Izlazak iz neistraženih voda: Makedonija okreće kormilo tamo gde pripada

Početkom devetnaestog veka, britanska Kraljevska mornarica imala je fregatu koja se zvala HMS Macedonian. U ratu 1812. godine, ovaj ratni brod zarobljen je kod ostrva Madera u Atlantiku od moćnije američke lađe, USS United States ali njegovo ime posle toga nije promenjeno. HMS Macedonian jednostavno je postao USS Macedonian i ostao u američkoj floti još dvadeset godina. Može se, dakle, reći da su – pre gotovo dva veka – ime Makedonija podjednako voleli, i delili, i London i Vašington.

Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države, tada neprijatelji, danas su bliski saveznici u NATO. Stara pomorska bitka ipak je ostala u našim sećanjima zahvaljujući američkom slikaru Tomasu Birču – njegovo platno je 1961. kupila američka prva dama, Žaklina Kenedi, i ono je bilo deo umetničke galerije Bele kuće sve dok nije prodato na aukciji, 2008. godine.

Hajde da vidimo gde se makedonski nacionalni i državni brod nalazi danas, nakon što je plovio neistraženim i burnim balkanskim vodama punih četvrt veka.

Sredinom juna 2018. godine, dve vlade koje su predvodili premijeri Zoran Zaev (Skoplje) i Aleksis Cipras (Atina) postigle su istorijski kompromis u sporu oko imena, završivši tako jedan star i, po mnogima, iracionalni konflikt između Makedonije i Grčke. Privremeno rešenje, po kojem je zemlja zvana Bivšom jugoslovenskom republikom Makedonijom (BJRM) zamenjeno je preciznijim, geografskim, kvalifikativom: Republika Severna Makedonija (RSM).

Krajem juna i početkom jula 2018. EU i NATO priznale su ovaj ogromni politički uspeh i uputile zvaničan poziv Makedoniji da otpočne proces pregovora za pridruživanje obema regionalnim organizacijama.

30. septembra 2018. više od 91% makedonskih građana koji su učestvovali u referendumu odobrilo je predlog ustavnih promena neophodnih da se implementira Prespanski sporazum. Međutim, samo 37% birača učestvovalo je u ovom referendumu što je otvorilo pitanje njegovog legitimiteta.

Oko dve nedelje kasnije, 19. oktobra 2018, dvotrećinska kvalifikovana većina poslanika makedonskog parlamenta glasala je da počne proces ustavnih promena.

Konačno, 11. januara 2019. godine poslanici makedonskog parlamenta okončali su proceduru ustavnih promena, usvajajući tako novo ime države i otvarajući put svojim grčkim kolegama da, dve nedelje kasnije, ratifikuju Prespanski sporazum.

 

I

Četiri ključna stuba

Postoje četiri ključne tačke koje treba naglasiti u širem kontekstu promenjenih ustavnih rešenja.

Prvo, Makedonija i Grčka nisu pregovarale kao jučerašnji protivnici već, umesto toga, kao sutrašnji prijatelji. Takav pristup bio je jedini koji je od početka mogao da učini preokret mogućim, i konačno je to i učinio. Dok je ovo, na početku, bila samo pretpostavka, sada je i činjenica. Nema bolje potvrde toga od činjenice da su i makedonski i grčki protivnici Prespanskog sporazuma delili isti pristup u pokušajima da mu se suprotstave. Oni su, i jedni i drugi, nastavili da misle u prošlosti umesto u budućnosti – jer, jedini svet koji postoji u njihovim mislima, je svet večnih neprijatelja.

Drugo, preokret iz Prespanskog sporazuma mogle su da naprave samo zaista demokratske vlade – one sa dubokom svešću o poštovanju vladavine prava, ljudskih prava, slobode medija i drugih suštinskih evropskih vrednosti.  Dakle, politički preokret nije bio stvarno moguć pre nastupanja suštinske demokratizacije same Makedonije, do koje je došlo sredinom 2017. godine.

Treće, Makedonija nije usamljeno ostrvo, negde daleko na okeanu – ona se nalazi u samom srcu Balkana, regiona kontaminiranog nacionalističkim, ratnohuškačkim, ksenofobnim i suštinski antievropskim politikama u poslednjih 25 godina. Makedonija je, u stvari, bila prva zemlja u regionu koja je izabrala da, zauvek, napusti takvo okruženje.

Makedonski uspeh će, izvesno, imati dubok uticaj na njene susede, pokazujući im da, se put u Evropu, iako ponekad može da bude naporan, u konačnici daleko više isplati od recikliranja starih nacionalističkih narativa. Makedonija, prema tome, ima potencijal da postane činilac koji menja igru na Balkanu u jednom dubljem, istorijskom smislu, i da tako stane na čelo novih politika u regionu.

Četvrto, izgleda da su šire međunarodne reakcije na Prespanski sporazum, samo potvrdile našu početnu pretpostavku: baš kao što su istinski prijatelji evropske ideje pružili iskrenu podršku dogovoru Ciprasa i Zaeva, tako su i njeni protivnici pokušali da podriju širenje Evrope na Balkan.

Drugim rečima, bitka u Makedoniji nije bitka samo za Makedoniju; pre, to je bitka za duh koji će konačno prevladati u celoj Evropi.

II

Nova paradigma

U stvari, centralno pitanje iza makedonsko-grčkog spora bilo je iracionalno u svojoj suštini u većem delu poslednjih 25 godina. To je bila bitka za helenističko makedonsko nasleđe. Dok istoričari u obe zemlje, baš kao i njihove kolege u ostatku sveta, znaju vrlo dobro da ni savremeni Makedonci ni savremeni Grci nisu autentični naslednici antičkih Grka (ovo ime se, zaista, koristi da označi jednu celu, sada ugašenu, civilizaciju a ne posebnu naciju uporedivu sa modernim nacijama) ovakva pretpostavka je ostala mit u oba društva.

Dabome, mora se prihvatiti i činjenica da nije mali broj savremenih nacija koje se identifikuju, između ostalog, i preko svojih mitova: mnogo Engleza veruje da je Kralj Artur zaista postojao, Španci nastavljaju da sanjare o El Sidu Osvajaču, Švajcarci vole priče o Viljemu Telu, i slično njima, Italijani uživaju kada slušaju o Sicilijanskom Večernjem.

Ovi mitovi, najčešće, nemaju pretežne, ili čak nikakve, veze sa istorijskim istinama, ali ova činjenica ostaje irelevantna: kao što je Fridrih Niče jednom rekao, “baš činjenice su te koje u stvari ne postoje, postoje samo njihova tumačenja.“

Savremena Makedonija, međutim, predstavlja naciju sa vrlo jasnim i osobenim slovenskim obeležjima: Makedonci su, lingvistički, kulturno i istorijski, mnogo bliži Srbima, Bugarima, Hrvatima i Crnogorcima nego Grcima – kako antičkim tako i ovim današnjim. Pored toga, moderna makedonska država je stvorena u antifašističkom ustanku u Drugom svetskom ratu i izgradila je svoju državnost u okviru federalne strukture komunističke Jugoslavije.

Kada je potpisivao Prespanski sporazum, Zaev je učinio jasan izbor: raskidajući sa istorijskim mitovima i birajući umesto njih moderne korene makedonskog identiteta, on je prihvatio da se dovoljno udalji od svog južnog suseda da bi mogao da prestane da se sa njim stalno raspravlja o prošlosti.

Preko, u Grčkoj republici, i Cipras je shvatio jednostavnu istinu: da je samo stabilna i jaka Makedonija na njenoj severnoj granici u najboljem interesu stabilne i jake Grčke. Pošto pomenuti spor nikada nije uključivao teritorijalna pitanja, bilo je lakše za dve strane da prihvate identitetsko razdvajanje na “severnu” (slovensku) i “južnu” (helensku) Makedoniju – razdvajanje koje se već desilo na terenu; u stvari, koje se desilo pre punih sto godina, kada je Otomanska imperija praktično proterana iz Evrope u velikom zajedničkom vojnom poduhvatu srpskih, bugarskih i grčkih armija 1912. godine.

Upravo to je suština nove paradigme koju predstavlja Prespanski sporazum: odustajući od fiktivnih zahteva, koji nisu bili samo irelevantni nego i imaginarni, i Skoplje i Atina su učvrstili svoje međunarodne pozicije oko svojih suštinskih interesa. Najznačajniji od tih suštinskih interesa je, međutim, zajednički i za jedne i za druge: da nastave da žive kao susedi, ali sada u okvirima EU i NATO – dva kišobrana koji imaju dugu i dokazanu istoriju mogućnosti da usaglase razlike.

 

III

Conditio Sine Qua Non

Davne 1973. godine, još kao dečak, putovao sam u inostranstvo prvi put u životu, u Grčku. Izašli smo iz Jugoslavije (i Makedonije) na graničnom prelazu Bogorodica/Evzoni. Naš autobus zaustavio se usred noći i u njega je ušao pospani grčki policajac. Pažljivo je proveravao naše pasoše, tražeći samo jedan mali detalj. Bez obzira što su svi putnici u to vreme imali isti crveni jugoslovenski pasoš, jedan mali detalj je za njega predstavljao razliku: vlasnici pasoša izdatih u Makedoniji imali su slovo “M” na početku serijskog broja; ovo slovo je označavalo federalnu jedinicu čije je ministarstvo unutrašnjih poslova bilo izdavalac pasoša. Grčki policajac odbio je da stavi pečat u pasoše sa slovom “M” i umesto toga stavio ga na komadić papira – uobičajena procedura za sve režime u svetu koji žele da naprave simbolični čin nepriznavanja nekog stranog entiteta.

U to vreme, Grčka je bila pod vlašću pukovnika već šest godina (vojna hunta je zbačena naredne, 1974. godine) i stvaranje tenzija oko Makedonije služilo joj je kao instrument dodatne nacionalne homogenizacije kod samih Grka. Jugoslavija je, međutim, u to vreme bila isuviše jaka da bi uopšte uzimala u obzir grčke pritužbe u vezi jedne od njenih federalnih jedinica, tako da ovo pitanje u stvari nije ni postojalo, sve do 1992. godine.

I Grčka i Makedonija su danas demokratske države; one dele viziju suštinskih evropskih vrednosti: vladavine prava, ljudskih prava, slobode medija, i – na poslednjem mestu ali ne kao najmanje važno – oni dele isto kosmopolitsko, levičarsko i antifašističko nasleđe.

Da li je bilo moguće da se makedonsko-grčki spor razreši bez takvog političkog i ideološkog pejzaža u obe zemlje? Da li bi pregovori ikada doneli plodove da su, umesto Zaeva i Ciprasa, vlade dve zemlje vodila dva staromodna, dosadna, zlom opsednuta desničara, nalik Marin Le Pen i Najdželu Faradžu? Verovatno ne – ili, u najmanju ruku, to je ono što nam nedavna istorija sugeriše.

Politika se, dabome, vodi o činjenicama i interesima; ali pre svega, ona se vodi i o sentimentima. Da bi se stvorilo okruženje u kojem je kompromis moguć i održiv, obe strane moraju najpre da stvore dovoljno pozitivnih sentimenata za takav kompromis u njihovim sopstvenim zajednicama.

U proleće i leto 2018. godine, mi smo svi bili svedoci kako je ekstremna desnica, i u Makedoniji i u Grčkoj, očajnički pokušala da podrije proces približavanja između dve zemlje; kako su oni širili lažne vesti na obe strane; kako su demonizovali obojicu lidera kao nacionalne izdajnike; kako su povremeno pribegavali nasilju, i u Solunu i u Skoplju; kako su sve pomenute događaje koordinirali, i međusobno ali i u okvirima jedne šire, međunarodne anti-evropske alijanse.

Zaista, makedonski i grči ekstremisti demonstrirali su visoki stepen međusobnog razumevanja u svom zlom poduhvatu – baš kao što su to radili i mnogi drugi na Balkanu u poslednjih četvrt veka. Obrazac “najboljih neprijatelja” držao je, a i danas pretežno drži, Balkan u neizvesnosti; da je Prespanski sporazum propao ništa ne bi moglo da spreči da i Makedonija ne ostane u tom regionalnom košmaru.

U tom smislu, demokratija je konačno izašla kao kvalitet koji je trijumfovao, tako što je obezbedila kritičnu političku volju, neophodnu da se prihvate rizici i savladaju tvorci zla na obe strane.

Na ovom mestu, dabome, ostaje jedno terminološko pitanje koje moramo da učinimo malo jasnijom: sam pojam “demokratija”, u ovom kontekstu, ne uzima u obzir samo činjenicu da neka politička opcija, u datom trenutku, ima tehničku većinu u izbornom telu; kao što nas je istorija naučila, na primerima toliko mnogo autoritarnih lidera (ovaj niz niti počinje, niti se završava, samo sa Adolfom Hitlerom), prosta činjenica da neka politička opcija ima većinu ne čini je, automatski, i demokratskom. U slučajevima Makedonije i Grčke, osim većinske podrške koju su obojica uživali u svojim zemljama, Zaev i Cipras su delili i mnogo dublje vrednosti i vizije budućnosti – budućnosti koja će biti zajednička za obe zemlje, i budućnosti koja će biti evropska.

Ova zajednička vizija, Balkana i Evrope podjednako, zahtevala je od obojice lidera da istovremeno ispolje političku i ličnu hrabrost, jer je svaki od njih najpre morao da savlada svoje demone. Konačan uspeh, dabome, bio je zajednički obojici, i bio je moguć jedino kroz njihov zajednički napor. Ovo objašnjava, između ostalog, i zašto su Zaev i Cipras nedavno zajednički predloženi za Nobelovu nagradu za mir od toliko mnogo evropskih parlamentaraca i drugih eminentnih međunarodnih ličnosti.

 

IV

Promena igre na Balkanu

Makedonsko-grčki spor, na žalot, nije jedini koji trenutno postoji na Balkanu. Spor između Beograda i Prištine o statusu Kosova kao i onaj oko unutrašnje političke arhitekture Bosne i Hercegovine, ostaju bolni podsetnici na deceniju etničkih i verskih ratova u regionu.

Neki analitičari, međutim, požurili su da predlože Prespanski sporazum kao idealnu matricu koja bi mogla (i trebalo) da se sledi i u svim drugim delovima Balkana. Ali, da li Sporazum zaista predstavlja neku vrstu čarobnog štapića?

Meni se čini da je ovo pitanje isuviše kompleksno da bi se na njega moglo jednostavno odgovoriti: svaki balkanski spor je specifičan i potrebno ga je razmatrati unutar njegovog sopstvenog geografskog, istorijskog i demografskog konteksta.

Međutim, jedna tačka ne sme nikako biti zamerena: na Balkanu, u ovom trenutku, ne postoji nijedan jedini drugi par stvarno demokratskih vlada, uključenih u međusobne pregovore, kao što je to bio slučaj kod Prespanskog sporazuma.

Zaista, većinu drugih balkanskih vlada (pred)vode lideri i političke elite koje dele mračno nasleđe etničkih ratova 1990-tih. Neki od njih su biološki potomci ratnih lidera, kao što je to vođa bosanskih muslimana, Bakir Izetbegović; drugi su njihovi duhovni sledbenici, koji su se i sami formatirali u jednom inherentno anti-evropskom mentalnom sklopu, kao što je to predsednik Srbije Aleksandar Vučić; treći su i lično vršili ratne zločine, kao što su to sadašnji predsednik i premijer Kosova, Hašim Tači i Ramuš Haradinaj.

U isto vreme, mnogo tih lidera je uključeno u različite korupcijske šeme, i ne mali broj, prema kredibilnim zapadnim obaveštajnim izveštajima, su opasno blizu transnacionalnih mreža organizovanog kriminala – i unutar i izvan regiona.

Ovo mračno nasleđe ima duboke i trajne posledice po javno mnenje, društvene strukture, dominantne simbole i preovlađujuće vrednosti u svim balkanskim zemljama. Ono ostaje jedan od ključnih faktora koji i dalje oblikuje društvene elite i drži ih zarobljenim u onome što je, u osnovi, jedan orijentalan i anti-istorijski mentalni sklop.

Regionalni sporovi, u osnovi isti ili slični makedonsko-grčkom sporu, ostaće u svojoj suštini potpuno nerešivi ako njima nastave da se bave autoritarne vođe. Ova pretpostavka je tačna iz jednog prostog razloga: ove vođe neće generisati pozitivne sentimente u svojim okruženjima i javnim mnenjima da bi rešenja napravili mogućim. Vučić i Tači, na primer, nisu sposobni da reše pitanje Srbije i Kosova, kao što ni Milorad Dodik i Bakir Izetbegović nisu bili sposobni da reše problem unutrašnje arhitekture Bosne i Herecegovine.

Koliko god se svi oni ponekad trudili da u javnosti govore drugačije, svako od njih, u dubini duše, nosi iskrenu mržnju, ne samo prema trenutnoj političkoj zajednici Zapada, nego i prema trajnim vrednostima Zapadne civilizacije. Svi oni intimno žele da zadrže svoja društva zaključanim u noćnoj mori, što duže moguće. Svi oni znaju vrlo dobro da potpirivanje etničke mržnje i straha od novih ratova ostaje njihova najbolja šansa za preživljavanje, u borbi protiv modernosti, protiv evropskih vrednosti i, konačno, protiv njihovih sopstvenih naroda.

Svi oni su takođe svesni da su kriminalizovane elite u zemljama kojima su na čelu ne samo nevoljne nego i nesposobne da izgrađuju društva na temeljnim evropskim vrednostima. Svi oni – da skratimo dugu priču – ostaju duboko ukorenjeni u orijentalni despotizam, kako su taj pojam definisali Gibon, Monteskje, Marks i Vitfogel.

Makedonija bi, dakle, mogla da bude faktor promene igre na Balkanu – ali ne u pojednostavljenom vidu kako to neke briselske birokrate izgleda misle. Prespanski sporazum, sam po sebi, nije matrica ni za koga drugoga. Međutim, način na koji je Makedonija reformisala svoje društvo, ostavljajući po strani nacionalistička sanjarenja i etničku mržnju, i izgrađujući moderno, multietničko, društvo zaslužuje široki krug sledbenika.

U tom smislu, jasno je zašto su balkanski autokrati tako uplašeni tzv. “makedonskog scenarija”: sam koncept koji su Florijan Biber i drugi koji su pisali na stranicama “Horizonata” nazvali “stabilokratijom” je zavistan od stanja permanentne nestabilnosti, večnog rata, ratnohuškačkih narativa i sprečavanja običnih ljudi da se susreću i pričaju jedni sa drugima. Samo na taj način – držeći i svoje narode i celu Evropu kao taoce – balkanske vođe mogu da opravdaju svoj politički monopol.

Zoran Zaev, dakle, zaslužuje trajno priznanje zbog jednog potpuno različitog pristupa: po prvi put od smrti Josipa Broza Tita 1980. godine, jedan politički lider u Makedoniji je zadobio podršku kako etničkih Makedonaca tako i etničkih Albanaca, premošćavajući stare, možda čak i feudalne podele.

Iskreno govoreći, Zaev nije ni imao previše izbora: da je makedonski put u modernost propao u leto 2018. godine, nova mogućnost se ne bi otvorila za života ove generacije – Zapad bi najverovatnije napustio svog nepouzdanog partnera i ponovo spustio gvozdenu zavesu oko ove zemlje, još jednom isključujući Makedoniju iz procesa daljih političkih, ekonomskih i vojnih integracija. Najverovatnije – opet krajnje iskreno – više od jednog zapadnog lidera osećalo bi olakšanje što ne moraju da se bave onim za šta već veruju da će biti još jedan zamoran proces pridruživanja.

Pod takvim okolnostima, verovatno je da bi etnički Albanci u Makedoniji imali zadnje misli i verovali da njihov put u budućnost treba da ide preko Tirane ili Prištine, a ne preko Skoplja. Nedavne ideje o razmeni teritorija između Srbije i Kosova, koje su u poslednjih nekoliko meseci promovisala dvojica lokalnih autokrata, a zastupala nekolicina evropskih i američkih avanturista i promovisali neki međunarodni mediji i instituti mogla je (a zapravo, privremeno i jeste) samo da podstakne take iredentističke težnje.

 

V

Novo Periklovo doba?

Ako ne bi moglo da bude evropske Makedonije, da li bi bilo moguće sačuvati bilo kakvu Makedoniju? Iz više od jednog razloga, obrnuti put nam sada izgleda nemoguć – status kvo ne bi bilo moguće očuvati. Zaev je bio potpuno svestan tog rizika. On se kockao, i dobio.

Međutim, ishod ove kocke nosi i jaku poruku izvan same Makedonije. Ako su etnički Makedonci i Albanci u Makedoniji mogli da se udruže da bi izgradili zajedničku budućnost, zašto, onda, Srbi i Albanci, ili Srbi i Muslimani, ili Hrvati i Muslimani ili, čak, Hrvati i Srbi, ne bi mogli to isto? A ako bi svi oni odlučili da slede “Makedonski scenario”, šta bi onda bio preostali  raison d’être za postojanje drugih autoritarnih vođa na Balkanu?

Jedna zaista multietnička zemlja u srcu Balkana mogla bi lako da započne proces koji bi kulminirao stvaranjem multietničkog Balkana – vizije Poluostrva koja u sebi nosi fascinantno podsećanje na Titovu Jugoslaviju, Periklovo doba koje je iščezlo u poslednjoj deceniji dvadesetog veka.

Dejmon Vilson, izvršni potpredsednik Atlantskog saveta i član Ohridske grupe, postavio je ovu jednačinu na vrlo direktan način, u svom nedavnom govoru u Vašingtonu:

“Slobodni svet se suočava sa prilično ozbiljnim izazovom alternativnog modela rastućeg autoritarizma, koji koristi činjenicu da se demokratije toliko međusobno sukobljavaju unutar porodice. Ključ udara protiv ove pretnje je rešavanje nezavršenih poslova i jasno je da ima nezavršenih poslova u jugoistočnoj Evropi.”

“Makedonski scenario” – da još jednom upotrebimo izraz koji je postao noćna mora za toliko mnogo balkanskih lidera – znači upravo to: samo zajedno, slobodni svet može da se suoči sa korumpiranim autokratskim režimima.

 

VI

Uticaj na širu Evropu i vice versa

Širi uticaj makedonsko-grčkog dogovora i događaja povezanih sa njim se ponekad posmatra na vrlo uprošćen način: sa SAD, NATO i EU, svima poređanim u liniju podrške makedonskoj integraciji u vojnu i političku arhitekturu Zapada, i sa Rusijom, kao glavnim protivnikom tog procesa.

I dok takva izjava ne bi, faktički, bila sasvim netačna, ona opet ne bi mogla ni potpuno da objasni kompleksnost situacije oko Makedonije i Grčke, koje su obe bile izložene različitim napadima i pritiscima u toku većeg dela 2018. godine. Ko god je bio protiv evropskih vrednosti na Starom kontinentu – bili to desničarski ekstremisti u Nemačkoj, revizionisti Viktora Orbana, neofašisti Le Penove i Salvinija, ili austrijski i srpski populisti – vežbao se na grčkim i makedonskim reformistima, pokušavajući da ih uništi. Kao u “Limenom dobošu” Gintera Grasa iz 1979. godine, ko god je mrzeo Evropu nadao se propasti makedonsko-grčkog dogovora.

Zaista, nije teško zamisliti zašto Rusija može da bude protiv proširenja NATO. Međutim, nije tako teško ni zamisliti zašto evropski populisti i ekstremna desnica imaju tendenciju da današnju Makedoniju gledaju na isti način na koji su njihovi ideološki pradedovi gledali Španiju pre Franciska Franka: kao bojno polje.

To može, dabome, da bude i stvar čiste solidarnosti: jedan prominentan evropski populista, bivši makedonski premijer, Nikola Gruevski, morao je da padne sa vlasti da bi Prespanski sporazum mogao da bude postignut. Njemu je bilo suđeno u nekoliko slučajeva koji su izgledali vrlo ružno, od kojih je prvi već bio završen i na osnovu kojeg je bio osuđen da provede izvesno vreme u zatvorskoj ćeliji, kada je kompleksan mehanizam nekoliko tajnih službi zajedno, bio pušten u pogon. Iako nije posedovao pasoš, Gruevski je prošvercovan iz Makedonije jednog vikenda u novembru 2018. godine i prevezen je do Budimpešte, preko Albanije, Crne Gore i Srbije. Po dolasku je dobio azil u Mađarskoj, od strane vlade koju vodi njegov stari populistički prijatelj, Viktor Orban.

Zaista, noćna mora čekanja slične sudbine može da predstavlja razlog za strah kod mnogih drugih evropskih populista, kao što smo videli. Alternativa za sve njih je živa opcija i sve se zaista može ponoviti i u njihovim zemljama.

Međutim, ključni razlog za anti-makedonsku histeriju kod evropskih populista bio je mnogo praktičniji: u susret ključnim izborima za Evropski parlament 2019. godine, oni su očajni da demonstriraju ne samo da su evropske institucije mrtve – moramo da priznamo da one zaista ne funkcionišu baš najbolje – već da je mrtva i sama ideja zajedničkih evropskih vrednosti. Primer Makedonije i Grčke, koji je efikasno demonstrirao upravo suprotno, je upravo ono što evropski populisti nisu želeli da vide.

Sasvim razumljivo, neki mali rat na Balkanu bi njihovim interesima služio još bolje. Simbolični neuspeh napora i Ciprasa (koji je pokazao krajnje strpljenje i diplomatske veštine u upravljanju kompleksnom finansijskom agendom evropskih institucija) i Zaeva (koji je doslovno morao da se tuče i krvavog lica preuzme položaj na koji je izabran) služio bi tom populističkom cilju najbolje.

Zato je sasvim jasno zašto su se ključni sastanci operativaca ruskih tajnih službi i izaslanika bivšeg makedonskog režima održali u Orbanovoj Budimpešti; zašto su se najdivljačkiji napadi na Makedoniju dešavali na naslovnim stranama opskurnih tabloida u Vučićevom Beogradu; i zašto su ruske diplomate morale da budu proterane iz Ciprasove Atine.

Konačno, ova logika uzajamne solidarnosti između balkanskih diktatora može najjasnije da se objasni ponašanjem naslednika Gruevskog na mestu lidera VMRO-DPMNE, Hristijana Mickoskog. Pre nego što se prvi usudio da napusti Makedoniju, drugi je morao da obavi, u to vreme tajne, posete i Orbanu u Budimpešti i Vučiću u Beogradu. U vreme pisanja ovog teksta, novembra 2018. godine, još uvek ništa nije procurelo ni sa jednog od ovih sastanaka: za balkansku Cosa Nostru, omerta je oduvek bila jedini zakon.

***

Bitka u Makedoniji, prema tome, nije samo bitka za Makedoniju – ona je takođe, i pre svega, bitka za duh koji će prevladati u Evropi, u 2019. i u godinama posle nje.

Suočena sa raznim agresijama koje dolaze iz Trampove administracije, gepolitičkim izazovima koji stižu iz Rusije, bezbednosnim iz Turske i ekonomskim iz Kine, Evropa može da preživi samo ako govori jednim glasom. To objašnjava i zašto su svi globalni konkurenti Evrope – Amerika, Rusija i Kina – toliko srećni da je vide još više fragmentiranu i razmrvljenu, i zašto se toliko raduju svakom znaku da EU napušta temeljne vrednosti Unije: antifašističko nasleđe, načelo vladavine prava, ljudska prava, sekularizam, i slobodu štampe.

Izbori za Evropski parlament u maju 2019. godine i dalje su ključni za oblikovanje novog evropskog identiteta. Bez obzira radi li se o Ukrajini, Kosovu, Bregzitu, Kipru, Siriji, Iranu ili transatlantskoj trgovini, sudbina našeg kontinenta će zavisiti od ljudi sposobnih da razumeju šta je sve na kocki i spremnih da se za to bore.

Borba za srca i duše Evropljana je sada u punom zamahu – Francuska, Švedska, Nemačka, Holandija i Slovenija su sve uspele da se odupru četvorici jahača Apokalipse: Nacionalizmu, Ksenofobiji, Populizmu i Partikularizmu. Velika Britanija i Poljska se još bore za svoju evropsku dušu. Italija, Mađarska i Austrija, u ovom trenutku, izgledaju izgubljene – iako se sve ovo uskoro može promeniti.

Borba za vrednosti, u koju je Evropa izvesno ušla, zamenila je stare nacionalne lojalnosti novim, transnacionalnim ideološkim alijanasama, na desnici i na levici podjednako. Do sada, ova borba je uglavnom bila virtuelna: dve strane su ratovale jedna sa drugom kroz medije i preko društvenih mreža, bile su opsednute proizvodnjom spinova i lažnih vesti.

Međutim, ponekad izgleda kao da se stari savet Antona Čehova preselio iz pozorišta u stvarni život: “Ako si u prvom činu okačio pištolj na zid, u sledećem iz tog pištolja treba da bude pucano.” Dva prominentna evropska demokratska političara su tako i ubijena: Srbin Oliver Ivanović u Kosovskoj Mitrovici i Poljak Pavel Adamovič u Gdanjsku. U vremenskom rasponu od tačno godinu dana, obojica su pala kao žrtve atmosfere mržnje i ekstremizma, koju su proizvele, između ostalih, i njihove sopstvene vlade.

Jedna značajna kockica u ovom novom evropskom mozaiku koji se još uvek oblikuje je izvesno i Makedonija – i kao važna tranzitna zemlja i kao potencijalna matrica za dalje promene na Balkanu. U tom smislu, članstva u EU i NATO ostaju dva čvrsta sidra za makedonski državni brod. Članstva u oba bloka poslužiće kao dvostruka garancija: za spoljne granice Makedonije, ali i za njen unutrašnji etnički mir i građansku stabilnost – ta članstva predstavljaju izlaz iz, vekovima starog, balkanskog provincijalnog sveta i put kojim se ulazi u širi evropski svet partnerstva.

Zaista, taj evropski svet je i sam daleko od perfektnog – EU je suočena sa ozbiljnim teškoćama – ali, za Makedoniju, baš kao i za ostatak Starog kontinenta, evropske i evro-atlantske integracije i dalje predstavljaju, kao što je to rekao junak Volterovog “Kandida”, najbolji od svih realno postojećih svetova.

Kao što smo rekli, postoje nedostaci i u tom svetu. Njemu je potreban popravak, koji bi ga učinio funkcionalnijim i bližim problemima običnih ljudi. On mora ponovo prigrliti antifašističko nasleđe na kojem je izgrađena prvobitna Unija i distancirati se od istorijskog revizionizma. Njegova arhitektura bi trebalo da bude jednostavnija i efikasnija.

Sve ove bitke, dabome, daleko su od jednostavnih i lakih, ali je isto tako vredno boriti se u svakoj od njih. Ova borba je moguća jedino iznutra – nikada nijednu zajednicu nije bilo moguće popraviti spolja.

Upravo to je lekcija koju je Makedonija, vodeći svoju borbu protiv sopstvenih starih stereotipa, predrasuda i sujeverja, sama naučila, ali to je i lekcija kojoj je mla Makedonija naučila i ostatak velike Evrope.

***

Ovaj tekst je u originalu objavljen 22. februara 2019. godine, na engleskom jeziku u časopisu “Horizons”, broj 13/2019 pod naslovom:

Leaving Uncharted Waters: Macedonia Sets Sail To Where It Belongs

 

 

IN THE early nineteenth century, the British Royal Navy had a frigate named the HMS Macedonian. In the 1812 war, this man-of-war was captured near Madeira in the Atlantic by a more powerful warship, the USS United States, but its name was not subsequently changed: it simply became the USS Macedonian and remained in the American fleet for another 20 years. So one could say that nearly two centuries ago, the name Macedonia was cherished and shared by both London and Washington.

The United Kingdom and the United States, once adversaries, are now close allies in NATO. The old naval battle nonetheless remains in our memories, immortalized by American artist Thomas Birch—his masterpiece was bought by then-First Lady Jacqueline Kennedy in 1961 and became part of the White House gallery until sold at auction in 2008.

Let us see where the Macedonian state and national ship are today, having sailed through uncharted and stormy Balkan waters for a quarter century.

Continued at:

https://www.cirsd.org/en/horizons/horizons-winter-2019-issue-no-13/leaving-uncharted-waters

Advertisements

Eighty years after Munich, history is repeating itself

As Sir Max Hastings once said: “The very name has become a byword for betrayal: Munich.”

On 30 September, 1938, in the early hours of the morning, British and French prime ministers signed an agreement with Adolf Hitler in Munich, tacitly consenting to the dismemberment of Czechoslovakia. Both feared Soviet Russia more than Nazi Germany. Eleven months later, the whole scenario repeated itself in Moscow, where Ribbentrop and Molotov signed an agreement which sealed the fate of another country: Poland. That time, the USSR was feared more by Western democracies than by Nazi Germany.

The agreements signed in Munich and Moscow led the world directly into the Second World War. They were points of no return. Europe was moonwalking in 1938, just like she did in 1914.

Returning to London, British Prime Minister Neville Chamberlain declared the agreement to be “piece for our time”. Before a grateful crowd, he waved the notorious hand-written piece of paper which he had persuaded the German leader to sign. As we know now, the phrase “our time” meant just eleven months.

Is Europe moonwalking again in 2018? The Munich lessons are, indeed, relevant today once again – and maybe they are even more so today than they have ever been over the past eight decades. Democratic and liberal leaders appear, again, helpless, clumsy, fearful and humiliated when dealing with strongmen; not only with big ones, such as Trump or Putin, but also with regional ones such as Erdogan or Orban, and sometimes even with some very small ones such as Dodik or Thaci or Vucic.

Hysterical crowds are now gathering around Twitter and Facebook, praising every nonsense – providing, of course, that that nonsense was told or written by some strongman, whoever he or she might be. Appeasement – a diplomatic policy of making political or material concessions to an aggressive power in order to avoid conflict – rides again, by and large.

When speaking privately over dinners, European leaders, more often than not, complain about the brave new world, based around fake news and post-truths. The morning after, however, brings them back to the sober reality: Realpolitik prevails, once again, over core values which they cherish.

European liberals and leftists remain hopelessly divided – as, indeed, their grandfathers were eighty years ago – over ideological trifles, while baleful sounds of Gunter Grass’ Tin Drum are echoing throughout our continent. Steve Bannon roams through Europe in a frantic attempt to put sounds together in a symphony of evil, just as Alfred Rosenberg did in 1938.

Some countries decided to fight for their souls. France, Germany, the Netherlands, Sweden, Slovenia and Macedonia, for example, in the last few years have successfully resisted the four horsemen of the Apocalypse: Nationalism, Xenophobia, Populism and Particularism. Some other countries, such as Austria and the US, are still fighting. And the southern and eastern fringes of Europe – Italy, Turkey, Serbia, Hungary, Ukraine and Poland – still need to start their own fights against evils which are both their own but, indeed, common ones, too.

Still, only democratic leaderships are able to resolve the long-standing regional conflicts on an entirely new basis. When signing the Prespa Agreement this June, Greek and Macedonian leaders, Tzipras and Zaev, did just that: they acted as tomorrow’s friends, rather than as yesterday’s adversaries.

Same or similar conflicts, however, appear to be completely unresolvable if handled by authoritarian strongmen. Vucic and Thaci are incapable of solving the Serbia/Kosovo issue, as they both intimately want to keep their societies locked in the nightmare for as long as possible. Both of them know, very well, that ethnic hatred and fears of a new war still remain their best chance against modernity, Europe, and their own peoples, respectively. They also know that the criminalized elites, that they are at the top of, are utterly incapable of building up societies around core European values.

Faced with an aggressive Trump administration, geopolitical challenges from Russia, security ones from Turkey and economic from China, the EU’s Mogherini and Hahn deal with Thaci and Vucic within the same matrix which Chamberlain and Daladier wrongly applied in Munich: if we give them everything they ask for, maybe we’ll be able to preserve the peace? History already provided the answer to that question.

In an increasingly complex world, Europe can only survive if speaking with one voice. That explains why her global competitors – the US, Russia and China – are happy to see Europe fragment itself further, and why they cherish any sign that Europe has abandoned its inherent values of the Union: an antifascist heritage, the rule of law, human rights, secular state and free media.

The elections for the European Parliament, in May 2019, therefore remain crucial for shaping the new European identity. Whether it will be about Ukraine, Brexit, Kosovo, Cyprus, Syria, Iran or transatlantic trade, the fate of our continent will ultimately depend on the people capable of understanding what is at stake and who are ready to fight for it.

As the Athenian general Chabrias said in the 4th century BC (according to Plutarch): “An army of deer commanded by a lion is more to be feared than an army of lions commanded by a deer.” That sentence still remains one of the key lessons from Munich.

***

Ovaj tekst objavljen je u britanskom časopisu Politics First, 29. septembra 2018. godine:

https://www.politicsfirst.org.uk/2018/eighty-years-after-munich-history-is-repeating-itself/

Anatomija spina: vodi li kraljica Elizabeta poreklo od proroka Muhameda?

“Zar Jevrejin nema ruke,organe, udove, čula, naklonosti, strasti? Zar se ne hrani istim jelima i ne ranjava ga isto oružje? Zar nije podložan istim bolestima, i zar ga ne isceljuju isti lekovi? Zar mu nije zimi hladno, a leti vrućina, kao i hrišćaninu? Ako nas ubodete, zar ne krvarimo? Ako nas golicate,zar se ne smejemo? Ako nas otrujete, zar ne umiremo? Pa ako nas uvredite, zar da se ne svetimo?”

(Vilijem Šekspir, “Mletački trgovac”, 1596)

 

I

Mala letnja zabava, od Kazablanke do Karačija

Početkom aprila ove godine londonski Ekonomist je objavio tekst pod naslovom:

“Muslimani razmatraju veze kraljice Elizabete sa prorokom Muhamedom”

https://www.economist.com/middle-east-and-africa/2018/04/05/muslims-consider-queen-elizabeths-ties-to-the-prophet-muhammad?fsrc=scn/tw/te/bl/ed/muslimsconsiderqueenelizabethstiestotheprophetmuhammadisthecaliphaqueen

Ovaj članak, koji je izazvao popriličnu zabavu u muslimanskom svetu, od Kazablanke do Karačija, višestruko je zanimljiv, a i paradigmatičan.

Najpre, sama priča (pričica, pre bismo mogli da kažemo) na kojoj se članak zasniva, predstavlja skup toliko bizarnih detalja da je, već i samo zbog toga, zanimljiva za čitanja – koje ionako ne uzima previše vremena.

Drugo, diskurs koji se ovim tekstom indirektno postavlja ponovo problematizuje, iako u sasvim novom kontekstu, jednu tradicionalnu temu iz viktorijanske ere: odnos Britanije i Islama.

Konačno, tekst je dragocen kao ilustracija dva nova fenomena – a oba su danas globalna, šira i od Britanije i od Islama (iako su i Britanija i Islam, sve više, fenomeni i sami po sebi): proizvodnje lažnih vesti i funkcije istorije u postmoderni.

Hajde najpre da pogledamo činjenice, ili bar ono što imamo od njih. Posle ćemo se baviti njihovim tumačenjima.

 

II

Kako je Zaida postala Izabela?

U Sevilji, koja se tada (u XI veku) nalazila u muslimanskom delu onoga što će tek četiri veka kasnije postati Španija, živela je izvesna Zaida, arapska princeza.

Ostalo je nejasno da li je Zaida bila ćerka izvesnog Al Muatamida bin-Abada, emira Sevilje, kako su to kasnije tvrdili kastiljanski istoričari, ili je bila udata za njegovog sina, Abu al-Fataha al Ma’muna, emira Kordobe, kako su tvrdile njihove arapske kolege. Tu činjenicu, inače presudnu za proveru autentičnosti hipoteze o kojoj piše Ekonomist, nije moguće potpuno utvrditi na osnovu dostupnih istorijskih izvora. Sasvim je moguće da se (videćemo iz dalje priče) Zaida i sama različito predstavljala, u raznim vremenima i na raznim mestima. Pretpostavimo, makar zanimljivosti dalje priče radi, da je prva pretpostavka tačna (ili bar verovatnija od druge).

Nesporno je, međutim, da je sam Al-Muatamid bio vazal vladara hrišćanske Kastilje, kralja Alfonsa VI, kome je morao da plaća veliki godišnji danak. Ovaj finansijski teret iscrpeo je budžet male Sevilje i sukob je postao neizbežan – kad je danak prestao da se plaća, Alfonso je opseo Kastilju sa svojom vojskom, 1085. godine. Zaida je tada imala petnaest godina.

Nemoćan da se odbrani sam, Al-Muatamid je u pomoć pozvao svog kolegu, Jusufa ibn Tahfina, vladara Maroka, sa druge strane uskog Gibraltarskog moreuza. Jusuf je vladao većom i moćnijom zemljom, imao više vojske, odavno gledao u bogate iberijske provincije na severu, i poziv je jedva čekao. Već naredne, 1086. godine, u Bici kod Sagrahasa, Al-Muatamidova i Jusufova vojska odsudno su porazile hrišćanske snage kastiljanskog kralja Alfonsa i njegovog aragonskog kolege, kralja Sanča Ramireza.

Na prvi pogled izgledalo je da je budućnost Sevilje i njenog vladara ružičasta – uspeli su da se odbrane i više neće morati da plaćaju mrski danak. Međutim, novi arapski saveznici sa juga nisu došli da bi se tek tako vratili. Najpre su se učvrstili u pograničnom gradu Algesirasu, a potom, videvši koliko je Al-Muatamid zapravo slab, Jusuf narednih godina nastavlja sa pritiskom da mu prepusti Sevilju. Pet godina kasnije, 1091. godine, Jusufovi Berberi iz Maroka zauzimaju grad i pljačkaju ga, a Al-Muatamid, da bi spasao živote svoje porodice, odlučuje da im samu tvrđavu (tzv. Alkazar Sevilje) preda bez borbe.

Da ovog puta učini ono isto što i šest godina ranije – potraži pomoć na drugoj strani, kod hrišćanskog komšije Alfonsa u Kastilji – ne pada mu na pamet. U hronikama je ostalo zabeleženo šta je tom prilikom rekao svom sinu Rašidu:

“Nemam nikakve želje da me potomci žigošu kao čoveka koji je Andaluziju izručio nevernicima. Neću da se moje ime proklinje sa svake islamske propovedaonice. I, što se mene tiče, pre bih bio gonič kamila u Africi nego svinjar u Kastilji.”

Al-Muatamid je u toj rečenici, prilično dobro, predvideo svoju sudbinu: Berberi su ga odveli u zarobljeništvo, u grad Agmat na krajnjem jugu Maroka. Tamo je i umro (neki istoričari tvrde – istina bez preciznih dokaza – za ta vremena nešto vrlo verovatno: da je bio ubijen), četiri godine kasnije, 1095. godine, u svojoj pedeset petoj godini. Tamo je, u jednom predgrađu Agmata, i sahranjen.

Ova priča se, sada, dodatno komplikuje: lepa princeza Zaida (u vreme kada su Berberi osvojili Sevilju imala je dvadeset jednu godinu) očigledno nije bila oduševljena sudbinom koja je čekala muške članove njene porodice. Kastilja joj se više dopadala od peska Afrike, i u metežu koji je nastao beži na sever, na dvor istog onog kastiljanskog kralja Alfonsa XII sa kojim je emirat Sevilje ratovao pre nekoliko godina.

Tamo vrlo brzo postaje njegova ljubavnica, a nekoliko godina kasnije – nakon prelaska u hrišćanstvo uzima ime Izabela (Elizabeta) – i žena. Treća ili četvrta po redu, to nije sasvim tačno utvrđeno – jer je ostalo nejasno da li je Alfonso imao ukupno pet ili šest žena. Samo dve godine kasnije, 1093. godine, ona mu rađa i jedinog sina – Sanča Alfonseza – a potom i dve ćerke: prvo 1101. (ili 1102) godine Sanču a godinu dana kasnije i Elviru. Prilikom ovog trećeg porođaja, 1103. godine, ranija princeza Zaida od Sevilje a sada kraljica Izabela od Kastilje, i umire – u svojoj tridesetoj trećoj godini. Alfonso se ženi ponovo, nekom Italijankom Beatričom, ali ni to nije od važnosti za dalju priču.

Na Zaidinom/Izabelinom grobu ostalo je zapisano, nedvosmisleno jasno, njeno poreklo:

“H.R. Regina Elisabeth, uxor regis Adefonsi, filia Benabet Regis Sevillae, quae prius Zayda, fuit vocata”

(Njeno veličanstvo kraljica Elizabeta, žena kralja Alfonsa, ćerka Aben-abeta, kralja Sevilje, ranije zvana Zaida)

***

Pre nego što krenemo dalje, do današnje britanske kraljice Elizabete, zaustavimo se malo na ovih trideset godina. Postavlja se, naime, pitanje da li je i sam Al-Muatamid bio potomak proroka Muhameda, kao što to piše u tekstu u londonskom Ekonomistu? Nema nikakvog spora, on sam je često tvrdio, i ostalo je to zapisano u mnogim hronikama i spisima iz tog vremena, da je direktan potomak Prorokove ćerke Fatime.

Međutim, Al-Muatamid, iako je, kao što smo videli iz ranijeg teksta, bio patriotski opredeljen, nije nikako bio zatucani pripadnik islamske veroispovesti. Bio je, na primer, poznat kao neumereni konzument vina. Bio je, pored toga, i homoseksualac od rane mladosti: u hronikama je ostalo zabeleženo njegovo nežno prijateljstvo sa svojim tutorom, Abu Bakr Muhamedom ibn-Amarom, poznatim arapskim pesnikom tog doba, sa kojim je “posle jedne noći poezije i vina spavao na istom jastuku”. Al-Muatamidov otac Abad II je bio tako ljut da je pesnika posle proterao iz Sevilje – to progonstvo je trajalo desetak godina, da bi ga, posle očeve smrti, Al-Muatamid pozvao da se vrati, imenovao za premijera, a na kraju njihove burne veze udavio golim rukama – ali svi ti detalji, ma koliko sami po sebi bili zanimljivi, nisu od presudnog značaja za ovu našu priču pa ćemo ih izostaviti.

Vratimo se na osnovnu tezu: da li se možda Al-Muatamid lažno predstavljao kao direktan potomak Fatime, ćerke proroka Muhameda? Da li je to činio svesno ili nesvesno? Sa prilično liberalnim shvatanjem Islama (Al-Muatamid nije bio samo, hm, alkoholičar i homoseksualac nego i izuzetno obrazovan čovek za vreme u kojem je živeo) on teško da je imao preterane verske kočnice svojoj prilično bujnoj mašti.

Ali, hipoteza nema samo probleme sa psihologijom, nego i sa matematikom: od smrti Fatime do rođenja Al-Muatamida prošlo je četiri stotine godina. Arapsko osvajanje Iberijskog poluostrva počelo je 711. godine, dakle oko osamdeset godina posle Muhamedove (i Fatimine) smrti. Abu al-Kasim Muhamed ibn-Abad (Al-Muatamidov deda), osnivač Abadidske dinastije u Sevilji, rođen je 984. godine, dakle sto sedamdeset godina posle dolaska Arapa u Španiju. Ni on, a ni njegov sin Abad II (Al-Muatamidov otac) nikad nisu govorili da su potomci Fatime.

Dakle, kao i toliko puta u istoriji, suočavamo se sa ekscentričnom, teorijski mogućom ali sasvim nedokazanom, tvrdnjom.

 

III

Vekovi koji nedostaju: sve rupe u porodičnom stablu

Posle ove digresije, vratimo se na osnovni tok priče iz Ekonomista: jedna od ženskih potomaka Zaide/Izabele, Izabela Perez od Kastilje, udala se 1372. godine u Engleskoj, za Edmunda od Lenglija, vojvodu od Jorka. Za njihovog sina, Ričarda od Kanisburga, erla od Kembridža, pretpostavlja se da jeste, vrlo daleki doduše, predak Elizabete Druge.

Hipoteza (čiji su se autori potrudili da naprave i celo porodično stablo, počevši od Proroka Muhameda do Elizabete Druge, i tako grafički ilustruju svoje tvrdnje) ovde se suočava sa novim izazovima.

Naime, dotična Izabela Perez od Kastilje je navedena kao osma generacija od Zaide/Izabele. Problem se, međutim, pojavljuje već kod prve: Sanča Alfonsez, drugo dete Zaide/Izabele, rođena je negde 1101. ili 1102. godine (u hronikama i crkvenim knjigama zapisane su obe godine) a umrla prilično mlada, već 1125. godine. U porodičnom stablu, međutim, kao datum njenog rođenja navodi se 1154. ili 1155. godina, a kao godina smrti 1208. godina. Tako je njeno navodno rođenje smešteno preko pola veka nakon stvarnog rođenja ovog deteta, a njena smrt skoro osamdeset godina nakon smrti ove mlade žene. Istovremeno, navodi se da je ona rođena čak pola veka od smrti njene majke (1103) i oca (1109). Da li je ova greška učinjena slučajno?

Prava Sanča Alfonsez (1101/1102 – 1125) rodila je u braku sa Rodrigom Gonzalesom od Lare, kraljevskim namesnikom u provinciji Leon (Kastiljom i Leonom tada je vladala Sančina polusestra Uraka) tri ćerke: Elviru, Sanču i Uraku – sve tri za sedam godina koliko je prošlo od njene udaje (1118) do smrti (1125). Tri izabrana imena nisu bila slučajna: Elvira je bila Sančina mlađa sestra, tada još živa – kraljica Sicilije a Uraka polusestra.

Međutim, u porodičnom stablu koje citira Ekonomist, fiktivna Sanča Alfonsez (ona rođena 1154/55) rodila je jednog sina, Rodriga Rodrigeza od Lare, pri čemu se ne navodi ko je bio njegov otac. On je, tamo opet tako piše, imao ćerku Sanču. Tačno je da su se imena članova vladajućih porodica, i muška i ženska, u ranoj srednjovekovnoj Španiji često ponavljala. Ne možemo se, međutim, oteti utisku da se ovde ne radi o običnoj koincidenciji, već da su autori porodičnog stabla u stvari Sančinog muža predstavili kao njenog sina, a njihovu zajedničku ćerku kao njenu unuku. Motiv je, naravno, sasvim jasan, i identičan onom iz prethodne laži, o godinama Sančinog rođenja i smrti: u nedostatku primarnih istorijskih izvora bilo je neophodno pokriti period od nekih tri stotine godina, sa dovoljnim brojem generacija koje su nedostajale.

Ali, hajde da se vratimo datumima čija je verodostojnost potvrđena poveljama, hronikama i crkvenim knjigama srednjovekovne Španije: utvrdili smo da je Sanča Rodrigez de Lara, unuka Zaide/Izabele mogla biti rođena najkasnije 1125. godine, kada je umrla njena majka Sanča Alfonsez. Istovremeno, znamo da je Marija Huana de Padilja, ljubavnica kralja Petra “Surovog” od Kastilje i majka Izabele Perez od Kastilje koja se udala u Engleskoj, rođena 1334. godine.

Hajde da opet ostavimo po strani već hronične nekonzistentnosti u navođenju imena: majka Marije Huane de Padilja, baka Izabele Perez koja se udala u Engleskoj, nije se zvala Marija Fernandez de Henestroza, kako to navodi Ekonomistovo porodično stablo nego Marija Gonzales de Henestroza. Ona je rođena 1317. godine.

Suočavamo se, stalno, sa jednim mnogo ozbiljnijim problemom.

Između rođenja ove dve žene, Sanče Alfonsez (1125) i Marije Fernandez (1317) u istoriji je protekao period od dve stotine godina. U porodičnom stablu Ekonomista, ceo taj period pokriven je sa samo dve generacije: Aldoncom Gonzales i Aldoncom Ramirez.

Podsetimo se: govorimo o vremenu u kojem je ljudski život, a naročito život žene, bio mnogo kraći nego danas – brojne epidemije kuge, visok stepen smrtnosti žena pri porođaju, praktično nepostojeća zdravstvena zaštita. Devojka se udavala već u četrnaestoj godini, žena od trideset godina je smatrana prilično starom, četrdesetu je malo koja doživela. Da je porodično stablo Ekonomista tačno, bilo bi neophodno da je svaka od dve Aldonce živela po sto godina – dva do tri puta duže od njihovih vršnjakinja.

Istina je, čini nam se, ovde prilično jednostavna: porodičnom stablu Ekonomista naprosto nedostaje dovoljno žena (ili, svejedno, muškaraca), za najmanje još tri ili četiri generacije, da bi se period od dve stotine godina dovoljno ubedljivo pokrio. Ti ljudi, jednostavno, ne postoje, i to je četvrta uzastopna, i izgleda najkrupnija, slabost u ovoj konstrukciji.

Kako je, dakle, bilo moguće da se ceo tok priče, sa početka XII veka odjednom prenese u početak XIV? Sanča Rodrigez de Lara, čukunbaba Marije Fernandez de Henestroza čija se unuka Izabela udala u Engleskoj 1372. godine, zaista je postojala, ali je rođena neutvrđene godine između 1166. i 1174. godine. Ćerka Zaide/Izabele, koja je nosila isto ime i prezime, rođena je 1101. ili 1102. godine. Ovih sedamdeset godina, koje stalno nedostaju u Ekonomistovom porodičnom stablu mogu se objasniti samo na jedan logičan način: u pitanju su dve potpuno različite osobe, istog ili vrlo sličnog imena, koje su živele u sasvim različitim vremenskim periodima.

Autori Ekonomistovog porodičnog stabla su toga savim svesni, i zato – od već pomenute Sanče Alfonsez u XII veku (čije su godine rođenja i smrti netačno navedene, bez obzira o kojoj od dve žene se radilo) pa sve do Ričarda od Kanisburga, rođenog pred kraj XIV veka, ni kod jedne druge osobe navedene u porodičnom stablu nema ni godina rođenja i smrti, ni podataka o oba njena roditelja. Kao što smo videli, sve te osobe su stvarno postojale, i svi ovi podaci su dostupni. Ali, da su i oni uneti u stablo, onda bi se pojavila već pomenuta rupa od sedamdeset godina i cela ova prevara bi postala isuviše očigledna.

Čak i da je Al-Muatamid zaista vodio poreklo od proroka Muhameda i njegove ćerke Fatime, čak i da je Zaida/Izabela bila njegova ćerka a ne snaja, njena unuka Sanča Rodrigez nije ona Sanča Rodrigez čija se čukununuka udala za Edmunda od Lenglija 1372. godine.

Ma koliko bi možda bilo zabavno da je britanska kraljica Elizabeta Druga zaista daleka rođaka svojih kolega, marokanskog kralja Muhameda VI i jordanskog kralja Abdulaha, ali i iranskog vrhovnog verskog vođe, ajatolaha Ali Hamneija, to jednostavno nije tačno.

 

IV

Naravoučenije (1): anatomija spina

Spin kojim smo se danas bavili nije, međutim, uopšte umotvorina dvadeset prvog veka –  i to je objektivno najzanimljivije otkriće do kojeg smo došli u ovom malom istraživanju. Njega je prvi put pomenuo, još 1986. godine, britansko-američki finansijer, novinar, izdavač i samoproklamovani ekspert za genealogiju, Harold Bruks-Bejker, u privatnom pismu tadašnjoj premijerki Margaret Tačer.

Margaret je pismo odmah odložila u arhivu sa ostalim sličnim glupostima, verovatno se pri tome slatko nasmejavši – bila je to godina kada se ona bavila prvim ozbiljnijim privatizacijama javne infrastrukture, angažovanjem kraljevskog ratnog vazduhoplovstva u bombardovanju Gadafijeve Libije i pokušajima da otvori kanal pregovora sa IRA-om. Navodi u pismu, takođe, nisu zainteresovali nijedne britanske novine sredinom osamdesetih: bilo je to vreme kada su čak i one neozbiljne novine na Ostrvu bile dovoljno ozbiljne da tako nešto nikada ne bi ni pomislile da objave – o Ekonomistu da i ne govorimo. Ne zbog toga što bi ih neko proganjao ili tužio, nego zato što bi ih njihovi čitaoci ismejali i prestali da kupuju.

Harold Bruks-Bejker se ovom temom u narednih dvadesetak godina do mile volje zabavljao u krugu prijatelja, čitajući svoje pismo premijerki po klubovima za džentlmene i uz porto posle večera. Svi su ga shvatali samo kao odličnu zabavu. Onda je Harold umro, 2005. godine, a isto tako i Margaret Tačer, 2013. godine.

A 2018. godine, kada već više ni pošiljac ni primalac pisma nisu bili među živima da posvedoče o kontekstu u kojem su bizarni navodi izneti, sadržina pisma se, odjednom, ponovo pojavila, ovog puta prezentovana kao “najnovije naučno otkriće”.

Pričica je, dakle postojala, zatrpana negde pod hrpom sličnih gluposti: o Hitleru koji nije izvršio samoubistvo u bunkeru u Berlinu, nego i dalje živi pod lažnim imenom na nekom neodređenom i neodredivom mestu u Latinskoj Americi; o Merilin Monro koja se nije ubila u trenutku depresije nego je glavom platila ljubavnu vezu sa Kenedijem; o Vinstonu Čerčilu koji je istovremeno bio i sin srpskog kralja Milana Obrenovića i otac Josipa Broza Tita; o Slobodanu Miloševiću i Željku Ražnatoviću koji i danas žive, promenjenih fizionomija i pod lažnim imenima, u Moskvi i na Kipru.

Vreme postmoderne je sve ove pričice izvuklo iz opskurne zone u kojoj su se godinama i decenijama nalazile – zone urbanih legendi, rekla-kazala priča i kafanskih fantazmagorija – pod reflektore glavnih tokova istorije. Jer, što je danas nešto neverovatnije, u to se više veruje – baš zato što je neverovatno. Za Okamovu oštricu se valjda misli da je neka nova marka žileta?

Pod te reflektore glavnih tokova istorije ovakve pričice dolaze, između ostalog, i na stranicama listova kao što je londonski Ekonomist. Svakako, tema je isuviše intrigantna da ne bi mogla da proda bar jedan broj lista. Za naredni, biće već izmišljena, ili negde iskopana, neka druga.

U trci između elektronskih i štampanih medija, u opsesiji da se reaguje već u narednom minutu, i u terabajtima raznog materijala, naravno da nije moguće proveriti bilo šta. Fenomen lažnih vesti nije samo proizvod i oruđe državne propagande i nekih tajanstvenih, mefistofelski zlih, ljudi, već je i prirodna posledica automatizacije i tehnologizacije ljudskog saznanja.

Hajde da napravimo mali misaoni eksperiment: znamo da su Luterovih devedeset pet teza pokrenule nemačku Reformaciju, rasprave Džona Loka i Dejvida Hjuma Američki rat za nezavisnost, spisi Voltera i Rusoa Francusku revoluciju, a Lenjinove Aprilske teze Oktobarsku? U vreme kada je širenje, posedovanje, pa i samo čitanje nepodobnog teksta moglo da odvede na lomaču, a gotovo sigurno u zatvor, neki ljudi su sve te ideje ipak posedovali, čitali, prihvatali i širili dalje. Na kraju su u njih poverovali milioni.

Ali, da li bi takav efekat ovih tekstova bio moguć da je, u vremenima Lutera, Loka, Hjuma, Voltera, Rusoa i Lenjina, postojao internet? Šta bi se u tom slučaju uopšte sa njima desilo? Najverovatnije, Sveta Inkvizicija i svi feudalni evropski dvorovi ne bi imali nikakve potrebe da ih zabranjuju i uništavaju, a njihove autore i propagatore hapse ili spaljuju – naprosto bi ih zatrpali u velikoj masi mejnstrim budalaština gde ih niko ne bi ni primetio.

Na većinu problema i dilema savremenog sveta čovečanstvo već danas ima odgovore: oni su tu, oko nas, predstavljaju rezultate strpljivih istraživanja sprovedenih primenom naučnih metoda i godina preispitivanja i provera. Svi oni su već objavljeni u raznim knjigama i časopisima, na naučnim skupovima i konferencijama, na sajtovima, blogovima i tvitovima. Samo što ih niko ne primećuje: zatrpani su, kao što rekosmo, u velikoj masi mejnstrim budalaština. Baš kakva je bila i ova kojom smo se danas bavili.

Spin je, dakle, nužna posledica površnosti, karakteristike tako imanentne duhu ovog novog vremena u kojem živimo. Zašto bismo bilo šta istraživali detaljno, ako se time već pozabavio neki novinar u svom tekstu? Zašto bismo uopšte i pročitali bilo koji tekst, ako sve već možemo saznati iz njegovog naslova? Zašto bismo kliknuli na link, ako je dovoljno pogledati fotografiju ili karikaturu? Sve te radnje traže neko vreme, a mi nemamo dovoljno vremena. Mi moramo da već u narednom danu, ponekad i u narednom satu, trčimo za novim spinom, pa onda onim sledećim, i tako u nedogled.

Sučeljavanje argumenata, ta osnovna odlika intelektualaca još od Spinoze i Dekarta, zamenila je borba za utiske. Za stavove formirane na osnovu površnih, olako formiranih i visoko emocionalnih utisaka. Bez obzira da li se radi o Amerikancima ili Rusima; hrišćanima, muslimanima ili Jevrejima; vernicima ili ateistima; levičarima, liberalima, konzervativcima ili fašistima – novo vreme ne traži od nas da te pojmove razumemo, a još manje da kritički istražujemo oblike njihovog postojanja i međusobne interakcije u stvarnosti – dovoljno je samo, da ne kažemo dozvoljeno je samo, da o njima zauzmemo svoje stavove. Pri tome je sasvim svejedno da li će ti stavovi u nekom konkretnom slučaju biti pozitivni ili negativni – važno je samo da su oni čvrsti i neupitni. Što manje znamo o suštini stvari, to će i naši stavovi biti čvršći, manje upitni, manje podložni relativizaciji ili, ne daj bože, kompromisu.

Novo vreme ne voli razmišljanje, njemu su potrebni vojnici.

 

V

Naravočenije (2): o funkciji istorije u postmoderni

Engleska, nemačka ili holandska Elizabeta, francuska, španska ili italijanska Izabela, srpska, ruska ili bugarska Jelisaveta, mađarska Eržebet, češka Eliška ili turska Eliša – sve je to isto žensko ime, koje vodi poreklo od jevrejske Elišebe čije je originalno značenje, etimološki, bilo “Bog je moja zakletva”.

Videli smo kako je jedna muslimanska Zaida u toku svog, ne tako dugog, života postala hrišćanska Izabela. Osam vekova islamsko-hrišćanskih sukoba na Mediteranu poznaju još hiljade takvih, baš kao i hiljade obrnutih, primera. Kao što ih poznaju i na drugim delovima dugačke granice između dva sveta: od Portugalije i Španije, preko južne Italije, Grčke, istočne obale Jadrana, Balkana i Panonske nizije, pa sve do Karpata, ukrajinskih stepa, Krima i planinskih venaca Kavkaza.

Granica Islama i Hrišćanstva, u stvarnom životu, vekovima nije bila čvrsto povučena linija, a još manje zid koji se nije mogao preći – naprotiv, ona je bila jedan ceo svet za sebe, svet sa svojim običajima i pravilima, svojim slikarima i pesnicima, matematičarima i astronomima, kartografima i pomorcima, herojima i razbojnicima. I sa svojim ljubavnim pričama, naravno. Dve civilizacije jesu međusobno ratovale, ali su i učile jedna od druge, razmenjivale kulturna i naučna dostignuća, mešale uticaje, od poezije do arhitekture.

Tek negde posle Bitke kod Lepanta, na samom kraju XVI veka, dakle tek onda kada su veliki ratovi između dve civilizacije na Mediteranu konačno prestali, formiraju se moderni narativi – i kod hrišćana i kod muslimana podjednako i istovremeno – zasnovani na fikcijama o međusobnoj isključivosti. Teritorije, osvojene ili odbranjene svejedno, trebalo je dodatno konsolidovati – kulturno i duhovno. Najbolje oruđe za tu konsolidaciju bilo je brisanje svih sećanja na sličnosti i hiperbolizacija svake, pa i one najmanje, razlike.

Obe civilizacije su se zatvorile u sopstvene verske, kulturne i ideološke stereotipe. Granica koja je vekovima bila svet za sebe, sada je postala zid. U dva konzervativna društva, stanovništvo koje je živelo sa svake strane tog zida učvršćavalo je svoj sumnjivi identitet dodatnim radikalizmom. Periferija je postala najradikalnija u odbrani dominantne ideologije centra, centar je dodatnu potvrdu ispravnosti sopstvenog puta tražio, i nalazio, u radikalizmu periferije.

Tako su formirani i narativi: sveštenici su počeli da prepravljaju stare hronike, književnici da opisuju podvige heroja, slikari i vajari da ih idealizuju na platnima i u mermeru, arhitekti da projektuju nove i veće kupole crkava i minarete džamija, lingvisti da pedantno traže, i proteruju, tuđice u jezicima.

Upravo na takvim narativima su konačno oblikovane političke i kulturne elite ranih modernih država na Mediteranu – u Portugaliji, Španiji i Italiji, kasnije i u Grčkoj – na jednoj strani, i razvijene otomanske feudalne države na drugoj strani. Oni su kasnije, u devetnaestom veku, dodatno pojačani dominantno britanskim diskursom o tzv. Orijentalizmu – počev od Lorda Bajrona preko Lorensa od Arabije do Agate Kristi.

U drugoj polovini dvadesetog veka, na talasu dekolonizacije, masovnog ekonomskog i tehnološkog razvoja i globalizacije Evrope, u jednom trenutku je izgledalo da su ti narativi ipak stavljeni u arhivu istorije – baš kao što je, u to vreme, i Tačerka u svoju arhivu stavila pismo luckastog samoproklamovanog genealoga.

Međutim, vek u kojem danas živimo pokazuje da je to očekivanje bilo preuranjeno: današnja kriza Evrope je velikim delom posledica njene neuspele opsesije da svoj identitet pronađe ekskluzivno na hrišćansko-centričnim osnovama, baš kao što su i krize kroz koje prolaze Egipat, Turska, Pakistan, i mnoge druge islamske zemlje, posledica neuspeha da svoje identitete pronađu na osnovama ideje o kalifatu, mrtve već gotovo jedan vek.

Strah od migranata nije prevashodna rezultanta bezbednosnih ili finansijskih rizika nego osećaja kulturne i identitetske nesigurnosti, baš kao što je i strah od dominantnog Zapada, razvijan kroz sećanja na iskustva kolonijalizma i neokolonijalizma, proistekao iz istog takvog osećaja.

Na izvestan način, oba sveta ponovo proživljavaju jedan sličan proces: krizu modernizacije, ispoljenu kao krizu identiteta.

U tom kontekstu i treba tumačiti bizarno oduševljenje izazvano, kako na hrišćanskom Zapadu tako i na muslimanskom Istoku, ovom bizarnom pričicom o britanskoj kraljici Elizabeti kao direktnom potomku proroka Muhameda: ona je toliko zgodna za današnje iracionalno vreme, toliko se uklapa u ponovo preovlađujuće stereotipe, da bi je naprosto bilo potrebno izmisliti – da već nije, kao što smo videli, već decenijama postojala.

Jer, zamislimo za trenutak, šta bi se desilo čak i da je ova pričica potpuno tačna? Da li bi ona promenila išta, i u glavnim tokovima istorije i na glavnim tačkama mape koja predstavlja našu današnju stvarnost? Da li bi mogla da pruži bilo kakvo drugačije objašnjenje prošlih događaja ili da drugačije anticipira one buduće? Da li bi neko zaista, na osnovu nje mogao da pomisli kako bi se na Vestminsterskoj opatiji u Londonu moglo podići minare, kao pre šest vekova na Aja Sofiji u Carigradu, sa kojeg će hodža od Kenterberija pozivati vernike na molitvu?

***

Ova priča posvećena je mom prijatelju Elviru Eminbegoviću iz Novog Pazara, jednom racionalnom čoveku u iracionalnim vremenima. Elvir za sebe ne misli da je potomak proroka Muhameda. Čak ni preko kraljice Elizabete…

Vajmarska senka nad Brandenburškom kapijom: kraj ere Merkel

 “Uvek sam želela da znam sa čim ću se sledećim suočiti, čak i ako je to bilo pomalo štetno za spontanost. Strukturiranje mog života i izbegavanje haosa bilo je važnije.”

(Angela Merkel, u intervjuu za Blumberg, 2013)

 

I

Na sutrašnji dan pre dvanaest godina – 22. novembra 2005. – Angela Merkel je izabrana za kancelarku Savezne republike Nemačke, kao prva žena u istoriji ove države. Za ovih dvanaest godina predvodila je tri vlade, promenila četiri predsednika države i u političku penziju ispratila brojne svoje koleginice i kolege. Danas je šef vlade sa najdužim stažom u celoj Evropskoj uniji.

Sve tri dosadašnje vlade Angele Merkel bile su koalicione – to je, manje ili više, postala konstanta posleratnog nemačkog političkog života – jer ni u jednim izborima dosad koalicija CDU/CSU nije dobila apsolutnu većinu. Nije ih dobila ni na poslednjim parlamentarnim izborima, u septembru ove godine, i većina analitičara, kako nemačkih tako i međunarodnih, očekivala je još jednu koalicionu vladu koju bi, po četvrti put, predvodila Angela Merkel.

Pre dva dana su, međutim, propali pregovori o formiranju ove vlade. Po prvi put, u pregovorima su učestvovali predstavnici čak četiri izborne liste koje su osvojile poslanička mesta u Bundestagu. Po prvi put, političke razlike između te četiri liste, bile su nepremostive, čak na nekoliko bitnih tačaka. Po prvi put, po svemu sudeći, u istoriji Nemačke, biće ponovljeni parlamentarni izbori, početkom sledeće godine.

Mnoge nemačke, evropske i svetske novine već su na svoje naslovne strane stavile: kraj ere Merkel. Pošto se radi o lideru najmoćnije države Evropske unije, neki su počeli da govore i o kraju te unije – bar onakve kakva je ona bila u proteklih dvanaest godina. Hajde da pogledamo činjenice.

II

Najpre, potrebno je razdvojiti dve stvari: prvo, koji je politički profil same Angele Merkel; koje su ključne determinante koje opredeljuju način njenog razmišljanja i funkcionisanja; vrednosti koje deli i ciljeve za koje se zalaže. I drugo, sa kojom Nemačkom i Evropom se ona suočava danas na odlasku, i koliko su one različite od Nemačke i Evrope koje je zatekla kada je preuzela dužnost pre dvanaest godina.

Profil Angele Merkel opredeljuju tri osnovne odrednice.

Prvo, ona politički razmišlja u etičkim, a ne u ideološkim kategorijama. Ova činjenica – neki su je nazvali i „unutrašnjim kompasom“ – je delimično posledica njene luteranske vere, a delimično i mentalnog nasleđa iz socijalističke mladosti. „Dugovati je loše“; „Pomoći onima kojima je potrebno je dobro“; „Sloboda je bolja od ropstva“; „Stabilnost je važnija od slobode“, i tako dalje. Kredo Angele Merkel nije, dakle, skup zaokruženih političkih, a još manje ideoloških, principa, nego nekoliko, na prvi pogled nasumično izabranih, jednostavnih vrednosnih sudova. Nijedan od njih, uzet sam za sebe, nije sporan. Nisu sporni ni svi zajedno. Oni mogu svi savršeno da funkcionišu u redovnim situacijama, kada međusobno nisu suprotstavljeni. Problem, međutim, nastaje u situacijama koje su vanredne, kada ti principi dolaze u koliziju jedni sa drugima.

Drugo, Angela Merkel razmišlja reaktivno, a ne programski. Ona političku scenu posmatra kao naučnik opitne kuniće u laboratoriji. Pažljivo posmatra, dosta čita, predviđa događaje i nema predrasude. Od birača ne očekuje da podrže njen program – jer, zaista, nikada nije ni imala program – nego da podrže nju, na osnovu poverenja da će biti u stanju da se nosi sa svakodnevnim teškoćama.

I treće, Angela Merkel je više sklona da se odvoji od konflikta nego da se angažuje u njegovom rešavanju.

Poznata je, na primer, anegdota kako je Angela Merkel izbegla da bude saradnik istočnonemačke tajne policije Štazi, iako je to bio uobičajen uslov za njeno zaposlenje kao asistenta na Tehničkoj školi u Lajpcigu, 1978. “Ne mogu da čuvam tajnu, od mene nikada neće biti dobar špijun” rekla je tada Merkelova oficiru koji je bio zadužen da je vrbuje.

Tako je i nastavila u toku narednih četrdeset godina: težnja da sebe postavi na distancu od problema obeležila je sve tri njene vlade. Ta distanca, međutim, nije značila samo prosto izbegavanje konflikata, nego i traženje kompromisa, uvažavanje razlika i – naročito za današnju populističku histeriju Trampovih tvitova i Erdoganovih hapšenja – jedno pristojno ponašanje i poštovanje zakona. Bar u Nemačkoj.

Nijedna od navedene tri odrednice nije, sama po sebi, ni pozitivna ni negativna, one su više odraz unutrašnje strukture ličnosti nego političkog opredeljenja. Formirajući se u periodu između pada dve velike ideologije – o onom iz 1945. je slušala od svog oca, luteranskog sveštenika, onaj iz 1989. je posmatrala sama – Merkelova je bila svedok kako se vernici, u velikim potresima, brzo i lako pretvaraju u nevernike. Zato, verovatno, nije ni imala ambiciju da u okviru svoje stranke stvara nove vernike i piše nove biblije.

I zaista, ono po čemu će Nemci zapamtiti Angelu Merkel biće brojni kontroverzni potezi: političar desnog centra koji je u zemlju pustio milion i dve stotine hiljada izbeglica; lider slobodnog sveta koji je postao sinonim za pasivnost (u nemačkom jeziku je, inače, nedavno skovan i neologizam merkel, koji znači upravo to); liberalni heroj koji je glasao protiv predloga zakona o istopolnim pbrakovima….

Ponekad je, zaista, podsećala na gazdaricu krčme koja očekuje lojalnost od svojih gostiju ne zato što se u njoj toči baš najbolje pivo u gradu, nego zato što je poznaju, veruju joj da je pivo sveže i da ih neće prevariti u računu.

Ako je u nečemu bila uspešna, Merkelova je bila uspešna u pretvaranju politike u naviku, a sopstvene stranke u cipelu koja jeste malo iznošena, ali je zato bar dobro razgažena pa neće da žulja.

III

Način razmišljanja koji ju je odlikovao u unutrašnjoj politici primenila je i u spoljnoj.

Uzmimo primer Balkana, koji nam je blizak: činjenica da su bivši četnici, ustaše, mudžahedini i balisti, duhovna i biološka deca najgorih zločinaca iz 90-tih, sada svi zajedno „evropejci“ i „reformatori“ i da sarađuju u okviru tzv. Berlinskog procesa je nesumnjivo njena zasluga (ili krivica, već zavisi ko kako gleda na ovu činjenicu); poruka svakoj od balkanskih zemalja, posle svakih izbora, da napravi tzv. „veliku koaliciju“ bila je njena poruka; ideje da se regionalni konflikti rešavaju veštačkim smanjivanjem tenzija (formiranjem sasvim bespotrebnih regionalnih tela, ili projektovanjem skupih autoputeva kojima se niko neće voziti) bile su njene ideje.

Uostalom i sama činjenica da su zemlje na tzv. Balkanskoj ruti migranata (Makedonija, Srbija, Hrvatska, Slovenija) u toku 2015. godine pokazale iznenađujuće human standard ponašanja prema nevoljnim putnicima sa Bliskog istoka, takođe je zasluga Angele Merkel.

Policije balkanskih zemalja, inače, uživaju da maltretiraju, reketiraju i povremeno tuku svoje sopstvene građane već stotinama godina unazad – jer, zašto bi inače neko bio žandar ako ne da bi nekažnjeno pretukao nekoga ko to nije – i može se samo pomisliti šta bi one tek radile migrantima, koje pola balkanskih policajaca ionako smatra za neke poluljude. To što su se, u svim ovim zemljama, svi oni ponašali uglavnom pristojno, migranti mogu da zahvale samo strahu koji je (tada još uvek) Angela Merkel uterivala u njihove lidere…

Ispostaviće se, na kraju, da su sve to bile zablude, plaćene uglavnom novcem nemačkih poreskih obveznika i izgubljenim iluzijama o Evropi kod mnogih mladih ljudi Balkana.

Balkan je ostao gde je bio, siromašan, podeljen i podatan velikim imperijalnim silama. Na kraju ere Merkel Nemačka ima mnogo manje uticaja na Balkanu nego na početku te ere. Poluostrvo se vratilo Amerikancima, Rusima i pomalo Turcima: etičnost je morala da ustupi mesto praktičnosti.

Na drugom ključnom ispitu svoje spoljne politike – u ukrajinskoj krizi – Merkelova je takođe pokazala visok stepen strpljivosti u pregovorima sa Putinom, za koje njeni američki partneri (tada, a i sada) naprosto nisu imali dovoljno živaca.

Baveći se Ukrajinom, Angela Merkel je, htela ne htela, morala da prihvati i njen duboki, endemski i patološki neonacizam kao saveznika. Formiranje neonacističkog ukrajinskog društva bila je cena antiruske mobilizacije na kojoj je insistirala Viktorija Nuland i američka administracija posle 2014. godine. Angela tu nije ništa mogla da uradi i kukasti krst je iz Kijeva krenuo na zapad Evrope, lančano kontaminirajući Baltik, Poljsku, Mađarsku, Hrvatsku…

U odmeravanju evropskih sankcija prema Rusiji morala je da odmerava interese svog krupnog biznisa (kojem je dozvoljavala izuzetke) i sitnog (kojem nije). Severni tok 2 je tako nastavljen da se gradi, ali farmeri nisu mogli da izvoze paradajz u Rusiju. Merkelova je razmišljala uprošćenom, binarnom, logikom: ako nekoga već treba zaštititi, bolje je da to budu oni koji mogu više da izgube.

Na kraju, pokazalo se da je u Nemačkoj ipak više onih koji uzgajaju paradajz nego onih koji grade gasovode, i ta činjenica se odrazila na izborne rezultate u septembru.

Za sve to vreme, ukrajinsku krizu ipak nije rešila i morala je da prihvati da ona uđe u fazu tzv. „zamrznutog konflikta“. Umesto toga, ušla je u novu krizu, onu oko ljudskih prava sa Erdoganom, i jednu polu-krizu, onu oko klimatskih promena sa Trampom. Nije rešila nijednu od te dve: i Erdogan i Tramp su još uvek tamo gde su i bili, a gde ona uskoro više neće biti.

Brz i lak poen opet je tražila na Balkanu, vršeći jak pritisak na postizanje tzv. srpsko-albanskog „istorijskog dogovora“, što je bio samo smokvin list za priznanje Kosova od strane Srbije. U velikoj meri, i ideju da se koegzistencija Srbije i Kosova u Ujedinjenim nacijama traži u prizmi odnosa između dve Nemačke sedamdesetih godina prošlog veka, diktiralo je njeno okruženje.

Tom cilju bili su podređeni i svi drugi – Merkelova je davala političku podršku raznim Vučićevim vladama, od kojih je svaka bila gora od prethodne, iako je malo verovatno da bi ona sama dozvolila da centar Hamburga, Bremena ili Libeka noću poruše nepoznati ljudi pod fantomkama, kao što su porušili centar Beograda.

Među Srbima je tako stekla brojne i iskrene neprijatelje – od nacionalista do liberala podjednako – a među Albancima nije stekla prijatelje: oni su oduvek više voleli Amerikance.

Na kraju, nije dobila ni taj brz i lak poen: po svemu sudeći, više neće biti nemački kancelar a srpsko-albanski sporazum još uvek neće biti postignut, kao što ni autoput Niš-Priština-Drač neće odmaknuti dalje od konferencija za štampu.

IV

U celini, današnja Evropa i svet su se za dvanaest godina presudno promenili u odnosu na Evropu i svet Buša mlađeg, Blera i Širaka, koje je zatekla kada je preuzela dužnost 2005. godine. Promenili su se, gotovo svuda, na gore, i to je verovatno jedina stvar oko koje bi se danas složili i Nemci i Rusi, i Grci i Italijani, i Srbi i Mađari. Svi mi smo mnogo bolje, bezbednije i elegantnije živeli 2005. godine nego danas. Svima nama je te 2005. godine već 2010. izgledala neuporedivo bolje nego što nam danas izgleda 2022.

U tom smislu, tužna slika Evrope koju će zateći naslednik Angele Merkel na mestu nemačkog kancelara, negde na proleće 2018. godine svakako jeste i njena krivica, ali nikako nije samo njena. Ni drugi svetski i evropski državnici nisu pokazali zrelost primerenu vremenu u kojem živimo – Merkelova je u tom smislu bila čak bolja od mnogih. Površnost Dejvida Kamerona i Tereze Mej u odnosu na Čerčila, ili Sarkozija u odnosu na De Gola, da i ne poredimo Trampa sa Kenedijem, bila je svakako mnogo grotesknija od nedostataka Merkelove ako bismo je poredili sa Adenauerom.

U svojoj poslednjoj fazi – od Trampovog izbora, pre godinu dana – Angela Merkel je volela kada bi je novinari proglašavali „liderom slobodnog sveta“. Bilo je u tom samodopadanju nečega nevinog i naivnog u isti mah, podsećanja na dane sopstvenog detinjstva u kojem je tu titulu viteza na belom konju, u sredini u kojoj je živela, imao Džon Kenedi: “Ich bin ein Berliner”.

Bio je ovo i paradoks koji je označio kraj ere Merkel: malograđansko društvo, čiji je oportunizam ona sama pothranjivala dvanaest godina, nije moglo da shvati domete te poruke:

Neka o Trampu brinu Amerikanci, a o Bregzitu Englezi, neka Ukrajinci sami brane dve ili tri zarozane palanke na rubu njihove – ionako isuviše velike – zemlje, neka Srbi i Albanci sami postižu svoje sporazume, ako uopšte hoće to da rade, neka lenji Grci sami vraćaju svoje dugove. Što bismo se mi Nemci oko toga brinuli više od svih njih, ako nikoga od njih za to ionako nije briga?

Pokušavajući da vodi jednu, u osnovi, liberalnu politiku u konzervativnoj i često ksenofobnoj stranci, Angela Merkel nije mogla da se osloni na ideologiju koju nije ni imala. Nije mogla da se osloni ni na saveznike, jer je Evropsku uniju još odavno učinila samo jednom od svojih brojnih bezličnih kancelarija i agencija. Imala je na raspolaganju samo svoj sopstveni brend, a on bi – posle punih dvanaest godina – bio potrošen i u mnogo manje burnim vremenima.

Nemačka u svoj vakuum moći nije ušla u nedelju. Ušla je odavno, a u nedelju je to samo postalo vidljivo prosečnom čitaocu novina. Taj vakuum će trajati najmanje do marta ili aprila sledeće godine kada bi, po najbržem scenariju, mogla da bude formirana nova nemačka vlada. Bez obzira da li će na ponovljenim parlamentarnim izborima listu svoje stranke ponovo predvoditi Angela Merkel ili će joj baroni stranke, medija i krupnog kapitala u međuvremenu diskretno sugerisati da je vreme za penziju, fragmentacija nemačke političke scene će se neizbežno nastaviti.

A već sada, ta scena opasno podseća na Vajmarsku Nemačku sa početka tridesetih godina prošlog veka, i na scene iz „Limenog doboša“ Gintera Grasa.

I to je ono što Angela Merkel ne samo da vrlo dobro oseća, nego i nosi u svom sopstvenom porodičnom nasleđu. Radnja Limenog doboša se, naime, događa u nekadašnjem Dancigu, gradu koji je vekovima bio jabuka razdora između Nemaca i Poljaka, gradu u kojem je počeo Drugi svetski rat, gradu u kojem je rođena njena majka i u kojem je jedno vreme, kao policajac, radio i njen deda, Ludvig Kazmierčak, poreklom Poljak…

***

Objavljeno 21.11.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/11/kraj-ere-merkel-2/

Turski gambit u njujorškoj sudnici: čudnovati slučaj Reze Zaraba

27. novembra ove godine u Njujorku počinje jedno suđenje zbog kojeg, već preko godinu dana, Redžep Tajip Erdogan ima košmarne snove. Ko je Reza Zarab, čime se sve bavio i koliko je novca platio gospođi Erdogan?

Američki istražitelji raspolažu sa podacima o četiri pasoša ovog kontroverznog biznismena: iranskom, azerbejdžanskom, turskom i makedonskom.

Prvi je dobio po osnovu rođenja: 12. septembra 1983. u iranskom gradu Tabrizu.

Drugi je dobio po poreklu svojih roditelja: njegov otac, Husein Zarab, bio je u Bakuu sve do 2011. godine, mada je od 2005. bio u bliskom kontaktu sa tadašnjim iranskim predsednikom Mahmudom Ahmadinedžadom.

Treći pasoš, turski, dobio je ženidbom sa turskom pop zvezdom Ebru Gundeš, 2008. godine, sa kojom je 2011. dobio i dete u Istanbulu, gde mu je bilo poslednje prebivalište pre hapšenja.

Kako je, zašto i od koga dobio četvrti pasoš – makedonski – i da li je to imalo veze sa iznošenjem novca iz ove zemlje za vreme režima Nikole Gruevskog, kao i druge detalje u vezi sa tim, trenutno ispituju američki istražni organi.

Kada je 19. marta 2016. godine uhapšen u Majamiju na Floridi, Reza Zarab je verovatno mislio da Amerikanci o njemu znaju mnogo manje. Prevario se. Podaci o mreži koju je u Istanbulu godinama gradio u cilju izigravanja američkih sankcija protiv Irana bili su im sasvim dobro poznati.

Mehanizam koji je Reza Zarab razvio bio je u suštini jednostavan: iranski novac koji (zbog američkih sankcija) nije imao pristup u međunarodnu mrežu za bezgotovinsko plaćanje (SWIFT) prebacivan je fiktivnim kompanijama u Kini i Turskoj, i korišćen za kupovinu zlata. Zlato kupljeno tim novcem potom je prebacivano nazad u Iran, preko Dubaija. Prema podacima iz istrage koji su procureli, radil se o 110 milijardi američkih dolara.

Optužnica na 28 strana koja mu je saopštena – zavera radi kršenja sankcija protiv Irana, pranje novca i bankarska prevara – mogla bi, ako sve njene tačke budu dokazane, da mu donese čak sedamdeset pet godina zatvora.

Pod uslovom, naravno, da pre izricanja presude ne prihvati da bude zaštićeni svedok i ne progovori o mnogo krupnijim figurama u ovoj igri.

Za puštanje iz pritvora, u junu prošle godine, advokati Reze Zaraba ponudili su jemstvo od čak pedeset miliona američkih dolara. Predlog je odbijen…

Na dan Zarabovog hapšenja, akcije turske Halkbanke pale su čak 20%. Rojters je nedavno objavio vest da je šest turskih banaka – a Halkbanka na prvom mestu među njima – suočeno sa kaznom američkih finansijskih vlasti od čak pet milijardi američkih dolara zbog kršenja sankcija protiv Irana. Kazna u tom iznosu, da se ne lažemo, ravna je zatvaranju banke.

Kako se u ovoj aferi ponašao Redžep Tajip Erdogan je jedno drugo pitanje, kojim se trenutno bave zajednička radna grupa obaveštajnih struktura NATO pakta, CIA-e i američkog tužilaštva. Odgovor na to pitanje će, u velikoj meri, dopuniti psihološki profil turskog lidera koji je već napravljen, i opredeliti dalji modus operandi Zapada u odnosu na Tursku.

Tekst Vašington posta koji vam danas predlažemo za čitanje sadrži nekoliko pikantnih detalja koji su iz različitih kancelarija, krajem septembra ove godine, dati novinarima…

https://www.washingtonpost.com/amphtml/opinions/global-opinions/the-man-at-the-crux-the-of-us-turkey-dispute-is-about-to-go-on-trial/2017/10/12/92c4c7a2-af96-11e7-be94-fabb0f1e9ffb_story.html

Najpre, Erdogan je javno rekao da “to nije slučaj koji interesuje Tursku”. Pa ipak, prilikom susreta sa potpredsednikom Bajdenom, i u dva poslednja telefonska razgovora sa predsednikom Obamom, krajem prošle godine i početkom ove godine, tajno je molio za njegovo puštanje.

U oktobru 2016. je turski ministar pravde, Bekir Bozdag, imao tajni sastanak sa svojom američkom koleginicom, Loretom Linč. Jedina tema njihovog razgovora bilo je puštanje Reze Zaraba iz pritvora. Neuspešno.

Baš negde u to vreme, između američkih izbora u novembru prošle i Trampove inauguracije u januaru ove godine, i Erdoganova supruga Emina je u privatnom razgovoru tražila Zarabovo puštanje od žene Džil Bajden, žene Džoa Bajdena. Bio je to ishitren i potpuno pogrešan potez – on je američke istražitelje samo naveo da počnu da ispituju podatke o finansijskom poslovanju Eminine fondacije…

U međuvremenu, dosije protiv Reze Zaraba se u Njujorku povećavao. Američki istražitelji došli su do pisma iz 2011. godine koje su njegovi roditelji uputili guverneru Centralne banke Irana, u kojem potvrđuju da je njihov sin spreman za “ekonomski džihad” protiv SAD. Tekst tog pisma je kasnije pronađen u njegovom laptopu.

U Rezinom laptopu je pronađeno i mnogo drugih zanimljivih stvari, između ostalog i onaj krunski dokaz koji je tražen mesecima: podaci o donaciji od četiri i po miliona američkih dolara koje je njegova kompanija, Royal Maritime A.S, dala fondaciji Emine Erdogan. Zanimljivo, ova donacija je koincidirala sa početkom aktivnog učešća Halkbanke u kršenju sankcija protiv Irana…

Posle Trampove pobede u novembru 2016. godine Reza Zarab je, kao jednog od svojih advokata, angažovao i Rudija Đulijanija, bivšeg gradonačelnika Njujorka. Da, onog istog Đulijanija koji je aprila 2012. godine dolazio i u Beograd, lobirao za Srpsku naprednu stranku a krajem prošle godine pominjao se kao kandidat za najviše funkcije u Trampovoj administraciji. Nije, kao što smo videli, dobio nijednu funkciju. Nije isto tako uspeo ni da oslobodi Rezu Zaraba iz zatvora.

Uspeo je, međutim, da se tajno sastane sa Erdoganom i diskutuje slučaj. I taj sastanak je CIA nepogrešivo dokumentovala. Paukova mreža oko turskog lidera ostajala je na prvi pogled neprimetna, ali je postajala sve gušća.

Za vreme sastanka sa Trampom u maju ove godine, Erdogan je ponovo zahtevao puštanje Zaraba. Tramp je izrazio “razumevanje” za ovaj slučaj, ali od razumevanja slaba vajda. Američki tužioci su, potom, kao demonstraciju koliko im je stalo do Trampove zabrinutosti, uhapsili i zamenika generalnog direktora turske Halkbanke, Mehmeta Hakana Atilu.

Erdogan je potom, u nastupu nekontrolisanog besa, uhapsio jednog američkog sveštenika – nesrećnik se zatekao u Turskoj – Endru Bransona, u nadi da će moći da trguje sa zatvorenicima: Bransonova sloboda za Zarabovu.

Na ovu ponudu odgovoreno mu je, međutim, još jednom optužnicom. U septembru ove godine, okružni tužilac za južni deo Njujorka optužio je bivšeg turskog ministra privrede Zafera Čaglajana, za saučesništvo u Zarabovoj zaveri.

Sveštenik je ostavljen svojoj sudbini. Za karijeru sveštenika je, uostalom, sasvim dobro da budu mučenici. Ako će još biti mučenici u zatvoru nevernika, to ih može vinuti pravo u legendu…

Da li je Reza Zarab zaista samo biznismen umešan u brojne koruptivne skandale ili je visoki operativac iranske tajne službe, VAJA? Ili je bio žrtva ambicija svog oca Huseina koji je svojevremeno pomagao Ahmadinedžadu da razvija iranski nuklearni program? Ili je, možda, bio sve to pomalo?

Kako je osoba takvog profila mogla da uspostavi kontakte u Istanbulu koje je uspostavila, od 2008. kada je došla u taj grad? Kako je, uprkos upozorenju Hakana Fidana, direktora turske tajne službe MIT, dobila tursko državljanstvo? Kako je u svoju mrežu uplela čak trojicu turskih ministara, vrh najveće banke i suprugu šefa države?

Sva ova pitanja zanimaju američke istražitelje, ali zanimaju i sve one koji se ozbiljno bave analitikom turske države i njenih slabih tačaka. A očigledno, baš kao i u svakoj drugoj diktaturi, najslabija tačka Erdoganove Turske nije nikakva ideologija ili nacionalni interes nego – obična korupcija.

Ali ipak, ono što Redžep Tajip Erdogan nikako nije uspevao da shvati – i iz te njegove početne greške proistekle su i sve dalje – bilo je kako američki predsednici (najpre Obama, pa onda Tramp) ne znaju detalje ovog slučaja, kad on zna detalje svakog turskog slučaja koji ga zanima. Kako oni ne mogu da utiču na svoje tužioce, kad on može. Kako se njihove žene ne primaju novac od opskurnih likova, kad njegova prima.

Ne shvatajući te fundamentalne razlike između funkcionisanja moderne države i srednjovekovnog sultanata, Erdogan je bio ubeđen da ga i Obama i Tramp, zapravo, obmanjuju. A oni su, zapravo, bili apsolutno iskreni…

Tako je, već godinu i po dana, Erdogan uvek za korak iza ovog bizarnog niza događaja koji se pred njegovim očima odigravaju oko Reze Zaraba. I tako će doživeti i svoje novo iznenađenje – 27. novembra ove godine…

***

Objavljeno 29. oktobra 2017. na portalu http://www.mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/10/turski-gambit-u-njujorskoj-sudnici-27-novembar-2017/

Original falsifikata: nepostojeći intervju bivšeg šefa MI6 na Internetu

“Opasno je dozvoliti publici da dođe iza scene. Ona lako izgubi iluzije i onda je ljuta na vas, jer ono što je volela bila je iluzija.”

(Somerset Mom)

 

U subotu popodne među bolje obaveštenim pripadnicima tzv. “obaveštajne zajednice”  u više zemalja počeo je da kruži intervju koji je Ser Džon Skarlet, bivši direktor MI-6, dao za britanski list Gardijan.  U ovom intervjuu on je novinaru Krisu Ejmsu pričao o planovima za fragmentaciju Rusije iz vremena dok je bio na čelu britanske spoljne obaveštajne službe (2004-2009). Pominjao je i svoje kontakte sa američkom CIA-om, Saudijskom Arabijom i Turskom, sa ciljem da se ekstremni islamisti infiltriraju u konfliktne zone na Kavkazu i odatle otvore rat sa Rusijom na tzv. južnom frontu.

U tekstu se govori i o tzv. “revoluciji ruža” u Gruziji 2004. godine kada je na vlast došao prozapadni predsednik Mihail Sakašvili, o planovima za odsecanje Rusije od pristupa Crnom moru, za provociranje oružanih sukoba između Rusije i Ukrajine, kao i za uspostavljanje američkih obaveštajnih instalacija u Južnoj Osetiji, konfliktnom području na Kavkazu.

Ništa od svega toga, kao što znamo, nije ostvareno, Ukrajina i Gruzija nisu primljene u NATO, rusko prisustvo na Kavkazu je očuvano, Krim je sada deo Rusije. Zato je i naslov tog teksta u Gardijanu sasvim odgovarajući i glasi:

“Bivši šef MI-6 priznao poraz od Putina u strateškom planu za fragmentaciju Rusije”.

Pomislićete: kako je bilo moguće da čovek koji se bavio tako ozbiljnim poslovima sada o njima govori za novine, otkriva osetljive detalje i još priznaje svoj poraz? Jednostavno: ovaj razgovor se nikada nije ni dogodio. O njemu je sam Ser Džon Skarlet saznao baš kao i svi drugi koji smo imali prilike da ga pročitamo – sa Interneta. O čemu se zapravo radilo?

***

Novinar Kris Ejms zaista postoji, fotografija Džona Skarleta bila je autentična, čak su i neki upotrebljeni izrazi, i rečenične konstrukcije, savršeno odgovarali načinu na koji on inače govori, i u medijima i van njih. I svi linkovi na toj internet stranici su savršeno funkcionisali – vodili su na odgovarajuće druge stranice na internet prezentaciji Gardijana.

Sve je bilo gotovo savršeno, osim jedne stvari – na pravom sajtu Gardijana tog intervjua nikada nije bilo. Radilo se, dakle, o gotovo savršenom falsifikatu.

Juče popodne ovaj tekst je – po pritužbi Gardijana koji se pozivao na kršenje prava intelektualne svojine (zloupotrebu svog imena, logoa i zaštićenih znakova) i uz diskretnu podršku britanske obaveštajne zajednice – ekspresno uklonjen, i ta internet stranica više ne funkcioniše. O sadržini Skarletovog “intervjua” sad možete da se informišete sa četiri printskrina koje smo napravili dok je još radila i koje se nalaze na kraju ovog komentara.

Odavde, priča dobija detektivske obrise i grana se u dva pravca kojima ćemo se sada pozabaviti.

***

Prvi pravac je sam internet domen, registrovan istog dana kada je priča na njemu i objavljena: u subotu, 12. avgusta. Domen je registrovan u Montrealu, u Kanadi, kod provajdera Cloudflare, Inc. na ime izvesnog Džona Edvarda Tejlora, koji je kao svoju adresu stanovanja naveo, hm, londonsku metro stanicu Chancery Lane Station, blizu Holborna. Ne sumnjamo da bi gospodin Tejlor bio počastvovan kada bi mogao da sazna da je ponosni vlasnik jednog internet domena, mada bismo prvo morali da mu objasnimo šta reč internet uopšte znači. Jer, Džon Edvard Tejlor se, već dosta dugo, nalazi na jednoj drugoj londonskoj adresi – Kensal Green – na tom groblju je, naime, sahranjen još 1905. godine. Dok je živeo bavio se, uglavnom, izdavanjem novina, a u istoriju je upisan baš kao osnivač lista Gardijan…

Džon Edvard Tejlor, dakle, nije mogao da poseduje ni mobilni telefon, a broj +44 745 3268587 pod kojim je registrovan kao vlasnik lažnog Gardijanovog sajta je pripejd broj operatera Three UK.

Domen je zakupljen na standardnih godinu dana, iako su kupci svakako znali da se stranica sa lažnim Gardijanom na njemu neće zadržati duže od 24 časa. Kao “kontakt osoba” u ime vlasnika naveden je izvesni Luk Metkalf, vlasnik kompanije Rapid Intelligence iz Sidneja, u Australiji. On, kako smo saznali u međuvremenu, tvrdi da njegovo preduzeće pomaže klijentima iz celog sveta da registruju internet domene – uglavnom telefonom i nema vremena da proverava njihove lične podatke…

***

Drugi pravac ove male detektivske priče je sam Ser Džon Skarlet (1948), inače prilično kontroverzna ličnost. 1968. godine je učestvovao u demonstracijama protiv rata u Vijetnamu, ispred američke ambasade na Grovenor skveru u Londonu, zajedno sa Bilom Klintonom i Vanesom Redgrejv. Demonstracije su se završile intervencijom londonske policije na konjima, uz poprilično prolivene krvi na obe strane.

Vrlo brzo nakon tog događaja on biva angažovan od strane britanske obaveštajne službe, zapošljava se tamo 1971. i narednih petnaestak godina provodi na službi u Moskvi, Najrobiju i Parizu. Zatim se ponovo vraća u Moskvu, 1991. godine, na položaj šefa stanice MI-6, gde će ga jedna početnička greška dovesti do proterivanja iz Rusije, 1994. godine. Vraćen je u London gde se bavi istočnom Evropom i Bliskim istokom.

2001. godine Ser Džon Skarlet napušta MI-6 i provodi naredne tri godine u kabinetu Tonija Blera, gde vodi tzv. Zajednički obaveštajni komitet. Može se reći da je u Blerovom establišmentu, tih godina, imao ulogu koju je pokojni Miki Rakić imao kod Borisa Tadića. Daje ključan doprinos konstrukcijama koje su Blerovoj vladi pomogle da opravda agresiju na Irak, 2003. godine, uključujući tu i zataškavanje nikad do kraja razjašnjenog samoubistva naučnika Dejvida Kelija, te godine.

2004. godine Ser Džon Skarlet se vraća u MI-6, ovog puta kao direktor te agencije i na tom mestu ostaje pun mandat – pet godina. Krajem 2007. godine kraljica Elizabeta II ga je proizvela u red Viteza Svetog Mihajla i Svetog Đorđa, što je najviše odlikovanje predviđeno za pripadnike britanske obaveštajne zajednice.

Penzionisan je 1. januara 2010. godine i otpočeo privatni biznis – prilično sličan onom koji je radio celog života. Od 2011. je član upravnog odbora kompanije koja izdaje londonski “Tajms” i predsednik upravnog odbora Blečli Park Fondacije, nevladine organizacije koja danas upravlja muzejom, u zgradi u kojoj su svojevremeno Čerčilovi kriptografi razbili sve Hitlerove ratne šifre…

Ser Džon Skarlet se ponekad pojavljuje u novinama, ponekad govori na predavanjima, ali – sasvim razumljivo za posao kojim se bavi(o) – nikada nije rekao ni reč o svojim neuspesima.

***

Zašto je baš on izabran za metu ovog savršenog falsifikata? Zašto je svoj fiktivni intervju “dao” baš Gardijanu? Ima li i neke istine u onome što je “rekao”? Koliko su Britanci i Amerikanci, početkom 2000-tih zaista sarađivali sa Turskom i Saudijskom Arabijom na infiltraciji islamista na Kavkaz. Otkad se rusko-ukrajinski konflikt zaista planira? Ko stoji iza ovog lažnog intervjua i kome (sve) on ide u prilog?

To su sve pitanja kojima će se, narednih meseci, baviti više obaveštajnih službi, kako onih pomenutih u “intervjuu” tako i onih drugih. Svaka od njih će, preko svojih spin-doktora u medijima, optužiti onu drugu stranu, kao što je već red. Potpuna istina verovatno nikada neće biti otkrivena jer će i ovu priču, brzo, zameniti neka druga, slična, koja će privući tabloidnu pažnju…

Lažne vesti – čuvene “fake news” – postale su deo vremena u kojem živimo. Dosad su plasirane preko medija koji zaista postoje, koristeći tehnike obmane, ucene ili korupcije novinara i urednika. Od ovog vikenda, “fake news” su dobile novu dimenziju: postale su “fake newspapers”.

Ser Džona Skarleta upoznao sam 2013. godine kada je jedan ugledan srpski biznismen bio u zatvoru i nameravao da angažuje londonske advokate za pravne savetnike. Oni su se opet obratili nama sa molbom za tzv. “prethodnu procenu situacije”. Sećam se da je od jedne prilično jednostavne “situacije” Džon majstorski uspeo da napravi vrlo komplikovanu, unoseći više scenarija nego što ih je zaista bilo.

“Zašto to radimo?” sećam se da sam ga pitao.

“Zato što tako naš posao ispada značajniji u očima laika koji ga ne znaju. Činjenice su činjenice, ali je najvažniji utisak.”

Ironija sudbine je da se ta Džonova opaska prethodnog vikenda pokazala tačnom i u njegovom sopstvenom slučaju. Činjenica je da je intervju za Gardijan falsifikat. Utisak je da je bivši šef MI-6 priznao kako je Putin pobedio…

***

Objavljeno na sajtu http://www.mojizbor.info 14.08.2017.

http://mojizbor.info/2017/08/lazni-intervju-bivseg-sefa-mi6-na-falsifikovanoj-internet-strani-gardijana/

 

 

Memorandum “duboke države”: tehnologija odlaska, tajne dolaska

“Prihvati tvoju marginalizaciju. To je tvoja zaštita, stvar koja će ti omogućiti da se pojaviš kao lider koji nije beznadežno ukaljan pričom o svom dolasku. Radi na toj marginalizaciji. Moli se za nju.”

 

Pomislili ste da su ovo rečenice iz pisma koje je neki duhoviti novinar poslao Ani Brnabić?

Hajde, priznajte da ste to pomislili. Suviše ozbiljno za Dražu Petrovića, malo suviše slobodno za Dušana Mašića, liči malo na Slobu Georgieva, ali niste sigurni baš?

Ali nije niko od njih trojice pošiljalac ove poruke. Nije ni Ana Brnabić njen primalac. Četiri rečenice kojima smo počeli ovaj tekst su (u našem prevodu na srpski) preuzete iz pisma koji su prekjuče, 2. avgusta 2017. godine, Bendžamin Vits i Suzan Henesi poslali američkom potpredsedniku Majku Pensu, preko stranica američkog magazina Foreign Policy:

Memo to Pence: Prepare to Be Gerald Ford

Pre nego što se osvrnemo na ovo zanimljivo pismo (biće tu još rečenica koje će zbuniti čitaoca, i jedan mali misaoni eksperiment na samom kraju ovog komentara) da vidimo kratko ko su njegovi pisci. Bendžamin Vits (@benjaminwitts) je glavni urednik američkog portala Lawfare, Suzan Henesi (@Susan_Hennessey) je izvršni urednik ovog portala i njegov glavni pravni savetnik. Sam portal Lawfare osnovan je 2010. godine sa pomalo enigmatski definisanom sopstvenom misijom:

“Mislimo da posvetimo ovaj blog nebuloznoj zoni u kojoj se akcije preduzete da zaštite državu sukobljavaju sa njenim zakonima i legalnim institucijama”.

Preko šest godina Lawfare se bavio pitanjima kao što su sajber-bezbednost, Gvantanamo, biološka bezbednost, državne tajne, itd. U 2017. godini, portal je dobio drugi prioritet: Donalda Trampa. Većinu informacija o raznim, manje ili više, nezakonitim radnjama predsednika SAD i njegovih saradnika, vodeći američki mediji dobijali su od, ili barem preko, Lawfare portala.

Imajući u vidu profesionalnu karijeru autora ovog teksta, to i nije čudno. Bendžamin Vit predsedava Radnom grupom za nacionalnu bezbednost, tehnologiju i pravo na Huverovom institutu Stenford Univerziteta u Kaliforniji; Suzan Henesi, pravnica sa Harvarda, radila je u kabinetu glavnog pravnog savetnika američke Agencije za nacionalnu bezbednost.

Njih dvoje, dakle, znaju vrlo dobro tajne zanata. Znaju kom izvoru mogu da veruju više, kom manje, a kom ne uopšte. Znaju kako se informacija prepravi, ili podeli u više delova, kako bi se zaštitio njen izvor. Znaju kako se informacija plasira, tako da se u javnosti zavara njen trag, a posebno namera u kojoj se ona objavljuje. Zato i nije čudno da je američka “duboka država” izabrala baš Bendžamina i Suzanu da preko njih, da tako kažemo, komunicira sa javnošću…

***

Ta komunikacija je prekjuče po prvi put uključila i samog potpredsednika SAD, Majka Pensa, kojem je poslat “Memorandum” (izraz izabran da lepše zvuči, ali videćete i sami uostalom, da se radi o jednom pismu) sa savetima šta treba da uradi kako bi se blagovremeno pripremio da nasledi svog sadašnjeg šefa, Donalda Trampa, “onda kada za to dođe vreme”:

“Sadašnja situacija u Beloj kući je neodrživa. Došlo je vreme za Vas da razmotrite mogućnost da se ona neće održati i da ćete Vi, kao posledicu, imati sastanak sa istorijom u nekom trenutku u Vašem kalendaru.”

Autori teksta prilično brutalno podsećaju Majka Pensa na ono što i on sam zna:

“Vaš šef je potpuno van kontrole. Vi ovo znate verovatno bolje nego mi. Vi znate da je on nesposoban da kontroliše svoje ponašanje i da u svakom trenutku može da eksplodira na način koji će biti rušilački. Vi znate da je to tačno čak i da nema ničega u svim ovim optužbama oko Rusije. I vi znate da su se sva njegova poricanja – uključujući i ona Vama u lice – pokazala lažnim. Vi znate, drugim rečima, da se to može dogoditi. I ako se to desi, Vi ćete se suočiti sa monumentalnim zadatkom da vodite slomljenu zemlju izvan katastrofe. Vreme da počnete da se pripremate za taj zadatak je sada.”

***

Potom, autori daju potpredsedniku Pensu četiri praktična saveta.

Prvi je da što pre uspostavi “značajnu distancu” između Donalda Trampa i sebe:

“Vi ne morate da javno osudite njegovo šokantno ponašanje – iako bi bilo lepo ako biste to učinili. Ali dosta sa neiskrenim laskanjem i nategnutim naporima da ostanete u dobrim odnosima. … Neko u ovoj administraciji treba da deluje sa odlučnošću, integritetom i dignitetom predsednika. Što više vremena provedete sa Trampom, bićete manje ubedljivi u njegovoj ulozi.”

Drugi je da sačuva “bar neki kredibilitet”:

“Vaša povezanost sa Trampom Vas je već lišila većeg dela Vašeg kredibiliteta kod mnogo Amerikanaca. … Tako da, molimo Vas, budete pažljivi da nikada ne dozvolite administraciji koja je bez premca u laganju, da još jednom od Vas napravi lažova. Jednostavno odbijte da date bilo koju činjeničnu izjavu američkom narodu koju niste nezavisno verifikovali i iza koje niste spremni da lično stanete. Tvrdnje da je Vas lagala Bela kuća jednostavno neće moći da prođu.”

Treći je da “reafirmiše, kad god je to moguće, posvećenost i veru u sve tri grane vlasti“:

“Videli smo predsednika Trampa kako napada integritet i nezavisnost drugih grana vlasti, pa čak i svoje sopstvene. Setite se da on truje i bunar iz kojeg ćete Vi, takođe, piti. Želite li da postanete predsednik koji nikada nije stao iz ljudi i žena iz Ministarstva pravde? Želite li da se Vaša administracija sudi na sudovima o čijem integritetu niste smeli da kažete ni reč. Setite se da ljudi, čije maltretiranje vi tolerišete danas, mogu da rade za Vas sutra. Kako Vi želite da Vas ti ljudi vide?”

Četvrti je da “čuva svoju čast i integritet” i “ima kredibilne svedoke o tome”. Na ovom mestu, autori podsećaju Majka Pensa na ponašanje njegovog prethodnika, Džeralda Forda, u kritičnim danima koji su prethodili ostavci Ričarda Niksona kojom je završena afera “Votergejt”, ranih avgustovskih dana 1974. godine:

“Ukratko, deo Fordovih velikih zasluga narodu nije bilo samo njegova nevesela spremnost da preuzme dužnost, nego i njegova sposobnost da to učini pod uslovima u kojima su ljudi sa obe strane mogli da govore o njegovoj časti i integritetu. To su uslovi koje Vi treba da kultivišete.”

Konačno, autori podsećaju Majka Pensa na rečenicu Džeralda Forda na dan preuzimanja dužnosti od Niksona, 9. avgusta 1974. godine, i savetuju ga da je pribeleži na nekom zgodnom mestu, jer će mu uskoro biti potrebna:

“Moji sunarodnici Amerikanci, naša duga nacionalna noćna mora je završena. Naš Ustav radi; naša velika republika je vlada zakona, a ne ljudi.”

***

Sada, kada smo zajedno prošli kroz četiri ključna pasusa ovog Memoranduma, možete da napravite onaj misaoni eksperiment s početka ovog teksta. Zamenite Donalda Trampa sa Aleksandrom Vučićem; zamenite Majka Pensa sa Anom Brnabić; zamenite dvoje autora ovog pisma sa … recimo nekim preko koga bi srpska “duboka država” slala svoje poruke; zamenite Foks sa Pinkom; zamenite Džareda Kušnera sa Andrejom Vučićem; zamenite sve one Pribuse, Skaramučije, Kelije … sa Jokićima, Kojićima i Gašićima; zamenite Stiva Benjona sa Vojislavom Šešeljem; botovi mogu da ostanu isti, oni su ionako ne-ličnosti i tamo i ovde.

I onda, kada sve to zamenite, pročitajte ponovo ona četiri saveta; radi jednostavnosti, skratili smo ih u četiri polurečenice:

1. Uspostavi značajnu distancu od njega.
2. Sačuvaj svoj kredibilitet i ne laži.
3. Čuvaj institucije svoje države.
4. Imaj uvek svedoka kad pričaš sa njim.

Pa nakon toga, protumačite ponovo četiri rečenice kojima smo počeli ovaj komentar:

“Prihvati tvoju marginalizaciju. To je tvoja zaštita, stvar koja će ti omogućiti da se pojaviš kao lider koji nije beznadežno ukaljan pričom o dolasku. Radi na toj marginalizaciji. Moli se za nju.”

I na kraju onu kojom su Bendžamin i Suzana završili svoje savete Majku Pensu:

“Naša duga nacionalna noćna mora je završena. Naš Ustav funkcioniše; naša velika Republika je vlada zakona a ne ljudi.”

 

O eseju Umberta Eka “Večni fašizam” (1995)

“Pristaše se moraju osjećati poniženima zbog očiglednog bogatstva i moći svojih neprijatelja. … Neprestanim mijenjanjem retoričkog fokusa neprijatelji su čas slabi čas jaki.”

(Umberto Eko, “Večni fašizam”)

 

Pre više od dvadeset dve godine – krajem juna 1995. – u Njujorškoj književnoj reviji Umberto Eko je objavio svoj esej “Večni fašizam”.

Prevod na srpskohrvatski koji smo koristili kao izvor citata u daljem tekstu uradio je Kenan Efendić 2010. godine i on je, februara prošle godine, objavljen na sajtu Peščanika:

http://pescanik.net/vjecni-fasizam/

***

U ovom eseju Umberto Eko pokušava da iz različitih oblika fašizma koji su se pojavljivali u dvadesetom veku – od onog prvobitnog, Musolinijevog, preko Hitlerovog nacizma, Frankovog falangizma, Pavelićevog ustaškog pokreta, pa sve do neofašističkih derivata nastalih posle Drugog svetskog rata – izvuče karakteristike koje bi bile zajedničke, neka vrsta najmanjeg zajedničkog sadržaoca za ono što je pisac nazvao tzv. “večnim fašizmom”.

Eko je nabrojao 14 takvih karakteristika:

1. Kult tradicije
2. Odbacivanje modernizma
3. Iracionalizam
4. Neslaganje kao izdaja
5. Strah od razlike
6. Individualna ili socijalna frustracija
7. Opsesija zaverom
8. Osećaj poniženja zbog moći neprijatelja
9. Život kao permanentno ratovanje
10. Prezir prema slabijem
11. Kult heroizma i herojska smrt
12. Mačizam
13. Selektivni/kvalitativni populizam
14. Novogovor

Kad je pisao ovaj esej, sredinom devedesetih, Eko je mogao da prilično samopouzdano konstatuje:

“…premda jesam zabrinut zbog raznih nacoidnih pokreta koji se javljaju tu i tamo u Evropi, što uključuje i Rusiju, ne mislim da će se nacizam u svom originalnom obliku nanovo javiti kao svenarodni pokret.”

I zaista, u Evropi tog vremena, od četrnaest Ekovih markera teško da bi se u nekom evropskom društvu odjednom (bivšu Jugoslaviju tada zahvaćenu građanskim i verskim ratovima za momenat isključujem iz te analize) moglo identifikovati više od tri ili četiri.

Ali, onda je došla ekonomska kriza 2008. godine. Kao što je njena starija i veća sestra iz 1929. porodila Hitlerov nacizam, tako je i ona porodila niz totalitarnih pokreta po Evropi. Oni na zapadu kontinenta su za sada poraženi – najpre u Austriji i Holandiji, da bi svoj Vaterlo doživeli u Francuskoj, Makronovom pobedom.

Na istoku kontinenta, u bivšim komunističkim zemljama, totalitarni pokreti su našli mnogo plodnije tle, ili – što se opet svodi na isto – mnogo manje organizovanih snaga koje bi im se suprotstavile.

Tako su, već posle 2009-2010. na ruševinama iluzije o evropskom raju, nastali politički projekti Jaroslava Kačinjskog u Poljskoj, Viktora Orbana u Mađarskoj i Aleksandra Vučića u Srbiji. Neoosmanski totalitarizam Redžepa Tajipa Erdogana je svakako šlag na toj torti, vrhunac prezira prema sekularnoj Evropi koja baštini tekovine Francuske revolucije.

***

Svi ovi politički projekti usvojili su mnoge markere iz Ekovog eseja – neki manje, neki više, a poneki skoro sve.

Najpre, svi oni se zasnivaju na tzv. sinkretičkim ideologijama, čerupanju praznih reči – kao što su “pravo”, “pravda”, “napredak” – izvan njihovog istorijskog i logičkog konteksta i potom njihovoj zloupotrebi u cilju sticanja, učvršćivanja i očuvanja vlasti.

Svi oni se odnose prema Evropi kao prema nekom priglupom a bogatom turisti, kome treba uzeti što više para, jer ih “oni” ionako imaju previše, a “mi” time ispravljamo stare istorijske nepravde. Taj “vajmarski sindrom” danas homogenizuje poljskog, mađarskog, srpskog ili turskog malograđanina, kao što je pre osamdeset godina homogenizovao nemačkog.

Konačno, Musolinijev fašizam je od Hitlerovog nacizma delila ne italijanska neorganizovanost naspram nemačke discipline i pedantnosti nego filozofska slabost njegove ideologije.

Isto tako i istočnoevropske diktature dvadeset prvog veka od totalitarnih pokreta iz prve polovine prošlog veka deli isto to – svi oni su preuzeli Ničeovu “volju za moć” i nespretno je upakovali u kasnohegelijansko shvatanje o “apsolutnoj i etičkoj državi”.

U tu čorbu su potom dodali malo izlizanih predrasuda Osvalda Špenglera prema Zapadu, Evropi, liberalima, masonima i međunarodnom imperijalizmu – ali sve to naprosto nije bilo dovoljno da se do kraja zaokruži ideologija porobljavanja. Bez te ideologije, ni praksa, ma koliko bila neprijatna, štetočinska i sramotna, nije mogla da bude dosledna.

***

Da je Umberto Eko danas živ, da li bi ga slika žena i dece na mađarskoj granici, na ogradama od bodljikave žice kroz koje je puštena struja, podsetila na slike Aušvica i Treblinke?

Da li bi ga navodni pokušaj vojnog puča u Turskoj prošle godine asocirao na paljenje Rajhstaga 1933?

Da li bi čitajući Vučićeve tabloide, sa njihovim stalnim pričama o unutrašnjim i spoljnim zaverama, možda pomislio da čita Völkischer Beobachter Alfreda Rozenberga?

Da li bi ga novi poljski zakoni o abortusu naveli da ponovo razmišlja o Nirnberškim rasnim zakonima Hansa Globkea?

I, da li bi se Umberto Eko, slušajući jeftine i sladunjave fraze Federike Mogerini i Johanesa Hana, dok obilaze sve ove zemlje i hrabre njihove ministre da istraju u tzv. reformama, setio Čemberlena i Daladjea sa njihove Minhenske kapitulacije pred Hitlerom 1938. – mada je tada imao samo šest godina?

Umberto Eko se, februara prošle godine, preselio u svet iz svojih knjiga, i odgovore na ova pitanja od njega nikada nećemo dobiti.

To, međutim, ne znači da mi ne treba da ih postavljamo samima sebi, uvek iznova. I da se pri tome ne plašimo da ćemo, možda, neki od režima u veku u kojem mi živimo, uvrediti poređenjem sa onima o kojima je pisao Umberto Eko u ovom eseju.

Jer, kao što se to uvek sa fašizmom i njemu sličnim fenomenima događa, mnogo je bolje preterati u kritici nego preterati u popustljivosti.

***

Objavljeno 31.07.2017. na portalu mojizbor.info

http://mojizbor.info/2017/07/vjecni-fasizam/

Sve tajne jednog pisma: šta je američki potpredsednik saznao o Srbiji?

 

“Dugovao sam ti ovo pismo vrlo dugo, ali moji prsti su izbegavali olovku, kao da je ona bila staro i otrovno oruđe.”

Džon Stajnbek, američki književnik. Rečenica iz neposlatog pisma književnom agentu, nađenog na pisaćem stolu posle njegove smrti 1968. godine.

I

Šta imaju zajedničko Edi Bernis Džonson (82), bolničarka iz Dalasa, Teksas i Slaviša Kokeza (40), saobraćajni tehničar iz Beograda? Krstarenje dobijeno na nekoj nagradnoj igri? Ne. Jedno pismo.

U petak, 14. jula 2017. godine, samo tri dana uoči predviđenog sastanka sa Aleksandrom Vučićem, potpredsednik SAD, Majk Pens, dobio je to pismo.

Edi Bernis Džonson, članica Kongresa SAD iz Teksasa, tražila je od potpredsednika SAD da otkaže sastanak sa gostom iz Srbije i da umesto toga od srpske vlade zahteva objašnjenja na nekoliko vrlo zanimljivih pitanja.

Inače, tog petka, 14. jula, Edi Bernis Džonson je provela veći deo dana u Teksasu, u svojoj izbornoj jedinici u Dalasu, gde je prisustvovala komemoraciji povodom godišnjice ubistva pet policajaca u protestima protiv policijskog nasilja nad Afroamerikancima 2016. godine. Uveče je u Vašingtonu primila delegaciju srednjoškolki, sa kojima se slikala. Pismo je u kabinet Majka Pensa odneo neki revnosni saradnik. Da se ne lažemo: da je Edi zaista mislila da može da utiče na Majka Pensa da otkaže sastanak Vučiću, poslala bi mu pismo znatno ranije – ne bi čekala kraj radne nedelje. Naravno, njena ideja sa pismom bila je drugačija: htela je da o svojim saznanjima obavesti javnost, pre svega onu u Srbiji (za njenog birača teško da Andrej Vučić i Slaviša Kokeza baš mnogo znače).

I, da se ne lažemo oko još jedne stvari: i pre nego što su, u sredu uveče, portal BalkanInsight, a potom i list Kurir, objavili ovo pismo, u Beogradu su svi ključni opinion mejkeri znali da je ono napisano. Neki od njih su znali i njegovu okvirnu sadržinu, a nekolicina ljudi je imala i kopije pisma: savremena tehnologija je čudo. Čekalo se samo da se ono objavi, da bi moglo da se komentariše.

Na kraju ovog komentara nalazi se originalni tekst pisma Edi Džonson Pensu – dve strane, na engleskom jeziku. Savetujem da ga svakako pročitate i, pretpostavljajući da ćete taj savet prihvatiti, ja neću prepričavati celu njegovu sadržinu.

Umesto toga, postaviću svima nama šest pitanja.

II

Najpre, potpisnica ovog pisma, Edi Bernis Džonson, ima 82 godine, po struci je bolničarka, ali se već više od pola svog života (44 godine) nalazi u profesionalnoj politici: najpre je 20 godina bila predstavnik u oba doma Kongresa države Teksas, da bi potom, od 1993. godine, 24 godine bez prekida bila članica Predstavničkog doma Kongresa SAD iz svoje izborne jedinice u Dalasu, Teksas. Te davne 1972. godine bila je prva Afroamerikanka u istoriji koja je izabrana na javnu funkciju u – tada još uveliko rasističkom – Teksasu.

Šta Edi ima zajedničko sa radnikom Narodne banke Srbije, Andrejom Vučićem, i njegovim – kako ona kaže u pismu Pensu – “bliskim prijateljima” Nikolom Petrovićem, Zvonkom Veselinovićem, Slavišom Kokezom i Nenadom Kovačem?

Kako sama kaže u pismu, “zabrinutost zbog toga što ova grupa nastavlja da konsoliduje svoj uticaj u infrastrukturi i javnim radovima u Srbiji”, ali isto tako i zbog činjenice održava određene “odnose” sa specijalnim izaslanikom ruskog predsednika Putina, izvesnim Aleksandrom Babakovom (54), poslanikom ruske Dume koji se od 2014. nalazi pod sankcijama EU i Kanade.

III

Edi se u pismu bavi i nekim drugim pitanjima – vojnom saradnjom Srbije i Rusije, gasovodima i drugim energetskim projektima na Balkanu, ali i zanimljivim vezama Srbije i Irana. U kontekstu ovog poslednjeg pitanja, ona navodi i zanimljive sastanke Maje Gojković i Rasima Ljajića sa nekim iranskim funkcionerima čija imena je nama, čiji je maternji jezik srpski, teško i da izgovorimo. Maja i Rasim su, valjda, to vežbali pre sastanaka koje su imali?

Šta Edi, kao članica Demokratske stranke SAD, ima protiv saradnje Srbije (ili bilo kog drugog, uostalom) sa Iranom, ako se setimo da je ukidanje sankcija prema ovoj zemlji bilo jedno od ključnih dostignuća prethodnog, demokratskog, predsednika SAD, Baraka Obame?

Kolika je u tome uloga Ujedinjenih Arapskih Emirata i njihovih (a i saudijskih i izraelskih) lobističkih grupa u SAD? Da li Vučićevim prijateljima iz Abu Dabija odgovara iranski investicioni centar u Beogradu (pominje se u pismu)? Ima li naša zemlja ikakvu spoljnu politiku ili se naprosto radi o tumaranju levo-desno, po kriterijumu: najveći srpski prijatelj je onaj ko mi najduže maše?

IV

Hajde da sad malo krenemo u nedavnu prošlost. Prilikom posete Aleksandra Vučića SAD, u septembru 2015. godine, dotična Edi Bernis Džonson je uputila slično (samo nešto malo kraće) pismo tadašnjem potpredsedniku SAD, Džozefu Bajdenu. I tamo se pominju Andrej Vučić i Nikola Petrović, ali ne i Veselinović, Kokeza i Kovač. Oni su dodati u međuvremenu. Međutim, pre dve godine se tu pominjao i izvesni Zoran Korać (ponekad viđan sa Aleksandrom Vučićem po nekim beogradskim restoranima), osoba sa bezbednosno zanimljivim kontaktima u Regionu. Sada Koraća više nema u tekstu. Kako li je samo zaradio to izostavljanje? Ali dobro, neka o tome misli Bata Gašić, zato je valjda i plaćen…

U celini, Edi Bernis Džonson zna o detaljima personalnih odnosa u srpskom establišmentu više nego pola Vlade Srbije i preko 90% poslanika Narodne skupštine. Da li je Ana Brnabić ikada čula, na primer, za Slavišu Kokezu? Svakako se u svojim dvadesetim nije bavila valjanjem pripejd kartica Mobtela, da bi upoznala Nenada Kovača?

V

Sada dolazimo do jednog interesantnog pitanja: u ovom pismu (za razliku od onog prethodnog) za pomenutu grupu Edi koristi engleski izraz “cabal”, za koji na srpskom ne postoji adekvatan prevod. Zato ćemo prevesti njegovu opisnu definiciju iz Merijem-Vebster rečnika. Kabal je:

“grupa ljudi tajno ujedinjenih u zaveri (npr. da zbace vladu)”

O poreklu same reči “kabal” postoji više objašnjenja. Uglavnom se smatra da je ona derivat jevrejske reči “Kabala”, koja je označavala tradicionalni sistem ezoteričnog jevrejskog misticizma. Čarls Dikens je u svojoj “Dečjoj istoriji Engleske” napisao da “cabal” potiče od prvih slova prezimena petorice ministara u vladi Čarlsa II, u XVII veku, inače poznatih po raznim zaverama i drugim nepodopštinama. U svakom slučaju, u savremenom engleskom jeziku, a posebno kada je upotrebljena u političkom kontekstu, ova reč ima jasno negativno, i pomalo misteriozno, značenje.

Šta Edi Bernis Džonson zna o petorici ljudi koje je opisala kao “kabal” a javnost u Srbiji ne zna? Da li je svoja saznanja formirala na osnovu obaveštenja Ambasade SAD u Beogradu, ili iz nekih drugih izvora? Da li ti izvori uključuju i lica iz neposrednog okruženja Aleksandra Vučića? Kako je za dve godine ova grupa postala “kabal” (2015. taj izraz nije upotrebljen). Šta o svemu tome misli američki diplomata Metju Palmer, koji je svojevremeno (2011) garantovao Hilari Klinton za kooperativnost Nikolića i Vučića?

Nešto o svemu tome verovatno zna i novinar Dejan Anđus, koji je međutim zgodno uhapšen pre tri nedelje, baš nekako u vreme kada je javnost mislila da će ta saznanja podeliti sa njom. Ali avaj, Aleksandar Vučić nema izvesnog Milojicu u Dalasu, nije mogao da uhapsi članicu Kongresa SAD, i ona je poslala pismo. Ako je zdravlje posluži, šta ćemo sve još saznati iz te epistolarne afroameričke moderne književnosti?

VI

Od američkih novinara koji su pratili Vučićevu posetu SAD dobili smo zanimljivu informaciju da je, u toku vikenda, prvobitni protokol posete bio nekoliko puta menjan, i to uvek tako da se rang Vučićeve posete dodatno smanjivao. Koliko je na te promene u poslednji čas uticalo ovo pismo? Da li je Majk Pens rekao svom gostu bilo šta o pismu, ili ga je pustio da se o tome obavesti sa naslovne strane Kurira?

Ali, da li je uoči puta u SAD Aleksandar Vučić uopšte išta znao o činjenici da se ovo pismo pažljivo priprema? Da li ga je BIA o tome obavestila? Koja je cena držanja bivšeg trgovca kafom na čelu obaveštajne službe?

VII

Za samo 12 dana, potpredsednik SAD Majk Pens doći će na Balkan. U Crnoj Gori će se videti sa predsednicima i premijerima više zemalja Regiona. Zar nije bilo zgodnije da i Aleksandra Vučića vidi tamo, u opuštenoj atmosferi, sa njegovim kolegama? Zar Vučić više nije garant stabilnosti u Regionu? Šta je to bilo tako značajno da bi opravdalo put od 7500 kilometara radi sastanka koji je trajao 35 minuta? Aleksandar Vučić je prešao preko dve stotine kilometara za jedan jedini minut sastanka sa Pensom.

Sve su to pitanja na koja javnost Srbije sa pravom očekuje odgovor, ne od članova američkog Kongresa (oni tu obavezu imaju prema svojoj javnosti) nego od onih koje je Srbija birala. Umesto odgovora na sve to, čuli smo patetičnu Vučićevu izjavu za Pink kako ga je Majk Pens lično ispratio do kola i mahao kad su kola krenula.

Valjda da bi potom mogao da izvadi svoj Blekberi i otkuca poruku za Edi Bernis Džonson? Njen odgovor pročitaćemo, jel’da, gde drugde nego u narednom pismu…

***

Završiću ovaj komentar sa dva utiska koje želim da podelim sa vama:

Prvo, vrlo sam blizu zaključka da Aleksandar Vučić od samog početka nije bio oduševljen poslednjom posetom SAD. Zato se, uostalom, u javnosti o njoj i ćutalo sve do subote, dana pred put. Ali, da li je mogao da je uopšte izbegne?

Drugo, mislim da će Vučić učiniti sve da se ova njegova poseta Vašingtonu što pre zaboravi. Na njegovu žalost, toga su potpuno bili svesni i američki domaćini, koji žele upravo suprotno. Zato su se potrudili da, zajedno sa Vučićevim avionom, u Beograd slete i razna pisma. Da li je ovo poslednje?

***

Islamski terorizam i Evropa: nova generacija

“Džamije su naše kasarne, kupole su naši šlemovi, minareta su naši bajoneti i vernici su naši vojnici…”

(Iz govora gradonačelnika Istanbula, Redžepa Tajipa Erdogana, decembra 1997. u gradu Sirt. Erdogan je 1999. zbog ove rečenice osuđen na deset meseci zatvora. Na izdržavanju kazne proveo je četiri i morao da se povuče sa položaja.) 

I

Novi modus operandi

Ajman al-Zavahiri (1951), lider Al-Kaede

Prvog decembra 2015. godine Ajman Al-Zavahiri, lider Al-Kaede rekao je u video poruci svojim sledbenicima, između ostalog, i sledeće:

“… prema tome, mi moramo preneti bitku u neprijateljev sopstveni dom, posebno u Evropi i Americi, jer one predvode sadašnju krstašku kampanju. Oni moraju da budu ubijani, baš kao što i oni ubijaju, da budu ranjavani, baš kao što i oni ranjavaju, da budu bombardovani, baš kao što i oni bombarduju, i da budu primorani da plaču i da budu siročad i udovice, baš kao što i oni primoravaju druge da plaču i da budu siročad i udovice.”

Ova poruka Al-Zavahirija označila je početak nove faze u razvoju islamskog terorizma u Evropi. Vrlo brzo postalo je jasno da se promena ne odnosi samo na kvantitet, nego i na kvalitet, i da se u nizu novih detalja ove slagalice mogu uočiti brojne, skrivene ali precizne, pravilnosti.

U godini koja je za nama i Islamska država i Al-Kaeda (bez obzira na svoje međusobne sukobe  i borbu za prvenstvo nad radikalnim islamskim masama) razvile su svoju novu strategiju u Evropi.

U ovoj analizi razmotrićemo nekoliko najvažnijih sastavnih delova te strategije, odnosno pokušaćemo da uočimo one činioce koji oblikuju modus operandi nove generacije islamskog terorizma u Evropi. Najvažniji od tih činilaca su sledeći:

1. Primarne i sekundarne mete
2. Izvršioci
3. Oružja
4. Tehnike, transport i sredstva veze
5. Komandne strukture, kampovi za obuku, mreže podrške
6. Zapadni Balkan: sekundarne terorističke mreže
7. Interakcija terorizma i organizovanog kriminala

 

II

Primarne i sekundarne mete

Broj muslimana u državama članicama EU, 2010.

“Evropa postaje sve više i više provincija Islama, kolonija Islama. I Italija je samo jedna postaja te provincije, utvrđenje te kolonije… U svakom od naših gradova leži i drugi grad: muslimanski grad, grad kojim se upravlja Koranom. Pozornica islamskog ekspanzionizma.”

Ove reči italijanske novinarke, književnice i bivše partizanke u Drugom svetskom ratu, Orijane Falači (1929-2006), izrečene svega dve godine pred kraj njenog života, pokazale su se, tačno deceniju posle tog kraja, proročanskim.

Od 2010. godine, u četiri najveće države zapadne Evrope, Nemačkoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Italiji, živi oko petnaest miliona muslimana. Reč je o populaciji čije se relativno učešće u ukupnom stanovništvu povećava po stopi od otprilike 1% na svakih deset godina. Neke procene – rađene pre velike migrantske krize pokrenute u 2015. godini – pokazivale su oko 8% muslimanskog stanovništva u zemljama tzv. “stare Evrope”, 2030. godine. U ostalim zemljama EU nalazilo se, 2010. godine, još oko šest miliona muslimana.

2015. i 2016. godine migrantska kriza povećala je ovaj broj autohtonog muslimanskog stanovništva za još dva miliona, dok je ukupan broj izbeglica iz muslimanskih zemalja u Turskoj već blizu tri miliona.

Ove statistike su neizbežan početak svake ozbiljne analize potencijalnih meta islamskog terorizma u Evropi: govorimo o teatru u kojem, na širokom prostoru od Britanskih ostrva do Grčke, živi – ili će uskoro živeti – ukupno dvadeset šest miliona muslimana.

Kada govorimo o metama, govorimo o dva tipa meta. To su: (1) Primarne mete (zemlje u kojima će se izvršiti teroristički napadi) i (2) Sekundarne mete (specifične lokacije, odnosno tipovi takvih lokacija, u svakoj pojedinoj zemlji).

(a) Primarne mete

Sve države-članice EU koje učestvuju u koalicionom ratnom naporu protiv Islamske države na Bliskom istoku (Irak i Sirija) smatraju se od strane Islamske države kao legitimne primarne mete. U 2015. godini na teritoriji EU u džihadističkim terorističkim napadima ubijeno je ukupno 150 ljudi, od kojih većina u Francuskoj. Broj takvih napada je sa 4 (u 2014. godini) povećan na 17 (2015) dok je broj hapšenja zbog džihadističkih terorističkih aktivnosti povećan sa 395 (2014) na 667 (2015) što ilustruje obim protivterorističkog napora koji su preduzele vlasti u različitim državama Evrope.

Procene pojedinih evropskih obaveštajnih službi slažu se da je, pred kraj 2016. godine, na teritoriji država članica EU bilo prisutno nekoliko desetina ljudi koji su delovali po direktnim instrukcijama Islamske države i koji su imali kapacitet za autonomno izvođenje terorističkih akcija. Preko polovine ovih kadrovskih resursa ID nalazi se u Evropi još od 2013. godine.

Primarni fokus Islamske države bilo je osvajanje teritorije i lokalnih resursa. Interes ove organizacije za međunarodni terorizam protiv Zapada bio je ograničen na napade na turiste u zemljama sa muslimanskom većinom (kao što su Egipat i Tunis) i na inspirisanje pojedinaca u Evropi (Velika Britanija i Francuska) i u drugim delovima sveta (Australija, SAD) na vršenje izolovanih terorističkih napada tzv. “usamljenih izvršilaca”.

U martu 2015. godine 22 osobe (većina od njih bili su turisti iz zapadnih zemalja) ubijene su u napadu u Bardo muzeju u Tunisu. U junu iste godine 38 osoba (uglavnom turista iz Velike Britanije) ubijeno je u napadu na plaži hotela u Susu, u Tunisu.

Abu Muhamed Al-Adnani, zvanični portparol i član Više komande Islamske države (ubijen 30. avgusta 2016. godine u Alepu, Sirija) snimio je govor 22. septembra 2014. godine, koji je naslovljen: “Zaista, tvoj Gospod je uvek na oprezu”. Ovaj govor je značajan jer je tada po prvi put – koliko je evropskim službama bezbednosti bar poznato, izdata zvanična instrukcija Islamske države svojim borcima i simpatizerima da ubijaju “nevernike” u zapadnim zemljama:

“Ako možeš ubiti nevernika, Amerikanca ili Evropljanina – posebno mržnje dostojnog i prljavog Francuza – ili Australijanca, ili Kanađanina, ili bilo kog drugog nevernika, uključujući građane država koje su ušle u koaliciju protiv Islamske države, onda se osloni na Alaha, i ubi ga na bilo koji način na koji možeš. Smrskaj njegovu glavu stenom, zakolji ga nožem, pređi preko njega automobilom, baci ga sa visokog mesta, uguši ga ili ga otruj.”

Bombaški napad 31. oktobra 2015. godine na Erbas A321 ruske kompanije “Metrodžet”, sa 224 putnika i člana posade na liniji od egipatskog letovališta Šarm-el-Šeik do Rusije, bio je prva indikacija promene koja će kasnije označiti širu međunarodnu strategiju Islamske države. Kasniji napadi, u novembru 2015. u Parizu i u martu 2016. u Briselu, bili su direktan rezultat te promene.

Do jula 2016. godine Islamska država je povezana sa preko 100 terorističkih zavera protiv ciljeva na Zapadu. Pojam “Zapad” je ovde shvaćen u širem smislu: to su bili ciljevi u svim zemljama Evrope, Severne Amerike i Australije ili ciljevi povezani sa ovim zemljama izvan neposredne zone konflikta u Iraku i Siriji.

21. maja 2016. godine, medijski servis Islamske države Al-Furqan Media objavio je novu audio poruku Abu Muhameda al-Adnanija. U ovoj poruci on je pozvao svoje sledbenike da posvete predstojeći sveti mesec Ramazan (6. jun – 5. jul 2016. godine) džihadu i “širenju straha u srcima nevernika”. Al-Adnani je posebno pozvao pristalice Islamske države u Americi i Evropi da ubijaju nevernike svim raspoloživim sredstvima u njihovim mestima stanovanja, ako budu sprečeni od strane “tiranskog sistema” (zapadnih vlada) da se pridruže Islamskoj državi na teritorijama pod njenom kontrolom. On je dalje posebno napomenuo da se prioritet mora dati civilnim ciljevima. Prema al-Adnaniju čak i najmanji čin kojim se terorišu nevernici na Zapadu ima veliki efekat, pošto je cilj da se “životi Zapadnjaka ispune terorom”, tako da se “komšija plaši svog komšije”.

Prema ideologiji Islamske države, najgori neprijatelji Islama nalaze se unutar njega samog. Grupa generalno smatra da je fokusiranje na dalekog neprijatelja (Zapad) i ignorisanje bliskog neprijatelja (islamski neprijatelji u Regionu, posebno Šiiti) neefikasno. Zbog toga je veliki broj smrtonosnih napada Islamske države izvršen u Turskoj i bliskoistočnim zemljama, posebno u Siriji i u Iraku. Napadi Islamske države izvršeni na mete u muslimanskim zemljama prouzrokovali su ukupan broj žrtava koji daleko prevazilazi onaj prouzrokovan napadima na Zapadu.

Islamska država je trenutno operativna (raspolaže javno naoružanim formacijama i/ili funkcionalnom mrežom terorističkih ćelija osposobljenih za izvođenje dejstava) u ukupno osamnaest država u svetu, među kojima su: Alžir, Libija, Egipat, Jemen, Saudijska Arabija, Avganistan, Pakistan, Bangladeš, Nigerija, Mali, Irak, Sirija, Jordan, Azerbejdžan, Ruska federacija (severni delovi Kavkaza), Turska, Indonezija i Filipini. 

U julu 2016. godine – podsle al-Adnanijevog poziva da se mesec Ramadan posveti džihadu i unošenju straha u srca nevernika – Islamska država je konstatovala da je u ovom periodu ubila ukupno 5.200 ljudi širom sveta, uključujući u taj broj i žrtve napada u Orlandu (SAD) i Manjanvilu (Francuska). Ovaj izveštaj prezentovan je u 38. izdanju nedeljnog časopisa Islamske države al-Naba (za godinu Hidžre 1437), koji je distribuiran na Telegramu i na Tviteru 12. jula 2016. godine. Prema izveštaju, borci Islamske države su ubili ili ranili ukupno 1.988 Šiita, 965 Kurda, 752 libijska Fadžr “elementa”, 580 pripadnika sirijske armije i policije i 282 “krstaša” (zapadnjaka). Među četrnaest “najznačajnijih” operacija u mesecu Ramadanu, po izveštaju, nalaze se: pucnjava u Orlandu, napad u Manjanvilu, samoubilački napad pet izvršilaca u kafiću Holey Artisan Bakery u Bangladešu, samoubilački napad na vojnu postaju Rukban u Jordanu i samoubilački napadi u provinciji Hadramaut, u Jemenu.

Među islamističkim terorističkim organizacijama poznatim evropskim obaveštajnim službama Islamska država je jedna od malog broja onih koje za svoje mete eksplicitno uzimaju zapadne države. Ovo, naravno, ne znači da druge džihadističke grupe nisu anti-Zapadne i da nikana neće pokušati da napadnu pojedince ili interese sa Zapada kada se pojavi posebna mogućnost za to ili kada one same za to uoče neki poseban razlog. Al-Kaeda je i dalje činilac koji se mora uzimati u obzir – što je pokazao i napad na urednike satiričnog magazina Šarli Ebdo u Parizu, januara 2015. godine – i razlog zbog kojeg se evropske zemlje moraju i dalje usredsrediti na širi krug religiozno inspirisanih grupa kao na potencijalni krug iz kojeg se regrutuju izvršioci terorističkih napada.

U nedavnoj prošlosti zabeleženi su napadi koje je Islamska država inspirisala, ili im je neposredno rukovodila, u Belgiji, Danskoj, Nemačkoj i Velikoj Britaniji i jedno vreme se verovalo da se Islamska država fokusira na sve države članice koalicije koju su protiv nje predvodile SAD. Samo unutrašnja obaveštajna služba Velike Britanije, poznatija kao MI-5, neutralisala je u periodu 2014-2016 čak dvanaest većih terorističkih napada.

Međutim, od napada u Tuluzi i Montabanu, marta 2012. godine, uspostavlja se jedan novi obrazac u izboru primarne mete napada, u kojem je Francuska, sve više, na prvom mestu od svih drugih prioriteta na listi Islamske države za agresiju u granicama EU. Ovaj obrazac potvrđen je više puta potom, napadima u Parizu novembra 2015. godine ali i većim brojem pojedinačnih napada izvedenih u toku naredne, 2016. godine.

Za ovu drastično povećanu opasnost od islamističkih terorističkih napada, u kojoj se danas nalazi Francuska, postoji širok  krug mogućih objašnjenja. Najznačajnijih šest takvih objašnjenja su, po našem mišljenju, sledeća:

• Francuska je simbol zapadne kulture i nalazi se među onim zemljama u kojima su ključni koncepti te kulture, kao što su “sloboda”, “demokratija”, “ljudska prava” i “odvojenost crkve od države”, istorijski po prvi put artikulisane.
• Francuska je imala dug, viševekovni zapravo, i tesan angažman sa muslimanskim svetom, uključujući tu Alžir, Irak, Liban i Siriju i nastavljene ekonomske i vojne intervencije ove zemlje, sa ciljem odbrane njenih nacionalnih interesa u Africi i na Bliskom istoku, dovele su Francusku u žižu konflikta sa džihadističkim grupama.
• Islamska država ima svoju unutrašnju opsesiju kategorijama kao što su istorija i čast, i u tom kontekstu krivi Francusku, posebno, zbog njene uloge u razbijanju Otomanske Imperije, 1918. godine, koje je dovelo do napuštanja koncepta Kalifata.
• Francuska ima jaku sekularnu tradiciju i 2004. godine je usvojila zakone kojima je zabranjeno nošenje vidljivih religioznih simbola u školama, a 2010. godine i zakone kojima zabranjeno sakrivanje lica na javnim mestima; i jedni i drugi zakoni, iako se nisu izričito odnosili ni na jednu religioznu grupu posebno bili su od strane većeg dela javnosti doživljeni kao zakoni usmereni protiv muslimana.
• Nivoi socijalne i ekonomske izolacije u pojedinim gradskim područjima sa visokim procentom muslimanskog stanovništva stvorili su uslove u kojima je sve veći broj mladih ljudi, posebno onih sa kriminalnom prošlošću, postao ranjiv na pokušaje regrutovanja od strane nasilnih džihadističkih grupa.
• Veliki broj francuskih džihadista putovao je u Siriju odnosno u Irak, kao strani teroristički borci.

Neki od navedenih razloga mogu se, u različitoj meri, primeniti i na Belgiju i, posebno, na njenu prestonicu Brisel, koja je postala centar radikalizovanog muslimanskog stanovništva. Muslimani (2015) sačinjavaju oko 6% belgijskog stanovništva, ali taj procenat je u samom gradu Briselu 25% a u Molenbeku, briselskom kvartu u kojem se najviše naseljava imigrantsko stanovništvo, 40%. Istovremeno, sa stopom nezaposlenosti među imigrantima od preko 30%, Molenbek predstavlja svojevrstan zlatni rudnik za regrutaciju potencijalnih terorista. Sa preko 560 registrovanih povratnika sa ratišta u Siriji i Iraku, Belgija ima najveći broj potencijalnih izvršilaca terorističkih akata po liniji islamskog ekstremizma po glavi stanovnika u čitavoj Evropi. U tom smislu, Belgija bi bila druga od država u EU po stepenu rizika od islamskog terorizma, posle Francuske.

Kao treća u nizu, izdvaja se Nemačka. Specifičan razlog za povećanje nemačkog rizika od terorizma jeste veliki priliv sirijskih izbeglica u poslednje dve godine, pri čemu su gotovo svi sunitski muslimani, kod kojih je tradicionalno visok stepen podleganja obećanju o Kalifatu (Islamska država) kao svojevrsnoj islamskoj utopiji.

(b) Sekundarne mete

Islamska država je poznata po tome da određenim terorističkim napadima, onim važnijim, neposredno rukovodi, preko svojih “operativaca” i “nadzornika” na terenu, dok druge samo ideološki inspiriše, a njihovo izvođenje prepušta, u celini, tzv. “usamljenim borcima”.

Donedavno, usamljeni borci su po pravilu birali tzv. simbolične sekundarne mete, uključujući tu, prvenstveno, policijske i vojne mete. Takav je bio napad francuskog državljanina rođenog u Burundiju koji je nožem napao tri policijska službenika u policijskoj stanici u Žoe le Turu, 20. decembra 2014. godine; napad nožem na dva policajca u Melburnu, Australija, od strane osamnaestogodišnjeg napadača, 23. septembra 2014. godine; napad automobilom na dva vojnika u Kanadi, pri čemu je jedan ubijen, 20. oktobra 2014. godine; napad nožem na francuskog policijskog komandanta i njegovu ženu na ulazu u njihov dom blizu Pariza, 13. juna 2016. godine: napad na dve policijske službenice u gradu Šarleroa u Belgiji.

Međutim, odnedavno napadi “usamljenih boraca” počinju da se sa simboličnih meta prenose i na tzv. meke mete, sa ciljem da prouzrokuju masovne žrtve (ili bar što je moguće veći broj žrtava) bez obzira na nacionalnost, profesiju ili druge osobine samih žrtava. Ukrštanjem različitih operativnih podataka došlo se do zaključka da je ovaj drugi tip napada, usmeren isključivo na “meke mete” iako ih izvode “usamljeni borci”, koordiniran – a da su u nekim slučajevima i mete bile odabrane – od strane centralne komande Islamske države u Siriji.

Ovakvi napadi, na meke mete i bez selekcije potencijalnih žrtava, imaju vrlo moćan efekat na široku javnost, što i jeste jedan od ključnih ciljeva svakog terorističkog čina: da ozbiljno zastraše stanovništvo. Takva prioritizacija ciljeva, odnosno koncentracija na “meke mete”, znači da napadi na kritične, vitalne tačke infrastrukture, kao što su elektroprenosna postrojenja, nuklearni objekti i transportna čvorišta trenutno nisu prioritet.

Isti zaključak može da se primeni i na sajber-napade, zbog relativno niskog efekta koji bi na široku javnost takvi napadi izazvali, i to nezavisno od nivoa stvarne štete koja bi bila prouzrokovana i ukupnih posledica koje bi uspešan sajber-napad imao na bezbednost države, ekonomije i društva u celini.

Konsenzus do kojeg su, krajem 2016. godine, došli vodeći eksperti za protivterorizam dvadesetak evropskih zemalja je da su kapaciteti islamskih terorističkih grupa za uspešno izvođenje sajber-napada još relativno niski. Međutim, raspolaže se operativnim saznanjima da su neke pridružene specijalističke grupe za sajber-napade, indirektno povezane sa Islamskom državom, u toku druge polovine 2016. godine intenzivirale aktivnosti na izgradnji ozbiljnijih kapaciteta koji bi im omogućili angažovanje u izvođenju ove vrste napada.

Pored gubitaka života, teroristički napadi u Evropi i Sredozemlju u novoj fazi usmereni su i na postizanje konkretnih ekonomskih ciljeva. Putovanja i turizam već trpe visoku štetu. Tunis, Egipat i Turska suočavaju se sa opadanjem brojem turista već treću godinu, što je direktna posledica ne samo ukupnog povećanja broja napada, već i pažljive selekcije meta koje su sve češće strani turisti. Broj hotelskih noćenja u Briselu i Parizu pokazuje takođe nagli pad neposredno posle napada u oba ova grada, i potrebno je duže vreme da se njihov broj ponovo stabilizuje na stanju od pre napada. Smanjenje ukupnog broja turista, u 2016. godini, pokazuje i Amsterdam.

Troškovi mera bezbednosti su značajno povećani i nivo stranih direktnih ulaganja, delimično zbog ukupnog osećanja rizika, a delimično i zbog neprijatnosti koje povećane mere bezbednosti nužno izazivaju, takođe je u padu. U ovom kontekstu, Islamska država je izrazila svoje zadovoljstvo u pogledu ekonomskih posledica koje je na Veliku Britaniju i na EU izazvao britanski referendum u junu 2016. godine i pozvala svoje sledbenike da se, napadima na Berlin i Brisel, parališe Evropa.

Sve ovo ukazuje da u odeljenjima za analitiku i planiranje u okviru hijerarhije Islamske države postoji prilično jasna svest o ekonomskim posledicama koje veći teroristički napadi mogu da imaju, kao i o njihovoj očekivanoj ulozi u slabljenju zapadnih ekonomija.

II

Izvršioci

Pripadnici “Al Šabab” paravojne formacije, Somalija, mart 2015.

U opštim crtama, džihadisti – izvršioci terorističkih akcija u EU – mogu se opisati kao posebna grupa uglavnom mladih ljudi koji imaju kriminalnu prošlost, koji su diskriminisani, poniženi ili marginalizovani u društvu (ili se tako osećaju), pri čemu je značajan broj njih sa mentalnim problemima. Zanimljivo je da, za razliku od tzv. “starih” terorista najveći broj njih ne praktikuje striktna pravila islamske religije i da je radikalizovana u vrlo kratkom periodu, bilo kroz aktivnosti u “regrutnim centrima” bilo samostalno, inspirisana narativima koje je objavljivala i propagirala tzv. “Islamska država” na internetu. Ovi izvršioci su potom putovali u Siriju ili Irak i vraćali se odatle ili su, i bez tih putovanja, odlučivali da postanu “vojnici ISIS” u njihovim zemljama.

Dalje, s obzirom da se u značajnom procentu radi o ljudima koji su bili izloženi tzv. “auto-radikalizaciji”, a nisu putovali u ratom zahvaćena područja na Bliskom istoku, niti su imali dokumentovane veze sa ćelijama ili drugim ekstremistima ISIS-a (ili Al-Kaede) u svojim zemljama, vrlo je teško da ih obaveštajne službe otkriju klasičnim metodama obaveštajnog rada. Oni, isto tako, nisu nužno vrlo religiozni: neki od uhapšenih u napadima 2015. i 2016. npr. nisu nikada pročitali Koran, niti su bili redovni posetioci džamija i nisu imali nikakva dublja znanja o Islamu. Ima i primera mladića od 16 ili 17 godina starosti koji su više pokušavali da se ponašaju kao islamisti (odnosno ono što su oni mislili da islamisti jesu) nego što su to zaista bili. U celini, izvršioci nove generacije imaju samo fragmentirano i vrlo subjektivno znanje o Islamu, što ih potencijalno čini još opasnijim.

Mentalni problemi, problemi identiteta, nedostatak obrazovanja, nezaposlenost i kompleks niže vrednosti činili su ih ranjivim i dostupnim tehnikama tzv. “brze radikalizacije i regrutovanja”, nudeći im svest o pripadanju i emocionalnom ispunjenju.

Situacije koje su bile najčešći “okidači” za izvršenje terorističkih akcija od strane “novih izvršilaca” bili su: “svetski događaji” (strana intervencija protiv zemlje porekla, progon pripadnika sopstvene zajednice – etničke, političke ili verske), kao i “privatni događaji” (gubitak posla ili uzastopni neuspesi da se on nađe, isključenje ili drugi oblik prinudnog napuštanja škole, lično poniženje ili smrt bliske osobe – člana porodice, bliskog prijatelja ili rođaka).

Patološke fiksacije na pojedince ili uzroke često igraju značajnu ulogu u ostavljanju ovih izvršilaca izolovanih i napuštenih, što su dva ključna preduslova za kasnije pribegavanje nasilju. Religija, dakle, ne mora da bude ni inicijalni ni primarni motivacioni faktor za radikalizaciju, nego naprosto vrsta mogućeg izlaza kojim se prevazilaze drugi lični problemi.

U mnogim slučajevima, kada se kod ovih lica konačno formira odluka da se izvrši teroristički napad, jedan od motiva koji se može javiti u kasnijoj fazi jeste njihova želja da postanu, u očima javnosti, svog neposrednog okruženja, ali i u svojim sopstvenim, odjednom transformisani, pretvoreni u osobu koja vredi više nego što se mislilo, da “od nule postanu heroji”.

Većina napada za koje je ISIS preuzeo odgovornost u 2015. i 2016. izvedena je od strane pojedinaca kojima je ISIS bio inspiracija, a ne od onih koji su sa različitim strukturama ove organizacije bili direktno povezani. Međutim, kao što ćemo videti u odeljku koji se bavi komandnim strukturama, bilo je i značajnih izuzetaka od ovog pravila.

Čovek za koga se veruje da je bio glavni koordinator napada u Parizu u novembru 2015. godine je verovatno obavio nekoliko putovanja između različitih evropskih gradova i Sirije, avionom. U periodu jun-jul 2015. godine više lica za koje je kasnije utvrđeno da su bili vrlo visoko u terorističkoj hijerarhiji otputovalo je iz Sirije u Evropu, avionom, sa lažnim ispravama.

Takođe, naglasak Islamske države (kao i drugih potencijalno nasilnih džihadističkih organizacija) pomeren je sa tzv. potpune obuke na primarni trening lica koja su primarno samouki operativci. Poseban razlog za zabrinutost predstavlja problem žena i dece povezanih sa stranim terorističkim borcima, koji su putovali sa njima iz Evrope u Siriju ili su se (u slučaju dece) rodili tamo.

Ova deca su od rane mladosti bila suočena sa kombinacijom ekstremno radikalnih ideja i ekstremnog nasilja, kroz obuku i izlaganje nasilnim aktima boraca Islamske države u čijem su se neposrednom okruženju nalazila. Ova iskustva su, neminovno, ostavila snažne i intenzivne utiske na njihovu psihu i uticaće na njihov dalji razvoj.

U slučaju da, u toku 2017. godine, Islamska država bude konačno poražena, ili značajno oslabljena, u Siriji i Iraku od strane koalicionih snaga, može se očekivati povećani intenzitet povratka stranih boraca i njihovih porodica (žena i dece) koje su provele duže ili kraće vreme u konfliktnim područjima a možda i uzimale neposredno učešće u konfliktima, egzekucijama ili drugim nasilnim radnjama.  Talas povratka ovih ljudi – kao i drugih koji su se borili zajedno sa Islamskom državom – biće, preko Turske i Balkana, biti usmeren prvenstveno ka zemljama Zapadne Evrope.

Zahvaljujući dobro organizovanoj mreži baza i saradnika u istočnoj Turskoj, ova lica će najverovatnije biti u mogućnosti da, pre dolaska na teritoriju koju pokrivaju ljudstvo i tehnika zemalja EU, uspešno zamene svoj pravi identitet, i sitnijim ili krupnijim promenama ličnog izgleda kao i upotrebom lažnih dokumenata, preuzmu novi, lažni, identitet.

Oni koji budu uspešni u ulasku u Evropsku uniju predstavljaće pretnju s obzirom da mogu poželeti da nastave sa svojim pokušajima destabilizacije Zapada vršenjem terorističkih akata. Imajući u vidu veliki broj – nekoliko hiljada – radikalizovanih Evropljana muslimanske veroispovesti koji su se, duže ili kraće vreme, nalazili u zonama konflikta pod kontrolom Islamske države, njihov masovni ili čak sporadičan povratak mogao bi da predstavlja dugoročni i vrlo složen bezbednosni izazov za Evropu.

Pored pretnje većih terorističkih napada, pripremanih i izvođenih po instrukcijama iz centralne komande Islamske države u Siriji (kao što su bili napadi u Parizu i Briselu, ili oni koji nisu ostvareni zahvaljujući blagovremenoj intervenciji snaga bezbednosti), identifikovan je još jedan oblik pretnje: napadi tzv. “čiste kože”. Radi se o usamljenim izvršiocima, uglavnom samo-radikalizovanim pojedincima koji nisu povezani sa poznatim ekstremistima niti su sami poznati službama bezbednosti. Ovakvi pojedinci predstavljaju tzv. “jasnu i neposrednu opasnost”.

Usamljeni izvršioci operišu individualno, ili – u retkim slučajevima – sa jednim do dva saučesnika, ne pripadaju terorističkoj organizaciji, deluju bez uticaja lidera, planiraju svoju sopstvenu agendu uključujući i plana napada, i prolaze kroz sopstveni, autonomni, proces radikalizacije.  U nekim napadima “usamljenih izvršilaca” nije uvek jednostavno precizno utvrditi da li je cilj samog napada da se počini teroristički ili kriminalni akt, da li se radi o tzv. “činu ličnog značaja”, prouzrokovanom ličnim okolnostima, ideologijom ili društvenim pritiskom, ili se opet radi o posledici mentalnog poremećaja.

 

III

Oružja

Oružje terorista otkriveno od sirijske vojske u gradu Banijas (2011)

Uprkos naporima Islamske države da uspostavi novi modus operandi, automatsko oružje je izgleda i dalje omiljeno kod terorističkih ćelija koje vrše napade širokih razmera zbog njegove relativne pristupačnosti, jednostavne upotrebe i efikasnosti. Vatreno oružje može se pribaviti iz kriminalnih izvora, u nekim slučajevima i iz onih koje teroristi već poznaju po njihovoj kriminalnoj prošlosti. Takođe, jednim delom, moguće ga je i legalno nabaviti preko Interneta ili kao rashodovano oružje koje prodaju razni vlasnici (vojska, policija) i koje se potom, uz relativno manje popravke, može ponovo učiniti upotrebljivim.

Sadašnja situacija u pogledu dostupnosti ilegalnog naoružanja u zemljama u susedstvu Evropske Unije – posebno u Ukrajini i u zemljama Zapadnog Balkana – ali isto tako i u zonama trenutnih konflikata, verovatno će u toku 2017. godine dovesti da veća količina ovog oružja postane dostupna preko crnog tržišta, što će značiti znatno veću pretnju nego u prethodnim godinama.

Eksplozivi korišćeni u napadima u Parizu (novembar 2015) i Briselu (april 2016) bili su tzv. TATP (Triaceton Triperoksid) tipa – eksplozivi napravljeni u domaćoj radinosti koji su već godinama bili (a verovatno će nastaviti to da budu i u bližoj budućnosti) omiljena vrsta eksploziva za teroriste. Njihova prednost je u tome što ih je relativno jednostavno napraviti od široko dostupnih sastojaka (aceton, hidrogen peroksid za izbeljivanje kose, sumporna kiselina, so i led) a – s obzirom da ne sadrže veštačko đubrivo – praktično ih je nemoguće otkriti na detektorima. Jedini rizik TATP eksploziva (i zato su ih mnoge terorističke organizacije još osamdesetih godina prošlog veka nazvale “Majka Satane”) je nestabilnost smese prilikom oscilacije temperature u toku mešanja, što nosi visok rizik od slučajne eksplozije. Zbog toga su u poslednjih nekoliko godina propagandna odeljenja terorističkih organizacija uložila dodatne napore da precizne instrukcije za pripremu ovih vrsta eksploziva učine što dostupnijim na džihadističkim internet sajtovima i preko specijalizovanih elektronskih magazina (npr. INSPIRE ili DABIQ).

Komercijalni eksplozivi su teroristima teži za nabavljanje, ali se uslovi za prodaju, još uvek, razlikuju od zemlje do zemlje, zavisno od nacionalnog zakonodavstva. Vojni eksplozivi su još teži za nabavku, ali ostaci eksploziva iz bivših ratnih zona i njihova ilegalna trgovina i dalje predstavljaju značajnu pretnju za policije EU zemalja. Značajan broj velikih isporuka ilegalnih vojnih eksploziva različitih tipova, uglavnom sa područja Zapadnog Balkana, zaplenjen je prilikom različitih istraga organizovanog kriminala u toku 2015. godine u više zemalja ovog regiona. I dalje se proveravaju sumnje da su, bar u nekim od ovih slučajeva, isporuke bile namenjene kupcima za potrebe različitih islamskih terorističkih organizacija. Poznato je da su terorističke grupe od organizovanih kriminalnih grupa nabavljale ručne granete, minobacače, plastični eksploziv velike razorne moći i detonatore. Isto tako, u nekoliko slučajeva zabeležene su, na Balkanu i u Ukrajini, provale većih razmera u vojne magacine za koje se sumnja da su izvršene radi snabdevanja terorističkih grupa.

Upotreba eksploziva, kako onih izrađenih u domaćoj radinosti, tako i komercijalnih i vojnih, u improvizovanim paklenim mašinama na vozilima (vehicle-born improvised explosive device – VBIED) omiljena od strane različitih ekstremnih frakcija u Siriji i Iraku, do sada se nije javljala kao deo modus operandi islamskih terorističkih napada na tlu Evrope. Međutim, imajući u vidu opštu matricu, po kojoj se tehnike korišćene u bliskoistočnim zemljama kasnije kopiraju od stranu terorista koji deluju u Evropi, kao i da su druge terorističke organizacije (IRA, ETA) u Evropi isto tako dale ovaj primer, postoje sasvim realni rizici da će, u nekom trenutku, i islamske terorističke grupe u Evropi početi da koriste VBIED. Prema nekim operativnim saznanjima, to je bila i jedna od namera izvršioca napada u Parizu i Briselu.

Takođe je moguće da će Islamska država razmotriti i mogućnosti korišćenja hemijskog i biološkog oružja na teritoriji EU. Islamska država već raspolaže dovoljnim stručnim znanjima, odnosno obučenim kadrovima, za upotrebu tzv. sumpornog-senf gasa, opasnog bojnog otrova. Dokumentovani su slučajevi kada su operativci Islamske države koristili ovaj bojni otrov u Siriji, a analizom aero foto snimaka na nekoliko lokacija na teritoriji Sirije i Iraka pod kontrolom ID veruje se da postoje postrojenja za proizvodnju ovog otrova. Islamska država, najverovatnije, među svojim specijalistima ima i jedan broj ljudi koji su ranije bili uključeni u irački program hemijskog naoružanja, i pretpostavlja se da ima (ili je neko vreme imala) pristup određenim skladištima sa takvim naoružanjem na područjima Iraka i Libije.

Pored toga, postoje indicije da je Islamska država već izvela eksperimente – iako još uvek ne u odmakloj fazi – sa biološkim oružjem. 18. februara 2016. godine marokanske vlasti su neutralisale jednu ćeliju Islamske države koja je planirala napade sa potencijalnom upotrebom biološkog oružja. Policija je uhapsila deset osoba i zaplenila sanduk sa oružjem libijskog porekla, koji se sastojao od automatskih pušaka, revolvera i puške. Međutim, u ovoj operaciji zaplenjene su i toksične biološke i hemijske supstance, kao i veća količina veštačkog đubriva sa visokom koncentracijom sumpora. Supstance koje su pronađene bile su, po mišljenju stranih eksperata pozvanih na konsultacije, dovoljne za proizvodnju domaćeg eksploziva sa hemijskim i biološkim agensima. U tri tegle pronađene su i supstance koje su mogle da budu dodatnom obradom pretvorene u smrtonosni tetanus toksin.

U kasnijoj komunikaciji sa evropskim policijama, marokansko Ministarstvo unutrašnjih poslova je potvrdilo da su neke od zaplenjenih supstanci, prema naknadnim analizama, klasifikovane u kategoriju bioloških oružja, visoko opasnih zbog njihovog kapaciteta da parališu i unište nervni sistem i prouzrokuju smrt.

Prema svim dostupnim podacima i procenama, islamski teroristi će i dalje najčešće koristiti ono oružje koje je najdostupnije. Usamljeni izvršioci će dakle koristiti noževe, sekire i mačete, automobile pa čak i kamione kao relativno lako dostupna sredstva. Efikasnost, jednostavnost upotrebe i pristup ovim oružjima nastaviće da budu presudni činioci prilikom donošenja odluke o njihovom izboru.

 

IV

Tehnike, transport i sredstva veze

Migranti na grčko-makedonskoj granici, maj 2016. godine

Ne postoje pouzdani dokazi da Islamska država, organizovano i sistematski, koristi dotok migranata u Evropu, bilo balkanskom bilo mediteranskom rutom, za neopaženu infiltraciju terorista. Činjenica je, međutim, da su u najmanje desetak slučajeva kasniji izvršioci napada ušli na teritoriju EU kao migranti, prethodno prošavši jednom od ove dve rute. U ovom slučaju neophodna je finija analiza: džihadisti ponekad zaista koriste migrantske rute da bi u zonu evropskih operacija infiltrirali jeftine, lako potrošne, “pešadince” dok se visoko obučeni i stručni operativci snabdevaju falsifikovanim (a u nekim slučajevima čak i pravim) dokumentima na lažna imena i koriste mnogo sofisticiranije rute, najčešće direktne avionske letove sa aerodroma u Turskoj, Jordanu i Saudijskoj Arabiji.

Opcija ilegalnog putovanja sa sobom nosi povećane rizike od hapšenja ili prinudnog odvođenja u neku drugu državu a ne na nameravanu destinaciju i na taj način preti da ukloni element kontrole iz ruku terorističke hijerarhije. Sa druge strane, pojedine terorističke ćelije vole da koriste neregularno (migrantsko) putovanje, u cilju infiltracije njihovih operativaca u tzv. “spavačke ćelije” ili naprosto da bi, u velikoj masi ljudi, lakše prikrile njihovo kretanje.

Imajući u vidu interes Islamske države da postakne migrantsku krizu kako bi polarizovala stanovništvo zemalja-članica EU i okrenula njegove delove protiv azilanata i u 2017. godini će postojati visoki rizik infiltracije operativaca Islamske države u izbegličke kampove i druge veće, organizovane grupe migranata. Intenzitet ovog rizika, međutim, nije moguće precizno proceniti, što čitavo pitanje čini podložnim preterivanju, politizaciji i eksploataciji od strane populističkih medija i ekstremnih desničarskih političkih stranaka. Stvarna i neposredna opasnost je mogućnost da elementi sirijske izbegličke dijaspore (sunitski muslimani) postanu ranjivi na radikalizaciju jednom kad se već zateknu u Evropi, i da onda postanu cilj regrutacije ekstremnih islamističkih operativaca. Postoje operativni podaci da se jedan broj džihadista nalazi u stalnom kretanju, na širem prostoru Evrope, sa isključivo tim ciljem. Prema nepotvrđenim podacima kojima raspolažemo, nemačka policija je registrovala, zaključno sa aprilom 2016. godine, oko tri stotine pokušaja džihadista da regrutuju migrante koji su pokušavali da uđu u Evropu.

Terorističke grupe nastavljaju da koriste Internet i društvene mreže ekstenzivno, uglavnom za širenje propagandnog materijala, ali isto tako i za regrutovanje novih pristalica i prikupljanje sredstava za njihove akcije. U toku poslednje dve godine postoji više indicija da su glavne komunikacione strategije Islamske države revidirane i prilagođene naporima koje su uložile vlasti pojedinih zemalja i kompanija koje razvijaju platforme društvenih mreža, kako bi ograničile njenu aktivnost na Internetu.

Islamska država razvila je uspešnu propagandnu strategiju zasnovanu na porukama prilagođenim različitim primaocima. Njen obuhvat je globalan, usmeren prema ranjivim populacijama na svim kontinentima. Grupa je stvorila zavidan broj medijskih postaja koje prenose propagandu na nekoliko jezika, prilagođenih kulturnom profilu svake ciljne grupe ponaosob. Pripadnici Islamske države iz nekoliko različitih nacionalnosti pojavljuju se u video porukama u kojima se njihovi saradnici pozivaju da se pridruže grupi ili da izvedu terorističke akcije u njihovim zemljama prebivališta.

Pojedinci i grupe uključeni u terorističke i ekstremističke aktivnosti koriste enkripciju u cilju sakrivanja njihovih komunikacija od organa bezbednosti i obaveštajnih agencija, kojima ostavljaju samo meta-podatke kao materijal za rad. Terorističke grupe ohrabruju svoje sledbenike da zametnu tragove u elektronskoj komunikaciji koristeći takve softvere. Al-Kaeda i Islamska država su napredovale dovoljno da bi mogle da razviju svoje sopstvene softvere za te potrebe.

Međutim, u poslednje dve godine upotreba enkripcije opada. Nova generacija terorista, kao i u slučaju drugih kriminalaca, koristi mogućnosti za bezbednu komunikaciju koju obezbeđuju aplikacije na pametnim telefonima, i drugi softveri, koristeći tako rezultate istraživanja namenjenih zaštiti privatnosti korisnika.

Razvoj i dostupnost ovakvih softvera obezbeđuje teroriste sa tehničkim kapacitetima za potpuno zaštićenu tajnu komunikaciju, bez tereta razvoja i održavanja njihovih sopstvenih softvera. Terorističke grupe objavljuju brojne detaljne vodiče sa instrukcijama kako da se ostane anoniman na društvenim mrežama i kako da se ispravno koriste softverska oruđa i aplikacije.

Poznato je da teroristi koriste različite platforme u njihovoj međusobnoj komunikaciji, menjaju ih sekvencijalno ili koriste paralelne platforme da bi tako zamaglili suštinu sadržaja koje razmenjuju. Od društvenih mreža najčešće se koriste Telegram, Instagram i Tviter, zajedno sa tajnim nalozima na Fejsbuku uz upotrebu tzv. “dubokog weba”. Aplikacije se koriste jednom i nalozi se odmah potom gase i softveri deinstaliraju. Pored toga, koristi se i tehnika komunikacije kroz draftove e-mail poruka bez slanja, tako da različiti korisnici istog e-mail naloga mogu da ih čitaju bez rizika presretanja poruke u transferu od strane nepozvanih lica.

V

Komandne strukture, kampovi za obuku, mreže podrške

Kamp za obuku terorista Islamske države u Raki, Sirija, 2016.

Obaveštajni izvorišu sugerišu da je Islamska država oformila timove u Siriji koji su poslati u zemlje Evropske unije sa specifičnim zadacima da izvode terorističke napade. Logistiku, planiranje i izvođenje ovog zadatka u okviru ID koordinira tzv. “spoljna teroristička mreža”, koja je počela da šalje prve operativce u Evropu pre otprilike dve godine.

Prema raspoloživim podacima, dobijenim u intervjuima sa uhapšenim ili prebeglim pripadnicima ID, ova specijalna jedinica za izvoz terora je dosad direktno ili indirektno izvela najmanje deset napada sa smrtnim posledicama protiv meta na Zapadu.

Komanda za spoljne operacije Islamske države nosi, u internoj komunikaciji ove organizacije, naziv “Emni” – “emn” ili “amn” je arapska reč za “bezbednost”. U arapskim zemljama, izraz “amn” se takođe koristi za označavanje bezbednosnih i obaveštajnih službi, koje generalno imaju tzv. izvršna ovlašćenja u smislu tajne policije.

Kapaciteti Islamske države za obuku terorista, osnovnu i specijalističku, prema raspoloživim informacijama sa terena u Siriji, nalaze se u opadanju zbog ofanzive sirijske armije i snaga bezbednosti i koalicionih snaga koja je dovela do gubitka većeg broja lokacija za obuku, pre svega u istočnom Alepu. Broj pojedinaca koji je iz Evrope putovao u konfliktne zone u Siriji i Iraku je značajno opao u toku cele 2016. godine, delom iz navedenih razloga, a delom i zbog povećanog broja bezbednosno interesantnih lica koja su u prethodnom periodu lišena slobode.

Tehnike prepoznavanja lica, korišćene u poređenju lica osoba iz izbegličkih kampova sa fotografijama dobijenim iz konfliktnih područja dale su određene rezultate kojima su identifikovani pojedinci osumnjičeni za učešće u neprijateljskim aktivnostima, bilo prinudno bilo dobrovoljno.

Islamska država je poznata po tome da omogućava putovanja operativaca snabdevajući ih sa falsifikovanim, a ponekad i originalnim, putnim dokumentima. Izvori sa terena potvrdili su da grupa raspolaže sa punim sandukom ukradenih obrazaca sirijskih pasoša, kao i da verovatno ima pristup stručnim i obučenim falsifikatorima.

Takođe, zabeležena je i praksa upotrebe tzv. “dvojnika”, koji su putovali sa originalnom putnom ispravom nekog drugog lica, sa kojim je postojao dovoljan stepen fizičke sličnosti. U međuvremenu, osnovano je pretpostaviti povećanje stope povrata stranih terorističkih boraca iz konfliktnih zona nazad u zemlje-članice Evropske unije, u cilju proširenja njihovih terorističkih aktivnosti u EU, ali isto tako i kao rezultat pogoršanja vojnog položaja Islamske države u konfliktnim područjima, kao i zbog frustracije zbog ponašanja Islamske države u pojedinim slučajevima. Neki od stranih terorističkih boraca takođe mogu biti prebačeni u druge zone konflikta.

Protivteroristički eksperti su isto tako zabrinuti da će se Libija u narednom periodu razviti u drugu odskočnu dasku za Islamsku državu, posle Sirije, za napade u regionu severne Afrike i Sredozemlja. Od sredine 2015. godine Libija je postala glavna destinacija za borce Islamske države i veruje se da je do danas postala čvorište za strane terorističke borce iz EU koji, po povratku u Evropu, planiraju dalje terorističke napade.

Uprkos tome što je nedavno potisnuta iz svog uporišta u Sirtu, veruje se da Islamska država u unutrašnjosti Libije i dalje održava mrežu baza, u kojima su uskladištene velike količine oružja, i koje obezbeđuju praktično neograničeni broj mesta na kojima džihadisti mogu biti obučavani za buduće terorističke napade.

Protivteroristički eksperti očekuju da će Islamska država otpočeti sa planiranjem i slanjem izvođača terorističkih akcija iz Libije ako se sadašnja faza, u kojoj je ona primarno usredsređena na zauzimanje teritorije i eliminaciju lokalnih neprijatelja, završi.

VI

Zapadni Balkan: sekundarne terorističke mreže

Balkansko poluostrvo, “Enciklopedija Britanika”, 2008.

Još 2014. godine jedan austrijski obaveštajni izveštaj potvrdio je da “vehabistički milje u kojem militantni islamizam u jugoistočnoj Evropi cveta, nastavlja da metastazira i izgrađuje nove zajednice”. Nakon ove, dotad najozbiljnije, ocene usledila je i detaljna ekspertska rasprava o balkanskim kampovima za obuku terorista, na G7 samitu u zamku Šlos Elmau u bavarskim Alpima, juna 2015. godine.

U drugoj polovini 2015. godine obaveštajne službe više evropskih država po prvi put zajednički razmatraju pojavu tzv. sekundarnih kampova za obuku terorista Islamske države, na području Zapadnog Balkana, o čemu je asocijacija evropskih policija – EUROPOL – prvi put dala javno saopštenje januara 2016. godine. Eksperti smatraju da se balkanski fundamentalistički trougao formirao na liniji: zapadni Rodopi (Bugarska) – Kosovo – Bosna i Hercegovina.

U udaljenim i izolovanim selima na Balkanu, militantni islamisti razvili su mrežu faktički eksteritorijalnih enklava kojima se upravlja po šerijatskim pravilima. Ove enklave služe kao regrutne stanice za lokalne konvertite i kao “sigurne kuće” za džihadiste iz konfliktnih zona na Bliskom istoku. U selu Donja Bočinja, u centralnoj Bosni, sa nekih šest stotina stanovnika, ekstremisti žive svoje posebne živote, neometani od strane lokalne policije, poreznika ili bilo kojih drugih državnih vlasti. Drugo bosansko selo, Gornja Maoča, je štab glavnog vehabijskog lidera u Bosni, Nusreta Imamovića. Gornja Maoča je nedavno korišćena kao usputna stanica u transferu ekstremista koji su išli da se pridruže džihadu u Čečeniji, Avganistanu i Jemenu. Još u oktobru 2011. godine Mevlid Jašarević, vehabija iz Sandžaka, napustio je ovo selo sa još dva saučesnika, onog dana kada je izvršio napad na ambasadu SAD u Sarajevu.

Logor za obuku koji je osnovan među poslednjima nalazi se u selu Bosanska Bojna, blizu Velike Kladuše u severozapadnoj Bosni, samo nekoliko desetina metara od hrvatske, odnosno od granice Evropske unije. On se takođe koristi i kao pogodna logistička baza za druge namene, posebno za potrebe krijumčara ljudi, oružja i novca koji mogu, ali ne moraju, da imaju operativne veze sa terorističkom infrastrukturom.

Ovakvi kampovi za obuku se namerno organizuju kao privremeni, kako bi se otežao zadatak obaveštajnih službi na njihovom lociranju. Treninzi se obavljaju u smenama koje obično traju šest do sedam nedelja, i uključuju intenzivnu religioznu indoktrinaciju, izučavanje video materijala iz Avganistana i Iraka i uvežbavanje upotrebe različitih vrsta naoružanja. U kampu u Gornjoj Maoči se posebno izučavaju različite taktike gerilske borbe u gradskim uslovima, kao što je korišćenje automobila-bombi i improvizovana izrada drugih tipova eksplozivnih naprava. Nastavne jedinice se povremeno snimaju i distribuiraju u džamijama  i islamskim kulturnim centrima pod kontrolom radikalnih islamističkih elemenata u različitim evropskim zemljama.

Dokument nemačke obaveštajne službe Bundesnachtrichtendienst (BND) navodi detalje o arapskim mudžahedinima sa državljanstvom Bosne i Hercegovine koji su obučavali lokalne polaznike o odgovarajućim tehnikama za korišćenje eksploziva i presecanje grla nožem. Svi ovi izveštaji saglasni su u oceni da se u Bosni radi o tipu letnjih logora za kombinovanu terorističku obuku i religioznu indoktrinaciju mladih ljudi na osnovi radikalnog vehabizma. Ovu ocenu potvrdio je, u razgovorima sa službenicima BND, i bivši šef propagandnog odeljenja Al-Kaede u Nemačkoj, Irfan Peci, koji je lično bio obučavan u upotrebi eksploziva i automatskog pešadijskog naoružanja (kalašnjikov) u logoru u Gornjoj Maoči.

Kroz zapadni i južni Balkan, džamije koje se nalaze pod kontrolom ekstremista takođe služe kao baze za militantne islamiste. Džamija i kulturni centar kralja Fahda u Sarajevu, finansirani od strane Saudijske Arabije, predstavljaju epicentar širenja radikalnih ideja u Bosni i Hercegovini, i već godinama funkcionišu potpuno autonomno, pod direktnom supervizijom saudijske ambasade u Bosni. Bela džamija u Sarajevu služi kao štab Sulejmana Bugarija, albanskog imama rođenog na Kosovu koji se u više obaveštajnih izveštaja pominje kao ključni posrednik između albanskih i bosanskih ekstremista. Na Kosovu, džamija Makovica na prilazima Prištini i džamija u Mitrovici regrutuju militante koji se bore sa islamističkim grupama u Siriji. U Makedoniji, vehabijski ekstremisti su angažovani u borbi protiv službene islamske zajednice u ovoj zemlji, u cilju preuzimanja kontrole nad skopskim džamijama Jahja Paše, Sultana Murata, Hudaverdija i Kjosekadi.

Podrška naporima militantnih islamista u jugoistočnoj Evropi obezbeđuje se i kroz mrežu nevladinih organizacija, dobrotvornih i humanitarnih fondacija, često finansiranih od strane pojedinaca i institucija koji su na globalnom nivou prepoznati kao finansijeri Al-Kaede. Nedavni izveštaj CIA pokazuje da su čak kod jedne trećine nevladinih organizacija u Bosni i Hercegovini koje operišu u inostranstvu registrovane terorističke veze, ili zaposleni sa terorističkim vezama. Još početkom prethodne decenije, neposredno posle napada 11. septembra 2001. godine, iznenadni prepad na jednu takvu nevladinu organizaciju – Visoku saudijsku komisiju za pomoć Bosni i Hercegovini – otkrio je mape Vašingtona, materijal za izradu lažnih identifikacionih kartica Stejt Departmenta i anti-američke priručnike prilagođene za decu.

 

VII

Interakcija terorizma i organizovanog kriminala

Glavni tokovi transnacionalnog organizovanog kriminala (2011)

Značajan broj pojedinaca (816 do 27. jula 2016. godine) prijavljen je u prvoj polovini 2016. godine policijama zemalja članica EU i za krivična dela povezana sa terorizmom ali i zbog umešanosti u ozbiljan i/ili organizovani kriminal. Dve trećine od tog broja (539 od 816) su istovremeno bili, duže ili kraće vreme, i borci na ratištima na Bliskom istoku. Prosečna starost ovih osoba je 33 godine. Devedeset procenata ovih lica su muškarci.

Većina osumnjičenih i za terorizam i za ozbiljan/organizovani kriminal su državljani zemalja članica EU. Veliki broj njih rođen je izvan EU da bi kasnije dobio državljanstvo neke od zemalja članica. Većina su državljani četiri zemlje: Belgije, Holandije, Velike Britanije i Francuske. Od državljana zemalja izvan EU, najveći broj osumnjičenih dolazi iz Sirije i Maroka. Belgija je najčešće registrovana zemlja rođenja za sve ove osobe, na drugom mestu je Irak, a na trećem Sirija.

Izvršioci identifikovani u obe baze podataka (terorizam i ozbiljni, odnosno organizovani kriminal) bavili su se raznim oblastima kriminala, uključujući krijumčarenje ljudi, krijumčarenje droge i oružja, finansijski kriminal i pljačke sa obijanjem. Gotovo u svim ovim slučajevima, prvi susret sa organima gonjenja bio je povodom dela iz oblasti ozbiljnog odnosno organizovanog kriminala, a tek neki od kasnijih povodom dela povezanih sa terorizmom. Ova zakonomernost nam ukazuje da su pojedinci koji su bili uključeni u kriminalne aktivnosti, i koji su se socijalizovali u kriminalnom okruženju, bili prijemčivi za procese i tehnike islamističke radikalizacije.

Ove osobe su tipično uključene u organizovani kriminal na niskom nivou i ne zauzimaju značajnija mesta u okviru hijerarhije kriminalnih mreža. Međutim, njihova povezanost sa ozbiljnim odnosno organizovanim kriminalom obezbeđuje im kontakte, pristup oružju, finansijskim sredstvima i transportnim sredstvima. Pored toga, njihova uključenost u kriminal demonstrira i volju da se angažuju u nezakonitom ponašanju i može indirektno da ukazuje na niži prag nužan za aktivno angažovanje u nasilnim akcijama, u kontekstu njihove dalje – islamističke – radikalizacije.

Terorističke grupe mogu, povremeno, pribegavati i običnom kriminalu kako bi došle do sredstava koje potom koriste da pokriju troškove planiranja i izvršavanja terorističkih napada, kao što su regrutovanje, snabdevanje ili transport. Alternativno, one povremeno traže kontakte sa običnim kriminalcima, pojedinačno ili povezanim u organizovane kriminalne grupe, kako bi dobile pristup većim finansijskim sredstvima, oružjima, vidovima transporta, specijalističkim znanjima ili većim grupama potencijalnih regruta.

Osumnjičeni za kriminalne aktivnosti i terorizam zajedno koji se angažuju u krijumčarenju droge ili pljačkama sa obijanjem čine to u ličnom finansijskom interesu, često na ad hoc ili privremenoj osnovi. Osumnjičeni za terorizam koji koriste svoju umešanost u kriminal da obezbede značajnu finansijsku podršku, ili finansijske usluge kao što je pranje novca, tipično se oslanjaju na dugotrajne i poverljive odnose između pojedinaca, kako onim u terorističkim grupama tako i onima u organizovanim kriminalnim mrežama.

Imajući u vidu da su neki od pojedinaca povezanih sa terorističkim aktima odrasli i socijalizovali se u kriminalnom okruženju, ima smisla pretpostavka da su oni – i nakon terorističke radikalizacije – zadržali svoje veze sa tim okruženjem. Dok za većinu interakcija između pojedinaca uključenih u kriminalne aktivnosti i terorističkih aktera i dalje pretpostavljamo da su pragmatične, ad hoc i kratkoročne prirode, postoje indicije da su, makar u nekim slučajevima, postojale i duže, održive i dugoročne veze. Radi se o pojedincima nastanjenim na svojevrsnoj raskrsnici u kriminalnom podzemlju, između radikalizovanih aktera i pojedinačnih kriminalaca, kriminalnih grupa i mreža. Informacije prikupljene iz istraga o napadima u Parizu, 13. novembra 2015. godine, sugerišu nam da su neki od napadača verovatno imali i aktivnu ulogu u kriminalnim mrežama, a ne samo da su bili njihovi obični klijenti.

U celini, izgleda da su kontakti između terorista i karijernih kriminalaca dosad bili samo vrlo pragmatičnog i oportunističkog karaktera, u tačno određene i kratkotrajne ciljeve. Međutim, izgleda da je u 2016. došlo do povećanja relativne učestalosti slučajeva u kojima su zabeležene takve veze. Činjenica je da je u najboljem interesu i kriminalaca i terorista da svoje međusobne kontakte održavaju na minimumu, kao i da prekinu sa tim kontaktima istog momenta kada se konkretna zajednička transakcija završi, kako bi time smanjili mogućnost da te kontakte uoče pripadnici bezbednosnih službi. Posebno, ovo je važno za karijerne kriminalce, da bi izbegli neželjenu detekciju od strane obaveštajnih službi koje se njima, izvan ovog konteksta, obično ne bave. Isto tako, fundamentalni razlozi postojanja i ciljeva ovih struktura se bitno razlikuju: teroristi, oni koji su povezani sa Islamskom državom ali i drugi, žele da destabilizuju društvo i strukturu države, dok kriminalci operišu unutar postojećeg društvenog poretka i državnog uređenja.

VIII

Zaključna razmatranja

Prvo, Evropska unija je trenutno svedok narastajućeg trenda, u pogledu obima, učestalosti i posledica terorističkih napada na teritorije pod jurisdikcijom njenih članica. Francuska je posebno teško nedavno pogođena serijom terorističkih napada, izvedenih kako od strane organizovanih terorističkih grupa tako i od strane tzv. usamljenih izvršilaca. Islamska država aktivno propagira terorističke akcije na tlu EU svim raspoloživim sredstvima, sve više inspirišući radikalizovane pojedince na akciju. Islamska država se, konačno, dokazala kao vrlo efikasna kako u pokretanju ljudi na izvršavanje terorističkih napada tako i u vršenju tih akata sopstvenim resursima.

Drugo, uspeh stvoren ovim terorističkim napadima, iz perspektive Islamske države, ohrabriće ovu grupu da napadne više meta u EU. Iako u ovom trenutku izgleda da će primarni fokus Islamske države i dalje biti Francuska, organizacija ozbiljno preti svim državama koje su deo koalicije, predvođene SAD, protiv Islamske države u Siriji i Iraku, uključujući tu posebno Nemačku i Veliku Britaniju, ali i druge države-članice, koje su sve posebno pominjane kao neprijatelji Islamske države u nekoliko video poruka.

Treće, ne treba prevideti činjenicu da Islamska država nije jedina teroristička organizacija sa namerama i kapacitetima da izvodi napade protiv Zapada, ili da inspiriše pojedince i grupe na teritoriji država članica EU da to čine. Al-Kaeda i/ili Al-Nusra, sa njima povezane ili od njih inspirisane grupe i pojedinci, nastavljaju da predstavljaju ozbiljnu pretnju državama-članicama EU i interesima Zapada u celini.

Četvrto, u novim napadima, kako terorističkih grupa tako i usamljenih izvršilaca, najverovatnije će se ponoviti obrasci korišćeni u ranijim napadima. Nove varijacije u načinu izvršenja – npr. korišćenje automobila-bombi – mogu takođe biti razvijene.

Peto, stalno povećanje broja hapšenja i sudskih postupaka širom EU, za dela povezana sa džihadističkim terorizmom, dokaz je visokog prioriteta dodeljenog protivterorizmu u agendama snaga bezbednosti i pravosuđa država-članica EU. U tom sklopu, potreba za pojačanom razmenom informacija je ponovo priznata i potvrđena. Međutim, sve dok Islamska država ostaje relevantan geopolitički činilac u Siriji i Iraku, i čak i ako tamo bude poražena, ona će nastaviti sa svojim pokušajima da ohrabri i organizuje terorističke napade u Evropi.