и материјалним напретком, и које је, опет, нужно морало да породи и политички и идеолошки и културни плурализам, сматрано је зато од самих почетака модерног српског друштва препреком остваривању националних интереса.
У двадесетом веку, све партикуларне идеологије, леве и десне подједнако, биле су од стране „националнеСрбије“ сматране само метастазама те основне болести – разједињости.
Из таквог монистичког концепта друштва, као једне велике породичне задруге у којој нема места ни за какав плурализам, национална Србија је створила и монистички концепт државе.
Држава, по том схватању, има задатак да поништи све различитости а не да их одражава; да арбитрира над свим појединцима, њиховим схватањима и интересима, а не да их изражава; да буде изнад својих делова а не испред њих.
Таква држава је, нужно, везана за концепт јаког националног вође, доминантног лидера који намеће своју вољу, без обзира да ли је у неком конкретном случају она исправна или погрешна. Такав вођа, данас бисмо рекли лидер, је „отац нације“, баш као што је некада породични патријарх био на челу задруге.
Отуда и готово детињаста фасцинација личностима које су, у последња два века, више или мање мудро али најчешће прилично грубо, ефикасно наметале своју вољу другима: кнезом Милошем, краљем Александром, маршалом Титом, Слободаном Милошевићем. Чак и фасцинација Александром Вучићем, која је у националној Србији данас далеко присутнија него у оној грађанској, потиче из исте матрице: из самоидентификације са било ким ко тренутно оставља утисак најјачег.
Својим вођама национална Србија може да опрости све – суровост, необразованост, вероломство, лично богаћење, себичност – али не може да им опрости једну ствар: утисак слабости. Тај тренутак слабости, изражен кроз недоумице, дилеме, преиспитивања, дисквалификује вођу, чинећи га неспособним за оно што се од њега очекује, и недостојним вршења оног што национална Србија сматра неком врстом историјске, готово мистичне, мисије.
Само на први поглед је парадоксална чињеница да су највећи резултати у модернизацији Србије у последња два века остварени у четири деценије тзв. комунистичке власти, од 1945. до 1985. године. Монистички концепт државе, изграђен на победничким традицијама тзв. партизанског југословенства, у којем није било места за другачије идеје и идеологије, анестезирао је националну Србију.
Чак и раскид са Стаљином, 1948. године, драматичан какав је већ био, имао је маргинални ефекат: једна држава, једна партија и један вођа већ су били ту, надохват руке и нису се морали увозити. Представљали су исувише примамљив изазов.
У тој оптици, нимало не чуди што су послератни идоли „националнеСрбије“, која је саму себе перципирала као антикомунистичку, до данас ипак остала двојица комуниста: СлободанПенезић-Крцун и АлександарРанковић. Од њих су, међутим, створени идоли – упркос томе што су били комунисти – не зато што су били Срби, него зато што су били полицајци. Прототип идеала „националнеСрбије“, од њених почетака до данас, није био ни писац, ни сликар ни научник – него жандар.
Напуштање идеала тзв. партизанскогјугословенства, након смењивања Александра Ранковића 1966. године, конфедерализација Југославије у наредној деценији, потом и њен слом крајем осамдесетих, и коначно поражавајући исход Ратовазајугословенсконаслеђе, деведесетих, за „националну Србију“ су значили серију фрустрација, које је она у себи постепено акумулирала, једну по једну, пошто ни за једну није имала одговор.
У те три деценије она је, као својеврсне одбрамбене механизме, створила низ нових стереотипа: о победничким, пораженим и вештачким народима, о победама у рату и поразима у миру, о свемоћи тајних служби, о светским антисрпским заверама. Све те психолошке рационализације служиле су истом циљу: објашњавању историјског тока који је интимно доживљен као пораз, и накнадном самооправдавању за тај пораз.
На почетку тог периода идеализује се тип друштва у којем смо живели на почетку двадесетог века: оно се описује као Перикловодоба у које се, неким времепловом, можемо вратити. Његови осредњи песници подигнути су у ранг Хомера, његови контроверзни бизнисмени постају филантропи, а контроверзним теолозима придају се месијанске способности.
Али, чак ни то није довољно. Као неки хероински зависник, „националнаСрбија“ иде и даље, па – на антикомунистичком таласу који је захватио Европу после пада Берлинског зида – инсистира на рехабилитацијама, које не ретко обухватају и доказане сараднике окупатора у Другом светском рату.
Као да се покушава изградити потпуно паралелни историјски наратив, који није заснован на чињеницама о стварном историјском току, него на замишљањима једног алтернативног историјског тока, оног који је могао да се деси, да неко, некада, негде није урадио ово него оно.
У књизи цитираној на почетку овог одељка Добрица Ћосић се залаже да се тај, жељени а неостварени, историјски ток накнадно васкрсне физичким спаљивањем свега што нам је она нежељена, а остварена, историја оставила у наслеђе:
“Будућа револуција на овој земљи где су владали комунисти, стаљинисти, титовци, треба да буде: паљење папира. Паљење свих књига, свих текстова и новина написаних од комуниста и под њиховом влашћу. Паљење свих “револуционарних” штампаних текстова од Првог светског рата па надаље. Нашу писменост треба почети од Мирослављевог јеванђеља.”
То је стање „националнеСрбије“ на почетку двадесет првог века. Она је свесна да на свом губитничком, конзервативном наративу не може задобити већинску подршку у друштву, али да чак и она мањинска – коју неспорно ужива – није довољно радикална да би могла да промени однос снага. Исто тако, свесна је да је, чак и ако би којим случајем власт и преузели њени следбеници, објективни распоред међународних, регионалних и унутрашњих фактора моћи такав, да они не би могли баш ништа да учине да би ову објективну стварност променили.
Компензацију тих дубоких и деценијама акумулираних фрустрација „национална Србија“ тражи у фантазмагоријама, у сањарењу о „сломуЗапада“, о крају тзв. Новогсветскогпоретка, о чудотворној ренесанси Русије.
Колико је „националнаСрбија“ у свом поимању света изгубила везу са стварношћу најбоље нам говоре две недавне чињенице. Најпре детињаста нада да ће избор једног кловна за председника САД променити однос снага у свету, нада која је, не ретко, попримала димензије оргазмичких задовољстава. И онда, изненадна спремност да се, као савезници, прихвате и они страни државни пројекти који су, отворено или прикривено, фундаменталистички: теократски Иран и Ердоганова Турска.
Има ли, заиста, довољно лошег типа друштва у свету којег „национална Србија“ не би пригрлила, само ако би био довољно антизападни?
III
Грађанска Србија: феномен покондирене тикве
„Хоћу, господинвилозов, верујтехоћу. Јасамвамсамохтелапоказатикаконоблесираде, нојахоћу … Ах, јаодрадостиопетпадам у несвесткадпомислимкакоћеокоменемојекомшиницепузити, какоћеменазиватимилостивомгоспојомфилозофицом, а јаћуњихпрекогледати, дапокажемдасамвећаодњих.“
(ЈованСтеријаПоповић, „Покондиренатиква“)
Владимир Јовановић, родоначелник либерализма у Србији, сматрао је да је:
„народимаодабудевођен и помалотуторисанинтелигенцијом… с пристанкомнародаималаједавладаинтелигенција.“
У неразвијеном, патријархалном, и функционално неписменом друштву каква је Србија била у деветнаестом веку, та „интелигенција“ је нужно морала да се формира у иностранству: најпре у Аустрији, потом све више у Немачкој. У двадесетом веку се та тежишта померају, најпре у Француску, потом све више у Британију и САД, да би крајем прошлог века наша интелигенција била, по својим доминантним схватањима, готово потпуно американизована.
Жеља да се брзо, скоковима и пречицама, достигне динамика жељене модернизације доводила је генерације српске интелигенције у положај да олако и некритички прихватају оне друштвене структуре, обичаје, моделе, који су у датом историјском времену били доминантни у друштву које су те генерације узимале као узор.
Не ретко, ти покушаји су деловали смешно, па чак и гротескно. Разлика између интелигенције и кича је у Србији одувек била танка и нејасна. О томе смо, занимљиво, највише сазнали од женских књижевних ликова: у деветнаестом веку, од Феме у Стеријиној „Покондиренојтикви“, а онда у двадесетом од Живке у Нушићевој „Госпођиминистарки“. Тешко да ми сада, у двадесет првом, можемо ту ишта битно да додамо.
Готово читав век и по, монопол на знање није био демонтиран, тако што би знање било учињено доступним свима. Уместо тога, у пракси је тај монопол био стално прошириван, са знања на политичко одлучивање, економске ресурсе, диктирање културних образаца.
На тај начин је наша интелигенција изгубила својства професионалне и економске групације, оно што у другим земљама и народима она јесте, и постала је идеолошка групација. Тако је и саму себе доживљавала, и таквом ју је доживљавао остатак народа: не као најбоље међу собом, него као отпаднике.
Јаз између интелигенције и остатка сељачке земље, неправедна расподела друштвеног богатства и свест о неједнаким шансама постајали су све већи, а са њима и нетрпељивост коју су широки слојеви народа подсвесно осећали према „ученимљудима“. Ти сентименти су готово пола века, у Титовој Југославији, били привремено потиснути – индустријализацијом и електрификацијом, масовним описмењавањем, широко распрострањеном мрежом бесплатних образовних установа, здравственим просвећивањем и културним развојем.
Међутим, испоставило се да наслеђени колективни сентименти, иако привремено потиснути, нису били ишчезли. На крају историје, и почетку новог доба, наша интелигенција – друштвена база тзв. „грађанскеСрбије“ – била је искрено изненађена када се са њима поново суочила, на готово исти начин на који су се са њом били суочили и њихови прадедови.
Истовремено, комплекси ниже вредности нису излечени ни после два века: опсесија тзв. великим светом, који је по дефиницији увек у праву; некритичка рецепција страних модела, културних образаца и начина живота; осећање кривице због „прародитељскихгрехова“ (национализма, комунизма, па поново национализма); неспретни и често смешни покушаји да се вредност себе самог покаже већом него што она објективно јесте, ако би се сопствени народ показао горим него што он објективно јесте – све су то биле дечје болести „грађанскеСрбије“ у оба ова века подједнако: и деветнаестом и двадесет првом.
Неки од њих су, свесно или не, механички прихватили марксистичку формулу да квантитетдајеквалитет – да ће научни и технолошки развој нужно диктирати и материјални, а да ће овај, опет изродити духовни. Мислили су да је решење ту, на домак руке, да оно зависи од количине изливеног челика, дужине ауто-путева, пруга и далековода, броја компјутера. И да ће, када те количине, дужине и бројеви достигу критичну тачку, Србија бити не само материјално, него и духовно, модернизована и модерна, сама по себи. Да су, дакле, битке за свест и срца људи непотребне, јер ће бити лакше добити битке за њихове стомаке.
Истовремено, „грађанскаСрбија“ је, исто као и њена сестра близнакиња, национална Србија, остала заробљеник прошлости. Оне ближе, али и оне даље. Тако се данашња, Путинова, Русија, посматра кроз призму оне раније, Стаљинове, а обе заједно као наставак оне још раније, Русије Романових. Све те Русије су за грађанску Србију подједнако Азија. На исти начин на који је и данашња, Трампова Америка за њу исто што и ранија Америка, Кенедијева, а обе заједно, исто што и она још ранија, Америка Џорџа Вашингтона – све те Америке су за њу подједнако утопијски Елизијум, онај их Хомерове „Одисеје“.
Индиферентност према историјској динамици, неразумевање дубље суштине контекста у којем се историјски процеси дешавају, остала је до данас трагична али и заједничка заблуда и грађанске и националне Србије. Очајнички покушавајући да пронађу свој конзистентни идеолошки супстрат, и тиме стекну сопствени, аутохтони, идентитет, оне су почеле да траже своје корене у прошлом времену, потпуно при томе превиђајући, а често и потцењујући, данашње време.
Чак и у том свом осиромашеном, статичком а не динамичком, схватању и доживљавању историје, грађанској Србији је увек недостајала довољна интелектуална храброст да критички преиспита реалност Запада, баш као што је недостајала и националној, да критички преиспита реалност Истока.
Пожељни страни обрасци тако нису више само оно сидро у олуји, него догма која се не сме доводити у питање, нека врста Библије која је једном, ко зна када, већ написана, и којој ми можемо, у најбољем случају, бити само тумачи, али не и судије. Тако се један мит, онај који је изградио замишљени идеолошки противник није оспоравао критичким, декартовским, мишљењем, него изградњом другог, сопственог, анти-мита.
А суштина сваког анти-мита је иста: неистомишљеник се претвара у непријатеља, у том процесу он се деперсонализује и губи своје антропоморфне, људске особине, док тоталитетанти-мита поништава могућност да се о разликама разговара: непријатељ се посматра из једног комада, ту нема места никаквим сумњама, колебањима, ризицима.
Овај ментални склоп у потпуности објашњава и дубок комплекс ниже вредности у односу на Запад, схваћен не само метафорички, него и персонификован, у облику свих оних његових представника који су макар и залутали на ове просторе. Њихове оцене (врло често формиране на основу површних, па и нетачних, сазнања) не узимају се више чак ни као унапред задате теореме, него као аксиоми.
Ретко на ком примеру се тај комплекс у последње време могао боље приметити од примера односа наше грађанске опозиције према америчком дипломати Метју Палмеру:
Запад је тако, упорношћу која се граничи са тврдоглавошћу, увек схваћен у крајње редукованом смислу: за националну Србију као вечнинепријатељ, за грађанску као вечнипријатељ. Да у међународној политици нема сталних пријатеља ни сталних непријатеља, него привремених противника и приремених савезника, ту истину коју је Черчил одавно схватио, наше две Србије нису схватиле још увек.
Истовремено, „грађанска Србија“ не жели чак ни да види дубоке промене које су, само у току претходне деценије, захватиле Европу. Још мање жели да их анализира, о њима разговара и извуче одговарајуће поуке.
Морални банкрот бриселске бирократије – који је био очигледан већ 2014. пактирањем Европске уније са отвореним нацизмом у Украјини – затим слом традиционалних грађанских и либералних идеологија у Мађарској, Пољској, Грчкој, Аустрији и Италији, одлазак Велике Британије и све већа неслагања између Европе и САД – све су то стварне чињенице, детерминанте које одређују матрицу сутрашњице, скице за портрет једне нове, сасвим другачије Европе од оне о којој и даље сањари „грађанска Србија“.
И као што није трепнула док су украјински нацисти спаљивали живе људе, као што је толерисала диктатуру Орбана у Мађарској и неофашистичку ревизију историје у Хрватској, Европска унија се није превише потресла ни Вучићевом самовлашћу у Србији.
Запад је једноставно сузио периметре одбране сопствених вредности на тзв. СтаруЕвропу док је НовуЕвропу (оне делове континента којима је својство Европе признао тек после 1989. године) препустио својој, прилично суморној, судбини.
„ГрађанскаСрбија“ је, свему томе упркос, тренд и даље схватала и тумачила као изузетак од правила а не суштинску промену, наивно очекујући да ће неко, некада, негде, схватити своју грешку и да ће се тај неко, као модерни deus ex machina, одједном појавити, исправити ту несмотрену грешку, а онда ће све поново бити као што је некада било.
Али, то о чему „грађанскаСрбија“ сањари, заправо никада није ни било – и то је њена друга стратешки погрешна процена. Модернизација после 2000. године, којом се она толико поноси, никада није, ни приближно, достигла обим у дубину Титове модернизације педесетих, шездесетих и седамдесетих година прошлог века. Такозвана демократскамодернизација (2000-2012) остала је све време плитка, површинска, оптерећена бројним компромисима и контаминирана бројним аферама, грешкама и некритичким прихватањем страних утицаја.
Клатно се, 2012. године, није покренуло на другу страну зато што је неко, некада, негде, то заверенички планирао, него зато што је акумулирано незадовољство грешкама транзиције достигло ниво на којем је тај концепт доживео морални банкрот.
IV
Историјски компромис: услови, шансе и замке
Претпоставимо, за тренутак, да су елите обе Србије, и националне и грађанске, довољно зреле да сагледају, свака своје, заблуде наслеђене из претходних генерација.
Претпоставимо, исто тако, и да су оне у стању да изађу из својих уских хоризоната и сагледају ширу слику света који се мења и Србије која се већ променила, у односу на фрагменте коју имају у својој свести.
Знам да су обе наведене претпоставке врло смеле, и да прошлост, ни даља а ни ближа, не даје превише основа за веровање да се оне већ сутра могу остварити.
Па ипак, како је Лењин једном рекао: „постоједеценије у којимасеништанедогађа и постојенедеље у којимаседогађајудеценије“. Живимо у епохи кондензованог, згуснутог, времена и такав исход, иако није претерано вероватан, не може се ни сасвим искључити.
Историја нам пружа обиље примера у којима су такви, историјски договори, на крају ипак постигнути, упркос свим разликама, предрасудама, заблудама, па и мржњама, између две стране, које су биле исто толико дуготрајне и страсне, као што су оне између наше две такозване Србије.
Задржаћемо се само на неким примерима из претходног, двадесетог века:
Суочена са разарајућим последицама Велике економске кризе и нарастајућом опасношћу од немачког нацизма, Француска је 1936. формирала владу Народногфронта, у којој су заједно учествовали демократски и комунистички политичари, ЛеонБлум и МорисТорез.
Суочен са поразима у Пољској, Данској и Норвешкој, 1939. и 1940. године, и очекујући нацистички напад на Холандију, Белгију и Данску, Винстон Черчил је маја 1940. формирао концентрациону владу – познату као „ратникабинет“ – у којој је власт делио са својим политичким противницима, лабуристима. Тај кабинет, у којем је министар унутрашњих послова био лабуриста, одвео је Британију у победу у Другом светском рату.
Суочени са потребом да се, уочи капитулације Италије 1943, у Освободилној фронти окупи најшира антифашистичка коалиција, комунисти, соколска организација и хришћански социјалисти Словеније потписали су тзв. Доломитскуизјаву, којом су се договориле да привремено, до ослобођења од стране окупације, своје појединачне политичке циљеве подреде борби за национално ослобођење.
Суочени са ризицима екстремно левог тероризма и корупцијом политичких елита у Италији, хришћански демократа АлдоМоро и комуниста ЕнрикоБерлингуер закључили су 1976. политички савез, тзв. „историјскикомпромис“, који је земљу извео из кризе.
Суочени са неопходношћу политичких промена, комунистички режим генерала ВојћехаЈарузелског, синдикат Солидарност ЛехаВаленсе, демократски дисиденти и Католичка црква формирали су 1989. у Пољској Округлисто, фактички парадржавну институцију која је омогућила мирну и демократску транзицију власти.
Суочени са међународним притиском и нараслим унутрашњим тензијама, Афрички национални конгрес НелзонаМанделе и влада председника ФредерикадеКлерка отпочели су 1990. преговоре којима је, после неколико деценија, окончан режим апартхејда у Јужноафричкој републици.
Наведени примери Француске, Британије, Словеније, Италије, Пољске и Јужне Африке, иако се дешавају у различитим историјским епохама и контекстима, показују исте две закономерности:
Прво, историјски компромиси и привремени савези политичких неистомишљеника су могући и у начелу оправдани, онда када су они суочени са заједничким надмоћнијим непријатељем, страним или домаћим, свеједно.
Друго, такви договори су увек привремени (у свих шест наведених случајева они су трајали од најмање две до највише пет година) и представљају транзициониаранжман који води у нову политичку епоху.
***
Сада, кад све ово знамо, шта би обе елите, и националне и грађанске Србије требало да учине?
Прво, и једна и друга се морају, у одређеном смислу, еманциповати – ослободити свака својих, екстремних и вулгарних сценариста, сценарија и глумаца. Те недописане позоришне представе их, обе, вуку на дно реке, као воденички камен око врата.
Национална Србија мора да одбаци теорије крви и тла, и илузију да се ратом могу променити границе.
Грађанска Србија мора да одбаци теорије протектората и илузију да се Србија може модернизовати бомбардовањима, комесарима и окупацијама.
Друго, елите националне и грађанске Србије морају коначно почети да разговарају једна са другом. Неће им пасти круна са главе, ни једној ни другој, јер тих круна више нема, осим у њиховим маштањима.
У тај разговор оне морају да уђу саме, без посредника, и домаћих и страних подједнако. Јер, ни режиму ни страним амбасадама, тим јединим могућим посредницима, успех таквог разговора није у интересу. Напротив, у њиховом заједничком интересу је да Србија остане трајно, дубоко и безнадежно подељена унутар себе јер ће једино на тај начин моћи да је и даље држе у колонијалном положају, и споља и изнутра.
Разговор, ни за једну од ове две стране, не би значио одустајање од сопствених вредности, симбола, традиција и колективних сећања. Напротив, значио би јединствену шансу за њихову додатну проверу, у једном критичком дијалогу и окружењу, и омогућио да се обе те визије прилагоде реалности. Тиме би се, вероватно и помало приближиле једна другој.
Треће, оне би требало да учине и додатни напор и идентификују оне тачке на којима могу постићи, у већем или мањем степену, узајамну сагласност. Те тачке, тзв. тачке везивања, представљале би онда својеврстан темељ на којем би било могуће градити једну сложенију грађевину.
Иако би било незахвално покушати да се оне до краја идентификују у овом тексту, бар неколико тачака на тој мапи, exempli causa, можемо да предложимо:
Србија је наша заједничка домовина, и излазак из диктатуре у којој живимо данас јесте у нашем заједничком интересу, независно од идеолошких разлика. Тај циљ, у овом тренутку, нико од нас не може остварити сам, али га сигурно можемо остварити заједно.
Историја се више не може променити, иако је наше легитимно право да о појединим догађајима из ње имамо различите вредносне судове. Међутим, те разлике у схватањима, и субјективном доживљају, прошлости, не смеју да нас спрече у разумевању садашњости, а још мање у планирању будућности.
Постоји континуитет ослободилачких и одбрамбених напора српског народа у деветнаестом и двадесетом веку. Устанке и преговоре, победе и поразе, краљевине и републике, Куманово и Колубару, Кадињачу и Кошаре, повезује иста црвена нит. Сваки од тих симбола заслужује подједнако поштовање данашњих генерација.
Антифашизам је највеће појединачно историјско достигнуће српског народа у двадесетом веку. То је морална вертикала која спаја и претходне и данашње генерације, и националну и грађанску Србију, али истовремено и српски народ у целини и све грађане Србије спаја са другим народима бивше Југославије и, изван тог хоризонта, са оним, још увек доминантним, делом Европе који и даље дели његове вредности и поруке.
Ниједна страна држава не може да нам буде ближа од наше, нити се слобода од диктатуре може изборити уз подршку ма кога из иностранства. Таква слобода, поклоњена а не освојена, не би била ништа друго него ново ропство.
Србија није усамљено острво. Она то никада није била, а данас је мање него икада раније. У свету који се мења, Србија мора да тражи, и бори се, за своје место у свету, као и свака друга држава. Истовремено, њена обавеза је и да своја знања и искуства понуди том свету и учествује у решавању заједничких проблема.
И четврто, о оним питањима о којима данас не могу постићи сагласност, а њих ће бити свакако много, национална и грађанска Србија морале би да се договоре шта са њима даље чинити, бар у овом прелазном периоду који нам непосредно предстоји – морале би да пронађу својеврстан modus vivendi.
Најпре, све расправе о историји требало би оставити историчарима, и од њих ослободити политичаре. Исто тако, расправе о економији, требало би оставити економистима, о праву правницима, о култури културним а о здравству здравственим радницима.
Дакле, и сами политичари, национални и грађански подједнако, морају преиспитати оно чиме се баве, а посебно оно што причају около. Њихов посао није да имају своје мишљење баш о свему што их насртљиви а докони новинари буду питали а хистерична јавност очекивала да чује, а најмање да причају о ономе о чему ни сами не знају довољно.
Њихов посао, исто тако, није ни да буду просветитељи и мењају нашу свест, него да нас, баш овакве несавршене какви јесмо, уведу у нову епоху.
Од политичара, дакле, не очекујемо да нам дају logos него praxis.
Баш као што је и посао аутомеханичара да нам поправи аутомобил, а пекара да нам испече хлеб, а не да нам држи предавања о Бици код Ватерлоа, цитира Брехта и расправља да ли је Микеланђело био бољи сликар од Каравађа. Са њим о томе можемо до миле воље ћаскати у кафани – али, тек онда када нам аутомобил буде поправљен а хлеб испечен.
Коначно, политичари националне и грађанске Србије, чије је јединство неопходно како у завршној фази ослобађања од диктатуре Александра Вучића тако и у почетној фази изградње Србије после Вучића, треба да престану да говоре о ономе што нас раздваја и почну да говоре о ономе што нас спаја:
Посебно када се, у шта дубоко верујем, буде видело да је значај, а можда и број, тачакараздвајања много мањи од оних других, од тачакавезивања.
***
Када сам пре неколико месеци почео да пишем овај текст намеравао сам да посветим двојици наших политичара. Данас када сам га завршио од те намере сам одустао. Они су обојица паметни људи, па ће се препознати и сами, а за друге читаоце то би вероватно био један сасвим досадан и непотребан детаљ…
Исход битке за Београд: математика против психологије
Пре недељу дана завршена је политичка битка за Београд. По дужини те битке, ресурсима које су обе стране ангажовале и страшћу са којом су је водиле, она је, на први поглед и бар понекад, изгледала као много више. Неко би рекао, као битка за Србију, али би такво објашњење било помало поједностављено. Као битка за сопствену визију Србије, звучало би помало претенциозно. Нешто између, рекао би вероватно мало мудрији посматрач. И, углавном би био у праву.
Политички пејзаж је наставио да се мења. Некима те промене делују трагично, некима опет сувише споро, трећи их уопште не примећују или их сматрају безначајним. Како је Фридрих Ниче написао:
“Предност лошег памћења је у томе што неко по неколико пута ужива у истим добрима стварима као и први пут.”
Математика је, међутим, прецизна: у односу на изборе 2014. године агрегат гласова странака (директно или индиректно) на власти смањен је за нешто мало више од 90.000 (са 537.169 на 446.489). Агрегат гласова опозиционих странака (у целини или претежно, и свих идеолошких опција) повећан је за око 105.000 (са 223.634 на 328.174). Разлика између владајућег и опозиционог блока је за четири године смањена скоро три пута, са око 314.000 гласова на 118.000. Број изашлих на гласање повећан је за нешто мање од 10.000 (са 805.046 на 814.477).
Тумачење ове, као уосталом и сваке друге, политичке математике ће, наравно, бити различито – код сваког који ће то чинити оно ће остати превасходно у зони психолошке перцепције и представљаће прилично сложену резултанту очекиваног и оствареног. Искуснији су већ научили да се радују малим стварима, они други не знају да се радују ни великим – и зато не чуди да ће песимиста, и овог пута као и увек до сада, бити више него оптимиста.
У овом тексту не бавимо се појединачним добитницима и губитницима, нити имамо амбицију да прве хвалимо а друге тешимо – то би ионако био бесмислен посао. Уместо тога, покушаћемо да одговоримо на питање које нам се чини значајнијим: зашто је овај резултат на крају испао такав какав је испао и шта је (све) било неопходно да би он био другачији. Или – ако хоћете – шта је све неопходно да тај резултат, на неким наредним изборима, заиста буде другачији.
Исто тако, нећемо се бавити ни анализом бројних појединачних злоупотреба државних ресурса учињених у корист две изборне листе владајућег естаблишмента. Многе од њих су документоване, више или мање квалитетно, и тиме ће се, кад се стекну политички услови, бавити надлежна јавна тужилаштва.
Дакле, бавићемо се превасходно анализом два доминантна дискурса у којима је кампања вођена, покушавајући да и у једном и у другом идентификујемо њихове јаке и слабе тачке.
II
Одбрана и последњи дани
Естаблишмент је, поново али много бруталније него икада раније, експлоатисао једноставну бинарну логику да је свака власт добра из простог разлога зато што је власт и да свака опозиција – из истог тог разлога – није добра. Као и сваки нормативни а не реални суд, ни овај није био, нити је уопште претендовао да јесте, заснован на било каквим чињеницама.
Овако постављена, дихотомна хипотеза је представљала јак одбрамбени механизам: неизвесно ново се увек перципира као нешто ризичније, па самим тим и опасније од извесног старог, па макар и лошег. Уосталом, одбрана је по правилу лакша од напада: приликом напада на опседнуте градове у Средњем веку нападач је морао, да би имао икакве шансе на успех у директном сукобу, да рачуна са отприлике три пута већим снагама од браниоца.
Естаблишмент је, исто тако, вешто користио чињеницу да Београђани, свему упркос, ипак живе много боље од својих сународника у остатку Србије. Па ако они, којима је много горе него вама, нису незадовољни, зашто ви хоћете преко хлеба погаче?
Не можемо рећи да то баш нисмо знали: још у децембру, из необјављених истраживања јавног мнења у Београду, које је спровела једна америчка фондација, било је очигледно да је степен незадовољства Београђана квалитетом сопственог живота ипак мањи него што се очекивало. Већ тада је пажљивом читаоцу морало да буде јасно да незадовољство, превасходно, треба политички а не социјално артикулисати, али о томе ће бити више речи нешто касније.
Коначно, естаблишмент је (и) овог пута, сасвим свесно, жртвовао неколико политичких странака са којима је иначе био у сталним савезима, стратешким или тактичким, да би тим преливањем компензовао ону количину гласова које је, иначе, његова матична листа изгубила.
Упркос свему томе, естаблишмент у целини имао је нето негативни ефекат на овим изборима: агрегат гласова власти мањи је за 90.000 или око 17% у односу на стање са којим је завршио изборе 2014. године.
III
Клице пораза у Пировој победи
Међутим, листа парадокса се овде не завршава. Победа заснована на илузијама у себи носи клице будућих стварних пораза. Три такве клице су за естаблишмент посебно опасне.
Прва се тиче стандарда самог демократског процеса, који су по свим упоредивим параметрима знатно нижи не само од оних 2014. него и од оних 2017. године. Третирање целог Београда као ратне зоне месецима, упорна јурњава за тзв. капиларним гласовима (што је само еуфемизам за купљене, уцењене или на други начин отете гласове), фактичко потчињавање државних институција (укључујући ту и полицију и тужилаштва) парадржавним формацијама владајуће странке, поновни незаконити састав изборне комисије, манипулације измишљеним и фантомским листама, физичко ометање својих противника у току изборне кампање, непоштовање изборне ћутње – све су то каменчићи који заједно дају гротескну фреску једне наказе која већ опасно осликава обрисе фашизма.
У избору између количине власти и квалитета државе Александар Вучић је, опет и предвидиво, изабрао количину власти – државу, као скуп институција и процедура које би морале да ограничавају његову самовољу, он ионако презире и, негде дубоко у себи, мрзи.
Друга клица пораза тиче се међународних последица ових избора. Александар Вучић је поново пошао од просте једначине: што имам више унутрашње власти то је и моја међународна позиција јача. Та једначина је, међутим, суштински погрешна – више власти значиће и већа (а не мања) очекивања његових међународних партнера, краће рокове који ће му бити постављени за извршавање обавеза које је преузео, веће притиске у погледу свега онога што је тим партнерима заиста важно: разрешења односа са властима на Косову, пацификације Републике Српске, смањивања руског, турског и кинеског утицаја.
Да је, на пример, ове изборе изгубио он би имао лагоднију међународну позицију и могао би да добије дуже рокове и блаже услове. Он, међутим, очигледно није у стању да ову дијалектику схвати и тако ће се, као са колатералном штетом ове Пирове победе, већ у остатку ове године суочити са много јачим притисцима него на њеном почетку. Ти притисци већ полако постају јавни и све више ће то бити.
Трећа клица пораза се односи на ситуацију створену после самих избора. Да ли су друштвени конфликти смањени? Нису – као што смо видили, на многим тачкама су и додатно повећани. Да ли је, на основу ових резултата, естаблишмент у стању да изврши нову кооптацију елита и повећа ефикасност вршења своје власти? Није – напротив, ми већ преко месец дана имамо неке оставке у влади које још нису јавно саопштене, и које ће, наредних недеља, покушати да се замаскирају као тзв. реконструкција.
У једном дубљем смислу, ми се суочавамо и са једним потенцијално много опаснијим феноменом. Београдски избори су, много више него прошлогодишњи председнички, потврдили већ уочљиви тренд стварања два друштва у Србији. Разлике између два доминантна дискурса – званичног и алтернативног – постају толике да се они више готово нигде не пресецају. Више не постоји дискурс – не само вредносни него чак ни чињенични – који би био заједнички за читаву Србију.
Свако од два друштва је усвојило сопствени политички и етички систем вредности, сопствене хероје, културне обрасце, па чак и сопствени речник, и херметично се у њега затворило. Комуникација више не постоји, узајамна емпатија још мање, а одавно празан простор између та два друштва готово да је постао вакуум. Трансфери из једног у друго друштво баш зато се све више доживљавају као нешто више од обичне издаје – као бласфемија.
Та два друштва само заузимају исти физички простор. Али духовно, она живе једно поред другог, а не више једно са другим.
IV
Неподношљива лакоћа фрагментације
Хајде да сад погледамо и резултате тзв. опозиционог блока. Кажемо такозваног, јер он, поново, није постојао. Стратегија фрагментације, која је од почетка била једно од главних оружја владајућег режима, резултанта сложене калкулације међусобних сујета и интереса, претеране идеологизације, пропагандних спинова и дискретне стране подршке, још прошлог лета онемогућила је креирање и експлоатацију тзв. синергетског ефекта, и самим тим стварање победничке атмосфере. То смо, уосталом, сви одавно знали.
Па ипак, упркос интензивној губитничкој стигматизацији, тзв. агрегат опозиционих гласова повећан је за око 105.000 или скоро 47%. На свака два опозициона гласа из 2014. године пре недељу дана у кутије су убачена три. Како су они распоређени сасвим је друго питање које нас тренутно не интересује.
Али, да ли је укупан број тих гласова могао да буде већи? Чини нам се да је, упркос свим почетним стратешким дефицитима, могао – да су они који су обликовали опозициони дискурс кампање (ако је то, уопште, неко озбиљно и радио) имали нешто већи мисаони капацитет и шире хоризонте размишљања.
Где су, у обликовању кампање, почињене кључне грешке? По нашем мишљењу било их је четири.
V
Грешке поновљене историје
“Историја се дешава као трагедија а понавља као фарса”, написао је Карл Маркс 1852, полемишући са Хегелом, у “Осамнаестом бримеру Луја Бонапарте”.
Маркс је, међутим, после ове, у литератури иначе често цитиране, реченице додао и следеће две:
“Традиција свих мртвих генерација притискује као мора мозак живих. И управо кад изгледа да су заузети тиме да себе и ствари преокрену, да створе нешто чега још није било, управо у таквим епохама револуционарне кризе они бојажљиво призивају у своју службу духове прошлости, позајмљују од њих имена, бојне пароле, костиме, да би, прерушени у то пречасно рухо и помоћу тог позајмљеног језика, извели нови светскоисторијски призор.”
Прва грешка била је упорно, готово тврдоглаво, инсистирање на тзв. поновљеној историји. Режим Александра Вучића је исто што и режим Слободана Милошевића. Пошто смо овај други победили 2000. године, то значи, mutatis mutandis, да ћемо победити и овај први, само ако будемо довољно упорни. Ако уклонимо неке старе компромитоване људе а доведемо неке нове који то нису или су то мање; ако залепимо довољно плаката, одржимо довољно трибина и поставимо довољно штандова; ако добијемо довољно секунди на телевизијама; ако сакупимо довољно пара; ако се видимо са довољно страних амбасадора…
Читава ова механицистичка парадигма је, међутим, пропустила да уочи ону најбитнију чињеницу: режими Александра Вучића и Слободана Милошевића једноставно нису исто.
Најпре, постоје крупне објективне разлике. Два режима функционишу у потпуно другачијим унутрашњим и међународним околностима. Владају Србијом чија је демографска, социјална, економска и психолошка структура за двадесет година битно промењена. Налазе се у потпуно другачијим међународним окружењима и суочени су са потпуно различитим изазовима. Имају на располагању сасвим другачије технолошке ресурсе, и квантитативне и квалитативне.
Поред тога, не смеју се пренебрегнути ни оне субјективне разлике. Док је режим Слободана Милошевића био склон да злоупотребљава државу зарад политичких интереса, режим Александра Вучића уништава државу зарад интереса различитих криминалних група од којих суштински зависи. И док је, у време Милошевића, опозиција имала релативно једноставан задатак – да се потруди да држава, у политичким сукобима, буде колико год је то могуће неутрална – опозиција у време Вучића има много сложенији задатак – да државу заштити од уништења у које је води владајућа политичка супраструктура.
Према томе, почетна парадигма је била погрешно постављена, и као што су, када се крене погрешним возом све даље станице на тој прузи погрешне, тако су, из ове погрешно постављене почетне парадигме произилазили и сви други погрешни закључци. Они о коалицијама, бојкотима, техникама, мотивационим паролама, стратешким савезима и тако даље.
Исто тако, и погрешан закључак да ће промена београдске власти довести до промене власти у Србији представља најфинији пример грешке до које је довела илузија о историји која се понавља. Да су архитекте опозиционих кампања ово боље проучиле схватиле би да ће се десити управо супротно: промена власти у Србији довешће до промене београдске – као и сваке друге локалне – власти.
Да, Београд више није свет, какав је био пре двадесет година. Београд је сада исти као и свака друга паланка у Србији, само што је, ето, мало већи.
VI
Богатство у лидерима, сиромаштво у идејама
“Мој Хорације, има више ствари на земљи и небесима но што се и сања у вашој филозофији…” каже Хамлет свом пријатељу у петој сцени првог чина.
Друга грешка односила се на недостатак смислених одговора на практично свако фундаментално питање са којим је Србија данас суочена и на којем је владајући режим могао да се ефикасно нападне.
Модели друштвене (ре)интеграције – национални, грађански или комбиновани, типови модернизације, проблем успореног привредног развоја и заостајања за светом у којем живимо, нарастање екстремизма и насиља, погубне последице систематске ревизије историје – сва ова питања су у већини опозиционих кампања била једноставно игнорисана а озбиљни одговори замењени поједностављеним, површним и често тривијалним асоцијацијама, метафорама, не ретко и јефтиним досеткама.
Отклањање последице је, по правилу, нуђено уместо решавања узрока. Промена система је нуђена а да сам систем није ни био дефинисан. На идеологији су, код бирача којима до идеологије није било претерано стало, инсистирали они који у ту идеологију ни сами нису претерано веровали.
На целом спектру, од клерикалне деснице до анархистичке левице, политичари опозиције, ништа мање од политичара на власти, потцењивали су интелигенцију својих бирача а прецењивали сопствени утицај за који су многи од њих, све до недеље увече, и даље олако веровали да је харизматичан.
Ово богатство у лидерима, а сиромаштво у идејама директно је утицало да, прошле недеље, код куће остане чак сто хиљада бирача у Београду који су прошлог априла гласали на председничким изборима. Тих сто хиљада, сада знамо, нису били гласачи естаблишмента. Они су очекивали нешто више и то више што су очекивали, очигледно, нису нашли у понуди.
***
Трећа крупна грешка тицала се олаког односа према самој држави. Наша опозиција је, grosso modo посматрано, упорно и тврдоглаво, третирала целу државу, en bloc, као приватну прћију Александра Вучића и његове дружине, као скуп неких необразованих, страначки постављених људи, хохштаплера које ћемо ми лустрирати чим будемо могли, и довести младе, стручне и способне којима, ето, обилујемо…
Овде се не ради само о увредљивој ароганцији него, пре свега, о недопустивој површности. На друштвеним мрежама су самозване судије јавно лицитирале листама за лустрацију, без довољно чињеница и играјући се прегрејаним емоцијама.
Међутим, већ и аналитичари почетници били су дужни да опозиционе лидере упозоре на процесе који се одигравају ту, пред њиховим очима. На судије Апелационог суда који, по цену високих личних ризика, одбијају да осуде невине људе само зато што је то у интересу Вучићеве пропагандне машинерије. На судије Касационог суда који одбијају политички мотивисане предлоге промена Устава. На чланове Фискалног савета који јавно упозоравају на фалсификоване податке о паду незапослености. На новинаре Јавног сервиса који, иако уцењени губитком посла и черечењем по насловним страницама таблоида, бар понекад успевају да објаве и оно што се Вучићу не допада.
Одговорна опозиција би, јавно и гласно, подржала сваки онај део државног апарата који се супротставља самовољи и залаже за поштовање устава, закона и правила струке. Што је то залагање ређе, оно је и вредније па би и подршка морала да буде већа. Наша опозиција је, на жалост, била толико заокупљена својим сопственим нарцизмима малих разлика а да би могла да посвети пажњу било чему што се догађало у стварном свету, изван њених кула од слоноваче.
Тако, онај део државе који је против диктатуре Александра Вучића не само да није био охрабрен у свом одговорном понашању, него га је друштво, чије је вредности бранио и чији је природни савезник био, оставило на цедилу. Заједно са прљавом водом, опозиција је из корита избацила и дете.
VII
Комплекси ниже вредности
И коначно, четврта крупна грешка тицала се (не)разумевања читавог међународног контекста у којем се Србија налази, у оквиру којег се обликује (и) њена судбина као и правила по којима њени политички актери морају да се понашају. Већ смо видели да Александар Вучић суштински није разумео тај контекст и да је погрешно проценио кључне међународне токове у последњих четири-пет година доводећи тако Србију у изузетно тежак положај. Међутим, занимљиво, те токове изгледа није разумела ни већина опозиционих првака – и то она која за себе воли да говори како је образованија, паметнија, искуснија и проницљивија од њега.
Читава њихова комуникација са међународном заједницом сводила се на патетично закукавање и запомагање како, ето, Вучић крши демократске стандарде, правила и процедуре – као да њихови саговорници то већ и сами, одавно, не знају. Како је попустљив према руским, турским и кинеским интересима, војним, обавештајним и економским – као и да то већ не знају. Како вештачки изазива регионалне кризе да би могао после да их вештачки смирује – а томе се и они сами већ смеју.
Кључну поруку међународној заједници – на којим тачкама, са којим људима и којим техникама Вучићев режим штети њеним (а не нашим) интересима опозиција није умела (или можда није смела?) да формулише. Уместо тога, она се узајамно надгорњавала – да употребимо овај леп архаични израз – мерећи минуте и секунде које ће провести у разговорима са амбасадорима, врло често се и међусобно оговарајући код тих истих амбасадора, и остављајући – у целини – суморан утисак једног неозбиљног и некредибилног потенцијалног партнера.
Проблем се, међутим, не исцрпљује само у њиховој комуникацији са амбасадорима, она је само врх леденог брега. Иако су рецимо добро знали (чак и по имену) који су амбасадори већ унапред били изгубљени случајеви за њихову ствар (неки их објективних, а неки из врло субјективних разлога) наши опозициони лидери углавном нису ништа учинили да их заобиђу и своју поруку пренесу њиховим државама и јавности користећи друге канале – пословне људе, аналитичаре, новинаре, бивше дипломате, политичаре, свакога чија реч има тежину.
Неко би рекао да је корен проблема био у организационој неспособности, недостатку времена, стручних кадрова или новца. Такво објашњење не би било сасвим нетачно али би свакако било непотпуно. Проблем је, на жалост, била и једна дубока интелекгуална лењост – односно неспособност и недовољна заинтересованост да се формулише убедљива и разумљива порука, да се она пренесе језиком који је примаоцу јасан, без непотребних понављања, фраза и патетичних емоционалних испада. Једном речју, да се остави озбиљан утисак.
Нашу опозицију ни Запад ни Исток неће узети за руку и довести на власт – као што смо рекли, историја се не понавља, а и онда када се понови, да парафразирамо Маркса, понавља се као фарса. Исто тако, њен комплекс ниже вредности у односу на тзв. велики свет одвео ју је у погрешан закључак да је мишљење тог света објективна датост, која се не може променити, па то није ни покушала да учини.
Штетни ефекти таквог приступа нису се, на жалост, ограничили само на тај међународни контекст. Они су се прелили и у неке доминантне линије у самим кампањама. Створен је, на пример, утисак као да многи опозициони лидери једва чекају да Александар Вучић потпише шта год му тај велики свет буде наредио да потпише око Косова, како они сами не би после морали то исто да учине. Можда је тај приступ исувише циничан, можда није потпуно тачан, вероватно је поједностављен – али то је сада сасвим свеједно. Исувише много људи није било сигурно шта је око тога истина. Није сигуран ни аутор овог текста, уосталом.
VIII
Приватни пороци, врлине јавне
“У политици глупост није хендикеп” рекао је једном приликом Наполеон Бонапарта, баш оних новембарских дана 1799. пре него што су бајонети његових гренадира растерали непослушне посланике у париском предграђу Сен Кло.
Наше садомазохистичко јавно мнење – сви они који уживају у самообмани како је Александар Вучић непобедиво биће натприродних способности, да би тако сами себе поштедели поражавајућег сазнања колико су њихови сопствени домети мали – почело је са ловом на главе тзв. опозиционих лидера.
Тај хистерични danse macabre медија, дежурних аналитичара и друштвених мрежа већ је однео своје прве симболичке жртве и њихов број никако није коначан. У наредним недељама и месецима многих старих, готово вечитих, лица више нигде неће бити, а уместо њих доћи ће нека мање позната, па чак и нека сасвим нова. И само по себи, то није ништа лоше – јер, већину лидера је свакако требало одавно заменити неким способнијим људима – али, исто тако само по себи, то никако није довољно.
Нови боксери у рингу – а подсетимо се, већ шест година се ти боксери троше брже него ципеле по кишном времену, све време борећи се против истог противника – без другачијег и озбиљнијег тренинга не могу донети победу у мечу.
Победа захтева боље тренере, боље кондиционе припреме и бољу технику. Захтева, дакле, претходне одговоре и на она питања која смо покушали да проблематизујемо у овом тексту, али и на многа друга која нисмо. За почетак, она захтева способност да се права питања формулишу. То, у политици, значи да се, бар понекад, размишља и о свету око себе а не о себи самом. И, наравно, али тек на крају, захтева људе који ће у оно што говоре и сами веровати и остављати такав утисак. Али победа, исто тако, захтева и оно што се у спорту зове вољни моменат. За почетак – жељу за победом.
Али, неће бити промењене само личности, мартовска кошава погодила је, неповратно, и многе политичке организације, од којих су неке биле институције. Неке од њих ће та кошава само проветрити, неке ће и помести – на њима је, уосталом, да виде могу ли, и да ли је уопште потребно, да опстану.
То, уосталом, није претерано ни важно – и то из два разлога. Прво, не постојимо ми сви због тих организација, него оне постоје због нас. И друго, ионако се налазимо у прелазном периоду, у којем ће организације настајати и нестајати, као печурке после кише, све док се не буде формирао један трајнији политички пејзаж. Јер, као што смо већ видели, онај из деведесетих је неповратно промењен.
Политичке организације и елите око њих окупљене можемо само да подсетимо на стихове Бранка Миљковића:
“Све што нема ватре у себи сагори Што сагори постаје ноћ Што не изгори рађа дан Треба запалити све што може да гори Треба срушити све срушиво, све што није вечно Треба у свему и после свега пронаћи наду…”
На самом крају: ми сви знамо да се промена, до које овог пута није дошло, неће десити на изборима, али смо се опет сви, некако прећутно, договорили да јавно причамо како ипак хоће. Тако, сами себи, изгледамо фини и пристојни, наше врлине остају јавне а пороци приватни. Међутим, то не значи и да у ту причу треба да стварно верујемо.
***
Овај текст посвећен је успомени на Слободана Танасковића (58), ноћног чувара из Савамале преминулог 25. маја 2016. године од последица везивања и мучења паравојних формација које су месец дана раније срушиле објекат који је он био задужен да чува. Вољом власти, Слободан Танасковић био је спречен да гласа у недељу 4. марта 2018. године – његов листић је у гласачку кутију убацио аутор овог текста.
Лош вођа је онај којег народ мрзи. Добар вођа је онај којег народ обожава. Велики вођа је онај за чија дела народ каже: “Ми смо то урадили сами”.
Лао-Це, кинески филозоф, VI век п.н.е.
I
Пролог: један апел који је нарушио малограђански мир
У петак, 25. новембра 2016. године сто јавних личности одлучило је да Заштитнику грађана, Саши Јанковићу, упути јавни апел да се кандидује на предстојећим председничким изборима, априла следеће године. У наредних неколико дана, овом апелу прикључило се и преко хиљаду других грађана. Тај број и даље свакодневно расте.
Досадашње реакције на овај чин биле су, у великој мери, предвидиве код свих актера у овом чудном четвороуглу: режим је показао нервозу, понекад на граници хистерије; вечити барони опозиционих странака показали су збуњеност и отпочели са својим уобичајеним ситним калкулацијама; сам потенцијални кандидат је, међутим, показао хладнокрвност, која га је и раније красила у критичним тренуцима; грађани су опет показали зачуђујућу упорност која је са временом почела да прелази у тврдоглавост.
Апел, овако формулисан и упућен, свакако представља новост у нашој досадашњој политичкој сценографији. Од грађана се, до сада, очекивало да буду тихи и послушни према тренутној власти (будућој опозицији) или – већ по сопственом избору – тихи и послушни према тренутној опозицији (будућој власти). Трећу опцију они, суштински, никада нису ни имали. Најмање што се од њих очекивало било је да нешто мисле, а посебно да предлажу тако важну ствар као што је кандидат за шефа државе. Ма колико биле међусобно различите, и међусобно посвађане, политичке странке су у последњих четврт века бар у једној ствари увек биле истомишљенице: у жељи да свој колективни монопол на политичко мишљење одрже нетакнутим.
Идилични малограђански мир је, међутим, последњег новембарског петка дефинитивно нарушен и српска политика је добила додатну динамику. Хајде да размотримо неколико занимљивих питања:
Прво, зашто се тако нешто уопште десило?
Друго, које последице ће овај чин имати на политичку мапу Србије?
Треће, шта би то ново у понуди ова кандидатура донела и шта би могла да промени?
Четврто, какву одлуку ће донети Саша Јанковић и од чега ће она зависити?
Пето питање – процену какву одлуку ће донети бирачи у априлу – нећемо разматрати у овом тексту него у неком од следећих, када све коцкице овог мозаика буду дошле на своје место и када будемо видели исходе још неколико сасвим неочекиваних догађаја који ће се у међувремену догодити.
II
Жути картон
У априлу ове године руководства опозиционих политичких странака била су суочена са јасним захтевом великог броја својих симпатизера, а и многих других грађана критички расположених према актуелној власти, да на парламентарне изборе изађу са јединственом листом и тако озбиљније угрозе монопол власти. Та руководства, на жалост, нису била дорасла изазову времена, нису могла да осете пулс народа и препознају овај захтев. Исход је познат.
Грађани, незадовољни странкама малих домета и лидерима ниских амбиција, овог пута су одлучили да пошаљу директнију поруку. Та порука, још увек, није црвени картон странкама и људима који су изневерили њихова очекивања, али жути картон свакако јесте. Његова тежина је тим већа што су први потписници Апела, углавном, биле управо оне јавне личности које су досад, са стрпљивошћу будистичких монаха, давале јавну подршку баш данашњим опозиционим политичким странкама. Сада су, међутим, проценили да њихову подршку више заслужује неко други, да би неко други аутентичније заступао идеје и вредности које и они деле.
У наредна три месеца, неки лидери ће исправно разумети ову поруку, други неће. Свако од њих ће, тако, сам изабрати свој пут, али ти путеви мене овде претерано не занимају.
Нећу се такође појединачно бавити ни другим кандидатима, јавним или тајним, стварним, могућим и оним измишљеним, владајућим, опозиционим и онима између, и то из два разлога. Најпре, многи од оних који се данас скоро свакодневно помињу по разним новинама, и о чијим међусобним и наводно тајним састанцима читамо детаље познате само учесницима тих састанака, на крају неће ни бити кандидати. И друго, све друге кандидатуре о којима се у јавности данас говори не би, практично, ништа промениле.
Из оба та разлога, за сада ми је само једна могућа кандидатура – она на коју је позвао Апел – изазвала довољно интелектуалне радозналости да бих се њеном садржином и могућим последицама озбиљније бавио.
III
Избор између Макијавелија и Монтескјеа
Француски правник и сатирични писац, Морис Жоли, написао је у својим “Дијалозима у паклу између Макијавелија и Монтескјеа”, (1864) између осталог и следећих пар реченица:
“Главна тајна владања састоји се у слабљењу јавног духа до тачке потпуне незаинтересованости народа у идеје и принципе на којима се ових дана праве револуције. У свим ерама, народи су – баш као и појединци – плаћени речима. Појаве су готово увек довољне за њих; они не захтевају више. Према томе, могу се успоставити вештачке институције које одговарају подједнако вештачком језику и идејама.”
Измишљени дијалог Макијавелија и Монтескјеа у паклу – у ствари једва сакривена сатира на рачун тадашњег француског режима Наполеона III – морао је први пут да буде штампан у иностранству, у Бриселу. Свог аутора је ипак коштао осамнаест месеци затвора. Међутим, последња реченица из овог кратког цитата – она о вештачким институцијама које одговарају подједнако вештачком језику и идејама – превазишла је и простор и надживела време у којима је настала и служи нам и данас као подсетник да осим нормалних ситуација постоје и оне друге.
У некој нормалној ситуацији, ја вероватно не бих гласао за Сашу Јанковића. Мој избор би или пао на неког левичарски опредељеног кандидата (ако би таквог било) или не бих ни изашао на изборе (као што заправо нисам ни излазио, ниједном досад, у другим круговима председничких избора, после 1997).
Међутим, у нормалној ситуацији ни апел који је повод овог данашњег текста се не би појавио. Глумци би наставили да глуме, професори да држе предавања, судије да суде, новинари да пишу, пекари да месе хлеб а политичари да се баве политиком. У нормалној ситуацији ни ја не бих писао текст који је на граници политичког памфлета. У нормалној ситуацији, исто тако, ни сам Саша Јанковић не би размишљао о томе да се кандидује за председника Републике. Остао би и после истека садашњег мандата високи државни чиновник, можда директор Безбедносно-информативне агенције или амбасадор, шетао би свог пса, и своју радну каријеру, за неких двадесетак година, завршио, на пример, као председник Уставног суда.
Дакле, полазна претпоставка је кристално јасна: о свему овоме данас разговарамо баш зато што не живимо у нормалној ситуацији. Ни глумци, ни професори, ни судије, ни новинари, ни пекари – а очигледно ни политичари – не могу да раде свој посао. Не може ни Саша Јанковић.
Пред нашим очима метастазира један канцер од политичког режима, у којем је дошло до инверзије свих вредности – створене су, као што је Жоли то лепо описао још пре једног и по века, “вештачке институције које одговарају подједнако вештачком језику и идејама” – а стварни токови одлучивања су одавно измештени из тих празних љуштура и противуставно узурпирани од стране неколико сумњивих људи чудних надимака, неформално повезаних око премијера Александра Вучића.
У таквој ситуацији све класичне идеолошке дилеме – избор између левице и деснице, националног и космополитског, традиционалног и модерног, Истока и Запада – постала су беспредметна. Популистички удар 2012. године, његова накнадна ауторитарна учвршћивања 2014. и 2016. године, и аутокриминализација режима која се упорно догађала у читавом том периоду, вратила су Србију у тзв. претполитичко стање.
Једини стварни избор са којим се ми сада суочавамо јесте хоћемо ли и даље живети у том стању, у ономе што је фактички постала једна приватна држава са почетка деветнаестог века, негде на пространствима Азије, или ћемо се вратити у нормално стање, на континент којем припадамо и у век у којем стварно живимо, у оквире не само устава и закона већ и здравог разума.
Тек после решавања овог питања – под условом, наравно, да то решење не буде статус кво – моћи ћемо да се вратимо идеолошким дилемама уобичајеним за сваку модерну државу. Дакле – и ту ћу бити брутално јасан уз ризик да можда будем и неправедан – свака расправа о идеолошким питањима данас, док претполитичко стање траје, објективно представља само задржавање привида да живимо у нормалном стању. Сваки привид да живимо у нормалном стању значи додатну, и незаслужену, легитимацију постојећем режиму и тако одлаже решење проблема.
Свака расправа о идеологији данас, дакле, значи индиректну подршку владајућем поретку неслободе. Једина стварна расправа данас може да буде расправа о слободи: то је у овом тренутку и почетак и крај сваке идеологије.
IV
Како срушити брану неслободе: од малих потока до моћне реке
“Сада је зима нашег незадовољства постала славним летом овог сина Јорка” – већ у уводној реченици своје драме “Ричард Трећи” Шекспир почиње изградњу свог антијунака на једном историјском фалсификату: писац се огрешио о реални историјски ток догађаја и на тај начин, у фикцији, повећао Ричардове моћи, како би овај деловао много спретније, способније и – у крајњем уметничком утиску – монструозније него што је то у стварности заиста био.
На сличан начин, и сва наша незадовољства, велика и мала, она више и мање оправдана, данас су трагично пројектована у личности председника владе. Изграђујући мит о сопственој свемоћи, он није могао да избегне ту улогу шекспировског антијунака, средишњег агенса у којем се преламају догађаји, грешке и заблуде више деценија.
У том дифузном, често емоционалном и понекад ирационалном незадовољству великог броја грађана личном влашћу Александра Вучића и читаве котерије његових јавних и тајних сарадника могу се ипак, прилично прецизно, уочити три основна правца, три магистралне трајекторије.
На првој трајекторији налазе се сви они који су незадовољни – многи чак и огорчени – начином на који он види, и третира тзв. националне интересе. Дружење са ратним злочинцима као што су Блер или Клинтон, потписивање различитих бриселских ултиматума, тај стални комплекс ниже вредности у односу на велике и моћне силе: све то вређа добри укус и пуно моралних вредности које прихватамо. Без обзира да ли неко од нас сматра да би за Србију било боље да буде партнер Европске уније или Руске федерације, подједнако се лоше осећа кад посматра гротескне удворичке сцене којима нас државни медији свакодневно засипају. Србија не може бити земља тајне дипломатије.
На другој трајекторији налазе се они чији грађански укус вређа сирови ауторитаризам који се свакодневно демонстрира у вршењу власти: однос према медијима, и неистомишљеницима уопште, исмејавање парламента и свих институција Републике, систематско кршење закона, презир према свима нама. То, једноставно, није понашање на који би пристојан човек могао да оћути, независно од тога да ли је левичар, десничар, либерал, националиста или космополита. Премијери не би смели да се понашају као хулигани на фудбалским утакмицама и користе уличарске изразе. Србија не може бити земља приватних институција.
Коначно, на трећој трајекторији су они који сматрају да, чак ни у неолибералној Веберовој парадигми, човек не сме да буде трошак. Да је пораст стопе самоубистава неприхватљиво висока цена за смањење стопе буџетског дефицита. Да људско друштво није предузеће и да влада није управни одбор. Да је интерес очувања супстанце народа изнад интереса да се задовоље страни кредитори, инвеститори, њихови банкари, саветници, разни посредници и цео тај свет ротшилдовског гламура којим је наш тренутни председник владе толико дечачки фасциниран. Србија не може бити земља јефтиног рада.
Сваки од ова три захтева – да Србија више не може бити земља тајне дипломатије, приватних институција и јефтиног рада – може да буде победнички једино уколико се истакне заједно са преостала два. Ниједан од њих појединачно, па чак ни било која два од три, никада неће моћи да мобилишу, на једном месту и у једном дану, критичну масу довољно велику да примора на одлазак онога који, испуњавајући своју фаустовску нагодбу, подједнако презире сваки од њих.
Ниједан страначки лидер, до сада, није успео да у свом програму обједини наведена три захтева. Смештени у Прокрустову постељу неколико већ отрцаних идеолошких флоскула, њихови умови су се тврдоглаво држали сопствених ограничења, неспособни да увиде ширу слику и убеђени да, зато што они нису у стању да је виде, та шира слика и не постоји.
Решавајући десет година – у различитим политичким контекстима – свакодневне проблеме грађана, и суочавајући се толико пута са поражавајућом свешћу о томе колико су промене државе, па самим тим и друштва, у којима живимо тешке, споре и болне, Саша Јанковић је био у прилици – много више од професионалних политичара – да увиди и сложеност задатка који стоји пред нама, а и даљу неодрживост владајуће парадигме.
Виђајући се са бројним страним дипломатама, добро је могао да уочи њихову површност, незаинтересованост а често и неискреност. Бранећи грађанина од чиновника, могао је да уочи не само бахатост управљачке класе, него и њену отуђеност од човека којим управља; не само огорчење тог човека него и његово све веће отуђење од сопствене државе. Коначно, јасно увиђајући да су највећи проблем људских права заправо сиромаштво и незнање, Саша Јанковић је могао да у пракси уочи ту фину везу између Марксовог и Хегеловог схватања слободе: слободе од сиромаштва и слободе од незнања.
Зато ми се чини да би, у овом тренутку, једино кандидатура Саше Јанковића објективно била у стању да обједини све три моћне трајекторије на којима се крећу осећања, мисли и наде свих оних који су незадовољни макетом живота коју нам свакодневно приказује данашња власт.
Спојити те три трајекторије, претворити их од потока који теку у различитим правцима, насумично као бујице после пролећне кише, у моћну реку која се креће истим током, и снагом те реке срушити брану која спречава да вода стигне до жедне земље – то је, наравно, првенствено инжењерски а не политички задатак.
Зато, мислим да тај задатак политички лидери нису у стању да изнесу, ма колико многи од њих можда били добри и часни људи. Тај задатак захтева кандидата који је не само у стању да види шире и даље од политике, већ је у стању и да буде подједнако близак свим нашим идеологијама и заставама, а истовремено и подједнако удаљен од сваке од њих појединачно.
V
Јединство у различитостима или орвелијанска постмодерна?
“Двомисао значи моћ држања два супротна уверења у истом тренутку и прихватања оба та уверења.” – написао је Џорџ Орвел у својој чувеној антиутопији којом је стекао светску славу, “1984”.
Орвел је пророчки предвидео многе особине постмодерног света у којем данас живимо, а међу њима и суптилни однос двомисли, јединства и једноумља.
Када позивају на јединство, професионални политичари често подразумевају једноумље. Сетимо се само циничне изборне пароле владајуће странке овог пролећа: “Уједињени можемо све”. Тако схваћено, једноумно јединство, по правилу међутим доводи до тзв. безумног јединства, оног јединства у којем нико – ни онај на власти ни онај у опозицији подједнако – не мисли ништа. А друштво у којем нико не мисли ништа не може остати јединствено: напротив, такво стање по правилу изазива само још теже и болније поделе и фрагментације.
Председник Републике изражава државно јединство Републике Србије и то је једна од његових кључних уставних дужности, изражена у члану 111. Устава Србије. Она укључује не само посредовање како би се избегли друштвени сукоби, него и изградњу ширих консензуса онда када је то неопходно.
Тако схваћено јединство Републике подразумева и богатство различитих иницијатива, идеја и предлога, слободне услове за њихово изношење и заступање и међусобну здраву конкуренцију. Јединство Републике се, дакле, и гради и брани на различитостима а не на једноумљу.
Кандидатура Саше Јанковића на коју је позвао Апел значила би, по први пут у модерној политичкој историји Србије, једну озбиљну политичку опцију која не би била резултат страначке политике, међустраначких нагодби, привремених или трајних монопола. Председник који би био изабран од грађана, а на основу предлога њих самих, без страначког посредовања, имао би додатни легитимитет у односу на било ког председника који би био страначки кандидат.
Истовремено, такав избор председника би међу самим политичким странкама отклонио вечиту поделу на победнике и побеђене и тиме допринео превазилажењу њихових међусобних конфликата, сујета и зависти – целог оног нарцизма малих разлика на којем се темељило последњих четврт века парламентарног живота у Србији, те наше орвелијанске постмодерне.
VI
Трговац надом против трговца очајем: изазови промењене парадигме
Лидер је трговац надом, рекао је једном приликом Наполеон Бонапарта.
Шта ће, поводом овог апела, одлучити Саша Јанковић? Најпре, не ради се о једној него о низу одлука које ће он у наредних неколико недеља морати да донесе.
Претходно питање је, наравно, одлука хоће ли уопште прихватити позив који му је у Апелу упућен и упустити се у практичну политику. Ако одговор на ово питање буде негативан, сва друга питања постају беспредметна. Али, ако одговор буде позитиван, као што се потписници Апела надају а режим истовремено страхује, тек тада се отварају друга, сложенија питања.
Хоће ли своју кандидатуру Саша Јанковић засновати на енергији грађана или на споразуму већ помало истрошених странака? Могу ли се, у некој тачки, те две путање укрстити? Може ли енергија грађана додатно енергизовати странке и истовремено их променити? Вреди ли то уопште чинити? Јесу ли те странке, и колико, још увек савезници грађана или су већ безнадежно постале заробљеници управо оног система којим грађани више нису задовољни?
Који обим промена трауматизовано и подељено друштво може да издржи, којим правцем би те промене требало да крену и којом динамиком се оне могу безбедно спровести? Како у сиромашној заједници помирити циљеве развоја и правичности? Какав би требало да буде жељени положај Србије у свету који се неповратно мења, а да наша земља очува и своју безбедност али и своју част? Одговори на питања из ове друге групе, а и многа друга, представљају, очигледно, делове изборног програма који ће Саша Јанковић морати да нам представи, оног тренутка ако нас буде обавестио да је прихватио позив садржан у Апелу.
Међутим, чини ми се да ови одговори зависе такође и од свих нас, а не само од њега. Зависе од тога како ћемо ми тај апел разумети. Хоће ли га наша јавност сматрати само још једном у низу егзибиција размажене елите, или ће га препознати као шансу за отварање широке расправе и сучељавање разних аргумената? Хоћемо ли, у том процесу, препознати и друге људе, осим Саше, који би били спремни да се упусте у чишћење Аугијевих штала које ће нам неминовно остати у наслеђе после оловних година Вучићеве владавине, и да ли ће тих људи бити довољно? Хоћемо ли показати зрелост да предстојеће промене, које су неминовне, обавимо на миран и цивилизован начин и избегнемо замке које генерације пре нас нису успеле да избегну? Хоће ли, коначно, и сами потписници Апела бити спремни да учине и нешто више од једног потписа, и активно се укључе у читав овај процес?
Ако је неписмена Србија направила пакт са садашњом влашћу, хоће ли писмена Србија понудити алтернативу или ће и даље стајати по страни?
За разлику од многих површних анализа које тврдоглаво полазе од математичких збирова, процената, различитих истраживања и механичких радњи, мени се чини да одлука Саше Јанковића неће пресудно зависити од квантитета, него од квалитета. Како идеја, тако и људи. Једино радикални раскид са старом парадигмом може да окупи критичну масу довољну да ову кандидатуру оправда. У супротном, ако те критичне масе не буде било, онда ни сам апел ни кандидатура која би након њега уследила не би имали никаквог смисла: за промену која би била само персонална, уосталом, сасвим су довољне и политичке странке.
Ако је Александар Вучић, у свом походу на власт био трговац очајем, онда је Наполеон био у праву – ако прихвати Апел и одлучи да упути свој изазов ничеовском нихилизму претходника, Саша Јанковић ће морати да буде и трговац надом.
У дуго ствараној атмосфери персонализоване политике, они ће тако обојица – и мимо своје воље – постати симболи, у које ћемо нас неколико милиона пројектовати сопствене емоције: страхове, наде, очекивања, понеку мржњу и многу заблуду.
VII
Епилог: рођени после нас у потрази за изгубљеним временом
У песми “Рођенима после нас”, посвећеној Немачкој у оловним тридесетим годинама прошлог века, велики песник и антифашиста, Бертолд Брехт, написао је, између осталих, и следеће стихове о односу између појединца и поретка:
“Путеви су у моје време водили у мочваре
Говор ме је одавао џелату.
Мало шта сам могао. Али би властодршци,
Надао сам се, седели безбедније да мене није.
Тако ми је протекло време
Које ми је било дато на земљи.”
Као и јунак Брехтове песме, и Саша Јанковић је до сада мало шта могао; и њега је говор одавао џелату; али, и властодршци би свакако седели безбедније да њега није било.
Да ли се, и колико, ова морална позиција – и лагодна и тешка у исти мах – нарушава уласком у политику? Да ли би тим чином Саша Јанковић нужно постао исти као и сви остали пре њега или би ипак имао простор да такву судбину избегне? Да ли би му тако прошло и оно преостало време које му је дато на земљи или би успео да за то време и нешто више постигне?
Сва ова питања своде се заправо на једно, које опет није упућено Саши него свима нама: хоћемо ли се упустити у ту потрагу за изгубљеним временом, за тих изгубљених четврт века који су оставили тако дубоке ожиљке на читавој нашој генерацији? Или ћемо наставити да будемо таоци тог изгубљеног времена, плашећи се потраге и онога шта бисмо на њеном крају могли да нађемо?
У свом истоименом роману, Марсел Пруст је дао јасан савет путнику који се у ту потрагу упусти:
“Никад се не смемо плашити да идемо сувише далеко, јер истина лежи иза.”
Тако схваћена, и дилема са којом ће се свако од нас суочити, ако Саша Јанковић прихвати понуђену кандидатуру, бар мени изгледа сасвим једноставна: онима који се не плаше да оду сувише далеко, ни ја се не плашим да дам свој глас.
“Povratak prvim principima Republike je ponekad prouzrokovan jednostavnim vrlinama jednog čoveka. Njegov dobar primer ima takav uticaj da se dobri ljudi trude da ga oponašaju, dok su oni drugi posramljeni da vode život toliko suprotan njegovom primeru.”
(Nikolo Makijaveli, “Vladalac”)
I
Prolog: šest reči za skicu
Za šest meseci od današnjeg dana biće raspisani izbori za petog predsednika Republike Srbije. Za osam meseci, ti izbori će biti završeni. Za nešto manje od devet meseci on ili ona će položiti zakletvu i početi da vrši svoju dužnost.
Srbija će ući u novu eru, ili možda neće. To će zavisiti od našeg izbora, a naš izbor zavisiće opet od ljudi koji će odlučiti da u tu izbornu trku uđu.
Ako budemo izabrali dobro, vrlo je verovatno da će baš taj izbor predstavljati onu kopernikansku tačku obrta, onaj arhimedovski oslonac na kojem će se temeljiti i sve buduće – duge, strpljive i teške ali neophodne – promene. Ako ponovo budemo izabrali loše, možda više nikada nećemo ništa ni birati.
Kako ćemo postupiti, da li ćemo izabrati dobro ili loše, to prevashodno zavisi od kandidata između kojih ćemo taj izbor morati da napravimo. Zaista, mi ne biramo između idealnih likova iz naše mašte već živih ljudi, i nikada ne možemo izabrati ništa bolje od onoga što nam je na raspolaganju.
Leonardo da Vinči, autor Mona Lize, jednom je rekao:
“Postoje tri vrste ljudi: oni koji vide, oni koji vide samo ono što im je pokazano, i oni koji ne vide.”
Oni koji ne vide verovatno ovaj tekst neće ni pročitati. Svi mi ostali, koji smo do sada gledali samo ono što nam je bilo pokazano, trebalo bi da uložimo mali intelektualni napor i pokušamo da zamislimo jednu skicu. Od toga da li ćemo, i kako, u stvarnosti od te skice napraviti portret, zavisi i hoćemo li na kraju progledati.
Kakav bi trebalo da bude predsednik Srbije koga bismo želeli da izaberemo sledećeg proleća? Šta od njega očekujemo? Šta smo, za uzvrat, spremni da mu obećamo?
“Sve velike stvari su jednostavne, i mnogo njih može biti izraženo u samo jednoj reči: sloboda, pravda, čast, dužnost, milost, nada.” – rekao je jednom prilikom britanski ratni premijer, Vinston Čerčil.
I samo po jedna takva reč, zaista, mogla bi da bude dovoljna da opišemo i onih nekoliko osobina koje očekujemo od novog predsednika Srbije. Šest takvih reči, šest grubih poteza kičicom potrebnih da nacrtamo našu skicu, opisane su u ovom tekstu. To su: horizonti, Republika, zakoni, Kapija, prošlost i budućnost.
II
Horizonti
“Svi živimo pod istim nebom, ali nemamo svi isti horizont”, rekao je jednom prilikom Konrad Adenauer, prvi posleratni kancelar Savezne republike Nemačke i arhitekta političke, privredne i društvene obnove ove zemlje u najtežem trenutku njene moderne istorije.
Od Predsednika Srbije ne očekujemo da bude ono što se, najčešće patetično, u kulturnim i psihološkim obrascima nedozrelih naroda, naziva “ocem nacije”. Još manje bi bilo dobro da čak i on sam to priželjkuje. Sasvim bi, dakle, bilo dovoljno bilo da budući predsednik bude samo dobar otac svoje porodice.
Međutim, od njega svakako očekujemo da ima šire horizonte od nas ostalih, kojima rukovođenje državnim poslovima nije svakodnevni posao. I kao što od mašinovođe očekujemo da bolje od nas putnika poznaje svoju prugu a od pekara testo od kojeg mesi svoj hleb, tako ćemo i od predsednika očekivati da vidi i šire i dalje, da predviđa pažljivije i bolje, od nas drugih. To će mu, jednostavno, biti posao.
Svet u kojem živimo postaje sve složeniji a njegovi izazovi sve brojniji. Stare strukture, vrednosti, savezništva i autoriteti često ne mogu da odole tim izazovima. Ne retko, prazan prostor koji se tako stvara ispunjavaju opsenari koji se predstavljaju kao mađioničari. I veći narodi i bogatije zemlje od nas, u želji da postignu toliko sanjanu iluziju bezbednosti, žrtvuju delić po delić svoje slobode. Ali posle svake takve žrtve, imaju i manje bezbednosti i manje slobode i, na kraju, manje samopoštovanja nego ranije.
Od predsednika nećemo očekivati da, umesto nas, donosi one odluke koje moramo doneti svi zajedno. Takav eskapizam bio bi ne samo nepošten – i prema njemu i prema nama samima – nego i štetan. Ali, od predsednika ćemo svakako očekivati da nam približi svoje horizonte, pošteno i odgovorno saopšti svoje procene, i pomogne nam da, iz mnoštva odluka koje ćemo morati da donesemo, izaberemo one najmudrije.
Rešenja koja će obezbediti najbolji mogući, optimalni odnos između spoljne i unutrašnje slobode – a mnogi su danas olako skloni da ova dva horizonta slobode posmatraju kao međusobno protivrečne – biće ono čime će se, u suštini, baviti novi predsednik Srbije.
U proteklih četvrt veka, tumarajući između prošlosti koje smo se grčevito držali i budućnosti u koju nikako nismo ulazili, uvek razapeti na novim granicama, i geografskim i mentalnim, koje su odmah postajale sporne, rasipajući već ionako oskudne resurse i postajući sve siromašniji, i materijalnim dobrima ali i duhom, udaljili smo se od glavnih tokova kontinenta na kojem živimo. Postali smo njegova problematična, zaostala i uspavana periferija.
Jer, kako je to još Miroslav Krleža napisao:
“Jedno je kozmopolitska literatura zapadnih velegradova, a drugo politička stvarnost porobljenog naroda kojem pripadaš. Nije isto pisati liriku kao kolonijalno fijakersko kljuse koje sa svojim narodom tegli tuđe fijakere: „La marquise sorti a cinq heueres“ ili se vozikati u kočiji kao prava autentična markiza.”
Dalekovidost – da se u mnoštvu puteva pred nama uoči baš onaj kojim se izlazi iz jarma tog “kolonijalnog fijakerskog kljuseta” – ali isto tako i strpljivost da se, sve dok budemo išli tim putem, teret koji kljuse nosi bar malo olakša, dva su najvažnija horizonta koje će pred očima morati da ima novi predsednik Srbije.
Između onog dalekog i ovog bliskog puta, na predsedniku će biti da prvi uoči, prepozna i izbegne razne fatamorgane, koje bi svojim lažnim blještavilom – kao prikaze oaza žedne putnike u pustinji – sve nas zajedno odvukle sa oba puta, natrag u zonu obmana i iluzija.
Zato Predsednik može biti i dobar, i vredan, i pošten, i obrazovan čovek. Može biti čak i mudar. Ali, nijedna od tih vrlina sama za sebe, pa ni sve one zajedno, neće biti dovoljne ako ne bude mogao da uoči, prepozna, oceni i predvidi horizonte koji su pred nama.
III
Republika
“Nema primirja sa ljudima kojima je Republika predstavljala špekulaciju a revolucija zanat” – rekao je francuski revolucionar Maksimilijan Robespjer u jednom od svojih poznatijih govora.
Republika – res publica – znači javnu stvar. Ona podrazumeva dva prethodno rešena pitanja: najpre, precizno povučenu granicu između privatnog i javnog i, drugo, mehanizme kojima se, u sferi onog što je ostalo javno, omogućava učešće svakoga ko je za to zainteresovan.
Oba ova pitanja, u današnjoj Srbiji, nisu rešena. Granica između privatnog i javnog postaje sve više zamagljena, pa se i na jednoj i na drugoj njenoj strani sve češće nađe po neki uljez. Mnogi javni poslovi vrše se, faktički, u privatnom a ne u javnom interesu. Istovremeno, u mnoge pore naših privatnih života sve više ulazi preterano ljubopitljiva i agresivna država.
Republika znači, isto tako, i podelu vlasti. Sistem u kojem svaku granu vlasti kontrolišu preostale dve, i u kojem nijedan pojedinac ne može da tretira javni posao kao privatni domen.
Kancelarija predsednika Republike, staro zdanje na Andrićevom vencu u centru Beograda, trebalo bi da postane utočište za svakog onog državnog funkcionera, ili čak i službenika, koji se bude našao u nevolji zato što hoće da radi svoj posao po zakonu.
I bez obzira da li će se raditi o sudiji, policajcu, službeniku katastra, porezniku ili lekaru, svima njima bi ovo zdanje moralo – već samim svojim postojanjem – da pruži sigurnost i podršku u trenucima kada se budu našli u profesionalnoj ili etičkoj dilemi.
Svejedno da li će integritet profesije ugrožavati interesi političara, krupnog kapitala, stranaca ili organizovanog kriminala (a svi smo toliko puta viđali razne hibridne oblike sa po dva, tri ili sva četiri tipa ovih interesa zajedno), zdanje na Andrićevom vencu moralo bi za sve njih da ostane nedodirljivo.
Ono jeste simbol, ali je i poslednja odbrana, Republike, te naše zajedničke Nojeve barke.
IV
Zakoni
“Nema surovije tiranije od one koja se vrši pod plaštom zakona i u ime pravde.” – napisao je francuski pravnik, književnik, filozof i mason, Šarl de Monteskje, u svom životnom delu “O duhu zakona”.
Obezbeđivanje funkcionisanja zakona i institucija pravne države svakako će biti jedan od najtežih poslova novog predsednika Srbije. Reč je, zapravo, o obezbeđivanju takvog ustrojstva vlasti u kojem se – da citiramo opet Monteskjea – “nijedan čovek neće plašiti nijednog drugog čoveka”.
O poštovanju zakona Republike brine se, naravno, sudska vlast. Međutim, ovde o zakonima ne govorimo u tehničkom, nego u suštinskom smislu. Poštovanje zakona – a ono se, mutatis mutandis, svodi na poštovanje institucija – jedan je od temelja Republike. Samim tim će i obezbeđivanje ukupnog pravnog, političkog i društvenog ambijenta u kojem će se to poštovanje povratiti biti jedan od najvažnijih zadataka novog predsednika.
Predsednik će se, po preuzimanju dužnosti, suočiti sa široko rasprostranjenom praksom sistemskog kršenja zakona kao i privatizacije institucija zaduženih da tu praksu sprečavaju. On će svakako morati da od samog početka posveti pažnju i tzv. preventivnoj kontroli zakona, odnosno da šire koristi tzv. suspenzivni veto na koji mu Ustav daje pravo.
U izuzetnim slučajevima, Predsednik će verovatno morati i da sam inicira kontrolu ustavnosti pojedinih zakona i tako indirektno – svojim autoritetom – obezbedi aktivniju ulogu Ustavnog suda u kontroli ustavnosti i zakonitosti.
Ponovna izgradnja institucija – taj proces koji je, kao sijamski blizanac, povezan sa poštovanjem zakona, biće takođe u vrhu prioriteta novog predsednika. Njegovo ostvarivanje će, pre svega, zahtevati ponovno obezbeđivanje striktne podele vlasti na zakonodavnu, izvršnu i sudsku – podele koja opet neće biti moguća bez suštinske departizacije dve od te tri grane, sve do mere u kojoj će institucije svake od njih moći nesmetano da funkcionišu.
S obzirom na stepen i intenzitet političko-partijskog uticaja na institucije i ovaj proces departizacije moraće, barem u samom početku, da bude vrlo radikalan.
Dalje, Predsednik će, političkim autoritetom koji će nužno proizilaziti iz činjenice da će biti jedini inokosni organ vlasti izabran na direktnim izborima, ali isto tako i pretpostavljenom snagom svog ličnog moralnog autoriteta, morati da podstakne postepenu, ali temeljnu rekonstrukciju institucija urušenih u prethodnom periodu: materijalnu, normativnu i kadrovsku.
Srbija, kao i druge ozbiljne zemlje, moraće da izgradi svoju “duboku državu”, odnosno mehanizme koji obezbeđuju da nijedan pojedinac, ma koliko političku podršku on možda u nekom trenutku imao, ne može da donosi odluke potpuno sam, u trenutku euforije ili depresije, sasvim svejedno.
Dakle, i pisci, i izvršioci i kontrolori zakona moraće međusobno da kontrolišu jedni druge. Procedure te kontrole obezbediće da sve njih zajedno ne kontrolišu oni, i spolja i iznutra, koji na to nemaju pravo. Postizanje takvog standarda biće jedan od temeljnih zadataka novog predsednika.
V
Kapije
“Vrata su zatvorena samo na grobljima, na dućanima propalih trgovaca, na kućama u kojima je bolest ili kakva druga nesreća i na tamnicama.” – napisao je nobelovac Ivo Andrić u svojoj knjizi stihova u prozi, Ex Ponto, napisanoj pre gotovo celog veka, u još jednoj od naših prelomnih godina, 1918.
Srbija koju želimo nije zemlja zatvorenih vrata. Njeni trgovci, naučnici, sportisti i turisti treba iz nje da odlaze, i da se u nju vraćaju, radosno i slobodno. Baš kao što, radosno i slobodno, u nju treba da dolaze i ljudi iz sveta, bliskog i dalekog.
Predsednik kojeg treba da izaberemo nije, dakle, neki namrgođeni čuvar zaključane kapije nego istovremeno i radoznali putnik i dobronamerni domaćin, čovek koji će nas predstavljati u svetu, bliskom i dalekom, i koji će taj svet dovoditi, i primati, kod nas.
Od njega nećemo očekivati samo da nas tom prilikom ne obruka, nego mnogo više: da nas uvek predstavi makar malo boljim nego što zaista jesmo.
Od Predsednika nećemo očekivati ni da se tom svetu izvinjava, u ime svih nas, za ono što su radili neki, a posebno ne za ono što nije radio niko. Biće sasvim dovoljno da se izvini, kad se za tim ukaže potreba, za ono što bude, ili ne bude, uradio sam. I to nama, a ne bilo kome sa strane.
Ali, kapija koju moramo otvoriti nije samo ona fizička, prema svetu u kojem se nalazimo, nego i ona imaginarna, u našoj svesti. Sva osvajanja slobode su u svojoj suštini hegelovska – dijalektički odnosi slobode i nužnosti – i svode se na osvajanje znanja. Samo čovek koji zna može biti slobodan.
Već sama svest o razlici između ukupne sume znanja koju, kao društvo imamo danas, i one sume znanja koja nam je neophodna da budemo ravnopravni – pa samim tim i slobodni – u svetu u kojem živimo, nosi u sebi jedan pobunjenički, revolucionarni, kvalitet.
Predsednik koji će sam imati tu svest biće u stanju da otvori i tu drugu, imaginarnu kapiju, onu u našoj kolektivnoj svesti. Kapiju koja nam je, samo u retkim trenucima u poslednja dva veka, uvek ostajala samo poluotvorena.
Jer, borba za znanje je, u svojoj suštini, borba za slobodu, kao što je to lepo rekao Robespjer:
“Tajna slobode leži u obrazovanju ljudi, dok je tajna tiranije u njihovom držanju u neznanju.”
VI
Prošlost
“Istorija je verzija prošlih događaja o kojima su ljudi odlučili da se dogovore.” – rekao je jednom prilikom Napoleon Bonaparta.
Mi smo danas isuviše opterećeni različitim gledištima o mnogim važnim događajima u našoj prošlosti, kako onoj bližoj tako i daljoj. Skloni smo da razlikama koje među nama postoje o jučerašnjem danu pridamo veći značaj nego našoj saglasnosti o današnjem, a posebno o sutrašnjem danu.
Vrlo često mislimo da je ishod istorijskih događaja moguće promeniti našom naknadnom raspravom o njima. Ta zabluda nas stalno uvodi u ponovno preispitivanje prošlosti – savezništava i ratova, revolucija i atentata, lidera i zavera – kao da je tu prošlost moguće naknadno promeniti.
Zbog toga već dugo, podele koje proizilaze iz naših različitih shvatanja prošlosti blokiraju svaki razgovor o budućnosti. Jer, te podele u sebi nose i ideološke elemente koje onda, nepotrebno, projektujemo i na sadašnjost.
Novi predsednik Srbije morao bi da zauzme jedan drugačiji, racionalan, ozbiljan i dostojanstven, odnos prema zajedničkoj prošlosti. Kao simbol jedinstva države on bi morao da pruži ključni doprinos da traumatična iskustva ostavimo iza sebe, otprilike na način na koji je to uradila Španija krajem sedamdesetih godina prošlog veka.
I dok će svako od nas, o pitanjima iz prošlosti oko kojih se sporimo, zadržati svoj lični stav, bilo bi van granica dobrog ukusa da Predsednik svoj sopstveni stav i vrednosne sudove nameće u javnom diskursu, a posebno da, na osnovu stavova o prošlosti, vrednuje događaje, ljude i ideje danas.
I upravo zbog toga, zbog neophodnosti da se prevaziđu nasleđene podele, i tako sa vremenom izgradi jedan novi identitet, izvan tradicionalne paradigme pobednika i poraženih, novi predsednik Srbije ne bi trebalo da bude niko od onih političara koji su aktivno učestvovali u burnim događajima devedesetih godina prošlog veka, bez obzira na kojoj strani i sa kojim motivima.
Samo takav predsednik bez hipoteka, kako onih spoljnih, iz Ratova za jugoslovensko nasleđe, tako i onih unutrašnjih, iz dubokih političkih i društvenih sukoba koji su potresali samu Srbiju, mogao bi rasterećen da ode i u Zagreb, i u Sarajevo i u Prištinu, ali isto tako i na bilo koje drugo mesto, u Evropi ili u samoj Srbiji svejedno.
VII
Budućnost
“Iz nade u moguću budućnost, mnogi ljudi su spremni da podnesu ogromne žrtve, možda čak i da daju svoj život, vođeni prorocima, vizionarima, harizmatičnim propovednicima i opčiniteljima, koji potpaljuju maštu svojih slušalaca vizijom budućeg Raja na Zemlji” – pisao je Umberto Eko u svojoj “Istoriji mitskih zemalja”.
Predsednik koji je nama potreban nije ni prorok, ni opčinitelj, ni harizmatični propovednik iz Ekovih romana. Zemlja u kojoj želimo da živimo nije mitska, nego stvarna.
Predsednik, dalje, nije onaj od kojeg ćemo očekivati da nam obezbedi taj – već sveden na nivo otrcane fraze – “bolji život”. Bolji život nam ionako ne može obezbediti niko drugi osim nas samih.
Budućnost u koju idemo, na nejasnoj granici između stvarnog i mogućeg, ostvarenog i željenog, često smo skloni da tumačimo kao modernost. Ali, ako modernost shvatimo kao “život bez iluzija i bez razočarenja”, kako ju je definisao italijanski levičar Antonio Gramši, onda ona nije nužno i budućnost.
Od predsednika ćemo, dakle, sa pravom očekivati da nam dozvoli naše iluzije, ali isto tako i da nas nepotrebno ne pothranjuje u njima – ne samo da bi nas poštedeo Gramšijevih “razočarenja” nego i zato da bismo, one iluzije koje se na kraju pokažu kao moguće, uspeli i da ostvarimo.
“Budala nekada o sebi misli da je mudra. Ali mudar čovek zna da je budala.” – napisao je Vilijem Šekspir u svojoj romantičnoj komediji “Kako vam drago”.
Mudar predsednik znaće svoje lične, unutrašnje granice, i moći će da spozna one spoljne granice, koje će mu postaviti vreme u kojem će raditi. Znaće, dakle – da parafraziramo Šekspira – kada će, zašto, koliko dugo, i oko kojih pitanja, morati i sam da bude budala.
Ali isto tako, shvataće da razliku između stvarnog i mogućeg, najčešće, čine ljudi. Bez nekoliko dobrih ljudi, nikakve promene neće biti moguće, niti će bilo koji predsednik uspeti da se otrgne iz one olovne žabokrečine vremena, one naše surove svakodnevice koja će nužno težiti da svaku dobru ideju vrati u svoju kolotečinu.
Najpre, da otklonimo jednu čestu primedbu koju stavljaju pesimisti: nama nisu potrebni nikakvi nadljudi, proroci ili samozvani spasioci. Nisu nam isto tako potrebni ni strani protektori, koji bi nas nadgledali, kao neke urođenike u divljim i zaostalim plemenima. Potrebni su nam sasvim obični ljudi, koji znaju posao kojim se bave i hoće da ga pošteno urade. Taj dobro urađeni posao biće materijalna osnova budućnosti.
Ali bitna je i ona druga, duhovna osnova budućnosti, odnosno minimum zajedničke saglasnosti o ciljevima. Ta saglasnost sada ne postoji, i sasvim sigurno da mi danas ne možemo naći nijednog kandidata za predsednika koji bi, već u ovom trenutku, bio otelotvorenje svega onoga što želimo ili očekujemo.
Možemo, međutim, nešto drugo. Možemo pokušati da nađemo ličnost koja će sa mešavinom obzira i čvrstine, pokrenuti razgovor o viđenju budućnosti, razgovor u kojem ćemo svako moći da slobodno iznese argumente za svoje ideje. Takvog razgovora danas nema, već duže vreme, i naši današnji političari i ne pokušavaju da ga povedu. Oni su, kako bi to Šekspir kazao, ubeđeni da su sami dovoljno mudri ljudi. I naravno ne vide da su, što o sebi misle da su mudriji, sve veće budale.
Novi predsednik će, dakle, morati da pokrene ovu raspravu, da joj neophodnu dozu autoriteta i ozbiljnosti, i tako dođe do platforme za promene. Na toj saglasnosti, stvarnoj ili pretpostavljenoj, o pravcima promena počeće onda proces širokog okupljanja ljudi koji ih žele, čak iako se možda o njihovom obimu, pa čak i samom pravcu, još uvek ne slažu.
To okupljanje će nužno imati svoj sinergetski efekat i kvantitet će prerasti u kvalitet. Stvoriće se svest o neophodnosti promena, ta svest će dobiti svoj zamajac, i na kraju će ubrzanje pomnoženo sa masom proizvesti kritični momenat sile. Drugi Njutnov zakon je nepogrešiv.
VIII
Epilog: tajna Mona Lizinog osmeha
Na kraju, postavlja se i jedno neizbežno pitanje.
Zašto bi, zaista, ijedan čovek koji bi, makar i delimično, mogao da sam sebe prepozna u ovoj skici, prihvatio da bude kandidat za predsednika Srbije?
Radi se, naravno, o odnosu šansi i rizika.
Vinston Čerčil – vratimo se na kraju ove priče još jednom na njega – bio je, u istorijskom vremenu i na prostoru u kojima je živeo – sasvim svestan rizika koje preuzima bilo ko, ko se zatekne na čelu neke države:
“Lojalnosti koje su usredsređene na broju jedan su enormne. Ako on sanjari, on u tome mora biti podržan. Ako on pravi greške, one moraju biti zataškane. Ako on spava, on ne sme biti bez razloga uznemiravan. I, ako on nije dobar, njegova se glava mora naći pod sekirom, na kocu.” – napisao je Čerčil u svojim memoarima iz vremena Drugog svetskog rata.
Fatalizam iz Čerčilovih metafora mi smo, u našim istorijskim vremenima i na našim prostorima, na žalost, suviše doslovno shvatali i brutalno primenjivali.
Da li smo, u protekla dva veka, uvek bili pošteni prema ljudima koji bi se zatekli na čelu raznih država u kojima smo živeli? Koliko njih je svoj život završilo prirodnom smrću, u svojoj zemlji i u slobodi?
Koliko njih je napravilo greške, zbog kojih su – zajedno sa svima nama – platili skupu cenu, baš zbog naše olake, gotovo ležerne, sklonosti da svoju sudbinu, bez kritičkog mišljenja i bez ikakvog nadzora, uvek potpuno, bez ostatka, prepustimo u ruke jednog čoveka?
Zbog toga mi se čini da bi – zarad dobrobiti nas samih, ali i zarad dobrobiti čoveka koji bi se prihvatio da kormilo broda preuzme baš u trenutku kada voda prodire na sve strane – bilo mudro napraviti i jedan džentlmenski dogovor.
Prvo, predsednika kojeg ćemo izabrati kritikovaćemo. Kritikovaćemo ga više nego što smo to radili sa njegovim prethodnicima, baš zato što od njega danas imamo i mnogo veća očekivanja. On će te kritike, i onda kada mu neće biti prijatne, razumeti kao deo ovog dogovora i znak naše podrške: nismo ga ostavili samog, na cedilu.
Drugo, pravo na privatnost koju, sa pravom, sami očekujemo, priznaćemo i onome kojeg ćemo izabrati. Da bi onaj ko se zatekne na čelu jedne države, nastavio da razume ljude, mora i sam ostati živ čovek. Od njega, dakle, nećemo praviti mitsku ličnost i predmet obožavanja. Njegova porodica biće zaštićena od čaršijskih spletkarenja.
Treće, po završetku svoje javne dužnosti, naš predsednik se neće više baviti politikom. Prepustiće nekim drugim ljudima da to čine. Zamor materijala čini svoje. Neće se baviti ni komercijalnim poslovima, niti će raditi za strance. Sve to, jednostavno, nije pristojno. Mi ćemo mu obezbediti pristojan život u kojem će moći da se odmori, napiše poneku knjigu sećanja i pomogne, ako to bude potrebno, ponekim mudrim savetom. I to će, uglavnom, biti sve. Bivši predsednici ne pripadaju više samo sebi.
***
Vekovima je ostala neobjašnjena iluzija, sakrivena iza enigmatskog kvaliteta Mona Lizinog osmeha. Na prvi pogled, svakome izgleda da se Đokonda osmehuje. Ali, čim se gledalac malo pažljivije usredsredi na njena usta, od tog osmeha ne ostaje više ništa. Samo taj jedan mali detalj, ta nikada potpuno otkrivena tajna kombinacije boja i senki, ono je što delo velikog majstora razdvaja od umetničkog kiča, od hiljada jeftinih kopija.
Sposobnost da bude podjednako blizak svima nama zajedno, a istovremeno i podjednako udaljen od svakog nas pojedinačno, jeste kvalitet kojeg mora da ima državnik. I ova suptilna, nikada tačno utvrđena a uvek jasno prisutna, granica ono je što velikog majstora razdvaja od političkog kiča, od hiljada amatera, opsenara i imitatora.
Tragajući, narednih meseci, za najboljim čovekom koji će dogodine postati njen predsednik, Srbija će tragati za tajnom Mona Lizinog osmeha.
“Продавала сам цвеће. Нисам продавала себе. Сада, кад сте од мене направили даму, нисам више у стању да продам било шта друго.”
(Џорџ Бернард Шо, “Пигмалион”)
Драга моја А.
Дошло је време и за последње од писама која сам ти својевремено обећао: оно са саветима за твоје понашање у четвртој години ваше власти, години у којој ће се она и завршити.
Претходна писма си, као што видим, сасвим добро разумела и савете у њима исправно применила, тако да немам сумње да ћеш се снаћи и са овим данашњим.
Ево дакле петнаест ствари на које би требало да посебно обратиш пажњу:
Прво: буди свесна својих домета. Начин на који ће твоја странка – или, да будем прецизнији, твој Шеф – отићи са власти; динамика читавог тог процеса; избор главних играча у њему, домаћих и страних; личности које ће га наследити; структура које ће бити успостављене, институционалних и територијалних; интереса који ће бити заштићени, и оних који неће: све то заједно одредиће и твоју улогу у наредном периоду. Неки од ових чинилаца су нам већ познати, али већина њих и даље представља непознате у једначини. Зато је потпуно непотребно да сада разбијаш главу са тим детаљима, покушавајући да предвидиш коначан исход. То још увек не могу ни много паметнији од тебе. Буди свесна својих домета, то је мој први и најважнији савет.
Друго: твој договор са Шефом је завршен, и то одавно. Знам да ти то сазнање није пријатно, али што пре ту чињеницу интимно прихватиш, по тебе ће бити боље. Тај договор је у суштини он сам прекршио, и то више пута, понекад са разлогом али чешће без. Не говорим овде о бројним ситним понижењима којима те је излагао у честим тренуцима својих фрустрација, него о нечем много озбиљнијем. Оно што је свима вама обећао, није испунио. Зарад своје личне власти, и материјалне користи неколицине људи око себе, све вас је изложио гневу народа, многе од вас и срамоти, а неке и кривичном гоњењу. Размисли да ли си, и колико, ти то заслужила. За разлику од многих других, а и од њега самог, ти си своју каријеру имала и пре ове авантуре, и имаћеш је и по њеном завршетку, о чему ћу ти пар речи написати на крају овог писма.
Треће: немој се бавити високом политиком. За разлику од твог Шефа који воли да се бави свим оним што заправо не разуме, задржи се на свом хоризонту. Избегавај велика предвиђања, категоричне оцене, прецизна обећања. Шта ће се десити у том великом свету врло често не знају ни државници који са њим управљају. Како онда мислиш да вас двоје можете то да знате?
Четврто: размисли мало о тим амбасадама. Колико ти одласци тамо заиста користе, а колико су само она твоја мала психотерапија која ти помаже да се осећаш сигурније? Колико од тих саговорника можеш да сазнаш и колико они могу сазнати од тебе? С времена на време, свакако, треба да и даље дискретно стављаш јавности до знања да те контакте одржаваш, јер је наша јавност малограђанска и са јаким комплексом ниже вредности у односу на тзв. “моћне странце”. То ће ти остати значајан фактор заштите али немој ни претеривати у томе. Потруди се, исто тако, да одржиш равнотежу у избору земаља са чијим дипломатама се дружиш. И, посебно, немој ни за тренутак помислити да су ти те дипломате заиста пријатељи, ма колико они били слаткоречиви и ма шта ти приватно причали. Најчешће, баш они који ће ти највише причати како си нешто посебно паметна, највише ће мислити супротно.
Пето: немој се без потребе удварати опозицији. И то из више разлога. Прво, то је нечасно. Друго, многи од њих тога нису вредни. Треће, то је и бескорисно – само ћеш сама себи, без потребе, а највероватније и пре времена, смањити цену. Они, у крајњој линији, неће одлучивати о твојој судбини, баш као што ни ти ниси одлучивала о њиховој. Опозицију третирај достојанствено, и само на тај начин ћеш стећи право да и они тебе тако третирају кад ти будеш била опозиција. Или њихова нова партнерка, видећемо како ће се те коцкице на крају сложити.
Шесто: остани лојална својој странци. Твоја странка и њен Шеф нису исто, без обзира што цинична јавност сматра да јесу. Већина њених чланова била је злоупотребљена, баш као и ти. А највећи број њих имао је ипак од целе ваше авантуре много мање користи од тебе? Знам да они сада тебе сматрају за превртљиву, а ти њих за примитивне, али мораћете – и ти и они – да се ослободите узајамних предрасуда. Тако ћете лакше преживети тешка времена која су пред вама, у оном – не тако дугом – прелазном периоду у којем ћете још увек бити заједно.
Седмо: контакте са новинарима обављај пажљивије него до сада. Новинари, генерално, нису професија којој треба веровати, баш као ни полицајци. Док се бавиш послом којим се бавиш, са ове две професије не можеш бити пријатељ – можеш их само искористити, са више или мање успеха, баш као и они тебе. Узгред, компромитујуће документе о својим колегама више немој слати у медије преко оног курира којег си досад користила: није поуздан. Безбедније је да користиш обичну пошту.
Осмо: контакте са безбедносним службама сведи на неопходни минимум. У периоду пред промену власти људи у тим службама су нервозни, уплашени су исто као и ти, и на њих се више не можеш ослонити у мери у којој си се ослањала до сада. Као ни они на тебе, уосталом. Вероватноћа да будеш злоупотребљена биће већа него ранијих година. Посебно размисли да ли оног младог човека, о којем смо причали, треба и даље да помињеш свуда наоколо као кандидата за напредовање у хијерархији Службе. Можда му тиме нехотично учиниш медвеђу услугу а он то није заслужио?
Девето: доведи своје папире у ред. Оправдај све авансе које си узимала, трошкове са кредитних картица, накнадно припреми уговоре за оне трансакције које су ти остале непокривене. Антидатирај их ако буде потребно. Како време буде одмицало, све теже ће ти бити да то урадиш. Не само чланови разних управних одбора и саветници, него и секретарице, чиновници по писарницама, радници на фотокопир апаратима… Све су то потенцијални неугодни сведоци неког амбициозног јавног тужиоца. Што раније завршиш овај посао, то ће се касније они мање сећати о чему се тачно радило.
Десето: покушај да решиш разне конфликте у којима се налазиш. Покушај да то решиш сада, док сте још на власти, јер ће ти положај после бити неупоредиво тежи. Без обзира да ли се ради о политичким, финансијским или потпуно личним конфликтима, сваки од њих ће ти, после одласка са власти, представљати озбиљан а непотребан ризик. Посебно се потруди да решиш сукобе са бившим љубавницима. Мушкарци су, по правилу, мање злобни од жена: сигуран сам да ће ти многи од њих опростити лакше него што сад мислиш. Можда је чак довољно да их лепо замолиш?
Једанаесто: избегавај да радиш незаконите радње. Кршити закон некада може да буде нужно, али никада није добро. Међутим, кршити закон у току последње године на власти је равно самоубиству. Немој потписивати документа чија би садржина била противзаконита. У случају да Шеф то изричито буде тражио, потруди се да такав документ ипак потпише неко од твојих сарадника.
Дванаесто: води рачуна о својој комуникацији. Безбедност комуникација је основа сваке друге безбедности. Ово моје упозорење односи се и на усмену и на писмену и на електронску и на физичку комуникацију. Осетљиве разговоре никада не води у четири ока: потруди се да у таквим ситуацијама поред себе увек имаш неког лојалног човека. Отвори један анониман налог за електронску пошту и узми једну припејд картицу за мобилни телефон, које нигде нећеш записати. Имај при руци и један неупадљиви аутомобил, као и један стан, оба регистрована на приватно лице. Припреми и одређену суму у готовини, у ситним новчаницама. То што сада можда не знаш чему ти све то може бити потребно, не значи да ти за неколико месеци можда неће бити потребно. А тада ће ти бити изузетно корисно да све то имаш припремљено.
Тринаесто: пази како се понашаш. Избегавај скупе аутомобиле, одласке у луксузне кафане, слике са скупих летовања, бахато понашање.Потруди се да у јавности оставиш утисак скромне и смерне жене, мада бар ти и ја знамо да то ниси. Наша јавност не воли жене у политици – ма колико лицемерно тврди супротно – али зато воли контроверзне људе: њихова појава код нашег малограђанина увек ствара илузију како би и сам лако могао да се снађе у сличној улози. То што си ти контроверзна жена свакако је боље по тебе него када би била просечна, али нема потребе да у томе претерујеш.
Четрнаесто: предузми разумне мере предострожности у погледу своје личне безбедности. Ваш одлазак са власти неће бити насилан и ниједан податак којим располажемо не указује да ти лично можеш бити угрожена. Ипак, избегавај да се, у наредних неколико месеци, упознајеш са новим људима изван делокруга посла који званично обављаш. Никад не знаш ко од њих може бити фактор ризика. Исто тако, избегавај понуде разних “комбинација”, ма колико ти оне на први поглед изгледале примамљиве. Имаш сасвим довољно новца за пристојан живот, а последња година власти и није за богаћење, него за преживљавање. Ако процениш да мораш да прихватиш састанак са неким ко ти је сумњив, увек га закажи на јавном и прометном месту, у по бела дана. У ситуацијама које будеш проценила као изузетно ризичне, обезбеди једног до два човека за дискретну контра пратњу.
Петнаесто: припреми своју полису осигурања. Документацију којом располажеш, а којом би могла да компромитујеш друге људе – без обзира да ли из твоје садашње странке или из опозиције – на време среди, фотокопирај и скенирај. Једну копију, заједно са CD-ом, проследићеш на адресу адвокатске фирме у Цириху, другу ћеш депоновати у сефу банке у Бечу. И у једној и у другој већ си најављена. Потруди се да твоји непријатељи, стварни или потенцијални, садашњи или будући, сасвим свеједно, добију ту поруку на време.
***
Драга моја А.
Ти си, у последњих двадесет година, била један од наших најуспешнијих пројеката. Показала си, на најбољи могући начин, како се ефикасно може утицати на стратешке процесе у европским земљама средње величине, сасвим независно од њихових политичких, социјалних, идеолошких и свих других вредности и убеђења. У том смислу, била си наша вреднија инвестиција од обе твоје колегинице у суседству.
Nobless oblige. Кодно име које смо ти дали – богиње лова, шума, брда, Месеца и стрелаца – у потпуности си оправдала, што те је учинило једном од највреднијих чланица Сестринства.
Твоја каријера неће бити завршена одласком садашње власти. Као лептир који одбацује чауру која му више није потребна, и ти ћеш одбацити ово друштво протува и вагабунда и преузети нову улогу која ти се припрема, а о чему ћеш бити обавештена у мом четвртом писму.
У наредних двадесет година, само небо је наша граница. Можда ћеш поново састављати оно што си некад разбијала? Ко би уосталом то боље знао да уради од тебе?
Деца Удовице.
***
Овај текст посвећен је једној бившој председници владе, у једној земљи која је некада била Југославија.
“У Земљи Играчака, сваки дан, осим недеље, је субота. Одмор почиње првог јануара и траје до последњег дана децембра. То је место за мене! Све земље би требало да буду такве! Како бисмо сви били срећни!”
Карло Лоренцини (1826-1890), италијански књижевник познатији под псеудонимом Карло Колоди, у причи за децу “Авантуре Пинокија”
I
“Лаж је само добро маскирана истина”
Кажу да је у љубави, рату и изборима све дозвољено. Као да се, на неки чудан начин, подразумева да се у овим ситуацијама не примењују уобичајени стандарди истине и лажи. Британски песник Александар Поуп једном приликом је чак рекао да лаж заправо не постоји: то је само добро маскирана истина.
Ако Поупове речи и можемо да тумачимо као уметничку хиперболу, ипак смо некако сви већ навикли да политичари својим бирачима обећавају не само оно што је објективно немогуће остварити, него и оно што им и субјективно не пада на памет чак и да покушају. О Потемкиновим селима писаћемо неки други пут.
Данас ћемо се бавити једном другом преваром: оном која је упућена бирачима из супротног табора. Јер, циљ ове преваре је да ти бирачи, оног кључног дана, остану код куће. Тако би оних других било више, или се бар власт томе нада. Бавићемо се данас, дакле, оном посебном врстом дефетизма која је последњих месеци тако честа: политичким дефетизмом, техникама којима се он изазива, порукама којима се преноси и малим триковима којима се шири.
Политички дефетизам је посебна, префињена серија техника, намењена елитама међу политичким противницима власти. Циљ је једноставан: те елите би требало да дефетистички приступ најпре саме интимно прихвате, а потом прошире даље. Док се просечан човек може поткупити или застрашити (понекад и једно и друго), елите се морају психолошки победити: убедити да је сваки даљи отпор бескористан (или чак и штетан) како би се припремио терен да се, у наредној фази, оне кооптирају у идеолошки, вредносни и оперативни систем режима. Они од њих који подлегну дефетизму, а онда прихвате непристојну понуду биће прво исцеђени као лимун, а затим, после кратког времена, одбачени као смрдљив сир: морално дискредитовани, више никада – или бар за врло дуго време – неће моћи да представљају проблем властима.
Ова матрица подразумева и неке посебне претпоставке: најпре, политички дефетизам се не може успешно наметнути споља; он се код противника мора инфилтрирати изнутра. Врло често, његови протагонисти неће бити ни свесни да су само несвесно оруђе у рукама оних против којих желе да се боре.
Технике изазивања политичког дефетизма можемо, условно, поделити у две велике групе. У првој су оне усмерене на обесмишљавање самих избора; у другој су оне чији је циљ да изазову конфузију и потом конфликте између самих противника власти међусобно.
Обесмишљавање самих избора врши се преко четири основне технике:
(1) Ионако ми не одлучујемо ни о чему;
(2) Сви су они исти…;
(3) Већ су се све договорили; и
(4) Ово нису “ти” избори.
Изазивање конфузије, међусобног неповерења и конфликта између самих противника власти врши се преко друге четири технике:
(5) Потребан је неко нов…;
(6) Немају никакав програм … боре се само за власт;
(7) А одакле им паре? и
(8) Неће прећи ни цензус…
Сада ћемо, једну по једну, размотрити свих осам наведених техника. У оквиру сваке од њих, најпре ћемо поставити основну хипотезу и њене евентуалне варијетете, потом указати на њене, скривене, формалнологичке и суштинске, слабости, а потом указати на најефикасније начине којом се тој хипотези може супротставити.
Свих осам техника заједно сачињавају комплекс такозваних механизама одвраћања. Ми смо им, већ у наслову овог текста, дали заједничко име: Пинокиов речник. Њихов заједнички циљ је вишеструк:
Најпре, у току саме изборне кампање, оне делују као демотивациони фактор за бираче који су – често неодређено, са различитим интензитетом и из различитих разлога – расположени против тренутне власти. Циљ је да што већи број тих бирача буде резигниран и згађен и уопште не изађе на изборе.
Друго, такође већ у току изборне кампање, циљ техника из друге групе је да изазову што више конфликата између самих опозиционих групација, како би се оне међусобно исцрпљивале и своје ограничене ресурсе трошиле на унутрашњи сукоб. Кумулативни ефекат овог сукоба требало би да додатно легитимише постојећу власт: она би требало да се, упркос неуспесима, покаже као озбиљна и одговорна – у поређењу са неозбиљним и неодговорним који се, ето, стално свађају…
Треће, после избора, у случају потребе, ове технике би требало да властима олакшају доминантан положај у појединачним преговорима са неким од опозиционих групација тако што би онемогућиле њихово јединствено наступање.
Коначно, заједнички циљ свих осам техника из Пинокиовог речника јесте потпуно брисање свих граница између лажи и истине: у хиперпродукцији јаких речи и сирових порука набијених примарним емоцијама, никога више неће ни занимати да истражује суптилне границе лажи и утврђује домете и детаље истине.
II
Ионако ми не одлучујемо ни о чему…
Ми ионако не одлучујемо ни о чему, биће онако како одлуче скривени центри моћи, и зашто бисмо онда уопште и учествовали у целом том луткарском позоришту?
Ово је брутална, али и врло честа демотивациона техника. Заснива се на интимној склоности многих народа – углавном словенских – да прихвате тзв. “теорију завере”. Ништа се, никада и нигде, није догодило као резултат нормалних, логичних и предвидивих друштвених процеса, него зато што се неко моћан а сакривен, негде, некада, баш тако договорио.
Скривени центри моћи, у овом наративу, могу бити тзв. странци – “велике силе” – затим, различите тајне организације, масони, темплари или друга “тајна друштва”, или чувене “тајне службе”, или заправо било ко други, чији назив звучи довољно мистериозно да би код политички недовољно изграђеног човека изазвао тај жељени осећај страхопоштовања.
Механизам ове обмане је прост: ако је све унапред одлучено, бесмислено је трошити време, енергију или углед да би се одиграла нека епизодна улога. Онда када се прималац такве поруке већ сам убеди да одустане, од њега се очекује да негативну емоцију прошири на друге, који (још) нису убеђени: ето, ја сам схватио да је бесмислено учествовати у целом том водвиљу, а ови који, упркос томе, и даље учествују су или глупи или корумпирани.
Истина је, међутим, сасвим другачија.
Прво, историјски детерминизам, у смислу у којем га теоретичари завере разумеју, не само да није правило већ је, напротив, врло редак изузетак. У историји су се многе крупне промене десиле услед низа сасвим случајних, често непредвидивих и непоновљивих, околности.
Друго, такозвана “тајна друштва”: масони, илуминати, темплари, Трилатерална комисија, Билдерберг група – сви ти омиљени субјекти теоретичара завере – су обични, само мало ексклузивнији, клубови у којима се њихови чланови друже и лепо забављају: попију по који шампањац, поједу кавијар, размене визиткарте и закључе понеки узајамно користан посао, да би се на крају вратили својим кућама пошто женама купе парфем на аеродромском фри шоповима. И, наравно, пошто се сити исмеју многим несрећним министрима (а и понеком премијеру) из банана држава, који од њих, тако важних и моћних, очекују неку помоћ…
Треће, тзв. страни фактор најчешће има не само ограничене ресурсе, него и ограничен интерес да утиче на исход избора у некој малој и удаљеној држави. У дипломатији једне велике европске државе од јануара ове године уведено је правило да само амбасадор сме да плати ручак неком свом госту у иностранству: свим његовим сарадницима то право је – због политике штедње – укинуто. Бесни због ускраћене привилегије, хиљаде првих и других секретара и конзула ове земље, по целом свету, данас спроводе тихи штрајк – одустали су од виђања са својим контактима, и извештаје пишу на основу претраживања Интернета. Мислите да им је стало до резултата избора у вашој земљи? Не, ера дипломатије топовњача је завршена; ушли смо у еру дипломатије кредитних картица.
И четврто, ту су и оне, већ легендарне, тајне службе, које у машти средовечних домаћица формирају странке, спајају их и разбијају, гасе и поново оснивају… Као да је, одједном, направљен remake Нашег човека у Хавани, Тихог Американца, Казабланке и Трећег човека, све у једном. Морам да вас разочарам: тајне службе су и раније све то радиле много ређе него што се мислило; данас то уопште више не раде. Тачно, свака власт ће увек наћи понеког сувише амбициозног чиновника у тим службама, преко њега доћи до неког податка до којег не би (на такав начин) смела да дође, и пласирати га понеком таблоиду… И ту се прича о њиховом утицају углавном и завршава. Утицај тајних служби на исход неких избора отприлике је на нивоу утицаја Трилатералне комисије или страног фактора: никакав. Ниједну крупну политичку промену оне нису успеле ни да спрече, а ни да изазову: од пада Берлинског зида па све до британског изласка из Европске уније, овог лета.
III
Сви су они исти … или прича о Курти и Мурти
Ма сви су они исти, нема никакве разлике. Сјаше Курта да узјаше Мурта. Нећемо да учествујемо у томе, па зато нећемо ни гласати.
Хипотеза да су “сви они исти” – комбинована понекад са хипотезом “треба нам неко нов” из тачке VI – има за циљ да подрије поверење у темеље политичког процеса: ако су сви заиста исти, зашто бисмо било шта бирали и између чега бисмо и могли да бирамо; ако су сви заиста исти, онда заправо нико не ваља?
Најпре, ваше је право свакако и да не гласате. И наравно, ако одлучите да га искористите нико се због тога неће много потрести. Бићете врло срећни једно вече замишљајући изразе лица чланова изборне комисије када отворе ваш листић са разним живописним цртежима. И онда ћете, наредне две или четири године, живети свесни да су (и) о вашем животу за то време одлучили други. Они који немају ликовних амбиција…
Друго, није тачно да су сви они исти. Имамо образоване људе и оне необразоване. Имамо праве докторе наука и оне који су своје докторате преписали. Имамо поштене и оне непоштене. Имамо способне и неспособне. Имамо људе од интегритета и кукавице. Имамо, на крају, нормалне људе – у најширем смислу тог појма – али и оне, друге, самозване Месије, са визијама које им се јављају.
Дакле, Мурта може бити и бољи од Курте, иако не мора. Осим када је Курта толико лош, да би било тешко наћи горег Мурту… У таквим случајевима, Мурта је увек бољи избор.
IV
Већ су се све договорили…
Избори су бесмислени, јер су се политичари унапред све договорили: ову коалицију ће заменити оном; X ће бити министар а Y амбасадор, док ће Z добити неки повољан кредит од државне банке…
Механизам ове обмане је сличан механизмима већ описаним у одељцима II и III: неке скривене силе (овде је у питању наводни предизборни договор владајућих елита) су већ све одредиле, и зашто бисмо ми онда учествовали у целој тој паради? Најбоље је да уопште и не гласамо…
Истина је, међутим, сасвим другачија: ништа се они нису договорили, а камоли све, и то из два разлога:
Прво, озбиљни политички договори подразумевају минимални ниво поверења. Онда када тог поверења нема – а историја последње две деценије, свуда а у нашој земљи свакако, то јасно показује – ни озбиљан договор није могућ. Они ће се, наравно, тек после избора, можда нешто договарати, као што увек уосталом и чине. Међутим, са каквим картама ће свако од њих у те договоре ући, па самим тим и колики простор ће у тим договорима имати, то зависи само и једино од наших гласова. Ти наши гласови, зато, нису само битни: они су најбитнији.
Друго, простор за договоре лимитиран је и објективно, а не само субјективно: величина једне земље, њена демографска и економска снага, геополитички положај, етничка и социјална структура становништа, наслеђене традиције и предрасуде, природни ресурси, спољне околности – све то објективно лимитира избор између могућих политика, много више него што ми то мислимо. На изборима, дакле, заиста не бирамо толико између свих теоријски могућих (па ни између свих вербално понуђених) политика, колико између људи који би оне практично могуће политике спроводили. Самим тим, и тај фамозни “договор” нужно ће се кретати у тим, практично могућим, оквирима.
V
Нису ово “ти” избори
Режим ће свакако пасти, али не сада. Нису ово “ти” избори. Треба да се чувамо за прави тренутак…
Рационализација је психолошки механизам иманентан човековој природи: покушавамо да разумемо оно што је непријатно искуство, да бисмо стварност прихватили, преживели и наставили да живимо даље. Без рационализације, као одбрамбеног механизма, наш живот би, у критичним тренуцима, могао да оде у парампарчад.
Исто тако, познато је да је наше субјективно осећање среће обрнуто сразмерно нашим очекивањима: људи високих очекивања су увек несрећни, док су срећни они чија су очекивања стално ниска.
Па ипак, и рационализација и механизам ниских очекивања, иако разумљиви у индивидуалној психологији човека, у политици, као колективној људској делатности, добијају сасвим другу димензију.
Наравно да ће сваки режим у једном тренутку пасти: тај исказ је толико аксиоматски по свом карактеру, да га није потребно ни доказивати. Међутим, политички процес догађа се у нашим животима, а не у неком апстрактном, безвременском простору. Само у том, конкретном, времену и простору – оном који нам је биологија определила – ми учествујемо у том процесу. Шта ће се догодити после тога, мање више нам је свеједно.
И наравно, сваки режим, приликом сваких избора, потајно се нада да то неће бити баш ти избори. И, једне вечери, закључиће да су се ти избори ипак догодили. Крчаг иде на воду док се не разбије – каже народна пословица.
Ако бисмо – увек – полазили од тактике ниских очекивања (да бисмо избегли разочарања) онда се ти избори никада не би ни десили. Нашим вољним одсуствовањем из целог процеса створили бисмо вакуум, који би онда испунили многи други чиниоци, од случајних до намерних.
Овај механизам одвраћања делује моћно на људе нестабилне менталне равнотеже, код којих се онда формира осећање сталног и дубоког песимизма: режим, односно његов лидер, постају непобедиви, готово неке врсте митских личности; народ је неписмен, поводљив и поткупљив; опозиција је подељена и неспособна. У том наративу, сваки избори су бесмислени, јер је њихов исход унапред одређен, дакле: ниједни избори нису “ти” избори.
Напротив, да би једног дана дошли “ти” избори, сваке изборе морамо посматрати као “те” изборе. У супротном, они заиста никада неће ни доћи…
VI
Потребан је неко нов…
Да, све је то лепо, ова власт не ваља и треба је мењати, али и ви сте нам досадили: потребан је неко нов. Неко ко никада до сада није био у политици…
Ова теза на први поглед звучи као пријатна сладуњава музика за уши медиокритета: често смо са правом озлојеђени политичким лидерима који већ две и по деценије учествују у различитим владама, спроводе различите политике, и увек прођу добро док ми пролазимо лоше. Свакако, на прво читање, тај закључак би био неспоран.
Међутим, ова примедба је озбиљна и заслужује и тзв. друго читање. Колико нов би требало неко да буде, а да би био прихватљив? Можда би требало тек да се роди ове године? И да ли би га, за тридесет или четрдесет година, генерације које буду тада живеле сматрале довољно новим? Ако и претпоставимо да се неко – баш толико нов – и прихвати јавног посла, одмах би добио други приговор: да нема довољно искуства. Али, како и да стекне искуство, ако мора да буде нов?
Интересантно, и овај механизам одвраћања увек се примењује на опозицију. Када је неко на власти, од њега се уопште не очекује да буде нов. Напротив, еуфемизам који се у том случају користи – нарочито када је у питању изузетно неморалан, корумпиран и непринципијелан политичар – је дирљив: за њега се, често са нескривеним дивљењем, каже да је искусан политичар…
VII
Немају никакав програм … боре се само за власт
У реду је што критикујете власт, али који је ваш програм? Имате ли га уопште? Како да знамо да сте у стању да га спроведете? Са ким ћете га спровести?
Серија ових или сличних питања, која се по правилу поставља у изборним кампањама, такође се превасходно односи на различите опозиционе политичаре. Никада нисам чуо да је неко питао власт да ли има програм, како ће га и са ким спровести? Чак ни онда када је тренутна власт потпуно одступила од програма који је најављивала у својој изборној кампањи, чак ни онда када су њени резултати катастрофални, то питање јој се никада не поставља. Малограђанска јавност истовремено подразумева и да власт увек има програм и кадрове, и да их опозиција никад нема.
Опозицији се, по правилу, са великом дозом озлојеђености, увек приговара да се бори само за власт. Власти се, међутим, никада не приговара што жели да ту своју власт задржи. На страну бесмисленост саме примедбе – јер шта друго политика и јесте, одувек и свуда, него борба за власт – овај аргумент је вишеслојно проблематичан. Он полази од моралистичке фикције да истовремено постоји и тзв. добра власт (она која треба да се задржи) али и лоша власт (она која се осваја).
Поред тога, хипотеза о тзв. “недостатку програма”, појачана свим тим честим, бесмисленим и не ретко злонамерним распитивањима о сваком небитном детаљу, има и свој вешто скривени циљ: она опозиционе партије приморава да своје скромне ресурсе троше на споредне ствари, и изјашњавају се о питањима која су по својој природи тако уска и партикуларна, да ће нужно произвести незадовољство једних, других или трећих бирача, смањујући тако њено коначно бирачко тело. Истовремено, владајућа странка – за коју се, наравно, неупитно претпоставља да има све могуће програме – добија широки простор да, са неколико лажних и јефтиних флоскула о јединству, развоју и реформама, прикупља гласове оних који су незадовољни понеким детаљем у овом или оном опозиционом програму.
У суштини, свако ко је неком влашћу искрено задовољан, требало би да за њу (односно њене протагонисте) и гласа, па без обзира каква јој је опозиција и не читајући њене програме, имала их она или немала, свеједно. И супротно, свако ко је неком влашћу искрено незадовољан, требало би само да изабере ону алтернативу међу њеним изазивачима која му је интимно најближа: читање програма опет ту никакву стварну сврху нема…
VIII
А одакле им паре?
А одакле ти паре за странку када си је недавно формирао? Дали су ти неки зли тајкуни, зар не? Или ти је дао режим да би разбијао опозицију? Или су ти дали страни агенти?
Ово је не само малициозна, већ и честа, примедба коју наша малограђанска јавност упућује свакоме ко одлучи да се бави политиком. Непотребно је и рећи, она се упућује само опозиционим политичарима: да ли сте некада чули да се политичару на власти поставља такво питање? За њега се подразумева да те паре има (јер, зашто би иначе и био на власти?) док се за његове изазиваче ваљда подразумева не само да их немају, већ и да не би ни требало да их имају?
Малициозност ове примедбе је суптилна, али ју је ипак релативно лако раскринкати. Наиме, политичар којем је ово питање постављено има избор или да (што је најчешће и случај) искрено призна да његова странка заправо и нема (или бар не још увек) те паре за које је питан, и да тиме призна своју инфериорну почетну позицију; или – што га исто тако ставља у дефанзиван положај – да се упусти у компликована објашњавања у којима ће, у најбољем случају, испасти полу-крив.
Мој савет политичарима којима се ово питање постави је једноставан: они би требало да једноставно одбију да на њега уопште одговарају: постоје прецизни законски оквири у којима се извештаји о финансирању изборне кампање подносе – и то, да подсетимо, после избора – и све што би ишло изван, и испред, тих оквира једноставно треба игнорисати.
IX
Неће прећи ни цензус…
Нема он никакве шансе и само расипа опозиционе гласове. Неће прећи ни цензус… Све то ради зато што је тројански коњ режима...
Ово је такође чест механизам одвраћања. Његов циљ је да дисквалификује све нове и различите опозиционе странке и покрете који би евентуално могли да се појаве и тако помогне да се очува идеолошки и персонални монопол тзв. традиционалне опозиције.
Међутим, индиректно кључну корист од овог аргумента има опет режим: спречавајући нове идеје унутар опозиције и редукујући је на истрошене људе и поруке, режим заправо покушава да зацементира оне друштвене услове и актере који су постојали у тренутку када је дошао на власт.
Овде је неопходно изнети две примедбе: најпре једну конкретну а потом и једну начелну.
Прво, ваља напоменути да низ емпиријских истраживања показује како је ова хипотеза фундаментално погрешна. Искуства из многих земаља: Италије, Словеније, Бугарске, Хрватске, Словачке… показују управо супротно: потпуно нове политичке идеје, личности и организације постижу кључне резултате, по правилу у последња три месеца уочи избора.
Друго, прихватањем хипотезе “ма неће прећи ни цензус” као легитимне (без обзира на фактичко стање) додатно се легитимише идеолошки и кадровски монополизам у оквиру саме опозиције. Тиме се отвара и нови простор за (овог пута сасвим легитимну) критику владајуће странке: упитан је, свакако, демократски кредибилитет онога који оспорава своју конкуренцију још док није ни дошао на власт.
Да ли ће нека нова (или и стара, свеједно) политичка опција “прећи цензус” или неће остаје, наравно, фактичко питање. Неке ће га прећи, а неке неће. Међутим, већ само коришћење овог аргумента у циљу дисквалификације појединих опција помаже нам да идентификујемо пропаганду која се, у крајњој инстанци, спроводи у интересу режима, и чији је циљ врло јасан: изазивање конфузије, неповерења и међусобних сукоба код својих противника.
X
Пинокиов парадокс
Колодијев лик – мали дрвени лутак Пинокио, љубимац многе деце у последњих сто тридесет година – постао је међународни синоним за лажова, али је своје име позајмио и једној занимљивој филозофској и формалнологичкој дилеми, која је по њему и названа “Пинокиов парадокс”.
Наиме, када Пинокио каже: “Мој нос сада расте”, да ли он лаже или говори истину? Јер, ако би та изјава била тачна, она би била у контрадикцији са основном премисом приче, по којој Пинокиов нос расте само када он лаже; напротив, ако би он у тој изјави лагао – односно ако његов нос не би растао – он би, по причи, морао да расте. У оба случаја, круг се затвара без могућности да се утврди истина.
“Пинокиов парадокс” може се применити и за све наведене механизме одвраћања којима нека власт жели да збуни своје противнике, демотивише их и међусобно конфронтира. Ниједна од премиса на којима наведене хипотезе почивају није проверљива; на основу већ исконструисаних, полуистинитих или непроверљивих претпоставки праве се даље конструкције; те конструкције се, коначно, обликују у један аморфан систем лажи, где више није могуће утврдити почетне чињенице, па самим тим ни проверити истинитост закључака изведених на основу њих.
Због тога је јавни дискурс у Србији данас постао прави пример “Пинокиовог парадокса” у већој мери него што је мудри Колдони у деветнаестом веку уопште могао и да замисли. Илустрације ради, навешћемо десетак најзначајнијих примера контрадикторних и бесмислених порука српског премијера Александра Вучића:
Већ имамо апсолутну већину и успешно смо спровели реформе, али смо морали да те исте реформе одједном прекинемо и одемо на изборе да бисмо остварили апсолутно јединство, али то реформама неће сметати.
Моја влада је радила одлично али ћу, када будем формирао нову, заменити све њене чланове јер они нису добро радили.
Пензије смо смањили, јер смо морали, па смо их онда повећали мање него што смо их смањили, али су сада оне ипак веће него што су икада у историји биле.
Спасили смо државу банкрота, али смо се истовремено и задужили више него икада у историји земље.
Смањили смо број незапослених али истовремено и број запослених.
Затворили смо фирме које нису могле да опстану, али раднике нисмо оставили без посла зато што га нису ни имали.
Победили смо корупцију и ухапсили криминалне тајкуне, мада нико од њих није ни за шта осуђен, али то није важно јер они више не управљају земљом.
Велике и моћне земље су све наши пријатељи, али њихове обавештајне службе и њихови амбасадори нас истовремено руше и планирају државни удар.
Не одустајемо од пута у Европску унију али ћемо одржати најбоље могуће односе са Русијом.
Потписали смо споразуме са сецесионистичким властима али нисмо признали сецесионистичку творевину.
Нисмо опростили онима који су нас бомбардовали, али сам ја упркос томе именовао главног архитекту тог бомбардовања као свог личног саветника јер је он један угледан човек…
Хашки трибунал је неправедан и пристрасан на нашу штету али ћемо ми са њим сарађивати…
Мали дрвени лутак Пинокио, епски херој, због своје неодговорности, одсуства моралних начела и жеље за забавом, пао је у пакао – као Гилгамеш или Одисеј – да би се, кроз метаморфозу, тај општи мотив у фантастичној литератури, поново родио као прави, весео и нормалан дечак. Голдони је своју причу завршио хепиендом, али не пре него што су и његов главни јунак и читалац из ње извукли озбиљне поуке…
Фрагментирана и дезоријентисана, у сталном нескладу између малих могућности и великих амбиција, истовремено и арогантна и понизна, Србија је 2012. године кренула путем којим је кренуо и Голдонијев дрвени лутак: у фиктивну Земљу Лажних Играчака. И као што се у причи Пинокио једног јутра пробудио, као дечак од крви и меса, а његово бивше дрвено тело лежало беживотно на столици, тако ће и Србија из своје Земље Лажних Играчака моћи да изађе тек онда када се буде коначно ослободила преваранта који јој је наметнуо Пинокиов речник.
***
Овај текст посвећен је једном од најстаријих – бар по стажу – учесника друштвене мреже Твитер у Србији, и верном читаоцу овог блога: легендарном Доктору Стаји, или @StajaPoUgovoru. Већ пуних пет година наш друг Стаја представља живи доказ да је песник Александар Поуп – онај са чијим цитатом смо и почели овај текст – био у праву када је рекао: “Неки људи неће никада научити ништа, само зато што све разумеју исувише брзо.”
Ко тамо пође стићи ће у дан пре дана када је пошао. У несличну идилу неверну ономе што је иза ње, где је ружна граја иначе хваљених птица.”
(Бранко Миљковић)
I
Књига коју нико није видео
Нико, заправо, никада није видео ту књигу. Нико – па ни најстарији људи – није се сећао када је она почела да се пише. Нико није знао ни шта у њој пише. Нико није знао ни њену сврху. Нико није знао ни када ће се Књига, коначно, написати.
Сви су били убеђени да је Књига одувек ту, и да ће ту заувек и остати.
Тек понекад, понеко, усудио би се да постави неко питање у вези са Књигом. Неопрезни радозналац нестао би, најчешће, већ следеће ноћи. Јер, постављати питања није ионако било пожељно. А постављати питања у вези са Књигом одувек се сматрало највећим злочином.
Самодржац Мелхиор сву своју власт заснивао је, наиме, на Књизи. Тамо је било записано не само да је баш он предодређен да ту власт врши, него и сваки, па и најситнији, детаљ његове власти.
Закони нису били исти за све грађане – то можда није било поштено, али је писало у Књизи. Баш као ни порези, уосталом. Мелхиорови војници, полицајци и судије – сви су они давали заклетву Књизи. Па и сам Мелхиор би увек – трудећи се да буде скроман и понизан – својим поданицима говорио: “Ја сам само слуга Књиге”.
Земља је имала и свој устав и своје законе, а разне конфесије којима су њени народи припадали имале су, наравно, и своје свете књиге. Ипак, све те књиге биле су мање значајне од Књиге. Једино се њено име смело писати великим словом.
И док су све друге књиге биле штампане у стотинама, а неке и у хиљадама, примерака Књига је постојала само у једном једином примерку. Неки су причали да је она написана мастилом, други да је одштампана али – с обзиром да нико никада није видео Књигу – све те приче остале су непотврђене.
Јер, чак ни тај један примерак Књиге, није могао да се нађе у библиотекама или књижарама, на местима уобичајеним за све њене, мање важне и мање познате, сестре. У част Књиге био је изграђен посебан велики Храм, у самом центру Престонице, и у њему је о Књизи водио рачуна Првосвештеник Књиге, са својом свитом. Првосвештеник је био задужен да чува Књигу, чита оно што је у њој – још од древних времена – написано, тумачи то што је прочитао и повремено пише нове странице, за оне који ће остати после њега.
II
Обожавања и страховања
У сваком дому, великом или малом, сеоском или градском, богатом или сиромашном, један кутак морао је да буде посвећен обожавању Књиге. У том кутку биле су истакнуте макете Књиге, заједно са сликама Мелхиора и Првосвештеника. Читаве породице би, свако вече пред одлазак на спавање, проводиле неко време у кутку Књиге, захваљујући јој на хлебу који су тог дана појели и на бољем животу који ће Књига донети…
Сваке године, првог дана пролећа, одржавале су се велике светковине посвећене Књизи. Тог дана су се становници окупљали на трговима у центру својих села и градова, и клањали се макетама Књиге. Месни старешина рекао би пар пригодних речи – обично на тему бољег живота који ће Књига, те године, обезбедити.
На неиспуњена обећања из претходне године нико, наравно, није смео да подсети. Тешко наоружани и намргођени људи у црним униформама пажљиво су гледали сваког присутног. Сиви људи, буђаво мишјих израза лица, са наочарима, пажљиво су у свеске бележили како се ко понашао на светковини: да ли је био уморан, разочаран, да ли је причао или се смејао – можда подсмевао? – да ли је макети Књиге аплаудирао краће или дуже…
И док је опасност од намргођених људи обично пролазила кад би се светковина завршила, опасност од људи буђаво мишјих лица трајала је целе године. Њихове белешке одређивале су живот људи на које би се односиле.
Истог дана, иста церемонија одржавала се и у Престоници. Испред храма у којем се чувала Књига били би окупљени најугледнији грађани: старешине свих села и градова, чланови владе, судије и тужиоци, богати трговци, команданти војних и полицијских јединица… Они су имали ту част да буду најближи Књизи.
Али, чак ни они међу њима који би били у првом реду нису могли ни да виде Књигу. Мелхиор би ушао у Храм, у одају у којој се чувала Књига, заједно са Првосвештеником. После кратког времена, њих двојица би изашла пред окупљене великодостојнике и Мелхиор би одржао кратак говор – обично о бољем животу, о којем је прочитао у Књизи, затим о различитим непријатељима који су онемогућавали остваривање тог бољег живота – сви непријатељи су, наравно, били записани у Књизи – и на крају о жртвама и одрицањима које се морају поднети да би се до тог бољег живота коначно дошло, јер тако пише у Књизи.
Високи страни државници, сваки пут када би долазили у посету Мелхиору, увек би поменули Књигу и похвалили самодршца да је на добром путу јер следи упутства из Књиге. У самим земљама одакле су ти државници долазили, нико није следио та иста, па чак ни слична, упутства – оне су, ваљда, имале неке друге Књиге…
III
Мелхиор
Мелхиор је постао верник Књиге тек у својим зрелим годинама – напротив, у младости је био њен жестоки противник – и, баш као и код свих конвертита, и код Мелхиора је та чињеница пресудно утицала на страст и искључивост којом је, кад је једном постао самодржац, бранио извор своје власти, Књигу.
Да ли је Мелхиор доживео искрено просветљење – као Свети Павле на путу за Дамаск – или је његова изненадна верност Књизи била обичан опортунизам, неопходан да би дошао на власт? У задимљеним крчмама шушкало се и једно и друго али је врло брзо постало неупутно јавно говорити о Мелхиоровој прошлости. Уосталом, ако је и сам ПрвосвештеникКњиге прихватио Мелхиора за новог Господара и ако су га подржали сви угледни страни државници, ко би онда то више могао да доводи у питање?
Све примедбе на своју власт и на своје сараднике Мелхиор је, тврдоглаво, сматрао примедбама на Књигу и тако их је и третирао. И што је злоупотреба, у којој би био ухваћен неки Мелхиоров сарадник, била већа то је био већи и напад на Књигу којим би се таква афера проглашавала.
Са временом, Мелхиор је почео најпре да потцењује, потом да мрзи и на крају да презире народ на чијем је челу био:
“То су све лењивци и преваранти, а такви су зато што не разумеју Књигу па су остали глупи и затуцани. И пошто не разумеју Књигу, они је мрзе као и сви дивљаци, па зато мрзе и мене.”
Како је време пролазило, Мелхиор је све више веровао како је баш њему Књига поверила историјски задатак да промени свест свог народа. Да га одучи од његове пословичне лењости и покварености. Да га, ако треба и на силу, модернизује и уздигне изнад тривијалне свакодневице, да од њега искује оруђе своје историјске мисије. У том троуглу – између Књиге, народа и самог себе – Мелхиор је све више сматрао да је народ најслабија карика:
“Само кад би тај народ био бољи, бар достојан мене – ако већ не може Књиге – све би било лакше.” – вајкао се Мелхиор.
Незадовољан народом, глупим и затуцаним, Мелхиор се све више осећао непријатно када би морао у њега да изађе. Плашио се атентата, иако су му његови најбољи обавештајци рекли да о тако нечему нико уопште и не размишља; плашио се звиждука, иако су му његови жандарми рекли да се сваки звиждук кажњава са двадесет пет батина; на крају је почео да се плаши и погледа.
Нико није знао шта да се ради са Господарем који се плаши чак и погледа, и неколико највиших функционера отишли су у Храм да питају Првосвештеника шта Књига у таквој ситуацији саветује. Првосвештеник се дуго задржао у просторији са Књигом, и потом изашао пред високе госте:
“Најбоље је да Господар направи свој народ. Нови народ, састављен од најбољих и најсвеснијих, од највернијих и најиздржљивијих, од новог човека. Тај народ ће разумети Књигу и волети Мелхиора. Мелхиор и нови народ ће онда заједно, под мудрим вођством Књиге, видети шта да се уради са старим народом.”
И тако су се сви – од Првосвештеника и Мелхиора, преко осталих великодостојника, сивих људи са буђаво мишјим лицима и намргођених људи, па све до последњег чиновника – дали у потрагу за људима од којих ће се направити нови народ. И који ће имати задатак да прате Господара где год се појави како би му, у таквим приликама, упутили те – толико жељене а недостајуће – погледе љубави.
И тако су нови људи – зачетак тог новог народа – ишли за Мелхиором на спортске утакмице, на отварања путева и мостова, железничких станица и топионица високих пећи. За сваки поглед љубави добијали су по један сендвич.
Али, чак ни овај савршени облик проституције није могао дуго да траје. Погледи љубави врло брзо су постали погледи безнађа. Од тога, до погледа мржње које је Мелхиору упућивао стари народ, био је само мали корак…
Сви дотадашњи господари су своју власт заснивали на Књизи и сви они су били, у већој или мањој мери, самодршци. Ипак, неке од њих је народ волео више, а неке мање. Неке Мелхиорове претходнике народ је чак обожавао, а њега је све више мрзео. Јер, у ранијим временима живело се боље, а под Мелхиором све горе и све теже…
“Како је то могуће ако су сви они владали на основу исте Књиге, и исту Књигу користили као врховно упутство и водич у свом владању?”
Ово – нимало неразумно, као што се види – питање поставио је један учени професор у Престоници, недуго пре догађаја који ће бити описани у даљем тексту ове приче. Питање, јавно постављено, изазвало је скандал међу великодостојницима: професор је, упркос свему, служио у једној Мелхиоровој влади, и сматрао се за способног, доброг и верног слугу Књиге.
“Књига нас повремено искушава, како би се видело ко је вера а ко невера, ко је чврст и стамен а ко колебљивац и кукавица. Недаће и патње нису знак да нас је Књига издала. Напротив, као што је тама најгушћа пред свануће тако ћемо и ми трпети све веће и све теже патње како се буде приближавало светло нове зоре и бљештави тренутак почетка бољег живота.”
Тачно значење овог Првосвештениковог одговора на професорово питање многи нису до краја разумели. Али, његову последицу су сви одмах приметили: наредног дана по објављивању одговора несрећни професор је нестао и нико га више није видео. Његове књиге су повучене из књижара и библиотека, његов лик је избрисан на фотографијама, његови студенти су, за испите које су код њега већ били положили, добили оцене од других професора… Његова породица је протерана из великог и светлог стана у Престоници и осуђена на принудни рад у рудницима соли на истоку земље…
IV
Побуне и обмане
Побуна против Мелхиора почела је, међутим, из једног сасвим другог и сасвим баналног разлога, као што се то и иначе обично догађа. Једна стара жена није могла да плати харач Мелхиоровим порезницима и они су дошли у њену трошну кућу да је одведу у затвор где је требало да проведе месец дана. Испоставило се, међутим, да је један од порезника искористио настали метеж да украде кокошку из њеног кокошињца, и да га је у тој крађи, сасвим случајно, ухватио сеоски добошар.
Све је то још увек могло да се заврши сасвим мирно, да сеоски кмет, уплашен за свој положај, није у паници тражио појачање па је тако у село дошло двадесет оклопника на коњима. Како би оправдао свој захтев кмет је обмануо команданта оклопника, и уместо пореза и кокошке, испричао фантастичну причу о тајним састанцима на којима се планира некакав државни удар, односно збацивање Мелхиора са власти и крађа и уништавање Књиге…
Неколико кућа у селу је спаљено, и у хаосу који је уследио погинула су четворица сељана а двојици оклопника су разбијене главе. Једном покренута, спирала насиља више није могла бити заустављена…
Са временом, та спирала је попримила токове које на почетку нико није могао да предвиди: она је постајала побуна против Књиге, а не само против Мелхиора. Старицу, порезнике и кокошку обе стране су заборавиле готово већ наредног дана…
Баш зато – због Књиге – је побуна и гушена тако сурово и немилосрдно.
“Да су се побунили против мене, ни по јада. Шта сам ја уосталом? Само мали и понизни слуга Књиге. Али, побунили су се против саме Књиге. И тиме себе лишили њене милости. А, ако Књига већ не може да им пружи милост, шта ја ту могу да урадим?”
Мелхиорова једначинаје била једноставна и, бар како се њему чинила, сасвим логична. Ништа што би његови намргођени људи учинили не би било исувише страшно – ниједно зверство, ниједно мучење, ниједна превара – ако је то било цена која је морала да се плати да би се сачувала Књига.
“Народ који не може да разуме дар који су му небеса послала са Књигом, и који му је Књига послала са мном, није заслужио да уопште постоји. Часније је да тај народ потпуно нестане са земаљског шара, него да живи без Књиге.”
Као и Брунхилдинпрстен Нибелунга у Вагнеровом“Сумраку богова”, и у Мелхиоровом наративу Књига је била онај симбол који би био довољно вредан опште катаклизме, и који би се тек у ватри те катаклизме прочистио од прљавштине оних који су били неспособни да схвате његов значај и недостојни да га носе.
Побуњеници су, наравно, одувек подозревали да је Мелхиор помало луд, иако границе његовог лудила нису могли тачно да знају. Зато су неки побуњеници искрено мислили да је довољно свргнути Мелхиора – неко други, човечнији, паметнији и способнији од њега, сигурно би боље разумео Књигу и самим тим боље владао.
Вође ових побуњеника Мелхиор је, на превару, позвао да се окупе око старог храста како би са њима преговарао. Гласник је донео слаткоречиву поруку, у којој им је Мелхиор понудио да уђу у његову владу, па чак и да се он сам добровољно повуче, јер је наводно тако било записано у Књизи.
“Не идите мечки на рупу. Превариће вас.” – била је категорична cеоска учитељица Ребека.
“Неће. Заклео се на Књигу.” – одговорили су јој наивни побуњеници.
Седморицу побуњеничких вођа који су – Ребекином упозорењу упркос – ипак поверовали Мелхиоровим обећањима и отишли до старог храста заробили су, чим их је ухватио први сан, припадници Мелхиорове преторијанске гарде које је предводио лично њихов командант, једнооки Елијас.
Већ наредног дана, они су, оковани и на магарцима, доведени у Престоницу. Оптужени за најтежи злочин – онај према Књизи – одлучено је да се скувају у казанима кључалог уља. Чуо се, додуше, и понеки стидљив глас да завереници ипак имају право на поштено суђење, али ту дилему је ефикасно решио Првосвештеник:
“Књига је сакупила целокупно знање, и самим тим она је извор не само свеукупне мудрости, него и сваког појединачног знања, па и сваког закона. Завера против Књиге не суди се, дакле, по законима него по Књизи. А ту је већ предвиђена казна, па је и само суђење бесмислено.”
Мелхиор је слушао Првосвештеника, значајно климао главом и чешкао браду. У једном тренутку је помислио како би заправо било много боље када би – у те казане са кључалим уљем – ставили неке од његових великодостојника и судија, уместо ових глупих сељака. Потом је гласно зевнуо, дао руком знак да се запали ватра испод казана како би се уље загрејало до кључања, и отишао са трга…
V
Ребека
Ребека је од ране младости маштала да постане учитељица. Књиге које је читала – а у малом и сиромашном месту у којем је одрастала оне су јој биле једна од ретких забава – доживљавала је страсно, као прозоре у нове и занимљиве светове, друге људе и обичаје, далеке земље и народе. Читајући те књиге, Ребека је по први пут себи поставила питање да ли је могућ живот без Књиге. Како је постајала старија, све више је своју машту допуњавала и размишљањем о будућности. Тако је Ребека, полако, своје личне хоризонте слободе почела да поистовећује са ослобођењем од тираније Књиге.
У то време, она још није била побуњеник, нити је заиста и мислила да то икада постане. Међутим, све више је постајала добар материјал за побуњеника – чекао се, заправо, само окидач…
Тај окидач је дошао изненада и, као и обично у таквим приликама, био је сам по себи трауматичан догађај. Ребекин отац, власник мале бакалнице, замерио се једном од оних сивих људи буђаво мишјих лица, који му је, као освету због њиховог безначајног сукоба, послао порезнике. Порезници су, опет, погрешно схватили да је Ребекин отац непријатељ Књиге – јер што би се иначе сиви људи буђаво мишјих лица њиме уопште и бавили – и на лицу места му напамет израчунали огромну суму непостојећег пореза коју мала бакалница није могла да плати. Тако се из дивљег брака једне сујете и једне заблуде родило копиле трагедије.
Суочен са страхом за породицу, банкротом и понижењем, Ребекин отац је излаз нашао у конопцу који је обесио преко греде у свом амбару. Сахрана је обављена без свештеника – преко самоубиства би месни парох некако и прешао, али страх од појављивања на сахрани непријатеља Књиге био је јачи од његовог осећаја професионалне дужности и људске солидарности са породицом…
Смрт свог оца, међутим, Ребека није приписала ситним људима који су је непосредно проузроковали. Негде у дубини душе, она је брзо схватила да су ти људи заправо само оруђе једног система – система Књиге – који је убио њеног оца. Оруђе и жртве, истовремено.
Није прошло ни месец дана од трагедије у амбару и Ребека је, опростивши се од своје мајке и сестре, својих ђака и својих књига, са ловачком пушком свог оца и две кутије патрона, била међу онима о којима је до тада само слушала – међу побуњеницима.
Била је то шаролика гомила света: углавном сељака, понешто студената, два свештеника, неколико бивших војника и полицајаца… Било је ту и жена и младих људи, готово деце, али и оних којима су године биле на измаку.
И, када су вође умерених побуњеника на превару похватани код старог храста и потом побијени, сеоска учитељица је остала сама са онима који су преостали иза њих. Било је ту, свакако, и мушкараца – старијих, јачих, па и образованијих од Ребеке. Оних који би, по логици ствари, много више одговарали захтевима које једна побуна увек поставља свом вођи.
Али, од свих оних који су преживели превару код старог храста, Ребека је несумњиво имала највише унутрашњег мира и решености, оне стрпљиве одлучности коју је Фридрих Ниче тако лепо описао у “Вољи за моћ”.
“Хоћеш ли да нас предводиш против Мелхиора?” упитали су побуњеници Ребеку после неколико дана.
“Хоћу да вас предводим против Књиге.” одговорила је Ребека.
Побуна је у том часу била на својој раскрсници: могла је постати револуција, али је мржња према Књизи ујединила, и у исте редове збила. и сиромашне и добростојеће; могла је постати и грађански рат, али је пројекат стварања новог народа пропао: Књига није имала своје присталице које би се за њу искрено бориле и биле друга страна у том рату. И тако је побуна постала народни устанак.
“Сам Мелхиор нам није важнији од последњег његовог жандарма. Са падом Књиге неће више бити ни њега. Са његовим падом Књига ће изнедрити другог Молоха који ће за њу обављати крвави посао.”
Ребекин рат постао је рат против Књиге.
VII
Низ пораза који је водио у победу
Слабо опремљене и недовољно обучене, без борбеног искуства и командног кадра, мале војне формације побуњеника на почетку нису имале никаквих шанси у фронталним сукобима са Мелхиоровом професионалном војском.
Курирске везе побуњеника су биле слабе и непоуздане а њихова унутрашња безбедност лака мета за искусну тајну службу режима. Подршка коју су суседне земље давале Мелхиору – гаранту мира и стабилности у региону – додатно је доприносила дефетизму побуњеника.
Суочена са тим болним истинама, Ребека је, још првих месеци побуне, у једној реченици одредила њену даљу стратегију:
“Биће ово низ пораза који ће на крају водити у победу.”
Ребека је знала да ће, у рату исцрпљивања, Мелхиор моћи мање да издржи од народа који је био против њега.
“На свако спаљено село, одговорићемо нападом на жандармеријску станицу. За сваког убијеног таоца страдаће два чиновника Књиге. Летину ћемо запалити сами – она неће хранити Мелхиорове гарнизоне.”
Већ крајем тог лета, о Ребеки су почеле да колају приче које су потхрањивале машту побуњеног народа и шириле панику у Мелхиоровом апарату власти. Први су је звали Јованком Орлеанком, други су у њој видели отелотворење самог ђавола. Нервозан, Мелхиор је за Ребекину главу расписао награду од сто хиљада дуката. Њен коментар био је кратак:
“Ако неко хоће да заради те паре, боље му је да то покуша одмах. Јер онај који је награду обећао неће поживети још дуго да би је исплатио.”
У највећем граду на југу земље, Ребека је пркосно изашла на градски трг и подигла потерницу за самом собом:
“Има ли добровољаца?” питала је.
Два Мелхиорова жандарма тада су са својих капа скинула омражени знак Књиге и уместо њега ставила нови симбол народног устанка: сунце.
Наредног месеца, на побуњеничку страну прешао је и један од виших војних команданата, доносећи са собом оружје, опрему, доста војника али и своје војничко знање и искуство. И, више од свега, убеђење да Мелхиор није нерањив.
После прве године побуне трговачки путеви су потпуно замрли. Нико од трговаца из суседних земаља није се више усуђивао да пошаље своје караване кроз побуњене провинције. Губици су се гомилали, и тај проблем је полако превазишао мали регион и дошао до великих и моћних земаља.
Следећег пролећа, у граду магле, паркова и музеја, велике силе су покушале да посредују између Мелхиора и побуњеника.
“Ако прихватите Књигу, ми ћемо склонити Мелхиора” – понуда упућена Ребекиним изасланицима била је брутално јасна.
“Ако вам је стало до Књиге носите је одмах из наше земље. Јер знамо да вам до Мелхиора није стало уопште” – брутално јасан је био и одговор.
Велике силе полако су престале да подржавају Мелхиора. Његова влада више није могла да добије међународне зајмове, нити да купује оружје и опрему неопходне за борбу против побуњеника.
Тог пролећа, у тек ослобођеном градићу, Ребека је окупила чудно друштво: туберкулозног песника, трговца свињама, бившег Мелхиоровог министра, старог професора и младог свештеника. До краја тог дана, њих шесторо постали су привремена влада. Песник је на брзину склепао текст песме која ће касније постати химна, док је професор написао нови устав који је почивао на ослобађању од тираније Књиге. Трговац је извадио из кесе пет дуката и послао момке да за њих купе вино и вола који ће се те вечери испећи на ражњу и поделити народу. Свештеник је себе прогласио патријархом и благословио све присутне.
Једна побуна постала је једна држава, иако народ још увек није имала.
“Ми смо народ” – узвикнули су те вечери на тргу окупљени грађани, сељаци и војници.
“Ми смо држава” – одговорило је ово шесторо.
Сутрадан, Ребекинупривремену владу признала је једна велика сила на истоку. Да не би заостала, наредног дана је то урадила и једна велика сила на западу. Понеки мировни представник би – више реда ради – понекад запитао и шта ће бити са Књигом.
“Са Књигом и са Мелхиором биће оно што народ одлучи” – Ребека би на ова питања одговарала кратко и неодређено.
Лето се ближило крају, већ четврто по реду од када је побуна почела. Народ је већ био уморан од борби, војска такође. У све више градова до борби, заправо, није више ни долазило: локални команданти побуњеника и војске прећутно би се договорили да не нападају једни друге и сачекају да виде како ће се читав тај метеж завршити.
Књига је, све више, постајала онај непријатељ без чијег пораза ова побуна није могла да се оконча. Највећи део земље већ је био у рукама побуњеника али сви су знали да посао неће бити завршен све док се у Престоници налази Мелхиор. И, што је још важније, док се тамо налази Књига…
Првих дана октобра, четири колоне побуњеника кренуле су ка Престоници: три са југа и једна са севера. Јашући на челу колоне која је наступала са југозапада, Ребека је била одлучна да се ова прича заврши тамо где је, много пре ње, и почела.
VIII
Првосвештеник
Првосвештеник је готово тридесет година био чувар Књиге. Мелхиор је био већ трећи самодржац у његовом времену. Још у прошлом веку Првосвештеник је ту дужност преузео од свог оца, баш као што га је и он преузео од свог, и тако већ девет генерација уназад…
Може се рећи да је цео живот Првосвештеника био посвећен Књизи: од малих ногу васпитаван са тим сазнањем није ни ишао у редовне школе и уместо њих је изучавао различите списе у којима су мудри људи писали о Књизи.
Нико није тачно знао име и презиме Првосвештеника – у свим разговорима и препискама обраћали су му се само његовим звањем. Уосталом, био је само један Првосвештеник и није ни могло да дође до забуне.
Првосвештеник је, углавном, обављао церемонијалне функције – појављивао се, на важним местима и у важним приликама, са Господаром, што је требало да остави утисак јединства између власти и Књиге. Власт је била чувар и бранилац Књиге, баш као што је и Књига била чувар и бранилац власти. У том смислу, Првосвештеник је био отелотворење саме Књиге, и све што би рекао – а говорио је, додуше, ретко и неодређено – сматрало се речима Књиге.
Али, у изузетним ситуацијама – када би наступиле поплаве, земљотреси, суше или друге природне недаће, или кад би земља била угрожена споља – Првосвештеник би имао и додатног посла. Од њега се тада тражило да протумачи шта пише у Књизи и да – на основу тог текста и његовог тумачења – да савет шта би било најбоље учинити.
Та тумачењаПрвосвештеника била би посебно објављивана и – заједно са тумачењима четири његова претходника (која су остала записана) сачињавала су корпус такозване “науке о књизи” која се изучавала на посебном Универзитету Књиге и која је служила као водич у решавању најразличитијих проблема у свакодневном животу.
Првосвештеник је у изузетним случајевима – онда када се радило о такозваним злочинима против Књиге – одлучивао и као врховна судска инстанца. Древна правила одређивала су да сваки осуђеник на смрт има право да тражи да се о његовом греху одлучи према ономе што је написано у Књизи и та дужност – да у књизи пронађе одговарајући део и да га протумачи – била је исто тако на Првосвештенику.
IX
Издаја преторијанског команданта
Побуњеници су ушли у престоницу једног октобарског четвртка, око подне. Већ одавно слабо плаћени а сада и уплашени, Мелхиорови војници напустили су положаје још претходне ноћи, под окриљем мрака. Преостали припадници новог народа, након што су поделили последње преостале сендвиче, разбежали су се. Пут до центра града и Храма Књиге био је слободан.
Уплашен, Мелхиор је дошао до Храма. Планирао је да баш ту, са својом преторијанском гардом, пружи последњу одбрану. Сматрао је да ће близина Књиге, тог светог предмета, додатно мотивисати његове војнике.
“Шта пише у Књизи? Како ће се ово завршити?” питао је нервозно Првосвештеника.
“Не брините Господару. Нећете пасти у руке побуњеницима. Ви сте племенитог рода, десет година сте верно служили Књизи, и Књига ће Вас заштитити од тих дивљака.” – умирио га је Првосвештеник.
Охрабрен, Мелхиор је изашао на врата Храма где га је чекао верни Елијас, командант преторијанаца:
“У Књизи пише да ћемо победити побуњенике. Одмах групиши све преостале војнике и нареди фронтални напад.” – Мелхиор је повратио самопоуздање.
По протоколу, једнооки Елијас је клекнуо да пољуби руку Господару, као и сваки пут када би од њега добио неко директно наређење. И док је својом левом руком узео Мелхиорову десну, и принео је уснама, Елијас је десном руком извадио бодеж сакривен испод појаса. Тај кратак покрет руком Мелхиор није ни приметио. Осетио је само оштар бол када му се сечиво бодежа зарило у стомак а затим га, вођено вештом руком искусног војника, распорило све до грла.
Лежећи на земљи, самодржац Мелхиор је обилно крварио и већ почео да губи свест. У његовом погледу није било више ни беса због издаје свог верног преторијанца, колико изненађења због онога што је сматрао преваром Књиге.
“Књига је била у праву, као и увек. Никада није погрешила, и никога није преварила. У њој је написано да нећете пасти у руке побуњеницима. Као што и нисте.”
Првосвештеникове речи биле су последње што је Мелхиор чуо. Два Елијасова војника узела су његово тело као врећу, и бацила на гомилу ђубрета иза Храма.
“Претпостављам да ћете нас и ви сада напустити?” упитао је ПрвосвештеникЕлијаса.
“Да. Ја и моји војници учествовали смо годинама у овом рату. И међу победницима има исувише оних који би сада хтели да изравнају рачуне. Боље је да се изгубимо из града пре него што стигну. Уосталом, они већ имају своје преторијанце, и њихов посао ће сада бити да чувају и Храм и Књигу.”
Елијас је пажљиво обрисао трагове Мелхиорове крви са свог бодежа и вратио га за појас. Климнуо је главом Првосвештенику и кренуо да се спушта степеницама, према својим војницима окупљеним око његовог коња који су нервозно чекали да крену. И том часу зауставило га је још једно питање:
“Како сте знали да је у Књизи било записано да је Мелхиорово време истекло?”
Елијас се окренуо према улазу у Храм, који више никада неће видети. Чекали су га нови самодршци и нове књиге – таква је, уосталом, била његова судбина – судбина кондотјера. Погледао је Првосвештеника и мирним гласом рекао:
“Признао ми је он сам, и то без речи. Одао га је тај страх у очима. Уосталом, наш уговор би се у сваком случају данас завршио. На овај или онај начин.”
X
Сусрет на улазу у Храм
У пратњи десетак тешко наоружаних бораца, Ребека се попела степеницама Храма где ју је чекао Првосвештеник:
“Књига је већ објавила одлазак Мелхиора и долазак новог Господара. Добродошли.”
“Он је, дакле, сада ту. Чувар оног зла поред којег смо се борили све ове године. Предметa наше мржње у данима пораза и ноћима сумњи. Узрокa свих мука и патњи.”
Ребека је покушавала да среди мисли, док су омраженог човека окружили њени саборци, исуканих мачева.
Ускоро – чим је постало јасно да Елијасови преторијанци више не бране Храм – и маса се охрабрила и почела да се пење степеницама. Иако је мало људи знало Првосвештеников лик, сви су одмах препознали његову свечану одежду:
“Смрт злотвору!” – чули су се већ први повици. Неко у првим редовима је рекао како Првосвештеник не заслужује достојанствену смрт, одсецањем главе, него вешање. Неко из задњих је поменуо и набијање на колац. У одсуству Мелхиора, катарза је морала да нађе неки други објект на којем ће се испољити…
“Пре него што обавите то што се мора обавити, можда би било добро да Вам ипак предам Књигу? Ја Вам нигде нећу побећи, нити то уосталом и могу. Исувише сам стар човек.”
Првосвештеник је позвао Ребеку да заједно уђу у Храм. Мржња са којом су га дотад гледали њени заштитници полако је прелазила у подозрење. Маса се ућутала.
Сеоска учитељица која је мимо своје воље постала вођа побуњеника, сада је била суочена са својом првом државничком одлуком. Могла је, само једним погледом, дати знак да се Првосвештенику одсече глава, а Храм спали. И могла је да прође кроз та врата и види шта се иза њих налази. Трећи избор, заиста, тешко да је имала.
И, некако у тим тренуцима, код Ребеке је превагу однела знатижеља. Зар сада, на самом крају, пропустити тренутак победе? Не видети оно против чега смо се борили све ове године? Подигла је десну руку и умирила остатке жамора:
“Нема разлога за страх. Мелхиор је мртав, његови преторијанци су побегли. Зар ћемо се сада ми победници плашити овог крхког старца? Идем унутра да завршим наш заједнички посао.”
Са тим речима, одбивши било какву пратњу и заштиту, Ребека је прошла кроз тешка окована врата и заједно са Првосвештеником ушла у Храм Књиге.
У полумраку Храма, на централном месту, осветљена са неколико јаких лампи, у малом ковчегу од стакла на свечаном постаменту направљеном од чистог злата, налазила се Књига. Неколико корака испред ње, на поду храма било је постављено пар луксузних јастука. Држећи Ребеку под руку, Првосвештеник ју је довео до јастука:
“Ово је место на којем треба да клекнете и положите заклетву Књизи, Господарице. Такав је вековни протокол. Када прочитате текст заклетве предаћу Вам други комплет кључева од ковчега са Књигом. Само Господар и Првосвештеник заједно могу да отворе ковчег.”
Поглед као угаљ црних очију сеоске учитељице сусрео се са погледом голубије плавих очију потомка девете генерације првосвештеника Књиге. Историја је била на једној од својих уобичајених раскрсница. Хоће ли Ребека изабрати извесност власти – оне потпуне, неограничене, слатке и заводљиве власти коју су имали Мелхиор и сви његови претходници – или неизвесност истине?
Предосећајући тежину дилеме са којом је већ била суочена, Ребека је покушала да агресијом прикрије своју несигурност:
“Не глупирај ми се ту, матори јарче. Отварај брже тај ковчег да га сад не бисмо разбили, заједно са твојом празном главом.”
XI
Суочавање са истином
Првосвештеник се поклонио и узео два кључа. Ако је оно што следи била његова судбина, онда је она свакако била записана у Књизи и није било никакве сврхе да јој се одупире. Један кључ, на којем још није била обрисана крв, нешто раније је узео са Мелхиоровог леша; други је извадио из џепова своје свечане одежде. Ставио је кључеве, један по један, сваки у своју браву. Али, браве су биле исувише удаљене једна од друге да би један човек могао у истом тренутку окренути оба кључа и тако покренути механизам.
“Бојим се да ћете ипак морати да ми помогнете. Механизам је направљен тако да само два човека, одједном, могу да откључају ковчег. Господар и Првосвештеник.”
Незадовољна што, и против своје воље, ипак мора да учествује у том бизарном ритуалу, али и знатижељна да види крај мистерије, Ребека је окренула свој кључ – био је то онај који је припадао Мелхиору. Првосвештеник је учинио то исто и потом подигао велики стаклени поклопац са ковчега.
Поклонио се поново и удаљио три корака:
“Хтели сте да видите Књигу. Ево, Ваша је. Али ја у томе не желим и не морам да учествујем. Ово светогрђе сте почели сами па га сами и завршите.”
Првосвештеник је демонстративно окренуо леђа и Ребеки и Књизи. Физички, у тој просторији се још увек налазило двоје људи. Духовно, млада жена је схватила да је остала потпуно сама.
Благим покретом, најпре је спустила десну руку на велику корицу Књиге, у црном кожном повезу, украшену златним орнаментима. На корицама није било никаквог натписа.
Потом је погледом покушала да оцени колико Књига има страница. Био је то луксузан папир – или можда чак и пергамент? – знатно дебљи од уобичајеног папира за писање. Пет стотина страна? Или можда и свих хиљаду? И да ли је то цела Књига, или само том који се сада пише? Где се онда чувају други, претходни, томови?
Колико је Књига уопште стара, који је то књиговезац тако пажљиво повезао њене стране, и ко ју је потом ту поставио? Ко је направио ковчег, и сложени механизам његових брава и кључева.
Чему све то уопште служи?
Ребека је хтела да постави сва ова питања, али није желела да даје на значају препотентном Првосвештенику. Уместо тога, полако је подигла корицу књиге да би отворила прву страну. Одлучила је да одговоре нађе без његове помоћи.
Првосвештеник је у том тренутку пао на колена и почео главом да удара у под Храма. Коначно се десило и то, оно чега се читав живот прибојавао, оно на шта га је упозоравао његов отац када му је, на самрти, дао кључ од ковчега: неко ко не зна тајну неовлашћено је отворио Књигу.
Али, Ребека то чудно понашање Првосвештеника није ни опазила. Сва њена пажња била је посвећена првој страници Књиге: она је, наиме, била потпуно празна.
Као уосталом и друга, трећа, четврта… И све остале. Журним покретима руке млада жена је прелиставала стотине страница. Све су биле празне, без једног јединог трага мастила на њима.
“Књига је празна! У њој никада ништа није написано? Како је то могуће? Зашто нам то никада нико није рекао?”
Блед као воштана свећа, Првосвештеник се подигао са пода:
“Ја никада нисам отворио Књигу, па нисам могао ни да знам. Мелхиор још мање. Нису ни мој отац, а ни Мелхиоров претходник. Ви сте први који сте икада отворили корице Књиге. Упозорио сам Вас, Господарице.”
Ребека је села на под. Одједном, у тренутку, осетила је неизмерну исцрпљеност. Књига заправо није никада ни била њихов противник, у свим тим годинама ропства и побуне? Књига није могла бити ни освојена, ни побеђена? Она једноставно никада није ни постојала? Све је то било само једна велика обмана? Обузео ју је бес:
“Чему онда цела ова комедија старче? Ако Књига не постоји, чега си ти Првосвештеник? Ти си само један сметен стари човек у смешној одећи?”
Првосвештеник је посматрао Ребеку. Јесте, десила се, коначно, и та промена које се целог живота плашио. Сви досадашњи освајачи власти послушно су прихватали да буду робови Књиге коју нису ни видели, јер је то био једини начин да владају, користећи ту исту Књигу. Сада се то променило. Или можда, ипак још увек није?
“Како владати оном неписменом масом, свим тим увек гладним сељацима, ленштинама од радника, грамзивим трговцима и професорима који се продају за тањир чорбе, корумпираним полицајцима и судијама, беспосличарима и преварантима, коцкарима и проституткама… Како свима њима владати без Књиге?”
Глас Првосвештеника полако је од понизног тона прелазио у неутралан, па онда у наредбодаван:
“Мој живот је ионако био при крају. Мој посао ионако више не бих могао ни да радим, чак и да нисте отворили Књигу. Свакако бих са данашњим даном завршио и један и други. Тајна ће остати само Ваша, и мораћете да живите са њом. Мом сину је нећете рећи. Он ће и даље веровати да је Књига написана. Он може да буде Ваш Првосвештеник, Господарице. Све може да се врати и буде онако како је одувек и било?”
Ребека је ћутала. Са сваком наредном речи Првосвештеника, била је у све већој дилеми. Искусни старац је уочио тренутак у којем је изненађење његове младе саговорнице прешло у двоумљење. Из своје свечане одежде извадио је ампулу са отровом и испио га. И онда, готово подругљивим тоном, помирен са чињеницом да напушта овај свет, и задовољан што то чини на начин који је сам изабрао, рекао своје последње речи:
“Или, можете и одлучити да напишете Вашу Књигу? Она је, међутим, исто празна. Ако је већ тако, што не узмете ову? Бар је у лепшем и луксузном повезу?”
XII
Нема другог дана осим оног који ће доћи…
Ребека је устала. И, не погледавши ни Првосвештеника који је беживотно лежао на поду, ни Књигу која је остала отворена на једној од својих празних страница, лаганим кораком, упутила се ка излазу из Храма. Отворила је врата и прошла кроз њих. У међувремену, градски трг је већ био препун одушевљеног народа. Неки жандарми су примали цвеће од неких девојака. Неки пекари су бесплатно делили колаче. Један Мелхиоров жбир – један од оних са мишје буђавим лицима – био је пронађен како се крије, препознат и пребијен.
На платоу испред врата Храма, Ребекини најближи сарадници гледали су је са ишчекивањем. Ускоро, то ишчекивање пренело се и на масу на градском тргу.
“Шта пише у Књизи?” – питали су једни. “Да ли смо сада слободни од Књиге?” – узвикивали су други. “Шта ћемо да урадимо са Књигом” – занимало је треће.
Сеоска учитељица је стајала неколико тренутака посматрајући шаролико мноштво испод себе и размишљајући о последњим речима старог човека који је остао у Храму. Кроз главу јој је прошло сопствено детињство и младост: сиромаштво и заосталост, године учења и борбе, наде и разочарења, очева трагична смрт, дани побуне, пораза и победа. И коначно, истина коју је открила пре неколико тренутака. Једноставна и истовремено страшна. На први поглед смешна, али и ледено опасна. Ослобађајућа али неумитна као сама смрт.
Једна побуна била је завршена, али један народ још увек није био створен из те побуне. Ребека је гледала у лица људи, једно по једно, колико год је могла да их види: забринута лица службеника и трговаца, уморна лица радника, весела лица сељака, грубе црте на лицима ратника очврслих у биткама. Лица младих и старих људи, сиромашних и добростојећих, лепа и ружна лица, мршава и дебела, срећна и гневна, лица са брадама, ознојена лица… Видела је Ребека неке жене које дозивају своју децу, једна воловска кола која чекају свог кочијаша и једног посластичара који је знатижељно изашао из своје радње…
“Сви ови људи су досад били народ само зато јер су им од малих ногу говорили да тако пише у Књизи. Све везе међу њима заснивале су се на потпуној и слепој послушности Књизи, и свима онима који су тврдили да је познају и да имају право да је тумаче. Да ли ови људи своју слободу сада морају да плате сазнањем да Књига не постоји? И, ако нису у стању да прихвате ту истину, да ли су онда достојни те слободе?”
На сва ова питања која су јој пролазила кроз главу Ребека ни сама није имала потпуни одговор. А није имала од кога ни да га затражи. Њени најближи саборци били су збуњени више од Ребеке саме. И онда, сасвим изненада и без претходне припреме, у само две кратке реченице, Ребека је одједном дала одговор и самој себи и онима који су је слушали:
“Нема другог дана осим оног који ће тек доћи. И нема друге књиге осим оне која ће тек бити написана.”
***
Посвећено М. Са надом да ће, када буде дошао тај тренутак, смоћи снаге и мудрости да се одупре искушењу и отворити корице Књиге. Сада бар зна да су њене странице празне и да разлога за страх нема. Нити има другог дана осим оног који ће тек доћи.
Dragi moj Horacije,
Ovaj tekst posvećen je nadbiskupu Vinčencu Palji (1945), doktoru teologije i filozofije, predsedniku Pontifikalne akademije Svete Stolice i suosnivaču Zajednice Svetog Eđidija, jedne od pomalo misterioznih institucija preko kojih Vatikan već pola veka vodi dijalog sa pripadnicima drugih religija i nevernicima. U proleće 1995. godine učestvovao sam u pripremama za prvi dolazak (tada još uvek biskupa) Palje u Beograd, kada smo dogovorili njegovo diskretno posredovanje u pregovorima vlasti Republike Srbije i predstavnika kosovskih Albanaca oko školstva. Bio je to nezahvalan posao: Lord Oven, Torvald Stoltenberg, Tadeuš Mazovjecki i Elizabet Ren su već bili polomili zube na njemu. Ali ovog puta, zahvaljujući uticaju koji je Vinčenco Palja imao na pokojnog Ibrahima Rugovu, dogovor je konačno postignut krajem leta 1996. godine. Škole na Kosovu i Metohiji su te jeseni, prvi put posle sedam godina, primile i albanske i srpske učenike. To je bio uspeh, postignut bez oružja i bombardovanja, bez svakodnevnih histeričnih konferencija za štampu, bez naslovnih strana tabloida. Bio je to i naš poslednji međunarodni uspeh: već 1998. su ovim poslom, umesto Srba profesionalaca, počeli da se bave Srbi po profesiji. Šta su oni postigli svi smo već videli, a do čega su nas doveli opisano je, uostalom, i u ovom tekstu.
Ти, међутим, стојиш над широком реком
У петак, 25. новембра 2016. године сто јавних личности одлучило је да Заштитнику грађана, Саши Јанковићу, упути јавни апел да се кандидује на предстојећим председничким изборима, априла следеће године. У наредних неколико дана, овом апелу прикључило се и преко хиљаду других грађана. Тај број и даље свакодневно расте.
У априлу ове године руководства опозиционих политичких странака била су суочена са јасним захтевом великог броја својих симпатизера, а и многих других грађана критички расположених према актуелној власти, да на парламентарне изборе изађу са јединственом листом и тако озбиљније угрозе монопол власти. Та руководства, на жалост, нису била дорасла изазову времена, нису могла да осете пулс народа и препознају овај захтев. Исход је познат.
Француски правник и сатирични писац, Морис Жоли, написао је у својим “Дијалозима у паклу између Макијавелија и Монтескјеа”, (1864) између осталог и следећих пар реченица:
“Сада је зима нашег незадовољства постала славним летом овог сина Јорка” – већ у уводној реченици своје драме “Ричард Трећи” Шекспир почиње изградњу свог антијунака на једном историјском фалсификату: писац се огрешио о реални историјски ток догађаја и на тај начин, у фикцији, повећао Ричардове моћи, како би овај деловао много спретније, способније и – у крајњем уметничком утиску – монструозније него што је то у стварности заиста био.
“Двомисао значи моћ држања два супротна уверења у истом тренутку и прихватања оба та уверења.” – написао је Џорџ Орвел у својој чувеној антиутопији којом је стекао светску славу, “1984”.
Лидер је трговац надом, рекао је једном приликом Наполеон Бонапарта.
У песми “Рођенима после нас”, посвећеној Немачкој у оловним тридесетим годинама прошлог века, велики песник и антифашиста, Бертолд Брехт, написао је, између осталих, и следеће стихове о односу између појединца и поретка:
Кажу да је у љубави, рату и изборима све дозвољено. Као да се, на неки чудан начин, подразумева да се у овим ситуацијама не примењују уобичајени стандарди истине и лажи. Британски песник Александар Поуп једном приликом је чак рекао да лаж заправо не постоји: то је само добро маскирана истина.
Ма сви су они исти, нема никакве разлике. Сјаше Курта да узјаше Мурта. Нећемо да учествујемо у томе, па зато нећемо ни гласати. 
Избори су бесмислени, јер су се политичари унапред све договорили: ову коалицију ће заменити оном; X ће бити министар а Y амбасадор, док ће Z добити неки повољан кредит од државне банке…
Режим ће свакако пасти, али не сада. Нису ово “ти” избори. Треба да се чувамо за прави тренутак…
Да, све је то лепо, ова власт не ваља и треба је мењати, али и ви сте нам досадили: потребан је неко нов. Неко ко никада до сада није био у политици…
У реду је што критикујете власт, али који је ваш програм? Имате ли га уопште? Како да знамо да сте у стању да га спроведете? Са ким ћете га спровести?
А одакле ти паре за странку када си је недавно формирао? Дали су ти неки зли тајкуни, зар не? Или ти је дао режим да би разбијао опозицију? Или су ти дали страни агенти?
Нема он никакве шансе и само расипа опозиционе гласове. Неће прећи ни цензус… Све то ради зато што је тројански коњ режима...
Колодијев лик – мали дрвени лутак Пинокио, љубимац многе деце у последњих сто тридесет година – постао је међународни синоним за лажова, али је своје име позајмио и једној занимљивој филозофској и формалнологичкој дилеми, која је по њему и названа “Пинокиов парадокс”.
“Нема другог дана осим оног који ће доћи. 
Нико, заправо, никада није видео ту књигу. Нико – па ни најстарији људи – није се сећао када је она почела да се пише. Нико није знао ни шта у њој пише. Нико није знао ни њену сврху. Нико није знао ни када ће се Књига, коначно, написати.
У сваком дому, великом или малом, сеоском или градском, богатом или сиромашном, један кутак морао је да буде посвећен обожавању Књиге. У том кутку биле су истакнуте макете Књиге, заједно са сликама Мелхиора и Првосвештеника. Читаве породице би, свако вече пред одлазак на спавање, проводиле неко време у кутку Књиге, захваљујући јој на хлебу који су тог дана појели и на бољем животу који ће Књига донети…
Побуна против Мелхиора почела је, међутим, из једног сасвим другог и сасвим баналног разлога, као што се то и иначе обично догађа. Једна стара жена није могла да плати харач Мелхиоровим порезницима и они су дошли у њену трошну кућу да је одведу у затвор где је требало да проведе месец дана. Испоставило се, међутим, да је један од порезника искористио настали метеж да украде кокошку из њеног кокошињца, и да га је у тој крађи, сасвим случајно, ухватио сеоски добошар.
У пратњи десетак тешко наоружаних бораца, Ребека се попела степеницама Храма где ју је чекао Првосвештеник:
Првосвештеник се поклонио и узео два кључа. Ако је оно што следи била његова судбина, онда је она свакако била записана у Књизи и није било никакве сврхе да јој се одупире. Један кључ, на којем још није била обрисана крв, нешто раније је узео са Мелхиоровог леша; други је извадио из џепова своје свечане одежде. Ставио је кључеве, један по један, сваки у своју браву. Али, браве су биле исувише удаљене једна од друге да би један човек могао у истом тренутку окренути оба кључа и тако покренути механизам.
Ребека је устала. И, не погледавши ни Првосвештеника који је беживотно лежао на поду, ни Књигу која је остала отворена на једној од својих празних страница, лаганим кораком, упутила се ка излазу из Храма. Отворила је врата и прошла кроз њих. У међувремену, градски трг је већ био препун одушевљеног народа. Неки жандарми су примали цвеће од неких девојака. Неки пекари су бесплатно делили колаче. Један Мелхиоров жбир – један од оних са мишје буђавим лицима – био је пронађен како се крије, препознат и пребијен.
zorancicak 