Memoari ratnog ambasadora (Ajvor Roberts, “Razgovori sa Miloševićem”, 2012)

“Da su Srbi periferan faktor u regionu, mogli bismo da ih pustimo da se kuvaju u vlastitom sosu. Međutim, kako su oni strateški značajni, moramo da nađemo način da kanališemo njihovu energiju ka pozitivnom izlazu. Pokušaj da to uradimo bio je za sve nas težak zadatak, a pregovori s Miloševićem jedan od poslednjih velikih izazova bilateralne diplomatije u XX veku.”

(Ajvor Roberts, Razgovori s Miloševićem, str. 177)

I

Prolog: ambasador iz Brehtove priče

U svoju zbirku “Kalendarske priče” (Kalendergeschichten) napisanu pred kraj života (1954-1955), Bertold Breht je uneo i kratku pričicu “Poslanik”. U njoj, Pripovedač se kod Gospodina K, svog fiktivnog sagovornika, raspituje za sudbinu Gospodina X, poslanika jedne strane sile, “koji je u našoj zemlji izvršio izvesne naloge svoje vlade, i pošto se vratio, kao što smo sa žaljenjem saznali, bio oštro kažnjen, mada se vratio sa velikim uspehom“.

“Prebacuje mu se kako se, da bi izvršio što mu je naloženo, suviše zbližio s nama”, kaže Pripovedač.

Gospodin K. na to objašnjava kako je – da bi postigao svoje ciljeve, strani poslanik morao tako da se ponaša:

»Pa zar mislite da bi mogao postići takve uspehe da se nije tako držao? Sigurno ne bi … trebalo je dobro da jede da bi mogao pregovarati sa svojim neprijateljima, trebalo je da laska zločincima i da se ruga svojoj zemlji, da bi postigao svrhu.«

Ali Pripovedač je i dalje zbunjen: ako je Gospodin X svoj posao obavio dobro, zašto je onda po povratku obasut tolikim prezrenjem?

»Pa biće da se navikao na dobro jelo, nastavio da se druži sa zločincima i sud mu postao nepouzdan” – objašnjava gospodin K – “i tako su ga morali kazniti.”

Zbunjeni Brehtov Pripovedač sa upitnom nevericom na to konstatuje da su oni – poslanikovi poslodavci u njegovoj zemlji – onda dobro postupili?

“»Pa da, kako inače da postupe?” – potvrđuje njegov sagovornik, sa tipičnim brehtovskim cinizmom – “On je imao smelost i zaslugu da se prihvati jednog na smrt opasnog zadatka. Na njemu je umro. Zar je sad, umesto da ga sahrane, trebalo da ga ostave neka trune na vazduhu i da mu podnose smrad?”

II

Ozbiljan čovek za ozbiljne stvari

Ova Brehtova kratka priča često mi je padala na pamet prethodnih dana, dok sam čitao knjigu “Razgovori sa Miloševićem”, bivšeg britanskog ambasadora u Beogradu (1994-1997), Ser Ajvora Robertsa (Službeni glasnik, 2012, str. 211). Ajvorovu knjigu dobio sam, kao rođendanski poklon, one godine kada je objavljena i – verovatno je to bilo podsvesno – odlagao sam njeno čitanje evo, skoro, deset godina. Kada sam završio sa čitanjem, prva – opet verovatno podsvesna – misao bila je da je trebalo da sačekam još deset godina.

Međutim, knjiga je štampana u samo hiljadu primeraka, njeno englesko izdanje pojavilo se tek 2016. godine, mnogi današnji (a verovatno i sutrašnji) događaji odvijaće se po matrici koju je autor, kao svoje iskustvo, već opisao, ko zna šta će se dogoditi za deset godina – pa sam iz tih razloga rešio da, kad sam već uložio napor i pročitao knjigu, uložim još jedan, i napišem ovaj prikaz. Pisanje teksta, u koje se neminovno upleo niz sećanja i uspomena, bilo je, naravno, sve pre nego zahvalan posao – mada verovatno ne toliko, koliko pretpostavljam da je bilo autoru knjige. Imao sam prilike da razgovaram sa obojicom glavnih (i mnogo sporednih) junaka, učestvujem u nekim od događaja opisanih u tekstu, o njima formiram svoj sud i tada i – sa distance od, evo, skoro četvrt veka – to učinim ponovo, nakon završetka čitanja.

U celini, Ajvor Roberts – u meri u kojoj je odlučio (odnosno u kojoj mu je bilo dozvoljeno) da ide u detalje – dosta verodostojno opisuje period od svog dolaska u Beograd, februara 1994. godine, do svog odlaska u oktobru 1997. godine, kao i nekoliko (tada) tajnih misija koje je imao toku 1998. godine, kada je njegov ambasadorski mandat već bio završio. To je period od vrhunca rata u Bosni i Hercegovini do početka rata na Kosovu i Metohiji pa je logično da će prvi utisak čitaoca biti da autor sebe, i intimno, doživljava kao ratnog ambasadora. U manjem delu, knjiga se dotiče i nekoliko zanimljivih mirnodopskih tema – lokalnih izbora i zimskih protesta opozicije 1996. godine, nadmudrivanja oko slobode medija, odnosa sa Crnom Gorom i njenim rukovodstvom – ali je očigledno da one autoru ni tada (a, utisak mi je, ni kada je pisao knjigu) nisu bile od presudnog značaja.

Za Ajvora Robertsa se u salonima Beograda tog vremena (i vladajućim i opozicionim podjednako), a i u mnogim salonima u Londonu, smatralo da je izuzetno blizak Slobodanu Miloševiću. Neki površni posmatrači taj utisak bili su skloni da tumače time što je on “Miloševićev čovek”, dok su neki drugi, opet, samog Miloševića doživljavali kao “Ajvorovog čoveka”. Naravno da su – po običaju – preterivali i jedni i drugi, ali je isto tako tačno da su njih dvojica imali jedan specifičan odnos, koji Slobodan Milošević, za svih desetak godina svoje vlasti, nije razvio ni sa jednim drugim ambasadorom.

Ajvorov nemački kolega Vilfrid Gruber bio je jedan dosadan birokrata, Italijan Rikardo Sesa beskrajno šarmantan ali uglavnom beskoristan, od odlaska kontroverznog Vorena Cimermana Amerikance je u Beogradu predstavljao otpravnik poslova Ričard Majls, koji je (onako proćelav i sa negovanom bradicom) više podsećao na nekog profesora (i tako se uglavnom i ponašao) pa je Roberts objektivno bio jedini ozbiljan čovek Zapada sa kojim je tada Slobodan Milošević mogao da pregovara (a ne samo ćaska) o ozbiljnim stvarima. Uostalom – taj detalj je u to vreme u Beogradu znao jako uzak krug ljudi a ni dan-danas ga nećete naći u Robertsovoj zvaničnoj biografiji – novi britanski ambasador je u jugoslovensku prestonicu došao sa jednim živopisnim detaljom u karijeri: bio je načelnik Uprave za borbu protiv terorizma u Forin Ofisu. Džems Bond, prerušen u profesora, gotovo bi se moglo reći? Mnogo godina kasnije, kad je njegov mandat u Beogradu odavno bio završen, već uveliko u novom veku, ostalo nam je nekoliko njegovih pikantnih fotografija sa vrhunskim foto-modelima u Dablinu, od kojih smo jednu rešili da podelimo i sa čitaocima ovog teksta.

Tako se, još dosta rano, između Miloševića i Robertsa oblikovala jedna čudna hemija koje su obojica bili svesni i koristili je, već po potrebi, svako za svoje ciljeve. Modus operandi je, otprilike, bio ovakav: Ser Ajvor bi – pre nego što je zvanično smeo to da uradi – Miloševiću odao neki delić tajnih informacija (sa sastanaka Kontakt grupe ili nekog drugog međunarodnog tela koje se bavilo jugoslovenskom krizom) omogućavajući mu da tako stekne neku početnu prednost u igri sa Tuđmanom, Izetbegovićem ili Karadžićem; za uzvrat, Milošević bi nešto – što je Zapadu bilo važno – dao baš Robertsu (odnosno Velikoj Britaniji) a ne Amerikancima ili drugim evropskim saveznicima, što je mnoge visoke diplomate u Vašingtonu i Parizu izluđivalo, a ser Ajvoru među njegovim kolegama u Beogradu povećavalo broj neprijatelja.

Kako je to u praksi funkcionisalo? Evo jedne male ilustracije, koje nema u knjizi. U onim danima između Nove godine i Božića, 1995. godine – kada je Beograd uvek pust – jedan od Robertsovih bliskih saradnika (kojeg pominje i u knjizi) pozvao me na popodnevni čaj. Bili smo gotovo sami u klubu na Terazijama, ćaskali o sasvim nevažnim stvarima i gledali u januarski sneg. Na stolu je, između nas dvojice, sve vreme ležao žuti koverat formata A4, u kome je bilo, možda, pedesetak listova papira. Kad smo popili čaj, moj sagovornik je pogledao u koverat koji je doneo sa sobom i rekao: “Mi ovo još ne smemo da vam zvanično predamo, jer će tek za dve nedelje da bude usvojeno. Ali ja mogu to da zaboravim na stolu, a ti da to primetiš, pa da mi vratiš sutra?” Tada smo se pozdravili, čovek je otišao a u nezatvorenom kovertu ostala je konačna, nezvanična, verzija plana Z4 Kontakt grupe o autonomiji Srba u Hrvatskoj. Koliko je vremena Roberts kupio srpskoj strani ovim malim špijunskim trikom? Dvadesetak dana, ne više. Plan je zvanično predstavljen 30. januara 1995.

Ajvor Roberts je voleo da odnos koji je gradio sa Slobodanom Miloševićem poredi sa odnosom koji su svojevremeno imali Ser Ficroj Meklin i Josip Broz Tito. To poređenje je, naravno, bilo preterano na više nivoa: niti su Velika Britanija i SR Jugoslavija u Ratovima za jugoslovensko nasleđe (1991-1999) bili na istoj strani (kao što su bile Britanija i Jugoslavija u vreme Drugog svetskog rata), niti je ikada Ajvor Roberts u 1990-tim imao takav pristup vrhovima britanske vlasti kao što je Ficroj Meklin imao Vinstonu Čerčilu, niti su on i Milošević ikada bili lični prijatelji, kao što su to bili Meklin i Tito. Ipak, ova mala istoricistička parabola je jako godila Robertsu, verovatno i Miloševiću i doprinosila auri mita koji je, sredinom 1990-tih, u Beogradu stvoren o tadašnjem britanskom ambasadoru.

Sam Roberts, opet, u knjizi priznaje da je u Beograd došao pod utiskom jednog drugog mita – onog koji je, pre toga, na Zapadu bio stvoren o Slobodanu Miloševiću:

“Moj podsekretar u Londonu rekao mi je, pre nego što sam otišao, da je na jednom sastanku u Briselu sa evropskim ministrima spoljnih poslova, u decembru 1993, iz Miloševića curila moć.”

Na jednom drugom mestu, on navodi zanimljiv detalj iz ćaskanja sa državnim sekretarom za spoljne poslove u Forin Ofisu, Daglasom Hogom, neposredno po izlasku iz zgrade Predsedništva Srbije, gde su zajedno bili na sastanku sa Miloševićem:

“Kad smo napustili sastanak, Daglas Hog je primetio: On poseduje izvestan nezgrapan šarm. Treba stalno da se podsećam na sve grozne stvari koje je uradio.”

Međutim, sve su to bili pojedinačni utisci – formirani na osnovu jednog ili par sastanaka – često na osnovu prepričanih anegdota, prethodnih saznanja ili predrasuda. Po sopstvenoj računici, Ajvor Roberts se sa Slobodanom Miloševićem video, u raznim situacijama, različitim povodima i u raznim kontekstima, “nekih četrdeset puta” i u tom smislu je – bez ikakve konkurencije – zapadni diplomata koji je sa njim najviše razgovarao i, naravno, bio u najboljoj prilici da o njemu stekne svoj sud. Evo šta o tome Roberts piše u knjizi:

“Zgrada Predsedništva Srbije nalazi se u starom delu Beograda. Građevina s kraja devetnaestog veka deluje depresivno i prljavo spolja, a u to vreme je bila mračna i neprijatna i iznutra. I skoro pusta. Nije bilo užurbanosti na kakvu biste naišli u nekom zapadnoevropskom ministarstvu. Tokom nekih četrdeset poseta Miloševiću, izuzev telohranitelja i službi bezbednosti, u zgradi nikada nisam sreo više od dvoje-troje ljudi.

Obrazac je uvek bio isti. Ako je to bio sastanak delegacije … održavao se u nagizdanom salonu u prizemlju, sa teškim nameštajem iz devetnaestog veka i modernim slikama na zidu. Milošević bi neizostavno ušao namerno fiksirajući gosta plavim očima, a potom bi se rukovao toplo i srdačno, kao da je taj gost najvažnija ličnost koju je ikad sreo. Mislim da je te jednostavne trgovačke trikove naučio kada je, u bankarskim danima, odlazio u Njujork. U svakom slučaju bilo je to u oštrom kontrastu sa zakopčanim, povučenim, istočnoevropskim stilom.”

Međutim, kada su Roberts i Milošević uspostavili prisniji međusobni odnos, promenilo se i mesto na kojem su vodili razgovore:

“Svi takvi mali sastanci održavali su se u Miloševićevim kancelarijama na prvom spratu; bio je to niz od tri međusobno povezane sobe, sa čekaonicom desno, kancelarijom njegovog ličnog sekretara u sredini i njegovom kancelarijom levo, iz koje su dalje vodile druge prostorije koje su se mogle koristiti za obroke. Njegova kancelarija je bila velika i klasična. Nije bilo televizije ili nekih drugih drangulija. Veliki sto sa relativno malo hartije za rad – Srbija svakako nije bila autokratija koja počiva na papiru – i velika fotografija njegove supruge na zidu, levo od stola. Milošević mi je ponudio da sednem u jednu od četiri ili pet fotelja koje su bile razmeštene oko okruglog staklenog stola, na kojem je stajao veliki časovnik. Uprkos očiglednim pokazateljima, on je retko ostavljao utisak da mu se naročito žuri. Formalno oslovljavanje ostalo je sačuvano: gospodine predsedniče, gospodine Roberts. Ponudio mi je uobičajeno: kafu, voćni sok ili šljivovicu.”

Odnos Ajvora Robertsa prema Slobodanu Miloševiću bio je višestruko kontroverzan. Sa jedne strane, on je – sprovodeći vrlo revnosno politiku soje vlade – javno bio kritičan prema srpskoj strani rata. Sa druge je opet, u brojnim privatnim razgovorima pokazivao razumevanje za mnoge osetljive tačke u tadašnjoj srpskoj poziciji, među njima čak i za onu koja je – na celom Zapadu – bila fetiš još od zaključaka Badinterove komisije 1991: moguće promene granica. I samog Miloševića je, dakle, posmatrao u toj dijalektici: jučerašnji protivnik, koji danas može da bude i saveznik, da bi se sutra, ako se okolnosti promene, opet pretvorio u protivnika.

Ta dijalektika, ta nepodnošljiva lakoća inverzije, provejava kroz celu ovu knjigu: kad god bi se, u nekom trenutku beskrajnih pregovora, Milošević naljutio na Zapad (sam Roberts, zanimljivo, priznaje da je – ne retko – ta njegova ljutnja bila opravdana) britanski ambasador bi krivicu svalio na – kako je sam tvrdio, hronično nepouzdane – Amerikance, a narolito na Roberta Gelbarda i Ričarda Holbruka, kao glavne krivce što neki dogovor nije u praksi sproveden. Najčešće, Roberts bi se vajkao kako je “Amerikancima lako da budu neodgovorni” jer nemaju svoje trupe na terenu u Bosni i Hercegovini, a evropske zemlje koje učestvuju u kontingentima UNPROFOR-a (pre svega Britanija) ne mogu tako olako da se ponašaju. Tako je ovo suptilno huškanje na Amerikance, Gelbarda i Holbruka postala Robertsova valuta kojom je, nepogrešivo, kupovao Miloševićeve simpatije i jačao svoj položaj.

Koliko je u tome na kraju bio uspešan, možda najbolje ilustruje ovaj odeljak, koji opisuje jedan njihov razgovor s proleća 1997. godine:

“Ipak, nasuprot našem verbalnom sukobu tokom demonstracija, ovaj razgovor, kao i većina mojih poslednjih razgovora sa Miloševićem, protekao je sasvim mirno: hemija se beše sasvim promenila. Nije bilo vatrometa, nije bilo teatralnosti. Opšta atmosfera je bila blaža. Mnogo se žalio na Holbruka i SAD, koji su ga, tvrdio je, “namagarčili”. Bio je ponosan na ovaj izraz i pitao me je da li mi je poznat. Objasnio sam mu da je to odavno u upotrebi sa obe strane Atlantika.

Tvrdio je da su mu u Dejtonu obećali potpunu normalizaciju, a umesto toga je dobio spoljni zid sankcija. Kad sam se bolje upoznao sa situacijom ispostavilo se da je Holbruk obećao da će “dati sve od sebe” da administracija i Kongres prihvate normalizaciju. Ništa konkretnije i ništa napismeno.”

III

Susreti sa istorijom

U toku tri i po godine koliko je proveo u Beogradu, Ajvor Roberts se video i sa mnogim ljudima koji se nisu aktivno bavili politikom, ni na vladajućoj ni na opozicionoj strani, ali su – iz različitih razloga – uticali na kreiranje javnog mnenja tadašnjeg Beograda. Neke od tih susreta opisao je i u knjizi, ti opisi su divne, gotovo literarne, minijature, priče u priči i predstavljaju pravu poslasticu za čitaoca. U ovom prikazu zadržaćemo se samo na dva, po našem mišljenju najbolja, takva opisa. Jedan se odnosi na razgovor sa Milovanom Đilasom, drugi na susrete sa Dobricom Ćosićem.

Susret sa Milovanom Đilasom Ajvor Roberts je imao neposredno po dolasku u Beograd, u proleće 1994. – otprilike godinu dana pre Đilasove smrti. Autor čitaocu odmah saopštava i svoj motiv:

“Titov bivši ratni drug, koji je postao njegov najljući kritičar, bio je čovek kojem sam se dugo divio izdaleka.”

Ali, pored tog ličnog razloga, intelektualne radoznalosti koju jedan pisac budi u drugom, ambasador je imao i profesionalni razlog za ovu posetu: zanimalo ga je da, od čoveka koji je neposredno učestvovao u određivanju međurepubličkih granica nove Jugoslavije, čuje mišljenje o njihovom značaju. Bilo je to samo tri godine posle čuvenog mišljenja Badinterove komisije Evropske zajednice, kojim su one, praktično, priznate i kao međudržavne, i u vreme kada – u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj – iako priznate, faktički nisu postojale. Roberts je, inače, u celoj knjizi (vratićemo se na ovaj momenat kasnije) opterećen pitanjem granica. U tom smislu, on pomalo podseća na britanske diplomate viktorijanske ere, koje su i same crtale desetine takvih granica, u raznim delovima imperije nad kojom sunce nikad nije zalazilo.

Đilas je Robertsu ispričao nekoliko zanimljivih detalja o tom istorijskom periodu: o predlogu Moše Pijade da se uspostavi autonomna pokrajina Srba u Hrvatskoj, o prvobitnoj ideji da cela Bosna i Hercegovina bude “autonomna regija” Srbije, o Titovom pristupu da svim tim raspravama smanji značaj, tako što će sve međurepubličke granice proglasiti “administrativnim linijama”.

Ono što, međutim, pleni pažnju čitaoca u opisu tog – jedinog – razgovora Milovana Đilasa sa Ajvorom Robertsom, mnogo više od interesovanja novopečenog ambasadora jesu teme koje su, pred kraj života, plenile pažnju disidentskog veterana Evrope. Naime, Đilas se požalio Robertsu kako “iako svi pričaju o njegovim političkim i istorijskim delima, nikada nije dobio pohvale kao romansijer” – na šta mu je njegov gost odgovorio:

“Gospodine Đilas, uz najveće poštovanje, Vi ste bili partizanski general, prva ličnost u borbi za uništenje komunizma iznutra i Vaši spisi još uvek se smatraju klasičnim tekstovima. Zar ne mislite da je malo previše da očekujete da Vas slave i kao velikog romanopisca?”

***

Drugi razgovor, na koji se u ovom prikazu vredi osvrnuti, autor je vodio sa Dobricom Ćosićem, početkom leta 1994. Kao i neke druge u to vreme (na primer sa profesorima Mihailom Markovićem i Svetozarom Stojanovićem) i razgovor sa Ćosićem Roberts je vodio očekujući da – preko svojih sagovornika – utiče na ponašanje bosanskih Srba, kako ih on zove u knjizi. Čitalac ne ostaje u dilemi: britanski ambasador nije želeo da zavisi samo od Miloševića, i pokušavao je – kao svaki iskusni diplomata – da izgradi svoju autonomnu bazu kontakata.

Dobrica Ćosić (bilo je to oko godinu dana nakon njegovog smenjivanja sa mesta predsednika SR Jugoslavije) bio je očigledno loš izbor posrednika:

“Ćosić nije bio uopšte raspoložen da pozitivno ili konstruktivno utiče na bosanske Srbe. Jednom me je pitao, sasvim ozbiljno, zbog čega je nezgodno imati za cilj Veliku Srbiju kad mi imamo Veliku Britaniju. Nije mi poverovao kada sam pokušao da ga ubedim da naziv Velika Britanija služi samo tome da se pravi razlika u odnosu na Bretanju.”

IV

Avanture ratnog ambasadora

Druga linija Robertsovih kontakata – koja je samo delimično obrađena u knjizi – bili su njegovi direktni razgovori sa najvišim rukovodstvom Republike Srpske (“bosanskih Srba”), Radovanom Karadžićem, Momčilom Krajišnikom i Nikolom Koljevićem. Koljević – koji je, kao šekspirolog, odlično govorio engleski – činio se Robertsu na samom početku kao potencijalno najisplativiji sagovornik, uprkos glasu koji ga je pratio:

“Često je odbacivan, delimično kao alkoholičar, delimično kao Miloševićeva marioneta (zbog čega nije imao uticaja na Palama), a delimično kao nacionalistički gad koji je odgovoran za granatiranje dragocene biblioteke u Sarajevu.” – piše autor, i odmah dodaje: “Sve to davalo je pomalo iskrivljenu sliku.”

Roberts je o Nikoli Koljeviću ipak stekao bolje mišljenje od čaršijskih priča:

“U vreme kad sam ga prvi put sreo, aprila 1994, oni najgori izlivi nacionalizma kao da behu iscureli iz njega. Nikada u mom prisustvu nije upotrebljavao omalovažavajuće izraze o muslimanima ili Hrvatima i teško da mogu da zamislim da bi kombinacija njegovog poimanja vojnih ciljeva i teška kratkovidost mogle da budu od velike koristi za artiljeriju bosanskih Srba.”

Ove simpatije su samo na prvi pogled čudne – autor, naime, otvoreno, priznaje da je od veze sa Koljevićem očekivao puno:

“U našim pokušajima da zabijemo klinove između Beograda i Pala i da pronađemo slabe karike u vođstvu bosanskih Srba, Koljević je bio spreman, iako ponekad nesvestan partner. On je bio ta slaba karika. Istovremeno je bio blizak s Miloševićem, što ga je činilo dvostruko korisnim.”

Ipak, kontakti sa Koljevićem konačno su se pokazali kao beskorisni – dok su oni sa Krajišnikom, obično održavani u tajnosti, u jednom hotelu u Zvorniku – bili ne samo dosadni nego, kako Roberts piše, krajnje iscrpljujući:

“Krajem januara 1995, sastao sam se sa Krajišnikom i Koljevićem u bosanskom pograničnom gradu Zvorniku. U hotelu u kojem smo se sastali bilo je veoma hladno. U Bosni nije bilo mazuta za grejanje za nevladine potrebe. Tokom sedmočasovnog sastanka bili smo u kaputima dok su Krajišnik i Koljević igrali onu tradicionalnu igru “toplo – hladno”. Na Palama je Krajišnik bio poznat kao Brežnjev. Njegov krut psihički sklop, seljačka lukavost a iznad svega beskrajna sposobnost izvrdavanja i strpljenje u istrajavanju na odabranom kursu, sve ga je to činilo teškim i dosadnim sagovornikom.”

Slobodan Milošević je znao za ove Robertsove paralelne kontakte i to mu je – ne skrivajući zluradost – stavljao do znanja uvek kada bi, na nekom od tih sastanaka, pretrpeo (ko zna koji po redu) neuspeh:

“S obzirom na svoje komunističko obrazovanje, bio je veoma sumnjičav. Da li je to pokušaj Zapada da ga zaobiđe, da marginalizuje Srbiju i da sklopi sporazum direktno sa Palama? Zašto se, pitao je Koljevića (koji mi je odmah preneo to ptanje) toliko viđam sa bivšim jugoslovenskim predsednikom, okorelim nacionalistom i ocem bosanskih Srba, Dobricom Ćosićem.”

A ponekad bi – piše Roberts – Milošević odjednom prekinuo njihov razgovor na neku sasvim drugu temu, na izgled bez ikakvog povoda, samo da bi mu prepričao najnoviji trač o ljudima koje, u tom trenutku, nije voleo:

“Karadžić ga, smatrao je on, neprestano muči porukama. Najnovija poruka “tog ludaka” bila je, u stvari, molba da Milošević garantuje da ga neće izručiti Tribunalu za ratne zločine i da će ga postaviti za direktora psihijatrijske bolnice u Beogradu. Milošević je odgovorio na Karadžićeve zahteve samo u slučaju da Karadžić prihvati plan Kontakt grupe. Od tada je nastao tajac.”

***

Dok je britanski ambasador – neuspešno – pokušavao da na Palama dobije koncesije koje nije mogao u Beogradu, Milošević je, u jednom trenutku, došao na ideju da taj Robertsov entuzijazam iskoristi za svoju agendu – podsticanje sukoba između Radovana Karadžiža i Ratka Mladića:

“Početkom 1995. Milošević je sredio da se sretnem sa generalom Mladićem u Beogradu. Moj cilj je bio da pojačam poruku koju smo pokušavali da prenesemo bosanskim Srbima posredstvom Miloševića, da plan Kontakt grupe treba prihvatiti… Takođe sam želeo da procenim njegovo raspoloženje i njegovu očigledno složenu i nastranu ličnost. Sastanak je održan u vili srpske vlade, udaljenoj oko 300 koraka od moje rezidencije u Beogradu. Uveden sam u društvu Džordža Bazbija, prvog sekretara u mojoj kancelariji, odličnog analitičara srpske scene i čoveka koji je od osoblja Forin Ofisa najbolje govorio srpskohrvatski.

Mladić je delovao potpuno opušteno. Uveo nas je Mladićev general, gospodin Gvero, koji se više ponašao kao medicinska sestra koja dovodi posetioce mentalno obolelom pacijentu. Mladić nije bio u uniformi, nosio je tesnu crnu košulju i bio je drzak na svoj način. Uopšte nije bio šarmantan ali je o sebi imao visoko mišljenje. Očitao nam je standardnu bukvicu bosanskih Srba o Srbima kao čuvarima kapije Evrope koji odbijaju nevernike. Njegova mržnja prema slovenskoj braći muslimanima bila je neobuzdana i neskrivena.”

I ovaj sastanak završio je neuspešno, ali autor iznosi jednu zanimljivu opasku:

“Kad sam se posle toga video sa Miloševićem, jedva je čekao da čuje šta mislim. Još uvek je čvrsto stajao na stanovištu da Mladić preuzme upravljanje srpskim entitetom i da Karadžić bude smenjen.”

Robertsova neposredna reakcija na Miloševićeve pokušaje da ga uključi u svoje kadrovske planove u Bosni bila je originalna: tražio je (i dobio) sastanak sa načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, Momčilom Perišićem. Naravno, u razgovoru sa Perišićem Roberts nije pominjao ništa o ovim osetljivim spletkama u vrhovima vlasti – čak je i sam sastanak, formalno, zakazao sa obrazloženjem da “želi da proveri njegovu rešenost da drži granicu na Drini zatvorenom” (bilo je to u vreme kada je Beograd uveo interne sankcije Republici Srpskoj, kao vid pritiska na Karadžića da prihvati mirovni plan Kontakt grupe) – ali je, suštinski, hteo da stekne utisak o ličnim odnosima u vrhovima Vojske Jugoslavije i Vojske Republike Srpske. Evo kako je Roberts u knjizi zabeležio taj susret:

“Bio je sasvim otvoren. Da, naravno, on sprovodi odluke političara, iako se ne slaže sa političkim rascepom između srpskih lidera. Srpski narod je jedinstven, čak i kada su njegove vođe priveemeno u sukobu. Dugoročno gledano, prevagnuće osećanje naroda. Što se tiče njegovih odnosa sa generalom Mladićem, oni su dugo bili braća po oružju u staroj jugoslovenskoj vojsci, JNA, što znači da su njihove prijateljske veze mnogo važnije od privremenih podela među političarima. Perišić je srpskohrvatsku reč “političari” izgvorio sa posebnim prezirom.”

Zanimljivo je da, nakon tih susreta, Milošević više nikada nije razmatrao plan da – nekooperativnog – Karadžića zameni sa, kako je on tada bio ubeđen, kooperativnim Mladićem. Pre Robertsovih memoara, uglavnom se smatralo da je on od tog plana morao da odustane nakon što je Haški tribunal protiv Mladića podigao optužnicu za ratne zločine. Ali, između ta dva događaja prošlo je celih šest meseci – dosta vremena u godini prepunoj raznih događaja. Da li je, možda, britanski ambasador diskretno upozorio srpskog predsednika da mu načelnik Generalštaba nije preterano lojalan (Milošević je, na kraju, zaista i smenio Perišića tri i po godine kasnije – u novembru 1998. godine, uoči rata sa NATO paktom)? Robertsova knjiga ne nudi odgovor na ovo pitanje. Ili bar ne nudi eksplicitan odgovor. Ono što je najbliže odgovoru je sledećih par rečenica:

“Izgledalo je da je Milošević opsednut idejom da ubedi Mladića da preuzme političku vlast na Palama. Pitao sam se nije li zbog toga zabrinut za Srbiju? Nije uopšte bila tajna da su njegovi odnosi sa načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, generalom Perišićem., tek samo korektni. Ako bi njegov brat po oružju preuzeo političku vlast na Palama, Perišić bi mogao da dođe na sličnu ideju.”

***

Očigledno, hemija koja je uspostavljena između Miloševića i Robertsa nije mogla da se ponovi i u slučaju Mladića: kulturološke razlike bile su prevelike. Ipak, ovi pomalo bizarni Miloševićevi pokušaji provodadžisanja imali su druge posledice, o kojima autor ne piše u knjizi, ali su o njima ostali sačuvani podaci na drugim mestima. Forin Ofis je – nezvanično, na Robertsov predlog – poslao svog specijalnog izaslanika na Pale, kao oficira za vezu sa bosanskim Srbima, kako je (ne)zvanično nazivan. U toku 1994. i 1995, sve do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, ovaj posao obavljao je Kristofer Geidt (1961), koji je završio međunarodne odnose na Kembridžu i Vojnu akademiju u Sandherstu, sa prethodnim iskustvom u Obaveštajnom odeljenju britanske vojske. Tako su i Karadžić, i Krajišnik, i Mladić konačno dobili sagovornika koji se razumeo u obaveštajni rad, mogao da shvati vojne i bezbednosne aspekte krize u Bosni i Hercegovini, i sa njima o tome kvalifikovano razgovara – a da o tome ne samo Milošević ništa ne zna, nego da čak i Roberts može ubedljivo da mu prećuti osetljive detalje.

Ironija sudbine je da je Kristofer Geidt, pred svoj odlazak sa Balkana (1996) pomagao prvom visokom predstavniku međunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu, Karlu Biltu, u pregovorima sa Miloševićem oko uklanjanja Radovana Karadžića sa položaja. Ova zanimljiva ličnost se, kako smo rekli, u Robertsovoj knjizi uopšte ne pominje – moguće je da je Geidt ostao na onim neobjavljenim stranicama – verovatno zato što je, u vreme kada je objavljena (2012) bio na dužnosti privatnog sekretara kraljice Elizabete II, gde je proveo punih dvanaest godina (2005 – 2017) a danas je u Gornjem domu britanskog parlamenta – kao lord Geidt od Kroberga.

***

Zanimljive su Robertsove beleške o događajima u Srebrenici, u leto 1995. godine:

“Ogorčene borbe u proleće i leto 1992. ostavile su naročito gorko zaveštanje na tom prostoru. Tada je muslimanski garnizon u Srebrenici, pod komandom Nasera Orića … ubio oko hiljadu srpskih civila, tako da se sa srpske strane očekivala odmazda. U junu 1995, napadi iz zaštićenih zona na obližnja srpska sela izazvali su sve žešće napredovanje Srba prema samoj enklavi. Holandski kontingent UN zatražio je vazdušne napade, ali su oni odobreni tek kada je bilo prekasno. Pošto su pale dve bombe, koje su izazvale dodatno uzimanje talaca, holandski ministar odbrane zatražio je obustavljanje vazdušnih operacija. U međuvremenu, 82. divizija bojske bosanskih muslimana istopila se pod okolnostima koje još nisu razjašnjene.

Prema mišljenju Lore Silber i Alana Litla, muslimansko vođstvo smatralo je Srebrenicu i druge enklave (Žepa i Goražde) teretom. … Sam Orić povukao se iz Srebrenice u aprilu, tri meseca pre nego što je enklava došla pod udar. Silberova i Litl tvrde da je bosanskoj i američkoj vladi odgovaralo da Srebrenica padne, što bi bosanskoj vojsci omogućilo da krene napred na drugim mestima i da izbegne stalnu pretnju odmazdom nad izloženim istočnim enklavama. U slučaju SAD, koje su pripremale novu inicijativu, gubitak istočnih enklava bi mnogo olakšao crtanje mapa. Nema dokaza za ovu tvrdnju, ali je bilo mnogo glasina da je Srebrenica bila vojnički praktično napuštena.”

A nešto kasnije u tekstu:

“Šta se stvarno dogodilo na sastanku između Miloševića i Mladića verovatno nećemo nikad saznati, iako je Mladić rekao (Karlu) Biltu i generalu (Rupertu) Smitu, na jednoj večeri sa Miloševićem negde u to vreme, da “zaborave na Žepu”. Bila je to jasna poruka da će je zauzeti.”

Da li je Slobodan Milošević bio unapred upoznat sa planom masovnog ubistva u Srebrenici? Roberts nema nepobitan odgovor na ovo pitanje ali je sa čitaocem podelio svoj utisak:

“Čini se da je u ovoj fazi rata Mladić više voleo da se opredeljuje za instrukcije iz Beograda nego sa Pala. I dok je Milošević možda kovao zaveru sa njim, ili mu čak predlagao napad na Srebrenicu ili Žepu, nije bilo verovatno da podržava masakre, budući da mu je bilo potpuno jasno koliko bi se ti masakri odrazili na njegov ugled u vreme kada mu je bilo toliko stalo da igra ulogu mirotvorca.”

Ovaj odeljak o Srebrenici autor završava rečenicom u kojoj sa čitaocem deli svoj razgovor sa tadašnjim generalnim sekretarom UN, Jasušijem Akašijem, o vojnim aspektima razdvajanja zaraćenih strana u Bosni (i, u tom kontekstu, odbrane zaštićenih enklava, među kojima je bila i Srebrenica):

“Generalni sekretar UN procenio je da mu je bilo potrebno oko trideset četiri hiljade vojnika; dobio je manje od sedam hiljada.”

V

Velemajstor beogradskog kruga spletki

Osim Slobodana Miloševića i rukovodstva bosanskih Srba, kako ih naziva, ambasador Roberts je održavao relativno česte kontakte i sa nizom drugih pripadnika tadašnjeg establišmenta, i vladajućeg i opozicionog. Neke od njih je opisao i u knjizi, a neki od tih opisa su toliko živopisni da su na samoj granici indiskrecije.

Takav je, recimo, opis prvog susreta sa liderom Srpskog pokreta obnove, Vukom Draškovićem:

“Jedne od prvih večeri u Beogradu, Elizabet i ja smo izašli na večeru s Vukom i njegovom ženom Danicom. Vuk je izgledao kao da igra glavnu ulogu u Zefirelijevom filmu “Isusov život”. Bio je bestidni apologeta četničkog vođe Draže Mihailovića … bivši novinar i pisac čije su neke knjige (na primer, Nož) bile izrazito nacionalističke. On se, međutim, preobratio u borca za mir i pripadnici tajne policije zatvarali su ga i tukli…”

Na večeri opisanoj u knjizi Vuk Drašković prepričava britanskom ambasadoru svoj sastanak sa Slobodanom Miloševićem, krajem 1993. godine, kada njih dvojica nisu mogli da dogovore učešće SPO u vladi Srbije:

“Drašković je odbio otrovno piće. Da je mogao da dobije ministarstvo unutrašnjih poslova, to bi prihvatio. Ništa drugo. Milošević nije želeo ni da razgovara o tom ministarstvu jer je bio preveliki komunista da bi razmatrao predaju poluga policijske vlasti neverniku kakav je bio Drašković. Pokušao je, međutim, da ga ubedi nudeći mu deset ministarskih mesta.”

***

Zanimljiv je i detalj sa bivšim guvernerom Narodne banke Jugoslavije, Dragoslavom Avramovićem. Roberts najpre otvoreno priznaje (javnosti dosad nepoznat) detalj da je Miloševićevoj odluci o Avramovićevom smenjivanju sa mesta guvernera, maja 1996. godine, delimično i on sam doprineo:

“… uklonio je glavni stub ekonomske stabilnosti u establišmentu – Dragoslava Avramovića, guvernera Narodne banke, bivšeg ekonomistu Svetske banke i člana Brantove komisije, samo nekoliko nedelja posle njegove posete Londonu zbog razgovora koje sam ja ugovorio sa guvernerom Banke Engleske.”

Na ovom mestu, pažljivi istraživač ne može da izbegne pitanje: da li je Roberts – poznajući dobro Miloševića – namerno dogovorio Avramovićev sastanak sa guvernerom Banke Engleske, da bi tako izazvao Miloševićevo nezadovoljstvo i posredno doveo do smenjivanja guvernera? Ili nije dobro procenio posledice svojih postupaka? Tačan odgovor, posle četvrt veka, teško da možemo dobiti – dvojica od trojice učesnika te priče u međuvremenu su umrli a nisu za sobom ostavili nikakav komentar – ali je indikativno da je, samo nekoliko meseci kasnije, Dragoslav Avramović prihvatio da bude nosilac lista opozicione koalicije “Zajedno” na predstojećim saveznim izborima.

Koliko je Ajvor Roberts doprineo dogovoru smenjenog guvernera Narodne banke i srpske opozicije? Evo šta on sam o tome piše:

“Kao što sam već pomeno njega je režim najurio zato što je kritikovao politiku vlade i što je time prekoračio svoja ovlašćenja. Upoznao sam Avramovića … sa zamenikom ministra iz Forin Ofisa na koga je on ostavio jednako upečatljiv utisak kao i na mene. Saslušali smo njegove ideje o sastavu vlade ukoliko pobedi opozicija i poželeli mu sreću.”

Ova situacija je, otprilike nedelju dana kasnije, pretrpela neočekivan i pomalo dramatičan obrt: navodeći zdravstvene razloge, Dragoslav Avramović se povukao sa opozicione izborne liste i iz izborne kampanje. Roberts u knjizi navodi kako je i sam (zajedno sa američkim otpravnikom poslova Ričardom Majlsom i nemačkim ambasadorom Vilfredom Gruberom) bio predmet napada opozicije, jer je navodno izvršio pritisak na Avramovića da se povuče, da bi sprečio pad Miloševića, koji je Zapadu i dalje bio potreban, radi primene Dejtona.

Roberts u knjizi negira ove optužbe: tvrdi da mu je sam Avramović rekao da ima ozbiljne probleme sa bubrezima (akutna bubrežna insuficijencija bila je i neposredan uzrok Avramovićeve smrti, krajem februara 2001. godine, samo nešto više od četiri godine od ovih događaja) ali i daje jedan, pomalo bizaran i svakako brutalan, osvrt na tadašnji opozicioni mit o “Miloševićoj nezamenljivosti“:

“Ideja da bi Miloševićeva smrt – fizička ili politička – u zapadnim prestonicama bila smatrana kao bogomdana ili kao pravi blagoslov, bila je smešna. Niko nije bio sklon njegovoj fizičkoj smrti. Međutim, za njim ne bi bilo ni suza. Sva zabrinutost zbog stabilnosti regiona, koja je do tada postojala, brzo bi ustupila mesto olakšanju, posle desetogodišnje noćne more.”

Ali, odmah potom, dodaje:

“Naravno da su izgledi na uspeh koalicije koju je predvodio Avramović nosili sa sobom izvesna strahovanja. Pobeda ultranacionalističkih radikala pod vođstvom Vojislava Šešelja bila je stvarna preokupacija, ali je u to vreme ona bila daleko od verovatne.”

I šta se onda, zaista, dogodilo sa misterioznim povlačenjem kandidature Dragoslava Avramovića 1996? Kako su nastale glasine o zaveri trojice zapadnih diplomata protiv srpske opozicije?

“Beogradska fabrika tračeva pokrenula je priču da je pravi razlog Avramovićevog povlačenja pritisak koji su na bivšeg guvernera izvršili američki otpravnik poslova i britanski i nemački ambasador. … Tek mnogo nedelja kasnije otkrili smo da je izvor zamenik Vuka Draškovića, Milan Božić, koji je najzad priznao da je pustio u opticaj ovu priču kao alibi u slučaju da Koalicija “Zajedno” prođe loše na izborima.”

***

Generalno, Robertsovo mišljenje o liderima opozicionih stranaka u Srbiji, sredinom devedesetih godina prošlog veka, dosta je kritično. Na nekim stranicama knjige, ta kritičnost kao da je na granici podsmeha. Ovo se naročito odnosi na autorov opis događaja posle višemesečnih zimskih demonstracija 1996/1997. završenih usvajanjem onog čuvenog lex specialisa u Narodnoj skupštini. Navodeći najpre kako je Milošević krizu rešio “na najnezavidniji način”, tako da mu to “nije donelo nikakav politički kredit, ni kod opozicije u zemlji ni kod demokratskog sveta u inostranstvu” i da je “retko kada izgledao slabije”, autor nastavlja:

“Međutim, baš tada, u pomoć mu je pritekla opozicija. Pošto su se gostili po Evropi (uključujući i pomalo problematičnu posetu Londonu, gde se Đinđić nadao da će biti dočekan kao znamenita ličnost), lideri koalicije “Zajedno” zaboravili su na pištaljke i požurili da se nađu sa Medlin Olbrajt u Njujorku. Kad su se vratili, njihovo krhko jedinstvo konačno se raspalo. Đinđić je bio prinuđen da prizna, posle početnih demantija, da je održao tajni sastanak sa Miloševićem nekoliko nedelja ranije; Drašković je bio sve nepoverljiviji prema koalicionim saveznicima, a naročito je sumnjao u njegovo (Đinđićevo) opredeljenje da podrži njegovu kandidaturu za predsednika Srbije – za mesto koje Milošević mora da napusti do kraja godine. Čak je i Vesni Pešić iz malog Građanskog saveza dojadila Draškovićeva taktika nametanja rokova i ultimatuma koalicionim partnerima, govorilo se, često na insistiranje njegove moćne supruge Danice.”

***

Da li je Ajvor Roberts, možda, više cenio nezavisne novinare nego opozicione političare? Ovo pitanje sam čuo nekoliko puta u toku devedesetih, i sećam se da mi je – od samog početka – delovalo kao pitanje da li šahista više ceni lovca ili skakača: zavisi od toka partije, od otvaranja, pozicije, kombinacije. I nezavisne novinare – baš kao i opozicione političare – Roberts je posmatrao kao figure na šahovskoj tabli: u stalnim pokušajima da svom saigraču Miloševiću oduzme neko polje, kako bi ga tako naterao da mu – na nekoj drugoj tabli – da neki ustupak,

Posle izbora 1996. godine, od kojih je – videli smo to na maloj minijaturi sa Dragoslavom Avramovićem – Roberts očekivao da dobije nešto (i istovremeno se plašio da ne dobije previše) preduzeo je opsežnu operaciju pomoći nezavisnim lokalnim radio stanicama, okupljenim oko legendarne radio stanice B92:

“Moji poslednji meseci u Beogradu bili su uglavnom zasenjeni Kosovom, ali i pretnjom mreži nezavisnih radio-stanica koja je uspostavljena na podsticaj B92, sa značajnom pomoći Bi-Bi-Sija i britanske ambasade. Početkom 1997. kada su demonstracije bile na vrhuncu, pozvao sam na ručak Verana Matića i Sašu Mirkovića sa B92 da ih pitam kako možemo da im pomognemo sa višeg nivoa. (Naša prethodna praktična pomoć za B92 išla je kroz dostavljanje sredstava sa diplomatskim pokrićem preko Budimpešte.) Sada, pošto je pojačana pažnja usmerena na demokratiju u Srbiji i pošto je okončan rat u Bosni, očekivali smo da možemo da im dostavljamo više sredstava.

Ljudi iz B92 tražili su malo vremena da razmisle i brzo su se vratili sa osmišljenim planom da njihove vesti idu preko satelita na lanac sličnih nezavisnih radio stanica u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Mi, Bi-Bi-Si i B92 radili smo mesecima na tom planu. Moj ataše za štampu, Džulijan Brejtvejt, bio je tome potpuno posvećen, tako da je B92 u leto bio spreman da počne da emituje program. Bi-Bi-Si je insistirao na šifrovanom signalu, pa smo morali da nabavimo dekodere za svaku od nezavisnih članica lanca. Znajući da će ih vlasti sigurno oduzeti ako budu išli redovnim poštanskim kanalima, sredio sam da se uvezu pod diplomatskim privilegijama. Zatim sam posudio opremu B92 i Asocijaciji članica bez naplate. Kako su dekoderi ostali vlasništvo ambasade i kako su mogli da se u svakom trenutku zatraže natrag, nadao sam se da ću izbeći pretnju da budu oduzeti.”

Ovaj Robertsov mali trik razbesneo je Miloševića – koji je opet bio isuviše ponosan da svom najboljem neprijatelju prizna da ga je taktički nadmudrio. Bilo je to šest meseci pre ulaska Šešeljevih radikala u vladu Srbije, ali je ksenofobna atmosfera već bila u porastu i nije bilo preterano teško da se u establišmentu napravi koalicija koja je želela da kapitalizuje to Miloševićevo nezadovoljstvo i – kako su se nadali – zauvek se otarasi “tog mrskog Engleza”:

“Nekoliko nedelja kasnije, čuo sam od prijateljske ministarske veze, Danka Đunića, da je Milošević besan i da želi da uništi tu mrežu po svaku cenu. Moje pokvareno ometanje strateškog plana da se jugoslovenskim medijima zapuše usta došlo je na dnevni red u kabinetu, tako da je bilo predloga da se proglasim nepoželjnom osobom, drugim rečima da budem proteran.”

Ishod ove male bure u čaši vode jako je zanimljiv a pomalo i zabavan: komunikaciju sa Robertsom preuzeo je – kako ga on u knjizi naziva – “viši činovnik” Ministarstva inostranih poslova. Neprijatne poruke se, naime, nikada ne prenose direktno nego preko kurira – tako se čuvaju lični odnosi koji će se, izvesno, u jednom trenutku ponovo popraviti. U ovom slučaju, kurir je imao zadatak da prenese poruku da se svi dekoderi moraju demontirati iz radio-stanica i vratiti u zgradu ambasade u roku od četrdeset osam časova. inače će u sve radio stanice ući policija. Pošto je već razgovarao sa kurirom, ni Roberts nije imao razloga da bude preterano pristojan, pa je – prilično bezobrazno – odgovorio da će, u tom slučaju, sve – posle Dejtona ionako sa teškom mukom izborene – autonomne trgovinske povlastice EU Jugoslaviji biti takođe ukinute – takođe u roku od četrdeset osam časova. Složeni mehanizam pretnje i blefa pušten je u pogon.

Kurir je preneo ovu poruku – preko ministra spoljnih poslova – Miloševiću, ovaj je u međuvremenu ohladio glavu, sabrao dva i dva, odmerio daru i meru, june i uže i onda se postavilo ono čuveno pitanje spasavanja obraza. Rešenje koje su konačno – zajedno – pronašli, bilo je gotovo genijalno: britanska ambasada je dobrovoljno prihvatila da plati carinske dažbine za dekodere (kao da ih je uvezla u komercijalne svrhe, radi prodaje, a ne kao opremu diplomatsko-konzularnog predstavništva), oni su naravno mogli da ostanu u B92 i drugim radio stanicama gde su se već nalazili, a Savezna uprava carina – kojom je rukovodio notorni Mihalj Kertes – nikada ambasadi nije poslala fakturu za te dažbine, tako da one u stvari nikada nisu ni plaćene. Tako je i vuk bio sit – Jugoslavija je zadržala trgovinske povlastice EU – i ovce (dekoderi) na broju.

Ove sitne pijačne nagodbe toliko su veselile i Miloševića i Robertsa, da su im se posle osladile. Evo još jednog ličnog sećanja na to vreme, koje takođe nećete naći u knjizi. Par meseci posle bizarnog slučaja sa dekoderima postavilo se pitanje malog lokalnog radija Bum-93 iz Požarevca, koji su vlasti u tom gradu, koristeći razne instrumente državne i paradržavne prinude, proganjale – a novinari su se, naravno, žalili Robertsu. Nekako u isto vreme, Beobanka – u kojoj sam tada radio – imala je problem sa povratkom u međunarodni sistem elektronskog plaćanja, SWIFT, iz kojeg je bila isključena 1992. Nigde nije precizno pisalo da li je i članstvo u SWIFT-u obuhvaćeno tzv. spoljnim zidom sankcija (koji je ostao na snazi posle Dejtona) ili ne, i jedna savesna Belgijanka, činovnica u sedištu ove međunarodne bankarske asocijacije tražila nam je, stalno , neke dodatne potvrde… Na poruku koju sam poslao Robertsu – da imam problem sa Briselom – dobio sam pomalo enigmatični (i duhovito dvosmislen) odgovor: “A ja imam problem sa Požarevcem” i poziv na ručak. Sutradan smo trgovali, između supe i glavnog jela, a već kod kolača je bilo jasno da se na članstvo Beobanke u SWIFT-u ne primenjuje spoljni zid sankcija, a da Bum-93 više neće imati problema u radu. I ovaj dogovor – kao i svi drugi postignuti sa Robertsom – bio je, kako je sada to moderno, a gramatički nepravilno, reći: ispoštovan.

***

Ambasador Roberts održavao je redovne kontakte i sa nizom bliskih saradnika Slobodana Miloševića. U knjizi je opisano nekoliko zanimljivih susreta – i karakternih ocena – predsednika Srbije Milana Milutinovića i Miloševićevog spoljnopolitičkog savetnika Bojana Bugarčića.

Evo, na primer, opisa razgovora sa Milutinovićem u leto 1998:

“Ostavivši Miloševića u njegovoj palati, otišao sam na ručak sa srpskim predsednikom Milutinovićem. Bio je potpuno otvoren i ono što je rekao Miloševićevim ušima bi zvučalo kao izdaja. Smatrao je da je podela rešenje kosovskog problema. Problem je, kako ga je on video, u crtanju karte. Zaboravio je da pomene velike naslage ruda i rudnike uglja. Pitao sam ga da li i Milošević tako misli. “Ne”, odgovorio je.

Milutinović mi je rekao da nalazi pred odlukom da se povuče, budući da je potpuno usamljen u vladi u zalaganju za ozbiljne reforme. … Dao sam Milutinoviću spisak incidenata koji su podrazumevali prekomernu upotrebu sile. Rekao je da će o incidentima detaljno raspraviti sa ministrom unutrašnjih poslova Stojiljkovićem. Rekao sam Milutinoviću da imam nisko mišljenje o ministru unutrašnjih poslova, sa čime se on složio.

Rekao sam Milutinoviću da su u Londonu duboko razočarani Miloševićevim odgovorom na pismo Tonija Blera. Milutinović nije bio upoznat sa time. Dao sam Milutinoviću po jedan primerak oba pisma. Rekao sam da mislim da je pismo pisao ministar spoljnih poslova Jovanović. Bilo je praktično bez sadržaja i krajnje birokratski napisano. Štaviše, nije nas vodilo nikud. Milutinović se složio da je pismo slabo. Jasno je bilo da mu je krivo što se nisu konsultovali s njim.”

Zanimljiv je i opis razgovora sa Bojanom Bugarčićem, kasnije tog istog dana:

“Posle otprilike dvočasovne pauze, imao sam petočasovni sastanak (uključujući večeru), na Milutinovićev zahtev, sa Bugarčićem, bivšim šefom kabineta i novimenovanim Miloševićevim savetnikom za spoljne poslove. Bugarčić je bio veoma inteligentan, prefinjeni operativac i prikriveni pristalica opozicije. Počeo je time da se Milutinović nada da ću i dalje biti angažovan. Milošević je spreman da me sluša.

Upitao sam za Šešeljevo uključivanje u srpsku vladu, dodajući da ništa ne može da pošalje negativniju poruku spoljnom svetu od toga da se primitivac kao Šešelj nalazi na vlasti. Bugarčić je rekao da je Milutinović nesrećan zbog toga. Bila je to partijska odluka doneta vrlo kasno u danu kad je Drašković preterao, tražeči devetnaest od trideset šest ministarskih mesta. Štaviše, Miloševićev stav je da, ukoliko bude davao ustupke za samoupravu na Kosovu, želi da Šešelj podeli krivicu s njim.”

VI

Tajni izaslanik u predvečerje rata

Posebno zanimljivo poglavlje Robertsove knjige odnosi se na period između zvaničnog završetka njegove misije ambasadora (oktobar 1997) i agresije NATO na SRJ, marta 1999. U tih godinu i po dana, po nalogu svog tadašnjeg šefa, britanskog ministra spoljnih poslova Robina Kuka, nekoliko puta je dolazio u Beograd u tajnim misijama (to poglavlje knjige on i naziva “tajni izaslanik”) na pregovore sa Slobodanom Miloševićem, oko rešavanja krize na Kosovu koja je 1998. već nezaustavljivo napredovala prema ratu.

Sećam se Robertsovog naslednika na mestu britanskog ambasadora u Beogradu: Brajan Doneli, bivši generalni konzul u Atini i zamenik britanskog stalnog predstavnika u NATO, jedan jako obrazovan i prijatan čovek, ali – po preovlađujućem utisku – nepopravljivi birokrata, sa kojim je čovek mogao da priča satima a da niti išta od njega čuje niti mu išta kaže. Ona Ajvorova iskra – ponekad avanturistička, često trgovačka, a gotovo uvek zabavna – njemu je sasvim nedostajala. Milošević ga je pimio mislim jednom ili dvaput, dosađivao se (kao i svi mi drugi) i Forin Ofis je odmah shvatio da je – u interesu firme – važno da se održi kvalitet odnosa koji je postojao ranije. Zato je Roberts (kome je inače bila jako neprijatna pomisao da bi se njegov naslednik zbog toga mogao osetiti poniženo) tih nekoliko puta 1998. godine dolazio u Beograd kao tajni izaslanik: bio bi smešten u poseban rezidencijalni objekat vlade Srbije i nije imao nikakve veze sa svojom bivšom ambasadom. Izveštaje bi – takav je bio režim tih tajnih poseta – podnosio direktno britanskom ministru spoljnih poslova, Robinu Kuku, čiji je lični izaslanik i bio.

U ovim razgovorima Roberts i Milošević bavili su se, gotovo isključivo, kosovskom krizom: prvi je pokušavao da ubrza projekat međunarodnog posredovanja, sa jasnom idejom da zadrži što je moguće veći stepen britanskog a smanji američkog uticaja u tom procesu; drugi se, opet, trudio da proces uspori, nadajući se da tom kupovinom vremena – ako bi u međuvremenu uspeo da popravi i stanje na terenu – izbori povoljniju početnu poziciju u pregovorima za koje je i sam shvatao da su neizbežni. U praksi, na ova tri tajna sastanka u 1998. godini vodili su se razgovori o organizovanju direktnih pregovora Rugova – Milošević (Roberts je velikodušno preneo ponudu britanske vlade da bude “diskretan” domaćin takvog susreta), zatim o povlačenju “viška” jugoslovenskih vojnih i policijskih snaga sa Kosova, i o ulozi koju bi, u očuvanju mira u pokrajini, mogle da imaju snage NATO. Ni oko jedne od ove tri tačke – po Robertsu – nije postojalo suštinsko neslaganje između njih dvojice: razlike su bile taktičke, uglavnom oko dinamike njihovog sprovođenja:

“Milošević je rekao da grešim. Sporazum je bliži nego što mi mislimo. On se već složio sa kolegama, još dok je bio predsednik Srbije godinu dana ranije, da Albancima ponudi sve osim teritorije (to jest da ne može biti secesije) i da ne bude kršenja prava manjina na Kosovu, ne samo Srba nego i Crnogoraca, muslimanskih Slovena, Turaka, Roma, itd. …Problem će, međutim, biti ubediti Albance da prihvate ponudu, jer oni veruju da su SAD i druge zemlje spremne da podrže secesiju….

Rekao sam da, ukoliko ponuda znači potpuno prenesenu samoupravu, tako treba i da kaže. Ovde se ubacio Jovanović da kaže da bi to bila loša pregovaračka taktika. Milošević je, ignorišući ga, pitijski kazao da Albanci znaju šta se nudi “budući da mi imamo svoje kontakte”. (Kasnije sam saznao da se bivši šef Komunističke partije kosovskih Albanaca Bakali tajno sastao sa Stanišićem, šefom srpske bezbednosti. Možda je to bila veza o kojoj je govorio Milošević.)”

Međutim kada je svoj poverljivi izveštaj Robinu Kuku podneo posle trećeg (julskog) sastanka sa Miloševićem u 1998. godini, Ajvor Roberts – po prvi put za nekoliko godina svoje javne i tajne diplomatije u Beogradu – više nije pozvan na razgovor na kojem bi se diskutovalo o detaljima. U stvari, nije dobio nikakvu povratnu informaciju, ni usmenu ni pismenu. Iskusnom ambasadoru je bilo jasno da to može da znači samo jedno: da su njegove misije završile. Za nas nekolicinu koji smo taj detalj saznali, poruka je bila još zloslutnija: da je diplomatija ambasadora završena i da umesto nje počinje diplomatija topovnjača. Sam Robertsov naslednik, Brajan Doneli je to shvatio tek nekoliko meseci kasnije, kada je napuštao Beograd krajem marta 1999. godine – neposredno uoči agresije – a kako je i koliko na njega uticalo tih godinu i po dana koje je proveo u Srbiji najbolje govori činjenica da je, ubrzo potom, tražio neplaćeno odsustvo “da se odmori”, kako je govorio. Proveo je naredne dve godine u Britiš Petroleumu.

A čitaoca će, svakako, zanimati i opis poslednjeg razgovora između Slobodana Miloševića i Ajvora Robertsa, kako je naveden u knjizi:

“Zatim me pitao o mojoj budućnosti. Rekao sam mu da idem u Oksford da sredim misli o jugoslovenskoj krizi. Imam sopstvene stavove o greškama koje su ovde načinjene. Gde on misli da je pogrešio? Milošević mi je odgovorio da je sigurno mnogo grešio, ali nije pravio katalog. “Ako imam jedno opšte osećanje”, nastavio je, “onda je to da sam previše verovao ljudima.” …

Kako piše Roberts, Milošević mu je tog dana priznao da je jedna od njegovih najvećih ličnih grešaka bila svađa sa američkim ambasadorom, Vorenom Cimermanom, nakon što je ovaj, u junu 1989. godine, bojkotovao svečanu proslavu 600. godišnjice Kosovskog boja na Gazimestanu:

“Zato je Milošević odlučio da ne primi Cimermana. Tako se nisu sreli duže od godinu dana. Milošević je rekao, ovako iz retrospektive, da se poneo kao “glupa, tvrdoglava budala”. Cimermanovo neprijateljstvo imaće dugotrajne posledice i on još uvek oseća njegov negativan uticaj u odnosima sa Stejt Departmentom i sa ljudima kao što je potpredsednik Al Gor. To je bio najsamokritičniji komentar koji sam ikada čuo od Miloševića.

…

Bio je manje samouveren i siguran nego ranije. Bio je tvrdoglav po pitanju povlačenja snaga, što me nije iznenadilo s obzirom na stvarne unutrašnje probleme sa radikalskim vođom Šešeljem, koji je uvek nastojao da ga prevede na ultranacionalističku stranu.”

VII

Nekoliko lekcija za novi vek

Mogu li današnji (i sutrašnji) srpski političari i strane diplomate, podjednako, nešto da nauče iz Ajvorove knjige? Ja bih im, svima zajedno, skrenuo pažnju na nekoliko stvari.

Najpre, svaka diplomatija jeste veština mogućeg i zahteva prilagođavanje okolnostima (što je majstorski opisao Breht u onoj kratkoj pričici kojom smo počeli ovaj prikaz). Međutim, ona nije samo tehnologija obmane, kako bi je neki sirovi makijavelista olako nazvao. Ona zahteva i određeni lični integritet, jednu auru, koja proističe iz utiska koji se ostavlja u razgovoru i predstavlja kombinaciju ozbiljnosti, autoriteta, malih blefova, poštovanja dogovora i posvećenosti.

Drugo, diplomatija zahteva i određeni stepen iskrenosti. Pažljivi čitalac ove knjige će primetiti da se Roberts i Milošević (ma koliko u pojedinim trenucima nisu bili prijatni jedan prema drugome) nikada nisu međusobno lagali. Neprijatna istina je bolja od prijatne laži. To, naravno, ne znači da su u razgovorima uvek saopštavali punu istinu, da neke neprijatne činjenice nisu saopštavali kroz eufemizme, ili ih jednostavno prećutali – ali ipak podrazumeva jedan dosta visok standard u komunikaciji.

Treće, sposoban učesnik nekog diplomatskog razgovora uvek će, kao primarni cilj, imati da sazna stvarne pozicije svog sagovornika, one maksimalne i one minimalne, uoči šta u tom međuprostoru može da dobije, a šta mora da žrtvuje, kakav značaj drugi faktori (vreme, prostor, treći učesnici) mogu da imaju u njihovom međusobnom odnosu.

Četrvrto, uspešna diplomatija nikada ne može da se zasniva samo na visokim i svečanim izjavama, patetičnim frazama i ponekoj duhovitoj anegdoti, uz konjak posle dobre večere. Kao što će lepa žena uvek biti privlačnija u maloj crnoj haljini Koko Šanel, ali nijedna mala crna haljina ne može da od rugobe napravi lepoticu, tako će i najveštije diplomate propasti – ako objektivno nemaju čime da trguju. Drugim rečima, uspešna diplomatija uvek počiva na određenoj konvergenciji interesa – čak i među protivnicima. Ili, pogotovo među protivnicima: tvoje prase je tri miliona – za šest mojih gusaka od po pola miliona – i eto nas dvojice sa biznisom od šest miliona.

***

Svajako, ovu knjigu bi trebalo da pročitaju – diplomate, političari, istoričari – i zato što, pored opisa razgovora koje je njen autor vodio sa Slobodanom Miloševićem i nizom drugih ljudi koji su uticali na političke i vojne događaje na Balkanu tih godina, sadrži i niz lucidnih zapažanja o Jugoslaviji i Srbiji, ključnim momentima i procesima u njihovoj istoriji, granicama, ideologijama, narodima i odnosima među njima. Autor je, ipak, neuporedivo obrazovaniji od prosečnog britanskog diplomate.

Čitalac se verovatno neće složiti sa svim Robertsovim ocenama, a neke od njih su izvesno formirane na osnovu nepotpunih prethodnih saznanja i ponekad odražavaju uobičajene stereotipe. Međutim, uprkos svemu tome, u odnosu na najveći deo površne i često propagandističke zapadne literature o Balkanu, koja se odnosi na deceniju ratova za jugoslovensko nasleđe, Robertsovi Razgovori sa Miloševićem su jedan daleko kvalitetniji rad, i u saznajnom i u intelektualnom pogledu, knjiga koja ima više slojeva.

Na primer, u jednom od poslednjih odeljaka (“Šta nije u redu sa Srbima?”) Roberts – verovatno u odnosu na sve druge zapadne diplomate, novinare i pisce – daje najkritičniju istorijsku ocenu Haškog tribunala:

“Tribunal se u Srbiji suočava sa ozbiljnom krizom kredibiliteta, što je Milošević cinično eksploatisao, a kojem MKTJ nije do nedavno, posvećivao veliku pažnju. … Daleko od toga da se suoče sa sopstvenom odgovornošću, mnogi Srbi tvrde da se jugoslovenski ratni zločini ne mogu posmatrati odvojeno od događaja koji su se desili pre pedeset godina. Nama može delovati neverovatno – u stvari primitivno – to guslanje o nekadašnjim zverstvima. Ali mi nismo bili napadnuti, niti smo doživeli instalisanje varvarske kvislinške države čiji su zločini izazivali gnušanje čak i nacističkih generala. Više stotina hiljada Srba, Jevreja i Roma ubijeno je u koncentracionim logorima koji su upravljali Hrvati i nešto muslimana. Optužnice MKTJ protiv toliko Srba a tako malo Hrvata i muslimana dokaz su, kažu, ne obrasca ubijanja 1991-1995. nego antisrpske međunarodne zavere. Kažu, vi pričate o pravdi. A gde je pravda za prethodnu generaciju Srba?”

Ovaj pasus – čije se retorike ne bi postidele ni mnoge srpske nacionalističke partije – nije jedini zbog kojeg je Ajvor Roberts, u mnogim albanskim, muslimanskim, hrvatskim, ali i američkim krugovima, smatran prosrpski orijentisanim. Pogledajmo, na primer, šta je u poslednjem odeljku napisao o granicama na Balkanu:

“Jedan od velikih propusta međunarodne zajednice, u trenutku kada je raspad SFRJ postao neminovan, bio je taj što nije iskoristila priliku da preispita celo pitanje granica. Ta mogućnost je često isključivana navođenjem jednog od principa Helsinškog sporazuma, principa nepovredivosti granica. A sporazum, u stvari, predviđa nepovredivost granica bez zajedničkog pristanka na promenu. Međutim, međunarodna zajednica je bila dovoljno fleksibilna da prilagodi sopstvena pravila naročitim okolnostima jugoslovenske krize, oslanjajući se nta princip Badinterove komisije da, budući da se Jugoslavija nalazi u procesu raspadanja, nove međunarodne granice treba da budu stare međurepubličke administrativne granice. Kao što smo videli, te granice nisu ispravile greške koje su tako opipljvo učinjene za vreme Balkanskih ratova, na Londonskoj konferenciji 1913. i na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine.”

Isto tako – i to je verovatno jedna od ocena u ovoj knjizi koja je izazvala najviše polemika u javnosti – Roberts dovodi u pitanje uobičajenu ocenu na Zapadu po kojoj je Milošević (a u nekim varijantama Milošević i Tuđman zajedno) glavni krivac za raspad Jugoslavije. Ulazeći u direktnu polemiku sa svojim američkim kolegom Ričardom Holbrukom, Roberts piše:

“Uzajamno delovanje nacionalističkih vođa bivših jugoslovenskih republika dovelo je do neminovnog nasilnog raspada, a među njima je Milošević imao dominantnu ulogu, ali da li je ta uloga bila najvažnija od svih? Holbruk je tu načisto, kao i američki ambasador Voren Cimerman koji je tvrdio da je Milošević grobar bivše Jugoslavije. … Pomnija analiza uzroka raspada Jugoslavije ukazuje da slika nije baš toliko manihejska i da su, bez obzira na politiku lidera kao što su Milošević i Tuđman koji su nesumnjivo isticali tu žestinu i bili neposredno i posredno odgovorni za ekstremno nasilje koje je srušilo Jugoslaviju, postojali objektivni elementi koji su doprineli neminovnom raspadu.”

Pa šta onda Zapad – po autorovom mišljenju – treba da radi sa tim Srbima, a šta Srbi sa njim?

“Posmatrano sa druge strane teleskopa, postaje sve jasnije da Zapad gubi interesovanje za unutrašnja pitanja Srbije. Problem Kosova Zapad želi da skine sa dnevnog reda što je moguće pre. Čak i ako nastavi da tinja niskim intenzitetom, pod uslovom da je i nasilje na niskom nivou, neće više privlačiti pažnju Zapada. Nesposobnost Srbije da posttigne više za dvanaest godina od uklanjanja Miloševića predstavlja izvor frustracije i gneva mnogih na Zapadu. Bilo bi, međutim, loše za Srbiju da pretpostavi da zato što je uspevala da pleni pažnju Zapada tako dugo (uprkos pogrešnim razlozima) može da nastavi da privlači pažnju, simpatije i podršku.

Uništenje srednje klase, visok nivo korupcije i nepotizma, kao i vaskrsavajući elementi zaraznog nacionalizma prete da zamrznu izglede za strana ulaganja, bez kojih Srbija, kojoj nedostaju prirodni resursi, ne može da se nada napretku. Članstvo u EU ne deluje realno sledećih deset godina. Srbiji bi se moglo na kraju dogoditi da dobije drugorazredni status u EU, kao Turska.”

***

Sve ove citate podelili smo sa čitaocem iz jednog razloga: kao ilustracije koliko se – u onim glavnim, magistralnim tokovima – Robertsova knjiga razlikuje od uobičajene zapadne literature o devedesetim godinama prošlog veka na Balkanu – pretežno zasnovane na predrasudama i crno-belim uprošćenim slikama, pisane iz propagandističkih motiva. Ambasador Roberts je – u obavljanju svog dnevnog, praktičnog posla – bio sve drugo samo ne sentimentalan. Velemajstor političkog trika, ljubazni laskavac, praktičan posrednik i brutalni ucenjivač – sve prema potrebi – on je bio tipičan primer poslanika iz one kratke Brehtove pričice kojom smo počeli ovaj tekst: “...trebalo je dobro da jede da bi mogao pregovarati sa svojim neprijateljima, trebalo je da laska zločincima i da se ruga svojoj zemlji, da bi postigao svrhu.” Međutim, petnaest godina kasnije, kada je ta faza njegovog života bila zauvek okončana, pisac Roberts je drugačiji: on ne pravi kalkulacije sa činjenicama, kompromise sa svojim ubeđenjima, ne ekonomiše sa sećanjima, ne beži od neprijatnih istorijskih paralela.

Osim, naravno, onda kada mora. Potencijalnog čitaoca ove knjige dužni smo da upozorimo – da ne bi bio razočaran – da o nizu događaja i ličnosti, vrlo tesno povezanih sa, Robertsovim mandatom u Beogradu, ovde neće naći ni slova. Tajni angažmani lorda Gejdta, kojeg smo već pomenuli, sa Radovanom Karadžićem; kontakti Jovice Stanišića sa američkim tajnim službama (o tome će Roberts svedočiti u Hagu tek 2019. godine), sva saznanja koja je ambasada imala o Željku Ražnatoviću-Arkanu (i njega će pomenuti u Hagu), itd.

O verovatno najkrupnijem projektu u kojem je lično učestvovao – prodaji 49% kapitala u Telekomu Srbija italijanskom i grčkom telekomu, 1997. godine – Roberts u knjizi nije napisao nijednu jedinu reč. Iako je tom transakcijom Miloševićev budžet dobio injekciju od preko milijarde i po tadašnjih nemačkih maraka, iako je samu operaciju od početka do kraja, preko britanske investicione banke Nat West, vodilo dvoje Robertsovih vrlo bliskih saradnika i ličnih prijatelja – bivši ministar spoljnih poslova, Daglas Herd i politička direktorka Forin Ofisa i šefica britanske delegacije u Dejtonu, baronesa Paulina Nevil-Džons – Ajvor Roberts ovu epizodu u knjizi uopšte nije pomenuo. Hm, možda je knjiga tako kratka baš zbog svih ovih, iz rukopisa naknadno izbačenih, delova?

Da li je Ajvor Roberts nekada bio bolji diplomata ili je danas bolji pisac? Na to je pitanje, verovatno, on sam dao najbolji odgovor, u ovom pasusu:

“Da su Srbi periferan faktor u regionu, mogli bismo da ih pustimo da se kuvaju u vlastitom sosu. Međutim, kako su oni strateški značajni, moramo da nađemo način da kanališemo njihovu energiju ka pozitivnom izlazu. Pokušaj da to uradimo bio je za sve nas težak zadatak, a pregovori s Miloševićem jedan od poslednjih velikih izazova bilateralne diplomatije u XX veku.”

VIII

Post scriptum: nostalgija crtača granica

Na samom kraju, nekoliko reči o autoru.

Za Ajvora Robertsa, godine provedene u Beogradu predstavljale su, izvan svake sumnje, vrhunac diplomatske i životne karijere. Ne samo da ni pre (Francuska, Luksemburg, Australija, Španija) a ni posle (Irska i Italija) nikada nije bio u prilici da sa šefom države gde je bio na službi ostvari tako složen, dubok i intenzivan lični odnos kakav je uspostavio sa Slobodanom Miloševićem, već se nikada nije ni bavio tako ozbiljnim poslovima; istovremeno, ni u jednom drugom periodu nije imao tako čest, direktan i visok kontakt sa vrhovima sopstvene vlade, kao što je imao tada. Na njegovom telefonu nalazili su se čak trojica britanskih ministara spoljnih poslova (Daglas Herd, Malkolm Rifkind i Robin Kuk), mnogi ministri odbrane, vrhovi američke, francuske, nemačke i ruske diplomatije, i komandanti NATO pakta – mogao je jednim pozivom da podigne avione i da ih spusti.

Određena nostalgija – koja izbija gotovo iz svake stranice ove knjige – zato je sasvim razumljiva: ljudi vole da se podsećaju vremena kada su bili važni – ili kada su bar to o samima sebi mislili. Vole, isto tako, da naknadno analiziraju događaje i procese u kojima su učestvovali, i pitaju se da li su u ovoj ili onoj situaciji mogli da postupe drugačije, bolje, uspešnije. Sve je to sasvim ljudski i imanentno je memoarskoj literaturi otkad je sveka i veka.

Na izvestan način, Ajvor Roberts je – u promenjenim geografskim i istorijskim okolnostima – pokušavao da u Srbiji i na Balkanu odigra ulogu koju su nekada, za britansku diplomatiju, igrali njegovi veliki prethodnici, Lorens od Arabije ili Ficroj Meklin: da bude ratni ambasador, da stvara države, crta granice; da istovremeno bude pomalo Džems Bond a pomalo Graham Grin: kreira kompleksne diplomatsko – obaveštajne operacije i piše o njima; da od svojih domaćina Srba pomalo uči istoriju a pomalo ih poučava njoj.

Sve je to ova knjiga pokušala da nam dočara, u dosta toga je uspela, u ponečem nije. Relativno skroman obim (211 strana) lišio nas je prilike za jedan opsežniji i detaljniji uvid u autorove misli i sećanja: i u dokumentarnom i u analitičkom pogledu. Relativno veliki (gotovo četvrtina ukupnog teksta) udeo raznih istorijskih reminescencija, najmanje dva dosta opsežna pregleda jugoslovenske i srpske istorije posle Drugog svetskog rata, dosta digresija o raznim ličnostima, istorijskim i savremenim – sve je to verovatno bilo od koristi stranom čitaocu, ili čitaocu manje upućenom u događaje na Balkanu u poslednjih 75 godina. Možda je i predstavljalo suptilan način na koji je autor polemisao sa drugim piscima, manje posvećenim i manje analitičnim nego što je on bio, ili sebe smatrao da jeste. Ali je svakako bitno smanjilo prostor koji mu je preostao da na njemu čitaoca upozna sa detaljima koje je samo on znao.

Ajvor Roberts je u Beogradu imao jedan, najblaže rečeno, kontroverzan imidž: svi su ga poštovali, mnogi su ga se pribojavali, niko ga zaista nije voleo. Svi su znali zašto, a znao je i on. Sam Slobodan Milošević, vrhovi njegovog establišmenta, opozicioni lideri, vodeći političari Republike Srpske, Crne Gore, kosovskih Albanaca, novinari, druge diplomate – svi oni su ponekad pokušavali da ga iskoriste za svoje ciljeve da bi, u najvećem broju slučajeva, na kraju sami bivali iskorišćeni. Takva su, uostalom, pravila igre u kojoj je Roberts, često, jednostavno bio bolji. Ponekad, naravno i nije, i neke od svojih malih neuspeha takođe je otvoreno, i sa dozom humora na sopstveni račun, opisao u ovoj knjizi.

Uprkos ideološkim razlikama, po mnogo čemu – sklopu ličnosti, načinu razmišljanja, osećaju za trenutak – Ajvor Roberts je bio jako sličan Slobodanu Miloševiću. Ta činjenica je, verovatno, predstavljala i osnovni razlog tog specijalnog odnosa koji su njih dvojica uspostavili i održavali tih četiri-pet godina, razlog zbog kojeg je Roberts – sve dok je to mogao – češće spuštao avione nego što ih je podizao. Oni su obojica politiku shvatali kao šahovsku partiju, ispitujući u njoj razne gambite, sicilijanke i indijske odbrane. Kao savršeni taktičari, razumevali su značaj trenutka i rasporeda figura na tabli, ali – da parafraziramo čuvenu Če Gevarinu rečenicu o prolasku iz poraza u poraz do konačne pobede – obojica su prolazila iz pobede u pobedu do konačnog poraza. Milošević nije uspeo da usporavanjem spreči formiranje složene konstelacije spoljnih i unutrašnjih faktora koja ga je na kraju odvela u poslednji u seriji izgubljenih ratova; Roberts, opet, nije uspeo da ubrzavanjem brutalni Pax Americana zameni suptilnijim Pax Britannica. Obojici je, na kraju, pala zastavica na šahovskom časovniku.

Ako bih danas – sa distance od četvrt veka – pokušao da u istoriji odnosa Srbije i Velike Britanije nađem primer državnika i ambasadora na koji me je odnos Slobodana Miloševića i Ajvora Robertsa najviše podsećao, bio je to odnos između kneza Miloša i prvog britanskog konzula u (tada još uvek) Kragujevcu, pukovnika Džordža Lojda Hodžesa.

Učesnik bitke kod Vaterloa 1815. godine, komandant brigade dobrovoljaca sumnjivih motiva u portugalskom građanskom ratu, više avanturista nego diplomata, Hodžes je u Srbiju – još uvek samo autonomnu pokrajinu otomanskog carstva – došao sa činom pukovnika i okolo se šetao u uniformi sa sabljom, što je za Kragujevčane 1837. godine predstavljalo izvor velike zabave: mečka je igrala.

U starim hronikama je ostalo zapisano da su knez Miloš i konzul Hodžes uspostavili vrlo bliske, čak i prijateljske, odnose. Konzul je pomagao Milošu da se obračuna sa svojim političkim protivnicima, koji su tražili više slobode – termin “više demokratije” bi, verovatno bio neprimeren za uslove u tadašnjoj Kneževini Srbiji. Miloš je, za uzvrat, pomagao Konzulu u smirivanju “nacionalnih aspiracija” Srba u Bosni i Hercegovini. Déjà vu?

Pa ipak, Hodžesova pomoć je u konačnici knezu Milošu više štetila nego što je koristila. Hodžesov naslednik na mestu britanskog konzula u Srbiji, Fonblank, u svojim memoarima je na jednom mestu citirao i samog Miloša, koji mu je rekao da “kada je pukovnik Hodžes pokušao da ga podigne u sedlo, dao mu je tako snažnu podršku da se ovaj našao u blatu s druge strane konja”.

Pukovnik Hodžes je u Kragujevcu ostao nešto preko dve godine, ser Ajvor Roberts u Beogradu oko tri i po. I jedan i drugi otišli su iz Srbije otprilike u isto vreme, i na sličan način, kao i vladari, kod kojih su bili akreditovani – prinudno.

***

Danas Ser Ajvor Roberts ima 75 godina, predsednik je Triniti koledža u Oksfordu. Poslednjih petnaest godina, od penzionisanja (2006) bio je predsednik Saveta Britanske škole u Rimu, član borda Kraljevskog koledža u Madridu a, kao znak specijalnog priznanja, Forin Ofis mu je dva puta (2009. i 2017.) poverio da bude urednik Diplomatske prakse, obaveznog priručnika za sve britanske ambasade u svetu, koju je prvi put sastavio Ernest Satov, još 1917. godine. Kao i svaki njegov prethodnik u poslednjih sto godina koji je imao tu priliku, u trenutku kada je potpisao novo izdanje ove knjige, on je postao siva eminencija Forin Ofisa, i to će ostati doživotno.

Ipak, uprkos svim priznanjima, Roberts je na izvestan način ostao i pobunjenik, neka vrsta crne ovce međunarodne diplomatije: čini se kao da – posle razgovora sa Miloševićem – više nije prihvatao bilo kakve autoritete? Italijanska Korijere dela Sera je 2004. godine, dok se nalazio na dužnosti ambasadora u Rimu, izvestila o Robertsovoj opasci – na jednoj večeri britanskih i italijanskih industrijalaca – kako je “Džordž Buš najbolji regrutacioni oficir Al-Kaede“. A britanska javnost još pamti žestinu sa kojom je javno napao Tonija Blera, kada je ovaj bio na vrhuncu moći (2007), nazivajući njegovu kulturu diplomatije “bullshit bingo”.

Roberts je takođe imao i nekoliko sporadičnih javnih istupanja o Balkanu – uglavnom kritikujući konfuznu politiku Evropske unije u ovom regionu, koja je po njegovom mišljenju samo otvarala prostor za razne antievropske političke elite i, preko njih, za prodor Rusije i Kine. Tako je u jednom tekstu u Gardijanu, početkom aprila 2018. godine, javno pohvalio novog makedonskog premijera Zaeva, a – kada je analizirao situaciju u Srbiji – javno izneo svoja velika očekivanja od tadašnjeg ministra rudarstva i energetike, Saše Antića:

“A u samoj Dačićevoj partiji, Saša Antić promoviše viziju mlade, progresivne Srbije, koja uživa najtešnje moguće veze sa Zapadom, viziju koja mu je donela prijatelje među britanskim parlamentarcima kada je, prošlog meseca, posetio Veliku Britaniju.”

Robertsove (za sada) poslednje intervencije u balkanski politički kotao dogodile su se 2019. godine. U proleće je, u jednom tekstu javno opomenuo crnogorskog predsednika Mila Đukanovića – najdugovečnijeg evropskog diktatora, kako ga je nazvao – da je vreme da ode. Potom je, u jesen iste godine, kao svedok odbrane Jovice Stanišića pred Haškim tribunalom, izneo dosta hrabru ocenu da je optuženi, u toku većeg dela devedesetih, bio “tajni agent CIA”. Mnogi su te dve lakonske Robertsove opaske shvatili kao pažljivo pripremljene i prenete poruke. Čije poruke, to smo ionako – kada je Ajvor Roberts u pitanju – uvek mogli samo da sumnjamo, nikada do kraja da saznamo.

Oženjen već skoro 40 godina Australijankom Elizabetom Smit – profesorkom francuske poezije i takođe povremenim piscem knjiga i eseja o Balkanu – Ajvor Roberts ima dva sina i ćerku, novinarku koja živi u Rimu. Ovaj dobar poznavalac unutrašnjih koridora moći u Briselu i svih njihovih nedostataka ipak je, u duši, ostao pobornik ideje evropske Britanije. Nakon što se, suprotno njegovoj želji, Bregzit ipak dogodio, Ajvor Roberts je – u znak protesta protiv “poseljačene zemlje” – vratio britansko državljanstvo i uzeo irsko, 2017. godine – otac mu je, naime, bio rođen u Belfastu.

Zemlja koja se nije dogodila: jedna priča

“Ako je tu cepelin, to je alternativna istorija. Ako je raketa, to je naučna fantastika. Ako su mačevi i konji, to je fantazija. Roman sa mačevima i konjima može biti vraćen u naučnu fantastiku ako u mešavinu dodamo i rakete. Ako knjiga već ima rakete, jedina stvar koja može da je vrati u fantaziju je Sveti Gral.”

(Debra Dojl, američka književnica)

I

Uvod: svetovi koji se nikada nisu dogodili

Napoleon je dobio Bitku kod Vaterloa, Robert Li onu kod Getizburga a Fon Paulus je uspeo da osvoji Staljingrad; metak Gavrila Principa je promašio Franca Ferdinanda, Vlade Černozemskog kralja Aleksandra Karađorđevića, Li Harvi Osvaldov Džona Kenedija a onaj Zvezdana Jovanovića Zorana Đinđića; Tito je poginuo od one nemačke bombe na Sutjesci – baš kao i Hitler u atentatu u Vučjoj jami – a Jurij Andropov nije oboleo od neizlečive bolesti bubrega samo dva meseca nakon što je izabran za lidera SSSR-a.

Šta bi bilo da su se svi ovi događaji desili onako kako je opisano u prethodnom pasusu, a ne onako kako su se stvarno desili? Da li bi svet, ili neki njegovi delovi, bili bitno drugačiji nego što su to danas?

Takozvana “alternativna”, “špekulativna” ili “hipotetička” istorija (u engleskom se najčešće koristi izraz “counterfactual history”, u srpskom ponekad koristimo žargonski izraz “šta bi bilo da je bilo”) je posebna vrsta istoriografije koja pokušava da odgovori na pitanje “šta ako…” – tzv. kontračinjenični kondicional. Njen cilj je da se utvrdi relativan značaj nekog pojedinačnog događaja, incidenta ili osobe u glavnim tokovima svetske (ili nacionalne) istorije.

Da pojednostavimo ovu hipotezu: zamislimo, na primer, sledeće pitanje: “Šta bi se desilo da je 30. aprila 1945. godine, u svom bunkeru u Berlinu, Hitler ujutro popio čaj umesto kafe?” Odgovorili bismo, sa pravom, ništa. U svakom od ova dva slučaja, on bi se, istog popodneva, ubio. U tom konkretnom slučaju, i pitanje, pa samim tim i odgovor na njega, su podjednako irelevantni.

Međutim, pitanje: “Šta bi se desilo da jedan od prisutnih nije pomerio fon Štaufenbergovu torbu sa paklenom mašinom metar dalje, i da je Hitler poginuo u Vučjoj jami 20. jula 1944. godine?” je daleko od toga. Da li bi zaverenička grupa u Vermahtu u neizbežnoj borbi za vlast prevladala tog leta nad nacističkom stranačkom elitom? Da li bi Nemačka tražila mir devet meseci ranije? Kome bi ta ponuda bila upućena? Da li bi bila prihvaćena? Pod kojim uslovima? Koliko miliona manje ljudi bi poginulo? Kako bi takav tok događaja oblikovao podelu u posleratnoj Evropi i narednih pola veka? Sve su to sasvim legitimna pitanja koja bi se postavila – samo da ta torba nije, slučajno, gurnuta onaj presudni metar dalje od svoje mete…

***

Na današnji dan, pre tačno trideset godina, iz još uvek luksuznog beogradskog Sava centra izašli su delegati Četrnaestog kongresa Saveza komunista Jugoslavije iz Slovenije. Posle samo dva dana od početka tog skupa, ove partije – jedine u tadašnjoj zemlji – više nije bilo. Dve godine kasnije, više nije bilo ni te zemlje.

Ono što se posle toga, u narednih trideset godina, dešavalo, manje-više svi znamo. Sporimo se, još uvek, oko uzroka, krivice, uloge ponekog čoveka ili autentičnosti nekog detalja, ali su nam glavni tokovi te post-jugoslovenske istorije već gotovo potpuno poznati. Teško da će bilo koji naknadno otvoreni arhiv moći da bitno promeni naša saznanja o tim činjenicama. Desilo se ono što se desilo.

Ali, šta bi se desilo da nije bilo onih suza Sonje Lokar u Sava centru, da je taj događaj od samog početka bio drugačije pripremljen i da se nije završio onako kako se završio? Na ta pitanja – zasnovana na ovom jednostavnom kontračinjeničnom kondicionalu – pokušava da odgovori kratka fiktivna priča koja sledi…

 

II

Priča o zemlji koja se nije dogodila

Slučajni prolaznik bi te subote svakako zapazio neuobičajenu živost: iz obližnjih hotela su dolazili gosti koji su stigli iz daleka, autobusi iz bližih gradova parkirali su se na tačno određena mesta, a nešto pre deset sati ujutro reka luksuznih automobila prolazila je pored glavnog ulaza. Tek desetak godina star, beogradski Centar Sava važio je za najluksuzniji kongresni centar u zemlji i, zaista, za jedan od najvećih na Balkanu.

Delegati Četrnaestog kongresa Saveza komunista Jugoslavije će za nekoliko sati čuti stvari o kojima nisu ni sanjali kada su – od Triglava do Đevđelije – u petak pošli u glavni grad. U zemlji koja je, na mnogo načina, bila simbol, i koja je decenijama živela na simbolima, taj dan pripreman je gotovu čitavu prethodnu deceniju.

Još ranih 1980-tih, razne jugoslovenske obaveštajne službe – civilne, vojne, diplomatske, privredne – počele su da u zemlju donose podatke koji su ukazivali na neminovan krah tzv. “realnog socijalizma”: političkog, privrednog i ideološkog sistema koji je Sovjetski Savez nametnuo srednjoj i istočnoj Evropi posle 1945. godine.

Jugoslavija je, samo posle tri godine, izašla iz tog lagera, i koristila svaku priliku da se time ljubomorno pohvali. Ali, već posle Titove smrti 1980. godine, a naročito posle dolaska Mihaila Gorbačova na vlast u Moskvi, 1985. godine, bilo je očigledno da će predstojeće promene imati krupan, verovatno i presudan, uticaj i na Jugoslaviju.

Zemlja stvorena kao deo “sanitarnog kordona” Zapada protiv boljševizma 1918. i obnovljena dogovorom o podeli interesnih sfera na Jalti 1945. godine, za sve vreme svog postojanja igrala je mnogo značajniju političku ulogu od one koja bi joj – imajući u vidu samo njene realne geografske i demografske parametre – pripadala. Jugoslavija je bila most između dva sveta, krajnji zapad Istoka i krajnji istok Zapada, odjednom. Šta će se sa njom desiti kada jedan od ta dva sveta bude prestao da postoji?

Nisu to bile stvari o kojima se moglo baš javno pričati, ali je jednom broju ljudi u Jugoslaviji sa vremenom postajalo sve jasnije: sa neminovnim raspadom istočnog lagera njihova zemlja će imati samo dva izbora: ili će ići u susret događajima, prilagođavati se novom svetu u nastajanju i sama sprovesti neminovne promene – ili će izgubiti razlog svog postojanja, a iste te promene će sprovesti neko drugi, izvan nje, na mnogo brutalniji način. Izbor je, prema tome, bio jednostavan: sa rušenjem jednog od dva stuba, most će se srušiti; ili će se pretvoriti u mostobran.

U godini koja je u svetskoj književnosti ostala zapamćena kao naslov najpoznatijeg Orvelovog romana, daleko od očiju javnosti, formiran je Komitet dvadeset. Zvanično, on nikada nije postojao. Onaj mali broj ljudi koji je za njega ipak znao, u retkim međusobnim razgovorima, pominjao ga je samo po inicijalima KD: nekolicina ljudi iz partijskog i državnog vrha, par generala, visokih funkcionera državne i vojne bezbednosti, profesora, ambasadora, direktora velikih preduzeća i banaka, čak i dva pisca. Već u ranoj fazi, njima je bilo jasno da će u jednom trenutku ostati samo dve mogućnosti: promeniti sistem i sačuvati zemlju ili sačuvati sistem ali bez zemlje.

Tri godine uoči kongresa, partijski, državni i vojni vrh prihvatili su nenapisani, prećutni, konsenzus: Savez komunista će odustati od političkog monopola i svoju obnovljenu istorijsku legitimaciju tražiti u višestranačkim izborima; država će odustati od administrativnog upravljanja privredom i prihvatiti pravila modernih tržišnih ekonomija; Jugoslavija će postati članica Evropske zajednice i pristupiti jedinom preostalom globalnom vojnom savezu – NATO paktu.

Strategija je bila komplikovana, na mnogo načina rizična i morala se sprovoditi oprezno i postepeno. Za ne mali broj ljudi ona će značiti gubitak stečenih privilegija – nova distribucija političke i ekonomske moći zahtevaće kooptaciju drugih, mlađih i sposobnijih, ljudi u društvene elite. Za neke druge, koji su izlaz iz jednopartijskog sistema tražili u razbijanju te zemlje i povratku u prošlost, značiće konkurenciju. I za jedne i za druge, u konačnici, biće to kraj iluzija.

Zato je i delegatima kongresa saopštena samo prva faza operacije: ona koja je neposredno predstojala. Za tačno četiri meseca, u nedelju 20. maja 1990. godine održaće se prvi višestranački izbori u Jugoslaviji posle 1945. godine. Dve stotine dvadeset delegata Saveznog veća Skupštine SFRJ biraće svi punoletni građani, po istoj, ranije utvrđenoj, kvoti: njih trideset iz svake od šest republika i još dvadeset iz svake od dve autonomne pokrajine. Jedinstvenu listu SKJ predvodiće predsednik Saveznog izvršnog veća, Ante Marković.

***

I dok je u starim demokratijama najveći problem sa kojim se vlade suočavaju kako da spreče sopstvenu opoziciju, u demokratiji sa kojom je Jugoslavija tada eksperimentisala najveći problem je bio kako uopšte naći bilo kakvu opoziciju. Jer, da bi evropski eksperiment uspeo, opozicija je morala da postoji, kakva-takva. U narednih par meseci diskretni posrednici obilazili su udruženja književnika, razne naučne institute, redakcije omladinskih glasila, poznate disidente: svi oni koje je, decenijama, tajna služba pratila sada su bili ohrabrivani da izbornim komisijama podnesu svoje liste i učestvuju na izborima.

Konačno je eksperiment uspeo: od dve stotine dvadeset delegata Saveznog veća jugoslovenske skupštine, njih četrdesetak nisu bili komunisti, uglavnom iz Slovenije i Srbije. Neki od njih su sebe doživljavali kao demokrate, neki drugi kao socijaldemokrate, bilo je tu i nekoliko pesnika poznatih po nacional-romantičnim stihovima… Kako god, Evropa – isuviše opijena padom Berlinskog zida, zapitana i pomalo zabrinuta kako će odjednom upravljati širokim prostorom od Lajpciga do Sofije sa kojeg su se ubrzano povlačili sovjetski tenkovi, nije previše cepidlačila. Bila joj je očajnički potrebna jedna uspešna priča – jedna, koja će poslužiti kao ohrabrenje za sve ostale.

Tog leta, italijansko predsedništvo Evropske zajednice je sa ponosom saopštilo da je primilo čak tri aplikacije za prijem novih članica: maltešku, kiparsku i – jugoslovensku. I dok je, na gala prijemu u beogradskom hotelu Jugoslavija stari premijer sa sada obnovljenim demokratskim mandatom, Ante Marković, sa svojim gostom iz Evropske zajednice, Žakom Delorom, ponosno podigao ček na dve milijarde dolara koliko je SFRJ dobila kao prvu ratu pretpristupnih fondova, par kilometara dalje odigravao se isto tako važan skup – ali ovog puta izvan očiju javnosti i dometa bliceva. U velikoj sali Saveznog sekretarijata za narodnu odbranu, na uglu Nemanjine i Kneza Miloša, savezni sekretar Veljko Kadijević dočekao je generalnog sekretara NATO Manfreda Vernera.

Narednih dana i nedelja počeće brojni sastanci eksperata – političkih, finansijskih i vojnih – između Jugoslavije i njenih novih zapadnih partnera. Prvi su radili na usaglašavanju novog jugoslovenskog ustava sa principima Evropske zajednice; drugi su pažljivo računali iznose neophodne da buduća članica ispuni svoje obaveze prema Međunarodnom monetarnom fondu i održi stabilnost valute, ozbiljno uzdrmane naftnim šokom sedamdesetih i krizom osamdesetih; treći su na mapama gledali raspored aerodroma, luka, radarskih stanica, rezervi goriva – tražeći način da se peta po veličini evropska armija što pre i što efikasnije uklopi u zapadni vojni savez.

Sve će to početi da se događa narednih dana i nedelja, ali tog julskog dana 1990. jedan Francuz i jedan Nemac obavili su onaj glavni deo posla: ubedili su svoje jugoslovenske partnere da im je put na Zapad otvoren; istovremeno, jedan Hrvat i jedan Srbin ubedili su svoje zapadne partnere da zaista žele da krenu na taj put. Ni jedni ni drugi, naravno, nisu bili u to potpuno ubeđeni, ali drugog izbora teško da su imali. Istorija, taj večiti krupije, je okrenula rulet i kuglica je bila upravo bačena…

***

Reforme su nastavljene u jesen iste godine, izborima u svih šest republika, na kojima su bivši sastavni delovi SKJ nastupali – po prvi put – kao samostalne političke stranke, sa različitim parolama, simbolima, programima, pa čak i imenima. Bio je to samo spoljni deo složenog projekta rekonstrukcije jedne zemlje na novim osnovama: jedinstvena spoljna politika, odbrana, valuta i tržište – plaćeni su konfederalizacijom svega ostalog.

Tako je uspostavljena osetljiva ravnoteža: Jugosloveni su, odjednom, mogli da ostanu to što su bili, a da istovremeno budu i Srbi, Hrvati, Slovenci… – ali i Evropljani. U složenoj kvadraturi jugoslovenskog kruga, da bi od radnih ljudi postali građani morali su da, istovremeno, izgrade sva tri nivoa svog identiteta.

Te jeseni ujedinjena je Nemačka, Margaret Tačer je posle jedanaest godina smenjena sa mesta lidera Konzervativne stranke u Britaniji a Džordž Buš stariji sa nelagodom gledao na istok: šta će se desiti sa drugim najvećim nuklearnim arsenalom na planeti? U svetu koji je slavio kraj Hladnog rata, jugoslovensko iskustvo trebalo je da posluži kao primer za sve druge.

Tako je, krajem 1991. usvojen i novi ustav: federativna republika više nije bila socijalistička, a trobojka je ostala bez svoje crvene petokrake zvezde. Stara zastava se preselila u muzej. Iz njega je, nekoliko godina kasnije, ponosno uzeta za vojnu paradu kojom je obeleženo pola veka pobede nad fašizmom, i potom, pažljivo, u muzej i vraćena.  Jugoslovenska narodna armija je počela svoju profesionalizaciju: naoružanje, oprema i obuka ubrzano su se uklapali u zajedničke NATO standarde.

Istovremeno, nekoliko velikih kompanija i banaka, najpre zapadnoevropskih a potom i američkih, počele su sa radom u Jugoslaviji. Ona je bila njihov prozor ka dugo željenim bogatstvima nepreglednog istoka. Jugoslavija postaje i ogledna zemlja za nove projekte institucionalnog finansiranja: Evropske banke za obnovu i razvoj, Evropske investicione banke, raznih državnih fondova, uglavnom nemačkih i italijanskih. Svi modeli koji će se sredinom devedesetih primenjivati u Varšavi, Pragu i Budimpešti, a krajem te decenije u Kijevu, Bukureštu i Sofiji, početkom devedesetih isprobani su u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu… Sa preko deset milijardi dolara privatnih i državnih investicija, Jugoslavija postaje, po drugi put posle 1945. godine, veliko gradilište.

Najosetljivije pitanje privrednog sistema – transformacija bivše društvene svojine – ostavljeno je republikama. One su, svojim zakonima, samostalno određivale modele i tempo privatizacije. Smatralo se da će se ekonomski razvijeniji delovi zemlje brže i lakše nositi sa ovim izazovom i tako pokazati put onim drugim. Istovremeno, time je ispunjeno i obećanje dato svim nacionalnim elitama, komunističkim i onim drugim, podjednako: država će biti jedna, ali vaše pare biće u vašem džepu. Kao i rizik, uostalom.

***

Jugoslavija je primljena u NATO u jesen 1993. godine. Dok su Jeljcinovi tenkovi pucali na pobunjene poslanike Dume u moskovskom Belom domu, zapadni vojni savez ostvario je san dug pune četiri decenije: kopnenu vezu između svojih baza u severoistočnoj Italiji i onih u Grčkoj. Time je uspešno završena i prva, najosetljivija, faza jugoslovenske rekonstrukcije: od tog dana, nije se više radilo samo o njenom sopstvenom projektu; on je sada postao sastavni deo šireg evropskog projekta i, bez obzira na sve moguće greške i previde – on jednostavno više nije mogao da ne uspe.

Ali taj nesumnjivi diplomatski uspeh nije, sam po sebi, mogao da neutrališe one druge, negativne efekte brze tranzicije iz socijalizma u kapitalizam. Blagodeti komunističke socijalne politike decenijama su se osećale u oblastima ličnih primanja, pristupa dobrima i uslugama, stanovanja, zdravstvene zaštite, socijalne pomoći, penzija, a naročito obrazovanja, koje je imalo najveći društveni značaj. U prosečnoj porodici nije bilo važnijeg doba godine od letnjih meseci, kada su se deca spremala za prijem u srednje škole i na fakultete. Ne računajući posebne privilegije koje je uživao tek mali broj mladih, komunistički režimi su uspostavili prilično stabilnu obrazovnu meritokratiju oslonjenu na rezultate ispita.

Ova, decenijama sticana i izgrađivana prava, suočena sa surovim uslovima tržišne utakmice i spolja nametnutim ograničenjima javne potrošnje, bila su isuviše često najlakša za odustajanje. Ne bi se moglo reći da to planeri projekta uopšte nisu znali – ali su ih brzina i oštrina raslojavanja na dobitnike i gubitnike tranzicije ipak iznenadili.

Za četiri godine, profilisana je i nova, mlada, sposobna, agresivna i uglavnom desna politička alternativa. Na saveznim izborima 1994. godine lista SKJ, doživljena od mnogih kao personalizacija propalih očekivanja i neispunjenih obećanja i kompromitovana aferama u mnogim republikama, dobija jedva malo više od jedne trećine glasova.

Pa ipak, zbog diskretnog međunarodnog pritiska, Ante Marković, koga sve češće zovu novim Titom, kao garant stabilnosti dobija i svoj treći mandat (a drugi kao višestranački premijer): već u sedamdesetoj godini on zna da su naredne četiri godine kraj njegove karijere i poslednja prilika da dovrši započeti projekat. U njegovom novom kabinetu resor narodne odbrane više ne vodi Veljko Kadijević – stari general je penzionisan, uz sve počasti – a u skladu sa običajima zapadnih demokratija ovaj resor po prvi put u posleratnoj istoriji Jugoslavije, vodi civilna ličnost.

Već naredne, 1995. godine Jugoslavija je – zajedno sa tri tradicionalno neutralne evropske zemlje, Finskom, Švedskom i Austrijom – primljena u punopravno članstvo Evropske unije. Tako je dostignuta i ona poslednja, konačna granica: sve što se do tada, nezvanično i u zatvorenim krugovima, pomalo misteriozno zvalo infrastrukturom za istok sada se konačno oblikuje tamo odakle će i funkcionisati. U Beogradu – za Rumuniju, Ukrajinu i Rusiju; u Skoplju – za Bugarsku; u Prištini – za Albaniju; u Zagrebu i Ljubljani – za Mađarsku, Čehoslovačku i Poljsku; u Sarajevu – za muslimanske zemlje severne Afrike i Bliskog istoka.

Investicione i komercijalne banke, advokatske kancelarije, revizorske i rejting agencije, velike projektantske, građevinske i spoljnotrgovinske firme, naučni instituti, televizije, nevladine organizacije — čitav složeni mehanizam uticaja smešten je tamo gde je mogao najlakše i najefikasnije da funkcioniše. U gotovo svakoj od tih institucija bila su pažljivo smeštena i jezgra špijunaže: vojne, diplomatske, industrijske.

1997. godine, Jugoslovenska narodna armija dobija i svoje prvo zaduženje kao nova članica NATO: u saradnji sa svojim italijanskim i grčkim kolegama, pet hiljada jugoslovenskih vojnika učestvuje u ALBFOR-u, zajedničkom evropskom mirovnom kontingentu koji je stabilizovao stanje u Albaniji, posle masovnih nemira i povremenih oružanih sukoba izazvanih krahom piramidalnih banaka.

***

Ideja da će političke slobode sa sobom neminovno doneti i opipljivi bolji život za sve konačno je bankrotirala na saveznim izborima 1998. godine. Legendarni premijer koji je jugoslovenski dinar nepovratno vezao za nemačku marku, u svojoj 74. godini, odlazi u penziju. Već ta najava – data uoči izbora – shvaćena je kao predaja vlasti bez borbe. Lista SKJ osvaja jedva svaki peti glas i – po prvi put od 1945. godine – Jugoslavija dobija vladu u kojoj nema komunista. Čudna i pomalo bizarna mešavina demokrata, socijaldemokrata, nacionalista i liberala preuzima kormilo zemlje.

Mnogi se tada plaše neizvesnosti, ali arhitekti projekta su savršeno spokojni – za prethodnih osam godina, Jugoslavija je izgradila takve institucije i zaključila takve međunarodne aranžmane, koje više nijedan politički izbor, slučajan ili ne, neće moći da ugrozi. Tačno, poneki političar, novinar ili književnik ponekad će prigovoriti onome što će, tek kasnije, biti poznato pod nazivom duboka država. Ali podrška Evrope, taj blanko ček izdat za zavodljivi put na istok, i dalje je dovoljno čvrsta da sve takve primedbe gurne na marginu javnosti, u opskurnost ostalih teorija zavere.

U suštini, jugoslovenski put posle 1990. godine bio je garantovan savezom bivših nomenklatura – koje su svoju političku moć konvertovale u ekonomsko bogatstvo i, zahvaljujući kulturnim i političkim slobodama, bile velikodušno primljene u evropske i globalne elite bez granica. Paradoks tog puta ležao je u činjenici da su komunizam napali i srušili levičari – ljudi sa neispunjenim egalitarijanskim težnjama – ali su putevi dogovorene revolucije stvorili novo društvo koje je sve češće bilo doživljavano kao manje pravično i od samog komunizma.

Neoliberalni model je tako relativno lako opstao kroz cela dva izborna ciklusa: sve do 2006. godine. Poslednji veliki uspeh tog modela – ulazak jugoslovenskog dinara u zonu evra, 2004. godine – kao da je označio i kraj njegove upotrebne vrednosti. Istorija se ponovila: baš kao i pred kraj prethodne decenije, spoljni uspeh plaćen je unutrašnjim izbornim porazom.

Do tada su se bivši komunisti reformisali – mnogo brže od svojih liberalnih kolega – i u predvečerje naredne velike krize (2008) bili spremni da ponovo preuzmu vlast, ovog puta sa novom generacijom i u novom odelu – kao evropski socijaldemokrati – u društvu koje je, za dve decenije, postalo kapitalističko.

Tu negde, oko 2010. godine, i Komitet dvadeset je raspušten: njegova misija je bila završena.

***

Na samom kraju: da li je država, sačuvana i promenjena na ovaj način, bila i pravedna? Nije. Ili, da budemo preciznije: nije to bila više od svih drugih država u srednjoj i istočnoj Evropi koje su, u iste te dve decenije, prošle kroz slične procese.

Nakon prvih slobodnih višepartijskih izbora 1990, jugoslovenske postkomunističke elite upravljale su tranzicijom u svoju korist. Uspele su da sačuvaju zemlju i spreče građanski rat, ali po cenu izlaženja u susret interesima i starih i novih, i domaćih i stranih elita, odjednom. Oslobađanje dominantne klase – ekonomska, politička i ideološka emancipacija koja je uklonila barijere daljem napredovanju i podstakla globalnu integraciju – stvorilo je dubok osećaj nepravde među ljudima.

Prvobitna egalitarijanska agenda ubrzo je napuštena, a na sceni nije ostao nijedan politički akter koji bi zastupao jednakost. U tom smislu, prvobitni greh postkomunističke jugoslovenske demokratije je bio u tome što je nastala ne kao ishod trijumfa egalitarnosti – već kao pobeda anti-egalitarnog konsenzusa koji je ujedinio komunističku elitu i antikomunističku kontraelitu. Bivši komunisti su bili anti-egalitarni zbog svojih interesa. Liberali su bili anti-egalitarni zbog svoje ideologije.

I tako su, tu negde oko 2010. godine, oba procesa uspešno privedena kraju. Redistribucija ekonomske moći je konačno dovršena. Više nije bilo lova u mutnom: stroži zakoni i regulative zauzdale su, ali i ratifikovale, bogatstvo i imovinu akumuliranu tokom tranzicije. Konvergencija političkih elita takođe: velike ideje dvadesetog veka svedene su na fasade. I jedno i drugo, zajedno, bilo je cena mirne tranzicije, izbegnutog rata i integracije u Evropu.

Oživljavanje Frankenštajna

„U politici glupost nije hendikep“ rekao je jednom prilikom Napoleon Bonaparta, baš onih novembarskih dana 1799. pre nego što su bajoneti njegovih grenadira rasterali neposlušne poslanike u pariskom predgrađu Sen Klo.

Onog jutra kada se ovaj tekst bude našao pred čitaocima, biće već poznati rezultati trećih vanrednih parlamentarnih izbora koje je Srbija imala u poslednje četiri godine.  Sa naknadnom pameću svih generala posle bitke, čudićemo se zašto smo neke ljude toliko dugo shvatali suviše ozbiljno, a neke opet suviše neozbiljno. Sa izuzetkom tih rezultata, međutim, sve ostalo – a pre svega glavne utiske o ovoj kampanji – imali smo već u petak oko podne, u trenutku pisanja ovog teksta. Da li bi Napoleon kod nas bio u pravu? Koliko je glupost u ovoj kampanji bila hendikep?

Najpre, nekoliko opštih utisaka.

Borba za apsolutnu vlast i opstanak

Srpska napredna stranka borila se da potvrdi apsolutnu vlast koju već ima, dok su se svi njeni konkurenti borili za opstanak. Istina je naravno mnogo složenija od ove fraze, ali je – zahvaljujući kolektivnom naporu medija i tzv. istraživača javnog mnenja – ta fraza najpre izmišljena, da bi posle i sama, upornim ponavljanjem, oblikovala novu realnost, što je bio i jedini cilj ovog projekta kolektivne obmane.

Međutim, već na toj tački – dakle dosta rano u kampanji – vlast je ušla u tzv. referendumski diskurs, tu grešku koju su već učinili Slobodan Milošević (2000) i Boris Tadić (2012). Pametan čovek uči iz tuđih grešaka, a budala iz sopstvenih. Problem Aleksandra Vučića je bio jasan: sam sebi je, bez ikakve racionalne potrebe, lestvicu postavio suviše visoko. Nije imao mnogo šta da dobije, ali je zato imao dosta da izgubi. „Ako ništa ne očekujete nikada niste razočarani“ napisala je jednom američka pesnikinja Silivija Plat. Onaj koji očekuje nemoguće, dodali bismo, uvek je razočaran.

Nastavljajući svoj stari ideološki eksperiment – pokušavajući da mehanički spoji i levo i desno, i nacionalno i kosmopolitsko, i liberalno i populističko – Aleksandar Vučić je ovog puta na svoju izbornu listu uključio ljude koji međusobno nemaju ama baš ništa zajedničko, osim opsesivne želje da uvek budu na pobedničkoj strani, ma koja to strana bila i ma za šta se zalagala.

Već prvog dana zvanične kampanje on je podneo ono što smo kasnije, kolokvijalno, nazvali „Frankenštajn listom“. Kao što je doktor Viktor Frankenštajn, u romanu Meri Šeli, od delova raznih leševa pokušao da napravi čoveka kome će život udahnuti strujom, tako je i Aleksandar Vučić, od otpadaka raznih ideologija pokušao da napravi organizam kome će život udahnuti svojim pričama o vizijama i istorijskim misijama.

U čitavom toku kampanje nosilac liste SNS je ponavljao, u raznim formama, svoju staru priču o modernizaciji. Ali, niko od onih koji je u samu tu ideju verovao, nije verovao njemu. Dapače, mnogima od njih je ta priča, iz njegovih usta, delovala kao blasfemija. A niko od onih koji su verovali njemu, nije verovao u njegovu priču. Šibicarski mentalitet Vučićevih birača je, naravno, polazio od sebe i celu priču smatrao samo još jednim njegovim šibicarskim trikom.

Ali, iz bitke se ne može izaći bez rana. Pred sam kraj kampanje, sa gotovo bolesnom pedantnošću, premijer je više puta mazohistički izjavio da je u njoj „napadnut“ čak trideset šest hiljada puta. Nećemo se upuštati u ocenu da li je taj podatak zaista tačan, ili samo lepo zvuči, ali ćemo konstatovati da je, po prvi put u ovoj kampanji, premijer zaista bio prinuđen da sluša neprijatne ocene o sebi bliskim ljudima. Počev od svog kontroverznog brata, preko sebi bliskih, takođe kontroverznih, biznismena pa sve do raznih sumnjivih stranaca na čelu sa opskurnim Toni Blerom, tom crvenom krpom pred očima svakog Srbina bez obzira na političku orijentaciju – kampanja je za Vučića otvorila mnoga pitanja koja, međutim, nije i zatvorila. Ono o čemu se ranije pričalo samo po kafanama i po društvenim mrežama sada je ušlo i u politički diskurs. Po svemu sudeći, ta pitanja će tamo i ostati sve do kraja ove priče, kad god, i kako god, se taj kraj desio.

Opozicija

Da li je opozicija u svojoj kampanji uspela da kapitalizuje sve slabosti koje je pokazala kampanja SNS i efikasno koncentriše svoje resurse na onim tačkama udara gde bi protivnik bio najranjiviji? Po našoj oceni, samo delimično, nedovoljno ubedljivo i u haotičnoj, gotovo razbijenoj, formaciji. Nedostatak poverenja, lična sujeta, predrasude i preveliki strah od protivnika sprečili su lidere opozicije da – ako već nisu mogli da se dogovore oko strateške jedinstvene liste – dogovore bar koliko-toliko jedinstvenu taktičku akciju.

Tako se Saša Radulović bavio partokratijom, Bojan Pajtić platama i penzijama, Borko Stefanović pohlepnim stranim investitorima, Boris Tadić svim i svačim, a dve desne stranke – SRS i DSS/Dveri – bajkom o navodnim ruskim spasiocima. Svako od njih je guslao svoju priču, ubeđen da je baš to ona glavna priča. Pokazali su, dakle, zavidne sposobnosti za analitiku, a nikakve za sintetiku.

Centralnu tezu oko koje su međutim svi oni lako mogli da se slože – da Aleksandar Vučić naprosto ne poseduje dovoljno unutrašnje mentalne stabilnosti a da bi mu se dalo poverenje da vodi državu – znao je naravno svako od njih. Ali, opsednuti sopstvenim narcizmom malih razlika, neki od njih su bili ubeđeni u svoju istorijsku misiju, drugi u lepotu a treći u sreću. Baveći se tako jedni drugima umesto zajedničkim protivnikom srpski opozicioni lideri pokazali su se nedoraslim istorijskom trenutku u kojem su se zadesili.

Ipak, kampanja je u celini pokazala da je srpski lider politički mnogo ranjiviji nego što je to izgledalo pre njenog početka i nego što su verovali čak i sami njegovi protivnici. U odsustvu sopstvene ideologije, nesposoban da razume procese koji se događaju u Evropi i ruše tu sliku „idealnog modernog sveta“ koja još postoji samo u njegovoj glavi, Vučić je i u ovoj kampanji pokazao da sve teže vlada što ima više vlasti. Premijer danas predstavlja živi plakat za Sliku Dorijana Greja – podsećajući, ponovo, na istinu koju je Oskar Vajld stavio u usta glavnom junaku ovog svog romana:

„Vi ćete me uvek voleti. Ja vama predstavljam sve grehove koje sami nikada niste imali hrabrosti da učinite.“

Jedan po jedan

Ako bismo pojedinačno ocenjivali kampanje osam najznačajnijih stranaka, koji bi bili najjači utisci?

Srpska napredna stranka. Angažovala je zastrašujuće ljudske, finansijske i medijske resurse, uvek na ivici kršenja zakona a često i preko te ivice. U nedostatku jasne politike, i u nametnutom referendumskom diskursu, papagajski je ponavljala formulu da jedinstvo znači stabilnost, sa ciljem da primalac poruke podlegne tom pritisku i zaključi kako jedino jak lider može da obezbedi to jedinstvo. Na osetljiva pitanja su izbegavali odgovore, delom jer nisu hteli da se zamere bilo kom potencijalnom biraču, a delom jer ih naprosto nisu ni imali. Njihovi ministri nisu bili na listi kandidata za poslanike, iako bi to bilo logično za stranku na vlasti koja tvrdi da je njena vlada radila dobro pa na osnovu toga traži novi mandat. Ključna poruka – „Ujedinjeni možemo sve! – nije objektivno značila ništa, a mogla je subjektivno da znači i svašta, već kako ju je ko tumačio. Softver kampanje objektivno ne može da dobije više od mršave dvojke. Ali, respektabilni hardver koji je angažovan mora da podigne ovu ocenu. Naša konačna ocena: 3+.

Socijalistička partija Srbije. Ušla je u ove izbore opterećena nerazjašnjenim aferama koje je zlobno plasirao njen koalicioni partner, ali i hipotekom učešća u vladi koja je, po diktatu MMF-a, smanjivala plate i penzije. SPS je tako vodila kampanju na dva fronta: protiv svog sadašnjeg koalicionog partnera, i protiv svih svojih bivših koalicionih partnera. Naš utisak da se SPS ipak pomalo stidela vlade u kojoj se trenutno nalazi bio je pojačan upadljivim odsustvom pominjanja rezultata te vlade u kampanji. Unuci Josipa Broza Tita i Slobodana Miloševića svakako su najzanimljiviji personalni detalji koji će ostati upamćeni. Slogan – „Služimo narodu“ – preuzet iz jugonostalgične terminologije JNA delovao je simpatično i uklopio se sa ukupnom ikonografijom sa izbornih skupova SPS. Stranka je pokazala da ima lojalno članstvo, koje samo iz razloga pristojnosti ne postavlja svom rukovodstvu suvišna pitanja, iako bi i znalo, i moglo i smelo da to učini. U kampanji je SPS bila korektnija prema protivnicima nego oni prema njoj. Do samog kraja, pametno je ostavila manevarski prostor za bilo kakvu buduću koaliciju koju bi matematika mogla da diktira. Naša konačna ocena: 4.

Srpska radikalna stranka. Zahvaljujući tvrdoglavom insistiranju francuskog sudije Antoanetija na pravnim umesto na političkim činjenicama, u poslednje tri nedelje uoči izbora dobila je najlepši mogući poklon: oslobađajuću presudu Haškog tribunala za svog lidera. Poruke kampanje bile su prilagođene njenim biračima: kratki i jednostavni odgovori na duga i složena pitanja. Sam Vojislav Šešelj, svestan da ovim izborima počinje da sastavlja i svoj politički testament, bio je direktan i, u pojedinim slučajevima, brutalan. U odnosu prema svom bivšem učeniku, Aleksandru Vučiću, nije sakrivao kompleks više vrednosti, za šta ima i više nego dovoljno osnova. Iako ostaje nejasno u kojoj meri iza SRS zaista stoji Putinova Rusija, primetan je pokušaj da se ovaj utisak nametne kao centralni u kampanji. Ozbiljan rad na terenu, brojni mitinzi, lokalni mediji bili su kruna višemesečne kampanje. Da nije bilo Šešeljevih nepotrebnih ekscentričnosti i nekih neukusnih komentara, to bi mogla da bude čak i petica. Naša konačna ocena: 4+.

Demokratska stranka. Preživela je koncentrisanu vatru medijske satanizacije i politički motivisanih hapšenja koja su trajala godinama. Iako sa objektivno slabom listom kandidata – mnogi sposobniji ljudi su ili odbili da budu na njenoj listi ili za njih iz nekog razloga nije bilo mesta – nametnula se kao možda nevoljna, ali u ovom trenutku retka pristojna alternativa sadašnjem režimu. Centralna poruka – „Da živimo sada“ – nosila je u sebi moćan motivacioni potencijal i mogla je da postane zrno pobune. U terenskom izvođenju bile su, međutim, primetne mnoge improvizacije. Ne možemo se oteti utisku da su mnogi u ovoj stranci – kao i toliko puta do sada – više mislili o pozicioniranju za neke buduće unutarstranačke izbore nego na aprilski rezultat. Naša ocena: jaka trojka, ali zbog pokazane čvrstine, prkosa i hrabrosti u teškim uslovima svakako zaslužuju i bonus. Naša konačna ocena: 4.

Demokratska stranka Srbije i Dveri. Čudna koalicija, sa složenim odnosima, ipak je funkcionisala bolje nego što se očekivalo. Takođe je bila pod dvostrukim pritiskom, i režima i glavnog konkurenta u samoj opoziciji, SRS. Sanda Rašković Ivić pokazala se kao ne previše originalna i visprena, ali vrlo pristojna žena i, za razliku od mnogih njenih agresivnih i nepristojnih muških kolega, civilizovana u komunikaciji. Terenski deo je mogao da im bude bolji, ali očigledno nije bilo dovoljno ljudskih resursa da ostave jači utisak. Centralna poruka – „Sreća“ – delovala je patetično i isprazno. Realno, to bi bilo ipak nešto više od prelazne ocene – 2+ – ali zbog simpatičnog Sandinog nastupa i oni zaslužuju mali bonus. Naša konačna ocena: 3.

Socijaldemokratska stranka, LDP i LSV. Verovatno najslabija od svih kampanja. Koalicija puna unutrašnjih protivrečnosti, potpuno različitih interesa i kontroverznih detalja iz prošlosti kojima je obilovao svaki od njena tri lidera. Nedovoljno profilisana politička poruka i previše ispraznih fraza. Sasvim neubedljivi odgovori na optužbe u javnosti da kampanju vode sa jedinim ciljem ulaska u novu Vučićevu vladu. Ono što je dominiralo njihovom kampanjom bio je jak utisak potrošenosti i nepotrebnosti. Prisustvo na terenu gotovo neprimetno. Naša konačna ocena: 2.

Dosta je bilo. Harizma lidera – ponekad kontroverzna, doduše – nije mogla da nadoknadi ozbiljne tehničke propuste u organizaciji. Za prosečnog primaoca političke poruke, glavni utisak kampanje DJB bile su brojne nepotrebne rasprave oko propusta u podnošenju lista i stalne zađevice sa drugim opozicionim strankama. Ipak, Saša Radulović je bio direktan u razobličavanju nekih najdrastičnijih manipulacija režima, i na tome mu se mora odati priznanje. Isto tako, entuzijazam čvrstog jezgra aktivista bio je na zavidnom nivou, kao i kvalitet akcije na društvenim mrežama. DJB je dobar primer u suštini kvalitetne, ali nedovoljno dovršene i zaokružene, ideje i nedopustivog potcenjivanja organizacije. Po svim parametrima, ocena ne bi mogla da bude više od 2+, ali zbog lične hrabrosti Saše Radulovića, i oni zaslužuju mali bonus. Naša konačna ocena: 3-.

Levica Srbije. Jedini učesnik izbora koji je istovremeno vodio rat na čak tri fronta: protiv režima, bivše stranke sopstvenog lidera Borka Stefanovića – DS – i konkurenata na levici: SPS. LS je ušla u kampanju direktno iz faze formiranja sopstvene mreže, i mnogo puta me podsetila na Crvenu armiju u leto 1941. Kampanja je u velikoj meri bila improvizacija – mnogi gradovi još nisu stigli da budu pokriveni – ali je uprkos tome uspela da bude zapamćena po nekim originalnim idejama – kao što su Borkovo taksiranje, ili rok koncert u Nišu. Suštinski, LS je jedina nametnula neka par ekselans politička pitanja, koja su njeni konkurenti uglavnom izbegavali, vraćajući tako, posle dužeg vremena ideje u politički diskurs. Izborna poruka – „Srbija za sve nas“ – očigledno je smišljana na brzinu jer je neki slogan ipak trebalo imati. Koalicija im je u osnovi bila nepotrebna, pa zato i sasvim neprimetna. Sa boljom izbornom porukom, sa malo više prepoznatljivih ljudi – osim samog lidera – i sa ravnomernijim pokrivanjem terena, to bi mogla da bude čak i petica. Ovako, naša konačna ocena: 4+.

Gradovi

Van velikih fraza i novinskih naslova ostala je kampanja u nekoliko gradova i opština, zarobljenih u sopstvene probleme, dugogodišnjih taoca najrazličitijih koloritnih ličnosti. Našu pažnju privuklo je desetak njih:

Kraljevo – odlična kampanja Lokalnog fronta sa gerilskom taktikom i prepoznatljivim vizuelnim identitetom.

Vranje – verovatno Staljingrad SPS-a, koji su po svaku cenu morali da odbrane od brutalnog udara aktivista vladajuće stranke, u ovom gradu poznatih uglavnom po krivičnim delima sa elementima nasilja.

Stari grad (Beograd) i Novi Sad– originalna, sveža i optimistička kampanja Demokratske stranke koja je uspela da privuče i podršku onih koji za tu stranku nikada ranije nisu glasali.

Vračar (Beograd) – lična kampanja Gorana Vesića, ispred SNS-a, u kojoj je angažovao tešku artiljeriju, od Pekića do Kapora, kako bi svom stranačkom šefu doneo dragulj u kruni.

Paraćin i Kruševac – dva grada sa novim ljudima u Levici Srbije, koji nimalo nisu bili impresionirani mnogo zvučnijim imenima svojih konkurenata i jačim resursima koji su ovima bili na raspolaganju.

Zrenjanin – dobra kampanja SRS, sa solidnim kadrovima, jednom privatnom televizijom koju je lider radikala danonoćno koristio i time obezbedio stalno prisustvo u javnosti.

***

Ovaj tekst objavljen je u listu “Njusvik”, 25. aprila 2016. godine

Dan Republike – skica za portret zemlje koja je otišla u budućnost

“U njedrima te teške bosanske zemlje, u grobu jedne uklete prošlosti pojavila su se djeca sa buktinjama u ruci i kao prava štafeta vjekova, pronose svjetlost kroz naš mrak, i ona će tu svjetlost predati pokoljenjima. Djeca minera i inženjera dat će ovoj ranjenoj i umornoj zemlji knjiga, lijekova i hljeba, čelika, ugljena i šalitre. Što više čelika i šalitre, tim manje opasnosti za ove oranice, da ih pregaze tuđi točkovi i tuđi topovi, koji ovu zemlju preoravaju i po njoj ruju kao historijski krmci dvije hiljade godina.”

Miroslav Krleža, Izlet na omladinsku prugu Brčko-Banovići, Književne novine, 1952.

I

Lepa zemlja i pristojna država

Bila je to jedna sasvim lepa zemlja i istovremeno pristojna i nadasve ozbiljna država.

U mnogo čemu, to je bila država ispred svog vremena: odbijala je da prihvati vekovne verske i nacionalne podele i suzbijala mržnje koje su one stvarale; odbijala je da prihvati tadašnje blokovske podele i svrsta se sa jedne ili druge strane Gvozdene zavese;  odbijala je da joj drugi kroje sudbinu, ali nije zato zaostajala za njima.

Imala je svoje brodove, trgovačke i ratne, koji su nosili njenu zastavu.

Imala je i svoju nacionalnu aviokompaniju i nacionalni automobil.

Imala je svog Nobelovca, svoje olimpijske pobednike i evropske šampione u fudbalu.

Nije bila članica Evropske zajednice ali je redovno učestvovala na takmičenjima Evrovizije, gde je jednom čak i pobedila.

I ako bi nas neki stranac danas zapitao: kakva je to zemlja bila? – da li tačno znamo šta bismo mu odgovorili? Šta su urbane legende a šta istorijske činjenice? Čega se zaista sećamo a šta samo zamišljamo?

Da li bi slika, koju bismo tom strancu pokušali da opišemo, bila drugačija da decenije koje su usledile nakon što nam se ona urezala u pamćenje – uključujući tu i sadašnji trenutak – nisu bile onakve kakve su bile?

Za nas koji smo u Jugoslaviji živeli odgovori na ova pitanja biće nužno subjektivni, u većoj ili manjoj meri. U njima će biti predrasuda, pozitivnih i negativnih, Frojdovog “optimizma pamćenja” i porodičnih sećanja, polunaučene istorije i još slabije naučene geografije.

Sentimentalna mapa Jugoslavije je zato lična i relativna i naš zamišljeni stranac bi je teško mogao razumeti.

Danas, na praznik te zemlje, nećemo se vraćati u istoriju niti prepisivati statistike –  umesto toga zadržaćemo se na desetak skica za portret.

 

II

Uniforme i parade

Jugoslavija je imala – ili smo bar bili vrlo ponosni da tako mislimo i često ponavljamo – petu armiju po snazi u tadašnjoj Evropi.

Ta armija je bila ravnopravan partner među silama pobednicama Drugog svetskog rata, koji je završila na kapijama Trsta i Klagenfurta, sa svojom vojnom misijom u Berlinu. Samo desetak godina kasnije, dala je ključni doprinos mirovnim snagama Ujedinjenih nacija na Sinaju, razdvajajući izraelsku i egipatsku vojsku.

Jeste, ta armija je trošila veliki deo bruto društvenog proizvoda, ali to nam tada nije smetalo. JNA nikada nije ratovala – jer Jugoslaviju nikada niko nije napao – ali se mnogi istoričari danas slažu da je, samim svojim postojanjem, nekoliko puta sprečila da se to dogodi.

Svakih pet ili deset godina ta vojska je priređivala vojne parade koje smo voleli da gledamo. Te parade, kojima smo obeležavali Dan pobede, priređivali smo za nas, a ne za strane državnike koji bi se ovde slučajno zatekli – oni su imali svoje parade i svoje praznike.

U međuvremenu, između kriza i parada, ta vojska je gradila puteve i vodovode, opismenjavala nepismene i prevozila bolesne, pomagala u poplavama i zemljotresima.

Išli smo u tu vojsku i pred te naše odlaske pravili velike ispraćaje sa muzikom. Naravno da nam nije ni padalo na pamet da to pokušamo da izbegnemo. Ne zato što smo se plašili kazne, nego zato što bi nas bilo sramota. Odsluženje vojnog roka smatralo se tada nepisanim uslovom da bi neko mogao da se oženi – “ko nije za vojsku nije ni za devojku” .

U toj vojsci jedni su naučili da čitaju i pišu, drugi da plivaju, a treći da rano ustaju – svi su se, međutim, po prvi put baš tamo suočili sa složenošću te velike zemlje. Sa složenošću, koja je istovremeno značila i bogatstvo, ali i ograničenja. I da, bili smo u to vreme jedna od retkih zemalja koja je u svoju vojsku primala i devojke…

Jugoslavija je imala i svoje tajne službe, kojima se poneko divio, a poneko ih se plašio, sa manje ili više razloga, ali smo ih svi poštovali, i niko im se nije podsmevao.

Imala je Jugoslavija i svoje teroriste, raznih vrsta: podmetali su joj bombe u bioskope, ubijali graničare, otimali avione i napadali ambasade po svetu. Bilo je to u vreme kada se demokratski Zapad pomalo mrštio, verujući da demokratske države ne mogu biti mete terorista. Sa svojim teroristima Jugoslavija se borila uglavnom sama i uglavnom uspešno.

III

Osvajanja slobode

U Jugoslaviji smo mogli da govorimo – najpre malo, kasnije sve više – ali nikada baš sve što bi nam palo na pamet. Nekako, to nam je ipak smetalo manje nego danas kada možemo da kažemo šta god hoćemo ali to više niko ne sluša.

Sva naša osvajanja slobode bila su u svojoj suštini hegelovska – dijalektički odnosi slobode i nužnosti – i svodila su se na osvajanje znanja. Samo čovek koji zna može biti slobodan.

I kao što su sloboda od stranog ropstva i sloboda od bratoubilačke mržnje morale da se osvoje zajedno, tako su ih u narednim godinama zajedno sledile sloboda od siromaštva i sloboda od neznanja.

Nedovršena studentska revolucija 1968. godine,  započeta u Francuskoj, nije zaobišla ni Jugoslaviju: “Studenti su u pravu” – rekao je Tito – i tada je osvojena još jedna sloboda, upravo ona koja nam danas izgleda tako daleko. Titu na pamet nije palo da studente optuži kako ruše njegovu vladu po nalogu stranih ambasada…

Jugoslavija je imala i svoje disidente. Sa retkim i slučajnim izuzecima, oni nikada nisu hapšeni: živeli su u udobnim, od države dobijenim, stanovima, radili u za njih posebno osnovanim institutima, putovali po socijaldemokratskom Zapadu i držali predavanja sa uredno dobijenim pasošima.

Između makartijevskih progona u Americi i staljinističkih čistki u Sovjetskom Savezu, između nemačke Frakcije Crvene armije i italijanskih Crvenih brigada, između grčkih pukovnika i španskih falangista, u Evropi svog doba Jugoslavija je bila slobodnija nego većina drugih zemalja i slobodnija nego što je to ikada, posle nje, bila ijedna od njenih naslednica.

 

IV

Jugoslavija i svet

Jugoslavija je bila svet, i svet je bio u Jugoslaviji, u različitim oblicima i na različite načine.

Dolazile su krunisane glave, od Elizabete do Haila Selasija, predsednici, od Ričarda Niksona i Sandra Pertinija do Indire Gandi, i revolucionari, od La Pasionarije do Če Gevare.

Dolazile su i zvezde tog vremena: Kirk Daglas i Jul Briner, Ričard Barton i Elizabet Tejlor, Sofija Loren i Karlo Ponti, kosmonauti koji su bili na Mesecu… Jugoslavija je bila raskrsnica legendi dvadesetog veka.

Gotovo svaka veća zemlja imala je svog ambasadora u Beogradu. Svako od njih se trudio da zemlju iz koje je došao predstavlja na način na koji je najbolje znao i umeo. Međutim, nikome od njih nije padalo na pamet da nam deli lekcije, a još manje da pokuša da upravlja našom zemljom.

Ali, osim krunisanih glava, predsednika, ambasadora i zvezda svetskog džet-seta dolazili su i mnogi drugi, obični ljudi. U prvih dvadeset godina, samo na omladinskim radnim akcijama učestvovalo je oko 14.000 stranaca iz preko četrdeset zemalja – najviše na izgradnji pruge Šamac-Sarajevo (oko 5.500) i u drugoj etapi izgradnje Autoputa Bratstvo-jedinstvo (oko 1.500).

V

Lider kojeg smo voleli

U leto 2005. godine, na jednom sporednom putu između Akabe i Petre u Jordanu, namrgođeni poručnik je uzeo u ruku moj pasoš i licem mu je odjednom prošao osmeh:

“Yugoslavia? President Tito. You are our friends.”

Jugoslavija u kojoj je naša generacija živela imala je svog lidera po kojem je bila poznata u celom svetu.

Sa najvećim svetskim državnicima razgovarao je kao sa sebi ravnim. I sa svima njima je sedeo opušten, bez grča, ponekad rešavajući važna pitanja a ponekad jednostavno zabavljajući se. Mnogi od njih bili su mu prijatelji, ali je vrlo retko nekoga udostojio da ga tako i javno nazove.

Znali smo šta misli i nije mu bilo potrebno da svake nedelje održi po tri konferencije za štampu ponavljajući stalno iste gluposti. Voleli smo ga i verovali smo mu – i nije morao da izmišlja zavere i državne udare u nameri da izazove naš strah ili sažaljenje.

Dolazio je među nas, od fabrika do kafana, i nisu zatvarane ulice kada bi se negde pojavio. Njegov brat je bio običan železnički radnik, a ne sumnjivi biznismen sa ukradenom ličnom kartom…

Voleo je žene i žene su volele njega. Njegova poslednja žena, Jovanka Broz, bila je, ne samo po svojoj lepoti, već i po svom stilu nenametljive elegancije, jugoslovenska verzija Džeki Kenedi ili Grejs Keli.

Možda je zaista bio mason a možda ipak nije? Na to pitanje nikada neće biti precizno odgovoreno, ali je tako možda i bolje. Ta dodatna patina i čar neizvesnog je mit pretvorila u legendu.

 

VI

Narodi i jezici, vere i kulture

Kralj Aleksandar Karađorđević nije uspeo u svojoj nameri da stvori jugoslovensku naciju. Maršal Tito, kome je on potajno mogao da bude uzor, bio je oprezan da ne ponovi istu grešku.

Eksperimentisali smo sa nacijama kao sa lego kockama – delili stare i pravili nove – u stalnim pokušajima da napravimo novog čoveka. Ipak, to nam tada nije mnogo smetalo jer smo svi – u jednom dubljem i kompleksnijem smislu – bili isti narod.

Gotovo svi smo govorili isti jezik, koji smo samo zvali različitim imenima, i uglavnom smo se svi razumeli. Koristili smo, svakodnevno, oba pisma – kada bismo odložili pročitane novine često se ne bismo ni sećali da li su bile štampane na ćirilici ili latinici.

Vizantijske kupole crkava, visoki gotski zvonici katedrala i vitki minareti džamija – vekovima jedni pored drugih – bili su u Jugoslaviji svi obnavljani i čuvani. Ni u jednom periodu pre socijalističke Jugoslavije, i ni u jednom periodu posle nje, nije više uloženo u rekonstrukciju srednjovekovnih sakralnih objekata i restauraciju umetničkih dela u njima.

Svako je imao pravo da ide u svaku od tih bogomolja po svom izboru, ali i pravo da ne ide ni u jednu, i to nikome nije smetalo.

Oni koji su rušili Jugoslaviju, rušili su i sve njene crkve zajedno. Fizički, rušili su tuđe, duhovno, rušili su sopstvene.

Sinteza srednjoevropskog, vizantijskog, otomanskog i venecijanskog nasleđa – koloritno mnoštvo boja i oblika, reči i muzike, običaja i stilova – sve je to od Jugoslavije napravilo jednu osobenu kulturu, koja je bila vrlo blizu toga – i vremenski i suštinski  – da postane civilizacija.

 

VII

Potraga za boljim životom

Stotine hiljada ljudi  neprestano se kretalo tom velikom zemljom, neko u potrazi za boljim životom, neko za avanturom.

Seljaci i vojnici, inženjeri i policajci, kriminalci i prostitutke, studenti i mornari – svi su oni, tim vlakom bez voznog reda, krenuli u uzavreli grad.

Od vojvođanskih oranica do visokih peći Zenice, od dokova riječke luke do đerdapske hidroelektrane, oni su radili i istovremeno učili – mnogi od njih svoja prva slova – sedeli su po partijskim sastancima i odlazili u kafane, tukli se i prijateljevali, umirali i rađali.

Stanove su dobijali a da nisu zbog toga zapadali u doživotno dužničko ropstvo, besplatno su se školovali i lečili. Išli su na more i kupovali kola. Putovali su slobodno i često.

Nikada ranije, u istoriji naroda slovenskog Juga, i nikada kasnije, nije postignuta veća vertikalna socijalna mobilnost nego u vreme druge Jugoslavije. To je bilo jedino evropsko društvo u kojem je, u punom smislu te reči, bio ostvaren američki san o uspehu.

Industrijalizaciju je pratila metropolizacija: skoro milion Jugoslovena se preselilo u gradove, noseći sa sobom svoje običaje i način života. Stari Beograđani, Zagrepčani i Sarajlije su ih najpre gledali sa negodovanjem: smetali su im čudni akcenti, načini odevanja i ponašanja. Smetala im je socijalna prohodnost, ambicija i neposrednost došljaka.

A onda je život učinio svoje, deca došljaka i starosedelaca su se družila i volela, ne obraćajući pažnju na razlike u stilu, jeziku i običajima svojih roditelja. U narednim decenijama, sedamdesetih i osamdesetih, mnoge jugoslovenske svadbe biće izvori zabavnih anegdota koje će se posle godinama prepričavati u novim porodicama.

Jugoslavija je bila i zemlja mešovitih brakova, u kojima su se slavili različiti verski praznici i poštovale različite tradicije. Jugoslovenski melting pot je imao svoj emancipatorski potencijal čije dimenzije danas najbolje možemo razumeti ako ih uporedimo sa američkom praksom tog vremena: sve do 1967. godine, u većini država američkog Juga, brak između pripadnika različitih rasa bio je kažnjavan zatvorom.

 

VIII

Knjige i pomirenja

“Sabrana dela Tomasa Mana. Kod nas to nikada nije bilo ni prevedeno ni objavljeno. Dve ili tri knjige, najviše.” – rekao mi je pre nekoliko godina prijatelj iz jedne, Jugoslaviji i Srbiji susedne, zemlje. A u Jugoslaviji jesu – 1980. godine objavila ih je Matica srpska iz Novog Sada – i moj prijatelj nije sakrivao svoju ljubomoru.

I zaista, kada pomislim na Jugoslaviju prvo mi padnu na pamet knjige. Skromne brošure pedesetih, knjige u tvrdom povezu šezdesetih, sabrana dela sedamdesetih.

Najpre je bilo potrebno sagraditi kuće i stanove, da bi se u njima mogle napraviti biblioteke. Ne samo Tomas Man, nego i Stendal, Šekspir, Servantes, Dostojevski, Moravija, Sartr, Kami, Darel, Remark, Ostrogorski, Flober, Dikens, Tolstoj, Kafka, Čehov, Frojd…  Svi oni bili su prevedeni na srpskohrvatski i objavljeni – neki od njih i više puta – u Jugoslaviji.

Otokar Keršovani, Veselin Masleša, Ognjen Prica – nisu slučajno mnoga jugoslovenska izdavačka preduzeća nosila imena narodnih heroja: osvajanje znanja bilo je herojsko delo u miru.

I ako je u politici i bilo cenzure, u umetnosti nije – u svom vremenu Jugoslavija je bila jedna od malobrojnih evropskih zemalja u kojoj su svi književni pravci imali pravo građanstva.

Sredinom šezdesetih, iz izgnanstva u Londonu, u Beograd dolazi jedan od najvećih, i istovremeno najkontroverznijih, evropskih pisaca tog vremena: Miloš Crnjanski. Predratni simpatizer Franka i Musolinija, protivnik Tita i komunističke ideologije, od 1951. britanski državljanin, proveo je poslednjih dvanaest godina života u Beogradu koji je voleo, zbog kojeg je prešao preko svih političkih razlika, i koji je – u godinama izgnanstva – opisao u svom Lamentu nad Beogradom:

Ti, medutim, stojiš nad širokom rekom,
nad ravnicom plodnom, tvrd, uzdignut kao štit.
Ti pevaš vedro, sa grmljavom dalekom,
i tkaš u stoleća, sa munjama, i svoju nit.
U Tebi nema moje ljudske tuge.
Ti imaš streljača pogled prav i nem.
Ti i plač pretvaraš, kao dažd, u šarene duge,
a hladiš, ko dalek bor, kad te udahnem.
A kad dođe čas, da mi se srce staro stiša,
Tvoj će bagrem pasti na me kao kiša.

Povratkom Miloša Crnjanskog, pisca Lirike Itake, Tajne Albrehta Direra i Romana o Londonu, Jugoslavija je već 1965. godine sa lakoćom ostvarila ideal nacionalnog pomirenja i iza sebe ostavila traume i podele građanskog rata, u meri i na način na koji to – u tom trenutku – nisu bile u stanju ni mnogo starije i zrelije zemlje.

IX

Slike i muzika

Najveći slikar dvadesetog veka, Pablo Pikaso, naslikao je plakat za međunarodnu premijeru najvećeg filma socijalističke Jugoslavije, “Bitke na Neretvi” (1969). Jedini uslov antifašiste, autora Gernike, bio je da boja plakata bude crvena.

Veliki majstor i hedonista je inače ovaj plakat naslikao besplatno: umesto honorara tražio je samo dvanaest boca jugoslovenskih vina, i dobio ih je – kolekciju prvoklasnih vina iz Srbije, Dalmacije i Makedonije.

Jugoslavija, sa svojim istorijama i različitostima, predstavljala je Meku za umetnike raznih vrsta.

Danas je malo poznato da je najveći antiratni spektakl šezdesetih – mjuzikl “Kosa”  koji je nosio poruku na granici anarhizma – svoju prvu premijeru van engleskog govornog područja (posle praizvedbe na Brodveju i postavke na Vest endu u Londonu, 1968. godine) imao već maja 1969. u Ateljeu 212. Beogradskoj premijeri prisustvovao je i Josip Broz Tito, kome se komad toliko dopao da je – kažu neki očevici – na dočeku nove 1970. godine sam pevušio numeru “Daj nam sunca”.

Titova fotografija sa “beogradskim plemenom” je obišla svet, u godinama kada je Atelje 212 odbio da sa predstavom gostuje u Trstu jer su Italijani tražili da je cenzurišu.

Zemlja čiji je šef diplomatije – Konstantin Koča Popović, španski borac, ratni general i pregovarač sa Nemcima – bio blizak prijatelj Andre Bretona i Žana Koktoa i potpisnik Nadrealističkog manifesta bila je, već i samom tom činjenicom, avangardna zemlja u punom smislu tog pojma.

X

Kič i šund

Stalna želja, gotovo opsesija, da se što brže, ako treba i prečicom, ide napred i da se što pre dostigne sanjana modernost jeste ponekad poprimala oblike, pa i sadržinu, kiča.

Jeftine razglednice, osušene morske zvezde, brodovi u bocama – krasili su moderne stanove sa starim nameštajem, i obrnuto.

Kič je bio prisutan u muzici i u arhitekturi, u novinama i na televiziji. I čim su radne pedesete i ozbiljne šezdesete zamenile vesele sedamdesete, sa njima je neizbežno došao kič. Nedostaci su vešto maskirani šumovima, suština i dubina su se negde izgubili, dok su blještavilo i bombastičnost nadomeštali odsustvo pravih kvaliteta i istinskih vrednosti.

Na periferijama glavnih procesa, u predgrađima, fizički i duhovno negde između autohtonog sela i novog grada, formiralo se i kič društvo: uniformisana masa, istog fizičkog izgleda, sličnih mišljenja i životnog stila.

Prostor koji je sve više napuštala partijska država, preuzimao je kič. Mnoge novine su gubile svoju primarnu ulogu i postajale šarlatanski listovi na kojima su bile ispisane razne trivijalne priče.

Kič je posredno ulazio i u politiku: ponekad smo zbog njega zapostavljali one tradicije na koje smo imali sva prava da budemo ponosni. Kao i mnogo puta ranije, a i kasnije, nekad bismo pomislili da je istorija zaista počela od nas.

Ideologija je znala da poprimi i karakter šunda. Dešavalo se da velike ideje ponekad objašnjavaju mali ljudi, koji često nisu mogli čak ni da ih razumeju.

Dešavalo se, isto tako, i da se zbog novih heroja zaborave i zapostave stari, da nam kasnije pobede budu značajnije od ranijih. Istorija će, naravno, sve to u jednom momentu poravnati i vratiti stvari na mesta koja im pripadaju. Istorija ne voli favorite ideologija, niti ijedna ideologija može napisati svoju istoriju.

Istorija, isto tako, surovo kažnjava svoje loše đake: izgleda da smo od celokupnog jugoslovenskog nasleđa najbolje naučili, i u današnjicu preneli, kič veselih sedamdesetih. On se danas vidi svuda gde se okrenemo: u novinama i na televizijama, u predsedničkim i premijerskim kancelarijama, među ambasadorima i književnicima.

I ako je Jugoslavija bila diktatura, ona je bila diktatura avangarde koju smo napustili, zarad diktature loših đaka u kojoj živimo danas.

XI

Sve lepotice siromašnog Istoka

Jugosloveni su bili daleko od savršenog: ponosan i tvrdoglav, ali ponekad i arogantan i neprijatan narod.

U siromašnim zemljama na Istoku znali smo da se ponašamo kao Britanci u Indiji devetnaestog veka – prvoklasne istočnonemačke dvoglede ili bugarska vina, sovjetske enciklopedije i čehoslovački porcelan, kupovali bismo budzašto i kada nam nisu bili potrebni, kao suvenire sa puta. Bacili bismo par novčanica preko pulta i prezrivo odbijali da uzmemo kusur, koji bi često bio mesečna plata nesrećne prodavačice u Sofiji, Lajpcigu ili Pragu.

Jugosloveni su bili muškarci na ceni, među lepoticama Moskve i Varšave zimi, kao i među Čehinjama u Makarskoj leti. Avanture koje su posle prepričavali po beogradskim ili sarajevskim kafanama često su bile olakšane sa jednim ili dva para svilenih čarapa – ili je bar takva urbana legenda…

Narodi nekadašnjeg siromašnog Istoka nisu nam zaboravili aroganciju iz našeg Periklovog doba. I jedan deo netrpeljivosti koju od devedesetih skoro svi oni osećaju prema nama nije samo rezultat državne realpolitike nego i mala osveta, svojevrsna kompenzacija za više decenija osećanja niže vrednosti, za zimu njihovog nezadovoljstva u kojoj smo za sve njih bili “Amerika pred vratima”.

XII

Graditelji i rušitelji

Jugoslavija je bila prva i poslednja tvorevina u petnaest vekova života Slovena na Balkanu u kojoj su svi Srbi, Hrvati i Muslimani živeli u istoj državi. Niko ko je u njenom stvaranju učestvovao nije pomislio da je taj proces reverzibilan i zato granicama koje su uspostavljane unutar nje nije posvećivana nikakva pažnja.

One su tada postojale samo na geografskim kartama, i tamo bi verovatno i ostale da ih neke druge granice – one u glavama ljudi – nisu kasnije pretvorile u linije razdvajanja.

Dositej Obradović i Vuk Karadžić; ban Josip Jelačić i knez Mihailo Obrenović; biskup Juraj Štrosmajer i Ilija Garašanin; Franjo Rački i Petar Petrović Njegoš; Jovan Cvijić i Ivan Cankar; Gavrilo Princip i Ivo Lola Ribar; kralj Aleksandar Karađorđević i Josip Broz Tito; Oskar Danon i Ivan Meštrović; Ivo Andrić i Miroslav Krleža – Jugoslaviju su, mačem i perom, uvek stvarali oni koji su bili ispred svog vremena, po meri budućih vekova. Imena i dela svih njih ostala su u istoriji moderne Evrope i danas, kada Jugoslavije odavno više nema.

Kao što su je i rušili sitni ljudi, tragikomični patuljci koji su zauvek ostali zarobljenici prošlih vekova. Njihovih imena se nismo sećali ni dok su još bili živi. Nisu ušli u istoriju, ona im je presudila.

Oba puta, Jugoslavija je stvorena na herojstvu, i oba puta je uništena u zločinu.

Iz svojih jazbina i rupa odjednom su izronili zločinci, ljudi koje nikada dotad nismo ni primećivali. Izašli su iz anonimnosti, doživeli svojih par zvezdanih godina, završili krvavi pir i vratili se u anonimnost odakle su i došli: u zatvore, na buvlje pijace, u jeftine krčme i fantazmagorična sanjarenja.

Srpski i hrvatski šovinizam, ta dva nakazna brata blizanca, najbolje su se slagali baš u svojoj patološkoj mržnji prema jugoslovenskoj ideji, dopunjavali su se u sitnim pakostima, takmičili u izmišljotinama, spletkama i podmetanjima, pothranjujući se i jačajući međusobno.

I onda kada su konačno završili svoj krvavi posao, umesto da jedan drugom čestitaju na zajednički obavljenom zadatku, njihovom mazohizmu još nije bio kraj: svaki od njih je tada baš onog drugog počeo da optužuje da je srušio Jugoslaviju – onu istu koja mu inače, nikada nije bila po volji…

Jugoslaviju i danas svakodnevno pominjemo – samo smo je, iz razloga političke korektnosti prozvali “Regionom”. Takozvani lideri banana-država naslednica u Regionu okupljaju se svako malo, obično pod patronatom lidera neke veće i ozbiljnije države izvan Regiona.

Tamo se samozvane četničke vojvode ljube sa ustreptalim ustaškim pripravnicama, dok se neoliberali Regiona utrkuju u razmeni iskustava kako da ono što je preostalo od tranzicije što temeljnije opljačkaju.

 

XIII

Zemlja koja je otišla u budućnost

Jugoslavija je bila, kao što je to  Miroslav Krleža napisao u svom eseju “Titov povratak 1937”:

…pokret za našom vlastitom civilizacijom pod svaku cijenu. To je naša historijska volja koja se objavljivala u mnogobrojnim naporima kroz vjekove, i ako se može tako reći, to je volja za preobražajem i oslobođenjem u višim društvenim silama čitavog svijeta … put do civilizacije, koja neće više da bude robovanje tuđim bankama, tuđim neistinama i predrasudama. To je karteča koja se kroz dim i maglu naše zaostalosti probila kao usijani znamen nad zvjezdanim barjacima naše suvremene političke svijesti.

Jugoslavija su ujedno bili i prostor, zemlje i narodi otkinuti i odbranjeni od imperijalizma.

Tek stvaranjem Jugoslavije 1918. dovršena je demokratska revolucija u Evropi, započeta italijanskim i nemačkim ujedinjenjem, i konačno je demontiran feudalni poredak na Balkanu. I već njenim razbijanjem 1991. postavljeni su temelji onog razbijanja Evrope koje se danas događa pred našim očima.

I zato desetak današnjih skica nisu bile samo Frojdov “optimizam pamćenja” niti obična nostalgija – one su zamišljene i napisane kao svojevrsno sećanje na budućnost.

Jer, samo ljudi ograničenog duha i malog formata mogu da poveruju da je Jugoslavija mrtva – ona je otišla, negde u budućnost, i mi ćemo se, na nekoj raskrsnici istorije, sa njom ponovo sresti.

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju, Jugoslovenu i komunisti, komandantu legendarne 63. padobranske brigade i generalu JNA, Stevanu Mirkoviću (1927-2015). Čoveku koji je živeo svoja uverenja.

 

 

Razgovori sa Simonom, čuvarom tajni

“I ovde je moja tajna, vrlo jednostavna: samo se srcem stvari mogu videti ispravno; ono što je bitno, to je nevidljivo oku.”

(Antoan de Sen-Egziperi)

“Nijedna tajna se ne čuva bolje nego tajna o kojoj svako nagađa.”

(Džordž Bernard Šo)

 

I

Januar: sudbina čuvara tajni

“Ponekad sam vrlo srećan što ne znaš baš sve tajne. A ponekad se opet ponadam da ćeš uspeti da ih saznaš.”

Moj prijatelj Simon je, osim toga što je zaposlen na mestu na kojem je zadužen da čuva tajne, u slobodno vreme voleo sofizme. Očigledno, ovaj njegov, na prvi pogled kontradiktoran iskaz, imao je neki skriveni smisao. Slegnuo sam ramenima.

“Pomislim šta bi sve moglo da ti padne na pamet da uradiš ako bi znao sve tajne. I tada sa olakšanjem zaključim da ih ipak sve ne znaš.”

Ponovo sam slegnuo ramenima.

“A onda pomislim šta bi sve mogao da postigneš ako bi sve te tajne znao? I ponadam se da ćeš saznati one tajne koje ti nedostaju za to.”

Pomislih kako je teška sudbina čuvara tajni…

 

II

Februar: samo jedno teško pitanje

Kiša je dosadno padala. Mom prijatelju Simonu, čuvaru tajni, postavio sam tri pitanja.

“Simone, šta bi radio ako bi hiljadu ljudi pokušalo nasilno da uđe u zgradu Vlade?”

Pogledao me začuđeno i rekao:
“Naredio bih primenu odgovarajuće srazmerne sile i oni bi bili sprečeni.”

“A kada bi nasilno pokušalo da uđe dvadeset hiljada?”

Simon se malo zamislio. Jedno vreme me je posmatrao ispod oka, potom zapalio cigaretu, malo se namrštio, i konačno rekao:

“Hm. Pretpostavljam da bi tog dana baterija u mom mobilnom telefonu odjednom crkla.”

“A kada bi nasilno pokušalo da uđe njih sto pedeset hiljada?”

Simonovim licem prošao je talas olakšanja. Nasmejao se i rekao:

“Pa to je bar lako pitanje. Odmah bih sišao do njihovog vođe i stavio bih mu se na raspolaganje sa svim mojim ljudima.”

Potom smo jedno vreme ćutali obojica.

“Nisam znao Simone da si ipak postao marksista? Ranije nisi bio. Kvantitet daje kvalitet, zar ne?” – pitao sam ga posle nekog vremena.

“A ja nisam znao da ću na čak dva od tri tvoja pitanja tako lako naći odgovor. Ranije si imao više težih pitanja.”

Izašli smo na kišu koja je i dalje padala. Pomislih kako – i za Simona i za svakog od nas – uvek postoji samo jedno jedino teško pitanje…

 

III

Mart: šefovi ne znaju one prave tajne…

Simonov kolega – i moj prijatelj – otišao je u penziju u svojoj zemlji, posle trideset godina naporne službe.

“Znaš, malo me je na kraju razočarao.” – reče Simon – “Isuviše se kreće po prostorima na kojima je nekad radio. To je ipak malo, hm, neuobičajeno za naš posao?“

“Videli smo se nedavno, on kaže da je sada slobodan čovek.” – odgovorio sam.

Simon je odsutno gledao u daljinu:

“Mi nikada nismo slobodni ljudi. Tajne se nose sa sobom u grob.”

“Ipak, neki od šefova su objavljivali čak i knjige svojih memoara. I njegovih šefova, ali i tvojih?” – bio sam uporan.

“Zato ti koji su bili šefovi nikada nisu znali nijednu pravu tajnu.” – zadovoljno je konstatovao Simon.

 

IV

April: tehničari i inženjeri

“Ako hoćeš zaista da me ubediš da ova vlast ne valja moraš ponuditi bolju.” – u glasu mog prijatelja Simona bio je primetan znak blage ljutnje.

“Ne pada mi na pamet, uostalom ja se više ne bavim politikom. Zašto bih ti nudio bilo šta?” – odgovorio sam sa dozom indignacije – “Ja to rušenje vlasti posmatram, hm, naprosto kao tehničar. Znamo obojica da se radi o zanatu.”

Simon me je posmatrao ispitivački. Hteo je da zapali cigaretu, pa je odustao. Potom ju je opet uzeo, i neko vreme držao u ruci.

“Imamo toliko mnogo tehničara, i boljih i gorih.” – rekao je posle ovog premišljanja – “Nadao sam se da bi ti mogao da budeš inženjer.”

Ćutali smo. Rukavica je bila bačena…

 

V

Maj: izdajnici i vladari

Simon je ceo dosadašnji radni vek posvetio razotkrivanju i eliminisanju stranih špijuna. Radio je i neke druge stvari, ali je na ovu bio naročito ponosan.

“Simone, tebi se nikako ne bi dopalo da neko dođe na čelo države ili vlade, svejedno, uz pomoć stranog faktora?” – pitao sam ga nevino.

“Naravno. To je nešto protiv čega se uvek borimo.” – Simonov odgovor je bio kratak, uz vidljivu dozu samozadovoljstva.

“Ali, pretpostavimo da ponekad ne uspete, i takva situacija se ipak desi. Šta je onda taj čovek za tebe? Izdajnik ili vladar?”

Simon je ćutao. Ovo je bilo jedno od mojih težih pitanja. Ipak, pravila naše male igre podrazumevala su da se na svako pitanje mora odgovoriti:

“Iskreno, on je na samom početku i jedno i drugo. Od njega posle zavisi šta će od toga dvoga na kraju prevladati.” – Simon je izabrao filozofski odgovor.

“I ako bi, na primer, nekog takvog izdajničkog vladara ili vladajućeg izdajnika, kako ti je već drago, neko posle pokušao da sruši sa vlasti, ponovo uz pomoć stranog faktora, da li bi i to pokušao da sprečiš?”

Simon je osetio zamku u mom pitanju. Kratko je odgovorio “Da” – ali je izbegao detalje kojima je inače sklon. Nastavio sam:

“Ali, ako bi se kojim slučajem tako nešto opet desilo, izdajnik i vladar bi jednostavno zamenili mesta, zar ne? To može tako unedogled da se događa?”

Simon je klimnuo glavom. Bilo mu je lakše da se složi sa mnom bez reči. U njegovim očima primetio sam blagi trag sete:

“Znaš, možda je vreme da odem u penziju.”

 

 VI

Jun: jedan priručnik i njegovi čitaoci

Već duže vreme razmišljao sam da napišem priručnik za izvođenje državnog udara. Poslednja ozbiljna knjiga takve vrste pojavila se još 1979. godine.

Simon me je gledao zbunjeno:

“Kome ćeš nameniti taj đavolski priručnik?”

“Čitaocima. Zar se sve knjige ne namenjuju njihovim čitaocima?” – odgovorio sam.

“Priručnik će sigurno čitati svi oni koji bi hteli da izvedu udar, ali i svi mi čiji je zadatak da ga sprečimo.” – Simon je i dalje bio zbunjen – “Šta ćeš time uopšte postići, osim da zadovoljiš svoj egzibicionizam?”

“Videću, na primer, ko će ga od vas pročitati sa najviše razumevanja.”

Simon me je gledao sa dubokim nerazumevanjem:

“Ponekad pomislim da je bolje da se nešto takvo stvarno desi nego da se arkanske tajne njegovog izvođenja predaju neupućenima.”

 

 VII

Jul: crne liste

Moj prijatelj Simon je imao jednu molbu:

“Znam da se po ambasadama pripremaju te crne liste za smenjivanja. Te zapadna frakcija, te ruska frakcija… Ako budeš mogao, gledaj da me dodaš tamo. Možda su me zaboravili?”

Bio sam zatečen. Molba jeste delovala ironično. Ali, poznajući Simona toliko dugo, znao sam da je taj blagi podsmeh samo maska:

“Jel’da? A na koju bi ti listu voleo da budeš stavljen. Rusku ili zapadnu?”

Simon je odmahnuo glavom i nonšalantno odgovorio:

“Sasvim mi je svejedno. Na onu na kojoj bih najpre bio penzionisan. A koja je to od ove dve ti valjda bolje znaš od mene?”

Simon je, dabome, preterivao. Naravno da nisam znao koja je lista u pitanju. Mada me nije mnogo ni zanimalo: znao sam da, na kraju, ista sudbina čeka ljude na obe liste. Više me zanimao Simonov motiv za čudnu molbu:

“Šta je, toliko ti se smučilo?” – pitao sam ga.

Simon skide naočari. Jedno vreme ih je pažljivo brisao. Onda ih ponovo stavi i mirno reče:

“Naravno da nije. Nego znam da će sudbina onih koji ostanu biti mnogo gora od sudbine onih koji će biti penzionisani.”

 

VIII

Avgust: poklon sa porukom

Negde pred Novu godinu, moj prijatelj Simon i ja uvek razmenimo uobičajene poklone. Ne sećam se više šta sam ja njemu kupio, ali se sećam šta sam poslednjeg puta dobio: izuzetnu knjigu Vase Kazimirovića “Crna ruka” o Majskom prevratu i atentatu na kralja Aleksandra Obrenovića.

Prošlo je nekoliko meseci, i ja – iako istorijske teme volim – knjigu još nisam bio pročitao. Neke druge knjige, neki drugi poslovi, neki dosadni ljudi, uvek su mi oduzimali potrebno vreme.

Simon je par puta pitao kako sam zadovoljan sa knjigom. Uz nelagodu, uvek sam morao da priznam da još nisam ni počeo da je čitam.

Nedavno je, sređujući biblioteku, moja žena Tanja naišla i na Simonov poklon. Odmah je videla da knjigu nisam ni otvorio:

“Zašto ne pročitaš Simonovu knjigu?” – pitala me je.

“To me i on stalno pita. Ali nekako nikada ne stignem.” – odgovorio sam mrzovoljno.

Tanja uze knjigu, zagleda se u posvetu napisanu pedantnim rukopisom, i reče:

“Znajući Simona, zar ti nikada nije palo na pamet da knjiga možda sadrži neku poruku? Pa bi je onda bilo bolje pročitati pre, nego kasnije?”

 

IX

Septembar: novac, seks i tajne

Simon je novac smatrao velikom preprekom u svom poslu:

“Mnoge naše tajne ugrožene su zbog novca, ako dođu u posed ljudi slabog karaktera.” – rekao je tada.

“Hm, zar nisu ugrožene zbog tih ljudi, a ne zbog novca.” – iz mene je progovorio bankar – “Novac tek u svesti ljudi dobija značenje, ovo ili ono.”

Na izvestan način, u pravu smo bili obojica, i to smo znali. Simon, međutim, još nije bio iscrpeo temu:

“Znaš li da isti iznos novca nama može saznati mnogo manje tuđih tajni, nego što može ugroziti naših?” – pitao je, više sam za sebe, Simon. “Znači li to da su stranci ljudi boljeg karaktera od nas, ili da naprosto imaju više novca pa su skuplji?”

Želeo sam da razveselim Simona:

“Pa ako hoćeš da uštediš novac, a ti više koristi seks da bi došao do tuđih tajni. Jeftinije ti je.”

Ali, Simon nije bio veseo nego tužan:

“Pošto si već lenj da nam napraviš ideologiju, ostaju zaista samo te trivijalne stvari, novac i seks.”

 

X

Oktobar: priča o Kazimiru

Kazimir je bio mravac, i to smo i Simon i ja znali. Bibliotekar iz provincije je, već dvadeset godina, išao nepozvan po prijemima u razne ambasade – one manje gde se po pravilu moglo ući bez stroge kontrole pozivnica. Tamo bi uvek lepo pojeo i popio, i dva sata se zabavljao u zanimljivom razgovoru sa ljudima čije mu je društvo godilo.

Nedavno je Kazimir bio na prijemu u ambasadi jedne afričke zemlje i gotovo pola sata raspravljao o problemima poljoprivrede sa jednim diplomatom boje čokolade. Diplomata je sve vreme bio ubeđen da je Kazimir, zapravo, visoki funkcioner ministarstva poljoprivrede.

“Kazimir je samo u poslednjih pola godine na prijemima pričao i o kulturi, arhitekturi i medicini.” – Simon je bio očigledno impresioniran njegovim enciklopedijskim znanjem – “Ovi stranci su počeli da ga zovu Leonardo.”

Setih se da sam, pre desetak godina, u Bukureštu bio svedok neprijatne scene kada je obezbeđenje na ponižavajući način izbacilo penzionisanu profesorku francuskog jezika koja je nepozvana došla na prijem samo da bi popila topao čaj. Tog januara je u Bukureštu bilo hladno, a grejanja nije imala nedeljama.

“To se kod nas neće desiti. Kazimir je sasvim bezbedan, ne brini se.” – umirivao me je Simon – “Mi volimo naše mravce. Zato što…”

Prekinuo sam ga u pola rečenice:

“Zato što ćemo na kraju postati narod mravaca.”

 

XI

Novembar: svetlo i mrak

Simon je imao ambivalentan odnos prema mom pojavljivanju na društvenim mrežama. Ponekad bi mu se ono mnogo dopadalo, i zabavljalo ga, a ponekad bi bio zabrinut, kao te večeri:

“Kad ljudi uđu u tvoje godine, obično nađu ljubavnicu. To nije baš lepo, ali je svakako bezbednije od onoga čime se sada baviš. Čemu taj egzibicionizam?”

Nisam znao da mu odgovorim na ovo pitanje. Slegao sam ramenima. Simon je nastavio svoj monolog:

“Taj ulazak pod svetlo javnosti nikada nije dobar za naš posao. Privlači pažnju neupućenih, zlonamernih, radoznalih. Analitičara, novinara i raznih drugih spletkaroša.”

“Pretpostavljam da je u mraku sve lakše?” upitah Simona, sa najnevinijim izrazom lica koji sam verovatno ikada imao.

“Naravno, noć je uvek bezbednija. Zato mi volimo sove. One su nam omiljene životinje.”

Pomislih na Simona – kako bi izgledao sa sovom na ramenu – i nasmejah se spontano:

“Jednu od mojih narednih priča posvetiću tebi. Biće to priča o noći i sovama.”

 

XII

Decembar: Simon i Sergej

Simon i ja smo proveli zanimljivih par sati razgovarajući o ruskoj vojnoj intervenciji protiv Islamske države u Siriji. Analizirali smo raspoložive snage zaraćenih strana, koridore za vazdušni transport, logističke probleme, obaveštajno obezbeđenje, širi kontekst drugih regionalnih igrača i njihovih interesa…

Sve što je, uostalom, i svim drugim profesionalcima zanimljivo, a inače ljudima neizmerno dosadno.

Pred kraj našeg druženja, Simon odjednom promeni temu. Ili se bar meni, na prvi pogled, to tako učinilo:

“Jel’da molim te, zašto si mi za potrebe tvojih pričica izabrao baš ime Simon?”

Znao sam da ga je to pitanje mučilo, i da je verovatno celo veče razmišljao kako da ga postavi. Zato sam se potrudio da mu pažljivo odgovorim:

“Ime Simon vodi poreklo iz hebrejskog. I značilo bi, u prevodu na srpski, “On (Bog) je čuo.” Da bi mogao da budeš dobar čuvar tajni, tvoj posao je, najpre, da pažljivo slušaš.”

Simon nije ni pokušao da sakrije zadovoljstvo ovim objašnjenjem, ali je – na moje zaprepašćenje – odjednom rekao:

“Kad završiš ovu seriju koju pišeš, možeš li mi, molim te, promeniti ime? Voleo bih da u novoj seriji budem Sergej?”

Bio sam zbunjen ovom molbom:

“Pretpostavljao sam da možda nećeš biti oduševljen mojim izborom imena. Verovatno ti deluje suviše mistično. I jasno mi je da ne bi voleo da budeš Džordž, na primer. Ali Sergej? Razumeo bih, na primer, ako bi mi tražio da se zoveš Aleksandar…”

Obojica se grohotom nasmejasmo dvosmislenosti mog komentara. Kad se smeh utišao Simon, sasvim mirno – kao i uvek kada je govorio krajnje ozbiljne stvari – ponovi:

“Radije Marko nego Aleksandar, ako bih imao izbor samo između te dve opcije. Ali, pošto si ti Pisac, a ja Čuvar tajni, slobodan si da izabereš bilo koje ime. Dakle, molim te, Sergej.”

Simon je jedan dobar čovek koji je u toku svog radnog veka bio u situaciji da se neizmerno obogati zahvaljujući nekim od poslova koje je radio. A nije. Radi svoj posao naporno, a živi samo od svoje plate, pošteno, i brine o svojoj porodici. Baš kao i milioni drugih ljudi.

Zato sam mu makar toliko dugovao: ime koje je voleo. Rukovali smo se.

Tog petka, Simon je završio svoj život. Rodio se Sergej. Srećno, Sergej!

***

Ovaj tekst posvećen je poštarima i vozačima, lekarima i pekarima, seljacima i električarima, kelnerima i učiteljima, trgovcima, programerima i vodoinstalaterima… Svim onim anonimnim ljudima koji časno i pošteno rade svoj posao, onako kako znaju, umeju i mogu. Baš kao što svoj posao, uostalom, radi i moj prijatelj Simon. Oni, svi zajedno, su jedina prava većina. I njihovo vreme dolazi.

Ponuda koja se ne odbija – ili kako je to biti u vlasti na silu…

 

“Teško je bogatim ljudima da žive u Firenci, osim ako ne vladaju državom. Ako vi ne kontrolišete državu ona će vas uništiti.” 

(Lorenco de Mediči Veličanstveni, bankar, političar i de fakto vladar Firence, 1449 – 1492)

Najčešće, ljudi koji se bave javnim poslovima pokušavaju da dođu i na neki položaj. U demokratskim sistemima oni se kandiduju na izborima, u nedemokratskim to čine na razne druge načine, primerene tipu društva u kojem žive.

Mnogo su ređi, ali samim tim zanimljiviji, slučajevi u kojima sam sistem zahteva od pojedinca, vršeći ponekad i pritisak na njega, da prihvati neki položaj, čak i kad on(a) to neće. Nekoliko takvih slučajeva opisaćemo u ovoj priči…

 

I

Lutrija u Firenci

U srednjovekovnoj Firenci, na primer, svi punoletni i slobodni građani sa stalnim prebivalištem u tom gradu, koji su platili porez (žene i Jevreji su bili isključeni) bili su automatski i po sili zakona kandidati na lutriji za izbor članova gradske vlade, čiji je mandat trajao samo dva meseca.

Ceduljice sa imenima budućih gradskih otaca bile su nasumice izvlačene iz kožnih torbi. Bilo je ukupno šest torbi: po jedna za svaki od četiri gradska kvarta, jedna u kojoj su bila imena iz sedam bogatih (trgovačkih i bankarskih) cehova i jedna sa imenima iz dva siromašnija (zanatlijska) ceha.

Biralo se – odnosno na lutriji izvlačilo – ukupno devet gradskih otaca, priora. Šefa te male gradske vlade birala su potom, među sobom, njih devetorica. Po nepisanom pravilu, šef gradske vlade – gonfaloniere della giustizia – bio bi uvek jedan od tri priora koji su predstavljali bogate bankarske i trgovačke cehove.

Ta devetorica koja bi bila izvučena u ovoj maloj lutriji morali su da prihvate tu dužnost, i zajedno rade, hrane se i spavaju ta dva meseca u gradskoj kući, Palazzo della Signoria. Mnogi Firentinci nisu bili oduševljeni tim izborom – dva meseca bi morali da žive sa ljudima koje možda ne znaju dovoljno ili sa njima nisu u dobrim odnosima, a bili bi odvojeni od svojih porodica i redovnih poslova – ali stroga pravila Republike nisu dozvoljavala izuzetke. Da nijedan čovek ne bi mogao da vlada stalno, svako je morao da vlada, ali kratko. O toj, čak i za ondašnje italijanske prilike pomalo bizarnoj praksi, Makijaveli je ostavio verodostojan opis u svojoj Istoriji firentinske republike.

 

II

Ćutanje koje odzvanja Evropom

Tomas Mor, jedan od najboljih pravnika Engleske u vreme Henrija Osmog, napravio je karijeru pišući napade na Martina Lutera, osnivača protestantizma. Tako je postao i vrhovni sudija Engleske (bilo je to još mnogo pre njenog ujedinjenja sa Škotskom 1707. godine – Britanija još nije postojala).

Kada se Henri Osmi razveo od Katarine Aragonske i oženio Anom Bolen, 1533. godine, Tomas Mor je podneo ostavku koja nije usvojena. Zatočen je u ozloglašenom Taueru – i dalje kao vrhovni sudija – i rečeno mu je da će biti oslobođen kada potpiše ukaz kojim će svako Henrijevo i Anino dete biti proglašeno legitimnim naslednikom prestola, a Henriju biti priznata vrhovna duhovna i svetovna vlast u Engleskoj.

Tomas Mor nije potpisao taj ukaz, ali ga nije ni osporavao: ćutao je sve vreme u Taueru i u ćeliji se bavio pisanjem pobožnih tekstova i tumačenjem Svetog pisma. Konačno je Henri Osmi bio toliko iznerviran njegovim ponašanjem da je odlučio da mu odseče glavu. Na pitanje Tomasovih malobrojnih preostalih prijatelja, kako neko ko sve vreme ćuti uopšte može biti veleizdajnik, Henri Osmi je – tako se bar priča – odgovorio: “Njegovo ćutanje odzvanja Evropom”.

Tomas Mor je pogubljen kao veleizdajnik 6. jula 1535. godine. Četiri veka kasnije, 19. maja 1935. Katolička crkva ga je proglasila svecem. Ana Bolen pogubljena je svega godinu dana posle Mora, 1536. godine.

 

III

Koliko treba da platim da ne bih bio član?

Sredinom devedesetih, kad smo formirali JUL, očekivali smo od jednog biznismena da se kod nas učlani. On je to uporno, ali pristojno, izbegavao. Jednog letnjeg dana, kod čoveka smo – uz propisnu najavu, razume se – došli Nebojša Maljković, Zoran Todorović i ja.

Kancelarija u kojoj nas je primio delovala je kao omanja crkva – puna raznih ikona, krstova, prigodnih fotografija, luksuznih knjiga sa verskom tematikom. Slika uobičajena za srpski nouveau riche devedesetih. Kada je sekretarica, ofarbana plavuša sa jako kratkom suknjom, donela viski, naš domaćin je iskreno rekao:

“Aman ljudi, ja sam desničar i antikomunista. Šta ću vam ja?”

Nebojša je počeo da ga ubeđuje kako će uskoro rekonstrukcija vlade, pa bi mogao da bude i ministar, Zoran se nešto mrštio i pominjao nultu toleranciju prema poreskim utajama, ovaj nesrećnik se preznojavao pod klimom uključenom na najjače…

Meni je sve to delovalo vrlo simpatično, jer smo retko nailazili na tako iskrene odgovore – uglavnom je bilo obrnuto, različiti likovi sumnjivih ideoloških profila predstavljali su nam se kao levičari, neki su čak i napamet učili citate Marksa i Engelsa (najčešće pogrešne) samo da bi bili primljeni u članstvo…

Zaustih da kažem par prigodnih reči i zahvalim mu se na tih sat vremena koliko smo ćaskali, kad me biznismen preduhitri:

“Evo mog predloga” – rekao je radosno – “Koliko plaća vaš član koji daje najveći doprinos stranci?”

Sva trojica smo bili zatečeni – teško je uostalom bilo znati tačan odgovor na to pitanje. A on uhvati taj trenutak našeg ćutanja, i reče:

“Ja predlažem da plaćam dvostruko više od najvišeg iznosa koji neki član JUL-a plaća. Ali, samo da ne budem član.”

Koliko se sećam, nikada nije platio ništa, niti mu je neko nešto tražio. Nastavio je da se uspešno bavi privatnim biznisom, što čini uostalom i sada. Ne znam koliko je zaista (ikada bio) antikomunista, a koliko mu je ta poza bila samo duhovit i bezbedan način da odbije ponudu koja mu se nije dopadala…

 

IV

Bolje je da su mi oni ipak na oku…

Negde pred kraj tzv. Miloševićevog režima sećam se par slučajeva u kojima je na pojedince bio izvršen (manje ili više suptilni) pritisak da bi bili članovi vlade: Bogoljub Karić i Milan Beko su dva najpoznatija takva primera.

Obojica nisu bila ni najmanje oduševljena idejom da budu članovi vlade kojoj su, između ostalog, bila zabranjena putovanja u zemlje Evropske unije. Još manje im se dopadalo blokiranje njihovih računa, i računa njihovih firmi, u bankama tih zemalja.

Gunđali su privatno, kako eto oni moraju da uđu u tu vladu, a Mišković ne mora iako su njegove privilegije u prethodnoj deceniji – tako su bar oni mislili – bile veće, pa bi bio red da on, u ime celog malog bratstva, i “odsluži tu ministarsku kaznu”.

Pa ipak, bila je to ponuda koja se ne odbija.

Slobodan Milošević je, uoči formiranja svake vlade u kojoj su bila ova dvojica biznismena, dobijao uredna upozorenja nadležnih službi, gde su sasvim precizno bili analizirani svi rizici takvih imenovanja. Službe su, pre svega, bile zabrinute da bi Zapad – jer, mehanizam petooktobarskog puča se polako stavljao u pogon – mogao da iskoristi ljude sa poslovnim interesima u inostranstvu kao objektivno najslabiju tačku u celom establišmentu.

Ta upozorenja bi Milošević uvek pažljivo pročitao i na kraju ignorisao:

“Bolje je da su oni meni ipak na oku.”

Vrlo interesantno – u ovom konkretnom slučaju na kraju se ispostavilo da Službe nisu bile u pravu, a Milošević jeste. Na konačnoj listi imena insajdera koji su od strane zapadnih obaveštajnih službi bili, na ovaj ili onaj način, angažovani da ruše vladu u kojoj su sami sedeli, nije bilo ni Bogoljuba Karića ni Milana Beka. Okosnicu pete kolone Zapada u jesen 2000. činili su neki drugi ljudi, u koje sam Milošević – zbog njihove prirodne gluposti – nije ni najmanje sumnjao, ali o tome ćemo pisati nekom drugom prilikom…

 

V

Vraćanje duga otadžbini

Na zahtev ruskog predsednika Putina, ruski biznismen Roman Abramovič postavljen je 2000. godine za guverenera oblasti Čukotka, na ruskom Dalekom Istoku. Na tom mestu proveo je osam godina. Procenjuje se da je za to vreme, na unapređivanje života u toj oblasti od nekih pedesetak hiljada stanovnika, potrošio skoro milijardu evra svojih privatnih para. Prosečnu zaradu u Čukotki je sa 165 evra 2000. podigao na 588, već 2006. godine. Tek 2008. godine, tadašnji ruski predsednik Medvedev uslišio je “poslednji zahtev za ostavkom” guvernera Abramoviča…

Roman je odslužio svoj dug otadžbini, deo novca zarađenog pod, hm, čudnim okolnostima vratio istoj, i na kraju još dobio “orden časti” za “veliki doprinos ekonomskom razvoju autonomnog distrikta Čukotka”.

 

VI

Koza koja je pojela kupus

Postoje i određene granične situacije u kojima se neka funkcija prihvati mimo sopstvene volje, ali ne pod pritiskom ili ucenom, nego iz razloga prijateljstva.

U jesen 2008. godine – tek je počinjala da funkcioniše Vlada Mirka Cvetkovića – zaključen je takozvani međustranački koalicioni sporazum, u poslednjih petnaest godina najefikasniji instrument kojim je uništavana privreda Srbije. Sporazum je predvideo da se Dunav osiguranje da na upravljanje Socijalističkoj partiji Srbije. Tada je na čelu ove kompanije bio Mirko Petrović, moj prijatelj još sa Pravnog fakulteta.

Prihvatio sam tada Mirkov predlog da uđem u upravni odbor Dunav osiguranja, verujući da ću nekako moći da pomognem da se i on, i sama kompanija, zaštite od zloupotreba koje su izgledale neminovne. Bio sam od samog početka skeptičan, ali su me na kraju i Mirko, i Goran Perčević i Goran Vesić ubedili da prihvatim…

Na žalost, ispostavilo se da sam bio u pravu. Već posle šest meseci SPS je kao jedna velika ptica grabljivica krenula na svoj plen koji im je Boris Tadić tako velikodušno dao. Koza je dobila da čuva kupus, i za pet godina napravila štetu od 120 miliona evra.

Mirko je smenjen u proleće 2009. godine, i to mi je poslužilo kao odlična prilika da napustim taj upravni odbor u koji sam i prihvatio da uđem samo zbog njega.

Naravno, neka vrsta pravde ipak, i uvek, postoji – suočena sa pretnjom bankrota najveće osiguravajuće kuće u zemlji, Vlada Srbije je Mirka Petrovića, u avgustu 2014. godine, vratila na mesto prvog čoveka Dunav osiguranja, u istu kancelariju ali na mnogo teži posao nego što je bio onaj sa kojeg ga je, pet godina ranije, smenila jedna druga vlada. U medjuvremenu, koza je pojela puno kupusa…

 

VII

Guverner za kamile i koze

Cela ova priča o vlasti na silu dobija posebno interesantnu dimenziju kada se događa unutar porodice, virtuelne ili stvarne. Evo jednog zanimljivog primera iz Ujedinjenih arapskih emirata, na koji me je podsetila ona koza iz prethodnog odeljka.

Šeik Hamdan bin Zajed al-Nahjan (1963), polubrat mnogo poznatijeg Muhameda, krunskog princa Emirata Abu Dabi i prijatelja srpskog premijera Aleksandra Vučića, pokušao je – prema britanskim obaveštajnim izvorima – dvorski udar u Emiratima, 2011. godine, u vreme epidemije tzv. arapskog proleća. 

U celoj toj opereti određenu ulogu odigrala je i izvesna Iman Ibrahim Dafala Ahmed, Hamdanova ljubavnica, kao i neki zanimljivi, ali prilično nezgodni likovi iz emirata Ras-al-Khaima, bliski Muslimanskom bratstvu, čija imena nećemo sada pominjati. Tanja mi ionako gunđa da u ovim tekstovima pominjem isuviše imena, pa mi uoči vikenda nisu neophodna bar ta iz Muslimanskog bratstva…

Hamdanov dvorski puč nije ni pokušan, pa nije mogao ni da propadne. Koliko ozbiljno je uopšte pripreman, ostaje takođe vrlo upitno. Interes britanskih službi da se izazove razdor unutar vladajuće porodice bin Zajed i time onemogući Rusija da preko nje proširi uticaj u Persijskom zalivu, takođe pratimo već nekoliko godina. Međutim, sve je to van teme kojom se danas bavimo…

Ovde je interesantna jedna druga konstatacija: porodica bin Zajed nije mogla sebi da dozvoli javno suđenje jednom svom članu, posebno za blasfemično delo kakva je veleizdaja. Uostalom, čak i viši službenici – koji nisu članovi same porodice – ne idu na sud kada ih uhvate npr. u proneveri novca, već budu samo neformalno zatvoreni neko vreme. Dok se ne proceni da su se popravili…

Porodica, takođe, nije mogla da dozvoli Hamdanu razvod, posebno kada su njegovi planovi o zajedničkom životu sa Iman u zapadnoevropskim prestonicama – tim leglima razvrata, nemorala i liberalizma – postali jasni obaveštajnim službama kojima je rukovodio treći brat, ministar unutrašnjih poslova, Saif bin Zajed al-Nahjan. Porodica je u arapskoj tradiciji svetinja, i Hamdanova žena Šamza bi se svakako požalila ženama Muhameda i Saifa i eto problema za ovu dvojicu…

Skandal je trebalo sprečiti po svaku cenu – i zato je Hamdanu bin Zajedu, početkom septembra 2011. godine, učtivo saopšteno da njegov avion – u kojem se već nalazio – neće poleteti za Bejrut, gde ga je u foajeu hotela “Four Seasons”, čekala nestrpljiva Iman. Umesto toga, stavljen je u kućni pritvor, koji je inteligentno zamaskiran novim postavljenjem – za specijalnog predstavnika Krune za zapadni region Abu Dabija.

Očigledno, reč je bila o potpuno izmišljenoj funkciji, u nečemu što nije zaista nikakav region, nego jedna mala oaza, usred pustinje, gotovo 200 kilometara od Abu Dabija, na samoj granici sa Saudijskom Arabijom. U oazi Liwa živi ne više od dvadeset hiljada nomada, sa svojim kamilama i kozama, i upravo u tom rustičnom ambijentu je Hamdan bin Zajed, već četvrtu godinu “specijalni predstavnik Krune”. 

Ponekad, kad njegova braća na vlasti tako procene, Hamdana dovedu iz palate u kojoj je zatočen na neku zvaničnu manifestaciju, kako javnost, stranci i novinari, ne bi ništa posumnjali. Slika se za državnu televiziju, i potom bude vraćen u svoj luksuzni zatvor.

Usred pustinje, na mestu kojem strane diplomate i novinari nemaju pristup, okružen agentima tajne službe koji ga štite od iskušenja da ode negde na svoju ruku, Hamdan bin Zajed je jedan od najčudnijih zatvorenika i istovremeno najčudnijih funkcionera savremenog sveta.

 

VIII

I ostavku treba zaslužiti…

U proleće prošle godine, negde između martovskih izbora i formiranja vlade krajem aprila, diplomata iz jedne – da se tako izrazimo – uticajne ambasade pozvao me je na kafu. U poruci je kratko napisao da ga “zanima moje mišljenje” o potencijalnim kandidatima za neke ekonomske resore…

Vrlo brzo, međutim, postalo je očigledno da on u glavi već ima vrlo određena dva imena, i da ga zapravo zanima šta ja mislim o to dvoje ljudi.

“Mislim dve stvari…” – odgovorio sam mu ne čekajući kraj dosadnog uvodnog hvalospeva – “…prvo, da bi oboje trebalo najpre da nauče da upravljaju svojim kućnim budžetom, i drugo, da su ipak dovoljno pametni da takvu ponudu odbiju.”

Zanimljivo – moj sagovornik nije suštinski osporio nijedan od ta dva argumenta. Preko prvog je prešao lakonskom opaskom: “Cinično ali irelevantno”. Drugi je komentarisao onako uzgred, rečima da je Beograd ipak prijatnije mesto da se u njemu bude ministar nego Kijev, a posebno neke prestonice na Bliskom istoku…

Dok smo nastavili da pijemo kafu pao mi je na pamet naš razgovor od pre nekoliko godina kada je, medijski satanizovan nekim upornim policijskim istragama protiv njemu bliskih ljudi, jedan bivši potpredsednik vlade hteo da podnese ostavku: “On mora prvo da zasluži pravo da se izvuče tako lako, ostavkom. To mora da se odradi.” – rekao mi je tada ovaj diplomata.

I u tom trenutku sam shvatio da ni ovo dvoje budućih ministara, zapravo, nemaju nikakav izbor da li da prihvate ili ne ono što će im – tada niko od njih to još nije ni znao – biti ponuđeno za koju nedelju. Pomislih kako će kandidatkinja biti u panici kad bude birala haljinu za svečanu sednicu Skupštine – ugojila se u poslednje vreme – valjda će joj javiti dovoljno rano?

Svega par meseci kasnije, moj sagovornik će napustiti Beograd i vratiti se u svoju zemlju, u kojoj – još uvek – kandidati za javni položaj moraju da se kandiduju, prođu kroz javnu proveru svojih sposobnosti i znanja, i – ako na kraju budu izabrani – to smatraju samo prolaznom etapom u svojim životima. U kojoj ih, takođe, niko ne prisiljava da budu na nekoj funkciji. I u kojoj strane ambasade ne rade poslove koje njihove ambasade redovno rade u malim državama na periferiji Imperije…

 

IX

“Nezavisne ličnosti”, tehničari, “sugerisana rešenja” – ili sve zajedno?

Zašto bi, i kako, neko, ko to ne želi, mogao da bude koristan na nekom javnom položaju? Zar posao neće bolje obavljati onaj kome je do njega zaista stalo? Pod kojim okolnostima se javni položaj može shvatiti kao kazna?

Odgovori na ova pitanja, naravno, različiti su, zavise od slučaja na koji se odnose, i konteksta u kojem se taj slučaj desio.

Nepopularni režimi često žele da na javne položaje dovedu ugledne nezavisne ličnosti, delom da bi u međunarodnoj javnosti poboljšali sopstvenu sliku, delom da bi te ličnosti i same bile kompromitovane i time neutralisane kao potencijalni politički protivnici, delom zato što – misleći da se i ugled, kao i krv, može davati transfuzijom – podsvesno leče sopstvene komplekse niže vrednosti.

Nesposobni režimi ponekad moraju da prinudno regrutuju jedan broj tehničara, u raznim oblastima, jer sopstvenih kadrova nemaju ili je njihova upotrebna vrednost vrlo mala.

Režimi u zemljama ograničenog suvereniteta često moraju da prihvate tzv. sugerisana rešenja za koja su zainteresovane velike sile, a ponekad su i sama ta imenovanja, faktički, prinudna.

Šta je onda preostalo nečemu što bi zapravo bila kombinacija sva tri navedena primera: nepopularnom i nesposobnom režimu u zemlji ograničenog suvereniteta? I da li je u takvoj vladi – bizarnoj kombinaciji nezavisnih ličnosti, tehničara i sugerisanih rešenja – ijedan njen član zaista dobrovoljno?

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Zoranu Todoroviću, generalnom sekretaru JUL-a, ubijenom 24. oktobra 1997. godine u Beogradu, pod okolnostima koje nikada nisu razjašnjene. Zoran je bio jedan od majstora da ljude u dve reči ubedi kako zapravo hoće ono što neće, samo im to još nije jasno. Posebno kada se radilo o imenovanjima na razne javne funkcije…

Udata žena

Ostavimo odmah po strani raspuštenice, udovice, kao i žene čiji su muževi iz ovih ili onih razloga (inostranstvo, zatvor, bolnica) odsutni na duže vreme.

Predmet našeg uživanja je, dakle, udata žena koja živi zajedno sa svojim mužem, više ili manje zadovoljna, ali se, eto, sticajem raznih okolnosti, češće ili ređe viđa i sa Vama.

Ako najpre pođemo od lepih strana priče, odmah se nameće velika prednost koju udata žena ima u odnosu na devojku: ona Vas nikada, osim u zaista retkim situacijama kada i sama planira da se razvede, neće loviti kao budućeg muža. Za one primerke muškog roda koji su godinama (a neki čak i decenijama) uspešno izbegavali sve bračne zamke, nameštene i njima slične trudnoće, ženske suze i ucene, agresivnu rodbinu i primamljive miraze, ovakva veza može da bude prava blagodet. Nezavisno od toga da li ste i sami oženjeni ili niste, udata žena će Vas posmatrati isključivo kao predmet zadovoljavanja svojih potreba (emocionalnih ili fizičkih, svejedno), dakle – baš onako kako ste Vi, praktično celog svog života, bili navikli da posmatrate žene!

Druga velika prednost udate žene leži u činjenici da ona, po pravilu, neće biti ljubomorna, kako na Vaše vreme, tako i na svoje suparnice. Bez obzira živite li blizu jedno drugome, Vaša prijateljica će moći da računa samo na poneki popodnevni sat, u kriznim situacijama na jutarnju pauzu za doručak, ređe na pokoju noć, ostatak službenog putovanja ili dežurstva. Za takve veze, ukradeni vikend biće retkost, dragocen kao premija na lutriji, a zajedničko letovanje ili zimovanje najčešće samo plod mašte. Neće, prema tome, biti dosadnih izlazaka i mondenskih premijera, ručkova u krugu rodbine i večera sa prijateljima, prijema i koktela – svega na šta ste inače navikli sa Vašom sopstvenom ženom, verenicom ili devojkom.

Sa njom ćete se viđati opušteni, rasterećeni straha od eventualnih tragova karmina na košulji (ili drugim delovima odeće), nećete izmišljati razloge zbog kojih iznenada morate da izađete ili telefonirate, niti panično sakrivati poruke na pejdžeru. Poneka udata prijateljica poslužiće Vam, ako baš imate sreće, i kao dobar savetnik za pitanja suprotnog pola.

Konačno, iskustvo pokazuje da veza sa udatom ženom postavlja i mnogo manje zahteve u pogledu seksa, bar one koje se tiču Vaše kondicije (eto radosti za direktore, biznismene, političare, novinare, glumce i druge pripadnike muškog roda koji se obično vade da su suviše umorni, nervozni ili bolesni). Naime, već ionako nezadovoljna seksom u sosptvenom braku (šta bi, inače, tražila sa Vama), ponekad izložena i višemesečnoj apstinenciji, udata žena biće očarana Vašim sposobnostima, bez obzira što one (i sami ćete priznati) i nisu bogzna šta. Tako ćete, makar za kratko vreme i u mašti samo jedne žene, opet moći da budete ljubavnik iz snova, što sa svojom suprugom već decenijama niste bili.

Naravno, cela priča ima i svoje manje vesele strane. Najpre, to je opasnost od muža. Za ovu situaciju, možemo Vam pomoći sa tri pravila: prvo, ne dozvolite da muž sazna za Vašu vezu (nemojte se, ni u kom slučaju, javno hvaliti po čaršiji); drugo, ako i sazna, nemojte mu to ni po koju cenu priznati (ljudi ne vole iskrenost u takvim situacijama), niti dozvolite to Vašoj prijateljici; treće, ako je muž već i izvukao neko nesmotreno priznanje, ne dozvolite da Vas još i uhvati na delu!

Tu je i opasnost od skandala – čak i ako je prevaren muž i sasvim dobroćudan čovek. Privatni detektivi koje je unajmila Vaša žena, fotoreporteri žute štampe, Vaši poslovni ili lični neprijatelji – sve su to rizici o kojima morate da vodite računa kada sa tuđom ženom izlazite iz iznajmljenog stana, kasno popodne ili rano ujutro. Naravno, ako je neko od vas dvoje, kojom nesrećom, još i javna ličnost, opasnost se povećava, a krug znatiželjnika raste. Ovde je neophodan još jedan savet: nikada nemojte demantovati takve tračeve; naprotiv, makar da su i sto puta istiniti, uvek ih potvrdite, i po mogućnosti na licu mesta izmislite još dva ili tri slična: neproverena istina će se pomešati sa očiglednom izmišljotinom i, na kraju, sve će dobiti sasvim dovoljnu dozu neverovatnosti, a da bi Vam ozbiljno smetale. Ne zaboravite da se Jugosloveni razlikuju od ostalih Evropljana i po tome što vole preljubnike: ako uspete da se domognete udate žene, iole pristojnog izgleda, i ako dotična nije baš na preterano rđavom glasu, neće Vam se puno zameriti.

Konačno, postoji opasnost da se zaista zaljubite, a to niste želeli. Ovu opasnost nemojte potcenjivati, bez obzira koliko sebe smatrate iskusnim u stvarima o kojima pričamo. Najčešće, Vi nećete ni biti svesni trenutka u kojem je prolazna avantura počela da Vam muti razum, baš kao što ne možete da se setite ni trenutka kada ste prošle noći pali u san. Ali, ako ste počeli da brojite dane do ponovnog susreta sa Vašom draganom, ako Vam već smeta kada se jednog dana ne čujete telefonom, ako zbog nje otkazujete stvari koje inače ni u ludilu ne biste, ako se raspitujete o zdravstvenom stanju njene dece ili o hrani za kućnog ljubimca, onda je situacija vrlo ozbiljna. Moj savet Vam je – bežite što pre!

I na kraju, nekoliko dodatnih saveta o tome koje udate žene treba izbegavati:

1. One sa više od dva braka iza sebe, posebno ako su (bile) udovice – možda su i ti nesrećnici počeli kao Vi;

2. Žene Vaših prijatelja (najčešće nisu vredne gubitka prijateljstva);

3. Žene Vaših neprijatelja (smatrali bi to nečasnom osvetom, čak i kada ne bi bila);

4. Žene sa kojima zajedno radite, a posebno Vaše sekretarice, pripravnice, kao i ostalo žensko osoblje kojem ste nadređeni (ako već morate, onda izaberite tuđe, cena je svakako manja, a uživanje isto);

5. Novinarke, glumice, ministarke i pevačice (osim ako i sami potajno ne želite da se jednog dana nađete u njihovim memoarima).

(Ovaj tekst napisan je kao jedan rođendanski poklon, na Paliću, 26. oktobra 1995. godine. Prvi put je objavljen u listu “Vreme”, 3. februara 1996. godine, nakon što je osoba kojoj je bio posvećen, posle dužeg ubeđivanja, dala svoj pristanak)

Anatomija pacova

Da li je u politici legitimno menjati strane? Svakako, menja se i situacija. Da li su svi koji promene stranu pacovi? Nisu, naravno. Ali, ako već sumnjate, i želite da nepogrešivo utvrdite da li se u nekom konkretnom slučaju radi o pacovu ili ne, postoji pouzdan kriterijum. Pacovi, naime, ne vole rizike.

Pre nekoliko dana, jedan ovdašnji ministar osetio je potrebu da se javno odredi prema našim aktuelnim izbornim sporovima: “Nadam se”, rekao je ministar, “da će biti postupljeno po zakonu i rezultatima glasanja.” Ministar se takođe ponadao i da “neće doći do falsifikovanja rezultata glasanja”, dok je na pitanje kako će se ponašati njegov predsednik, odgovorio kako “misli” da će on “postupiti u skladu sa izbornom voljom građana”. Konačno, kao šlag na torti, ministar je čestitao svojim političkim protivnicima “ubedljivu pobedu”. Na prvi pogled, sasvim lepa i korektna izjava, gotovo izuzetak u ovom vremenu ostrašćenosti: priznati izbornu volju građana, unapred osuditi sva falsifikovanja, čestitati protivniku… Međutim, nekako je teško oteti se utisku da ova izjava, ipak, ne zaslužuje i tzv. drugo čitanje. Tek tada, u drugom čitanju, otvara se niz pitanja.

Najpre, ministar – kao otelotvorenje izvršne vlasti – ima dužnost da obezbedi da se “postupa po zakonu i rezultatima glasanja”; nadati se tome, dozvoljeno je građanima a ne ministrima. Takođe krajnje je sumnjiv i ministrov stav o mogućim falsifikatima: u momentu u kome je izjava data, nisu ni postojali dokumenti koji bi mogli da budu falsifikovani, tako ministrova nada da rezultati neće biti lažirani, u stvari, izražava sumnju da će oni to ipak biti.

Najapsurdnije ministar ipak zvuči kada “procenjuje” buduće ponašanje svog predsednika: ministar, dakle, “misli” da će predsednik “postupiti u skladu sa izbornom voljom građana”. Ministar, dakle, u to nije siguran, ne sme čak ni da se u to nada, kao u prethodnim odgovorima, on samo “misli”. Ako već sumnja u ponašanje predsednika, ministar je, svakako, mogao da učini i nešto više: ako bi, na primer, lično od njega zahtevao da se ta “izborna volja” i zaista poštuje. I tu su onda stvari vrlo jasne: ministar bi nesporno bio zaslužan, ako bi svojom intervencijom kod predsednika obezbedio poštovanje “izborne volje”; u suprotnom, kao častan čovek, morao bi da podnese ostavku.

Konačno, kako rekosmo, šlag na torti je ministrova čestitka svojim političkim protivnicima na “ubedljivoj pobedi”. Međutim, i stranka u kojoj je ministar visoki funkcioner dobila je na tim istim izborima nešto: neke opštine, neke poslanike, čak veliki broj njih. Nisam primetio da je ministrovoj stranci bilo ko od njenih političkih protivnika, na onome što je dobila, ista čestitao.

Dakle, tek drugim čitanjem ove izjave oslikava se njena suština: ministar nije siguran da li će izborna volja građana biti poštovana, da li će biti “falsifikovanja rezultata” ili neće, i kako će njegov predsednik da se ponaša. U suštini, ministar nije siguran da li će vlast njegove stranke opstati ili neće. I, naravno, tu svoju nesigurnost u državu čiji je visoki funkcioner – u svoju stranku i u svog predsednika – ministar želi da podeli sa svima nama. Kao da nam kaže: “Eto, ja upozoravam na vreme, ja nisam kao oni.” Ako sve prođe dobro, to će se sigurno shvatiti i kao zasluga samog ministra: on je čovek javno upozorio predsednika kako treba da se ponaša! Ako, opet, ne prođe dobro, ministar uvek može da kaže: “Eto, ja sam javno rekao, ali nisu me slušali!”

Ministrova izjava je, zapravo, vrlo reljefna paradigma jednog tipa ponašanja i razmišljanja neizbežnih saputnika velikih političkih i socijalnih potresa. Nesigurni u ishod događaja, mnogi ljudi iz državnog, političkog i privrednog establišmenta tada počinju očajnički da traže rezervne opcije, zadnje izlaze, da prave nova savezništva i primenjuju različite kozmetičke zahvate. Oni se, dakle, ponašaju kao pacovi na brodu koji plovi nesigurno, pa nisu sigurni da li će, možda, potonuti. Jer, samo kapetan tone zajedno sa brodom, pacovima je dozvoljeno da ga napuste.

***

U svim društvima u kojima se ovaj fenomen događao – a u poslednjih deset godina najčešće u ova pola tuceta malih država između Karpata, Alpa i Jadrana – već na prvi pogled može se izdvojiti nekoliko tipova ovih životinja. Nema razloga za sumnju da će se isti tipovi pacova pojaviti i u Srbiji, i ovaj prilog namenjen je njihovom lakšem prepoznavanju:

1. Pacovi koji tvrde da su, zapravo, kao visoki funkcioneri režima sve vreme radili protiv njega. Ovo je najzanimljivija i ujedno najređa vrsta pacova. Pristup zahteva hladnokrvnost, potpuno odsustvo skrupula i urođeni talenat za obmanjivanje ljudi. Pri tome, ovi pacovi nikako ne misle da su objektivno nesposobni, pa da su režimu, svojim neznanjem i nekompetentnošću, objektivno i štetili. Ne, oni govore o višem obliku štetočinstva, o nekoj vrsti sabotaže. “Više sam mogao da pomognem našoj stvari unutra, nego napolju”, najčešći je izgovor ove vrste pacova. “A ko vas je snabdevao informacijama, ko vas je štitio i pomagao dok ste bili u opoziciji?”, kažu ovi pacovi dalje. Najčešće, oni potpuno lažu: niti su ikome odali neku važnu informaciju, niti su ikoga zaštitili. Pametniji među njima, ponekad, unapred počinju da se pripremaju za buduću ulogu pacova, pa nešto zaista i urade.

Tako je, pre nekoliko godina, jedna od tadašnjih “mladih zvezda srpske levice”, predosećajući skore nevolje, počela da na zatvorene sednice Glavnog odbora svoje stranke donosi mali kasetofon i tajno snima njihov tok. Te trake su se kasnije pojavljivale u jednom beogradskom tabloidu koji, na žalost, nije preživeo “blagotvorne” efekte Zakona o informisanju. Cela priča je, naravno, imala dve dimenzije: romantičnu i realnu. Romantična dimenzija polazi od vlasnice kasetofona, prelepe novinarke jednog našeg nezavisnog medija, i ponovo otkrivenih pubertetskih sklonosti naše “mlade zvezde”. Da je to u pitanju, svakako bi se moglo i oprostiti čoveku: radi se o prilično ljudskoj greški, a pomenuta novinarka je zaista jedna od najlepših žena Beograda. Da, svi smo mi pomalo ljubavnici, samo su neki od nas i špijuni… Međutim, realna dimenzija je mnogo gora po “mladu zvezdu” i svakako mnogo manje romantična. Ispalo je, na kraju, da kasetofon nije služio prikupljanju poena u ženskom srcu, nego jednostavnom skupljanju miraza za politički transfer koji je, nedugo potom, i usledio. I onda, naravno, tipsko objašnjenje za ovu vrstu pacova: “Pa ja sam iznutra radio protiv njih…”, dobija mnogo više kredibilnosti.

***

2. Pacovi koji sami sebe proglašavaju “liberalnom”, “reformskom”, “mekom”, “razumnom” strujom establišmenta. Ovo je takođe vrlo zanimljiva vrsta pacova, odlikuje se nespornom inteligencijom, kvalitetnim obrazovanjem, poznavanjem stranih jezika, najčešće i “građanskim” pedigreom, koji im omogućava da se užive u ulogu koju su sami sebi dodelili. A ovi pacovi, pojednostavljeno, tvrde kako su baš oni (a ponekad i grupica njihovih pajtaša) “liberali”, dok je čitav ostatak režima “gnusan, bezobziran i diktatorski”. Ovi pacovi, u prelomnim trenucima, pokušavaju da naprave nekakvu “nagodbu” sa snagama koje očekuju kao pobednike, da obezbede “mirnu tranziciju vlasti” kako bi “svi bili zadovoljni”. Kada se povede reč o koalicionim vladama, ti pacovi uglavnom predlažu sami sebe, odjednom se prisećajući svih svojih govora i intervjua u kojima su se (naravno, bez ikakvog efekta) uvek zalagali za “pravnu državu”, “slobodu medija”, “tržišnu privredu”, po neko od njih pomene čak i “ljudska prava”. Jedan pripadnik ove vrste pacova savršeno je uspeo u toj metamorfozi, i to čak dva puta. Iako je, dok je bio u režimu, nemilosrdno proganjao svako drugačije mišljenje i pravio “crne liste”, ostavljajući bez hleba ljude u instituciji u kojoj je radio, na kraju je prošao kao “liberal”! Naivna srpska javnost, naviknuta na greške u padežima i bele čarape većine režimskih funkcionera, prigrlila je kao liberala prvog od njih koji se pojavio u Armaniju, sa tompusom u ustima i čašom čivasa u ruci!

***

3. Pacovi koji se (samo)identifikuju kao “eksperti”, “stručnjaci”, “tehnokrati” ili “tehnomenadžeri”. Najčešće vrlo uspešno, u statusnom i finansijskom pogledu, ova grupa pacova insistira na svojoj ideološkoj neutralnosti: “Moja stručna znanja”, kažu oni, “biće potrebna svakoj vlasti.” I naravno, svaka nova vlast će odgovarati i njima, i leva i desna, i domaća i strana. Iako se najčešće nalaze među privrednicima i bankarima, ovih pacova ima u državnoj upravi, pravosuđu, policiji i vojsci, a ne retko i u medijima.

Tako je jedan ugledni direktor velike srpske kompanije pre nekoliko meseci uspešno manevrisao, i Evropska unija ga je skinula sa “crne liste” pripadnika ovdašnjeg režima koje je proglasila nepoželjnim na svojoj teritoriji. “Ja sam ekspert”, u euforiji je vikao ovaj direktor na konferenciji za novinare, “pa čak i Evropska unija to zna, i zato me je izuzela. Mene su podržali moji poslovni partneri na Zapadu, i Unija je to morala da uvaži!” Ovaj direktor je, dakle, toliki ekspert da mu je dozvoljeno da i dalje podržava režim koji je smrtni neprijatelj te iste Evropske unije, a da istovremeno izbegne sve neprijatnosti pripremljene za njegove protagoniste! “Gospodar pacova”, napisao bi o njemu Tolkin, da je živ.

***

4. Pacovi koji apeluju na širokogrudost i milosrđe novih pobednika. U užem smislu reči, ovi pacovi ne pripadaju vrsti koju izučavamo, jer nisu uspeli da skoče sa broda dok je tonuo, već pokušavaju da se nekako, kasnije, izvuku sa dna. “Nemojte mene, imam malu decu”, ili “Šta sam mogao da odlučujem ja, običan sitan šraf”, ili “Da nisam bio ja, bio bi neko drugi, nema veze”, njihova su najčešća opravdanja. Suština je da se ukaže na minimum štete koju je pacov, dok je bio u vlasti, pričinio Novim pobednicima, i da se istovremeno apeluje na njihovu humanost, koju oni bar javno moraju da zastupaju. Ova vrsta pacova najčešće se nalazi među sitnim državnim činovnicima, novinarima državnih medija, mada se često sreće i u nižim policijskim strukturama.

Kako Novi pobednici gledaju na sve ove vrste pacova? Nesumnjivo, oni su za njih vrlo korisne životinje. U osetljivoj fazi pred smenu vlasti – a svaka smena vlasti je, zapravo, igra pokera: dobija onaj ko ima jače živce – pacovi su dragoceno oruđe, kojim se narušava unutrašnje jedinstvo protivnika i istovremeno hrabre sopstvene pristalice: “Evo, gotovi su, sad kad već i njihovi počinju da ih napuštaju.” Neposredno posle smene vlasti, pacovi su isto korisni: prepuni informacija, detalja, svedočenja, a istovremeno vrlo jeftini, oni Novim pobednicima služe kao metla, kojom se čise ostaci poraženog prethodnika.

Međutim, u dubini duše, bez obzira na ovu simbiozu, Novi pobednici duboko preziru pacove, i najčešće prema njima osećaju samo gađenje. Pacovi nisu bili s njima u prvim, najtežim, godinama borbe – naprotiv, uživali su sve blagodeti položaja koji su zauzimali. Pacovi nisu s njima delili strahove i nade, beznađa u krizama i slasti u malim pobedama, gorčinu sumnje i tvrdoglavost želje za uspehom. A najmanje su pacovi s njima delili rizike. Uostalom, kad su izdali svoje bivše prijatelje i saradnike, zašto pacovi ne bi, u prvoj pogodnoj prilici, ponovo izdali, ovog puta njih? Zato pacovi nikada neće biti deo “unutrašnjeg kruga” Novih pobednika, zato – ma koliko su se možda privremeno dobro snašli – pacovi nikada ne opstaju dugo.

Najgora je, međutim, sudbina onih pacova koji pogrešno procene da brod definitivno tone, koji poveruju svojoj i tuđoj paranoji, pa pre vremena skoče u vodu. I onda, ako brod zakrpi pocepana jedra, izbaci vodu i nastavi da plovi, pacovi počinju očajno da cvile, skiče, plaču i ponižavaju se, ne bi li se nekako vratili nazad.

Jedan od najbogatijih srpskih biznismena, čak dva puta nije imao živce da sačeka, i dva puta je pre vremena skočio u vodu. Osnovao je čak i jednu pravu opozicionu partiju – pa ju je posle napustio, kao vanbračno dete; za vreme bombardovanja spavao je u “Hajatu”, plašeći se da bude blizu svojih komšija, jer su oni bili verovatne mete; odlazio je na “pregovore” u Budimpeštu sa stranim diplomatama, ali insistirajući da sve ostane u tajnosti; klečao je pred stranim novinarima, objašnjavajući kako bi to Jugoslavija trebalo da klekne. I, dosad se stvarno dvaput prevario. Na njegovu neviđenu sreću, šefica političke stranke, koju je dosad dvaput izdao, oba puta je pokazala da ima meko srce, što u politici nikada nije preporučljivo. Popustila bi pred njegovim cviljenjem, plakanjem i ponižavanjem, i oba puta bi se ovaj biznismen vratio, onako šćućuren, mokar i promrzao, stresao sa sebe vodu, i rekao: “E, pa da nastavimo gde smo stali, a kad ćemo mi da popijemo kafu?”

***

Da li je u politici legitimno menjati strane? Svakako, menja se i situacija. Da li su svi koji promene stranu pacovi? Nisu, naravno. Ali, ako već sumnjate, i želite da nepogrešivo utvrdite da li se u nekom konkretnom slučaju radi o pacovu ili ne, postoji pouzdan kriterijum. Pacovi, naime, ne vole rizike, oni ih se iskonski plaše. Ideal pacova je da uveče legnu u krevet kao ministri (direktori, generali, ambasadori) jedne partije, a ujutro se probude u istom tom statusu, ali samo pod drugom zastavom. Baciti rukavicu u lice svom gazdi, reći mu: “Dobro šefe, mi smo završili, od sutra smo protivnici”, pa otići i preuzeti sve rizike takvog stava, čin je dostojan svakog poštovanja. U Srbiji za to treba i dosta lične hrabrosti (zato se slični primeri mogu nabrojati na prste jedne ruke) i to definitivno nisu pacovi. Ali, pokušaj da se baš svi rizici unapred otklone, da se cela smena vlasti svede na jednu “psihičku sekundu”, i po mogućnosti tu sekundu prespavati, jeste matrica po kojoj, nepogrešivo, funkcionišu pacovi. I zato ih ima tako mnogo.

(Ovaj tekst objavljen je prvi put u listu “Vreme”, 19. oktobra 2000. godine.)