Više od igre: odlazak narandžastog Julija

“Zar da Rim…” Na ovo moram reći: Zar da Rim strahuje od jednog čoveka? Ko, Rim? Moji preci s ulica su Rima Tarkvinija prognali kad se on nazvao kraljem.”

(Vilijem Šekspir, “Julije Cezar”)

I

Prolog: više od igre

To je, valjda, bio onaj čuveni prst sudbine? 2020. godinu smo na ovom blogu počeli jednim tekstom čiju su temu odredili događaji a ne naše želje: bilo je to ubistvo iranskog generala Kasema Solejmanija u Bagdadu, u prvim satima 3. januara; sasvim hladnokrvno ubistvo jednog čoveka, protiv kojeg se u tom trenutku nije vodio nijedan krivični postupak u SAD, a koje je izvršila američka vojska, u vreme mira, po naređenju predsednika Donalda Trampa:

https://zorancicak.wordpress.com/2020/02/17/vise-od-igre-odlazak-komandanta-senke/

Podsetimo se, posle skoro godinu dana, poslednjeg pasusa u tom tekstu:

“Nasuprot njemu, Donald Tramp, koji je karijeru počeo kao opskurni biznismen, a nastavio kao kontroverzni predsednik, sada je završava ne samo na način na koji je Solejmani počeo svoju – kao ubica. U većoj ili manjoj meri, i zavisno od istorijskog vremena i okolnosti, svaki američki predsednik je bio ubica – baš kao što je to bio i svaki rimski imperator. Tramp se, međutim, ubistvom Solejmanija upisao u istoriju kao nešto mnogo gore od ubice: naivni, narcisoidni, egzibicionista i jeftini instrument manipulacije izraelskih tajnih službi, saudijskog dvora, sumnjivih posrednika i sopstvene duboke države.“

A pošto su – da citiram uzrečicu koju moji prijatelji vernici često koriste – “čudni putevi Gospodnji”, desilo se da tu istu, 2020. godinu skoro da završavamo, tekstom koji je sada pred čitaocem, i u kojem ćemo se baviti nedavnim američkim predsedničkim izborima.

Ako je početak godine korone označio odlazak komandanta Senke (nom de guerre generala Kasema Solejmanija), onda njegov kraj označava odlazak narandžastog Julija (nadimak Donalda Trampa, prema liku iz moderne adaptacije Šekspirovog “Julija Cezara” u jednom njujorškom pozorištu, 2017. godine). U oba slučaja, bilo je to više od igre.

Godina čuda, annus mirabilis, se završava, krug se zatvara, Mefisto je došao kod doktora Fausta da naplati svoj deo pogodbe i uzme njegovu dušu. Između početka i kraja, u 2020. godini pojavio se i onaj neočekivani lik koji je istovremeno i zakomplikovao dramsku radnju, učinio je dodatno uzbudljivom za posmatrača i konačno je razrešio, lik kojeg su u antičkoj tragediji nazivali deus ex machina – korona.

II

Drugi Američki građanski rat

Ne postoji zemlja na svetu u kojoj zakoni mogu da obezbede sve, ni u kojoj političke institucije mogu da budu zamena za zdrav razum ili javni moral.”

(Aleksis de Tokvil, “O demokratiji u Americi”)

A uostalom, nije nikakva tajna da je liberalna Amerika mrzela Donalda Trampa, iskreno i strasno, baš kao što i liberalna Srbija mrzi Aleksandra Vučića, liberalna Turska Redžepa Taipa Erdogana, a liberalna Mađarska Viktora Orbana. I baš kao što i svi pomenuti, takođe iskreno i strasno, mrze liberalne delove svojih sopstvenih naroda i društava.

U Americi, baš kao i u pomenutim evropskim (i mnogim drugim) zemljama, ta uzajamna mržnja je stvorila fenomen koji naše generacije – sve one rođene posle 1945. godine – ne pamte. Fenomen društava koja su toliko strukturno, vrednosno i simbolički podeljena da već možemo da ih zovemo “paralelnim društvima”. O tome smo (kada je o Srbiji reč) pisali 2019. godine u ovom tekstu za Novu ekonomiju:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/03/12/dva-paralelna-drustva-nova-ekonomija-1-mart-2019/

Amerika je prošla kroz niz traumatičnih iskustava slične vrste u dvadesetom veku: od prohibicije, preko rasnih nemira, do protesta protiv Vijetnamskog rata. Ipak, nijedno od njih nije izazvalo toliko duboke, i toliko bolne, podele kao trampijanska jeres, kako je poslednje četiri godine nazvao jedan duhoviti sveštenik. Zapravo, traumu ovakvog intenziteta Amerikanci su poslednji put prošli još pre vek i po, u vreme Američkog građanskog rata između Severa i Juga. Zato su poslednje četiri godine, okončane izbornom kampanjom 2020. godine, na više psiholoških nivoa, bile Drugi američki građanski rat.

A u ratu, baš kao i u ljubavi – sve je dozvoljeno. Koristeći dosad neviđene mogućnosti koje su otvorile savremena tehnologija i društvene mreže, obe strane su u javni prostor plasirale hiljade spinova o svom protivniku, od kojih su neki bili tačni, neki iskrivljeni, a većina potpuno izmišljena.

Bilo kakav pokušaj da se američka predizborna kampanja ograniči na sučeljavanje racionalnih argumenata o stvarnim problemima američkog društva bio je, zato, od samog počeka osuđen na propast: u ratu, naš cilj nije da protivnika argumentima ubedimo da nije u pravu. U ratu, protivnik nije protivnik nego je neprijatelj koji puca na nas i mi zato pucamo na njega. Njegov cilj je da nas uništi, naš cilj je da uništimo njega.

To što je – u ovom slučaju – ulogu metka preuzeo tvit, post na Fejsbuku, video klip na Tik-toku ili neki drugi nosač informacije, ne menja onu osnovnu psihološku percepciju: cilj trampijanskih populista bio je da potpuno unište liberalno nasleđe Amerike, cilj bajdenovskih liberala da potpuno unište populističku jeres. Ova dva sveta ne mogu da koegzistiraju, baš kao što u vreme Bitke kod Getizburga, 1865. godine, nisu mogli američki Sever i Jug. Samo onaj svet koji bude pobedio u ovom Armagedonu opstaće i u njemu će se pisati novi društveni ugovor; onaj drugi će otići u istoriju poražen, kao još jedan u mnoštvu propalih projekata.

Fundamentalne premise ovog diskursa možemo da nađemo u većem broju politikoloških, pa čak i u nekim filozofskim analizama američke politike koje su se ove godine pojavile na Zapadu. Ovde ćemo, exempli causa, citirati jednog od tih autora, irskog kolumnistu i književnog kritičara Fintana O’Tula, koji je u eseju za “Njujoršku reviju” (broj za decembar 2020) napisao:

“Iz perspektive ovog sistema, aberacija je Bajden, a njegovi su zločinački glasači oni koji su devijantni. To je ironija: Tramp, najčistiji primer političkog oportunista, vođen isključivo vlastitim interesima i instinktima, utvrdio je antidemokratsku kulturu koja će, ukoliko je se ne iskoreni, dugoročno nadvladati.”

Democracy’s Afterlife

***

Naravno da su, u ovakvom diskursu i ovakvoj podeli karata, oba kandidata bili više simboli, zastave pod kojima su se okupljale vojske, nego stvarni učesnici. Kao i prilikom svake druge fundamentalne istorijske promene, neophodna mobilizacija sopstvenih snaga postiže se personalizacijom. Personalizacija je instrument koji nam omogućava da dehumanizujemo protivnika i samima sebi ga predstavimo kao nešto što nije čak ni čovek, nego arhetip večnog zla, koji je samo poprimio varljive humanoidne forme. To je narativ sa kojim se, do sada, Amerika susretala samo u brojnim filmovima strave i užasa – od Vagnerovog Vukodlaka, preko Rozmarine bebe Polanskog, do Zone sumraka i Tvin piks Dejvida Linča. Sada se, međutim, taj narativ sa filmskog platna preselio u epicentar američke politike.

Tako je, recimo, poznata Trampova metafora o “isušivanju močvare” (ponavljana u hiljadama njegovih tvitova – kad god se neko ne bi složio sa njim) imala vrlo jasan cilj: njegovi protivnici uopšte nisu ljudi, nego neka čudovišta, monstrumi iz močvare, a isušivanje močvare znači njihovo političko, finansijsko, medijsko, moralno i (videli smo u slučaju Solejmanija) fizičko uništenje – glogovim kocem, srebrnim metkom, vencem belog luka, i sličnim artefaktima koji su nam poznati iz knjiga i filmova o vampirima.

Sa druge strane, i Bajdenova kampanja uspela je da pridobije one presudne milione glasova baš na upornom ponavljanju jednostavne mantre: svako, samo ne Tramp! Po prvim analizama, na svakih sto Bajdenovih birača, samo 38 je glasalo za njega, a 58 protiv Trampa (preostala četiri procenta iz oba razloga).

Za razliku od srpskih društvenih mreža, gde se stotine istih nihilističkih luzera svakodnevno prepamećuje patetičnom besmislicom kako “nećemo manje zlo”, opozicione društvene mreže u SAD su bile racionalne. Milioni demokrata tvitovali su uporno, mesecima jedan isti tvit (ovde u mom prevodu sa engleskog):

“Volim da gledam kako Tramp gubi, to je moj dnevni lek, moja nedeljna energija, moja mesečna inspiracija i moja godišnja motivacija. Njegov poraz je jedini razlog što sam još živ, ja sam rođen da volim i uživam u neuspehu koji je on doživeo.”

Patetično? Izvesno. Dubokoumno? Teško. Hejterski? Pa sa tim ciljem je i napisano. Ali, ako ostavimo po strani estetske rasprave o stilskoj lepoti ove dve rečenice, one i dalje ostaju paradigmatične, iz vrlo jednostavnog razloga: u politici, pobeda pripada onome ko uspe da, u kritičnom trenutku, homogenizuje veću količinu mržnje prema svom protivniku.

Ironija sudbine je, međutim, da je baš Donald Tramp legitimisao ovo ekstremno shvatanje politike 2016. godine, održavao ga pune četiri godine, da bi na kraju pao kao žrtva tog istog shvatanja politike koje je sam toliko obožavao – politike kao gladijatorske arene. Ili, kao što bi naš narod rekao: “Ko se mača laća, od mača će i poginuti.”

***

Posebna poslastica bile su, u ovom kontekstu, tri uobičajene predsedničke debate: Trampova kampanja je celo leto širila glasine kako se Bajden boji debata (jer bi se, učešćem na njima, pred TV gledaocima u celoj zemlji navodno prikazao kao dementan starac), kako se neće usuditi da “izađe na megdan”, kako će se baš na tim debatama “sve rešiti” i tome slično. Umesto tri, održane su dve debate, prva i treća (u terminu predviđenom za drugu Tramp se i dalje oporavljao od korona virusa), i na njima se nije dogodilo ništa spektakularno. Kandidati su ponovili svoje inače poznate stavove, mediji su se bavili više uobičajenim sporednim i bizarnim detaljima – njihovim govorom tela, na primer – nego suštinom (koja je svima već bila dosadna).

I naravno, da ove debate nisu rešile baš ništa, jer je svaki birač već mesecima unapred imao svog favorita, i ma kakvu glupost taj favorit rekao u debati, birač ne bi promenio mišljenje o njemu. Suštinski, još mnogo ranije ovi izbori su prestali da budu izbori: postali su samo obično prebrojavanje listića. Birači se nisu izjašnjavali između dve politike, nego između dva sveta i ono što obično nazivamo izborima bilo je, u stvari, samo drugo ime za popis stanovništva u svakom od tih svetova.

I tu dolazimo do reči mudrog Aleksisa de Tokvila, kojima smo i počeli ovaj odeljak: zakoni i institucije, ma koliko bili nužni za modernu, funkcionalnu, državu, sami po sebi, nisu dovoljni. Oni ne mogu da zamene zdrav razum i javni moral. Trampijanska Amerika je, u stvari, postala briljantan primer Lajbnicove teorije o nužnom i dovoljnom uslovu: bez zdravog razuma i javnog morala, svaki zakon i svaka institucija postaje kancerogena ćelija koja dalje truje zdravo tkivo.

III

Reči i simboli

“Reči imaju magičnu moć. One mogu da donesu ili najveću sreću ili najdublje očajanje. One mogu da prenesu znanje sa učitelja na učenika; da omoguće govorniku da preobrati svoje slušaoce i diktira njihove odluke. Reči mogu da pobude najjače emocije i utiču na postupke svih ljudi.”

(Sigmund Frojd)

Trampova inauguracija (20. januara 2017. godine) bila je prilika da, između ostalog, čujemo i ovu rečenicu:

“Ovaj američki pokolj (u originalu: carnage) završava ovde, i završava sada.”

Džo Bajden je, u govoru održanom posle proglašenja za izabranog predsednika, 7. novembra 2020. rekao:

“Ovo je vreme za lečenje Amerike.”

Površni posmatrač bi, verovatno, rekao da obe poruke imaju slično značenje i da su usmerene ka istom cilju: da se obezbedi, odavno narušeno, jedinstvo nacije. Ali, to bi bio površni posmatrač: kao što je dobro poznato, đavo je uvek u detaljima, i one stvarne, skrivene, namere govornika često odaju možda i slučajno izabrane, reči.

U prethodnom odeljku videli smo da su reči, u ovoj kampanji, imale različita, ponekad i vrlo kompleksna, značenja. Uzmimo samo frazu “američki san”, svojevrstan nacionalni etos Sjedinjenih Američkih Država: set ideala (demokratija, prava, sloboda, šanse i jednakost), gde sloboda uključuje mogućnosti za prosperitet i uspeh, kao i za vertikalnu socijalnu mobilnost za porodicu i decu, ostvarene kroz rad u zajednici sa malo barijera. Pojam američkog sna ima korene u Deklaraciji o nezavisnosti iz 1776. (“…svi ljudi su rođeni jednaki”) ali ga je prvi definisao pisac i istoričar Džon Adams (1931):

“…život bi trebalo da bude bolji, bogatiji i potpuniji za svakoga, sa mogućnostima prema sposobnostima i rezultatima, nezavisno od društvene klase ili okolnosti rođenja.”

Kako su kandidati 2020. godine razumeli ovaj pojam i kako su ga koristili u kampanji? Džo Bajden je, na stranačkoj konvenciji u avgustu na kojoj je prihvatio predsedničku karikaturu, na primer, insistirao da:

“… šanse svakog Amerikanca da ide koliko god daleko ga njegovi snovi i od boga dane sposobnosti mogu odneti … nikada ne smeju prestati.”

Upravo suprotan diskurs uočljiv je u Trampovom govoru (2015) u kojem je prihvatio nominaciju za mandat koji sada završava. U tom govoru on je istovremeno obavio pogrebni obred nad američkim snom i izvukao mrtvo telo iz groba:

“Na žalost, američki san je mrtav, ali ako budem izabran za predsednika, ja ću ga vratiti. Većeg, boljeg i jačeg neko ikada pre.”

Dakle, dok Bajden insistira da je san besmrtan, Trampova metafora da će njegovom lešu udahnuti nov život, za mnoge Amerikance pogođene posledicama svetske ekonomske krize, zabrinute zbog imigracije i rasnih nemira, zastrašene pandemijom – trebalo je da, bar na prvi pogled, bude mnogo uverljivija i predstavlja mnogo primamljivije obećanje.

Tako su se, još dosta rano u ovoj kampanji, formirala i dva odvojena rečnika, kao svojevrsne zbirke šifara za dva paralelna sveta. Dok je Bajdenov rečnik nudio povratak Kamelota – kao da taj san nije ubijen zajedno sa Kenedijem 1963. godine – Trampova mešavina nekrofilije i nekromantije cinično je manipulisala strahovima razočaranog vernika u bolje.

Kao što je još 1946. primetio Džordž Orvel, u svom izvanrednom eseju “Politika i engleski jezik”:

“Sva pitanja su politička pitanja, a sama politika je jedna masa laži, izbegavanja, gluposti, mržnje i šizofrenije. Kad je opšta atmosfera loša, jezik mora da trpi. … Ali, ako misao kvari jezik, jezik takođe može da pokvari misao. Loša upotreba može da se proširi, tradicijom i imitacijom, čak i među ljudima koji bi trebalo da znaju, i koji znaju, bolje.”

Reči korišćene u američkoj kampanji 2020. bile su savršeni dokaz tačnosti ove Orvelove opaske. Već kontrasti u rečnicima kandidata odražavali su šizofreniju u stvarnosti: to su bili rečnici dva različita sveta. I teško da je ikada, u književnosti, napisan bolji primer od onog koji je sada stvoren u stvarnosti – još od onog čuvenog sveta budućnosti naseljenom dobrim Elojima i zlim Morlocima, u distopijskom “Vremeplovu” Herberta Džordža Velsa.

IV

Deus ex machina: korona

“Kako će naraštaji posle nas poverovati da je postojalo vreme kada je, bez grmljavina sa neba ili vatri na zemlji, bez ratova ili drugih vidljivih klanica, ne ovaj ili onaj deo zemlje, već čitav globus ostao bez stanovnika? Kada je bilo koja takva stvar bila ikada viđena ili se o njoj makar čulo; u kojim analima se ikada pročitalo da su kuće ostajale prazne, gradovi napušteni, sela zapuštena, polja suviše mala za mrtve a zastrašujuća i univerzalna samoća na čitavoj Zemlji? … O, srećni ljudi budućnosti, koji neće znati za ove bede, možda će naša svedočanstva smatrati bajkama.”

(Frančesko Petrarka, “Rerum familiarum libri”, 1348)

Jedan nezvani gost je onda stigao, tu negde, nadomak proleća: korona virus. Bez njega, Donald Tramp je još možda imao neke šanse da dobije ove izbore; ali sa njim, ta bitka je bila unapred izgubljena. Uticaj pandemije na američku politiku bio je višestruk i – u svakom od aspekata tog međusobnog odnosa – imao je gotovo presudan značaj.

Najpre, to je onaj činjenični, materijalni, aspekt: za samo devet meseci, od prve ljudske žrtve korone u SAD (1. mart 2020. godine) do izbornog dana (3. novembar) ova zarazna bolest odnela je živote 238.628 građana SAD. To je više od ukupnog broja američkih žrtava u čak četiri rata: Američkom ratu za nezavisnost (25.000), Prvom svetskom ratu (116.516), Korejskom ratu (36.516) i Vijetnamskom ratu (58.209) – 236.241.

Četvrt miliona Amerikanaca nije moglo da glasa 3. novembra jer su – za razliku od mnogih drugih zemalja – epidemiološke mere Trampove administracije bile polovične, često kontradiktorne, nedosledno primenjene, konfuzne; ne zato što su Americi nedostajali znanje, resursi ili eksperti, nego zato što je optika kroz koju su ove mere donošene i implementirane bila prevashodno politička, a ne stručna.

Drugo, pandemija je – baš kao i svaka druga velika kriza – bila ono iskušenje na kojem je svako od nas pokazao svoje najbolje i najgore ljudske kvalitete. U slučaju Donalda Trampa, taj rezultat je bio poražavajući. U javnosti je virus, mesecima, odbacivao i umanjivao opasnost od njega, ismevajući svakoga ko se plašio zaraze, najavljujući prvo kako će on “sam od sebe” da iščezne a kasnije dolazak “čudotvorne vakcine” za “nekoliko dana”. Međutim, ta slika je bila potpuno različita od one koju je Tramp ostavljao u privatnoj komunikaciji: još u februaru je svom šefu kabineta, Miku Malveniju, rekao da “ostane do đavola kod kuće” (radilo se o putu u Indiju) jer se plašio njegovog stalnog kašlja; panično je bežao u drugi kraj kancelarije kada bi neko od prisutnih kinuo; opsesivno brisao ruke vlažnim maramicama. Jedina stvarna mera zaštite – koju je tvrdoglavo odbijao da primeni mesecima – bila je zaštitna maska: “Skinite tu jebenu stvar sa lica” – govorio je svojim saradnicima koji bi se negde pojavili sa maskom – “To ne izgleda dobro.”

Zahvaljujući dragocenom svedočenju jednog insajdera koji je sve ove detalje ispričao novinaru Blumberga, američka javnost je saznala niz bizarnih detalja o Trampovom ponašanju u toku pandemije, u nedelju, 1. novembra 2020. godine – dakle dva dana uoči izbora – u ovom tekstu:

https://www.bloomberg.com/news/features/2020-11-01/trump-s-dismissal-of-covid-risk-paved-way-to-white-house-outbreak?utm_content=business&cmpid=socialflow-twitter-business&utm_source=twitter&utm_campaign=socialflow-organic&utm_medium=social

Međutim, korona je imala još jedan nivo na kojem je ostavila duboke posledice po američku politiku: ona je, kao nekim majstorskim potezima kičice, naslikala sliku prezira koji je Tramp imao prema nauci, naučnim otkrićima, principima i metodologiji naučnog rada i istraživanja – uvek kada bi se nešto od toga kosilo sa njegovom percepcijom trenutnog političkog interesa. Otuda i njegova neobjašnjiva mržnja prema glavnom epidemiologu SAD, doktoru Faučiju, na primer, koji je, dok je pandemija bila na vrhuncu, počeo da dobija pretnje smrću od Trampovih pristalica, zbog čega je morala da mu bude dodeljena (što je događaj bez presedana u istoriji SAD) policijska zaštita.

Donald Tramp je – dok se Amerika doslovno borila za svaki ljudski život – pokušavao da zloupotrebi pandemiju i za sopstvenu kampanju. On je bio autor spina po kojem je virus bio kreiran u kineskim laboratorijama, sa ciljem da uništi njegove šanse za reizbor. Iako za ovu tvrdnju nije ponudio baš nikakve argumente, iz nje se – u toku leta 2020. godine – razvila čitava strategija konfrontacije sa najmnogoljudnijom zemljom sveta, u nadi da će Amerikanci većinski poverovati u raison d’etre ovog virtuelnog rata i ponovo izabrati svog vrhovnog komandanta. Nisu poverovali.

Konačno, na onom etičkom nivou, korona je raskrinkala apsolutni nedostatak empatije Donalda Trampa za ostale ljude: kao i svaki drugi egomanijak, i on je vodio računa samo o sebi, dok je prema patnjama drugih ljudi, umirućih bolesnika i njihovih porodica, bio savršeno ravnodušan. Uprkos očajničkim naporima njegovog izbornog štaba, ta cinična sebičnost nije mogla da se sakrije i o njoj su se Amerikanci, takođe, izjasnili u izbornom danu.

Kada je njegova bliska saradnica, Houp Hiks, zaražena korona virusom (30. septembar) Trampova sebičnost je išla toliko daleko da je – u strahu za rejting – zabranio da se o ovome obaveste čak i njegova sopstvena deca – sinovi Donald i Erik i ćerka Tifani – a svo troje je sedelo vrlo blizu nje u avionu u kojem su putovali na prvu predsedničku debatu u Klivlend. Time je prekršio striktne zdravstvene protokole Bele kuće, koji su nalagali da se sva lica, koja su sa zaraženom osobom provela najmanje petnaest minuta u poslednjih 48 časova pre otkrivanja zaraze, na udaljenosti manjoj od dva metra, obavezno informišu i podrvrnu testiranju na korona virus.

Tako je Trampova nesposobnost da, na verovatno najbolje obezbeđenom mestu na svetu, zaštiti svoje osoblje, članove porodice i sebe samog, postala mikrokosmos u kojem se ogledala njegova nesposobnosti da zaštiti čitavu zemlju: i jedna i druga bitka izgubljene su zbog sebičnosti, površnosti i stalnih politikantskih računica vrhovnog komandanta.

V

Mediji

“Umesto da razmišljamo o uredniku medija kao o apstrakciji, bez ikakvih pokretačkih motiva osim očuvanja principa i objavljivanja činjenica, neophodno je prisetiti se da je on čovek, sa svim interesima i strastima onoga koji je izabrao ovo sredstvo za uvećanje svog blagostanja, i naravno, sa svim pratećim iskušenjima da zloupotrebi mogućnosti koje mu se pružaju, a i to obično uz dodatne otežavajuće okolnosti uključenosti u stranačku politiku, religijske pripadnosti i književne sklonosti.”

(Džems Fenimor Kuper, “Američki demokrata”)

Američki mediji su ovu izbornu kampanju shvatili, u punom smislu te reči, kao bojno polje; oni su se – kao srednjovekovni vitezovi pod oklopom – svrstali pod zastave jednog i drugog kandidata, već prema opredeljenjima, simpatijama i očekivanjima svojih čitalaca, urednika i vlasnika. Mnogi od njih su, i zvanično, podržali svog favorita. Da li je, u takvoj atmosferi, od američkih medija uopšte mogla da se očekuje nepristrasnost, objektivnost i višak analitičnosti? Naravno da nije. Inter arma silent leges.

Tako je Tajm, na primer, rasne proteste u proleće 2020. godine, na naslovnoj strani nazvao “novom američkom revolucijom”. Njujork Tajms je prvi objavio ekskluzivne informacije o poreskim prijavama Donalda Trampa iz kojih he proizlazilo da je američki predsednik, inače milijarder, platio porez u oznosu o samo 750$. CNN je, u subotu 7. novembra, prvi proglasio Džo Bajdena “izabranim predsednikom”.

A po održanim izborima, Trampov običaj da konferencije za štampu u Beloj kući zloupotrebljava za lične obračune sa svojim političkim protivnicima, američke TV mreže su – po prvi put – sankcionisale prekidom direktnog prenosa. U Americi, a i u ostatku sveta, došlo je do zanimljive rasprave: da li ovakav potez znači cenzuru i ugrožavanje prava na slobodu govora? Izvesno je da će se ova rasprava – s obzirom da se radi o presedanu – nastaviti i dugo nakon što čitava ova priča bude završena (i već se čuju mišljenja kako sloboda govora ne podrazumeva, automatski, i obavezu svih medija da prenose sve što se kaže), ali je – makar i na jedan suptilan način – gledaocima/biračima bila poslata poruka: ako vi niste verovali ovom čoveku (pa ga niste izabrali) onda i mi imamo pravo da mu ne verujemo (i da ne prenosimo baš sve što kaže).

Ništa od svega ovoga nije bilo posebno novo: Trampova kampanja se gorko žalila – počevši već od kasnog proleća – da se glavni nacionalni mediji prema njoj odnose nepravedno. Taj zaključak je, verovatno, tehnički tačan, ali on previđa jednu dublju suštinu: mediji su se prema Trampu, u celini, odnosili baš kao i on prema njima. Dočekali su svojih pet minuta, i naplatili mu sa kamatom sva poniženja kojima su bili izloženi u prethodne četiri godine. Ko od nas ne bi učinio isto?

Zašto su glavni američki mediji, na primer, prećutali (skoro po dogovoru) poslednje afere koje je Trampov izborni štab otvorio oko navodne korupcije Bajdenovog sina u Ukrajini? Neko će sigurno tačno primetiti: zato što je svim tim navodima neostajalo dovoljno dokaza da bi bili smatrani dovoljno kredibilnim. Ali, nama se čini da je, u ovom konkretnom slučaju, veliku ulogu imala i geografija. Scenografija (navodne) afere je baš Ukrajina, nešto što nije država u pravom smislu reči, jedan opskurni toponim koji se, u arhetipu američke vizije sveta, prirodno vezuje za avanturu: lepe devojke koje možete naručiti kao buduće neveste preko pošte, lake droge koje vam kupuje lokalni diler u policijskoj uniformi; misteriozna ubistva konkurenata u biznisu (u Kijevu sam, 2001. godine, razgovarao sa konsultantom čiji je poslovni moto bio: “Uspešno likvidiramo pravna i fizička lica”), poslovično korumpirane sudije, sumnjive of šor kompanije, tajne službe, gradonačelnike boksere, falsifikovane testamente i obdukcijske nalaze.

Dakle, Ukrajina je u američkom javnom mnenju u poslednje tri decenije pojam vrlo sličan poimanju Indije u britanskoj književnosti viktorijanskog doba. U Indiju su tada (kao i u Ukrajinu sada) odlazili ljudi koji su baš bežali od zakona, pravila i uređenog života društava u kojima su živeli: kockari, osuđenici, osiromašeni plemići, prodavci čudotvornih lekovitih napitaka, varalice na kartama, putujući proricatelji sudbine, razvlašćeni naslednici – svi avanturisti željni lake zarade, brze karijere, erotskih uživanja, adrenalinskog šoka koji će jednog dana biti uzbudljivo poglavlje u nekim budućim memoarima.

Da se afera Hantera Bajdena slučajno dogodila u Švajcarskoj, ili u Holandiji, i američki mediji bi se njom bavili na mnogo ozbiljniji način: u tim državama bi izjava nekog tužioca bila shvaćena ozbiljno, na primer. Ali ukrajinski tužilac? Pa to je, za većinu Amerikanaca, ipak samo duhoviti oksimoron.

VI

Percepcije

“Ono što vidite i ono što čujete zavisi, u velikoj meri, od toga gde se nalazite. Isto tako, zavisi i od toga kakva ste vrsta osobe.”

(C.S. Luis, “Čarobnjakov nećak”)

Nestabilna postizborna atmosfera u Americi posmatrača uvek dovodi do istog pitanja: da li je pad Donalda Trampa bio posledica demokratskih izbora i izraz suverene volje američkog naroda ili posledica mračne zavere duboke države i nekih opskurnih centara moći? Aleksis de Tokvil, da sada sedi sa nama, ponosno bi dao prvi odgovor; Jan Fleming, autor još jednog književnog lika – Džemsa Bonda – onaj drugi. Šta god postojalo u objektivnoj stvarnosti u našu svest ulazi samo kao utisak, percepcija, i mi – kada donosimo naše zaključke i na osnovu njih formiramo svoje buduće odluke – to činimo polazeći od sopstvenih (više ili manje tačnih) predstava o činjenicama, a ne od činjenica samih.

Svako je, naravno, slobodan da izabere sopstveni utisak ali nijedan od naših utisaka u konačnici ne može da promeni objektivnu stvarnost: Donald Tramp je pao. Nije dobio toliko željeni reizbor, a u ostatku svog života suočiće se verovatno sa godinama i godinama jako neprijatnih suđenja.

Populisti će, izvesno, nastaviti da šire mit o velikoj zaveri: nevidljivih centara moći, masovnih medija, tajnih službi, krupnog kapitala, raznih elita i svega drugog što obično podrazumevaju pod svojom fikcijom tzv. duboke države. Takav pristup je logičan: poraz njihovog Mesije psihološki će lakše prihvatiti ako ga budu objasnili na patetičan, vagnerovski, način. Međutim, populisti će, ponovo, otići na marginu američke (a verovatno, na srednji rok, i svetske) politike. Gostovaće na opskurnim radio stanicama, održavati portale koji će pisati o opasnostima od vakcina i muslimana, ponekad iskoristiti poneku priliku da naprave štetu, ali nijedna njihova šteta nikada neće moći da se uporedi sa štetom koju je, samoj ideji modernog sveta, već napravio Donald Tramp.

Liberalni demokrati će se, međutim, i u Americi i u čitavom svetu, suočiti sa ozbiljnijim problemom: kako ponovo ujediniti podeljeno društvo; kako pomiriti potrebu za suštinskim, strukturnim, reformama sa povremenim kompromisima, neophodnim u svakom pomirenju; kako prevladati demokratski deficit i vratiti poverenje u javne vlasti, medije i naučno saznanje do mere koja omogućava funkcionisanje moderne ljudske zajednice.

U samoj Americi, pred njima će se naći isti oni izazovi sa kojima su se suočile i njihove čukundede pre vek i po, po završetku onog prvog Američkog građanskog rata između Severa i Juga: uloga Bajdenove administracije biće i tom smislu slična ulozi administracije njegovog davnog prethodnika Endrju Džonsona. I ovog puta, naredna epoha u istoriji Amerike zavisiće od pomirenja Severa i Juga. Da li će Donald Tramp, u poslednjim godinama svog života, odigrati ulogu koju je pre vek i po odigrao poraženi lider secesionističkog Juga, Džeferson Dejvis?

***

Posebno zanimljiv je, u ovom kontekstu, onaj nexus, tačka ukrštanja, američke ekonomije i politike. Trampijanski udar 2016. godine je, između ostalog bio paradoksalan i zato što je predstavljao tipičan primer inverzije: najsiromašniji delovi američkog društva izveli su svojevrsnu kontrarevoluciju u korist onih najbogatijih. Naravno da se to nije dogodilo prvi put u istoriji: primeri Benita Musolinija u Italiji i Huana Perona u Argentini podsećaju nas na tu činjenicu. Lumpenproletarijat Ohaja i Ajove glasao je u interesu barona Volstrita, baš kao što su to pedeset ili sto godina ranije činili lumpenproletarijati Buenos Airesa i Napulja.

U širem smislu, lumpenproletarijat je uvek zahvalan socijalni sloj za manipulaciju: slabo obrazovan, sklon brzim, nepromišljenim i preterano emocionalnim zaključcima, jedan ogroman rezervoar kompleksa niže vrednosti, zavisti i mržnje prema obrazovanim, bogatim i uspešnim ljudima. U vreme društvenih mreža, lumpenproletarijat je bogom dan primalac raznih fotomontaža, lažnih vesti, spinova i drugih trikova – sve to smo već videli u brojnim primerima, od Bregzita do Trampa.

U ovom poslednjem slučaju, pažljivi posmatrač ne može a da ne primeti još jedno fascinantno ponavljanje istorije: kao što je, početkom devetnaestog veka, ludistički pokret u Engleskoj svoj bes na moderna vremena usmerio na mašine (izvesni Ned Lud, tkač iz Lestera, je prvi polomio svoj razboj, 1811. godine i po njemu je pokret dobio i ime), tako je i trampijanski pokret svoj bes na moderna vremena usmerio na medije i tehnološke gigante.

I za ludiste i za trampijance čitav svet postoji samo u svojim epifenomenalnim, površinskim manifestacijama: mehanizacija ljudskog rada (tada najvidljivija kao mašina za tkanje – razboj) i mehanizacija prenošenja informacije (televizija i društvene mreže) ugrožava stari poredak na koji smo navikli. Zato, ako fizički slomimo pojave, uklonićemo i suštinu, koju ne razumemo, i koja nas plaši. To je, uostalom, uobičajena antimoderna parabola, već čitava dva milenijuma.

Pokazalo se da su ludisti bili od početka osuđeni na propast: na svaki razboj koji bi razbili bilo bi napravljeno sto novih. Posle razboja došle su parna mašina, železnica, telegraf, telefon, elektrika, motor sa unutrašnjim sagorevanjem, avion, radio, televizija, internet, društvene mreže i – na kraju duge kolone koja maršira kroz istoriju – veštačka inteligencija. Uprkos svom pravednom gnevu koji su osećali, ili bar mislili da osećaju, ludisti su ostali jedan anahroni pokret, bizarna fusnota u nekoj istorijskoj knjizi, više svedočanstvo o jednom vremenu, nego o samima sebi.

Istorijski, to je i sudbina trampijanaca: oni mogu da se plaše veštačke inteligencije, čipova, vakcina, mogu da nostalgično uživaju u knjizi ili filmu “Prohujalo sa vihorom”, zamišljajući dame američkog Juga u širokim belim krinolinama, dok im crni robovi prinose limunadu – i tu se njihova priča, otprilike, i završava.

Ni ludisti onda, ni trampijanci danas, ni bilo koji drugi društveni, verski, klasni ili politički pokret koji se suprotstavljao materijalnom progresu i napretku naučnog znanja, nije dugoročno mogao da uspe. Nije naša svest oblikovala materijalnu stvarnost, nego je materijalna stvarnost oblikovala našu svest.

Ovaj zaključak najbolje potvrđuju rezultati izbora u Americi 3. novembra: u onim izbornim okruzima (a u svih pedeset saveznih država ima nekoliko hiljada okruga) u kojima je većinu glasova dobio Džo Bajden proizvodi se 71% američkog bruto društvenog proizvoda; u onima u kojima je pobedio Donald Tramp – samo 29%. Detalnu analizu tog podatka sadrži najnovije (10. novembar) istraživanje američkog instituta Brukings:

Biden-voting counties equal 70% of America’s economy. What does this mean for the nation’s political-economic divide?

Sve romantične percepcije Severa i Juga, dinamičnog gvozdenog konja (železnice) koji hrabro osvaja Divlji Zapad, naspram statične melanholije plantaža pamuka na kojima još uvek rade robovi – sve te slike prošlosti koje su negde mogle da se naslute još pre četiri godine – sada su bljesnule kristalno jasno.

A šta je bila posledica?

U najboljem stilu još jedne percepcije – Džona Le Karea, Frederika Forsajta ili Roberta Ladlama – u petak pre dve nedelje (6. novembra) održana je jedna, nadasve zanimljiva i (u tom trenutku vrlo tajna) video konferencija. Dvadesetak predsednika najvećih američkih korporacija razmatralo je, negde oko sat i po, “aktuelnu društveno-političku situaciju u zemlji”, kako smo mi to nekada nazivali. Prema dobrim poznavaocima prilika u SAD, ovo je prvi put da je ova generacija operativnih lidera američkog krupnog kapitala, u tolikom broju i odjednom, razmatrala neko, par excellance političko, pitanje. Problem je, naravno, bio sasvim praktičan: procena šta da se radi u slučaju (već tada sasvim očiglednog) iracionalnog ponašanja Donalda Trampa.

I dogovor je postignut, relativno brzo, i potpuno jednoglasno. Taj dogovor je imao samo dve tačke: (1) ako Tramp želi da tuži, da ospori izborne rezultate pred sudovima, on ima na to pravo, iako je besmisleno; (2) ako nakon izgubljenih sudskih sporova nastavi da ometa ustavni prenos vlasti na novu administraciju, preći ćemo na direktnu akciju i svako od nas dvadeset će obaviti razgovor sa kongresmenima i senatorima čiji je izbor finansirao i pobrinuti se da sve bude onako kako treba da bude.

Vrlo zanimljiv prikaz ovog razgovora preneo je, 13. novembra, časopis “Forčun” (Sreća):

https://fortune.com/2020/11/13/trump-not-conceding-ceo-response-business-roundtable/?utm_medium=social&utm_source=twitter.com&xid=soc_socialflow_twitter_FORTUNE&utm_campaign=fortunemagazine

A da ne bi ostalo baš nikakve nedoumice na kakvu vrstu “direktne akcije” je mislilo tih dvadesetak neimenovanih predsednika najvećih američkih korporacija, već sutradan (14. novembra) objašnjenje je pružio Endrju Mek Kejb, bivši direktor FBI (još jedan od visokih američkih zvaničnika koje je Donald Tramp smenio i koji – u najboljoj tradiciji “Ubistva u Orijent ekspresu” Agate Kristi – sada dolazi u onaj vagon da i on zabode svoj nož u ono što je, već, leš):

“Postoji vrlo, vrlo ozbiljan, vrlo specifičan, neporecivi obaveštajni materijal koji još nije dostupan javnosti… i koji povlači rizik da predsednik bude predstavljen u vrlo negativnom svetlu.”

https://www.independent.co.uk/news/world/americas/us-politics/trump-fbi-secret-intelligence-russia-b1722964.html#Echobox=1605365191

Kao i u svakom drugom dobrom mafijaškom filmu, ni u ovom slučaju scenarista nije odustao od arhetipa: Donald Tramp se, jednog novembarskog jutra, probudio sa konjskom glavom umotanom u svilenu posteljinu svog luksuznog kreveta.

Tu poruku je preneo niko drugi nego jedan od njegovih najbližih saradnika, savetnik za nacionalnu bezbednost Robert O’Brajen, izjavom snimljenom još prethodne nedelje, a objavljenom u ponedeljak 16. novembra 2020. godine, kojom je priznao da je izbore dobio Džo Bajden i obećao “brzu i efikasnu tranziciju vlasti”:

https://www.ft.com/content/8f0a418f-6bf0-4342-8888-a49269573e99

VII

Sekta

„Svi moderni fašistički pokreti, uključujući prakse savremenih američkih demagoga, ciljaju na neuke; oni su svesno manipulisali činjenicama na način koji bi mogao da dovede do uspeha samo kod onih koji nisu bili upoznati sa činjenicama.”

(Teodor Adorno)

Adornov citat nas ovde – baš posle odeljka u kojem smo se bavili percepcijama – dovodi i do sledeće zanimljive teme: na mnogo načina, simpatizeri Donalda Trampa, ne samo u Americi nego u čitavom svetu, predstavljaju svojevrsnu sektu.

Trampov maligni narcizam je dosad već postao legendaran: o njemu se pišu tvitovi, novinske kolumne, naučni tekstovi (od politikoloških do – videćemo i to – psihijatrijskih), crtaju se karikature, komponuju šaljive pesmice. Međutim, za četiri godine i mnogi od njegovih pristalica poprimili su sve karakteristike svog idola, postajući tako i sami neka vrsta refleksije Trampa i njegove patologije. I oni su svi odjednom grandiozni, superiorni, ksenofobni, agresivni, isključivi; Tramp ih je naučio kako da, od večitih gubitnika, jednom u životu postanu pobednici. Bar u njihovoj sopstvenoj mašti, kompleks niže vrednosti odjednom je postao kompleks više vrednosti.

Kolektivni narcizam, koji se kod ovi ljudi razvio kao svojevrsna samoobmana, i kao eksplikacija Trampovog individualnog narcizma, označava osećanje veličine i supremacije grupe ljudi koja se samoidentifikuje po verskoj, rasnoj, etničkoj ili nekoj drugoj zajedničkoj osobini. Pripadnici grupe su međusobno povezani zajedničkim osećanjem prirodnog prava (na povlašćeni društveni status) i odjednom stečene moći. Kolektivni narcizam vodi u formiranje negativnih stereotipa i emocija osvetničke netrpeljivosti prema drugim grupama, koje se doživljavaju kao pretnja.

Kod tvrdog jezgra Trampovih pristalica jako je izražen ovaj osećaj kolektivnog narcizma, koje je njihov lider stvorio i galvanizovao. Oni vide sve druge – posebno ljude drugačije boje kože, drugih veroispovesti i imigrante – kao preteće grupe. Oni veruju da imaju pravo na svoje neprijateljske, potcenjivačke i obezvređujuće stavove prema “pretećim grupama” jer ih baš takvi stavovi definišu kao “prave Amerikance” koji su jedina brana “pretnji”. U praksi, kolektivni narcizam kao psihička devijacija i nacionalizam, kao socijalna devijacija, tesno su povezani.

Pristalice obožavaju Donalda Trampa zbog spoljnih efekata koje oni – s obzirom na stepen svog obrazovanja i socijalne (ne)prilagođenosti – jedino mogu da shvate: grandioznih kič predstava i glasne, agresivne, retorike. Oni ga posmatraju kao harizmatičnog, sveznajućeg, vođu kulta, koji ih vodi u obećanu zemlju. Posvećenost pristalica ispunjena je svečanim osećanjima i uvek je visokog intenziteta. Sa druge strane, sam Donald Tramp se naslađuje ovim obožavanjem, jer je ono neiscrpan izvor pohvala, laskanja i bezuslovnog strahopoštovanja – svega onog čega je, čitavog svog života, ostao željan. On ih koristi kako bi održao svoj sopstveni osećaj samopoštovanja, čak i onda kada ih, intimno, prezire.

Ova uzajamni narcistički odnos između Donalda Trampa i njegovog tvrdog jezgra sa vremenom je stvorio vezu koja je iracionalna i – baš zbog te iracionalnosti – otporna na racionalne argumente i činjenice, pa samim tim i neopisivo čvrsta. Ta veza je ukorenjena u iluziju o zajedničkoj veličini i superiornosti. Ona obećava raj zadovoljstva i udobnosti, u kojem je na sva pitanja o životu ponuđen trenutan, potpun, jednostavan i lako razumljiv odgovor, odgovor koji ne ostavlja nikakve dileme: Trampov svet, to je jedna bizarna anti-dekartovska parabola, koja čoveka oslobađa potrebe čak i da misli, a kamoli da sumnja.

I upravo ta činjenica objašnjava zašto je – uprkos četvrt miliona mrtvih i desetina miliona nezaposlenih Amerikanaca, morbidne posledice Trampove nesposobnosti u borbi protiv korona virusa – bilo tako teško razoriti ovu vezu: i sam Tramp i njegovi obožavaoci su u nju uzajamno investirali mnogo više nego što to uobičajeno čine političari i njihove pristalice i kolektivni osećaj narcizma braniće po svaku cenu.

Međutim, ovo pitanje – pored psihijatrijskog – sadrži i drugi, antropološki, apsekt. Naime, način razmišljanja, obrasci ponašanja i simboli trampijanske sekte u osnovi su pseudo-religijski, a ne politički – bar u smislu u kojem pojam politike shvatamo u poslednjih nekoliko vekova.

Najpre, kod većine pripadnika Sekte jako je izražen mesijanski kompleks: Donald Tramp je sišao sa neba, kao postmoderni božji poslanik, sa misijom da uništi stari svet moderne. Za njih, “isušivanje močvare” može da znači razne stvari (videćemo to kasnije u ovom odeljku, kada budemo analizirali ključne grupe u okviru trampijanske sekte), ali sve te stvari imaju jednu zajedničku karakteristiku: konačan raskid sa zemaljskim kraljevstvom (dolinom suza) i ulazak u nebesko kraljevstvo sopstvenih fikcija.

Baš zbog te, dominantno religijske, komponente trampijanska sekta ne polaže nikakve nade u činjenice, nego u veru: samo vera će održati Proroka i što su činjenice gore, to i vera mora da bude čvršća. Vera opravdava, takođe, i razne postupke koji su, pod normalnim okolnostima, nespojivi čak i sa onim svakodnevnim građanskim moralom. Trampijanac se neće stideti laži, čak i kada zna da laže: moć Proroka je tolika, da svaku laž može – obično svojim tvitom – da proglasi za istinu. Trampijanac se, na primer, neće stideti da napravi jeftinu fotomontažu, pa da pisma koja je neki ljuti poštar bacio uz put kad je mobilnim telefonom dao otkaz u jesen 2018. godine, odjednom proglasi bačenim glasačkim listićima za Trampa iz jeseni 2020. godine. Trampijanac se neće stideti da na društvenim mrežama širi tvrdnje za koje sam zna da su lažne, ako misli da to može da bude i od najmanje koristi Proroku.

U celini, odlika trampijanske sekte je stvaranje potpuno zaokružene, paralelne, realnosti, koja naprosto ignoriše svaki iskaz koji nije u skladu sa njenom sopstvenom teologijom. A ta teologija je zasnovana (umesto biblijskih deset) na samo jednoj božjoj zapovesti: Donald Tramp je uvek u pravu. On, dakle, ne može da izgubi izbore: ne samo ove, nego bilo koje; svaki glas koji se da nekom drugom kandidatu (a ne njemu) nije zakoniti glas. Zakoniti glasovi su samo naši glasovi, glasovi koji nisu naši su lažni glasovi.

Dalje, religijska supstanca se kod trampijanaca pokazuje i u njihovoj čvrstoj, nepokolebljivoj, veri u čuda: Prorok se nije oporavio od zaraze virusom korone zato što je imao sreće (ili dobru lekarsku negu, na primer) nego zato što virus Proroku ne može ništa: Donald Tramp je natčovek. On se razboleo (razapet je na krstu) u petak, proveo je subotu u vojnoj bolnici (grobnica Josifa od Arimateje), a u nedelju je čudesno ozdravio (vaskrsao). Svojom bolešću (grehom) prihvatio je na sebe sve naše grehove i mi – samo ako budemo čvrsto verovali u njegovu misiju božjeg poslanika na zemlji – više ne možemo da se zarazimo koronom.

Na sličan način, trampijanci su nepokolebljivo verovali i u čudo tzv. “crvenog talasa” koje je njihov vođa uporno najavljivao u danima uoči izbora: sva istraživanja javnog mnenja su irelevantna, jer će, na dan izbora, da se pojave milioni trampijanaca i njihovi glasovi će kao božanski vetar da oduvaju sve koji su se usudili da dovedu u pitanje dogmu.

***

U vizuelnom smislu, liberalna javnost je za sve četiri Trampove godine, bila sklona simboličkom pojednostavljivanju: simbol koji se najčešće vezivao za 45. američkog predsednika – osim one čuvene ludačke košulje – bio je kukasti krst, baš kao što to pokazuje karikatura kojom smo započeli ovaj odeljak. Međutim, anatomija Sekte ipak predstavlja jedan mnogo kompleksniji fenomen. Za potrebe ovog teksta, sve trampijance smo podelili u tri kategorije.

U prvu kategoriju ulaze oni koji, u normalnoj tržišnoj utakmici – privrednoj ili političkoj, svejedno – nikada nisu imali šanse. Slabo obrazovani, nestrpljivi, socijalno neprilagođeni, za svoju tužnu sudbinu uvek su krivili bezlični establišment, jer nisu imali dovoljno snage, ili poštenja, da okrive same sebe. Trampovu frazu o “isušivanju močvare” oni su zato rado prigrlili kao sopstveni borni poklič, i u svakom smenjivanju ili ostavci videli su novo potencijalno radno mesto za sebe. Baš kao što se to događalo i drugim zemljama u kojima su prevagu privremeno odnele populističke elite, i u Americi su se pripadnici ove kategorije radovali lovu na veštice i “otkrivanju” raznih afera “prethodnog režima”, deleći zajedničko geslo: “Ako su oni bili lopovi, mi imamo pravo da budemo nepismeni.”

Ovaj lumpenproletarijat, termin koji je svojevremeno prvi upotrebio Karl Marks (Nemački seljački ratovi, 1850) i o kome nam je – opisujući društvenu stvarnost u nacističkoj Nemačkoj – nezaboravne redove ostavio Tomas Man, predstavljao je i najveću socijalnu osnovu tzv. neameričkih trampijanaca, različitih društvenih grupa gubitnika tranzicije u evropskim i latinoameričkim zemljama, koje su odavno intimno priželjkivale nekakav pad svetskih elita i redistribuciju bogatstva i moći.

Nepotrebno je posebno naglasiti da su se, iz istih krugova, regrutovale i pristalice drugih populista u svetu: Erdogana u Turskoj, Orbana u Mađarskoj, Dude u Poljskoj, Le Penove u Francuskoj, Salvinija u Italiji, Vučića u Srbiji, Janše u Sloveniji, Netanijahua u Izraelu, Bolsonara u Brazilu, Duartea na Filipinima.

Svi ovi lideri su, manje ili više otvoreno, podsticali trampijansku histeriju u svojim društvima, ispravno računajući da razaranje globalnog svetskog poretka – čiji je Tramp bio arhineprijatelj – jača njihovu autonomiju. U svetu bez pravila, u svetu koji klizi u haos, niko neće obratiti previše pažnje ako račune sa nekim političkim protivnikom rešite bombom podmetnutom u automobil, kao na Malti, ili otrovom u flašici mineralne vode, kao u Sibiru, ili sa pet metaka u leđa, kao u Kosovskoj Mitrovici. Suverenizam (a Donald Tramp je širom sveta prihvaćen kao suverenistička ikona) znači da će sve te čudne smrti rešavati samo vaši sudovi, a vaše sudije (videli smo) takođe može lako da zadesi neka čudna smrt, ako ne sude onako kako vam se dopada.

Bar na ovoj tački, crna internacionala suverenista je bila potpuno saglasna i solidarna, obnavljajući klasičnu srednjovekovnu definiciju suvereniteta: suverenitet, to je pravo svake vlasti da neograničeno i nekažnjeno ubija i pljačka unutar svojih granica.

Međutim, tu dolazimo vrlo blizu druge kategorije trampijanaca: to su svi oni koji, iz raznih razloga (od ideoloških do medicinskih) imaju probleme sa shvatanjem objektivnog sveta: zastupnici teorija ravne Zemlje, protivnici vakcina, revizionisti istorije, histerični mrzitelji nauke i naučnog mišljenja, neonacisti, rasisti, šovinisti i hrišćanski fundamentalisti, sanjari i samozvani proroci.

Za sve njih je Donald Tramp od boga poslani prorok novog sveta: i on prezire nauku, ne skriva ambicije da promeni i istoriju i geografiju, podstiče iracionalnu mržnju prema drugim i drugačijim religijama i kulturama, nudi brze i jednostavne odgovore na komplikovana pitanja, obećava gubitnicima da konačno postanu dobitnici – baš kao što je to činio i njegov slavni prethodnik, neuspešni slikar bečkih akvarela sa početka dvadesetog veka.

Konačno, treću kategoriju trampijanaca činili su razočarane demokrate, liberali i levičari, svi koji su u prethodne tri decenije bili iskreno (a često i opravdano) zbunjeni neuspehom Zapada da nađe odgovore na nove izazove, koje je doneo dvadeset prvi vek; razočarani arogancijom sa kojom su ignorisani predlozi da se otvori ozbiljna i kritička rasprava o tom neuspehu; ogorčeni brojnim primerima u kojima je imperijalna politika stvorila više problema nego što je uspela da reši – od Balkana, preko Bliskog istoka, do Ukrajine. Za sve njih, Tramp je više bio romantični Robin Hud dvadeset prvog veka, bogom dana batina za kažnjavanje politike (ili, preciznije: odsustva politike) koja ih je razočarala, nego protagonista ma kakve nove politike.

Razočarane demokrate, liberali i levičari, ogorčeni i pomalo uplašeni porazima Zapada na nizu tačaka, od Svetske ekonomske krize 2008, preko migrantske krize 2015, do pandemije korone 2020, a svesni demokratskog deficita koji se u vodećim zemljama EU i SAD uporno povećavao, prihvatili su Donalda Trampa taktički, kao nekakvu deus ex machina koja će automobil (kojim oni sami više nisu mogli da upravljaju) konačno razbiti – pre nego što, po njihovom mišljenju, napravi novu i veću štetu.

Savez ove tri grupe od početka je bio i labav i neiskren. I mada su se neki ekstremni levičari ponekad odlično razumevali sa nekim ekstremnim desničarima, u celini je prva grupa trampijanaca pohlepno želela samo socijalnu i materijalnu promociju, druga je sanjarila o uništenju starog, prosvetiteljskog sveta i njegovih kultunih obrazaca, dok je treća priželjkivala autentičnu demokratsku restauraciju. Ti ciljevi su bili fundamentalno različiti, a ne retko i suprotstavljeni jedni drugima: zato se prva grupa podsmevala drugoj i trećoj, smatrajući ih za “korisne budale”; druga je, kao Servantesov vitez iz La Manče, uporno jurišala na vetrenjače, dok je treća iskreno prezirala prvu i drugu, ali je bila isuviše očajna i sujetna da bi to čak i sama sebi priznala.

***

Ono što je, međutim, zajedničko za trampijance iz sve tri grupe – kako iz same Amerike tako i iz ostatka sveta – to je jedna uporna iluzija koju su svi delili. Ta iluzija je počela da se širi u okviru Sekte još pre njegovog dolaska na vlast, održala se sve četiri godine i izvesno će se širiti i po njegovom odlasku sa vlasti i, verovatno, i posle njegove smrti. Reč je o iluziji da je Donald Tramp predstavljao emanaciju takozvane “dobre Amerike”: nešto suprotno svom antipodu, tzv. “dubokoj državi”, “kartelu elita”, bankarima (za koje populisti koriste novi izraz: “banksteri”), farmakomafiji, CIA, NATO CNN i Pentagonu.

Ova fikcija o “dobroj Americi”, naravno, ne postoji u stvarnosti: unutrašnju i spoljnu politiku svake zemlje, a naročito one koja je istovremeno i velika sila, oblikuje sveukupnost njihovih demografskih, ekonomskih, tehnoloških i strategijskih okolnosti koje, sve zajedno, oblikuju ono što podrazumevamo pod pojmom nacionalnog interesa, koji se ne može analizirati u etičkom kontekstu dobra i zla, nego samo u interesnom. Čak i kada bi postojala, političar koji bi najmanje mogao da bude njeno otelotvorenje je Donald Tramp.

Trampijanci su tako ponosni na floskulu kako “Donald Tramp nije započeo nijedan rat”, iako već sramna epizoda sa Generalom Solejmanijem govori sama za sebe o osnovanosti te tvrdnje. Ali, ne radi se samo o Solejmaniju: sumnjive okolnosti pod kojima je saudijski novinar Džamal Kašogi u samoj SAD namamljen da ode u konzulat svoje zemlje u Istanbulu (gde je, istog dana, živ isečen na delove motornom testerom), Trampova podrška saudijskom dvoru za agresivni rat u Jemenu, pokušaj nasilnog državnog udara u Boliviji, podrška agresivnom režimu Benjamina Netanijahua u Izraelu – sve to govori sasvim dovoljno o dometima tzv. miroljubive spoljne politike Donalda Trampa.

VIII

Psihologija ili psihijatrija?

“Ko želi samo pare steći, lažan je sluga tvoj: na prvoj kiši će uteći, a ti sred bure stoj.

Al’ ludi samo vernost leži, a mudar nek se krije: hulja je luda koja beži, dok luda hulja nije.”

(Viljem Šekspir, “Kralj Lir”)

Čini vam se da se sve ovo ne događa prvi put? U pravu ste. Ipak, fenomen je u istoriji relativno redak, i baš zato svako novi primer zaokuplja maštu: kako savremenika, tako i onih koji o njemu čitaju stotinama godina kasnije. Rimski imperator Kaligula je svog konja Incitatusa postavio za senatora; engleski kralj Džordž III je jednom hteo da se rukuje sa drvetom, ubeđen da je to kralj Pruske; bavarski kralj Ludvig II je svoje ministre dovodio do ludila trošeći basnoslovne sume novca na zamkove koji su ga podsećali na bajke. Šekspir je taj arhetip odlično opisao u Kralju Liru: priča o ludom kralju je stalni, i uvek zahvalan, motiv u svetskoj književnosti – sve do “Igre prestola”.

Oni malo stariji Amerikanci sećaju se i traumatičnog iskustva koje su, kao nacija, imali sa Ričardom Niksonom, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, u onim njegovim poslednjim danima, posle Votergejta: Nikson je naređivao vojne operacije koje nije imao nameru da sprovede; smenjivao ljude koji bi mu ukazivali da postupa nezakonito; flertovao sa idejom o primeni sile da bi ostao na vlasti.

Donald Tramp, još uvek, nije postavio konja za senatora (ali jeste za kontrolora obaveštajnih službi postavio Ričarda Grenela); nije se rukovao sa drvetom (ali jeste primao savete od izvesnog međunarodnog hohštaplera, po imenu Stiv Banon); nije gradio zamkove iz bajki (ali jeste preporučivao TV gledaocima da piju sredstvo za čišćenje kao lek od korona virusa).

Ali, to je samo vrh ledenog brega: odlazeći američki predsednik je (videli smo to već u odeljku o koroni) potpuno nesposoban za empatiju; uživa u laskanju, neumorno ga podstiče i svoje saradnike bira među najvećim od svih laskavaca koji se zateknu u njegovoj blizini; pokazuje tendencije ka autodestruktivnom ponašanju; obožava teorije zavere; njegove finansije, uključujući i poreske obaveze, obavijene su velom tajnosti; psihološki je nesiguran i promenljivog raspoloženja; svoje najdublje predrasude i lične strahove iznosi preko Tvitera na videlo čitavom svetu; prezire institucije, zakone i procedure, kao nepotrebne posrednike između njega i rulje, kojoj se uvek direktno obraća.

Sve na njemu: kosa, ten, preduga kravata, šašavi kaubojski šešir – je neobično i bizarno. A bizaran je i čitav kontekst: vrhovni komandant najmoćnije vojne sile na svetu; sa moćnim političkim neprijateljima (prethodnik: prvi crni predsednik; bivši protivkandidat: prva žena koja se kandidovala za predsednika; sadašnji protivkandidat: najstariji predsednik); svoj kraj je dočekao, velikim delom, usled neočekivane epidemije moderne kuge koja je razorila njegovo kraljevstvo.

Svaki čitalac koji je malo više upućen u starozavetne biblijske tekstove lako će na osnovu svih ovih elemenata pronaći istorijski primer: Nabukodonozor II (Danilo 4; Ponovljeni zakon, 28:27-29; Jeremija, 25:16).

***

Ali, šta kada psihologija i antropologija skliznu u psihijatriju? Mnogi američki naučnici bavili su se problemom trampijanske sekte; neki od njih su , međutim, pokušali da daju i praktične savete – kako najracionalnije postupati sa njom. Ovde čitalac može da pogleda zanimljiv autorski tekst koji je za londonski Independent napisao doktor Alan Blocki, klinički psiholog sa Univerziteta u Alabami, koji se bavio – da upotrebimo teološku metaforu – egzorcizmom trampijanske jeresi:

https://www.independent.co.uk/voices/trump-election-results-supporters-twitter-fox-news-b1723791.html

Zanimljivo, u celom svom tekstu Blocki, u stvari, sledi strukturu dramskog zapleta iz jednog stvarnog istorijskog primera. Krajem XV veka u Firenci je veliki uticaj na mase imao Đirolamo Savonarola, dominikanski propovednik koji se prema zvaničnoj doktrini i establišmentu Katoličke crkve odnosio, otprilike, kao Tramp prema vašingtonskom establišmentu: i on je propovedao “isušivanje močvare” i obećavao čuda. Kada je Vatikan zaključio da su egzibicije ovog bizarnog egomanijaka prešle one uobičajene granice, u Firencu je poslao franjevačkog propovednika, Frančeska di Pulju, koji je izazvao Savonarolu na tradicionalno “suđenje vatrom”. Njih dvojica je trebalo da prođu bosi preko užarenog ugljevlja na glavnom gradskom trgu, i već sama činjenica da bi jedan od njih to preživeo nepovređen, a drugi ne bi, značila bi i dokaz ko propoveda Božju reč, a ko je prevarant i hohštapler.

Savonarola je, najpre, pokušao da umesto sebe odredi nekog od svojih sledbenika da bi se, zatim, na Pjaca dela Sinjorija, upustio u sitničave rasprave o nebitnim detaljima procedure koje su trajale satima. Na kraju je iznenadni plahi letnji pljusak onemogućio “suđenje vatrom“, ali ono više nije ni bilo važno: okupljena masa konačno je dobila nepobitan dokaz da njen omiljeni i popularni propovednik nije nikakav Božji poslanik na zemlji a još manje čudotvorac. Posle nekoliko dana, čim je ostao bez podrške rulje, Savonarola je uhapšen, podvrgnut torturi pod kojom je priznao svoju jeres, obešen i spaljen na lomači, a njegov pepeo prosut u reku Arno, kako bi se izbeglo da grob bude mesto hodočašća.

Za Donalda Trampa, Savonarolino suđenje vatrom predstavljali su izbori 3. novembra; izbegavanje užarenog ugljevlja – pozivanjem na nebitne detalje – je njegovo odbijanje da prizna rezultate tih izbora; a sve ono što je posle Frančesko di Pulja uradio Savonaroli, ponavlja se u ovih osam tačaka koje čitaocu Indenpendenta predlaže klinički psiholog, doktor Blocki:

Najpre, Trampov izborni poraz je predstavljao neizbežan prvi korak. Ustavni mehanizmi (o čemu će biti više reči u sledećem odeljku) sadrže efikasne instrumente da on (fizički) bude uklonjen iz Bele kuće u 12 časova, 20. januara sledeće godine. Mesiji kolektivnog narcizma biće uskraćena njegova propovedaonica nasilja. Njegov glas će biti utišan. Neprijatnosti i poniženja koja će neizbežno doživeti u tom procesu poslužiće kao sredstvo kojim će, u očima mnogih svojih pristalica, biti lišen ranijih božanskih svojstava.

Drugo, trampijanskoj propagandi, već u ovom prelaznom periodu, biće uskraćen dalji kiseonik – njegovi tvitovi, komentari, konferencije za štampu i ostali oblici bizarnog ponašanja biće (zavisno od intenziteta asocijalnog ponašanja) ili ignorisani ili će im biti posvećeno drastično manje vreme nego ranije. Na taj način, i Trampova harizma će – jednom kada njegova propaganda ostane bez medijskog kiseonika – postepeno splašnjavati, a sa njom i toksičan uticaj na druge ljude. Tviter je već objavio da će, već od prvog dana po prestanku njegovog mandata, trajno suspendovati nalog Donalda Trampa, jer u tom trenutku više neće uživati tzv. predsedničke privilegije, bez kojih bi, već odavno, bio suspendovan.

Posebnu pažnju, prema doktoru Blockom, treba posvetiti strateškom odvajanju TV mreže FOX njuz, ključne mreže koja je omogućila Trampov uspon 2016. godine, od njegovih post-predsedničkih, subverzivnih, politika. Određeni kontakti su u tom smislu već uspostavljeni i FOX je dao garancije sopstvenog “razumnog ponašanja” u budućnosti.

U celini, svaki Trampov napor da uspostavi trajno prisustvo u medijima treba da bude osujećen, a bilo koji pokušaj da utiče na javno mnenje u većem obimu da bude tretiran kao ugrožavanje nacionalne bezbednosti SAD.

Konačno, sastavni deo tačke 2 doktora Blockog je i pokretanje većeg broja krivičnih i parničnih postupaka protiv Trampa “brzo i efikasno kao i u slučaju svakog drugog građanina”.

Prema Blockom, kao rezultat ovih mera, Trampove pristalice će, relativno brzo, biti “deprogramirane” i odvojene od njegovog “malignog narcizma”, i privedene istini, činjenicama i kritičkom mišljenju. “Iskrena i otvorena objašnjenja” Trampove štetočinske politike – ponavljana uporno, mesecima i mesecima – biće ključ za “ponovno uspostavljanje međusobnog poverenja”.

Treće, mnogo više pažnje nego u slučajevima dosadašnjih američkih predsednika po doktoru Blockom treba posvetiti izgradnji željene percepcije Džoa Bajdena u javnosti:

“On mora da bude očinska figura, koja nam je potrebna da bismo se suprotstavili pandemiji, privrednom krahu i podrivanju demokratskih institucija. Bajdenov fokus mora da bude na nauci i istini. Više neće biti laži, teorija zavera i magičnog mišljenja.”

Četvrto, ključna nacionalna tema treba da budu jedinstvo, inkluzivnost i poštenje: zemlja je velika onda kada se podele i haos drže na minimumu. Zemlja je najveća onda kada je kohezivna celina sa zajedničkim setom vrednosti i ciljeva.

Peto, sve Trampove pristalice treba pozvati da se pridruže u misiji ponovnog uspostavljanja jedinstva. Pružanje ruke pomirenja je važno, i simbolički i praktično: sa jedne strane, ono šalje moćnu poruku, sa druge, olakšava diferencijaciju unutar šarolike sekte trampijanaca i narušava njeno unutrašnje jedinstvo. U tom smislu, važno je izbeći primere preterane sitničavosti i osvete – ma koliko motivi za nju bili psihološki i etički razumljivi i opravdani.

Šesto, mora biti sasvim jasno da sve grupe trampijanaca, čija ideologija uključuje elemente rasizma, ksenofobije, terorizma ili fašizma nisu dobrodošle: one su visoko toksične i korozivne, predstavljaju visok društveni rizik i moraju biti marginalizovane i izolovane. Bez izuzetka, one moraju biti moralno dezavuisane, raskrinkane i odbačene.

Sedmo, nijedna partikularna društvena grupa u Americi (bez obzira da li se ona formira na klasnoj, verskoj, rasnoj ili ideološkoj osnovi) ne sme biti ohrabrena da se oseća superiornom ili posebnom u odnosu na bilo koju drugu grupu. Bez obzira na uzroke njihove zabrinutosti, belim Amerikancima ne sme biti dozvoljeno da demonizuju i uništavaju druge grupe: neo-robovlasnički sistem, uništen sa Trampom, ne sme da se povampiri. Podsticanje strahova belih Amerikanaca, potpirivanje njihovog kolektivnog narcizma i paranoje – nešto čemu je Donald Tramp posvetio sve četiri godine svog manata – mora biti iskorenjeno, energično i metodično.

Osmo, mora se prihvatiti realnost da će mnogi od Trampovih pristalica imati svoje sopstvene žalbe i brige. Ma koliko one, ponekad, mogle da izgledaju i iracionalno i paranoično, nova administracija mora učiniti napor da shvati njihove dublje društveno-ekonomske i kulturne uzroke: one ne mogu biti ignorisane ili zataškavane. Ove Amerikance treba videti, čuti, saslušati, razumeti i ceniti. Oni žele da se na njih računa i njihovi strahovi moraju da imaju svoju težinu.

IX

Mehanizam

Ironično, ali još pre vek i po, veliki francuski književnik, Aleksandar Dima, napisao je rečenicu: “Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh.” Ovu poslovicu je, u prethodne četiri godine, Donald Tramp obilno koristio: stvarajući paralelnu realnost u svojim tvitovima, ponavljajući tvrdnje kako je najuspešniji američki predsednik u istoriji, neprestano pomerajući fokus svake javne debate sa činjenica na spekulacije.

U čemu je problem sa ovom Diminom izrekom? Jednostavno, ona ima i svoje naličje koje je Tramp – a, da budemo iskreni, i većina drugih istorijskih ličnosti u njegovom položaju – prevideo. A to je: da ništa ne uspeva tako loše kao neuspeh.

Drugim rečima, političar koji poveruje u svoju sopstvenu propagandu, baš kao i narko-diler koji počne da koristi svoju robu, čim se suoči sa neuspehom, na kraju balad ostaje sam u svom paralelnom svetu. Istina, mnogi od Trampovih saradnika će se jedno vreme praviti da su mu i dalje lojalni: neki zato što se nadaju – jer, nada poslednja umire – kako bi on još uvek mogao da nekim čudom (zapamtite: sklonost verovanju u čuda je ionako bio jedan od kriterijuma po kojima su birani) preokrene situaciju u svoju korist; drugi iz straha od ranjene zveri koja, u samrtničkom ropcu, može da pusti na tviter neku njihovu staru prljavštinu; treći, jer smatraju da, sve ovo što se oko njih dešava, nije i njihov problem (“mi samo radimo svoj posao”); četvrti zato što im linija najmanjeg otpora izgleda kao najbezbednija u mutnim vremenima.

Jedan od bliskih Trampovih saradnika opisao je, pre par dana, tu atmosferu ovako:

“To je kao kada ste sa ludakom u podzemnoj železnici. Svako samo sedi i zuri ispred sebe, pretvarajući se da ga ne čuje, i jedva čeka da on konačno ode.”

Vrlo autentičan opis događaja u nedelji posle američkih izbora ostavila su nam četiri autora, koji su zajedno radili na tekstu, u kojem su napravili kompilaciju nekoliko insajderskih izvora:

https://www.thedailybeast.com/trumps-national-security-adviser-tells-staff-dont-even-mention-bidens-name?via=twitter_page

Ali, šta posle? Ceo mehanizam američkih izbora ne zavisi od jednog čoveka nego od desetina hiljada ljudi koji kontrolišu hardvere i softvere sistema korišćenih u izborima, prebrojavaju desetine miliona glasova, sastavljaju i potpisuju zapisnike, objavljuju rezultate, odlučuju o prigovorima, rešavaju sudske sporove. Ovaj mehanizam sastavljen je od običnih, malih ljudi, koji taj posao rade veći deo svog života, baš kao što automehaničar popravlja automobile, zubar zube, a vodoinstalater vodokotliće. I baš kao što biste teško našli automehaničara, zubara ili vodoinstalatera koji će na kocku staviti svoj profesionalni ugled, karijeru i – u krajnjoj liniji – slobodu, tako što će namerno uništiti automobil, zube ili vodokotlić, zarad nekog političara, tako ćete teško naći i opštinskog službenika u Filadelfiji, Feniksu ili Las Vegasu koji će namerno falsifikovati rezultate izbora na svom izbornom mestu, zato što bi to odgovaralo Donaldu Trampu (Bajdenu, ili bilo kom drugom).

Otuda je i Trampov očajnički krik – već u prvoj noći prebrojavanja glasova, kada je video nepogrešive trendove u svim ključnim državama – “Prekinite sa brojanjem!”, u tri reči otkrio svu golotinju njegovog poraza. Nijedan činovnik zadužen za brojanje nije ni mrdnuo ušima. Brojanje se nastavilo, istiim tempom kao što bi se nastavilo i bez tog njegovog tvita. Baš kao što će se sve nastaviti, tačno onako kako je i planirano, do kraja ove male američke skaske. Svi kandidati su, manje ili više uspešni, glumci; scenario je nedodirljiv.

Država, to je mehanizam.

U jednom trenutku, od kojeg smo sada udaljeni još dan ili dva, svi listići će biti konačno prebrojani; tamo gde su razlike u prvom brojanju bile dovoljno male (obično ispod pola procenta) listići će biti prebrojani ponovo; najkasnije u narednih nedelju ili dve, sve tužbe će biti razmotrene na nadležnim sudovima i o njima će biti rešeno (do petka, 20. novembra, kada je ovaj tekst završen, već je dvadeset jedna tužba Trampovih advokata, u raznim državama, razmotrena i odbijena po hitnom postupku – jednostavno, nijedna od njih nije sadržala nijedan dokaz koji bi bio relevantan za sud).

Njujork Tajms je obavio pojedinačne razgovore sa funkcionerima nadležnim za izbore u svih pedeset država, kako u onima kojima upravlja demokratska administracija, tako i onima u kojima su na vlasti republikanci. Na isto pitanje – da li je u vašoj državi zabeležen neki ozbiljan slučaj izbornih nepravilnosti? – svih pedeset je u glas odgovorilo: ne.

Sa prvom nedeljom decembra, sve američke savezne države će završiti proces verifikovanja rezultata glasanja (Delavar je to učinio već juče) i na osnovu tih rezultata njihove skupštine će izabrati elektore koji će glasati u tzv. elektorskom koledžu, 14. decembra.

U sredu, 20. januara 2021. godine u podne, Džo Bajden će položiti zakletvu kao 46. predsednik SAD. Predstava će biti završena. Detalje tog scenarija je – sa onom pedantnošću koja obično odlikuje pravnike američkog Srednjeg zapada – opisao Edvard Foli, sa Univerziteta Kolumbus u Ohaju:

https://www.washingtonpost.com/opinions/2020/11/11/relax-biden-will-be-inaugurated-january-20/

***

I baš kao što nijedan Trampov tvit nije uspeo da oživi nijedan leš bolesnika umrlog od korone, nijedan Trampov tvit neće moći da zaustavi ovaj mehanizam. Čemu onda celo ovo histerično inaćenje? Zar ne bi bilo mudrije da je svoj poraz primio časno i dostojanstveno, umesto što zabavlja čitav svet kao ciganska mečka u cirkusu?

Cinični komentatori u SAD skloni su da primete kako iza cele ove šarade stoji običan, jednostavan, lukrativni, razlog: podstičući emocije kod svojih pristalica, Donald Tramp se ne bori za već izgubljene milione glasova, nego za milione dolara koje – kao dobrotvorne priloge – očekuje od njih u narednim nedeljama. Da biste mogli da nastavite sa uzimanjem novca od drugih ljudi – kažu oni – morate nastaviti da im prodajete iluziju.

Tu pretpostavku je, recimo, detaljno izneo Vašington Post u ovom tekstu:

https://www.washingtonpost.com/opinions/2020/11/11/trumps-election-challenge-looks-like-scam-line-his-pockets/#click=https://t.co/woXkOhBZb1

(Uzgred: jedan moj dobar poznanik koji živi u SAD i odlično poznaje njihovu politiku – a simpatizer je Donalda Trampa – na ovaj tekst mi je poslao komentar: “Vašington Post odavno nisu novine.” Na šta sam mu ja odgovorio: “Vi više u Americi i nemate nikakve novine; imate samo tenkove, avione, i ratne brodove – koji su u ovom slučaju od papira.”)

Vaš autor je, ipak, skloniji da odgovor potraži u jednoj drugoj naučnoj disciplini: ne u finansijama, nego u psihologiji. Sve ono što Donald Tramp trenutno radi, psiholozi zovu racionalizacijom; taj pojam označava jedan od najčešće korišćenih mehanizama odbrane pomoću kojeg osoba za svoje nedostojne ili neprihvatljive postupke, ili pretrpljeni neuspeh, naknadno traži racionalne, prihvatljive razloge. Time se štiti ego od osećanja stida ili manje vrednosti i prividno održava ugroženo samopouzdanje ličnosti.

A onda će se, u jednom trenutku decembra, čitava ta kula od karata srušiti: sudije Vrhovnog suda (imenovane doživotno), senatori i kongresmeni koji su prošle nedelje, teškom mukom, izborili nove četiri godine u Vašingtonu, guverneri država, generali američke vojske, baroni medija, milijarderi na Volstritu – od svih njih će Donald Tramp očekivati da postanu pobunjenici i svoje prilično udobne živote rizikuju zbog njegove opsesije. I naravno, svi će oni – možda čak istog dana? – odjednom isključiti svoje mobilne telefone. Oni među njima koje je sam Tramp imenovao, učiniće to prvi.

Neko će na ovo, verovatno, cinično primetiti da pacovi prvi napuštaju brod koji tone, ali – iskreno – zar mi u Srbiji nismo videli sve to, pre dvadeset godina? I ako ste nekada možda pomislili da je taj obrazac ponašanja, u danima neposredno pre i posle petog oktobra, bio imanentno srpski, događaji u Americi narednih nedelja uveriće vas u suprotno: on je univerzalni, imanentno ljudski.

X

Perspektive sveta (1): Evropa i Rusija

Čarolija američkog kopernikanskog obrta potpuno je vidljiva tek kad pogledamo širu sliku: baš kao što je dolazak Donalda Trampa na vlast 2016. godine označio simboličku pobedu populista, nacionalista, hrišćanskih fundamentalista, belih suprematista i neonacista u celom svetu, njihov dragulj u kruni, tako će i njegov odlazak ove godine, simbolički, označiti početak kraja tog sveta prošlosti.

Vampiri će se vratiti u svoje grobove, da nas plaše subotom uveče u nekom filmu strave i užasa, a neće više sedeti po predsedničkim kabinetima u Ankari, Beogradu, Budimpešti, Varšavi ili Braziliji. Svanuće novo jutro, u kojem ćemo ponovo videti naša lepa, ljudska lica a ne izobličene maske zla.

Nasuprot ovoj lepoj, utopijskoj, perspektivi stoji i njena ružna, distopijska, sestra: Amerika će, ponovo u rukama vojnoindustrijskog kompleksa i duboke države, započeti nove ili nastaviti stare ratove i svi koji su ostali u nekoj nesrećnoj Siriji, Jemenu ili Ukrajini trebalo bi da potraže put u delove sveta koji će biti manje ugroženi od liberalnih bombi.

Istina je, kao što to često biva, i u ovom slučaju tu negde, na sredini između ova dva ekstrema. Bajdenova administracija svakako neće ići po svetu, kao princ na belom konju, i ljubiti svaku krastavu populističku žabu da od nje ponovo napravi liberalnu princezu. Ponešto će morati da urade i sami Turci, Brazilci, Filipinci, Izraelci, Srbi, Mađari, Poljaci i mnogi drugi… Baš kao što su to, pre dve nedelje, uradili sami Amerikanci.

Međutim, Bajdenova administracija će, izvesno, imati mnogo manje simpatija za samozvane nacionalne lidere koji iz raznih razloga – opsesije rejtingom, straha od demokratskih pravila igre, želje da zadrže kontrole kriminalnih kartela kojima su, ovako ili onako, svi oni na čelu – narušavaju globalnu agendu i otežavaju uspostavljanje pravila igre. I, u tom smislu, ona će biti vrlo surova prema njima.

Postizborni događaji u Americi opet su nam dokazali staru istinu: političari su samo, manje ili više uspešni, glumci na pozorišnim daskama istorije. Država je, ipak, proizvod scenarija, i nju zajedno održava mehanizam dramske radnje. U jednom širem smislu, taj zaključak važi ne samo za svaku državu pojedinačno, nego i za ceo svet: jedno vreme, populisti su bili popularni glumci, odigrali su svoju ulogu, scenario ide dalje. Oni pametniji među njima sami će shvatiti neumitnu promenu duha vremena; oni drugi će to morati da shvate na bolan način.

Isto tako, dvadeset prvi vek je definitivno era u kojoj već ima manje ratova nego u dvadesetom, i taj proces je ireverzibilan. Mutatis mutandis, nova era Amerike neće značiti i povratak na ratove i vojne intervencije iz prethodne ere, bez obzira na kontinuitet te dve ere u liku novog prvog čoveka Amerike. Znači li to da ovaj Džo Bajden nije isti Džo Bajden od pre dvadeset pet, ili deset, godina? To pitanje je već izvan ekspertize autora ovog teksta (iako se slažemo da je sasvim zanimljiv profesionalni izazov za nekog psihologa). Ali, u krajnjoj liniji, odgovor na to pitanje je irelevantan.

Baš kao što i Aleksandar Vučić sada neće ubiti sto muslimana za jednog Srbina (o čemu je nekada maštao), ne zato što je postao bolji čovek, nego zato što više ne može, tako ni Džo Bajden neće bombardovati svaku zemlju u kojoj počne neki rat, ne zato što je postao bolji čovek, nego zato što više ne može.

Za njih obojicu, kao i za sve nas uostalom, promenile su se fundamentalne perspektive sveta, i te promenjene perspektive određuju i limite njihovog ponašanja, kao objektivne a ne subjektivne kategorije. Granice naše slobodne volje uvek su određene objektivnim realnostima u kojima živimo.

Bajdenova Amerika će, izvesno, imati ozbiljne probleme da povrati svoju nekadašnju ulogu “lidera slobodnog sveta”. Mnogi ozbiljni Evropljani su zabrinuti da će trampijanski izolacionizam, ovako ili onako, ostati prisutan, uprkos novoj političkoj volji. Povratak SAD u Pariski sporazum o klimatskim promenama – koji je Bajden već najavio kao prvi praktični potez svoje administracije, već na sam dan kada preuzme predsedničku funkciju – zamišljen je, između ostalog, i kao simbolički čin povratka poverenja evropskih saveznika.

***

Međutim, iza i ispod cele ove simbolike nalaze se čitavi arheološki slojevi nagomilanih problema, mnogo ozbiljnijih od samog Pariskog sporazuma: detant sa Kinom, dijalog sa Iranom, nova strategija prema Rusiji, rešavanje odavno problematičnog Erdogana u Turskoj (nežno ili grubo, svejedno), problem sa narko-kartelima u vladama zemalja Zapadnog Balkana, jačanje NATO pakta, Svetske zdravstvene organizacije, Ujedinjenih nacija, jednom rečju obnova cele svetske arhitekture ozbiljno naherene u poslednje četiri godine i dodatno ugrožene godinom korone.

Izvesno, u samoj Evropi, Bajdenov izbor značiće olakšanje za Angelu Merkel, jer će joj omogućiti da ostvari svoju staru želju i dostojanstveno se, kao pobednica, povuče u septembru 2021. godine: slobodni svet je sačuvan. Da je samo par desetina hiljada birača u Pensilvaniji, Arizoni i Džordžiji glasalo drugačije, i Merkelova bi morala da uzme svoj peti mandat uzastopno (kako se, još ovog leta, vajkala jednom svom bliskom saradniku, bivšem diplomati).

XI

Perspektive sveta (2): populistički Vaterlo?

“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.”

(Lav Tolstoj, “Ana Karenjina”)

Ana Karenjina počinje jednom od najpoznatijih rečenica u književnosti. To nije narativni početak koji priča priču o određenim likovima i njihovim postupcima; umesto toga, to je jedna generalizacija, slična filozofskim ili naučnim raspravama. Tolstojeva rečenica je, prema tome, i metafora koja odlično opisuje duh našeg vremena: svako demokratsko društvo liči jedno na drugo, svako populističko društvo nesrećno je na svoj način.

Tako, na primer, jedan zanimljivi izuzetak od obrasca klasične ideološke, liberalno-populističke, dihotomije (koja je bazično određivala stav prema Donaldu Trampu kod Evropljana) predstavlja Rusija. Njen stav je od početka određivala geopolitika koja je bila samo zamaskirana kao ideologija. I dok su evropski populisti – Orban, Janša, Duda, Vučić ili Borisov – podržavali Trampa tražeći u njemu protivtežu politički korektnom Berlinu i Briselu (pa su se zato radovali jakoj Americi), Putinova Rusija je podržavala Trampa zato što je – velemajstorski – procenila da on, kratkoročno, razara unutrašnju koheziju NATO saveza i slabi Evropsku uniju, a dugoročno uništava i samu Ameriku, njenog globalnog arhineprijatelja, vodeći je u sunovrat novog građanskog rata.

Zato se ruska državna propaganda, na primer, nikada nije trudila da preterano ubedljivo demantuje optužbe američkih demokrata kako je Donald Tramp Putinova pudlica, plaćeni ruski agent, ucenjeni slabić, i ko zna šta još sve ne, koje su se periodično ponavljale u poslednje četiri godine i na koje su potrošene šume papira i okeani mastila.

Rusi su odlično znali: ma koliko ove optužbe možda bile izmišljene, ili barem preterane, one američki osećaj samopoštovanja pogađaju u svojoj srži, šireći istovremeno po celom Zapadu mitske priče o ruskoj svemoći – “Ako su Americi mogli da urade ovako nešto, šta će tek moći da urade nama?” – i preko njih paniku, od Varšave, preko Beča do Londona.

***

Sa druge strane, ma koliko bila tesna, traumatična i osporavana, Bajdenova pobeda će imati lekovito dejstvo ne samo na transatlantske odnose nego i na unutrašnju politiku mnogih evropskih zemalja. Za razliku od Donalda Trampa koji je proveo četiri godine koristeći svoje evropske epigone kao gvozdenu šipku kojom je nemilosrdno udarao po oslabljenoj i podeljenoj Evropskoj uniji, sledeći stanar Bele kuće neće na crvenom tepihu dočekivati populiste sa druge strane okeana, a još manje će nagrađivati one koji se suprotstavljaju Briselu na pitanjima vladavine prava ili slobode izražavanja, ili aktivno ohrabruju raspad Evropske unije.

Trampov poraz – ne sumnjamo da su se mnogi Evropljani nadali da će on biti ubedljiviji nego što je bio – lišiće evropske demagoge vatrenog navijača i lojalnog saveznika. Ovo je posebno loša vest za mađarskog premijera Viktora Orbana i de facto lidere Poljske i Srbije, Jaroslava Kačinjskog i Aleksandra Vučića. Njima je sada oduzeta tzv. “Trampova karta” koju su obilato koristili kako za održavanje svoje unutrašnje pozicije (i proganjanje političkih i ideoloških protivnika) tako i za odbijanje pritisaka evropskih institucija po pitanjima nezavisnosti pravosuđa, medijskog pluralizma i građanskih prava.

Umesto toga, demokratska administracija će ih žigosati kao političke parije, nezavisno od odbrambene saradnje koju će sa državama istočnog krila NATO pakta nastaviti. Jako je indikativan, u tom smislu, kontekst u kojem je Bajden nedavno pomenuo poljsku i mađarsku vladu, zajedno sa režimom beloruskog diktatora Lukašenka, rekavši:

“Vidite šta se događa, svuda od Belorusije do Poljske i Mađarske, uspon totalitarnih rećima u svetu… (Tramp) je prigrlio sve bitange i siledžije sveta.”

Istovremeno – i to je druga loša vest za pomenutu trojicu – ova promena u odnosu zvanične Amerike prema njima posledično će nužno radikalizovati i evropsku poziciju. Evropska unija – a Nemačka posebno – više neće morati da neprincipijelnim ustupcima kupuje svoju poziciju na istoku i jugoistoku kontinenta, kako populisti ne bi otišli u zagrljaj Americi. Pošto im se Amerika već izmakla, i Evropa će biti slobodna da upotrebljava štap, mnogo više nego šargarepu.

Ako svoje nacionalističke mentalne sklopove i konzervativno, provincijalno shvatanje sveta, ne budu hteli (ili mogli) da promene, Orban, Vučić i Kačinjski će verovatno shvatiti, hteli ne hteli, da će – sada kad su ostali bez Trampove moralne i političke podrške – morati da se ponašaju mnogo pragmatičnije, manje se konfrontiraju sa Briselom i Berlinom, i pruže krupne političke ustupke da bi produžili opstanak za vlasti makar za još godinu ili dve.

U toj crnoj internacionali, oni koji su se javno stavili na Trampovu stranu – kao što je slovenački premijer Janez Janša, koji je požurio da pozdravi “trijumf” republikanskog kandidata i osudi “kašnjenje i osporavanja činjenica” dok su se glasovi uveliko još brojali, očigledno su najizloženiji besu novog duha vremena.

Ali, ishod američkih izbora nije pogodio samo diktatore na istočnim i jugoistočnim granicama Evrope: i razni zapadnoevropski mini-Trampovi takođe su izgubili svog moćnog zaštitnika. Bivši Trampov strateg, Stiv Banon, igrao je značajnu ulogu u pokušajima da se stvori panevropska alijansa šovinističkih, neonacističkih i drugih ekstremno desničarskih stranaka uoči izbora za Evropski parlament 2019. godine. Mnogo Evropljana je, u tom trenutku, bilo mobilisano popularnošću Trampovog brenda politike u širokim delovima američkog društva.

O podelama među Evropljanima uoči tih izbora, i o formiranju šest “evropskih plemena” koja su stare nacionalne i verske razlike zamenila novim, transnacionalnim i ideološkim, bavili smo se uoči izbora za EP u ovom tekstu:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/05/26/erazmo-po-drugi-put-medu-evropljanima-jedan-kontinent-i-sest-plemena/

Zapadnoevropski mini-Trampovi, sada kada njihovog totema u Vašingtonu više nema i kada će njegov glavni strateg Benon verovatno osetiti memlu zatvorske ćelije zbog brojnih finansijskih malverzacija oko izgradnje onog čuvenog zida na meksičkoj granici, moraće da se ponovo okrenu svom prvom zaštitniku i meceni: Vladimiru Putinu. Nije nikakva tajna da je baš Putinova Rusija godinama pre Trampa obezbeđivala diskretno finansiranje, socijalnu i medijsku promociju, pa čak i javnu podršku svim vrstama evropskih desničara i levičara, fundamentalista i šovinista, skeptika i paranoika – svima koji su, iznutra, rušili temelje Evropske unije.

Zaista, prisetimo se samo selfija italijanskog proto-fašiste Matea Salvinija sa Putinom, ili audijencije u Kremlju koju je 2017. godine, u vreme francuske predsedničke kampanje, dobila Marin Le Pen, duhovna naslednica francuskog kvislinga Petena i vođa opskurnog Nacionalnog fronta.

Međutim, kada se radi o američkoj podršci, tom Eldoradu u koji su gledali poslednje četiri godine, svi evropski trampići ostaće kao ribe koje se praćakaju na suvom: još živi, izvodiće razne smešne pokrete, boreći se za vazduh. Lider britanske Bregzit stranke, Najdžel Faradž, više neće dobijati ekstra medijski prostor uoči Bajdenovih mitinga, kao što ih je redovno dobijao uoči Trampovih; njegova karijera seoskog amaterskog benda, predgrupe pred koncerte svetski poznate zvezde, završena je. Niti će Boris Džonson moći da pohvalu poraženog predsednika – onu da je “britanski Tramp” – koristi da bi se umilio Vašingtonu.

Umesto svog tog političkog kiča, nova Bajdenova administracija će, u racionalnom pokušaju da sopstvene resurse koncentriše na (za sebe) najvažnijim tačkama globusa, Britaniju gurnuti nazad u naručje Brisela, baš kao što će to učiniti i sa nesrećnim Zapadnim Balkanom, tim zlim kraljevstvom večitih endemskih kriminalaca na vlasti, o čemu smo pisali u avgustu ove godine u tekstu: “Zamišljeni Balkan: na raskršću post-pandemijskog i post-trampijanskog sveta”:

https://zorancicak.wordpress.com/2020/09/06/%d0%b7%d0%b0%d0%bc%d0%b8%d1%88%d1%99%d0%b5%d0%bd%d0%b8-%d0%b1%d0%b0%d0%bb%d0%ba%d0%b0%d0%bd-%d0%bd%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d1%81%d0%ba%d1%80%d1%81%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82-%d0%bf/

Faza u kojoj je “svaka bitanga” (da citiramo Džoa Bajdena) bila podsticana iz Vašingtona da ruši Evropu, sada je završena.

Američki ambasadori više neće siledžijski pretiti evropskim kompanijama koje rade svoj legalni biznis u Iranu, kao što je to živahni Ričard Grenel činio po tviteru, već u prvim satima otkako je preuzeo dužnost Trampovog ambasadora u Berlinu. Niti će Bajdenove diplomate, u svojim ambasadama, biti domaćini opskurnih privatnih proslava na kojima će sakupljati dobrotvorne priloge za razne evropske neonaciste, kao što je Trampov ambasador u Holandiji, Pit Hekstra, činio za izvesnog Tjerija Bodea i njegov “Forum za demokratiju”.

Američka diplomatska mreža, zatrovana u poslednje četiri godine raznim bizarnim grenelijanskim likovima, biće temeljno očišćena i nova ambasadorska postavka biće svakako manje živopisna od sadašnje. Ona će stići, početkom naredne godine, sa preciznim instrukcijama: da promoviše demokratiju, pluralizam, ljudska prava i odvajanje izvršne od sudske vlasti. Sa celim katalogom preciznih ideoloških prioriteta, zbog kojeg se podivljalim evropskim populistima, od Borisa Džonsona, preko Janše i Vučića do Orbana, Kačinjskog i Lukašenka, već diže kosa na glavi.

Naravno, sve ovo ne znači da će anahrone identitetske politike, promocije mržnje i šovinizma, potpuno iščeznuti u Evropi: po definiciji, nijednom nacionalizmu nije neophodna spoljna podrška. Zlo evropskih suverenista, širom kontinenta, bilo je hranjeno – negde godinama, a negde decenijama – strukturnim socijalnim promenama koje je sa sobom donela era globalizacije: rastućom društvenom nejednakošću, divergentnim životnim stilovima i intenzivnom migracijom, prvo iz siromašnih novih članica EU na istoku Evrope, a potom i miliona ljudi koji su, bežeći od siromaštva i ratova u Africi i na Bliskom istoku, u novoj Seobi naoda, krenuli na sever i zapad.

U godini korone, ovaj proces je dobio dodatnu dinamiku: pandemija je dočekala populiste na pogrešnoj nozi – za nju nisu mogli da okrive ni imigraciju ni islam – i u toj titanskoj borbi raznih vlasti sa bolešću, populisti su bili marginalizovani, gurnuti na vetrenjače borbe protiv racionalnih mera zaštite od zaraznih bolesti. Međutim, baš na toj tački, zanimljivo, došlo je do raspada crne internacionale: neki od njih su se – podražavajući samog Trampa i američku desnicu – suprotstavljali policijskom času i zaštitnim maskama; drugi su, kao Le Penova, zahtevali još radikalnije mere zaštite od zaraze, zalažući se, na primer, za produžene školske raspuste; treći su, opet, ratovali protiv vakcina čak i pre nego što su one bile završene i testirane – za svaki slučaj.

Najverovatnije će ekonomska kriza i haos izazvan pandemijom – pri čemu će se, zbog raznih mera državne podrške, njihova puna magnituda osetiti tek sledeće godine – u mnogim zemljama populistima dati dodatan vetar u jedra. Nova globalna strategija, tranzicija na zelenu i digitalnu ekonomiju, isto tako će biti zahvalno pogonsko gorivo za različite pokrete protiv establišmenta – poput francuskih Žutih prsluka pre pandemije. A sličnu ulogu će imati i obnovljen talas terorističkih napada islamskih fundamentalista, koji je počeo u Austriji i Francuskoj.

Na žalost, Trampov poraz nije uspeo da potpuno demontira evropske populiste i suvereniste; metastaze tog kancera će Evropa morati da leči još godinama. Ali je Trampov poraz uspeo da svima njima oduzme onaj osećaj bahatog samopouzdanja, moćan izvor inspiracije, sidro oko kojeg se stalno okupljali na uzburkanom svetskom moru. Bela kuća više neće biti Kremlj crne internacionale: ako Trampov odlazak i neće ugušiti sve njegove evropske epigone, bar će im oduzeti puno dosadašnjeg kiseonika.

XII

Epilog: borba za nasleđe

“Karikatura je iskrivljena predstava osobe, pojave ili radnje. Obično, nečija najvažnija karakteristika se predstavi preuveličana. Svrha karikature je zabavljanje ljudi kojima je original u stvarnom životu već poznat…”

(Enciklopedija Britanika)

Koliko će ova karikatura (rad Skotija sa Floride iz avgusta 2020. godine) biti verodostojna vizuelna predstava nasleđa Donalda Trampa u godinama i decenijama koje su pred nama? Koliko će on biti zapamćen kao zločinac koji, hladnokrvno, puca u glavu vezane slobodne štampe, nezavisnog pravosuđa, vladavine prava i demokratije – koje je sve prethodno uzeo kao taoce?

Odgovor na to pitanje, u ovom trenutku, još nemamo. On će, izvesno, zavisiti i od (manje ili više razumnog) ponašanja samog Trampa u naredna dva meseca, ali takođe i od širih procesa u celom američkom društvu i – u krajnjoj liniji – od obrisa novog društvenog ugovora koji je, za celu Ameriku, sada praktično neizbežan.

Ako Bajdenova administracija uspe u svom projektu nacionalnog pomirenja – a taj projekat će, podjednako iskreno i strasno, rušiti i ekstremni levičari koji su je podržavali i ekstremni desničari koji su se protiv nje borili . postoje sasvim realni izgledi da Tramp ostane upamćen kao sebičan, arogantan, pomalo lud egomanijak – ali u jednom dubljem istorijskom smislu – ipak samo kao incident, izuzetak od pravila da politika predstavlja racionalnu ljudsku delatnost u cilju opšteg dobra.

U suprotnom slučaju, ako projekt nacionalnog pomirenja propadne, ako se brod na čijem se kormilu nalaze jedan stari čovek i jedna preterano ambiciozna žena, nasuče na Scile i Haribde radikalnih slika Amerike, onda će i Tramp izaći iz svoje opskurnosti i postati legenda, centralna tačka novog mita o jednoj viziji sveta. On može, u nekom međuvremenu, čak i da umre, ali to neće nimalo uticati na tačnost ovog zaključka: naprotiv, tek mrtav će biti mit, neka vrsta populističkog Če Gevare, postmoderna verzija južnjačkog generala Lija iz onog prvog Američkog građanskog rata, romantičnog lika tako priraslog srcu njegovih današnjih pristalica.

Zaista, deo Trampovog nasleđa neizostavno će se – u kolektivnom sećanju Amerike – formirati tek posle njegove smrti. Pogledajmo šta o tome sadrži već citirani tekst Fintana O’Tula:

“Tramp, pobedio ili izgubio, neće imati tek post-izborni posmrtni život. Kao politička sila nikad nije ni imao ništa drugo nego posmrtni život. Jedan od razloga zašto ne može biti autopsije trampizma, jeste da je trampizam sam autopsija.

Privlačnost trampizma je u suštini nekromantska. Trampizam je obećao pokopani svet ponovno uzdići: rudnici Zapadne Virdžinije ponovo će se otvoriti, Detroit će ponovo imati fabrike automobila. Vratiće se dobri, sigurni, sindikalizovani manuelni poslovi. Biti beo, muškarac i rođeni Amerikanac opet će biti neupitna povlastica, njena snaga obnovljena. Tramp, naravno, ništa od ovoga nije uspeo da ostvari. Ali, na neki način, upravo je zbog tog neuspeha njegovo obećanje i dalje čisto, neukaljano kompleksnostima stvarnosti.” 

Kao i u brojnim drugim slučajevima u daljoj ili bližoj prošlosti – od Julija Cezara i Napoleona III, preko Musolinija i Hitlera, do Huana Perona i ajatolaha Homeinija – i ovde ostaje izazov za neke buduće istoričare: koliko je Donald Tramp bio uzrok duboke podeljenosti društva u kojem se zatekao, a koliko samo njegova posledica?

Autokratski i populistički trampijanski udar 2016. godine ne bi nikada bio moguć u društvu bez ozbiljnih strukturnih problema i dubokih unutrašnjih podela, kakve je imala pred-trampijanska Amerika. Zaista, pitanja kakva su duboka socijalna nejednakost, sve veća razlika u životnim šansama, nejednak pristup fundamentalnim društvenim servisima, kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita ili pravosuđe, neadekvatni odgovori na ciklične finansijske krize modernog kapitalizma, rasne tenzije – sve je to postojalo i pre Donalda Trampa. Sa druge strane, on ne samo da nijedan od tih problema nije razrešio, nego ih je – cinično manipulišući njima kao jeftinim političkim adutima – učinio mnogo kompleksnijim, težim i opasnijim nego što su to bili pre samo četiri godine.

Декамерон у Алпима: последњи лет за Цирих

“Уосталом, приповедач (кога ћемо на време упознати) не би имао неких посебних права да се даде на тај подухват, да му случај није омогућио да прикупи одређени број исказа и да силом прилика није био уплетен у све о чему хоће известити. То га овлашћује да поступа као повесничар. Разуме се, да повесничар, иако није стручњак, располаже увек документима. И приповедач ове приповести има, дакле, своје. То је најпре његово властито сведочанство, то су затим сведочанства других, јер је био позван да прими поверљиве исказе свих особа које се јављају у овој хроници, то су коначно текстови који су му на крају допали у руке. Наканио је да црпи из њих кад то буде сматрао сходним и да их употреби како му се буде свидело. Наканио је још… Но, можда је време да пусти коментаре, да престане говорити увијено, да би прешао на саму ствар. Извештај о првим данима мора бити нешто подробнији.”

(Албер Ками, “Куга”)

I

Пролог: Армагедон на Ноћ вештица

Занимљиво: неко је рекао да оне заиста велике невоље по правилу најављују мали и готово неприметни знаци: за Стефана Видрига, генералног директора Аеродрома Цирих, тај знак је био мали и готово неприметан црвени број један, на екрану његовог Ајфона 9 – знак да је на заштићеној Телеграм апликацији примио нову поруку. Заправо, заокупљен израдом маски од бундева, које ће његово двоје деце носити те вечери, за традиционалну Ноћ вештица, поруку није одмах ни приметио. Тек када ју је, овог пута реским звуком, телефон поново најавио, пружио је руку ка уређају:

“Субота у пет поподне! Коме може пасти напамет таква дрскост?”

Као и сви Швајцарци, и Стефан је викенд сматрао светињом: пристојни људи тада не шаљу ни поруке; једноставно, нема ничег под капом небеског тако хитног, а да не може да сачека понедељак ујутро. Или је бар Стефан тако мислио, све док није видео име пошиљаоца: Виола Амхерд, швајцарска федерална министарка надлежна за тајне службе:

“Имамо кредибилну дојаву да се на једном од вечерњих летова за Цирих налази пошиљка са новим типом вируса Ковид19 смртоносног дејства. Не знамо дестинацију лета, име путника ни опис пртљага. Издајем вам наредбу да, до даљњег, почнете са применом мера предвиђених протоколима Армагедон. Рок: један сат.”

Протоколи Армагедон подразумевали су потпуно затварање аеродрома, или његове угрожене зоне, све док надлежне службе не потврде да је опасност прошла. Сви одлазни летови морали су да буду отказани, долазни преусмерени на друге аеродроме, путници и запослени који су се затекли у згради евакуисани без одлагања, а објекат физички затворен, запечаћен и обезбеђен припадницима федералних антитерористичких јединица. За пет година колико је Стефан генерални директор Аеродрома Цирих, за петнаест колико је у тој компанији запослен, Армагедон није наређен ниједном. Заправо, откада су ови протоколи и уведени – после терористичких напада у Њујорку, 11. септембра 2001. године – ово је био први пут да се примењују – ван неке вежбе.

Швајцарска је претходног дана, у петак 30. октобра, имала скоро десет хиљада нових случајева короне. Број умрлих је, од почетка епидемије, прешао две хиљаде. Мала алпска република, окружена Немачком, Француском, Италијом и Аустријом – где су се ови бројеви одавно само шапутали, као предвиђање неизбежне Апокалипсе – осећала се као да је под опсадом. И унутрашњом и спољном. Уобичајене епидемиолошке мере, са првим хладним данима, показале су се недовољним.

Већ и сама помисао да ће, од свих аеродрома на свету, баш на његов можда стићи некакав тајанствени цилиндар са концентрисаним вирусом високо смртоносног дејства била је довољна да низ Стефанову кичму, натапајући светлоплаву Армани кошуљу, потече танак млаз хладног зноја.

Возећи своју Тојоту Лексус, од виле у предграђу Сент Галена према аеродрому, Стефан је знао да једва може да стигне у року од једног сата који му је министарка оставила: осамдесет пет километара, чак и по швајцарским аутопутевима, потпуно празним суботом поподне, тражи неко време. Ипак, протоколи су детаљно предвиђали све процедуре, тако да је његов заменик Андреас у том тренутку већ био на лицу места и успостављао кризни штаб у једној од помоћних зграда, шеф смене Ханс је са контролом лета и жандармеријом договарао последње детаље како да мере спроведу без изазивања непотребне панике, а љупка портпаролка Кристина поправљала шминку уочи снимања видео клипа који ће бити послат у медије.

Била је субота, 31. октобар 2020. године, шест сати после подне. Док се свет спремао да прослави још једну Ноћ вештица, један од највећих европских аеродрома се управо херметички затварао, а за једанаест јунака наше приче – десет људи и једног пса – почињала је авантура њиховог живота.

II

Људи који не постоје (и један пас)

А у великој хали за пријем пртљага на Терминалу Е, двоје људи је упорно чекало своје кофере који никако нису стизали. И када су службеници обезбеђења, панично, почели да истерују све путнике напоље, њих двоје су се, невољни да се “за неко време” – како је саопштено преко разгласа – растану од својих кофера, мували у општој гужви. Помало су се крили иза стубова, помало по тоалетима, али су на крају тврдоглаво остали тамо где није требало. Човек у црној свештеничкој одежди чекао је поред покретне траке изнад које је и даље писало LO 419 Варшава, средовечна жена у тамно-плавом пословном комплету, поред суседне траке: EZY 2045 Лондон-Лутон.

Још неко време, те траке су се окретале у празно: на њима више није било нових кофера; они стари, чији су власници у паници напустили халу, долазили су, одлазили иза гумене преграде, и поново се враћали. Још пар пута је метални глас спикерке, на немачком и енглеском, упозоравао, захтевао – готово преклињао – све заостале путнике да што пре изађу напоље. А онда су се, тачно у осамнаест часова, и две покретне траке зауставиле, истовремено. Човек и жена су се збуњено погледали, потом погледали ка вратима, али већ је било касно да било шта ураде: рески звук недвосмислено им је поручио да су излазна врата закључана. Споља.

Баш тада се појавио незнанац:

“Извините, знате ли да ли је пртљаг са лета из Београда почео да се истоварује?” – и потом додао, као да се извињава – “Једва сам успео да стигнем довде. Горе је општи хаос. Терају све путнике да одмах изађу.”

Придошлица је деловао више збуњено него љуто: зашто би неко излазио са међународног аеродрома пре него што прође царинску контролу, на излазу из хале у којој би требало да подигне свој пртљаг?

“Плашим се да овде више ниједан пртљаг неће доћи. Све траке су се зауставиле. Нас двоје чекамо већ преко пола сата.” – свештеник је слегао раменима, па погледао тамо где би – да се нису налазили у аеродромској хали за пријем пртљага – требало да буде небо. Изгледало је као да се помирио са судбином.

Жена је опет, далеко од хистеричних реакција какве би неки површан читалац могао да очекује од њеног рода, деловала најсмиреније од сво троје:

“Господо, мислим да овде више нема никога. И кабине у којима би требало да седе цариници сада су празне.”

“Празне су и оне горе, за граничне полицајце. Прошао сам а да није било никога коме бих показао пасош.” – додао је, више за себе, путник са лета из Београда – “Рекао бих, да смо ми овде сада потпуно сами.”

“Онда је ваљда ред да се упознамо.” – рече свештеник пружајући им обома руку – “Абрамович. Пастор Адам Абрамович, старешина бернардинске цркве наше госпе краљице мира у Бидгошћу, Пољска.”

“Соња. Соња Витни-Мог, истраживачки новинар, таблоид Бирмингем Обзервер, Велика Британија.”

“Синиша Митровић, занатлија, Београд. Србија.”

***

Негде у исто време, на горњем нивоу аеродрома – отприлике баш изнад глава троје путника који нису дочекали своје кофере – муштерија у продавници луксузног доњег веша, Victoria’s Secret пробала је у кабини за пресвлачење најновији боди, повремено забринуто загледајући у већ приметне наслаге целулита на стомаку. У њен родни Букурешт тај модел још није стигао, у Бриселу у који је путовала неће имати времена да га купи, а свом новом пријатељу и (тако се бар надала) будућем љубавнику, већ помало импотентном члану Европске комисије, сигурно ће се допасти.

Силвија Николеску, нова чланица Европског парламента из Румуније, игнорисала је позиве и упозорења аеродромског обезбеђења да се хитно напусти зграда: ако нешто и забрља, рачунала је, њен дипломатски пасош биће јој довољна заштита. Али, када се бринета коначно обукла и изашла из кабине, у радњи више није било никога: сви купци, све продавачице, обезбеђење, сви су били отишли.

“Ако сте у дилеми, оставите готовину на каси и понесите то што сте желели да купите. Није баш по прописима, али свакако нико неће моћи да Вас оптужи за крађу.”

Средовечни, црномањасти мушкарац у јакни од меке црне коже, носио је црне панталоне и мокасине:

“Драго ми је. Серђо. Серђо Тираторе, архитекта.”

“Ви сте стрелац? У хороскопу?”

“Не, то ми је презиме. У хороскопу сам шкорпија. А ви сте, сигурно, нека риба?”

И ко зна како би се завршио овај лаки флерт, да двоје људи, одједном, није схватило нешто много важније: цела централна аула Терминала Е, свуда докле се поглед пружао, била је празна! Ниједног путника, ниједног службеног лица, ниједног радника у бројним баровима и кафићима, ниједног продавца по радњама. Апарати за еспресо нису били искључени, ништа није било закључано, новине, кутије за наочаре, оловке, па и понеки телефон, остављени по столовима и на пултовима. Изгледало је као да су, одједном, сви негде отишли и да ће се следећег секунда, сви вратити. Постајало је све јасније да су људи овај простор напустили у великој журби.

Зато их је обоје, и Румунку и Италијана, готово уплашио глас, негде иза њихових леђа:

“Извините, има ли кога живог овде? Задржао сам се у књижари. Имају ново издање Камијеве “Куге” на немачком, али више нема никога на каси да ми га прода, шта се уопште догађа? Одакле сада полази лет за Истанбул?”

Сабахудин Дулавратоту, контроверзни турски блогер и писац, ускоро је схватио да лет за Истанбул, бар те вечери и са тог места, неће полетети. Да ће за наредних десет дана добити материјал за свој нови роман, тада још није могао ни да помисли.

***

А на сасвим другом крају Терминала Е, на гејту 26, стјуардесе и особље ужурбано су извлачили људе из Ербаса 320 који се тек који минут раније, уз драматичну шкрипу гума, зауставио на стајанци. Последњи лет за Цирих је, те вечери, слетео из далеког Марса Алама у Египту. Било је прекасно да му контрола лета промени долазни аеродром, технички неизводљиво да сто тридесет шест путника и чланова посаде прође кроз читаву зграду која се управо затварала и дежурни на стајанци добио је преко радија нове инструкције: да све њих, низ степенице, спроведе директно на писту. Одатле ће их аутобусима одвести до зграде преуређене за импровизовани пријем путника.

Али, као што се то обично дешава у свим импровизацијама, две веселе путнице из последњег реда нису чуле инструкције и, у општем хаосу непримећене од особља, наставиле по навици баш тамо где није требало да иду – оном уобичајеном трасом, кроз покретни ходник, право у главну, у том тренутку споља већ херметички затворену зграду. Уместо уобичајеног особља, на улазу у гејт сачекао их је још један збуњени сапатник. Његово лице одједном се озарило:

“Коначно, нека жива душа! Ово је аеродром духова, нема никога. Чекам преко пола сата.”

Селена Патрикиос, наследница пирејског бродовласника, и Сабина Хансен, инспекторка за крвне и сексуалне деликте полиције немачког града Бремена, обе преплануле после касног јесењег летовања на Црвеном мору, погледале су збуњено у празну халу, а онда још збуњеније у свог неочекиваног познаника:

“А шта ви овде уопште радите, господине?”

“Ја сам консултант, Себастијан де Карстенис, из Белгије. И требало би да вечерас будем у Бриселу. Али мог авиона нема, нема ни било кога да питам, а не ради ми ни мобилни телефон. Мој свет се управо руши.”

Две жене су се згледале за делић секунде, а онда махинално пошле рукама у ташне: укључиле су своје телефоне и на њима се појавио исти знак: NO SERVICE.

***

Било је већ око седам увече, када су Британка, Пољак и Србин, после неуспешних покушаја да отворе излазна врата, кренули степеницама на горњи ниво терминала, пролазећи опет поред напуштених кабина швајцарске граничне полиције. Румунка, Италијан и Турчин лутали су бесциљно међу напуштеним кафићима и баровима. А Немица, Гркиња и Белгијанац кренули су са гејта 26 према центру Терминала Е. Свака од ове три групе потајно се надала да ће можда успут срести неко службено лице које ће јој објаснити шта се догађа и извести је из уклете аеродромске зграде. И ниједна од те три није у томе успела: једино што су ови људи, на крају свог лутања, успели да пронађу били су – они сами.

На екрану телевизора, изнад шанка у Кафеу Ритаца, песму метал бенда Селтик Фрост прекинула је слика спикерке у студију: читала је ванредно саопштење швајцарске владе, у деветнаест часова и двадесет један минут:

“Због најаве терористичке претње, на основу наредбе државних органа Швајцарске Конфедерације, данас у осамнаест часова предузете су ванредне мере на аеродрому Цирих. Сви путници, запослени и особље хитно су евакуисани из међународне зоне Терминала Е. Операција је извршена успешно. У критичној зони више нема угрожених лица и она остаје запечаћена до даљњег. Надлежне службе предузимају све мере да прецизно лоцирају и отклоне терористичку претњу. Јавност ће бити благовремено обавештавана о развоју ове ситуације.”

А онда се одједном, док деветоро људи још није стигло да изусти ниједну реч, на екран вратила група Селтик Фрост.

“Ако су сви успешно евакуисани, ко смо онда ми?” – изустио је пољски свештеник.

“Очигледно, ми смо људи који не постоје.” – одговорио је, више за себе, Италијан у кожној јакни.

“Да ли и вама не раде мобилни телефони?” – упитао је београдски занатлија.

“Па овде више нема ни сигнала за Интернет! Како да пошаљем твит о томе шта нам се дешава?” – очајнички је завапио турски блогер.

У том тренутку, негде са степеница, из правца подземне железнице која је Терминал Е спајала са осталим деловима аеродромског комплекса, чуло се најпре потмуло режање пса, а потом и женски глас, на шпанском, који је умиривао животињу:

“¡Tranquilo! ¡Tranquilo! Buen chico, buen chico. Ven aquí conmigo.“

Негована плавуша, у касним четрдесетим годинама, приближавала се групи заборављених путника, а око ногу јој се мотао полицијски вучјак:

“Пала сам на самом крају степеница, а животиња је дресирана да помаже људима у невољи. Али воз нас није сачекао. Нити се нови појавио. И сада ме овај пас прати где год да кренем. Његове газде су, уосталом, већ отишле. Доле нема више никога. Нас двоје, рекла бих, рачунају као колатералну штету.” – а потом, гледајући у запрепашћена лица деветоро људи, додала, на енглеском:

“Софија Бареиро, драго ми је да вас све овде видим. Судија окружног суда у Барселони. Пса можете звати Зевс. Тако му бар пише на плочици око врата.”

***

“Са тог последњег лета, из Марса Алама, немамо податке за две путнице, Гркињу и Немицу. Нису регистроване у прихватном центру, нису у авиону, вероватно су грешком ушле у зграду пре него што се гејт аутоматски затворио. Са летова који су слетели у претходних пола сата, и чији су путници пролазили кроз терминал, недостају још две жене, из Букурешта и Лондона, и два мушкарца, из Варшаве и Београда. То је шесторо путника са долазних летова, за које не знамо где су. Имамо и четири лица која су већ била чекирана за одлазне летове, предала пртљаг и прошла безбедносну и пасошку контролу пре него што је стигла наредба за евакуацију, а за које исто не знамо где су: по једног мушкарца на летовима за Истанбул, Рим и Брисел и жену на лету за Барселону. То је укупно десет људи.”

У помоћној згради, претвореној у импровизовани кризни штаб, шеф безбедности аеродрома, Питер Фреј, диктирао је Стефану последњи пресек стања:

“Недостаје и један полицијски вучјак, изгледа да је изгубљен у хаосу приликом поласка последње композиције подземног воза који је евакуисао путнике са најнижег нивоа.”

“Ти људи који су унутра, ако су уопште сви унутра, они не могу никако да ступе у контакт са нама?” – упитао је Стефан.

“Изгледа да не могу. Багер којим је затворен улаз у тунел подземне железнице пресекао је у журби електрични кабл којим се струјом напајају базна станица мобилне телефоније и рутер за WiFi.”

“Можда би могли да са јавне телефонске говорнице позову полицију или хитну помоћ?”

“На жалост, не могу ни то. Оптички кабл којим се земаљски телефонски сигнал спроводи до свих апарата у терминалу био је…”

“Немој ми само рећи да је био заједно са електричним каблом?”

“Јесте. Ми сада немамо никакав начин да комуницирамо са унутрашњошћу Терминала Е, осим радио-везом. Али унутра није остала ниједна преносна станица, тако да… Остају само две могућности: да пошаљемо унутра спасилачки тим, кроз главни улаз, или да…”

“Или да их препустимо њиховој судбини.” – Стефан се нагло ознојио. Помисао на десет тела путника које није успео да евакуише и бројне новинаре који ће их за неколико дана снимити, када већ буду у стању распадања, испунила га је очајем – “Са професионалне тачке гледишта, Фреј, шта би био твој савет?”

Шеф безбедности је бесциљно цртао кружиће на листу папира:

“Господине директоре, гледајте на ситуацију овако: ако је токсични цилиндар са новим типом вируса КОВИД19 високе смртности заиста у згради терминала, а унутра пошаљемо спасилачки тим, онда ризикујемо да од тих десет лешева направимо двадесет. Ако није, и испостави се да је све била лажна узбуна, ни овима унутра се ништа неће десити.”

У том тренутку се на екрану Стефановог мобилног телефона поново појавило лице министарке Виоле Амхерд; директор аеродрома је знао да влада очекује прелиминарни извештај уочи ванредне седнице:

“Укупно педесет два одлазна и долазна лета заједно, успешно је евакуисано. Шест хиљада сто педесет седам људи. Такође и хиљаду три стотине седам запослених у згради, службених лица, продаваца у радњама и кафићима, полицајаца, цариника и ватрогасаца у смени. Операција Армагедон спроведена је у потпуности према протоколима. Свих једанаест путничких, службених, теретних и техничких улаза у Терминал Е херметички је затворено. Периметар је обезбеђен специјалним јединицама. Чекамо даље инструкције.” – а онда је, некако изненада, додао – “Један полицијски вучјак је остао затворен унутра.”

Питер Фреј је саучеснички климнуо главом: био је то знак да информација о десет заборављених путника, бар до даљњег, остаје мала тајна између њих двојице. Тајна за коју спољни свет не сме да сазна. Стефан је саслушао министаркине похвале, прекинуо везу и нагнуо се према Фреју:

“Ако неко од њихових породица буде звао и распитивао се, званична верзија је да су они изашли, али да су вероватно у стресу негде сами отишли. Где, то ми не знамо. Ако нам се касније јаве, обавестићемо те који се буду распитивали, наравно. Оне новинарске смрдибубе не смеју да сазнају ништа.”

“Подразумева се. У терминалу ће остати укључена струја, тако да ће аутоматски имати светло, грејање и вентилацију. Вода је у исправном стању, а уосталом тамо су и сасвим довољне количине флаширане воде. А имају и сендвиче и разну другу храну довољну за стотине људи…”

“И Бог нека им буде у помоћи.”

“У листи путника из Варшаве стоји да је овај Пољак иначе свештеник. Имаће и директну везу са Богом, ако им буде затребало.”

***

Група невољника спојила је три стола у Кафеу Ритаца и распоредила се око њих. Румунка је напунила апарат за еспресо са десет доза и распоредила шоље:

“Пре него што сам почела да се бавим овим послом, радила сам у кафићу у Букурешту.” – Силвија је објаснила задивљеним путницима своју вештину у руковању апаратом.

“Овим послом?” – са шеретским осмехом, Италијан се загледао у црни боди из радње Victoria’s Secret који је у том тренутку испао из њене кесе.

“Ма, сваки посао је добар ако је поштен.” – филозофски је слегнуо раменима Синиша Митровић – “Ето, чак и мој. Иако људи обично не воле када ме виде.”

Свештеник Адам је покушавао да објасни успаниченом Белгијанцу да те вечери неће стићи у Брисел јер је то очигледно воља Створитеља.

“А можда ниједне вечери, ако се Створитељ у међувремену не одљути.” – у помало циничном тону додао је Сабахудин.

Гркиња се, опет, код пољског свештеника распитивала да ли би он био надлежан да, макар онако на брзину, обави последње верске церемоније и за оне присутне који нису католици:

“Од нас десеторо, овде нас је троје православних, двоје протестаната и један муслиман. Нећете оче ваљда пустити да већина овог малог друштва оде у пакао?”

“Да се поделимо у групе и потражимо неки излаз који су пропустили да затворе?” – Британка је покушавала да буде практична.

“Бесмислено. То су Швајцарци. Они раде ствари прецизно у секунд. Ако су имали наредбу да простор херметички затворе, он је одавно херметички затворен. Видите да нема ни сигнала мобилне телефоније ни интернета.” – констатовала је Шпањолка, мазећи Зевса по глави – “Најбоље да останемо овде и да се не раздвајамо.”

“Ви сте госпођо, у стварном свету некаква власт, а у овом нашем малом свету сте једини наоружани – имате тог опасног пса. Можда је најбоље да вас изаберемо за вођу наше мале групе?” – помало цинично је упитао Италијан.

***

Било је већ око једанаест увече када су Стефан, Андреас, Питер и други чланови кризног штаба закључили да, бар те ноћи, више ништа не могу да учине. Терминал Е је био испражњен, закључан, запечаћен и изолован. О детаљима потраге за смртоносним вирусом они ионако нису могли ништа да одлуче сами; чекали су се специјалистички тимови, са посебном опремом, из престонице; да би се ти тимови формирали на адекватан начин, тајне службе су чекале допунске информације о природи тајанственог цилиндра, од својих међународних партнера; контрола лета је у међувремену све међународне ваздушне линије усмерила на друге аеродроме: у Берн, Женеву и Базел.

Компанија ће сигурно имати неку штету – она ће зависити од броја дана колико ће протоколи Армагедон остати на снази – али у целој години у којој их је походила корона, биће то само мали део укупног губитка; федерална влада је ионако обећала да ће надокнадити њихов већи део, а град и кантон Цирих остатак. Оно најважније за то вече – утисак да су јавне власти способне и професионалне, и да је ситуација под контролом – било је постигнуто.

И док су путници, којима ће летови из Цириха морати да буду организовани са других аеродрома, смештани у оближње хотеле где ће провести ноћ, заједно са оним путницима који су били тек дошли и изгубили своје планиране везе за даље путовање, у кризном штабу су остали само дежурни.

А са друге стране баријере постављене пре неколико сати, иза границе која је – како је у камеру рекла једна поетски надахнута лепушкаста репортерка државне телевизије – “раздвајала живот од смрти” остало је наших једанаест јунака.

Простор је први угледао отац Адам: велика табла са натписом “SWISS SENATOR LOUNGE” и препознатљивим црвено-белим бојама швајцарске националне авиокомпаније, сама се понудила као природно уточиште за остатак ноћи.

“Можемо ли овде уопште да уђемо ако нисмо путници бизнис класе?” – Себастијан де Карстенис, белгијски консултант поставио је сасвим логично питање. Али, скоро пред поноћ, после напорног дана и неколико трауматичних сати у пустој згради терминала, без ичега при руци осим оног основног ручног пртљага, његови сапутници су, готово инстинктивно, одговорили смехом:

“Чим неко службено лице дође овамо да провери наше карте, даће нам и одговор на твоје питање Себастијане.” – рекла је Соња чим се смех утишао.

На скоро три стотине квадратних метара, пред уморним путницима пукао је поглед на пространи дневни боравак са белим и црним кожним фотељама, трпезарију са столовима од махагонија, шанк са аутоматима за еспресо и фрижидерима пуним разних пића, радне просторије са писаћим столовима и компјутерима, одаје за дневни одмор са двадесетак отомана. На пулту, иза којег су још до пре пар сати напорно радили вредни кувари, остала су два нетакнута послужавника пуна тек завршених сендвича. Преко пута, иза велике застакљене зимске баште, пружало се црно небо швајцарских Алпа, из којег је, као џиновски бели рефлектор, светлео други пуни месец октобра.

У неком уобичајеном дану, од раног јутра до касне вечери, овде би пролазиле стотине људи да се одморе, окрепе или напросто убију време између два лета. Било је сасвим довољно простора да најмање њих педесетак одједном борави сасвим комотно и по читав дан. А за десеторо јунака наше приче, у наредних десет дана, ово ће бити једини дом који ће имати.

Једанаест јунака, заправо: као и сваки дресирани полицијски пас, Зевс се укопао на самом улазу. Испод пулта за којим обично седе шармантне хостесе, и поред којег се мора проћи да би се ушло у остатак овог ексклузивног простора, он је легао, поносно и значајно. Дресиран целог живота да помаже људима, Зевс је у свом псећем мозгу некако разумео да је ту доведен са посебно важним задатком – да води рачуна о ових десет путника који су баш њему поверени. И као што овчарски пас никада не заспи док пажљиво не преброји своје овце, ни Зевс се није смирио док свих десет његових оваца није било на сигурном, иза његовог контролног пункта, у штали – како ју је он видео. А онда се задовољно испружио, ставио главу на предње шапе, наћулио уши и – тако би јамачно изгледало неком случајном пролазнику да га је било – заспао.

А кад је откуцала поноћ, тренутак у којем се завршио десети месец 2020. године, испружени по отоманима и на брзину спојеним фотељама, како се ко уосталом снашао, спавало је и преосталих десет посетилаца Свисеровог сенатор салона.

Ноћ вештица је одавно почела. Али, док ће се за остатак света она завршити већ за неколико сати, са првим зрацима сунца у новембру, за невољнике тек заспале у свом скровишту, њено трајање више нико није могао да предвиди.

III

Дан први: Будалина прича (Себастијан)

Мало друштво јунака ове приче је у недељи, првом новембарском дану 2020. године, освануло са првим снегом који се забелео на висовима изнад Клотена, села надомак аеродрома. Разбацани по кожним троседима, покривени јакнама, мантилима и понеким прекривачем који су некако успели да нађу у кошмару претходне вечери, заборављени путници су се полако будили.

Соња и Сабина су пронашле сасвим пристојно купатило; Адам је, са свештеничком педантношћу, почео да пише распоред његовог коришћења; Софија је будила Себастијана, који је гласно хркао; Силвија је опет спремала еспресо у апарату, док је Сабахудин, са ужасавањем, констатовао да његова омиљена играчка, твитер, и даље не функционише – јер сигнала за интернет нема – а Серђо и Синиша су из фрижидера узели по једно Бадвајзер пиво, пошто им је сналажљива Соња пронашла отварач за боце.

Људи који не постоје претходне вечери су најпре постали случајни познаници, а овог јутра, полако, и друштво које је спојила заједничка невоља. Сви они су говорили енглески прилично течно и мада се, по акценту, код већине могло разазнати порекло, сасвим добро су се међусобно разумели.

“Претпостављам да ми смемо да користимо сву ову храну и пиће?” – Себастијан је деловао помало збуњено, након што је у руку узео шољицу са еспресом који – баш као ни онај претходне вечери – неће имати коме да плати.

“Наравно, ово је типичан случај онога што се у праву назива вишом силом: виша сила је била оправдање аеродромским властима што су нас затвориле, кршећи правила о радном времену аеродрома, како би спречиле терористички напад. Исто тако, виша сила је оправдање за нас, да привремено користимо имовину других власника, како бисмо сачували животе.” – Софија је одржала присутнима мало предавање из права, баш у тренутку када се са великог плазма телевизора опет зачуо глас спикерке:

“Како незванично сазнајемо, у Терминалу Е аеродрома у Цириху налази се контејнер са смртоносном дозом вируса Ковид19. То је био и разлог изненадног затварања овог објекта јуче увече.” – по први пут, присутни су са телевизора сазнали праву природу “терористичке претње” која је претходне вечери само овлаш најављена – “Надлежни органи и даље проверавају ову информацију…”

Вучјак Зевс је и даље мирно лежао на улазу у сенатор салон Свисера. Лизнуо би чанак са водом, њушком разгрнуо храну за псе “Вискис” коју му је Софија донела из оближње продавнице и, само понекад, наћулио уши као да ослушкује има ли у даљини звукова неког живог бића. Није их било.

А онда, сасвим изненада, као лопов, тихо и готово на прстима, у Свисеров сенатор салон ушетала се једна незвана гошћа – досада. Било је већ око подне када се Сабина гласно запитала:

“Не можемо да утичемо на то колико ћемо дуго овде остати. Ко зна када ће власти закључити да претње више нема. Не можемо да утичемо ни на то хоћемо ли умрети или нећемо. Ко зна да ли је тај смртоносни вирус заиста овде и хоће ли се проширити по згради. Али можемо бар да бирамо оно шта ћемо радити.”

“Од онога, наравно, шта можемо да радимо.” – занатлија Митровић је био практичан – “Једемо, пијемо, спавамо, гледамо телевизију, играмо друштвене игре, шетамо по терминалу…”

“Могли бисмо на пример да причамо приче?” – одједном рече свештеник Абрамович – “Свако од нас би могао да исприча по једну своју причу, сваког дана. Тиме бисмо испунили време бар за првих десет дана.”

“Као у Декамерону!” – усхићено је додао Серђо Тираторе – “Тачно нас толико и има: пет жена и пет мушкараца! Велики Бокачо је, наравно, био Италијан!”

“Велики Бокачо јесте био Италијан али Ви га нисте пажљиво читали: тамо је било седам жена и три мушкарца. И били су у манастиру а не на аеродрому…” – као писац, Сабахудин је пожурио да га исправи.

“Мислим да су те разлике овде мање важне.  Аеродром је нека врста манастира модерног доба: свако иде својим послом, на месту које је свуда толико истог облика да се, у ствари, налази у неком не-простору, месту изван стварне реалности, изван остатка света. Терминали, гејтови, пасошке контроле, ВИП салони, сале за пртљаг, фри шопови. Стјуардесе као калуђерице… Ево, можемо да замислимо Клотен као наше Фијезоле, ако је Цирих наша Фиренца.” – Синиши Митровићу се идеја очигледно допала.

“Стјуардесе као калуђерице… Ма којим се то занатом Ви тачно бавите господине Митровићу?” – Гркиња је била знатижељна; у њеном изненадном интересу, у погледу који га је пратио, већ су могли да се запазе они први, неодређени, знаци пожуде. Као сваки београдски шмекер, Синиша је решио да их, бар за сада, кулира; уосталом, поред Селене, са њима су биле још четири жене. Ко зна шта будућност носи – ако сви, наравно, преживе…

“То ћете сазнати ако доживимо, сви заједно, довољно дуго да чујете моју причу.”

“Стварно, којим редоследом ћемо причати?” – Себастијан је, по обичају, био збуњен – “Најтеже ће бити оном ко буде први. Можда Ви Сабахудине, ионако сте нам синоћ рекли да се бавите писањем, па да пробијете лед?”

Претурајући за то време бесциљно, по гомили новина са пулта поред улаза, Силвија је одједном пронашла неочекивани предмет: 

“Шпил карата! Исшао је неком путнику у оном хаосу синоћ. Али, то нису обичне карте, погледајте како су само шарене!”

“Ово су тарот карте, специјално издање из 1909. године, тзв. Рајдер-Вајтов шпил. Врло редак, додуше, и већ од Другог светског рата права драгоценост. Сада сигурно има велику вредност код трговаца антиквитетима.” – британска новинарка је са пажњом разгледала шарене карте – “Ево, изгледа да су све на броју, комплет за малу аркану, за велику аркану… Ја се иначе у слободно време бавим таротом.”

Невољници су се, узбуђени као мала деца кад добију нову играчку, сјатили око шанка. Пао је и договор: најпре ће извлачити карте, онда ће ручати, а после ручка, уз вино, иде прва прича! А да би приче држале пажњу и растерале досаду, морале су да буду бизарне!

“Хајде Себастијане, придружите се. Не седите тако кисело.” – Софија је охрабривала депресивног Белгијанца који је и даље седео помало по страни – “Ко зна коју карту ћете извући? Биће узбудљиво! Никада у суду у Барселони не бих доживела овакву авантуру!”

У наредних минут или два, десет карата је било извучено, насумице, из шпила који је Адам, претходно, добро промешао. “Хм, сасвим добро барата картама за једног попа”, шапнуо је Италијан свом новом београдском познанику. А онда је Соња, једини познавалац тарота међу присутнима, почела да гледа, чита и тумачи свачију карту: бројеви које би прочитала означавали су редослед будућих прича.

“Хајде људи, да видимо шта смо извукли. Силвија, полазимо од тебе: Мађионичар, ти си број два. Има ли неко тројку, гледајте лик Првосвештенице? Не, Серђо, ти ниси Првосвештеница него Царица, ти си број четири. Оче Абрамович, ово није коцка, неће црква да замери, коју карту имате? Кочију? Ви ћете причати осмог дана. Аха, Софија, ти имаш Првосвештеницу, ти си број три… Ја сам извукла Хиерофана, то је шестица.”

Након половине извучених карата, и даље је остало нејасно ко ће отворити серију прича:

“Идемо даље. Митровићу, извукли сте Снагу, то је број девет. Селена, ти имаш Љубавнике, они су број седам. Сабина, шта су карте показале за славну немачку полицију? Цар, број пет. Остали су нам бројеви један и десет. Тајанствени писац Сабахудин је… Пустињак! Дакле, говориће последњи. А то значи да је број један извукао… Себастијан! Покажите нам вашу карту…”

Соња је читала карте и делила бројеве, као да је читав живот била крупије у казину, а не новинар. Када је Себастијан, помало стидљиво, окренуо своју карту, сви су се рефлексно насмејали: на њој је, наиме, био нацртан лик Будале.

“Даме и господо, ваша реакција је површна и погрешна. На овој карти је насликана Будала, али она је симбол. Себастијанова карта носи број нула, нама овде служи уместо јединице, али та карта је у већини тарот игара, заправо, џокер. Она омогућава најразличитије комбинације и играч који извуче Будалу има могућност да партију усмери у непредвидивим правцима. Баш као што ће и Себастијанова прича моћи да усмери ток свих наших прича у наредним данима.”

И док је Соња објашњавала шта све Будала може да значи у тароту – од екстраваганције и делиријума, преко приповедача у езотеријским тумачењима, па све до симбола некога који пролази цео пут велике аркане – Селена је унела два пладња препуна сендвича од сушија:

“Ово је било већ готово у фрижидеру. Фино миришу, значи да су свежи, па је најбоље да почнемо са њима. Ко зна колико ћемо дана овде бити. Ако неко жели додатне сосове, сви су овде, поред апарата за кафу.”

Завршивши своју малу подуку тарота, Соња је себи сипала дупли Чивас са ледом, а Серђо и Синиша отворили су још по једно пиво. Ускоро се, у Свисеровом сенатор салону, могло чути само звецкање виљушака. Себастијан, први приповедач, замишљено је гледао, у неодређеном правцу, према ходнику, напуштеним гејтовима терминала и даље, у јесење поподне које се брзо претварало у вече, свуда око њиховог принудног уточишта.

***

“Све је то кренуло средином деведесетих, када сам почео да радим за Европску комисију у Бриселу. Био сам тада власник консултантске фирме, сасвим мале, и њима је стално био потребан неко да одрађује све оне досадне послове које је њихове чиновнике мрзело да раде. Нису то биле неке нарочите зараде, али су биле честе, лаке и сигурне. А онда је, одједном, завршен тај рат на Балкану, у тој земљи…”

Себастијан је застао, Синиша је помислио да има проблем да се сети имена земље па је, више махинално него из намере, рекао “Босни?”.

“Да, Босни. Нисам заборавио име. И плашим се да никада нећу ни моћи. У одељење за имплементацију пројеката стигли су ти папири: радило се о обнови неке школе, у граду на реци, за који ваљда на мировној конференцији нису могли да се договоре коме ће припасти, па су решили да направе неки дистрикт, као оно у Вашингтону…”

Распоређени полукружно, у удобним кожним фотељама, слушаоци су можда само у тим првим минутима помислили да ће ово бити једна досадна прича: Серђо је колутао очима, као да хоће да каже “опет нешто из тих њихових ратова”, Сабахудин је посматрао усне приповедача, у којима више није било ни капи крви, Сабина је, опет, са полицијским искуством, запазила како је почео прекомерно да се зноји. Соња помисли да предложи паузу кад, одједном, Себастијан настави са причом:

“Град се звао Брчко. Није то био баш неки тендер на којем сам добио посао, који ионако нико други у Бриселу није хтео да ради. А у то време правила су ионако била другачија него данас. Договорио сам се шефом Одељења о свему, за само пола сата, уз пиво у једном кафеу на Гран Пласу. Тада још није постојао евро, сећам се да сам за тај посао први пут добио пет милиона франака…”

“Белгијских?” – упита Софија – “Па то је онда било, ако се добро сећам, преко сто хиљада евра у данашњем новцу?”

“Сто двадесет. А контрола је била, како да вам кажем, па није ни било неке контроле. Ја сам био задужен да направим пројекат, нађем извођаче радова, контролоре, извршим технички пријем, Одељење је само инсистирало да папири буду у реду. А папири ће бити у реду, тако ми је речено, када их потпише представник ОЕБС-а у дистрикту, Аустријанац…”

Себастијан је опет застао, отворио флашицу са минералном водом и испио је готово до пола. “Усне му се суше. Овај човек је можда болестан.” – помислише у исти мах и Синиша и Серђо и спонтано се погледаше.

“Звао се Рохан. Виктор Рохан. Отишли смо заједно до те школе, она је била тек мало страдала у рату, свакако се могла нешто поправити, али је увелико радила и у њој се одржавала настава. Увече, Рохан ме одвео у неки бар на улазу у град, у којем су локални бизнисмени – да, ту реч су волели да користе сви они – долазили да гледају стриптиз, заједно са официрима УНПРОФОР-а. Када смо попили мало више, предложио ми је да се на школи не ради ништа, а да он потпише како су радови обављени по пројекту…”

“Претпостављам, за двадесет посто?” – сумњичаво је питала Сабина.

“За тридесет. Односно, за једну трећину. У Бриселу нису ништа проверавали, његов потпис је био довољан, ту су се налазиле и разне фактуре, потписи неких грађевинских инжењера који су вршили контроле, оверене привремене ситуације. Као да је заиста све одистински урађено…”

У тишини која је одједном завладала, пажљивији посматрач је већ могао да запази како Себастијановим лицем, као да га убадају неке ситне, невидљиве стрелице, пролазе повремени ситни грчеви:

“Већ сам заборавио на тај не претерано частан детаљ, радио сам друге послове, прошло је пар месеци, када је из Брчког одједном стигло писмо. Рохан је, готово панично, тражио од Европске комисије хитну финансијску интервенцију, јер подземне воде, које долазе од реке, прете да подрију темеље школе. Били су неопходни грађевински радови огромних размера. Одељење за имплементацију пројеката саставило је груби прорачун од педесет милиона белгијских франака…”

“Па то је преко милион евра данас?” – оте се Софији; Митровић је отегнуто звизнуо: “За те паре, у Брчком, могле су тада да се сазидају две нове школе.”

“Некако, у исто време, никада после нисам сазнао како се то тачно десило, лист Брисел соар је у посету Европској комисији довео двоје ученика школе. Дечак и девојчица, хришћанин и муслиманка, су се сликали са званичницима, давали интервјуе, причали о ужасима рата и како им Европа помаже да се школују. Новинари су били гладни таквих епизода. Прича о миру не би била комплетна без приче о успеху. То је био драгуљ у круни. Шлаг на торти”

“И онда, када је јавност Европе сазнала за ту дирљиву причу, видела у својим домовима лица двоје деце која уче у тој школи, било је једноставно немогуће одбити захтев да се зграда заштити од подземних вода. То је била та прича, зар не?” – изненада га је прекинуо Сабахудин.

“Тако је. Комисија је одобрила средства, имао сам на рачуну фирме, у данашњем новцу, милион и двесто хиљада евра. Отишао сам поново тамо, Виктор ме је чекао са већ готовом документацијом о извршеним радовима, потписаним записником о примопредаји, решењима грађевинске инспекције… И бројем свог рачуна у Гибралтару, на који је требало да му уплатим половину износа.”

“Али успели сте бар да зауставите те подземне воде? Школа није срушена?” – заинтересовала се Сабина.

“Ама никаквих подземних вода никада није ни било. То је све била измишљотина. У то време, на Балкану, за пар стотина немачких марака могли сте да добијете било које мишљење од било ког инжењера.” – Себастијану као да није било јасно како његови слушаоци не разумеју генијалност Роханове преваре.

“А онда, када је и то поново прошло, само небо је постало граница наших превара: гроб неког римског императора пронађен у дворишту школе, рестаурација фресака нађених у остацима ранохришћанских катакомби у њеним подрумима, чак и скелет праисторијског мамута…”

“Све је то било у школи?” – овог пута Силвија није могла да поверује.

“И не само то. Деминирање прилазног пута од мина које на њему никада нису ни постављене, санација непостојећег бунара, реконструкција канализационе мреже која је одлично радила, набавка расходованих старих компјутера као нових, школска амбуланта која је остала само у проспектима. За три године је наручено, фиктивно документовано и стварно наплаћено, преко двадесет непостојећих пројеката.

Све чешће, школа је била у вестима разних новина: најпре белгијских, онда и холандских, немачких и француских. Рохан би сваког европског званичника довео да се слика и похвали претходне пројекте. Тиме би овај, и не знајући, отварао простор за наредне пројекте, којих опет није било, осим у папирима. У Одељењу за имплементацију почели су да причају о “нашој школи”, више нико није морао да објашњава о чему се ради…”

“Ни новинари нису њушкали?” – изненађено упита Соња – “Мислим, ја сам новинарка, знам шта око таквих ствари све може да се уради.”

“Долазио је неки Чех, дописник француског листа из Сарајева. Био је добио анонимну дојаву да је ту нешто сумњиво. Виктор га је позвао у онај стриптиз бар, напио га, а после га је газда снимио у соби изнад са неком Молдавком. Сутра ујутро му је на рецепцији хотела остављен примерак касете. Вратио се без речи и написао панегирик о “нашој школи”. После више нико није долазио.”

“И колико је то све трајало? Схватам да је у неком тренутку ипак морало да пукне.” – умешао се отац Адам.

“Дошла је 1999. прво оно бомбардовање Србије, па онда и нова Европска комисија, Италијана Продија. Неколико корупционашких афера по европским новинама, онда разне радне групе за борбу против корупције, мултинационалне. Али Рохан више није обраћао пажњу ни на шта: био је потпуно изгубио сваки додир са реалношћу! Негде на почетку 2000. године он је већ толико развио бизнис да је једном месечно одлазио у Будимпешту и на рачун једне банке под контролом руског Гаспрома стављао кеш који би узимао од својих клијената у граду, док бих му ја његов део из наших послова трансферисао на онај рачун у Гибралтару. И онда се то десило…”

“Шта, открили су вас? Ишли сте у затвор?” – овог пута Серђо више није могао да издржи неизвесност –“Па добро, и затвор је за људе.”

Али, Себастијан де Карстенис је само тужно одмахнуо главом:

“Камо лепе среће да се то десило… У централи Комисије је за интерну контролу одређена група шведских финансијских полицајаца и ревизора. Пошли су без најаве, и ја сам сазнао за њихову мисију у последњи час, кад су већ стигли у Загреб, где су ноћили. Ујутро ће бити у Брчком… Наравно, да сам одмах обавестио Рохана. Иако, видећете, да сам знао шта ће се догодити, ја то сасвим сигурно не бих учинио. И она би сада била жива.”

Себастијанов глас је почео да подрхтава. Било је јасно да је на ивици плача. Софија је загрлила приповедача:

“Шта год било да било, од тог догађаја је сада прошло двадесет година. Смирите се, де Карстенис. Шта је то урадио Виктор? Ко би био жив?”

“Ах, њему је било јасно да ће свака озбиљнија контрола – а посебно ти грозни Швеђани – одмах пронаћи да није било ни подземних вода, ни гробова римских императора, ни минских поља на прилазним путевима, ни компјутера по учионицама… Да смо, за четири године, преварили Европску комисију за преко двадесет милиона евра. Постојало је само једно решење: зграда је морала да нестане те исте ноћи, пре него што стигну контролори. Обратио се Дракули.”

“Ију. Ко је сада па Дракула?” – Селени се готово отео узвик.

“То нико у граду није тачно знао. Појавио се у долини реке када је почео рат. Говорио је локални језик са чудним нагласком, имао више пасоша, трговао оружјем, ослобађао из заробљеништва за новац, пљачкао напуштене куће, премештао лешеве из масовних гробница, радио све оно што нико други није хтео или смео да ради. Он је прихватио да за пет хиљада немачких марака запали зграду школе тако да од ње остане само згариште. Бензин су узели у гаражи ОЕБС. Рохан ми се после клео да је мислио како је зграда празна…”

“Чекајте Себастијане, па није ваљда да је…” – отац Адам се прекрстио уместо да заврши реченицу.

“Девојчица је била избеглица, из других крајева, остала без породице у рату, нико није знао како се тачно зове, без докумената. Сналазила се како је знала и умела, радила послове које би успела да нађе. Домар би је пуштао да повремено преспава у просторији поред котларнице у којој се чувало лож-уље…”

Више нико није прекидао приповедача питањима: Сабина је, у неверици, вртела главом, Адам се поново прекрстио, Серђо опсовао нешто неразговерно на италијанском:

“Дракула је знао да је то место на којем је најлакше запалити зграду тако да она у потпуности изгори, како је Виктор од њега тражио, и за шта га је платио. Претходно су у резервоаре два једина ватрогасна возила у граду његови људи сипали шећер, да их онеспособе. Девојчица није имала никакве шансе: пронађен је потпуно угљенисани леш, обукција је потврдила да је смрт наступила од опекотина. Тело је касније сахрањено као НН на месном гробљу. Када су Швеђани ујутро стигли, зграде више није било, па је и истрага због које су дошли постала беспредметна: сва документација о пројектима, сасвим згодно, изгорела је са зградом.

Да није било тог убиства, све би можда завршило другачије. Овако, по граду је почело да се прича, људи су се одједном сетили свих оних странаца и телевизија које су посећивали школу, новинских текстова. Дракула је одједном постао опасан сведок и две недеље касније убијен је у једној инсценираној кафанској тучи. Испоставило се да је починилац био на листи осумњичених за ратне злочине, којем је Рохан, за узврат, гурнуо у фиоку налог за хапшење из Хашког трибунала и склонио га у локални затвор због убиства на мах…”

“Какав човек, тај Виктор Рохан. Шта се са њим десило?” – судија из Барселоне није могла да сакрије своје изненађење причом.

“То је највећа мистерија! После пожара у школи, смрти девојчице и Дракулиног убиства, једно време је изгледало да се све смирило. Градске власти су тражиле од Рохана да помогне око изградње нове школске зграде, он је то обећао… А онда је, после месец или два, одједном нестао. Никоме се није јавио, ништа није рекао, из ОЕБС-а су послали новог представника, Француза, који ни о чему није имао појма. Роханов мобилни телефон је најпре давао знак да је недоступан, касније је и број искључен. Нико у граду није имао појма где је, мени се више никада није јавио. И у Брчком, и у Бечу и у Бриселу, постигнут је неизречени консензус да је најбоље ако се његово име више нигде не помене.”

“Damnatio memoriae. Али, можда је пресудио сам себи?” – упитао је, више за себе, пољски свештеник.

Кроз дебело стакло које је стерилну унутрашњост салона одвајало од планинских врхова изнад аеродрома, све брже се спуштао мрак. Соња је кренула да укључи осветљење, али су сензори, непогрешиво, регистровали пад светла и аутоматски то урадили уместо ње.

“У Бриселу није ни било неке истраге: све моје фактуре су биле покривене Рохановим потписима, њега нигде није било, локална полиција је дала извештај да је узрок пожара квар на инсталацијама. Продијевој комисији се нису отварале нове афере, а новинари су добили дискретан савет да причу о “нашој школи” више не помињу.

Ја сам престао да радим са Европском комисијом те 2000. године, али још увек, после двадесет година, понекад ме прогањају кошмари. Замислите, да му нисам јавио за изненадну контролу тих Швеђана, девојчица би данас била жива!”

“А можда би био жив и њен убица, тај Дракула?” – упитала се Сабина – “А можда и сам Рохан?”

“А можда је Рохан и даље жив?” – гласно је размишљао Митровић.

Седећи мало по страни, Силвија се одједном умешала у неповезани разговор који се очигледно распламсавао како се Себастијан одједном био ућутао и, уз дозу тајанствености, додала:

“А можда да за одговор на Синишино питање сачекамо наредну причу?”

IV

Дан други: Мађионичарева прича (Силвија)

И тако је дошао понедељак: дан је освануо под правом снежном мећавом. Тмурно време са оне стране стакла као да је појачавало депресивно расположење принудних становника сенатор салона са друге стране. Мучан утисак који је оставила Себастијанова прича и даље је био онај невидљиви али свеприсутан гост у просторији.

“Једино што може да промени јучерашњи утисак је нови, који ће створити нека нова прича.” – готово сам за себе промрмљао је Сабахудин – “Тако је бар у мојим причама, тако је у свим причама.”

“А у животу?” – упитала га је Соња.

“То ће нам показати Силвијина прича.” – Синиша Митровић је одмахнуо руком – “А где је уопште Силвија?”

“Гледа по фри шоповима шта би могла да спреми за ручак. Знате ли ви, господине Митровићу, који је нови договор од јутрос?”

“Немам појма, морам да признам.”

“Наравно, јер сте читаво јутро пили Бадвајзер са Серђом. Али, укратко: на предлог нашег свештеника, од данас ручак кува онај који прича причу. Пакет-аранжман: исти човек најпре кува, па онда прича. Тако да данас једемо Силвијиног…”

У том тренутку са улаза се зачуо звонак глас румунске европосланице. Носила је две велике кесе, пролазећи поред Зевса који их је са занимањем оњушио, као да је неки четвороножни цариник:

“Лососа, драга моја, данас једемо лососа! А вас двојица мушкараца, имате у супермаркету преко пута одличан избор италијанских и француских вина. Предлажем неки шардоне. И донесите целу гајбу кад већ идете.”

Сабахудин пажљиво отвори своју свешчицу – испод речи суши – будала, записао је: лосос – мађионичар.

Мађионичар – бар онај у тароту – је десну руку, у којој је држао свитак, високо подигао ка небу, док је леву спустио према земљи. Овај иконографски гест имао је, очигледно, вишеструка симболичка значења. “Он може да нам сугерише способност Мађионичара да буде мост између неба и земље…” – помисли Сабахудин разгледајући Силвијину карту док је бринета вешто спремала лососа – “… али може да означава и бол, губитак, хаос и непријатељске земке. Нешто у њеној причи имаће везе са земљом.”

Блогерове мисли прекинуо је гласни Сабинин предлог:

“Можемо да испланирамо и да сваки приповедач припрема храну од националних јела из своје земље. То би свакако био бољи увод у причу која следи. Ја бих, рецимо, имала једноставан задатак: пивске кобасице.”

“Можемо да испланирамо разне ствари, али избор хране и пића нам је овде ограничен: аеродроми су, углавном, у том смислу сви прилично исти. Храна је интернационална: и овде и у Дубаију, цезар салата је иста цезар салата.” – резигнирано је приметио Серђо.

“Све док се интересујемо за избор хране и пића, и све док нас занима каква је наредна прича, нећемо мислити о смрти. Схватите дубљу, терапеутску, поруку наших малих духовних вежби.” – закључио је филозофски Адам – “Спремите се да уживамо у лососу, и у Силвијиној причи.”

***

“Средином деведесетих дипломирала сам енглески језик и књижевност у Букурешту. Посла за учитељице енглеског није било превише – ми Румуни смо франкофонски народ – тако да сам једно време радила као конобарица у Хаген Дацу и продавала њихове сладоледе. И пошто сам пре двадесет пет година изгледала, хм, сасвим привлачно, често су ме водили као хостесу на разне промоције…”

“Силвија, porca miseria! Па Ви и сада изгледате фантастично!” – Серђо је упола устао из своје фотеље, направио театрални полукорак као да ће да клекне, док је Митровић значајно климао главом – остављајући утисак професионалца који стручно процењује објекат анализе – а Селена је шапнула Сабини: “Овај Србин мора да је неки макро! Јој, једва чекам да чујем његову причу!”

Мало друштво се полако ослобађало од јутарње анксиозности: сасвим добар лосос и квалитетан шардоне томе су свакако допринели, али и сам почетак Силвијине приче је обећавао – смрт, којом је њихов Декамерон јуче почео, данас је прелазила у другу опсесију модерног човека: секс.

“Тако сам на једној од промоција тог сладоледа упознала и Фила. Филип, али цео Букурешт га је звао Фил, Фил Блум, био је Американац. Јеврејин пореклом, из Тексаса. Брзо сам завршила у кревету његове виле у резиденцијалном кварту Примавери. После месец дана, понудио ми је посао у својој компанији.”

“Опет неки консултант!” – завапио је, из једне фотеље у ћошку, тужни де Карстенис. Биле су ово прве његове речи од синоћне приче.

“Чиме се тачно Фил Блум бавио, то нико у Букурешту поуздано није могао да каже. Виђан је по разним пријемима, био је спонзор добротворних приредаба, налазио се при руци великим страним компанијама када би долазиле у град, дружио се са политичарима, новинарима и глумицама, био почасни председник женског одбојкашког клуба и доброчинитељ синагоге.”

“Једном речју, хохштаплер.” – резигнирао је додао Сабахудин, записујући у своју свешчицу питање: “Ко је преварио Силвију?“

“О, то је утисак који је он дефинитивно желео да остави. Мало боље обавештени причали су како је то намерно радио: ако би град поверовао да је он само хохштаплер, сваки детаљ који би се евентуално открио било би после лакше објаснити. Ја сам почела да радим као менаџер за односе са клијентима, за две хиљаде долара месечно, плус бонус. Бонус је, наравно, зависио од броја клијената, њиховог квалитета – како је Фил имао обичај да говори – информација које бих успела да сазнам од њих, профита који би он после имао од њих. Другим речима…”

“Тај зликовац је од тебе јадно дете, направио проститутку!” – огорчено је рекао свештеник Адам.

“Баш тако! И знате шта, не могу да кажем да ми се то баш није допадало. Колико мушкараца, разних раса и типова, од углађених Италијана, до дивљих Руса, Шпанаца који су највише волели да причају, помало досадних Немаца… За три године спавала сам са половином Америчке привредне коморе у Букурешту!”

“Мушком половином, претпостављам?” – Селена је пратила причу широм отворених очију.

“Углавном мушком.” – насмејала се Силвија – “Мада, било је то време када нисам превише бирала. Али, то је сада мање важно: хиљаде Румунки су крајем деведесетих тако зарађивале за живот, или допуњавале кућни буџет, или се једноставно забављале. И сви ти мушкарци, и понека жена, њихови клијенти, сасвим су добро знали са ким завршавају у кревету, колико за то треба да плате, све је то уосталом најстарији занат на свету.”

“Док су у Вашем случају, госпођице Николеску, сви они били убеђени да се налазе баш у искреној и страственој љубавној вези?” – Сабахудинова реченица више је звучала као констатација, резиме странице коју је почео да пише у својој свешчици, него питање.

“Тако је. Мени су куповали поклоне, водили ме на вечере и понеки викенд, али никада нисам смела ни од кога од њих да узмем ниједан долар. То је био услов свих услова које ми је поставио Фил Блум.”

“Шта се после догађало са њима?” – Сабина је постајала сумњичава.

“Ах, како са ким. Неки би, на пример, напрасно ангажовали Блумову компанију као партнера у разним пословима, други су са њом потписивали саветничке уговоре, трећи би запошљавали његове људе на местима где су могли да сазнају битне информације. Фил је био компјутер у људском обличју: похрањивао је у неку фиоку у свом мозгу наизглед неважне податке о сваком човеку, после их као лего коцкице у глави састављао и растављао, дограђивао. Његова узречица је била: нико није толико безначајан да, у погодном тренутку, не може да буде употребљен за нешто.”

“А ту сте главни били Ви, зар не? Претпостављам, нека комбинација шпијунаже, уцене и преваре?” – опет је изгледало као да Сабахудин прича са својом свешчицом.

“У стану који ми је Блум изнајмио за сусрете са клијентима биле су постављене камере. Сећам се јадног француског банкара од којег је исцедио толико пара под претњом да ће снимке послати његовој жени, да је овај, очајан, морао да побегне из Румуније главом без обзира. Али то је био најједноставнији облик: захтевао је само моје телесно ангажовање. Више од порнографских снимака, Блум је волео информације које бих сазнавала од брбљивих клијената: који ће судија преузети који предмет, који је министар хомосексуалац, који амбасадор има тајне везе; зато се највише радовао клијентима који су све то знали, обично онима из тајних служби. Коначно, врхунац мог умећа било је суптилно утицање на клијента – после пар месеци наше “везе” – да је управо Фил Блум човек који може да реши његове проблеме; или, да је Фил Блум јако опасан човек који може да му нанесе више проблема него што мисли, јер је спрецијални агент ЦИА за Балкан. Сећам се једног помоћника окружног тужиоца у Букурешту, који је после моје обраде био толико уплашен, да је одбио већ готов полицијски предмет против Блума!”

“Мушкарци увек више причају женама за које гаје илузију да су са њима у вези.” – записао је Сабахудин у свешчицу – “Зато није смела да остави утисак проститутке.”

“Уз дужно поштовање, госпођице, како сте на крају постали посланица Европског парламента?” – био је знатижељан Синиша Митровић – “Питам за једну другарицу у Београду.“

“Доћи ћемо и дотле. Али најпре, оно што вас све сигурно више занима: у целу ову причу, ту негде крајем 2000. или почетком 2001. године, улази један јако занимљив лик. Аустријанац, из дипломатске породице, са искуством у међународним организацијама, управљању пројектима у земљама у транзицији, очврснуо – како је то поетски стајало у његовој биографији – “у ратним зонама”, способан да од “долара направи два”, како су о њему причали румунски бизнисмени, са одличним везама у Бриселу и Вашингтону.”

Себастијаново лице добило је белу боју. “Бела као крила анђела”, помислио је Адам; “Мртвачки бела”, прошло је кроз Синишину главу; “Овај човек као да је видео духа”, зачудила се Соња; “Није ваљда то био…” коначно је смогао снаге да превали преко усана.

“Да Себастијане, Ваш господин Виктор Рохан из ОЕБС-а у Брчком, сада је био угледни банкар Рохан, специјални представник Рајфајзена у Букурешту. Једно време се мувао по граду, да бих од једног од мојих клијената касније сазнала детаље његових планова. Припрема терена за спајање две Рајфајзенове банке у Румунији у једну, лизинг аранжман за нове Боингове авионе, кредитирање изградње огромног пословног центра на Тргу Шарла де Гола, свашта нешто. Сећам се да је Блум почео да рачуна у глави, зенице су му се сузиле, као увек када би му кроз мозак пролазили бројеви, и после пола минута рекао је: ово су послови од преко сто милиона долара, само на провизијама.”

“Онда сте се спонтано упознали са Роханом, који није схватио чиме се заправо, Ви тачно бавите? И донели сте драгуљ у круни Филу Блуму?” – Сабахудин је наставио са свешчицом, али, по први пут, није био сасвим у праву:

“Хм, у ствари не баш. Блум нас је упознао на коктелу који је приредио за страну пословну заједницу, новинаре и дипломатски кор. Мислила сам да сам успела да заведем Рохана после уобичајена два или три изласка. Али, већ прве вечери у мом изнајмљеном стану, схватила сам да је он потпуно асексуална особа. Није му падало на памет да спава са мном, није могао дакле да буде уцењен. И имао је, очигледно, јаче контакте од Блума, јер ми је још тада испричао пар јако непријатних детаља из његове прошлости, још док је био представник Кока-коле у Београду, шездесетих година прошлог века.”

“Па је тако цео ангажман пропао?” – тужно је упитао Серђо – “А баш сам се понадао да ћемо чути…”

“Неке експлицитне еротске детаље?” – насмејала се Силвија – “Ох, па било је и тога, али не на начин на који сте замислили. Виктор је инсистирао да симулирамо секс – био је то додуше само орални секс – како би Блум могао да види снимак и тако падне у замку да је Рохан под његовом контролом. У ствари, Роханова идеја је била да на крају он преузме све Блумове послове рекетирања политичара, полицајаца, судија и крупног бизниса у Букурешту.”

“Букурешт је, ипак неколико десетина пута већи од Брчког.” – са разумевањем је додао Сабахудин а онда упитао: “Зар се нисте плашили да будете тако у центру сукоба два јака, амбициозна и опасна човека? Могли сте лако да завршите као колатерална штета?”

“На самом почетку, њих двојица су одлично сарађивали. Блум је имао додатно самопоуздање, ослањајући се на тај снимак којим би могао да уцењује Рохана. Овај је, опет, у централу Рајфајзена у Бечу послао предлог да изградњу новог пословног центра повери компанији коју ће Рохан да нађе. Када је крајем 2001. почела изградња, извођач БогАрт је за сваку ситуацију увећавао фактуре за по двадесет процената, износ који су њих двојица после делили. План је био да тако поделе десет милиона долара за две или три године.”

“Али нешто се десило? Није ваљда и та зграда изгорела, као у Брчком?” – упитао је Адам. “Сигурно неки леш, видите како је тајанствена.” – рече Серђо.

“Не, зграда није изгорела, ево је и данас стоји на Тргу Шарла де Гола број петнаест у Букурешту, једна од најлепших у граду. Али, када су темељи већ били скоро готови, и када је требало да почне подела већих износа новца, и Блум и Рохан су одједном помислили да им је по десет процената мало. Ако би онај други нестао, износ њихове провизије би се удвостручио. Тако је договорен ноћни састанак на градилишту: Виктор је требало да Филу исплати педесет хиљада долара, његову половину из претходне привремене ситуације. Али, у последњи час, торбу је одлучио да преда мени…”

“У торби је заиста био новац?” – упитала је Сабина – “Проверила си?”

“Јесам. Али је мени много ствари тог поподнева било сумњиво. Најпре, то што је инсистирао да новац буде предат баш у тој торби, плавој, са знаком Пан Америкена, затим на томе да је никако не отварам док Блум не буде присутан. Онда та, за њега потпуно неуобичајена, нервоза, инсистирање код секретарице да му обезбеди карте за неку премијеру те вечери, па потом телефонски позив Блуму и најава да ћу ја предати пакет јер он има неодложне обавезе…”

“Силвија, али ако је већ све било тако, зашто бисте се обоје повлачили по неким слабо осветљеним градилиштима, ноћу. Зар није било згодније да торбу предате Блуму у његовој вили, или у неком ресторану?” – одједном се у читав разговор умешао Серђо, са сасвим логичним питањем.

“То сам ја питала Блума, чим сам изашла из Викторове канцеларије. Али, он није тражио промену места. То ме је још више зачудило. Тражио је само да се вратим код Рохана, вратим му торбу и измислим неки изненадан разлог због којег не могу да одем увече на градилиште.”

“Овај је вероватно полудео од беса?”

“Претио ми је да ће одати Блуму да сам радила за њега, уцењивао ме. На крају, морао је ипак да оде сам. Блум, међутим, није отишао сам. Поред мене, повео је и Васила Негрилу. Тек изашао из затвора због преваре пет хиљада људи са лажним чековима, деведесетих…”

“Сећам се тог случаја, немачка полиција је помогла да се пронађе у Мађарској где је побегао. Али његово право име је, мислим, било друго?” – Сабина је упала усред реченице.

“Сергиу Бахајан, суд у Букурешту га је осудио под тим именом 2010. године, и сада се налази у затвору Јилава. Требало би да изађе 2036. године. Ако буде и даље жив. Дуговао је Филу услугу за то превремено пуштање 2002. и дошао је са скривеним електрошокером. Онеспособили су Рохана, потом га везали и сачекали да се освести.”

“Зар није било једноставније да су га одмах убили и узели му торбу са новцем?” – опет је логично питао Серђо – “Али, поставља се друго питање: што би уопште убијали златну коку?”

“Блум је изгледа однекуд сазнао – а моје сумње су га само учврстиле у томе – да је, негде у торби са новцем, Виктор сакрио смртоносни отров. Био је намењен Филу, а вероватно и мени, да је случајно у мом присуству отворио торбу. Зато су му торбу оставили, а Негриле, односно Бахајан, извршио је први у низу каснијих злочина због којих је сада у затвору: закопао је Рохана у темеље пословног центра. Живог. Са торбом.”

Узвик неверице прошао је кроз друштво слушалаца: “Вау, ово је прича!”, отело се Селени; “Правда је спора али достижна”, филозофски је констатовао Сабахудин; “Како ингениозна идеја да се ослободиш леша” – одали су признање Серђо и Синиша.

“Нестанак угледног банкара Рајфајзена пријављен је букурештанској полицији после три дана, аустријска и наша држава размениле су бројне телексе око тог случаја, али он више нигде није виђен нити је његово тело негде пронађено. Једноставно је нестао. Бахајан је вратио свој дуг Блуму кроз ову услугу, мени је Блум дао десет хиљада долара као награду за ћутање, заборав да је Виктор Рохан икада постојао и уништење свих наших заједничких снимака и фотографија. Са тим парама, и са контактима које сам направила у претходних пет година, почела сам да се бавим политиком и ту негде око 2004. или 2005. године, удала се за једног од бивших клијената – угледног букурештанског хирурга – и ево ме, од прошле године, у Европском парламенту.

А онда је, напрасно, и Блум отишао, отприлике у то време, било је то негде пред Божић 2003. године. Никада га више нисам видела. 2005. године је свечано отворена Шарл де Гол Плаза, са шеснаест спратова изнад и пет испод земље. Седамдесет метара челика и стакла налази се већ петнаест година изнад Рохановог тела.”

***

“Век трајања тих модерних зграда данас зависи од технолошких, а не од грађевинских стандарда. Оне се руше онда када постане јефтиније да се на том месту изгради нова, него да се унутрашњост старе све више преправља. Некада би овај центар остао две до три стотине година. Овај ће бити замењен новим већ за стотинак година. То сам бар научила од стручњака код нас у Британији. Иако нисам спавала са свима, само са неким.” – насмејала се Соња.

“То значи да ће плаву Пан Америкенову торбу са новцем и Роханов костур пронаћи негде око 2110 – 2120. године?” – упита Серђо.

“Отприлике. Можда и коју деценију касније, зависи каква ће тада бити тражња на тржишту некретнина. У сваком случају, сасвим довољно да овај случај нека будућа букурештанска полиција заведе као једно од многих неразјашњених убистава са почетка двадесет првог века.” – рече замишљено Сабина.

“И знате шта? Могу да замислим збуњено лице тог инспектора којем ће доделити овај предмет! Жртва пронађена са педесет хиљада долара! Мотив, дакле, није пљачка! Ех, неће више бити никога од нас живог да им помогнемо. Одлична прича је она којој је решење пред очима, али га нико од читалаца не види.” – блогер и писац Сабахудин је задовољно заклопио своју свешчицу.

Претходно је у њу записао неколико реченица које није прочитао својим сапутницима у непознато:

“И тако је последњи живи изданак породице бретонских принчева, која је водила порекло још од Меријадока и чији је чукун-чукундеда Луј Гаспар избегао гиљотину Револуције бекством у Аустрију, завршио жив сахрањен, као жртва сплетке преваранта из Тексаса и букурештанске проститутке. Кућа Рохан је тако, дословно, узидана у темеље европског Балкана.”

V

Дан трећи: прича Првосвештенице (Софија)

Лагодан осећај као да је све обузео у уторак: сазнање да је аустријски зликовац Виктор Рохан, директан кривац за смрт непознате девојчице у подметнутом пожару у Брчком, ипак кажњен – па макар и на тако бизаран начин да буде жив узидан у темеље букурештанског пословног центра – деловала је на све слушаоце као нека врста анестетика.

Истовремено, то сазнање је, само по себи, отворило многе филозофске теме о правди, освети и добру и злу. Тако су се шпанска правница и немачка полицајка трудиле да убеде пољског свештеника и турског писца да правда подразумева и институције и процедуре и да је у њиховом одсуству само одмазда, А за то време су Италијан Серђо и Србин Синиша, уз свој уобичајени јутарњи Бадвајзер, расправљали о најбољим начинима да се убица ослободи леша:

“Сада, са свим тим новим технологијама, са форензиком која се ослања све више на ДНК анализе, то уопште није тако једноставно. Ето, чак ни растварање у киселини није довољно, у Јапану су на пример…”

А Британка Соња и Гркиња Селена отишле су у обилазак радњи у околини. Пролазио је већ трећи дан откако су били затворени на аеродрому, само са ручним пртљагом. Кофери им нису били доступни, нису знали колико дуго ће још бити заточеници антитерористичких мера, и поставило се питање хигијене. Доњи веш, чарапе, кошуље – па чак и неколико сасвим лепих пари папуча и кућних огртача марке Барбери’с, влажне марамице за чишћење Сабахудинових наочара, резерве шампона, сапуна, еспресо кафе и две флаше Армањак коњака – све су то нашле после сат времена мувања по фри шоповима на терминалу. Вратиле су се са великим колицима из самоуслуге:

“Ето наше две срећице. Сада смо опет снабдевени.” – приповедач, а и кувар, за тај дан била је Софија, која је добила и специјални поклон из аеродромске књижаре – кувар са сто најпознатијих јела, по рецептима чувених светских путника! На менију за тај дан нашло се типично шпанско јело – паеља! Пиринач, пилетина – па чак и две порције зечетине – и неизбежни шафран као зачин, нађени су у продавницама луксузне хране: Глобус Деликатеса и Ладераха.

Софија се показала као боља куварица него што је и сама очекивала и, уживајући у укусној паељи, путници у неизвесно помислили су, бар за тренутак, да у свом уточишту могу остати неограничено:

“Ко зна када ће те њихове службе одлучити шта да раде. Вероватно тек кад цела ова хистерија око короне прође. За нас уопште не знају да смо овде, јадног Лукса су отписали као колатералну штету, можда ћемо овде остати месецима?” – вајкала се Соња – “Ја бар знам како одлучују наши политичари у Британији: радна група, па комисија, па нека стручна расправа, нико неће да преузме одговорност.”

“Теоријски гледано, у једном моменту ћемо појести сву храну из продавница и ресторана, и после тога ћемо, полако, умрети од глади.” – Адам је са филозофским миром слегнуо раменима – “Као ранохришћански пустињаци.”

“Али то се неће тако брзо догодити: нас је овде само десеторо, Лукс ионако једе своју псећу храну која је у радњама у огромним количинама. Већа је вероватноћа да ће се пре појавити решење терористичке претње него што поједемо баш све. Можда ћемо, додуше, последњих пар недеља живети на чипсу?” – Синиша је покушавао да израчуна њихове шансе.

Разговор на теме које су, одједном, постајале мрачне, коначно је прекинуо почетак Софијине приче.

***

“Неколико месеци после америчке окупације Ирака у наш суд у Барселони стигло је обавештење министарства правде Шпаније: привремене коалиционе власти, задужене да у тој земљи успоставе цивилну администрацију после пада Садама Хусеина, тражиле су педесет судија из земаља учесница у војним операцијама – тако да су и шпанске судије позване да се пријаве на конкурс. Био је то већ почетак 2004. године, понуђена плата од десет хиљада долара месечно, трипут већа од оне коју сам зарађивала у Шпанији, а неопорезива, затим бесплатан смештај и повратне авионске карте до куће једном месечно, и коначно, неизречен али довољно јасан, наговештај из Мадрида о могућностима убрзаног напредовања… Све ми је то деловало као довољно привлачна понуда…”

“А осим тога, сигурно те је привлачио и дух авантуре, све чари Оријента из књига и филмова…” – замишљено је додао Сабахудин – “Баш као и Себастијана када се пријавио за консултантски пројекат у Брчком?” Белгијанац је, без речи, климнуо главом.

“Било је и тога: до тада је Грчка била најисточнија земља у којој сам икада била. Багдад ми је звучао као чаробно место, пуно летећих ћилима, прича из хиљаду и једне ноћи, авантура Синдбада Морепловца, ароматичних чајева, хашиша и необузданих еротских уживања. Написала сам биографију и пријаву и после месец дана добила обавештење да пакујем кофере…”

“А у ствари, уместо свега што си очекивала, нашла си се усред гомиле лешева у распадању, суочена са старом државом која се претворила у нову герилу и новом државом која није могла да изађе из замки старих мржњи?” – упита Серђо; и ово питање је више звучало као констатација.

“У ствари, сам Багдад једва да сам и видела. Осим опијања по хотелима за странце у Зеленој зони чије су границе штитили амерички маринци, град је био забрањен за нас. И врло брзо, из Багдада сам пребачена у град Ал-Хила, око сто километара на југу. Тамо сам преузела дужност једног од троје страних судија у граду од четири стотине хиљада људи, у земљи у којој стари закони више нису важили, нови још нису били донети. Судили смо на основу свачега: уредби са законском снагом окупационе администрације, општих правних начела, искуства стеченог у нашим земљама, осећаја за правичност, здравог разума… То је био правни кошмар.”

“Ипак, легенда каже да је негде око тог места почело зидање никад завршене Вавилонске куле. И сама провинција се, баш по тој легенди, зове Вавилонија. Близу града је наводно и гроб библијског пророка Езекијеља” – додао је Сабахудин — “То је извесно морало да буде јединствено искуство. Ретко коме се пружи прилика да дође у пупак света.”

“Град у хаосу, мусава деца по прљавим уличицама, касапнице коју кољу животиње пред муштеријама, врућина и муве, преплашени амерички војници који свуда виде герилце, локална полиција која признања ухапшених изнуђује електрошоковима. У почетку су просторије суда биле две канцеларије у полицијској станици из чијег су се подрума стално разлегали крици.”

“Као да сте се вратили пет векова уназад: тако је некада функционисала Инквизиција у Барселони, зар не оче Абрамович?” – Синиша Митровић је покушавао да замисли сцене које је описивала Софија.

“И, поврх свега, тај Американац, бизнисмен, лобиста, како ли се већ све представљао, незванични господар града, са својом војском приватних телохранитеља, који су сви редом били Румуни, и приватних проститутки, које су све редом биле Украјинке. И сви редом уносни послови били су његови: обнова библиотеке у Кербали, полицијске академије у Хили, месне амбуланте.”

“Па ово звучи као да се Рохан извукао из свог бетонског гроба у Букурешту и неким чудом преселио у Багдад!” – са неверицом додаде Себастијан.

“Ниси у ствари много погрешио. Није био наравно Рохан, али је био Фил Блум, са свим Рохановим триковима! Америчким официрима би говорио да је тајни агент ЦИА, имао је једну заједничку фотографију са Клинтоном коју је свуда показивао, нико се није усуђивао да га ишта пита. На крају је сам узео на коришћење једну луксузну вилу на обали Тигриса, у резиденцијалном кварту Адамија. Власници куће морали да побегну из Ирака за време Садама Хусеина. Тамо је Блум сместио штаб за све своје компаније и операције у Ираку.”

“Није ваљда Глобал Бизнис Груп? Она иста из Букурешта?” – сада Силвија није могла да поверује.

“Да, Глобал Бизнис Груп, али и низ других фирми из Израела, САД, Лихтенштајна, за фиктивне понуде на тендерима, банкарске трансфере у пореске рајеве, прикривање токова новца. Развио је целу мрежу! До краја 2004. затворио је круг америчких цивилних и војних функционера које је корумпирао. Луксузна возила, авионске карте у бизнис класи по целом свету, скупоцена оружја, ролекс сатови и, наравно, готовина. О томе се све више шушкало међу странцима у Хили, али нико није смео ништа да каже јавно.”

“И онда је све то кренуло по Марфијевом закону? Наопако.” – пољски свештеник је предосећао наставак ове приче.

“Све је почело са том чудном провалом у вилу, у лето 2005. Било ми је најпре чудно да би озбиљан криминалац – јер на такву мету се не би одважио нико неозбиљан – кренуо на комплекс обезбеђен сигурносним камерама, алармним системима, чуварима са аутоматским оружјем у чијим су цевима бојеви меци и који су тренирани да прво пуцају па онда питају. Чак и кад нису у ратној зони, што је Ирак, све више, био.”

И како је Силвијина прича одмицала, све више је губила своје првобитне, рефлексивне и дескриптивне пасаже, а попримала елементе трилера:

“А онда, када су ми довели тог момка, тек што више није био дечак, све ми је постало још сумњивије. Плен који је нашао у вили: пар стотина долара, неколико мало бољих женских парфема, видео рикордер, један не много скупоцени мушки ручни сат. Много за сиротињу Ал-Хиле, мало да се изгуби глава.”

“И он је, сигурно, одмах све признао? Видели сте трагове мучења?” – упита Сабахудин, оним уморним гласом са траговима досаде, којим чиновници широм света проверавају са странкама да ли су по први пут добро попуниле формулар који они сами гледају стотинама пута дневно.

“Замислите, изгледало ми је као да чак није био ни тучен нешто посебно. Можда само пар шамара. Издиктирао ми је признање, као да га је научио напамет. И знате шта сам нашла у његовом полицијском досијеу: ово му је била прва провална крађа у објекту такве врсте. Раније је углавном џепарио по пијаци. Невероватно!”

“Зашто би признао нечију туђу провалу? Осим ако је хтео, или морао, да заштити неког стварног кривца, можда шефа банде?” – упита Сабина.

“То ми је прво пало на памет, све док нисам видела љубичасту фасциклу, део тог његовог наводног плена. У њој се налазила документација о власништву над вилом. Као да су све ове трице и кучине намерно однете, да заварају ирачку полицију, а да су прави циљ провале биле те тапије! Да ли са циљем да се униште, или фалсификују, то ми није било јасно. А из онога што је дечко, очигледно, био научен да каже, пажљиво су били избрисани сви мотиви и могући саучесници.”

“Осудили сте га, претпостављам, а да све то нисте ни утврдили?” – Сабахудин је, опет, отворио свешчицу.

“Дан уочи суђења, а био је то већ почетак септембра 2005, у моју канцеларију су ушла два Американца у цивилним оделима. Показали су ми неке службене легитимације на којима је писало…”

“Џон Смит, код обојице?” – нашалила се Селена.

“Заправо, нешто врло слично. Помислила сам на све оне филмове о ЦИА, и нисам много погрешила: унутрашња контрола америчке Пореске управе и ФБИ, обојица на специјалној мисији у Ираку. Донели су љубичасту фасциклу – сасвим идентичну оној која је нађена код осумњиченог – и објаснили ми како национални интерес САД налаже да се две фасцикле, са својим садржинама, замене. Нисам знала шта да радим са правом фасциклом, оном са тапијама? И на то питање добила лаконски одговор: могла сам да урадим шта сам хтела, да је продам, уништим, да поједем тапије ако ми се једе папир. За њих је било једино важно да се, у записнику са суђења, уместо тих тапија, наведе садржина оне њихове фасцикле.”

“Пристали сте да подметнете доказе?” – опет се знак питања на крају Сабахудинове реченице није чуо – “И са њима сте направили неки дил?”

“Тако је. Било ми је жао оног дечка, и рачунала сам, ако су ти агенти већ забрљали свој део посла, па морају да траже моју помоћ, онда бар овај несрећник не мора да лежи у затвору свих пет година колико би иначе добио за провалну крађу. Рекла сам им да нећу да га осудим на више од две године. Слегли су раменима, и објаснили како их ни он не занима. Баш као и тапије малопре, и њега сам могла да осудим, ослободим, убијем, била им је битна само та бизарна фасцикла. Али замислите, молим вас, па који нормалан човек још користи љубичасте фасцикле…”

“Љубичасто је боја кардинала наше свете мајке цркве.” – умешао се свештеник Адам. “А љубичасто је и боја коју користи наша масонска ложа Атхол у Бирмингему.” – додала је Соња.

“Боја је овде мање важна.” – замишљено је бележио Сабахудин, а онда додао: “Претпостављам да окривљени није имао ништа против? Рекли сте му за договор?”

“Заправо, нисам ни морала. У својој краткој усменој изјави на суђењу препознао је фасциклу – рекао да је то баш она коју је украо из виле – и потом додао како није ни имао времена да је отвори и не зна њену садржину. Шта год да је полиција у њој пронашла, то је у њој било и када ју је украо из виле.”

“Ова двојица џонова смитова су присуствовали суђењу, претпостављам?” – упита Серђо. “И мора да су били одушевљени исказом окривљеног?” – надовезао се Синиша.

“Чим је дечко препознао фасциклу и прихватио да је њена садржина баш она која је украдена из виле, одмах су се дохватили мобилних телефона и изашли из суднице. Њихова мисија је очигледно била завршена. Изгубили су се из града и више их никада нисам видела. А ја сам остала у Ал-Хили и поред мене је остала тајна, са којом нисам знала шта да радим.”

“Ни тај прави или лажни, провалник, ни Ви, прави или лажни судија, ни они, прави или лажни агенти, нису важни у овој причи.” – замишљено је рекао Сабахудин – “Важна је само једна ствар. Садржина замењене фасцикле. Шта је било тамо, толико важно, да оправда читаву ову гимнастику са пуно ризика? Погледали сте, свакако? Иако су Вам сигурно рекли да то не чините?”

“Да, рекли су ми. И да, нисам могла да одолим. Било је тамо, можда, педесетак разних папира: одштампане поруке електронске поште, СМС порука, налози за плаћање у разним банкама, неке фотографије, очигледно снимљене из тајног праћења, признанице о примљеним парама – и једна видео касета. Укратко: савршено пажљиво прикупљена документација о свим Блумовим корупционашким аферама у Ираку, са именима америчких официра и функционера који су заједно са њим чинили организовану групу.”

“И пошто је очигледно тајно праћење и прикупљање доказа рађено без икаквог службеног налога, дакле незаконито, било је неопходно да се на неки начин сва та компромитујућа документација стави на лице места, како би се могла користити у званичној истрази и касније пред неким другим судом. Томе је послужила она провала.” – замишљено је рекла Сабина Хансен.

Софија је климнула главом и наставила:

“А онда, средином новембра 2005, када је изашао из бизнис класе на лету из Амстердама, на аеродрому Њуарк у Њу Џерсију два агента ФБИ су Филу Блуму ставила лисице на руке. Истог дана су ухапшени и његови главни саучесници, неки у Ираку, неки у САД.

После неколико месеци притвора прихватио је нагодбу, признао све за шта је оптужен и сведочио против свих других саучесника. Зато је од максималних четрдесет година затвора на крају добио само четири. То је било највише колико је ЦИА могла да помогне свом старом агенту који је забрљао. Док је издржавао те четири године затвора, чак је и лажно сведочио против људи које никада у животу није видео, али којима је ФБИ требало да оправда разне неосноване притворе. Морао је и да плати америчкој држави одштету од четири милиона долара, а заплењена му је и имовина у вредности од још четири.”

“Онда нам остаје само једно питање: шта сте на крају урадили са тапијама? Ако је, званично, из виле украдена документација о корупцији, онда су тапије морале да нестану, зар не? Или је то била неизречена понуда агената Вама, као неки мали хонорар?” – запитао се Сабахудин на глас.

“Фасцикла са тапијама је, наравно, остала код мене. Као што сте тачно приметили, нисам имала никакав начин да је вратим тамо где је била. Вилу је запечатила америчка војна полиција, никоме нисам смела да кажем да сам заменила доказе у предмету, прави власници су били ко зна где, негде у Европи, већ деценијама. Тако сам је понела са собом, назад у Шпанију, када је мој уговор истекао, 2009. године. Једно време је била у мом стану у Барселони, већ готово заборављена.

А онда сам, 2011. године, привремено послата на испомоћ у суд у Севиљу, на шест месеци. Тамо се догодило да сам узела, на записник, усмени тестамент једног старог Ирачанина, богатог трговца Кадима ал-Хилија. Он је живео је у изгнанству још од 1981, углавном у Енглеској, а нешто пре нашег сусрета купио је летњиковац у Севиљи. Пошто је одједном почео да осећа срчане тегобе решио је да направи тестамент, како нам је рекао, за сваки случај.

И када је мојој записничарки диктирао шта све има од имовине и где – а било је тога пуно на разним местима – поменуо је одједном и ту вилу: у кварту Адамија, на обали Тигриса, помало ушушкана између палми и високих зидова, тачно поред мале књижаре ал-Сабах. Поносно нам је показао и њене фотографије из седамдесетих година: није било никакве сумње. И онда тужно додао како зна да је више никада неће видети, али да се нада да ће бар његова два сина можда то некад моћи. Јер, како је рекао, када су бежали наврат-нанос пред војницима Садама Хусеина, тапије су остале у кући и породица више нема никакав начин да докаже своје власништво…”

“Фантастично! Невероватна прича.” – Сабина је готово запљескала, на Себастијановом лицу се по први пут запазио осмех – да ли је бар једном правда могла да победи? – отац Адам се, по обичају, прекрстио, а Сабахудин је у свешчицу уписао, ипак: “Ништа није као што на први поглед изгледа.”

Међутим, Софија им је свима руком дала знак да се смире: њена прича – свим очекивањима присутних упркос – још увек није била завршена. Тек понеко од присутних, можда је то била Сабина, са својом непогрешивом полицијском психологијом, а можда и Адам, навикао на исповести својих верника, уочили су, више у њеном погледу него у покрету – трачак нелагоде. Да ли је то била љутња, кајање, срамота или нервоза, нису могли тачно да процене.

“У тој Севиљи сам се затекла сасвим случајно: не бих се ни пријавила за испомоћ тамошњем суду да ме нешто није натерало да опет напустим Барселону. Баш као и са оним Ираком, неколико година раније. И тај Кадим је могао летњиковац да купи у Малаги, Алмерији, Марбељи, или било где другде на Коста дел Сол, на неком мору, не у претоплој Севиљи? И могао је да има срчане тегобе и пре или после мог доласка, тако да се никада у животу не сретнемо. То што су се све ове случајности, баш тако прецизно, поклопиле, ја сам схватила као знак божанског Провиђења!

Наравно да није било никакве теорије да му ја вратим тапије. Како да објасним да су се оне уопште нашле у мом поседу? Како би било ко у Шпанији, у Европи, ма где, могао да поверује у моју причу о намештању доказа Филу Блуму? Ко би могао да потврди било шта од онога што бих рекла? Старац је био мушичав, већ се помало губио, могао је да се наљути на мене, позове неки таблоид и наравно да би ме на крају разапели, као неку крадљивицу.

Зато сам, прве суботе после тог догађаја, целу фасциклу са тапијама ставила у велики коверат, без адресе пошиљаоца, записала Кадимову адресу на цедуљи и одвезла се колима преко границе, у Португал. Ушла у прву пошту и замолила случајног посетиоца да ми помогне и препише адресу са цедуље на коверту, јер ништа не видим без наочара које сам заборавила… Купила сам три поштанске марке, залепила их на коверат и дала поштанском службенику. Моја веза са тим тапијама је заувек била завршена: старац ће добити оно што му припада и никада неће сазнати ни како, ни зашто, ни од кога. Свет је иначе пун необјашњивих ствари, ово ће бити само још једна од њих.”

Сада је већ свим слушаоцима била сасвим разазнатљива нервоза у Софијином гласу: она ју је, као неки огроман предајник, емитовала по целом салону, скоро да се могла ножем сећи. Чак је и уобичајено лењи Зевс осетио да нешто није у реду, подигао се са свог места поред улаза, пажљиво наћулио своје псеће уши и почео потмуло да режи: ко се то – или шта – усуђује да угрожава његову газдарицу?

“Али то се све ипак није завршило баш тако као што сте планирали, зар не?” – Сабахудин је, на сам крај странице у својој свешчици, почео да уписује једно мало post scriptum – “Нисте испали вила доброчинитељка? Нешто је пошло лоше?”

“То сам могла и да претпоставим: вила је изграђена негде крајем деветнаестог века, тапије су биле издате још у време турске владавине над Ираком. За сваку је био закачен и накнадни превод на енглески, урађен касније, у време британског мандата. И када је стари Кадим све то видео, први пут после тридесет година откад је напустио кућу, сва сећања су се одједном вратила. Узбуђење је, очигледно, било превелико за његово већ нарушено здравље. Тако се десило да сам његов тестамент, који сам сама узела на записник, ја и активирала, већ после неколико дана, том глупом, бесмисленом, анонимном пошиљком из Португала…”

“То је само бизаран стицај околности!” – на исход приче прва се побунила Селена; “Старац је већ био срчани болесник. Можда би ионако умро?” – Серђо је слегао раменима; “А како знаш да не би умро од истог узбуђења и да си му лично однела тапије?” – питала је Сабина; “И шта си уопште могла да учиниш са фасциклом? Да је однесеш у биро за изгубљене и нађене ствари?” – цинично је додала Соња; “Не видим да би било часније да си тапије уништила или продала неким ирачким криминалцима” – закључио је Себастијан; “Чудни су путеви Господњи…” – промрмљао је отац Адам реченицу коју није довршио, а Сабахудин је у своју свешчицу, баш испод оног post scriptum, тој започетој реченици додао сопствени завршетак: “… а чудним путевима се не иде без компаса.”

***

“Остаје још једно питање: шта је било на оној тајанственој видео-касети? Некако имам утисак као да је она довела до целе незваничне истраге и пада Фила Блума?” – одједном се заинтересовао Синиша Митровић, више да би разбио суморну атмосферу у којој је Софија саму себе оптуживала за смрт старца – а сви је убеђивали у супротно – него што га је садржај касете нешто посебно занимао.

“Ах, ништа посебно, заиста. Једна, сасвим обична, стандардна ВХС касета, мислим да је била Сонијева. Погледала сам је на заплењеном видео-рикордеру: била је експлицитне порнографске садржине. Странац, вероватно Американац, од неких шездесетак година, са малолетним украјинским проституткама. Било је и неких врло гадних сцена. Смучило ми се после десетак минута. Не знам откуда та касета са осталим папирима. Можда се затекла и неком грешком?”

“Сцене тих перверзија су снимане у тој истој вили?” – одједном је пало на памет Сабини – “У време када ју је Фил Блум користио као штаб за своје пословне операције? Може ли се препознати лице тог Американца?”

“Могуће да је снимано и тамо, нисам баш обраћала пажњу на детаље ентеријера. Али да, отприлике је то било негде у исто време, мислим да је датум на снимку био из марта или априла 2004. Али ко је тачно био на снимку…”

“Био је Пол Бремер, шеф америчке привремене окупационе администрације. Блум је хтео да има нешто чиме би га уцењивао у случају потребе – онај исти modus operandi за који је у Букурешту користио Силвију – како би му то била додатна заштита за његове корупционашке послове. И то је једно време, видели смо, функционисало савршено. Све док о касети средином 2005. није нешто начуо и МОСАД и помислио за шта би све могао да још да је искористи, ако би је се докопао. А Блум, као стари двоструки агент, вероватно је могао да подлегне искушењу и преда копију Израелцима.” – Сабахудин је одједном почео да црта прецизну шему догађаја пред запрепашћеним слушаоцима.

“Тако је за Бремерову заштиту било неопходно да се Блум брутално склони, без икакве најаве, одједном. Без обзира на доказе, процедуре, документе. Само да се склони негде, било где, али ван домашаја МОСАД-а.” – на Сабахудинове речи надовезао се Серђо.

“А где ћеш човека безбедније да склониш од израелске тајне службе, него у амерички затвор?” – задовољно је рекао Митровић, отварајући два нова Бадвајзера и додајући једно Серђу – “Salute! Решили смо и овај случај!”

За то време, Сабахудин је ћутећи записао још неколико речи у свешчицу; неупућеном посматрачу оне би више личиле на неку шифру него на смислену реченицу:

“Брисел – Брчко – Букурешт – Багдад – Барселона. Блум и Бремер. Проклетство слова Б.”

VI

Дан четврти: Царичина прича (Серђо)

А сазнање да је и Филип Блум – сада већ други зликовац после Виктора Рохана – исто кажњен за своја недела, и то већ у првој наредној причи после оне у којој је то недело испричано, оставило је дубок утисак на све слушаоце. Истовремено, сазнање да та казна, опет већ по други пут, није била баш у свему она предвиђена законима и правним процедурама оставило је још дубљи.

У сваком случају, то је била главна тема разговора наредног јутра, у среду. Свештеник Адам је објашњавао како Свемогући понекад има своје чудне начине да изравна рачуне, Соња се на то надовезала причом о тарот карти Првосвештенице – фигуре која у рукама носи свитак са натписом ТОРА, или божански закон – а Синиша Митровић је на листу хартије опет цртао своју омиљену шему из теорије вероватноће: неко може да се извуче из нечега неко време, али нико не може да се извуче из свачега, све време.

Једино је Сабахудин ћутао, опседнут и даље истом темом – проклетством слова Б – са којом је утонуо у сан претходне вечери. Тог дана, ред да буде кувар и приповедач био је на Италијану Серђу.

“Серђо, ти ниси из Рима?” – упитао га је одједном – “Да ниси случајно из Болоње?”

“Не, ја сам из Бергама. Али ћу вам данас спремити шпагете, као да сам из Болоње.”

***

“Ја сам архитекта који се не бави својим послом. Истина, некада сам и сам маштао о томе да пројектујем велелепне грађевине, али судбина ме је одвела у сасвим другом правцу: направио сам каријеру за коју се нисам школовао, за коју, заправо, школа и не постоји. Ја сам чистач, пуцач, стрелац, окидач, изнајмљена рука, извршилац. Зову ме различитим именима, али суштина мог посла је увек иста: ја убијам људе за новац. Већ пуних петнаест година, то је мој једини посао.

По много чему, и овај посао је нека врста уметности: посматрати мету, фиксирати обрасце њеног кретања, у простору и времену, уочити све њене навике и ситне детаље у понашању, сазнати све о њеним евентуалним болестима и сумњивим дружењима. На основу свих тих сазнања, одредити тачно време, место и начин извршења уговора: конопац, јастук, отров, метак, нож.

Затим извршити уговор – јединствени осећај, непоновљив до наредне прилике, тај гејзир адреналина када ваш мозак шаље ону извршну наредбу вашем кажипрсту да повуче обарач – па се онда безбедно уклонити са лица места, чекати наредну наруџбину, водити неприметан живот доброг и помало досадног комшије.

У међувремену, имати неко лепо грађанско занимање као легенду које одвраћа полицију чак и од најдаљих сумњи: ја сам се определио за изучавање скулптура италијанског Чинквечента – Сансовина, Бандинелија, Челинија. Ђамболоње.

Наравно, као професионалац и ја имам своја правила: не убијам децу, не убијам случајне пролазнике, не убијам мету мучењем. Наравно, смрт је врло ретко безболна и када је природна, а камоли насилна, али моје правило је да мета претрпи тзв. минимални неопходан интензитет бола. Као животиња у хуманој кланици.

Такође, увек радим сам, без помагача или саучесника који би знали за моју мисију и могли да је компромитују: прави стрелац је као усамљени витез. Ради сам. При томе, мотив клијента да се мета трајно уклони са овога света уопште ме не занима: да ли је он љубоморни муж, нестрпљиви син који би хтео да мало убрза своје наследство, очајник који нема други начин да се ослободи гнусног уцењивача, коцкар који жели да се реши свог дуга тако што ће повериоца послати на онај свет, политичар којем је мој метак ефикаснији од гласачког листића, неки страствени националиста или анархиста, или можда верски фанатик. Сасвим људски мотиви увек руководе моје клијенте, али ниједан од њих мене не занима.

Другим речима: мој клијент може да буде зао човек, а мета такође зла; у стварном животу, та комбинација се најчешће и догађа; онда, клијент може да буде зао, а мета добра; али, догађа се и сасвим обрнуто: да је мета нека преиспољна битанга и пропалица, а клијент несрећник којем сам, у једном неправедном свету, ја остао једини излаз из кошмара; коначно, мада не често, сретао сам и случајеве у којима су и клијент и мета сасвим добри људи, али су их чудни и непредвидиви животни путеви укрстили на начин из којег, без мог снајпера, никако не могу да се испетљају.

Видите, живот је чаробан и улажење у комплексне мотиве мојих клијената никако не би било професионално. Ко сам ја да о њима судим? Зато, ја свој посао радим етички неутрално: са оне стране добра и зла. Ја убијам неке људе, јер је то мој посао за који ме неки други људи плаћају.

Даље, у мом основном пакету услуга клијент, по правилу, нема право да се меша у избор времена, места и начина извршења уговора – његово је најпре да обезбеди фотографију и све доступне податке о клијенту, онда – када потврдим свој ангажман и договоримо цену – да уплати половину договореног износа. Моје да затим, у наредних деведесет дана, извршим уговор, а онда опет његово да, на дан сахране мете, исплати другу половину износа.

Клијент не зна ко сам ја, ја не знам ко је клијент. И за једног и за другог гарантује Посредник. Сама цена зависи од више околности: пре свега, тежине мете, евентуалне заштите коју има, званичне или незваничне, затим земље у којој се задатак обавља, способности њене полиције, густине надзорних камера; коначно, цена зависи и од понуде и тражње: у периодима када имам више наруџбина, сваки нови клијент мора да плати више, и обрнуто.

Највише волим да радим снајперском пушком, са даљине од осам стотина до хиљаду метара: под условом да је осигурана оптичка видљивост, то је сасвим довољно далеко за безбедно повлачење унапред одређеном рутом. Понекад, морам да припремим и једну или две диверзије, обично експлозије у паркираним аутомобилима, којима полицији скренем пажњу на другу страну. Али, да вас не замарам сада техничким детаљима…“

Серђова прича оставила је све слушаоце без даха: до тада, из свог малог друштва чули су исповести ситног преваранта, проститутке која је постала политичар и судије која је за рачун тајне службе наместила доказе у једној провалној крађи. Сада су добили и убицу. И то не неког случајног, који је убио на мах, у породичној драми или свађи међу пријатељима, из страсти, крвне или неке друге освете, у некој пљачки која је пошла наопако, или пак у баналној кафанској тучи. Не, не, Серђо Тираторе је био прави, професионални, убица: уметник свог заната, виртуоз, Паганини снајпера!

“Понекад, не могу да убијем снајпером: не постоји погодна локација за пуцање, довољна даљина, или безбедна траса за евакуацију. Тада сам принуђен да уговор извршим из близине. О, то је једно особито искуство: када радите пиштољем са пригушивачем, оно је мање трауматично, али када сте принуђни да користите нож, конопац, или рецимо јастук, верујте ми да није тако једноставно. Мета се трза, бацака, као несрећна животиња у кланици. Најважније је да се она што пре онемогући да прича: све док мета нешто говори, још имате утисак да убијате човека. Када почне неразговетно да кркља, у самртном хропцу, то је већ животиња. Знате ли шта ми се десило пре неколико година у Напуљу?

Мета је био баснословно богат и јако стар човек. Медијски тајкун, колекционар слика, филантроп, имао је стотине милиона. Без телохранитеља, у вили без чувара, био је једноставна мета. Тражио сам, и унапред наплатио половину, од сто хиљада евра. Додатни услов – јер у том случају је клијент купио тзв. премијум пакет – био је да смрт не сме да изгледа као очигледно убиство: зато сам одлучио да старца га угушим јастуком, да би породични лекар сутра издао потврду о срчаном удару.

Ох, када бисте само знали шта ми је све несрећник нудио у тих минут или два, откад је схватио да му је дошао крај док га нисам поставио у положај за гушење и зачепио му брбљива уста свиленим јастуком: злато, готовину из сефа, златне банкарске картице без имена, јахту на Каприју, пентхаус у Њујорку, акције у Поршеу, па чак и једног оригиналног Рембранта!

Какав бедник: био је спреман да мени, свом убици, да све што је стицао читавог живота, да тако осиромаши своје јадне наследнике, а због чега? Због можда још пар месеци живота јадног старца без цвоњка!

Ех, чудни су људи када се суоче са смрћу… И док сам га гушио, тај несрећник никако није могао да схвати како то да је мени мојих поштено зарађених сто хиљада евра драже од његових стотина милиона које бих добио на превару?”

***

Селена је прва хтела да испадне духовита:

“Претпоставимо да сви живи изађемо из овог несуђеног карантина. Да после тога, на пример, ја почнем да се забављам са Синишом. Мислим, са господином Митровићем. И да ме он одједном остави због Силвије. Ако би ме то баш јако повредило, колико бисте ми наплатили његово убиство?”

“Ваљда присутни, после свега, целог овог искуства које смо заједно прошли, не би могли да буду легитимне мете?” – згрозио се Себастијан. “Ваљда не би могли да буду ни легитимни клијенти?” – приметила је Силвија.

Серђо је пажљиво осмотрио Синишу који је седео полунаслоњен на отоману, са својим неизбежним Бадвајзером у руци и смешкао се Гркињи. Ексцентричан смисао за хумор или чудна љубавна понуда без могућности раскида?

“Хм, београдски занатлија, пристојно ситуиран, путује понекад. Нема обезбеђење, није политички осетљива мета. Србија, то је иначе земља са професионалном полицијом, која, додуше, последњих година пречесто чита таблоиде, па ту и тамо шлајфује. Они раде по стандардним полицијским обрасцима за убиства, који се могу унапред прорачунати за сваку жртву.

Мада бих ја Синишу радио негде у иностранству, ту би међународна полицијска бирократија још додатно отежала истрагу. Тја, шта да ти кажем Селена, није наш Синиша нека посебна мета, али ко зна шта би показала детаљнија истрага о њему? Овако на први поглед – двадесет хиљада евра. Баш ако не бих имао друге, вредније мете, у то време, па да попуним празан ход.”

Синиша се заценио од смеха: “Двадесет хиљада евра? Ти бре Серђо ниси нормалан, наша слатка Селена би могла да дође на моју сахрану и за хиљаду евра. У Београду има најмање три стотине наркомана који би ме убили чак и за пола тих пара. Шта она тачно купује код тебе за оних осталих деветнаест хиљада? То ти је чисти екстра профит…”

“Шта купује? Купује безбедност. Локални извршилац је увек непоуздан: оставља ДНК трагове, увек са временом понешто исцури, нека прича, изненадна веза између неких људи, рупа у неком алибију, хвалисање да се импресионира нека девојка, хапшење због нечег сасвим десетог па онда певање о свему што се зна… Друго, купује и Посредника: он прекида сваку везу између ње као клијента и мене као извршиоца. Чак и када бих, неким случајем, пао први извршењу уговора, не бих могао да је одам јер не бих ни знао ко је она. То се све додатно плаћа.”

Свештеник Абрамович је, опет, за то време био сав у другим размишљањима:

“Ваш посао, господине Тираторе, подразумева стално кршење шесте Божје заповести. То Вас, видим, не узнемирава превише?”

“Не посебно: као добар католик, поштујем прву и другу; док су ми родитељи били живи, поштовао сам и пету; као Италијан, углавном кршим трећу, али зато, као ленштина, поштујем четврту. Због посла, водим рачуна о седмој и осмој, да не бих себи стварао непотребне ризике. Задовољан сам оним што стекнем кроз оптички нишан мог снајпера, па поштујем и десету. Досад никада нисам сведочио нигде, па нисам ни био у прилици да прекршим девету. Углавном, својим укупним билансом пред Божјим судом моћи ћу да будем задовољан. Ах, оче, па нема живе људске душе која је поштовала баш свих десет?”

А блогер и писац Сабахудин бавио се опет, трећим стварима:

“У ствари, извршавајући уговоре, ти се Серђо играш Бога. Уместо њега, ти одређујеш време које ће твоје мете провести на земаљском шару. То је, уз сво дужно поштовање оче Адам, нешто за мене много озбиљније од обичног кршења шесте божје заповести. Замислите, на пример, нашег Митровића: шта ако би му Серђо прекинуо овоземаљско трајање у његовој садашњој, четрдесет првој, или другој, години – а Створитељ га је, опет, био планирао да он потраје осамдесет две или осамдесет четири?”

“Не доживљавам себе као Бога. Бог би, у овом случају, била Селена: она би одредила да Митровићева смрт наступи у 2021. а не у 2062. на пример. Ја бих само извршио њену слободну вољу. Замислите да, у наступу беса и љубоморе, ова љупка Гркиња убије свог неверног Србина ножем: моја кривица била би у рангу кривице продавца у самопослузи који би јој продао нож, возача камиона који би нож превезао од фабрике до продавнице, ковача који га је исковао, рудара који је ископао руду гвожђа и радника у челичани који је од тог гвожђа направио челични профил… Сви би они, ако би се Селена одлучила да свог неверног љубавника убије сама, били криви исто као и ја, ако би уместо тога мене ангажовала. Узрочно-последични ланац би у мом случају био краћи, али Бог би, у оба случаја, била она.”

По први пут, у разговор се укључила и Сабина; као инспектор за крвне и сексуалне деликте, била је други професионалац у просторији:

“Серђо, кажеш да овај посао радиш већ петнаест година. Да ти је стандардни рок у уговору три месеца од потврђивања наруџбине. Претпоставимо да понекад опсервираш и две мете одједном, или да је за неку мету довољно само месец дана, али исто тако и да прођу месеци без икакве наруџбине. Нека груба рачуница говори да би досад требало да имаш око шездесетак извршених уговора. Да ли се некада догодило да неки уговор ниси извршио? Да си се предомислио, или да се догодило нешто што те онемогућило?”

“Прецизније: имам педесет четири извршена уговора, од чега трећину у Италији, а остатак у другим земљама Европе: од Естоније до Португала. Мој бизнис је, заиста, интернационалан. Ја сам Европљанин у пуном смислу те речи, волим евро и Шенген, јер олакшавају убиства. Ако месар из Сегедина види Европску унију као заједницу месара, ја је видим као заједницу нас професионалних убица. И да, имам један неизвршен уговор, и он је предмет моје данашње приче.

У лето 2012. године, Посредник ми је послао фотографије и адресу мете: британски инжењер ирачког порекла, запослен у компанији која је радила на сателитским пројектима, живео је у идиличном граду на југу Енглеске, са женом и две ћерке од седам и три године. На рачун у Лугану уплаћен ми је аванс уговора, од двадесет пет хиљада евра. Мету сам опсервирао у Енглеској: можда седам дана, када сам схватио да се спрема за пут; дошла му је и ташта, паковали су своју приколицу, и било је јасно да, сви заједно, иду на камповање. Сећате се шта сам вам рекао за хипотетично убиство нашег друга Синише? Пошто често путује, не бих га радио у Београду, чекао бих да негде оде. Тако сам и ову мету одлучио да радим док је на одмору, у Француској.

Тај modus operandi свакако, има и своје мане: пошто никада не користим помагаче на терену, Мету бих морао да пратим сам; полиција би, извесно, после прегледала видео записе са наплатних рампи на ауто-путевима, бензинских пумпи, кафетерија, како би утврдила да ли неког праћења било. То значи да не бих могао да користим свој аутомобил него да неки изнајмим на лажно име или украдем; постојао би такође и ризик да ми се Мета изгуби у неочекиваној саобраћајној гужви.

Међутим, свих тих проблема ненадано ме је ослободила нова порука Посредника: са тачном адресом одмаралишта у француским Алпима у коју се Мета запутила. Схватио сам, наравно, да је Посредник тај податак добио од Клијента, што је значило да је Клијент морао да буде неко јако близак Мети. Сео сам у авион и одлетео за Лион, користећи овог пута лажни хрватски пасош, на име истарског Италијана, Ђанкарла Анђелинија. Тако сам добио додатних неколико дана да осмотрим околину, одредим згодна места за пуцање у околини, и донесем пушку из њеног скровишта, гардеробe железничке станице у Женеви.

Терен и околности биле су далеко од идеалних, али решиве: Мета је била са своје двоје деце, женом и таштом; камповали су на месту које је било пуно људи; кретали се заједно. Решење је било да Мету некако извучем на усамљени простор, са добром оптичком видљивошћу, на довољној удаљености за безбедну евакуацију и са довољно простора за чист хитац. Пријавио сам се на рецепцији кампа као гост, узео кућицу у њиховом суседству и тамо поставио своју стандардну опрему за прислушкивање: параболични микрофон дугог домета, Ендоакустике; на педесет метара региструје звук трљања прстију, који је еквивалент шапутања; разговор уобичајене јачине, на сто метара. Остало ми је само да чекам и надам се да ће пре повратка изаћи негде из кампа.

Прилика се указала трећег дана, у среду: Мета је ујутро телефоном заказала састанак са непознатим мушкарцем, у четири после подне на одмаралишту Матине, паркингу на планинском путу, изван насеља. Услови су били изврсни: локација на благој узвишици, пут без растиња са обе стране, видљивост око хиљаду метара према селу; сама позиција за пуцање, удаљена око четири стотине метара, добро сакривена у шуми; пут који је водио на другу страну, у планине, идеалан за евакуацију.

Једно време је све ишло савршено: позицију за пуцање обично заузимам не више од сат времена пре планираног дејства; дуже задржавање повећава шансу непланираних сусрета и нежељених сведока. Никада не волим да уклањам сведоке: свако ново и непотребно убиство значи нове и непотребне ризике. Из кампа сам се одјавио око два поподне, мотоцикл изнајмљен у Херцу у Женеви, опрема за прислушкивање и склопљена канадска пушка МакМилан ТАК-50 у пртљажнику, тамноплава кацига за камуфлажу.

А онда, одједном, пех: мало пре три сата поподне, на путу од села до паркинга, мој мотоцикл је обишао љубичасти BMW Мете! Шта ће он тамо, тако рано? Помислих, ако се виђа са неким кога не познаје или му не верује довољно, можда је дошао да и сам осмотри терен? Када сам дошао до паркинга, видим да је са собом повео и жену и ташту и обе ћерке: сви су изашли из аутомобила и нешто загледали. Било је сумњиво да се задржавам на лицу места са кацигом, опасно да је скинем, продужио сам око пола километра до места за пуцање, али док сам стигао до тамо, сви су већ поново сели у аутомобил и спремали се да крену назад. Имао сам два избора: да останем где сам и чекам Мету да се врати, или да кренем неприметно за њима. Таква одлука је, увек, ствар коцке: можда ће доћи поново у четири, а можда је у међувремену и отказао тај састанак?

Одлучио сам се да их следим: обишли су још једно село у долини, мували се около, фотографисали се. Све то заједно потрајало је мање од пола сата. Било је јасно да не намеравају да се врате у камп; дакле, састанак у четири ће се ипак одржати на паркингу Матине! Када су кренули назад, било је ризично да опет идем за њима, па сам уместо тога кренуо обилазним путем да на локацију стигнем из супротног правца; тако бих пре стигао до места за пуцање и заузео положај на време. Идеја ми је била да пуцам пре него што стигне непознати човек.

А онда, било је то можда двадесет до четири поподне, кад сам са друге стране поново стигао на лице места, имао сам шта и да видим! На паркингу, тело непознатог бициклисте, са можда четири или пет видљивих рана од метака; аутомобил, са мотором који још ради, мењачем у рикверцу и задњим точковима који се беспомоћно окрећу у месту, тамо где паркинг већ прелази у брдо; Мета, са три метка у грудима и глави, мртва на месту возача; две жене на задњим седиштима, са ранама од метка у слепоочницама; на њих је пуцано кроз бочне прозоре; старија девојчица, изван аутомобила, погођена у раме из пиштоља, са великим преломом лобање, вероватно од дршке пиштоља; млађу, у том магновењу, нисам ни видео.”

“Неко други је убио Вашу мету? Па како је то било могуће? Ко је то био?” – аеродромским салоном забрујао је жамор чуђења, узбуђења и питања.

“Нисам имао превише времена: већ први случајни пролазник – а из правца села приближавао се још један бицикл – обавестиће жандармерију и ускоро ће цео крај бити блокиран. Ја сам у пртљажнику мотоцикла имао опрему за прислушкивање, снајперску пушку, и мада из ње није пуцано нити је на жртве уопште пуцано из пушке, моје присуство на месту злочина било би и више него сумњиво. Знао сам да имам можда двадесет минута, пола сата највише. Знао сам и да ће потрага бити усмерена ка планинским путевима, јер би било логично претпоставити да ће убица по извршеном злочину избегавати насељена места. Зато сам – баш као што је то учинио и прави убица – продужио према селу, у пролазу осмотрио бициклисту који ми је долазио у сусрет, мирно наставио кроз село и за пола сата био у граду Анеси, крајњој тачки до које је блокада технички могла да се постави. Пре него што је пало вече, био сам у Швајцарској, оставио пушку и лажни пасош у гардероби, узео свој аутомобил и прави пасош и, пре сутрашњег јутра, налазио се у свом кревету у Бергаму.”

“Занимљиво, како је на све то гледао Клијент? Претпостављам да би Вам Посредник пренео његове рекламације? Да ли сте уопште наплатили преостали део уговора?” – заинтересовала се Сабина.

“По Правилима, ако клијент накнадно одустане од уговора, након уплате аванса, или ако се извршење уговора онемогући вишом силом, наступањем неке околности која би била ван мог утицаја, или уговор не буде могуће извршити јер је мета већ мртва – ја задржавам аванс од уговорених педесет процената. То ми се једном догодило у Шведској, где ми је мета умрла од срчаног удара баш на дан када је требало да је убијем. У овом случају, клијент се жалио Посреднику да уговор није укључивао и убиство жене и таште, и рањавање девојчице. Он је, упркос свему, био убеђен да сам ја у ствари, извршио уговор!”

“Занимљиво” – умешао се Синиша – “полиција никада није успела да пронађе правог извршиоца?”

“Не, откад се тај догађај збио, у јесен 2012. године, овај злочин се води као нерешен. Било је пар хапшења, пар сумњивих самоубистава, претпоставки, насловних страна таблоида, и то је углавном то. Истрага чак није ни утврдила ко је био тачна мета убице: мој ирачки инжењер, или непознати човек, француски бициклиста! Наравно да, као професионалац, нисам наплатио преосталу половину уговора; неко је био пар минута бржи, убио га је пре мене, молићу лепо, чист рачун, дуга љубав! Није фер исто убиство наплатити два пута!”

“Дакле, то је био редак случај Вашег неуспешно, односно да се прецизније изразим, полууспешно, извршеног уговора? Али, реците ми једну ствар Серђо: из оног обавештења о тачном месту где ће Мета отићи на камповање у Француској, и из оних накнадних рекламација након што се све збило како се збило, Ви сте претпостављам закључили да је Клијент у ствари неко врло близак Мети? Члан породице, можда?” – Сабина се уживела у улогу својих француских колега који су годинама водили узалудну истрагу.

“Тако је. Посредник, наравно, никада неће Извршиоцу одати име Клијента, као што неће ни Клијенту одати име Извршиоца. Међутим, овде се Клијент одао нехотично, сам. Ону исту примедбу коју је изнео Посреднику, поновио је после британским новинарима, објашњавајући како он – без обзира што је био у сукобу са братом око наследства – никада не би наудио својим братаницама и њиховој мајци и баки. Јер, како је рекао, “не вреди једна кућа дечјих живота”. Да, мислим да је његов рођени брат нешто баш тако рекао…”

“Каква сад кућа?” – сада је Софија била збуњена.

“Она иста, у кварту Адамија у граду ал-Хила код Багдада, у којој је свој штаб сместио Филип Блум и у којој је снимао тајне порнографске снимке са шефом америчке окупационе администрације у Ираку. Она иста у коју је инсценирана провала да би се преко тебе докази против Филипа Блума некако увели у званичну истрагу. Она иста за коју си, између осталог, ти саставила тестамент у Севиљи Кадиму ал-Хилију. Она иста због чијих је поново пронађених тапија он умро од инфаркта. То је та кућа.” – у разговор се, после дужег времена, опет укључио Сабахудин и, после краће паузе, наставио:

“Кућа због које је његов старији син био на ивици да убије свог млађег брата. И извесно би то учинио, јер су око и рука нашег пријатеља Серђа непогрешиви извршилац, само да то исто, неком чудном игром судбине и само пар минута раније, није учинио неко сасвим други, из неког сасвим другог разлога и са другом метом.”

А у своју свешчицу је Сабахудин, пажљиво, записао:

“И путници који сад путују тим долом виде кроз пламене прозоре сабласне сподобе које се фантастично крећу по нескладној мелодији; док као брза сабласна река одвратна руља губи се заувек кроз тмурне вратнице и церека се – да се никад више не насмеши. Едгар Алан По. Пад куће Ашер.”

VII

Дан пети: Царева прича (Сабина)

Неизвесност се наставила и петог дана: сви приповедачи, и они претходни и они будући, гледали су, помало испод ока, у Сабину – чији је ред за ручак, и причу, био тог дана. Да ли ће њен Цар наставити да следи чудну нит коју су поставиле карте чије су приче биле испричане у претходна четири дана? И хоће ли коначно почети ту нит да расплиће или ће је, као што су то чинили сви његови претходници, само даље заплитати? Јер, сви становници овог чудног карантина у среду су, више подсвесно него свесно, знали-осећали да се налазе у преломном дану, тачно на половини своје авантуре.

Истовремено, сви као да су се у себи питали шта ће, једни о другима, тек сазнати: помало стидљив консултант из Брисела показао се као бескрупулозни преварант који је опљачкао европске пореске обвезнике за десетине милиона евра; угледна политичарка из Букурешта као распусна проститутка са повременим бисексуалним склоностима; строга судија из Барселоне као авантуристкиња склона намештању доказа и слању анонимних писама; жовијални и опуштени архитекта и историчар скулптуре Чинквечента из Бергама, као хладнокрвни убица, који људе посматра само као клијенте и мете. Који ће се стварни лик показати тог поподнева, иза љуштуре на први поглед хладне и неподмитљиве инспекторке за крвне и сексуалне деликте из Бремена?

Четвртак, пети новембар 2020. године, био је међутим, за све наше јунаке вишеструко трауматичан дан; за већину њих, он је почео са драматичним саопштењем спикерке швајцарске државне телевизије: сви напори кризног штаба да се идентификује место на коме се налази смртоносни цилиндар са вирусом Ковид19 нису уродили плодом, и надлежни органи не могу да искључе ни крајњу опцију – превентивну акцију неутралисања вируса извлачењем свог ваздуха из запечаћене зоне, инсталирањем моћних пумпи на отворе свих вентилационих цеви….

“Дакле они дефинитивно хоће да нас убију!” – завапила је Соња, губећи по први пут присутност духа – “Серђо би то бар урадио безболно: снајперски метак, прецизно испаљен, готово да се не осети.” – шалио се Синиша, уз свој већ неизбежни Бадвајзер; “Бар да имамо времена за последњи секс у животу.” – вајкала се Селена гледајући испод ока у Синишу, док је отац Адам узео Библију и искусном руком почео да обележава пасусе које би, у таквој ситуацији, ваљало поново прочитати.

Са прозора салона, Софија и Себастијан су јасно видели препреке од бодљикаве жице, оклопна возила и дуге цеви припадника Извиђачког одреда 10, специјалне антитерористичке јединице швајцарске војске. Обруч око изолованог Терминала Е није могла да пробије ни птица. Узалуд су шпанска судија и белгијски консултант панично махали са унутрашње стране прозора: јапански архитекта Рикен Јамамото, који је 2010. пројектовао последњу реконструкцију аеродрома, водио је рачуна да приватност ексклузивних гостију Свисеровог сенатор салона не узнемиравају разни радозналци и папараци који би у њих буљили споља – и употребио је посебно стакло које одбија светло на посматрача. Док су их заробљени путници очајнички посматрали изнутра, швајцарски специјалци су се, споља, огледали у огледалу.

Сабина је одсутно спремала ручак, своје омиљене минхенске беле пивске кобасице – или је бар тако писало на пакету који је пронашла у радњи са сувомеснатим специјалитетима – са рестованим кромпиром, опет срећно пронађеним у једном од ресторана, и размишљала о причи која је следила. Серђо и Синиша су на аеродромским колицима довозили веће количине пива – овог пута, уз свој омиљени Бадвајзер су донели и Хајнекен, Ностро Азуро и Стела Артоу – а турски блогер и писац Сабахудин играо се својим пенкалом, размишљајући о разним изворима, поточићима, потоцима, брзацима и речицама који се сви, неумитно, сливају у један ток, не знајући један за други…

Прича четвртог дана наставила се, неочекивано, на причу трећег дана, баш као што се и прича трећег дана наставила на ону другог дана, и тако даље, све до Себастијанове приче којим је Декамерон наших јунака и започео. Серђова Царица надовезала се на Софијину Првосвештеницу, баш као што се и ова дан раније надовезала на Силвијиног Мађионичара, а он на Себастијанову Будалу…

***

“Вилхелм Бартковски је био једна јако занимљива особа: у младости је студирао право и политичке науке у Фрајбургу и Лондону, онда боравио неколико година у Ираку, Ирану, Авганистану, Египту, Јордану, затим провео четири године у Конрад Аденауер фондацији, једно време се бавио и новинарством, био је чак и помоћник уредника у чувеном Frankfurter Allgemeine Zeitung…

Као млада сам волела да читам његове текстове, па смо се тако и упознали – на промоцији једне збирке његових есеја – негде крајем деведесетих, у Хамбургу. Тек сам завршила Полицијску академију, још увек чекала први посао, импоновало ми је друштво старијег мушкарца, полу-писца, полу-уметника, читав тај разбарушени свет са слатким укусом анархије, слободног секса и лаких дрога, свет у којем се он држао тако самоуверено, са префињеном дозом цинизма. Провели смо заједно неко време, онда је он, готово без икакве најаве, поново отпутовао негде на Исток, и то је био крај моје младалачке бајке…

Када се вратио у Немачку, ја сам већ била млађи полицијски инспектор у Бремену, он је био дао отказ у ФАЗ-у и полако се, како су године наших живота неумитно пролазиле, све више предавао теоријама завера: тврдио је да, као и други водећи немачки новинари, све најважније информације добија од ЦИА, БНД и западних обавештајних служби; да Барак Обама ритуално спаљује Библије; да ће афрички спортисти, ако буду пуштени у Немачку, убити и појести своје беле саиграче… И друге ствари, отприлике, све у истом стилу. Сећам се да је крајем 2014. формирао је и неку своју организацију, Pax Europa, која се брзо повезивала са другим исламофобним групама, било је то време почетка мигрантске кризе, тај талог је у Немачкој цветао.

Зато ме је изненадио када се, у јесен 2015. године, одједном и наизглед без икаквог повода, појавио у Бремену и позвао да се видимо. Нисам могла да одолим искушењу и не видим како изгледа, после петнаест година. И како је онај шармантан, разбарушени, анархиста, којег као да је неко узео право из 1968. и довео на почетак следећег века, могао да се претвори у мрачњака и параноика. Негде дубоко у себи, плашила сам се разочарења – мисли, ствари, људи, укуси, мириси и навике из наше младости треба тамо заувек и да остану – али радозналост је, као и увек, била јача од опреза.

Бартковски ми је тих дана причао како је у Ираку истраживао случај убиства породице ал-Хили у француским Алпима из 2012. – први у којем је нашег пријатеља Серђа предухитрио мистерозни конкурент – затим да је видео ону вилу у кварту Адамија чије је тапије Софија после три деценије дала правом власнику, виле у којој је започела пропаст Силвијиног послодавца, Фила Блума. Све детаље из претходна два дана, извесно, он није знао, али ми је зато рекао неке друге: да је цела породица ал-Хили отишла из Ирака по специјалном задатку Садама Хусеина, да су сви они били одређени за спаваче, који ће чувати и управљати новцем на тајним рачунима Садамове породице, странке, служби… по целој Европи: од Британије, преко Швајцарске, Белгије и Немачке, до Шведске.

Убиство ал-Хилијевих су тада заједнички истраживале полиције Француске и Британије, Бартковски је о томе писао на свом блогу и на разним форумима, и цела та прича ме није претерано занимала. Његово опште стање се ионако погоршавало, западао је у све веће дигресије, говорио неповезано, понекад неразговетно; имао је своје епизоде маничних депресија, на граници психозе, са параноидним идејама, опсесијама о прогањању, суицидним идејама…

“Што све већина мушкараца има на средини педесетих година.” – додао је Сабахудин цинично у своју свешчицу, прекидајући Сабину:

“То је дакле могло да буде тачно, а могло је и да не буде, он је безнадежно губио границу између чињеница, претпоставки и фикције. То је била, укратко, та прича?”

“Тако је. Као старији инспектор за крвне и сексуалне деликте, држала сам се правила заједничког за све истражитеље на свету: кад си суочен са убиством, најважније ти је лице места. По Локардовом принципу размене, увек ће нека честица са извршиоца прећи на жртву, нека влас косе, кап крви или отисак прста, и увек ће нека честица са жртве прећи на убицу. Истраживачки новинари и њихови тајанствени извори и смеле претпоставке добри су за причу уз криглу пива, али форензика је царица свих истрага.

Али онда се све то наставило. Вилхелм је на блогу почео да објављује разне нове теорије о случају ал-Хилијевих: како је у Француској тог дана био специјални тим МОСАД-а за ликвидације, како су евакуисани хеликоптером који је долетео из израелске амбасаде у Паризу, покупио их отишао за Швајцарску, како је британска обавештајна служба заменила пасоше жртава, како би се прикрили докази о њиховом боравку у Ирану 2010. године. Низ нових детаља, за просечног читаоца сасвим непроверљивих, за његове читаоце сасвим убедљивих. И онда је то све почело да се одвија на јако чудан начин…”

“Од почетка о човеку прича само прошлом времену. Он сада више није жив.” – записао је Сабахудин у свешчицу – “Бивша љубавница, полицијска инспекторка, исповедница? Шта је од те три ствари убило Вилхелма Бартковског? Одакле уопште знам то проклето име и презиме?”

“Пред крај године, почеле су претње. Анонимне. Најпре на Фејсбуку, онда порукама са припејд мобилних картица. Па анонимни ноћни телефонски позиви. Вилхелм је био убеђен да су оне везане за његов политички рад, понекад би, узбуђеним гласом, објашњавао како је то завера тајних служби са циљем да он полуди. Искрено, није ми изгледао далеко од тога ни пре њих… А онда, у тренуцима еуфорије, одбацивао би све то као замајавање доконих згубидана. Једва сам га наговорила да их пријави, покренута је уобичајена процедура…”

“Његова писања о убиству ал-Хилијевих нисте могли да повежете са претњама?” – упита Соња – “Да ли је он сам сумњао?”

“Не, или бар не директно. Али, свакако је постојала временска коинциденција. Поруке и ноћни позиви су садржали готово истоветна упозорења: остави се тог човека или нећеш проћи кроз зелена врата. Никако није могао да ми објасни која су то зелена врата, где се налазе, зашто је важно да прође кроз њих и ко може да га у томе спречи. Једино што сам успела да схватим је да се она налазе у неком зиду, и да никада не остају на истом месту.“

“И који је то човек којег треба да се остави?” – умешала се Софија – “Ако је ал-Хили, он је већ био мртав. Ако је МОСАД, о њему преносилац претеће поруке не би причао у трећем лицу једнине? Можда је то заиста било нешто сасвим друго?”

“Зелена врата у зиду. Чекајте, зар то није била она кратка прича, из енглеске књижвности? Не могу сад да се сетим, Честертонова, или Оскара Вајлда? Негде с краја деветнаестог века, из опуса оне фантастичне викторијанске књижевности.” – одједном се сетио отац Адам.

“Ни једног ни другог, него Херберта Џорџа Велса. И баш тако се зове: Врата у зиду. И у тој причи су баш зелена, а зид је био бели.” – Сабахудин је исправио свештеника – “Али у тој причи, ако се још добро сећам, на крају је писац намерно оставио нејасним да ли је његов јунак извршио самоубиство, или је убијен, или се радило о несрећном случају?”

“На Бадњи дан 2015. године, послао ми је две или три поруке, готово паничне. Тражио је да се видимо, како се изразио, пре него што оде. То је била тешка година, била сам уморна и спремала се да празник проведем са породицом. И опет нисам могла да одолим проклетој радозналости.

Отишла сам у Горњи град, тамо где је рекао да ће бити. Мислим да сам га у једном тренутку чак и видела: у измаглици нисам била сасвим сигурна, али је фигура у кишном мантилу подсећала на њега. Онда је, пред мојим очима, фигура одједном ишчезла у сенкама старе напуштене зграде. Нико се више није појавио, на мобилни телефон се није јављао. Вратила сам се кући после сат времена. Да ли је то био он или ми се само учинило, више нисам знала. Легла сам са спавам, убеђена да ће се ујутро јавити са неким од својих уобичајених, несувислих, објашњења.

Ујутро сам добила поруку да је дежурни позорник, у рутинском обиласку недовршеног железничког тунела на северној станици, пронашао његово тело. Аутопсија је показала повреде настале од пада са висине од најмање тридесет метара, а истрага на месту несреће трагове проласка човека тешког најмање деведесет килограма, кроз небезбеђени пролаз из уличице у Горњем граду, право у амбис.”

“Па то је идентично судбини јунака из Велсове приче!” – Сабахудин је готово ускликнуо – “Шта је показала Ваша истрага, Сабина? И шта сте Ви у тој истрази тачно све били? Инспектор? Сведок? Осумњичени? Све заједно?”

“У Божићној ноћи, других сведока осим мене, није било. А ни ја нисам била сасвим сигурна шта сам тачно видела. Није било ни трагова борбе са неким трећим лицем, у крви јесте пронађено око два промила алкохола. На лешу смо пронашли и новчаник, и телефон, одмах поред тела је била торба са лаптопом. Ништа није недостајало, па смо пљачку искључили као мотив евентуалног убиства. Жртва је била ионако психички помало лабилна, са епизодама манија гоњења, кретала се у чудним круговима себи сличних. Као два једина реална објашњења, подједнако смо испитивали самоубиство и несрећан случај.”

“А можда је заиста помислио да је пронашао своја врата у зиду?” – рече Адам – “И да му је коначно дозвољено да кроз њих прође. Јер се оставио тог човека? Шта Ви мислите Сабахудине?”

“Прича очигледно нема крај. Као незавршена, не може бити ни претерано логична. Баш као и све наше досадашње приче. И ништа чудно нисте приметили у целој тој сцени?” – Сабахудин се опет окренуо према Сабини.

“Две ствари, заправо. А можда је само једна од њих чудна. А можда и ниједна.” – инспекторка из Бремена по први пут је, у својој причи, била у недоумици – “Прво, то је био један једини пут откад сам поново срела Вилхелма Бартковског, после петнаест или сад већ више не знам колико година, да се на његовом лицу огледао савршен мир. Не срећа, не задовољство, него мир. Као да је, у последњој секунди свог живота, или у првој секунди своје смрти – отац Адам то зна боље од нас да одреди – решио тајну која га је дуго мучила.”

Сабина је опет заћутала; нестрпљив, Серђо је пожурио да је подсети:

“А друга ствар?”

“Ах, друга ствар. Друга ствар је била потпуно необјашњива, готово колико и прва. То је била мала цедуља, од жутог папира, коју је стискао у левој шаци, стегнутој у самртном грчу. На њој је, крупним штампаним словима, било исписано само једно име и презиме: Џемс ле Мезурије.”

Ово ново име и презиме није никога претерано изненадило: као што је свака наредна прича, са непогрешивом прецизношћу, водила њихов карусел у неки други град и у неку каснију годину у односу на све претходне, тако је и са сваком наредном причом у галерију већ испричаних ликова улазило и понеко ново име. А турски блогер и писац је, на први поглед свим присутним а заправо сам себи, поставио питање на које, бар тог дана, неће добити одговор:

“Да ли су уопште постојала икаква врата у зиду?”

Потом је, по сећању, у своју свешчицу записао последњи пасус из Велсове приче:

“Понекад верујем да је био жртва коинциденције између ретке врсте халуцинације и једне ненамерне замке, али то није моје најдубље уверење. Можете мислити да сам сујеверан, ако хоћете, и неразуман; али ја сам више него упола уверен да је он заиста имао неки необичан дар и смисао, нешто – не знам шта – што му је у виду зида и врата пружало излаз – тајан и необичан пролаз у један други и лепши свет. Рећи ћете да га је то нешто ипак на крају изневерило. Али, да ли га је заиста изневерило? Ту додирујемо најскривенију тајну тих сањалица, људи визије и маште. Они гледају на свет друкчије од нас. По нашем прозаичном схватању, он је отишао из безбедности у мрак, опасност и смрт. Али да ли је и он тако гледао на то?”

VIII

Дан шести: Хиерофанова прича (Соња)

А шести новембарски дан почео је ведрим јутром: снежна олуја која је целог претходног дана стварала дебео снежни огртач између Терминала Е и суседних зграда аеродромског комплекса – о удаљеним кућама села Клотен и још даљим планинским врховима да и не говоримо – у току ноћи је стала. Свануло је јарко сунчано јутро. Заробљеници – јер више ни сами себе нису могли да убеђују како су само случајни, непозвани, гости – Свисеровог сенатор салона окупили су се око стакленог зида: војнике Извиђачког одреда десет, швајцарске антитерористичке јединице који су поставили стражу око терминала, могли су да виде, готово као на длану: изразе њихових лица: досаду, умор, расејаност; повремене разговоре мобилним телефонима; упаљене цигарете; међусобна ћаскања.

Некако, сада кад су могли да их виде, при лепом сунчаном дану, као да су мање страховали од могућности да та утренирана машина за убијање може заиста да инсталира моћне пумпе којима ће из зграде терминала испумпати сав ваздух, како би цилиндар са смртоносним вирусом – а тако и све њих – осудили на ужасну смрт од гушења.

Шести дан је донео и прву медијску звезду малог друштва из принудног карантина: на једној од бројних приватних телевизија – коју је Себастијан случајно пронашао бесциљно мењајући канале на даљинском управљачу – појавило се познато, и већ готово пријатељско лице: Зевс. Активиста локалног друштва за заштиту животиња из Клотена објашњавао како јучерашњи план да се вирус угуши испумпавањем ваздуха, подразумева и да се овај храбри и лојални полицијски вучјак осуди на страшну смрт.

“О нама још нема никаквих информација?” – тмурно је констатовао занатлија Митровић – “Ми смо ваљда сви отписани?”

“Да ли је могуће да они уопште не знају да десет људи недостаје већ шести дан?” – вајкала се Селена.

“Знали или не знали, у сваком случају, лакше је објаснити колатералну штету од једног полицијског пса него од десет људи. Шта год решили да ураде са нама на крају, никако им неће одговарати да јавност сазна како се ми налазимо овде, остављени на милост и немилост околностима које они не могу да контролишу.” – објаснила је Соња.

“Али, Зевс је управо био на телевизији. Он више није само “један полицијски пас”, добио је своје име, и лице. Ушао је у домове гледалаца, који су – а мудре власти о томе увек воде рачуна – понекад и бирачи. У свету у којем слике обликују емоције, сада је много теже донети одлуку која је најављена јуче. Даме и господо, Зевс нам је можда управо продужио животе!” – задовољно је констатовао Сабахудин.

Осећај задовољства је код турског блогера подстицала смеса две мисли и два чула. Прва мисао – да ће фантастичне приче које је слушао претходних пет дана, и за које се потајно надао да ће се наставити, искористити у свом новом роману – управо се помешала са другом – рационалном проценом како су њихове шансе да преживе сада веће него пола сата раније. А једно чуло – мириса, замамног мириса печене говедине, ангус стека који је Соња спремала за ручак – помешало се са другим чулом, вида: погледом на сасвим пристојне груди британске новинарке, испод врата на којем се још нису виделе прве боре и овалног, готово аристократски бледог лица, уоквиреног коврџавом црном косом.

И док је Шпањолка, са дозом мајчинског инстинкта, све више водила рачуна о смушеном Белгијанцу, Гркиња се упорно мувала око Србина а Италијан загледао Румунку – у Свисеровом сенатор салону управо се формирала још једна хемија, неопходна за четврти пар у нашој причи.

А ту хемију је онда, коначно и неопозиво, запечатила Соњина прича:

***

“Вилхелм Бартковски – хајде да га и даље тако зовемо, јер је под тим именом провео више од пола свог живота, под тим именом је радио, путовао, писао своје текстове, пијанчио, оснивао политичке странке, водио љубав и, коначно, био сахрањен – био је нека врста сарадника наше спољне обавештајне службе од почетка деведесетих, па све до мистериозне смрти у Бремену на Божић 2015. године, коју нам је Сабина јуче тако упечатљиво описала.

Кажем намерно, “нека врста сарадника”, јер он је био човек жељан авантура, двоструких идентитета, са неодређеним осећањем мисије које је знало да га постепено обузме, па одједном потпуно напусти. Зато је коришћен само понекад, за специфичне операције, а у међувремену смо га пуштали да живи у свом свету у којем се фикција често мешала са стварношћу. У последњих неколико година, више ни сам није могао да разликује то двоје.”

Неписано правило – усвојено на самом почетку, консензусом свих приповедача – било је да се ничија прича не доводи у питање; и као што је Серђова метаморфоза из историчара уметности италијанског Чинквечента у плаћеног убицу схваћена тек као мало бизарнија игра судбине, тако је и данашња Соњина метаморфоза, из истраживачке новинарке опскурног таблоида из Бирмингема у једног од врхунских оперативаца британске спољне обавештајне службе МИ6 прошла као нешто готово уобичајено.

“Кодно име, Вилхелм Бартковски, дали смо му по стварном човеку, једном немачком затворенику који је средином педесетих година прошлог века упорно тврдио да је баш он био наручени убица у чувеној Афери Доминици у Француској. Прави Бартковски је ту причу измислио да би постао познат и тако стекао повлашћен статус у затвору који му је ионако био досуђен до краја живота. Али, након неког времена, он је и сам поверовао у своју измишљотину: за њега, фантазија је постала реалност. Када је умирао, десетак година касније, толико је већ у њу веровао да је затворском свештенику у последњој исповести не само признао злочин који није починио, него и рекао да једино жали што још на овом свету није кажњен и за тај злочин.”

“Сад знам одакле ми је то име и презиме од почетка познато!” – Сабахудин се малтене лупио руком по челу али је ћутао – “Афера Доминици, синоним за нерешене криминалистичке случајеве у Европи већ пуне три четвртине века!”

“Као и прави Бартковски, и ова његова копија коју смо за двадесет пет година изградили, бавила се конфабулацијама и то тако успешно да је често и прави професионалац тешко могао да разлучи стварност од фантазије. Неке од његових кампања смо ми наручивали, друге су биле плод његове маште, треће су му вешто пласиране преко више извора у које би он поверовао, али без ичијег видљивог учешћа.”

“Као на пример цела она прича о агентима МОСАД-а који су наводно ликвидирали ал-Хилијеве у француским Алпима? Она је од почетка била измишљена да покрије нешто сасвим друго, зар не?” – Сабахудинова интервенција је овог пута била гласна, и на њу се надовезао Серђо:

“Стварно Соња, да неко мени, који сам успешно ликвидирао педесет четири мете, испред носа убије човека, а да то не буде чак ни фамозни МОСАД, и да већ осам година ниједна полиција не зна ко је то могао да буде? Ипак се овде ради о професионалној части нас убица?”

“Не знам ни ја ко је могао да буде, ангажовање Бартковског као спин-мајстора у овом случају тражено је на молбу француских колега, па можда одговор треба потражити баш тамо: у круговима блиским Николи Саркозију пре десетак година. Али, ни убиство ал-Хилијевих ни Бартковски нису тема моје данашње приче: њима су се, уосталом, већ бавили и Серђо и Сабина.”

“Зашто ми се чини да тебе овде од почетка занима само оно последње име: Џемс ле Мезурије?” – Сабахудин је, само на први поглед одједном, почео да се Соњи обраћа интимније него раније. Као и увек досад, и са Соњом је он био на путу да прво постане завереник, па тек онда љубавник; зато је, на своје реторско питање, у наставку сам понудио и одговор:

“Зато што сам све то прочитао из карте коју си извукла: Хијерофана. Та фигура је мост између божанског и људског, Неба и Земље, закона и слободе, послушности и непослушности. Све је то био и ваш проблем, онај који сте, од самог почетка, имали са ле Мезуријеом, зар не?”

***

“Џемс Ле Мезурије никада није био званични агент МИ6, упркос томе што је јако желео да то постане, и што је – и не трудећи се превише да то од нас сакрије – упорно и намерно на неупућене остављао утисак да јесте. Рођен у војној бази у Сингапуру, официрско дете, замајавао се по Северној Ирској, студирао међународне односе у Велсу и после уписао војну академију у Сандхерсту. Дошао је до чина капетана, средином деведесетих. Онда почињу та његова путешествија, најпре на Балкану: у Босни је 1998. био официр за везу у британском контингенту СФОР-а, а онда 1999. обавештајни координатор за град Приштину. Тада се први пут пријавио за рад код нас: обављен је стандардни интервју и комисија га је одбила као ментално лабилног.”

“Занимљиво да му та оцена није сметала за даљу војну службу?” – приметила је Сабина.

“У лето 2000. године напушта и војну службу, на лични захтев, али остаје у Приштини. Само пар месеци касније добија нови посао, као шеф саветодавне јединице за правосуђе и безбедност, у кабинету специјалног представника УН за Косово, оног Данца, Хакерупа. Ту надгледа процес трансформације бивших албанских герилаца у легалне заштитне снаге.”

“Па ви сте се онда одрекли перспективног кадра?” – додао је Серђо, са помало циничним осмехом – “Ти његови клијенти су извесно били много ефикаснији од мене у неутралисању мета?“

“Али и ту остаје тек око годину и по дана. Почетком 2002. именован је за саветника за борбу против финансијског криминала при мисији ЕУ у Приштини. Бави се прањем новца, корупцијом, шверцом, тероризмом. Отприлике у то време упознаје имама Султан Фатих џамије у Приштини, Шефћета Краснићија, човека са јако разгранатим везама међу опасним људима на Блиском истоку.”

“Па тај Џемс је био дечко који обећава! Шта је све служба Њеног Величанства могла да уради са њим? Могу да се опкладим да је нетрагом нестао и из Приштине?” – Синиша Митровић је био на ивици да почне да се смеје.

“Тако је, средином 2003. одједном даје отказ и у ЕУ, напушта Приштину и добија посао у Форин Офису у Јерихону, на Западној обали, као шеф посматрачке мисије задужене за надгледање једног палестинског затвора са политичким затвореницима. Онда одлази и одатле, 2004. године је у Багдаду – баш када се Софија тамо патила са Филом Блумом и оном провалом у вилу у ал-Хили, у време када су снимане све оне перверзне касете са америчким дипломатом и украјинским проституткама.”

“Ију! Па шта је тај твој Џемс и тамо радио?” – Софија је звучала искрено скандализовано.

“Тамо је био саветник у америчкој амбасади.”

“Чекај, како је то уопште било могуће? Зар он није био британски држављанин?” – побунио се отац Адам.

“То ни ми нисмо успели да до краја распетљамо. Американци су нам давали неодређене одговоре и на крају смо дигли руке. Али, добро, и код њих је остао релативно кратко, мање од годину дана. Већ 2005. коначно напушта државну службу, чију год, и прелази у по први пут у животу у приватни сектор. Постаје извршни потпредседник за специјалне пројекте у Групи Маслина…”

“Могу само да замислим шта се тамо све догађало?” – приметио је Себастијан – “Са тако богатим искуством, мора да је надмашио и Рохана и Блума? Шта је то уопште Група Маслина?“

“Приватна компанија за обезбеђење, углавном састављена од бивших професионалних војника и полицајаца. Ле Мезурије ради за њих у Абу Дабију, тамо упознаје оног опскурног Палестинца, Мухамеда Дахлана, који негде у то време постаје саветник за безбедност свог вршњака и имењака, њиховог крунског принца шеика бин Заједа. Тако и Ле Мезурије, близак обојици Мухамеда, 2009. и 2010. проводи као менаџер за безбедност градског већа Абу Дабија.”

“Помешаће нам се сва та имена, земље, градови, послови… Да ли је све то баш тако важно за даљу причу?” – побунила се Силвија, која је дотле ћутала. Али, уместо приповедачице, на последње питање је изненада одговорио Сабахудин:

“Наравно да јесте. Соња нам сада резимира податке из својих фајлова. Једном, пре или касније, неки од тих трагова требало би да јој пружи одговор на питање како је Џемс ле Мезурије пао кроз тај прозор у Истанбулу у новембру прошле године. Ето видиш Сабина, ако си мислила да ћеш нам једина причати о чудним смртоносним падовима, вараш се. То је сада очигледно постало, хм, модерно широм Европе.”

“Изашао је кроз тај прозор, а пао је са крова, али то је крај моје приче, још увек недовршен. Али, пре тога долазимо до оног претходног пада, на железничкој станици у Бремену, о којем нам је Соња причала јуче. Дакле. крајем 2013. Ле Мезурије напушта све те приватне компаније за обезбеђење, што наше што америчке, и оснива нешто што је у јавности било представљено као хуманитарна организација: Беле шлемове, мрежу сарадника у Сирији, на територијама које су контролисале снаге повезане са Исламском државом.”

“До тих контаката је дошао преко оног Краснићија, из приштинске џамије, претпостављам?” – умешала се Силвија.

“Под притиском медија и разних лобистичких група, да се умешају у сиријски рат, а невољне да то стварно учине, десетине западних влада налазе компромисно решење у донацијама Белим шлемовима. Јавно, они помажу цивилима; тајно достављају првокласне снимке са терена; још тајније, када год затреба, монтирају понеки снимак тако да тврдње западних дипломата о Асадовим злочинима буду поткрепљене сликом. За само четири године, Ле Мезуријеова организација добија преко две стотине милиона долара. Цела Европа тако откупљује своју савест.”

“И то све функционише одлично, све до руске интервенције у Сирији, 2015. зар не?” – Сабахудин се опет дохватио своје свешчице.

“Тако је. Како је Исламска држава губила своја упоришта, тако се смањивао простор на којем је пет стотина Ле Мезуријеових шлемова могло да оперише. Американци и Европљани финансирају операцију “Летећи ћилим”, којом би се сви ови људи – а многи су у том послу били са целим својим породицама – евакуисали. У том тренутку, припадници Белих шлемова ризикују живот за сто педесет долара месечно, а Ле Мезурије, сам себи, додељује плату од двадесет пет хиљада. Тада почињу и прве сумње у европским престоницама. Бартковском је дискретно сугерисано да истражи оно о чему се шушкало; са педигреом који је стекао пишући против миграната и западних влада подједнако, веровали смо да то може дискретно да обави. Негде смо се очигледно били прерачунали…”

“И тако Бартковски пролази кроз врата у зиду. То нам је Сабина све већ испричала. Али, зар се убрзо после те мистериозне погибије у Бремену Ле Мезурије није развео по други пут? Иако је са другом женом, оном Саром, имао две ћерке? Занимљива коинциденција.” – Сабахудин је опет, више читао белешку коју је записивао у своју свешчицу, него што је постављао питање; одговор је, наиме, већ знао.

“Није било баш тако брзо. Требало нам је око годину дана да нађемо погодну кандидаткињу. Џемс је био женскарош, и то нам је олакшало посао.”

“И тако сте нашли ту Швеђанку, Еву ваљда?”

“Ему. Ему Кристину Винберг. Али и она је доста рано постала наша држављанка, радила је у Форин Офису, у амбасадама у Кабулу, Дамаску, источном Јерусалиму, конзулату у Истанбулу, седам или осам година, пре него што смо је повукли и дали јој да отвори своју невладину организацију, Скол Фондацију. Идеја је била да се тако лакше приближи Џемсу. А упознала га је, то бар ти Сабахудине знаш добро…”

“Сећам се. На промоцији моје књиге у Истанбулу. Дакле, ваша идеја је била да, као рођена Швеђанка, плавуша, подсети Џемса на његову мајку. Он је био прикривени едиповац?”

“Тако је бар рекао Џемсов профајлер. Да, и његова мајка је била Швеђанка, истина. Еминој организацији је дато да управља добрим делом донаторских средстава за Сирију, већ од 2016. године, и тако остане близу Џемса, кад смо већ изгубили Бартковског. Новац је усмеравала према Белим шлемовима и преко ње смо стицали све бољи увид у оно што је Ле Мезурије радио на терену у Сирији.”

“И онда сте, у једном тренутку, решили да спојите две кључне мотивационе полуге: новац и секс. Од тада сте могли да контролишете Џемса, претпостављам. Потпуно?”

“Не, баш потпуно. Неки од његових снимака, они из Идлиба рецимо, били су од почетка сумњиви нашим дигиталним форензичарима, на пример. А коинциденција да су се његови оперативци појављивали на терену само пола сата или сат после наводног напада Асадових снага хемијским оружјем, деловала је сувише добро да би баш сваки пут била истинита. Али шефовима је то тада одговарало и нико није постављао превише питања. Када је постало јасно да је театар операција у Сирији исцрпљен, да ће позиције Исламске државе на терену преузети, што Руси, што Турци, негде почетком 2017. године, Џемс и Ема су формирали нову организацију, преко које су усмеравали међународне фондове за Сирију…”

“Мејдеј? То је, мислим, била холандска непрофитна организација.”

“Тако је. Мислили су да ће тако лакше да избегну контроле британских ревизорских кућа, а већ су почели озбиљан новац да склањају са стране. Иронија судбине је да је то убрзало трагичан расплет – прву истрагу је наложио досадни бирократа у холандском министарству спољних послова. Негде је приметио да недостаје признаница на педесет хиљада долара.”

“Само педесет хиљада? Па сама си рекла да је кроз Беле шлемове и Мејдеј прошло најмање двесто милиона. Могли су и да врате тих педесет хиљада, ако је то био проблем?”

“Ема је постала Џемсова љубавница средином 2018. године. Удала се за њега почетком прошле године. Свадба је била у луксузној вили на Принчевским острвима у Мраморном мору коју су купили, као и стан у Амстердаму. У том моменту имали су и своје комерцијалне организације, једну у Истанбулу, другу у Дубаију. Али у лето прошле године Холанђани проширују своју финансијску истрагу, све више података цури и у друге земље, а онда турска служба, почетком јесени, своја сазнања о Ле Мезуријеу коначно дели са руским колегама. Ствар се додатно компликује када су се две службенице њихове канцеларије у Истанбулу спетљале и признале нашем ревизору да су антидатирале признанице о готовинским исплатама.”

“То је већ почетак новембра прошле године, отприлике у време када Марија Захарова по први пут јавно каже да је Џемс ваш агент. Побогу, зашто га Ема није склонила из Истанбула? Град је већ био јако опасан по њега.”

“То је прва ствар коју не знамо. Друга ствар коју не знамо је читав низ детаља који се никако не уклапају међусобно. Како је могао да попије пилуле за спавање, како је Ема упорно тврдила турској полицији, а онда падне кроз прозор, потпуно обучен? Да аутопсија уопште не покаже трагове тих пилула у крви? Да га сигурносне камере у оближњој продавници сниме како весело ћаска са продавачицом, три сата уочи наводног самоубиства? Да тело буде нађено неколико метара удаљено од места на коме би требало да буде да је пало кроз прозор? Да ли је неко померао тело или је, у ствари пао са крова, а не кроз прозор? Као да је бежао од некога? Да се психијатар, којем се наводно жалио на суицидне идеје неколико дана пред смрт, мистериозно изгуби? А трећа ствар коју не знамо је где су те обвезнице швајцарске банке које су биле у сефу њиховог апартмана а после су нестале.”

“Све то сте наравно, могли да сазнате од Еме. Односно, бар да је питате.”

“Сав утицај који смо имали на турску службу и Хакана Фидана искористили смо да Џемсово тело вратимо у Британију два дана после, хм, инцидента. Еми није било дозвољено да напусти Турску док је истрага тајала. Она је једина била са њим у последњих неколико сати живота, дала је у полицији згодну изјаву да је имао суицидне мисли већ неко време, истражитељу су јој нашли спаковане торбе са готовином када су направили претрес стана. Наравно да су јој сви телефони били под присмотром, ви Турци имате озбиљну службу. Морали смо да чекамо да све заврши, а отегло се месецима.”

“Али се, ипак на крају завршило. Ема је пуштена да изађе из Турске, зар не? Шта сте закључили из дебрифинга?“

“Да, пуштена је у марту ове године, док је цео свет био заокупљен епидемијом короне. Џентлменски споразум био је да се о томе ништа нигде не објављује: Џемс је сахрањен, турска полиција прихватила верзију о самоубиству, о свим документима који су нестали приликом претреса ми нисмо постављали питања, Марија Захарова се сада бави другим стварима, Бели шлемови су расформирани. А дебрифинга Еме није ни било.”

“Како?”

“Једноставно: од тренутка када је напустила Турску, Ема је нестала. Знамо поуздано да је ушла у један авион – дакле, са аеродрома у Истанбулу је отишла, и на онај у Бечу дошла – али у други авион за који је имала купљену карту, за Стокхолм, никада није ушла. Нити је ушла у Аустрију.”

“Сад је Џемс мртав, Ема је нестала, а ви не знате колико су и шта тачно Руси и Турци успели да сазнају о операцијама Белих шлемова у Сирији и вашој умешаности у исте?”

“Све то заједно. А не знамо ни шта се десило са тим обвезницама швајцарске УБС банке. Ни њих нема нигде. А то је ипак пет, скоро шест…”

“Милиона?” – упита Сабина.

“Милијарди.”

IX

Дан седми: прича љубавника (Селена)

Чудан живот – и још чуднија смрт – авантуристе који је са толико успеха остављао лажни утисак да је агент тајних служби, да на крају његовог кратког живота ни оне саме нису знале шта је од свега истина а шта плод његове маште, распалили су и маште јунака наше приче. После подметнутог пожара у Брчком, обрачуна у темељима грађевине у Букурешту, чудног инфаркта у Андалузији, неразјашњеног убиства у француским Алпима и бизарног пада у амбис у ханзеатском Бремену, Смрт је поново на свом путешествију кренула на исток: за сада, зауставила се у Истанбулу, граду мистерија и шпијунаже.

И док су сви потајно очекивали да ће можда баш Сабахудин бити кључ за решење ове приче, он сам је решење тражио у обвезницама швајцарске банке које су нетрагом нестале у кишној новембарској ноћи 2019. године. А истину о томе није знао ни он, баш као што је није знала ни Соња. Британска новинарка рачунала је да преко турског блогера дође до решења ове енигме, он је опет рачунао да ће преко решења енигме доћи до ње. Када је осванула субота – а то је био већ седми дан њиховог принудног карантина – у међусобним погледима Соње и Сабахудина већ се могла наслутити непристојна понуда.

И остали парови понашали су се уобичајено: Софија је тешила Себастијана који је падао у своје повремене депресије, Серђо се опет удварао Силвији убеђујући је како њихове стварне професије више одговарају једна другој него оне службене, Селена је повела Синишу да јој помогне у ношењу намирница од којих ће (јер, данас је био њен ред) скувати ручак, а Сабини је пало на памет да се исповеди оцу Адаму.

Док је Зевс и даље осматрао празне и пусте ходнике терминала – као да ће се, сваки час, однекуд појавити нежељени гост – нове вести донео је њихов једини прозор у свет: екран великог плазма телевизора:

“На молбу швајцарских власти, међународни тим експерата укључио се у процену терористичке претње на изолованом терминалу Е аеродрома у Цириху. На основу њиховог извештаја, очекује се да федерална влада наредних дана донесе одлуку о даљим мерама.”

По први пут, ове две кратке реченице биле су једино што је у току дана саопштено о кризној ситуацији. Оно што је прошле суботе личило на безбедносни земљотрес, сада је већ постајала уобичајена вест: сваког чуда за три дана доста. И док су заборављени путници били у неизреченој дилеми да ли је то добро за њих или не, Софија и Себастијан су, одједном, устали са троседа поред прозора на којем су, већ данима, стално заједно седели: нешто се, очигледно, догађало напољу!

“Погледајте: специјалци се повлаче са својих контролних пунктова и улазе у возила! Уместо њих, изгледа да остају само два возила саобраћајне полиције!” – узвикнуо је Себастијан.

“Више нема ТВ камера.” – објаснила је Соња – “Специјалци су ту док има ко да их снима и у јавност пошаље слику како је држава једна озбиљна установа. Без камера, саобраћајци су ту свасвим довољни. Па неће ваљда вирус сам да ишета из терминала? Кроз закључана врата, затворене улазе, тунеле и пролазе.”

Селена и Синиша вратили су се са намирницама и, уз ћаскање шта је од свега тога грчка храна а шта српска, почели заједно да спремају оброк за све.

“Ко је мени остао да ми помогне сутра?” – упитао је весело отац Адам – “Ви сте се сви већ лепо поделили?”

“Остала сам ја.” – Сабина је прихватила шалу, и са њом неизречену понуду – “Ти си мене сад исповедио, дакле све си о мени сазнао, ја могу теби да помогнем да скуваш ручак и сазнам бар нешто.”

А чим је ручак завршио и мало друштво се из трпезарије вратило у дневни боравак – како су га назвали – Селена је почела са својом причом:

***

“Мој покојни отац, Димитриос Патрикиос, био је пирејски бродовласник и, у слободно време, колекционар уметничких слика. Када је 2007. умро, међу многим оригиналима, пронашла сам и платно за које сам била убеђена да је фалсификат: оног Каравађа којег је мафија украла 1969. у Палерму. Више нисам могла да га питам да ли ју је купио као копију, или као крадену слику – у оба случаја цена би била можда једну десетину од тржишне вредности тог Каравађа која је била око двадесет милиона долара – не више од два милиона”

“Зар тај Каравађо није био сакривен у некој штали на Сицилији, где су га касније, осамдесетих, наводно појеле свиње и пацови?” – умешао се Серђо – “Слика никада није пронађена.”

“Идеја да у мојој вили у Пиреју нека полиција, некада, пронађе било крадену слику, било фалсификат, није ми се уопште допадала. Зато сам, преко очевих старих веза, дошла у контакт са једним Грузијцем који је тврдио да познаје неког америчког приватног колекционара, Јеврејина, који не пита за порекло слике и не тражи никакве папире. Послао је свог проценитеља, који ју је испитивао три дана и на крају потписао да је то аутентични Каравађо. Проценитељ је касније пронађен мртав.”

“Да ли је могуће?” – отело се Адаму – “Ако је тај налаз био тачан, то би променило све књиге из историје уметности!”

“Уместо новца – моја почетна цена је била десет милиона долара, половина тржишне вредности, јер ипак се, чак и да је то био оригинал, радило о краденој роби – договорили смо се да ми да обвезнице швајцарске банке УБС, издате 1996. на основу депозита златних полуга у Банци за међународна поравнања у Базелу. Имао је код себе оригинални уговор, потписан од стране тадашњих директора обе банке, и двојице клијената, којима су уместо имена биле унете шифре, као и оригиналних осам обвезница.”

“Није ваљда!” – крешчендо у Соњином гласу одјекнуо је у тишини у којој су сви слушали Селенину причу.

“Јесте. Осам обвезница, пет милијарди и осам стотина милиона швајцарских франака, које важе на доносиоца и доспевају последњег дана децембра 2020. године. Оне исте које си и ти касније тражила по Истанбулу.”

“Чекајте мало, толико пара је много за приватна лица и фирме. Тиме је неко могао да располаже само као државним новцем! Да ли си проверила уопште са тим банкарима, постоје ли копије тих обвезница у њиховим регистрима?” – Себастијан је поставио пар логичних питања, али је већ из начина на који је то учинио било јасно да не очекује позитиван одговор.

“Обојица банкара која су наводно потписала тај уговор, и Дуизенберг и Дориг су, сасвим згодно, већ били мртви. Идентитет двојице клијената под шифром ни мој Грузин није знао. Довео је неког старог човека, за кога је тврдио да је његов отац, и тај стари човек је најпре код нотара дао изјаву како је обвезнице добио од неког Американца којем је спасао живот, затим код адвоката саставио тестамент којим је оставио обвезнице мени, а потом их депоновао у сеф банке у Атини. Онда су узели платно, и отишли истог дана авионом. Мислим у Бејрут.”

“Дала си лажног Каравађа за лажне обвезнице! Царице! Ти си жена мог живота!” – Синиша Митровић је, по први пут, био искрено импресиониран.

“После недељу дана, добила сам из Тбилисија потврду, опет оверену код нотара, да је стари човек умро, отишла код адвоката, дала тестамент и потврду, и у банци подигла обвезнице. Тако сам постала законити власник хартија од вредности у висини од скоро шест милијарди швајцарских франака.”

“Које доспевају последњег дана ове године. А ти си ипак у једном тренутку решила да их продаш? Јер, како би се иначе нашле код Ле Мезуријеа?“

“Пре три године је до мене дошао глас да британски хуманитарац, Џемс Ле Мезурије, користи своје Беле шлемове и, из оних делова Сирије који су тада још били под контролом Исламске државе, у бесцење продаје сирову нафту украдену са нафтних поља, за свега десетак посто од тржишне цене. Ердоганов син Билал и брат Мустафа су чак и купили један танкер са којим су учествовали у тој трговини, али су им тада Американци помрсили планове, хапшењем оних директора Халкбанке у Њујорку. То је био већ почетак Трамповог мандата, нека 2017. на пример.”

“Купили су Бегим Асланову, полован танкер, и регистровали га на Малти. Око седам хиљада метричких тона носивости, педесетак хиљада барела.” – додао је Сабахудин – “Тада је то био тoвар вредан око три милиона долара.”

“Када је танкер већ био напуњен у луци Искендерун, Ердоган је схватио да је под америчком присмотром и породица jе морала да се повуче из посла са сиријском нафтом. Ле Мезурије је опет схватио да има непродати танкер и онда је панично по Медитерану тражио купца. Који неће много да прича. Понудила сам пола милиона долара у готовом. Или…”

“Или лажне обвезнице које си добила за лажног Каравађа! И на крају си за њих добила праву нафту коју је опљачкала Исламска држава! Па ти си жена мог живота!” – Синиша је опет био одушевљен.

“На крају, кад сам постала законити власник товара, продала сам га за два милиона долара, док је танкер још био на отвореном мору. Попуст од тридесет посто се подразумевао, јер је опет у питању била крадена роба. Два милиона је и мој отац платио лажног Каравађа. Моја породица је била квит: наше рачуноводство је на оној небеској ваги показивало нулу, ова земаљска вага ионако никада не зависи од чињеница него од тога ко брже потегне пиштољ, пошаље твит или украде више гласова.”

“А Џемс је са остао са лажним обвезницама које си му дала ти, лажном женом коју му је послала Соња, дугом према Ердогану за прави танкер и дугом према Исламској држави за праву нафту. Како се излази из те ситуације?” – Сабахудиново питање је звучило као више него реторско.

“То смо већ видели.” – Соња је слегла раменима – “Из те ситуације се излази кроз прозор, са мозгом који ти се меша са кишом и прави слузаву барицу на тротоару. Али, где су обвезнице? Да ли је Ле Мезурије олада сазнао да су лажне? И да ли су уопште биле лажне, Селена? Како сам схватила, то нико, нигде, никада, није утврдио?”

“Тачно, баш као што нико није утврдио ни за Каравађову слику. И неће никада ни утврдити, исто као што неће ни за њу.”

“Како то мислиш? Зар, када се заврши 2020. година, онај код којег се тада затекну обвезнице неће отићи у УБС банку да наплати шест милијарди?” – овог пута Сабина није могла да поверује.

“Наравно да неће. Наводна Каравађова слика ће наставити да кружи Европом, баш као и наводне обвезнице УБС банке. Једни ће их препродавати другима, покушавајући да направе неку разлику у цени, или их употребљавати као колатерал за сумњиве банкарске кредите који никада неће бити враћени. Уплашене да клијенти, акционари и новинари не сазнају да су преварене лажним сликама и лажним обвезницама, банке ништа од тога неће пријављивати полицији, препродаваће сумњива и спорна потраживања разним приватним фирмама за трговину дуговима, или на основу њих опет издавати нове хартије од вредности, стварајући тако нове милијарде долара контаминиране активе.”

“Хоћеш да кажеш да банкари, новинари, полицајци, тужиоци и судије по Европи знају то?” – Софија је звучала скандализовано – “И да сви пуштају да се ова превара неометано наставља годинама!”

“Рекао бих, пре вековима него годинама, драга Софија.” – умешао се Сабахудин – “Од Светог Грала, пехара из којег је Исус пио на Последњој вечери, преко Лонгиновог копља којим је прободен на крсту, историја Европе је историја лажних артефаката. Лажних Шекспирових рукописа, Каравађових слика, скупоцених поштанских марака, моштију светаца, алхемичарског филозофског камена и еликсира вечне младости, обвезница швајцарских банака, античких грчких скулптура и древних руских икона.

Потреба човека да поседује нешто што замишља вредним и јединственим, није крађа. Она је његов покушај да се, бар за један трен, осећа вечним, његова илузија да је тако победио смрт. Да ли је то фикција или фалсификат, у крајњој линији је сасвим свеједно: свака човекова фикција је врста фалсификата стварности.”

Селена се сложула са Сабахудином:

“Све те лажне обвезнице биле су непостојећи новац, а нешто што не постоји не може се ни украсти. Баш као што и Каравађова слика коју је купио мој отац није била она украдена у катедрали у Палерму 1969. године него њена копија, и као што ни Исламска држава није легално вадила сирову нафту коју су Ердоганови танкери после превозили по Средоземљу.”

“Заборавили сте беле топазе и друге цирконе: лажне дијаманте.” – ватру разговора, који је управо замирао на згаришту тек довршене приче, за тренутак је изгледало да ће поново подстаћи пољски свештеник.

Али било је касно: Себастијан је већ дремао на Софијином рамену а Силвија се коначно склупчала као мачка, поред Серђа. Сабина је отишла до прекидача да угаси велика светла: као и сваке ноћи, спавали су са укљученим пожарним светлима, код шанка. Зато је Адам, уместо да заврши две започете полуреченице, додао трећу:

“Али они ће бити предмет наше сутрашње приче.”

X

Дан осми: прича кочије (Адам)

И као што је Соњина прича понудила само део објашњења за чим је то трагао немачки истраживачки новинар Вилхелм Бартковски када је кроз необезбеђени пролаз из уличице у Старом граду закорачио у амбис, на зид тунела железничке станице у Бремену где је нашао смрт, тако је и Селенина прича понудила само део објашњења шта је то било у сефу британског авантуристе Џемса ле Мезуријеа, када је кроз прозор свог луксузног истанбулског апартмана закорачио у смрт, на плочнику кварта Бејоглу.

Само део објашњења, јер већ смо видели: како би наши приповедачи у својим причама решавали мистерије својих претходника, тако су одједном постављали нове, које су остављали својим следбеницима.

Турски блогер Сабахудин Дулавратуту, који је из тарот шпила извукао карту Пустињака – а она је одредила редослед по којем је своју причу требало да исприча последњи – очекивао је да претходно добије два, још увек недостајућа, каменчића у мозаику: како су и где нестале лажне обвезнице швајцарске банке УБС, и како је и где нестала фатална нордијска плавуша, Ема.

Да ли су решења ове две мистерије међусобно повезана? Да ли ће их сазнати из две наредне приче: енигматичног пољског свештеника и опуштеног београдског занатлије? Да ли ће са тим решењима стићи и крај ове саге, или ће и њих двојица, уместо две тачке, на крају оставити два нова знака питања?

Од одговора на сва ова, постојећа и будућа, питања зависила је и она последња, Сабахудинова прича. А негде дубоко у себи, турски блогер је био убеђен да ће баш исход његове, последње, приче бити тај који ће одредити њихову заједничку судбину на овом чаробном брегу – како би га, да је којим случајем жив и да седи са њима, Томас Ман вероватно назвао.

Адам је, уз педантну помоћ Сабине, припремао ручак: определио се за бигош, врсту ловачког паприкаша са разним врстама меса и кобасица, спремљених уз комбиновани кисели и слатки купус. За набавку састојака било им је потребно да обиђу чак три продавнице хране, али труд се коначно исплатио. Из великог лонца убрзо су се ширили мириси који би привукли и веће гурмане него што су били наши путници и којих се не би постидели ни бољи кувари од једног свештеника и једне полицајке.

“Оче, ово јело има укус пољских шума: густих, непрегледних, испуњених чаробним причама. Каква прича иде после њега?” – био је знатижељан Серђо.

“Утисак о причи зависиће од тога шта и колико попијете.” – Адам је био помало тајанствен – “Овај пино ноар је, од свега што смо могли да пронађемо, најближи црним винима Лублинског војводства, које је опет познато по бигошу. Знате ли са ким је вино дошло у Пољску? Са првим хришћанима, јер је оно саставни део верских обреда, као крв Исусова. Стари Словени, док су још били пагани, пили су медовину.”

“Надам се, оче, да нам ово није последња вечера?” – нашалила се Селена.

“Нема нас тринаесторо. А морамо још да чујемо и Синишу и Сабахудина у наредна два дана. И да нешто једемо и тада.” – разуверио ју је свештеник.

***

“Крајем фебруара ове године телефоном ми се јавио Марек Једрашевски, надбискуп Кракова, мој стари пријатељ и формални шеф – поглавар Римокатоличке цркве у Пољској. Једрашевски је доктор филозофије, својевремено пријатељ са Жан-Пол Сартром и Емануелом Левином, дискретан посредник између генерала Јарузелског и Леха Валенсе, у оним преломним данима 1989. године. Ако је данас у Пољској уопште могуће о некоме говорити као о дубокој држави, онда је то Једрашевски.

Одмах је нагласио да је у журби а између редова сам схватио и како није згодно да ми објашњава много детаља, бар не у том тренутку. Али, и оно што је рекао већ је само по себи одвраћало мудрог човека од постављања сувишних питања. У сваком случају, разумео сам да би једна – како се изразио – наша сестра требало да стигне у Варшаву, да је прогоњена а можда јој је и живот у опасности, те се од мене очекује да је једно време, до даљњих инструкција, склоним на неко сигурно место.

У уторак, 3. марта ујутро, добио сам поруку са мени непознатог броја телефона: писали су само број лета, сат слетања и реч dzisiaj – данас. Тек преко Интернета успео сам да сазнам да се ради о лету из Беча, на варшавски аеродром Фредерик Шопен. Претпостављао сам да се ради о мистериозној гошћи али – јер порука није садржала никакве инструкције о томе како да је препознам, нити знаке распознавања – очекивао сам да она, или ма ко то био, препозна мене. То се и догодило.

Пут од аеродрома до женског манастира Свете Марте и Марије у Грабарки трајао је око два сата. Возили смо се ка истоку, висока плавуша са мало пртљага је углавном ћутала. Није користила телефон. Игуманији сам предао фотокопију њеног пасоша: Екатерина Виноградова, рођена 26. октобра 1980. године у Виници, Украјина.”

“Украјинка, у православном пољском манастиру? То се савршено уклапало, оче Адам. Нисте покушали да сазнате од кога се скривала и зашто?” – упита Сабина.

“Нисам; био је то задатак који сам добио од Једрашевског: ту се не постављају сувишна питања. Оставио је сам је код Игуманије Хермионе и вратио се у свој Бидгошћ. Ускоро је избила и пандемија короне, кретање по целој земљи се драстично смањило, а онда и потпуно престало. Сматрао сам да је мој посао завршен: што се тиче Хермионе, нова гошћа је могла да остане тамо колико је хтела. Опет, ако негде буде требало да оде, Једрашевски ће ми поново дати одговарајуће инструкције. Тако је прошло скоро месец дана.”

“Да ли се он уопште више јавио?” – заинтересовао се Сабахудин.

“Заправо није. Али јавила се она сама, крајем марта. Са мобилног телефона који је, очигледно, коначно укључила. Тражила је да дођем по њу у Грабарку, јер је желела да ми се исповеди. И то баш у мојој цркви, наше госпе краљице мира, у Бидгошћу. Био сам збуњен: не само да је то пет стотина километара далеко од места где се она тада налазила; него сам ја и римокатолички свештеник, у једној римокатоличкој цркви. Она је православна Украјинка, у православном манастиру. И тек тада сам погледао број са којег ме позвала: позивни број је био шведски.”

“И тада сте схватили да то можда ипак није Екатерина Виноградова, него нека друга жена?”

“Не потпуно: тада ми је све то било само мало чудно. Схватио сам тек сутрадан, кад сам ишао у Грабарку по њу. У току вожње опет сам добио неочекивани телефонски позив: човек са јаким руским акцентом у иначе добром енглеском питао је када ће моћи да се види са Емом Винберг.”

“Да ли је могуће!” – Соња је од почетка подозревала да Адамова прича може да има неке везе са Селенином, баш као што се и ова настављала на њену. Тако је, уосталом, било и са сваком досадашњом причом. Али да ће, готово на самом почетку, сазнати где је, како и под којим именом, нестала тајанствена Ема Винберг, изненадило је и ову искусну шпијунку. – “Сад ми је јасно зашто се није појавила у Штокхолму где смо је чекали!”

“Ема или Екатерина, како ју је већ наш свештеник Адам упознао, очигледно је имала да заврши неки посао за који ви није требало да знате. Имала је и своју паралелну мрежу подршке, о којој такође нисте ништа знали. Баш занимљиво како, тако искусна, није успела да сачува свог мужа са оне безбедне стране прозора.” – Сабахудин је звучао помало цинично; плашио се да ће се мистерија швајцарских обвезница разрешити пре његове, последње приче, и да ће му то смањити изгледе да дође до Енглескиње са великим сисама.

“Брзо се успоставило да је моја гошћа појам исповести схватила врло, хм, еластично. У колима ми је испричала да, она заправо, није Украјинка и да не изучава историју чуда раног средњег века, када је – тај мит, занимљиво, још увек деле и римокатолици и православни у источној Пољској – чудотворна икона Христа избавиоца, изнета из цркве у Мељнику и сакривена негде у шумама Грабарке, зауставила татарску инвазију у време Златне хорде.

А мала исповедаоница моје цркве у Бидгошћу, заправо, такође је била планирана да послужи у друге сврхе: не да би грешна хришћанска душа, уз моје саслужење, олакшала свој терет пред Богом, него да се обави једна мала размена. Са мог телефона позвала је непознати број са којег ми се тог јутра јавио човек са руским нагласком: примопредаја, како се изразила, биће сутра у подне, баш на месту којег сам се и прибојавао.”

“Ништа од тога те није навело да се поново јавиш Једрашевском? Ипак, тада је било прошло, ако добро пратим причу, већ месец дана. Ти си био са женом која се лажно представља, користи лажне пасоше, намерава да твоју цркву користи за сумњиве примопредаје нечега о чему ти не знаш ништа, са људима о којима не знаш ништа. Колико је све то могло да буде део инструкције коју си добио, а колико је, претпоставимо, тајанствена гошћа могла да обмане њега, баш као што је то урадила и са тобом.” – Сабина је постављала питања као професионални полицијски истражитељ, што је већег дела свог живота заиста и била, али у њеном гласу се могла осетити и стварна брига и наклоност за смушеног пољског свештеника.

“Размишљао сам о томе, истина. Али тих брига ме спасао сам Једрашевски: предвече, кад смо стигли у Бидгошћ, већ нас је чекао у парохијском дому. Њих двоје су кратко разменили поруке које су мени деловале прилично енигматично; онда ми је, онако узгред, рекао да наша сестра не може да се пријави у хотелу, јер није сигурно да било где остане забележено да је боравила у граду; коначно, поновио ми је мој задатак: да, по сваку цену, обезбедим да све оно, што ће се сутра десити у мој цркви, остане у највећој тајности. Укључујући, то је посебно нагласио, и за мене самога. Онда је отишао, без објашњења, као што је и дошао.”

“Чекај, она је на крају ту ноћ стварно спавала код тебе?” – упитао је шеретски Серђо – “Уцвељена удовица, тек ослобођена од турске присмотре после сумњивог самоубиства свог мужа, и из женског самостана где је боравила под лажним именом? Па то ти је била јединствена прилика! Ваљда ниси пропустио прилику да је утешиш? Једна божја заповест, више или мање, а било је и време короне, када Бог такве грехове ваљда опрашта лакше него у нормалним временима?”

“Чудни су путеви Господњи. Све оно што сам радио тих месец дана, сва та логистичка подршка у прерушавању, скривању и обмањивању, давање Божјег храма као места за неку нечасну трговину – све је то могло да буде саучесништво у греху много већем од пола сата баналне телесне пожуде. А ипак, тих пола сата су ми касније, на теразијама душе, изгледала много теже. Најтеже, рекао бих, кад бих знао крај приче. Овако, плашим се да још нисам открио све дубине свог греха, и предосећам да ме је Створитељ послао на ово место баш да бих их открио.”

“Адам и Ева, занимљиво. Nomen est omen. За тебе је очигледно Једрашевски био отелотворење Створитеља на Земљи. И његова наредба је била јасна: примопредаја мора да остане тајна чак и за тебе самога. Али, зашто ми се чини, Адаме, да си и ти морао да једеш са дрвета знања, баш као и твој славни имењак на почетку света? И шта је ту била јабука, и ко је била змија?” – инстинктом расног приповедача, Сабахудин је више осећао, него што је знао, да се приближавају разрешењу читаве мистерије.

“Змија је, очигледно, био Евин партнер у примопредаји: Максим Раздолкин, шеф одсека за корпоративну безбедност московске компаније Алроса, највећег руског конзорцијума за трговину дијамантима. А јабука је била садржина њене платнене торбе: јединог предмета од којег се никада није раздвајала, чак ни кад смо водили љубав претходне ноћи.

Максим није прихватио да њих двоје примопредају обаве у мраку исповедаонице, како је Ема то првобитно испланирала. Уместо тога, инсистирао је да одемо иза олтара, у сакристију. Црква је, ионако, већ била празна од верника и закључана. А онда, кад сам хтео да их оставим тамо да коначно сами ураде шта већ треба да ураде, и помолим се Богу за своје и њихове грехе, Максим је инсистирао да уђем и снимам их док обављају посао.”

“Ово постаје узбудљиво.” – коначно је признала и Сабина, гласом у којем се љубомора већ мешала са знатижељом. “Делује ми као увод у неки порно филм са групњаком.” – задовољно је констатовала Селена. “Шта је било у тој платненој торби?” – Соња је била практична.

“Осам шарених потврда, штампаних на луксузном тврдом папиру, на немачком језику, и прикачених неком месинганом дугмади у сва четири угла, за комаде тврде плуте дебљине око пет сантиметара. И десетак папира стандардног формата, на којима је било написано нешто на енглеском, некакав уговор. Максим је инсистирао да их снимим све, његовим телефоном, један по један, а да потом то учиним и са педесетак сјајних каменчића, које је извадио из мале кожне кесе, један по један.”

“Рекао бих да је Ева успела да лажне Селенине обвезнице швајцарске УБС банке замени за праве руске каменчиће. Али, ако су то стандардни Алроса дијаманти од грам и по, то је око седам и по карата, или милион и по долара по једном. Оно што је наша Селена продала Ле Мезуријеу за два милиона, да извади штету коју је њен покојни отац имао на лажном Каравађу, његова удовица је продала Русу за седамдесет пет милиона. Па, даме и господо, за тај износ се исплати мужа гурнути кроз прозор.” – задовољно је констатовао Сабахудин. Игра је опет у мојим рукама – помислио је – Ни овај пољски поп нема коначно решење. Ако ме Србин не зајебе сутрадан, имаћу крај приче у својим рукама. – исцерио се у себи.

Из тренутка слатког сањарења тргнула га је Соња:

“Мужа се увек исплати убити, чак и без икаквих пара.” – Сабахудину се учинило да је Соња баш тада, и баш само њему, кришом намигнула.

“Снимак је био потребан као доказ да се трансакција заиста одиграла, и да је оно што ће њих обоје понети из сакристије када се ускоро буду разишли, заиста оно што су једно другоме дали. Зато нису детаљно снимљене само робе него и трговци који су их размењивали: на снимку се јасно виде и лица њих обоје: Максим, висок плав Рус од четрдесетак година, Ема, Екатерина или Ева, зовите је већ како хоћете, дугачке, валовите плаве косе, мало истакнутих костију лица.

Све је то било готово за мање од пола сата: провера робе, снимање, примопредаја. Потписано, наравно, није ништа. Снимак је служио уместо записника, претпостављам. Онда је први отишао Максим, без речи. Соња ми је на олтару оставила један од педесет каменчића. Да ли је као неку награду, договорену, са мојим шефом, добротворни прилог за бернардинску цркву наше госпе краљице мира, или захвалност мени за претходну ноћ, оставила је да ја одлучим.”

“И онда је и она отишла тако као и Рус? Без поздрава?” – упита Себастијан.

“Заправо није. Оставила ми је адресу: Phantasie Vinogradova; Mariahilfer Strasse 45, Беч – и позвала да дођем понекад.”

“Чекајте, знам где је то!” – упаде одједном Силвија – “Мало испод Уметничко-историјског музеја и Мек Доналдса. Али, зар се не зове Phantasie Schmuck? Мислим, то је јувелирница. Пазарила сам тамо пар пута.” – додаде на крају са призвуком поноса.

“Очигледно је да је Ема планирала да исплати старог господина Шмука и отвори своју јувелирницу. Имајући у виду трансакцију у сакристији Адамове цркве, сасвим логичан избор. А, ако не желите да се петљате са аукцијском кућом или казином, трећи најбољи избор за прање новца је…”

Сабахудина је прекинуло свих пет дама у глас: “Јувелирница!” а Адам је наставио своју причу:

“Био сам у дилеми шта да радим, и да ли Једрашевском треба да поднесем неки извештај, како је цела операција прошла, да ли да му пријавим онај дијамант. У том размишљању прошао је један дан, па два, и три. Четвртог дана закључио сам да је најбоље да се не мешам у оно што ми није дато да разумем: ако сам вољом Створитеља дошао у то искушење, он зна зашто је то учинио; ако се Једрашевски није јављао, и он зна зашто није.”

“Тако си Адаме остао сам, са дијамантом од седам и по карата. Лепо искушење. Узгред, да ли га можда имаш при руци, волела бих да га мало видим.” – мазно упита Сабина.

“А шестог дана, била је то већ прва недеља априла, отишао сам до драгуљара Томаша у Дворцову улицу, да ми процени дијамант.”

“Ето…” – додаде цинично Сабахудин – “… увек има и нечега што можемо да урадимо сами, без помоћи Створитеља. Зашто имам утисак да нешто није функционисало како си очекивао?”

“Да, каменчић је био сјајан, бљештав, као и многе друге ствари које нас у животу најпре засене, а онда преваре. Није био дијамант. Био је готово савршени фалсификат, фалсификат који извесно нешто вреди и сам по себи, који обичан човек, без опреме за мерење тврдоће, голим оком никада не би могао да разликује. Али је био фалсификат: лажни дијамант, тзв. кубични циркон, састављен од цирконијум диоксида, а не од чистог угљеника.”

“Ема није морала да ти да ништа: ако је и имала неке обавезе, имала их је према Једрашевском, а не теби. Да је хтела да те направи будалом, не би ти ваљда оставила и адресу где ће се налазити? Рекла бих да је, по свему судећи, и сама била преварена.” – Сабина је покушавала да утеши Адама.

“Осим ако и сама није имала идеју да по Бечу продаје лажне руске дијаманте, као што је управо у твојој сакристији продале лажне обвезнице швајцарске банке? Жена је била, хм, већ извежбана у тим пословима.” – приметио је Сабахудин.

“И вероватно би било најбоље да сам заборавио на све то: било је пролеће короне, људи су масовно умирали у целој Европи, у Пољској, у моју цркву су долази верници којима је била потребна утеха. Рећи ћете: какав је то човек који се, усред толике људске несреће, бави овоземаљским вредностима, и трицама и кучинама као што су лажни дијаманти? Какав је то свештеник који згреши са својом верницом? Да, можда бих стварно на све то и заборавио, да није било две сасвим неочекиване ствари: оне ноћи коју смо заједно провели и оног снимка из сакристије сутрадан. Оне су све промениле: прва ме је повредила, друга ми је пружила могућност за освету.”

“Чекај, зар ниси снимао са Максимовог телефона? Како ти је онда остао снимак? Вратио си човеку телефон?”

“Вратио сам му, наравно. Али, док су Ема и Максим пребројавали каменчиће и обвезнице, имао сам неких тридесетак секунди у којима ме ниједно од њих није гледало. Сасвим довољно да цео снимак аплоадујем на клауд и да ми после буде доступан, а да то нико од њих двоје не зна.”

Последња реченица одјекнула је као петарда у иначе акустичним просторијама Свисеровог сенатор салона. Свештеника који јој се свиђао Сабина је погледала забринуто: као да је ових шест месеци колико је прошло од његове приче, проживео на позајмљеном времену; Серђо га је, подсвесно, већ гледао као могућу мету; Селена је промрмљала реченицу којој се увек враћала на неизвесним и опасним путевима: “Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште”; а Сабахудин је, у своју свешчицу записао кратак коментар којим ће мало друштво завршити своје приповедање за тај дан:

“Овде ће бити још лешева.”

XI

Дан девети: снажна прича (Синиша)

Чар неизвесности око нејасне судбине Еминог тела – јер, Адамова прича се претходне вечери завршила као филм из којег је, руком неког невидљивог цензора, исечен онај последњи, најузбудљивији део – међу нашим путницима се наредног јутра помешала са бригом за судбину Адамове душе. Не само да нису сазнали судбину споредне јунакиње Соњине приче (која је у међувремену постала главна јунакиња Адамове приче), већ су и даље били у недоумици шта се десило са лажним обвезницама швајцарске УБС банке, које је у њихов Декамерон укључила Селенина прича.

На реду за приповедање је тог дана био београдски занатлија Синиша Митровић: предосећајући да његова прича може да разреши бар неке од ових дилема, уочи оне последње епизоде у којој ће сви путеви судбине, како се надао, коначно бити под његовом контролом, Сабахудин га је пажљиво посматрао у току преподнева. Уобичајених неколико Бадвајзера са Серђом ујутро, потом обилазак продавница са неизбежном Селеном у потрази за храном за ручак, па онда успутно ћаскање са Силвијом око тога да ли су они први вампири били пореклом Румуни или Срби.

Вештином сасвим доброг кувара, Синиша је најпре у велику лопту од пет килограма млевеног меса умесио ситно исецкани бели и црни лук и око сто грама соли. Потом је свему томе додао бели бибер и туцану љуту паприку, које је поносно донео из продавнице зачина, и тврди качкаваљ, исечен на ситне коцкице. Онда је, најпре полако па онда све брже, из те масе почео да формира штапиће, дужине десет и ширине око два сантиметра. За то време је Селена секла парадајз за салату. Ускоро су замамни мириси, из отворене кухиње, почели да се шире Свисеровим сенатор салоном:

“Сабахудин ће сигурно рећи да је ово јело турско, Селена да је грчко, али ми га сматрамо српским. Даме и господо, данас за ручак имамо – ћевапчиће. И то од јунећег меса.”

Синиша је своје састојке – ингредијенте, како их је значајно, са ауром неког средњовековног алхемичара коју је ширио око себе, називао – планирао за сто комада ћевапчића. На крају, испало их је сто пет. На великом пладњу, у средини округлог стола за којем су седели, гомила меса деловала је импозантно – као некакав Свети грал:

“Мрзим људе који нису озбиљни око својих оброка. Има нечег тако плитког у њима.”

Сабахудин је цитирао Оскара Вајлда, мислећи све време, међутим, на Синишину причу, која је требало да почне чим се, из трпезарије, мало друштво пресели назад у салон. Зато је остао помало затечен када му је, овог пута са реченицом Сервантеса, одговорила Софија:

“Све су туге мање са хлебом.”

***

“Ја сам погребник.” – Синиша је отпочео своју причу и, сасвим мирним гласом, као да је запањеним слушаоцима управо саопштио да је обућар, наставио – “Ја сам нека врста обрнуте бабице, могли бисте да кажете. Посао бабице је да помогне људима да дођу на овај свет, мој посао им је да им помогнем да оду са њега. Ни једно, ни друго није лако: човеку је потребна помоћ, и да дође, и да оде.

Од тренутка када неко испусти душу – од старости, болести, у саобраћајној несрећи или уз малу помоћ снајпера нашег пријатеља Серђа – па све док не оде у своје вечно превибалиште, шест стопа испод земљиног шара, он је мој клијент.

Најпре, ту је документ којим ми се тело поверава: потврда о смрти лекара-мртвозорника. Потом, избор мртвачког сандука. Сандук је нераздвојни пратилац клијента: откад дође код мене, па све до краја вечности. Добро, рећи ћете, наравно, да краја вечности нема, и да ће после извесног времена све постати прах, али прах покојника ће се неминовно помешати са прахом сандука, и тај помешани прах ће наставити своје путовање у вечност. Дакле, даме и господо, избору вашег мртвачког сандука морате посветити већу пажњу него избору, рецимо, одела. Одело можете променити, а сандук не.

На крају, када сте већ у сандуку, мој посао је да вас испратим до места где ћете почивати: да вам нађем згодно парче земље, организујем гробаре, проверим да ли је ископана рупа довољно дубока и широка, и да ли је прописно затрпана. Или, да вас испратим до пећнице у којој ће ваше тело бити спаљено, његови остаци прописно измрвљени у великом металном авану, и претворени у прах.

Наша љупка Софија води рачуна о вашем тестаменту, Сабина о евентуалним злочинима које сте за живота починили, Соња о том животу понешто истражује за свој таблоид или своју агенцију, Сабахудин у некој причи може да цитира оно што сте некада рекли или написали, Серђо да вас убије ако вам се деси пех да будете предмет његовог уговора. Ја се бавим брзим, ефикасним и достојанственим уклањањем свега материјалног што остане од вас, након што оним духовним почне да се бави отац Адам.“

“Смрт је тако секси.” – чежњиво је приметила Селена, а Сабахудин је, у себи, констатовао како би прича једног погребника, сасвим логично, требало да буде последња у низу. Пре оне његове.

“Нема ничег еротичног у смрти.” – наставио је Синиша – “Прање тек умрлог тела од разних излучевина, његово облачење, као да иде на неки дугачак пут, онда затварање вилица марамом да не остану непристојно разјапљене. Препознавање покојника пред коначно затварање ковчега, па стављање малих амајлија у последњи час, обичај који корене вуче још из паганских времена. Мала деца која плачу на сахрани, фриволна удовица која одмерава новог љубавника, похлепна породица што мисли о тестаменту, новинари – ловци на неку сузу за насловну страну, разни градски згубидани и радозналци, неукусни трачеви о животу преминулог, припити свештеници и мортус пијани гробари. Последњи чин је, верујте ми, увек баналан.

Моја прича почиње средином априла ове године, у време када је готово цела Европа била затворена због короне. Добио сам изненадни ноћни позив из Беча: протојереј-ставрофор Лука Шегрт, старешина Саборног храма Светог Саве у трећем бечком бецирку, после неколико дана проведених на респиратору у болници цара Франца Јосифа, упокојио се у Господу, како је зо формулисао глас са друге стране непостојеће телефонске жице. Његова деца која живе у Београду, рекао је даље глас, инсистирају на сахрани у породичној гробници на београдском Новом гробљу. Далеко од хладног, неприступачног, туђег града на северу.

Ујутро сам прво проверио стање на свом рачуну у банци: уплаћен је аванс од пет хиљада евра, а факсом сам добио неколико уобичајених потврда од бечког мртвозорника. Затим сам код поспане службенице у аустријској амбасади завршио редовне процедуре око најаве транспорта посмртних остатака а од свог сталног добављача узео велики луксузни саркофаг, већ према угледу покојника. Због епидемијских процедура, набавио сам и мањи, метални сандук. Већ у рано поподне, кренуо сам пустим панонским ауто путевима према северу. Око десет сати увече био сам у малом хотелу у трећем бецирку. У међувремену, тело је из болнице пребачено у цркву, тамо је обучено и спремљено за преузимање. Све уобичајено, готово немачки прецизно: рокови, папири, процедуре. Све сасвим предвиђено и предвидиво.

Сишао сам до хотелског бара да попијем пар пива и ту прича почиње да се одвија оним другим, непредвиђеним и непредвидивим, током. Сели су поред мене за шанком: један са леве, други са десне стране. Имам утисак да су ме посматрали чим сам ушао у бар. Тек касније сам сазнао да су у књизи гостију потражили моје име још кад су на хотелском паркингу видели мој мерцедес за превоз покојника. Били су потпуно исти: високи и плави, очигледно једнојајчани близанци, и говорили су енглески, са неким јаким балтичким нагласком.

Ви превозите покојнике? Нисам стигао ни да одговорим на питање првог, а други се на то надовезао констатацијом: Ми имамо једно мртво тело. На то је први наставио: Али немамо потврду лекара-мртвозорника о смрти. Други се опет надовезао: Немамо потврду, али имамо двадесет хиљада евра, у готовом. Онда су обојица заћутала и једно време ме пажљиво посматрала, као неко заморче у експерименту.

Сахранити неко људско тело, без потврде мртвозорника, није наравно по закону. Шта ако човек није мртав, и одједном се пробуди у ковчегу? Шта ако је покојник био жртва убиства, па би требало обавестити полицију? Али, закон је закон, а двадесет хиљада евра је двадесет хиљада евра. Где је то тело? – упитао сам после још два пива. У нашој хотелској соби, број 208, на другом спрату, одговорио је први. А други тада није ништа рекао, него је извукао коверат – два уредно спакована пакета зелених новчаница од сто евра.

Он је заиста мртав? Моје друго питање – а већ прво је било знак да размишљам о њиховој понуди – додатно је одобровољило близанце. Она је заиста мртва, рекао је први. Мртва, мртвијацата, додао је други. И не бојте се, нема везе са короном, није заразна, охрабрио ме је први. Однекуд је дошла, не знамо тачно одакле – наставио је други – па би било лепо да некуда оде, а да не знамо тачно где?

Тело је лежало на кревету, потпуно обучено. Плавуша, ситне грађе, касних тридесетих година. Плава, готово љубичаста, боја лица јасно је указивала да се неће одједном пробудити. Јастук, са траговима очајничких угриза, јасно је опет указивао на узрок смрти: гушење.

Ето, ваљда је поподне заспала лежећи на стомаку – опет је тишину разбио први. И тако тврдо спавала да се није окренула, наставио је други. А није била ни пријављена као хотелски гост – први је наставио да описује чудне догађаје тог дана. Људи умиру ових дана масовно, други је слегао раменима.

Нисам имао потврду о смрти, ни копију пасоша. Имао сам мртво тело непознате жене, коверат са двадесет хиљада евра, велики саркофаг у који су лако могла да стану два тела, једно преко другог, и два брата близанца, неког неодређеног балтичког порекла, који нису крили своју жељу да што пре завршимо трансакцију, како би и они могли да напусте Беч.

Да, могао сам да узмем и тело и новац, и ујутро одем до полиције и пријавим цео случај. Близанци су, свакако, били свесни тог ризика. Али, шта бих тиме постигао? Извесно, само бих себи навукао беду на врат. Као сведок истраге, не бих могао да одем назад за Београд на време, што би угрозило сахрану свештеника Шегрта. Док бих ја и дошао до полиције, близанци би сигурно ишчезли из хотела; ко зна под којим су лажним именима били и пријављени. Новац би био заплењен, као доказ у кривичној истрази. Можда би ме полиција сматрала и саучесником, а не савесним грађанином? Жена је била мртва, па мртва, и њој више нисам могао да помогнем. Осим да је прописно и хришћански сахраним, што је уосталом и мој посао. Ја сам погребник, нисам детектив.

Када сам сутра заварио метални сандук у којем су била оба тела, једно преко другог, и потом га ставио у саркофаг, имао сам двадесет пет хиљада евра. Двадесет од тајанствених близанаца, за плаву жену без идентитета и потврде о смрти, и пет од породице свештеника Луке Шегрта. Наравно да ниједном полицајцу и царинику није пало на памет да отвара заварени ковчег са телом жртве короне. Нити је то пало на памет Шегртовој породици у српској престоници, а још мање било коме од службених лица на београдском Новом гробљу.

У понедељак, на други дан православног Ускрса, са свега неколицином присутних и уз опело у скраћеној верзији, под маскама које су свима сакривале лица, сахранио сам двоје људи под именом једног. Тело часног протојереја-ставрофора било је положено преко тела мистериозне плавуше, жртве нечега што је, вероватно, било убиство, али више није било начина да се то докаже.

Ипак, пре него што сам заварио ковчег, направио сам снимак мобилним телефоном. Погледајте.“

И када је Синиша на екрану свог телефона показао слику мртвог лица, Соња и Адам су, готово одједном, узвикнули:

“Ема! Ема Винберг! Сад коначно знамо где је!”

А турски блогер, Сабахудин Дилавратуту, у своју је свешчицу записао: “снажна карта, два тела, Свети Георгије убива аждаху”.

XII

Дан десети: Пустињакова прича (Сабахудин)

Када је београдски погребник Синиша Митровић, претходне вечери, завршио са својом причом, једно исто питање се, у овом или оном облику, мувало по глави сваког од наших десет јунака. Ипак, први га је гласно изговорио Себастијан, смушени бриселски консултант, негде у току преподнева; оно је, само на први поглед, изгледало помало бесмислено: шта ће се десити кад данас и Сабахудин заврши своју причу, и тиме цео циклус буде коначно завршен?

Изгледало је како су сви путници већ испричали оне најзанимљивије – или бар најбизарније – епизоде из својих живота. Да им ништа није остало за други, трећи, или било који следећи циклус. Они су сви поделили своје тајне и, колико су могли, једни другима помогли да разреше мистерије са којима су до тада живели. У некој мери, сигурно су у томе и успели. Ипак, иако је досадашњих девет прича имало неке заједничке ликове и догађаје, па чак и узајамне узроке и последице, сви су некако осећали да им и даље недостаје нешто дубље: смисао.

Шта ће случајним познаницима, принудним пријатељима и невољним приповедачима донети ова изненадна колективна искреност? Спасење? Или проклетство? Постоји ли неки излаз из Свисеровог сенатор салона? Или ће у њему остати вечно заточени? У њиховом малом свету, није било поштених и добрих – да ли је онда уопште имало смисла неком небеском апотекарском вагом одмеравати непоштење и зло?

Сва ова питања су, већ данима, прогањала и нашег последњег приповедача, контроверзног турског блогера и писца, Сабахудина Дилавратутуа. Од његове приче сви су потајно очекивали не само да заврши овај бизарни циклус, већ и да га заврши на начин на који ће, свако од њих, и своју сопствену причу коначно моћи да остави иза себе и да настави са својим животом.

Живот после короне биће могућ једино ако иза себе оставимо духове живота пре короне. Тако ће велика епидемија бити и велика катарза, велико чистилиште.

Са овим мислима Сабахудин је, уз Соњину помоћ, већ припремао турске сарме за већ уобичајени заједнички ручак. Последња вечера и све оно што долази после ње, зависиће од његове приче.

“Ти си извукао Пустињака. Знаш ли шта та карта у тароту значи?” – упитала га је одједном Соња док су завијали сарме.

“Видим да приказује старог човека под пелерином, на врху планине, са штапом и осветљеном светиљком. Не знам шта та симболика значи у тароту, додуше.” – одговори Сабахудин.

“Стојиш, дакле, на врху планине. Са тог врха, гледајући иза себе, можеш да видиш све наше приче у последњих девет дана. Осветљена лампа је Лампа истине, са којом водиш оне који не знају и не виде а иду иза тебе. Штап ти помаже да се снађеш на уским и несигурним стазама у трагању за истином која је испред тебе. Пелерина је, опет, знак дискреције. На теби је да, у причи коју ћеш испричати овог поподнева, одлучиш који ћеш од ова три симбола да употребиш.”

“А могу само један од та три?”

“Можеш колико год хоћеш, али мораш да знаш где ће те, и где ће све нас заједно, који од њих одвести. Нико од нас не завршава овај циклус прича у оној улози у којој је био кад смо га почели. Свако је одао неку своју тајну и испоставило се да смо сви судбински повезани на многобројне начине, о којима нисмо могли ни да сањамо пре овог случајног сусрета. Ако се извучемо одавде, прошлост богату авантурама морамо да заменимо за неизвесну будућност.

Али, ниједна од ових прича није открила све тајне њеног приповедача. Остале су неизречене многе скривене везе. Можда смо се ипак, чак и у овим шокантним причама, представили бољим него што стварно јесмо? На теби је да пронађеш одговоре на сва ова питања и одмериш које ћеш нам од свих тих одговора саопштити, а које ћеш прећутати: то је светиљка коју држиш у руци.”

“А штап?”

“Штап је живот који свакога од нас очекује кад одавде изађемо. Ако изађемо. Ако лампа осветљава оно што је било, штап показује оно што ће бити.”

“Пелерина?”

“Пелерина је симбол наших малих тајни. До сада, оне су биле појединачне; после овог сусрета, оне су заједничке. На неки начин, причајући и слушајући једни друге, хтели – не хтели, постали смо саучесници. Наше тајне ће остати испод твоје пелерине.”

“Ти сада очекујеш да ја решим све ваше проблеме које сте нагомилали у у последњих четврт века, да вам кажем све што сте једни о другима прећутали, да вам покажем пут даље и још да сачувам ваше, сада заједничке, тајне? Да није то мало много од једног старог Пустињака, у само једној причи?”

“Судбина ти је наменила ту улогу: посао којим се бавиш и карта коју си извукао. Знам да ти је првобитна идеја била да од свих ових прича направиш роман, али погледај реално: какав би то роман био без краја? Недовршен. А видиш, за разлику од свих других писаца, који своје јунаке морају да измишљају и замишљају, ови твоји јунаци су живи људи, од крви и меса, ту испред тебе. Они дишу, једу, пију, смеју се, плачу; они зевају, чачкају нос, серу и пишају; они су наивни, лукави, похлепни, добродушни, циције, расипници; они спасавају животе и убијају, искрени су и лажу, они су сви – ти. Гледајући у сваког од нас, ти гледаш и у један део себе.”

“Они се и јебу?” – упита изненада Сабахудин, гледајући безобразно у Соњине груди.

“Да, они се и јебу. Ако им такву судбину предвидиш у својој причи. Крај романа – јер твоја прича биће крај твог романа – је и крај једног времена, подједнако и за твоје јунаке и за тебе. Само што си ти, за разлику од свих нас, у прилици да га сада сам напишеш. Још увек. Не заувек.”

У току ручка, Сабахудин је пажљиво посматрао сваког од својих девет сапатника. Да ли су они заиста заслужили крај приче? Знао је: ако данас не буде спојио свих девет делова слагалице, ако не буде успео да открије оне тајне које су остале скривене испод њихових девет приповести, да преостале празнине попуни разумним објашњењима, повеже узроке и последице; ако не буде могао да поново састави људе, изгубљене и размрвљене у вихору догађаја за последњих четврт века, ако им не понуди неки излаз из овог не-простора и не-времена – они ће сви бити осуђени да заувек остану ту, у Свисеровом сенатор салону, као у неком луксузном чистилишту, у ничијој земљи између прошлости и будућности, распети на крсту проклетства одласка и спасења доласка, заувек заборављени у неутралној зони између два лета.

И на ту судбину ће, заједно са њима, бити осуђен и он, као њихов Писац. А ако би се тако нешто десило, он онда никада не би могао да дође ни до Соње – јер у не-простору и не-времену не постоје ни жене. Постоје само утваре.

**

“Последњег дана октобра, у години велике заразе, десет људи се случајно затекло на месту са којег више нигде нису могли да оду. Док не испричају своје приче. Али, пре него што је нека невидљива рука поставила сценографију за овај неочекивани обрт, за драматично финале, сви они су ипак, однекуд и са неким разлозима, дошли у страни град. Кренули су из својих далеких станишта, у време када се нигде није путовало без јаких разлога. Зато, хајде да прво видимо шта је свако од њих овде стварно радио? Почнимо од почетка, редоследом који су одредиле карте:

Себастијан, прогоњен већ пуне две деценије кошмаром трагедије којој је и сам посредно допринео, потајно се надао да у Цириху нађе свог Мефистофелеса, Виктора Рохана; мислећи да је он још жив хтео је да поравна рачуне. Као што је, уосталом, чинио сваки пут у свом новом послу – јер је Себастијан већ двадесет година, хм, консултант у једном врло специфичном послу. Али на то ћемо се мало касније вратити.

Баш као што је и Силвија очекивала да у граду затекне Фила Блума, чувши да је изашао из америчког затвора и замољена да му пренесе му неке поруке. Да ли је до приче о састанку Рохана и Блума, очигледно негде и из неког разлога измишљене, дошло случајно? Није, јер је разлог наводног сусрета њих двојице, мртвог и живог човека, требало да буде подела новца заосталог са рачуна старог Кадима ал-Хилија на рачуну у Рајфајзен банци, на Лимат кеју број 68.

Ти си, Софија, знала за тај рачун, јер га је ирачки трговац поменуо када ти је диктирао тестамент у Севиљи, 2011. Имала си и први део шифре, коју си нашла заједно са тапијама, и који ниси вратила у оној анонимној поштанској пошиљци из Португалије. Други део је био код Филипа Блума: постоји записник ФБИ о предметима одузетим приликом хаопшења. Стари Кадим ал-Хили је рачун обезбедио двоструком шифром, јер је веровао да ће, ако сваком од своје двојице синова остави један њен део, тако зацементирати слогу породице после своје смрти.

Знала си такође и износ на рачуну: милион британских фунти. Знала си, наравно, и да су на паркингу Матине већ следеће године убијени Кадимови наследници и чекала си да Блум изађе из америчког затвора, да би му преко Силвије послала предлог како да тај – сада ничији – новац поделите.

Али никада ниси мислила да тај договор заиста поштујеш, зар не? Зато си ангажовала Серђа да оно што није успео да уради на паркингу Матине у француским Алпима, сада уради на Лимат кеју у Цириху: прецизно испаљен метак у главу Филипа Блума, донео би ти цео милион фунти, не само половину.

Пошто Серђа ниси познавала, морала си да ангажујеш Посредника. О, па и Посредник је овде са нама: то је наш смушени бриселски консултант Себастијан, који своје кошмаре због једне смрти већ две деценије покушава да одагна производећи нове смрти, као Серђов пословођа, организатор десетина плаћених убистава у Европи. Шифра за његово ангажовање – коју су знали само посвећени у том кругу наручилаца – увек је била иста: Виктор Рохан.

Твој проблем Софија је, међутим, био тај што су се Себастијан и Серђо такође нешто договорили: наш виртуоз на снајперу не би био испалио један метак, него два. Уместо једног леша, на кеју би остала два, уместо да новац поделите Блум и ти, поделили би га њих двојица јер би вас двоје било мртво. Непрофесионално са њихове стране? Извесно, да. Али један милион је један милион. То што си се у смушеног консултанта који је хтео да те убије заљубила већ прве вечери? Прст судбине? Вероватно.

Међутим, Блум се није појавио на аеродрому: узалуд си га тражила, зар не? Уместо њега си видела Силвију, коју ниси очекивала. Зато си и закаснила са изласком када је наређена евакуација. Неко је ипак спречио Фила Блума да допутује из Тексаса? Остала си без другог дела шифре, са италијанским плаћеним убицом и његовим Посредником на врату.

Ту долазимо до наше љупке Соње: у потрази за несталим обвезницама УБС банке и својим несталим агентом, Емом Винберг, она је била убеђена да је баш Сабина узела нешто што је она одавно тражила и што је – како је мислила – било код Вилхелма Бартковског. Пре него што га је, јел’да, гурнула у смрт кроз ону рупу у зиду у Бремену. Али, шта је то могло да буде? Њих две су то решиле да расправе овде.

Али, то исто је, за свој рачун, покушао да открије и отац Адам Абрамович, организујући Емин сусрет са руским трговцем дијамантима, Максимом. Али, овде имамо једну јако занимљиву ситуацију, на којој вреди да се мало задржимо. Да ли је неко од вас, за све ове дане, уочио један мали детаљ? Видите, сва наша имена почињу на слово С: Себастијан, Силвија, Софија, Серђо, Сабина, Соња, Селена, Синиша, Сабахудин. Једини изузетак је био Адам. Коинциденција, рећи ћете: слово С је често почетно слово имена у већини европских језика. Али, шта ако је ипак постојао неки други, виши, разлог да нас господин случај овде окупи – а токови свих досадашњих прича и њихова повезаност указују ми да ту могућност не можемо да искључимо – зашто је онда баш Адам био изузетак од овог правила о именима? Па, напросто зато што он и није био никакав изузетак.

Дакле, господин у црној свештеничкој одори није Адам Абрамович. Узгред, он није ни свештеник, зар не? – Сабахудин се у том тренутку окренуо према збланутом човеку у црној свештеничкој одежди – Сећате се како је вешто мешао тарот карте оног првог дана? Јер онај прави Адам Абрамович, оснивач Језуитског друштва у Вилни, мртав је већ двесто педесет година и сада се извесно забавља посматрајући нас све са неког облака.

Виши разлог, који нам често није видљив и када се налази пред нашим очима, не предвиђа никакве изузетке: даме и господо, упознајте Станислава Ковалчика: надрилекара, хироманта, прорицатеља судбине, аматерског глумца, варалицу на картама, препродавца крадених и фалсификованих икона из Бидгошћа, понекад сарадника руских специјалних служби, понекад британских, а понекад – као у овом случају – и једних и других… Овог пролећа, Станислав је имао задатак да украде кључ бернардинске цркве у свом граду, затворене у току пандемије, како би тамо, за двоје учесника, приредио илузију тајне размене.

Зашто је Станислав одједном морао да постане извесни Адам од пре два и по века? Па из истих разлога их којих је и Сабинин некадашњи љубавник, а каснија жртва, морао да постане Вилхелм Бартковски, осуђеник мртав већ пола века. Соња је, једноставно, волела да својим агентима даје имена мртвих људи. Као што су и све наше карте у тароту носиле фиктивна имена, тако су их носили и сви њени агенти.

Станислав је у својој причи пропустио само један мали детаљ, на који већина вас није обратила пажњу: коме је послао снимак Емине и Максимове размене из сакристије? Онај који је аплоадовао на клауд? Па, наравно, Соњи, у очајничком покушају да некако наплати онај лажни дијамант. Али, Соња ни тамо није нашла оно што је очекивала. И зато су њих двоје морали да се нађу овде: ти, Станиславе, у нади да јој некако увалиш тај лажни дијамант, она у нади да преко тебе пронађе онај свој недостајући мали детаљ, већ у страху да га са собом није понела Ема, незнано где.

Сада долазимо до врло занимљиве ситуације: Соња, ти си знала тачно шта тражиш, али ниси знала где је Ема; Адаме, ти си знао где је Ема, али ниси знао тачно шта тражиш? Зар не? Зато је Соња морала да позове Селену, а Адам Синишу, па су нам се и њих двоје придружили.

Соња није знала да ли је, приликом трансакције у Атини, Селена Ле Мезуријеу уопште предала комплетну документацију, па самим тим ни да ли је она коју је Ема понела из Истанбула била комплетна; Адам, опет, није знао да ли је, на женском лешу који је својим рукама ставио у лимени ковчег у Бечу и касније покрио лешом српског свештеника Луке Шегрта, Синиша Митровић нашао нешто неуобичајено, и – ако јесте – да ли је то нешто отишло под земљу београдског Новог гробља, или га је Синиша можда узео? Јер, два брата Литванца – која је послао у Беч да је за сваки случај убију – то што су тражили нису нашли.”

“Да вам помогнем свима: H-1896-A и Е-1532-А – одједном се у Сабахудинов монолог умешала Селена – “То је оно што су сви тражили, али то није никада постојало. Није бар у физичком облику, па није могло да буде ни на Емином телу, ни живом, ни мртвом. Руски трговац лажним дијамантима очигледно није ни знао да постоји, па је зато трансакција у сакристији прошла без проблема. Соња је све коцкице склопила тек касније, када је британски обавештајац из Женеве јавио да су неки Руси покушали да провере статус обвезница, почетком септембра, па су одбијени. Адам, Станислав, или како се већ наш пријатељ све зове, је веровао да су га преварили браћа Литванци, близанци су сумњичили мог слатког Синишу.”

“А у ствари, радило се о шифрама, зар не?” – упита Сабахудин Селену – “Да би обвезнице могле да се наплате, доносилац мора да саопшти обе комбинације слова и бројева.”

“Тако је. Ле Мезурије није знао да постоје две комбинације, па сам му дала само прву. Да би могао да наплати било шта, била му је потребна и друга. Међутим, Ема није знала да постоји ни прва, и гурнула га је кроз прозор њиховог стана у Истанбулу, нестрпљива да га се што пре ослободи. Пошто Ле Мезурије ту једну комбинацију коју је добио нигде није записао, него ју је запамтио, Ема је била убеђена да она не постоји. Ви сте овде, у ствари, први који сте уопште сазнали обе шифре.”

“Али, сада нам шифре баш ништа не вреде, јер су обвезнице физички код Руса, који. опет. немају потребне шифре. Када истекне 2020. година, неће моћи да их наплате. Бартковски, Ле Мезурије и Ема су изгубили животе због сасвим погрешне претпоставке да се ради о неком материјалном предмету а не о комбинацијама наученим напамет. Баш као што су и Ал-Хилијеви изгубили животе због рачуна у Рајфајзен банци за који је увек недостајало пола шифре. Каква колосална гомила аматерских грешака.” – закључи тужно Сабахудин.

У причу се опет укључила Соња:

“Можемо да видимо са швајцарским властима да ухапсе руске курире ако се појаве са обвезницама, првог радног дана у 2021. години. Али сумњам да ће они уопште доћи. Наша служба цени да ће вероватно папире послати за Америку и тамо их користити за дестабилизацију финансијских тржишта после избора: уносиће их у капитал разних фиктивних предузећа која ће онда подизати банкарске кредите и бавити се шпекулацијама. За све то им никакве шифре неће бити потребне.

Од свих силних милијарди остаје нам, дакле, само онај један милион фунти у Рајфајзен банци на Лимат кеју. То је једини стварни новац који је у нашим причама икада постојао: Каравађово платно, швајцарске обвезнице и руски дијаманти – све су то били фалсификати.“

У том тренутку, у разговор се умешала Силвија:

“Узгред, Сабахудин је био у праву: Фил Блум је заиста требало да дође у Цирих, али нисам га ја спречила у томе, него корона. Умро је на респиратору у болници Светог Давида у Остину, Тексас, средином октобра. Претходно ми је послао поруку са оним делом шифре који је био код њега и пожелео ми пуно среће. Знао је да му, тамо где иде, више неће бити потребан. Зато сам и дошла у Цирих.”

“То значи да, пошто сада имамо оба дела шифре, ако изађемо из овог уклетог аеродрома живи, можемо да се једноставно прошетамо до Лимат кеја и подигнемо сав тај новац?” – узбуђено рече Софија.

“Под условом да нас Серђо не ликвидира, као што је требало да уради са Блумом и са тобом. Јер, његов уговор још траје. А то значи да ћемо морати да и њега укључимо у поделу.”

“Онда ћете морати да укључите и мене. Ја имам пола шифре, а ми смо сада заједно.” – додаде поносна румунска европосланица Силвија, држећи руку на колену италијанског плаћеног убице.

“У ствари, ми смо сви овде на неки начин сада постали саучесници, зар не? Захваљујући нашем Сабахудину, коначно смо склопили све коцкице у мозаику. Сазнали смо довољно једни о другима да је једини начин на који сада можемо да наставимо са својим животима, заједничко ћутање. А ништа тако чврсто не повезује људе, као што то чини учешће у заједничком злочину.” – замишљено рече Синиша Митровић – “Како да решимо ову Рубикову коцку?”

“Једноставно: пет парова, по две стотине хиљада фунти сваком. Мали џепарац за нови живот после короне!” – изговарајући ове речи, турски блогер је дискретно погледао Британку која му се насмешила – било је у том осмеху и професионалног уважавања и признања пораза, и слатког осећаја капитулације; а онда је кокетно слегла раменима – па, одувек је волела старије мушкарце – и весело рекла:

“Онда је то један изузетан разлог да вечерас сви заједно прославимо: преко пута, у рафовима продавнице Ладерах, видела сам три боце Veuve Clicquot шампањца, Острих лимитид серија, свака боца има по три литра. Хајде, док ми жене овде спремимо чаше, да их неки мушкарац добровољац донесе!”

XIII

Епилог: опклада Луцифера и Михајла

А онда је свих пет парова у Свисеровом сенатор салону, по завршетку Сабахудинове приче и генијалног решења које је на њеном завршетку предложио и после еуфорично испијеног шампањца, коначно заспало. Загрљени, одједном су заборавили све своје гриже савести, почињена недела, страхове, кошмаре и ноћне море и спавали мирним сном поново пронађених праведника.

У том тренутку се и директан пренос слике и тона – који је претходних десет дана заокупљао пажњу двојице пажљивих посматрача – коначно завршио. Тада се и овај наш Декамерон у Алпима скоро приближио свом крају; скоро, кажемо – јер пре краја требало је одредити и коначне судбине његових десет јунака.

Посматрачи – који су се до тада пажљиво уздржавали од било каквог коментара – отпочели су један надасве занимљив дијалог:

“Ето, изгубио си ову опкладу: од свих десеторо, на крају, не можеш да нађеш ниједног човека. Све је то ипак један шљам. Монструми, наказе у људском облику. Они су метастазе канцера Европе. То су све безвредне вреће гована!”

“Ја бих рекао да сам добио опкладу: доказао сам ти да је свако од њих човек а не машина. Ниједан човек није савршен. И доказао сам ти да сви они, нама двојици упркос, имају своју слободну вољу. Некада већу, некада мању, али њихови поступци никада нису унапред одређени. Понекад, чак, они су и тешко предвидиви.”

“Ха, ма погледај само све те ништарије: белгијски преварант због чије је похлепе изгорела она девојчица; румунска европосланица која је каријеру направила као проститутка; шпанска судија која замењује фасцикле у доказима предмета и покушава да украде новац од старца на самрти, којем је саставила тестамент; италијански архитекта и историчар уметности који је заправо плаћени убица; немачка детективка која уклања незгодне сведоке; британска новинарка, маскирани агент тајне службе; грчка продавачица фалсификованих швајцарских обвезница; лажни пољски свештеник који посредује у продаји лажних дијаманата; српски погребник који за новац сахрањује по два леша у истом сандуку. И на послетку, онај опскурни турски блогер који ужива у свему томе, као у неком свом експерименту in vivo и на крају им нуди решење како да поделе туђ новац и изађу из свега као часни људи! Па у ових десет дана видели смо целу пијацу људских душа! Не знам само у који круг пакла бих кога од њих пре сместио?”

“Они су сви били жртве времена у којима су живели, много више него што су сами били творци тих времена или кривци за њих. Тачно, недостајало им је помало среће, помало храбрости, непто поштења, фалило им је тачно оних пар коцкица да се поклопе у одсудном тренутку. Оних, које си им ти увек узимао…”

“А ти си им те коцкице стално додавао! Незаслужено. Послао си оног Рохана баш у Букурешт, да тамо буде узидан у темеље банке…”

“И тако сам искупио Себастијанову душу.”

“Па си послао Фила Блума у Ирак, да шпијунира високе америчке официре по борделима, како би био спакован у затвор у Вирџинији. Тако си искупио Софију, корумпирану судију.”

“Ти си одредио баш Серђа да изврши оно плаћено убиство у француским Алпима, али сам те спречио у последњи час јер је жртве ипак убио француски стрелац. Тако сам спасао и Серђа.”

“Али немачку полицајку која је гурнула новинара кроз рупу у зиду не можеш да спасеш. Душа кучке из Бремена је сада моја!”

“Могу, форензика је доказала да је новинар у амбис закорачио сам, јер си га ти убедио да су то баш она чудесна врата у зиду из Велсове приче, која је јадан тражио цео живот. Она се тамо затекла са идејом да га убије, али није стигла ни да га дотакне. Пожурио си поново.”

“Соња је подметнула Швеђанку Ле Мезуријеу у Истанбулу. Која га је после гурнула кроз прозор. Да би та лажна новинарка све после заташкала као самоубиство.”

“Да се Ле Мезурије није спетљао са Швеђанком и да није пао кроз тај прозор у Истанбулу, биле би откривене многе незгодне тајне о финансирању операција у Сирији. Соња је ту била само чистачица за своју фирму.”

“И после је створила лик лажног пољског свештеника који ће оскрнавити божји храм, да би кроз лажну исповест дошао до швајцарских обвезница. А он их је, уместо тога, дао својим мутним руским везама!”

“Те обвезнице никада нису постојале, њих је све фалсификовала Гркиња, и оне су после само кружиле по Европи као фантомски новац. Оно што не постоји не може се ни украсти.”

“Али постоји оних милон фунти Кадима ал-Хилија у Цириху. То је једини стварни новац. И свих ових десеторо бедника се на крају сложило само око једне ствари: како да га украду и поделе!”

“Више нема живих наследника старог Ирачанина. Могу да га узму или они, или да остане банци. Њима ће, бар, помоћи да почну своје нове животе после короне. Мени се Сабахудинов предлог баш допао?”

“На крају си морао да убијеш и Швеђанку. Не рачунајући наше заморчиће, она је била последњи живи сведок неког детаља наше опкладе.”

“Швеђанку су убила она два брата Литванца, јер су погрешно веровали да су њени дијаманти прави, а не лажни. Ах Луцифере, и ту си ти умешао своја копита. Узгред, ти Литванци нису никада били део наше опкладе. Води њих у пакао, а ово десеторо да пустимо?”

“Узећу ти и Србина, погребника.”

“Зашто њега? Он је једини од свих радио свој посао, сахрањивао је људе и ничију смрт није скривио, ни непосредно ни посредно? Добро, сахрањивао их је мало и прековремено…”

“Знаш, помало ми се свиђа његов дух: замисли генијалну идеју – сахранити двоје људи у истом сандуку, у време епидемије короне… Коме ће још пасти на памет да леш шведске трговкиње дијамантима, нестале у Бечу са лажним украјинским пасошем, од свих места на свету потражи баш на београдском Новом гробљу?”

“Мислиш да би Митровић, једног дана, могао да те замени? Да би могао да буде Ђаво?”

“Тебе свакако не може да замени. Он Анђео не може да буде. А у нашем свету, треће не постоји.”

***

Са помешаним осећајима носталгије, олакшања, знатижеље и задовољства – ако се код ђавола и анђела о осећањима уопште може говорити – Луцифер и Михаило су заједно откуцали поруку Виоли Амхерд: да је строго поверљива информација о смртоносном агенсу Ковид19 на аеродрому у Цириху била лажна, последица чудног сплета околности и невероватних неспоразума и пропуста у комуникацији неколико тајних служби. Протоколи Армагедон могли су да буду одмах укинути!

“Знаш, много волим ове тајне службе. Откако смо измислили проститутке и пророчице, па пре две хиљаде година цркве и јеретике, па онда инквизиције и алхемичаре, па политичаре и новинаре, службе су нам ипак најбоља играчка. Прави чаробни штапић: нико ништа не пита!” – Луцифер је био одушевљен овом малом преваром.

Њихова заједничка игра, која је трајала тачно двадесет пет година – откако су из досаде послали чудан допис у Брисел, да је једној школи у Брчком потребно реновирање – једна од четири игре колико су укупно играли у сваком од векова, управо се завршавала. На деветој планети која је кружила око звезде, у Европи, у Свисеровом сенатор салону затвореног Терминала Е на аеродрому у Цириху, била је среда, 11. новембар 2020. године, негде пред зору; тамо где су се њих двојица налазили, ни време ни простор ионако никада нису постојали.

“Сада почињемо са новим циклусом. Изабери својих нових пет играча. И пази, у новом циклусу ћу ти показати чуда која тек долазе: шта све може да се постигне префињеним техникама обликовања свести: сликама, филмовима, фотомонтажама, хајповима, троловима, ботовима, виралним постовима, спиновима…” – Михаило се већ радовао новој опклади.

“Јао, то ме баш занима. Изабери и ти твојих нових пет играча, па да почнемо.”

“Може, али само под једним условом: ово десеторо у сенатор салону, када се ујутро пробуде, неће се више ничега сећати. Ни своје приче, ни било којег детаља из других девет прича које су чули, ниједне своје суицидне мисли, ниједног малог флерта, ни оног милиона који су се ноћас договорили како да поделе. Сви они ће ујутро бити поново потпуни странци, као што су били на Ноћ вештица када су се први пут видели и упознали. Никада више, до краја њихових живота, неће се поново видети. То је био наш договор: ако их већ пуштамо да преживе, онда их враћамо у њихове животе, неоштећене.” – Михаило је, за сваки случај, свог саиграча поновио на договорена правила игре. Са ђаволима се, уосталом, никад не зна?

А онда, као да се одједном сетио још нечег важног, анђео рече:

“Е да, има ту још један детаљ Луцифере! Знаш, онај опскурни турски блогер и писац, са презименом те бодљикаве биљке, што је пажљиво бележио сваки детаљ из њихових прича за свој будући роман. Кад се ујутро сви пробуде, ни он више не сме имати ништа у својој џрној свешчици. Ма замисли само да му падне на памет да све те наше мале игре стварно негде објави?”

“Хм, да, црна свешчица тог чичка би могла да буде баш незгодан доказ о нашим анђеоским и ђаволским опкладама. Добро си ме подсетио, морамо и све то некако да избришемо. Ко ће се позабавити њим? Ти или ја?“

“Бацамо новчић, као и обично. Писмо или глава?”

Memoari antiheroja (John Bolton, “The Room Where it Happened”, 2020)

The Room Where it Happened

Džon R. Bolton

Simon & Schuster, jun 2020, 592 strane

U najkritičnijem trenutku svog jedinog i nezavršenog mandata, aprila 1961. godine, posle očajno loše planirane i aljkavo izvedene invazije u Zalivu svinja, kada je propao pokušaj nasilnog svrgavanja kubanskog lidera Fidela Kastra, američki predsednik Džon Kenedi je rekao:

“Dobili smo veliki udarac – i zaslužili smo ga. Ali možda ćemo iz njega nešto da naučimo?”

Džon  Bolton je izučavao ovaj trenutak u američkoj istoriji, ali očigledno iz njega nije naučio mnogo toga. Kao savetnik za nacionalnu bezbednost Donalda Trampa, u aprilu 2019. godine, govorio je na skupu Udruženja veterana iz Zaliva svinja (većina Amerikanaca, naravno, nema pojma da takva grupa uopšte postoji). Imitirajući, sa distance od pola veka, Kenedijev rečnik iz vremena Hladnog rata, Bolton je obećao da će njegova administracija konačno zbaciti “trojku tiranije” u Venecureli, Nikaragvi i, naravno, na Kubi. Bila je to još jedna prilika za mlaćenje prazne slame…

Jer, oni koji su slušali Boltona pažljivije sigurno su zapazili sličnosti između njegove “trojke tiranije” i ranijih neologizama kao što su bile “osovina zla”, “komunistički monolit” ili “domine koja se ruše”. Sve ove, često banalne, fraze zavodnički izjednačavaju sve istorijske, geografske i kulturne specifičnosti različitih režima, preteruju u projekcijama širine pretnje po nacionalnu bezbednost SAD i preuveličavaju stvarne kapacitete američke moći.

Kenedi je počeo da shvata sve ove nedostatke u američkom strategijskom mišljenju posle fijaska u Zalivu svinja, njegovi manje inteligentni naslednici verovatno nisu – jer su ih ponovili u Vijetnamu, Avganistanu, Iraku i Libiji. Bolton, opet, ništa nije naučio iz svega toga. Njegovi memoari, “Soba gde se to dogodilo”, u stvari, zaslužuju potpuno drugačiji naslov: “Kako sam naučio da ne brinem i zavoleo bombu” (po podnaslovu filma Stenlija Kjubrika, “Doktor Stejndžlav” iz 1964. godine).

Mada, verovatno bi čak i Kjubrikov junak, nezaboravni militarista, general “Bak” Turgidson, pocrveneo pred Boltonovom kombinacijom ozbiljnosti, jednostavnosti i egocentrizma. Ono što je neizostavni prvi utisak nakon čitanja: Bolton, izgleda, još uvek ne može da prizna da su svi njegovi pozivi, i oni po medijima i oni drugi, po kabinetima, na unilateralni intervencionizam, svaki put propali. Poglavlje o Latinskoj Americi Bolton završava sa obećanjem, nenamerno ironičnim: “Venecuela će biti slobodna.”

Cinik bi na to obećanje odgovorio pitanjem: “Slobodna kao Irak ili Avganistan?”. Ali, pitanje bi bilo suvišno, jer Boltonova knjiga obiluje i drugim primerima sličnih obećanja jednostrane primene američke moći: u Iranu ili Severnoj Koreji, na primer. Autor tvrdi da je to “odgovarajući” model za razmišljanje i kada se radi o novim zonama konflikta. I to ne samo realnim, geografskim, nego i onim virtuelnim. Sajberprostor, recimo, po Boltonu ne bi trebalo da bude:

“… materijalno različit od ostatka ljudskog iskustva: prvobitna država anarhije iz koje snaga i odlučnost, potpomognute sa dovoljno ofanzivnog oružja, mogu da stvore strukture odvraćanja angažovan protiv mogućih protivnika, što će konačno doneti mir.

Boltonova vizija sveta je hobsijanska, sa arogantnim američkim Levijatanom kojeg je božansko Proviđenje predodredilo da sve loše momke otera nazad, u tamu njihovih pećina. On odbija izgradnju država i društava, ekonomski i kulturni razvoj, kao instrumente evolucije i postepenih promena i to u korist tzv. tvrde moći. Isto tako, on osuđuje, praktično, sve multilateralne bezbednosne sporazume koje su SAD zaključile posle Hladnog rata, kao kočnice za onaj stepen angažovanja te tvrde moći koji bi sam želeo da vidi.

Dok je obavljao svoju funkciju u Trampovom kabinetu, Bolton je bio taj koji je presudno uticao na napuštanje Zajedničkog sveobuhvatnog akcionog plana, postignutog između više država u cilju ograničavanja nuklearnih kapaciteta Irana; na jednoj strani knjige, on Pariski sporazum o klimatskim promenama (2016) naziva “teologijom maskiranom u politiku”; na drugim stranama, osuđuje Konvenciju UN o pravu mora (1994), Ugovor o otvorenom nebu (2002), Sveobuhvatni sporazum o zabrani nuklearnih proba (1996) i Ugovor o smanjenju strateškog naoružanja (1994).

U istom poglavlju, on hvali Trampovu odluku da ne obnovi važenje Ugovora o nuklearnim raketama srednjeg dometa sa Rusijom, koji su 1987. potpisali američki i sovjetski lider, Regan i Gorbačov. Ono što Bolton previđa – i to je samo jedna od očigledno pogrešnih procena u čitavoj knjizi – je činjenica da je upravo taj ugovor bio prvi korak, onaj koji je omogućio završetak Hladnog rata.

***

Mnogi prikazi Boltonovih memoara koncentrisali su se na razne senzacionalističke pričice i anegdote, koje provejavaju kroz čitavu knjigu i u kojima autor iznosi pikantne detalje o Trampovom očiglednom narcizmu, dezorganizaciji i – često bezobrazno očiglednoj – korupciji. Ali, to nije ništa posebno novo i za čitanje je zanimljivo ne zbog svoje saznajne, nego zabavne funkcije: niz veselih vinjeta koje čitaocu svedoče o tome kako je jedan nesposoban čovek, u jednom trenutku istorije, bio u prilici da vodi – bar još neko vreme – najmoćniju zemlju na svetu.

Tako, recimo, Boltonov insajderski opis Trampovih uzastopnih apela ruskom predsedniku Putinu isto nije nov. Mi znamo da se američki predsednik opsesivno, gotovo paranoidno, suprotstavljao tvrdnjama da se Putin umešao u njegovu izbornu pobedu 2016. godine; i to ne zato što te tvrdnje faktografski nisu tačne, nego zato što one umanjuju njegovu pobedu. Isto tako, Tramp nema strpljenja da čeka kako bi napori za formulisanje zajedničke politike Zapada prema Rusiji dali neke rezultate. Ono gde je Bolton, međutim, vrlo detaljan u svom opisu, a njegova knjiga (ma šta mislili o njenim literarnim kvalitetima, ili o moralnim kvalitetima njenog autora) predstavlja prvorazredni istorijski izvor, jesu svedočenja o tome kako je, i koliko opsesivno, Tramp pokušavao da ostvari lični finansijski interes iz diplomatskih angažmana sa Rusijom (i, praktično, bilo kojom drugom zemljom gde bi takav interes, čak i posredan, mogao da nađe).

Memoari, takođe, u velikoj meri potvrđuju sve ključne navode iznete u toku rasprave o impičmentu, koja se u Kongresu odvijala u decembru 2019. i januaru 2020. godine; pre svega, optužbu da je Tramp pokušao da obezbedi ukrajinsku (a kasnije i kinesku) podršku za svoj reizbor, tako što će ucenjivati Kijev blokiranjem paketa bezbednosne pomoći, već odobrenog u Kongresu.

***

Za čitaoca iz Srbije i njenog neposrednog okruženja – praktično za svakog čitaoca sa Balkana – od posebne zanimljivosti je činjenica da se, ni na jednoj od 592 strane ove knjige, ne pominje ni Srbija, niti ijedna druga balkanska zemlja; nema nijedne reči o pregovorima Beograda i Prištine, suđenju optuženima za ubistvo braće Bitići, niti onih za požar u američkoj ambasadi u Beogradu 2008. godine, niti bilo šta drugo…

Balkan je za Boltona tabula rasa, bela strana na geografskoj karti, terra incognita, deo sveta koji ne postoji – bar ako je suditi po njegovim memoarima. I Severna Koreja, i Iran, Rusija i Ukrajina, odnosi sa Turskom, Evropska unija, status Jerusalima – sva ta međunarodna pitanja kojima se autor bavio, nekad češće a nekad ređe, bar u nekim od ona 453 dana provedena u sobi u kojoj se to dogodilo, imaju svoje mesto u knjizi. Ponekad, te sočne šnicle garnirane su čitaocu sa mnogo spletki, tračeva i drugih pikantnih preliva i sosova.

Balkan, međutim, nije uopšte na meniju; poluostrvo koje svoje ime duguje turskim rečima za krv i med u memoarima bivšeg savetnika za nacionalnu bezbednost SAD nije zaslužilo nijednu stranicu, nijedan red. Ono nije čak ni skroman sendvič.

Da li je Bolton zaista smatrao Balkan tako nebitnim a da ga u knjizi uopšte ne pomene? Ili je možda neke pikantne detalje ostavio za dezert koji tek treba da usledi? Ili je imao neke druge razloge, možda plan da se, u nekoj drugoj ulozi, bavi ovim područjem? Odgovore na ova pitanja, još uvek, ne znamo.

Ono što imamo, to je insajderski izveštaj prvog reda, skoro šest stotina strana čoveka koji je bio u toj sobi, i po kojem nas u toj sobi nije bilo. To dovoljno govori o ozbiljnosti srpskih, kosovskih i drugih političara, novinara i dežurnih analitičara koji godinama horski ponavljaju pesmicu o tome kako je “spoljnopolitički uspeh na Balkanu Trampu ključan za pobedu na novembarskim izborima”.

Bar ako je sudeći po Boltonovoj knjizi, za taj uspeh će mu biti važniji jedan lokalni put u Arizoni, ili škola u Severnoj Karolini, ili starački dom na Floridi – nego čitav Balkan zajedno. Ako uopšte na geografskoj karti može da pronađe taj deo Evrope.

***

Međutim, najveću saznajnu vrednost Boltonovi memoari nemaju u svim ovim živopisnim opisima međunarodnog spletkarenja u kojima je učestvovala cela spoljnopolitička ekipa Trampove administracije (a u njoj zavidno mesto imao i sam autor), već na jednom dubljem nivou. Naime, ova knjiga, rendgenski precizno, pokazuje kako su i autor i njegova fiksacija, sa onom dozom čehovljevskog fatalizma u toku dramske radnje, jedan kod drugoga na površinu izvukle najgore osobine onog drugog. Naravno da je time pričinjena i ogromna šteta – pre svega po američke nacionalne interese a onda i po stabilnost međunarodnog poretka – ali čak ni ta okolnost, sama po sebi, ne bi bila toliko značajna.

Boltonovo stvarno otkriće, dakle, nije čak ni o samom Trampu, čija je katastrofalna nesposobnost da vodi veliki sistem kao što su Sjedinjene Američke Države odavno – mnogo pre Boltonovog dolaska u Belu kuću – bila očigledna svakome ko je želeo da gleda. Niti je, sa druge strane, Boltonovo primitivno, kaubojsko, shvatanje militarizma bilo strano ma kome ko je malo pažljivije studirao njegovu karijeru. Najvažniji, i najmoćniji, insajderski detalj u knjizi “Soba gde se to dogodilo” je upravo detaljni opis interakcija ove dvojice ljudi, koji su uticali jedan na drugog, postajući tako obojica mnogo gori nego što su bili na početku njihove saradnje, neka vrsta modernih Mefista, ko-autori globalne destrukcije. Bolton je, verovatno nesvesno, naslikao Trampa kao sopstveni alter ego.

Svaki autor memoara ima dve prirodne želje: jedna je da sebe predstavi značajnijim nego što je stvarno bio u određenom vremenu i određenim kontekstima; druga je da sebe predstavi boljim nego što je bio – makar kada se radi o njegovim namerama. Ni Bolton nije izuzetak u tom smislu: lajtmotiv njegovih memoara je pokušaj da sebe predstavi kao kočnicu mentalno labilnog apsolutnog vladara, da sebe naslika u ulozi koju je Oto fon Bizmark, na primer, kao pruski i nemački kancelar (1862-1890) imao kod kajzera Vilhelma I. Međutim, bar u ovoj knjizi, Bolton nije uspeo da taj autoportret naslika onako kako je želeo: u ulju, na platnu, kao sliku za potomke; ono što je uspeo da nacrta više podseća na auto-karikaturu, za savremenike.

Boltonovi pozivi na stalnu agresiju ohrabrivali su Trampa na avanturizam, čak i onda kada su njegovi sopstveni instinkti nalagali uzdržanost: u Iranu, Avganistanu i Venecueli, na primer. Nastavljajući svoj siledžijski stil, koji je razvio još u administraciji Džordža Buša, u čijem je mandatu bio američki ambasador u UN, Bolton je sistematski pucao u kolena svakog od svojih kolega koji je pokušavao da spase multilateralnu diplomatiju.

U tom smislu, Boltonove avanture opisane u knjizi u velikoj meri podsećaju na slične spletke i klevete Bušovih jastrebova – potpredsednika Dika Čejnija, sekretara za odbranu Donalda Ramsfelda i njegovog zamenika Pola Volfovica – protiv svih glasova razuma i opreza u tadašnjoj administraciji. Boltonovi memoari su prepuni sličnih primera njegovih ličnih obračuna sa sličnim profilima ljudi u Trampovoj administraciji: sekretarom za odbranu Džemsom Matisom, državnim sekretarom Reksom Tilersonom ili ministrom finansija Stivenom Mnuhinom. Iako su sva trojica bila imenovana od Trampa i kasnije potvrđena u Kongresu, čitalac može da zaključi kako je Bolton iskreno verovao da njihov posao uopšte nije da postave ma koje neprijatno pitanje povodom raznih intervencionističkih planova koje je on zakuvavao u svom kabinetu u Beloj kući.

***

Zašto će Džon Bolton ostati zapisan kao personalizacija jednog od najnegativnijih uticaja na američku bezbednosnu politiku u narednih nekoliko decenija? Zanimljivo, iako on u knjizi osuđuje Trampov “kukavičluk” da zadovolji svoju bazu, on čini to isto, na vrlo sličan način, politizirajući politiku. Kada se Mnuhin odupire nekim od sankcija koje je predložio protiv Venecuele, Bolton ga kvalifikuje kao “bazično Demokratu”; kada je tadašnji načelnik Združenog generalštaba, Džon Keli – sasvim proročanski, kako će se vrlo brzo ispostaviti – predvideo da Tramp neće biti u stanju da upravlja “stvarnom krizom, poput one od 11. septembra”, Bolton odgovara da će, “ako dozvolimo da predsednik ne uspe, senatori Elizabet Voren ili Berni Sanders biti gori”.

Prosečan čitalac ove knjige će, verovatno, kao najviše uznemiravajuće doživeti autorove napade na štampu, posebno na Vašington Post ili Njujork Tajms. Bolton ih tretira kao neprijatelje koji napadaju njihovu administraciju, ne kao novinare koji pokušavaju da razumeju vrlo haotičnu Belu kuću i obaveste javnost o tome. U tom smislu, Boltonov odnos prema štampi frapantno podseća na orbanovski ili vučićevski diskurs – da ne idemo u neka druga, mračnija, vremena u prošlosti; on se može kvalifikovati na razne načine, ali je svakako anti-američki, u onom dubljem, kulturološkom i komunikološkom smislu.

Boltonove otrovne reči protiv slobodne štampe su nepovratno, i u političkom i u istorijskom smislu, kontaminirale Trampovo predsedništvo, i činjenica da ga je i sam Tramp, septembra 2019. godine, smenio, ne može ni u kom smislu da izmeni ovu ocenu. U tom smislu, činjenica da je Džon Bolton, na kraju svoje priče, bio prinuđen da se osloni baš na štampu – koju je čitav život prezirao i verovatno sasvim iskreno mrzeo – da mu pomogne u borbi sa Belom kućom i obezbedi distribuciju ove kontroverzne knjige, predstavlja svojevrsnu ironiju sudbine.

***

U “Sobi gde se to dogodilo” Džon Bolton je proveo 453 dana; knjiga koja nosi ovaj naslov ima 592 strane. Svakako, radi se o štivu bogatom ne samo opisima i refleksijama autora, nego i raznim faktografskim informacijama: od sasvim trivijalnih do onih od prvorazrednog značaja. Često, međutim, u tom bogatstvu informacija od čitaoca može da se sakrije dublja istina o onome što autor naziva “konzervativnim idejama spoljne politike za dvadeset prvi vek”. Ta fraza, u prvom čitanju, možda može da zvuči značajno, za nekoga možda i vizionarski; ali, već u drugom čitanju, ispostavlja se da Boltonove ideje niti su suštinski konzervativne, niti su posebno originalne.

Bolton u suštini reciklira – iako u potpuno promenjenim međunarodnim i istorijskim okolnostima – isti stari rečnik iz Hladnog rata i primenjuje iste stare tehnike manipulacije činjenicama kako bi opravdao svoju odbranu teorije “beskonačnih ratova”. On poziva na oslobađanje Venecuelanaca od diktature, ali bezočno brani nastavak američke pomoći Saudijskoj Arabiji, čak i posle državnog ubistva novinara Džamala Kašogija u Istanbulu. Nekako, Bolton spekuliše hipotezom da su saudijska monarhija i njena ubistva po inostranstvu bolja od onoga što postoji u Venecueli. Činjenice na kojima tu spekulaciju zasniva, međutim, ne navodi; doduše, ionako svaki prosečno informisani čitalac ove knjige i sam zna da te činjenice, jednostavno, ne postoje.

Isti zaključak možemo da izvučemo i kada se radi o Iranu. Boltonova apokaliptička procena iranske pretnje za Sjedinjene Države je, jednostavno, daleko preuveličana. Njegova, više puta ponovljena, pretpostavka da će veća količina američke sile u regionu ukrotiti Teheran, takođe, nema uporišta u istorijskim činjenicama; hiljade milijardi američkih dolara, i hiljade američkih života, spiskanih na Bliskom istoku od 2003. godine, uvek uz neukusna Boltonova ohrabrenja, samo su povećale iranski uticaj u ovom delu sveta, često na štetu američkih stvarnih saveznika.

U tom smislu, Džon Bolton je bio najgora vrsta savetnika za nacionalnu bezbednost za predsednika koji je i sam mešao militantni jezik sa izolacionističkim tendencijama. On je zdušno pomogao da se establišment očisti od “internacionalista”, potom od opreznih realista, i konačno, od nekolicine stvarnih konzervativaca koji su još uvek opstajali na ivicama tog Trampovog kruga poltrona. On je takođe pomogao da se od SAD otuđe pouzdani međunarodni partneri i pouzdani državni službenici. Bolton je već užarenu temperaturu međupartijskih obračuna u državnim institucijama podigao do tačke ključanja. Najočigledniji primer bio je Savet za nacionalnu bezbednost, gde je njegov prethodnik MekMaster pokušao da, makar delimično, zaštiti profesionalnu sferu od ideološkog ekstremizma.

U svim ovim slučajevima, Bolton je radio one najprljavije poslove za Donalda Trampa; i radio ih je – u tome se bar slažu svi insajderi sa kojima smo razgovarali o ovoj temi – sa velikim žarom i posvećenošću.

Posle svega, da li je predsednik SAD znao čime se sve bavi njegov savetnik za nacionalnu bezbednost? Ako je za Trampa sve u politici lično, onda je Bolton van svake sumnje bio koristan; on je, uostalom, umesto njega isušio veliki deo močvare. Sa ovom knjigom svojih memoara, Bolton otkriva svu dubinu i složenost svoje saučesničke uloge u njihovom zajedničkom poslu, i taj utisak ne napušta čitaoca – od prve do poslednje strane – uprkos autorovim patetičnim pokušajima da sopstveni lik naslika kao neku vrstu sveca u kupleraju.

Posle fijaska u Zalivu svinja, Kenedi i njegovi spoljnopolitički savetnici naučili su dosta toga; isto tako su naučili i njihovi naslednici, posle Vijetnama i Hladnog rata. Bolton i njegove pristalice – utisak je koji se stiče kad se ova knjiga pročita – i dalje se odupiru, čak i sada, kada umiru laganom i bolnom političkom smrću, nakon što su omogućili toliko mnogo štetočinskog Trampovog ponašanja.

***

Pod bilo kojim normalnim okolnostima, objavljivanje knjige kao što je Boltonova značilo bi politički zemljotres u Americi. Stranu po stranu, u “Sobi u kojoj se to dogodilo”, autor opisuje predsednika koji demonstrira zapanjujući nivo neznanja, nesposobnosti i čak direktne korupcije u vođenju spoljnih poslova. Poseban paradoks je da Bolton – celog života republikanac i zagriženi konzervativac – smatra da je platforma američkih Demokrata za impičment Trampa u Kongresu bila suviše uska! Posle svega – tvrdi Bolton – Donald Tramp je često stavljao svoje lične političke interese iznad nacionalnih interesa u vođenju spoljne politike.

I ovde je čitalac, opet, suočen sa specifičnim deja vu osećajem. Nije da Trampovo ponašanje, samo po sebi, nije imalo uticaja; zaista, i pre pandemije korona virusa ono je bilo glavni razlog zbog kojeg je njegov rejting jedva prelazio 40%, uprkos relativno uspešnoj ekonomiji u zemlji i miru u svetu. Problem je, međutim, u činjenici da su njegove pristalice zadržale visok stepen lojalnosti, uprkos činjenici da se on redovno ponašao na način koji bi ti isti ljudi osudili kod svakog drugog političara.

Analitičari su potrošili već mnoge bočice mastila pokušavajući da objasne ovaj fenomen i, u izvesnoj meri, u svim njihovim teorijama postoje tačni elementi. Da, on se bori protiv medija i protiv Demokrata, i republikanski glasači će redovno odgovoriti da oni odavno žude za “borcem”. Da, postoji određeni transakcioni element u delu njegove podrške: sve dok on imenuje dobre sudije i garantuje svojoj bazi podrške političke pobede koje oni žele, oni će zatvoriti oči pred bilo kakvim njegovim ponašanjem. Ali, sve do pojave Boltonove knjige, novinari i analitičari su previđali činjenicu da postoji i jedna odvojena, paralelna realnost – njegovi birači, jednostavno, ne veruju u mnogo, možda i u većinu, činjenica o Trampovom ponašanju. Čak i onih koje su sasvim nesporne i vrlo precizno dokumentovane.

Boltonova knjiga – i u tome je možda njen najveći kvalitet – objašnjava zašto. Skala Trampove nesposobnosti, kombinovane sa njegovom opsesijom stalnim pohvalama i pretencioznim izjavama lojalnosti, podstakla je čak i dobronamerne ljude da javno lažu i Trampu (ili barem da ćute) kako bi zaštititili svoj pristup centrima odlučivanja i, ponekad, pomogli da se država sačuva bar od onih najgorih opcija.

Ciklus se, otprilike, odvija ovako. Svako ko dođe u neposredan kontakt sa Trampom sasvim jasno uočava i, zavisno od intelektualnih sposobnosti, više ili manje precizno analizira haos koji Bolton detaljno opisuje u knjizi. Kako bi sprečio katastrofalne posledice on mora da fizički bude u “sobi gde se to događa” (da citiramo Boltona, koji je za naslov knjige uzeo tačku iz Hamiltonovog mjuzikla koji se od 2015. godine izvodi na Brodveju). Međutim, da bi ostao u toj sobi, on mora da se i sam angažuje u neukusnom laskanju i javnim odbranama svakog Trampovog poteza, ili izjave, ma koliko ona bile besmislena ili neukusna, jer on to od svakog, svakodnevno, zahteva.

Ovo laskanje i ove odbrane – čiji se efekat pojačava stalnim emitovanjem na gledanim televizijskim i radio emisijama konzervativne propagandne mašine, kao što je Foks Njuz – čuju, i u njih veruju, predsednikove pristalice. U krajnjoj liniji, sve to dolazi od ljudi koji se nalaze u sobi, izjave su snimljene (za razliku od raznih anonimnih izvora na koje se mediji obično oslanjaju) i one su jednoglasne, slične jedna drugoj kao jaje jajetu.

Republikanski funkcioneri su, tako, sagradili svoj sopstveni trampistički zatvor: da bi zadržali svoj uticaj, oni moraju da laskaju; kada laskaju, oni jačaju Trampovu bazu; što je više tog laskanja, to je i njegova kontrola nad zatvorom čvršća; što je kontrola čvršća, to je skuplja i cena koju moraju da plate, ako i kada odluče da progovore. Možda je ipak bolje da se prave da ništa ne vide i da je sve normalno, uostalom, sve prođe, pa i ovo? Zar se Trampova lojalna baza nije okrenula, preko noći, čak i protiv proslavljenog mornaričkog generala Džemsa Matisa, nosioca sedam odlikovanja iz tri teška rata koja je Amerika vodila na Bliskom istoku (zalivskog, avganistanskog i iračkog) u petnaest godina?

Rezultat ovog, sada dominantnog, načina mišljenja je stvaranje paralelnog univerzuma znanja. Trampove pristalice će reći: “Ma da, mi znamo da on nije savršen. Niko nije savršen.” Oni su već pripremljeni na sve moguće prigovore na njegov karakter i ponašanje i intimno rešeni da ih ignorišu. Besomučno laskanje, besomučne odbrane, uporno građeno nepoverenje u medije (pri čemu se svaka njihova greška naglašava i besomučno zloupotrebljava od strane Trampove propagandne mašinerije) stvaraju kulturu refleksivnog poricanja čak i nespornih, sasvim ustanovljenih, činjenica.

Džon Bolton, već nekoliko meseci, nije u “sobi gde se to događa”. Neki drugi Amerikanci sada rade njegov bivši posao – održavanje savezništava, sprečavanje predsednika da čini previše usluga diktatorima, njegovo učenje osnovnim činjenicama o istoriji i geografiji i podsećanje da ipak obrati bar malo pažnje na redovne bezbednosne brifinge. Neki od tih Amerikanaca će danas – baš kao što je to Bolton radio juče – poželeti da sačuvaju svoj pristup Trampu tako što će ga odvažno braniti i od ove knjige, pucajući iz oružja svih raspoloživih kalibara na njenog autora.

Dakle, pod normalnim okolnostima, Boltonovi memoari bi trebalo da izazovu zemljotres – i u republikanskom establišmentu i u celoj Americi. Međutim, neće se desiti, ni jedno ni drugo. Videli smo zašto ovo prvo ne može da se desi: čak i oni Republikanci koji su zgađeni Trampovim ponašanjem radili su naporno u prethodne tri godine da bi – da upotrebimo jedan sada moderan izraz – vakcinisali njegove birače protiv istine. A zašto se neće desiti ovo drugo? Pa, zato što je Donald Tramp, sam po sebi, već predstavljao toliko veliki zemljotres za Ameriku da tu jedna knjiga, zaista, više ništa ne može da promeni.

***

“Crn kao đavo, vreo kao pakao, čist kao anđeo, sladak kao ljubav.”

Kada je rekao ovu rečenicu, Šarl Moris de Taljeran, ministar inostranih poslova Napoleona Bonaparte u vreme njegovih najvećih uspeha, mislio je na – kafu. Imajući u vidu njegovu kontroverznu kraijeru – šefa diplomatije, premijera, ambasadora – u raznim rojalističkim, revolucionarnim, bonapartističkim, pa opet rojalističkim režimima (zbog čega su ga savremeni karikaturisti ponekad crtali sa sedam raznih glava) – ta rečenica je, vrlo lako, mogla da se odnosi i na njega samog.

Da li je Džon Bolton bio Trampov Taljeran? I da li “Soba u kojoj se to dogodilo” najavljuje njegove nove ambicije? Teško je, naravno, odgovoriti na pitanje čiji odgovor zahteva poznavanje skrivenih motiva drugih ljudi. Objektivno, međutim, nama se čini da bi takvi planovi, čak i kada bi postojali, bili jedva nešto više od iluzija.

Za Trampove republikance, Bolton je izdajnik; za Bajdenove demokrate, on je simbol onog najgoreg zla, ne toliko u jednoj administraciji, koliko u jednoj ideologiji. Bez obzira ko od njih dvojice u novembru pobedi na američkim predsedničkim izborima, za Boltona u američkoj politici neće biti više mesta.

Utisak, koji provejava kroz celu knjigu, je da ni sam autor oko svoje budućnosti nema previše dileme; uostalom on ove godine puni 72 godine, i polako se priprema da sastavi svoj životni bilans. U tom smislu, i njegove motive je relativno lako objasniti: prvo, odbraniti bar deo sopstvenog integriteta (“ja zaista verujem u ono što sam radio i predlagao”) i, drugo, osvetiti se svojoj bivšoj političkoj ljubavi koja ga je izneverila, tako što će joj naneti što je moguće više štete. Uzgred, u vreme kada završava rukopis knjige, krajem 2019. godine, Bolton ne ostavlja ni tračak sumnje da Tramp neće dobiti drugi mandat (bilo bi svakako zanimljivo videti njegov stav da je rukopis predao u štampu samo nekoliko meseci kasnije); ne radi se dakle, o materijalnoj (političkoj) šteti, nego o moralnoj (istorijskoj).

Dva psihološka mehanizma (sujeta i osveta) koja stoje iza oba ova motiva su, sa ljudske strane, sasvim razumljivi.

Ako čitalac očekuje da u ovoj knjizi nađe odgovor na ono pitanje koje ga sigurno kopka – zašto je Donald Tramp zaista smenio Džona Boltona? – čini nam se da će ostati u velikoj meri uskraćen. Najpre, Bolton se, i u knjizi, drži svog zvaničnog narativa koji je već toliko puta iznosio u američkim medijima: nije mene Tramp smenio, nego sam ja podneo ostavku!

Naravno, na tom infantilnom analitičkom nivou priča se svodi na tehniku a ne na suštinu, i na sujetu a ne na politiku. Činjenica je da su, na svom poslednjem susretu u četiri oka (ponedeljak, 9. septembar 2019. godine) Donald Tramp i Džon Bolton razgovarali o čitavom nizu bizarnih pitanja: od toga ko je bio anonimni insajderski izvor medijima za vest kako će avganistanski Talibani biti pozvani na mirovne pregovore u Kemp Dejvid; preko toga da li Bolton koristi privatni avion ili ne; pa do toga da li u Savetu za nacionalnu bezbednost (kojim je on rukovodio) i dalje ima previše zaposlenih iz tzv. “duboke države”. Sve su to, uostalom, uobičajene, gotovo svakodnevne, trivijalne trampijanske teme: rekla-kazala.

I, kao što svaki čitalac može da zamisli, kada dvojica sujetnih muškaraca pričaju na takav način duže od pola sata (a razlozi za uzajamno nepoverenje i netrpeljivost gomilaju se već par meseci) onda je samo pitanje vremena i načina kako će film da pukne. U ovom razgovoru Trampa i Boltona film je pukao Boltonovim nuđenjem ostavke. Tramp usmenu ostavku nije prihvatio, ali je nije ni odbio i tražio je da o tome ponovo razgovaraju sutra ujutro (valjda, kada im se obojici glave dovoljno ohlade). Bolton je, ipak, po dolasku u kancelariju tražio od sekretarice da napiše ostavku na memorandumu Bele kuće, potpisao je, i rekao je da je zaključa do sutra ujutro i čeka dalje instrukcije.

U utorak, 10. septembra 2019. godine, Bolton je došao u kancelariju rano ujutro, očekujući najavljeni Trampov poziv. Poziv nije stigao, negde do devet sati kada je, po onoj uobičajenoj podeli dana u američkom engleskom kraj jutra i početak prepodneva. Očigledno uvređen što se o tako važnoj stvari kao što je njegova ostavka već nije razmislilo (pa je jutro, dakle, završilo bez poziva) Bolton je otišao kući i sekretarici dao instrukciju da se ostavka odnese Trampu u 11,30 a novinarima podeli u podne. Tvit u kojem je napisao da je smenio Boltona (ne pominjući nikakvu ostavku) Donald Tramp je pustio u 11,50.

To je hronologija događaja. Ali, naravno, ma koliko ona bila zanimljiva, ništa iz te hronologije samo po sebi ne daje odgovor na pitanje kojim smo započeli ovaj odeljak. Ako, naravno, taj odgovor uopšte može da se definiše na nekom racionalnom nivou, čini nam se da je onaj suštinski razlog zbog kojeg je Tramp smenio Boltona (ili ga doveo u stanje u kojem je ovaj podneo ostavku – to je sasvim svejedno) zapravo identičan razlogu zbog kojeg ga je, petnaest meseci ranije, i imenovao na to mesto: njih dvojica su isti mentalni profil čoveka.

Isuviše isti – rekao bi pisac prikaza čije čitanje sada završavate.

A Taljeran, državnik čijom smo rečenicom počeli ovaj poslednji odeljak, sve bi to naravno opisao na mnogo jezgrovitiji način (jer, on je isto bio pisac):

“Ne postoje principi, samo događaji.”

 

 

Мали приручник за лов на шпијуне (James Olson, “To Catch a Spy – The Art of Counterintelligence”, 2019)

To Catch a Spy: The Art of Counterintelligence

James M. Olson, Georgetown University Press, 2019, 248 страна

Контраобавештајци су црне овце сваке обавештајне заједнице. Њихове колеге обавештајци храбро иду у опасни свет – да украду туђе тајне, обрадују своје шефове и задуже захвалну нацију. Ловци на туђе шпијуне им у том херојском послу само сметају.

Прво, њихов посао је да увек постављају оно исто незгодно питање: колико можемо да будемо сигурни да је ваш нови извор поуздан?

Друго, њихов посао је да постављају и примењују разне процедуре које обавештајци никада не воле: њихови нови регрути морају да прођу компликоване провере – такозвани “скрининг” – што увек тражи неко додатно време. Никакво искуство и успех који сте имали у регрутовању страних извора неће вас спасити тога: сваки ваш нови човек проћи ће исти поступак, укључујући ту и полиграфска тестирања, која се у савременим обавештајним службама – нарочито америчким – све више примењују.

Треће, њихов посао је да сваку информацију коју добијете од ваших извора, унакрсно провере, како би се служба заштитила од евентуалних подметања. Не, то не можете ви да урадите – таква су правила – иако сигурно најбоље познајете извор, околности, контекст… А не можете баш због тога што их познајете: то “специјално знање” често може да заслепи, и спречи вас да уочите неку очигледну нелогичност. Дакле, информације обавештајаца увек проверавају контраобавештајци. И те провере ће успорити ваш редован посао.

И све то, дабоме, само у оним нормалним ситуацијама, када се ствари одвијају мање или више редовно. Али, контраобавештајци постају посебно непопуларни баш онда када ураде посао због којег и постоје – ухвате неког страног агента убаченог у нашу мрежу. Политичари и медији побесне, постављају незгодна питања… Шта је сврха свог тог новца списканог на обавештајне службе, кад наши људи хране информацијама непријатеља? Шефови су, наравно, увек узнемирени свим тим питањима и успешним контраобавештајцима се нико неће захвалити. Дапаче, уместо захвалности они често чују критике: ништа од свега тога се не би ни десило да су свој посао, на самом почетку, радили добро…

***

Књига Џемса Олсона је инсајдерски, добро обавештен, ангажован и полемички пледоаје против запостављања контраобавештајне функције у обавештајним заједницама модерног света. Истовремено, она је и једна врста манифеста за њихову реформу и ефикаснији рад.

Бивши директор операција у тајним службама америчке Централне обавештајне агенције (ЦИА), Олсон је свој последњи посао обавио баш као шеф контрашпијунаже, пре него што је – после 31 године проведене у Агенцији – одлучио да промени каријеру и постане професор на једном универзитету у Тексасу. Било је то, сада већ давне, 1997. године. У међувремену је написао још једну књигу – врло провокативно истраживање моралних дилема са којима се суочава оперативац у обавештајним службама.

Ова књига је, на известан начин, логичан наставак претходне: она се бави истраживањем најтеже последице дилема решених на лош начин. Американци који су радили за ФБИ, ЦИА и друге владине или војне агенције, су неопрезно, похлепно, наивно или цинично издавали своје заклетве, колеге и своју земљу страним силама.

Олсон пише са контролисаним бесом – и то је општи утисак који се намеће добро обавештеном читаоцу када окрене последњу страницу ове књиге. Тај бес је усмерен на брљивост која је дозволика да се све то деси и да наступе бројне штетне последице: тајне су крадене, обавештајци бивали погубљени или ликвидирани, ресурси протраћени, непријатељи ојачани.

Преко осамдесет земаља света – више од половине земаљске кугле, ако рачунамо по броју становника – је до сада, у већој или мањој мери, шпијунирало на штету САД. Главна три противника, традиционално су биле Кина (“продорна и неуморна“), Русија и Куба – искуствима из контраобавештајног рада према ове три земље аутор се бави у прва три поглавља књиге.

Иран је поменут тек узгред, али је Олсон доста свог нагомиланог беса чувао за Израел, и то због случаја Џонатана Поларда, бившег поморског обавештајног официра који je издржао казну од скоро тридесет година затвора (од 1986. до 2015. године) због тога што је америчке тајне одавао израелском МОСАД-у.

Оно што Олсон, међутим, у књизи не помиње је интригантна хипотеза – у коју се и даље верује у неким америчким обавештајним круговима – да је Израел неке од тајни које је (за непуне две године колико је ова шпијунска авантура трајала) сазнао преко Поларда касније, у више различитих размена, доставио совјетској КГБ, што је у коначници водило хапшењу и егзекуцији више америчких позиција на терирорији СССР.

Епизода са Полардом је сада већ школски пример правила које, од када је света и века, важи у овом послу: има држава које су, понекад, пријатељске; нема обавештајних служби које су икада пријатељске.

И други примери наведени у Олсоновој књизи су добро познати познаваоцима ове материје: Олдрич Ејмс, главни совјетски шпијун у ЦИА (1986-1995), или његов пандан у ФБИ, Роберт Хансен (1979-2001). Када ове случајеве посматрамо са дистанце од неколико деценија, и даље остајемо запањени бизарном чињеницом да су ова двојица људи успела да своју шпијунску активност, скоро неометани, обављају толико дуго: у Ејмсовом случају девет, у Хансеновом чак двадесет две године. Ејмс је био пијандура и женскарош, Хансен религиозна будала и перверзњак.

Ејмс је откривен сасвим случајно, захваљујући сопственој аљкавости – када је један од службеника у згради у којој је радио, на његовом столу приметио строго поверљива документа, остављена преко викенда. Хансен је, опет, откривен тек када је ЦИА 2000. године, за седам милиона долара, од бившег агента КГБ купила фасциклу са разним документима, међу којима су били и отисци прстију руског агента којег никако није успевала да идентификује пуних неколико година – отисци су се поклопили са његовим…

Међутим, Олсон у својој књизи наводи и десетак других, мање познатих, случајева шпијунаже против САД у последњој четвртини двадесетог века; неки од њих ће изненадити чак и пасиониране љубитеље ове материје (овоме је посвећено цело поглавље осам).

Клајд Ли Конрад, на пример, контролисао је једну од највећих шпијунских мрежа у америчкој историји и одговоран је за одавање неколико хиљада тајних докумената НАТО и САД тајној служби комунистичке Мађарске у периоду од целих четрнаест година. Ни његов екстравагантан стил живота ни поновљена индискретна распитивања код колега официра о разним тајним подацима и документима који му за посао нису били потребни, нису привукли пажњу контраобавештајаца. Конрад је откривен само захваљујући успешној пенетрацији америчких обавештајаца у противничку службу: откриле су га његове колеге, шпијуни убачени на другу страну.

Уследило је целих десет година врло организоване и опрезне контрашпијунаже, да би се – користећи Конрадову мрежу – противнику подметнуло неколико комплексних и осетљивих пакета лажних података. Коначно, Конрад је ухапшен тек 1988. и ова помало оперетска епизода окончана је суђењем – које је морало бити припремљено посебно пажљиво, јер је Конрад живео и радио у Савезној републици Немачкој, па се процес водио пред немачким судом и по немачким законима. Клајд Ли Конрад осуђен је 1990. године на доживотну робију пред судом у Кобленцу. Умро је 1998. у затвору, од срчаног удара, у педесетој години живота.

Олсон наводи и један куриозитет: Клајд Ли Конрад је био један од само пет америчких грађана који су шпијунажом против своје земље зарадили такозвани “велики новац” (под овим појмом подразумева се износ који прелази један милион долара) – међу осталом четворицом били су и поменути Ејмс и Хансен.

***

Наравно, Олсон пажљиво избегава да у књизи открије иједну стварну (или, да будемо прецизнији – још увек актуелну) тајну, али зато читаоцу нуди доста посластица из оног дела свог живота који је провео у сенци; посебно у фуснотама које су право богатство за професионалца.

Једна од таквих посластица је такозвана операција CKTAW – тајна операција у којој се неколико агената ЦИА (укључујући и самог аутора књиге) спустило кроз шахт у канализациону мрежу у предграђу Москве и прикључило прислушне уређаје на главни телефонски кабл Кремља. Овај њихов подухват је касније откривен и онемогућен, али куриозитет је да за то нису биле заслужне ни московска милиција ни контраобавештајна служба Кремља, него управо један од совјетских агената врбованих међу особљем саме ЦИА – већ поменути Олдрич Ејмс.

Међутим, иза ових лекареовских детаља, који је несумњиво чине питким и читљивим штивом, Олсонова књига је и озбиљан рад са теоријским амбицијама, о реформи обавештајне бирократије са низом предлога за унапређење њених начина размишљања и правила понашања.

“Десет заповести” Џемса Олсона (поглавље четири) требало би, по нашем мишљењу, превести на разне светске језике, одштампати великим словима на постерима у јарким бојама и окачити свуда – по зидовима седишта ЦИА у Ленглију, руског СВР у Јасенову, зелене стаклене пирамиде МИ6 на Воксхол кросу у Лондону, немачког БНД у Шосештрасе у Берлину, коцке француске ДГСЕ у париском булевару Мортије, или беле зграде БИА на Бањици у Београду.

Све велике организације деле исте слабости, па и сви чувари тајни греше на исти начин…

Прва и најзначајнија од Олсонових заповести је да квалитетна, ефикасна, контрашпијунажа мора увек да буде у офанзиви – корак испред. Ако покушавате да страног шпијуна ухватите класичним детективским радом нећете само улагати напоре несразмерне резултатима, него ћете увек каснити. Али, ако се сами успешно инфилтрирате у противничку мрежу, добићете – ако вам се посрећи – и више од појединачних коцкица које после морате да слажете у мозаик, са свим ризицима да га погрешно сложите – добићете, можда, и читаву слику.

У пракси, то значи да, ако желите да будете успешни, морате да стрпљиво градите и развијате сопствену мрежу двоструких агената – посао који је тежак, осетљив, ризичан, али – онда када је успешан – даје резултате који другу страну, практично, разарају.

Неке од Олсонових заповести, на први поглед, делују као оксиморони: знај добро историју, а још боље како да учиш из ње; буди упоран; развиј квалитетну технику за праћење и надзирање; посвети довољно времена за аналитику; стално обучавај кадрове, и тако даље. Ништа од тога није посебно контроверзно, нити немогуће постићи; једноставно је често тешко а увек досадно и зато шефове, најчешће, мрзи да се тиме баве.

Међутим, неки од Олсонових предлога садрже и дубље поуке, оне које руководства већине данашњих обавештајних служби у свету – под притиском бирократије, духа времена и наметнуте политичке коректности – углавном превиђају.

На пример: контраобавештајце је потребно редовно мењати, ротирати на различитим пословима. Наравно, ако једног човека држите сувише дуго на једном послу, то свакако повећава његово знање о тој проблематици, јер нагомилано искуство има своју вредност – али исто тако повећава и ризик да направи грешку услед претеране самоуверености, нагомиланих предрасуда или личних односа које би неминовно – ако би остао на истом послу сувише дуго – развио са разним другим учесницима.

Још један занимљив аспект којим се аутор бави, је однос између приоритета: са једне стране, оних општих – државе у целини и њених институција, полиције, тужилаштва, правосуђа – а са друге стране, специфичних приоритета који постоје у свету контрашпијунаже. Ради се о тзв. операцијама са двоструким агентима, којима се аутор бави у шестом и седмом поглављу.

У свакој земљи на свету, шпијунажа представља кривично дело и посао полицајаца, тужилаца и судија је да га открију, гоне и осуде. То је онај општи приоритет. Али специфични приоритет контраобавештајаца често може да буде сасвим другачији: издајника је понекад много боље држати под присмотром, а да он сам то и не зна, него га закључати у неку затворску ћелију. Јер, у првом случају сазнаћете и његове контакте и изворе, сазнаћете и шта интересује вашег противника, и које операција тренутно планира – све оно што ви још увек не знате; у другом, сви контакти издајника ће бити прекинути и ви ћете изгубити цео један златни рудник информација. Олсон зато мудро каже да је:

“…страни шпијун који не зна да је откривен кока која носи златна јаја; можете је заклати и добити фино печено пиле за ручак; али може вам и свако јутро обезбедити доручак; избор је ваш”.

***

За мене лично је најзанимљивији део Олсонове књиге онај у којем се бави растућим тензијама између два супротстављена захтева која се постављају модерној контрашпијунажи. Сам аутор их је дефинисао као “поштење” (fairness) и “опрез” (prudence), али мислим да ће сваки читалац књиге (па и овог приказа) моћи сам да нађе изразе који ће му, можда, бити више одговарајући. Због тога ћу Олсонову дилему илустровати једним конкретним примером који и он сам наводи у књизи.

Реч је о пракси да се кинеска дијаспора, у све већем броју, користи од стране кинеске државе као оружје у обавештајном рату против земље у којој се налази. Полазећи од закона великих бројева, једна од земаља најугроженијих том праксом су саме САД, где се налази највећи број кинеских емиграната и њихових потомака.

У САД, на пример, студира више од 350.000 студената из Народне републике Кине. Неки од њих (Олсон признаје да америчке обавештајне агенције немају чак ни приближну процену) су дошли са специфичним задацима да украду америчке комерцијалне, државне или војне тајне.

Кина шаље шпијуне у иностранство са дугорочним задацима и комплексним циљевима: они треба да добију држављанство земље у коју су отишли, и да се потом успињу на друштвеној лествици и заузимају осетљиве и одговорне положаје.

Кинеске обавештајне структуре, такође, таргетирају стране држављане кинеског порекла, рођене у иностранству, уцењујући их њиховим рођацима и члановима породица који још увек живе у Кини.

Подаци које Олсон наводи недвосмислени су: сви наведени приступи се систематски користе против САД и других земаља.

Овде се отвара суштинска дилема: примена класичних контраобавештајних техника и тактика у супротстављању овој претњи значила би неизбежно стигматизацију целе кинеске заједнице у САД као потенцијалних издајника; одустајање од тих техника и тактика значило би реалан ризик (Олсон је директнији: признање) пораза.

Сам Олсон је, у књизи, против онога што назива “политичком коректношћу”, на више места се залаже за масовну употребу полиграфа (иако не улази у стручну расправу о поузданости овог средства) и зауставља се некако баш на местима где би читалац од њега очекивао нека практична решења.

***

Оно што сам очекивао да нађем у овој књизи – а нисам – тиче се једне врло актуелне дилеме са којом су суочене и САД (о којима аутор превасходно пише) али и низ демократских земаља у савременом свету. Ради се о тзв. операцијама ширења утицаја које воде обавештајне службе, а које један број аналитичара, помодно и погрешно, воли да назива тзв. хибридним ратом.

у политичким системима модерне Русије и Кине, границе између тајног и јавног света, између владе и бизниса, између законитих и незаконитих активности, прилично су (и све више) замагљене.

Иста, у основи непријатељска, операција против ваше земље укључиће – на различитим задацима, али у истом циљу – и класичне шпијуне, и криминалце, и официре, и дипломате, и бизнисмене, и новинаре (и друге пропагандисте). Понекад, заправо често, неки од њих ће у току једног дана променити два или три од ових “одела”.

Супротстављање оваквом моделу претње иде много даље од захтева које смо постављали пред класичну контрашпијунажу и захтева много шире дијапазоне знања и профила од оних којима она располаже. Истина, тачно је да “ловци на шпијуне” са својим традиционално сумњичавим (понекад и параноидним) менталним профилима, и са својим приступом тајнама, некада могу да буду најпогодније личности да повежу све ове различите тачке и дођу до читаве слике.

Али, шта онда?

Ако демократска земља да ловцима на шпијуне исувише велика овлашћења, проблеми за њу тек настају. О томе смо, уосталом, већ све што је могло да буде написано, прочитали код Орвела. Ако се демократска земља исувише ослони на савремену технологију, ти проблеми постају још већи. О томе смо, такође, већ читали код Хакслија.

У покушају да се, на пример, супротстави “Путиновој претњи”, највећа вероватноћа је да ће се нека мала држава на границама руске зоне утицаја заправо путинизовати и сама, и из те унутрашње трансформације изаћи са свемоћним тајним службама и потпуно еродираним демократским установама. Парадоксално, она ће се тако – сама – вратити у свет из којег је, пре три деценије, тако жељно хтела да побегне.

***

За сада, међутим, поред ових нових, хибридних, још увек има и сасвим довољно оних обичних, класичних шпијуна који чекају да их ухватимо, и доста простора да се унапреде класичне технике контрашпијунаже, и оне офанзивне и оне дефанзивне.

У том смислу – упркос неким неоствареним очекивањима – Џемс Олсон је са овом својом књигом успео да задовољи и аматерског ентузијасту, али и професионалца. Књига се, иначе, завршава једном прилично опсежном листом литературе: за даље читање о овој теми. Она можда није еквивалент – као што то аутор, мало претенциозно, наглашава – “магистарске тезе у области стратешке контрашпијунаже”, али ће свакако утажити апетит сваког читаоца заинтересованог за ову област.

Овај приказ завршићемо једном поруком и једним саветом. Порука је ауторова, и она се, у разним формама, провлачи кроз цео текст: има још увек доста тога што би требало да научимо, зато што има још доста тога што би требало да урадимо.

Савет је наш, и намењен је онима који се баве периодичним обнављањем књижног фонда у библиотеци Безбедносно-информативне агенције: купите ову књигу, кошта само двадесет евра, а из ње можете научити доста тога корисног… 

 

Задах коњског меса

Chevaline (фр.)

1. Коњско месо за људску исхрану.
2. Село у Горњој Савоји, Француска, 206 становника (2016).
3. Кодни назив за пројекат повећања продорности атомских бојевих глава на британским подморницама “Поларис” (1982 – 1996).

 

I

Пролог: Афера Доминици

(август 1952.)

Зелени Хилман салон сишао је са магистралног пута Н96 у селу Лир, око сто двадесет километара северно од Марсеја. Спарно и лепљиво августовско поподне спуштало се над Провансу и путници су одлучили да остатак дана проведе кампујући на обалама реке Диранс. Случај је хтео да отац аутомобил заустави поред саме ограде фарме La Grand’Terre која је припадала породици Доминици, усељеницима из Италије.

Сведоци су касније рекли да су пуцње – шест или седам – чули негде око један сат после поноћи, али им нису придавали превише значаја јер су били део већ традиционалног ритуала, у ноћима када се прослављао завршетак жетве.

Возач камиона, Марсо Бланк, прошао је око пола пет ујутро поред паркираног аутомобила и приметио пољски кревет и шаторско крило. Двадесет минута касније, прошао је и други сведок, Жозеф Мојније: он није видео ништа од тога. Још пола сата касније, у пет и двадесет ујутро, Жан Ебре је видео пољски кревет ослоњен на аутомобил.

Густав Доминици, син власника фарме, рекао је да је устао у пола шест и тело девојчице нашао око петнаест минута касније, на падини која је водила према реци. Тела њених родитеља је, заједно са још једним пролазником, пронашао у наредних четрдесет пет минута: мајка је лежала на леђима, паралелно са аутомобилом, потпуно покривена шаторским крилом; отац је био испод пољског кревета. Жандармерија је у току дана утврдила да су обоје родитеља убијени мецима из америчке војничке пушке Рок-Ола; девојчици је лобања била смрскана ударцем кундака исте пушке.

Те ноћи, око шест километара од села Пејрис у Прованси, убијен је Сер Џек Сесил Друмонд (61), британски биохемичар, његова жена Ана (44), писац и њихова ћерка Елизабета (10). Сво троје су сахрањени пар дана касније, на гробљу у селу Форкалије, око двадесетак километара од места где су убијени.

Полицијска истрага је била спора и неорганизована, изјаве пет чланова породице Доминици који су се те ноћи затекли на фарми непрецизне и међусобно контрадикторне. Клан Доминици учествовао је у Другом светском рату у Покрету отпора и локални огранак Комунистичке партије Француске редовно је организовао протесте као знак подршке и притиска на истражне органе. Тек шест месеци касније установљено је да је девојчица још увек била жива када ју је Густав Доминици пронашао; осуђен је на два месеца затвора због непружања помоћи лицу у животној опасности.

И онда, преко петнаест месеци после злочина, новембра 1953. године, ауторитарни патријарх клана, Гастон Доминици (76), у току два или три испитивања у једној ноћи, испричао је причу која је истражитељима деловала готово фантастично: он је, обилазећи фарму после поноћи, приметио Ану Друмонд која се купала у реци; водио је љубав са њом, што је пробудило њеног мужа и, у паници, убио их је обоје мецима из пушке, а девојчицу ударцима кундака у главу.

Упркос бројним нелогичностима у овом исказу, с обзиром да је на фарми Доминицијевих пронађена пушка истог типа – тужилаштво Провансе је подигло оптужницу против Гастона Доминиција. Годину дана касније, новембра 1954. године, после дванаест дана суђења, у одсуству било којих олакшавајућих околности, осуђен је на смрт на гиљотини. Инспектор Едмунд Себеј, који је водио истрагу, добио је орден Легије части за успешно решење случаја.

И тек тада – када је случај, криминалистички и правно, био решен – одједном се појављује низ невероватних детаља: извештај са обдукције тела Ане Друмонд, из којег се види да је леш нађен потпуно обучен, сув, и да су пушчани меци ушли у тело преко одеће; балистички извештај са испитивања чаура метака којима су извршена убиства и извештај са вештачења пушке нађене на фарми, који су показали да се уља не поклапају; и, коначно, форензичка испитивања којима је потврђено да су улазне ране на телима Џека и Ане Друмонд биле различите величине и да нису могле бити нанете истим оружјем.

Француски министар правде наређује ново суђење у којем се искази чланова породице Доминици поново мењају, и поново су контрадикторни једни другима. Полиција је сада уверена да је Гастон Доминици на себе преузео кривицу неког од својих синова: од петорице, чак четири су била на фарми у ноћи убиства. Не знају, међутим, кога од њих: стари патријарх клана везан је заветом ћутања. Ипак, само десет дана након прве пресуде, Гастонов унук Роже Перин (17) пријављује се за Легију странаца.

У другом суђењу није успео да се пронађе ниједан нови доказ и, 1955. године, случај се опет затвара претходном пресудом. Међутим, председник Француске, Рене Коти, замењује 1957. године смртну казну Гастону Доминицију доживотном робијом, а 14. јула 1960. његов наследник Шарл де Гол, одлучује да Гастон, због лошег здравственог стања, буде пуштен из затвора уз обавезу да стално борави у једној кући у месту Монфор. Гастон је умро 1965. године, у једном оближњем санаторијуму – при чему његова пресуда никада није формално укинута – после исповести дате свештенику бенедиктинског манастира.

Инспектору Едмунду Себеју никада није била додељена Легија части која му је, брзоплето и неопрезно, додељена. Напротив, деградиран је на место инспектора јавне безбедности у једном мањем месту, одакле је, убрзо затим, и пензионисан. Умро је 1988. године, са осећајем професионалне срамоте.

Тако је завршена афера Доминици, један од најкомпликованијих француских криминалистичких случајева после Другог светског рата. Тек много касније, када главни актери ове приче више нису били живи, полако се открио читав низ невероватних детаља: сер Џек Сесил Друмонд није био само угледни британски биохемичар, него – у току Другог светског рата – и високо позиционирани припадник британске тајне службе САС; са свештеником Лоренцом, чланом француског Покрета отпора у току рата, видео се у једном селу у околини само два дана пред злочин; од свих ствари које су  припадале породици Друмонд – међу којима је било и доста готовог новца – нестала је само Џекова камера; извесни Вилхелм Бартковски, немачки криминалац, у затвору у Диселдорфу у једном разговору помиње како је био међу четворицом људи који су “имали уговор” да ликвидирају британску породицу; пушка којом је злочин извршен нестала је заувек, али су неки сведоци касније потврдили да је припадала Полу Малеу, шефу месног огранка КП Француске и пријатељу Доминицијевих…

Ниједан од ових детаља никада није био предмет, ни истраге, ни суђења. О њима се писало у књигама, неки од њих су поменути у француском филму “Афера Доминици” (1973) у којем су глумили Жан Габен и Жерар Депардје, о њима се причало у разним ТВ емисијама, или уз чашу вина по судским и адвокатским бифеима у Паризу и провинцији – али се ниједан од њих никада није нашао у списима овог предмета.

Афера Доминици се тако преселила, из судница у урбану легенду француске криминологије. Мислило се да ће заувек тамо и остати. А онда се – тачно месец дана по истеку шездесет година од убистава у селу Лир – десио несвакидашњи догађај који је предмет ове приче…

 

II

Последња вожња

(5. септембар 2012, поподне)

“Где би да идемо? У шопинг у град или у шетњу у шуми?”

Породица је тек трећи дан била на одмору и избор за то поподне отац је оставио ћерци. Жени и ташти је било свеједно. Девојчица је размишљала кратко: “У шетњу!”

Да је изабрала ону другу понуђену могућност, да ли бисмо ову причу данас уопште читали? Одговор на ово питање већ пуних седам година мучи Тужиоца. До данас га није нашао.

Било је тек прошло један после подне. У првој недељи септембра, смркавало се мало пре осам увече, и имали су сасвим довољно времена пре него што падне мрак. Ипак, договор је био да се врате до шест. Код рецепционерке, отац се распитао о путевима који воде у планину. Није их било пуно, и сви су пролазили кроз село Шевален.

У аутомобилу је породица заузела уобичајени распоред: муж је са ћерком седео напред, жена и њена мајка позади. BMW караван боје труле вишње брзо је изашао са паркинга у камп насељу на обали језера. За десетак минута су прошли и кроз село, чија је главна улица била скоро потпуно празна, и ту се, отприлике, пут и завршавао. Већ на самом крају насеља, претварао се у не много широку стазу која се, вијугајући, нагло успињала уз брдо. Три уска моста, два бетонска  и један дрвени, водила су их преко бучних планинских потока који су пресецали падину. Следећа три километра, већ окружени густом шумом са обе стране, нису имали где ни да се окрену…

А онда, одједном, нису имали ни где да иду: није више било пута. Стаза је завршавала на невеликом паркингу. Отац је пажљиво довезао аутомобил до саме ивице дрвећа и полако угасио мотор. Изашао је из кола, ћерка за њим. Жене унутар возила су паковале флашице са водом и нешто додатне одеће – иако је дан био сунчан, ветар је већ померао лишће на дрвећу а и понеку грану.

Бициклиста се створио готово ниоткуд. Нису га заобишли на путу, а иза паркинга више није било стазе којом би могао да дође. Можда се одмарао, а нисмо га одмах приметили, помисли отац. У крају, ионако, бициклисти нису представљали неуобичајени призор: што рекреативни, што спортски, волели су стазе у подножју планине.

Ћаскали су, можда, непун минут. О сасвим уобичајеним стварима: времену, стазама, бициклима, кафаницама доле у селу… Готово извесно, нико од њих троје није видео стрелца, пажљиво сакривеног иза високог дрвећа на ободу шуме, пре него што је чуо прве пуцњеве.

Отац је викнуо ћерци да уђе у кола и у истом тренутку се бацио према возачевом седишту, убацио кључ у контакт браву, и покренуо мотор. Девојчица је и даље стајала непомично, тамо где ју је пуцњава и затекла, готово замрзнута. У шоку, он то вероватно није ни приметио; који отац би оставио своју ћерку на милост и немилост убици? Убацио је мењач у рикверц, окренуо волан лево до краја, и дао гас.

Даље се све одвијало прилично брзо: крећући се уназад, BMW је направио полукруг; за то време је стрелац потпуно изашао из шуме, стојећи на средини паркинга, као на центру неког апокалиптичног спортског терена; аутомобил је обишао пун круг, сада окренут задњим делом према шуми, и тамо се заглавио: у растреситој земљи, точкови су се узалуд вртели; успут је браником закачио бициклисту: вукао га је са собом један део круга, а онда оставио на прашњавом макадаму паркинга; крварио је.

У том тренутку, возач је највероватније већ био мртав. Био је упуцан са четири метка од којих су два завршила у његовој глави. Његова жена, такође са четири метка, и опет два у главу. Њена мајка, са три метка, поново са два у главу. Бициклиста, са седам метака, и опет са неизбежна два у главу. Девојчица је погођена само једном: негде између груди и рамена; после је ударена, неколико пута, дршком пиштоља у главу; ударци по малој глави су били тако јаки да су довели до фрактуре лобање; у несвести, обилно је крварила на паркингу, умирући.

Стрелац је укупно испалио двадесет пет метака: седам у бициклисту, један у девојчицу и седамнаест у аутомобил у покрету. Деветнаест, укупно, завршило је у петоро људи, од тога осам у њиховим главама. Шест је испаљено у гуме. Ниједан метак није погодио ни врата, ни кров, ни хладњак, ни било који други део аутомобила. Ниједан није промашио циљ.

Било је тачно двадесет до четири после подне, у среду, 5. септембра 2012. године.

 

III

Тужилац

(5. септембар 2012, увече)

У својој педесет првој години, већ једанаест година је био тужилац Републике; од тога последњих пет, у овом месту. Погранични град, који се простирао на скоро седамдесет квадратних километара, имао је око сто двадесет хиљада становника: готово половина је живела у предграђима, заправо у малим насељима, кружно распоређеним око старог, средњовековног језгра.

Син двоје лекара, први правник у дугој историји породице Мајо, није имао много тежак посао: једно до два убиства годишње, скоро сва од њих рутинска. Нека пљачка, кафанска туча или породична свађа које су се лоше завршиле; убиства из користољубља или страсти, случајна убиства. Свих једанаест случајева које је дотад имао успешно је, уосталом, разрешио. Ниједно од њих се није десило у шуми…

Сада је, међутим, нервозно пушио у својој канцеларији, чекајући да се у суседној сали окупе новинари. Телефонски позив од његовог шефа из Париза био је сасвим јасан: овај случај има осетљиву међународну димензију; председник Републике је звао врховног тужиоца Француске и захтевао да, у медијима, не остане ни трачак сумње да Република није у стању да га разреши.

Обасјала су га светла блицева, шкљоцања камера и мобилних телефона. Ерик Мајо је отпио гутљај воде и почео да чита са припремљеног папира:

“Данас око петнаест часова и четрдесет минута, у атару села Шевален, за сада непознати починилац је из ватреног оружја, лишио живота британске држављане Саада ал-Хилија (50), инжењера, његову супругу Икбал (47), зубарку и њену мајку, шведску држављанку, Сухајлу ал-Алаф (74), пензионерку. У овом злочину страдао је и француски држављанин Силван Молијер (45), радник. Девојчица Зејна ал-Хили (7), повређена у нападу налази се у одељењу за интензивну негу болнице у Греноблу и тренутно је у коми. Тужилаштво департмана Анеси у сарадњи са Жандармеријом предузима све уобичајене истражне радње. Уверени смо да ће овај злочин брзо бити расветљен.” 

Преко двадесет новинара и фоторепортера гурало се у малој сали тужилаштва у Анесију. Ерик је осетио како му прве грашке зноје клизе низ чело – рефлектори ТВ камера су додатно повисили температуру у већ помало загушљивој дворани – али није хтео да из џепа извади марамицу и обрише зној. Знао је да ће то неки насртљиви новинар да сними са посебним задовољством, а да ће његов злобни уредник, од свих фотографија снимљених те вечери, одабрати баш ову. Биће то крунски доказ да је Тужилаштво у паници.

Прва три питања су била очекивана:

Да ли разматрате тероризам као могући мотив?

Да ли је познато шта су жртве радиле у Француској, тако близу границе?

Хоће ли девојчица преживети? Да ли је она видела убицу?

Ерик је на све ово имао већ спремне одговоре. Четврто питање га је, међутим, готово избацило из равнотеже:

Да ли тужилаштво има икакве претпоставке где се налази друга девојчица?

Друга девојчица? Погледао је ка потпуковнику Жандармерије који је стајао поред њега; овај је само збуњено слегнуо раменима. Руком је потражио табакеру у џепу сакоа; иако је знао да пред новинарима не сме да запали цигарету, био је то махиналан покрет, знак да га полако обузима паника… И док је још размишљао како најбоље да објасни да за другу девојчицу тек сад први пут чује, а да не испадне будала, видео је још једну подигнуту руку. Ону руку.

Са полуциничним осмехом, као да пред свима жели да га упозори како му је шлиц на панталонама откопчан, јавио се истраживачки новинар Густав:

“Наш портал сазнаје да је тела нашао још један бициклиста. И он је, гле чуда, британски држављанин, бивши пилот Краљевског ратног ваздухопловства. Да ли је то само коинциденција? Да ли је он можда био ангажован као чистач?”

Густав Флерио, истраживачки новинар, повремени сарадник листа “Слободни Савојар”, залуђеник у оружја, стрељане и тајне службе, увек склон теоријама завере, претио је да ову конференцију за штампу претвори у фијаско.

Лепо ми је Вероника рекла да тај скот може да ми буде или савезник или непријатељ, сетио се. Требало је да га позовем мало раније, на консултације у четири ока, као колега са колегом, сећао се њених савета. То би му потхранило сујету и онда би био нежнији. Његова заменица јесте волела мушкарце, нарочито оне дупло млађе од себе, али никако није била глупа…

У том тренутку је у салу ушла секретарица: хитан телефонски позив из Лондона спасао је Ерика даљих питања. Као и одговора на ова, већ постављена.

Сат на торњу средњовековне цркве у Анесију откуцао је девет пута…

 

IV

Позив из Лондона

(5. септембар 2012, 21 час)

Мушки глас који се представио као други секретар француске амбасаде у Лондону био је врло налик снимљеном гласу на говорним аутоматима:

“Извињавам се што прекидам Вашу прес конференцију, али сам позван да за пола сата дођем у седиште спољне обавештајне службе, СИС. Потребно ми је да знам бар нешто о случају.”

Арно Тимоније, официр за везу француске тајне службе ДГСЕ са њеним британским колегама, био је последњи човек који је Ерику у том тренутку могао да падне на памет:

“Спољне обавештајне службе? По првим подацима са терена, жртве су породични људи, туристи који су камповали на оближњем језеру…”

“Господин Саад ал-Хили је свакако био породичан човек и можда – то још увек не знамо – био у Француској ради камповања. Али ја нисам позван на састанак у девет увече – у Лондону је било сат раније него у Европи – због његовог одмора. Ал-Хили је, као машински инжењер, радио за компанију која је за министарство одбране пројектовала нови тип сателита. Онда је, према нашим сазнањима, на свом лаптопу понео и много нацрта и података које није смео да износи ни из фирме, а камоли из земље…”

Ерику називи водећих британских компанија из војно-индустријског комплекса нису, сами по себи, значили бог зна шта. Изван свог посла бавио се дегустацијама француских сирева и сакупљањем поштанских маркица. Ипак, био је довољно искусан да предвиди да се овај случај, незаустављиво, креће правцем којим он, у досадашњој каријери, никада није ишао. Воде међународне шпијунаже биле су за њега terra incognita.

Укратко је свом саговорнику саопштио оно мало колико га је жандармерија и самог обавестила: на месту злочина нема других трагова гума осим оних које је оставио аутомобил којим су се довезле жртве; убица није сакупио чауре и постоје индиције да се ради о доста ретком моделу пиштоља; девојчица је у коми, али је преживела првих, и најтежих, шест сати; бициклиста, Француз, се вероватно нашао на погрешном месту и у погрешно време. О питању које му је пре само пар минута постављено на конференцији за штампу, оном о другој девојчици, није му рекао ништа; у том тренутку он није још знао ни да ли она уопште постоји.

А онда, глас који је подсећао на говорни аутомат, саопштио му је ново шокантно сазнање:

“Председник Оланд и премијер Камерон су имали телефонски разговор око деветнаест часова вечерас. Британци инсистирају да буду у потпуности укључени у Вашу истрагу. Наша влада се, наравно, слаже. Ово је, дабоме, све незванично, али очекујте да врло брзо добијете и службену потврду: истрага убиства породице ал-Хили биће преузета као мултинационална, у режиму европске полицијске сарадње Eurojust.”

“Да ли ће ме ови политичари и шпијуни пустити на миру да пронађем убицу?” помислио је зловољно Ерик и – као да је глас из аутомата могао да му чита мисли – убрзо и добио одговор на питање које је остало неизречено:

“Када будете дошли у Лондон, обавезно се јавите. Има један леп либански ресторан на Мејферу. Бићете мој гост.”

“Када будем дошао у Лондон?” – провинцијски тужилац је био запањен.

“За неколико дана. По информацијама којима ми располажемо. А оне су обично тачне.”

***

И тако се дан у којем се злочин догодио, за непуна три сата завршио. Највећи део становника наше планете већ је био у својим креветима, или се спремао да у њих пође. Али, не и двојица Француза…

Ерик Мајо, страствени филателиста, у свом дому је разгледао албуме са поштанским маркама. То је увек радио када би се суочио са изненадном мистеријом коју је морао да разреши. Разнобојни комадићи папира, са печатима француских пошта у удаљеним деловима света – Мароку, Чаду, Камбоџи, Либану, Мадагаскару – још од дечачких дана приближавали су му свет авантуре. Свет коњаника Легије странаца, храбрих капетана бродова, коцкара и фаталних жена. Свет мистерија деветнестог века. И сада, као да се једна од њих некако искрала из свог времена, чудом прешла кроз границе три века, и спустила се овде, у двадесет први век. И то, од свих места на кугли земаљској, баш на његов писаћи сто.

Арно Тимоније, страствени обавештајац, није отишао на “хитно заказани састанак” са својим британским колегама. Он је уосталом већ био завршен, и пре његовог телефонског позива у Анеси. Уместо тога, изашао је из зграде амбасаде на Најтсбриџу и кренуо кроз Бромптон Роад. Један пар јапанских туриста, неколико пијаних тинејџера и мало возило градске чистоће – Арно се увек чудио како тако велики град чисте тако малим возилима – било је то све са чиме се сусрео на свом кратком путу.

После непуних десет минута ушао је у Мамунија Лонж. У фотељи прекривеној љубичастом кожом чекао га је човек плавих очију, обријан до главе. У неформалној атмосфери ресторана познатог по либанској и мароканској кухињи, међу гостима неодређеног франко-арапског изгледа, одударао је и по изгледу и по држању. Неупућен посматрач би рекао да се ради о остарелом плаћеном убици, који сада уговара послове за своје млађе колеге.

Али, неупућен посматрач би овог пута погрешио: Стивен Рајт је био уредник црне хронике Дејли Меила, једног од водећих лондонских таблоида. Француски дипломата се уморно спустио у фотељу поред њега. Од конобарице боје чоколаде наручио је џек данијелс са две коцке леда и онда, одједном и без увода, рекао ту реченицу:

“Тамо изгледа још не знају да су ваши људи већ три сата на месту злочина.”

Разменили су још неколико кратких реченица, које оном неупућеном посматрачу, вероватно, не би ништа значиле. Али њих двојица су се сасвим добро разумели: испили су своја пића и разишли се, без поздрава.

Док је чекао да се појави жуто светло лондонског таксија – до куће у Пимлику имао је десетак минута вожње – Стивен Рајт је написао кратку поруку на свом телефону:

“Французи ће сарађивати. Јако је важно да Комитет припреми инструкцију за медије, најкасније до осам ујутро. “

Дежурни у једној згради у Вајтхолу најпре није био сигуран да ли је мудро да свог шефа узнемирава у пола један после поноћи. Онда је ипак погледао у књигу шифара: порука је била потписана кодом Ромео Делта Два; Прве две речи су биле ознаке за мото његовог послодвца: Regnum Defendаe; број иза њих је означавао степен приоритета, додељен сваком овлашћеном пошиљаоцу поруке.

Има новинара који се замајавају јурећи обавештајце; има обавештајаца који се замајавају јурећи новинаре. И једни и други, најчешће, мисле да тиме користе својој држави. Али Стивен Рајт, мада је могао да буде и једно и друго, није био ниједно. Он је, те јесени 2012. године, био међу десет људи у Великој Британији који су, у суштинском значењу те речи, били држава.

Механизам Комитета је стављен у погон.

 

V

Девојчица

(6. септембар 2012, 2 часа ујутро)

Било је око једанаест сати увече када су Јанс Јансен и Ан-Мари Судерман, двоје Холанђана који су камповали поред ал-Хилијевих, позвали локалног полицајца. Били су забринути када су видели да их још нема, а тек око десет су на телевизији чули да се недалеко догодило убиство у којем се помиње и једна девојчица. Инсистирали су, међутим, на једној другој ствари:

“Они су овде били са две девојчице, старијом и млађом. Отишли су поподне, сви заједно. У вестима се помиње само једна.”

Жандармерија је од пола пет поподне испитивала место злочина: тражила трагове гума и ципела, сакупљала чауре, разговарала са људима који су се били затекли у околини. Аутомобил и тела, међутим није дирала; наређено им је да сачекају форензичаре из Париза, са потребном опремом. Потпуковник Беноа Винеман, командант истражног одељења жандармерије из Анесија био је изненађен: инструкција из министарства полиције била је помало неуобичајена јер су његови људи и сами, а у сваком случају уз помоћ оближење станице у Греноблу, имали сасвим довољно ресурса. Овако су изгубили прва три сата која су могла да буду кључна у истрази; у ишчекивању инструкција из Париза, и договарајући се са тужиоцем око конференције за штампу, цела два сата није затворио ни шири периметар око места злочина: контролни пунктови на локалним путевима су постављени тек око шест увече.

Око десет, када се Винеман са конференције вратио до паркинга у шуми, тамо је све врвело од неких људи које није препознавао. Има их много више него што би то тражила обрада четири леша. Неки од њих уопште и не личе на Французе, помислио је командант жандарма из Анесија, а баш ни на полицајце.” Претпостављао је, ипак, да је неко од његових шефова у Паризу знао кога је послао на његово место злочина.

Али, чим је стигао полицајац из кампа са вестима о другој девојчици, Винеман се сетио на први поглед бизарног питања истраживачког новинара на конференцији за штампу. Одакле је он то могао да зна? Где се то дете налази? Одавно је пала ноћ и потрага по шуми је била врло практично немогућа; дошао је хеликоптер са термалном камером који је надлетао простор у покушају да, негде у околини, инфрацрвеним зрацима ухвати обрисе неког људског тела. Без успеха – сензори су показивали само обрисе четири леша; били су још увек топли.

Форензичари из Париза су тек око поноћи приступили самом возилу у којем су се налазиле три од четири жртве. Сви меци су били испаљени кроз прозоре аутомобила; врата су остала затворена, и закључана. Убица – или убице – нису ни покушале да уђу унутра. Винеман је забележио у свој нотес:

“Мотив очигледно није пљачка. Осим уколико оно што је убице занимало није већ било изнето пре него што су жртве покушале да побегну.”

И онда је, на задњем седишту BMW, испод сукње млађе од две мртве жене, једна од истражитељки пронашла дете. Комшије са језера су биле у праву, баш као и истраживачки новинар: после осам сати проведених међу ногама мртве мајке, девојчица, не старија од три до четири године, била је у стању потпуног кататоничког шока; није могла да говори и изгледало је да ништа не чује. Убрзо су је болничка кола одвезла у болницу у Анесију, на одељење дечје психијатрије.

У аутомобилу су пронађени један лаптоп и два мобилна телефона, лична документа, кредитне картице и уобичајена количина готовог новца. Све то је потпуковнику Винеману, у кеси, дала њему непозната жена која је претраживала унутрашњост возила:

“Доказни предмети. Сутра ће наши људи доћи у жандармеријску станицу да потпишу записник о примопредаји. Касно је да сада то радимо.”

Бринета од својих четрдесетак година говорила је савршеним француским језиком. Чак исувише савршеним за полицајца, помисли жандарм. Док се возио према граду, већ негде пред зору, није могао да се отме утиску да јој је и акценат био помало чудан. Не онако тврд, као код Немаца, нити певајући, као код Италијана; али као да јој француски није матерњи језик?

 

VI

Покретне мете

(6. септембар 2012.)

Други дан је почео са добрим вестима: рањена девојчица је преживела ноћ и њено стање је стабилно; употребљена муниција калибра 7.65 милиметара одговарала је полуаутоматском пиштољу Luger 06/29, произведеном у Берну; модел је коришћен у швајцарској војсци негде до краја шездесетих година двадесетог века, када је повучен из употребе; пронађене су све чауре: двадесет пет.

Тројица форензичара из Париза ушла су у станицу жандармерије у Анесију око девет сати. Још тројица су се упутила ка мртвачници где су била пренета четири леша. Винеман је био изненађен:

“А где су остали? Јуче је тамо било преко двадесет људи? Где је колегиница која је рекла да ће доћи да потпише записник?” 

Њихов шеф је слегнуо раменима:

“Нема осталих. Нас шесторо је дошло из Париза. Ево налога из Дирекције полиције, са списком наших имена и службеним бројевима. Мислили смо да су оно ваши људи?”

***

А онда је све поново кренуло непредвиђеним током. Тај предосећај је Ерика обузео и пре него што је подигао поглед са папира на столу: већ када је осетио облак парфема у којем се кретала Вероника:

“Густав има нека нова сазнања.”

Са тим речима, у његову канцеларију је увела истраживачког новинара. Потом је села на ивицу писаћег стола свог шефа, окренула му леђа и прекрстила ноге, откривајући своја колена Густавовом погледу. Тужилац је погледао у ненајављене госте:

“Корисна, надам се?”

“Мало смо истраживали прошлост убијеног бициклисте. Знаш где је радио?”

Полазећи од – на први поглед логичне, али недоказане – претпоставке да се бициклиста само затекао на погрешном месту у погрешно време, Ерик није знао одговор на то питање. Нико од његових сарадника се бициклистом није ни бавио: цела истрага је била усмерена на породицу Ал-Хили. Ерик је слегао раменима.

“У фабрици ЦЕЗУС, десетак километара одавде. Тамо је радио до пре месец дана, отприлике.”

У канцеларији је завладао мук. Сво троје су знали, сасвим добро, шта је ЦЕЗУС: локални погон мултинационалне компаније АРЕВА, једног од највећих произвођача нуклеарних компоненти на свету. ЦЕЗУС је компанију снабдевао цирконијумским елементима за контејнере неопходне за транспорт нуклеарног горива. 2007. године немачки лист Шпигл их је оптужио за кршење режима санкција УН, уведеног за нуклеарни програм Ирана.

Ерик је, поред тога, мислио и на чудни разговор од претходне вечери; обавештајац из Лондона му је скренуо пажњу да је Ал-Хили радио за Радерфорд Еплтон. Обе жртве су биле запослене у војно-индустријском комплексу? Тужиочеве мисли су биле збркане:

“Која је то вероватноћа да се њих двојица случајно сретну баш на том месту, усред недођије у подножју француских Алпа, на пустом паркингу? Или можда није било случајно? Али, зар онда не би привукли мању пажњу у људској кошници неког милионског града? Лондона, Париза? Или чак и у много мањој Женеви, удаљеној само четрдесет минута вожње? Ако је сусрет био случајан, зашто је ал-Хили изашао из аутомобила? Да би проћаскао са потпуно непознатим бициклистом? Или су ипак имали унапред заказани састанак, а камповање је само послужило као маска?”

Ко је овде био мета? Француз? Ирачанин? Обојица? Вероника је позвала Густава на кафу у бистро преко пута зграде тужилаштва и Ерик је, са олакшањем, схватио да је поново сам у својој канцеларији. Највећи део посла тек је предстојао: реконструкција целе трасе коју је породица Ал-Хили прешла од уласка у Француску, анализа разговора и порука са свих мобилних телефона нађених на месту злочина, као и саобраћаја са локалне базне станице. Ту негде, потиснуто испод дневних информација, остало је и питање које му се мотало по глави од претходне вечери, оно које је наговестио Арно: да ли је решење овог злочина, можда, у Великој Британији?

***

Негде пред ручак, дежурни из комуникационог центра ушао је у његову канцеларију. Готово без куцања. Задихан – јер је из просторије у сутерену, једине у згради заштићене од електронских прислушкивања, трчао до Ерикове канцеларије на другом спрату – спустио је на тужиочев сто два листа папира:

“Париз. Одељење за међународне везе Министарства унутрашњих послова. Информација из Лондона…”

Већ први поглед на документ распршио је све наде Ерика Мајоа да ће, тог дана, ручати:

“Убијени Саад ал-Халили има брата Заида. Двојица браће се налазе у судском спору већ скоро годину дана, око наслеђа њиховог покојног оца. Имовина укључује куће и куће и станове у Британији, Француској, Шпанији и Ираку, и износ у новцу, не мањи од милион фунти, на рачуну у једној швајцарској банци.”

Док је окретао телефон да изда налог за проверу граничног прелаза према Женеви, тужиоцу је стигла депеша од колега са севера земље: породица ал-Хили стигла је у Француску фериботом преко Калеа, у четвртак, 30. августа. У камп код језера пријавила се увече, у  понедељак, 3. септембра 2012. године. 

“Ако је и ишао у Женеву до банке, то је могао или у уторак или јуче ујутро. У понедељак су стигли исувише касно и банке су тамо већ биле затворене. Да ли су убице тражиле милион фунти у готовини? Да ли би ал-Хили оставио толики новац у камп-кућици у насељу? Или би га ипак понео са собом? А можда је тек био планирао да оде, а неко се потрудио да га у томе спречи?”

Већ скоро двадесет година, граничног прелаза између Француске и Швајцарске није било. Земља сатова и чоколаде била је чланица Шенгенског споразума. Али су зато на месту где је некада постојао, постављене безбедносне камере, и на њиховим снимцима остајало је регистровано свако возило које би прошло између две земље. Можда ће ти снимци решити бар прву у низу недостајућих коцкица у мозаику овог злочина: мотив.

***

Вероника се вратила у канцеларију тек пред крај радног времена. Кафа са истраживачким новинаром је, очигледно, потрајала… Али, и овог пута је дошла са новом информацијом. Тријумфално се смешкајући, питала је свог шефа:

“Знаш ли са ким је живео бициклиста Молијер?”

“Видео сам негде да је био разведен? Четрдесет пет година, двоје деце. Имао је репутацију женскароша… Па не мислиш ваљда да је мотив овако ужасног злочина љубомора? И зашто је онда побијена ова несрећна арапска породица?”

“Да, разведен. Али у последње две године је живео са апотекарком Клер Шуц. Пре пар месеци су добили бебу. А њена породица га никако није волела. Недавно јој је отац преписао власништво над апотеком, оном у Грињону. То значи да је, бар на папиру, постала милионер…”

И док је Вероника детаљно препричавала све трачеве које је чула од истраживачког новинара, тужилац је обухватио главу са обе шаке. По први пут се осећао беспомоћно. Добро је знао да ће медени месец са медијима трајати највише четрдесет осам сати: то је било максимално време у којем ће бити задовољни подацима из истраге које он може да им да. По истеку меденог месеца почеће да копају сами, ослањајући се на непроверене информације, трачеве, анонимне дојаве… Првих двадесет четири часа је прошло. Потенцијалних осумњичених је било све више, индиција у којем правцу би истрага требало да крене све мање, а доказа – јединог до чега му је било стало – доказа није било уопште…

VII

Оружја, сведоци и трагови

(септембар 2012.)

Сви ми Европљани, кад професионално убијамо људе из пиштоља, то радимо углавном на исти начин: један метак иде у тело, у шире подручје груди, где је највећа вероватноћа да погоди и разори неки од виталних крвних судова; други иде у главу, најчешће у чело. Тзв. двострука овера гарантује фатални исход са више од деведесет посто вероватноће. Тзв. “мозамбички дрил”, који примењују најамници у разним војскама света, подразумева два метка испаљена у подручје груди, и један у главу или врат. За разлику од нас, Израелци то раде мало другачије – тако их уче откад им држава постоји – најпре се пуца у главу мете, два пута, а онда још једном, у груди, тзв. обрнута трострука овера.

Ерика је овај modus operandi мучио од самог почетка: начин на који су убијене све четири жртве на паркингу у Шевалену није се уклапао ни у један од стотина сличних случајева из претходне деценије које је његов тим испитивао: ни у самој Француској, ни код мафијашких убистава у Италији, ни у исламистичким терористичким нападима по Белгији и Немачкој, чак ни у источној Европи где се обично пуца у свим правцима бесконачно много пута… Уклапао се само у три случаја у којима су истражитељи сумњали да је ликвидацију извео израелски МОСАД; сва три, узгред, нерешена до дан-данас.

***

Тела је пронашао још један бициклиста – игром случаја исто Британац. Брет Мартин, бивши припадник Краљевског ратног ваздухопловства, имао је викендицу у околини и лета обично проводио у Савоји.

“Возио сам тим путем често, траса има око пет километара, таман за поподневну релаксацију. Обишао ме је прво Молијер, имао је бољи, спортски бицикл, и као да је журио. Мало касније, обишао ме је и љубичасти BMW караван.”

Потпуковник Винеман је пажљиво гледао у детаљну карту подручја, на зиду жандармеријске станице у Анесију. На калкулатору свог мобилног телефона покушавао је да израчуна кретање сведока на путу, означавајући тачке у којима су га жртве обишле:

“Сигурни сте да сте се на паркингу појавили у 15,45?”

“Да, видео сам најпре Силванов бицикл. Лежао је на путу, мало даље од места где је био његов леш. Девојчица је била у полусвесном стању. Тела у аутомобилу нисам ни приметио. Сећам се само да је мотор још радио, и да су се задњи точкови окретали у празно.”

“Дакле, ако сте овде били када Вас је обишао аутомобил” – показао је тачку на мапи – “онда сте, у тренутку убиства, били отприлике овде?”

“Да.”

“То је око петсто метара. И кажете да нисте чули пуцње?”

“Не.”

“И нисте никога видели да долази из супротног правца?”

“Прошао је неки човек на мотору, неко време након што ме је обишао аутомобил са ал-Хилијевима. Не знам тачно колико после, можда пет минута. Мотоциклиста је био у тамно плавом или црном комбинезону, нисам обратио пажњу. И на глави је имао мотоциклистичку кацигу, исто тамну.“

“Да ли Вам је нешто упало у очи на њему – или њој?”

“Рекао бих, по фигури која је одавала грађу тела, да је вероватније да је у питању мушкарац. Такав ми је бар био утисак кад сам га видео. Да, занимљиво је да је ишао врло, врло полако. Неуобичајено полако, с обзиром да је пут био празан.”

У тишини која је одједном завладала Беноа је још једном погледао службену белешку коју је истрага тог јутра добила од мобилног оператера Bouygues Télécom, чији је број користио Силван Молијер: последњи разговор са тог броја обављен је у 15.32; корисник је позван са броја за који је утврђено да припада његовој бившој жени; разговор је трајао двадесет седам секунди. “Убијен је у тих тринаест минута, колико је прошло од краја разговора до Бретовог доласка. Како је могуће да Енглез није чуо пуцње на удаљености од петсто метара? Да ли је коришћен пригушивач? Ко је тајанствени човек на мотору који је возио неуобичајено полако?“

“Шта сте тада урадили?”

“Било је очигледно да је бициклиста мртав. Девојчицу сам поставио на бок, што је најбезбеднији положај у случају да падне у несвест. Дошао сам до аутомобила, врата су била закључана. Разбио сам стакло и угасио мотор. Нисам знао да ли је неки од метака можда погодио резервоар са бензином Осмотрио сам сво троје путника које сам видео.”

“Нисте детаљније утврђивали да ли су можда још живи?”

“Није било потребе. Свако од њих је био погођен са по два метка у главу, спреда. Нису имали пола лица.”

Беноа се вратио до мапе на зиду:

“Колико је све то трајало? Шта сте после урадили?”

“Не више од два минута. Било ми је јасно да су убијени непосредно пре мог доласка и нисам знао да ли се убица можда крије у шуми. Помислио сам да бих и сам могао да будем мета. Покушао сам да добијем полицију или ватрогасце, али на паркингу није било сигнала мобилне телефоније. Сео сам на бицикл и пошао назад…”

“Успут сте срели оно троје планинара? Они су били већ близу паркинга?”

“Да, нисам возио дуже од пар минута. Са њиховог телефона је позвана полиција.”

Беноа се вратио белешкама на столу: извештај је показивао да је полиција позвана у 15.48. Први аутомобил са жандармима се појавио у 16.03. Он и Ерик Мајо су се појавили заједно, у 16.15. “Јако кратко време. Готово немогуће. Мораћемо да направимо реконструкцију. Али за сада ова прича нема слабе тачке, одговори су конзистентни. Чак и сувише конзистентни…” – помислио је.

***

Планинари, мушкарац и две жене, потврдили су Бретову причу: ишао им је у сусрет, рекао шта се догодило, руке су му биле крваве; пошли су са њим заједно, до места злочина – тамо није било никаквих промена – али су се плашили да би убица и даље могао да буде у шуми. Онда су сишли пар стотина метара, до последње фарме уз пут, и тамо заједно сачекали ватрогасце, који су први стигли после петнаестак минута.

Много занимљивија је била изјава Малвина Мирабела, шумара, који се кретао из супротног правца и на паркингу видео металик сиви BMW X5, британске регистрације и производње – са воланом на десној страни. У њему је био само возач, “обријане главе, са малом брадом, тамније пути и помало оријенталног изгледа”. На паркингу није било више никог. Упозорио га да је пут после паркинга забрањен за моторна возила и замолио да се врати, што је овај и учинио. Кренуо је за њим, али био је бржи и није видео где је после отишао. Не може да се сети тачног времена када се све то догађало, али је сигурно било после 15,15 часова.

Винеман је делиће различитих изјава покушао да уклопи у једну целину:

“Тада на месту злочина још није било ниједне од жртава; возач овог аутомобила је могао да буде извршилац само ако се негде сакрио, па се – по одласку шумара – вратио на паркинг. То је мало вероватно, јер би га или Брет или планинари, сигурно успут видели. Међутим, он је можда довезао убицу, и оставио га тамо, у шуми? За највише двадесет минута до пола сата могао је да стигне до паркинга и са супротне стране, обилазним путем.”

Један други детаљ му је, међутим, привукао пажњу:

“Господине Мирабел, тог дана је у истој секцији било још једно возило са шумарима, чак двојицом њих? Да ли је то уобичајено?”

“Ја и нисам ни био у смени тог дана, преузео сам је ванредно у подне, кад ми је шеф јавио да се колега не осећа добро, и да га одменим до краја радног времена. Задужио сам возило у сервисном центру и кренуо на терен. Можда је овај други аутомобил возио болесног колегу? Нисам их срео.”

На маргини роковника у коме је бележио чињенице са саслушања сведока, Беноа Винеман је записао, бише као подсетник за себе самог:

“Исувише шумара на малом простору, тог дана.”

Дао је инструкције да се у целом департману, а и у суседним, провере возила тог типа, британске производње и таблица. Иако је знао да су шансе мале: у наредних сат времена могао је да буде у Италији или Швајцарској. До краја тог истог дана могао је да изађе из Европске уније, негде на њеним источним границама, у Словенији.

***

“Зашто мислиш да би убица британске породице користио британско возило? Било би много мање упадљиво да је украо нека француска кола? Или изнајмио нека, са украденом возачком дозволом, и платио у готовини?”

Беноа се те вечери видео са Ериком у бистроу La Taverne Savoyarde. Било је још топло и седели су у башти, посматрајући децу која су се играла на обали језера. Тужиочево питање је на први поглед звучало логично, али је искусни жандарм све мање веровао у случајности – бар када се радило о овом злочину:

“Зато што је убица вероватно хтео да нас наведе на погрешан траг. Толико британских елемената у овом злочину: жртве, крунски сведок, мистериозно возило. Као лепо послагане коцкице.”

“Шта каже Силванова прва жена? Зашто га је звала? Зашто су тако кратко причали.”

“Наводно да му каже нешто око деце. Тврди да је одговорио на позив, али задихан јер је возио узбрдо и да јој је рекао како ће је звати кад стигне на одмориште. Број је после био недоступан.”

“Занимљиво, била је у контакту и са Клер, баш тог дана?”

Беноа Винеман је отпио велики гутљај вина; значајно је подигао обрве пре него што је одговорио:

“И још занимљивије, тај бицикл поред којег је Силван убијен је специјални, ручно прављени, луксузни спортски бицикл. И то не полован, него нов. У радњи кошта око пет хиљада евра.”

“Како је незапослени радник могао то да купи?”

“Није га он ни купио. Добио га је на поклон претходног дана, од господина Шуца, апотекара. Оног истог за којег се по граду прича да га као евентуалног будућег зета никако није волео. И тог дана је по први пут узео да га испроба.”

“Чудно. Баш на том путу, из Шевалена у планине? Ко још вози тако скуп бицикл на тако лошем путу, пуном рупа? Ево, онај Енглез је тамо возио крнтију од бицикла.”

“Још чуднија је једна друга ствар: према Силвановој бившој жени, и она га је питала исто. Знаш шта јој је одговорио? Тај пут, ту руту, му је саветовао поклонодавац, господин апотекар Шуц.”

“Као да није жалио пара и труда да му несуђени зет тог дана, у то време, буде баш на том месту?”

***

Винеманови жандари растрчали су се по свим стрељачким клубовима и стрељанама у кругу од сто километара од Анесија: тражио се сваки, и најситнији, детаљ о неком стрелцу који је у последњих пола године вежбао гађање са Лугером, било којим. Нађена су свега двојица: обојица страствени колекционари, са уредним дозволама за оружје; обојица без икакве везе са жртвама, са чврстим алибијем за среду 5. септембар, и – што је било најзначајније – са пиштољима  из којих, месецима, није пуцано.

Балистички експерт је био скептичан:

“Шансе су, практично, равне нули. Не заборавите да је пиштољ произведен, највероватније, око 1929. године. Био је врло популаран за време Другог светског рата, међу борцима Покрета отпора у Савоји. Та оружја су прошла кроз много руку: шверцована из Швајцарске, крадена, препродавана и поново крадена, узимана са тела погинулих бораца, сакривана у тајним складиштима по планинама, вађена оданде, па поново сакривана пред Немцима. После рата држана као трофејни пиштољи, многа нерегистрована. Пронаћи траг који води до власника – чак и кад бисмо имали пиштољ, а немамо га – практично је немогуће.”

“Одакле ових неколико комадића бакелита? Како је дршка могла да се разбије? Од ударца у Зејнину главу? Могу ли нам они сузити потрагу?” – Ерик је покушао да буде практичан на састанку са балистичарем.

“Мало је вероватно да би се дршка сломила од ударца у дечју лобању. Али, ако је пиштољ испао са висине од, на пример, једног метра, на асфалт паркинга, то би било могуће. Не нужно, али могуће. На пример, приликом замене празног оквира са муницијом пуним.”

Винеман се у том тренутку укључио у расправу: његово питање је, само на први поглед, изгледало бесмислено:

“Под условом, наравно, да је то бакелит од баш тог пиштоља.”

“Како мислиш, баш од тог? А од ког другог?”

“Хтео сам да кажем, да тих неколико комадића није намерно одломљено са неког другог пиштоља, понето и остављено на лицу места како би нам заварали траг. А да је пиштољ којим су извршена убиства сасвим читав. Тако не бисмо обратили пажњу, чак и ако бисмо случајно дошли до њега.”

 

VIII

Заједничка истрага

(13. септембар 2012.)

“Јесте, спорили смо се, има томе, можда, годину дана, откад је отац изненада умро. Око наследства. Нисмо могли да се договоримо и онда је све морало да оде на суд… Али све сте погрешно схватили, није ту било тешких речи. Ми Арапи држимо до кодекса породичне части. Једноставно, дали смо тај случај нашим адвокатима и они сада размењују писма…”

Заид ал-Хили је сазнао да је његов брат мртав у четвртак, 6. септембра, од пријатеља чија је жена вест видела на телевизији. Четвороструко убиство у француским Алпима било је врста приче која би – чак и да није била окружена тако мистериозним околностима – свакако добила значајну пажњу у европској штампи.

Заид је отишао до полицијске станице у Ешеру у Енглеској, да се распита за детаље, али нико од тамошњих полицајаца, па чак ни детектива који су се бавили озбиљним злочинима, није могао да му каже ништа више од онога што је и сам знао.

У петак је полиција дошла до његовог стана да му и званично саопшти да му је брат мртав. Буљук новинара и фоторепортера био је на улици, и полицајци су били љубазни да га испрате из стана и довезу до полицијске станице где му је обезбеђен смештај – “изгледало је као мала хотелска соба”, сећао се касније Заид – прво у Сарију, а потом и у Сасексу.

И, у разговорима који су тамо вођени – детективи су се распитивали о његовом кретању између 25. августа и 5. септембра 2012. године, затражили његов мобилни телефон и лаптоп – поставило се и питање међусобних односа два брата. Тада је Заид први пут и поменуо њихов судски спор.

После две недеље колико је провео као гост локалних полиција, и након што су се новинари коначно разишли, Заид ал-Хили се вратио кући. Његове невоље су, међутим, тек почињале…

***

Авион из Лиона слетео је на писту лондонског аеродрома Гетвик у среду, 12. септембра 2012. ујутро. Док су сви још седели на својим местима, стјуардеса је преко разгласа позвала четири путника да одмах дођу до предњих врата: њих је чекала специјална процедура. Ерик Мајо, Беноа Винеман, истражни судија Мишел Молен и пуковник Марк де Тарле, шеф бироа за криминалне истраге француске жандармерије, сишли су право на писту и ту сели у два Ланд Ровера Скотланд Јарда која су их чекала; пасоше никоме нису ни показали – јер, копије њихових пасоша је британска полиција већ унапред добила; управо су биле активиране процедуре предвиђене режимом Eurojust – заједничке међународне полицијске истраге у тзв. озбиљним случајевима са елементом иностраности – и то тек по трећи пут у целој Европи, откад је овај режим почео да функционише, 2003. године.

“Саад ал-Хили је рођен у Багдаду, 1962. године, у породици богатог трговца Кадима ал-Хилија. По доласку на власт Садама Хусеина, 1968. године, више чланова породице долази у сукоб са новом влашћу; неки од њих су хапшени и мучени. Ал-Хилијеви напуштају Ирак 1971. године, иако једно време њихов отац и даље, преко посредника, управља својим пословима у земљи. Коначно распродаје већину својих имања 1981. и од тада живи повучено у Енглеској.”

“После смрти оца, у августу 2011. године у Севиљи у Шпанији, браћа су једно време наставила да живе заједно у кући у Клајгејту. Међутим, још у фебруару, Саад је агенцији за регистрацију предузећа доставио документ којим је брата разрешио као секретара његове приватне фирме, и уместо њега уписао своју жену Икбал. Односи су се додатно пореметили те јесени јер је Саад оптужио свог брата да је оца наговорио да потпише празан лист папира, на којем је, касније, саставио тестамент. Његов адвокат је тражио привремену меру и блокаду тестамента. Према извештају локалне полиције, физички инцидент је забележен у октобру, после чега се Заид иселио из куће, а Саад је променио браве. У претресу куће пронашли смо и електрични пиштољ тејзер, марке Икс-26, чије је држање забрањено.”

Гости из Француске интересовали су се и да ли би послови којима се покојник бавио могли да представљају мотив убиства. Престонова информација је опет звучала некако потпуно али празно – како је Ерику пало на памет док ју је слушао:

“Саад ал-Хили, по образовању машински инжењер, већ неко време нигде није био стално запослен; био је ангажован за различите компаније, на пројектима. Професионалну каријеру је отпочео у Радерфорд Еплтону, крајем осамдесетих година прошлог века. У последњих десет година углавном је био ангажован за ССТЛ, компанију која је по наруџбини производила микро сателите. Тамо је углавном радио на симулацијама ЦАД софтвером. Немамо сазнања да је на ма којем пројекту долазио у додир са тајним подацима или технологијама које се примењују у војној индустрији.”

***

Састанак је завршен тек око шест поподне и Ерик се захвалио на љубазном позиву својих британских домаћина за заједничку вечеру. Програм посете је предвиђао да сутрашњи дан почне рано, обиласком куће ал-Хилијевих у Клајгејту, око тридесет километара југозападно од Лондона. Уз духовиту досетку да ће се полицјци и судије међусобно боље дружити без тужиоца, прошетао је до хотела Коринтија где је француска делегација била смештена – негде на пола пута од седишта Скотланд Јарда на Темзи до Трафалгар сквера.

Као што је и очекивао, још није прешао ни пола пута до хотела, а на екрану његовог телефона појавио се мали коверат у левом горњем углу – знак да је стигла СМС порука:

“Ресторан Франко Манка. Ерлс Корт Роад, осма станица метроа од Пикадилија. За пола сата. Арно Тимоније.”

И тако је уместо либанског ресторана на Мејферу завршио у италијанском на Ерлс Корту, али то је ваљда modus operandi тих шпијуна – помислио је – увек мењају локације у последњи час, за сваки случај.

Франко Манка је био типичан италијански ресторан у предграђу: пун бучног особља, са јаким мирисима који су долазили из кухиње и умереним ценама које су привукле туристе из јефтиних хотела у околини. Радно време је било завршено и река људи је била на улици. Вредни Пакистанци, уморне раднице из супермаркета и приправници из Ситија који тек треба да постану јапијевци враћали су се са својих дневних послова у центру у своја станишта на периферији; веселе пољске проститутке и ситни криминалци карипског порекла, опет, ишли су на своје ноћне послове у центар. Још један октобарски сумрак сведочио је како Лондон мења своје дневно рухо за ноћно – а Арно Тимоније, уз чашу тосканске Вернакије отпочео је причу која је бацила сасвим ново светло на жртву злочина у Шевалену:

“Да је Стивенсон данас жив, Саада ал-Хилија би вероватно узео као модел за свог Доктора Џекила и мистер Хајда. По дану, секуларни муслиман који не иде у џамију, дружи се са својим комшијама Енглезима, ћерке је уписао у школу Англиканске цркве, често попије чашу или две вина, жена му се облачи сасвим европски. Чим откуца поноћ, претвара се у Мистер Хајда: за тастатурама своја четири компјутера, на различитим исламистичким форумима, раскинкава ционистичку и америчку заверу, позива на џихад и ослобађање светих места…”

На столу, поред тањира са брускетима, Ерик је држао мапу са белешкама са поподневног састанка:

“У Скотланд Јарду су нам рекли да је био из шиитске породице, у сукобу са режимом Садама Хусеина који се ослањао на суните?”

“Садамов режим је прогањао његовог оца, који се зато одселио из Багдада у Лондон, 1971. године. Саад је тада имао девет година, он Садама једва и памти. Радикализовао се после напада на Светски трговински центар у Њујорку, 11. септембра 2001. Био је убеђен да се ради о ционистичкој и америчкој завери,  која је требало да оправда агресију на Авганистан и Ирак. Уобичајена прича са исламистичких интернет форума.”

“Колико све то може да буде повезано са убиством?”

“То је на Вашем тиму да открије. Ох, да, још један детаљ који Вам данас сигурно нису рекли: МИ5 га је повремено надзирао, почев од 2005. године; у кући једног од његових комшија импровизовали су пункт за визуелни и електронски надзор. Колико знамо, никакве сумње нису потврђене, али то је било довољно да му се одбије безбедносна провера за неке прилично озбиљне уговоре у војно-индустријском комплексу. Њихови профајлери су ми потврдили да је од тада показивао знаке јаких фрустрација. Очекивало се, међутим, да ће се смирити кад му је Икбал родила ћерке, 2005. и 2008.”

“И жена му је била шиит, зар не? То тако иде код њих?”

“Да, Икбал ал-Алаф, рођена 1965. у угледној багдадској породици, тамо је осамдесетих студирала стоматологију. Њени су се после одселили у Шведску, где јој је мајка живела све до убиства прошлог месеца. У њеној биографији постоји пар белих мрља: неколико година проведених у САД, крајем деведесетих, без нама видљивог разлога; и онда, изненадан повратак на Блиски исток када је већ добила зелену карту. Саада је упознала у Дубаију, 2003. године. Венчали су се код матичара у Клајгејту, исте године.”

Ерик Мајо је сумњичаво вртео главом:

“Ако је само писање по интернет форумима против Израела и САД довољан разлог да неко буде убијен, па Европа би била пуна лешева? Било би занимљивије видети шта се све налази у његовом лаптопу.”

Арно Тимоније није желео да каже свом госту да целу садржину ал-Хилијевог лаптопа он никада неће видети – јер су форензичари из Париза већ прве ноћи снимили, а онда и избрисали, кључне фајлове. Можда му је већ рекао превише? Али – још од оне прве вечери, када су разговарали телефоном неколико сати после убиства – закључио је да са овим амбициозним тужиоцем треба да оствари што ближи контакт.

“Тако ћемо увек знати у којој фази се истрага налази и спречити да она случајно крене у правцу који би угрозио национални интерес.”

Шта је то тачно “национални интерес”, Арно је – као и обично – само нагађао. Некада, на основу штурих инструкција својих претпостављених. Некада, на основу сопствене интуиције. А некада – као овог пута – на основу оног малог, делимичног, увида у једну сложену међународну операцију, онолико колико је могао да га има.

Једна случајно разбијена чаша за суседним столом – две немачке туристкиње већ су се дуже време смејале гласније него што је то уобичајено; било је очигледно да су мало више попиле – вратила га је у стварност. Из унутрашњег џепа сакоа извадио је мали коверат у којем се налазио пресавијени папирић:

“Не знам шта ћете све сазнати из лаптопа убијеног. Још мање шта ће вам Британци дати из материјала који су остали у његовој кући у Клајгејту. А понајмање да ли ће Американци икада дозволити приступ његовим серверима који се налазе код њих.” – отпио је гутљај вина као да размишља како да свом сународнику из провинције саопшти оно што ће за пар тренутака сазнати – “Али, ако икада дођете у дилему како даље са овим случајем, отворите овај коверат и прочитајте. Није дуго. Све док не дођете у такву дилему, немојте га отварати: сада би Вам скренуо пажњу са Вашег редовног посла.”

 

IX

Балканске везе

(октобар 2012.)

Најпре су, још дан после убиства, оно двоје холандских туриста рекли новинару који се мувао по кампу, последњем боравишту Ал-Хилијевих, како су – само дан пред убиство – видели лепо обученог човека “препознатљиве балканске физиономије” како се мува око приколице гостију из Британије. Они су били ту близу, и све су добро видели, иако нису чули о чему су причали. Али незнанац је, кажу, нешто жустро расправљао са Саадом, на неком језику који је њима био непознат…

Потом је Стивен Рајт у Дејли Меилу, позивајући се на “извор из Скотланд Јарда” објавио како је, кад је Саад ал-Хили са породицом већ кренуо у Француску, из куће његовог брата Заида регистровано, у свега два или три дана, више неидентификованих телефонских разговора са Румунијом.

Да је нови спин на помолу, Ерик је сумњао већ неко време, али му је то постало сасвим јасно када му је секретарица донела фотокопију странице из београдског таблоида “Блиц”; новинар Владимир Матевски објавио је текст под насловом:

“Масакр у Алпима има потпис српске мафије”.

Не много дуг чланак преведен је на француски и тужилаштво је почело да се бави изворима који су у њему цитирани: најпре извесним Марком Дрижуом, аналитичарем Париског центра за превенцију криминала, а потом и колумнистом британског магазина “The Week”, Криспином Блеком. Њихова дијагноза је била готово идентична:

“Вештачењем је доказано да је убица користио југословенску верзију аутоматског пиштоља “шкорпион” због чега се све чешће тврди да је убица унајмљени плаћеник из српских мафијашких кругова.”

Био је то двадесет седми дан од убиства, и податак о типу оружја којим је убиство извршено већ је био и познат и објављен.

“Који то експерт може да помеша швајцарски Лугер са чешким Шкорпионом?” – тужилац се почешао по бради – “Чак и да је био у питању Шкорпион, недавно је шведска полиција нашла око педесетак комада, а користиле су га и ИРА и Црвене бригаде. У Европи је у употреби око две стотине хиљада комада тог оружја. Коме одговара да ову истрагу усмеримо, од свих земаља, баш на Србију?”

Убица је, како је даље стајало у тексту:

“…вероватно плаћеник са Балкана, а који је прошао војну обуку у бившим југословенским оружаним снагама.”

Беноа Винеман је на колегијуму, тог поподнева, поставио логично питање:

“Сада би требало да тражимо проверу сумњивих лица од српске полиције, податке о злочинима извршеним Шкорпионом, да ли је неко од њих био у Француској у критичном периоду… То значи троје мојих људи који ће само то да раде, најмање две недеље, зависно колико брзо нам одговоре?”

Ерик је одмахнуо главом:

“Не само српске, ако је судећи по подацима из овог текста, на простору на којем су функционисале “бивше југословенске оружане снаге” сада има пет или шест држава, то више нико тачно не зна. Требало би да радимо проверу код свих њих, и то за лица повезана са оружјем за које већ знамо да уопште није употребљено у злочину.”

Тишину је прекинула Вероника:

“Као да овде неко намерно жели да нас наведе на криви траг, развлачи нам ресурсе и купује време. Можда је најбоље да кренемо другим путем: да проверимо ту двојицу који су извори, Дрижуа и Блејка. Да видимо са ким су били у контакту, одакле им  погрешни подаци о вештачењу, како су уопште дошли до тог београдског новинара?”

***

Румунска полиција је кратко одговорила да су сва три телефонска броја позвана из куће Заида Ал-Хилија припејд бројеви, купљени на трафикама у Темишвару и околини. По још увек важећим прописима, купац није дужан да остави своје личне податке. Два од та три више нису у функцији, трећи припада неком сељаку који тврди да је картицу узео од своје муштерије на пијаци, пре десетак дана. Наводно није имала при себи готовину да плати неки парадајз…

Париски аналитичар Дрижу тврди да је идеју о српској мафији преписао од свог лондонског колеге Блејка, а овај, опет да ју је чуо од уредника црне хронике у Дејли Меилу, Стивена Рајта, који се позвао на “добро обавештене изворе у Скотланд Јарду”. Обојица су слегла раменима на питање како су Шкорпион могли да помешају са Лугером. Обојица су тврдили да никада нису чули за београдски лист Блиц и новинара Матевског. Међутим, сам Стивен Рајт није могао да буде испитан на ове околности: британска унутрашња обавештајна служба МИ5 послала је депешу у којој се наводи да “никакви службени контакти са Рајтом без нашег претходног одобрења не долазе у обзир”.

Дејли Меил, ипак, неколико дана касније, објављује нову “ексклузивну информацију из истраге” да је убиство извршила “професионална најамничка група са Балкана” и да је цео “пакет” плаћен само две хиљаде евра.

Ерик је тужно гледао у форензички налаз са изрешетаног аутомобила: поред ДНК петоро путника, нађена су и два узорка којих није било ни у једној бази података: један на бранику, други на предњем седишту. Али, да ли се радило о “професионалној најамничкој групи са Балкана”, британском аутомеханичару који је радио технички преглед или “форензичарима из Париза” чији идентитет нико није хтео да му открије – то није могао да зна.

“Ова истрага је дефинитивно сјебана”, помислио је.

Тада још није ни знао колико је у праву.

***

Исти британски таблоиди који су у октобру пунили своје насловне стране причама о балканском трагу, већ у новембру су тај траг заборавили. Нова тема је за читаоце била још загонетнија а за Ерика још непријатнија:

Где су пасоши жртава? Како је француска полиција изгубила пасоше породице ал-Хили? Да ли је пасоше узео плаћени убица да њима докаже наручиоцу да је посао извршен?

Пасоша, заиста, није било нигде. Ни на телима жртава, ни у њиховом пртљагу, аутомобилу, камп приколици. Полиција је спровела опсежну претрагу целе трасе којом су ал-Хилијеви прошли, од Калеа до Анесија, по уласку у Француску: наплатних рампи, кафетерија, безинских пумпи. Мислило се да су, можда, негде изгубљени. Безуспешно.

“Како си уопште прво вече на прес конференцији саопштио имена жртава ако нисмо имали пасоше?” – упитала је Вероника свог шефа тих дана.

“Прочитао сам их са неке цедуљице коју ми је секретарица гурнула у руке пред улазак у салу.”

“Одакле та цедуљица?”

Одговор на ово питање остаће Ерику тајна – готово до самог краја ове приче. А праву судбину пасоша ал-Хилијевих сазнаће тек у пролеће 2019.

Тада, пред крај 2012. године, остало му је само да се нада да ће се они, у неком моменту, неким чудом, негде појавити.

То се и десило, али тек пуне две године касније: у лето 2014. године, пасоши ал-Хилијевих су пронађени у џепу Саадове јакне која је остала у депоу мртвачнице у Анесију. Како је интерна истрага касније показала, нико се није сетио да их тамо потражи. А када су коначно пронађени, изгледали су као да су управо изашли из штампарије…

 

X

Ирачке везе

(децембар 2012.)

Никада није утврђено како се та гласина тачно појавила: зна се да је причу, први, објавио париски Le Monde, а дан касније и немачки Bild. Укратко: цела породица ал-Хили није из Ирака случајно отишла на Запад; још пре неколико деценија, њихов отац је био један од елитних спавача Садама Хусеина чија су деца пажљиво планирана да преузму осетљива места у естаблишменту западних земаља. Са таквим стратешким задатком, имали су и неограничени приступ новцу на тајним рачунима у Швајцарској…

Већ сложена физиономија овог случаја тако је постала још компликованија: друштвене мреже у Француској су експлодирале од теорија завере, Саадов инжењерски посао је попримао нове и мистериозне димензије и све чешће се у разним тумачењима помињао и неизбежни МОСАД. Ерик због тога никако није био срећан:

“Што више се бавимо шпијунажом и тајним службама, то нам мање ресурса остаје на располагању да нађемо убицу.” 

Ерик је поново погледао штури досије који је добио од од колега у Лондону: ништа у њему није потврђивало сензационалистичке текстове. Укупан износ на рачуну у швајцарској банци био је мањи од једног милиона евра – исувише мало да би оправдало сву контрабавештајну заштиту и финансијску логистику, уобичајене за новац држан у име и за рачун тако комплексног и осетљивог власника као што је то био Садам Хусеин.

Тужилаштво је затражило објашњење од уредника Le Monda у погледу његових извора. Наравно, новине су имале право да се позову на правило о поверљивости извора; тим чудније је било да, овог пута, оне то нису учиниле: како је редакција сама навела, већину података које дотад нису биле познате јавности, њихов новинар је добио из високог извора немачке обавештајне службе БНД.

“Не сумњамо да ће све додатне информације од интереса за истрагу, ако их има, са вама поделити службена лица у Bundesnachrichtendienst.” – гласила је, са уобичајеном дозом француске ароганције, последња реченица електронске поште из париске редакције.

На састанку на којем је тим тужилаштва анализирао одговоре из Париза Сузана је приметила да немачка веза може да има нешто са оружјем којим је убиство извршено; тај модел Лугера из којег је пуцано, заиста, произведен је у фабрици у Берну, у Швајцарској, али је био широко коришћен и у Немачкој, и пре, и за време – а нарочито непосредно после Другог светског рата. Потпуковник Винеман, имао је, међутим, сасвим другачије мишљење:

“Британски траг: свађа међу браћом око наследства; балкански траг: разговори са Румунијом, Италијан волшебно претворен у Балканца, српска мафија; немачки траг: пиштољ, тајни извештај и Садамови милиони. А шта ако породица ал-Хили уопште није била примарна мета овог злочина? Као да се неко намерно труди да нас скрене са истраге о нашем, француском трагу?”

У невеликој сали за седнице тужилаштва у Анесију завладао је мук. Ерик Мајо је осетио како му кошуља упија грашке зноја са леђа: изгледало му је као да се са њим неко игра мачке и миша?

Па ипак, пре него што његова истрага крене у ону “дубоку Савоју”, у крај Француске традиционално познат по својим заверама ћутања, крвним осветама, рачунима који се разрешавају без полиције, судова и сведока  – Ерику је била преостала је још једна неистражена територија. Земља, култура и обичаји на којима је још врло рано у дечаштву формирана личност Саада ал-Хилија, његови културни и ментални обрасци и код части по којем је живео, без обзира где би се нажао на земаљској кугли – Ирак.

***

Последње успомене Хусеина ал-Хилија на свог рођака Саада биле су прилично суморне:

“Био је забринут, готово очајан човек, оптерећен тајном која га је вероватно одвела и гроб.”

Када је један од Ерикових истражитеља коначно дошао у Багдад, у новембру 2012. године, његови саговорници су, готово по правилу, били убеђени да је иза убистава у Шевалену нека специјална операција МОСАД-а. Таквих случајева у претходним годинама заиста било на десетине, било је то време када је почео грађански рат у Сирији, а ћелије Исламске државе само што нису процветале по багдадским предграђима.

Међутим, Исламска држава, баш као и њена претходница ал-Каеда и све њој блиске организације биле су сунитске, а племе ал-Хили – већ вековима, откад је на обалама Тигриса у четрнаестом веку живео исламски теолог Џамал ал-Дин Хасан ал-Хили – шиитско.

Зато је у Багдаду ону званичну истрагу водио француски истражитељ који се распитивао о заосталим некретнинама, пословима, дужницима и евентуалним непријатељима – све оно што се, уосталом, распитују сви истражитељи на свету када нађу на неки необјашњиви леш. Али, истовремено, око оног првог прстена истраге почео је да се води и други: потрага за евентуалним обавештајним  контактима и пословима које је Саад ал-Хили могао да има у ирачкој престоници. Овај други, спољни прстен истраге водио је новинар британског “Телеграфа”, Колин Фримен, један од најбољих оперативаца МИ-6 на Блиском истоку.

“Шест месеци пре убиства, у марту, имали смо једну од наших редовних преписци на Фејсбуку. Одмах сам приметио да се чудно понаша, рекао је да се у Британији више не осећа безбедно и да жели да се врати у Ирак. Помислио сам: зашто би неки Ирачанин који је читав свој живот провео у Енглеској пожелео да се врати у Ирак којег се више једва сећа? Зашто би ико пожелео да се добровољно врати у земљу из које сви покушавају да побегну?”

У потрази за одговором на Хусеиново питање ниједна од две истраге није успела да одмакне даље од неколико, прилично криптичних, Фејсбук порука. Али су зато обе потврдиле претпоставке да породица ал-Хили није имала никакве, а посебно не финансијске, везе са режимом Садама Хусеина:

“Садам је желео да национализује све што је могао. Ако је неки посао био исувише мали да би се њиме бавила држава, онда би то отимали људи њему блиски. Посебно ако су власници били шиити. Мог оца Хашима, дипломату у више европских земаља, отели су по налогу Садамовог полубрата, Барзана ал-Тикритија и мучили у затвору. После тог догађаја и Кадиму и његовим синовима је било јасно да ускоро морају да напусте Ирак.”

Ова изјава Балсама ал-Хилија је, међутим, готово нехотично отворила још једно поље истраге: изгледа да је, ипак, једна вредна некретнина у Багдаду и после одласка породице у Британију, остала у власништу ал-Хилијевих.

“Кварт Адамија је резиденцијални део града, одмах поред реке. Због скупих и великих вила у Багдаду се понекад називала и Челзи на Тигрису. После америчке окупације 2003. године цео кварт је постао несигуран, са готово свакодневним обрачунима између сунита и шиита. Кадимова вила налазила се поред књижаре ал-Сабах, сакривена иза палми, металних врата и високих зидова.”

Изгледа да је Саад, крајем 2003. године, био у посети Багдаду и да је тамо, између осталог, покушао и да врати кућу своје породице. Али тај покушај се није срећно завршио:

“Отишао је до куће сам, и одмах ушао у свађу са породицом која се тамо уселила. Они су почели на њега да вичу, сви заједно, а два мушкарца су кренула да га ударају песницама и шутирају. Вратио се код нас крварећи на глави.” – описао је инцидент Хусеин ал-Хили.

Басим ал-Хили је догађај истражитељима нешто другачије представио:

“То је била породица угледног багдадског адвоката, који су тамо живели са дозволом Саадовог оца, чували су кућу. Вероватно је био неки неспоразум.”

Која год верзија била тачнија, потврђено је да је кућа испражњена већ 2004. године. Саад ал-Хили је био шкрт на речима када би својим рођацима одговарао на питање како је то успео:

“Кратко би нам рекао, отприлике, да је повукао неке везе, и да је то сада све у реду.”

Шта је то тачно значило, у оним анархичним месецима непосредно по паду Садама Хусеина, нико није хтео превише да се распитује. У временима када је у Багдаду било и преко сто мртвих сваког дана – само у разним криминалним обрачунима – подразумевало се да тапију на некретнину има онај ко први потегне пиштољ. Изгледа да је, овог пута, револверашка срећа била на страни оних које је ангажовао британски инжењер.

Коначно, сви Ирачани који су били у контакту са Саадом поделили су са истражитељима један утисак: а то је да се њихов рођак из малог места у Енглеској са годинама све више у политичком смислу радикализовао, да је инжењер улазио у дуге и страсне расправе о религији и о политици, и да је показивао све више симпатија за Иран, Хезболах и Палестину:

“Саад никада није мрзео Јевреје као народ, али је страсно мрзео израелску државу. После 2001. године та мржња се пренеле на САД, а све више је у нашим расправама критиковао и политику Велике Британије”, рекао је Хусеин ал-Хили у разговору са својим гостима из Европе. “Често би се жалио да су му хаковане шифре на разним компјутерима и комуникационим мрежама. Последњи пут се то десило пре неколико месеци, мислим, са шифром за Скајп. Нико од нас томе није био посветио превише пажње, јер смо сви знали да је помало параноидан. Данас све, наравно, посматрамо другачије.”

***

Почетком 2013. године, сумирајући резултате ирачког дела истраге, заједнички тим француских и британских истражитеља није био много паметнији него када се пар месеци раније упутио на Блиски исток. Јесте, сазнали су да је – у априлу 2012. године – Саад ал-Хили на интернету ширио линк који је водио на један експлозиван интервју Џулијана Асанжа са лидером Исламског Хезболаха, Хасаном Насралахом. Али, да ли је то могло да буде нешто стварно више од индиције?

Да ли је било шта од онога што су сазнали могло да води до смрти Саада ал-Хилија и његове породице? Вила у Багдаду, по проценама, није могла да вреди више од пола милиона долара – недовољно да оправда трошкове и ризике слања плаћеног убице преко пола света. Шифре за компјутере, скајпове и разне електронске комуникације губи пола човечанства; половина од те половине је увек убеђена да су им те шифре украле тајне службе. Тешко је наћи иједног муслимана који одобрава израелску политику на Блиском истоку, па био он сунит, шиит, Турчин или Арапин, традиционално или секуларно васпитан.

Трагова је било мало, али могућих мотива пуно. Све више, у круговима у којима је вођена истрага, причало се о крвној завади двојице браће око наследства: старијег, интровертног, мирног и озбиљног, који је по арапском коду породичне части искрено осећао да је његова дужност да преузме све послове, обавезе и бриге њиховог покојног оца, укључујући ту и о ону о свом млађем брату; млађег, екстровертног, жовијалног и немирног, који је искрено веровао да је преварен.

Негде иза те завесе од мотива, на ивицама теорија завере, по интернет форумима и на опскурним страницама таблоида, у понеком ћаскању између детектива и њихових жена, на недељним службама у цркви – полако је сазревала и обликовала се и нова претпоставка, тада још увек на нивоу неколико набацаних идеја, али све тајанственија, па самим тим и све моћнија, како је време пролазило: “То је урадио МОСАД.”

XI

Сикул мемукад

(март – април 2013.)

“Знате ли шта је то Шевален?”

Као и обично, истраживачки новинар Густав Флерио звучао је до зла бога арогантно са својим малим питалицама. Вероника је то осетила и покушала да смири бес свог шефа:

“Ерик, ово можда звучи блесаво, али је занимљиво.”

Откако су ушли у његову канцеларију гледали су једно друго и – за јануарски понедељак – обоје деловали сасвим незаинтересовано за посао. Ерика је зато изненадило питање којим је тај флерт привремено прекинут:

“Коњетина, наравно?”

“Ха, ту сам Вас чекао, тужиоче! А знате ли да је Шевален била и шифра коју је користила британска војска за тајни пројекат повећања продорности на нуклеарним ракетама са подморница класе Поларис?”

“Нисам имао појма. Користила? Када је то било?”

“Осамдесетих и у првој половини деведесетих година прошлог века. Пројекат је напуштен 1996. године.”

“И добро, какве то везе има са убиством које се догодило у истоименом француском селу у 2012. години?”

“Ха! Али онда сигурно нисте чули за компанију АМС 1087?”

“Никад у животу. У Анесију нема бакалнице са тим називом.”

“Наравно да нема, кад је и то британска компанија. Регистрована у  Свиндону, на адреси Делта 606, Велтон Роад.”

Густав је почео да маше папиром на којем се видео неки формулар, одштампан са интернета.

“Да ли је то сада карика која недостаје у Вашој истрази Густаве?”

“Ха! Ако причам као колега са колегом, могу да Вам кажем само две ствари: прво, секретар те компаније био је Саад ал-Хили. То Вам колеге у Сарију нису рекле?”

Ерик је без речи одмахнуо главом. Обично се нервирао кад би га Густав – то бедно пискарало које њушка по туђим креветима и кантама за ђубре – називао колегом, али овај детаљ – ма колико био бизаран – ипак га је заинтересовао. Вероника је превртала очима, надајући се да их Ерик обоје неће избацити напоље, а Густав је наставио да вергла као навијен:

“И не само то: британске званичне власти које спроводе регистрацију њихових компанија наводе да му је функција престала 5. септембра прошле године?”

“Хм, па зар није?”

“Јесте. Али овде пише да је поднео оставку?”

Вероника се прекрстила – била је, бар дању, добра католкиња – док је Ериково лице испунио циничан осмех  – гле, какви су ти бизарни Енглези, убиство се сматра оставком – али нико није ништа рекао. Осећали су да Густав има још нешто да каже. Познајући га, знали су да је то што је сачувао за крај сигурно најбитније:

“Е да, и само још нешто: не постоје никакве канцеларије на адреси Делта 606. Добио сам јутрос фотографије од папараца којег сам замолио да оде до Свиндона. То је неизграђено грађевинско земљиште, а сва писма се достављају у фах, у оближњу пошту. То је и за Британце чудно: не ради се о оф шор компанијама где је то уобичајена пракса. Ова компанија у којој је Саад ал-Хили био секретар, представља пуног пореског обвезника, као и да је у центру Лондона. Зашто би онда узимао поштански фах у вукојебини? Осим, наравно, ако…”

Заћутао је, као и сваки аматерски глумац, на први поглед двоумећи се, а у ствари желећи да остави јачи утисак.

“Осим ако шта?” – Вероника је постајала нестрпљива.

“Осим ако то нема неке везе са чињеницом да је власник земљишта на броју Делта 606 Министарство одбране Велике Британије.”

***

Једва је дочекао да обоје изађу – на своју, сада већ уобичајену, кафу – и једно време гледао у неодређену тачку изнад врата канцеларије. Да ли је могуће да се ова прича ипак враћа тамо одакле он, већ месецима, упорно покушава да је одвуче?

Скинуо је са зида акварел са мотивима Анесија лети – ту слику је од почетка сматрао за кич, мада је домар тврдио како се ради о познатом уметнику из раних шездесетих година двадесетог века – и укуцао четвороцифрену комбинацију у сеф. Поред службеног пиштоља и свежња писама које је разменио са једном дамом још у години када је дошао у град, налазила се и цедуља, пресавијена на четворо. Она коју је добио од Арно Тимонијеа, дванаестог септембра увече, у италијанском ресторану Франко Манка на Ерлс Корт Роуду.

На комаду жутог папира, оног који се по разним лондонским канцеларијама обично користи у службеној комуникацији, стајао је следећи текст:

“6. септембар 2012. 07,50 – Комитет

У погледу извештавања о појединим аспектима убиства Сааада Ал-Хилија и чланова његове породице у Француској сви медији се обавештавају како следи:

• Не помињати његове везе са службама безбедности.
• Не помињати његове везе са Ираном.
• Не помињати његове везе са истраживањима нуклеарног наоружања.
• Без било каквих спекулација о евентуалној умешаности Израела у убиство.”

Испод ове кратке белешке стајали су и чин, звање и потпис њеног аутора: ваздухопловни вице-маршал Ендрју Валанс, секретар.

“Без било каквих спекулација о евентуалној умешаности Израела у убиство.” – последњу реченицу је Ерик прочитао још једном, гласно. Како су после само дванаест сати од убиства, док још ни обдукцијски ни балистички налази нису били готови, могли тако прецизно да претпоставе умешаност Израела? Ко је послао мистериозни тим “форензичара из Париза”? Зашто се онај обавештајац у Лондону тако ревносно интересује за случај. Одакле му тај документ?

Питања су се гомилала, а одговора није било ни на једно од њих. Хоће ли му све те тајне службе отежати решење случаја, уместо да му помогну? Као професионалац, учен у породици и школи да је Француска република једна и да сви њени грађани – а посебно они који за живот зарађују од њених пореских обвезника – треба да јој служе подједнако, и, коначно, као добар Европљанин – како је о себи волео да мисли – дуго је на ово питање сам себи одговарао негативно. Случај је, међутим, постајао довољно компликован да пољуља ово почетно самопоуздање.

***

“Шта је то сикул мемукад?”

Ерик је седео са потпуковником Винеманом у бистроу La Taverne Savoyarde, поред самог језера. Ово питање му не би никада поставио у службеним просторијама, својим или његовим, свеједно, али био је петак увече, пили су већ трећу туру пива, и некако је предосећао да ће све те околности бити сасвим згодан изговор ако, у понедељак, некоме од њих двојице буде незгодно да се сећа овог дела разговора: једноставно, није се ни десио.

Винеман га је погледао изненађено. Био је пасионирани љубитељ свих тема везаних за Израел и посебно њихову војску и полицију, неколико пута посетио Тел Авив и Јерусалим, сарађивао са израелским колегама и у Француској. Али ту реч никада није чуо од њих. Понекад би је прочитао на маргиналним сајтовима, каткад би је употребили активисти за људска права, овде или тамо, ретко би се појавила у новинама блиској екстремној левици.

“Сикул мемукад је назив за израелску праксу неутрализације опасних мета, углавном оних високог ранга, најчешће у иностранству…”

“Неутрализације?” – пресече га Ерик.

“Они воле да то тако зову. Наравно да се ради о убиствима. Саме речи су иначе хебрејске, ми бисмо их на француски превели као циљана превенција.”

“Да ли су до сада у Француској извели неку такву операцију?”

“Јесу, Париз је био пун Палестинаца седамдесетих и осамдесетих. Мислим да су ликвидирали једно четири или пет. Два случаја су била део операције Божји гнев, у којој су кажњавани организатори терористичког напада на израелске спортисте у Минхену 1972. Остали су, чини ми се, били неки професори који су развијали разна оружја за ПЛО.”

“Да ли је иједно од тих убистава разрешено?”

“У смислу да је некоме суђено? Не. Наша полиција никада није дошла до извршиоца, није се имало коме судити. А знало се наравно да је МОСАД организатор, али то је државна агенција, а једна држава не може да суди другој. Бар у миру. Зашто те то занима, последње МОСАД-ово убиство у Француској догодило се још 1992. Пре двадесет година.”

Ерик је махнуо конобарици да донесе нову туру пива. Прошло је двадесет година од последње операције сикул мемукад у Француској. Свих пет досадашњих случајева догодило се у Паризу. Све жртве су били званични или полузванични представници ПЛО. Ниједна од њих није била држављанин неке европске земље.

“Да ли је, икада, у некој њиховој операцији страдао неки Француз?”

Беноа се замислио:

“Мислим да је само једном, 1980. Када су ликвидирали једног египатског физичара, сведок је била проститутка која се случајно затекла у његовој соби. После су проценили да им жива представља превелики ризик. Месец дана касније су је напили у једном бару, и после, у инсценираној тучи, гурнули под камион на Булевару Сен-Жермен.”

 

XII

Хеликоптер на принудном слетању

А онда, сасвим неочекивано – био је то већ почетак априла 2013. године – и Ерик и Беноа су истог дана добили исто писмо. Стигло је обичном поштом и на њему није било адресе пошиљаоца.

Било је кратко:

“Дана 5. септембра 2012. године, око четрнаест часова, са хелиодрома у дворишту израелске амбасададе у улици Рабле број 3 у Паризу полетео је хеликоптер типа Робинсон 44. Овај ваздухоплов био је најављен за лет Париз – Женева, али је тражио принудно слетање на аеродром у Камберију, наводно ради непланиране допуне горива.  У Камбери је слетео нешто пре шеснаест часова. На аеродрому је примећено више особа на писти, сви су имали израелске дипломатске пасоше. Аеродромским властима је пријављено да су курири са дипломатском поштом. Око шеснаест и тридесет хеликопптер је наставио за Женеву. Летилицом је управљао генерал-мајор израелске војске, Јоси Бен-Хана, који се претходних дана налазио у инспекцији безбедносних инсталација израелске амбасаде у Паризу.”

Аеродром у Камберију је био најближи месту злочина – од Шевалена удаљен мање од шездесет километара. Ерик је знао да – ко год је то био – пошиљалац овог писма није могао да га пошаље званично, а још мање да се појави као сведок у истрази или на суђењу. Да ли је то био његов лондонски познаник Арно или неко други, могао је само да нагађа, али коинциденција са британским папирићем – тајанственим инструкцијама из Комитета – наметала се сама од себе. Наиме, и папирић из ресторана Франко Манка и анонимно писмо које су добили имали су једну заједничку ствар – Израел.

“Беноа, можеш ли преко својих веза да провериш било шта о овоме? Не можемо да покренемо званичну истрагу на основу анонимног писма.”

Обојица су били свесни да тројица непознатих путника – ако би били потврђени на месту злочина – објашњавају ону кључну мистерију: неидентификовани црни BMW X5 и још мистериознији мотоцикл који се, у разним бојама и на разним местима у околини, појављивао у изсказима више сведока са ширег простора убиства…

Винеману је било потребно неколико дана дискретног распитивања – на његову срећу, испоставило се да је у израелској амбасади те јесени 2012. радила извесна Маријана, девојка која се забављала са једним његовим пријатељем, жандармом у Паризу. За то време Ерик је обишао аеродром у Камберију и погледао књиге слетања и полетања. Записана времена су се поклопила са наводима у писму…

“Од 3. до 21. септембра, са аеродрома Емен у Швајцарској вршена су тестирања израелских војних дронова: Елбит Системс Хермес 900. Наводно је, на самом почетку проби, висока швајцарска делегација од три човека дошла у Париз на специјалне преговоре са генералом Јоси Бен-Ханом, који је заступао произвођача. Маријана ми је навела тачан списак ноћних клубова у које их је водио трећег и четвртог септембра…”

“Мито?”

“Највероватније. Мало је додуше нејасно зашто их је возио хеликоптером назад у Женеву. Могли су да оду и авионом?”

“Можда нису хтели да тај њихов пут буде забележен, у листама путника на редовним авионским линијама?”

“Можда. Али Робинзон 44 има само четири места, и то заједно са пилотом. Био је пун. Није било никакве потребе да слеће у Камбери. Могао их је директно одвести и у Женеву? У резервоар стаје довољно горива да му не треба допуна, ако не слеће. Осим ако нису у Камберију слетели из неког другог разлога?

Над Анеси је полако почело да пада вече. Између столова на обали језера, фотомодели и манекенке досађивале су се, чекајући своје мужеве из разних банака у Женеви. Али двојица забринутих Француза на лепе жене нису обраћала пуно пажње: разговарали су, у пола гласа, о ономе о чему, у својим канцеларијама па чак и у својим становима, нису смели да причају…

Ерик је покушао да сумира оно што су сазнали; Беноа је био, као и обично, одушевљен свим израелским стварима:

“Швајцарске званичнике су Израелци искрцали у Камберију. Тамо су им платили још два-три дана провода, таман да се врате кући у понедељак, тако да се њихово одсуство не може повезати са летом.”

“Тако је, а уместо њих су у хеликоптер укрцали тим који је евакуисан са места злочина. Приватни лет, државни хеликоптер, нигде никада није регистрована промена у листи путника. Присуство трећих лица на писти је оправдано као утовар дипломатске поште. Генијално.”

“Али не само то. Они су, тог дана, изнад места злочина имали и нешто друго: свој дрон. Елбит Хермес 900 има аутономију лета преко 350 километара, функционише по свим временским условима, лети на висини од девет хиљада метара, има пуну заштиту од ометања и директну везу са сателитом…”

“Чекај! То значи да су негде у Израелу могли да имају директан пренос…”

“Убиства.”

XIII

Тајне швајцарске банке

(почетак 2014.)

Са друге стране Женевског језера, Дарио Зани, истражни судија кантона Женева, већ годину дана се бавио разним дописима које је добијао из Француске; захтев да се утврде сви власници пиштоља Лугер П06 – њих око четири хиљаде – био је на граници немогућег: за све случајеве изван његовог кантона, јер издавање оружних листова у Швајцарској је кантоналној надлежности, морао је да се обрати савезном министарству правде у Берну, које ће, у поступку блиском међународној правној помоћи, проследити захтев другим кантонима. Поред тога, Дарио је био убеђен да убиство није извршено регистрованим оружјем.

Други захтев се тицао филијале француске банке “Креди Агрикол” у Женеви, чији су званичници, позивајући се на строга швајцарска правила о банкарској тајни, дали онолико мало података колико су баш морали; а и њих су формулисали онолико компликовано колико су могли, често би помислио Зани.

Укратко, нерезидентни рачун који се водио на име Кадима ал-Хилија, британског држављанина, отворен је 1984. године и није имао промене још од 2010. године; на њему се тренутно налази око осам стотина хиљада британских фунти. После смрти клијента, обојица његових синова су добили судске налоге којима су – до решења спора о наследству – оном другом брату забранили управљање средствима на рачуну.

Заид ал-Хили је, још док је отац био жив, у његово име тражио од банке издавање платне картицу која би му омогућила располагање новцем на рачуну, али је службеник посумњао у аутентичност потписа и телефоном проверио тај захтев са Кадимом – који је негирао да га је уопште послао; банка поводом овог инцидента није поднела пријаву властима пошто је власник у међувремену умро, па његове наводе није било могуће проверити.

Саад ал-Хили је заказао састанак у банци за петак, 7. септембар 2012. године; пошто је у среду убијен, до састанка није дошло. У банци се, међутим, причало да је Саад наводно био у банци и у уторак, дан пред убиство, али то нико није могао да потврди. На дисковима сигурносних камера остао је снимак једне мушке особе која је подсећала на њега, али квалитет снимка није био најбољи и ниједан службеник банке није потврдио да је са њим имао заказан састанак.

“Зашто би нека банка крила састанак са својим клијентом?”, упитао је Дарио свог француског колегу у току његовог боравка у Женеви.

“На пример зато што је клијент сутрадан завршио на паркингу у шуми са седам метака?”

 

XIV

Осумњичени (1): метод покушаја и погрешака

(2013 – 2014.)

Претпоставка да је убица имао саучесника одбачена је већ када се мала Зејна довољно опоравила да би могла да да исказ истражитељима, у јесен 2012:

“Био је само један зао човек.”

Истовремено, количина истражног материјала разних врста увећавала се, геометријском прогресијом. Број мобилних телефона логованих на базну станицу која покрива Шевален, у последњих дванаест сати пре убиства: око четири хиљаде. Број сигурносних камера на свим деоницама пута кроз Француску, од Калеа до Горње Савоје: око две хиљаде. Број издатих дозвола за држање пиштоља из којег су убијене жртве, у целој Европи – мало преко пет хиљада. Број сведока који су били у контакту са жртвама у последња двадесет четири часа уочи убиства, или се кретали у полупречнику од један километар од места злочина у два сата уочи убиства: две стотине педесет. Број фасцикли са документацијом о случају: седамдесет. Број истражитеља, француских и британских, ангажованих са пуним радним временом на случају: сто двадесет.

Било је само питање времена када ће се појавити и први осумњичени.

***

Стицај околности, интуиција, предрасуде, претерана сумњичавост, проблеми у комуникацији или жеља да се пажња јавности скрене на нешто друго? Нешто од тога, а можда и све то заједно, довело је до тога да први ухапшени буде Саадов брат, Заид. Њега је 24. јуна 2013. привело двоје полицајаца станице у Чесингтону, где је становао, око тридесет километара југозападно од Лондона. У притвору је провео само једну ноћ, да би га судија сутрадан пустио на слободу у даљем току истраге. Одредио му је кауцију, али му није одузео пасош.

Саад је одбио да се појави пред француским истражитељима – од самог почетка је Ериково брзоплето објављивање његовог имена као “главног осумњиченог” створило тензију између њих двојице – и инсистирао да, као британски држављанин, на сва питања у истрази одговара пред британским судом.

Његов материјални алиби је био неспоран – више сведока је потврдило да га је видело на неколико различитих места у Чесингтону на дан 5. септембра 2012. године – а индиције да је у злочину учествовао као могући наручилац убиства Ерик је поткрепио само мотивом – конфликтом око наследства. Пошто извршилац није пронађен, није могао да буде пронађен ни наручилац.

У току истраге није коначно утврђено ко је, и кога, са Заидовог телефонског броја звао у Румунију, у данима уочи убиства. Заид је тврдио да је то могла да буде и његова кућна помоћница која је – како је рекао – “сигурно била однекуд из источне Европе”, али он се не сећа тачно из које земље, јер је код њега радила кратко.

Заидов адвокат је приговорио “имплицитном расизму” у питањима које је доставила француска истрага:

“Да је жртва била енглеског а не арапског порекла, и да позиви нису били упућени у Румунију него у Холандију, ово не би било сматрано индицијом. Наше француске колеге олигледно имају културне предрасуде према неким народима и деловима света. Као да је Румунија земља која се зове само зато да би се наручио неки убица?”

Цела ова истрага свела се на преношење питања које би Заиду слало француско тужилаштво – судија је, са типичном дозом британског смисла за хумор у једном моменту рекао да је он “најбоље плаћени поштар у Британији” – и на крају није одвела нигде. Ниједан нови доказ није пронађен, нити је иједан Заидов исказ решио неку стару недоумицу.

После шест месеци, у јануару 2014. године, судија је и формално укинуо кауцију коју је одредио Заиду и он је био, и правно, слободан човек, бар за британско правосуђе. За француско је, међутим, остао сумњив човек.

Рат између британских и француских таблоида се распламсао.

***

Други осумњичени ухапшен је у фебруару 2014. године: Ерик Девасо, бивши локални полицајац, колекционар старог оружја, отпуштен је у јуну 2013. због агресивних и расистичких испада према туристима; одговарао је фотороботу мотоциклисте који је жандармерија саставила на основу исказа сведока, а објавила тек годину дана касније; на дан убиства његов мобилни телефон лоциран је пуна четири сата у базној станици која је покривала место злочина.

То је већ било више од неколико озбиљних индиција, на једном месту. Готово да се радило о прилично заокруженом профилу. Ерик је био толико убеђен да има извршиоца – мада се и сад још двоумио око тачног мотива – да је одмах сазвао конференцију за новинаре и ту прилично самоуверено најавио “можда кључни пробој у истрази”.

Девасо је у време извршења убиства био активни полицајац; није се сам пријавио полицији, када је телевизија објавила фоторобот тајанственог мотоциклисте – сличност његовог лика са фотороботом пријавиле су комшије; потом је праћен неколико недеља и истражни тим је веровао да ће, приликом саслушања, успети да га сломи и открије две последње коцкице које су недостајале: мотив и оружје.

Али. после сва четири дана колико је највише могао да проведе у притвору, и интензивних ислеђивања, истражни тим није успео да нађе ниједну од те две коцкице. Ерик Девасо није познавао, нити је икада био у контакту, ни са једном од жртава; ниједан сведок није могао да га препозна као мистериозног бициклисту; на његовим рачунима у банци, и приликом претреса његовог стана, није пронађен никакав неочекивани или необјашњиви, новац; у његовог колекцији старог оружја – која јесте била илегална – пронађен је, додуше, један швајцарски Лугер са нешто муниције калибра који је искоришћен у злочину, али после прецизних балистичких анализа потврђено је да то није онај пиштољ из којег је извршено убиство…

На крају је Ерик морао да преко воље  промрмља уобичајено признање да “сви елементи овог случаја још нису разјашњени” и да се “истрага наставља на неколико паралелних праваца”, али да његов имењак, бивши полицајац Девасо, није више међу осумњиченима.

***

Почетком јула исте године, у граду Лилу на северу Француске ухапшен је и трећи осумњичени: Ирачанин, стар тридесет пет година, са дугом историјом насилничког понашања. После фијаска са Заидом и Девасоом, истражитељи овог пута нису хтели да поново ризикују и објаве његово име.

Али, чак и без имена, тај део приче је био више него занимљив. Дојава од једног другог затвореника, још почетком 2013. година – да Ирачанин са којим дели ћелију прича о “уговору” који је прихватио од наручиоца посла, “да ликвидира једну ирачку породицу која живи у Британији” – послужила је као основ за увођење мере тајног прислушкивања телефонских разговора, чим је причљиви затвореник пуштен са издржавања краткотрајне казне и отишао за Белгију. Прислушкивање је настављено у наредних годину и по дана, и почетком јула 2014. године осумњичени је приведен чим је наредни пут ушао у Француску.

Међутим, у току тродневног притвора успео је да обезбеди довољно квалитетан алиби, којим је доказао да се, 5. септембра 2012. године, налазио у сасвим другом граду. Истовремено, он је порекао не само да је прихватио “уговор” за ликвидацију ал-Хилијевих, већ и сазнање о постојању таквог уговора.

Задржан је – због других прекршаја закона – у притвору још неко време, али ни од овог трага, на крају, није било ништа.

 

XV

Осумњичени (2): смрт легионара

(јун 2014.)

Звонила је упорно и у више наврата, читаво поподне, али нико није одговарао. Из стана је, међутим, допирао прилично гласан звук телевизора, и то већ сатима. Други станари су се већ бунили и настојница је помислила да је њен станар можда негде отишао и заборавио да искључи апарат. Било је већ око седам увече када је одлучила да отвори врата дупликатом кључа.

Тело је затекла за столом, у дневној соби: главе, полуокренуте на леву страну, са невеликом баром крви на снежно белом столњаку, која се већ згрушала; пиштољ, и даље у чврстом захвату десне руке, који је додатно појачала мртвачка укоченост. Полупопијена флаша Хенеси коњака, неколико руком исписаних листова папира формата А4, пепељара са опушцима из скоро две кутије житан цигарета без филтера – то је било је све што се налазило на столу.

Ћутљиви ватрогасац у малом провинцијском граду Угин, тај помало загонетни комшија који је живео сам и никада није причао о својој прошлости, био је мртав: делови његовог мозга помешали су се косом, близу излазне ране.

***

“Одговарао је профилу истраге: познавалац оружја, добар стрелац, забављао се неколико година са сестром убијеног бициклисте Молијера, познавао је и његову садашњу девојку Клер. Обавили смо информативни разговор од само четрдесет пет минута, врло коректан, готово пријатељски, искрено нисмо га ни сматрали за осумњиченог.”

Млади инспектор Жандармерије као да се правдао Винеману и Мајоу:

“И, то је било пре пуна три месеца, у марту. После тога га више нико није звао. Ништа није процурело ни у новине. Реално, био је то сасвим безначајан детаљ.”

Када је инспектор изашао, двојица мушкараца су се погледала, са заједничким, неизреченим питањем: колико ће још лешева донети овај случај?

Патрик Менегалд (50), бивши припадник Легије странаца, учесник борби у Чаду и Руанди, снајпериста у Босни и Конгу, лежао је у мртвачници; а његово опроштајно писмо лежало је на столу између два човека који су водили истрагу:

“Не могу више да живим под оптужбом да сам убио све те људе. Ово није злочин, ово је трагедија.”

Да ли се убио невин човек? Или убица? И да ли је пуцањ за столом изнајмљеног стана заувек прекинуо везу са стварним наручиоцима овог злочина?

“Провео је пуних десет година у Легији странаца. Тамо се не убија из патриотизма, у афекту, или у самоодбрани. Легија је место где је убијање занат. Ко зна колико је лешева видео, колико је живих људи сам претворио у лешеве, у колико се барова тукао и у колико војничких затвора лежао? Да ли је логично да се такав човек, очврсли војник, убије због информативног разговора који је трајао непун сат, и у којем уопште није био ни осумњичен?”

Ерик је гласно размишљао, док је потпуковник Винеман разгледао папире из предмета:

“Овде пише да се забављао са Силвановом рођеном сестром, да је чак и живео са њом, са прекидима, између 2001. и 2007. године. То потврђују изјаве обоје њих. Од тада је живео сам, без породице. Али ипак га је пријавила Клер Шуц, и то на занимљив начин?”

“Како на занимљив начин?”

“Свим члановима породице и блиским пријатељима жртава је на самом почетку истраге постављено рутинско питање: да наведу сва лица која су познаваоци оружја, стрелци, ловци, или имају искуство у полицији или војсци, а били су у контакту са њима. Тада, у јесен 2012. године, није рекла ништа. Тек годину дана касније, у октобру 2013, сама је дошла у жандармеријску станицу и рекла да се одједном сетила… Узели смо јој изјаву, али је одмах процењено да је њен значај мали, а имали смо и гужву. Тако да је изјава стајала у фиоци преко три месеца. Послали смо оног младог инспектора да обави разговор само да бисмо могли да је архивирамо…”

***

У градићу Угин – и то врло близу места где је становао покојни легионар – живели су и родитељи Клер Шуц – Тјери (71) и Женевјев (68). Женевјев је била и сестра Пјера Моранжа, посланика једне од странака владајуће коалиције у тадашњем француском парламенту…

“Дакле, шта имамо до сада? Несуђеном зету, којег није волео, поклонио је врло скуп спортски бицикл. Онда му је саветовао коју планинску руту би требало да истражи. Одједном, баш тог дана и баш на том месту, појављује се и бивши легионар, случајно његов комшија, који је седам година живео са жртвином сестром. И, сасвим згодно, тог бившег легионара сада више нема…”

А онда се – деловало је као да се то десило потпуно изненада, на први поглед без икаквог непосредног повода – Ерик сетио једне службене белешке из првих месеци истраге. Тада ју је само овлаш погледао и потом гурнуо у фиоку, заокупљен грозничавом потрагом за индицијама у Британији, Швајцарској, Шпанији, на Балкану, у Ираку… Пошто је количина материјала неумољиво наставила да се гомила, три листа папира су после пар недеља морала да простор у фиоци уступе новим и отишла су у једну од седамдесет фасцикли.

Сада их је грозничаво тражио: негде је постојала веза, било је потребно само да се тачно подсети где. Коначно, у маси разних изјава, дојава и бележака повезаних са Силваном Молијером, нашао је и то опажање једног младог оперативца:

“Увече, двадесет првог марта 2007. године, у свом стану у градићу Шамборси, недалеко од Париза, убијен је Силван Марешал (59), командир месне полицијске станице. На вратима није било трагова провале. Смрт је наступила после осамнаест убодних рана, од којих су четири биле смртоносне.” 

А онда, нашао је и тај детаљ којег се сетио:

“Силван Марешал био је међу најбољим пријатељима бившег градоначелника а касније посланика, Пјера Моранжа (51); обојица су били у руководству Уније народног покрета председника Николаса Саркозија. Три месеца уочи Марешаловог убиства, обојица су била осумњичена за прање новца, фактурисањем непостојећих услуга богатим Саркозијевим спонзорима кроз мрежу фиктивних предузећа. У овој афери је 2011. осуђен њихов заједнички сарадник Жерар Лебек, на две године затвора. Убиство Силвана Марешала никада није расветљено.”

Тако је! Пјер Моранж је изабран за посланика у француском парламенту само три месеца после Марешаловог убиства, у јуну 2007! Жерар Лебек је ћутао, добио две године затвора и преживео. Да ли је командир станице милиције запретио да ће проговорити? И шта је он све могао да каже?

Са новим лешом, оним у мртвачници у Угину, број питања на које није имао одговор се само повећавао. Али, као бљесак муње, Ерику је кроз главу прошла једначина. Толико једноставна, а опет недоступна; све време пред њиховим очима, али готово невидљива; банална, а ледена као сама смрт:

“Два нерешена убиства; два наизглед необјашњива убиства; два убиства у којима на први поглед нема мотива; два убиства без сведока, учиниоца и оружја; два убиства која међусобно дели пуних пет година; два савршена убиства. Убиство полицајца у свом стану и убиство бисциклисте на планинском паркингу повезује једна особа: Женевјев Моранж.

2007. је њен млађи брат био суочен са афером која је могла да га кошта каријере, слободе и породичне части. 2012. се њена ћерка затекла у сличној ситуацији. Две особе које је имала обавезу да штити – и заштити – по сваку ццену. Па и по цену убиства. И два Силвана – Марешал и Молијер – који су били једноставно исувише опасни сведоци, да би смели да преживе.”

Ерик је повезивао расуте коцкице мозаика: Силван Молијер је ушао у породицу Клер Шуц и у њен свет скривених тајни, које се очигледно чувају главом. Да ли је случајно чуо и нешто што није требало? Да ли је почео да уцењује? Да ли је бивши легионар послат да заувек затвори несигурна уста, а несрећна британска породица се само затекла на погрешном месту у погрешно време? Није још увек имао одговор ни на једно од ових питања.

А већ му се поставило ново: оно које је га је облило леденим знојем: да ли је цела његова истрага, од првог дана, била на кривом трагу?

XVI

Инфаркт у Мисисипију

(август 2014.)

Одједном је осетио мучнину и несвестицу. Било је негде између три или четири сата после подне и, не знајући тачно шта му је, затражио од пријатеља лек који већина човечанства и даље сматра универзалним за сваку бољку: аспирин. Осећај слабости му, међутим, није пролазио. Изашао је из антикварнице и попео се у свој камион. Да ли је био кренуо кући или код доктора? То више нико тачно не зна. Возио је можда неких пет стотина метара. Последње што је видео била је слика празне улице, слика која му се распадала пред очима. Схватио је да више не може да управља возилом; полако је скренуо на десну страну, притиснуо кочницу и све му се замрачило пред очима. Ретки пролазници су могли да виде како се камион полако зауставља, поред саобраћајног знака. Његов возач се није померао у кабини: седео је, полунаслоњен на волан, са главом између руку.

У градићу од петнаестак хиљада људи сви су знали његов камион; ускоро се окупило десетак комшија и коначно су позвали саобраћајца; изгледало је да нешто, ипак, није у реду? Сви заједно су дошли до камиона, отворили врата и продрмали га, у покушају да га пробуде. Али, негде у тих десетак минута, од тренутка када је он зауставио возило па до њиховог доласка, оно неизбежно се ипак догодило: живо тело је постало леш.

Џемс Томпсон је тек био напунио шездесет година; био је предебео и пушио превише цигара. Лекар је констатовао симптоме масивног срчаног удара. Бивши полицајац, радник на нафтним пољима и власник антикварнице послужио је као одличан пример љубитељима здравог живота за оно шта не треба радити.

У градићу Начез у Мисисипију, те среде нико није знао да је, само неколико сати раније и осам хиљада километара далеко, са два метка у главу, непознати убица окончао живот његове жене, зубарке Кели Томпсон. У том тренутку њен леш је био у мртвачници, поред леша њеног другог мужа, а документа нађена на њеном телу гласила су и на друго име: зубарке Икбал ал-Хили.

Две смрти тада нико није могао да повеже: убијена жена и човек који је истог дана умро од инфаркта сахрањени су и изгледало је да је са њима заувек закопана и прича о једној чудној вези. Икбал је упознала Џемса 1999. године; лепушкаста бринета, имигранткиња из Ирака, имала је тридесет четири године и – зли језици у малом месту су бар тако причали – закључила фиктивни брак да би добила америчку зелену карту. Али пошто са њом није добила и посао који је очекивала, већ две године касније згодна бринета се вратила у Европу; одатле је касније отпутовала у Дубаи, ту упознала инжењера Саада ал-Хилија, удала се за њега и родила две ћерке.

Џемс није одавао утисак да је изненађен, а још мање тужан. Деци из првог брака, чија га је мајка такође напустила због бројних прељуба, то је деловало толико уобичајено да нису ни обратила пажњу на још једну пролазну авантуру.

А онда, скоро две године након Џемсове смрти, у лето 2014. године његова сестра Џудит је, прегледајући разне ствари које су остале, случајно погледала и у лаптоп који је њен брат користио. У инбоксу електронске поште, поред свега онога што би се нашло у већини наших лаптопа – разних реклама, рођенданских честитки, позивница за рођендане и прославе – Џемс Томпсон је имао и посебан фолдер у којем се налазило и десет година редовне и детаљне преписке са његовом женом Кели/Икбал. 

Многе од тих порука су садржале и разне прилоге: техничке цртеже, планове, формуле, које Џудит није могла да разуме. Обавестила је локалну полицијску станицу о необичном открићу; после три дана су дошла двојица агената ФБИ и однела компјутер, из разлога – како су рекли – “националне безбедности”…

 

XVII

Скандинавски траг

(лето – јесен 2015.)

Последњи августовски понедељак 2015. године био је већ традиционално лош дан за Ерика: као и у претходне две године, осећао је анксиозност која се претварала у готово физички бол. Знао је да се ближи пети септембар, тај проклети дан у којем ће се у елегантној палати Новарина у Анесију, у којој се налазило његово тужилаштво, окупити све оне новинарске гњиде, сви ти лешинари који ће се наивно и невино распитивати шта има ново о случају убистава у Шевалену. И после наслађивати, кад буду чули да опет нема ништа. 

Досад је његова анксиозност расла како се ближио дан те морбидне представе – прес конференције. Али тог понедељка је експлодирала у небеса већ са првим кораком у свом кабинету, када је видео лице секретарице; знао је добро тај израз лица – он је доносио лоше вести…

“Шефе, Свенска Дагбладет из Штокхолма. Добили смо на факс од полицијског аташеа из наше амбасаде у Шведској. Мало је преведено, али…“

Текст новинара Ларса Боргнаса, илустрован са неколико пикантних фотографија са места злочина простирао се преко сва четири ступца на седмој страни, традиционално резервисаној за црну хронику:

“Велики пропуст француске истраге: милиони круна у готовини однети из Стокхолма”

Укратко, Ларс је детаљно навео низ детаља о убијеној Сухајли ал-Алаф, Икбалиној мајци и Саадовој ташти. Према изворима Ларса Боргнаса, Сухајла је намеравала да у швајцарској банци “Креди Агрикол Женева” отвори рачун на име своје две унуке, и на њега депонује уштеђевину свог покојног мужа, око пет милиона шведских круна, или пола милиона евра. Наводно, то се није допало њеном најмлађем сину, који је имао дугу историју насилних конфликата у породици и којег је шведска полиција зато два пута приводила…

“Па шта, то смо све знали, још на самом почетку. Паре нису нађене, банка није ништа потврдила, тај њен суманути син је имао алиби. Чему опет ова стара прича?”

Са нелагодом је ипак наставио са читањем:

“Извори нашег листа у полицији Стокхолма потврдили су нам да је претрагом лаптопа Сухајле ал-Алаф пронађен специјалан вирус – софтвер који је омогућавао да се садржини рачунара приступи са било ког места, без знања њене власнице…”

***

Лаптоп је, у међувремену, био враћен породици покојне Сухајле. Муж јој је већ био мртав неколико година, једна ћерка убијена са њом, друга на студијама у Британији, син такође последњи пут виђен тамо, у психијатријској болници, у време убиства. У Шведској је остао њен други син и брат њеног покојног мужа, професор на Медицинском факултету у Упсали.

Ерик је покушавао да склопи коцкице: према писању шведског листа, логовања на Сухајлин лаптоп регистривана су само у време док је била ван Шведске: у оне три недеље у августу и септембру 2012, у Британији и Француској. То је било и време када је њен психотични син био у британској болници. Да ли је он могао да води сложену операцију електронског праћења своје мајке из болнице? Да ли је болница била само згодан алиби? И да ли је Сухајла ал-Алаф заиста понела из Шведске толики новац у готовини да би га ставила у швајцарску банку, или је само дошла да се распита и отвори рачун на име својих унука?

Неколико дана касније, француски истражитељи су од својих шведских колега добили готово невероватан одговор:

“Стан Сухајле ал-Алаф у предграђу Стокхолма је обијен. У провали је опљачкан њен лаптоп и папири за које се претпоставља да су повезани са рачуном у швајцарској банци. У стану није пронађена готов новац у значајнијем износу, нити га је покојница држала у банци.”

Тих пет милиона шведских круна, дакле, или су опљачкани у провали, или се налазе на неком другом, тајном месту, у самој Шведској или код Сухајлине ћерке у Британији, или су депоноване у неку другу швајцарску банку…

“Или су опљачкане на паркингу у Шевалену?“, гласно се упитао Ерик, октобра 2015. Било је прошло већ три године од убиства.

“Или никада нису постојале?“, додао је Беноа Винеман.

***

Шведски истраживачки новинар, Ларс Богнар, прославио се истрагама неколико сложених и мистериозних убистава: раскомаданог тела проститутке Катрин да Коста, 1984. године, убиства Улофа Палмеа, 1986. године, несрећи ферибота Естонија на путу Талин – Стокхолм, 1994, министарке спољних послова Ане Линд, 2003…

Читаоци су га волели, јер је писао узбудљиво, са храбрим хипотезама, нарушавајући досадне новинарске конвенције; криминолози и форензичари га нису волели, јер је детаље који су му недостајали за целу причу обично био склон да једноставно измисли. Тајне службе су га, опет, обожавале – јер је био способан да за само пар дана направи спин у које би после чак и оне саме поверовале:

“Цела Француска сада прича о шведском трагу и тих пет милиона круна. Истрага је поново скренула са израелске линије. И Британци и ми смо Вам захвални, Ларс. Узгред, где се уопште налазио тај новац?”

Телефонски позив из Париза, првог јануарског дана 2016. године, изненадио је и самог Богнара: у причу о несталим милионима круна сада су готово поверовали и они који су је наручили.

А у причу да убиства у Шевалену никада неће успети да разреши, готово да је поверовао и сам Ерик Мајо.

 

XVIII

Мајстор стрелац: предавање професора Вилсона

(јесен 2015.)

И отприлике истих јесењих дана у којима се Ерик бавио истраживањем новооткривених скандинавских трагова, његов британски колега, главни инспектор за крвне деликте лондонске полиције, Марк Престон, отпутовао је у Бирмингем. Јутарњи експрес са Мерилебон станице пошао је тачно у шест, и већ нешто после осам требало би да стигне. Таман довољно времена за доручак, помислио је док су поред прозора  вагона пролазили обриси Падингтона, северног Кенсингтона и западних предграђа.

“Да ли онај Француз заиста штити стварног починиоца? Или је толико неспособан? Одакле му та категоричка, тврдоглава упорност да је решење злочина код нас а не код њих? Како је могуће да пуне три године нису могли да пронађу један џип, баш нигде? Да ли је тај џип уопште постојао или је измишљен?”

Сарадња између британских и француских детективских тимова, отпочела у јесен 2012. уз толико гламура, блицева, нападне срдачности и посвећености европским стандардима три године касније запала је у ћорсокак. Француски жандарми нису могли да схвате зашто се сви њихови захтеви не испуњавају одмах, њихове британске колеге су све чешће одбијале да те захтеве проследе судијама које су морале да их одобре. Знале су да их не би одобриле…

Коначна одлука британског судије, после неколико месеци од хапшења, да нема никаквог основа за истрагу против Заида ал-Хилија, у јуну 2014. године била је кап која је препунила чашу. Французи то нису прихватили – Заида су и даље третирали као осумњиченог – а Сер Бернард Хоган-Хау, полицијски комесар Лондона, рекао је Марку почетком 2015, на једној полицијској свечаности:

“Иди и процуњај мало више око тог случаја у Алпима.”

Престон је, као и увек, добро знао да никакав писмени налог неће добити, јер би свака тзв. папирологија – за разлику од полуреченице изговорене уз криглу пива – морала негде да се заведе. А то значи да би она морала да буде доступна и француским истражитељима, у складу са процедурама ЕУ које су се од самог почетка примењивале на овај случај.

Зато је и све телефонске разговоре са Бирмингемом обавио са свог приватног мобилног телефона, а за пут узео слободан дан са посла. Ако га ико, икада, буде питао шта је радио тог дана у том граду, моћи ће да каже: обишао сам уметничку галерију на Чемберлен скверу…

***

“Све што сам испитао поклапа се и одговара профилу мајстора стрелца. Мајстора стрелца ћете препознати тако што, после његовог убиства, полицајци виде само оно што он жели да они виде. Најчешће ништа, наравно. Али, некад нађу чауре од метака, некад оружје, некад сведоке. Све што виде, служи да истрагу одвуче на сасвим други траг. Њега више нема, и неће га ни бити све док не добије наредни уговор. Наредни пут кад се појави, то ће означити неки нови леш.”

Дејвид Вилсон, професор криминологије на Универзитету у Бирмингему био је највећи британски експерт за случајеве плаћених убистава. У више случајева је, и званично и незванично, био ангажован као консултант полиције за сложене случајеве: последњи пут у случају тзв. “давитеља из Сафолка” (2006). Недавно је, са тимом својих колега, написао и прву свеобухватну анализу плаћених убица у Британији, која је покрила период од почетка седамдесетих година – преко четири претходне деценије.

“Даље, моја је претпоставка од почетка била да се ради о мајстору стрелцу који је на место злочина доведен споља. Ту претпоставку је касније потврдила чињеница да, упркос три године рада, француска полиција нема баш никакве обавештајне податке из околине. Ништа сем неколико безначајних трачева. Када је убица из локалне средине, увек нешто са временом процури. Нека прича, нека изненадна веза између неких људи, рупа у неком алибију, неки конфликт… Овде нема апсолутно ничега. Дакле, убица је доведен, обавио је посао, и извучен је. Сама локација, близу швајцарске и италијанске границе, омогућила је да улазак, чин убиства и излазак стану у временски оквир од три или највише четири сата.”

Марк је гледао у фотографију швајцарског пиштоља Лугер; једним од таквих пиштоља је извршено и убиство:

“Да ли се овај модел, готово музејски, уклапа у Вашу теорију о професионалном убици, професоре? Зар они увек не користе ново, савршено оружје, на које су поносни и које љубоморно чувају?”

“То је само једна од предрасуда које у јавности постоје око професионалних убица. Видите Престон, они су много практичнији људи него што ми мислимо. Сваки механизам који има окидач и цев, и из чије цеви се може испалити метак довољном брзином да убије мету, је идеално оружје. Старо или ново, свеједно. У случају Франка МекФија у Глазгову, 2000. године, убица је своју пушку са снајперским нишаном оставио на месту одакле је пуцао. У случају новинарке ББЦ Џил Денди у Лондону, 1999. године, пуцањ је испаљен из старе, расходоване, па онда накнадно прерађене пушке. Тако је и овај лугер савршено одговарао намени. У основи, све док је стрелац форензички савестан, и не оставља своје трагове, њему је свеједно шта ћете ви после радити са оружјем: он више никада неће моћи да буде повезан са њим.”

“Дакле, убиство из неког личног мотива: наследства, страсти, породичног обрачуна апсолутно искључујете?”

“Ја се не бавим мотивима, то је ваш посао. Бавим се човеком који је повукао окидач на пиштољу. Да ли је он ангажован из једног или другог разлога, то ћете моћи да утврђујете тек кад га ухватите. Што се, по свим доступним параметрима, у овом случају вероватно никада неће догодити. Овде је сасвим очигледно да је мотив непосредног убице екстринзичан, спољни: новац који ће зарадити од убиства; он са жртвама нема никакав личан однос. Код психопате је тај мотив интринзичан, унутрашњи, и зависно од типа и степена њиховог лудила може бити стваран – када се ради о људима са којима је у неком сукобу, или их напросто не воли – или путативан, измишљени, где их често уопште и не познаје.”

“Искључујете и расистичке или терористичке мотиве?”

“Да, у свим таквим случајевима убица жели да пошаље тачно одређену поруку јавности: охрабри своје присталице, заплаши противнике, остави утисак како је држава немоћна да се са тим обрачуна… Некада и све то заједно. Овде те поруке нема. Чему убиство муслимана, ако жртва није препозната као муслиман?”

Све време је у ваздуху, наравно, висило оно главно, најважније питање због којег је Престон допутовао у Бирмингем. Професора Вилсона није познавао толико дуго – а ни толико добро – да би се осећао лагодно да то питање постави на почетку разговора. Ипак, после три сата проведена у његовом кабинету и три прилично велике чаше доброг шкотског Гленморанџ вискија, превалио га је преко усана:

“Ерик Мајо је неспособан полицајац или прикрива стварног злочинца?”

Вилсон се замислио – као да је мислио о обе хипотезе неколико секунди – да би она одмахнуо главом:

“Искрено, не знам. Могао би, теоријски да буде и једно и друго. Ипак, склон сам да верујем да није ни једно ни друго. Он је једноставно збуњен толиким бројем упоредних оперативних претпоставки, од којих се свака самостално развија пред његовим очима, и после живи свој сопствени живот; које све једна другу искључују; овако сложен случај није имао у досадашњој каријери; када томе додамо притисак медија, неке осетљиве аспекте међудржавне полицијске истраге, сиву зону око злочина која захвата индустријску шпијунажу, тајне службе, ирачке, балканске и ко зна које све не везе, могу да схватим његову збуњеност.”

XIX

Фризерски салон на крају града

(март 2016.)

“Лидија Ринго, девојачко презиме Склоза, рођена 12. октобра 1970, са Силваном Молијером има синове Леа и Матијаса, разведени већ шест година, у добрим односима. Власница фризерског салона у Угину, у Авенији Србија.”

Беноа Винеман је гласно читао кратку полицијску белешку, док је Ерик у градићу од непуних седам хиљада становника покушавао да пронађе Авенију Србија:

“Е, а да су се само таблоиди распитали у којој улици му бивша жена има фризерски салон, сад бисмо опет месец дана читали о балканском трагу.”

Али двојица истражитеља су имала паметнија посла од духовитих досетки: ако је већ толико њима непознатих сила упорно покушало да их наведе на британски траг, то је био разлог више да провере онај домаћи, француски:

“Мадам Ринго, Ви наравно нисте осумњичени. Али сте последња жива особа која је била у контакту са Силваном. Не рачунајући, наравно, убицу. Позвали сте га у 15.32. У првом разговору сте полицијом рекли да је позив био због деце?”

“Ми смо остали у добрим односима, било је уобичајено да се чујемо. Тај позив није био посебно важан, ни хитан. Уосталом, ја сам другарица и са његовом новом девојком. Пријатељице смо на Фејсбуку…”

“Занимљиво, Клер је отишла у полицијску станицу и пријавила његов нестанак у 17 часова, иако је – чак и да је кренуо кући одмах после вашег разговора – најраније могао да се врати у 17,30. Реците ми, која то жена пријављује нестанак свог мужа пола сата раније него што га је очекивала? Шта сте јој рекли?”

“Ништа, ништа посебно. Да ми се није одјавио и да је сада одједном недоступан. Помислиле смо да му се испразнила батерија на мобилном телефону…”

Телефонски разговор није био снимљен – мобилни оператер је полицији могао да достави само листинг из којег се видело у колико сати је Силван позван, и колико је разговор трајао – али, враћајући се из Угина тог поподнева, Ерик је имао неки неодређени утисак да је, у ствари, сам садржај тог разговора можда био сасвим неважан:

“Она га је позвала минут или два пре него што је убијен. Можда ми погрешно претпостављамо да је циљ позива био да му каже нешто јако важно, што нам сада крије. А шта ако је њен задатак био нешто сасвим друго?. На пример, да га позове у неко тачно одређено време.”

“Зашто?” питао је Беноа док се аутомобил приближавао Анесију.

“На пример, да га тако издвоји од свих других који би могли да се затекну на том месту, у том тренутку. Као што је Јуда имао задатак да пољуби баш Исуса пред римским војницима и тако га издвоји од свих других апостола.”

“То би значило да…”

“Убица можда није ни знао ко је он. Нити је имао његову слику. А на том месту је сигурно могло да буде и других бициклиста. Па је морао да сачека да зазвони телефон…”

***

Како су се сви трагови који су водили у иностранство – Велику Британију, Ирак, Швајцарску, Шведску, Балкан – један за другим показивали као криви трагови, истрага се у пролеће 2016. све више сводила на две паралалне линије: једна је био Израел, где би тужилац сваки пут наишао на зидове ћутања министарства спољних послова и тајних служби. Друга је био загонетан свет Горње Савоје и њене омерте, у којем је та завера ћутања била можда још и строжа.

Ипак, у јуну 2016. је један од истражитеља донео Ерику последњи број локалних новина L’Essor savoyard. На неколико последњих страница, тамо где су се уобичајено налазили мали огласи, црвеним фломастером било је заокружио кратко обавештење о регистрацији једног компаније:

• Назив: SUR COUR
• Адреса: 1147, Route Imperiale, 73400 Marthod
• Власници: Франсоа Жорж Луј Ринго и Лидија Ринго
• Датум оснивања: 15. јун 2016.
• Капитал: 250.000 евра

Насеље Марто налазило се десет километара јужно од Угина и било је још мање: непуних хиљаду и петсто становника. Шта ће у том, практично, селу компанија која се бави “менаџмент консалтингом”, са капиталом од четврт милиона евра? Шта о томе зна једна провинцијска фризерка?

Винеман је био сумњичав:

“Ускоро ће бити четири године од убиства. Да ју је неко платио, вероватно би то учинио раније. Можда су то паре њеног другог мужа?”

Нису још увек имали довољно разлога за основану сумњу. Она је, уосталом, увек правна категорија: оно што ће неки истражни судија, просечан човек који одлучује по стандардима средине у којој живи и суди, сматрати довољно добрим разлогом да покрене званичну истрагу против неког човека. Али, имали су сасвим довољно разлога за ону другу, обичну сумњу: оно што ће копкати просечног полицајца да настави да о нечему размишља.

Почетком јула, Ерик је коначно пресекао:

“Послаћемо захтев управи за спречавање прања новца у Париз. Тражићемо да утврде порекло ових четврт милиона евра који су се одједном појавили у селу у којем сви становници заједно никада нису имали толико новца. Одакле су уплаћени, са чијег рачуна, да ли је то уштеђевина, добитак на лутрији, наследство или поклон. Они то могу да утврде. Ово је истрага четвороструког убиства.”

Они су то, наравно, могли да утврде.

И у том утврђивању, покренули су један читав нови ланац догађаја, који ће нашу причу одвести тамо где то нико – а најмање Ерик Мајо – није очекивао…

 

XX

Сусрет у Дому инвалида

(лето 2016.)

Лагано се пробијао кроз стотине туриста, углавном азијатских физиономија, стрпљиво застајући када би се ток његовог кретања укрштао са путањама светлости према објективима њихових фотографских апарата, камера и телефона. Било је тек прошло седам сати увече и знао је да ће на место на које се упутио свакако стићи пре времена.

Ерик Мајо, тужилац из Анесија, осећао је олакшање у великом граду: заштићен анонимношћу људског мравињака, бар га нико на улици неће питати када ће да реши случај… Скренуо је десно, на мост Александра Трећег и запутио се преко Сене. Зашто га је његов шеф позвао да се виде изван канцеларије? Зашто га је позвао после радног времена? Зашто га је уопште позвао? У централизованој структури француског тужилаштва, ни телефонски разговори нису били тако чести: све службене инструкције врховног тужиоца Републике су увек ишле поштом.

За пар месеци навршиће се и пуне четири године од убистава у Шевалену. Изгледало је да су све већи ресурси које је нештедимице тражио, добијао и трошио, успевали само да повећају број претпоставки које је истрага отварала, али не и оних које је затварала. Са сваком новом претпоставком случај би поново дошао на насловне стране новина; са сваким новим неуспехом, он би добијао на својој мистериозности, што би давало повода за нове, још фантастичније, спекулације.

На уласку у Дом инвалида, комплекс музејских зграда с краја седамнаестог века, приметио је двојицу кратко ошишаних младих људи, са тамним наочарима. Иако је већ био крај јуна њихова тамна одела, са краватама, непогрешиво су одавала једини дрес код који је био примерен прилици. “Очигледно им је циљ да разјуре радозналце а не да открију неког озбиљног нападача”, помисли Ерик.

На договореном месту у крипти, поред  Наполеоновог гроба, видео је, међутим, два човека. Високу, сувоњаву прилику Франсоа Мулена, врховног тужиоца Француске, препознао је још са даљине. Али, како се приближавао, све више је био сигуран да је и његовог саговорника негде већ видео. Човек неодређених година, неодређене боје косе и очију…

“Ах, mon cher frere, изгледа да ће се овај круг, на крају, ипак затворити са нама двојицом, баш као што је и отворен.”

И тек тада, по гласу, схватио је о коме се ради: глас из говорног аутомата!

“Месје Арно Тимоније, ви нисте у нашој амбасади у Лондону? Претпостављам да сте мандат тамо већ завршили?”

Врховни тужилац се накашљао:

“Ерик, месје Икс је из Direction générale de la sécurité extérieure, наше спољне обавештајне службе. Претпостављам да Арно Тимоније више не постоји?”

“Заправо, један други колега у Лондону тренутно носи пасош Француске републике са тим именом. Али то није повезано са случајем због којег смо се данас нашли.”

Тројица мушкараца су једно време ћутала, гледајући у црвени мермер од којег је био сачињен саркофаг са посмртним остацима Корзиканца који је француске заставе пронео од Шпаније до Египта и Москве.

“Да ли сте икада, у неком случају убиства, имали толико могућности за решење? Тајанствени телефонски позиви из Румуније, полуаутоматски пиштољ омиљен код припадника српских паравојних формација, мистериозни први муж у Америци, рачун у Женеви, свађа двојице браће око наследства, жртва која је радила на опреми за нуклеарне реакторе… Свако од ових решења могло Вам је донети славу. Како то да Вам се баш ниједно од њих није свидело?”

Месје Икс је деловао искрено изненађено. Врховном тужиоцу Мулену као да је било помало непријатно.

“Како? Тако што, ни у једном од њих, нисам нашао ни мотиве, ни учиниоца, ни сведоке а још мање материјалне доказе. Без свега тога заједно истрага може да се оконча у таблоидима, или можда код вас у обавештајним службама, али не може у мојој судници.”

“Дали смо Вам чак и оног несрећног демобилисаног легионара који се убио. И то још бившег снајперисту. Он, сасвим згодно, није више могао ништа да демантује? А сасвим згодно сте га и ухапсили пре самоубиства?”

“Већ тада сам сумњао на много тога. Како заиста објашњавате да се прекаљени легионар убио због саслушања које је трајало мање од једног сата, и после којег није био чак ни оптужен? И то пуна три месеца касније.”

Месје Икс је прећутао одговор на ово питање. Да би прекратио неугодну тишину, врховни тужилац је опет скренуо разговор на другу тему:

“На колико различитих оперативних претпоставки још водиш истрагу?”

“Шест. Четири везане за породицу ал-Хили, и две за Силвана Молијера. Не рачунајући опцију серијског убице, психопате; она је седма.”

Уз једва видљив осмех у угловима усана, Месје Икс је на то додао:

“Mon cher frere, можда можемо да помогнемо да се отклони бар једна од њих? Према поузданим информацијама које смо добили, једна од особа коју тражите је погинула пре четири дана у Либану, у борбеној акцији коју је Сајалет Маткал водио против Исламског Хезболаха. Операција, званично, није никада постојала. Његово тело је сахрањено јутрос, под сасвим другим именом на израелском војном гробљу Маунт Херцл.”

Врло брзо, Ерик је увидео куда овај разговор иде. Најпре је Франсоа Мулен, на свој уобичајени, претерано учтив начин, изнео прву понуду:

“Разумем да си се посветио решавању овог случаја. Али си постао и његов заробљеник. И заробљеник медија. Можда би ипак било боље да одеш у неки град у којем ћеш моћи нормално да радиш свој посао, без свих тих интервјуа, свог тог притиска?”

Да би одмах потом, не дајући му времена ни да размисли о о ономе што је управо чуо, а још мање да на то одговори, месје Икс одмах изнео и другу:

“Или, ако Вам се то више допада, да коначно завршите овај случај тако што ћете искористити наредну прилику која ће Вам се указати, релативно брзо. Видите, ако већ нисте у стању да учиниоца злочина пронађете на основу доступних доказа, можда ћете успети да пронађете доказе, кад добијете учиниоца? Да ли је битно одакле почнемо, ако завршимо на истом?”

Ерику је био сасвим јасан избор који се пред њим налази: могао је да оде, и са овог случаја и из града у којем је радио – јер, то је морало да иде заједно – или да прихвати да најсложенији случај са којим је у досадашњој каријери суочен реши онако како неко, негде, из неког разлога, буде одлучио; њему би ту остало само да “почиониоцу” који би му већ био саопштен, “прилагоди” доказе. Да прихвати или професионални неуспех, или професионални фалсификат. Избор није био исувише пријатан али, истини за вољу, и није био стваран избор:

“Плашим се, ипак, да ми закон разумемо на сасвим различите начине.”, рекао је мирно тајанственом обавештајцу.

“Partout où nécessité fait loi. Кад год се укаже потреба, она прави закон.”, месје Икс је поновио мото Direction générale de la sécurité extérieure.

Ерик је полако кренуо према излазу из Дома инвалида; окренуо се свом шефу:

“Надам се да ћете ми изабрати неки лепи град. И, сигуран сам да ће Вероника боље од мене знати да направи закон према потреби.”

Изашао је из парка којим је музеј био окружен и мостом Александра Трећег упутио се назад преко Сене. Река блиставих аутомобила сливала се у Авенију Шанзелизе, лево од њега. Ерик је кренуо десно: имао је довољно времена да нешто поједе у малим бистроима око Нотр-Дама и опет на време стигне до станице Гар де Лион, где ће ухватити поноћни воз за Лион, Камбре и Анеси. По свему судећи, његов тужилачки посао у овом граду је био при крају. Али, хоће ли то значити и његов коначни растанак са овим случајем?

***

Када је Ерик изашао из Дома инвалида и кренуо назад ка Јелисејским пољима, Нотр-Даму и железничкој станици – и својој судбини, ако би се тако могло рећи – два мушкарца су још неко време остала поред Наполеоновог споменика, да би онда полако кренула према паркираним аутомобилима:

“Знате, ја не волим да учествујем у оваквим разговорима. Разумем да су они у вашем послу понекад неизбежни, али ми тужиоци волимо да о себи мислимо као о часним људима који се не баве уличним триковима. Могао сам да га пошаљем из Анесија у неки други град и обичним писмом, без целог овог одглумљеног циркуса?”

Врховни тужилац Француске није сакривао осећај гађења. Али, ако ништа друго, сада је бар додатно задужио своје моћне пријатеље у тајној служби. Можда ће доћи дан када ће му ту услугу вратити?

Месје Икс је ово питање очекивао:

“Могли сте, наравно. Али ко зна шта би он онда помислио? Шта је разлог за такву Вашу одлуку? Који, од низа лажних трагова у којима се врти све ове године, је можда ипак онај прави? Због чега је стварно скинут са случаја? Шта то није требало да пронађе? Узгред, мислите ли да ће поверовати да је Израел онај стварни разлог за његов премештај?”

“Немам појма, не знам га тако добро. Ерик је одличан правник, али тврдоглав човек. Надам се да ће у новој средини да се посвети новим случајевима. Није ваљда ово једино убиство у Француској?”

“Надате се?”

“Као што рекох, не познајем га тако добро. Али, ни мени једно питање није јасно: Саркози није председник више од четири године. Није био више председник ни у тренутку када су убијени ови несрећници у Шевалену, скоро три или четири месеца. Она његова наказа од странке више не постоји, сви ти корумпирани скотови су сада у другим странкама. Кога овде Служба заиста штити?”

Месје Икс се окренуо према тужиоцу. Једно време су причали ходајући један поред другог. Сада га је погледао у очи:

“Као и увек, у сличним ситуацијама. Себе. Председници долазе и одлазе. Ми остајемо. Ми смо Француска.” – а затим додао, остављајући неки неодређени утисак као да се правда – “И ви сте, наравно. Али ви сте Француска која се бави лешевима у папирима. Ми смо Француска која се бави лешевима који још ходају.”

***

Ерик Мајо је, крајем септембра 2016. именован за државног тужиоца у Клермон-Ферану; у француском правосудном систему то јесте било унапређење: град је био већи и значајнији од Анесија. Ипак, јавност је била склона да ово именовање више сматра као скидање са случаја убистава у Шевалену. За четири године, Ерик није успео да их реши.

Некако истог месеца, и Беноа Винеман је добио своје дуго сањане пуковничке еполете. Уз њих, стигло је и писмо о именовању на нову дужност – у Дирекцију за аналитику, истраживања и међународну сарадњу при Команди жандармерије Француске, у Париз.

Управа за спречавање прања новца у Паризу никада није одговорила на захтев да се утврди порекло четврт милиона евра у селу у француским Алпима. Предмет је некако залутао по ходницима бирократије. И нико је, никада више, није подсетио на један загубљени предмет…

 

XXI

Мирни дани у Клермон-Ферану

(октобар 2016. – јун 2017.)

Клермон-Феран, стара римска Augusta Nemetum, са својом ботаничком баштом, четрдесет осам паркова, готском катедралом, мароканским и вијетнамским ресторанима и лепим женама, Ерику је на почетку заиста деловао као одмор. Одмор од свог старог окружења где је, све више, у сваком погледу пролазника на улици препознавао неизречени прекор зато што се четвороструки убица још увек налази на слободи.

Крупни, епикурејски лик младог градоначелника Оливијеа Бланкија, охрабривао га је да почне испочетка и овај неуспех остави за собом:

“Ерик, Клермон-Феран је био дом Блеза Паскала! Колико је само он имао тешкоћа у животу! Све оне неспоразуме са породицом, па са Црквом, и на крају са Круном. А запамтили смо га као јединог нашег суграђанина који је уписан међу бесмртнике Француске.”

И баш кад је хтео да настави, како од свог новог тужиоца очекује – двоумио се мало да ли би било пристојно да употреби тај израз – другу младост у њиховом граду, у мали Кафе дел Сол на Булевару Лавоазије ушле су три витке прилике. Сестре Есме – глумице Елоиза, Клотилда и Анелиза – важиле су за најлепше жене Клермон-Ферана, иако су већ одавно у свој родни град још само понекад навраћале. Била је то прилика коју градоначелник никако не би пропустио:

“Ах, каква част! Са Марсових поља, Венере су поново слетеле у наш мали град. И то све три заједно. Молим вас, могу ли да вас упознам са нашим новим тужиоцем: господин Ерик Мајо!”

И разговор је ускоро скренуо у правцу париске високе моде, новости у седмој уметности, нових клубова у престоници и свега другог што је и иначе голицало машту становника провинције. Ерик је осетио олакшање: ипак, не читају сви Французи само црне хронике у новинама…

***

Једно време, заиста је мислио како ће тај нерешени случај успети да потисне у онај, пажљиво сакривени, део своје свести где је – као у некој подрумској остави за стару и изношену одећу – држао невелики број таквих предмета из своје каријере.

И док су дани пролазили, у редовним пословима и оним неизбежним социјалним догађајима које тужилац у француској провинцији никако не може да избегне, све чешће, ноћу, Ерик Мајо би осетио ту магнетску привлачност. Најпре је покушавао да избегне компјутер: мислио је да ће се тако одупрети. Онда је, као сваки зависник, потражио тих неколико интернет форума на којима су учесници расправљали о нерешеним злочинима. Знао је добро: већ на првом од њих, на сваком од њих, најузбудљивија тема биће она која је то већ четири године без прекида: убиства у Шевалену.

Најпре је само читао постове других учесника. И заиста, у нацији у којој једна половина аутомеханичара из предграђа замишља да је Арсен Лупен а друга да је инспектор Мегре, тешко да је идеја недостајало. Већина њих се односила на исте, старе, нелогичности везане за место злочина: избор оружја, руту којом је убица побегао, питање тзв. примарне и колатералне мете, неразјашњен мотив…

А онда, ту негде почетком 2017. године, на једном од тих форума појавио се и он. Као и сваки други учесник, био је анониман: Гастон, кратко је писало:

“Зашто увек код рационалног убице тражите мотив, а одсуство мотива нужно везујете за психопату?”

Питање не само да није добило одговор: међу учесницима опседнутим техничким детаљима као што су брзина кретања бицикла или зоне домета мобилне телефоније у јесен 2012. године, једва да га је ико и приметио. Гастон, међутим, није био обесхрабрен; дапаче, овај пут је био опширнији:

“Мислим да би истрага требало да тражи човека у пуној физичкој снази између двадесет пет и тридесет пет година. Заљубљеника у оружје: бившег војника или полицајца, ловца, учесника на стрељачким такмичењима. Љубитеља авантуристичких и ратних филмова, са командоским операцијама. Учесника у пеинтбол играма.”

Како су недеље пролазиле, Гастон је почео да доминира у расправама на форуму. Направио је, у ексцелу, малу табелу у којој су други учесници могли да убацују своје претпоставке, и да – укрштајући разне линије претпоставки – одбацују оне које нису биле реалне.

“Одмориште Мартине је идеално место за подухват оваквог типа: извршилац има неометани визуелни преглед обе стране, од преко хиљаду метара из правца из којег су дошле жртве и око четири стотине метара из супротног. Са леве стране има реку, а са десне планину, које пружају могућност бекства. Дакле, место није могло да буде случајно. Ако је место било намерно, онда су жртве морале да буду случајне.”

Када је прочитао тај пост, тужилац Ерик Мајо више није могао да издржи: знао је да је сада само питање времена када ће се, и сам, регистровати на форуму.

 

XXII

Deus ex machina: као поручени манијак…

(септембар 2017. – април 2018.)

Све време истраге и Ерик и Вероника су размишљали о могућности да је њихова основна хипотеза – и у свом почетном облику, у којем је ирачки инжењер био главна мета, а француски бициклиста случајна, и у свом каснијем инверзном облику, где су улоге њих двојице биле замењене – погрешна. Шта ако су се сви они једноставно затекли у погрешном месту и на погрешно време?

Ако су тог септембарског дана, у планинском селу Шевален, сви они имали случајни сусрет са серијским убицом, другим речима, манијаком, онда ни мотива не мора да буде; или бар, не мора да га буде изван измењених стања свести убице.

На овој хипотези радило је свега четворо од укупно осамдесет истражитеља и полицајаца, колико су тужилаштво и полиција департмана Анеси укупно ангажовали на расветљавању случаја: један детектив и један његов заменик, и двоје приправника. Они су, стрпљиво, покушавали да у разним архивама пронађу неки злочин из прошлости чији би се modus operandi поклопио са овим, а да онда утврде да ли се кретања људи поклапају са неким од осумњичених.

Ерик није волео да о овој претпоставци много прича; не само зато што ни сам у њу није претерано веровао, него и из практичних разлога. Ако би, наиме, тужилаштво само изашло у јавност са овим објашњењем, неко од новинара, аналитичара и разних група за притисак могао би, у бољем случају, да помисли како покушавају да неуспех истраге забашуре; а у горем, да желе некога да заштите. А опет, ако би јавност у то објашњење поверовала, а манијак не би био нађен, паника би се проширила по мирном крају и то никако не би помогло решењу случаја.

Из свих тих обзира, на теорији о манијаку је рађено врло дискретно. Најпре је истраживана база података о ранијим злочинима у истом крају, по истом обрасцу: добри полицајци, наиме, знају да умно поремећени злочинци не ретко понављају обрасце већ извршених кривичних дела, да тиме шаљу неке поруке истражитељима, уживљавају се у ликове својих славних претходника.

А онда је, сасвим случајно, једна свадба, крајем августа 2017. године, неочекивано довела и до новог осумњиченог у овом случају: један од гостију, Нордал Лелан (34), бивши професионални војник, одгајивач паса и робијаш, снимљен је на сигурносним камерама како напушта место прославе око два сата ујутро, “у друштву ниске, крхке, фигуре у белој хаљини”. Те ноћи нестала је Мели де Араухо (9), која је са својим родитељима такође била на свечаности.

Девојчица није пронађена, али су се два полицијска пса озбиљно разболела након што су у Нордаловом аутомобилу, покушавајући да оњуше трагове нестале девојчице, удахнула трагове јаког средства за чишћење. Историја претрага на његовом лаптопу полицајцима је открила и термин који је најчешће прегледао: “распадање људског тела”. Нордал је ухапшен у септембру, а у децембру је формално оптужен и за убиство поручника Артура Нојеа, који је нестао после изласка из ноћног клуба тог пролећа, а чија је лобања пронађена у септембру.

Већ од краја 2017. године, истражитељи оперишу са претпоставком да је Нордал Лелан серијски убица, чији су мотиви, код сваког појединог злочина, били ирационални а између самих жртава није било никакве везе. Фебруара 2018. године он је одвео полицајце до места где је закопао леш Мели де Араухо, а крајем марта је признао и убиство поручника Нојеа али није рекао шта је учинио са остатком његовог тела. Још два нерешена случаја из 2011. и 2012. – нестанци Жан-Кристофа Морена и Ахмета Хамадуа са музичког фестивала у Фор де Тамију – повезани су са Леланом почетком 2018.

Леланов мобилни телефон био је улогован у скоро сваку базну станицу на месту злочина у критичном периоду, његов сребрнасто сиви Ауди А3 виђен је на снимцима многих сигурносних камера у истим зонама, а ни за једно од ових убистава и/или отмица није постојао мотив. Међутим, од свих нерешених случајева један је привукао посебну пажњу Веронике: нестанак белгијског туристе Адријана Муријала (24), у јулу 2017. године – и то баш на обалама језера Анеси:

“Убица се вратио на место злочина! И простор и временски период се поклапају!”

Три месеца психијатријског испитивања нису резултирала исувише прецизним закључцима. Лелан је био отпуштен из војске “због психичких проблема” 2005. године, осуђен због подметања пожара 2009, живео без породице, углавном са псима које је чувао; “у његовој подељеној личности присутне су перверзне халуцинације” али “нисмо уочили психичке или неуропсихичке поремећаје који би онемогућили да схвати значај својих поступака или да њима управља”, написало је троје психијатара са линике у Брију код Лиона којима је суд наложио вештачење психичког здравља осумњиченог.

“Одједном, изашао сам из мог тела. Био сам посматрач. Као да сам био поред аутомобила, као да сам летео око њега.”

Ова Леланова реченица је вештацима задала известан проблем при тумачењу: са једне стране, побијала је његову претходну одбрану, да је девојчици случајно задао смртоносни ударац; са друге, могла је да се схвати и као почетак изградње одбране на неурачунљивости. У коначном налазу нису јој посветили превише пажње:

“Он је ове реченице научио, запамтио и понавља их. Ради се о опасном и манипулативном убици. Он делимично функционише у складу са реалношћу, а делимично, упркос друштвеним забранама, у складу са сопственим, екстремно хетероагресивним, склоностима.”

Нордал Лелан је провео шест месеци на затвореном одељењу психијатријске клинике у Брију код Лиона, одакле је враћен у затвор. Од свих случајева о којима је испитиван, за сада је признао убиство само у два – девојчице Мели де Араухо и поручника Артура Нојеа – оба из 2017. године. За оба тврди да се радило о убиству из нехата. О три случаја из 2011. и 2012. године – укључујући и убиства у Шевалену – одбио је да се изјашњава.

 

XXIII

Један дан у Савоји

(март 2019.)

Неко је рекао да је онај велики Универзум настао из Великог праска, а да се они мали, појединачни универзуми руше малим, једва приметним порукама. Тако је било и са СМС поруком коју је Ерик, са њему непознатог броја, добио последњих дана фебруара 2019. године:

“Арно Тимоније. Јавите се на овај број.”

Откуд опет то име, за које је још пре три године чуо да је измишљено, и да служи само као шифра за комуникације француског обавештајца који је тренутно на дужности у лондонској амбасади? Лондонски део истраге убистава у Шевалену је одавно завршен без резултата? Човек са којим је на томе сарађивао више није тамо? Ни он сам одавно више не води ту истрагу? Да ли је неко од нових корисника тог имена дошао до броја његовог мобилног телефона? И од које користи би он могао да буде било коме из тог света, чији он део никада није био? Или је измишљено име и презиме било нека друга порука? Свој налог на интернет форуму, са којег је понекад учествовао у дискусијама о злочину, отворио је анонимно. Да ли је под присмотром? И чијом?

И док је себи постављао сва та питања – а одговор није имао ни на једно од њих – стигла је још једна СМС порука са истог броја:

“Ако сте и даље заинтересовани да пронађете убицу?”

Коначно је на свом мобилном телефону притиснуо тих девет бројева. Гледао је у екран апарата толико дуго да није ни морао да их запише; знао их је напамет:

“Нисам ни сумњао да ћете поруку разумети исправно.”

Глас из говорног аутомата! Онај исти са којим је разговарао у вече када се злочин догодио, глас човека са којим се видео месец дана касније у ресторану Франко Манка на Ерлс Корт Роуду, и четири године касније у Дому инвалида у Паризу! Месје Икс!

“Мислио сам да смо нашу сарадњу завршили. Скинули сте ме са случаја као што сте и хтели. Како бих још могао да помогнем?” – у Ериковом гласу било је помало увређености коју није ни покушавао да сакрије. Ево, после три године Вероника исто ништа није учинила? А он би, можда, за то време нешто постигао?

“Ви мени никако не можете да помогнете, али ја Вама можда могу. Знам да се и даље занимате за случај. Зашто бисте онда и даље проводили ноћи по опскурним криминалистичким интернет форумима, Едмунде?”

Дакле, био је у праву! Следили су га и сада, после пуне три године. Случај је и даље, из неког разлога, занимљив не само полицајцима, његовој колегиници Вероники и њеном тиму, или истраживачким новинарима, него и том свету тајних служби. У тренутку је схватио да ће, ипак, он и Месје Икс морати да се виде још једном. Тада још није могао да претпостави да ће то бити и последњи…

***

Плави Ситроен Ц-5 кретао се према истоку. Још мало, и са леве стране пута ће моћи да види швајцарску границу. Прошла су већ три сата откако је кренуо из Клермон-Ферана и сат у аутомобилу је показивао да је скоро подне. Прва субота у марту била је сунчана и прохладна. Био је то први пут у последње три године, откад је отишао из Анесија, да је Ерик Мајо дошао у Савоју. Препознатљиви путеви, обриси планина на југу, облици сеоских кућа уз пут и малих фарми око њих – све га је то подсећало на деценију проведену у овом крају, деценију чија је друга половина остала нераскидиво повезана са убиством које није успео да разреши.

Већ сама чињеница да му је, од целе Француске, глас из говорног аутомата заказао састанак баш у Савоји испуњавао га је неодређеним осећајем нелагоде. Некако је очекивао да ће то бити у Паризу, можда опет уз учешће његовог шефа, врховног тужиоца Француске, можда без њега, можда не у Дому инвалида него у Ајфеловој кули – ко зна каквих све необичних места ти шпијуни не могу да се сете – али, да ће се видети у пограничном градићу, то је ипак било, најблаже речено, неочекивано…

До Баласона му је остало још око пола сата вожње. Варошица се помиње још од једанаестог века: најпре само као топоним за двадесетак сеоских кућа раштрканих око средњовековног замка, Château de Ballaison, који је кроз векове променио девет феудалних породица: Пинарове, Монфорове, Лулинове… Коначно су је, од града Женеве, почетком петнаестог века, купиле војводе од Савоје, у једном од бројних комерцијалних аранжмана уобичајених за та времена. Део француске источне границе постала је тек 1860. Тада је имала само пет стотина становника, сада око три пута више.

Прошао је кроз невелики центар, поред цркве посвећене Светом Етјену и брзо се затекао на самом изласку из града. Ту, скоро код табле којом је Баласон желео срећан пут оним намерницима који нису имали разлога да се у њему задржавају, са десне стране је угледао паркинг – место означено са X на мапи коју је добио тог јутра на свој мобилни телефон. Зауставио је аутомобил и једно време седео у њему, осматрајући околину; очекивао је уобичајене телохранитеље и специјалце; овог пута, међутим, није било никог.

Полако је кренуо ка вратима једноспратнице; у њеном приземљу налазила се мала радња у којој су се продавале цигарете и уобичајене туристичке потрепштине; њена дрвена врата су била затворена, на њима уобичајени натпис да се продавац “ускоро враћа”. У порукама које је добио стајала је и инструкција да закуца два пута кратко, и онда, после секунд паузе, још једном. Дум-дум … дум. Као што су убијене жртве на паркингу, помисли са осећајем нелагоде Ерик…

“Добродошли у мој нови свет.”

Глас из говорног аутомата се није променио, помисли придошлица. Хладнокрван, самоуверен, као и сваки претходни пут. Спољни изглед његовог власника, међутим, јесте: уместо Армани одела које је носио у њихова два претходна сусрета, сада је био у црним панталонама од дебелог тексас платна, црвено-црној, карираној фланелској кошуљи и браон прслуку од меке коже.

“Не радим већ две године. Мали професионални неспоразуми, дешава се то и код нас. Отворио сам ову радњицу, изабран за одборника у локалној скупштини, понекад пишем књиге о искуствима из претходног живота.” – лицем Ериковог домаћина као да је прошла сенка – “Које, за сада, сам финансирам. Бивши послодавци нису увек најсрећнији када се такве ствари појављују…”

Донео је флашу црног вина и две чаше и ставио их на мали сто од грубо тесаног дрвета. Када су двојица мушкараца подигли чаше, наставио је:

“И, сада би већ било време да Вам се представим својим правим именом: Данијел Форестије, пензионисани шеф операција Direction générale de la sécurité extérieure.”

“Шумар усред шуме? Nomen est omen. Лепо место сте изабрали за миран живот.” – Ерик није могао да одоли а да не прокоментарише коинциденцију презимена његовог домаћина и места њиховог сусрета.

***

После пар куртоазних реченица, убрзо је разговор кренуо о теми због које су се нашли:

“Ал-Хили је заиста радио на осетљивим пројекту, који је хтео да прода либанском Хезболаху, иранским клијентима. Са иранском тајном службом имао је први контакт још у Дубаију, касније се са њима видео у светом граду Кому 2010. године, то је недалеко од места где се налази њихов нуклеарни реактор.”

“Али ал-Хили није био у Ирану 2010. Проверили смо његов пасош?”

“Проверили сте онај пасош који сте нашли у џепу његове јакне, у мртвачници, 2014. године, зар не? Који сте безуспешно тражили по целој Француској две године?”

“Па да. То је ваљда његов пасош?”

“Не. То је лажни пасош који су касније Британци направили и који је наш човек накнадно ставио тамо. Његов прави пасош је у ноћи убиства склонио њихов тим, маскиран у наше форензичаре. Било је јако важно да не сазнате да је био у Ирану, то је целу Вашу истрагу могло да окрене у нежељеном правцу, разумете?”

“Разумем. Али ал-Хилију је ипак нешто недостајало да заврши операцију? Зато је и дошао у Француску на брзину, када је старијој ћерци већ почињала школска година? Породицу је повео као маску да иде на одмор?”

“Тако је. Недостајао му је само један део, заправо прототип, који није могао сам да направи.”

“А тај прототип је имао Силван Молијер?”

“Тачно. Купци су их спојили, преко два анонимна налога у чету на једној дечјој компјутерској игрици. Није било шансе да се та комуиникација открије класичним методама електронске присмотре. Иранци су одлични у томе.

“Али, ипак сте успели то да сазнате? Ви или Британци?”

“Хе, како да Вам кажем. Нисмо ни ми, ни Британци, него ЦИА. И то не елетронском присмотром. Икбал, ал-Хилијева жена, га је свих десет година брака шпијунирала; њен хендлер у ЦИА је био овај несрећник из Мисисипија који је после имао инфаркт…”

Ерик Мајо је отпио већи гутљај вина: прича је, чак и за њега који је овај случај водио од почетка, била невероватна, готово фантастична:

“Претпостављам да су Американци то после јавили вама, или Британцима, или заједно?”

“Не, нису нам јавили ништа. Јавили су Израелцима, наравно. Као што увек и раде. Активирана је операција сикул мемукад, тзв. циљане превенције. Требало је да се ликвидирају обојица, када се буду састали. На оном паркингу.”

“А Брет Мартин се тамо затекао…”

“Међутим, МИ6 је успео да сазна за план. Сасвим случајно, један италијански агент преко кога је ишао део комуникације радио је и за Американце и за њих упоредо. Али, ни Британци нам нису ништа јавили. Одлучили су да прво пусте да се убиство деси, после би имали и сами мање главобоље… Брет је био задужен да на лицу места провери да ли су мртви сви који су требало да буду мртви, да то јави у централу, и покупи евентуалне компромитујуће материјале са лица места, пре него што стигне наша жандармерија.”

“Тако је случај решен, само што нема ни извршиоца ни доказа, па неће бити ни суђења?”

Данијел је дубоко уздахнуо:

“Не, случај није решен. Зато сам Вас и звао. Када је металик BMW X-5, у коме је био израелски стрелац, стигао на лице места, они су сви већ били мртви.”

“Шта?”

“Мене су звали после сат времена у стаклену зграду на Темзи. Био сам тада регистровани официр за везу Direction générale de la sécurité extérieure у Лондону. Рекли су ми шта се догодило, да је неко убио те људе пар минута пре него што је израелски тим стигао на лице места, да је тим још на терену, близу лица места, са оружјем, и да би био међународни скандал ако би они били ухапшени. Да се њихов човек Мартин спетљао, није успео да уклони компромитујуће материјале, и да су они већ послали тим из своје амбасаде у Паризу, који је водила Кара Овен, да направи чишћење. Да председник Олан, управо у време док смо ми имали састанак, разговара са премијером Камероном, и да је у интересу обе државе да се све заврши максимално дискретно. Сетите се: то је било време када је почињао рат у Сирији. Ми смо онда, преко наше позиције у Министарству унутрашњих послова и Паризу, за британске чистаче обезбедили службене налоге на лажна француска имена, и опрему форензичара…”

Ерик се намрштио:

“Дакле, ви сте практично од дана убиства кренули да заташкавате случај и ометате моју истрагу?”

“Јесмо. Измислили смо причу са Садамовим милионима, подметнули ону двојицу наводних експерата наивном београдском новинару да лансира причу о српској мафији, па ангажовали шведског новинара Боргнаса да пише о несталим милионима шведских круна убијене Сухајле… Развили смо редовну операцију дезинформисања користећи наше уобичајене асете.”

Ерик се намрштио:

“И толико сте се бавили свим тим, а нисте ништа урадили да нађете правог убицу?” 

“Искрено, то и није био наш посао, него Ваш. Ми смо само покушали да Вам нађемо довољно уверљиву верзију којом бисте, у недостатку бољих доказа, могли да закључите случај. Чак смо и утицали на Клер Шуц, да Вам лажно пријави оног несрећног бившег легионара Менегалда, да бисте га Ви после ухапсили, и тако његово касније самоубиство учинили логичним.”

“Самоубиство?”

“Хм, уз малу помоћ уобичајену у таквим ситуацијама, да.”

У невеликој радњи за продају дувана и туристичких дрангулија, једно време је владала мртва тишина. Ерик је, коначно, поставио и питање које га је копкало од почетка разговора:

“Зашто сте, заиста, дали отказ у служби, Данијеле?”

“У Паризу већ двадесетак година живи један опозициони политичар из Конга. Пише по новинама, држи трибине, састаје се са дипломатама… Зајебава, укратко. Њихова влада је постала нервозна. Ја сам провео десетак година у Африци, на тајним мисијама, пре него што сам добио то место у Лондону и касније дошао за шефа операција у Париз. Познавали су ме. Понуда је била сто хиљада евра. Двадесет мојих месечних плата. Плус трошкови.”

“Да убијете тог Конгоанца?”

“Да нађем двојицу затвореника, црнаца, који ће то урадити, у симулованој тучи. И да их после вратим у затвор. Никада их не би нашли, људи су били у својим ћелијама. Ако би их и снимила нека камера на лицу места, све те црнчуге изгледају исто. А наше позиције у штампи би пустиле спин да је матори црнац био педерчина, да је стартовао двојицу младића, један је имао нож, и јеби га, срања се дешавају. Париз је велики град…”

“Али није успело?”

“Није. Управник затвора Санте се променио, кад сам тражио двојицу црнаца на двадесет четири часа, нешто је посумњао, јавио мом шефу, и онда је ствар почела да се одмотава. Ставили су ме на мере, снимили разговоре са конгоанском амбасадом, које нисам могао да објасним…”

“И све је решено пензионисањем?”

“Да, ионако ми је било остало још пар година стажа. Шефови не воле скандале и суђења. Одеш, не сереш превише оно што не треба, и миран си. Чак сам напустио и Париз, дошао у ову вукојебину, кандидовао се за одборника у скупштини општине, продајем дуван и разгледнице. Узоран малограђанин.”

***

Како је време одмицало, и како је Данијел, силом прилика, морао да признаје све више непријатних детаља, тако је и почео да псује све више. Ерик је у први мах помислио како је то псовање онај уобичајени знак природног опуштања човека који је већи део живота био принуђен да проведе у службеним разговорима, када се снима, бележи и памти свака изговорена реч; такви људи, у ретким приликама кад могу да разговарају ослобођени стега, обично опсују понекад. Међутим, Данијелове псовке су сада постале готово неизбежан пратилац сваке његове реченице.

“Овај човек има неки проблем”, помисли Ерик. “Неки проблем који схвата врло лично.”

Али, тек касније, када су сели у мали бистро преко пута да нешто поједу, Ерик је упитао:

“Позвали сте ме да дођем, са питањем да ли сам и даље заинтересован да пронађем убицу. Иако сам, као што знате, скинут са случаја. На Ваше инсистирање, претпостављам. Али Ви ни сами не знате ко је убица, ако сам Вас добро схватио?”

“Мислим да сада знам ко је он. Или можда она, нисам у стању да на основу ове количине реченица коју имам тачно проценим пол.”

“Чекајте, не знате ни како се зове, чак ни да ли је мушко или женско, али знате ко је и имате његове реченице?”

“Имате их и Ви, Ерик. Односно, Едмунде, како сте изабрали да се зовете тамо.”

“Убица је на интернет форуму? Тамо где сте ме неовлашћено пратили?”

“Убица је на више интернет форума, одједном. На сваком користи различите никове, али на свима објављује врло чудне постове. Готово у сваком од њих помиње детаље који су могли да буду познати само убици.”

“Гастон?”

“Да, на оном о необјашњеним мистеријама је Гастон. На оном другом, о неразјашњеним убиствима, је Канасон. Има га и на једном британском, солидно пише и на енглеском, тамо је Џек.”

“Трбосек?”, оте се Ерику.

Данијел је слегао раменима:

“Најпре, јако је занимљиво да неко, већ три године, проводи толико време око једног неразјашњеног убиства, на више форума. Друго, он је прилично добро заштитио свој електронски идентитет. За разлику од Вас.”

“Ја и нисам имао разлога да то чиним?”

“Тачно! И зато сам Вашем Едмунду одмах идентификовао ИП адресу, која је водила тачно до Вашег интернет провајдера у Клермон-Ферану, који ми је дао име претплатника на основу једног телефонског позива, који сам обавио представљајући се као париски тужилац за високотехнолошки криминал.”

“А код Гастона?”

“Код Гастона се ИП адресе стално мењају. Најпре воде у Индонезију, па на неки амерички Средњи Запад, одатле се враћа у Европу, у Молдавију… Уложио је велики напор да остане анониман, значи, имао је разлога за то. Али, све те индонежанске, америчке и молдавске ИП адресе које се појављују код Гастона, појављују се и код Канасона и Џека. То практично значи…”

“Да он, у исто време и на истом месту, вероватно и са истог компјутера, учествује на сва три форума одједном. Али, шта ће му то?”

“Шта ће му уопште да убије четворо људи, не опљачка их, и не узме никакву награду за то?”

“Како сте тако сигурни да није плаћени убица?”

“Ерик, упознао сам у овом послу многе плаћене убице. Са некима од њих радио, од неких од њих бежао. Дешавало се да су то били и исти људи. Верујте ми: ниједан плаћени убица неће, после шест или седам година, на интернет форумима решавати сопствени злочин који је остао неразјашњен.”

“Онда је у питању психопата? Мада, морам да признам да је на мене Гастон оставио утисак јако интелигентног човека.”

“Психопате су екстремно интелигентни људи. Глупи људи су обично савршено нормални. “, прокоментарисао је Данијел, више за себе.

“И шта мислите да урадите сад?”

“Мислим да напишем књигу о афери Шевален. Али, претходно ми треба решење случаја. До којег Ви, делимично и због мојих планских ометања, нисте успели да дођете. А сад ћете можда моћи?”

Данијел је платио рачун. Кренули су назад ка паркингу. Овај разговор се приближио крају, помисли Ерик. Сазнао је стварно доста, али од њега се, за узврат, није тражило ништа. Шпијуни обично раде обрнуто, или је то бар наша представа о њима.

Ипак, кад је очекивао да ће се поздравити и отићи – чекало га је поново три и по сата вожње до куће – Ерик је остао затечен малим комадом папира у боји и Данијеловим питањем:

“Видели сте некада ову фотографију?”

Није могао да верује својим очима! На обичном фотографском папиру, одштампана у боји, фотографија породице Ал Хили: загрљени, весели. И аутоматски тајмер са мобилног телефона; показивао је време: 15.19.

“Ал-Хилијеви! Али, али… ја ово први пут видим! Они су овде сви заједно, то је једина фотографија снимљена тог дана на којој су сви заједно! Дакле, то је морао да сними… Ово место је….”

“Ово је село Друсар. Последња тачка на путу којим су прошли од које се, до места злочина, може доћи и другим путем, да. И ово је последња снимљена фотографија породице. Не она која је била у новинама.”

“Чекајте, ја ово као тужилац у предмету никада нисам видео!”

“Нисте, јер тога и није било на телефонима који су Вама били доступни у истрази. Кад су ми телефони враћени након што их је британски тим прегледао, ја сам је снимио, сачувао и онда обрисао пре него што смо их вратили вама.”

“Да ли знате шта причате, Данијел? То значи…”

“Знам. Ту фотографију је могао да сними само…”

“Убица!”

“Тако је. И та фотографија јако занима Џека са британског форума. Или Вашег Гастона. Као да је он сам био фотограф?”

 

XXIV

Чудна смрт шумара у шуми

(21. март 2019.)

По повратку у Клермон-Феран Ерик је неколико дана размишљао о свему што је чуо на чудном састанку у Баласону. Да, много тога се заиста савршено уклапало, на пример необјашњиви нестанак пасоша свих чланова породице ал-Хили, па онда њихово, још мање објашњиво, поновно појављивање у мртвачници у Анесију, пуне две године касније. Информација о “чистачима” британске амбасаде у Француској, са никад идентификованим “форензичарима из Париза”. Тврдња о томе да је први, тајни, муж Икбал ал-Хили заправо био њен “хендлер” из ЦИА, коме је, десет година, шпијунирала оца своје две ћерке.

Али, са друге стране, шта је Ерик стварно имао у рукама – осим речи једног бившег шпијуна, принуђеног да напусти службу под сумњивим околностима, суоченог са оптужбом да, на своју руку, припрема убиство конгоанског опозиционог политичара, усред Париза? Да ли има смисла да о свему обавести Веронику? Добро је познавао своју наследницу, њену склоност као опскурним везама, млађим мушкарцима и новинарима. Опет, њихов заједнички шеф, Франсоа Мулен, врховни тужилац Француске, није волео публицитет, а још мање ситуације у којима би морао да сазна оно што тајне службе никада не воле да тужиоци знају. Мање-више, Ерик је био сам – као и увек досад, у овом случају.

Данијел му је при одласку рекао да ће се јавити: он је очекивао састанак са Џеком/Гастоном, тајанственим ликом са интернет форума за којег је сумњао да је убица. Ипак, помисли Ерик, чињеница да се Гастон занима за необјављену фотографију ал-Хилијевих не значи нужно да ју је он и снимио. Чак и чињеница да ју је снимио, не значи нужно да је убица. Који би мотив имао да убије потпуно непознате људе? Да је то и учинио, који би мотив имао да о томе сада расправља на интернету и виђа се са бившим припадницима тајне службе?

Почетком треће недеље марта ипак је стигла та очекивана СМС порука, потписана – као и први пут – са Арно Тимоније:

“Састанак са Гастоном у четвртак ове недеље. Жели да причамо о фотографији. Планирајте да се видимо за викенд.”

А сутрадан, још једна:

“За сваки случај, обавестио сам и једног италијанског колегу. Ако ми се нешто деси, он ће Вам се јавити. Ово су опасни људи.”

Ерик је био збуњен: какав сад италијански колега? Какве везе Италијани имају са истрагом убиства у нашој земљи? А онда му је у тренутку прошло кроз главу: па да, то мора да буде онај Италијан који је паралелно радио и за ЦИА и за Британце, онај од којег се и сазнало да Израелци планирају ликвидацију Саада ал-Хилија! Дакле, он је још увек у вези са Данијелом?

***

Четвртак, 21. март 2019. у Клермон-Ферану је освануо сунчан и прохладан. Ерикова секретарица је отказала његово учешће на једној протоколарној градској свечаности, и једну приватну вечеру – обе заказане за суботу. Отишао је кући раније, сређивао своје албуме са поштанским маркама и очекивао СМС поруку. Али, ње није било…

У том ишчекивању, дочекао је и вече. Па добро, можда је Гастона нешто спречило да дође у ону вукојебину, помислио је. Узео је даљински управљач са стола и почео да мења канале на телевизору: добар криминалистички филм ће му одвући мисли, а сигурно ће сутра сазнати нешто више од Данијела. Овај дан је ионако завршио.

И, тек онда када је тај дан стварно био врло близу краја – филм је завршио петнаестак минута пре поноћи – Ерик Мајо је схватио да је поново погрешио. Поноћне вести су већ биле скоро готове када је спикерка, оним истим безличним гласом којим све спикерке света читају вести из црне хронике, кратко рекла:

“Близу границе са Швајцарском, у општини Баласон, на паркингу на изласку из града, жандармерија је вечерас пронашла тело Данијела Форестијеа, пензионера.  Он је убијен из пиштоља, из непосредне близине, са пет метака. Форестије, бивши припадник обавештајних служби, био је под истрагом због наводне умешаности у припрему убиства једног афричког политичара. Тужилаштво из Лиона утврђује све околности овог случаја.”

И када је спикерка завшила са читањем кратке вести, некако се завршио и тај дан – 21. март 2019. године. Исти дан на који је, дванаест година раније, убијен командир једне станице милиције у малом граду код Париза – Силван Марешал. Неко са више смисла за детаљ, са више талента за тумачење криптичних порука, са разумевањем дубљих и скривених нивоа значења – вероватно би мало размислио о овој коинциденцији.

Ерик Мајо, суочен са хладним светлуцањем телевизијског екрана у замраченој соби, невидљивом руком судбине заувек одвојен од човека који је – имао је такав утисак – од почетка мистериозно руководио овом најсложенијом истрагом у његовој професионалној каријери, Ерик Мајо, те вечери, није био расположен да се бави коинциденцијама.

Његов живот је полако почео да цури из пешчаног сата и све што је сада покушавао да уради било је да га, очајнички, врати у тај сат.

***

Већ следеће недеље, чак два престоничка таблоида указала су на запањујуће сличности између убиства бившег шпијуна и ликвидације породице ал-Хили и Силвана Молијера, седам година раније: напуштени паркинг; жртва која је вероватно дошла на неки тајно заказани састанак; три метка испаљена у труп жртве, сви погоци у пределу срца, а онда још два метка испаљена у главу; леш нађен у закључаном возилу; пет чаура остало је на лицу места: калибар 7,65 мм; нема пљачке, мотив непознат, починилац незнан.

За Ерика Мајоа, све је ово било deja vu. Ђаво је опет кредом исцртао круг, помисли. Али, дубоко у себи, знао је да ово није крај.

“Опет онај исти лугер?” – телефонски разговор са Вероником почео је питањем које је звучало као констатација.

“Откуд знаш? Уосталом, што те и питам. Прича се да су колеге из Лиона на снимцима сигурносних камера последњих недеља уочиле и таблице твог плавог Ситроена. Вас двојица сте се познавали?”

“Каква гуска” – помисли Ерик – “Узео сам своја кола да бих човеку којег не познајем помогао у убиству бившег шпијуна који је сада пензионер.” Потом је једно време размишљао о томе како жене никада не могу да приступе рационално решавању сложених злочина јер их увек неки трач одведе са главне линије истраге. На крају је рекао:

“Да, познавали смо се. Ако неко из Лиона сматра да могу да помогнем, нека ми се јаве сутра у канцеларију.”

 

XXV

Италијан на Монмартру

(6. мај 2019.)

Нико му се није јавио ни из полиције ни из тужилаштва Лиона, као што уосталом није ни очекивао. Али, неких месец дана касније – био је то већ крај априла 2019. – стигла је порука за коју је од почетка знао да је неизбежна:

“Јавите се на овај број. Арно Тимоније.”

Телефонски број са којег је послата овог пута је почињао са 39, уместо уобичајеног француског 33: био је то међународни позивни број за Италију!

Са друге стране му се јавио глас са јаким италијанским нагласком:

“Очекујем да у петак или суботу дођем  до Париза. Хотел Мезон Суке, поред метро станице Пигал. Када можете да будете тамо?”

“Доручак у понедељак?” – упита Ерик; ако би узео рани јутарњи воз од пет и петнаест био би на Гар де Лион таман да стигне на време за доручак, мало пре девет.

“Si”, стигао је да чује пре него што је веза прекинута.

“Зашто сви они говоре гласовима из говорних аутомата?”, помисли.

***

Док се возио метроом на линији 14, од Гар де Лион према Пигалу сетио се да са новим италијанским познаником није разменио знаке распознавања, уобичајену технику којом два човека која се никада нису видела могу да се препознају на јавном месту а да не привуку непотребну пажњу. Вероватно ће га чекати у лобију хотела? А у сваком случају, има његов телефон.

Мезон Суке је луксузан хотел са пет звездица, на минут од Мулен Ружа, и има  велики, пространи лоби. Тог јутра, 6. маја 2019. био је пун јапанских туриста, али уз неколико препознатљивих физиономија париске полиције и пар озбиљних ликова које је знао из виђења и за које је – бар понедељком пре подне – Ерик очекивао да буду у својим канцеларијама. “Изгледа да овде нема ниједног Италијана.” Сео је у фотељу у углу и наручио кафу са млеком.

Непознатог Италијана није било. Десет минута, петнаест, двадесет… Узео је мобилни телефон и окренуо број, али га је снимљени женски глас обавестио да је мобилни претплатник тренутно недоступан. У том тренутку је видео свог бившег приправника – сада једног од нових заменика париског тужиоца – како му прилази.

“Шефе, какво је задовољство видети Вас у Паризу! Службено или приватно?”

Репутација хотела, међу Парижанима познатог као места за љубавне несташлуке припадника више класе, пружила је Ерику одличну прилику да се извуче:

“Па знаш какве су удате жене по тој нашој провинцији: те видећете ме овде, те препознаће ме онде, ако хоћеш миран секси викенд, мораш да дођеш до Париза. А ти?”

Млади заменик париског тужиоца погледао га је саучеснички:

“Нисам ја те среће као Ви шефе… Ем ме жена не би пустила да лутам, ем овде чекам да мртвозорници заврше посао. Цео дан ћу писати извештаје, шефови су полудели…”

“Мртвозорници?”

“Јако бизаран случај шефе. Неки Италијан, Масимо. У петак је слетео из Рима на аеродром Орли. Данас је за пола десет резервисао сто за доручак у сепареу. Али су га око два јутрос нашли мртвог. Полиција сада саслушава рецепционаре да видимо знају ли кога је то очекивао. То ће нам бити први осумњичени. Тако сте нас Ви учили.”

“Можда је довео неку пријатељицу ноћи па умро од срца? Али чекај, што ће шефови полудети, па умиру и странци по Паризу, толико их има.”

Млади колега је одмахнуо главом:

“Код њега је нађено преко две и по хиљаде евра у готовини, неколико меморијских флеш дискова. Повреда на бради, и смрт која је наступила дављењем, и то у кади у којој је претходно повраћао – не, ништа од тога се не уклапа у Пољакиње које је могао да покупи на Пигалу… Све сасвим бизарно за шпијуна тако високог ранга.”

Онда је мало спустио глас, да га случајно неко не би чуо:

“Тај Масимо, радио је у кабинету председника италијанске владе, Ђузепе Контија, као специјални саветник за координацију тајних служби. Долазак особе тог ранга се обично пријављује, али изгледа да овог пута нико није ни знао да је он овде. Извињавам се шефе, ево улази италијански амбасадор, Доминедо…”

Ерик је махнуо руком бившем сараднику и оставио црвену новчаницу од десет евра на сребрном послужавнику. Ишетао је, сасвим полако, на сунчано јутро авеније Клиши.

Док је јео кроасан у оближњем бистроу, помисли са нелагодом:

“Свуда лешеви, а нигде убице. Хоће ли остати жив ико, на ма који начин повезан са убиством породице Ал-Хили?”

 

XXVI

Епилог – који још увек чекамо…

(септембар 2019.)

Приче о убиствима су, и иначе, приче са лошим почетком. Али приче о нерешеним убиствима су приче без доброг краја. Уместо одговора, оне читаоца, на свом крају, суочавају поново само са питањима.

Да ли је четвороструко убиство у француским Алпима било пример савршеног злочина? Или ће оно, ипак, бити једног дана решено? Или је, заправо, оно већ и решено – само ми то још не знамо, а судски епилог добити нећемо?

Ко је, на крају, био мета непознатог стрелца у Шевалену? Британски туриста Саад ал-Хили или француски бициклиста Силван Молијер? Или обојица? И, шта су све ова двојица људи још били, у својим животима – осим туристе и бициклисте?

Да ли је ликвидација бившег високог функционера француске тајне службе, у пролеће 2019, на начин потпуно идентичан ономе од пре седам година, била порука – и коме? И да ли је бизарна смрт његовог италијанског колеге у Паризу, шест недеља касније, била само поновљена порука?

Зашто је француски легионар, прекаљени ратник, извршио самоубиство, пуна три месеца после једног баналног информативног разговора у којем ни за шта није био ни оптужен? Да ли му је у том самоубиству заиста неко помогао?

И да ли је напрасна смрт америчког антиквара била обична коинциденција, добро прикривено тровање или део суицидног пакта?

Ко је тајанствени немачки “обавештајни извор” који је немачком Билду и париском Ле Монду пустио поверљиву информацију о наводним “Садамовим милионима”? И какве то везе има са врло ретким моделом швајцарског аутоматског пиштоља из којег је ово убиство извршено?

Ко су били тајанствени саговорници Заида ал-Хилија из Румуније, у данима пред убиство његовог брата?

Шта је видела девојчица пре него што јој је дршком пиштоља разбијена лобања? Чега се сећала када се пробудила из коме? И зашто јој је, јединој, поштеђен живот: намерно или случајно?

Да ли је Нордал Лелан, ухапшени серијски убица и педофил, одговоран и за мистериозни злочин из Шевалена? Да ли ће икада бити у могућности да се о тој сумњи изјасни на суђењу? Или ће свој живот окончати у психијатријској клиници? И тако послужити као сасвим згодан начин да се овај случај – у одсуству јачих доказа – напокон оконча?

Шта је, коначно, био мотив овог злочина? Жеља да се спречи трансфер осетљиве сателитске или нуклеарне технологије? Новац? Патолошка мржња? Несрећна љубав? Или лудило усамљеног серијског убице?

И, на самом крају – како је било могуће да се овај случај тако брзо пресели: најпре са страница озбиљних европских новина на странице таблоида, а онда и са њих – на опскурне интернет портале који се баве мистериозним злочинима? И да сада, већ годинама, о њему не прича више нико у Европи?

***

Сва ова питања изгледају, већ на први поглед, толико типизирано да ће читаоца подсетити на уобичајене клишее криминалистичких прича. Ниједно од њих, међутим, није измишљено. Баш као што није измишљен ниједан јунак ове наше приче. Сви они постоје – или су постојали – и у стварном животу. Осим у једном једином случају, чак ни њихова имена нисмо променили. Већини смо објавили и фотографије.

Двоје амбициозних и врло добрих француских тужилаца радило је, последњих седам година, на решењу о�