Vajmarska senka nad Brandenburškom kapijom: kraj ere Merkel

 “Uvek sam želela da znam sa čim ću se sledećim suočiti, čak i ako je to bilo pomalo štetno za spontanost. Strukturiranje mog života i izbegavanje haosa bilo je važnije.”

(Angela Merkel, u intervjuu za Blumberg, 2013)

 

I

Na sutrašnji dan pre dvanaest godina – 22. novembra 2005. – Angela Merkel je izabrana za kancelarku Savezne republike Nemačke, kao prva žena u istoriji ove države. Za ovih dvanaest godina predvodila je tri vlade, promenila četiri predsednika države i u političku penziju ispratila brojne svoje koleginice i kolege. Danas je šef vlade sa najdužim stažom u celoj Evropskoj uniji.

Sve tri dosadašnje vlade Angele Merkel bile su koalicione – to je, manje ili više, postala konstanta posleratnog nemačkog političkog života – jer ni u jednim izborima dosad koalicija CDU/CSU nije dobila apsolutnu većinu. Nije ih dobila ni na poslednjim parlamentarnim izborima, u septembru ove godine, i većina analitičara, kako nemačkih tako i međunarodnih, očekivala je još jednu koalicionu vladu koju bi, po četvrti put, predvodila Angela Merkel.

Pre dva dana su, međutim, propali pregovori o formiranju ove vlade. Po prvi put, u pregovorima su učestvovali predstavnici čak četiri izborne liste koje su osvojile poslanička mesta u Bundestagu. Po prvi put, političke razlike između te četiri liste, bile su nepremostive, čak na nekoliko bitnih tačaka. Po prvi put, po svemu sudeći, u istoriji Nemačke, biće ponovljeni parlamentarni izbori, početkom sledeće godine.

Mnoge nemačke, evropske i svetske novine već su na svoje naslovne strane stavile: kraj ere Merkel. Pošto se radi o lideru najmoćnije države Evropske unije, neki su počeli da govore i o kraju te unije – bar onakve kakva je ona bila u proteklih dvanaest godina. Hajde da pogledamo činjenice.

II

Najpre, potrebno je razdvojiti dve stvari: prvo, koji je politički profil same Angele Merkel; koje su ključne determinante koje opredeljuju način njenog razmišljanja i funkcionisanja; vrednosti koje deli i ciljeve za koje se zalaže. I drugo, sa kojom Nemačkom i Evropom se ona suočava danas na odlasku, i koliko su one različite od Nemačke i Evrope koje je zatekla kada je preuzela dužnost pre dvanaest godina.

Profil Angele Merkel opredeljuju tri osnovne odrednice.

Prvo, ona politički razmišlja u etičkim, a ne u ideološkim kategorijama. Ova činjenica – neki su je nazvali i „unutrašnjim kompasom“ – je delimično posledica njene luteranske vere, a delimično i mentalnog nasleđa iz socijalističke mladosti. „Dugovati je loše“; „Pomoći onima kojima je potrebno je dobro“; „Sloboda je bolja od ropstva“; „Stabilnost je važnija od slobode“, i tako dalje. Kredo Angele Merkel nije, dakle, skup zaokruženih političkih, a još manje ideoloških, principa, nego nekoliko, na prvi pogled nasumično izabranih, jednostavnih vrednosnih sudova. Nijedan od njih, uzet sam za sebe, nije sporan. Nisu sporni ni svi zajedno. Oni mogu svi savršeno da funkcionišu u redovnim situacijama, kada međusobno nisu suprotstavljeni. Problem, međutim, nastaje u situacijama koje su vanredne, kada ti principi dolaze u koliziju jedni sa drugima.

Drugo, Angela Merkel razmišlja reaktivno, a ne programski. Ona političku scenu posmatra kao naučnik opitne kuniće u laboratoriji. Pažljivo posmatra, dosta čita, predviđa događaje i nema predrasude. Od birača ne očekuje da podrže njen program – jer, zaista, nikada nije ni imala program – nego da podrže nju, na osnovu poverenja da će biti u stanju da se nosi sa svakodnevnim teškoćama.

I treće, Angela Merkel je više sklona da se odvoji od konflikta nego da se angažuje u njegovom rešavanju.

Poznata je, na primer, anegdota kako je Angela Merkel izbegla da bude saradnik istočnonemačke tajne policije Štazi, iako je to bio uobičajen uslov za njeno zaposlenje kao asistenta na Tehničkoj školi u Lajpcigu, 1978. “Ne mogu da čuvam tajnu, od mene nikada neće biti dobar špijun” rekla je tada Merkelova oficiru koji je bio zadužen da je vrbuje.

Tako je i nastavila u toku narednih četrdeset godina: težnja da sebe postavi na distancu od problema obeležila je sve tri njene vlade. Ta distanca, međutim, nije značila samo prosto izbegavanje konflikata, nego i traženje kompromisa, uvažavanje razlika i – naročito za današnju populističku histeriju Trampovih tvitova i Erdoganovih hapšenja – jedno pristojno ponašanje i poštovanje zakona. Bar u Nemačkoj.

Nijedna od navedene tri odrednice nije, sama po sebi, ni pozitivna ni negativna, one su više odraz unutrašnje strukture ličnosti nego političkog opredeljenja. Formirajući se u periodu između pada dve velike ideologije – o onom iz 1945. je slušala od svog oca, luteranskog sveštenika, onaj iz 1989. je posmatrala sama – Merkelova je bila svedok kako se vernici, u velikim potresima, brzo i lako pretvaraju u nevernike. Zato, verovatno, nije ni imala ambiciju da u okviru svoje stranke stvara nove vernike i piše nove biblije.

I zaista, ono po čemu će Nemci zapamtiti Angelu Merkel biće brojni kontroverzni potezi: političar desnog centra koji je u zemlju pustio milion i dve stotine hiljada izbeglica; lider slobodnog sveta koji je postao sinonim za pasivnost (u nemačkom jeziku je, inače, nedavno skovan i neologizam merkel, koji znači upravo to); liberalni heroj koji je glasao protiv predloga zakona o istopolnim pbrakovima….

Ponekad je, zaista, podsećala na gazdaricu krčme koja očekuje lojalnost od svojih gostiju ne zato što se u njoj toči baš najbolje pivo u gradu, nego zato što je poznaju, veruju joj da je pivo sveže i da ih neće prevariti u računu.

Ako je u nečemu bila uspešna, Merkelova je bila uspešna u pretvaranju politike u naviku, a sopstvene stranke u cipelu koja jeste malo iznošena, ali je zato bar dobro razgažena pa neće da žulja.

III

Način razmišljanja koji ju je odlikovao u unutrašnjoj politici primenila je i u spoljnoj.

Uzmimo primer Balkana, koji nam je blizak: činjenica da su bivši četnici, ustaše, mudžahedini i balisti, duhovna i biološka deca najgorih zločinaca iz 90-tih, sada svi zajedno „evropejci“ i „reformatori“ i da sarađuju u okviru tzv. Berlinskog procesa je nesumnjivo njena zasluga (ili krivica, već zavisi ko kako gleda na ovu činjenicu); poruka svakoj od balkanskih zemalja, posle svakih izbora, da napravi tzv. „veliku koaliciju“ bila je njena poruka; ideje da se regionalni konflikti rešavaju veštačkim smanjivanjem tenzija (formiranjem sasvim bespotrebnih regionalnih tela, ili projektovanjem skupih autoputeva kojima se niko neće voziti) bile su njene ideje.

Uostalom i sama činjenica da su zemlje na tzv. Balkanskoj ruti migranata (Makedonija, Srbija, Hrvatska, Slovenija) u toku 2015. godine pokazale iznenađujuće human standard ponašanja prema nevoljnim putnicima sa Bliskog istoka, takođe je zasluga Angele Merkel.

Policije balkanskih zemalja, inače, uživaju da maltretiraju, reketiraju i povremeno tuku svoje sopstvene građane već stotinama godina unazad – jer, zašto bi inače neko bio žandar ako ne da bi nekažnjeno pretukao nekoga ko to nije – i može se samo pomisliti šta bi one tek radile migrantima, koje pola balkanskih policajaca ionako smatra za neke poluljude. To što su se, u svim ovim zemljama, svi oni ponašali uglavnom pristojno, migranti mogu da zahvale samo strahu koji je (tada još uvek) Angela Merkel uterivala u njihove lidere…

Ispostaviće se, na kraju, da su sve to bile zablude, plaćene uglavnom novcem nemačkih poreskih obveznika i izgubljenim iluzijama o Evropi kod mnogih mladih ljudi Balkana.

Balkan je ostao gde je bio, siromašan, podeljen i podatan velikim imperijalnim silama. Na kraju ere Merkel Nemačka ima mnogo manje uticaja na Balkanu nego na početku te ere. Poluostrvo se vratilo Amerikancima, Rusima i pomalo Turcima: etičnost je morala da ustupi mesto praktičnosti.

Na drugom ključnom ispitu svoje spoljne politike – u ukrajinskoj krizi – Merkelova je takođe pokazala visok stepen strpljivosti u pregovorima sa Putinom, za koje njeni američki partneri (tada, a i sada) naprosto nisu imali dovoljno živaca.

Baveći se Ukrajinom, Angela Merkel je, htela ne htela, morala da prihvati i njen duboki, endemski i patološki neonacizam kao saveznika. Formiranje neonacističkog ukrajinskog društva bila je cena antiruske mobilizacije na kojoj je insistirala Viktorija Nuland i američka administracija posle 2014. godine. Angela tu nije ništa mogla da uradi i kukasti krst je iz Kijeva krenuo na zapad Evrope, lančano kontaminirajući Baltik, Poljsku, Mađarsku, Hrvatsku…

U odmeravanju evropskih sankcija prema Rusiji morala je da odmerava interese svog krupnog biznisa (kojem je dozvoljavala izuzetke) i sitnog (kojem nije). Severni tok 2 je tako nastavljen da se gradi, ali farmeri nisu mogli da izvoze paradajz u Rusiju. Merkelova je razmišljala uprošćenom, binarnom, logikom: ako nekoga već treba zaštititi, bolje je da to budu oni koji mogu više da izgube.

Na kraju, pokazalo se da je u Nemačkoj ipak više onih koji uzgajaju paradajz nego onih koji grade gasovode, i ta činjenica se odrazila na izborne rezultate u septembru.

Za sve to vreme, ukrajinsku krizu ipak nije rešila i morala je da prihvati da ona uđe u fazu tzv. „zamrznutog konflikta“. Umesto toga, ušla je u novu krizu, onu oko ljudskih prava sa Erdoganom, i jednu polu-krizu, onu oko klimatskih promena sa Trampom. Nije rešila nijednu od te dve: i Erdogan i Tramp su još uvek tamo gde su i bili, a gde ona uskoro više neće biti.

Brz i lak poen opet je tražila na Balkanu, vršeći jak pritisak na postizanje tzv. srpsko-albanskog „istorijskog dogovora“, što je bio samo smokvin list za priznanje Kosova od strane Srbije. U velikoj meri, i ideju da se koegzistencija Srbije i Kosova u Ujedinjenim nacijama traži u prizmi odnosa između dve Nemačke sedamdesetih godina prošlog veka, diktiralo je njeno okruženje.

Tom cilju bili su podređeni i svi drugi – Merkelova je davala političku podršku raznim Vučićevim vladama, od kojih je svaka bila gora od prethodne, iako je malo verovatno da bi ona sama dozvolila da centar Hamburga, Bremena ili Libeka noću poruše nepoznati ljudi pod fantomkama, kao što su porušili centar Beograda.

Među Srbima je tako stekla brojne i iskrene neprijatelje – od nacionalista do liberala podjednako – a među Albancima nije stekla prijatelje: oni su oduvek više voleli Amerikance.

Na kraju, nije dobila ni taj brz i lak poen: po svemu sudeći, više neće biti nemački kancelar a srpsko-albanski sporazum još uvek neće biti postignut, kao što ni autoput Niš-Priština-Drač neće odmaknuti dalje od konferencija za štampu.

IV

U celini, današnja Evropa i svet su se za dvanaest godina presudno promenili u odnosu na Evropu i svet Buša mlađeg, Blera i Širaka, koje je zatekla kada je preuzela dužnost 2005. godine. Promenili su se, gotovo svuda, na gore, i to je verovatno jedina stvar oko koje bi se danas složili i Nemci i Rusi, i Grci i Italijani, i Srbi i Mađari. Svi mi smo mnogo bolje, bezbednije i elegantnije živeli 2005. godine nego danas. Svima nama je te 2005. godine već 2010. izgledala neuporedivo bolje nego što nam danas izgleda 2022.

U tom smislu, tužna slika Evrope koju će zateći naslednik Angele Merkel na mestu nemačkog kancelara, negde na proleće 2018. godine svakako jeste i njena krivica, ali nikako nije samo njena. Ni drugi svetski i evropski državnici nisu pokazali zrelost primerenu vremenu u kojem živimo – Merkelova je u tom smislu bila čak bolja od mnogih. Površnost Dejvida Kamerona i Tereze Mej u odnosu na Čerčila, ili Sarkozija u odnosu na De Gola, da i ne poredimo Trampa sa Kenedijem, bila je svakako mnogo grotesknija od nedostataka Merkelove ako bismo je poredili sa Adenauerom.

U svojoj poslednjoj fazi – od Trampovog izbora, pre godinu dana – Angela Merkel je volela kada bi je novinari proglašavali „liderom slobodnog sveta“. Bilo je u tom samodopadanju nečega nevinog i naivnog u isti mah, podsećanja na dane sopstvenog detinjstva u kojem je tu titulu viteza na belom konju, u sredini u kojoj je živela, imao Džon Kenedi: “Ich bin ein Berliner”.

Bio je ovo i paradoks koji je označio kraj ere Merkel: malograđansko društvo, čiji je oportunizam ona sama pothranjivala dvanaest godina, nije moglo da shvati domete te poruke:

Neka o Trampu brinu Amerikanci, a o Bregzitu Englezi, neka Ukrajinci sami brane dve ili tri zarozane palanke na rubu njihove – ionako isuviše velike – zemlje, neka Srbi i Albanci sami postižu svoje sporazume, ako uopšte hoće to da rade, neka lenji Grci sami vraćaju svoje dugove. Što bismo se mi Nemci oko toga brinuli više od svih njih, ako nikoga od njih za to ionako nije briga?

Pokušavajući da vodi jednu, u osnovi, liberalnu politiku u konzervativnoj i često ksenofobnoj stranci, Angela Merkel nije mogla da se osloni na ideologiju koju nije ni imala. Nije mogla da se osloni ni na saveznike, jer je Evropsku uniju još odavno učinila samo jednom od svojih brojnih bezličnih kancelarija i agencija. Imala je na raspolaganju samo svoj sopstveni brend, a on bi – posle punih dvanaest godina – bio potrošen i u mnogo manje burnim vremenima.

Nemačka u svoj vakuum moći nije ušla u nedelju. Ušla je odavno, a u nedelju je to samo postalo vidljivo prosečnom čitaocu novina. Taj vakuum će trajati najmanje do marta ili aprila sledeće godine kada bi, po najbržem scenariju, mogla da bude formirana nova nemačka vlada. Bez obzira da li će na ponovljenim parlamentarnim izborima listu svoje stranke ponovo predvoditi Angela Merkel ili će joj baroni stranke, medija i krupnog kapitala u međuvremenu diskretno sugerisati da je vreme za penziju, fragmentacija nemačke političke scene će se neizbežno nastaviti.

A već sada, ta scena opasno podseća na Vajmarsku Nemačku sa početka tridesetih godina prošlog veka, i na scene iz „Limenog doboša“ Gintera Grasa.

I to je ono što Angela Merkel ne samo da vrlo dobro oseća, nego i nosi u svom sopstvenom porodičnom nasleđu. Radnja Limenog doboša se, naime, događa u nekadašnjem Dancigu, gradu koji je vekovima bio jabuka razdora između Nemaca i Poljaka, gradu u kojem je počeo Drugi svetski rat, gradu u kojem je rođena njena majka i u kojem je jedno vreme, kao policajac, radio i njen deda, Ludvig Kazmierčak, poreklom Poljak…

***

Objavljeno 21.11.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/11/kraj-ere-merkel-2/

Advertisements

Turski gambit u njujorškoj sudnici: čudnovati slučaj Reze Zaraba

27. novembra ove godine u Njujorku počinje jedno suđenje zbog kojeg, već preko godinu dana, Redžep Tajip Erdogan ima košmarne snove. Ko je Reza Zarab, čime se sve bavio i koliko je novca platio gospođi Erdogan?

Američki istražitelji raspolažu sa podacima o četiri pasoša ovog kontroverznog biznismena: iranskom, azerbejdžanskom, turskom i makedonskom.

Prvi je dobio po osnovu rođenja: 12. septembra 1983. u iranskom gradu Tabrizu.

Drugi je dobio po poreklu svojih roditelja: njegov otac, Husein Zarab, bio je u Bakuu sve do 2011. godine, mada je od 2005. bio u bliskom kontaktu sa tadašnjim iranskim predsednikom Mahmudom Ahmadinedžadom.

Treći pasoš, turski, dobio je ženidbom sa turskom pop zvezdom Ebru Gundeš, 2008. godine, sa kojom je 2011. dobio i dete u Istanbulu, gde mu je bilo poslednje prebivalište pre hapšenja.

Kako je, zašto i od koga dobio četvrti pasoš – makedonski – i da li je to imalo veze sa iznošenjem novca iz ove zemlje za vreme režima Nikole Gruevskog, kao i druge detalje u vezi sa tim, trenutno ispituju američki istražni organi.

Kada je 19. marta 2016. godine uhapšen u Majamiju na Floridi, Reza Zarab je verovatno mislio da Amerikanci o njemu znaju mnogo manje. Prevario se. Podaci o mreži koju je u Istanbulu godinama gradio u cilju izigravanja američkih sankcija protiv Irana bili su im sasvim dobro poznati.

Mehanizam koji je Reza Zarab razvio bio je u suštini jednostavan: iranski novac koji (zbog američkih sankcija) nije imao pristup u međunarodnu mrežu za bezgotovinsko plaćanje (SWIFT) prebacivan je fiktivnim kompanijama u Kini i Turskoj, i korišćen za kupovinu zlata. Zlato kupljeno tim novcem potom je prebacivano nazad u Iran, preko Dubaija. Prema podacima iz istrage koji su procureli, radil se o 110 milijardi američkih dolara.

Optužnica na 28 strana koja mu je saopštena – zavera radi kršenja sankcija protiv Irana, pranje novca i bankarska prevara – mogla bi, ako sve njene tačke budu dokazane, da mu donese čak sedamdeset pet godina zatvora.

Pod uslovom, naravno, da pre izricanja presude ne prihvati da bude zaštićeni svedok i ne progovori o mnogo krupnijim figurama u ovoj igri.

Za puštanje iz pritvora, u junu prošle godine, advokati Reze Zaraba ponudili su jemstvo od čak pedeset miliona američkih dolara. Predlog je odbijen…

Na dan Zarabovog hapšenja, akcije turske Halkbanke pale su čak 20%. Rojters je nedavno objavio vest da je šest turskih banaka – a Halkbanka na prvom mestu među njima – suočeno sa kaznom američkih finansijskih vlasti od čak pet milijardi američkih dolara zbog kršenja sankcija protiv Irana. Kazna u tom iznosu, da se ne lažemo, ravna je zatvaranju banke.

Kako se u ovoj aferi ponašao Redžep Tajip Erdogan je jedno drugo pitanje, kojim se trenutno bave zajednička radna grupa obaveštajnih struktura NATO pakta, CIA-e i američkog tužilaštva. Odgovor na to pitanje će, u velikoj meri, dopuniti psihološki profil turskog lidera koji je već napravljen, i opredeliti dalji modus operandi Zapada u odnosu na Tursku.

Tekst Vašington posta koji vam danas predlažemo za čitanje sadrži nekoliko pikantnih detalja koji su iz različitih kancelarija, krajem septembra ove godine, dati novinarima…

https://www.washingtonpost.com/amphtml/opinions/global-opinions/the-man-at-the-crux-the-of-us-turkey-dispute-is-about-to-go-on-trial/2017/10/12/92c4c7a2-af96-11e7-be94-fabb0f1e9ffb_story.html

Najpre, Erdogan je javno rekao da “to nije slučaj koji interesuje Tursku”. Pa ipak, prilikom susreta sa potpredsednikom Bajdenom, i u dva poslednja telefonska razgovora sa predsednikom Obamom, krajem prošle godine i početkom ove godine, tajno je molio za njegovo puštanje.

U oktobru 2016. je turski ministar pravde, Bekir Bozdag, imao tajni sastanak sa svojom američkom koleginicom, Loretom Linč. Jedina tema njihovog razgovora bilo je puštanje Reze Zaraba iz pritvora. Neuspešno.

Baš negde u to vreme, između američkih izbora u novembru prošle i Trampove inauguracije u januaru ove godine, i Erdoganova supruga Emina je u privatnom razgovoru tražila Zarabovo puštanje od žene Džil Bajden, žene Džoa Bajdena. Bio je to ishitren i potpuno pogrešan potez – on je američke istražitelje samo naveo da počnu da ispituju podatke o finansijskom poslovanju Eminine fondacije…

U međuvremenu, dosije protiv Reze Zaraba se u Njujorku povećavao. Američki istražitelji došli su do pisma iz 2011. godine koje su njegovi roditelji uputili guverneru Centralne banke Irana, u kojem potvrđuju da je njihov sin spreman za “ekonomski džihad” protiv SAD. Tekst tog pisma je kasnije pronađen u njegovom laptopu.

U Rezinom laptopu je pronađeno i mnogo drugih zanimljivih stvari, između ostalog i onaj krunski dokaz koji je tražen mesecima: podaci o donaciji od četiri i po miliona američkih dolara koje je njegova kompanija, Royal Maritime A.S, dala fondaciji Emine Erdogan. Zanimljivo, ova donacija je koincidirala sa početkom aktivnog učešća Halkbanke u kršenju sankcija protiv Irana…

Posle Trampove pobede u novembru 2016. godine Reza Zarab je, kao jednog od svojih advokata, angažovao i Rudija Đulijanija, bivšeg gradonačelnika Njujorka. Da, onog istog Đulijanija koji je aprila 2012. godine dolazio i u Beograd, lobirao za Srpsku naprednu stranku a krajem prošle godine pominjao se kao kandidat za najviše funkcije u Trampovoj administraciji. Nije, kao što smo videli, dobio nijednu funkciju. Nije isto tako uspeo ni da oslobodi Rezu Zaraba iz zatvora.

Uspeo je, međutim, da se tajno sastane sa Erdoganom i diskutuje slučaj. I taj sastanak je CIA nepogrešivo dokumentovala. Paukova mreža oko turskog lidera ostajala je na prvi pogled neprimetna, ali je postajala sve gušća.

Za vreme sastanka sa Trampom u maju ove godine, Erdogan je ponovo zahtevao puštanje Zaraba. Tramp je izrazio “razumevanje” za ovaj slučaj, ali od razumevanja slaba vajda. Američki tužioci su, potom, kao demonstraciju koliko im je stalo do Trampove zabrinutosti, uhapsili i zamenika generalnog direktora turske Halkbanke, Mehmeta Hakana Atilu.

Erdogan je potom, u nastupu nekontrolisanog besa, uhapsio jednog američkog sveštenika – nesrećnik se zatekao u Turskoj – Endru Bransona, u nadi da će moći da trguje sa zatvorenicima: Bransonova sloboda za Zarabovu.

Na ovu ponudu odgovoreno mu je, međutim, još jednom optužnicom. U septembru ove godine, okružni tužilac za južni deo Njujorka optužio je bivšeg turskog ministra privrede Zafera Čaglajana, za saučesništvo u Zarabovoj zaveri.

Sveštenik je ostavljen svojoj sudbini. Za karijeru sveštenika je, uostalom, sasvim dobro da budu mučenici. Ako će još biti mučenici u zatvoru nevernika, to ih može vinuti pravo u legendu…

Da li je Reza Zarab zaista samo biznismen umešan u brojne koruptivne skandale ili je visoki operativac iranske tajne službe, VAJA? Ili je bio žrtva ambicija svog oca Huseina koji je svojevremeno pomagao Ahmadinedžadu da razvija iranski nuklearni program? Ili je, možda, bio sve to pomalo?

Kako je osoba takvog profila mogla da uspostavi kontakte u Istanbulu koje je uspostavila, od 2008. kada je došla u taj grad? Kako je, uprkos upozorenju Hakana Fidana, direktora turske tajne službe MIT, dobila tursko državljanstvo? Kako je u svoju mrežu uplela čak trojicu turskih ministara, vrh najveće banke i suprugu šefa države?

Sva ova pitanja zanimaju američke istražitelje, ali zanimaju i sve one koji se ozbiljno bave analitikom turske države i njenih slabih tačaka. A očigledno, baš kao i u svakoj drugoj diktaturi, najslabija tačka Erdoganove Turske nije nikakva ideologija ili nacionalni interes nego – obična korupcija.

Ali ipak, ono što Redžep Tajip Erdogan nikako nije uspevao da shvati – i iz te njegove početne greške proistekle su i sve dalje – bilo je kako američki predsednici (najpre Obama, pa onda Tramp) ne znaju detalje ovog slučaja, kad on zna detalje svakog turskog slučaja koji ga zanima. Kako oni ne mogu da utiču na svoje tužioce, kad on može. Kako se njihove žene ne primaju novac od opskurnih likova, kad njegova prima.

Ne shvatajući te fundamentalne razlike između funkcionisanja moderne države i srednjovekovnog sultanata, Erdogan je bio ubeđen da ga i Obama i Tramp, zapravo, obmanjuju. A oni su, zapravo, bili apsolutno iskreni…

Tako je, već godinu i po dana, Erdogan uvek za korak iza ovog bizarnog niza događaja koji se pred njegovim očima odigravaju oko Reze Zaraba. I tako će doživeti i svoje novo iznenađenje – 27. novembra ove godine…

***

Objavljeno 29. oktobra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/10/turski-gambit-u-njujorskoj-sudnici-27-novembar-2017/

Original falsifikata: nepostojeći intervju bivšeg šefa MI6 na Internetu

“Opasno je dozvoliti publici da dođe iza scene. Ona lako izgubi iluzije i onda je ljuta na vas, jer ono što je volela bila je iluzija.”

(Somerset Mom)

 

U subotu popodne među bolje obaveštenim pripadnicima tzv. “obaveštajne zajednice”  u više zemalja počeo je da kruži intervju koji je Ser Džon Skarlet, bivši direktor MI-6, dao za britanski list Gardijan.  U ovom intervjuu on je novinaru Krisu Ejmsu pričao o planovima za fragmentaciju Rusije iz vremena dok je bio na čelu britanske spoljne obaveštajne službe (2004-2009). Pominjao je i svoje kontakte sa američkom CIA-om, Saudijskom Arabijom i Turskom, sa ciljem da se ekstremni islamisti infiltriraju u konfliktne zone na Kavkazu i odatle otvore rat sa Rusijom na tzv. južnom frontu.

U tekstu se govori i o tzv. “revoluciji ruža” u Gruziji 2004. godine kada je na vlast došao prozapadni predsednik Mihail Sakašvili, o planovima za odsecanje Rusije od pristupa Crnom moru, za provociranje oružanih sukoba između Rusije i Ukrajine, kao i za uspostavljanje američkih obaveštajnih instalacija u Južnoj Osetiji, konfliktnom području na Kavkazu.

Ništa od svega toga, kao što znamo, nije ostvareno, Ukrajina i Gruzija nisu primljene u NATO, rusko prisustvo na Kavkazu je očuvano, Krim je sada deo Rusije. Zato je i naslov tog teksta u Gardijanu sasvim odgovarajući i glasi:

“Bivši šef MI-6 priznao poraz od Putina u strateškom planu za fragmentaciju Rusije”.

Pomislićete: kako je bilo moguće da čovek koji se bavio tako ozbiljnim poslovima sada o njima govori za novine, otkriva osetljive detalje i još priznaje svoj poraz? Jednostavno: ovaj razgovor se nikada nije ni dogodio. O njemu je sam Ser Džon Skarlet saznao baš kao i svi drugi koji smo imali prilike da ga pročitamo – sa Interneta. O čemu se zapravo radilo?

***

Novinar Kris Ejms zaista postoji, fotografija Džona Skarleta bila je autentična, čak su i neki upotrebljeni izrazi, i rečenične konstrukcije, savršeno odgovarali načinu na koji on inače govori, i u medijima i van njih. I svi linkovi na toj internet stranici su savršeno funkcionisali – vodili su na odgovarajuće druge stranice na internet prezentaciji Gardijana.

Sve je bilo gotovo savršeno, osim jedne stvari – na pravom sajtu Gardijana tog intervjua nikada nije bilo. Radilo se, dakle, o gotovo savršenom falsifikatu.

Juče popodne ovaj tekst je – po pritužbi Gardijana koji se pozivao na kršenje prava intelektualne svojine (zloupotrebu svog imena, logoa i zaštićenih znakova) i uz diskretnu podršku britanske obaveštajne zajednice – ekspresno uklonjen, i ta internet stranica više ne funkcioniše. O sadržini Skarletovog “intervjua” sad možete da se informišete sa četiri printskrina koje smo napravili dok je još radila i koje se nalaze na kraju ovog komentara.

Odavde, priča dobija detektivske obrise i grana se u dva pravca kojima ćemo se sada pozabaviti.

***

Prvi pravac je sam internet domen, registrovan istog dana kada je priča na njemu i objavljena: u subotu, 12. avgusta. Domen je registrovan u Montrealu, u Kanadi, kod provajdera Cloudflare, Inc. na ime izvesnog Džona Edvarda Tejlora, koji je kao svoju adresu stanovanja naveo, hm, londonsku metro stanicu Chancery Lane Station, blizu Holborna. Ne sumnjamo da bi gospodin Tejlor bio počastvovan kada bi mogao da sazna da je ponosni vlasnik jednog internet domena, mada bismo prvo morali da mu objasnimo šta reč internet uopšte znači. Jer, Džon Edvard Tejlor se, već dosta dugo, nalazi na jednoj drugoj londonskoj adresi – Kensal Green – na tom groblju je, naime, sahranjen još 1905. godine. Dok je živeo bavio se, uglavnom, izdavanjem novina, a u istoriju je upisan baš kao osnivač lista Gardijan…

Džon Edvard Tejlor, dakle, nije mogao da poseduje ni mobilni telefon, a broj +44 745 3268587 pod kojim je registrovan kao vlasnik lažnog Gardijanovog sajta je pripejd broj operatera Three UK.

Domen je zakupljen na standardnih godinu dana, iako su kupci svakako znali da se stranica sa lažnim Gardijanom na njemu neće zadržati duže od 24 časa. Kao “kontakt osoba” u ime vlasnika naveden je izvesni Luk Metkalf, vlasnik kompanije Rapid Intelligence iz Sidneja, u Australiji. On, kako smo saznali u međuvremenu, tvrdi da njegovo preduzeće pomaže klijentima iz celog sveta da registruju internet domene – uglavnom telefonom i nema vremena da proverava njihove lične podatke…

***

Drugi pravac ove male detektivske priče je sam Ser Džon Skarlet (1948), inače prilično kontroverzna ličnost. 1968. godine je učestvovao u demonstracijama protiv rata u Vijetnamu, ispred američke ambasade na Grovenor skveru u Londonu, zajedno sa Bilom Klintonom i Vanesom Redgrejv. Demonstracije su se završile intervencijom londonske policije na konjima, uz poprilično prolivene krvi na obe strane.

Vrlo brzo nakon tog događaja on biva angažovan od strane britanske obaveštajne službe, zapošljava se tamo 1971. i narednih petnaestak godina provodi na službi u Moskvi, Najrobiju i Parizu. Zatim se ponovo vraća u Moskvu, 1991. godine, na položaj šefa stanice MI-6, gde će ga jedna početnička greška dovesti do proterivanja iz Rusije, 1994. godine. Vraćen je u London gde se bavi istočnom Evropom i Bliskim istokom.

2001. godine Ser Džon Skarlet napušta MI-6 i provodi naredne tri godine u kabinetu Tonija Blera, gde vodi tzv. Zajednički obaveštajni komitet. Može se reći da je u Blerovom establišmentu, tih godina, imao ulogu koju je pokojni Miki Rakić imao kod Borisa Tadića. Daje ključan doprinos konstrukcijama koje su Blerovoj vladi pomogle da opravda agresiju na Irak, 2003. godine, uključujući tu i zataškavanje nikad do kraja razjašnjenog samoubistva naučnika Dejvida Kelija, te godine.

2004. godine Ser Džon Skarlet se vraća u MI-6, ovog puta kao direktor te agencije i na tom mestu ostaje pun mandat – pet godina. Krajem 2007. godine kraljica Elizabeta II ga je proizvela u red Viteza Svetog Mihajla i Svetog Đorđa, što je najviše odlikovanje predviđeno za pripadnike britanske obaveštajne zajednice.

Penzionisan je 1. januara 2010. godine i otpočeo privatni biznis – prilično sličan onom koji je radio celog života. Od 2011. je član upravnog odbora kompanije koja izdaje londonski “Tajms” i predsednik upravnog odbora Blečli Park Fondacije, nevladine organizacije koja danas upravlja muzejom, u zgradi u kojoj su svojevremeno Čerčilovi kriptografi razbili sve Hitlerove ratne šifre…

Ser Džon Skarlet se ponekad pojavljuje u novinama, ponekad govori na predavanjima, ali – sasvim razumljivo za posao kojim se bavi(o) – nikada nije rekao ni reč o svojim neuspesima.

***

Zašto je baš on izabran za metu ovog savršenog falsifikata? Zašto je svoj fiktivni intervju “dao” baš Gardijanu? Ima li i neke istine u onome što je “rekao”? Koliko su Britanci i Amerikanci, početkom 2000-tih zaista sarađivali sa Turskom i Saudijskom Arabijom na infiltraciji islamista na Kavkaz. Otkad se rusko-ukrajinski konflikt zaista planira? Ko stoji iza ovog lažnog intervjua i kome (sve) on ide u prilog?

To su sve pitanja kojima će se, narednih meseci, baviti više obaveštajnih službi, kako onih pomenutih u “intervjuu” tako i onih drugih. Svaka od njih će, preko svojih spin-doktora u medijima, optužiti onu drugu stranu, kao što je već red. Potpuna istina verovatno nikada neće biti otkrivena jer će i ovu priču, brzo, zameniti neka druga, slična, koja će privući tabloidnu pažnju…

Lažne vesti – čuvene “fake news” – postale su deo vremena u kojem živimo. Dosad su plasirane preko medija koji zaista postoje, koristeći tehnike obmane, ucene ili korupcije novinara i urednika. Od ovog vikenda, “fake news” su dobile novu dimenziju: postale su “fake newspapers”.

Ser Džona Skarleta upoznao sam 2013. godine kada je jedan ugledan srpski biznismen bio u zatvoru i nameravao da angažuje londonske advokate za pravne savetnike. Oni su se opet obratili nama sa molbom za tzv. “prethodnu procenu situacije”. Sećam se da je od jedne prilično jednostavne “situacije” Džon majstorski uspeo da napravi vrlo komplikovanu, unoseći više scenarija nego što ih je zaista bilo.

“Zašto to radimo?” sećam se da sam ga pitao.

“Zato što tako naš posao ispada značajniji u očima laika koji ga ne znaju. Činjenice su činjenice, ali je najvažniji utisak.”

Ironija sudbine je da se ta Džonova opaska prethodnog vikenda pokazala tačnom i u njegovom sopstvenom slučaju. Činjenica je da je intervju za Gardijan falsifikat. Utisak je da je bivši šef MI-6 priznao kako je Putin pobedio…

***

Objavljeno na sajtu http://www.mojizbor.info 14.08.2017.

http://mojizbor.info/2017/08/lazni-intervju-bivseg-sefa-mi6-na-falsifikovanoj-internet-strani-gardijana/

 

 

Memorandum “duboke države”: tehnologija odlaska, tajne dolaska

“Prihvati tvoju marginalizaciju. To je tvoja zaštita, stvar koja će ti omogućiti da se pojaviš kao lider koji nije beznadežno ukaljan pričom o svom dolasku. Radi na toj marginalizaciji. Moli se za nju.”

 

Pomislili ste da su ovo rečenice iz pisma koje je neki duhoviti novinar poslao Ani Brnabić?

Hajde, priznajte da ste to pomislili. Suviše ozbiljno za Dražu Petrovića, malo suviše slobodno za Dušana Mašića, liči malo na Slobu Georgieva, ali niste sigurni baš?

Ali nije niko od njih trojice pošiljalac ove poruke. Nije ni Ana Brnabić njen primalac. Četiri rečenice kojima smo počeli ovaj tekst su (u našem prevodu na srpski) preuzete iz pisma koji su prekjuče, 2. avgusta 2017. godine, Bendžamin Vits i Suzan Henesi poslali američkom potpredsedniku Majku Pensu, preko stranica američkog magazina Foreign Policy:

Memo to Pence: Prepare to Be Gerald Ford

Pre nego što se osvrnemo na ovo zanimljivo pismo (biće tu još rečenica koje će zbuniti čitaoca, i jedan mali misaoni eksperiment na samom kraju ovog komentara) da vidimo kratko ko su njegovi pisci. Bendžamin Vits (@benjaminwitts) je glavni urednik američkog portala Lawfare, Suzan Henesi (@Susan_Hennessey) je izvršni urednik ovog portala i njegov glavni pravni savetnik. Sam portal Lawfare osnovan je 2010. godine sa pomalo enigmatski definisanom sopstvenom misijom:

“Mislimo da posvetimo ovaj blog nebuloznoj zoni u kojoj se akcije preduzete da zaštite državu sukobljavaju sa njenim zakonima i legalnim institucijama”.

Preko šest godina Lawfare se bavio pitanjima kao što su sajber-bezbednost, Gvantanamo, biološka bezbednost, državne tajne, itd. U 2017. godini, portal je dobio drugi prioritet: Donalda Trampa. Većinu informacija o raznim, manje ili više, nezakonitim radnjama predsednika SAD i njegovih saradnika, vodeći američki mediji dobijali su od, ili barem preko, Lawfare portala.

Imajući u vidu profesionalnu karijeru autora ovog teksta, to i nije čudno. Bendžamin Vit predsedava Radnom grupom za nacionalnu bezbednost, tehnologiju i pravo na Huverovom institutu Stenford Univerziteta u Kaliforniji; Suzan Henesi, pravnica sa Harvarda, radila je u kabinetu glavnog pravnog savetnika američke Agencije za nacionalnu bezbednost.

Njih dvoje, dakle, znaju vrlo dobro tajne zanata. Znaju kom izvoru mogu da veruju više, kom manje, a kom ne uopšte. Znaju kako se informacija prepravi, ili podeli u više delova, kako bi se zaštitio njen izvor. Znaju kako se informacija plasira, tako da se u javnosti zavara njen trag, a posebno namera u kojoj se ona objavljuje. Zato i nije čudno da je američka “duboka država” izabrala baš Bendžamina i Suzanu da preko njih, da tako kažemo, komunicira sa javnošću…

***

Ta komunikacija je prekjuče po prvi put uključila i samog potpredsednika SAD, Majka Pensa, kojem je poslat “Memorandum” (izraz izabran da lepše zvuči, ali videćete i sami uostalom, da se radi o jednom pismu) sa savetima šta treba da uradi kako bi se blagovremeno pripremio da nasledi svog sadašnjeg šefa, Donalda Trampa, “onda kada za to dođe vreme”:

“Sadašnja situacija u Beloj kući je neodrživa. Došlo je vreme za Vas da razmotrite mogućnost da se ona neće održati i da ćete Vi, kao posledicu, imati sastanak sa istorijom u nekom trenutku u Vašem kalendaru.”

Autori teksta prilično brutalno podsećaju Majka Pensa na ono što i on sam zna:

“Vaš šef je potpuno van kontrole. Vi ovo znate verovatno bolje nego mi. Vi znate da je on nesposoban da kontroliše svoje ponašanje i da u svakom trenutku može da eksplodira na način koji će biti rušilački. Vi znate da je to tačno čak i da nema ničega u svim ovim optužbama oko Rusije. I vi znate da su se sva njegova poricanja – uključujući i ona Vama u lice – pokazala lažnim. Vi znate, drugim rečima, da se to može dogoditi. I ako se to desi, Vi ćete se suočiti sa monumentalnim zadatkom da vodite slomljenu zemlju izvan katastrofe. Vreme da počnete da se pripremate za taj zadatak je sada.”

***

Potom, autori daju potpredsedniku Pensu četiri praktična saveta.

Prvi je da što pre uspostavi “značajnu distancu” između Donalda Trampa i sebe:

“Vi ne morate da javno osudite njegovo šokantno ponašanje – iako bi bilo lepo ako biste to učinili. Ali dosta sa neiskrenim laskanjem i nategnutim naporima da ostanete u dobrim odnosima. … Neko u ovoj administraciji treba da deluje sa odlučnošću, integritetom i dignitetom predsednika. Što više vremena provedete sa Trampom, bićete manje ubedljivi u njegovoj ulozi.”

Drugi je da sačuva “bar neki kredibilitet”:

“Vaša povezanost sa Trampom Vas je već lišila većeg dela Vašeg kredibiliteta kod mnogo Amerikanaca. … Tako da, molimo Vas, budete pažljivi da nikada ne dozvolite administraciji koja je bez premca u laganju, da još jednom od Vas napravi lažova. Jednostavno odbijte da date bilo koju činjeničnu izjavu američkom narodu koju niste nezavisno verifikovali i iza koje niste spremni da lično stanete. Tvrdnje da je Vas lagala Bela kuća jednostavno neće moći da prođu.”

Treći je da “reafirmiše, kad god je to moguće, posvećenost i veru u sve tri grane vlasti“:

“Videli smo predsednika Trampa kako napada integritet i nezavisnost drugih grana vlasti, pa čak i svoje sopstvene. Setite se da on truje i bunar iz kojeg ćete Vi, takođe, piti. Želite li da postanete predsednik koji nikada nije stao iz ljudi i žena iz Ministarstva pravde? Želite li da se Vaša administracija sudi na sudovima o čijem integritetu niste smeli da kažete ni reč. Setite se da ljudi, čije maltretiranje vi tolerišete danas, mogu da rade za Vas sutra. Kako Vi želite da Vas ti ljudi vide?”

Četvrti je da “čuva svoju čast i integritet” i “ima kredibilne svedoke o tome”. Na ovom mestu, autori podsećaju Majka Pensa na ponašanje njegovog prethodnika, Džeralda Forda, u kritičnim danima koji su prethodili ostavci Ričarda Niksona kojom je završena afera “Votergejt”, ranih avgustovskih dana 1974. godine:

“Ukratko, deo Fordovih velikih zasluga narodu nije bilo samo njegova nevesela spremnost da preuzme dužnost, nego i njegova sposobnost da to učini pod uslovima u kojima su ljudi sa obe strane mogli da govore o njegovoj časti i integritetu. To su uslovi koje Vi treba da kultivišete.”

Konačno, autori podsećaju Majka Pensa na rečenicu Džeralda Forda na dan preuzimanja dužnosti od Niksona, 9. avgusta 1974. godine, i savetuju ga da je pribeleži na nekom zgodnom mestu, jer će mu uskoro biti potrebna:

“Moji sunarodnici Amerikanci, naša duga nacionalna noćna mora je završena. Naš Ustav radi; naša velika republika je vlada zakona, a ne ljudi.”

***

Sada, kada smo zajedno prošli kroz četiri ključna pasusa ovog Memoranduma, možete da napravite onaj misaoni eksperiment s početka ovog teksta. Zamenite Donalda Trampa sa Aleksandrom Vučićem; zamenite Majka Pensa sa Anom Brnabić; zamenite dvoje autora ovog pisma sa … recimo nekim preko koga bi srpska “duboka država” slala svoje poruke; zamenite Foks sa Pinkom; zamenite Džareda Kušnera sa Andrejom Vučićem; zamenite sve one Pribuse, Skaramučije, Kelije … sa Jokićima, Kojićima i Gašićima; zamenite Stiva Benjona sa Vojislavom Šešeljem; botovi mogu da ostanu isti, oni su ionako ne-ličnosti i tamo i ovde.

I onda, kada sve to zamenite, pročitajte ponovo ona četiri saveta; radi jednostavnosti, skratili smo ih u četiri polurečenice:

1. Uspostavi značajnu distancu od njega.
2. Sačuvaj svoj kredibilitet i ne laži.
3. Čuvaj institucije svoje države.
4. Imaj uvek svedoka kad pričaš sa njim.

Pa nakon toga, protumačite ponovo četiri rečenice kojima smo počeli ovaj komentar:

“Prihvati tvoju marginalizaciju. To je tvoja zaštita, stvar koja će ti omogućiti da se pojaviš kao lider koji nije beznadežno ukaljan pričom o dolasku. Radi na toj marginalizaciji. Moli se za nju.”

I na kraju onu kojom su Bendžamin i Suzana završili svoje savete Majku Pensu:

“Naša duga nacionalna noćna mora je završena. Naš Ustav funkcioniše; naša velika Republika je vlada zakona a ne ljudi.”

 

O eseju Umberta Eka “Večni fašizam” (1995)

“Pristaše se moraju osjećati poniženima zbog očiglednog bogatstva i moći svojih neprijatelja. … Neprestanim mijenjanjem retoričkog fokusa neprijatelji su čas slabi čas jaki.”

(Umberto Eko, “Večni fašizam”)

 

Pre više od dvadeset dve godine – krajem juna 1995. – u Njujorškoj književnoj reviji Umberto Eko je objavio svoj esej “Večni fašizam”.

Prevod na srpskohrvatski koji smo koristili kao izvor citata u daljem tekstu uradio je Kenan Efendić 2010. godine i on je, februara prošle godine, objavljen na sajtu Peščanika:

http://pescanik.net/vjecni-fasizam/

***

U ovom eseju Umberto Eko pokušava da iz različitih oblika fašizma koji su se pojavljivali u dvadesetom veku – od onog prvobitnog, Musolinijevog, preko Hitlerovog nacizma, Frankovog falangizma, Pavelićevog ustaškog pokreta, pa sve do neofašističkih derivata nastalih posle Drugog svetskog rata – izvuče karakteristike koje bi bile zajedničke, neka vrsta najmanjeg zajedničkog sadržaoca za ono što je pisac nazvao tzv. “večnim fašizmom”.

Eko je nabrojao 14 takvih karakteristika:

1. Kult tradicije
2. Odbacivanje modernizma
3. Iracionalizam
4. Neslaganje kao izdaja
5. Strah od razlike
6. Individualna ili socijalna frustracija
7. Opsesija zaverom
8. Osećaj poniženja zbog moći neprijatelja
9. Život kao permanentno ratovanje
10. Prezir prema slabijem
11. Kult heroizma i herojska smrt
12. Mačizam
13. Selektivni/kvalitativni populizam
14. Novogovor

Kad je pisao ovaj esej, sredinom devedesetih, Eko je mogao da prilično samopouzdano konstatuje:

“…premda jesam zabrinut zbog raznih nacoidnih pokreta koji se javljaju tu i tamo u Evropi, što uključuje i Rusiju, ne mislim da će se nacizam u svom originalnom obliku nanovo javiti kao svenarodni pokret.”

I zaista, u Evropi tog vremena, od četrnaest Ekovih markera teško da bi se u nekom evropskom društvu odjednom (bivšu Jugoslaviju tada zahvaćenu građanskim i verskim ratovima za momenat isključujem iz te analize) moglo identifikovati više od tri ili četiri.

Ali, onda je došla ekonomska kriza 2008. godine. Kao što je njena starija i veća sestra iz 1929. porodila Hitlerov nacizam, tako je i ona porodila niz totalitarnih pokreta po Evropi. Oni na zapadu kontinenta su za sada poraženi – najpre u Austriji i Holandiji, da bi svoj Vaterlo doživeli u Francuskoj, Makronovom pobedom.

Na istoku kontinenta, u bivšim komunističkim zemljama, totalitarni pokreti su našli mnogo plodnije tle, ili – što se opet svodi na isto – mnogo manje organizovanih snaga koje bi im se suprotstavile.

Tako su, već posle 2009-2010. na ruševinama iluzije o evropskom raju, nastali politički projekti Jaroslava Kačinjskog u Poljskoj, Viktora Orbana u Mađarskoj i Aleksandra Vučića u Srbiji. Neoosmanski totalitarizam Redžepa Tajipa Erdogana je svakako šlag na toj torti, vrhunac prezira prema sekularnoj Evropi koja baštini tekovine Francuske revolucije.

***

Svi ovi politički projekti usvojili su mnoge markere iz Ekovog eseja – neki manje, neki više, a poneki skoro sve.

Najpre, svi oni se zasnivaju na tzv. sinkretičkim ideologijama, čerupanju praznih reči – kao što su “pravo”, “pravda”, “napredak” – izvan njihovog istorijskog i logičkog konteksta i potom njihovoj zloupotrebi u cilju sticanja, učvršćivanja i očuvanja vlasti.

Svi oni se odnose prema Evropi kao prema nekom priglupom a bogatom turisti, kome treba uzeti što više para, jer ih “oni” ionako imaju previše, a “mi” time ispravljamo stare istorijske nepravde. Taj “vajmarski sindrom” danas homogenizuje poljskog, mađarskog, srpskog ili turskog malograđanina, kao što je pre osamdeset godina homogenizovao nemačkog.

Konačno, Musolinijev fašizam je od Hitlerovog nacizma delila ne italijanska neorganizovanost naspram nemačke discipline i pedantnosti nego filozofska slabost njegove ideologije.

Isto tako i istočnoevropske diktature dvadeset prvog veka od totalitarnih pokreta iz prve polovine prošlog veka deli isto to – svi oni su preuzeli Ničeovu “volju za moć” i nespretno je upakovali u kasnohegelijansko shvatanje o “apsolutnoj i etičkoj državi”.

U tu čorbu su potom dodali malo izlizanih predrasuda Osvalda Špenglera prema Zapadu, Evropi, liberalima, masonima i međunarodnom imperijalizmu – ali sve to naprosto nije bilo dovoljno da se do kraja zaokruži ideologija porobljavanja. Bez te ideologije, ni praksa, ma koliko bila neprijatna, štetočinska i sramotna, nije mogla da bude dosledna.

***

Da je Umberto Eko danas živ, da li bi ga slika žena i dece na mađarskoj granici, na ogradama od bodljikave žice kroz koje je puštena struja, podsetila na slike Aušvica i Treblinke?

Da li bi ga navodni pokušaj vojnog puča u Turskoj prošle godine asocirao na paljenje Rajhstaga 1933?

Da li bi čitajući Vučićeve tabloide, sa njihovim stalnim pričama o unutrašnjim i spoljnim zaverama, možda pomislio da čita Völkischer Beobachter Alfreda Rozenberga?

Da li bi ga novi poljski zakoni o abortusu naveli da ponovo razmišlja o Nirnberškim rasnim zakonima Hansa Globkea?

I, da li bi se Umberto Eko, slušajući jeftine i sladunjave fraze Federike Mogerini i Johanesa Hana, dok obilaze sve ove zemlje i hrabre njihove ministre da istraju u tzv. reformama, setio Čemberlena i Daladjea sa njihove Minhenske kapitulacije pred Hitlerom 1938. – mada je tada imao samo šest godina?

Umberto Eko se, februara prošle godine, preselio u svet iz svojih knjiga, i odgovore na ova pitanja od njega nikada nećemo dobiti.

To, međutim, ne znači da mi ne treba da ih postavljamo samima sebi, uvek iznova. I da se pri tome ne plašimo da ćemo, možda, neki od režima u veku u kojem mi živimo, uvrediti poređenjem sa onima o kojima je pisao Umberto Eko u ovom eseju.

Jer, kao što se to uvek sa fašizmom i njemu sličnim fenomenima događa, mnogo je bolje preterati u kritici nego preterati u popustljivosti.

***

Objavljeno 31.07.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/07/vjecni-fasizam/

Sve tajne jednog pisma: šta je američki potpredsednik saznao o Srbiji?

 

“Dugovao sam ti ovo pismo vrlo dugo, ali moji prsti su izbegavali olovku, kao da je ona bila staro i otrovno oruđe.”

Džon Stajnbek, američki književnik. Rečenica iz neposlatog pisma književnom agentu, nađenog na pisaćem stolu posle njegove smrti 1968. godine.

I

Šta imaju zajedničko Edi Bernis Džonson (82), bolničarka iz Dalasa, Teksas i Slaviša Kokeza (40), saobraćajni tehničar iz Beograda? Krstarenje dobijeno na nekoj nagradnoj igri? Ne. Jedno pismo.

U petak, 14. jula 2017. godine, samo tri dana uoči predviđenog sastanka sa Aleksandrom Vučićem, potpredsednik SAD, Majk Pens, dobio je to pismo.

Edi Bernis Džonson, članica Kongresa SAD iz Teksasa, tražila je od potpredsednika SAD da otkaže sastanak sa gostom iz Srbije i da umesto toga od srpske vlade zahteva objašnjenja na nekoliko vrlo zanimljivih pitanja.

Inače, tog petka, 14. jula, Edi Bernis Džonson je provela veći deo dana u Teksasu, u svojoj izbornoj jedinici u Dalasu, gde je prisustvovala komemoraciji povodom godišnjice ubistva pet policajaca u protestima protiv policijskog nasilja nad Afroamerikancima 2016. godine. Uveče je u Vašingtonu primila delegaciju srednjoškolki, sa kojima se slikala. Pismo je u kabinet Majka Pensa odneo neki revnosni saradnik. Da se ne lažemo: da je Edi zaista mislila da može da utiče na Majka Pensa da otkaže sastanak Vučiću, poslala bi mu pismo znatno ranije – ne bi čekala kraj radne nedelje. Naravno, njena ideja sa pismom bila je drugačija: htela je da o svojim saznanjima obavesti javnost, pre svega onu u Srbiji (za njenog birača teško da Andrej Vučić i Slaviša Kokeza baš mnogo znače).

I, da se ne lažemo oko još jedne stvari: i pre nego što su, u sredu uveče, portal BalkanInsight, a potom i list Kurir, objavili ovo pismo, u Beogradu su svi ključni opinion mejkeri znali da je ono napisano. Neki od njih su znali i njegovu okvirnu sadržinu, a nekolicina ljudi je imala i kopije pisma: savremena tehnologija je čudo. Čekalo se samo da se ono objavi, da bi moglo da se komentariše.

Na kraju ovog komentara nalazi se originalni tekst pisma Edi Džonson Pensu – dve strane, na engleskom jeziku. Savetujem da ga svakako pročitate i, pretpostavljajući da ćete taj savet prihvatiti, ja neću prepričavati celu njegovu sadržinu.

Umesto toga, postaviću svima nama šest pitanja.

II

Najpre, potpisnica ovog pisma, Edi Bernis Džonson, ima 82 godine, po struci je bolničarka, ali se već više od pola svog života (44 godine) nalazi u profesionalnoj politici: najpre je 20 godina bila predstavnik u oba doma Kongresa države Teksas, da bi potom, od 1993. godine, 24 godine bez prekida bila članica Predstavničkog doma Kongresa SAD iz svoje izborne jedinice u Dalasu, Teksas. Te davne 1972. godine bila je prva Afroamerikanka u istoriji koja je izabrana na javnu funkciju u – tada još uveliko rasističkom – Teksasu.

Šta Edi ima zajedničko sa radnikom Narodne banke Srbije, Andrejom Vučićem, i njegovim – kako ona kaže u pismu Pensu – “bliskim prijateljima” Nikolom Petrovićem, Zvonkom Veselinovićem, Slavišom Kokezom i Nenadom Kovačem?

Kako sama kaže u pismu, “zabrinutost zbog toga što ova grupa nastavlja da konsoliduje svoj uticaj u infrastrukturi i javnim radovima u Srbiji”, ali isto tako i zbog činjenice održava određene “odnose” sa specijalnim izaslanikom ruskog predsednika Putina, izvesnim Aleksandrom Babakovom (54), poslanikom ruske Dume koji se od 2014. nalazi pod sankcijama EU i Kanade.

III

Edi se u pismu bavi i nekim drugim pitanjima – vojnom saradnjom Srbije i Rusije, gasovodima i drugim energetskim projektima na Balkanu, ali i zanimljivim vezama Srbije i Irana. U kontekstu ovog poslednjeg pitanja, ona navodi i zanimljive sastanke Maje Gojković i Rasima Ljajića sa nekim iranskim funkcionerima čija imena je nama, čiji je maternji jezik srpski, teško i da izgovorimo. Maja i Rasim su, valjda, to vežbali pre sastanaka koje su imali?

Šta Edi, kao članica Demokratske stranke SAD, ima protiv saradnje Srbije (ili bilo kog drugog, uostalom) sa Iranom, ako se setimo da je ukidanje sankcija prema ovoj zemlji bilo jedno od ključnih dostignuća prethodnog, demokratskog, predsednika SAD, Baraka Obame?

Kolika je u tome uloga Ujedinjenih Arapskih Emirata i njihovih (a i saudijskih i izraelskih) lobističkih grupa u SAD? Da li Vučićevim prijateljima iz Abu Dabija odgovara iranski investicioni centar u Beogradu (pominje se u pismu)? Ima li naša zemlja ikakvu spoljnu politiku ili se naprosto radi o tumaranju levo-desno, po kriterijumu: najveći srpski prijatelj je onaj ko mi najduže maše?

IV

Hajde da sad malo krenemo u nedavnu prošlost. Prilikom posete Aleksandra Vučića SAD, u septembru 2015. godine, dotična Edi Bernis Džonson je uputila slično (samo nešto malo kraće) pismo tadašnjem potpredsedniku SAD, Džozefu Bajdenu. I tamo se pominju Andrej Vučić i Nikola Petrović, ali ne i Veselinović, Kokeza i Kovač. Oni su dodati u međuvremenu. Međutim, pre dve godine se tu pominjao i izvesni Zoran Korać (ponekad viđan sa Aleksandrom Vučićem po nekim beogradskim restoranima), osoba sa bezbednosno zanimljivim kontaktima u Regionu. Sada Koraća više nema u tekstu. Kako li je samo zaradio to izostavljanje? Ali dobro, neka o tome misli Bata Gašić, zato je valjda i plaćen…

U celini, Edi Bernis Džonson zna o detaljima personalnih odnosa u srpskom establišmentu više nego pola Vlade Srbije i preko 90% poslanika Narodne skupštine. Da li je Ana Brnabić ikada čula, na primer, za Slavišu Kokezu? Svakako se u svojim dvadesetim nije bavila valjanjem pripejd kartica Mobtela, da bi upoznala Nenada Kovača?

V

Sada dolazimo do jednog interesantnog pitanja: u ovom pismu (za razliku od onog prethodnog) za pomenutu grupu Edi koristi engleski izraz “cabal”, za koji na srpskom ne postoji adekvatan prevod. Zato ćemo prevesti njegovu opisnu definiciju iz Merijem-Vebster rečnika. Kabal je:

“grupa ljudi tajno ujedinjenih u zaveri (npr. da zbace vladu)”

O poreklu same reči “kabal” postoji više objašnjenja. Uglavnom se smatra da je ona derivat jevrejske reči “Kabala”, koja je označavala tradicionalni sistem ezoteričnog jevrejskog misticizma. Čarls Dikens je u svojoj “Dečjoj istoriji Engleske” napisao da “cabal” potiče od prvih slova prezimena petorice ministara u vladi Čarlsa II, u XVII veku, inače poznatih po raznim zaverama i drugim nepodopštinama. U svakom slučaju, u savremenom engleskom jeziku, a posebno kada je upotrebljena u političkom kontekstu, ova reč ima jasno negativno, i pomalo misteriozno, značenje.

Šta Edi Bernis Džonson zna o petorici ljudi koje je opisala kao “kabal” a javnost u Srbiji ne zna? Da li je svoja saznanja formirala na osnovu obaveštenja Ambasade SAD u Beogradu, ili iz nekih drugih izvora? Da li ti izvori uključuju i lica iz neposrednog okruženja Aleksandra Vučića? Kako je za dve godine ova grupa postala “kabal” (2015. taj izraz nije upotrebljen). Šta o svemu tome misli američki diplomata Metju Palmer, koji je svojevremeno (2011) garantovao Hilari Klinton za kooperativnost Nikolića i Vučića?

Nešto o svemu tome verovatno zna i novinar Dejan Anđus, koji je međutim zgodno uhapšen pre tri nedelje, baš nekako u vreme kada je javnost mislila da će ta saznanja podeliti sa njom. Ali avaj, Aleksandar Vučić nema izvesnog Milojicu u Dalasu, nije mogao da uhapsi članicu Kongresa SAD, i ona je poslala pismo. Ako je zdravlje posluži, šta ćemo sve još saznati iz te epistolarne afroameričke moderne književnosti?

VI

Od američkih novinara koji su pratili Vučićevu posetu SAD dobili smo zanimljivu informaciju da je, u toku vikenda, prvobitni protokol posete bio nekoliko puta menjan, i to uvek tako da se rang Vučićeve posete dodatno smanjivao. Koliko je na te promene u poslednji čas uticalo ovo pismo? Da li je Majk Pens rekao svom gostu bilo šta o pismu, ili ga je pustio da se o tome obavesti sa naslovne strane Kurira?

Ali, da li je uoči puta u SAD Aleksandar Vučić uopšte išta znao o činjenici da se ovo pismo pažljivo priprema? Da li ga je BIA o tome obavestila? Koja je cena držanja bivšeg trgovca kafom na čelu obaveštajne službe?

VII

Za samo 12 dana, potpredsednik SAD Majk Pens doći će na Balkan. U Crnoj Gori će se videti sa predsednicima i premijerima više zemalja Regiona. Zar nije bilo zgodnije da i Aleksandra Vučića vidi tamo, u opuštenoj atmosferi, sa njegovim kolegama? Zar Vučić više nije garant stabilnosti u Regionu? Šta je to bilo tako značajno da bi opravdalo put od 7500 kilometara radi sastanka koji je trajao 35 minuta? Aleksandar Vučić je prešao preko dve stotine kilometara za jedan jedini minut sastanka sa Pensom.

Sve su to pitanja na koja javnost Srbije sa pravom očekuje odgovor, ne od članova američkog Kongresa (oni tu obavezu imaju prema svojoj javnosti) nego od onih koje je Srbija birala. Umesto odgovora na sve to, čuli smo patetičnu Vučićevu izjavu za Pink kako ga je Majk Pens lično ispratio do kola i mahao kad su kola krenula.

Valjda da bi potom mogao da izvadi svoj Blekberi i otkuca poruku za Edi Bernis Džonson? Njen odgovor pročitaćemo, jel’da, gde drugde nego u narednom pismu…

***

Završiću ovaj komentar sa dva utiska koje želim da podelim sa vama:

Prvo, vrlo sam blizu zaključka da Aleksandar Vučić od samog početka nije bio oduševljen poslednjom posetom SAD. Zato se, uostalom, u javnosti o njoj i ćutalo sve do subote, dana pred put. Ali, da li je mogao da je uopšte izbegne?

Drugo, mislim da će Vučić učiniti sve da se ova njegova poseta Vašingtonu što pre zaboravi. Na njegovu žalost, toga su potpuno bili svesni i američki domaćini, koji žele upravo suprotno. Zato su se potrudili da, zajedno sa Vučićevim avionom, u Beograd slete i razna pisma. Da li je ovo poslednje?

***

Islamski terorizam i Evropa: nova generacija

“Džamije su naše kasarne, kupole su naši šlemovi, minareta su naši bajoneti i vernici su naši vojnici…”

(Iz govora gradonačelnika Istanbula, Redžepa Tajipa Erdogana, decembra 1997. u gradu Sirt. Erdogan je 1999. zbog ove rečenice osuđen na deset meseci zatvora. Na izdržavanju kazne proveo je četiri i morao da se povuče sa položaja.) 

I

Novi modus operandi

Ajman al-Zavahiri (1951), lider Al-Kaede

Prvog decembra 2015. godine Ajman Al-Zavahiri, lider Al-Kaede rekao je u video poruci svojim sledbenicima, između ostalog, i sledeće:

“… prema tome, mi moramo preneti bitku u neprijateljev sopstveni dom, posebno u Evropi i Americi, jer one predvode sadašnju krstašku kampanju. Oni moraju da budu ubijani, baš kao što i oni ubijaju, da budu ranjavani, baš kao što i oni ranjavaju, da budu bombardovani, baš kao što i oni bombarduju, i da budu primorani da plaču i da budu siročad i udovice, baš kao što i oni primoravaju druge da plaču i da budu siročad i udovice.”

Ova poruka Al-Zavahirija označila je početak nove faze u razvoju islamskog terorizma u Evropi. Vrlo brzo postalo je jasno da se promena ne odnosi samo na kvantitet, nego i na kvalitet, i da se u nizu novih detalja ove slagalice mogu uočiti brojne, skrivene ali precizne, pravilnosti.

U godini koja je za nama i Islamska država i Al-Kaeda (bez obzira na svoje međusobne sukobe  i borbu za prvenstvo nad radikalnim islamskim masama) razvile su svoju novu strategiju u Evropi.

U ovoj analizi razmotrićemo nekoliko najvažnijih sastavnih delova te strategije, odnosno pokušaćemo da uočimo one činioce koji oblikuju modus operandi nove generacije islamskog terorizma u Evropi. Najvažniji od tih činilaca su sledeći:

1. Primarne i sekundarne mete
2. Izvršioci
3. Oružja
4. Tehnike, transport i sredstva veze
5. Komandne strukture, kampovi za obuku, mreže podrške
6. Zapadni Balkan: sekundarne terorističke mreže
7. Interakcija terorizma i organizovanog kriminala

 

II

Primarne i sekundarne mete

Broj muslimana u državama članicama EU, 2010.

“Evropa postaje sve više i više provincija Islama, kolonija Islama. I Italija je samo jedna postaja te provincije, utvrđenje te kolonije… U svakom od naših gradova leži i drugi grad: muslimanski grad, grad kojim se upravlja Koranom. Pozornica islamskog ekspanzionizma.”

Ove reči italijanske novinarke, književnice i bivše partizanke u Drugom svetskom ratu, Orijane Falači (1929-2006), izrečene svega dve godine pred kraj njenog života, pokazale su se, tačno deceniju posle tog kraja, proročanskim.

Od 2010. godine, u četiri najveće države zapadne Evrope, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Italiji, živi oko petnaest miliona muslimana. Reč je o populaciji čije se relativno učešće u ukupnom stanovništvu povećava po stopi od otprilike 1% na svakih deset godina. Neke procene – rađene pre velike migrantske krize pokrenute u 2015. godini – pokazivale su oko 8% muslimanskog stanovništva u zemljama tzv. “stare Evrope”, 2030. godine. U ostalim zemljama EU nalazilo se, 2010. godine, još oko šest miliona muslimana.

2015. i 2016. godine migrantska kriza povećala je ovaj broj autohtonog muslimanskog stanovništva za još dva miliona, dok je ukupan broj izbeglica iz muslimanskih zemalja u Turskoj već blizu tri miliona.

Ove statistike su neizbežan početak svake ozbiljne analize potencijalnih meta islamskog terorizma u Evropi: govorimo o teatru u kojem, na širokom prostoru od Britanskih ostrva do Grčke, živi – ili će uskoro živeti – ukupno dvadeset šest miliona muslimana.

Kada govorimo o metama, govorimo o dva tipa meta. To su: (1) Primarne mete (zemlje u kojima će se izvršiti teroristički napadi) i (2) Sekundarne mete (specifične lokacije, odnosno tipovi takvih lokacija, u svakoj pojedinoj zemlji).

(a) Primarne mete

Sve države-članice EU koje učestvuju u koalicionom ratnom naporu protiv Islamske države na Bliskom istoku (Irak i Sirija) smatraju se od strane Islamske države kao legitimne primarne mete. U 2015. godini na teritoriji EU u džihadističkim terorističkim napadima ubijeno je ukupno 150 ljudi, od kojih većina u Francuskoj. Broj takvih napada je sa 4 (u 2014. godini) povećan na 17 (2015) dok je broj hapšenja zbog džihadističkih terorističkih aktivnosti povećan sa 395 (2014) na 667 (2015) što ilustruje obim protivterorističkog napora koji su preduzele vlasti u različitim državama Evrope.

Procene pojedinih evropskih obaveštajnih službi slažu se da je, pred kraj 2016. godine, na teritoriji država članica EU bilo prisutno nekoliko desetina ljudi koji su delovali po direktnim instrukcijama Islamske države i koji su imali kapacitet za autonomno izvođenje terorističkih akcija. Preko polovine ovih kadrovskih resursa ID nalazi se u Evropi još od 2013. godine.

Primarni fokus Islamske države bilo je osvajanje teritorije i lokalnih resursa. Interes ove organizacije za međunarodni terorizam protiv Zapada bio je ograničen na napade na turiste u zemljama sa muslimanskom većinom (kao što su Egipat i Tunis) i na inspirisanje pojedinaca u Evropi (Velika Britanija i Francuska) i u drugim delovima sveta (Australija, SAD) na vršenje izolovanih terorističkih napada tzv. “usamljenih izvršilaca”.

U martu 2015. godine 22 osobe (većina od njih bili su turisti iz zapadnih zemalja) ubijene su u napadu u Bardo muzeju u Tunisu. U junu iste godine 38 osoba (uglavnom turista iz Velike Britanije) ubijeno je u napadu na plaži hotela u Susu, u Tunisu.

Abu Muhamed Al-Adnani, zvanični portparol i član Više komande Islamske države (ubijen 30. avgusta 2016. godine u Alepu, Sirija) snimio je govor 22. septembra 2014. godine, koji je naslovljen: “Zaista, tvoj Gospod je uvek na oprezu”. Ovaj govor je značajan jer je tada po prvi put – koliko je evropskim službama bezbednosti bar poznato, izdata zvanična instrukcija Islamske države svojim borcima i simpatizerima da ubijaju “nevernike” u zapadnim zemljama:

“Ako možeš ubiti nevernika, Amerikanca ili Evropljanina – posebno mržnje dostojnog i prljavog Francuza – ili Australijanca, ili Kanađanina, ili bilo kog drugog nevernika, uključujući građane država koje su ušle u koaliciju protiv Islamske države, onda se osloni na Alaha, i ubi ga na bilo koji način na koji možeš. Smrskaj njegovu glavu stenom, zakolji ga nožem, pređi preko njega automobilom, baci ga sa visokog mesta, uguši ga ili ga otruj.”

Bombaški napad 31. oktobra 2015. godine na Erbas A321 ruske kompanije “Metrodžet”, sa 224 putnika i člana posade na liniji od egipatskog letovališta Šarm-el-Šeik do Rusije, bio je prva indikacija promene koja će kasnije označiti širu međunarodnu strategiju Islamske države. Kasniji napadi, u novembru 2015. u Parizu i u martu 2016. u Briselu, bili su direktan rezultat te promene.

Do jula 2016. godine Islamska država je povezana sa preko 100 terorističkih zavera protiv ciljeva na Zapadu. Pojam “Zapad” je ovde shvaćen u širem smislu: to su bili ciljevi u svim zemljama Evrope, Severne Amerike i Australije ili ciljevi povezani sa ovim zemljama izvan neposredne zone konflikta u Iraku i Siriji.

21. maja 2016. godine, medijski servis Islamske države Al-Furqan Media objavio je novu audio poruku Abu Muhameda al-Adnanija. U ovoj poruci on je pozvao svoje sledbenike da posvete predstojeći sveti mesec Ramazan (6. jun – 5. jul 2016. godine) džihadu i “širenju straha u srcima nevernika”. Al-Adnani je posebno pozvao pristalice Islamske države u Americi i Evropi da ubijaju nevernike svim raspoloživim sredstvima u njihovim mestima stanovanja, ako budu sprečeni od strane “tiranskog sistema” (zapadnih vlada) da se pridruže Islamskoj državi na teritorijama pod njenom kontrolom. On je dalje posebno napomenuo da se prioritet mora dati civilnim ciljevima. Prema al-Adnaniju čak i najmanji čin kojim se terorišu nevernici na Zapadu ima veliki efekat, pošto je cilj da se “životi Zapadnjaka ispune terorom”, tako da se “komšija plaši svog komšije”.

Prema ideologiji Islamske države, najgori neprijatelji Islama nalaze se unutar njega samog. Grupa generalno smatra da je fokusiranje na dalekog neprijatelja (Zapad) i ignorisanje bliskog neprijatelja (islamski neprijatelji u Regionu, posebno Šiiti) neefikasno. Zbog toga je veliki broj smrtonosnih napada Islamske države izvršen u Turskoj i bliskoistočnim zemljama, posebno u Siriji i u Iraku. Napadi Islamske države izvršeni na mete u muslimanskim zemljama prouzrokovali su ukupan broj žrtava koji daleko prevazilazi onaj prouzrokovan napadima na Zapadu.

Islamska država je trenutno operativna (raspolaže javno naoružanim formacijama i/ili funkcionalnom mrežom terorističkih ćelija osposobljenih za izvođenje dejstava) u ukupno osamnaest država u svetu, među kojima su: Alžir, Libija, Egipat, Jemen, Saudijska Arabija, Avganistan, Pakistan, Bangladeš, Nigerija, Mali, Irak, Sirija, Jordan, Azerbejdžan, Ruska federacija (severni delovi Kavkaza), Turska, Indonezija i Filipini. 

U julu 2016. godine – podsle al-Adnanijevog poziva da se mesec Ramadan posveti džihadu i unošenju straha u srca nevernika – Islamska država je konstatovala da je u ovom periodu ubila ukupno 5.200 ljudi širom sveta, uključujući u taj broj i žrtve napada u Orlandu (SAD) i Manjanvilu (Francuska). Ovaj izveštaj prezentovan je u 38. izdanju nedeljnog časopisa Islamske države al-Naba (za godinu Hidžre 1437), koji je distribuiran na Telegramu i na Tviteru 12. jula 2016. godine. Prema izveštaju, borci Islamske države su ubili ili ranili ukupno 1.988 Šiita, 965 Kurda, 752 libijska Fadžr “elementa”, 580 pripadnika sirijske armije i policije i 282 “krstaša” (zapadnjaka). Među četrnaest “najznačajnijih” operacija u mesecu Ramadanu, po izveštaju, nalaze se: pucnjava u Orlandu, napad u Manjanvilu, samoubilački napad pet izvršilaca u kafiću Holey Artisan Bakery u Bangladešu, samoubilački napad na vojnu postaju Rukban u Jordanu i samoubilački napadi u provinciji Hadramaut, u Jemenu.

Među islamističkim terorističkim organizacijama poznatim evropskim obaveštajnim službama Islamska država je jedna od malog broja onih koje za svoje mete eksplicitno uzimaju zapadne države. Ovo, naravno, ne znači da druge džihadističke grupe nisu anti-Zapadne i da nikana neće pokušati da napadnu pojedince ili interese sa Zapada kada se pojavi posebna mogućnost za to ili kada one same za to uoče neki poseban razlog. Al-Kaeda je i dalje činilac koji se mora uzimati u obzir – što je pokazao i napad na urednike satiričnog magazina Šarli Ebdo u Parizu, januara 2015. godine – i razlog zbog kojeg se evropske zemlje moraju i dalje usredsrediti na širi krug religiozno inspirisanih grupa kao na potencijalni krug iz kojeg se regrutuju izvršioci terorističkih napada.

U nedavnoj prošlosti zabeleženi su napadi koje je Islamska država inspirisala, ili im je neposredno rukovodila, u Belgiji, Danskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji i jedno vreme se verovalo da se Islamska država fokusira na sve države članice koalicije koju su protiv nje predvodile SAD. Samo unutrašnja obaveštajna služba Velike Britanije, poznatija kao MI-5, neutralisala je u periodu 2014-2016 čak dvanaest većih terorističkih napada.

Međutim, od napada u Tuluzi i Montabanu, marta 2012. godine, uspostavlja se jedan novi obrazac u izboru primarne mete napada, u kojem je Francuska, sve više, na prvom mestu od svih drugih prioriteta na listi Islamske države za agresiju u granicama EU. Ovaj obrazac potvrđen je više puta potom, napadima u Parizu novembra 2015. godine ali i većim brojem pojedinačnih napada izvedenih u toku naredne, 2016. godine.

Za ovu drastično povećanu opasnost od islamističkih terorističkih napada, u kojoj se danas nalazi Francuska, postoji širok  krug mogućih objašnjenja. Najznačajnijih šest takvih objašnjenja su, po našem mišljenju, sledeća:

• Francuska je simbol zapadne kulture i nalazi se među onim zemljama u kojima su ključni koncepti te kulture, kao što su “sloboda”, “demokratija”, “ljudska prava” i “odvojenost crkve od države”, istorijski po prvi put artikulisane.
• Francuska je imala dug, viševekovni zapravo, i tesan angažman sa muslimanskim svetom, uključujući tu Alžir, Irak, Liban i Siriju i nastavljene ekonomske i vojne intervencije ove zemlje, sa ciljem odbrane njenih nacionalnih interesa u Africi i na Bliskom istoku, dovele su Francusku u žižu konflikta sa džihadističkim grupama.
• Islamska država ima svoju unutrašnju opsesiju kategorijama kao što su istorija i čast, i u tom kontekstu krivi Francusku, posebno, zbog njene uloge u razbijanju Otomanske Imperije, 1918. godine, koje je dovelo do napuštanja koncepta Kalifata.
• Francuska ima jaku sekularnu tradiciju i 2004. godine je usvojila zakone kojima je zabranjeno nošenje vidljivih religioznih simbola u školama, a 2010. godine i zakone kojima zabranjeno sakrivanje lica na javnim mestima; i jedni i drugi zakoni, iako se nisu izričito odnosili ni na jednu religioznu grupu posebno bili su od strane većeg dela javnosti doživljeni kao zakoni usmereni protiv muslimana.
• Nivoi socijalne i ekonomske izolacije u pojedinim gradskim područjima sa visokim procentom muslimanskog stanovništva stvorili su uslove u kojima je sve veći broj mladih ljudi, posebno onih sa kriminalnom prošlošću, postao ranjiv na pokušaje regrutovanja od strane nasilnih džihadističkih grupa.
• Veliki broj francuskih džihadista putovao je u Siriju odnosno u Irak, kao strani teroristički borci.

Neki od navedenih razloga mogu se, u različitoj meri, primeniti i na Belgiju i, posebno, na njenu prestonicu Brisel, koja je postala centar radikalizovanog muslimanskog stanovništva. Muslimani (2015) sačinjavaju oko 6% belgijskog stanovništva, ali taj procenat je u samom gradu Briselu 25% a u Molenbeku, briselskom kvartu u kojem se najviše naseljava imigrantsko stanovništvo, 40%. Istovremeno, sa stopom nezaposlenosti među imigrantima od preko 30%, Molenbek predstavlja svojevrstan zlatni rudnik za regrutaciju potencijalnih terorista. Sa preko 560 registrovanih povratnika sa ratišta u Siriji i Iraku, Belgija ima najveći broj potencijalnih izvršilaca terorističkih akata po liniji islamskog ekstremizma po glavi stanovnika u čitavoj Evropi. U tom smislu, Belgija bi bila druga od država u EU po stepenu rizika od islamskog terorizma, posle Francuske.

Kao treća u nizu, izdvaja se Nemačka. Specifičan razlog za povećanje nemačkog rizika od terorizma jeste veliki priliv sirijskih izbeglica u poslednje dve godine, pri čemu su gotovo svi sunitski muslimani, kod kojih je tradicionalno visok stepen podleganja obećanju o Kalifatu (Islamska država) kao svojevrsnoj islamskoj utopiji.

(b) Sekundarne mete

Islamska država je poznata po tome da određenim terorističkim napadima, onim važnijim, neposredno rukovodi, preko svojih “operativaca” i “nadzornika” na terenu, dok druge samo ideološki inspiriše, a njihovo izvođenje prepušta, u celini, tzv. “usamljenim borcima”.

Donedavno, usamljeni borci su po pravilu birali tzv. simbolične sekundarne mete, uključujući tu, prvenstveno, policijske i vojne mete. Takav je bio napad francuskog državljanina rođenog u Burundiju koji je nožem napao tri policijska službenika u policijskoj stanici u Žoe le Turu, 20. decembra 2014. godine; napad nožem na dva policajca u Melburnu, Australija, od strane osamnaestogodišnjeg napadača, 23. septembra 2014. godine; napad automobilom na dva vojnika u Kanadi, pri čemu je jedan ubijen, 20. oktobra 2014. godine; napad nožem na francuskog policijskog komandanta i njegovu ženu na ulazu u njihov dom blizu Pariza, 13. juna 2016. godine: napad na dve policijske službenice u gradu Šarleroa u Belgiji.

Međutim, odnedavno napadi “usamljenih boraca” počinju da se sa simboličnih meta prenose i na tzv. meke mete, sa ciljem da prouzrokuju masovne žrtve (ili bar što je moguće veći broj žrtava) bez obzira na nacionalnost, profesiju ili druge osobine samih žrtava. Ukrštanjem različitih operativnih podataka došlo se do zaključka da je ovaj drugi tip napada, usmeren isključivo na “meke mete” iako ih izvode “usamljeni borci”, koordiniran – a da su u nekim slučajevima i mete bile odabrane – od strane centralne komande Islamske države u Siriji.

Ovakvi napadi, na meke mete i bez selekcije potencijalnih žrtava, imaju vrlo moćan efekat na široku javnost, što i jeste jedan od ključnih ciljeva svakog terorističkog čina: da ozbiljno zastraše stanovništvo. Takva prioritizacija ciljeva, odnosno koncentracija na “meke mete”, znači da napadi na kritične, vitalne tačke infrastrukture, kao što su elektroprenosna postrojenja, nuklearni objekti i transportna čvorišta trenutno nisu prioritet.

Isti zaključak može da se primeni i na sajber-napade, zbog relativno niskog efekta koji bi na široku javnost takvi napadi izazvali, i to nezavisno od nivoa stvarne štete koja bi bila prouzrokovana i ukupnih posledica koje bi uspešan sajber-napad imao na bezbednost države, ekonomije i društva u celini.

Konsenzus do kojeg su, krajem 2016. godine, došli vodeći eksperti za protivterorizam dvadesetak evropskih zemalja je da su kapaciteti islamskih terorističkih grupa za uspešno izvođenje sajber-napada još relativno niski. Međutim, raspolaže se operativnim saznanjima da su neke pridružene specijalističke grupe za sajber-napade, indirektno povezane sa Islamskom državom, u toku druge polovine 2016. godine intenzivirale aktivnosti na izgradnji ozbiljnijih kapaciteta koji bi im omogućili angažovanje u izvođenju ove vrste napada.

Pored gubitaka života, teroristički napadi u Evropi i Sredozemlju u novoj fazi usmereni su i na postizanje konkretnih ekonomskih ciljeva. Putovanja i turizam već trpe visoku štetu. Tunis, Egipat i Turska suočavaju se sa opadanjem brojem turista već treću godinu, što je direktna posledica ne samo ukupnog povećanja broja napada, već i pažljive selekcije meta koje su sve češće strani turisti. Broj hotelskih noćenja u Briselu i Parizu pokazuje takođe nagli pad neposredno posle napada u oba ova grada, i potrebno je duže vreme da se njihov broj ponovo stabilizuje na stanju od pre napada. Smanjenje ukupnog broja turista, u 2016. godini, pokazuje i Amsterdam.

Troškovi mera bezbednosti su značajno povećani i nivo stranih direktnih ulaganja, delimično zbog ukupnog osećanja rizika, a delimično i zbog neprijatnosti koje povećane mere bezbednosti nužno izazivaju, takođe je u padu. U ovom kontekstu, Islamska država je izrazila svoje zadovoljstvo u pogledu ekonomskih posledica koje je na Veliku Britaniju i na EU izazvao britanski referendum u junu 2016. godine i pozvala svoje sledbenike da se, napadima na Berlin i Brisel, parališe Evropa.

Sve ovo ukazuje da u odeljenjima za analitiku i planiranje u okviru hijerarhije Islamske države postoji prilično jasna svest o ekonomskim posledicama koje veći teroristički napadi mogu da imaju, kao i o njihovoj očekivanoj ulozi u slabljenju zapadnih ekonomija.

II

Izvršioci

Pripadnici “Al Šabab” paravojne formacije, Somalija, mart 2015.

U opštim crtama, džihadisti – izvršioci terorističkih akcija u EU – mogu se opisati kao posebna grupa uglavnom mladih ljudi koji imaju kriminalnu prošlost, koji su diskriminisani, poniženi ili marginalizovani u društvu (ili se tako osećaju), pri čemu je značajan broj njih sa mentalnim problemima. Zanimljivo je da, za razliku od tzv. “starih” terorista najveći broj njih ne praktikuje striktna pravila islamske religije i da je radikalizovana u vrlo kratkom periodu, bilo kroz aktivnosti u “regrutnim centrima” bilo samostalno, inspirisana narativima koje je objavljivala i propagirala tzv. “Islamska država” na internetu. Ovi izvršioci su potom putovali u Siriju ili Irak i vraćali se odatle ili su, i bez tih putovanja, odlučivali da postanu “vojnici ISIS” u njihovim zemljama.

Dalje, s obzirom da se u značajnom procentu radi o ljudima koji su bili izloženi tzv. “auto-radikalizaciji”, a nisu putovali u ratom zahvaćena područja na Bliskom istoku, niti su imali dokumentovane veze sa ćelijama ili drugim ekstremistima ISIS-a (ili Al-Kaede) u svojim zemljama, vrlo je teško da ih obaveštajne službe otkriju klasičnim metodama obaveštajnog rada. Oni, isto tako, nisu nužno vrlo religiozni: neki od uhapšenih u napadima 2015. i 2016. npr. nisu nikada pročitali Koran, niti su bili redovni posetioci džamija i nisu imali nikakva dublja znanja o Islamu. Ima i primera mladića od 16 ili 17 godina starosti koji su više pokušavali da se ponašaju kao islamisti (odnosno ono što su oni mislili da islamisti jesu) nego što su to zaista bili. U celini, izvršioci nove generacije imaju samo fragmentirano i vrlo subjektivno znanje o Islamu, što ih potencijalno čini još opasnijim.

Mentalni problemi, problemi identiteta, nedostatak obrazovanja, nezaposlenost i kompleks niže vrednosti činili su ih ranjivim i dostupnim tehnikama tzv. “brze radikalizacije i regrutovanja”, nudeći im svest o pripadanju i emocionalnom ispunjenju.

Situacije koje su bile najčešći “okidači” za izvršenje terorističkih akcija od strane “novih izvršilaca” bili su: “svetski događaji” (strana intervencija protiv zemlje porekla, progon pripadnika sopstvene zajednice – etničke, političke ili verske), kao i “privatni događaji” (gubitak posla ili uzastopni neuspesi da se on nađe, isključenje ili drugi oblik prinudnog napuštanja škole, lično poniženje ili smrt bliske osobe – člana porodice, bliskog prijatelja ili rođaka).

Patološke fiksacije na pojedince ili uzroke često igraju značajnu ulogu u ostavljanju ovih izvršilaca izolovanih i napuštenih, što su dva ključna preduslova za kasnije pribegavanje nasilju. Religija, dakle, ne mora da bude ni inicijalni ni primarni motivacioni faktor za radikalizaciju, nego naprosto vrsta mogućeg izlaza kojim se prevazilaze drugi lični problemi.

U mnogim slučajevima, kada se kod ovih lica konačno formira odluka da se izvrši teroristički napad, jedan od motiva koji se može javiti u kasnijoj fazi jeste njihova želja da postanu, u očima javnosti, svog neposrednog okruženja, ali i u svojim sopstvenim, odjednom transformisani, pretvoreni u osobu koja vredi više nego što se mislilo, da “od nule postanu heroji”.

Većina napada za koje je ISIS preuzeo odgovornost u 2015. i 2016. izvedena je od strane pojedinaca kojima je ISIS bio inspiracija, a ne od onih koji su sa različitim strukturama ove organizacije bili direktno povezani. Međutim, kao što ćemo videti u odeljku koji se bavi komandnim strukturama, bilo je i značajnih izuzetaka od ovog pravila.

Čovek za koga se veruje da je bio glavni koordinator napada u Parizu u novembru 2015. godine je verovatno obavio nekoliko putovanja između različitih evropskih gradova i Sirije, avionom. U periodu jun-jul 2015. godine više lica za koje je kasnije utvrđeno da su bili vrlo visoko u terorističkoj hijerarhiji otputovalo je iz Sirije u Evropu, avionom, sa lažnim ispravama.

Takođe, naglasak Islamske države (kao i drugih potencijalno nasilnih džihadističkih organizacija) pomeren je sa tzv. potpune obuke na primarni trening lica koja su primarno samouki operativci. Poseban razlog za zabrinutost predstavlja problem žena i dece povezanih sa stranim terorističkim borcima, koji su putovali sa njima iz Evrope u Siriju ili su se (u slučaju dece) rodili tamo.

Ova deca su od rane mladosti bila suočena sa kombinacijom ekstremno radikalnih ideja i ekstremnog nasilja, kroz obuku i izlaganje nasilnim aktima boraca Islamske države u čijem su se neposrednom okruženju nalazila. Ova iskustva su, neminovno, ostavila snažne i intenzivne utiske na njihovu psihu i uticaće na njihov dalji razvoj.

U slučaju da, u toku 2017. godine, Islamska država bude konačno poražena, ili značajno oslabljena, u Siriji i Iraku od strane koalicionih snaga, može se očekivati povećani intenzitet povratka stranih boraca i njihovih porodica (žena i dece) koje su provele duže ili kraće vreme u konfliktnim područjima a možda i uzimale neposredno učešće u konfliktima, egzekucijama ili drugim nasilnim radnjama.  Talas povratka ovih ljudi – kao i drugih koji su se borili zajedno sa Islamskom državom – biće, preko Turske i Balkana, biti usmeren prvenstveno ka zemljama Zapadne Evrope.

Zahvaljujući dobro organizovanoj mreži baza i saradnika u istočnoj Turskoj, ova lica će najverovatnije biti u mogućnosti da, pre dolaska na teritoriju koju pokrivaju ljudstvo i tehnika zemalja EU, uspešno zamene svoj pravi identitet, i sitnijim ili krupnijim promenama ličnog izgleda kao i upotrebom lažnih dokumenata, preuzmu novi, lažni, identitet.

Oni koji budu uspešni u ulasku u Evropsku uniju predstavljaće pretnju s obzirom da mogu poželeti da nastave sa svojim pokušajima destabilizacije Zapada vršenjem terorističkih akata. Imajući u vidu veliki broj – nekoliko hiljada – radikalizovanih Evropljana muslimanske veroispovesti koji su se, duže ili kraće vreme, nalazili u zonama konflikta pod kontrolom Islamske države, njihov masovni ili čak sporadičan povratak mogao bi da predstavlja dugoročni i vrlo složen bezbednosni izazov za Evropu.

Pored pretnje većih terorističkih napada, pripremanih i izvođenih po instrukcijama iz centralne komande Islamske države u Siriji (kao što su bili napadi u Parizu i Briselu, ili oni koji nisu ostvareni zahvaljujući blagovremenoj intervenciji snaga bezbednosti), identifikovan je još jedan oblik pretnje: napadi tzv. “čiste kože”. Radi se o usamljenim izvršiocima, uglavnom samo-radikalizovanim pojedincima koji nisu povezani sa poznatim ekstremistima niti su sami poznati službama bezbednosti. Ovakvi pojedinci predstavljaju tzv. “jasnu i neposrednu opasnost”.

Usamljeni izvršioci operišu individualno, ili – u retkim slučajevima – sa jednim do dva saučesnika, ne pripadaju terorističkoj organizaciji, deluju bez uticaja lidera, planiraju svoju sopstvenu agendu uključujući i plana napada, i prolaze kroz sopstveni, autonomni, proces radikalizacije.  U nekim napadima “usamljenih izvršilaca” nije uvek jednostavno precizno utvrditi da li je cilj samog napada da se počini teroristički ili kriminalni akt, da li se radi o tzv. “činu ličnog značaja”, prouzrokovanom ličnim okolnostima, ideologijom ili društvenim pritiskom, ili se opet radi o posledici mentalnog poremećaja.

 

III

Oružja

Oružje terorista otkriveno od sirijske vojske u gradu Banijas (2011)

Uprkos naporima Islamske države da uspostavi novi modus operandi, automatsko oružje je izgleda i dalje omiljeno kod terorističkih ćelija koje vrše napade širokih razmera zbog njegove relativne pristupačnosti, jednostavne upotrebe i efikasnosti. Vatreno oružje može se pribaviti iz kriminalnih izvora, u nekim slučajevima i iz onih koje teroristi već poznaju po njihovoj kriminalnoj prošlosti. Takođe, jednim delom, moguće ga je i legalno nabaviti preko Interneta ili kao rashodovano oružje koje prodaju razni vlasnici (vojska, policija) i koje se potom, uz relativno manje popravke, može ponovo učiniti upotrebljivim.

Sadašnja situacija u pogledu dostupnosti ilegalnog naoružanja u zemljama u susedstvu Evropske Unije – posebno u Ukrajini i u zemljama Zapadnog Balkana – ali isto tako i u zonama trenutnih konflikata, verovatno će u toku 2017. godine dovesti da veća količina ovog oružja postane dostupna preko crnog tržišta, što će značiti znatno veću pretnju nego u prethodnim godinama.

Eksplozivi korišćeni u napadima u Parizu (novembar 2015) i Briselu (april 2016) bili su tzv. TATP (Triaceton Triperoksid) tipa – eksplozivi napravljeni u domaćoj radinosti koji su već godinama bili (a verovatno će nastaviti to da budu i u bližoj budućnosti) omiljena vrsta eksploziva za teroriste. Njihova prednost je u tome što ih je relativno jednostavno napraviti od široko dostupnih sastojaka (aceton, hidrogen peroksid za izbeljivanje kose, sumporna kiselina, so i led) a – s obzirom da ne sadrže veštačko đubrivo – praktično ih je nemoguće otkriti na detektorima. Jedini rizik TATP eksploziva (i zato su ih mnoge terorističke organizacije još osamdesetih godina prošlog veka nazvale “Majka Satane”) je nestabilnost smese prilikom oscilacije temperature u toku mešanja, što nosi visok rizik od slučajne eksplozije. Zbog toga su u poslednjih nekoliko godina propagandna odeljenja terorističkih organizacija uložila dodatne napore da precizne instrukcije za pripremu ovih vrsta eksploziva učine što dostupnijim na džihadističkim internet sajtovima i preko specijalizovanih elektronskih magazina (npr. INSPIRE ili DABIQ).

Komercijalni eksplozivi su teroristima teži za nabavljanje, ali se uslovi za prodaju, još uvek, razlikuju od zemlje do zemlje, zavisno od nacionalnog zakonodavstva. Vojni eksplozivi su još teži za nabavku, ali ostaci eksploziva iz bivših ratnih zona i njihova ilegalna trgovina i dalje predstavljaju značajnu pretnju za policije EU zemalja. Značajan broj velikih isporuka ilegalnih vojnih eksploziva različitih tipova, uglavnom sa područja Zapadnog Balkana, zaplenjen je prilikom različitih istraga organizovanog kriminala u toku 2015. godine u više zemalja ovog regiona. I dalje se proveravaju sumnje da su, bar u nekim od ovih slučajeva, isporuke bile namenjene kupcima za potrebe različitih islamskih terorističkih organizacija. Poznato je da su terorističke grupe od organizovanih kriminalnih grupa nabavljale ručne granete, minobacače, plastični eksploziv velike razorne moći i detonatore. Isto tako, u nekoliko slučajeva zabeležene su, na Balkanu i u Ukrajini, provale većih razmera u vojne magacine za koje se sumnja da su izvršene radi snabdevanja terorističkih grupa.

Upotreba eksploziva, kako onih izrađenih u domaćoj radinosti, tako i komercijalnih i vojnih, u improvizovanim paklenim mašinama na vozilima (vehicle-born improvised explosive device – VBIED) omiljena od strane različitih ekstremnih frakcija u Siriji i Iraku, do sada se nije javljala kao deo modus operandi islamskih terorističkih napada na tlu Evrope. Međutim, imajući u vidu opštu matricu, po kojoj se tehnike korišćene u bliskoistočnim zemljama kasnije kopiraju od stranu terorista koji deluju u Evropi, kao i da su druge terorističke organizacije (IRA, ETA) u Evropi isto tako dale ovaj primer, postoje sasvim realni rizici da će, u nekom trenutku, i islamske terorističke grupe u Evropi početi da koriste VBIED. Prema nekim operativnim saznanjima, to je bila i jedna od namera izvršioca napada u Parizu i Briselu.

Takođe je moguće da će Islamska država razmotriti i mogućnosti korišćenja hemijskog i biološkog oružja na teritoriji EU. Islamska država već raspolaže dovoljnim stručnim znanjima, odnosno obučenim kadrovima, za upotrebu tzv. sumpornog-senf gasa, opasnog bojnog otrova. Dokumentovani su slučajevi kada su operativci Islamske države koristili ovaj bojni otrov u Siriji, a analizom aero foto snimaka na nekoliko lokacija na teritoriji Sirije i Iraka pod kontrolom ID veruje se da postoje postrojenja za proizvodnju ovog otrova. Islamska država, najverovatnije, među svojim specijalistima ima i jedan broj ljudi koji su ranije bili uključeni u irački program hemijskog naoružanja, i pretpostavlja se da ima (ili je neko vreme imala) pristup određenim skladištima sa takvim naoružanjem na područjima Iraka i Libije.

Pored toga, postoje indicije da je Islamska država već izvela eksperimente – iako još uvek ne u odmakloj fazi – sa biološkim oružjem. 18. februara 2016. godine marokanske vlasti su neutralisale jednu ćeliju Islamske države koja je planirala napade sa potencijalnom upotrebom biološkog oružja. Policija je uhapsila deset osoba i zaplenila sanduk sa oružjem libijskog porekla, koji se sastojao od automatskih pušaka, revolvera i puške. Međutim, u ovoj operaciji zaplenjene su i toksične biološke i hemijske supstance, kao i veća količina veštačkog đubriva sa visokom koncentracijom sumpora. Supstance koje su pronađene bile su, po mišljenju stranih eksperata pozvanih na konsultacije, dovoljne za proizvodnju domaćeg eksploziva sa hemijskim i biološkim agensima. U tri tegle pronađene su i supstance koje su mogle da budu dodatnom obradom pretvorene u smrtonosni tetanus toksin.

U kasnijoj komunikaciji sa evropskim policijama, marokansko Ministarstvo unutrašnjih poslova je potvrdilo da su neke od zaplenjenih supstanci, prema naknadnim analizama, klasifikovane u kategoriju bioloških oružja, visoko opasnih zbog njihovog kapaciteta da parališu i unište nervni sistem i prouzrokuju smrt.

Prema svim dostupnim podacima i procenama, islamski teroristi će i dalje najčešće koristiti ono oružje koje je najdostupnije. Usamljeni izvršioci će dakle koristiti noževe, sekire i mačete, automobile pa čak i kamione kao relativno lako dostupna sredstva. Efikasnost, jednostavnost upotrebe i pristup ovim oružjima nastaviće da budu presudni činioci prilikom donošenja odluke o njihovom izboru.

 

IV

Tehnike, transport i sredstva veze

Migranti na grčko-makedonskoj granici, maj 2016. godine

Ne postoje pouzdani dokazi da Islamska država, organizovano i sistematski, koristi dotok migranata u Evropu, bilo balkanskom bilo mediteranskom rutom, za neopaženu infiltraciju terorista. Činjenica je, međutim, da su u najmanje desetak slučajeva kasniji izvršioci napada ušli na teritoriju EU kao migranti, prethodno prošavši jednom od ove dve rute. U ovom slučaju neophodna je finija analiza: džihadisti ponekad zaista koriste migrantske rute da bi u zonu evropskih operacija infiltrirali jeftine, lako potrošne, “pešadince” dok se visoko obučeni i stručni operativci snabdevaju falsifikovanim (a u nekim slučajevima čak i pravim) dokumentima na lažna imena i koriste mnogo sofisticiranije rute, najčešće direktne avionske letove sa aerodroma u Turskoj, Jordanu i Saudijskoj Arabiji.

Opcija ilegalnog putovanja sa sobom nosi povećane rizike od hapšenja ili prinudnog odvođenja u neku drugu državu a ne na nameravanu destinaciju i na taj način preti da ukloni element kontrole iz ruku terorističke hijerarhije. Sa druge strane, pojedine terorističke ćelije vole da koriste neregularno (migrantsko) putovanje, u cilju infiltracije njihovih operativaca u tzv. “spavačke ćelije” ili naprosto da bi, u velikoj masi ljudi, lakše prikrile njihovo kretanje.

Imajući u vidu interes Islamske države da postakne migrantsku krizu kako bi polarizovala stanovništvo zemalja-članica EU i okrenula njegove delove protiv azilanata i u 2017. godini će postojati visoki rizik infiltracije operativaca Islamske države u izbegličke kampove i druge veće, organizovane grupe migranata. Intenzitet ovog rizika, međutim, nije moguće precizno proceniti, što čitavo pitanje čini podložnim preterivanju, politizaciji i eksploataciji od strane populističkih medija i ekstremnih desničarskih političkih stranaka. Stvarna i neposredna opasnost je mogućnost da elementi sirijske izbegličke dijaspore (sunitski muslimani) postanu ranjivi na radikalizaciju jednom kad se već zateknu u Evropi, i da onda postanu cilj regrutacije ekstremnih islamističkih operativaca. Postoje operativni podaci da se jedan broj džihadista nalazi u stalnom kretanju, na širem prostoru Evrope, sa isključivo tim ciljem. Prema nepotvrđenim podacima kojima raspolažemo, nemačka policija je registrovala, zaključno sa aprilom 2016. godine, oko tri stotine pokušaja džihadista da regrutuju migrante koji su pokušavali da uđu u Evropu.

Terorističke grupe nastavljaju da koriste Internet i društvene mreže ekstenzivno, uglavnom za širenje propagandnog materijala, ali isto tako i za regrutovanje novih pristalica i prikupljanje sredstava za njihove akcije. U toku poslednje dve godine postoji više indicija da su glavne komunikacione strategije Islamske države revidirane i prilagođene naporima koje su uložile vlasti pojedinih zemalja i kompanija koje razvijaju platforme društvenih mreža, kako bi ograničile njenu aktivnost na Internetu.

Islamska država razvila je uspešnu propagandnu strategiju zasnovanu na porukama prilagođenim različitim primaocima. Njen obuhvat je globalan, usmeren prema ranjivim populacijama na svim kontinentima. Grupa je stvorila zavidan broj medijskih postaja koje prenose propagandu na nekoliko jezika, prilagođenih kulturnom profilu svake ciljne grupe ponaosob. Pripadnici Islamske države iz nekoliko različitih nacionalnosti pojavljuju se u video porukama u kojima se njihovi saradnici pozivaju da se pridruže grupi ili da izvedu terorističke akcije u njihovim zemljama prebivališta.

Pojedinci i grupe uključeni u terorističke i ekstremističke aktivnosti koriste enkripciju u cilju sakrivanja njihovih komunikacija od organa bezbednosti i obaveštajnih agencija, kojima ostavljaju samo meta-podatke kao materijal za rad. Terorističke grupe ohrabruju svoje sledbenike da zametnu tragove u elektronskoj komunikaciji koristeći takve softvere. Al-Kaeda i Islamska država su napredovale dovoljno da bi mogle da razviju svoje sopstvene softvere za te potrebe.

Međutim, u poslednje dve godine upotreba enkripcije opada. Nova generacija terorista, kao i u slučaju drugih kriminalaca, koristi mogućnosti za bezbednu komunikaciju koju obezbeđuju aplikacije na pametnim telefonima, i drugi softveri, koristeći tako rezultate istraživanja namenjenih zaštiti privatnosti korisnika.

Razvoj i dostupnost ovakvih softvera obezbeđuje teroriste sa tehničkim kapacitetima za potpuno zaštićenu tajnu komunikaciju, bez tereta razvoja i održavanja njihovih sopstvenih softvera. Terorističke grupe objavljuju brojne detaljne vodiče sa instrukcijama kako da se ostane anoniman na društvenim mrežama i kako da se ispravno koriste softverska oruđa i aplikacije.

Poznato je da teroristi koriste različite platforme u njihovoj međusobnoj komunikaciji, menjaju ih sekvencijalno ili koriste paralelne platforme da bi tako zamaglili suštinu sadržaja koje razmenjuju. Od društvenih mreža najčešće se koriste Telegram, Instagram i Tviter, zajedno sa tajnim nalozima na Fejsbuku uz upotrebu tzv. “dubokog weba”. Aplikacije se koriste jednom i nalozi se odmah potom gase i softveri deinstaliraju. Pored toga, koristi se i tehnika komunikacije kroz draftove e-mail poruka bez slanja, tako da različiti korisnici istog e-mail naloga mogu da ih čitaju bez rizika presretanja poruke u transferu od strane nepozvanih lica.

V

Komandne strukture, kampovi za obuku, mreže podrške

Kamp za obuku terorista Islamske države u Raki, Sirija, 2016.

Obaveštajni izvorišu sugerišu da je Islamska država oformila timove u Siriji koji su poslati u zemlje Evropske unije sa specifičnim zadacima da izvode terorističke napade. Logistiku, planiranje i izvođenje ovog zadatka u okviru ID koordinira tzv. “spoljna teroristička mreža”, koja je počela da šalje prve operativce u Evropu pre otprilike dve godine.

Prema raspoloživim podacima, dobijenim u intervjuima sa uhapšenim ili prebeglim pripadnicima ID, ova specijalna jedinica za izvoz terora je dosad direktno ili indirektno izvela najmanje deset napada sa smrtnim posledicama protiv meta na Zapadu.

Komanda za spoljne operacije Islamske države nosi, u internoj komunikaciji ove organizacije, naziv “Emni” – “emn” ili “amn” je arapska reč za “bezbednost”. U arapskim zemljama, izraz “amn” se takođe koristi za označavanje bezbednosnih i obaveštajnih službi, koje generalno imaju tzv. izvršna ovlašćenja u smislu tajne policije.

Kapaciteti Islamske države za obuku terorista, osnovnu i specijalističku, prema raspoloživim informacijama sa terena u Siriji, nalaze se u opadanju zbog ofanzive sirijske armije i snaga bezbednosti i koalicionih snaga koja je dovela do gubitka većeg broja lokacija za obuku, pre svega u istočnom Alepu. Broj pojedinaca koji je iz Evrope putovao u konfliktne zone u Siriji i Iraku je značajno opao u toku cele 2016. godine, delom iz navedenih razloga, a delom i zbog povećanog broja bezbednosno interesantnih lica koja su u prethodnom periodu lišena slobode.

Tehnike prepoznavanja lica, korišćene u poređenju lica osoba iz izbegličkih kampova sa fotografijama dobijenim iz konfliktnih područja dale su određene rezultate kojima su identifikovani pojedinci osumnjičeni za učešće u neprijateljskim aktivnostima, bilo prinudno bilo dobrovoljno.

Islamska država je poznata po tome da omogućava putovanja operativaca snabdevajući ih sa falsifikovanim, a ponekad i originalnim, putnim dokumentima. Izvori sa terena potvrdili su da grupa raspolaže sa punim sandukom ukradenih obrazaca sirijskih pasoša, kao i da verovatno ima pristup stručnim i obučenim falsifikatorima.

Takođe, zabeležena je i praksa upotrebe tzv. “dvojnika”, koji su putovali sa originalnom putnom ispravom nekog drugog lica, sa kojim je postojao dovoljan stepen fizičke sličnosti. U međuvremenu, osnovano je pretpostaviti povećanje stope povrata stranih terorističkih boraca iz konfliktnih zona nazad u zemlje-članice Evropske unije, u cilju proširenja njihovih terorističkih aktivnosti u EU, ali isto tako i kao rezultat pogoršanja vojnog položaja Islamske države u konfliktnim područjima, kao i zbog frustracije zbog ponašanja Islamske države u pojedinim slučajevima. Neki od stranih terorističkih boraca takođe mogu biti prebačeni u druge zone konflikta.

Protivteroristički eksperti su isto tako zabrinuti da će se Libija u narednom periodu razviti u drugu odskočnu dasku za Islamsku državu, posle Sirije, za napade u regionu severne Afrike i Sredozemlja. Od sredine 2015. godine Libija je postala glavna destinacija za borce Islamske države i veruje se da je do danas postala čvorište za strane terorističke borce iz EU koji, po povratku u Evropu, planiraju dalje terorističke napade.

Uprkos tome što je nedavno potisnuta iz svog uporišta u Sirtu, veruje se da Islamska država u unutrašnjosti Libije i dalje održava mrežu baza, u kojima su uskladištene velike količine oružja, i koje obezbeđuju praktično neograničeni broj mesta na kojima džihadisti mogu biti obučavani za buduće terorističke napade.

Protivteroristički eksperti očekuju da će Islamska država otpočeti sa planiranjem i slanjem izvođača terorističkih akcija iz Libije ako se sadašnja faza, u kojoj je ona primarno usredsređena na zauzimanje teritorije i eliminaciju lokalnih neprijatelja, završi.

VI

Zapadni Balkan: sekundarne terorističke mreže

Balkansko poluostrvo, “Enciklopedija Britanika”, 2008.

Još 2014. godine jedan austrijski obaveštajni izveštaj potvrdio je da “vehabistički milje u kojem militantni islamizam u jugoistočnoj Evropi cveta, nastavlja da metastazira i izgrađuje nove zajednice”. Nakon ove, dotad najozbiljnije, ocene usledila je i detaljna ekspertska rasprava o balkanskim kampovima za obuku terorista, na G7 samitu u zamku Šlos Elmau u bavarskim Alpima, juna 2015. godine.

U drugoj polovini 2015. godine obaveštajne službe više evropskih država po prvi put zajednički razmatraju pojavu tzv. sekundarnih kampova za obuku terorista Islamske države, na području Zapadnog Balkana, o čemu je asocijacija evropskih policija – EUROPOL – prvi put dala javno saopštenje januara 2016. godine. Eksperti smatraju da se balkanski fundamentalistički trougao formirao na liniji: zapadni Rodopi (Bugarska) – Kosovo – Bosna i Hercegovina.

U udaljenim i izolovanim selima na Balkanu, militantni islamisti razvili su mrežu faktički eksteritorijalnih enklava kojima se upravlja po šerijatskim pravilima. Ove enklave služe kao regrutne stanice za lokalne konvertite i kao “sigurne kuće” za džihadiste iz konfliktnih zona na Bliskom istoku. U selu Donja Bočinja, u centralnoj Bosni, sa nekih šest stotina stanovnika, ekstremisti žive svoje posebne živote, neometani od strane lokalne policije, poreznika ili bilo kojih drugih državnih vlasti. Drugo bosansko selo, Gornja Maoča, je štab glavnog vehabijskog lidera u Bosni, Nusreta Imamovića. Gornja Maoča je nedavno korišćena kao usputna stanica u transferu ekstremista koji su išli da se pridruže džihadu u Čečeniji, Avganistanu i Jemenu. Još u oktobru 2011. godine Mevlid Jašarević, vehabija iz Sandžaka, napustio je ovo selo sa još dva saučesnika, onog dana kada je izvršio napad na ambasadu SAD u Sarajevu.

Logor za obuku koji je osnovan među poslednjima nalazi se u selu Bosanska Bojna, blizu Velike Kladuše u severozapadnoj Bosni, samo nekoliko desetina metara od hrvatske, odnosno od granice Evropske unije. On se takođe koristi i kao pogodna logistička baza za druge namene, posebno za potrebe krijumčara ljudi, oružja i novca koji mogu, ali ne moraju, da imaju operativne veze sa terorističkom infrastrukturom.

Ovakvi kampovi za obuku se namerno organizuju kao privremeni, kako bi se otežao zadatak obaveštajnih službi na njihovom lociranju. Treninzi se obavljaju u smenama koje obično traju šest do sedam nedelja, i uključuju intenzivnu religioznu indoktrinaciju, izučavanje video materijala iz Avganistana i Iraka i uvežbavanje upotrebe različitih vrsta naoružanja. U kampu u Gornjoj Maoči se posebno izučavaju različite taktike gerilske borbe u gradskim uslovima, kao što je korišćenje automobila-bombi i improvizovana izrada drugih tipova eksplozivnih naprava. Nastavne jedinice se povremeno snimaju i distribuiraju u džamijama  i islamskim kulturnim centrima pod kontrolom radikalnih islamističkih elemenata u različitim evropskim zemljama.

Dokument nemačke obaveštajne službe Bundesnachtrichtendienst (BND) navodi detalje o arapskim mudžahedinima sa državljanstvom Bosne i Hercegovine koji su obučavali lokalne polaznike o odgovarajućim tehnikama za korišćenje eksploziva i presecanje grla nožem. Svi ovi izveštaji saglasni su u oceni da se u Bosni radi o tipu letnjih logora za kombinovanu terorističku obuku i religioznu indoktrinaciju mladih ljudi na osnovi radikalnog vehabizma. Ovu ocenu potvrdio je, u razgovorima sa službenicima BND, i bivši šef propagandnog odeljenja Al-Kaede u Nemačkoj, Irfan Peci, koji je lično bio obučavan u upotrebi eksploziva i automatskog pešadijskog naoružanja (kalašnjikov) u logoru u Gornjoj Maoči.

Kroz zapadni i južni Balkan, džamije koje se nalaze pod kontrolom ekstremista takođe služe kao baze za militantne islamiste. Džamija i kulturni centar kralja Fahda u Sarajevu, finansirani od strane Saudijske Arabije, predstavljaju epicentar širenja radikalnih ideja u Bosni i Hercegovini, i već godinama funkcionišu potpuno autonomno, pod direktnom supervizijom saudijske ambasade u Bosni. Bela džamija u Sarajevu služi kao štab Sulejmana Bugarija, albanskog imama rođenog na Kosovu koji se u više obaveštajnih izveštaja pominje kao ključni posrednik između albanskih i bosanskih ekstremista. Na Kosovu, džamija Makovica na prilazima Prištini i džamija u Mitrovici regrutuju militante koji se bore sa islamističkim grupama u Siriji. U Makedoniji, vehabijski ekstremisti su angažovani u borbi protiv službene islamske zajednice u ovoj zemlji, u cilju preuzimanja kontrole nad skopskim džamijama Jahja Paše, Sultana Murata, Hudaverdija i Kjosekadi.

Podrška naporima militantnih islamista u jugoistočnoj Evropi obezbeđuje se i kroz mrežu nevladinih organizacija, dobrotvornih i humanitarnih fondacija, često finansiranih od strane pojedinaca i institucija koji su na globalnom nivou prepoznati kao finansijeri Al-Kaede. Nedavni izveštaj CIA pokazuje da su čak kod jedne trećine nevladinih organizacija u Bosni i Hercegovini koje operišu u inostranstvu registrovane terorističke veze, ili zaposleni sa terorističkim vezama. Još početkom prethodne decenije, neposredno posle napada 11. septembra 2001. godine, iznenadni prepad na jednu takvu nevladinu organizaciju – Visoku saudijsku komisiju za pomoć Bosni i Hercegovini – otkrio je mape Vašingtona, materijal za izradu lažnih identifikacionih kartica Stejt Departmenta i anti-američke priručnike prilagođene za decu.

 

VII

Interakcija terorizma i organizovanog kriminala

Glavni tokovi transnacionalnog organizovanog kriminala (2011)

Značajan broj pojedinaca (816 do 27. jula 2016. godine) prijavljen je u prvoj polovini 2016. godine policijama zemalja članica EU i za krivična dela povezana sa terorizmom ali i zbog umešanosti u ozbiljan i/ili organizovani kriminal. Dve trećine od tog broja (539 od 816) su istovremeno bili, duže ili kraće vreme, i borci na ratištima na Bliskom istoku. Prosečna starost ovih osoba je 33 godine. Devedeset procenata ovih lica su muškarci.

Većina osumnjičenih i za terorizam i za ozbiljan/organizovani kriminal su državljani zemalja članica EU. Veliki broj njih rođen je izvan EU da bi kasnije dobio državljanstvo neke od zemalja članica. Većina su državljani četiri zemlje: Belgije, Holandije, Velike Britanije i Francuske. Od državljana zemalja izvan EU, najveći broj osumnjičenih dolazi iz Sirije i Maroka. Belgija je najčešće registrovana zemlja rođenja za sve ove osobe, na drugom mestu je Irak, a na trećem Sirija.

Izvršioci identifikovani u obe baze podataka (terorizam i ozbiljni, odnosno organizovani kriminal) bavili su se raznim oblastima kriminala, uključujući krijumčarenje ljudi, krijumčarenje droge i oružja, finansijski kriminal i pljačke sa obijanjem. Gotovo u svim ovim slučajevima, prvi susret sa organima gonjenja bio je povodom dela iz oblasti ozbiljnog odnosno organizovanog kriminala, a tek neki od kasnijih povodom dela povezanih sa terorizmom. Ova zakonomernost nam ukazuje da su pojedinci koji su bili uključeni u kriminalne aktivnosti, i koji su se socijalizovali u kriminalnom okruženju, bili prijemčivi za procese i tehnike islamističke radikalizacije.

Ove osobe su tipično uključene u organizovani kriminal na niskom nivou i ne zauzimaju značajnija mesta u okviru hijerarhije kriminalnih mreža. Međutim, njihova povezanost sa ozbiljnim odnosno organizovanim kriminalom obezbeđuje im kontakte, pristup oružju, finansijskim sredstvima i transportnim sredstvima. Pored toga, njihova uključenost u kriminal demonstrira i volju da se angažuju u nezakonitom ponašanju i može indirektno da ukazuje na niži prag nužan za aktivno angažovanje u nasilnim akcijama, u kontekstu njihove dalje – islamističke – radikalizacije.

Terorističke grupe mogu, povremeno, pribegavati i običnom kriminalu kako bi došle do sredstava koje potom koriste da pokriju troškove planiranja i izvršavanja terorističkih napada, kao što su regrutovanje, snabdevanje ili transport. Alternativno, one povremeno traže kontakte sa običnim kriminalcima, pojedinačno ili povezanim u organizovane kriminalne grupe, kako bi dobile pristup većim finansijskim sredstvima, oružjima, vidovima transporta, specijalističkim znanjima ili većim grupama potencijalnih regruta.

Osumnjičeni za kriminalne aktivnosti i terorizam zajedno koji se angažuju u krijumčarenju droge ili pljačkama sa obijanjem čine to u ličnom finansijskom interesu, često na ad hoc ili privremenoj osnovi. Osumnjičeni za terorizam koji koriste svoju umešanost u kriminal da obezbede značajnu finansijsku podršku, ili finansijske usluge kao što je pranje novca, tipično se oslanjaju na dugotrajne i poverljive odnose između pojedinaca, kako onim u terorističkim grupama tako i onima u organizovanim kriminalnim mrežama.

Imajući u vidu da su neki od pojedinaca povezanih sa terorističkim aktima odrasli i socijalizovali se u kriminalnom okruženju, ima smisla pretpostavka da su oni – i nakon terorističke radikalizacije – zadržali svoje veze sa tim okruženjem. Dok za većinu interakcija između pojedinaca uključenih u kriminalne aktivnosti i terorističkih aktera i dalje pretpostavljamo da su pragmatične, ad hoc i kratkoročne prirode, postoje indicije da su, makar u nekim slučajevima, postojale i duže, održive i dugoročne veze. Radi se o pojedincima nastanjenim na svojevrsnoj raskrsnici u kriminalnom podzemlju, između radikalizovanih aktera i pojedinačnih kriminalaca, kriminalnih grupa i mreža. Informacije prikupljene iz istraga o napadima u Parizu, 13. novembra 2015. godine, sugerišu nam da su neki od napadača verovatno imali i aktivnu ulogu u kriminalnim mrežama, a ne samo da su bili njihovi obični klijenti.

U celini, izgleda da su kontakti između terorista i karijernih kriminalaca dosad bili samo vrlo pragmatičnog i oportunističkog karaktera, u tačno određene i kratkotrajne ciljeve. Međutim, izgleda da je u 2016. došlo do povećanja relativne učestalosti slučajeva u kojima su zabeležene takve veze. Činjenica je da je u najboljem interesu i kriminalaca i terorista da svoje međusobne kontakte održavaju na minimumu, kao i da prekinu sa tim kontaktima istog momenta kada se konkretna zajednička transakcija završi, kako bi time smanjili mogućnost da te kontakte uoče pripadnici bezbednosnih službi. Posebno, ovo je važno za karijerne kriminalce, da bi izbegli neželjenu detekciju od strane obaveštajnih službi koje se njima, izvan ovog konteksta, obično ne bave. Isto tako, fundamentalni razlozi postojanja i ciljeva ovih struktura se bitno razlikuju: teroristi, oni koji su povezani sa Islamskom državom ali i drugi, žele da destabilizuju društvo i strukturu države, dok kriminalci operišu unutar postojećeg društvenog poretka i državnog uređenja.

VIII

Zaključna razmatranja

Prvo, Evropska unija je trenutno svedok narastajućeg trenda, u pogledu obima, učestalosti i posledica terorističkih napada na teritorije pod jurisdikcijom njenih članica. Francuska je posebno teško nedavno pogođena serijom terorističkih napada, izvedenih kako od strane organizovanih terorističkih grupa tako i od strane tzv. usamljenih izvršilaca. Islamska država aktivno propagira terorističke akcije na tlu EU svim raspoloživim sredstvima, sve više inspirišući radikalizovane pojedince na akciju. Islamska država se, konačno, dokazala kao vrlo efikasna kako u pokretanju ljudi na izvršavanje terorističkih napada tako i u vršenju tih akata sopstvenim resursima.

Drugo, uspeh stvoren ovim terorističkim napadima, iz perspektive Islamske države, ohrabriće ovu grupu da napadne više meta u EU. Iako u ovom trenutku izgleda da će primarni fokus Islamske države i dalje biti Francuska, organizacija ozbiljno preti svim državama koje su deo koalicije, predvođene SAD, protiv Islamske države u Siriji i Iraku, uključujući tu posebno Nemačku i Veliku Britaniju, ali i druge države-članice, koje su sve posebno pominjane kao neprijatelji Islamske države u nekoliko video poruka.

Treće, ne treba prevideti činjenicu da Islamska država nije jedina teroristička organizacija sa namerama i kapacitetima da izvodi napade protiv Zapada, ili da inspiriše pojedince i grupe na teritoriji država članica EU da to čine. Al-Kaeda i/ili Al-Nusra, sa njima povezane ili od njih inspirisane grupe i pojedinci, nastavljaju da predstavljaju ozbiljnu pretnju državama-članicama EU i interesima Zapada u celini.

Četvrto, u novim napadima, kako terorističkih grupa tako i usamljenih izvršilaca, najverovatnije će se ponoviti obrasci korišćeni u ranijim napadima. Nove varijacije u načinu izvršenja – npr. korišćenje automobila-bombi – mogu takođe biti razvijene.

Peto, stalno povećanje broja hapšenja i sudskih postupaka širom EU, za dela povezana sa džihadističkim terorizmom, dokaz je visokog prioriteta dodeljenog protivterorizmu u agendama snaga bezbednosti i pravosuđa država-članica EU. U tom sklopu, potreba za pojačanom razmenom informacija je ponovo priznata i potvrđena. Međutim, sve dok Islamska država ostaje relevantan geopolitički činilac u Siriji i Iraku, i čak i ako tamo bude poražena, ona će nastaviti sa svojim pokušajima da ohrabri i organizuje terorističke napade u Evropi.

Anatomija izdajnika

„Patriotizam znači podržavati svoju zemlju sve vreme, a svoju vladu samo onda kada ona to zaslužuje“ – napisao je veliki američki pisac XIX veka, autor „Avantura Toma Sojera“, Mark Tven.

Šta bi, ako bismo želeli da parafraziramo Marka Tvena, onda bila izdaja? Podrška svojoj vladi sve vreme, a svojoj zemlji samo onda kada je to u interesu vlade?

Kraj epohe političke korektnosti – označen fenomenima Trampa, Bregzita, Putina i Erdogana – doneo je u naše živote i nove definicije izdaje i izdajnika. Danas, kada je svaka laž legitimna ako je dovoljno korisna, i svaka istina postaje izdaja ako je, sa tačke gledišta onih koji misle da imaju monopol, štetna ili makar beskorisna.

Ovo razdvajanje istine i izdaje – pojmovno, ciljno i kontekstualno – suštinski menja čitav diskurs i dovodi ga do besmisla: tako će lažov koji podržava vlast biti patriota, dok će čovek koji govori istinu, ako ta istina kritikuje vlast, biti proglašen za izdajnika.

Iako je, dakle, epoha modernog evropskog populizma u velikoj meri na scenu vratila orvelijanski koncept izdaje – izdajnik je svako ko nam, iz bilo kog razloga, trenutno ne odgovara – ipak je moguće napraviti i jednu malu klasifikaciju savremenih izdajnika.

***

Ideološki izdajnici su oni koji, direktno ili indirektno, osporavaju same temelje na kojima režim zasniva svoj legitimitet ili njegove bitne elemente: dominantan razvojni diskurs, nacionalni identitet, tradicionalne institucije, lidera. Miroslav Krleža je u vladajućem hrvatskom diskursu posle 1991. godine suštinski tretiran kao izdajnik, slično Danilu Kišu, na primer, u srpskom. U ekstremnim slučajevima – kao npr. u Srbiji danas, ovaj tretman dobijaju i svi pripadnici tzv. „elite“ (i sa i bez znakova navoda) koji nisu direktno, ili barem indirektno, izrazili lojalnost vladajućem poretku.

Manjinski izdajnici su oni koji se, spoljnim obeležjima svog identiteta, dovoljno razlikuju od većinske matrice. Ta obeležja mogu biti jezik, veroispovest, ili seksualno opredeljenje, sasvim svejedno. Naravno, u XXI veku više ih nije moguće spaljivati na lomači, ali je zato na primer još uvek vrlo česta upotreba prideva „pošteni“ kao vrednosne oznake za one izuzetke od pravila koji nisu izdajnici: „pošteni Albanac“ se i danas ponekad čuje u Skupštini Srbije baš kao i devedesetih godina prošlog veka. Funkcija ove sintagme je ista kao i u slučaju tzv. „poštenih intelektualaca“ posle Drugog svetskog rata.

Izdajnici iz unutrašnjeg kruga – tzv. jeretici – su posebna vrsta izdajnika. To su bivši saborci, obično u višim krugovima hijerarhije, koji su iz različitih razloga (ličnih, interesnih, ponekad i ideoloških) ili usled banalnog sticaja okolnosti napustili zajednički brod. Jeretici su posebno opasni izdajnici, jer znaju isuviše neprijatnih detalja o onima koje su napustili, i mogu da budu opasan presedan za nove sledbenike. Zato su i obračuni sa jereticima – kao i u Srednjem veku – uvek najsuroviji. Jer, kao što je rekao engleski pesnik Vilijem Blejk: „Uvek je lakše oprostiti neprijateljima nego prijateljima.“

***

Ništa novo, reći ćete. Zar tako nije bilo oduvek? Zar se imperije ponekad ne grade na prevarama, otimačinama i zločinima? Zar vladar nema pravo da sam odredi eshatološke pojmove dobra i zla, zavisno od sopstvenog interesa? Šta je ovde uopšte novo?

Najpre, nova je tehnologija i sa njom su došli novi horizonti, i vremenski i prostorni. Novi kapaciteti Interneta – njegova dostupnost, količina memorije i brzina njenog prenosa – približili su udaljene krajeve sveta i time ih, makar virtuelno, učinili našim susedima. Nove tehnologije radikalno smanjuju prostor za monopole: mnoge revolucije su u poslednjoj deceniji krenule upravo sa društvenih mreža.

Nova su i očekivanja javnog mnenja: političari jesu umnožili svoje kapacitete za laganje pretvarajući politiku u šou, ali ih je taj šou, paradoksalno, i same detronizovao. Oni više nisu svete krave nego robovi Moloha koga su sami stvorili, i kome će na kraju, kad im vek upotrebe istekne – a on postaje sve kraći – biti prineti na žrtvu. Uspeh svakog novog populističkog kandidata uvek presudno zavisi od poraza starog, da bi se i njegov sopstveni poraz kasnije ugradio, kao temelj, u uspeh njegovog naslednika.

Novi su i standardi prihvatljivosti i pokretljivosti: 2016. godine za gradonačelnika Londona mogao je da bude izabran musliman; pre četvrt veka, 1991. godine, nije mogao. Ali, u istoj toj 2016. godini, na mestima predsednika, premijera, šefa diplomatije i lidera najveće opozicione stranke u Srbiji nalaze se upravo isti oni ljudi koji su se tu muvali i četvrt veka ranije – kao da je vreme stalo i niko drugi nije mogao da dođe?

Konačno, novi su i oblici političke suprastrukture: tradicionalne stranke u Evropi popustile su pred naletom novih, agresivnih, nekonvencionalnih i nadasve brzih formacija, i levih i desnih. Danas je sasvim moguće da, u zemljama srednje veličine, vlast osvoji formacija osnovana tek tri ili četiri meseca uoči izbora, često na sasvim rudimentarnoj, samo ovlaš formiranoj i ponekad nerealnoj ideji.

U takvom okruženju, igranje sa patriotima i izdajnicima je samo na prvi pogled isplativo. Već na drugi pogled, ono postaje bumerang, opasan po onoga ko ga neoprezno baci.

***

„Kutija olovnih slova, a to nije mnogo … ali je jedino što je čovjek do danas izumio kao oružje u obranu svog ljudskog ponosa“ – napisao je Miroslav Krleža, taj prononsirani „hrvatski izdajnik XX stoljeća“ na kraju svog „Banketa u Blitvi“.

Kutija olovnih slova nekad – ili poneki portal, fejsbuk profil, tvit ili blog danas – ostaju društvu ona poslednja odbrana, koja opstaje i kad velike bastione slike i reči potpuno preuzmu karteli populističkih stranaka i multinacionalnog kapitala. Od Gutenberga do Cukerberga, tu se ništa bitno nije promenilo.

Srbija, i dalje razapeta između Istoka i Zapada, prošlosti i budućnosti, opsena i realnosti, ne odstupa bitno od ove matrice koju je postavio početak veka. I dalje, u društvu u kojem svi mogu da postanu izdajnici bez ikakvog razloga, to često ne budu ni oni koji to zaista jesu, sa razlogom. Ali, u palanci koja je prihvatila da ima samo jednog licenciranog patriotu, uloga izdajnika je često časnija. To je uostalom i sudbina svih pretpolitičkih društava, koja se teško probijaju na svojim raskrsnicama ka predgrađima modernosti.

Na tim raskrsnicama ćemo i dalje, kao i uvek do sada, imati dva puta: onaj krležijanski, teži i naporniji, sa dilemama, ponekom zabludom i puno složenih odgovora na jednostavna pitanja, gde ćemo svakog dobronamernog saputnika smatrati svojim prijateljem. I gde ćemo od od onog malog broja izdajnika, koji se ponegde budu našli, praviti poštene ljude. I onaj drugi, orvelijanski, bez dilema, sa jednostavnim odgovorima na složena pitanja, gde će svaki putnik koji ne pruža bezrezervnu podršku, automatski biti proglašen izdajnikom. Dok na kraju, svi ne postanemo izdajnici jednog čoveka.

(Ovaj tekst objavljen je u listu “Vreme”, 27. oktobra 2016. godine.)

Принцеза између лава и медведа: Европа после Brexita

“Само део нас је здрав: само део нас воли задовољства и дужи дан среће, жели да живи до наших деведесетих и умре у миру, у кући коју смо изградили и која ће штитити и оне који дођу после нас. Наша друга половина је готово луда. Она више воли непријатно од пријатног, воли бол и очајање тамне ноћи, и жели да умре у катастрофи која ће живот вратити у његове почетке и неће оставити ништа од наше куће осим њених поцрнелих темеља.”

(Ребека Вест, “Црно јагње и сиви соко”)

 

I

Пролог: од идеје о миту до мита идеје

Наведене реченице енглеска књижевница Ребека Вест је написала о Југословенима и Југославији, у свом путопису са Балкана, у предвечерје Другог светског рата. Да је којим случајем жива данас, вероватно би их написала о Европљанима и Европи. Европа, не само као унија него и као идеја, данас проживљава већину југословенских искустава. Феноменом те поновљене историје бавиће се и овај текст.

У класичној грчкој митологији, Европа је била феничанска принцеза коју је бог Зевс отео, након што је попримио облик заслепљујуће белог бика. Одвео ју је потом на острво Крит, где му је родила три сина: Миноса, Радамантуса и Сарпедона.

Културна дефиниција Европе као земаља латинског хришћанства датира из осмог века и означава нови културни кондоминијум створен додиром германских традиција и хришћанско-латинске културе, и дефинисан својим контрастом, и конфликтом, са конкурентским религијско-културним џиновима на његовим јужним и источним границама: Исламом и Византијом.

Схваћена као отелотворење тзв. Западне цивилизације, идеја Европе је вековима искључивала не само муслиманске народе на југоистоку, него и православне словенске народе на истоку континента. Против првих су вођени крсташки ратови на Средоземљу, против других походи Тевтонских витезова на Балтичком мору. Тек у деветнаестом веку, по први пут, појам Европе укључује све територије, културе и конфесије које обухвата и данас.

Како се деветнаести век ближио крају, разне владе су користиле идеју Blut und Boden – крви и тла – као оруђе којим би створиле националне идентитете и тиме увећале своју моћ. Компилације фолклора, бајки о славним претходницима, генеалогија језика и теорија расе – биле су све пуштене у погон како би ојачале ове идентитете. Од Гарибалдија у Италији и Бизмарка у Немачкој, преко Кошута у Мађарској, до Гарашанина у Србији.

Британски историчар Норман Дејвис – за кога се иначе верује да је пресудно утицао на премијера Едварда Хита да 1972. по трећи пут поднесе апликацију за чланство Британије у Европској заједници, после два узастопна Де Голова вета – описао је то време овако:

“Образована, полиглотска и космополитска елита Европе постајала је све слабија, док су полуобразоване националне масе, које су о себи могле да мисле само као о Французима, Немцима, Енглезима или Русима, постајале све јаче.”

Такав дискурс – који данас, после век и по, поново тако злокобно познато звучи – остао је доминантан у току целе прве половине прошлог века. После два светска рата, сасвим је логично зашто је својим савременицима деловао као непроменљив, као историјска константа. Говорећи о Европи, 1947. године, Винстон Черчил се упитао:

“Шта је Европа? Гомила ђубрета, мртвачница, плодно тло за заразу и мржњу.”

Од самог свог почетка, идеја уједињене Европе била је тек нешто више од смоквиног листа којим је требало покрити, и прикрити, империјалне амбиције: од Карла Великог и Светог Римског царства у Средњем веку, преко Наполеона, па све до Хитлера у првој и бројних америчких администрација у другој половини двадесетог века.

Да ли баш много зачуђује чињеница да је, у двадесетом веку, прве планове за “паневропски политички поредак” саставио Алберт Шпер, Хитлеров главни архитекта и један од најобразованијих нациста? Или да је први предлог за јединствену европску валуту саставио Пјер Пуше, високи чиновник у администрацији Вишијеве Француске (1940-1944), касније стрељан као колаборациониста?

Европа, појам који је своје постојање отпочео као идеја о миту, тако се полако претворио у мит о идеји. Хајде да сада видимо где се он налази данас.

II

Архитекти Вавилонске куле: три конструкционе грешке

У уторак, 18. септембра 1951. године, у мермеру и злату Salon de l’Horloge, те најлуксузније дворане француског Министарства спољних послова на Ке д’Орсеју, шесторица људи потписала су један документ. Шефови дипломатија Италије, Западне Немачке, Француске и три земље Бенелукса закључили су оснивачки уговор Европске заједнице за угаљ и челик, претече касније Европске заједнице, данашње Европске уније.

На столу се у том часу налазило шест луксузних књига, штампаних у Француској, на холандском папиру, са немачким мастилом, повезаних у кожу из Белгије, док су показивачи страница били ткани од италијанске свиле. Свака од шест чланица је и симболички, неким малим делом, допринела физичком отелотворењу усаглашене заједничке воље. Жан Моне, један од аутора и архитеката тог дана, о томе је поносно писао у својим мемоарима.

Оно што Моне, међутим, није написао то је банална, и брутална, друга страна истине: преговори су били толико тешки и мучни, детаљи су писани, брисани и мењани толико пута (а то је, да подсетимо оне млађе читаоце, било време када компјутера и њихових програма за обраду текста није било још ни на видику) да једноставно није било могуће завршити уговор до тренутка за који је поносни протокол домаћина позвао високе госте и новинаре. Шест шефова дипломатија тада је нашло соломонско решење: потписали су потпуно празну страницу текста, а својим сарадницима оставили наредне две недеље да на миру договарају коначну верзију текста.

Циник би рекао да је Европска унија рођена малом преваром. Оптимиста би на то одговорио да се радило о неспорном, и ретком, знаку међусобног поверења.

Монеова шема је, у својој суштини, била одговор на проблем Немачке: исувише велике да коегзистира са својим суседима као прва међу једнакима, а истовремено исувише мале да би могла да доминира над њима, без употребе силе. Пуних шест и по деценија Немачка је била спремна да себе потпуно – више него иједна друга земља у тој заједници народа – потчини Европи; за узврат, њој је било дозвољено да делује као равноправан члан западне алијансе, политичке, економске и војне. Данас, паралелни процеси перманентне интеграције и територијалног проширења довели су до тога да Немачка, фактички, влада Европом.

Архитектура Уније врло брзо је прерасла не само њене капацитете, него и циљеве које су пројектанти из Salon de l’Horloge првобитно били поставили. Као нека врста дивље грађевине, којој свака генерација архитеката дода нешто што је у њено време модерно, а темељи остају плитки и несигурни, тако је и Унија на крају постала модерна Вавилонска кула, истовремено и бројгеловски величанствена и пикасовски гротескна.

Четврт века после Мастрихтског споразума, којим је заједница прерасла у унију, три основне конструкционе грешке у овој грађевини постале су очигледне свима који су то желели да схвате.

Јединствена валута, без јединствене фискалне политике, није могла да доведе ни до чега другог, осим до даљег генерисања регионалних разлика. Тај осећај обостране осујећености, незадовољства богатих и сиромашних истовремено, није нов феномен. Све што смо прошлог лета могли да видимо на релацији Берлин-Атина, од бизарних фотомонтажа кукастих крстова до отрцаних предрасуда о лењим и лакомим Грцима, за нас Југословене барем, било је deja vu. Тачно четврт века раније, били смо сведоци истог феномена, али на релацији Љубљана-Скопље. Први пут, његов генератор је био динар, други пут – евро. Знало се, наравно, да од самог Мастрихтског споразума 1992. Грчка није испуњавала ниједан критеријум да уђе у механизам заједничке валуте. Рачунало се – две деценије касније показаће се, неопростиво олако – да ће пондер грчке новчане масе, у укупној маси будуће заједничке валуте која ће бити емитована, бити недовољно велики да би могао да створи озбиљне проблеме.

И други амбициозни пројекат Уније, идеја о слободном кретању људи – Шенгенски споразум – такође је почивао на нестабилним темељима. Од самог почетка знало се да спољне границе Уније, на многим тачкама, нарочито на југу и на истоку, нису биле адекватно обезбеђене. Финске, пољске, словачке и мађарске источне границе; шпанске, сицилијанске, малтешке и грчке луке; многи мали аеродроми, чак и у западној Европи – слабих тачака је било превише, а стручне полицијске процене биле би увек жртвоване логици политичког успеха, која никада не дозвољава да се размаженој јавности саопште вести које нису пријатне.

Коначно, већ од 2006. године, у такозваној деценији Меркелове, Унија полако престаје да функционише као демократска заједница и постаје бирократски Левијатан. Изабране представнике народа замењују чиновници који фактички никоме нису одговорни. Хиперпродукција норми, често сасвим бесмислених, обесмишљава суштину демократских процедура. Политичка коректност више није најмањи заједнички садржалац културно, историјски и конфесионално различитих народа, него инструмент којим се насилно бришу вековима постојеће разлике, зарад нечега што је, заправо, само фикција јединства. Фикција, чији је циљ да створи лажни утисак о општем, и потпуном, прихватању догме.

Као и у свим сличним ситуацијама, и ова два примера су показала да механизми са унапред присутним конструкционим грешкама једно време могу да опстану сасвим добро, јер се, по закону великих бројева, негативни ефекти могу једно време успешно сакривати. Дакле, док је све функционисало добро на целом Континенту, Грчка је могла да проблем решава једноставном лажном статистиком, а неколико стотина професионалних криминалаца са истока Европе који би сваке године у Шенгенску зону улазили без виза нису представљали проблем на огромном простору од Финске до Португалије.

Ова самообмана је, међутим, била дугорочно осуђена на пропаст. Ту пропаст су, за оба пројекта, изазвали екстерни шокови. Банкротство америчке инвестиционе банке Леман (2008) довело је до домино ефекта у многим европским финансијским институцијама, и одлука да се оне бране државним интервенцијама у својој коначници показала је не само сву магнитуду грчке финансијске кризе, него и сву нестабилност целог механизма заједничке валуте.

Мигрантска криза, изазвана грађанским ратовима и политичком нестабилношћу у више исламских земаља на Медитерану, показала је истовремено да спољна граница Уније напросто није брањива, а без ње је Шенгенски споразум постао најслабија тачка целе Уније. Ако Унија на крају не буде могла да се промени, и ако буде морала да пропадне, пропашће свакако због много фактора, али један од највећих ексера у њеном мртвачком ковчегу биће баш несавршени, и аљкаво направљен,  Шенгенски споразум.

Коначно, експлозија политичких идеја, сентимената, организација и лидера, супротстављених догми политичке коректности, на југу и истоку Континента отвара питање кога заступају чиновници у Бриселу. Ове идеје су на европском југу левичарске и егалитарне, а на истоку националистичке и клерикалне, и у многим земљама су међусобно супротстављене. Али, у ономе што је француски историчар Фернан Бројдел назвао “историјом дугог трајања” и леви и десни изазов корпусу владајућих догми Уније подједнако је опасан. Оба изазова заједно недвосмислено показују да је политика изашла из бриселских конференцијских сала, и да се вратила – колико год то можда изгледало занесењачки или популистички, наивно или понекад насилно – на улице Атине, Мадрида, Рима, Варшаве, Будимпеште и Прага.

Јужна и источна периферија Уније, те две велике зоне потчињених, дочекале су Brexit са притајеним задовољством и олакшањем, очекујући да ће се од сада и њихов глас у тој Вавилонској кули чути више него раније.

 

III

Идеја жртвована због геополитике: све утваре Истока

Крајем фебруара ове године, на једној конференцији упознао сам занимљивог саговорника. Британски пуковник, негде на крају четрдесетих година, водио је НАТО центар за комуникације у Риги, у Литванији. Знајући да би му било потребно чак седам дана да у оперативно стање стави свега четири батаљона – док би његов потенцијални противник на располагању имао чак три дивизије у року од 24 часа – питао сам га:

“А шта ти заправо радиш тамо, заиста?”

“Ја сам само чувар њихових страхова.” – био је његов лаконски одговор, зачињен коментаром који је био типичан пример британског смисла за хумор:

“Bloody Nazis are scared to death.”

Европска унија настала је на јакој, и дубокој, антифашистичкој традицији. Дан Европе није случајно 9. мај – дан капитулације нацистичке Немачке у Другом светском рату, 1945. године. Де Голова, Аденауерова и Де Гасперијева творевина била је тада једини модел у којем су поражене земље могле да коегзистирају са победничким, како би створиле агрегат људских и економских ресурса, способан да се носи са совјетским џином са друге стране Гвоздене завесе.

Да ли је неко дословно схватио Фукујамину теорију о “крају историје”, изречену у еуфорији после пада Берлинског зида? Или је потенцијал тог потуљеног, малигног, неонацизма, дубоко укорењеног у подсвест бивших совјетских сателита на истоку Европе био олако потцењен?

У сваком случају, у лето 2014. године, док је на улицама Луганска и Доњецка запањени свет уживо гледао Пикасову “Гернику” а на трговима Кијева Шлендорфов “Лимени добош”, Европа је ћутала. Унуци антифашиста који су створили Унију тада су склопили пакт са идеологијом против које су се борили њихови дедови.

Не само у политичком, већ пре свега у моралном смислу, пуштање утваре неонацизма, на широком простору од Балтичког мора до Балкана, представљало је још један ексер у мртвачком ковчегу Европске уније.

Истовремено са фактичком рехабилитацијом неонацизма, Европска унија је, истом неподношљивом лакоћом, направила и други компромис. Сви демократски стандарди на којима је, са толико љубоморе, инсистирала, и развијала их, у тзв. “старој Европи” напуштени су у “новој Европи”.

У Холандији судија не сме да буде уцењен од стране извршне власти; у Мађарској се то, међутим, редовно догађа. У Италији новинар има право да заштити своје изворе; у Украјини је дозвољено убити новинара. У Немачкој, министар којег ухвате у плагијату подноси оставку истог дана; у Србији, он баш тим плагијатом постаје миљеник свог шефа и кандидује се за продор у сам политички врх…

Не ради се овде само о политици двоструких стандарда. Процес је и шири, а и дубљи. Унија је очигледно свесна да ће, у том крсташком рату који невољно води против Путинове Русије, способне команданте прве линије тешко наћи међу демократама. Зато се лидери земаља на европском Истоку и траже међу онима који интимно више деле Путинове вредности, него вредности за које се номинално боре.

Борисов и Понта, Изетбеговић и Карамарко, Вучић и Ђукановић, Ердоган и Порошенко – свако од њих је са бриселским бирократама направио своју фаустовску нагодбу: сврставање на Запад наплатио је правом да својом сопственом земљом влада као аутентични султан Истока. Свесна да су на њеним источним и југоисточним границама либералне вредности доживеле банкрот, Унија је од тих вредности једноставно одустала и оријенталну деспотију на свом истоку и југоистоку прихватила као реалност коју више не вреди мењати…

Све утваре Истока Унија је пустила из боце: Метаксас и Павелић, Антонеску и Недић, Манерхајм и Бандера, Хорти и Тиса – сви они који су 1941. били у истом борбеном поретку у операцији Барбароса, данас су доживели своје реинкарнације.

Као у Марксовом “Осамнаестом бримеру Луја Бонапарте”, историја која се први пут десила као трагедија, после три четврт века поновила се као фарса.

Волоколамски друм, та последња одбрана Москве, остао је тамо где је и био…

IV

Да ли ће Беч пропасти због једног доручка? Европа и Балкан

Негде почетком овог века провео сам послом неколико дана у сарајевском хотелу Холидеј Ин, тада већ у власништву велике аустријске компаније. Сваког јутра, на доручку сам сретао лепо одевеног младог човека, озбиљног лица. Његова физиономија је непогрешиво одавала неодређено нордијско порекло. Ушао би, узео храну са шведског стола, доручковао и одлазио. Али, он никада није платио свој рачун. Конобари су му се увек учтиво поклонили и пожелели добро јутро. Никада му нико рачун није ни донео. Нико га никада није питао да ли је уопште гост хотела или није.

“Ама наравно да није гост, мој господине. Сви га овде знамо.” – одао ми је, пред крај мог боравка, тајну стари конобар Хамзо – “Али знате, он ради у канцеларији Европске уније. Ко зна који је он хајван тамо? И сад баш келнер Хамзо треба да испадне грбав ако га наљути? Неће мој господине пропасти Беч због једног доручка.”

О томе где Европа престаје, а Балкан почиње, никада није постојала сагласност. Тако су, на пример, немачки протестанти вековима били убеђени да се та граница налази у Минхену: ова метафора је заправо значила да “католичко-аустријски шламперај” почиње већ у Баварској да би се на Балкану само развио “у још грозније облике”.

Аустријски канцелар почетком деветнаестог века, кнез Метерних, једном је рекао: “Балкан почиње на Ренвегу” (улица у бечком 3. округу). У роману “Дракула”, Брем Стокер је границу поставио на будимпештански мост на Дунаву. Позната је и словеначка узречица: “Балкан почиње на хрватској граници”. У путописима пруског капетана Ота Дубислава фон Пирха, који је 1829. прешао из Земуна у Београд забележио је и ово:

“Страшна граница раздвајала ме је од цивилизованог света, мада сам прешао само неколико корака.”

Где год Европа престајала, а Балкан почињао, однос Европљана и Балканаца носио је у себи вековне наслаге узајамних предрасуда, неповерења и тензија. Европа је, дубоко у себи, била убеђена да ово слепо црево Европе захтева просвећени апсолутизам; у то су, на жалост, често и страсно веровали и многи Балканци. Од те маријатерезијанске предрасуде, па до идеје да се са Балканом може разговарати само преко посредника, био је само мали корак.

Шта Европа – ако не њени народи а оно бар њене елите – заиста мисли о Балкану можда је најбоље формулисао бивши британски дипломата Ентони Монктон у свом ауторском тексту за Њусвик (30. јун 2016). Монктон, дуго година у врху британске спољне обавештајне службе МИ-6, један од архитеката изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу 2001. године, а данас оснивач ViennEast, саветодавне групе за процену ризика са седиштем у Лондону и Бечу, искрено је написао:

“Приступ у складу с којим допуштамо политичарима и народима западног Балкана да сами одређују своју будућност не доприноси променама у оној мери у којој је то потребно. … Једноставна чињеница гласи да на западном Балкану нема довољно способних људи са неопходним вештинама и менталним склопом који би им омогућили да управљају локалним администрацијама, а камоли централном владом.”

Аранжмани које је Европска унија, у последње две деценије, закључивала са политичким елитама балканских држава одликовали су се једном посебном, и на дуги рок врло штетном, врстом перверзије: европска подршка тим државама увек је превасходно била подршка елитама; њене казне погађале су, са друге стране, целе народе.

Онда када би бирократе из Брисела биле задовољне понашањем неке владе на Балкану, награде су ишле само њеним властодршцима: они су били фактор мира и стабилности, реформатори, највећи Европљани; они су били позивани на различите међународне скупове; њима је била дато ексклузивно право да коруптивно посредују у расподели тзв. европских фондова; на њихово кршење људских права и исмејавање демократских стандарда, Европа би цинично затварала очи…

Са друге стране, европске казне никада нису погађале властодршце који су их, по бриселском мишљењу – тачном или погрешном, сасвим свеједно – заслуживали. Уместо њих, жртве тих казни биле су целе земље, њихове привреде, њихове културе, њихове младе генерација – цели њихови народи. Политика условљавања, на коју је Брисел био тако поносан, само је повећавала културни и цивилизацијски јаз између старе и нове Европе, подстицала је емиграцију, још дубље учвршћивала конзервативне друштвене структуре, подржавала неправедне моделе расподеле.

Ова перверзија је, са временом, дала своје неизбежне резултате. Елите су схватиле да је псеудоколонијални положај оно што ће их учврстити на власти. Народи су схватили да је Европска унија нека врста модерног окупатора, против којег је бесмислено борити се, али је зато легитимно преварити га, и по могућности, финансијски искористити.

Националисте свих балканских земаља – упркос међусобним мржњама којима су једни друге потхрањивали – спајала је и дубока, искрена, и у великој мери ирационална, мржња према Европи. Занимљиво, њихова мржња према Америци никада није достизала исте размере. Да ли зато што је у њиховој – у својој суштини кукавичкој – перцепцији била јача, или зато што је била даља, тек Америку су балкански националисти прихватали као неку врсту нужног зла, док су Европску унију сматрали за непотребног поробљивача.

Данас, балканске земље су даље од Европе него што су то пре десет година биле. И истовремено, свака од њих појединачно – а све оне заједно, посебно – мање су државе него што су то биле пре једну деценију. Босна и Херцеговина и Македонија остале су неке врсте протектората. Црна Гора је само пријемом у НАТО, једном импровизацијом изведеном на брзину, успела да изађе из фазе озбиљних унутрашњих конфликата. Експеримент са Косовом није успео: ова територија је даље од државе данас, него што је то била пре осам година. Антиевропске вредности, сентименти и друштвене структуре су у порасту и у Хрватској и у Србији, две кључне земље Балкана, које остављају утисак да мазохистички упорно желе да се врате у прошлост, како би је још једном преживеле…

Ми често, са већом или мањом дозом прикривене фрустрације, волимо да кажемо како је Балкан део Европе, не само географски него и историјски. Срби у свом “Косовском миту” већ вековима чувају уверење како је битка одложила турско напредовање ка центру Европе, и како је српска жртва спасила Беч и ко зна које престонице иза њега. Хрвати суштински понављају исту ту тезу, називајући своје земље поносно “предзиђем хришћанства” (Antemurale Christianitatis) – при чему се за ту титулу већ вековима надмећу и са Пољацима на северу,  и са Малтежанима на југу.

Међутим, перцепције прихваћене западно од Соче и северно од Алпа прилично се разликују од наших сопствених. Балкан је, још много пре Ратова за југословенско наслеђе, тамо виђен као гранично подручје Окцидента и Оријента, нека врста међуземље за коју се заправо не зна да ли је још у Европи или је можда већ у Азији, као идеална сценографија за вампире, вукодлаке, инцесте и оцеубице…

Исувише близу а да би био сматран колонијом коју је могуће потпуно напустити, а опет исувише далеко да би био третиран као равноправан, Балкан је данас за Европу оно што је унутрашњост Африке била за Британију пре два века: подручје као створено за различите европске авантуристе: дипломате које су нешто погрешиле па треба негде да одслуже казну; новинаре који воле да недостатак чињеница допуне богатством своје маште; шпијуне друге или треће класе који се изненада заљубљују у средовечне саветнице министара и премијера; бизнисмене који се из тамноплавих или сивих одела лондонског Ситија намерно пресвлаче у љубичаста, да не би одударали баш превише од својих домаћина са којима ће договарати послове…

Беч неће пропасти због једног доручка, како је то пре скоро петнаест година мудро објаснио конобар Хамзо из сарајевског Холидеј Ина. Али, када се све пажљиво сабере, можда ће на крају испасти да је тај доручак био све што је Запад на целом Балкану успео да добије?

V

Експерименти са недовршеном земљом: Европа и Србија

Мој млади британски пријатељ др Маркус Пападопулос,  доктор историјских наука и један од идеолога левог, Корбиновог крила, Лабуристичке партије, основао је пре неколико недеља Српску лигу у Лондону. Чим ми је то испричао, асоцијација на различите филхеленске покрете који су у британској престоници оснивани у деценијама пред Грчку револуцију 1821. била је неизбежна.

“Привлачи те судбина лорда Бајрона?” – упитао сам га.

“Када постоји мистерија, општа је претпоставка да ту мора бити неког зла.” – Маркус је свој одговор почео цитирајући баш самог Бајрона и наставио: “Србија је за Британију још увек мистерија, и то је у великој мери узрок свих предрасуда које о њој код нас и даље владају.”

А та мистерија је, заправо, последица низа неуспешних европских експеримената са Србијом.

Вероватно ниједна постјугословенска земља није била предмет већих, чешћих и неозбиљнијих експеримената, од стране низа сукцесивних европских бирократија, него што је то била Србија. Европа је Србију увек посматрала превасходно као проблем: најпре демократски, за време Слободана Милошевића (1991-2000); потом као уставни, за време њеног одвајања од Црне Горе (2001-2006); онда као правосудни, док је трала потрага за хашким оптуженицима Караџићем и Младићем (2006-2011); и затим као косовски (2012-2016).

Српска политичка елита се на почетку сваке од тих фаза одупирала свим постављеним захтевима Европе, чак и онима који су били сасвим разумни, да би на крају трчала да испуни баш све те захтеве, чак и оне који су били потпуно неразумни. Након што би сви захтеви били испуњени, почињала би наредна фаза у којој би били постављени нови захтеви, и тако редом.

Овај процес, међутим, није завршен, нити ће то бити – чак и у тренутку у којем би били испуњени сви захтеви из садашње фазе, везани за фактичко признавање отцепљења Косова. Већ су отворени нови захтеви, којима Европа наставља овај дискурс препознавања Србије као проблема: овог пута као руског проблема.

Ова серија европских експеримената од Србије је, у последњих четврт века, створила једну недовршену земљу, са дубоким унутрашњим поделама, некритичком рецепцијом стварности, преувеличаним осећањима сопствене моћи али и немоћи.

Европа се у Србији, у исто време, доживљава и као смртни непријатељ и као једини излаз. Ова преувеличавања смањују простор у којем се Европа може посматрати рационално, у којем се о њој може непристрасно разговарати, и у том разговору тражити најповољнија решења за положај Србије у њој.

Ниједна српска политичка елита, после 2000. године, није успела да избегне замку Европе као исходишне тачке. У недостатку сопствених и суштинских легитимацијских основа, свака од српских елита је покушавала да се представи као европска миљеница, и то баш она која ће завршити тај жељени европски пут. Истовремено, свака европска бирократија је неку нову српску елиту посматрала на исти начин као претходна, или будућа: као још једну квислиншку творевину у недовршеној држави која је осуђена на трајну судбину клијента.

Шта би се догодило са Србијом, и у њој, ако би у једном тренутку постало јасно да од њеног европског пута нема више ништа? Претпостављамо да би последица по тренутно владајуће политичаре била исто толико разорна као и када би нека хришћанска црква јавно признала да од васкрсења и загробног живота нема ништа, да је то била само још једна у низу лепо упакованих и испричаних лажи…

Све жртве које смо подносили: губитке територија, уништење војске, затварање привредних капацитета, распродају природних ресурса, толерисање обичаја дубоко супротних нашим традицијама, извињавања и понижавања пред онима који нису ништа бољи од нас – трпели смо и подносили због европског пута. Речено нам је да се ради о цени која мора да се плати. Гунђали смо и плаћали.

Све медиокритете, лицемере и замлате; све корумпиране и неспособне; све залутале пролазнике, шарлатане и коцкаре; све који су имали комплексе ниже, али и више вредности; све са купљеним дипломама и преписаним докторатима – укратко све наше политичаре, страначке лидере, министре, премијере и председнике – трпели смо јер су нам упорно говорили како су водичи на нашем европском путу. Речено нам је да је и тај башибозук цена која мора да се плати. Гунђали смо гледајући њихова пренемагања са кравама и новинарима, при чему су једне од других тешко разликовали, баш као што смо и ми њих тешко разликовали, ћутали смо и плаћали.

Може ли данашња српска политичка елита, после деценије и по обмана, да преживи – не само морално и политички, него богами и физички – евентуалну истину да од обећаног европског пута више нема ништа? Одговор на то питање мораће сама да нађе, у тренутку када дође време за свођење рачуна и када се буде сусрела са својом судбином.

Нас овде занима одговор на једно друго, много значајније, питање. Има ли Србија заиста алтернативу? Ако знамо да је обим трговинске размене са Европском унијом око 65%, а са Русијом свега 5%; ако знамо да скоро 49% одраслог становништва Србије, бар у некој мери, може да се служи енглеским језиком, а само мање од 10% руским; ако погледамо техничке стандарде наших пруга, машине у нашим фабрикама, универзитете на којима се школују наша деца и њихове наставне програме – питање је колики нам је простор за избор преостао.

Едвард Кардељ је у једном чланку из 1946. године написао да би “Југославија могла постати седамнаеста совјетска република”. Историја, видели смо, није потврдила ову његову хипотезу. Неколико деценија касније, пре него што ће постати председник Републике Србије, Томислав Николић је поновио Кардељеву идеју у другачијим историјским околностима, предвиђајући да ће “Србија постати руска губернија”.

Онај ко није научио сопствену историју, осуђен је да је понови, исто као што и лоши ђаци понављају цео разред. Баш због тога, морамо да водимо рачуна како дефинишемо своје изборе, и да при томе избегнемо парадигме наметнуте споља.

Као земља која разуме и вредности, традиције и менталитете Запада, али и оне Истока, Србија је вероватно последња чланица европске породице народа која би смела да прихвати наметнути избор између најамника једних или других.

Уместо тога, зрелије – а свакако и мање себичне – политичке елите од оних које смо имали у последњих четврт века морале би да истраже, развију и искористе један квалитативно другачији концепт, у којем би Србија баштинила најбоље традиције оба ова – културно и историјски супротстављена, али  за светску културу и будућност, подједнако значајна – света.

Такав подухват свакако није лак, и захтевао би много боље људе од оних који се овим послом тренутно баве. Он, међутим, није немогућ и ако би се – макар и делимично – остварио представљао би не само снажан темељ за нови идентитет наше земље него и најбољи допринос који би она могла да да Европи, и самој у лутању за сопственим идентитетом.

И, ако једну поуку Србија може да извуче из британског референдума о Европској унији – јер паметни људи уче на туђим грешкама, а будале на својим – то је да неки сличан референдум никако не расписује. Најпре, зато што у тренутној констелацији снага ионако нема никакве изгледе да у чланство Уније уђе за мање од десет година. А потом и зато што би такво прерано изјашњавање, без озбиљних анализа и у тренутку када се читав свет налази у вртлогу великих промена, значило само непотребно продубљавање још једне у дугом низу наших већ постојећих подела.

Питање међународног положаја Србије – и у том склопу и њеног евентуалног чланства у ЕУ – је пар екселанс питање на које се одговор мора наћи у друштвеном консензусу, а не у прегласавању. И, у сваком случају, то није питање на којем је упутно градити краткорочне политичке и страначке тактике. Што је, уосталом, све сам схватио и Дејвид Камерон, већ оних раних јутарњих сати прошлог петка када се срушио читав свет који је деценијама градио.

VI

Поуке британског гамбита (1): чекајући Кромвела…

“Ми нисмо гласали против Европе. Гласали смо против наших сопствених елита. Британија је у четвртак отпочела своју револуцију и нико од нас не зна где ће се она завршити.”

Ове три реченице мог пријатеља Џорџа, који је пуних тридесет година, у служби Њеног Величанства, припремао и организовао револуције у неким другим земљама, европским, афричким и азијским, сумирају помешана британска осећања након прошлонедељног референдума којим је ова земља одлучила да напусти Европску унију.

Џорџ је иначе био једини у врху британске обавештајне заједнице, који је још у раној фази њихових анализа – оне су тамо почеле негде крајем новембра 2015. године – одбацио процене већине својих колега да ће исламски фундаменталисти, како би обезбедили ширу подршку за Brexit, извести већи терористички напад у Лондону, или неком другом већем британском граду, у недељама уочи референдума:

“Немају никакве потребе за тим. Један неспособан премијер је сасвим довољан да Brexit успе.” – сећам се да је тада био Џорџов коментар.

Зашто је Brexit успео данас можемо да читамо колико год желимо. Углавном, сви аналитичари се слажу како је био неминован. Да је, којим случајем, тај резултат био обрнут, исти ти аналитичари би тврдили да је, такође, и његова пропаст била неминовна.

Зато нећемо ни улазити у ту расправу са генералима који су паметни после битке. Уместо тога, задржаћемо се на последицама које ће овај догађај произвести.

Најпре, Британија после овог референдума више никада неће бити оно што је била пре њега. То, само по себи, не мора да значи ништа лоше – јер и многи моји британски пријатељи, већ пар година, искрено признају да не знају ни где су ни шта су.

Међутим, ризици ове одлуке, која је прецизно као хируршким скалпелом, сецирала све дубоке противречности британског друштва, остају велики. Све, већ од раније присутне поделе у британском друштву: етничке – на ирску и шкотску периферију и енглеску матицу; економске – на привилеговане секторе услуга, нарочито онај финансијски, и запостављене традиционалне индустријске секторе; социјалне – на космополитски Лондон жељан модерности пре времена и паланачку унутрашњост; старосне – на конзервативне старије и радикалније млађе генерације; политичке, које рељефно осликавају кризу двопартијског система, прилагођеног једном сасвим другом времену – све ове британске поделе данас су додатно наглашене резултатом прошлонедељног референдума.

У оних неколико сати пребројавања гласачких листића, у ноћи између четвртка и петка прошле недеље, Британци су као политички народ заједно проживели, и заједно осетили, трауму проистеклу из противречности гомиланих деценијама. Бивша Империја, која је на свом заласку постала колевка многих нових нација, сада се суочава са изазовом да сачува сопствену.

Жртве које ће у том процесу морати да поднесе још увек нису чак ни сасвим видљиве, а камоли мерљиве. Оне вероватно укључују и неке територијалне губитке: Шкотску, али и Гибралтар, тај комад стене на крајњем југу Шпаније, добијен почетком осамнаестог века; статус суверених војних база на Кипру такође може бити доведен у питање. Док су сви били чланови Европске уније, и Шпанија и Кипар лакше су могли да прихвате британског Унион Џека на својим територијама, јер се поред њега вијорила и плава застава Уније…

Али, чак и самој Енглеској референдум је донео све, само не јединство. Процес тражења новог статуса Лондона – чији становници поносно истичу да су не само престоница Уједињеног Краљевства него и финансијска престоница света – већ је отпочео.

Монархија – симбол јединства земље – такође може бити доведена у питање. Ако тог јединства, као што видимо, више нема, чему ће онда тај симбол даље служити?

Коначно, без Шкотске, како тврде многи моји британски пријатељи, изгледи да Лабуристичка странка поново дође на власт – не само на наредним изборима, 2020. године, него икада више – постају, како сада ствари стоје, само теоријски. Да ли је то крај Лабуристичке странке, и хоће ли се будућа подела у британском политичком животу сводити на избор између више и мање европски оријентисаних Конзервативаца? Или ће нова британска револуција добити и свог новог Оливера Кромвела?

VII

Поуке британског гамбита (2): чекајући Бонапарту…

Последице Brexita биће крупне, дуготрајне и врло занимљиве и у оној правој (како то Британци воле да кажу), континенталној Европи.

Најпре, британски излазак подразумева дефинитивно померање центра Европе даље на исток, према Берлину. Унија постаје, по први пут, готово потпуно германоцентрична творевина. Некима ће се то допасти, другима неће, али симпатије неће променити чињенице.

Друго, британски излазак значи и крај тзв. “јединствене спољне и безбедносне политике ЕУ”. Под том синтагмом сада ће се подразумевати немачка спољна политика и њени безбедносни интереси. Са друге стране, и британска и америчка спољна политика сада ће постати једно. Агрегат обједињених ресурса ће се сразмерно повећати, како механичком интеграцијом тако и због ефекта синергије. Разлике између англо-америчке и евро-германске политике биће све веће. Последица тих разлика најпре ће се осетити у односу на Русију, Балкан и Блиски исток. Наравно, ове разлике неће никада бити изражене као непријатељске, како то понеки аматер мисли или можда прижељкује, већ као конкурентске, али ту суптилну дистинкцију државе клијенти и њихови владари тешко да ће бити у прилици да осете.

Треће, променио се и међусобни однос између различитих структура у којима је материјализована моћ Запада. НАТО пакт данас постаје једини (не рачунајући ОЕБС) озбиљан оквир у којем ће се ексклузивно дефинисати војни аспект безбедности Запада. Сан о заједничким војним јединицама ЕУ остаје недосањан… Са Британијом на западу и Турском на истоку – при чему су сада обе изван Европске уније – НАТО ће вероватно тражити додатни простор за утицај на Балтику и покушати још једну или две авантуре у Украјини. То ће, међутим, морати да ради са много мање немачких пара него што је очекивао – о чему ћемо, уосталом, већ следеће недеље на Самиту НАТО у Варшави већ чути доста занимљивих детаља…

Четврто, без Британије у Европској унији, и антируска оријентација ове заједнице ће неминовно ослабити. Процене да је Brexit био добро планирана руска специјална операција свакако су претеране и спадају у домен теорија завере, али зато процене да ће међународна позиција Русије после Brexitа бити ојачана, почивају на сасвим реалним основама.

Ако је мој пријатељ Џорџ био у праву – а у току своју каријере је углавном био – па је Британија, гласајући за Brexit заправо расписала конкурс за свог Кромвела, онда је исти догађај означио и крај ере Меркел, чиме је истовремено у Европи, ма колико невољно, расписан и конкурс за Бонапарту. У оба случаја, и британском и европском, Ancien Regime је дошао до свог краја, потрошио своју економску, политичку и моралну супстанцу, и процес његове замене новим поретком фактички је већ отпочео.

 

VIII

Епилог: принцеза између лава и медведа

Између британског лава и руског медведа, принцеза Европа је и даље заробљена од стране зле вештице у Берлину. Да ли ће њена судбина бити тужна – као код Андерсенове “Девојчице са шибицама” – или ће је спасити принц на белом коњу, остаје нам да видимо у наредној деценији.

Да ли је заједничка кућа била исувише велика, са исувише много различитих станара, који су својим дубоко укорењеним, атавистичким, навикама сметали једни другима? Да ли би можда, уместо у Вавилонској кули, сви они лепше живели у једном насељу, састављеном од више кућа, где би у свакој од њих живели само они који су међусобно сродни? И да ли је у овом насељу баш неопходно да сваког дана, у свакој кући, постоји исти јеловник, или је довољно повести рачуна о неколико ствари које су заиста заједничке свима?

Европа нема капацитет да истовремено брани три фронта: источни, према Русији, јужни, према осиромашеним земљама Медитерана чија се супстанца убрзано троши под суровим мерама штедње, и западни, према оним земљама које ће тек сада бити у искушењу да свој пут наставе саме. Мудри европски лидери зато би одредили приоритете; они други би наставили да тумарају наоколо, у заблуди да реторика може да промени чињенице.

Пред Европом су, дакле, два пута. Ниједан од њих није лак, иако воде на сасвим различита места.

Први пут је наставак политика вођених у претходне две деценије: убрзане и насилне интеграције; претераног нормирања; одумирања демократских институција зарад све веће моћи концентрисане у рукама чиновника које нико никада није бирао; нових бирократских структура; двоструких моралних, идеолошких и правних стандарда; сурових политика штедње; наставка крсташког рата против Русије. Овај – назовимо га тако – Ангелин пут директно је проузроковао Brexit и тиме отворио Пандорину кутију разних европских национализама и регионализама.

Други пут подразумева дубље анализе, искрено суочавање са грешкама које су у прошлости направљене, визију Континента ослобођеног притиска обновљеног Хладног рата, мање нормативног зарад више стварног јединства, више демократске одговорности, обновљену солидарност. Овај пут можда укључује и више мањих унија у појединим деловима Континента – на Балтику, Балкану, Подунављу или на Средоземљу – тамо где би оне окупљале сродне земље и народе, са дубљим међусобним везама, историјским, језичким и културним. Европа, уместо бирократског Левијатана, може постати и “унија више унија”.

Којим ће путем Европа кренути зависи пре свега од зрелости народа који се у њој налазе, односно од квалитета политичких вођа које сваки од тих народа – па самим тим и Европа у целини – може у овом тренутку да изнедри.

Поређење данашње генерације лидера и оне пре пола века – без обзира да ли као референтне парове за поређење узмемо Камерона и Черчила, Меркелову и Аденауера, Оланда и Де Гола, или сваког од постјугословенских политичара и Тита – свакако је гротескно. О томе би, уосталом, занимљив саговорник могла да буде баш британска краљица Елизабета Друга: она их је све познавала, и вероватно је данас међу ретким живим Европљанима који су били савременици обе генерације политичких вођа.

Понекад изгледа као да је сав, у историји досад невиђен, материјални и технолошки развој успео да, као свој резултат, створи само медиокритете и марионете. Медиокритети “старе Европе” траже своје марионете у “новој Европи”, и обрнуто. То су две галерије ликова, једна наспрам друге, на први поглед сасвим различите, на други поглед фрапантно идентичне, као да се међусобно посматрају у искривљеним огледалима.

Зар заиста у плачљивој патетици Дејвида Камерона баш никада нисте препознали исту тако јевтину патетику Александра Вучића? Зар у површности Федерике Могерини нисте видели површност Колинде Грабар Китаровић? Зар је чиновничка испразност Франсоа Оланда много другачија од испразности Бојка Борисова? Колико се детињаста незрелост Себастијана Курца стварно разликује од исте такве незрелости Игора Лукшића?

Европски Левијатан ће се, дакле, у наредној деценији реформисати или распасти. И то је, уосталом, једна од југословенских лекција: зар крај осамдесетих није нама донео суштински оне исте дилеме, са којима се, четврт века касније, суочила и Европа? И зар није слаб квалитет наших елита био онај пресудан чинилац да кренемо путем којим смо тада кренули и на којем се и данас налазимо?

***

Овај есеј посвећен је мом пријатељу др Мирославу Печујлићу (1929-2006), редовном професору Правног факултета у Београду. Учесник Народноослободилачке борбе од 1943, један од оснивача социолошке науке у Југославији, професор Печујлић је био члан Извршног бироа Председништва ЦК СКЈ (1969-1972) и ректор Београдског универзитета (1977-1981). Аутор преко двадесет књига, био је гостујући предавач на London School of Economics и америчких универзитета у Берклију и Калифорнији. 

Hadži Bakr: snovi, život i smrt Gospodara senki

“Zaista, Alah je od vernika otkupio njihove živote i njihovu imovinu, i u zamenu za njih oni će imati Raj.

Oni se bore za stvar Alaha, tako ubijaju i bivaju ubijeni.

Istinsko obećanje vezuje Njega i u Tori i u Jevanđeljima i u Koranu.

I ko je verniji svojim obećanjima nego Alah? Zato se radujte vašem ugovoru koji ste zaključili.”

(Koran, 9:111)

I

Prolog: slučajna smrt u Tal Rifatu

Tog januarskog dana 2014. godine, mali grad Tal Rifat, severno od Alepa u Siriji, iznenada se našao pod udarom lokalnih pobunjenika. Po prvi put, njegovi obaveštajci su zakazali: napad se nije očekivao, grad nije bio branjen i za samo nekoliko sati Tal Rifat je podeljen. U južnom delu grada učvrstili su se lokalni pobunjenici, u severnom su se održale pozicije Islamske države.

On se našao u pogrešnom delu grada, i da ne bi privlačio nepotrebnu pažnju, otpustio je sve teško naoružane ljude koji su ga dotad čuvali. Odlučio je da se pritaji, znajući da je samo pitanje vremena kada će pojačanja stići i proterati tih nekoliko stotina neiskusnih i slabo opremljenih pobunjenika.

Mladi komandant, Abdelmalik Hadbe, čuo je od prodavca orijentalnih poslastica da se u jednoj kući, tu blizu, nalazi “šeik”. Potom je to čuo i od vodiča kamila. Sa patrolom od tri vojnika ušao je oko podne u dvorište, pažljivo se osvrćući oko sebe. Nije bilo nikakvih znakova koji bi ukazivali na prisustvo neke značajne ličnosti: ni obezbeđenja, ni izviđača postavljenih oko kuće. Abdelmalik je već pomislio da su dojave bile lažne, i krenuo je prema izlazu.

Tada je izašla žena, srednjih godina, u odeći uobičajenoj na sirijskom selu, i odmah počela da viče: “Moj muž nije kod kuće.” 

I u tom trenutku je Abdelmalik, krajičkom oka, u garaži pored kuće zapazio NISAN-ovo terensko vozilo. Posumnjao je u ženin iskaz i krenuo ka ulazu.

Na vratima se tada pojavio čovek, kasnih pedesetih godina, u pižami. Mirno i pomalo mrzovoljno je gledao u grupu naoružanih ljudi. Abdelmalik mu naredi da pođe sa njima, kako bi se utvrdilo ko je i čime se bavi.

Čovek se nije bunio – tražio je malo vremena da se obuče. Ali mladi komandant je bio nestrpljiv: “Ne može! Polazi odmah!”

Iznenađujuće brzo i spretno za njegove godine, čovek odskoči u stranu, nogom zatvori vrata i zauzme poziciju koja ga je štitila od vatre iz dvorišta:

“Imam pojas sa eksplozivom. Sve ću nas dignuti u vazduh” – povikao je iz kuće.

Ubrzo zatim, otvorio je vatru iz kalašnjikova i ubio dvojicu naoružanih ljudi iz patrole. Abdelmalik je zapucao iz svog oružja, i posle kraće razmene vatre uspeo je da čoveka pogodi rafalom koji je bio smrtonosan.

Kada su potom izvršili pretres kuće, Abdelmalik i njegov jedini preživeli vojnik bili su zapanjeni. Našli su jednu kratkotalasnu radio stanicu, veći broj kompjutera, SIM kartica za mobilne telefone, jedan GPS uređaj, tri lažna pasoša, dosta gotovog novca različitih valuta – dolara, turskih i sirijskih lira, iračkih dinara, čak i neke britanske funte – i puno dokumenata koje nisu uspeli da razumeju: bili su uglavnom šifrovani.

Jedino Koran nigde nisu našli. I, u onim dokumentima koji nisu bili šifrovani, ni na jednom mestu nije pomenut bog.

Čovek koji je mrtav ležao na ulazu u kuću, i čije pripreme za sahranu su već, po muslimanskim običajima, počinjale – sahranu je trebalo obaviti pre zalaska sunca, a dan u januaru traje kratko – nije bio lokalni šeik, kao što su u prvi mah poverovali.

U Tal Rifatu, tog januarskog podneva 2014. godine, ubijen je Samir Abd Muhamed al-Khlifawi, zapadnim obaveštajnim službama poznatiji kao Pukovnik Samir ili Hadži Bakr, a svojim saborcima po nom-de-guerre kojim je potpisivao instrukcije koje im je slao: Gospodar senki.

Jedan od osnivača Islamske države Iraka i Levanta, i čovek koji je – praktično sam – postavio celu strukturu obaveštajne i kontraobaveštajne službe ove tvorevine, godinama gospodar života i smrti na širokim prostorima Sirije i Iraka, a ne retko i na mnogo udaljenijim mestima, ležao je mrtav u pesku, na obodu sirijske pustinje.

Životna priča bivšeg pukovnika vazduhoplovnih snaga Sadama Huseina, zatvorenika u zloglasnom američkom logoru “Kamp Bucca” i vodećeg ideologa i obaveštajca onoga što su njegovi sledbenici nazvali “Kalifatom”, tada je završila. Naša priča na ovom mestu tek počinje.

II

Pukovnik Samir: rani radovi

Dalek. Učtiv. Preteći. Izuzetno pažljiv. Uzdržan. Nečastan. Nedostižan. Zloban. 

Pobunjenici sa severa Sirije, opisujući susrete sa Samirom Abd Muhamedom, mesecima kasnije, opisivali su potpuno različita lica jedne iste osobe. U jednom su, međutim, svi bili saglasni: “Mi nikada nismo tačno znali preko puta kog čoveka sedimo.” 

I danas, posle skoro dve godine od pogibije Samira Abd Muhameda, skoro sve obaveštajne službe koje su se njim bavile otkrile su prilično malo nepobitnih činjenica.

Za početak, ne postoji saglasnost ni oko tačnog datuma i mesta Samirovog rođenja. Razni izvori pominju vremenski period od 1958. do 1964. godine, negde u Iraku. Tajne još uvek obavijaju njegovu porodičnu istoriju, obrazovanje, pa čak i trenutak i okolnosti pod kojima se priključio armiji Sadama Huseina.

Utvrđeno je da je u toj armiji imao čin pukovnika, i da je jedno vreme radio na razvoju složenih borbenih sistema, a potom rukovodio kontraobaveštajnim poslovima u korpusima protivvazdušne odbrane. Hišam al Hišemi, irački novinar čiji je rođak jedno vreme bio u vojsci sa Samirom, tvrdi da je to bilo u vazduhoplovnoj bazi Habanija.

Sama baza Habanija, oko 75 kilometara zapadno od Bagdada, bila je okosnica iračkog ratnog vazduhoplovstva. Pre američke agresije, 2003. godine, na njoj se nalazilo ukupno šest eskadrila ruskih lovaca i bombardera: tri eskadrile MiG-ova i tri Suhoja.

Očigledno, oficir kome je režim Sadama Huseina poverio da rukovodi kontraobaveštajnim poslovima u bazi ovakvog značaja morao je ne samo biti potpuno proveren, nego i natprosečno sposoban. Al Hišemi ga opisuje kao “visoko inteligentnog, čvrstog, i odličnog logističara”.

Za razliku od mnogih drugih iračkih oficira, pukovnik Samir Abd Muhamed izbegao je u toku kratkotrajnog rata sa Amerikancima, 2003. godine, i pogibiju i zarobljavanje. Jednostavno je nestao. Obaveštajna služba novog iračkog režima držala ga je godinama vrlo visoko na listi traženih begunaca ali sve što je uspela da dobije bili su sporadični izveštaji navodnih očevidaca, da je pustio dugu belu bradu kojom je u velikoj meri uspeo da prikrije specifičnu koščatu fizionomiju glave.

III

U američkom logoru

Odluka američkog administratora Iraka, Pola Bremera, u maju 2003. godine, da raspusti iračku armiju ostavila je Samira bez posla, ogorčenog, i u potrazi za sredstvima kojima će svoju zemlju ponovo staviti pod kontrolu.

Vrlo brzo, shvatio je da ostaci poraženog režima Sadama Huseina nemaju kapacitet da uspešno podignu narod na ustanak i izbace američke okupatore – to je bio trenutak u kojem se Samir, dotad potpuno indiferentan prema religiji, okreće islamistima i počinje da ih upotrebljava kao sredstvo u svojoj velikoj igri.

U suštini, i Samir i islamisti delili su isto verovanje da mase treba kontrolisati od strane male, ali svemoćne elite, čiji će legitimitet biti zasnovan posvećenosti višem principu. U slučaju Samira, taj viši princip bila je bila slava arapske prošlosti i vizija budućnosti BAAT partije, a u slučaju islamista Alah.

I tako je prvi islamista koga je Samir, svojim pigmalionskim sposobnostima, obučio, oblikovao i uzdigao na vlast među pobunjenicima bio Jordanac Abu Musa al-Zarkavi (1966-2006), veteran raznih avganistanskih ratova devedesetih. Samir ga upoznaje u iračkoj provinciji Anbar, i – sasvim nezavisno od Osame bin-Ladena i centrale Al-Kaede koji su ga smatrali isuviše radikalnim – dovodi Al-Zarkavija krajem te 2004. godine za lidera Al-Kaede u Iraku.

Nakon ubistva Al-Zarkavija, juna 2006. godine, u preciznom pogotku američke bespilotne letelice, Samir je uhapšen i naredne dve godine proveo je u zloglasnim američkim logorima Camp Bucca i Abu Ghraib. Vreme provedeno u logoru iskoristio je da nametne svoj uticaj u maloj ali šarolikoj zajednici zatvorenika: kako među svojim bivšim kolegama, oficirima u vojsci Sadama Huseina, tako i među islamistima.

I u logoru Camp Bucca, Samir se upoznaje sa drugim islamistom, koji postaje njegov novi izbor za lidera narodne i verske pobune: Abu Bakr al-Bagdadijem (1971), kasnijim vođom Islamske države Iraka i Levanta.

Ostaje vrlo čudno – i dosad neobjašnjeno – kako su američke obaveštajne službe, koje su raspolagale ogromnim fondom informacija prikupljanih pažljivo od samog ulaska u Irak, aprila 2003. godine, napravile tako kardinalnu grešku u proceni značaja svih ključnih islamista koje su – manje ili više – imale pod kontrolom u svojim zatvorima sredinom 2000-tih godina.

Ne samo junak naše priče Samir, i njegov novi prijatelj al-Bagdadi, nego i nekolicina drugih lidera Islamske države – Abu Abdulrahman al-Bilawi ili Abu Ayman al-Iraqi na primer – bili su, otprilike u isto vreme, američki zatvorenici i svi su bili službeno ocenjeni kao “zatvorenici nižeg ranga”. Svi su pušteni između 2008. i 2010. godine.

Samir izlazi iz američkog logora 2008. godine, sa novim životnim iskustvom koje ga je očvrsnulo i istovremeno učvrstilo u strategijskoj proceni da je za uspešan otpor okupatorima neophodan savez dve moćne ideje: arapskog nacionalizma i islamske religije. Odnosno, rekonstruisanih delova bivše administracije Sadama Huseina i Al-Kaede.

IV

Strategija novog saveza

Pokušaji da se objasni Islamska država i njen brz uspon na vlast zavise od toga ko taj fenomen objašnjava.

Eksperti za terorizam, na primer, gledaju na Islamsku državu kao na običnu filijalu al-Kaede kao globalne mreže, i odsustvo spektakularnih terorističkih napada tumače naprosto nedostatkom organizacionog kapaciteta.

Kriminolozi vide Islamsku državu kao poseban vid mafijaškog holdinga, čiji je cilj jednostavno da maksimizuje profit.

Eksperti u društvenim naukama ukazuju na apokaliptične izjave portparola i drugih propagandista Islamske države: njihovu glorifikaciju smrti i verovanje da je baš Islamskoj državi poverena sveta misija.

Međutim, same apokaliptične vizije i zapaljive reči nisu dovoljne da se osvajaju gradovi i preuzimaju zemlje. Teroristi ne upostavljaju države. Kriminalni karteli teško mogu podstaći entuzijazam među pristalicama širom sveta, od kojih se očekuje da iz svojih bezbednih domova putuju hiljadama kilometara u borbu za pravednu stvar Kalifata. Borbu, koja će za najveći broj njih značiti smrt.

Negde 2010. godine Samir, i mala grupa bivših obaveštajnih oficira Sadama Huseina proglasili su Abu Bakr al-Bagdadija emirom, i kasnije “kalifom” – službenim liderom Islamske države. Njihova logika bila je jasna: smatrali su da al-Bagdadi, kao obrazovani islamski teolog, njihovoj grupi može da obezbedi neophodan religiozni kredibilitet.

Za Samira i njegove kolege ovaj aranžman je predstavljao mogućnost da preuzmu faktičku vlast u okviru značajno manjeg kruga džihadista. Oni jesu iskoristili vreme provedeno u američkom logoru da uspostave široku mrežu kontakata. Ali glavni lideri su se poznavali već neko vreme pre toga: dvojica od ključnih ljudi Islamske države dolaze iz male zajednice sunitskih Turkmena, iz grada Tal Afar. I jedan od njih je bio visoki obaveštajni oficir za vreme režima Sadama Huseina, baš kao i Samir Abd Muhamed.

U toj 2010. godini, već sama ideja da se pokuša direktan vojni obračun sa iračkim vladinim snagama izgledala je besmisleno. Tako je moćna podzemna organizacija prvo počela da se gradi kroz akte terora i finansira reketom. Tek kada je ustanak protiv sirijskog predsednika Asada ušao u oružanu fazu, krajem 2012. godine – posebno na severu – i kada su bivše svemoćne vladine snage bile poražene i proterane sa niza tačaka, rukovodstvo Islamske države odlučilo je da pređe svoj Rubikon.

Umesto bivše centralizovane državne – pre svega vojne i policijske – strukture, sada su postojale stotine lokalnih saveta i pobunjeničkih brigada, deo jedne anarhične mešavine o kojoj niko nije bio u stanju ni da vodi preciznu evidenciju, a kamoli da nešto više sazna. Niko, osim Hadži Bakra – “Gospodara senki” kako je tada počeo da se potpisuje u instrukcijama svojim poverljivim ljudima na terenu – kao što ćemo uskoro videti.

I upravo to stanje ranjivosti je grupa iskusnih obaveštajnih oficira sasvim ispravno identifikovala, i ocenila kao idealan trenutak za akciju:

“Juče je bilo rano. Sutra je kasno. Danas!” – bio je kratak Lenjinov telegram Trockom, 27. marta 1917. godine, kada ga je pozvao da se vrati u Rusiju uoči Oktobarske revolucije. Očigledno, pukovnik Samir je Lenjinovu logiku poznavao bolje nego Koran.

V

Džordž Orvel i istočnonemački STASI: obrazac tajne službe

Istočnonemački STASI, sa malom aromom Džordža Orvela – to bi verovatno bio najprecizniji opis Službe koju je, kao udarnu pesnicu Islamske države, organizovao Samir.

Početak bi uvek bio isti: grupa bi regrutovala sledbenike pod maskom otvaranja tzv. Dawah kancelarije: islamskog misionarskog centra. Od svih koji bi došli da pohađaju kurs i slušaju predavanja, iskusni instruktori bi izabrali jednog ili dvojicu iz svakog sela da nadgledaju svoje komšije i prikupljaju informacije. Samirova lista željenih podataka bila je precizna:

• Lista moćnih porodica
• Imena uticajnih pojedinaca u svakoj porodici
• Njihovi glavni izvori prihoda
• Nazivi i brojnost pobunjeničkih brigada u svakom selu
• Imena vođa i drugih uticajnih ljudi u svakoj brigadi, i njihova politička orijentacija
• Njihove ilegalne aktivnosti (naravno, prema Šerijatskom zakonu – ZČ), kako bi se – ako bude bilo potrebno – mogli ucenjivati.

Budući agenti su dobili zadatak da vode preciznu evidenciju da li je neko homoseksualac, ili ima vanbračnu vezu, ili se bavi kriminalom. “Imenovaćemo najpametnije kao šeike Šerijata” – napisao je Hadži Bakr – “Obučavaćemo ih neko vreme i onda poslati na teren.”

Kao post scriptum dodao je da će nekolicina “braće” biti izabrana u svakom gradu, sa zadatkom da ožene ćerke iz najuticajnijih porodica, kako bi se “obezbedila penetracija u te porodice bez njihovog znanja.“

Špijuni su zaduženi i da saznaju što je više moguće o samim gradovima koji su bili cilj dalje ekspanzije Islamske države: ko u njima živi, ko vrši vlast, koje su porodice religiozne, kojoj od pojedinačnih islamskih škola stanovništvo pripada, koliko ima džamija, ko je imam, koliko mnogo žena i dece on ima i koliko su oni stari. Drugi traženi detalji uključivali su, na primer, i pitanja kako izgledaju imamove propovedi, da li je imam otvoren za Sufi, mističku varijantu Islama, da li je na strani opozicije ili režima, i šta misli o Džihadu.

Hadži Bakr je takođe želeo odgovore na pitanja kao što su: Da li imam zarađuje platu? Ako zarađuje, ko mu je plaća? Ko ga imenuje? I konačno, koji pojedinci su, u svakom selu, demokratski orijentisani.

Od agenata se očekivalo da funkcionišu kao brojni, kapilarno raspoređeni a ipak povezani, seizmografski uređaji. Njihov zadatak je bio da uoče kako najsitnije pukotine u društvenoj strukturi, tako i stare podele u dubokim slojevima društva. Ukratko, da jave svaku informaciju koja bi mogla da bude korisna kako bi se lokalno stanovništvo prvo podelilo, a onda i potčinilo.

Informatori su birani iz širokog kruga ljudi. To su bili najpre bivši pripadnici sirijske obaveštajne službe, ali takođe i protivnici režima Bašara al-Asada koji su ušli u konflikt sa lokalnim pobunjeničkim grupama. Neki od njih su takođe bili mladi ljudi – često adolescenti – kojima je bio potreban novac, ili su u samom poslu nalazili uzbuđenje. Većina onih koji su nađeni na Samirovoj listi informatora, kao npr. oni iz samog Tal Rifata, bili su u ranim dvadesetim godinama, poneki od njih čak sa 16 ili 17 godina.

Planovi su takođe uključivali oblasti kao što su finansije, školstvo, briga o deci, mediji, saobraćaj… Ali, u svakoj od njih se Hadži Bakr stalno vraćao na suštinu, koju je detaljno nacrtao u organizacionim šemama i listama različitih funkcija i zahteva za izveštajima: nadzor, špijunaža, ubistva i kidnapovanja.

Za svaki provincijski savet, Samir je planirao po jednog emira, ili komandanta, koji bi bio zadužen za svaku od pet ključnih oblasti: ubistva, otmice, snajperiste, komunikacije i šifrovanja, kao i jednog nad-emira koji bi kontrolisao prethodnu petoricu – “u slučaju da ne rade svoj posao kako treba”.

Tako je stvoren nukleus ove “Božje države”: demonski časovnik ćelijske komandne strukture zamišljen tako da širi strah, kao istovremeno i sredstvo, ali i cilj sam po sebi.

Od samog početka, plan je bio da različite obaveštajne strukture Islamske države operišu paralelno: ne samo na vrhu, nego čak i po pojedinim provincijama.

Opšte obaveštajno odeljenje bilo je subordinirano “emiru za bezbednost” za region, koji je opet kontrolisao zamenike emira za pojedine distrikte. Istovremeno, šefovi tajnih špijunskih ćelija – “menadžeri za informacije i obaveštajne podatke” – u distriktima bili su subordinirani ovim zamenicima emira. Ali, i špijunske ćelije na lokalnim nivoima odgovarali su zamenicima emira u distriktima. Tako su npr. oni zaduženi za obuku “Šerijatskih sudija za prikupljanje obaveštenja” takođe odgovarali i emirima u distriktima, dok je odvojeno odeljenje “oficira bezbednosti” bilo pridodatno regionalnim emirima.

Ova komplikovana struktura bila je zamišljena sa precizno određenim ciljem: da svako špijunira svakog drugog.

VI

Božja država ili državni Bog?

Šerijatski zakon, sudovi, propisana pravila ponašanja – sve ovo je Samir uveo kako bi služilo jednom jedinom cilju: nadzoru i kontroli. Čak i reč koju je Bakr u svojim beleškama koristio za konverziju istinskih muslimana – takwin – nije religiozni, nego tehnički izraz koji bi se na srpski mogao prevesti kao “implementacija”. Jedna prilično prozaična reč, inače korišćena u geologiji ili građevini.

Ipak, pre hiljadu i dvesto godina, ovaj izraz je sledio jedinstveni put ka kratkom momentu slave. Šiitski alhemičari su ga koristili da bi opisali stvaranje veštačkog života. U svojoj “Knjizi kamenja”, u devetom veku, Persijanac Džabih Ibn Hajan je pisao – koristeći tajne šifre i oznake o stvaranju homunkulusa:

“Cilj je da se obmanu svi, osim onih koji vole Boga.”

I bez obzira što stratezi Islamske države na šiite gledaju kao na apostate koji su odbacili pravi Islam, ova rečenica bi im se verovatno dopala. Međutim, za Hadži Bakra, Bog i vera stara hiljadu i četiri stotine godina, bili su samo jedan od mnogih modela koje je imao na raspolaganju da aranžira državu kakvu je želeo, u višem cilju.

Jednostavan je dakle razlog zbog kojeg u Samirovim spisima nema pomena o proročanstvu koje se odnosilo na uspostavljanje Islamske države, kao tvorevine koju je navodno odredio sam Bog: on je verovao da fanatična religiozna ubeđenja, sama po sebi, nisu dovoljna da osiguraju pobedu. Ali je isto tako bio potpuno ubeđen da veru drugih ljudi treba do krajnjih granica eksploatisati.

VII

Turska veza: Hakan Fidan

Još pre nego što je iz Iraka prešao u Siriju – dakle, definitivno pre kraja 2012. godine – Samir je uspostavio prve, posredne i naravno nezvanične, kontakte sa jednim od najmoćnijih ljudi Turske.

Hakan Fidan (1968), formalno podsekretar u Davutogluovoj vladi, a zapravo šef Nacionalne obaveštajne agencije, Milli İstihbarat Teşkilatı, MİT – turske obaveštajne službe – sa pažnjom je pratio novu dinamiku na turskim južnim granicama.

Sama ideologija turske vladajuće AKP stranke – odnosno Erdogana i Davutoglua – u mnogim tačkama se dodiruje sa ideologijom Islamske države. U suštini, Turska je – slično Egiptu između pada Mubaraka 2011. i puča generala el-Sisija, 2013. godine – država zasnovana na ideologiji Muslimanskog bratstva.

Pored programskih, Hakan i Samir imali su i praktične zajedničke ciljeve: neutralizaciju Kurda kao političkog činioca na tromeđi Sirije, Iraka i Turske, kao i likvidaciju režima Bašara el-Asada u Damasku.

U Samiru je Hakan Fidan video, pre svega, kolegu i profesionalca na čiju reč i procenu može da se osloni. U Hakanu je pukovnik Samir video pouzdanu vezu prema vrhovima turske vlade. Prema nekim američkim izveštajima, njih dvojica su se, u toku 2013. godine, nekoliko puta videli, uz mere stroge diskrecije, negde na tursko-sirijskoj granici.

Modus vivendi je bio prilično lako nađen: Turska će se uzdržati od ozbiljnijih akcija protiv Islamske države a Islamska država neće na turskoj teritoriji izvoditi svoje operacije.

Juna 2013. godine, uz posredovanje Hakana Fidana, Samir je postigao i svoj profesionalni vrhunac: njegov učenik Ali Bakr al-Bagdadi, i još jedan visoki funkcioner Islamske države, Muhamed Nur, učestvovali su na sastanku – negde na prostoru Sirije otetom od vlasti legalne vlade – sa američkim senatorom Džonom Mek Kejnom. Za tu priliku bili su predstavljeni, naučeni i ponašali se, kao “demokratski aktivisti”.

Jedan nemački izvor potvrdio nam je zanimljiv detalj: nijedan od sirijskih “demokratskih aktivista” nije pretresen pre sastanka sa Džonom Mek Kejnom. Amerikanci su smatrali da bi to toliko povredilo njihov osećaj za ponos, da bi vrlo lako pokvarilo dogovore koji su na tom sastanku napravljeni. Rizikovali su.

Na jednom od njihovih poslednjih sastanaka, Hakan Fidan je pitao Samira da li je razmišljao da se ta prilika iskoristi za likvidaciju senatora Mek Kejna. Bila bi to velika propagandna pobeda.

“Ni u jednom trenutku.” – odgovorio je Hadži Bakr – “U al-Bagdadija smo ulagali godinama i on nam je dragocen resurs. Mnogo važniji od te senilne američke budale.”

VIII

Sirijska avantura: strategije preuzimanja

Ekspanzija Islamske države počela je tako neprimetno da su, samo godinu dana kasnije, mnogi Sirijci morali ozbiljno da razmisle o momentu kada su se, u njihovoj svakodnevici, pojavili džihadisti. Dawah kancelarije su otvorene u mnogim gradovima severne Sirije u proleće 2013. godine, kao nevine misionarske filijale, slične onima koje, širom sveta, otvaraju razna islamska dobrotvorna društva.

Kada se kancelarija Dawaha otvorila u gradu Raka, “sve što su rekli bilo je da su braća, i nikada nisu ni jednom rečju pomenuli Islamsku državu” – rekao je jedan doktor iz Rake koji je kasnije pobegao iz grada.

Kancelarija Dawaha otvorena je i u Manbiju, liberalnom gradu nedaleko od Alepa, negde u isto vreme. “Na početku je nisam ni primetio” – svedočio je posle mladi aktivista za ljudska prava:

“Tada je svakome bilo dozvoljeno da otvori štagod želi. Mi nikada nismo ni pomislili da bi bilo ko drugi, osim režima, mogao da nam bude pretnja. Tek kad su počele borbe, u januaru 2014. godine, saznali smo da je Da’ish (arapski akronim za Islamsku državu – primedba ZČ) već zakupio nekoliko stanova u gradu, u kojima je skladištio oružje i sakrivao svoje ljude.”

Situacija je bila slična i u gradovima al-Bab, Atarib i Azaz. Dawah kancelarije su otvorene i u susednoj Idlib provinciji početkom 2013. godine, u gradovima Sermada, Atmeh, Kafr Takharim, al-Dana i Salkin.

Čim bi identifikovala dovoljno “studenata” koji bi mogli da budu regrutovani kao špijuni, Islamska država bi širila svoje prisustvo. U al-Dani su iznajmljene dodatne zgrade, podignute crne zastave i blokirane ulice.

Iz gradova u kojima je bilo isuviše otpora, ili nije bilo moguće regrutovati dovoljno pristalica, Islamska država bi se privremeno povlačila. Na početku, njen modus operandi je bio da se širi bez rizikovanja otvorenog otpora, uz tajne otmice i ubistva “neprijateljskih pojedinaca”, pri čemu se javno negirala bilo kakva povezanost sa takvim događajima.

IX

Sirijska avantura: tajne i paralelne veze

Istovremeno, Hadži Bakrova strategija podrazumevala je i održavanje tajnih paralelnih kontakata sa obaveštajnim strukturama zvanične vlade u Damasku. Ovu strategiju on je pažljivo razvijao u toku cele decenije svojih kontakata sa Asadovim obaveštajnim službama.

U 2003. godini režim u Damasku je bio u panici da će tadašnji predsednik SAD, Džordž Buš, posle pobede nad Sadamom Huseinom u Iraku, produžiti sa trupama i u Siriju i smeniti i Asada, o istom trošku. To je, uostalom, bilo vreme kada je Rusija bila mnogo manje zainteresovana za Bliski istok nego danas, i istovremeno, period u kojem su odnosi Rusije i SAD bili mnogo bolji nego što su to postali nakon nacističkog puča u Kijevu, prošle godine. Neke kasnije informacije dobijene iz kruga planera operacije u Vašingtonu potvrdile su nam da je ova opcija zaista, bar za neko vreme, bila razmatrana.

I upravo je ta bojazan diktirala da najviši sirijski obaveštajni oficiri – državni, vojni i partijski – organizuju transfer hiljada islamskih fundamentalista iz Libije, Saudijske Arabije i Tunisa kako bi ojačali snagu al-Kaede u Iraku. Skoro 90% bombaša samoubica ušlo je u Irak preko sirijske rute.

Tajnu operaciju saradnje zvaničnog sirijskog režima i onoga što je kasnije postalo Islamska država koordinirao je Asaf Shawkat (1950) inače muž starije sestre predsednika Bašara el-Asada, Bušre, u to vreme šef sirijske vojne obaveštajne službe. Asaf Shawkat izgubiće život – u tom trenutku kao zamenik ministra odbrane – pod vrlo čudnim okolnostima, jula 2012. godine, u bombaškom napadu izvedenom u toku zasedanja Saveta za nacionalnu bezbednost u Damasku – čime je nestao i ključni svedok ove saradnje.

U toku te operacije razvio se čudan odnos između sirijskih generala, međunarodnih džihadista i bivših iračkih oficira koji su bili lojalni Sadamu Huseinu: bizaran joint venture smrtnih neprijatelja, koji su se više puta sastajali na istoj, bezbednoj lokaciji oko 30 kilometara zapadno od Damaska, u rezidencijalnom naselju Katana, u hotelu Yafour.

U to vreme, primarni cilj je bio da se Amerikancima u Iraku od života napravi pakao. Posle desetak godina, Bašar el-Asad je imao sasvim različit motiv da udahne novi život u ovu čudnu alijansu: želeo je da sebe predstavi svetu kao manje od nekoliko zla. Islamistički teror – što gnusniji tim bolji – bio je, dakle, suviše važno oružje da bi se ostavilo samo teroristima.

Odnos režima u Damasku i Islamske države bio je – baš kao i deset godina ranije – diktiran potpuno taktičkim pragmatizmom. Svaka strana je pokušavala da iskoristi onu drugu u pretpostavci da će iz te saradnje izaći kao jača, sposobna da u konačnici pobedi diskretnog saradnika iz ranije faze.

Prema tome, Hadži Bakr i drugi lideri Islamske države nisu imali nikakav problem da primaju pomoć od Asadovog ratnog vazduhoplovstva, uprkos svom javnom zalaganju za uništenje apostatskih Šiita.

Već od januara 2014. godine – otprilike u vreme kada je Hadži Bakr ubijen u Tal Rifatu – sirijski ratni avioni bi redovno – i isključivo – bombardovali položaje, komunikacije i štabove pobunjenika, baš u vreme kada bi oni vodili najžešće borbe protiv Islamske države. Istovremeno, emir Islamske države je u tom periodu izdao strogu naredbu svojim borcima da se uzdrže od napada na sirijsku vojsku. To je bio tajni aranžman koji je mnogo stranih dobrovoljaca razočarao: oni su Džihad, očigledno, drugačije zamišljali.

Islamska država je tada angažovala čitav svoj potencijal upravo protiv pobunjenika: za samo nekoliko nedelja angažovano je više bombaša samoubica u akcijama protiv pobunjenika nego što je u toku čitave 2013. godine poslato protiv sirijske armije. Delimično i zahvaljujući dodatnim vazdušnim napadima vlade iz Damaska, Islamska država je bila u mogućnosti da, posle smrti Hadži Bakra, povrati teritoriju koju je privremeno bila izgubila.

Ove taktičke promene u savezništvima ništa ne ilustruje bolje od sudbine sirijske 17. divizije. U izolovanoj bazi pored grada Raka, bila je pod opsadom pobunjenika više od godinu dana. Ali tada je Islamska država nanela već opisan strateški poraz pobunjenicima u Raki, i Asadovo ratno vazduhoplovstvo je ponovo moglo da koristi ovu bazu za snabdevanje, bez straha od napada.

Međutim, samo pola godine kasnije, u jesen 2014. godine, nakon što je Islamska država osvojila Mosul u Iraku i preuzela ogromna skladišta oružja u tom gradu, osetila se dovoljno jakom da napadne svoje dotadašnje pomagače. Za samo nekoliko dana, borci Islamske države naprosto su pregazili pozicije 17. divizije sirijske vojske i pri tome hladnim oružjem pogubili sve preživele i zarobljene vojnike, one iste kojima su pomagali do pre samo nekoliko meseci…

X

Internacionalne brigade

Sami borci su na početku ostajali neprimetni. Hadži Bakr i njegova prethodnica, koji su se u Tal Rifat doselili krajem 2012. godine, nisu želeli da sa sobom povedu prekaljene iračke saborce – oni su, čak, izričito i zabranili iračkim islamistima da dođu u Siriju. Isto tako, odlučili su da ne regrutuju isuviše mnogo samih Sirijaca.

Umesto toga, Gospodar senki i njegovi najbliži saradnici izabrali su najkomplikovaniju opciju: odlučili su da na jednom mestu – sticajem okolnosti, to je bila baš Sirija – sakupe sve radikalne islamiste koji su na Bliski istok dolazili iz celog sveta, još od leta 2012. godine.

Studenti iz Saudijske Arabije, službenici iz Tunisa, razočarani prodavci brze hrane iz Londona, automehaničari iz Pariza i lučki radnici iz Marseja, taksisti iz Kaira, krojači iz Novog Pazara i građevinski radnici iz Frankfurta – muslimani cele Evrope i Sredozemlja, bez ikakvog borbenog iskustva, trebalo je da budu osnova za formiranje jedne armije, sa podoficirima izabranim od Čečena i Uzbeka, očvrslih u bitkama. Ova armija bi bila locirana u Siriji, pod komandom iračkih obaveštajaca i oficira.

Već krajem 2012. godine u nekoliko gradova su bili uspostavljeni kampovi za vojnu obuku. U početku, niko nije znao kojoj grupi pripada. Kampovi su bili organizovani po načelima stroge vojne discipline i ljudi u njima dolazili su iz različitih zemalja. Vrlo malo ih je bilo iz Iraka. Niko nije smeo da priča sa novinarima.

Pridošlice bi dobile samo dva meseca osnovne, pešadijske, vojne obuke koja je uključivala i dril bezuslovne poslušnosti centralnoj komandi. Ova manipulacija je bila neprimetna i imala je još jednu prednost: iako na samom početku haotična masa, ono što je na kraju postalo od ovih dobrovoljaca bile su apsolutno lojalne trupe. Ovi stranci nisu znali nikog drugog osim svojih drugova, nisu imali razloga da pruže milost bilo kome, i mogli su biti brzo raspoređeni na veliki broj različitih mesta.

Cela ta organizacija bila je u očiglednom kontrastu sa lokalnim sirijskim pobunjenicima koji su se uglavnom ograničavali na odbranu svojih rodnih gradova, morali da vode računa o svojim brojnim porodicama i pomažu oko poljskih radova.

U jesen 2013. godine, Samirove arhive su sadržavale imena oko 2.650 stranih boraca samo u provinciji Alepo. Tunižani su predstavljali gotovo trećinu tog broja, da bi ih sledili dobrovoljci iz Saudijske Arabije, potom Turci, Egipćani, i – u nešto manjem broju – Čečeni, Evropljani iz različitih zemalja, i Indonežani.

Već u prvim borbenim operacijama, Hadži Bakr je mudro koristio neke jednostavne, i vekovima stare, trikove. Njegovi ljudi su se uvek, i svuda, pojavljivali noseći crne maske, na primer. To im nije samo obezbeđivalo dodatni zastrašujući izgled, već je onemogućilo ma kome da zna koliko ih je, kada, i gde angažovano. Kada bi se, na primer, bataljon od 500 boraca pojavio u pet različitih mesta, jedno za drugim, šta je to značilo? Da Islamska država ima 2.500 boraca? Ili 1.500? Ili samo nešto više od 500?

Pored toga, Hadži Bakrovi špijuni su stalno obaveštavali centralnu komandu o mestima u kojima je stanovništvo bilo slabo, podeljeno ili defetistički raspoloženo, ili u kojima bi izbili lokalni sukobi, omogućavajući na taj način da se Islamska država pojavi kao faktor stabilnosti i nametne svoj autoritet.

XI

Pad Rake: studija slučaja

Raka, svojevremeno miran i gotovo pospan provincijski grad na Eufratu, postao je prototip za ceo mehanizam osvajanja Islamske države. Operacija je počela suptilno, postepeno postajala sve brutalnija, i na kraju je Islamska država pobedila znatno brojnije protivnike bez mnogo stvarne borbe.

“Nikada nismo bili preterano politički angažovani.” – objasnio je jedan lekar koji je uspeo da pobegne iz Rake u Tursku – “Nismo bili ni mnogo religiozni, niti smo se previše molili.”

Kada su iz grada proterane snage vlade u Damasku, marta 2013. godine, gradsko veće je formirano na brzinu. Advokati, lekari i novinari su se organizovali u profesionalne cehove. Uspostavljene su i prve ženske organizacije. Osnovana je i skupština Slobodne omladine, kao i pokret “Za naša prava” i desetine drugih inicijativa. Posle decenija jednopartijskog sistema, sve je tada izgledalo moguće u Raki. I – prema kasnijim svedočenjima izbeglica – upravo taj trenutak “nekontrolisane eksplozije demokratije” označio je i početak pada.

Hadži Bakr je u Raki svoj koncept doveo do krajnjih granica brutalnosti: fazu tajne infilitracije zamenila je faza preventivne eliminacije svakoga ko bi mogao da bude potencijalni lider ili oponent. Prva žrtva bio je tadašnji predsednik gradskog veća, koga su, sredinom maja, oteli maskirani ljudi. Sledeći je nestao brat uglednog pisca. Dva dana kasnije, čovek koji je predvodio grupu koja je po zidovima crtala revolucionarnu zastavu, jednostavno je iščeznuo…

“Imali smo ideju ko je mogao da ga kidnapuje…” – objasnio je kasnije jedan od njegovih prijatelja – “…ali niko se više nije usuđivao da učini bilo šta.” Sistem straha je zavladao. Već u julu 2013. godine broj ljudi koji su nestajali bez traga merio se desetinama, a potom i stotinama. Nekada bi njihova tela bila pronađena – uvek sa odgovarajućom porukom – ali su obično nestajali bez ikakvog traga i glasa.

U avgustu 2013. Hadži Bakrov “vojni savet” poslao je nekoliko vozila kojima su upravljali bombaši samoubice u štabove brigade “Unuci proroka” koja je bila deo Slobodne sirijske armije. Ubijeno je na desetine ljudi, ostali su morali da pobegnu. Istovremeno, pobunjenici iz drugih brigada sve su nemo posmatrali. Hadži Bakr je razapeo paukovu mrežu tajnih aranžmana sa svim pobunjeničkim brigadama, tako da je rukovodstvo svake od njih bilo ubeđeno kako će baš one druge biti meta napada Islamske države, dok će oni sami biti pošteđeni. Divide et impera.

Konačno, 17. oktobra 2013. godine Hadži Bakrovi izaslanici pozvali su sve građanske lidere, sveštenike i advokate u Raki na sastanak. U tom trenutku, neki su smatrali da bi to mogao da bude gest pomirenja. Od tri stotine ljudi koji su učestvovali na tom sastanku, samo dvojica su se usudila da javno ustanu protiv preuzimanja grada od strana Islamske države i kidnapovanja i ubistava počinjenih od strane njenih boraca.

Jedan od te dvojice bio je Muhamed Habajebna, aktivista za ljudska prava i novinar, dobro poznat u gradu. Pet dana kasnije, 22. oktobra 2013. godine pronađeno je njegovo telo – bio je vezan i ubijen iz neposredne blizine, hicem u potiljak. Nekako u isto vreme, svi njegovi bliski prijatelji dobili su identičan anonimni e-mail sa fotografijom njegovog leša. Sama poruka bila je u jednoj jedinoj rečenici: “Da li vam je sada žao vašeg prijatelja?” Za samo nekoliko sati, preko dvadeset demokratskih aktivista pobeglo je u Tursku. Tog dana, demokratska revolucija u Raki se završila. Jedan autoritarni režim zamenjen je drugim, ekstremnim i fundamentalističkim.

Posle kratkog vremena, četrnaest šefova najvećih klanova javno je dalo zakletvu vernosti šefu Islamske države, Abu Bakr al-Bagdadiju. Cela ova ceremonija je pažljivo dokumentovana, tonskim i video snimkom. To su bili šeici istih klanova koji su se prethodno – samo dve godine ranije – zakleli na doživotnu vernost sirijskom predsedniku Bašaru el Asadu…

XII

Dva kovčežića sa zanimljivim dokumentima

Nakon pogibije Hadži Bakra, pobunjenici nisu mnogo pažnje posvetili njegovim papirima. Sa par izuzetaka, oni su bili jedva pismeni, a šifre nikako nisu mogli da razumeju, niti su smatrali da su naročito značajne. Tako je ovaj kovčežić ostao sakriven u pomoćnoj zgradi na imanju, vrlo blizu one u kojoj je Hadži Bakr izgubio život.

Nekako u isto vreme, jedan drugi kovčežić nađen je u samom Alepu, kada je Islamska država bila prinuđena da brzo napusti svoje pozicije i – suočena sa istim problemom koji je istočnonemačka tajna policija imala pre 25 godina – nije imala dovoljno vremena da spali sve dokumente koje nije mogla da ponese sa sobom.

Jula 2014. godine, agent nemačkog BND-a, maskiran u novinara, uspeo je da dođe do jedne stranice ove dokumentacije, nakon dugih i komplikovanih pregovora sa komandom brigade al-Tawhid u Alepu. Autentičnost dokumentacije dugo je proveravana u ispostavi BND-a u nemačkoj ambasadi u Libanu, u bejrutskom predgrađu Rabije.

Tek jula 2014. godine obe strane su na najvišem mestu dobile odobrenje za ceo aranžman primopredaje – jedini dokument koji sirijski pobunjenici nisu dali BND-u bila je lista agenata Islamske države raspoređenih po različitim vojnim formacijama pobunjenika. Oni su tada već uveliko bili likvidirani, ili zavrbovani da rade kao dvostruki agenti.

Pažljiva analiza stotina strana dokumentacije otkriva nam jedan čudesni svet i visoko složen sistem koji uključuje ne samo infiltraciju i nadzor nad svim iole relevantnim grupama u Siriji, nego i nadzor nad svojim sopstvenim ljudima. Arhivisti džihada održavali su, pedantno, dugačke liste koje su sadržale podatke o tome koji su informanti instalirani, kako u pobunjeničke brigade, tako i u vladine milicije. Dokumentacija je čak sadržala i imena onih pobunjenika koji su bili agenti obaveštajnih službi sirijske vlade.

Među dokumentacijom su se nalazila i personalna dosijea svih komandanata Islamske države – čak i srednjeg i nižeg ranga. Tu su i detaljne pismene aplikacije potencijalnih džihadista iz inostranstva, kao što je bio Jordanac Nidal Abu Ejš. On je, kao savestan kandidat, poslao sve svoje dotadašnje terorističke reference, brojeve svojih fiksnih i mobilnih telefona, čak i broj krivičnog predmeta koji se protiv njega vodi u Amanu. Naveo je i svoje omiljene hobije: lov, boks i – naravno – izradu bombi…

Islamska država je želela da zna sve, ali je u isto vreme želela i da obmane svakoga o svojim pravim ciljevima. Jedan profesionalno sačinjen izveštaj, na desetak strana, na primer, pažljivo navodi sve izgovore koje Islamska država treba da upotrebi kako bi opravdala konfiskaciju najvećeg mlina za brašno u severnoj Siriji. Među njima su i sledeći razlozi: zloupotreba i krađa prilikom merenja žita i brašna, i bezbožničko ponašanje radnika u mlinu. Ali, istina je bila mnogo direktnija: sve strateški važne instalacije, kao što su industrijske pekare, silosi za žitarice, generatori… – morale su da budu zauzete, a njihova oprema poslata u neslužbenu prestonicu Islamske države u Raku.

Svako malo, dokumentacija nam otkriva genijalne detalje Hadži Bakrovog plana za uspostavljanje Islamske države – kao na primer da ženidbe pripadnika ISIS-a sa ćerkama iz uticajnih porodica treba podržavati i materijalno podsticati.

Kovčežić iz Alepa tako sadrži i listu od 34 borca koji su želeli da se ožene Sirijkama, pa su tražili pomoć kako bi se skućili: Abu Luqman i Abu Jahja al-Tunis, npr. naveli su da su im potrebni stanovi; Abu Suheib i Abu Ahmed Osama tražili su nameštaj za spavaću sobu; Abu al-Baraa al Dimaschqi tražio je finansijsku pomoć ali i kompletan nameštaj; dok je Abu Azmi zamolio da dobije automatsku mašinu za pranje veša…

XIII

Nasleđe Hadži Bakra: rukovodstvo i strategija

Smrću Hadži Bakra, vrhovno političko i vojno rukovodstvo Islamske države ostalo je bez svog stratega, ideologa i nesumnjivo najsposobnijeg člana. Ipak, i preostala četiri člana “vojnog saveta” zaslužuju kratak osvrt. To su ipak sve ljudi koje je Hadži Bakr lično izabrao:

1- Abu Bakr al-Baghdadi

Njegovo pravo ime je Ibrahim al-Badri, takođe ranije poznat i kao Abu Douaa, profesor islamskih studija i imam džamija u Bagdadu i Faludži, pre hapšenja od strane američkih trupa, 4. juna 2004. godine. Nakon oslobađanja, 2007. godine, uspostavio je miliciju “Sunitske armije” i pridružio se al-Kaedi. Posle smrti Abu Omara al-Bagdadija postao je treći u komandnom lancu al-Kaede u Iraku, da bi 2010. godine postao “emir” a 2013. i “kalif” Islamske države. Danas je prvi čovek Islamske države.

2 – Abu Ayman al-Iraqi

Al Iraki je jedan od ključnih lidera ISIS-a i član “vojnog saveta” organizacije. Ranije je bio pukovnik u obaveštajnim službama iračke protivvazdušne odbrane, za vreme Sadama Huseina, i tada je koristio lažno ime Abu Muhannad al-Suweidawi. Bio je zatvoren od strane američkih snaga u Iraku 2007. godine, i u logorima je proveo tri godine. Posle oslobađanja, 2010. godine, otišao je u Siriju i trenutno komanduje zapadnom grupom brigada Islamske države u Edlibu, Alepu i planinama oko Latakije.

3 – Abu Ahmad al-Alwani

Bivši pripadnik vojske Sadama Huseina, al-Alwani je trenutno član vojnog saveta ISIS-a. Njegovo pravo ime je Waleed Jassem al-Alwani.

4 – Abu Fatima al-Jaheishi

Al-Jaheishi je najpre bio zadužen za operacije ISIS-a u južnom Iraku, a potom se preselio u severni grad Kirkuk. Njegovo pravo ime je Ni’ma Abd Nayef al-Jabouri.

Među ostalim ključnim ljudima u rukovodstvu Islamske države nalazi se i sledećih pet ljudi čiji su identiteti pozitivno utvrđeni, i čije se fotografije prikupljaju, analiziraju i upoređuju sa dostupnim biometrijskim podacima:

• Abu Bakr al-Qahtani, predsednik Religioznog saveta
• Abi al-Athir Amr al-Abassi, rukovodilac odeljenja za medije i propagandu
• Abu Mohammad al-Adnani, portparol
• Abu Ali al-Anbari, rukovodilac Obaveštajne službe
• Omar al-Šišani, komandant grupe divizija u Siriji

XIV

Nasleđe Hadži Bakra: organizacija države

U okviru Islamske države postoje državne strukture, birokratije i vlasti. Ali, takođe postoji i paralelna komandna struktura: elitne jedinice uporedo sa regularnim trupama; dodatni komandanti uporedo sa nominalnim vojnim komandantom, Omarom al-Šišanijem; neformalni centri moći koji premeštaju, unapređuju ili smenjuju provincijske ili gradske emire po svojoj volji. A nekada, jednostavno, odlučuju da poneko od rukovodilaca naprosto iščezne i nikada se više ne pojavi…

Dalje, one ključne odluke se, po pravilu, ne donose u Šerijatskom savetu, nominalno najvišem zakonodavnom i izvršnom predstavničkom telu – nečemu što bi, u tradicionalnoj državnoj strukturi bilo najbliže našem pojmu parlamenta. One su rezervisane za još jedno neformalno i paralelno telo, “ljude koji oslobađaju i vezuju” (ahl al-hall wa-l-aqd), tajni krug čije je ime preuzeto iz srednjovekovnog islama.

Islamska država je sposobna da prepozna sve oblike unutrašnjeg revolta i efikasno ih uguši. Istovremeno, jedna u osnovi hermitska struktura nadzora i kontrole je takođe korisna i za finansijsku eksploataciju svojih stanovnika.

Vazdušni udari SAD i njihovih saveznika su mogli da unište ili privremeno onesposobe naftna polja i rafinerije. Ali nisu mogli da spreče finansijske vlasti Kalifata da uzimaju novac od miliona ljudi koji i dalje žive u regionima pod kontrolom Islamske države – u obliku novih poreza i nameta, ili jednostavno konfiskacije imovine. Islamska država, konačno, zna sve preko široke mreže svojih špijuna i iz podataka otetih iz banaka, katastara i menjačnica. Ona zna ko poseduje koje kuće i koje njive; zna ko ima mnogo ovaca a ko mnogo novca.

Ljudi koji žive na prostoru pod kontrolom ISIS-a mogu biti nezadovoljni svim tim činjenicama, ali je njihov prostor da se organizuju, naoružaju i pobune minimalan. Jedina realna alternativa je da pobegnu sa tog prostora. Kao što ćemo videti u daljem tekstu, Gospodar senki je i tu alternativu bio predvideo, i zamislio kao sastavni deo svoje velike strategije.

Istovremeno, pošto je pažnja Zapada usredsređena prevashodno na mogućnosti terorističkih napada, godinama je potcenjivan sasvim drugačiji scenario: rizik unutrašnjeg muslimanskor rata između Šiita i Sunita. Takav konflikt je, naime, bio ključan faktor koji je Islamskoj državi omogućio taj kvantni skok u razvoju, iz omrznute terorističke organizacije u centralnu vlast.

Već vrlo brzo nakon pogibije Hadži Bakra, linije fronta u Siriji, Iraku i Jemenu postavljene su upravo po ovoj konfesionalnoj liniji, sa šiitskim Avganistancima koji se bore protiv sunitskih Avganistanaca u Siriji, i Islamskom državom koja u Iraku profitira od varvarizma brutalnih šiitskih milicija.

Dokumenti Hadži Bakra su vizionarski predvideli i dalji tok događaja: ovaj stari verski konflikt u okviru Islama nastaviće da eskalira i sa vremenom će se preliti na sve konfesionalno mešovite države, kao što su Saudijska Arabija, Kuvajt, Bahrein i Liban.

XV

Epilog: “Operacija Musa” ili uticaj iz groba

Neposredno po pogibiji Hadži Bakra, januara 2014. godine, pobunjenici u Tal Rifatu zarobili su ženu koja se sa njim zatekla u kući tog kritičnog dana. Njen identitet, kao ni činjenica da li je bila njegova zakonita – a posebno da li i jedina – žena, nisu im bili poznati.

Zanimljivo je, međutim, da je ta žena – čije tačno ime ni danas nije poznato obaveštajnim službama Zapada – nije ostala u rukama pobunjenika duže od nekoliko dana. Vrlo brzo, na obližnjoj sirijsko-turskoj granici, zamenjena je za četvoricu ključnih operativaca Islamske države koji su se dotad nalazili u turskim zatvorima. Ova razmena – po svedočenju jednog od pobunjeničkih komandanata koji je održavao bliske veze sa nemačkim BND-om – aranžirana je na direktno insistiranje vrhova turske vlade, a primopredaji je prisustvovao lično direktor turskog MIT-a, Hakan Fidan.

Ta žena i danas živi u jednoj od vila MIT-a u rezidencijalnom kvartu Istanbula, na Bosforu. Sa sobom nije ponela ništa – osim onoga što je imala u glavi.

Zapadne službe imaju malo ljudskih izvora u turskom MIT-u, vrlo zatvorenoj i strogo kontrolisanoj obaveštajnoj službi. I to malo izvora je pozicionirano relativno nisko. Pa ipak, neki od njih su u poslednjih par meseci omogućili da se prikupe delići šire slike. Ti delići su potom potvrđeni analizom nekih presretnutih komunikacija.

Žena iz Tal-Rifata, ta poslednja osoba koja je videla Hadži Bakra živog i sa njim razgovarala, u Tursku je donela detalje onoga što je Gospodar senki nazvao “Operacijom Musa“ (Mojsije – ZČ) – a koji su u analitičkom odeljenju nemačkog BND-a u poslednjih šest meseci obrađivani kao tzv. “Operacija Armagedon” – plan za migraciju tri miliona izbeglica iz Sirije i Iraka u zemlje zapadne Evrope. Ali, to je već jedna sasvim druga priča…

Gospodar senki je očigledno osećao da je njegovo preostalo vreme bilo kratko, limitirano brojnim činiocima na koje – u haotičnom okruženju u kojem je bio prinuđen da deluje – nije mogao u potpunosti da utiče. I zato je, nakon što je formirao Islamsku državu, izabrao njeno rukovodstvo, ustrojio obaveštajnu službu i osnove vojne organizacije, krajem 2013. godine postavio i svoj testamentalni projekat, kojim je nastavio da – iz groba – utiče na buduće zanimljive događaje.

***

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju R. koji je punih dvadeset pet godina – od 1990. godine – u Službi državne bezbednosti i kasnije Bezbednosno-informativnoj agenciji, rukovodio borbom protiv islamskog terorizma i danas je među desetak najboljih eksperata za ta pitanja u celoj Evropi. R. je u junu ove godine penzionisan, ali sam siguran da ništa od svojih znanja i veština nije zaboravio…

Zahvaljujemo saradnicima u Damasku, Londonu, Bad Pulahu, Istanbulu i Tel Avivu za podatke, procene i fotografije, korišćene u pripremi ovog teksta.