Давид и Голијат са чаробног брега

Original vintage poster: Davos Parsenn for sale at posterteam.com

“Авантуре крви и духа, које су твоју једноставност уздигле, допустиле су ти да у духу проживиш оно што физички по свој прилици нећеш преживети. Наилазили су тренуци кад си замишљао да владаш и кад ти је из смрти и телесног сладострашћа сан о љубави загревао душу. Да ли ће се и из ове светске свечаности у част смрти, из ове опаке грозничаве ватре која сад свуда унаоколо захвата вечерње небо, такође једном уздићи љубав?”

(Томас Ман, “Чаробни брег”)

I

Пролог: гост из хотела “Метропол”

davos

Тог јутра је устао раније него обично: знао је да ће, пре него што се дан, који је тек почињао, заврши и он завршити посао за који се већ месецима припремао. Истуширао се, обукао, спаковао и сишао на доручак. Знао је, исто тако, да ће то бити последњи пристојан доручак који ће имати. Зато је на миру најпре попио чај, а онда појео своје омиљено јело: омлет са сиром. Мали гастрономски ритуал завршио је колачем од шумских купина. На рецепцији хотела је тражио рачун за претходна три дана:

“Нећу се више враћати” – рекао је – “али ми је незгодно да сада носим пртљаг са собом. Може ли да остане овде неко време, неко ће већ доћи по њега, рачунам вечерас, најкасније?”

Одавно извежбаним осмехом, љубазни рецепционар хотела Метропол потрудио се да елегантно обученог младог човека убеди како ће његове жеље бити испуњене: очекивао је бакшиш, који је и добио.

Обукао је капут са чивилука и изашао, у прохладно и сунчано фебруарско јутро. Туристи су кретали у уобичајене планинске шетње, мештани су ишли за својим уобичајеним дневним пословима; први су били ужурбани, желећи да искористе своје скупо купљено време на најбољи начин, други успорени, као и сви становници малих места, где је време већ вековима стало.

На градском тргу је застао, из џепа извадио кутију цигарета и овлаш нацртану скицу центра малог града упоредио са погледом који се пружао пред њим. До свог одредишта, није морао превише да хода: ту, готово на пушкомет, помислио је, одмах после школе, ватрогасног дома и полицијске станице.

“Пушкомет”, вратио се у мислима поново на ту реч која му је пала на памет, “да ли је та реч светогрђе на оваквом месту?

Остатак јутра, цело послеподне и прве вечерње сате провео је у шетњи. Прекинуо ју је само једном, да попије чај и напише писмо оцу, у далеку земљу из које је дошао. Послао га је препоручено, неколико минута пре него што се једини шалтер омање поште, у шест увече, затворио. А онда је кренуо на свој сусрет са судбином…

Застао је пред улазним вратима. Тренутак неодлучности? Тада је, по први пут, опипао мали гвоздени предмет у десном џепу капута. Додир хладног метала вратио му је самопоуздање. Зазвонио је: сат је показивао неколико минута после пола осам увече. Жена је отворила, уз онај помало усиљени осмех који се обично упућује очекиваним, а опет незнаним, гостима; његова посета била је претходног дана најављена телефоном:

“Очекује Вас у свом кабинету. Ако желите можете да капут оставите код мене, да се осећате комотније?”

“Нема потребе да вас оптерећујем тиме. Вашег господина мужа ионако нећу претерано задржавати.”

Заједно су се попели дрвеним степеницама које би под њиховим ногама повремено зашкрипале; жена је отворила врата невелике просторије. Крупан проћелав човек средњих година са жутим брчићима разговарао је телефоном: руком је љубазно показао свом госту да седне у фотељу преко пута писаћег стола. Жена је отишла да донесе чај.

Једно време је седео и гледао велики портрет у уљу који је висио на зиду, изнад фотеље домаћина. Поглед му је онда прешао на бодеж са посветом, у луксузној кутији од храстовине, обложеној црвеним сомотом, на писаћем столу; а потом на кавез са канаринцем, који је весело кљуцао своје зрневље. Ватра је горела у камину.

Чудно како човек, у оваквим ситуацијама, примећује детаље – помислио је.

Онда је поглед поново фиксирао на човека за писаћим столом: могао би да буде доброћудни крчмар из пивнице преко пута – пало му је на памет у једном тренутку – да ми сипа криглу пива док заједно причамо вицеве о келнерици великих груди? Само да нема тог проклетог портрета…

Чуо је кораке жене која се враћала са чајем, управо у тренутку када је његов домаћин завршавао разговор; обојица су устала и кренула један другом у сусрет:

“Драго ми је да сте посетили наш скромни дом. Одавно нисмо имали посетиоца са универзитета. Како оно рекосте да се зовете?” – упита док је по столу тражио посетницу – “Аха, ево је! Вилхелм, драго ми је.”

Сада су били на мање од пола метра раздаљине један од другога. Домаћин је у левој руци још држао посетницу, док је десну пружио свом госту. Врата су се отворила и жена са послужавником застала је на улазу за тренутак, док се двојица мушкараца не поздраве; та формалност ће ионако трајати само који трен, помислила је. И била је у праву:

“Давид. Давид Франкфуртер. Јеврејин.” – одговорио је гост.

За можда секунд или два, израз лица домаћина почео је да се мења, како су претходне три речи почеле да се обликују у ону једну, једину, застрашујућу мисао. Али та мисао није ни стигла да се до краја обликује у његовој глави: већ у наредној секунди, он главу – или бар њен већи део – више није имао.

Прва два метка су га погодила у груди, трећи у врат, четврти у уста и пети у око. Звук последње од пет детонација још се није ни утишао, а тело се, као празна беживотна врећа, сручило на под испред писаћег стола; готово у истом тренутку, тај звук помешао се са звуком разбијања розентал порцелана са послужавника који је испао из руку запрепашћене жене. Коначно је, лелујаћи се, на под пала и никад уручена визиткарта.

“Госпођо, била ми је част упознати вас. Хвала, могу сам да нађем излаз.” – наклонио се својој домаћици скамењеној од неверице док је пиштољ враћао у џеп капута, а његов тих и учтив глас на савршеном немачком мешао се са дивљим криковима канаринца у кавезу. Сасвим полако, дрвеним степеницама је сишао до улазних врата, а затим кроз њих прошао назад, у хладну фебруарску ноћ. Иза њега, у соби којом се још ширио барутни дим, остали су један леш, једна удовица и један канаринац. Човек са портрета немо је, са зида, посматрао ову надреалну сцену.

***

Био је уторак, 4. фебруар 1936. године, око пола осам увече. Раније тог истог дана, британски економиста Џон Мајнард Кејнз је у Лондону објавио своје животно дело: “Општа теорија камата, запослености и новца”; у Бостону, у Масачусетсу, родио се глумац Гари Конвеј; у бечком Академском позоришту управо је почињала премијера комедије Џорџа Бернарда Шоа, “Милионерка”, са славном Маријом Ејс у насловној улози.

А у швајцарском алпском градићу Давос, омиљеном скијашком одмаралишту европске високе класе, Давид Франкфуртер, студент стоматологије из Винковаца у Југославији, управо је убио Вилхелма Густлофа, повереника и координатора мреже Национал-социјалистичке радничке партије Немачке за Швајцарску конфедерацију.

Свет је читао вести о рату у Етиопији, помало страховао од исхода избора у Шпанији, радовао се зимским олимпијским играма у Гармиш-Партенкирхену ишчекујући оне летње у Берлину, помало трачарио о зарадама Ширли Темпл и Клерка Гебла и забављао уз Модерна времена Чарлија Чаплина. А да ће ових пет метака, управо испаљених у главу и тело једног претерано амбициозног метереолога из монденске швајцарске провинције, кренути са Мановог чаробног брега на свој десетогодишњи пут по целом свету – да би их на крају тог пута било пет милијарди – то нико, још увек, није могао ни да помисли.

Да су се упознали само десетак година пре – или можда касније? – под неким другим околностима и на неком другом месту, Давид и Вилхелм можда су могли да постану и пријатељи. Давид је, наравно, могао да убије Вилхелма (и обрнуто) из мноштва разних других разлога из којих се мушкарци иначе међусобно убијају: због новца, због части, због неке жене, из крвне или друге освете, или у пијаној кафанској тучи. Али није: два млада човека, један који је своје име добио по легендарном краљу Јевреја из библијских времена и други, назван по бившем немачком цару, нису се, заправо, уопште ни познавали; први и последњи пут у животу сусрели су се у тих пар минута, разменивши само своја имена. Nomen est omen.

Не, ништа се, од свега тога другог, свега што је можда могло да се деси, није десило: тог дана, на том месту, Јеврејин је убио нацисту – и те две баналне чињенице, тај хегеловски Zeitgeist, дух времена које су оне обликовале, неповратно је одредио судбину, не само њих двојице, него и стотина милиона других људи, чији су они били претходница.

Шта су пет Давидових метака, заиста, били? Несрећан стицај околности, хладнокрвно убиство или оно у афекту, херојски чин, тренутак нервног растројства, побуна, освета извршена унапред, акт правде, божанске или оне људске – или само прерано одиграна увертира једне трагичне опере чији је апокалиптични либрето већ одавно био написан, превремени почетак ратних дејстава у светској катаклизми која ће, бизарном игром судбине, заиста и почети три године касније?

На то питање покушаће данас, тачно осамдесет пет година од те вечери у Давосу, да одговори ова прича. У њој ћете, наизменично, читати: вашег Приповедача из садашњости, и чак троје учесника из прошлости: убицу, удовицу и судију. И, на самом крају, моћи ћете да прочитате и онај ексклузивни – записник са небеског суђења.

II

Прича о Давиду и Голијату

The Wilhelm Gustloff Story

Човек у крилу држи сина: док заједно окрећу странице илустроване књиге, дечак одједном пита оца ко је крхки млади човек који се храбро супротставља чудовишно великом џину:

“Давид је био само дечак; ипак он је убио џина: праћком и каменом убио је Голијата, јер су Филистинци понизили Давидов народ, децу Израела.”

Ова сцена дешава се једне зимске ноћи 1919. године у Винковцима, поспаном равничарском градићу у тек створеној Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Док мајка Ребека припрема празничну вечеру на први дан Хануке, Мавро Франкфуртер, главни рабин Славоније, први пут узима јеврејску Библију и свом десетогодишњем сину почиње да објашњава историју и веровања народа Израела. Дечак, коме је прво пала у очи слика легендарног двобоја између Давида и Голијата, исто се зове Давид. Древна слика и име које сам носи, у његовој дечјој свести остаће заувек повезани. И утицати пресудно на животе обојице учесника ове зимске идиличне приче.

Презиме Франкфуртер, у том тренутку, породица носи већ сто педесет година: у знак сећања на немачки сајамски град из којег потичу, и који су њихови преци морали да напусте када је јеврејски гето у којем су живели, Judengasse, захватио један од бројних пожара, средином осамнаестог века. Тада се, у предвечерје Француске револуције, мали комшилук разишао по Европи: синови банкара Мајера Амшела Ротшилда у Париз, Лондон и Напуљ, синови рабина Франкфуртера у Беч Марије Терезије.

Давид Франкфуртер рођен је у Дарувару у Славонији, 1909. године, одакле се породица са почетком Великог рата преселила у Винковце. Дечак је болешљив: пати од хроничног периоститиса, упале коштане покоснице, коју прате напади астме. За шеснаест година, од седме до двадесет треће, мораће да претрпи чак шест операција: све чешће, његови доктори, вајкајући се, кажу родитељима да њихов син вероватно неће имати онај уобичајени животни век.

Дане које не може да проведе у игри са својим вршњацима, рабинов син проводи уз верске књиге, помажући свом оцу приликом празничних служби у синагоги и маштајући о древним причама о изабраном народу, кога су ветрови историје расејали по Европи и свету, о вољи Свевишњег која га је изложила искушењима и патњама. Све више и све чешће, ови митови се у Давидовој свести спајају у један: онај о херојској борби његовог имењака са страшним филистинским џином. И сваки пут када се, чак и у безазленим дечјим играма, осети побеђеним или пониженим, теши се мишљу да ће и он – једном када оздрави – постати достојан свог славног претходника и осветити се за зла којима је његов народ изложен сада, у двадесетом веку.

Ипак, упркос слабом здрављу, повременим операцијама и честом ескапизму у библијски свет херојских прича, Давид завршава средњу школу 1929, у својој двадесетој години. Отац га најпре шаље у Загреб да студира медицину, али се млади човек тамо не сналази: врло брзо одлази у Беч, а одатле у Немачку где уписује стоматологију – најпре код ујака у Лајпциг, а потом и у град својих предака, Франкфурт.

***

Ми данас, после деведесет година, са свим оним бенефитима које увек доноси накнадна памет, добро знамо да је Немачка почетком тридесетих година прошлог века била вероватно најгоре место на свету на које је било који Јеврејин – а посебно млад, преосетљив и болешљив син рабина – могао да оде. Јеврејска породица из Винковаца у Краљевини Југославији, Мавро, Ребека и Давид Франкфуртер, то 1931. године није могла да зна. Као да су се сви стари демони германског антисемитизма – средњовековна мржња сакупљана вековима, архетип Јуде Искариотског који је издао Христа у Гетсеманским вртовима, све Лутерове, Ничеове и Вагнерове фантазмагорије, понижење версајске капитулације 1919. године, последице светске економске кризе, патолошка жеља за осветом немачке малограђанштине – као да је све то избило, снагом урагана, у само неколико месеци по доласку Хитлера на власт, судбоносног јануара 1933. године.

Exhibition of Jews

Као на неком апокалиптичном калеидоскопу, ужасне слике се смењују пред Давидовим очима: у много немачких градова, Јеврејима је забрањено да се купају у реци или језеру; у Магдебургу, градске власти им забрањују да се возе трамвајем; у градовима у Франконији, фризерима и берберима забрањено је да услужују јеврејске муштерије; у Халеу, смеју да купују хлеб само између дванаест и пола један по подне, а у Тилзиту не смеју уопште; у Хесену су им затворена врата болница, у Хамбургу позоришта, у Розенхајму не смеју да паркирају аутомобиле на јавним површинама, у Дортмунду да користе услуге залагаоница…

Понегде, ови примери у себи носе и покушаје лоше духовитости: у малом Волфратхаузену, општинске власти прописују да општински бик више неће осемењавати краве у власништву Јевреја; у Лудвигсхафену на северу, на саобраћајни знак који упозорава на опасну кривину, локалне власти додају таблу са циничним натписом: “Јеврејима је дозвољено да возе 120 километара на сат.”

Све чешће, студент медицине је и сам очевидац таквих слика: јеврејске лекаре, правнике, трговце развлаче по улицама, терајући их да у руци држе ноћне посуде а око врата картонске табле са натписом: “Ја сам јеврејска свиња и напаствовао сам немачку девојку“; испред јеврејског сиротишта окупљена маса урла: “Јеврејска копилад! Удавите их у реци!“; Јевреји, изведени ноћу из њихових домова, принуђени су да чисте јавне тоалете; на одушевљење руље која посматра сцену, одузимају им се лопате и посао морају да обављају својим четкицама за зубе или голим рукама.

Давид је, на један чудан мазохистички начин, напросто опчињен овом новом реалношћу Немачке: она га магнетски привлачи, фиксиран је за њу, посматра је са стране и са психолошке дистанце, као што ми данас посматрамо неки филм страве и ужаса. На први поглед, он не само да савршено говори немачки и физички не личи на Јеврејина, него је – као држављанин Краљевине Југославије – и заштићен, попут свих других странаца.

Ипак, и тај осећај дистанце ће убрзо ишчезнути пред неумитним током догађаја: за јеврејски празник Ханука, почетком децембра 1933. Давид путује у Лајпциг, код ујака Соломона Франкфуртера. Старац, одевен у традиционалну одећу рабина, са дугом црвеном брадом – једном од оних које је још Рембрант овековечио на својим платнима – је, за разлику од свог сестрића, препознатљиви Јеврејин. Док шетају улицом, пролазе поред групе тинејџера; усхићени што виде живог примерка омрзнуте прљаве расе, мангупи га окружују, хватају за браду и чупају, вичући: “Јеврејин! Хоп, хоп, скочи.

“Стајао сам тамо” – причао је много касније описујући тај догађај – “и нисам могао да учиним апсолутно ништа да спречим ту увреду. За тај свет, једноставно, ми нисмо били људска бића.”

Негде крајем 1933. године, под притиском ужасних слика које свакодневно гледа – и у којима се сада појављују и чланови његове породице – у свести Давида Франкфуртера се, паралелно, формирају две одлуке. Једна је конкретна, прецизна и релативно лако остварива: у пролеће 1934. он заувек напушта Немачку и студије наставља у Берну, у суседној Швајцарској. Друга је, у том тренутку бар, још увек магловита, помало неодређена и безоблична, њено остварење тражи више вежбе, самопоуздања и храбрости – али је исто тако чврсто формирана као и она претходна: осветиће се за сва понижења која је његов народ претрпео!

III

Убица (1): оружје

The first assassination attempt on a representative of the Third Reich abroad: David Frankfurter shot and killed Wilhelm Gustloff with this pistol in Davos in 1936.

Може се слободно рећи, на моју коначну одлуку пресудно је утицао пиштољ. Како, уосталом, да некога убијете без оружја? И сада се сећам тог дана: леп, сунчан, средином децембра 1935. године, мали кошер пансион у Берну, у којем обично ручам у паузи изеђу предавања. Тог дана свраћа и колега, студент филозофије. Седимо за столом у углу, на дрвеним клупама, око нас нема никога и можемо да причамо неометано. То је време непосредно после доношења злогласних Хитлерових “расних закона” и још једног од бројних погрома над немачким Јеврејима. Природно, у једном тренутку кажем нешто сасвим начелно, нешто у смислу потребе да се дигнемо на оружје против дивље нацистичке звери.

Тада мој пријатељ – сасвим чудан поступак за будућег филозофа, зар не? – из џепа извлачи мали револвер, ставља га на сто и каже:

“Види, ово сам купио за само неколико франака од оружара Шварца, у Арбергасе.”

Неколико тренутака, револвер је испред мене: пресијава се, под зрацима поподневног сунца, на површини стола. Прсти ме сврбе да зграбим тај мали гвоздени предмет, тако важан – незаменљив – за спровођење мог плана. Да ли је могуће да је тако лако набавити оружје у овој земљи? Па јесте, никаква дозвола није потребна, чак ни име купца не мора да буде записано. Можете купити пиштољ лако, баш као и пакло цигарета.

Ипак, у Арбергасе број 14, одлазим тешка срца, оклевајући. У излогу је неколико сасвим јефтиних пиштоља и револвера. На њима не пише име произвођача и пут до Швајцарске су, вероватно, нашли из Шпаније – где се, већ тада, прикупља велика количина оружја. Неколико пута пролазим поред улазних врата: случајни посматрач би сигурно би закључио да некога чекам или да, у бесциљној шетњи, убијам време. Једном кад купиш пиптољ – кажем себи – мораш да делаш! Куповина пиштоља је велики корак напред на путу од замисли до дела.

Коначно, тргнем се и улазим унутра. Жена за пултом љубазно чека да ме услужи, других муштерија нема. Да бих избегао да привучем њену пажњу, проговарам на швајцарском немачком, који сам у последњих годину дана научио тако добро да многи сматрају како ми је матерњи. Продавачица ми показује механизам: магацин за шест метака, ударна игла, окидач. Једноставно. Пакује га и додаје кутију са муницијом. Моје оружје кошта тачно десет швајцарских франака – једва нешто више од кошуље.

Сигуран сам: није приметила колико сам био узбуђен. Али, већ у првом тренутку по изласку на улицу све ми је кристално јасно: моја судбина је сада запечаћена! Њен залог и мој завет налазе се у десном џепу црног капута, који сам немарно огрнуо преко рамена.

***

Јануарске дане проводим углавном на стрелишту Остермундиген. За мале паре набавио сам још муниције: то је калибар 6,35 милиметара, углавном се користи за мале, тзв. дамске пиштоље. На стрелишту, пуцам у концентичне кругове, трудећи се да погодим што ближе центру. Ипак, приликом сваког пуцња, замишљам оно одвратно лице са раздељком и брчићима.

А онда, у једној паузи између пуцања, док пијем чај, одсутно прелиставам новине које је оставио један од претходних стрелаца: St. Galler Tagblatt, провинцијски лист, ништа посебно. Све док, на трећој страни не видим фотографију те дебеле свиње, у униформи са кукастим крстом: Вилхелм Густлоф!

“Своју жену и своју мајку волим највише на свету. Ипак, ако би то било наређење Фирера, обе бих убио без оклевања!”

Читам ову страшну реченицу, идем поново да пуцам, враћам се до стола, читам је поново, и поново. Одштампана масним словима, као наслов текста о активностима подружнице национал-социјалистичке радничке партије у Швајцарској. Пригодног ли наслова: ако би њих две убио, шта ли би тек мени урадио? Опет гледам ту фотографију: огромна глава, скоро два метра висок, велика трбушина: то се тешко може промашити!

Наредних десетак дана, пуцајући у мете, редовно замишљам Густлафову слику испред себе! Концентрични кругови су сада добили обрисе његовог чела, бркова, одвратних, ситних, свињских очију. Хитлер је далеко, у Берлину, и чувају га. Вилхелм је овде, он је сада само мој и Божји!

Петак, тридесет први јануар 1936. Девет сати ујутро. Полазим са железничке станице у Берну: одредиште – Давос. Са собом носим само један омањи кофер: чиста преобука за три дана, четкица за зубе, Библија, прибор за писање. Уобичајене трице које носе туристи. Само једна ствар чини разлику: пиштољ! Немам резервну муницију: шест метака у магацину, пет је довољно за Густлофа, шести је за мене.

Са собом носим само боравишну дозволу полиције из Берна; она је сасвим довољна за слободно кретање по земљи. Свој југословенски пасош оставио сам код газдарице у Берну. Та добра жена ме је јутрос забринуто посматрала: као да предосећа да се више нећемо видети?

Воз пролази кроз живописне пределе швајцарских Алпа, на путу ка југу, ка Давосу. Полупразан је. Причљиви кондуктер радо улази у расправу о политици. Као и ја, мрзи нацисте. И чуо је за Густлофа. Густлоф је постао општепознати, мефистофелески лик. Као да њему овде нико ништа не може?

“Господине” – прича ми кондуктер, и не трудећи се да му глас не звучи огорчено – “Ја се често питам, да ли би тог човека метак могао да убије?”

Ако је Свевишњи хтео да ме учврсти у мојој одлуци, послао ми је кондуктера да ме охрабри! Да ли би нацистичку свињу метак могао да убије? Па, врло брзо ће читав свет то сазнати.

Адреналин шикља кроз моје крвне судове. Узимам Библију, да се смирим, док воз полако улази у станицу. Књига се, сама, отвара увек на истом месту – на књизи пророка Самуила:

“И Давид тури руку своју у торбу своју, и извади из ње камен, и баци га из праћке, и погоди Голијата у чело и уђе му камен у чело, те паде ничице на земљу. Тако Давид праћком и каменом надјача Голијата, и удари Голијата и уби га; а немаше Давид мача у руци. И притрчав Давид стаде на Голијата, и зграби мач његов и извуче га из корица и погуби га и одсијече му главу. А Филистеји кад видјеше гдје погибе јунак њихов побјегоше. А Израиљци и Јудејци усташе и повикаше и потјераше Филистеје до долине и до врата Акаронских; и падаше побијени Филистеји по путу Сарајимском до Гата и до Акарона.”

“Давос. Последња станица.” – кондуктер дува у своју пиштаљку – “Моле се сви путници да напусте воз.”

Љубазно му узвраћам поздрав. Јер, више се никада нећемо видети: мој Сарајимски пут се овде завршава.

Давос. Последња станица.

IV

Место злочина

SKI WINTER SPORT BOBSLEIGH BOBSLEDDING DAVOS SWITZERLAND VINTAGE POSTER  REPRO | Vintage posters, Vintage travel posters, Vintage ski posters

Када је нацизам дошао на власт у Немачкој 1933. године, његов утицај на Швајцарску био је двострук: са једне стране, експанзионистички Völkisch национализам директно је подривао швајцарски полиетнички концепт нације. Комбинујући геополитички порив за животним простором (Lebensraum) са расистичком идеологијом, овај посебан бренд национализма нашао је свој програмски израз у концептима као што су Einheit von Volk und Rasse (јединство народа и расе) или Deutschtumspflege (култивација немачког духа у иностранству). Немачка је, по овом схватању, била национална домовина свих Немаца, без обзира где живели: Аустријанаца, Судетских Немаца (тада још увек грађана Чехословачке), Немаца у Пољској, али исто тако и Швајцараца чији је матерњи језик био немачки.

Иако су – због међународних околности – у овом последњем случају нацисти морали да избегавају отворене територијалне захтеве, у основи овог програма остао је иредентизам. Völkisch пропаганда у Швајцарској ширила се кроз мрежу локалних, споља гледано добровољних и приватних асоцијација, али које су изнутра функционисале као јединствена мрежа, финансирана и контролисана из нацистичке централе у Берлину. Од 1932. године функционише и Landesgruppe Schweiz der NSDAP, као званични огранак странке за Швајцарску, са седиштем у Давосу – у кући амбициозног метереолога Густлофа.

Са друге стране, догађаји у Немачкој и Италији охрабрили су и јачање и повезивање аутохтоне екстремне деснице у Швајцарској, разних организација које су после економске кризе 1932. године процветале, као печурке после кише. Оне су у свакодневном јавном животу, како су писале тадашње новине, испољавале “агресивни плебејски стил”, “сиров и насилни егалитаризам”, “нове пропагандистичке форме и генерално инвазију у културну сферу”. Ове прото-фашистичке организације и иницијативе нису своје присталице нужно налазиле само међу оним Швајцарцима чији је матерњи језик био немачки: две највеће, Nationale Front и Neue Front (обе основане 1930. године) ујединиле су се 1933. и имале врло јаке огранке у франкофонском Нешателу, Женеви и Лозани.

Обе су биле дубоко посвећене једној анти-либералној, анти-демократској, анти-социјалистичкој и, несумњиво, антисемитској агенди и стално наглашавале неопходност “духовне и културне обнове нације”. У исто време, прихватале су и друге уобичајене нацистичке стереотипе, као што је била идеологија “крви и тла”; како је лидер швајцарског Националног фронта то описао 1933. године, “вера у плитак интернационализам уступила је место ојачаном нагласку на сопствени народ и повратак земљи”.

Социјална основа швајцарског нацизма и прото-фашизма била је слична оној у Немачкој и Италији и, у ширем смислу, свим другим европским земљама: то је била фаланга, састављена од ситних трговаца и занатлија, власника малих радњи и нижих државних службеника, свих који су се – са правом или не, свеједно – осећали губитницима у новом, плутократском поретку међународног капитала. Савез лумпенпролетаријата, малограђанштине и клерикалне деснице нашао је заједничку платформу на потпуној реорганизацији земље по корпоративистичким основама, и тврдоглавом супротстављању laissez-faire капитализму.

Међутим, продор обе врсте нацизма – немачког и аутохтоног – у Швајцарску није био једноставан, и није био могућ без отпора. Утицај нацистичке странке на немачке држављане са сталним боравком у овој земљи био је релативно мали: од њих укупно 120.000 (1937) формално чланство у странци имало је само 1.364. Тираж немачке штампе у Швајцарској није био много већи: два највећа листа, Reichsdeutsche и Deutsche Zeitung in der Schweiz продавана су само по 4.000 примерака сваки.

Ипак, ти ниски бројеви су компензирани, пре свега, добром организацијом, великим материјалним средствима и агресивном реториком. Све више швајцарских политичара све три националности, високих државних функционера, новинара и културних радника окупља се у, идеолошки различите али суштински антифашистичке, иницијативе.

То је, укратко, слика Швајцарске у недељама пре и после убиства Вилхелма Густлофа.

V

Убица (2): хапшење

This image has an empty alt attribute; its file name is SWITZERLAND-WILHELM-GUSTLOFF.jpg

И онда ме је окружила свежина хладне ноћи. Стотинак метара од куће улетео сам у парк прекривен снегом и једно време бесциљно тумарао. Око мене је све било тихо, али ми је зујало у ушима, и срце ми је ударало, као да ће експлодирати у грудима. Бацио сам се на земљу и притиснуо лице уз хладни снег. Изнад мене су трептале звезде. Хладноћа и мир су стварање, мислио сам, непроменљиве као кретање звезда. Па ипак, зар се није нешто управо догодило, нешто противно том вечном поретку ствари?

Убио сам! Да, убио сам – јер се сила која је стајала испред мене усудила да се супротстави фундаменту Стварања, да се супротстави Божјем поретку на Земљи. Та зар није Кант писао да звездано небо изнад мене и морални закон у мени заједно чине вечну хармонију? Нисам ја нарушио ту хармонију, него сам је поново успоставио – вршећи чин који је морао да буде учињен, и који је сада учињен.

Али, мој задатак још увек није био испуњен: његов најтежи део још је преда мном. Остало ми је да извршим и пресуду коју сам донео против себе самог. Овде не сме да буде бекства: мој чин не сме бити упрљан кукавичким избегавањем одговорности! Пресуда против Вилхелма Густлофа је извршена, остаје да извршим пресуду против Давида Франкфуртера. Мора да сам провео двадесет минута, можда пола сата, лутајући по снегу, испод вечних звезда у тој застрашујућој ноћи. За то време сам проживео цео свој живот: свих његових, недовршених, двадесет седам година.

Сада лежим, грозничаво, у снегу. Наизменично, притискам цев пиштоља, прво у срце, потом у чело. И онда поново, и поново. Сцене из прошлости пролазе ми пред очима, као филм: детињство и младост, слике мира и љубави из мог дома, онда дивља, арогантна мржња коју сам осетио у Немачкој. Какав контраст! Али у том контрасту је читав мој живот. Због чега си уопште живео? – пита ме један мек, али упоран глас, који чујем у себи – и мој одговор су пуцњи које сам управо испалио стотинак метара даље, у броју 3 у улици Курпарк. Нисам живео узалуд! Можда у много чему нисам успео, али није све било узалуд!

Повлачим ороз, размишљајући у последњој секунди да ли ћу чути било шта. Да ли ће звук пуцња од мог ува до мозга путовати брже или спорије од метка који ће тај мозак заувек претворити у безобличну масу. Да ли је Вилхелм чуо звуке пуцњева? Повлачим ороз и чујем само клик, резак звук метала који удара о метал, ударне игле коју ороз револвера, уместо на пуну чауру, спушта у празно место. Када сам испалио и шести метак? У шта? Како ми се десило да се забројим и не сачувам последњи метак за себе? Немам одговоре на сва та питања. Устајем, са осећајем пораза и срамоте. Отресам влажан снег са црног капута. Стављам пиштољ у џеп. Шта сада да радим? Нисам завршио задатак до краја, пресуда није извршена.

Шта сада да радим? Да побегнем, сада после свега што сам учинио, и да тако издам чистоту и племенитост свог чина? Не, нема окретања леђа, нема нове странице! Ако пресуду против себе већ нисам успео да сам извршим, остао ми је на располагању само један избор: предаћу се полицији!

***

У кући до оне у којој сам убио Вилхелма, у броју два, видим кроз прозор слаб одсјај светиљке. Звоним на вратима: стари, погрбљени човек отвара, иза је жена његових година. Не желим да преплашим то двоје старих људи: однекуд у себи, прикупљам последње остатке самоконтроле и мирним гласом их молим да употребим њихов телефон; ради се о врло хитној ствари. Љубазно ме воде до телефона у ходнику куће, поред њега се налази именик. Не знам како, али одмах проналазим број полицијске станице: на зидном сату преко пута је тачно петнаест минута после осам увече. Осећам страх двоје стараца, неизречен. Чујем глас са друге стране жице: полицијска станица Давос, како вам можемо помоћи? Шта да кажем? “Овде је убица Вилхелма Густлофа, дођите и ухапсите ме!” Не, радио сам сам и сад треба да патим сам. Више нико не сме бити жртва мог чина. А најмање ово двоје старих људи, чији сам мир и топлину породичног дома нарушио, игром случаја.

“Добро вече. Зовем из Курпарк број 2.” – чујем сопствени глас у телефонској слушалици – “Претпостављам да знате шта се догодило у броју 3? Од мене можете добити тачне и потпуне информације. Молим вас, пошаљите некога овде одмах.” Спуштам слушалицу, захваљујем се својим домаћинима на љубазности и излазим, да полицајце чекам напољу. Али немам стрпљења да их сачекам: враћам се променадом, истим путем којим сам и дошао. Бог ми је сведок да нисам очекивао да икада поново прођем тим путем! Два детектива послата из станице долазе ми у сусрет, али се не препознајемо и мимоилазимо се.

Дрхтећи од узбуђења, упорно звоним на улазу у полицијску станицу у градској кући. Млади полицајац коначно долази и одсутно ме пита шта желим. “Претпостављам да сте чули шта се догодило у Курпарку број три.” – говорим, помало замуцкујући – “Ја сам убица.”

Како изговарам ове речи, осећам хладан зној на челу. Удишући дим пожудно, завршавам цигарету. До сада су ме ноге послужиле, али изгледа да почињу да ме издају. Све што желим у том тренутку је да се негде испружим и повратим дах, после ужаса из претходних сат времена: успело убиство, неуспело самоубиство. Али, у том тренутку, о одмору нема ни говора…

***

Реакција дежурног полицајца је потпуно неочекивана: он не наваљује на мене, не ставља ми лисице на руке; он не каже “Хапсим Вас у име закона” – све оно што смо навикли да читамо у романима. Ништа од тога: он се смеши, покушавајући да ме смири. Онда, одједном, схватам: он мени уопште не верује!

Добро је познато да готово сваки злочин привлачи пажњу једног броја људи, који онда одлазе у полицију и лажно оптужују сами себе. Патолошка жеља за пажњом наводи потпуно невине људе да се самооптужују за најмонструозније злочине. Униформисани човек иза пулта изгледа сматра да сам и ја један од таквих мазохиста! Тражи од мене доказ да сам ја пуцао у Густлофа. У том тренутку он већ зна, а ја још увек не знам, да је полиција, близу куће Густлофових, пронашла једног младог човека који јој је изгледао сумњиво, и док нас двојица разговарамо у станици, упорно га испитује о околностима везаним за злочин; до краја нашег разговора њега ће полицајци и ухаписити и потом одмах и пустити.

Спуштам руку у џеп капута и на сто испред полицајца стављам револвер. Како одједном схвата да сам мртав озбиљан, боја његовог лица се мења; помало дрхтавом рукум, склања револвер у фиоку писаћег стола и тражи од мене да се идентификујем. Предајем му своје документе, уз додатно објашњење да је мој југословенски пасош остао депонован код станодавца у Берну. Стежем зубе, покушавајући да задржим смиреност док обављамо све ове формалности, иако већ осећам да ме снага брзо напушта.

“Да ли схватате потпуно значење онога што сте урадили?” – пита ме изненађени полицајац. Претпостављам да никад дотад није ни чуо – а још мање сам био сведок – да се неки убица добровољно предао полицији са пуним признањем. “Да” – одговарам чврсто – “И не кајем се због тога. Оно што сам урадио, урадио сам сам. Иза мене не стоји нико, не припадам ниједној политичкој групи. Ја мрзим све нацисте јер сам Јеврејин.”

Једно време ме остављају на миру, јер полицајац схвата да је, у мом тренутном стању, даље испитивање немогуће. Воде ме степеницама у велику салу градске куће, где – коначно – могу да седнем. Ту остајем око сат времена, и даље без лисица на рукама; сви са мном поступају крајње учтиво. Врата се отварају и у салу улази старији човек у тамном оделу: то је Саломон Прадер, председник градског већа Давоса. У његовој пратњи налази се још некилико званичника: неки од њих су у униформи кантоналне полиције, други у цивилним оделима. И са њима улази и Frau Густлоф, јури према мени и виче:

“То је убица!”

Сада, кад стоји испред мене, у осветљеној просторији, могу боље да је осмотрим. Хедвига Густлоф је жена у касним тридесетим годинама, помало пуначка, ни лепа ни ружна. У том тренутку, на неки чудан начин, ја сам импресиониран њеном способношћу самоконтроле. Из очију јој видим да је плакала, али нема ни најмањег знака ужаса кроз који је сигурно пролазила у последњих сат времена. Ставља ми руке на чело, потискујући моју главу мало уназад (има нечега готово жалосног у том гесту) и пита ме:

“Зашто сте то учинили? Да ли сте познавали Густлофа лично?”

Не могу да одговорим: нешто ме гуши, речи ми застају у грлу. Имате тако добре очи – рекла је. Какав добар виц! Немачки расни инстинкт је изгледа потпуно напустио ову племениту Аријевку у тренутку када су се наши погледи сусрели! Очигледно, сматрала је да сам ја неки демократски Швајцарац, који је урадио то што је урадио у знак протеста против силовања његове земље од нацистичког гаулајтера! И та идеја је, без сумње, била узрок смирености коју је себи наметнула.

“Да сте га познавали” – наставља меким гласом – “то не бисте учинили. Зашто сте то учинили? Да ли сте имали личне разглоге?”

Сада ми се моћ говора враћа. Не устајем из столице. Гледам у жену мртвог човека и решавам да јој саспем истину право у лице: “Не, не из личних разлога.”

“Па зашто сте онда то урадили?” сада већ помало виче, у гласу јој се осећа све већа узнемиреност.

“Зато што сам Јеврејин!” – одговарам хладно.

А онда је брана одједном попустила, сва њена самоконтрола је ишчезла, срушила се као кула од карата. Било је ово више него што је могла да поднесе. Да се један прљави Јеврејин усудио да освети понижење Израела баш на њеном мужу, да је велики гаулајтер Густлоф пао од нечисте јеврејске руке – то мора да је за њу неподношљиво сазнање! Почиње да хистерично урла: “Подлац” – виче и окреће се према двадесетак људи у просторији, оголивши тако своје срце. Оптужује не само мене, него све Јевреје, за све што је зло и криминално на овом свету.

“Јевреји, Јевреји, Јевреји!” – њен глас сада испуњава градску већницу, прелазећи брзо кроз све октаве и постајући пискав. Коначно се сломила, у безграничном немоћном бесу, који је у потпуном контрасту са првобитним миром. Напослетку, морају да је изведу из сале.

***

Herr Прадер остаје са мном још неколико минута и пита ме да му укратко опишем шта се тачно догађало. Ах, како често ћу у наредних неколико недеља и месеци понављати исту причу, већ на први поглед тако једноставну и очигледну! Прадер је резервисан и учтив: заиста, ниједан од полицајаца или чиновника око њега не показује ни најмањи знак бруталности или некоректности. Управо супротно од тога. У свим овим малим људима, осећам симпатију: код неких прикривену, код неких потпуно отворену. Као да сви они добро знају да су моји меци, те вечери, погодили нашег заједничког непријатеља!

Око једанаест увече, Др Дедуал стиже у Давос. Он је дежурни истражни судија, додељен овом случају убиства, од стране канцеларије кантоналног тужиоца у Хуру. У пратњи каплара криминалистичке полиције, сатима се возио завејаним путевима, да би могао да ме испита још у току ноћи. Мом чину је, од самог почетка, придат највећи значај! Осећам се поносно!

Овај висок, плав човек, са потпуно поропорционалним лицем – горња, тврда усна заокружена му је танким брковима – сада почиње да поставља много више питања: испаљује их у мене, у рафалима, својим сталоженим, јасним, разговетним гласом. Све ово траје око два сата, до један после поноћи. Његове плаве очи стрељају ме погледом, као да желе да продру у најскривенији кутак моје душе. Али, у току целог саслушања, доктор Дедуал је учтив и потпуно коректан: његов задатак је да открије све чињенице битне за утврђивање моје кривице, али не да злоупотреби свој положај или ме доведе у ситуацију непријатнију од оне у којој се већ налазим.

Мртав сам уморан. Одводе ме у високу кулу градске куће – “Гуги”, како је пријатељски зову мештани – средњовековни затвор, у коме је сада остала само једна једина ћелија. Она је празна – као што је празна већ годинама; у Давосу нема много криминала – и чека на мене. Хладна као лед, са дрвеном клупом преко које је прострта слама, испуцалим врчем и порцеланским лавором окрњених ивица, јединим намештајем. На малом прозору су решетке и кроз њих могу да видим звезде, те вечите утехе. Зидови су изгребани свим могућим примерима опсцености и псовки (углавном, на рачун полиције). То су визиткарте које су ми оставили моји древни претходници: обично ситни лопови и скитнице који би овде провели ноћ или две.

“Ви сте господине, заиста убили човека? Двадесет година, колико ја радим овде, у Давосу се није догодило ниједно убиство.” У гласу тамничара, који ми даје танко ћебе, могу да осетим призвук дивљења. Коначно, он испред себе види једног правог убицу!

На послетку, остајем сам. Само они који су били лишени своје слободе, они који су чамили између затворских зидина, разумеће ужас који ме је обузео када су се, за мном, уз тресак затворила гвоздена врата. Ја сам ухапшен. Више нисам господар своје воље!

Само да нисам, тако неопрезно, испалио и онај последњи метак! Сада бих већ био пред Господом, поред свих хероја Израела, слушајући песму анђела. Све моје муке и патње би ишчезле! Овако, патње мог дугог заточеништва су тек почеле.

VI

Жртва

1936: A Jewish medical student murders a Swiss Nazi leader - Jewish World -  Haaretz.com

Неким случајем, да није избио Први светски рат, и да двадесетогодишњи банкарски чиновник из Шверина на Балтику није био кукавица – па зато изабрао да буде дезертер – ништа се од ове приче не би ни десило. Њени главни протагонисти се никада не би ни срели. Овако, Вилхелм Густлоф је 1917. године, у страху од нове велике мобилизације, кришом напустио Немачку и то у истом правцу којим је, скоро две деценије касније, кренуо увређени јеврејски студент – возом према југу, у Швајцарску. Вилхелм је типичан пример контраста између појаве и суштине: скоро два метра висок, он је спољна манифестација Голијата из библијских прича; помало туберкулозан и плашљив, тражи сигурност у великој групи, чија агресија му даје осећај снаге коју сам нема.

Амбициозан и вредан, запошљава се у Метереолошком институту у Давосу, који је првобитно био немачка фондација, да би га касније – када је хаос изгубљеног рата онемогућио даље финансирање – преузеле заједно кантоналне и федералне власти Швајцарске. Емигрант из Немачке марљиво ради на метереолошким картама, остављајући утисак уобичајен за ниже чиновнике: рутински посао, недостатак опште културе, а посебно амбиције. У граду у који долазе реконвалесценти од туберкулозе из целе Европе, лече се и његова болесна плућа и као да је тај физички опоравак означио и неку промену у његовом духу: већ 1923. учлањује се у Национал-социјалистичку радничку партију Немачке, баш у време оперетског Минхенског пуча који је њеном лидеру, неуспешном сликару бечких акварела, донео затворску ћелију у бившој тврђави Ландсберг.

Под енергичним вођством амбициозног метереолога, Давос постаје право легло нацизма: на главном градском шеталишту, Курпроменади, руке се све чешће, што вољно што невољно, подижу у знак поздрава Хитлеру, нацистички амблеми и графити прљају лепоту планинског одмаралишта, митинзи и параде се одржавају стално. Густлоф врши притисак на све немачке држављане да дају заклетву Фиреру и усавршава читав систем инструмената којима их на то приморава (потказивање у Немачкој, поништавање пасоша, бојкот немачке заједнице).

Уз благонаклон однос и заштиту двојице посланика у швајцарском парламенту, Моте и Баумана, Густлоф тих година оснива чак четрдесет пет локалних нацистичких ћелија, педесет “база за операције” и двадесет један страначки штаб. Под својом контролом држи читаву армију доушника који му редовно дојављују активности сваког Немца и сваког Јеврејина. На располагању има практично неограничена средства и његова мрежа стално јача. На сваки нацистички празник, организује масовне скупове на које, као почасне госте, доводи гаулајтере и друге страначке функционере Трећег Рајха, а Хитлерјугенд, суботом и празницима, под његовим будним оком одржава праве мале војне маневре у пограничним зонама са Немачком.

***

Nebelspalter cover from January 10, 1936.

Упркос великодушној заштити и подршци, коју ужива од пронацистичких пословних кругова, клерикалних и других десних екстремиста, као и различитих, званичних и незваничних, агената немачке државе на територији Швајцарске, Вилхелм Густлоф, већ негде после 1934. године, улази у читав низ контроверзних и конфликтних ситуација. У то време, он вероватно искрено верује да је судбина Швајцарске – слично аустријској – већ запечаћена, те да нема разлога да своје акције и циљеве посебно сакрива од јавности.

Начин на који је – фактички, преузимајући нека овлашћења немачке амбасаде у Берну – организовао изборе за Рајхстаг међу немачким држављанима у Швајцарској отворио је серију парламентарних интерпелација о активностима Вилхелма Густлофа, у децембру 1933. Средином 1935. године, швајцарска либерална штампа тражи његово протеривање, када је – у нацистичком пропагандном памфлету Der Reichsdeutsche – несмотрено објављено да шефови Вилхелмових подружница странке дају заклетву Адолфу Хитлеру. У заштиту Густлофа опет стаје немачка амбасада, која покушава да му издејствује дипломатски имунитет, именујући га за “културног аташеа” при посланству. Међутим, швајцарска држава одбија да га акредитује у овом фиктивном статусу и прети како ће га прогласити за personu non grata. Амбасадор фон Вајцзекер коначно успева да постигне нагодбу са властима, али штампа се ни најмање не осећа делом тог договора и кампања против Густлофа се наставља. Томе, наравно, он сам опет највише доприноси.

Најпре, у марту 1935. године, чланови његове организације бивају укључени у киднаповање немачког новинара и антифашисте Бертолда Јакобса у пограничном граду Базелу и његово илегално пребацивање у Немачку (Јакобс је мучен у затворима Гестапоа у Берлину, ослобођен после шест месеци услед међународног притиска, поново киднапован у Лисабону 1941. и умро у Берлину 1944). Амбасадор фон Вајцзекер опет штити Густлофа – званично демантујући његову умешаност у инцидент – али онда један локални сарадник Гестапоа, случајно ухапшен у кантону Тицино, разоткрива све детаље његовог учешћа у афери Јакобс.

Некако у исто време, избија још једна афера, са стенографом у швајцарском парламенту, Хелмутом Кителманом, швајцарским држављанином који је био тајни члан Густлафове шпијунске мреже. Његова чланска књижица нацистичке странке бива објављена у новинама и, суочен са ултиматумом својих шефова да да отказ или да напусти странку друге државе, Кителман формално обавештава Густлофа о престанку свог чланства. Ипак, тврдоглави швајцарски гаулајтер неће да призна пораз и Кителмана учлањује у странку поново, овог пута директно у централи у Берлину. Међутим, Кителман је тада већ под опсежном присмотром швајцарске полиције и тајне службе, тако да се и ово “тајно чланство” убрзо документује и он коначно бива демонстративно отпуштен из службе у парламенту, без права на пензију.

Сви ови догађаји, сакупљени у свега две до три последње године, учинили су од Вилхелма Густлофа звезду политичких, обавештајних и новинских контроверзи у Швајцарској. Он је симбол нацистичке странке, њен булдожер, тврдоглави ован предводник, и у тој својој улози – једне очигледно преувеличане моћи – и сам несумњиво ужива, доприносећи тако одржавању и јачању те слике.

Неки историчари овог периода швајцарске историје касније су поставили и логично питање: зашто немачка амбасада, министарство спољних послова, Гестапо или хијерархија нацистичке странке, нису правилније проценили све ризике повезане са Вилхелмом Густлафом и повукли га назад у Немачку? Још од средине 1935. године, Густлаф добија разна претећа писма, на пример. Да ли су олако узели да су ти ризици били мањи него што су заиста били, или им је било згодније да прљаве и опасне послове обавља баш он – да не би морао неко други – или се радило о смишљеној стратегији изазивања увек нових конфликтних ситуација, или о понечем од свега тога заједно? Одговор на ово питање, чини се, никада није недвосмислено пронађен, бар не у доступним документима.

Оно што је, међутим, нама данас сасвим јасно то је једна проста једначина: откад је Давид Франкфуртер, после Нирнбершких расних закона и нових погрома у Немачкој, у касну јесен 1935. године, купио пиштољ у Арбергасе 14 у Берну и одлучио како некога мора да убије да би опрао срамоту, он објективно више нема ниједну другу мету у коју је могао да пуца да би остварио тај циљ осим – Вилхелма Густлофа. Са сваке насловне стране швајцарских новина, уз пригодан провокативни наслов, у уобичајеној униформи са кукастим крстом око рукава, гледа га исто лице – лице Вилхелма Густлофа.

Давидова опсесија симболичком осветом, Вилхелмова тврдоглавост, ароганција нацистичке политичке елите која никада себи није дозвољавала да призна неку своју грешку, готово хистерична фиксација швајцарске штампе живописним ликом самог Густлофа (бар око овог последњег је, уосталом, Гебелс био потпуно у праву) – све су то били процеси, међусобно сасвим независни, који су – делујући опет сви заједно – ставили пиштољ у Давидову руку, убацили метке у магацин и повукли обарач.

Јер, из више разлога, Вилхелм Густлоф је био једна савршена жртва.

VII

Удовица

А година је била тако лепо почела! Готово као у неком сну. Вили је по први пут позван у Берлин на прославу треће годишњице Machtergreifung, доласка Фирера на власт! Добили смо луксузну позивницу из Рајхсканцеларије, са црвеном лентом и кукастим крстом, у левом горњем углу. И протокол је дао да се напише: Herr und Frau Wilhelm Gustloff! И одаћу вам малу тајну: 30. јануара је био и Вилијев рођендан. Касније, за вечером ми је Маргарета Химлер у поверењу рекла да њен Хајнрих увек јако пажљиво гледа хороскопе: они чланови странке који су рођени на дане великих успеха имаће бољу каријеру, јер доносе срећу Рајху!

Каква је то представа била: све зграде у Берлину украшене свастиком, СА одреди парадирају са бакљама, нама су у опери изводили Вагнера, онда су подељене златне значке члановима странке са петнаест година стажа, па је Фирер одржао здравицу! Магда Гебелс ми је приговорила што Вили и ја још немамо деце, морала сам да обећам да ћемо на томе више да радимо ове године! Иако сам намеравала да летос одем на отварање Олимпијских игара у Берлин! Вили би сигурно добио место у почасној ложи!

Наредног дана, у петак, смо се сви опорављали од прославе, а у суботу ме је Магда одвела код своје модисткиње да ми узме меру за нови комплет (“Драга, мораш, да пратиш најновије модне трендове у Берлину”). Мене је одвела Магда Гебелс! Мене, Хедвигу Фриду Марту Ану Густлоф, ћерку скромног поштанског службеника Шокнехта из Шверина: каква част! За то време је Вили је био на састанку у одељењу за суседне земље у Јозефовом министарству, са свим другим гаулајтерима. Био је толико узбуђен великим плановима које је слушао. Ту, у нашој хотелској соби, написао је одмах писмо камаратима у Швајцарску! Касније ће се испоставити да је то било последње писмо које је написао…

Другог фебруара смо се вратили возом за Минхен, заједно са Артуром и Гертрудом Сајс-Инкварт. Артур је у возу причао да ће за две или три године и Аустрија постати део Рајха! Са Швајцарском ће, признаје, то ићи теже и спорије: због странаца, банака, ко то зна. Ипак, Вили је у Берлину добио све инструкције: пет хиљада проверених камарата већ имају ратни распоред и задатке! Немају, још увек, оружје, али о томе сигурно размишљају другови у Берлину!

Остали смо у Минхену, сви заједно, још један дан: ионако је била недеља. Обишли смо чувену пивницу из које је Фирер започео свој национални устанак 1923. године. Да, онај због којег је после био ухапшен. Ја сам тада радила као његова секретарица у Странци, и – када је отишао у затвор – остала сам без посла. Онда се ту одједном појавио Вили – лепо обучен, господин из швајцарског Давоса, метереолог. То су, знате, они који предвиђају какво ће бити време! Чиста случајност: у тим сивим минхенским данима, после Фиреровог хапшења, нас двоје смо били једини из малог града Шверина!

Иначе, знате, Вилија уопште није занимала политика док није мене упознао. Ја сам га учланила у Странку – лепо сам му објаснила: нећеш ваљда цео живот да гледаш те ветрове и кише и мериш температуре? И што би сада учио те досадне школе, кад видиш да то нико не цени ни пишива боба? Тако да сам ја од њега направила све што је после постао: ма, ни ову сахрану не би имао да није било мене!

Сајс-Инквартови су сутрадан поподне отишли за Беч, а ми за Давос. Дошли смо касно увече. У уторак је Вили радио цео дан: углавном је примао странке у свом кабинету, телефонирао, преносио инструкције из Берлина; био је јако узбуђен што је први пут видео Фирера и морао је то да подели са свима. Такав је био мој Вили. Баш смо планирали да одемо негде на вечеру, само нас двоје, био је то последњи састанак за тај дан. И онда се појавио тај дечко, ниоткуд, и убио Вилија!

А био је фин и пристојан, имао је тако нежне и добре очи. Нисам могла ни да помислим да је Јеврејин, изгледао је, изгледао је, ма да знате да је изгледао као да је човек а не Чивут! Знате, уопште није смрдео! Када је почео да пуца, била сам убеђена да има са Вилијем нешто приватно, сукоб око неког новца, враг ће га знати, коцкарских дугова, или око неких жена. Вили јесте био мало несташан. Тек касније, када сам га препознала у полицији схватила сам да је он злочинац којег су послали ти сионски мудраци, да убије Вилија!

А нисам вам испричала? Знате, прво издање Протокола Сионских мудраца у Швајцарској штампао је мој Вили! Било ми је досадно да то читам, нема слика, али ми је он објаснио да се ради о великој чивутској завери, да освоје читав свет. И да наше немачке бебе закољу, испеку и поједу, и да сваку немачку девојчицу обешчасте чим наврши три године! То је ваљда део тих њихових чивутских верских ритуала. И ето, били су све у праву у књизи: чивутски мудраци су седели у том њиховом Лондону, и тамо су договорили убиство мог Вилија. Ма мора да је био јако важан у Странци, иначе га не би убили, зар не?

Сутрадан сам из Фиреровог кабинета добила телеграм, а телефоном ми се јавила Магда Гебелс! Замислите: Магда, лично. Јозеф је истог дана, на састанку код Фирера, тражио да се, као одмазда због Вилијевог убиства, у двадесет највећих немачких градова, у логоре одведе по сто Чивута! Две хиљаде! Али наредног дана су почињале Зимске олимпијске игре у Гармиш-Партенкирхену, па је Фирер морао да одложи тај величанствени план, због тих проклетих странаца!

Али замислите само какву ми је пажњу после указала Странка! Немачке железнице су послале специјалан воз да превезе ковчег са Вилијевим телом, од Давоса, до Шверина на Балтику где је била сахрана! Имала сам за себе читав вагон, са својом личном собарицом и куваром, а друштво ми је правио Oberregierungsrat Волфганг, виши саветник у Министарству пропаганде код Гебелса! Воз се заустављао на свакој већој станици, Вилијев ковчег би се изнео, покривен заставом Странке, сви градски званичници би држали почасну стражу! Три дана смо тако путовали до Шверина преко Цириха, Штутгарта, Халеа и Витенберга!

А на самој сахрани, Фирер је говорио. Било је преко тридесет хиљада људи! Пољубио ми је руку, била сам на седмом небу! Рекао је, да ако је Странка добила свог првог мученика у Немачкој када су комуњаре убиле Хорста Весела у Берлину, онда је Немачка добила свог првог мученика у иностранству, сада када су ционисти убили Вилхелма Густлофа у Давосу.

“Њих двојица ће бити вечно узидани у темеље нове Немачке, они ће бити стубови на којима почива хиљадугодишњи Рајх, из њихове свете крви никнуће ловорике наше велике победе, они су со наше свете немачке земље!”

Пред Божић, баш на дан када су у Швајцарској изрицали пресуду том Чивутину, мене је позвао Фиреров заменик, Рудолф Хес, лично! Била сам у Рајхсканцеларији, на чају и кексима са кокосом! Снимљен је и прилог за Филмске новости: замислите, Хес мени љуби руку, његови ађутанти стоје у ставу мирно, предаје ми орден Гвозденог крста! Мислим, он је рекао како је то, постхумно, Вилијев орден, али свима је јасно да је то, у ствари, мој орден! Вили ионако више не може да га носи, а да мене није било не би га никада ни добио.

А ја сам добила и четири стотине Рајхсмарака месечне пензије, као удовица мученика Национал-социјалистичке партије, рекли су доживотно! Испало је, ипак, много краће него доживотно, али шта да радим… Било је лепо док је трајало.

Већ следеће године је поринут брод “Вилхелм Густлоф”, највећи прекоокеански брод Рајха, за луксузна туристичка путовања. Знате, тај брод је најпре требало да буде назван “Адолф Хитлер”, али је сам Фирер, после Вилијевог убиства, одлучио да понесе Вилијево име! Партија ме је позвала да бацим флашу шампањца и крстим га кад је напуштао бродоградилиште!

А онда су почели моји звездани дани! Основана је Фондација “Вилхелм Густлоф”, која је управљала аријанизованом чивутском имовином, и чивутским радионицама и фабрикама у логорима. Тамо сам била почасни члан управног одбора! Колико косе и златних зуба!

Наравно, нисам могла да сачекам Русе у Шверину 1945: морала сам да оставим иза себе и Вилијев гроб и споменик, и меморијални комплекс који је Странка тако лепо направила; тја, ионако сам му скоро десет година редовно носила цвеће. Провели смо у браку дванаест година, обилазила сам му гроб десет. Поштено! Онда сам, као швајцарска држављанка, успела некако да се вратим назад у Давос, пре него што су савезници затворили границу.

Аха, питате ме где је сада Вилијев гроб? Па, нема га више: 1947. су и меморијални комплекс и гробове у Шверину Руси дигли у ваздух и после на том месту направили јавни тоалет.

VIII

Дух времена

У периоду од двадесет година пре убиства Вилхелма Густлофа у Давосу, политичка убиства у Европи била су далеко од случајних и изолованих инцидената. Ако су анархистичка убиства обележила крај деветнаестог и почетак двадесетог века, онда је период после избијања Првог светског рата протекао у знаку нове врсте политичких убистава: верски, етнички и идеолошки мотивисаних. Као што је то наш познати историчар Андреј Митровић приметио, описујући тада доминантне колективне емоције у Европи, било је то “време нетрпељивих”.

Серија ових атентата почиње у Бечу, 11. октобра 1916. године. У хотелу “Мајсл & Шадн”, у центру града, тадашњи аустријски премијер, гроф Карл фон Штирг, руча. Претходно, искористивши ратно стање, он је распустио парламент, увео цензуру и владао уредбама. Након што судови нису интервенисали, а све водеће политичке странке се – више или мање невољно – прећутно сагласиле са овом диктатуром, Фридрих Адлер, филозоф, новинар, физичар, политичар и – видећемо – револуционар, осећа да је једино што је преостало – лични чин. Он улази у хотел, долази до премијера – који у том тренутку и даље једе – учтиво га поздравља, а онда из џепа вади пиштољ и пуца у њега, три пута. Премијер остаје на месту мртав, а Адлер седа на оближњу столицу и мирно чека полицију, којој предаје своје оружје.

На суђењу, Фридрих Адлер је свој чин образложио на следећи начин:

“Шта ми је друго било преостало, када више у целој земљи није било места на којем бих могао да позовем на одговорност ових једанаест министара? Ако влада прибегне сили, на који други начин осим силом може бити позвана на одговорност? Зар у самој нашој земљи није настало стање ствари слично оном које, како нам је то често било речено, настаје између држава које су у рату, када се спорови између њих не могу решити разумом, него само силом? То оправдава примену силе, када се закон баци под ноге. Сматрам да је, у таквим околностима, сваки грађанин овлашћен да примени силу на основу чињенице да је влада успоставила стање природног закона.”

За убиство премијера, Фридрих Адлер је најпре осуђен на смрт, али му онда нови аустријски цар Карло Први казну замењује са осамнаест година затвора. Међутим, у затвору проводи мање од две године: у последњим данима Првог светског рата, у јесен 1918, по наредби цара Карла бива пуштен на слободу. У новоствореној Републици Аустрији, формира радничке одборе, бива изабран у Државни савет, а његова – социјалдемократска – странка улази у привремену владу.

Фридрих Адлер, пријатељ Алберта Ајнштајна (остало је записано да се 1909. одрекао понуђеног места шефа Катедре за физику на Универзитету у Цириху, са образложењем да је Ајнштајн бољи кандидат од њега) и човек који је са Лењином водио дуге преписке на филозофске теме, емигрира у Њујорк уочи Аншлуса Аустрије 1938. године. У Европу се враћа тек 1946, а у Беч – где је дочекан као херој – 1952. године. У граду у којем је убио премијера и сахрањен је, 1960. године, са највишим државним почастима.

Адлеров пример следили су, у двадесетим годинама, разни, широм Европе: представници (аутентични или не, сасвим свеједно) поражених или незадовољних страна у сукобима класа, идеологија, држава или народа, убијали су оне које су (тачно или погрешно, опет свеједно) доживљавали као симболе себи противничких страна.

Већину ових политичких убистава, у разним земљама, извршиле су организације и појединци са екстремне деснице: тако је 1922. године у Берлину убијен немачки министар спољних послова, Валтер Ратенау (извршиоци су били екстремни десничари из “Организације Конзул”); бугарски председник владе, Александар Стамболијски, убијен је 1923. године, након војног преврата, на изузетно свиреп начин (убице, које су ангажовали бугарски националисти, одсекле су му десну руку, ону којом је месец дана раније потписао Нишки споразум са Николом Пашићем, и пустиле га да искрвари); италијански социјалиста и народни посланик, Ђакомо Матеоти, киднапован је у Риму и потом убијен, 1924. године (починиоци су били припадници Мусолинијеве фашистичке партије); румунски премијер, Јон Дука, убијен је 1933. на перону железничке станице у Синаји (починиоци су били тројица припадника фашистичке паравојне организације “Гвоздена гарда”; југословенски краљ Александар I Карађорђевић и француски министар спољних послова Луј Барту, убијени су у Марсеју, 1934. године (починилац, Владо Черноземски, припадник терористичке ВМРО, трениран је у Хортијевом логору за обуку усташа у Јанка Пусти у Мађарској, у дослуху са Мусолинијевим фашистима).

***

У свету у којем је Давид Франкфуртер живео, размишљао и формирао се као личност, на рушевинама деветнаестог века који је отишао у неповрат са ужасима првог светског рата, десно политичко насиље било је, видели смо, врло честа појава. Да ли је, међутим, оно било и једини облик политичког насиља?

У односу на све наведене примере атентата у двадесетим годинама прошлог века, које су предузимале различите организације – државне, парадржавне, паравојне, терористичке – Давидов чин је био различит. Био је индивидуалан, није уживао ничију подршку или заштиту, и представљао је резултат сопствене одлуке, донете, припремљене и извршене, без ичије помоћи. Коначно, он сам је и сносио одговорност за њега. Да ли је, међутим, тај чин, ако је и био изузетак од правила, представљао и преседан?

Хајде да сада погледамо три врло слична убиства која су се сва десила у деценији која претходи нашем случају из Давоса: њихове жртве, починиоце, околности и судске исходе; места злочина су, овде, била Берлин, Лозана и Париз.

Image result for Talaat Pasha

Први случај догодио се 1921. године у Берлину. Јерменски студент, Согомон Тејлиријан (25) убио је Мехмеда Талат-пашу (47), једног од тројице de facto владара Отоманске империје у току Првог светског рата, последњег великог везира и министра унутрашњих послова у време геноцида над Јерменима 1915. године. Убиство је извршио једним метком, испаљеним са леђа, у врат, док је Талат-паша излазио из куће у којој је, као избеглица, живео у берлинском предграђу Шарлотенбург.

Много деценија касније, обелодањена су документа из којих данас знамо да је Талат-паша, за време свог боравка у Берлину, био објекат истовремене присмотре и британске и совјетске обавештајне службе – због својих планова да се врати у Турску, повеже са Кемал-пашом Ататурком и укључи у борбу против грчке инвазије западне Анадолије. У интервјуу са британским обавештајцем Одри Хербертом, који се том приликом лажно представио као новинар, девет дана пред атентат, Талат-паша је детаљно изнео своје планове подстицања исламистичког револта: како антибританског, на Блиском истоку, тако и антисовјетског, на Кавказу и у совјетској средњој Азији.

Колико су сви ти планови били реални, и колико је поражена Турска уопште имала капацитет да ишта од тога оствари, сасвим је, наравно, друго питање. Међутим, данас знамо да је Талат-паша тим интервјуом потписао своју смртну пресуду: заједничка процена британских и совјетских обавештајаца, на састанку у Берлину, била је да се паша ликвидира. На истом састанку је одлучено да се чин егзекуције – како би се избегле непотребне дипломатске компликације са Немачком – препусти јерменској револуционарној организацији, као део тзв. “Операције Немезис”, ликвидације турских званичника који су учествовали у геноциду над Јерменима 1915. Студент Согомон Тејлиријан добио је информације о тачном месту боравка Талат-паше, његову фотографију и пиштољ парабелум калибра 9 мм са муницијом.

Овај атентат смо – упркос свој овој сложеној међународној политичкој и обавештајној позадини – ипак уврстили у ову групу, јер сам убица о целом том контексту није имао појма. Његов лични мотив за тај чин је била освета, и то двострука: национална – због геноцида над Јерменима – и лична – јер је у том геноциду, како је касније рекао на суђењу, било убијено укупно осамдесет пет чланова његове породице, укључујући и мајку и оца, три сестре, два брата и братаницу која је била стара само две године. Чињеницу да је сам преживео Тејлиријан може да захвали само срећном стицају околности: Турску је напустио пре почетка рата, 1914. године у намери да оде на студије у Немачку; рат га је, међутим, затекао у Србији одакле одлази у Русију и бори се, као добровољац, против омрзнуте Турске, на кавкаском фронту.

На суђење је Тејлиријанова одбрана – коју је предводио доктор Теодор Нимејер, професор кривичног права на универзитету у Килу – позвала сведоке и вештаке међу којима су били Григорис Балакијан, митрополит Јерменске православне цркве, који је и сам преживео геноцид, затим Јоханес Лепсијус, чувени немачки оријенталиста и протестантски свештеник, и генерал Лиман фон Сандерс, командант отоманских војних снага у току Првог светског рата.

Овакав концепт одбране заснивао се на два кључна аргумента: доказивању да је Талат-паша, лично, био главни архитекта геноцида над Јерменима и да је сазнање о његовом боравку у Берлину довело оптуженог у специфично ментално стање у којем није више могао да управља својим поступцима. На питање судије да ли осећа било какву кривицу због свог дела, Тејлиријан је одговорио:

“Не осећам се крив јер је моја савест чиста… Убио сам човека, али ја нисам убица.”

У овој сложеној, превасходно психолошкој, игри одбрана је извела и оптуженог као сведока, и он је детаљно описивао свој сан, у недељама пред убиство, “сан који се појављивао као материјална визија”, и у којем га је мртва мајка прекоревала зато што још увек није осветио њену и очеву смрт, и смрт своје браће и сестара. У налазу судског вештака – психијатра наводи се да се оптужени, практично, тек након убиства Талат-паше “пробудио из тог сна и вратио у реалност”.

Колико је Тејлиријан заиста пролазио кроз та психичка стања, а колико је све то био само вешти трик одбране, ми данас, наравно, не знамо. Знамо, међутим, да је на дванаесточлану берлинску пороту цела та прича оставила јако дубок утисак: било јој је потребно тек нешто више једног сата већања да, једногласно, одлучи како “оптужени није није кривично одговоран за убиство Талат-паше”.

Согомон Тејлиријан је, после овог суђења, отишао у Кливленд у САД, а одатле у Марсеј, Београд (у којем се и оженио, био члан стрељачког клуба и врло успешан такмичар, и живео све до 1950. године), а затим и у Казабланку, Париз и, коначно, у Сан Франциско где је умро, 1960. године. И данас га Јермени сматрају једним од својих националних хероја, “руком божанске правде” која је стигла “главног архитекту” геноцида над њиховим народом.

Тек 2016. године, на стогодишњицу геноцида над Јерменима, Тејлиријанов син је за лондонски Индепендент дао интервју у којем је изнео неке дотад непознате чињенице о свом оцу: он није имао сестре, његов отац се борио у рату на руској страни, а два брата су му преживела рат јер су уточиште нашла у Србији. У геноциду 1915. су, дакле, страдали само његова мајка и један брат – а не чак осамдесет пет чланова породице, као што је, 1921. поверовала берлинска порота.

***

Vorovskiy VV.jpg

Други случај догодио се, стицајем околности, у Швајцарској. У мају 1923. године, за време међународне конференције у Лозани, убијен је совјетски дипломата Вацлав Воровски (51). Убица, бели емигрант Морис Конради (27), ушао је у хотелску салу за ручавање, пришао столу, извадио пиштољ и пуцао из непосредне близине. На лицу места је убио Воровског и ранио још двојицу совјетских дипломата који су седели са њим. На каснијем суђењу Конрадија је заступао познати швајцарски адвокат Теодор Обер, који је успео да – објашњавајући мотиве свог брањеника – уз помоћ убедљивих сведока изнесе низ упечатљивих импресија о тзв. Црвеном терору у Совјетском Савезу.

Тај приступ је имао значајан ефекат, најпре на јавност, а онда и на пороту: по прописима који су тада важили у кантону Во у којем се суђење одржавало, за осуђујућу пресуду требало је да гласа двотрећинска већина (шест, од укупно девет) поротника. Испоставило се да за њу није постојала ни проста већина (предлог кантоналног тужиоца добио је само четири гласа) па је Морис Конради, који је са предумишљајем убио дипломатског представника стране државе, заштићеног свим, вековима старим, обичајима о дипломатском имунитету, на крају ослобођен сваке одговорности.

Овај неочекивани исход је означио почетак касније “афере Конради” у којој су се износиле бројне и често фантастичне претпоставке, између осталог и да је ликвидација Воровског извршена по налогу Јосифа Стаљина, или бизарни детаљи, као што је податак да је, након убиства, телеграм саучешћа у Москву упутио и Бенито Мусолини (јер је, пре одласка на Конференцију у Лозани, Воровски био совјетски дипломата у Риму).

Историчари су, касније, утврдили готово све битне чињенице из овог несвакидашњег случаја: Конради не само да је био емигрант из СССР-а, него је његова породица у револуцији изгубила фабрику чоколаде у Санкт Петербургу, док су му отац и брат стрељани у грађанском рату. Своју главу је једва успео да спасе бекством у Швајцарску и био је опседнут идејом освете. Као и у многим сличним случајевима, и овде је избор жртве био последица сплета разних околности: Конрадијева прва мета требало је да буде Георгиј Чичерин, совјетски народни комесар за иностране послове, у току посете Немачкој, али до њега није успео да дође; разочаран, вратио се у Лозану и – сасвим случајно – сазнао да у хотелу “Сесил” вечера високи совјетски дипломата са двојицом својих колега…

Посебан парадокс представља чињеница да је сам Вороцки, у овом случају, био више од обичног примера тзв. симболичне жртве – као високо образовани интелектуалац грађанског порекла, човек од пера који се у слободно време бавио књижевном критиком, први директор совјетске државне издавачке куће “Госиздат”, он је био духовно много ближи свом убици, него архетипу безосећајног бољшевика у који је Конради – очигледно погрешно – мислио да пуца.

***

Симон Петлюра 1922.jpg

Трећи случај догодио се у Паризу, 1926. године. Овог пута, још један Јеврејин, Самјуел Швалцбард (40), убио је белог емигранта из Совјетског Савеза – украјинског националисту и председника краткотрајне (1918 – 1921) Украјинске народне републике, једне од сецесионистичких формација насталих после Октобарске револуције, Симона Петљуру (47). Петљура, који је у грађанском рату у Украјини организовао планско убиство преко педесет хиљада Јевреја, шетао је Латинским квартом, када му је пришао Швалцбард и питао га (на украјинском): “Да ли сте ви Симон Петљура?” Како је касније утврђено на суђењу, уместо одговора Петљура је подигао свој штап којим се помагао при ходању, као да жели да се одбрани, на шта је Швалцбард у њега испалио пет метака док је стајао преко пута њега, затим још два метка када је пао на земљу, и онда мирно сачекао полицију.

Швалцбарда је на суђењу заступао један од најбољих француских адвоката, Анри Торес, који је своју одбрану засновао на тези да је ово убиство представљало легитимну освету за геноцид над украјинским Јеврејима, док је јавни тужилац покушавао да докаже да је Швалцбард деловао као агент совјетске НКВД, што је била оперативна претпоставка (иако никад недвосмислено доказана) француске тајне службе која га је претходних година држала под присмотром.

Обе стране су позвале велики број сведока и вештака (углавном историчара), а кључни аргумент одбране био је да су петнаест чланова Шварцбалдове породице у Одеси убили припадници Петљуриних паравојних формација. После шест дана суђења, Торес је прихватио срачунати ризик, одустао од највећег броја својих сведока, и уместо њих дао кратку завршну реч:

“Мој закључак је кратак. Позивам се на Француску револуцију, за коју ниједан жив човек не може да каже да од ње није нешто добио: нека буде слободан овај човек који на свом челу носи стигму трагедије народа! Ви данас држите у својим рукама, чланови пороте, престиж ове нације и судбину хиљада људских живота, повезаних са пресудом Француске. Ако се она не буде данас чула, Француска више неће бити Француска и Париз више неће бити Париз.”

Порота је већала тачно тридесет пет минута: Самјуел Шварцбалд је ослобођен одговорности за ово убиство.

***

Шта нам показују ова три случаја? Најпре, у сва три су убице ослобођене кривичне одговорности, не због неурачунљивости, недостатка доказа или разумне сумње, него зато што су судије и поротници довољно чврсто поверовали да постоје неке особито значајне околности које искључују противправност самог њиховог дела.

Затим, сва ова убиства – иако у врло различитим историјским, верским и идеолошким контекстима – извршена су као тзв. осветничка убиства, и све те освете извршене су против лица које су убице сматрале одговорним за масовне злочине (ми бисмо их, у данашњој правној терминологији, несумњиво квалификовали као геноцид) у току Првог светског рата и револуционарних догађаја који су уследили као његова последица. Од сваког од ових злочина, па до убиства које је представљало освету за њега, прошло је не више од пет или шест година: ране су, очигледно, биле још увек свеже.

Коначно, у сва три случаја радило се о етничким, верским или идеолошким конфликтима са далеке периферије Европе: из Јерменије, Украјине и Русије. За Европу двадесетих, то су све били комплексни, понекад мистични а понекад оперетски, игрокази. Игрокази, у којима учествују неки помало дивљи народи, који су и иначе своје рачуне одувек решавали на сличан начин, нешто о чему цивилизована Европа нема права – а самим тим ни потребе – да суди. Осудити убицу значило би – по тада преовлађујућем схватању – ставити се на нечију страну: Турака против Јермена, црвених Руса против белих Руса, Украјинаца против Јевреја. Ослободити убицу значило би, опет, послати поруку о сопственој дистанци од тих сукоба: сва ова ваша убиства су се само технички десила код нас, она су се суштински десила код вас, па их ви онда и решавајте, овако или онако, ако можете.

Због тога су све три судије и све три пороте – и у Берлину и у Лозани и у Паризу – ослободиле сву тројицу оптужених за ова убиства. То је био дух времена, у деценији пре него што је Давид Франкфуртер, под врло сличним околностима, убио Вилхелма Густлофа у Давосу.

А какав је утицај тај дух времена имао на суђење самом Давиду? О томе ће нам, у наредном одељку, причати судија из тог случаја…

IX

Судија

Не волим политичаре у мојој судници. Не волим, додуше, ни окривљене који убијају из политичких разлога. И презирем те агресивне, примитивне, необразоване скоројевиће – нацисте. Јасно вам је зашто сам, од самог почетка, из дубине душе мрзео овај предмет. Саставили су ми веће са четворицом судија поротника, и пажљиво све израчунали: нас тројица смо конзервативци, двојица су либерали; двојици нам је матерњи језик немачки, двојици француски, једном италијански. И хајде се ти сад, Јохане Петере Сондере, бави тим случајем…

Из кабинета сам избацио немачког амбасадора, фон Вајцзекера и француског антифашисту де Моро-Гиаферија: шта сте ви господо, у мојој судници? Оштећени, оптужени, браниоци, тужиоци, сведоци или вештаци? Они су, наравно, и један и други, били јако вољни да ми “објасне шире аспекте случаја”… Ма, не интересују ме ваши шири аспекти случаја, не занима ме писање штампе, међународне импликације, демонстрације и памфлети који се пишу по целој Европи, нацистички и антинацистички.

Занимају ме извештаји обдуцента, изјаве сведока, мотиви оптуженог, правна схватања тужиоца и браниоца, текст швајцарског кривичног закона, олакшавајуће и отежавајуће околности. Имате ли око тога нешто што би могло да занима суд? Немате? Напоље. Код мене се не може седети, онако…

220px-Berner_Iustitia

Министра правде нисам могао да избацим, јер није ни дошао. Зато сам ја отишао код њега, у Берн. Кроз прозор његовог кабинета посматрам скулптуру Јустиције која краси Фонтану правде на тргу испод нас, ренесансно дело вајара Ханса Гиенга из 1543. године. За то време, министар ми прича како треба да судим по закону? Онда ми, као узгред, напомиње да је његова влада седам дана после убиства забранила све нацистичке организације у Швајцарској, као претњу јавном поретку. Па, господине министре, да сте их забранили седам дана пре убиства, можда убиства не би ни било и ја бих и даље судио мужевима који убију своје жене у наступу љубоморе или пијаним кафанским гостима који се поубијају у ситним ноћним сатима? Али нисте то учинили: годинама сте дозвољавали да нацисти вршљају по Швајцарској, правдајући то “слободом говора”. И сада због те ваше “слободе говора”, ја имам леш, убицу и случај, а ви мени говорите да поштујем закон?

А шта друго могу и да радим него да се држим закона? Да је овај дечко био само мало вештији и побегао са места злочина, ја не бих ни био у овој ситуацији! Седео бих недељом поподне, пио капућино гледајући на Алпе прекривене снегом, и био срећан што је тог монструма Густлофа стигла рука заслужене правде. Непозната рука. А непознатој руци се не може судити. Али не, тај мали студент је баш хтео да буде кажњен – да би тако својом казном, својим мучеништвом, додатно нагласио светост свог чина. И пошто је то сада, је ли, једна позната рука, ја морам да јој судим.

Министар ми се и даље жали како је његова влада у “јако сложеној унутрашњој и међународној ситуацији”; забринут је, наравно, шта би се десило ако би сада нацисти кренули да се свете по швајцарским одмаралиштима. И како је то могуће да је мој оптужени полицији изјавио да нацисти уопште нису људи него животиње у људском облику? Па сад господине министре, ако већ гледамо ко је први почео са тим метафорама… Али то је посао историчара, а не судија. Опет гледам у Гиенгову статуу. Шта каже Јустиција? Не само да не каже ништа, него нас и не види. Да ли мој министар зна да је ово прва статуа богиње правде, у целој Европи, којој је уметник преко очи ставио онај чувени повез? Или је повез на његовим очима?

Пет метака које је Давид Франкфуртер испалио у Вилхелма Густлофа неспорно су, и према швајцарском кривичном закону а и према здравом разуму, проузроковали убиство. Очигледно, то је и убиство са предумишљајем, планирано унапред, добро припремљено и хладнокрвно изведено. Да ли је, међутим, то било заиста и убиство из ниских побуда, како тврди тужилац? Како уопште да квалификујем један чин са тако комплексним мотивима?

Како да судим његовом извршиоцу? Бура из Немачке тражи смртну казну; бура из Француске, тражи ослобађање; министар би волео нешто између – да сви буду задовољни. Као да је суштина овде у броју година? Враћам се возом у Хур: размишљам може ли мој оптужени да добије и затворску казну и орден? Заслужио је и једно и друго. Зависи за шта и од кога.

***

Datei:Chur Kantonsgericht.jpg

Стара зграда суда у Хуру: послужитељи су ми припремили највећу судницу. Двесто педесет места, не може игла да падне. Преко сто новинара из целе Европе. Делегација немачке амбасаде, специјална пратња госпође Густлоф, оштећене, њени правни саветници и представници за штампу, разни ађутанти, људи препознатљивих физиономија, кратко ошишани. Тражим да се сви присутни детаљно претресу пре уласка у зграду. Не желим нову пуцњаву, овог пута у мојој судници.

Стари Еуген Курти – Форе, из Цириха, има већ преко седамдесет година, доктор права, један од наших најбољих адвоката за убиства, и млади Вејт Вајлер, из јеврејске заједнице, заступају оптуженог. Тужилац Фридрих Бригер, оптужницу. Фридрих се упорно труди да не помене ни п од политике: министар је, очигледно, на њега имао више утицаја него на мене. Како да судим убици а да не смем да улазим у мотиве његовог чина? Како да прихватим фикцију у оптужници да је Давид убио Вилхелма “из личних разлога”? Који је могао да буде не-личнији разлог, од једног Јеврејина који убија једног нацисту?

Дозвољавам предлог одбране да се, као доказно средство, прочитају текстови емигрантске штампе о прогонима Јевреја у Немачкој. Амбасадор фон Вајцзекер гласно коментарише да се овде не суди Трећем рајху него убици. Опет га избацујем напоље, овог пута из суднице; претходно му изричем и казну од петсто швајцарских франака. Дозвољавам и сведоке из Немачке, на неколико околности којима је оптужени лично присуствовао, а у којима су немачки Јевреји били малтретирани. Наравно, нико од њих се не појављује: кад је рабину Соломону Франкфуртеру, ујаку оптуженог, стигао судски позив из Хура, нетрагом је нестао. Пошта се вратила, са назнаком “непознат на назначеној адреси”. Жамор у судници: убили су сведоке! Адвокат Курти – Форе добацује: “покушајте да му доставите позив у логор Дахау”; и он добија петсто швајцарских франака казне.

Сутрадан, сведочи госпођа Густлоф: у црној хаљини, са црним велом, цела делегација немачке амбасаде устаје да је поздрави, са руком подигнутом у нацистички поздрав. Прекидам суђење и дајем паузу од сат времена. Због поздрава, мисле новинари, али ја сам више забринут због двојице поротника у мом већу: пуковник Гартман и државни саветник Јозеф Виел такође устају. У нашој судијској соби ми се у паузи правдају: то је био знак поштовања према жени која је остала удовица. Ништа политички, желе да кажу. Још само кад бих им и поверовао…

Хедвига Густлоф сведочи сабрано, прецизно, конзистентно. Самозаљубљено, као глумица која ужива у својој улози. Очигледно, то је жена скромних интелектуалних способност, али је јако добро припремљена за оно што треба да постигне у судници. Осећај симпатије према удовици која је жртва мешународне јеврејске завере! Не показује апсолутно никакве емоције. Њен исказ је у потпуној сагласности са исказом оптуженог: време, место, кратка конверзација коју су имали, положај у којем се налазила, на вратима кабинета, са послужавником са чајем у тренутку када су испаљени меци. Све се потпуно поклапа. Осећам олакшање када је ова патетична представа коначнозавршена.

Осећај олакшања је привремен: сутрадан, оптужени одбија онај део одбране свог адвоката у којем се стари лисац позива на здравствене разлоге: ја јесам физички болестан, каже, али сам био потпуно душевно здрав. Покушавам да му објасним да постоје одређена физиолошка стања која могу да изазову специфичне менталне реакције и доведу до искривљеног стања свести. Наглашавам да је то легитимна, и сасвим уобичајена одбрана у кривичним суђењима. Не вреди.

Увече се осећам посрамљено: да ли сам то био покушао да одговорност са себе пребацим на бога? Ако би Давид био неурачунљив, њиме би морали да се баве лекари, а не судије. Бриго моја, пређи на другога! Шта све неће човек помислити да учини само да се извуче из тешке ситуације?

Ове дилеме ме, ипак, сутрадан ослобађа судски вештак, Јанс Јергер, директор кантоналног азила за ментално оболелеле:

“Интелектуално, Франкфуртер је потпуно дорастао ситуацији у којој се налази, и нема говора о томе да се ради о неурачунљивој особи. Повремене суицидне и убилачке епизоде, које су израз депресивне структуре личности, хроничних телесних обољења и низа стресних ситуација којима је био изложен у последње три године, нису могле битно да утичу на његово психичко стање у тренутку извршења дела.”

Захвалан сам му на овом налазу, иако је мој лични положај учинио тежим; гледам у оптуженог, преко пута мене. Имам неодређени утисак да и на његовом лицу видим израз олакшања.

Завршне речи. Тужилац остаје при наводима оптужнице; захтева смртну казну, замењену са казном доживотног затвора, за коју помиловање може да се тражи после двадесет пет година; за одштетни захтев, удовицу упућује на парницу. Немачки амбасадор га посматра као смрдљиви сир.

Потом, Давид Франкфуртер почиње своју завршну реч:

“Дабоме, план као што је овај, у најоштријој контрадикцији са мојом природом, мојим образовањем, мојим уверењима, и општим и верским, једна врста пројекта који је морао да буде изузетак, нешто што негира све максиме, није могао да се развије праволинијски…

Али, то је било моје чврсто уверење: понижење нането јеврејском народу може бити опрано само крвљу. И тако је, постепено, у мени сазревала свест да сам ја тај који треба да изведе овај ужасан чин освете. Можда неком то сад може да звучи помпезно, али зарад истине мора бити речено: осећао сам се као безначајно оруђе у рукама Господа…”

Безначајно оруђе у рукама Господа? Да ли је овај млади човек можда, ипак, егзибициониста? Поротник Ђовани Батиста Никола ми шапуће да је то сигурно начин на који Јевреји доживљавају Господа… Откуда он само то зна? Цео живот је био државни саветник, у министарству шума и руда? Ваљда је то исти бог, и наш и њихов? Свратићу код свог жупника кад заврши све ово.

У међувремену, Давид наставља: објашњава свој првобитни план да изврши самоубиство одмах после осветничког чина, план који се изјаловио јер се забројао са мецима. На крају, тражи смртну казну за самог себе! Хаос у судници! Немачки званичници протестују због спрдања са судом, тужилац је збуњен, маестро Курти не може да верује.

Последњи дан: изрицање пресуде. Претходне вечери, до касно у ноћ, нас петорица седимо. Записници са већања и гласања су после уништени – од те ноћи ће остати само она пресуда коју ћу ја сутра морати да прочитам, а иза које ћемо стати сва петорица – али не требају ми никакви записници. Ту ноћ ћу памтити у остатку живота: пуковник Гартман и државни саветник Виели били су за максималну казну – у овом случају, ону коју је тражио тужилац – а пензионисани судија Ганцони и државни саветник Ђан Батиста Никола, за ослобађање. На крају, остајем сам са собом: немоћни да приближе своје ставове, сва четворица се невољно саглашавају да ујутро потпишу шта год будем одредио – нешто што ће, очигледно, бити између те две крајности.

Одлуку доносим пред зору: једва да сам и спавао те ноћи.

“За кривично дело тешког убиства, Давид Франкфуртер, студент из Краљевине Југославије, осуђује се на казну затвора од осамнаест година, у коју му се има урачунати притвор од једанаест месеци; молбу за помиловање може поднети после издржане половине казне; по издржаној казни, има се доживотно протерати из Швајцарске Конфедерације.”

То је била казна.

“Овај суд утврдио је да побуде оптуженог да лиши живота Вилхелма Густлофа нису биле личне, ниске или користољубиве, као и да оптужени није поступао по наговору или у договору са другим лицима, појединачно или у завереничкој организацији, да није имао подстрекача нити помагача. Чин убиства Вилхелма Густлофа био је његов лични чин и, како је сам изјавио, истовремено и симболички пуцањ у нацизам јаи такав.”

То је био орден.

Барем она казна, и онај орден, које сам могао да одредим и доделим ја, Јохан Петер Сондер, професионални судија великог кривичног већа Кантоналног суда у граду Хуру, кантон Граубинден, Швајцарска, четрнаестог дана месеца децембра, лета господњег 1936. Остале казне и ордене одредиће му Бог и доделити историја, већ кад дође време, и за једно и за друго.

X

Убица (3): затвор

Sennhof prison in Chur, 1970 : News Photo

У старом замку Сенхоф на улазу у град Хур, згради изграђеној још почетком седамнаестог века која последњих двесто година служи као затвор, има укупно педесет седам ћелија. Сада их је пуно петнаест. Међу станарима ове некадашње ковнице новца, једини сам ја убица. Остали затвореници су, углавном, ситни лопови. Са мном је и један фалсификатор чекова, двојица превараната и један Италијан, осуђен за друмско разбојништво. Неким стражарима као да је мало непријатно, па тај осећај покушавају да одагнају шалом:

“Давиде, ти си једини ратни заробљеник у неутралној Швајцарској.”

Из слободног света, добијам штампу: грађански рат у Шпанији, Аншлус Аустрије, комадање Чехословачке. Европа месечари према светском рату, у којем сам ја већ испалио прве метке. После две године, управник затвора ми одобрава прву посету: долази ми отац, из Винковаца. Гледа ме и ћути; у очима му неверица; коначно, прве речи које је проговорио:

“Сине, коме је све ово требало? Да ли је све то вредело?”

Не знам шта да му одговорим. Да ли је било боље да они наставе са злом које су почели, мислећи да баш нико, нигде и никада, неће смети да им узврати на исти начин? Да ли би онда они били бољи? Да ли баш свако мора да оде мирно, као овца на клање, јер је побуна нешто непристојно? Овако, свако од њих ће се, бар понекад, сетити Вилхелма: он ће им служити као вечити подсетник да олово метка пролази кроз месо, кости, крвне судове аријевског Натчовека баш као и сваког од нас, обичних људи.

Отац ме прекорева: не можеш да умислиш да ти је Свевишњи дао тај пиштољ у руку јер те изабрао да извршиш Његову вољу; то је светогрђе! Отац је рабин, он зна наше свете књиге боље од мене. Али шта је са Давидом који је убио Голијата? Зар ми ниси ти читао древну причу? Пет мојих метака су били пет каменова из Давидове праћке.

Пала је Француска, последња слободна земља око Швајцарске. “Сад смо сви у затвору.” – каже ми стражар тог јутра – “Само је наш мало већи од твог.” Адвокат ми пише да су власти у Берну озбиљно забринуте за мој живот ако би Хитлер ушао у ову земљу: “сигурно би те убили, јавно”.

Четрдесет прва: нацисти улазе у Југославију. Не знам шта се догађа са оцем: његова писма престају да стижу. Стражари и осуђеници ме теше: рат је, кад се то мало среди, почеће да долази пошта.

Четрдесет трећа: у посету ми долази Жорж Бруншвиг, адвокат и председник Јеврејске заједнице Берна. Мој бранилац Курти-Форе је отишао у пензију и предао му своје случајеве. “Ово је један затворен случај”, рекао је показујући му фасциклу са мојим предметом. “Док је дечко иза решетака, овај случај није затворен”, успротивио се Жорж.

Он сада води рачуна о мени: редовно ме посећује, доноси ми вести, припрема молбу за помиловање:

“Све се променило! Показало се да си ти био у праву: да ниси убио Густлофа, он би сада био пета колона која би ударила на Швајцарску изнутра.”

Жорж ме убеђује да околности више нису исте као и 1936. када сам осуђен. Али, ја не желим помиловање: нисам ни ја дао помиловање Густлофу. Издржаћу своју казну! Fiat iustitia, pereat mundi! Али зато молим Жоржа да употреби своје везе, ступи у контакт са швајцарским конзулом у Загребу, Каестлијем, и покуша да сазна било шта што може о мом оцу…

***

Наредног пролећа, Жорж долази код мене, по први пут са управником затвора. Збуњен сам: то је знак да нешто није добро. Управнику у очима, опет по први пут, видим сузе. Нешто јако није добро…

“Давиде, добили смо коначну потврду од швајцарског конзулата у Загребу. Нисмо хтели ништа да ти говоримо док све није постало званично. Када су Немци ушли у Винковце, априла 1941. тражили су ти оца, по већ спремљеном списку. Фолксдојчери и усташе су им помогли да нађу адресу. Извели су га на градски трг, и држали везаног сатима, свако ко би пролазио морао је да га гађа каменом. Око врата су му окачили натпис:

“Ја сам отац јеврејске свиње која је убила мученика Густлофа.”

Да ли је вредело, питао ме је, када ме је, први и последњи пут, посетио у затвору. Своју казну сам прихватио, за свој чин. Да ли сам пре осам година могао да знам да ће моја казна, у ствари, бити његова казна? Да ли бих то учинио, да сам знао?

“Али је преживео све то, готово чудом. Онда је послат у логор Јадовно, у мају 1941. Када су на тај простор касније у току лета дошли Италијани, пребачен је у Јасеновац. Ту му се губи сваки траг. По једном извору, рабин Мавро Франкфуртер требало је да буде жив одран, да би се од његове коже – по наређењу команданта логора Ивице Матковића – направио абажур за лампу, поклон за Хедвигу Густлоф. То се наводно догодило, или је требало да догоди, негде почетком 1942. Али постоје и сведоци који су га, наводно, виђали у логору и касније, у пролеће и лето 1943. По једном другом извору, убијен је маљем и бачен у реку Саву, у лето 1942. По трећем, спаљен је жив у крематоријуму, 1943. Ниједна од ових информација није сасвим поуздана. У писму швајцарског конзула Фридриха Каестлија, наводи се, међутим, да је готово извесно да више није био жив крајем 1943. године.”

Седимо, на мом малом кревету у ћелији, сва тројица. Управник је донео и мало вина. Ћутимо. “Ако останеш овде, они су победили.” – каже ми, у једном тренутку, Жорж; управник клима главом у знак одобравања…

“И не само да су победили, него је и жртва твог оца, и твоја, била узалудна. Без тебе, неће бити никог да исприча твоју причу. Песак Африке, и степе Русије, и све те силне битке, ти милиони метака, већ четири године, чему све то? Твоји меци су били први.”

Управник додаје, задовољно:

“Oвде си сада, бар безбедан. Најбезбеднији! Замисли, и када би те власти којим случајем већ сутра помиловале, где би отишао? А морали би да те протерају из Швајцарске. По правилу, у земљу рођења. Али, Југославија више не постоји? А не постоји ни остатак Европе, ништа, између Русије и Британије и Шведске и Швајцарске, ништа више не постоји, све друго је један велики логор.”

***

Већ скоро пет година, готово откад сам ушао у затвор Сенхоф, немам никакве здравствене проблеме. Лекари у Винковцима су се вајкали да ли ћу доживети младићко доба: стање мојих костију је било такво да су се готово распадале. Шест или седам тешких операција, више ни сам не знам. А онда, одједном, све је нестало, као руком однешено: сви болови, све тешкоће при ходању, бесане ноћи. Швајцарски лекари не могу да верују: никада нису видели овакав случај самоизлеченог периоститиса. Рабин из Берна који ме повремено посећује, тврди да је Свевишњи, у свој мојој муци и невољи, решио да ме поштеди бар једне патње.

И онда, одједном, као из ведрог неба, та вест: Нормандија. Савезници су на тлу Француске! Ако је сваки затворски дан као вечност, онда су дани тог лета пролазили као у магновењу. Крајем августа, управник затвора улази у моју ћелију, носи флашу вина и широки осмех: Ајзенхауерови тенкови су јуче ушли у Париз! До краја године, на западним границама Швајцарске више нема нациста!

Жорж Бруншвиг подноси молбу за помиловање, као мој бранилац, сутрадан пошто се навршило девет година моје затворске казне: петог фебруара 1945. Велики делови Немачке у том тренутку су већ окупирани. Северна швајцарска граница је готово слободна од нациста. Три месеца касније, Трећи Рајх капитулира. А још десет дана касније, седамнаестог маја, Велико веће кантона Граубинден усвојило је, на својој редовној месечној седници, Жоржову молбу за моје помиловање. Без икакве расправе, гласањем већника 78 према 12, са помешаним осећањима стида, закаснеле милости и жеље да се цела ова епизода што пре заборави. Нова слободна Европа тражи своје старо монденско место за зимске радости, без непријатних сећања. И без сведока своје прошлости.

Тог поподнева, када је у његову канцеларију стигла депеша, управник затвора, тај прост и једноставан човек, одмах је дошао у моју ћелију: по први пут за девет година, руковали смо се.

“Сада си слободан човек. Швајцарска ће остати са својом срамотом.”

Слободан сам човек, и морам да одем из Швајцарске, јер услови мог помиловања подразумевају доживотно протеривање из земље. На железничкој станици у Берну, поздрављам се са Жоржом, човеком који је толико учинио за мене у последње три године. После ове заједничке цигарете, мој воз ће кренути за Ђенову, а у тој италијанској луци чека ме брод – за једино место где преостали европски Јевреји, они који нису нашли гроб у ваздуху, тада могу да оду – Палестину.

XI

Друга смрт Вилхелма Густлофа

Blechschild Wilhelm Gustloff (Schiff im Hafen) Metallschild Deko 20x30 tin  sign - Kaufen bei ComCard GmbH

Већ у рано поподне се спустила магла, једна од оних магли какве се обично зими спуштају над Балтичко море. Око девет увече, после пуна два сата потраге, кроз перископ још увек не може да види сасвим јасно своју мету: најпре му се чини да је у питању неки мањи брод. Али, огроман обрис тек почиње да му се цео помаља пред очима: прво педесет метара, па сто, сто педесет… Има ли краја том броду? Преко две стотине метара дужине! Већ је једанаест дана на мору, зна да га по повратку у базу чека војни суд због више инцидената у пијаном стању и да нема више баш много тога да изгуби. Његови морнари, са стрпљењем ловца у заседи, чекају наређење, у крви му се адреналин меша са вотком, да ли ће му се икада више указати тако добра прилика?

Полако, неприметно за свој плен, подморница прави маневар: заузима положај између брода и луке из које је испловио. То је место са којег ће његова посада најмање очекивати напад. Да противподморнички сензори на торпедном чамцу који је пратио брод, због смрзавања, више не функционишу, баш као ни противавионски топови на самом броду, да су његов војни и цивилни капетан у међусобном сукобу, и да се морнарима, доведеним из једне далеке земље, издају команде на језику који не разумеју – све то посада подморнице није могла да зна. Баш као што није могла ни да зна ни његову листу путника…

На сивом металу првог торпеда морнари су, црвеном бојом, написали: “За отаџбину”, на другом: “За Лењинград”, на трећем: “За совјетски народ”; четврто торпедо, на којем је писало: “За Стаљина”, заглавило се у цеви и морали су да га демонтирају. Ипак, прва три су, тачно у осам минута после девет увече, пошла на свој судбоносни пут. После шест минута, прво је ударило у прамац, отварајући аутоматске непропусне преграде, чиме је на смрт осудило све који су се затекли испод њих; друго је ударило у бок, уз директни погодак у некадашњи бродски базен, у којем су биле смештене медицинске сестре; треће, у просторије са машинским постројењима, прекидајући напајање енергијом и комуникације. Четрдесет минута касније, прокључала вода Балтика се поново смирила и поново је почела да је прекрива танка кора леда. Испод себе је оставила несрећни брод и његове путнике. Од укупно двадесет два чамца за спасавање, у воду је спуштено само девет.

Био је уторак, 30. јануар 1945. године. Александар Маринеско, капетан треће класе Црвене флоте, син румунског морнара Јона и Украјинке Татјане, на око тридесет наутичких миља од обале пољског града Гдањска, потопио је највећи брод немачке флоте, “Вилхелм Густлоф”. Била је то истовремено и највећа поморска победа у рату који се ближио свом крају – одједном је потопљено преко двадесет пет хиљада бруто тона носивости – и највећа поморска несрећа у историји: преко девет и по хиљада људи, углавном избеглица, жена, деце, рањеника и медицинског особља, нашло је смрт у леденим водама Балтичког мора; спасено је само хиљаду двесто педесет.

Маринеско је данима чекао у заседи, чекајући на неки немачки поморски транспорт према западу. Баш на дан на који би Вилхелм Густлоф – да га Давид Франкфуртер није девет година раније убио у Давосу – прославио педесети рођендан, “Вилхелм Густлоф” је отишао на дно Балтика, постајући тако највећа масовна гробница под морем. На његовој олупини налази се шест пута више људских тела него на Титанику. Тог истог дана је, знамо, Адолф Хитлер прослављао дванаесту годишњицу свог доласка на чело Немачке. Да ли је тада већ знао да му је то последња прослава, данас можемо само да нагађамо, али педантни историчари су зато забележили једну другу бизарну коинциденцију: у време када је Маринеско испловио из своје заседе, из вода испред балтичке луке Колберг, да испали три судбоносна торпеда, у Берлину се давала премијера историјског филма о херојској одбрани једне пруске тврђаве од Наполеонове војске – последњи пропагандни филм Трећег рајха звао се као и тврђава – Колберг.

***

Тако је “Операција Ханибал” – евакуација немачких цивила бродовима, из источне Пруске, одсечене од остатка Немачке Црвеном армијом у њеном победничком походу на Берлин – неславно пропала. “Вилхелм Густлоф” постао је Титаник Адолфа Хитлера, а његовог капетана, Вилхелма Зана – човека који је, и сам као командант подморнице, на почетку Другог светског рата, пропустио да потопи британски разарач на којем се тада налазио Винстон Черчил – потопио је совјетски колега који је, само због тога, успео да избегне војни суд због пијанства.

О потапању “Вилхелма Густлофа” Немци, ни до дан данас, нису успели да се сами са собом договоре: да ли је то ратни злочин, и ако јесте, чији је? Брод је био наоружан, имао је пратњу ратних бродова, на њему су се – поред цивила, рањеника и болничког особља – налазили и војници и није био чак ни означен као болнички, по правилима међународног ратног права. Да је “Вилхелм Густлоф” представљао легитимну мету, односно да је капетан Маринеско само вршио своју дужност, Аксел Шилдт, историчар из Хамбурга, образложио је следећим аргументима:

“Ово није био терористички напад из ведра неба, него последица рата. Рат је потекао из Немачке, Немачка је прекрила Европу ратом и убиствима, и рат јој се вратио. Перфектно је јасно да, када се невини жале на то да им се рат враћа, то нема никакве везе са историјом.”

Ипак, у једном од својих последњих романа, “Ходом рака” (2002) – који је посветио причи о два Густлофа – Нобеловац Гинтер Грас склон је да овај случај посматра на комплекснији начин. У његовој фикцији, почетком двадесет првог века, унук преживеле путнице са “Вилхелма Густлофа” улази у анонимну расправу на једном интернет форуму на историјске теме, преузима фиктивни идентитет стварног “Вилхелма” (Густлофа) и идентификује се са његовим (нео)нацистичким екстремизмом. У тој расправи, он наилази на саговорника који себе назива “Давид” (Франкфуртер) и дели његове, антифашистичке, емоције и вредности. У тренутку када реше да виртуелни свет замене стварним, трагедија ове двојице младих Немаца је неизбежна. Међутим, и у Грасовој фикцији се историја понавља у свом обрнутом, фарсичном виду. “Вилхелм” узима пиштољ – последњу успомену од своје баке, који је сачувала из ноћи потапања оног правог “Вилхелма” – и са пет метака убија “Давида”, након чега се предаје немачкој полицији. На питање зашто је убио потпуно непознатог човека, он парафразира исти одговор који је прави Давид онда дао швајцарској полицији: “Зато што сам Немац”.

Да ли се тиме круг ове приче коначно затворио, пита се Гинтер Грас? Да ли се историја завршила? И сам, на последњој страници романа, даје одговор – помало мрачан – на то питање:

“Она никада не завршава. И никада неће завршити.”

XI

Судбина и коментари

Davidfrankfurter.jpg

Давид Франкфуртер стигао је у тадашњи британски мандат, Палестину, јуна 1945. године. У Југославији су му остала два гроба: мајчин, у Винковцима, и очев, који се не зна. У Швајцарској, дванаест година живота, од којих девет у затвору. Иза њега је Европа, са болестима и операцијама, срамотама и понижењима, опраним крвљу зликовца, са казном и чудотворним оздрављењем. Испред њега је нова јеврејска држава, Израел. Давид и Израел – поново уједињени као у древној библијској причи – почињу обоје испочетка, обоје од нуле.

Незавршени студент медицине запослио се у Министарству одбрану нове државе, а убрзо потом постаје и официр израелске војске. Оженио се и добио ћерку и сина. Догађај који је пресудно одредио ток целог његовог живота – своје мотиве, дилеме и каснија размишљања – описао је у две књиге мемоара, објављених на немачком (“Освета”, Die Rache) и енглеском (“Први борац против нацизма”, The First Fighter Against Nazism).

Шездесети рођендан Давид је прославио путовањем по Европи. Те, 1969. године, наследници оних већника кантона Граубинден, који су га четврт века раније помиловали, али уз доживотно протеривање из Швајцарске, сада поништавају други део старе одлуке – уз позивницу да поново посети њихову земљу, што је, све заједно, помало неспретно и на брзину, било спаковано са одлуком о проглашењу за почасног грађанина Давоса.

Assassination in Davos Poster

Са помешаним осећањима, олакшања што је његова стара домовина коначно нашла у себи снаге да раскрсти са нацистичком прошлошћу, и захвалности свим оним људима који су му остали верни у оловним тридесетим и четрдесетим годинама, Давид Франкфуртер посећује Швајцарску те године, и још једном, последњи пут, 1975. године, када је почасни гост на премијери филма “Убиство у Давосу” (нем. Konfrontation) у којем његову улогу игра познати швајцарски глумац, Петер Болаг. Тек тада, четрдесет година након догађаја и тридесет година после завршетка Другог светског рата, детаљи овог случаја први пут излазе из стручних правних и дипломатских кругова и јавност Швајцарске одједном сазнаје да су, баш у њеном монденском зимском одмаралишту, испаљени први меци у нацизам у целој Европи.

Давид Франкфуртер, болешљиви дечак из Југославије опчињен древним причама о херојствима, незавршени студент медицине из Беча и Лајпцига, сведок нацистичких страхота и понижења из Немачке, немилосрдни осветник и достојанствени робијаш из Швајцарске, педантан официр и брижан отац из Израела – умро је деветнаестог јула 1982. године у граду Рамат Ган у Израелу. Имао је седамдесет три године. Један дечји парк у Рамат Гану, и једна улица у месту Петах Тиква, предграђу Тел Авива, данас носе његово име.

***

“Разоткривање стварних намера нациста, извештаји о шпијунажи којом се бавила међународна секција НСДАП, о грозном принципу садизма као погледа на свет, читав тај Weltanschauung чији је представник био убијени нацистички лидер у Давосу и чији су описи по први пут уздрмали швајцарска срца – све је то учинило да суђење Франкуртеру због убиства падне у сенку. Уместо њега, пред већем у судници кантона Граубинден судило се Густлофу. И тај процес је добила – у свом најбољем интересу – Швајцарска, која неће заборавити његове лекције у дугим временима која ће доћи.”

(Хана Арент, “Die neue Weltbühne”, децембар 1936. године)

“Желео сам да продрмам савест света, али је она наставила да спава. Тако да је то, на крају, био само један морални чин, без последица.”

(Давид Франкфуртер, у једном интервјуу, 1950. године)

XIII

Епилог: етика тираницида

Lucius Tarquinius Priscus - Pro Romanis

Латински израз Sic semper tyrannis (тако увек тиранину) се обично користи да означи тзв. тираницид или тираноубиство – убиство особе која се сматра тиранином, односно изузетно окрутним и злим носиоцем власти у некој држави. Према легенди, ову реченицу је први пут изрекао Луције Брут, приликом убиства последњег римског краља, Тарквинија Охолог, 509. године пре нове ере. Наша сазнања о овом догађају (према неким изворима, убиство је било непосредно подстакнуто силовањем римске племкиње Лукреције које је починио Тарквинијев син) остала су замагљена и сиромашна – баш као што су остала и о већини других предања из времена у којима се крај праисторије још увек мешао са почецима писане историје.

Али, ако је Тарквиније Охоли заиста био прва записана жртва тираницида, далеко од тога да је био и последња: четири и по века касније, иста судбина затећи ће његовог много славнијег суграђанина, Јулија Цезара, а у следећих две хиљаде година и стотине других владара, политичара и других моћних људи на свим континентима. Хиљадама година, револуционари и побуњеници широм света славиће примере Хармодиуса и Аристогејтона, који су убили Хипарха, тиранина Атине; Јевреји ће славити Јудиту, која је на спавању убила суровог асирског генерала Холофернеса (њен лик дочараће нам и Ботичели, Каравађо, Мантења, Ђорђоне и многи други сликари Ренесансе); када је Балтазар Жерар у холандском Делфту 1584. године убио Виљема Ћутљивог, оснивача и првог статхолдера побуњених Уједињених провинција, у шпанском Ескоријалу звонила су сва звона у његову част, док је надбискуп Шпаније за убицу служио Te Deum, мису захвалницу…

Баш као и што су задрхтала срца многих верних католика 1610. када је Франсоа Равајак убо ножем француског краља Анрија IV; многих жирондинаца 1793. када је нож Шарлоте Корде, (иначе, страствене читатељке Плутарха, Русоа и Волтера) нашао пут до груди јакобинца Жан-Пол Маре, или многих ватрених присталица америчког Југа 1865. када је метак глумца Џона Вилкса Бута погодио у потиљак председника Уније, Абрахама Линколна, у Фордовом позоришту у Вашингтону.

Ван сваке сумње: када се ради о тираноубиству, никада ниједан његов случај није могао, a да не буде контроверзан. Зависно од тога са које стране тадашњих историјских подела га посматрамо, свако тираноубиство је истовремено било и злочин и јуначки чин, и гнусни и племенити акт, сваки тираноубица је за једне био само убица а за друге само херој, баш као што је и свака његова жртва за једне била само зликовац а за друге само мученик. Нигде се, вероватно, вечита дихотомија историје не огледа тако прецизно, и тако рељефно, као на примеру тираноубиства.

Да ли, онда, уопште можемо да одредимо нешто што би представљало тзв. differentia specifica тираницида, неки заједнички скуп одлика, које би овај чин одвојиле од многих других сличних кривичних дела – независно од конкретног историјског контекста у којем се он догодио?

Можемо ли да – полазећи од случаја којим смо се бавили у овој причи – изведемо неке заједничке елементе са другим сличним случајевима, који би нам помогли да поставимо јединствени образац, основе тзв. етике тираницида?

Прво, тираницид увек значи и атентат: то је чин политичког убиства. Дело, наравно, може да остане у покушају (ако атентатору задрхти рука) и да не доведе до жељене последице. Међутим, оно мора бити извршено у директном умишљају: учинилац, чак и ако је неуспешан, мора да има намеру да жртву лиши живота, а не да постигне неку другу последицу (нпр. застрашивање).

Друго, да би неко убиство било тираноубиство, жртва мора бити на довољно високом положају: владар, председник (државе или владе), високи војни командант, важан министар (обично тзв. министарстава силе: војске или полиције), или неки други видљиви симбол режима (по новцу, фактичком утицају или моћи). Ако убијете поштара, он јесте државни службеник, али не чините тираницид него обично убиство.

Треће, тираницид је атентат који се врши само у време мира; убиство непријатељског владара у рату, или сопственог, у државном удару или пучу, није тираноубиство. То је напросто један од видова ратних дејстава, међународних или унутрашњих, свеједно.

Четврто, тираноубиство је увек индивидуални чин. То је битна тачка која овај вид политичког убиства разликује од тзв. завереничког убиства. Извршилац делује сам, сам се суочава са својом жртвом, рука која држи нож или пиштољ је само његова (а не продужена рука некакве организације), и коначно он сам сноси све последице свог дела (како оне физичке, тако и моралне).

Пето, мотив за тираницид мора да буде опште добро – односно, искрено схватање да се убилачки чин предузима у циљу остварења општег добра. Убиство у било којем другом, ужем, циљу: личне освете, борбе за власт, или ради новца, није тираницид. То су све други облици атентата.

Шесто, да би неко политичко убиство могло да се квалификује као тираницид, у њему не сме да буде невиних жртава. Такво убиство, иако почињено из политичих разлога, не би било тираницид, него тероризам. Жртва мора да буде само она особа (тиранин) којој је смрт била и намењена.

Седмо, извршилац тираницида, по правилу, не сме да побегне са лица места: он мора да остане ту где је извршио свој чин, да престане са даљим вршењем насиља и сачека да буде или сам убијен или ухапшен (у ком случају, суђење треба да искористи за пропаганду мотива који су га подстакли да изврши тираноубиство).

XIV

Post scriptum: записник са небеског суда

The Creation of Adam - Wikipedia

Био је то један чудан, тежак, врло често трагичан и по много чему контроверзан век. Додуше, када сте на мом месту, и поредите различите векове, један за другим, тешко да је баш иједан од њих потпуно досадан. Али овај је то, извесно, био мање од свих претходних. Још откад сам створио Адама – и његовим потомцима подарио слободну вољу – они је никада до двадесетог века нису користили за тако различите ствари. Од оних најстрашнијих, због којих бих често помислио да је цела та врста само моја велика грешка, па до оних најплеменитијих, које су ми увек изнова враћале наду у њу.

Питате ме за тај бизаран случај када је студент медицине убио метереолога, у оном монденском швајцарском одмаралишту, које је Томас Ман описао у Чаробном брегу? Наравно да га се сећам – богови се, уосталом, свега сећају – али овај је био баш посебан. Не, не због заблуде њих двојице да имају различите богове – људи се уосталом, баш због те заблуде убијају откако је света и века, ево чак и данас. Сећам га се, највише, по мојим сопственим дилемама и сумњама, када сам морао да им судим.

Давид је, испаљујући пет метака у своју слику Голијата – а видели сте, тај Вилхелм је, по његовом сопственом признању, представљао нешто наближе Адолфу Хитлеру докле је он могао да дође – пуцао у идеологију, режим и фабрику смрти које су се све, тих година, убрзано формирале, пред почетак свог сатанског похода по Европи. Занимљиво: он сам, ни у једном тренутку, није поверовао да убија човека – иначе тај страшни чин, како ми се поверио у својим молитвама, никада не би ни предузео – него опасну дивљу животињу која је само, као нека чудна антропоморфна фатаморгана. привремено попримила људски облик, да превари лаковерне.

Сопствену пресуду, ону коју је сам себи унапред одредио, није успео да изврши: у узбуђењу, забројао се и потрошио и онај последњи, шести метак, који је најпре решио да сачува за себе. Пресуду земаљског судије издржао је достојанствено, без роптања, не тражећи милост али и не кајући се због свог чина – напротив, од самог почетка, па све до краја, био је поносан на њега. Све време је био убеђен да извршава моју вољу – то иначе мисли много фанатика – али се, заправо, само светио за неправде учињене његовом народу. Не, није убио Вилхелма као човек, него баш као Јеврејин. Да је био, на пример, Холанђанин, то вероватно не би учинио, на такав начин.

Када је дошао код мене, у лето 1982. године, био је савршено миран: дубоко у себи, веровао је да су сви ужасни догађаји из наредних година, сва она убиства милиона људи који су “нашли гроб у ваздуху” (како је то онај песник представио) накнадно оправдали његов чин.

“Али, ништа од тога ти тада ниси могао да знаш?” – питао сам га; тачно, било је у том питању и мало божанског трика: хтео сам да видим да ли се, можда, бавио магијом. Није. Он је једноставно веровао да ће се нешто страшно догодити – и био је ту у праву. Догодило се, заправо, нешто много страшније него што је он могао и да сања, у својим најгорим кошмарима.

Потом сам га питао за последице које је његов чин изазвао: знате да су Давидовог оца – као симболичку жртву, јер им је он сам, у швајцарском затвору, био недоступан – нацисти 1941. мучили на градском тргу у Винковцима, а одатле одвели у Јасеновац, где је сурово убијен. Да ли осећа макар малу грижу савести због тога? Не – одговорио ми је – то би се мом оцу свакако десило, као што се десило и другим милионима Јевреја, чија деца нису никога убила, који деце нису ни имали, који су били још бебе.

Давидов чин – а знате да је убиство кршење једне од заповести које сам дао људима – ставио сам на један тас мојих теразија. И неке његове ситније грехове – гордост, фанатизам, то тврдоглаво убеђење да сам ја изабрао баш њега да буде оруђе у мојим рукама, помисао и планирање самоубиства – све сам то придодао том тасу. Околности под којима је то убиство извршио, личност која је била његова жртва, страшне ствари којима је био сведок, чврсту веру у свој народ и у мене, телесне и душевне патње кроз које је прошао због своје болести, младост, поштење, достојанствену храброст са којом је издржао затворску казну, каснији частан живот, а надасве племените мотиве које је имао – све сам то ставио на други тас.

И знате шта? Теразије су биле поравнате! Перце би, да је којим чудом слетело на један од тасова, превагнуло на ову или ону страну. Али на Небесима перја нема, чуда су само лепа приповедачка техника маштовитих писаца, све ми се чини да ће судбину Давидове душе ипак морати да одлучи мој мали прст – на једном од тасова. Мислите да је то са божјим прстом варање? Не, ако сам непогрешив, нисам и безгрешан: понекад мало и варам. Али, срећом, имам довољно времена да одлучим – све до Судњега дана – а то је цела вечност и још мало.

***

А онај други, онај нациста, Густлоф, када се те фебруарске вечери из свог кабинета у Давосу преселио код мене на суђење, питаћете? Шта је било са њим? Знам, сигурно ћете мислити да је његов случај био једноставан: два плус два су увек четири. Али, ми овде имамо пред собом мало сложенију математику.

Вилхелм је, наиме, имао луду срећу што је, тако згодно, убијен на време – пре него што је и сам стигао да постане убица. Да, он јесте био одвратан нациста, био је и антисемита, учествовао је у неким отмицама и другим грозним и презира достојним стварима, али – још увек – није био убица. Давид га је спречио да то постане. О, па нема наравно никакве сумње да би се и то – да је остао жив – у наредним годинама променило и да би Вилхелм Густлоф своју блиставу злочиначку каријеру наставио и завршио је, рецимо, као управник неког концентрационог логора. Али није остао жив. Давид га је спасао те судбине, а мене тако онемогућио да га казним за све оне ужасе који су се десили тек после његове смрти.

Није лако боговима, рећи ћете? Па и није, да знате.

Како ја сада да одмерим казну између учињених и неучињених дела? Како да опростим једном зликовцу – којег је само случајна насилна смрт спречила да постане и убица – а казним једног племенитог човека који је – у борби против зла – сам на себе прихватио вечни жиг убице?

Знам, рећи ћете: па то су све већ проблеми које и иначе имају само богови и у које ви смртници не можете да се мешате. Тако је. И добро је што је тако: већ сте доста невоља створили и овако, својим људским работама. Замислите само да почнете да се бавите и овим мојим, божанским?

Али, нешто ипак можете. Можете добро да размислите о поукама ове приче – о оној баналности зла о којој је писала још Хана Арент – и да, свако од вас за себе, донесе закључке. Зато сам вам, уосталом, и дао слободну вољу – не да је користите при свакодневним, тривијалним, изборима, него баш у оним осетљивим, сложеним и на први поглед нерешивим моралним дилемама.

А ваши ће се закључци разликовати – и то не само између вас међусобно, него и код сваког од вас појединачно, зависно од тога из ког угла будете ову причу читали и тумачили. Ваши историјски закључци неће бити нужно исти као и филозофски, они правни као и они етички, нити идеолошки као и религозни.

Ако ја већ морам да будем једини небески судија, ваш земаљски свет, још увек, има срећу да о свим његовим мистеријама не мора да суди само један судија.

***

Image

Овај текст посвећен је Миодрагу Мајићу, доктору права, судији, критички ангажованом интелектуалцу, блогеру и писцу. Са жељом да у њему пронађе понешто корисно за сваку од ових друштвених улога. Баш као што су сви полимати чинили откада је света и века: сагледавали стари свет из различитих углова, затим га разбијали у парчиће, а онда, из тих парчића, стрпљиво стварали нове светове.

Алгоритам Исидора Бродског

Living Still Life Surrealist Dali Painting Painting by Salvador Dali

“Ми не припадамо себи више него што нам припадају ствари које су наша својина. Ми нисмо створили себе, стога не можемо ни бити изнад себе. Ми нисмо своји господари. Ми смо божја својина. Није ли наша срећа управо у таквом погледу на ствар? Је ли икаква срећа или утеха сматрати да припадамо самима себи?”

Олдос Хаксли, Врли нови свет (1932)

Тумарајући пустим улицама старог средњовековног језгра, човек је покушавао да се сети: када је тачно, по први пут, чуо ту реч? Воде две велике реке лењо су се спајале у загрљај, дубоко испод зидина које су га чекале на крају његовог пута: да ли је то можда било онда када је први – и једини – пут питао родитеље како су му дали његово име?

“Ах, па твоје име је одредио Алгоритам.”

Дечаку од пет година није било баш јасно шта – или можда ко? – је то Алгоритам и зашто је његово име одредио баш тај непознати, а не његови тата и мама – али њих двоје су и на то већ имали спремно објашњење:

“Алгоритам зна све о свима нама, још од најранијих дана. Он је сачувао и оно што смо ми одавно заборавили, записао све наше срећне и несрећне тренутке, зна чак и жеље које сами себи не смемо да признамо. Алгоритам је тако препознао да је за нас двоје Исидор најлепше име на свету.”

Када је пошао у школу, његово име и презиме – Исидор Бродски – већ је писало на таблици, на левој страни друге клупе у реду до прозора, месту унапред одређеном да буде његово. Још није знао да чита, и зато је на таблици била и његова мала слика. То место је – баш као и оно мале пегаве девојчице која је седела до њега – одредио Алгоритам. Он га је водио и кроз школовање, бирао му књиге за лектиру, прегледао задатке и давао оцене.

Било је, свакако, и нечег јако практичног у томе: сви ти људи са којима је у школи, а и касније у животу, долазио у додир нису били ни криви, а ни заслужни, ни за шта што му се догађало – па зато није имао ни разлога да према њима ишта осећа, ни мржњу ни захвалност. Сви они су само спроводили оно што је већ одлучио Алгоритам – били су само неутрални, технички, извршиоци једне више и неупитне воље.

***

The Colourful Career of Salvador Dali | Ken Bromley Art Supplies

А према излазу из старе тврђаве, одавно претворене у парк, ужурбано пролазе последњи шетачи за тај дан. Исидора као да нико од њих не види, али он за то изгледа више не мари – као да се у смирај овог сасвим неочекиваног дана и сам коначно привикао на сопствену, изненадну, невидљивост.

Када је завршио са школовањем, присећао се даље, Алгоритам је одредио род, гарнизон и јединицу у којима је одслужио војни рок, затим му нашао и прво радно место – асистента флауте на Музичкој академији – одредио тренутак у којем ће изаћи из родитељског дома, мали изнајмљени стан у којем ће провести прве самачке године, темпо свих даљих напредовања, све грипове и прехладе, чак и рутинску операцију на жучној кеси и један омањи саобраћајни удес.

“Ослобођен терета сталног доношења одлука, грађанин Новог доба може да посвети све своје умне и физичке способности добробити заједнице.” – писало је у Приручнику, који се аутоматски отварао сваки пут када би корисник (овим вишезначним појмом ћемо се касније детаљније бавити) укључио свој телефон.

Алгоритам је одредио да Исидор, у свом младићком добу, буде са пет девојака пре него што се коначно оженио: две плавуше, једном црнком и још две неодређене, помало шућмурасте, боје косе. Неки младићи имали су и по десет, неки само по једну, а неки су опет прва љубавна искуства учили са другим младићима – Алгоритам је за свакога непогрешиво знао шта му највише одговара.

“Четири би ми би било мало, шест превише.” – сећао се професор Бродски – “Алгоритам је био у праву.”

Сав новац који је у току живота зарадио, Исидор је држао на рачуну у банци коју никада није видео. Како се звала та банка? То чак ни сада, у својој седамдесетој години, није знао. Постојала је, уосталом, само једна једина банка, њом је управљао Алгоритам, свакоме је рачун био је доступан на телефону, порезници више нису постојали јер је Алгоритам – својом непогрешивом прецизношћу – одређивао колико ко и када треба да плати порез, и тај новац сам преносио на рачун државе.

“И када сам упознао Изабелу, знао сам да ће ми бити жена. Као што је и она знала да ћу ја бити њен муж. Обоје смо од Алгоритма добили такво обавештење: једно другом најбоље одговарамо.”

Пре много деценија, док је професор још био млад, било је људи који су тврдили како је некада, док није било Алгоритма, све то било много узбудљивије: постојали су, тврдили су, завођење, флерт, читаве игре које су мушкарци и жене играли, како би дошли у ситуације у којима би обавили репродуктивну функцију своје врсте. Сада свега тога више није било, а људи који су се тога сећали већ су одавно мртви.

“Физичке, психичке и сексуалне карактеристике сваке јединке, забележене из претходних опсервација, сачуване су, обрађене и систематизоване у Алгоритму. Комбинацијом ових података, добијају се идеални парови, чије је потомство генетски савршеније од својих родитеља.”

Да ли је Исидора понекад мучило питање ко од његових суграђана – или сународника, или људи уопште – ради у Алгоритму? О да, наравно. Али нико, никада и нигде није упознао ниједног таквог човека. И како ово питање није било могуће никоме поставити, тако на њега нико није могао ни да одговори. Некако, полако се уврежило схватање да је Алгоритам самодовољан: њему нису потребни никакви људи да га опслужују (напротив: он опслужује људе!), цео сложени процес конверзије енергије у рад обавља сам, податке са милијарди телефона, телевизора, сигурносних камера, компјутера, оних великих и оних малих – све то Алгоритам сам похрањује, процесира, употребљава…

***

Amazon.com: The Elephants - Salvador Dali Artwork Art Print Abstract  Picture for Living Room Wall Decor

Још откако зна за себе, Исидор је све своје интеракције са Алгоритмом – а оне су биле практично свакодневне – попут свих других грађана, обављао преко Налога. Налог је био јединствена и свеобухватна електронска апликација преко које је њен корисник комуницирао са својим пријатељима, заказивао им састанке ове или оне врсте, обављао новчане трансакције, молио се неком од својих богова, гледао ТВ програм, читао књиге или гледао слике по музејима, учио у својој школи и радио на радном месту, наручивао разне робе које су му из великих складишта доносили кући, пратио временску прогнозу или се кладио на резултате коњских трка, фудбалских утакмица и свега другог на шта се људи, одувек, кладе.

Налог је, у ствари, био alter ego корисника: неко је чак могао да замисли Налог без корисника (у стварности, постојали су и налози чији корисници нису ни били живи људи) али нико није могао да замисли човека без налога – односно неког ко не би, истовремено, био и корисник! Човек без Налога сматран је грешком, наказом, опаснoм и асоцијалнoм јединком, и налазио се под тајном присмотром као потенцијални терориста, анархиста, психопата или криминалац. Зашто би неки нормалан и поштени грађанин имао разлога да избегава свој Налог?

Налог би, тако, пратио свог корисника – од најранијих дана живота, па све до оних последњих. Са смрћу човека, Алгоритам би аутоматски гасио и његов Налог: он не би био потпуно избрисан, наравно – остао би као сведочанство о земаљским данима његовог корисника – али би се замрзао: његове интерактивне функције су престајале и, уоквирен црном бојом, био би јасно означен као тзв. меморијални налог, тако да нико више не би могао да његовог некадашњег корисника случајно замени са неком живом особом. Хардверску смрт – тела пратила је тако и она софтверска смрт – Налога.

И онда се, одједном, баш то и десило! Налог Исидора Бродског и тог јутра је освануо на екрану телефона – али по први пут замрзнут и уоквирен црном бојом!

“То је очигледно нека грешка!” – био је убеђен још поспани професор флауте – “Па ја сам још жив?”

Исидор је у купатилу пажљиво загледао и опипавао делове свог тела испред огледала: косу, очи, уши, уста, руке, груди, стомак, гениталије, ноге. Људско тело није превелико и за пар минута је његов мали оглед потврдио оно у шта од почетка није ни сумњао: сваки део свог тела осећа, баш као и претходне вечери, сваки од њих савршено функционише, ништа га не боли – он значи јесте жив. Али, зашто онда Налог показује другачије?

Можда је, ипак, Алгоритам нешто погрешио?

Нешто касније, одједном, ни телевизор ни тостер нису више радили: шта ће мртвом човеку кабловска телевизија а посебно тост за доручак? Некако истовремено, и на екрану телефона појавило се обавештење: стање на његовом банковном рачуну је нула, а средства која је ту још до јуче имао, Налог је аутоматски трансферисао његовом сину и ћерци, у једној далекој земљи, као законским наследницима.

Покушао је да их позове: без новца на рачуну, неће моћи да наручи храну из продавнице за тај дан, а ако је не наручи, неће имати шта да једе. Али, ни телефон више није радио: овај претплатнички број је трајно искључен, због смрти корисника, по обавештењу број тај и тај…

Изашао је бесно из стана: отићи ће код надлежних у Алгоритам и са њима ће то већ расправити! Како они могу живе људе да прогласе мртвим! Дужни су да исправе грешку и то уз извињење! Онда се тужно сетио да не зна где да оде – јер нико, никада, није био у просторијама Алгоритма. Можда оне стварно и не постоје? Ако је Алгоритам виртуелан, онда су и просторије, чиновници, апарати за кување кафе и фикуси – све оно што су, у древним временима, имале канцеларије – сада излишни! У неким уџбеницима историје, сећао се, писало је да је та револуционарна технологија смањила трошкове и повећала људско богатство…

Зато је, уместо у виртуелне канцеларије Алгоритма, професор Бродски отишао у оне стварне: општину и полицијску станицу. Збуњене службенице упорно би у компјутер укуцале број његовог телефона и сваки пут добијале исти тврдоглави одговор: корисник Бродски, Исидор преминуо је у среду, дана 27. јануара … те се примењују имовинско-правне, статусне и санитарне процедуре превиђене за случајеве…

“Да ли ћете ви више веровати компјутеру или својим очима!” – на крају овог малог путешествија, професор флауте више није био очајан, него љут.

“Више ћу веровати својим очима које гледају у екран компјутера, него у докону шаљивџију испред мене! Ко зна ко сте ви и шта све можете да будете, али свакако нисте Исидор Бродски, јер мртви људи не ходају по граду, не говоре и не терају шегу.” – била је љута и службеница – “Уосталом, ако баш мислите да је Алгоритам погрешио, решите то са њим, тамо…”

Са последњим – помало злобним – речима, службеница је руком показала у вис, у неком јако неодређеном правцу, где је (или је тако бар она мислила) требало да се налази Алгоритам. Исидор је знао да више нема где да оде – ако неко у Алгоритму сам не увиди своју грешку, он ће заувек остати мртав, иако је жив. Али, да ли Алгоритам икада греши?

На крају, већ без неке посебне наде и онако, више реда ради, отишао је и до старе цркве на ободу парка. Исидор није био неки велики верник и ретко је – сем на празничне дане – одлазио у цркву, али је свештеника знао из виђења… Кад су му се очи привикле на мрак у празном црквеном холу, спазио је младог човека у црном који је пажљиво гледао у телефон:

“Раб божји Исидор Бродски… Упокојио се у Господу према обавештењу Алгоритма дана двадесет седмог јануара лета господњег… За детаље погребне церемоније уписати код…”

“Ја сам жив! Ово је грешка!” – завапио је Исидор – “Жив сам! Оче, погледајте ме!”

Свештеник је подигао главу са екрана телефона: гледао је кроз њега. Није био чак ни превише зачуђен:

“А можда Ви, заправо, све време сањате све ово? Ако Алгоритам каже да сте мртви, а Ви упорно идете по граду и тврдите да нисте, једино логично објашњење је баш то: Ви сте мртви – као што лепо пише на екрану мог телефона – а само сањате да сте живи? Уосталом…” – свештеник је помало резигнирано слегнуо раменима – “… да сте стварно живи, имали бисте активан Налог, зар не?”

“А можда ћете, оче, лакше поверовати да је Алгоритам једном погрешио него да се један човек који сања и један будан човек сусрећу у вашој цркви, па још међусобно и разговарају, бивајући обојица истовремено и на јави и у сну?”

“Помилуј Господе и спаси ме искушења ђаволових.”

Свештеник је знао – а и Исидор је то био начуо – да Луцифер понекад шаље своје слуге, у облику живих људи, који стављају човекову веру на кушњу – тврдећи да је Алгоритам погрешио. Иако се то, наравно, никада и нигде није догодило јер сваки добар верник, баш као и сваки добар грађанин, одлично зна да је Алгоритам непогрешив.

Исидор је имао два избора: да прихвати да је ђаво, или да прихвати да је мртав. Било шта друго значило би да је Алгоритам погрешио, а та јерес би за њега било много, много, опаснија.

***

Top 5 Salvador Dali Paintings - Top 5 Must

На самој уској ивици високих зидина тврђаве, гледајући испод себе сплет железничких трачница како се пресијава под последњим зрацима залазећег сунца, сада хода професор Бродски. Већ је уморан и гладан, телефон му је искључен, новца којим би купио храну на рачуну више нема, а зна и да не може да се врати у свој стан. Чим буде прислонио бар код са екрана телефона на оптички читач на брави, уместо уобичајеног зеленог светла појавиће се црвено – као када картица госта за улазак у хотелску собу аутоматски истекне у подне последњег дана боравка. Јер, зашто би се мртви људи уопште враћали у своје станове, њихово ново место боравка је ваљда на гробљима?

“Али, да сам стварно мртав, дакле да Алгоритам није погрешио, моје тело би негде лежало непомично, а онда би неки људи добили електронски налог да дођу на место где се оно налази. Да га прегледају, установе смрт, потпишу електронску смртовницу. Неки други би то тело окупали, обукли и ставили у сандук; неки трећи би све то утоварили у возило и одвезли у централну градску мртвачницу, одакле би га сутрадан неки четврти однели до предвиђене локације, пети би ископали рупу у земљи и онај симпатични млади свештеник би обавио свој посао…”

Процедура које се Исидор присећао била је детаљно предвиђена упутством Алгоритма број 313-03 за поступање са телима мртвих људи. Та процедура се сада није, међутим, догађала: не само да нико од свих тих људи није долазио, него и његово тело није лежало непомично. Напротив, било је врло живахно, кретало се около, свађало са разним људима, размишљало и било већ помало гладно.

“То је зато што сам ја жив, ја сам јебено жив, нисам мртав и не могу да ме живог сахране! Десила се грешка, Алгоритам је погрешио!”

Софтверски, Исидор Бродски је већ био мртав. Хардверски, био је још жив. Све базе података о њему преселиле су се у тзв. меморијалну зону – виртуелни простор резервисан за мртве – у тренутку када је његов Налог, одједном, постао црн. Његово тело, међутим, и даље је, упркос одмаклим годинама, савршено функционисало. Једно и друго, заједно, није могло да траје вечито. Заправо, није могло да траје још много дуго уопште.

“Колико ми је година још било преостало? Три, пет, десет највише?” – Исидор је некако предосећао да је и тај податак негде на Налогу већ био записан, да ли баш у самом тренутку његовог отварања или касније, али да је био записан, иако он, баш као ниједан други корисник, није имао приступ том делу Налога. Као што није имао ни оном где су били записани и други детаљи његовог живота пре него што су се стварно догодили: они о његовим љубавницама, жени и деци, радним местима и каријери, смрти његових родитеља…

“Свеједно колико, шта су све те године у поређењу са вечношћу? Неправда коју је Алгоритам урадио према мени узимајући ми тих неколико непотрошених година само је зрнце песка у океану неправде коју бих ја учинио Алгоритму настављајући да јеретички сумњам, упоран у свом људском ништавилу, и даље тврдећи како је Он погрешио.”

Била је то коначна мисао професора флауте, Исидора Бродског, са којом се његово крхко старачко тело отиснуло са ивице зида у амбис железничких трачница под њим. У наредне две секунде – последњој секунди живота која се заувек стопила са првом секундом смрти – био је коначно срећан: успео је да на лак и брз начин реши проблем неусклађености свог софтвера и хардвера!

“Самоубиство је смртни грех.” – чуо је, негде далеко испод себе, глас младог свештеника; иако је овај, заправо ћутао и нешто куцао на тастатури свог телефона – “Ја не могу да одржим опело самоубици?”

“Биће примењено специјално упутство 2021-Б” – прочитао је на екрану уместо одговора – “Исидор Бродски је избрисан из евиденције. Технички, он никада није постојао. Чистачи ће са трачница уклонити остатке, по процедурама предвиђеним за асанацију животињског отпада…”

После ове поруке Алгоритма, свештенику је лакнуло, а Исидор је био престрављен:

“Сада ми тело неће бити ни сахрањено! Поступиће са мном као са псом којег је прегазио воз! А урадио сам само оно, и све оно, што је од мене Алгоритам очекивао! Не само да ми је живот неправедно скраћен, него сада испада да никада нисам ни постојао! Шта ли ће тек да буде Божја казна?”

Исидор Бродски се надао да ће видети рајске вртове, и истовремено се прибојавао и ватри пакла. Али, није видео ни једно ни друго: у простору без облика и граница, са низовима холограмских слика разних боја, у мноштву кристалних облика који су се стално окупљали у џиновским гроздовима и одмах потом раздвајали у звездану прашину, у свим безбројним космосима пред његовим очима, владала је савршена тишина.

Свих сто десет милијарди живота – колико је на Земљи укупно било откад се појавила људска раса – и све оне небројене хиљаде милијарди колико ће их још бити, сви су они били ту, непогрешиво записани у бинарним кодовима и груписани у низовима слика, боја и облика. Укључујући и његов, Исидоров живот – тог јутра завршен софтверски, те вечери хардверски. Порођајни плач, оргазмички крик и самртни ропац, све лепо и ружно, стварно и нестварно, све стопљено у једној тачки без времена и простора, у једном нечујном звуку. Исидор Бродски је коначно постао део Алгоритма. Као добар верник, стопио се са Богом.

***

Salvador Dali's 7 Most Expensive Paintings - Cheer Bell Gallery

А туп звук ударца људског тела о железничке трачнице узнемирио је беле птице на реци, које су узлетеле уз гласне крике и сада правиле широке кругове око ушћа. Млади полицајац и лекар чекали су да радници утоваре терет за мртвачницу у црни комби:

“Пензионисани професор флауте. Становао је у близини, код цркве. Живео је сам неколико година, откад му је жена умрла, деца су му се одавно одселила. Да ли је можда био болестан?”

“Самоубиство је очигледно. Тај део тврђаве био је у тренутку скока потпуно празан. Нема потребе за истрагом, па самим тим ни за обдукцијом. Зашто је сада битно да ли је патио од горушице или не?”

“Написаћу уобичајени извештај за надлежне. Иако је случај, признаћеш, ипак помало бизаран?”

“Да, кажу комшије да је био фасциниран друштвеним мрежама и успут убеђен да свим нашим животима управља некакав – чекај да видим како оно тачно пише – ал-го-ри-там? Тамо је, ваљда, све записано, прогањао је људе том суманутом причом.”

“Не помињи то около, молим те. Последњи пут сам имао девојку из Јеховиних сведока, пререзала је себи вене и онда сам морао да правим додатан извештај Управи за секте и фанатике. Пусти тај алгоритам, и платићу ти пиво у знаку питања?”

“Ако мене питаш, ја и немам појма шта је тај алгоритам уопште. Хајде да се сложимо да је човек био само мало депресиван, јер му се покварио мобилни телефон?”

И док су полицајац и лекар тако ћаскали – уз ону неизбежну арому досаде која нас увек испуњава када радимо рутинске, готово тривијалне, ствари – једна могућа слика бога, замишљеног као мноштво кристалних облика разних боја и облика у џиновским гроздовима и звезданој прашини, угасила се. Пост-мортална халуцинација, она иста коју једни људи доживљавају као дугачак тунел који води ка бљештавој светлости, други у облику старог човека са дугом белом брадом који јаше по облацима, а трећи као врт препун земаљских уживања – за професора флауте Исидора Бродског отелотворила се као визија колоритног, динамичког, апстрактног савршенства у бескрају. И, као и свака друга пост-мортална халуцинација, и ова се угасила – неких десетак минута после заустављања срца, са коначним престанком делта можданих таласа.

Да ли је то био Алгоритам? Исидор Бродски је, бар у тих првих десет минута свог пост-живота, био убеђен да јесте.

А полицајац и лекар о свему томе нису ништа ни знали: у лаганом ћаскању, стигли су до оближње старе куће у којој се, већ два века, налазила кафана. На улазу их је чекала весела, пуначка конобарица; у рукама је држала две кригле тамног пива:

“Добродошли господо. Два пива? Вашу поруџбину смо већ добили, онлајн.”

Demokratija, revolucija i rulja

“Pogled krvi gomili rađa žeđ više

Kao što prva vinska čaša dugoj zabavi vodi”

(Lord Bajron)

***

“Vladavina rulje je nemirno more za državni brod; svaki vetar govorništva uzburka vodu i skrene ga sa njegovog toka. Ishod takve demokratije je tiranija ili autokratija; rulja toliko voli laskanje, toliko je gladna meda, da se na kraju nalukaviji i najbeskrupulozniji laskavac, koji sebe zove “zaštitnikom naroda” uspinje na vrhovnu vlast.”

“Lumpenproletarijat, ta pasivna trulež najdonjih slojeva starog društva, biće delimično ubačen u pokret … revolucijom, ali će se po čitavom svom životnom položaju radije dati potkupiti za reakcionarna rovarenja.”

Ne, ova dva komentara nisu opisi događaja iz naše svakodnevice; nije ih napisao neki talentovani novinar, esejista ili publicista iz Turske, Mađarske, SAD ili Srbije. Između njih se nalazi čitavih dvadeset vekova. Prvi je – pre dvadeset dva veka – napisao Platon, u “Republici”, a drugi – pre dva – Marks u “Manifestu Komunističke partije”. Zašto, onda, naša stvarnost danas liči na neku opskurnu laboratoriju za Platonovu i Marksovu distopiju? Kako to da rulju i lumpenproletarijat nismo ostavili u mračnim odajama istorije, zajedno sa vešticama, inkvizicijom, trgovcima robljem, magijskim obredima i ostalim ružnim slikama iz prošlosti? Šta ti kosturi iz romana odjednom ponovo traže među nama, i to u dvadeset prvom veku, kada imamo najviše znanja, i najviše tehnološkog napretka u odnosu na sve ljude koji su živeli pre nas?

Jedan deo odgovora na ova pitanja leži u površnosti naših liberala: oni su polako postajali lenji kada je trebalo kritički promišljati istorijske izazove rulje. Slavili su “vlast naroda” onda kada je ona pretila režimima koje nisu odobravali – na primer, onim na Bliskom istoku – i okretali glavu na drugu stranu da ne vide ekscese onih za koje su smatrali da su na pravoj strani istorije, kao prošle godine u Portlandu, u SAD.

Invazija Kapitola u Vašingtonu – zgrade koju su generacije Amerikanaca, već dva veka, volele da zovu “hramom demokratije” – podsetila je, međutim, čitav svet na opasnost igranja vatrom. Bilo je, dabome, jako naivno pretpostaviti da će “narod” ostati uvek na onoj lepoj strani političkog spektra; levi i liberalni protesti neizbežno generišu i one desne i populističke. Za takav zaključak nisu nam potrebne društvene nauke – istorija, pravo ili sociologija – dovoljna je i čista fizika: Treći Njutnov zakon, onaj o akciji i reakciji. Isto tako, bilo je naivno i očekivati da će rulja sama postaviti granice svoje mržnje: u njenoj prirodi je da bude nekontrolisana. Ali, kada to, zašto, gde i kako, narod tačno postaje rulja?

II

Kaput u mnogo boja

Politički filozofi se ovom temom, manje ili više konstantno, bave – videli smo – već preko dva milenijuma. Predmoderni teoretičari nikada nisu prestajali da upozoravaju da će “višeglavo čudovište” jednom da zgazi uspostavljeni poredak. Čak su i liberalni mislioci bili zabrinuti da, u nekom trenutku krize, demokratija može da sklizne u “ruljokratiju”. Oni su tvrdili da volja naroda mora biti ograničena kombinacijom ustavnih garancija (individualna prava i mehanizmi podele vlasti) i građanske kulture. Oni mudriji među njima dodali bi i upozorenje da će popuštanje ovih ograničenja nužno transformisati demokratiju u vladavinu rulje.

Prvo veliko delo političke filozofije – Platonova “Republika” – bilo je, jednim delom, i lucidna meditacija o zlu vladavine rulje. Platon je – a to zna svako ko je pročitao neko od njegovih dela – smatrao demokratiju kao tek nešto malo više od vlasti rulje pod drugim imenom. Možda, eto, bez nasilja (bar na početku) ali sa istom konstrukcionom greškom: nedostatkom bilo kakve kontrole impulsa. On je građane u demokratiji često poredio sa kupcima u radnji, koji vide “kaput u mnogo boja” i kupe ga, samo da bi potom otkrili kako se kaput raspada čim se obuče nekoliko puta. Primetio je, sasvim mudro za doba u kojem je živeo, da su demokratije sklone da, uvek iznova, testiraju granice zdravog razuma.

Platon je takođe tvrdio da će se demokratije neizbežno degenerisati u anarhije, jer će siromašni da pljačkaju bogate, a njihova rasipništva voditi u bankrote. Anarhija, opet, vodi u vlast tirana: nasilnici i zlostavljači su uvek vešti kad apeluju na najgore instinkte rulje, jer su u tim apelima iskreni – njih vode njihovi najgori instinkti. Šta je onda Platon predlagao, kao efikasno sredstvo protiv raznih Trampova, Vučića, Orbana i Erdogana svog vremena? Smatrao je da je održiva alternativa vlasti rulje uspostavljanje tzv. kaste čuvara: filozofa, treniranih od detinjstva da potpuno kontrolišu svoje instinkte i uvek stavljaju mudrost ispred emocija. Duboka država, kako bismo mi to danas nazvali.

Aristotel – Platonov učenik – razlikovao je tri podjednako legitimne forme vladavine: monarhiju, aristokratiju i demokratiju. Nijedna od njih nije idealna, a najbolji izbor, smatrao je, uvek zavisi od konkretnih okolnosti vremena i prostora. Svaka od ove tri forme, po Aristotelu, ima i svoju tamnu stranu: kraljevina – tiraniju, aristokratija – oligarhiju, a demokratija – vlast rulje; svaka od njih, ako joj se dozvoli da bude nekontrolisana, nužno će se degenerisati u tu tamnu stranu. Demokratija će tako, tvrdio je Aristotel, postati vladavina rulje onda kada imućni prisvoje bogatstvo društva. Praktičniji mislilac od Platona, Aristotel je verovao da postoje dva praktična recepta kojima se sprečava degeneracija demokratije u ruljokratiju: jedan je mešavina elemenata monarhije i aristokratije, kojom se ograničava volja naroda; drugi je stvaranje velike i jake srednje klase, čiji je interes održanje društvene stabilnosti.

U narednim vekovima su politički filozofi, uglavnom, prepisivali i prerađivali ovih nekoliko misli dvojice svojih velikih prethodnika, uz povremene lucidne ideje. Tako je Makijaveli spekulisao da će “pametni prinčevi” znati da izvuku korist iz haosa – ako rulju instrumentalizuju, upotrebe je kao borbeno oruđe, ovna kojim će udarati po režimu koji se raspada. Ali, uglavnom, konzervativne elite su bile sasvim zadovoljne sa verbalnom demonizacijom. Srednji vek i rano moderno doba doneli su nam niz živopisnih imena za narod: “višeglava zver”, “svinjsko mnoštvo” ili mobile vulgus (lat. promenljiva masa) – izraz iz kojeg je, kasnije, nastala i današnja engleska reč za rulju: mob. Ta vremena donela su i niz praktičnih – i nesumnjivo ciničnih – saveta kako da se anarhične energije skrenu na bezopasne zabave – od kojih je, i dalje, najpoznatija stara rimska izreka “hleba i igara”.

Sve se ovo, međutim okrenulo naglavačke sa krajem osamnaestog veka kada su dve velike revolucije – najpre američka, a onda i francuska – potpuno promenila dotadašnja dominantna shvatanja o vlasti rulje.

III

Priča o dve revolucije

Storming of the Bastille - Wikipedia

Na samom početku, uzbuđeno idejama Voltera, Rusoa i Didroa, mnogo mislilaca tog vremena slavilo “moć naroda”, oslobođenu Francuskom revolucijom. U odgovoru na ovu vrevu epohe, poeta engleskog romantizma, Vilijam Vordsvort, ostavio nam je stihove:

“Blaženo je bilo u toj zori živeti

Ali biti mlad značilo je u raju biti.”

Mnogo njih je, ipak, promenilo mišljenje kada su otkrili da je revolucija – daleko od toga da je samo oslobodila prirodnu dobrotu i vrlinu čoveka – oslobodila i njegove unutrašnje demone. Oni koji su ostali verni idealima oslobođene Bastilje, uprkos krvavom sečivu giljotine i Terora, taj stav su racionalizovali kroz dva argumenta: prvi, da je stari režim odgovoran za nasilje, jer je stvorio toliko prigušene mržnje; i drugi, da se čovečanstvo nikada ne može unaprediti bez krvoprolića. Tako je, na primer, britanski radikal Tomas Pejn, ostao istinski vernik Revolucije – uprkos činjenici da je i sam bio zatočen desetak meseci za vreme Robespjerovog terora i da je sopstveni život sačuvao samo slučajnom omaškom zatvorskog čuvara: beli krstić kredom na vratima ćelije – znak da će vrat njenog stanara sutra ujutro imati randevu sa sečivom giljotine – nepismeni čuvar je, zabrojavši se, upisao na vrata susedne ćelije.

Francuska revolucija je, isto tako, porodila i jednu robustnu, upornu i ponekad intelektualno vrednu kritiku vladavine rulje – najpre u knjižici Edmunda Berka “Razmišljanja o revoluciji u Francuskoj” (objavljenoj pre nego što je Robespjerov Teror dostigao vrhunac), a potom i u čitavom nizu tekstova, različite saznajne i teorijske vrednosti. Berk je tvrdio da rulja ima kolektivnu psihologiju koja je čini jedinstvenom po opasnosti. Ona je “monstruozna mešavina svih stanja, jezika i nacija”; sladi se “divljim odbacivanjem”“užasnom vikom”, “piskavim kricima” i “neizrecivim grozotama furija pakla”. Ona se toliko zanese svojom “pravedničkom krvožednošću” da čak i sasvim obične, normalne ljude može da pretvori u monstrume. Berk je tačno predvideo da će se revolucija nastaviti u masakru hiljada ljudi (uključujući kralja, kraljicu i veliki broj sveštenika) i završiti u diktatoru koji će ponovo uspostaviti red i poredak – i biti dočekan kao spasilac. U vreme kada je Berk završio ovaj tekst (1790) Napoleon Bonaparta je imao tek dvadeset jednu godinu, čin konjičkog poručnika i na rodnoj Korzici i dalje nije znao kome da se priključi u kompleksnom građanskom ratu na ostrvu: rojalistima, revolucionarima ili nacionalistima.

Berkove proročke misli kasnije su potvrdile i mnoge druge revolucije: od onih u Francuskoj (1848. i 1871.) preko ruske 1917. do kubanske 1958. godine. Ali “život nije što i poljem preći” (kako je skoro dva veka kasnije pisao nezaboravni Pasternak) i sve te revolucije, uprkos povremenim ekscesima rulje – ili možda baš zahvaljujući njima? – gradile su jedan drugi, moderniji i pravedniji svet. Podanici su prvo, u divljim eksplozijama gneva, postajali rulja, da bi potom sazrevali na novom, višem nivou svesti i pretvarali se u političke narode. Svet u kojem živimo danas – i nesavršen kakav jeste, bolji od svih ranijih svetova – više možemo da dugujemo revolucijama nego evolucijama.

Ovde nas, međutim, zanima jedna druga stvar: kako je to američka revolucija uspela u onome u čemu francuska i njeni potomci nisu? Kako je odagnala opasnost od “zbrke i neumerenosti mnoštva”, na koji je upozoravao Berk? U Federalističkim spisima (ovaj koji citiramo, broj 55, napisao je ili Džems Medison ili Aleksander Hamilton – nikada nije tačno utvrđeno) autor je posebno oštar prema opasnosti da loše zamišljene institucije preokrenu čak i razumne građane u “lajavu rulju”:

“Čak i da je svaki atinski građanin bio Sokrat, svaka atinska skupština bi i dalje bila rulja.”

Očevi osnivači SAD tvrdili su da demokratija može da izbegne sudbinu ruljokratije samo ako je od početka obuzdana serijama ograničenja kojima se kontroliše moć naroda. Tako su, recimo, prvi podelili vlast na različite grane – zakonodavnu, izvršnu i sudski – kako bi obezbedili da je niko ne prigrabi previše. Građanima su data široka ustavna prava koja mogu da vrše kao pojedinci – nezavisno od toga da li se, u nekoj konkretnoj situaciji, nalaze u većini ili u manjini. Senatorima su dati šestogodišnji mandati, kako bi se se njihov položaj zaštitio od trenutnih hirova rulje; isto tako, njih – iako je to sa vremenom postala formalna procedura – imenuju zakonodavna tela pojedinih država, na osnovu rezultata izbora. Sudije Vrhovnog suda se imenuju na doživotan mandat – što im daje dovoljnu garanciju da ih više niko iz drugih grana vlasti, nikada, ne može smeniti ako ne bude zadovoljan nekom njihovom presudom.

IV

Dugi marš demokratije

Liberty Leading the People - Wikipedia

Kroz revolucije i ratove, na ulicama Pariza i u brdima Grčke, vladajuće elite sveta devetnaestog veka pomirile su se – koliko god nevoljno i gunđajući – sa činjenicom da je demokratija talas budućnosti, i da se novim materijalnim svetom (kao što ih je mudro upozorio Marks) ne može više upravljati iz starog sveta ideja. Međutim, kako surfovati na tom talasu, u velikoj meri je zavisilo od njihovog odnosa prema rulji. Optimisti su smatrali da proširenje biračkog prava nije samo ispravan potez po sebi, nego i lukav potez kojim se rulja umiruje. Bendžamin Dizraeli je, na primer, smatrao da glasanje asimilira nezadovoljne: baš kao što posedovanje sopstvene imovine čini ljude treznijim i odgovornijim vlasnicima, tako i vršenje demokratskih prava – glasanje – njih pretvara u odgovorne građane.

Pesimisti su, nasuprot tome, smatrali da je najbolji način da se rulja zaustavi stalno odlaganje promena. Većina pripadnika britanske vladajuće klase tog doba verovala je da demokratiju treba uvoditi postepeno, u pažljivo odmerenim fazama, kao kad se daje lek: na kašičicu. Na taj način, mislili su, biće moguće napraviti jasnu razliku i između poštovanja dostojne srednje klase i gornjih slojeva radničke klase – koji će svi glasati odgovorno jer poseduju privatnu imovinu – i klasa koje “nisu dostojne poštovanja” , svih onih nesrećnika iz Dikensovih romana, koji nemaju ništa i – budući da nemaju ništa – skloni su opijanju i raskalašnom životu. Džon Stjuart Mil, jedan od najvećih političkih filozofa tog vremena, verovao je da je rešenje u sistemu tzv. “varijabilnog glasa”: svaki čovek imao bi po jedan, tzv. “garantovani glas”, ali bi se – zavisno od obrazovanja, poreske snage i položaja u društvu – pojedini dobijali i dodatne glasove – sve do ukupno tri ili četiri, bar prema ovoj Milovoj formuli.

A Valter Bejgho (urednik londonskog Ekonomista 1861-1877 i čovek koji je celog svog života bio opsesivno zabrinut opasnošću sloma društvenog poretka) predlagao je i inventivno novo rešenje: da se monarhija iskoristi kao neka vrsta narodnog, popularnog pozorišta, u kojem će se se mase istovremeno i zabavljati, ali i gde će se njihova pažnja planski odvlačiti od skrivenih koridora, mesta na kojima se vrši ona “stvarna moć”.

***

Ova vrsta pesimizma je, ipak, izašla iz mode odavno: prvo su Drugi svetski rat i poraz nacizma otvorili dugu epohu demokratskog samopouzdanja; zatim je pad Berlinskog zida otvorio novu fazu, demokratske euforije. Samo mali broj pesimista nastavio je – kao neki ekskluzivni klub đavoljih advokata – da upozorava kako demokratije – baš kada se nađu na vrhuncu svog uspeha – i dalje mogu da se degenerišu u vladavinu rulje, ako zapostave zdravlje svojih političkih institucija i svest o građanskoj kulturi.

Tako je američki sociolog, Sejmur Martin Lipset, podsećao na Aristotelovu misao, kako zdrava demokratija zahteva široko zasnovan prosperitet i viziju mnogo ljudi u bolju budućnost. Harvi Mansfild, politički filozof, oživeo je Tokvilovu brigu da će “građanska dekadencija pokvariti demokratiju”. Samjuel Hantington je, opet, upozoravao na “demokratsko preopterećenje”, odnosno na situacije u kojima previše interesnih grupa očekuje previše od države, što vodi u “demokratsko razočaranje” jer država ne može da ispuni svoja obećanja – koja se stalno povećavaju.

Nakon dve velike krize u poslednjoj deceniji – najpre ekonomske (2008) a potom i migrantske (2015) – broj pesimista se naglo povećao. Iskustva zemalja kao što je, recimo, bio Egipat u toku Arapskog proleća (2011) potvrdila su upozorenja da – bez jakih institucija države – demokratija može da pokleke pred vladavinom rulje. Izbor Donalda Trampa – rijaliti TV zvezde i globalnog proroka vladavine rulje – otvorilo je i vrlo ozbiljna pitanja o zdravlju američkog političkog režima, ali i ne samo njega. Ta pitanja su se, prirodno, samo nastavila na niz sličnih koja su se postavljala već od početka prošle decenije: u Turskoj, Poljskoj, Srbiji, Mađarskoj, Brazilu, Filipinima, ali su – iz različitih razloga i motiva – nekako uvek gurana pod tepih pre nego što bi se na njih potražio ozbiljan teorijski i filozofski odgovor i formirala održiva politička alternativa.

Može li demokratija preživeti ako televizijski kanali, novine i društvene mreže zarađuju basnoslovan novac u trgovinu lažnim vestima i jeftinim emocijama? Ili ako bogati ljudi ulažu neograničene iznose da bi politički proces oblikovali po svojoj želji? Ili ako društvo postane beznadežno polarizovano na superklasu i demoralizovani lumpenproletarijat? Ili ako se – zarad apstraktne slobode govora – izbriše granica između istine i laži?

Izgleda da događaji sa početka ove decenije daju nedvosmislen odgovor na sva ova pitanja – ne.

Doba demokratske naivnosti, preterane tolerancije prema svakom drugačijem mišljenju i bojažljivosti u borbi za sopstveno, zauvek je završeno operetskim pokušajem puča u američkom Kapitolu, 6. januara ove godine. Demokratija, i dalje, može da bude najbolja zaštita od vladavine rulje – kako su nas to liberalni demokrati učili vekovima. Ali, ona može da bude uspešna jedino ako društva koja je primenjuju ulože dovoljne napore da ojačaju svoje institucije: one su te koje će, kao vredni noćni čuvari, sprečavati isuviše velike nejednakosti, obezbeđivati da svi birači imaju pristup objektivnim informacijama, krotiti moć novca u politici, ponovo uspostavljati ustavne i zakonske garancije da nijedna grana vlasti ne može prigrabiti ovlašćenja onih drugih.

Baš te institucije će, u krajnjoj liniji, biti i ona poslednja brana koja će sprečiti (ili neće) da se pojave razni mentalni bolesnici, egzibicionisti, proroci teorija zavere, šamani QAnon kultova, samozvane mesije, ili naprosto obične bitange – i proglase se onim “zaštitnicima naroda” o kojima je Platon pisao u Republici, i čijim smo mudrim rečima i započeli ovaj tekst.

U suprotnom, ako demokratije preteraju u političkoj korektnosti vlast naroda će, zaista, postati vladavina rulje i stabilni demokratski poredak, koji veći deo sveta poznaje, bar od kraja Drugog svetskog rata na ovamo, istorija će zabeležiti samo kao izuzetak od pravila, kratak kuriozitet. Svaki narod može, u trenucima kriza i nevolja, da privremeno postane rulja – ali to ne znači da će baš svaka rulja dobiti šansu da ponovo postane narod.

Jer, kako je jednom napisao Čarls Dikens:

“Rulja je obično stvorenje vrlo misterioznog postojanja, posebno u velikom gradu. Odakle dolazi ili kuda ide, malo ljudi može reći. Sakupljajući se i razilazeći se s jednakom iznenadnošću, teško je pratiti njene različite izvore kao i samo ušće; niti se paralela ovde zaustavlja, jer ni sam okean nije nepostojaniji i neizvesniji, strašniji kad se probudi, nerazumniji ili okrutniji.”

Витлејемска загонетка и ковид апокалипса – ауторски текст Благоја Пантелића

Dürer's Christ Among the Doctors - Lutheran Reformation
Албрехт Дирер: “Христ међу докторима”, уље на платну, 1506.

Mедицински радници већ месецима даноноћно раде у ужасним психичким и физичким условим. Живе у страху да се не заразе на послу, а онда инфицирају и људе који су им блиски. Неретко и по дванаест и више сати проводе у скафандеру, брину о људима који се, у ужасним боловима, боре за сваки дах. Ако ико на било који начин доприноси томе да они који нас лече буду изнемогли због посла, да на крају и сами буду заражени, онда је тај, благо ћу се изразити – обична ништарија. И не постоји блистава одежда којом се то може сакрити.

This image has an empty alt attribute; its file name is Kovid.jpg

Најзначајнији догађај у историји света, ако мене питате (мада ме, знам, не питате), није се догодио ни на неком тргу, ни на двору, чак ни на интернету. Догодио се у пећини, у једној блискоисточној забити. Тај, по свему, револуционарни догађај заправо је био један обичан порођај.

У ствари, није то био обичан порођај, али да се одмах на почетку не бих удаљио од теме, не бих сада о томе. Иако волим дигресије, треба имати мере.

Тема су последице поменутог револуционарног догађаја по човека и његову заједницу. Оно што се тада збило у некој сеоској пећини из корена је променило начин разумевања човечијег бића, као и људске заједнице и света у целини. Штавише, тај догађај и дан-данас, две хиљаде година касније, мења лице човечанства. А збило се, као што знамо, рођење, ни мање ни више него – лично Бога. Он се тада појавио у телу. Постао је један од нас.

Витлејемска загонетка

Поменуто село где се налазила пећина зове се Витлејем. Зато оно што се тамо догодило можемо, заједно са Честертоном, назвати – Витлејемска загонетка. Витлејемска загонетка је једна од оних загонетки које не треба решавати, него напросто прихватати као коначно нерешиве. Бог је постао неко ко се љути, плаче, препире, кога прогањају, шибају, неко ко пати и, на крају, умире. То није могуће објаснити. У то се или верује или се не верује.

Бог се очовечио како би човеку дао још једну шансу. Шансу коју је Адам прокоцкао. Хтео сам да сада наведем онај чувени отачки увид – „Бог је постао човек да би човек постао бог“ – али сам одустао. Толико пута је цитиран да је изгубио на вредности, као новчаница коју копира ко год стигне и како год жели.

Идеја Бога који се рађа као човек – да поновим: Бог постаје човек, a не човек бог – нова је и скандалозна. Истовремено је и ужасна и величанствена. Баш као порођај у пећини накрај света. Баш као и сваки порођај, уосталом. Има ли ичег скандалознијег од Божанства које исијава из пелена? Нема. Бар ја не знам да има.

Бог није сишао с небеса, него је изашао из земље. Није се појавио на облацима као свемоћни господар, него у пећини као немоћно дете. Бог је рођен у сиромашној (радничкој) породици, и одмах постао бескућник и одметник. Након таквог уласка Бога у историју, концепт човека више није могао остати исти.

Антрополошка парадигма се радикално променила. Људска личност је добила апсолутну вредност. Говорећи сликовитим језиком познате новозаветне приче, једна овца сада има вредност читавог стада. Појединац постаје вредан онолико колико и збир појединаца. Када се овај антрополошки став прихвати као истинит, онда више није легитимно користити човека као – да употребим познати Аристотелов израз који је искористио када је говорио о робовима – „живо оруђе“ за реализацију циљева другог човека или заједнице.

Узгред, вероватно је већини познато оно чувено питање којем професори етике збуњују студенте. Дилема да ли треба жртвовати једног човека да би се спасило више људи. Постоји више варијанти тог питања, а једна подразумева гурање једне особе под воз како би се спасило њих пет. За хришћане је ова дилема – да ли треба да убијем једног човека како бих тиме избавио њих неколико – лажна. Но, да се не удаљавамо од теме.

Ако прихватимо витлејемску загонетку као нерешиву, ако поверујемо, дакле, у истинитост богочовечанске идеје, онда за нас, у суштини, постаје ирелевантно да ли је неко богат или сиромашан, моћан или немоћан, здрав или болестан, стрејт или геј. Свако људско биће заслужује нашу љубав, одговорност, жртву, солидарност и бригу. Само зато што је људско биће. Понајпре и понајвише, наравно, заслужује људско биће које је угрожено, немоћно, понижено, сиромашно, болесно и одбачено.

Бог се оваплотио и својом жртвом нам је показао како је требало да живи Адам. Али и како треба да живи свако од нас ко не мисли да је витлејемска загонетка бесмислица или лудост. Показао нам је да смо одговорни не само пред другим него и за другог. Адам је такву одговорност одбацио, Христос ју је прихватио и реализовао. Она подразумева безусловну љубав и безусловну жртву. Небитно је, дакле, да ли је тај други мој пријатељ или мој непријатељ.

Да сам овај божићни есеј писао пре годину дана, овде би комотно могао да буде и завршен. Наравно, уз неки патетично-молитвени епилог (ми теолози верујемо да се тако понајбоље демонстрира побожност). Међутим, отприлике у то време, можда неколико недеља раније, више се и не сећам, појавио се и почео невероватном брзином да се шири вирус SARS-CoV-2. Убрзо је проглашена и пандемија, која је протеклу годину учинила таквом да је, без претеривања, можемо окарактерисати као апокалиптичну.

Ковид апокалипса

У овом тренутку, у Србији стотине људи дише уз помоћ неког вида механичке вентилације, стога би доиста непримерено било да пишем о егзистенцијалној релевантности богочовечанске идеје, а да игноришем ту чињеницу. Вирус корона је успоставио нешто што називамо „нова нормалност“. И она нам, на бруталан начин, намеће питање – како је промена антрополошке парадигме након појављивања Бога у телу утицала на наш однос према болеснима? Другим речима, како ми хришћани треба да се односимо према људима озбиљно нарушеног здравља.

Одговор је једноставан. Болесни ни у ком случају не смеју бити игнорисани, изопштени и одбачени. Напротив. Начин живота који смо прихватили када смо поверовали у Богочовека подразумева жртвовање првенствено за оне који су немоћни.

Када говорим о егзистенцијалном задатку човека, волим да користим (под утицајем Левинаса сковану) синтагму „талац ближњег“. Човек је талац ближњих. Преузима на себе одговорност за другог и спреман је да се безусловно жртвује за њега. Писао сам већ о томе, не бих сада да дужим.

Сада је битније видети ко је мој ближњи у време ковид апокалипсе. Наравно, то је заражена особа. Али, не и само неко ко је ковид позитиван. Мој ближњи је и онај ко о зараженоме брине. И моја дужност је да будем талац и једног и другог.

Једноставно је. Ако се будем понашао неодговорно, заразићу друге. Допринећу ширењу вируса. Ако се многи тако буду понашали, здравствени систем неће издржати. Ако лекари не буду могли да раде свој посао, због преоптерећености или зато што су и сами заражени, последице пандемије ће бити апокалиптичније него што су биле до сада.

Стога је дужност и теолога и хришћана уопште да на то упозоравају. Ово посебно наглашавам због понашања неких (наглашавам: неких, не свих) црквених великодостојника у току кризе изазване  овим тешким акутним респираторним синдромом. Не бих о томе нашироко говорио, иако би можда требало. Поменућу само оно што ми се чини најпроблематичнијим.

Неодговорност привилегованих

Многи од њих, а имам у виду, пре свега, клирике – епископе и свештенике – које ми у Цркви доживљавамо као узоре (добро, ја и не баш, али већина их тако доживљава), понашају се као некакви хероји вере. А њихово херојство се своди на одбацивање или игнорисање препоручених мера заштите. Тиме угрожавају себе, своје ближње и оне који немају никакве везе с њима.

Интересантно је видети шта се у време пандемије догађало са црквеним великодостојницима који су због свог неодговорног понашања били заражени. Они нису прихватили препоруке лекара које се односе на заштиту, а да ли су одбили и њихову помоћ након што су се разболели? Нису. Напротив. Добили су најбољу могућу медицинску негу. Најчешће су смештани у наше елитне болнице и о њима су бринули тимови најбољих лекара, лечени су најмодернијом опремом и данима су лежали у болничким апартманима.

Истовремено, нека радница на каси, чистачица у дому здравља, возач градског аутобуса или радник на градилишту, заразили су се не зато што су били неодговорни и неразумни, него зато што нису могли да се заштите. Морали су да одлазе на своја радна места како не би умрли од глади. И они нису добили исти третман као поменути црквени великодостојници. Зато што је такав третман резервисан само за привилеговане.

Ти јадници су се сатима гушили у хладним шаторима испред ковид амбуланти. Онда су их примали изморени лекари, прегледани су на брзину, добијали какву-такву терапију и најчешће су враћани својим кућама, с надом да неће заразити и своје ближње и да ће им се тело на крају изборити с вирусом. Тако је јер, напросто, нема места за све. Да ли су томе допринели и наши клирици који су заузели најбоље болничке лежајеве?

Нико од њих није одбио прворазредну медицинску негу. Бар ја не знам да јесте. Нико, колико ми је познато, није затражио да га, рецимо, пребаце у импровизовану ковид болницу а не у престижни клиничко-болнички центар, па да тамо на војничком кревету лежи са својом напаћеном „браћом и сестрама у Христу“. Нису се с лакоћом којом су одбацивали препоручене мере, одрицали и привилегија.

Не сећам се ни да је неко од њих, након свега, отишао испред ковид амбуланте где чекају непривилеговани људи, и окупљене замолио за опроштај. Јер је и сам допринео таквом развоју епидемиолошке ситуације. По томе се види какви су заправо хришћани.

Ако верујемо у Бога који је постао човек, ако је наш живот суштински одређен витлејемском загонетком, онда се ми жртвујемо за друге, не жртвујемо друге. Истински хришћанин никада и ни због чега не жртвује ближње. Ако херој вере не жртвује само себе, него његов херојски чин угрожава и друге, онда он вероватно јесте херој, а да ли хришћанин… нисам баш сигуран.

Mедицински радници већ месецима даноноћно раде у ужасним психичким и физичким условим. Живе у страху да се не заразе на послу, а онда инфицирају и људе који су им блиски. Неретко и по дванаест и више сати проводе у скафандеру, брину о људима који се, у ужасним боловима, боре за сваки дах. Ако ико на било који начин доприноси томе да они који нас лече буду изнемогли због посла, да на крају и сами буду заражени, онда је тај, благо ћу се изразити – обична ништарија. И не постоји блистава одежда којом се то може сакрити

С друге стране, сматрам да је неопходно нагласити да су клирици који се тако понашају ипак у мањини. Треба бити поштен и према Српској Православној Цркви. Већина се понаша одговорно и солидарно. Многи поштују мере и апелују да се примењују препоруке лекара. Уједно, од самог почетка кризе учествују у акцијама помоћи онима који су угрожени, донирају новац за куповину медицинске опреме и помажу на друге начине.

Ипак, фокус медија је, најчешће, усмерен на оне прве. Тако се и ствара лажна слика. Стварно стање у Цркви, и у нашој и у другим, – осећам дужност да то посведочим – далеко је боље него што би неко, пратећи медије који о томе извештавају, могао да претпостави.

За крај, наравно, морам додати и онај, на почетку поменути, молитвено-патетични епилог.

Надам се да ће нам божанска светлост која је засијала из пелена Младенца рођеног у витлејемској пећини обасјати пут љубави, одговорности и солидарност. И да ћемо кренути тим путем и ускоро изаћи из апокалиптичне тмине у којој се тренутно налази свет.

***

Овај текст објављен је на порталу teologija.net и овде га преносимо у целини, уз њихову и сагласност аутора:

Čudan slučaj kandidata Pere Fogla

“Pa ipak … ima slučajeva kad ćutanje nije dovoljno, kad se ono može smatrati priznanjem. Tada se ne treba kolebati. Ne samo da se tada javno treba odreći svojih pogleda, već se preporučuje pribegavanje svim lukavstvima samo da bi se protivnik prevario. Tada će se ispovedati sve vere koje mogu da se dopadaju, vršiti svi obredi koji se smatraju najbesmislenijim, krivotvoriti sopstvene knjige, koristiti sva sredstva za uvođenje u zabludu.”

(Česlav Miloš, “Zarobljeni um”)

MINISTARSTVO ISTINE

Agencija za oblikovanje mišljenja

Direkcija za društveni dijalog

17. novembar 2020.

KONKURS

Stručni saradnik za suzbijanje opasnih ideja: 1 (jedan) izvršilac

Uslovi: osnovna škola ili fakultet “Megatrend”; radno iskustvo u suzbijanju opasnih ideja od najmanje tri (3) godine; iskustvo na društvenim mrežama; elastičnost u shvatanju, tumačenju i primeni zakonskih propisa; sposobnost za rad u stresnim uslovima; sklonost ka timskom radu; dinamičnost i kreativnost.

Rok za podnošenje prijava: 30. novembar 2020. godine

***

21. novembar 2020.

Draga Agencijo,

Ovim pismom prijavljujem se na vaš konkurs za stručnog saradnika za suzbijanje opasnih ideja u direkciji za društveni dijalog! Ovo je prilika koju čekam celog svog života! Sav treperim od uzbuđenja! Ja sam Pera Fogl, građanista, doktor filozofije i teologije, ponosni vlasnik Agencije za istraživanje ruda i gubljenje vremena, ANEX MANEX ROGOVI&KOPITA INTERNACIONAL. Još od 2010. godine neumorno radim na stvaranju lika i dela našeg voljenog predsednika i na nemilosrdnom kompromitovanju i blaćenju svih kolebljivaca, skeptika, cepidlaka i drugih hejtera!

Podsetiću vas da sam ja prvi lansirao spin kako je naš predsednik obećao moćnim zapadnim silama da će potpisati nezavisnost Kosova! Iako je Vikiliks objavio depeše iz kojih se jasno vidi da je kontakt sa američkom ambasadom bio doktor Nebojša Stefanović, moja agencija AMRGI je neumorno radila sa zapadnim diplomatama objašnjavajući im kako je on to učinio po izričitom predsednikovom nalogu! Na kraju je u tu priču poverovao i onaj opskurni Amerikanac Palmer, šireći moju izmišljotinu i po samom Stejt Departmentu!

Morate priznati da je ovo bila vanserijski uspešna maskirovka, kojom sam, za samo nekoliko godina, uspeo da prikrijem pravu strategiju našeg voljenog predsednika: okretanje ka majčici Rusiji i zaustavljanje evropskog puta naše zemlje. Ja se, kao građanista i atlantista, grozim te zle Rusije, ali naš voljeni predsednik od mojih laži ima koristi!

Od tada, ja vredno radim, da u javnosti proširim malodušnost, rezignaciju i nevericu, ne samo u mogućnost, nego i u sam smisao bilo kakvih promena koje bi narušile sadašnje stanje i, čak i dalekoj budućnosti, mogle da ugroze vlast voljenog predsednika!

Čemu potreba za bilo kakvim demokratskim promenama, kad nas voljeni predsednik najbrže vodi u Evropu, modernost i svetske integracione procese? Čemu slobodni mediji, kada je jedna istina već oblikovana, a bolja od nje ne postoji? Čemu vladavina prava, kada te fiškalske smicalice samo otežavaju ispunjavanje volje predsednika, koja je aksiomatski savršena? Čemu, konačno, fikcija nekakve demokratske opozicije, kada su to ionako istrošeni i psihički slomljeni ljudi, koji smisao svojih bednih života vide jedino u bacanju klipove u točkove našeg napretka, otelotvorenog u voljenom predsedniku? Zar sve to nije samo podmetanje zle Rusije, maskirano u jeftine, sladunjave, fraze?

Primećujete, verovatno, kontradiktornost u dve prethodne hipoteze? Naravno, ne radi se o nekoj nemarnosti ili slučajnoj grešci nego o primeru dijalektičkog jedinstva suprotnosti! Naime, ispod površinske banalnosti oba ova iskaza krije se jedan nežni i osetljivi ekvilibrijum, moćan mehanizam manipulacije koji koristim u uništavanju zlih hejtera! On funkcioniše na tri nivoa:

Naime, jedan broj demoralisanih građanista i dalje veruje u prvu hipotezu: da će voljeni predsednik deliverovati nezavisnost Kosova i potpisati (šta god se od njega bude tražilo); da je čitavo otezanje samo varka pripremljena da obmane zle Ruse jer voljeni predsednik, čiju mudrost mi obični smrtnici ne možemo da dokučimo, ima neki tajni dogovor sa dobrim Zapadom.

To je, naravno, izuzetno neinteligentno tumačenje stvarnosti, ali građanisti u principu jesu skloni samoobmanama. A čovek najlakše prihvata samoobmanu kada se ona zasladi nekom sladunjavom pilulom. Zato im ja, odmah potom, kažem kako će dobri Zapad baš njih – onako pametne, poštene i sposobne – kad voljeni predsednik obavi svoju misiju, vratiti na vlast! Oh, kako su oni tada srećni!

Kod onih drugih, malo inteligentnijih, građanista, primenjujem nešto drugačiju taktiku: objašnjavam im, da u tom dugom putu ka reformama i Evropi, voljeni predsednik neće deliverovati samo Kosovo, nego će, usput, promeniti i Srbiju: uvesti vladavinu prava, civilnu kontrolu nad službama bezbednosti, podelu vlasti, osloboditi medije i na kraju postati predsednik svih građana! Uzgred, nikada nisam mogao da shvatim zašto oni toliko čeznu da voljeni predsednik postane i njihov predsednik? Ima nečeg mazohističkog u tome. Ali, pošto oni jadni čak ni oko kandidata za svog predsednika ne mogu nikako da se dogovore, onda im je i naš dobar. Dakle, suština ovog spina je da je voljeni predsednik jedini koji može da promeni sebe samog (a usput i Srbiju) i da je onda racionalan izbor da se on u tome ne ometa: dakle, da se uništi zla i hejterska opozicija, radi bolje budućnosti!

Konačno, kod onih ekstremnih građanista, koji smatraju da Srbija nije dovoljno kažnjena za sve svoje grehove komunizma i velikosrpskog šovinizma, nastupam sa tezom da nema veće pravde nego da baš voljeni predsednik – koji je pre četvrt veka bio najglasniji tribun ideologije “sto za jednog” – sada zabije glogov kolac u lešinu Velike Srbije koja zaudara već dva veka! I oni su jako srećni kada čuju ovu priču, i sada baš ti građanisti su sada pretorijanska garda voljenog predsednika koja bi ga branila jače od najvatrenijih pristalica naše stranke!

Građanisti su, draga Agencijo, jedan mentalno neuravnotežen, uplašen, sujetan i podeljen svet. To je svet prošlih zabluda, i moj zadatak je da ih održavam u tim zabludama dok se ne steknu uslovi za njihovu konačnu političku eutanaziju. A na tome ja radim aktivno, tako što ih stalno, uvek iznova, delim međusobno!

Svaki put kad predsednik dođe u neki problem, ja se aktiviram u opoziciji, trudim se da ih razbijem iznutra! Kompromitujem svaki protest, insistiram na sitnim i nevažnim razlikama, podstičem sujete opozicionih lidera i konflikte među njima.

Čim se u našem malom pretis loncu sakupi kritična količina pare, ja se vešto prikradem poklopcu i puštam paru napolje, da bih voljenom predsedniku olakšao položaj! Simuliram dijaloge, koristeći za to mreže beskorisnih nevladinih organizacija; učestvujem u besmislenim TV emisijama; pišem razne procene i analize po medijima i portalima koji vole da ostave intelektualan utisak; manipulišem diplomatskim korom, šireći razne spletke i tračeve kao informacije iz vrha vlasti; podstičem histeriju na društvenim mrežama, i propagiram nevericu, očajanje, pesimizam i osećanje bespomoćnosti!

Mislim da nećete naći boljeg stručnog saradnika od mene! U narednih nekoliko pisama, biću slobodan da vam detaljnije objasnim strukturu, načine funkcionisanja, logiku i posledice mojih najuspešnijih spinova.

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

3. decembar 2020.

Draga Agencijo,

Vidim da mi niste još odgovorili, ali ništa zato! Sada se formiraju novi timovi, i znam da ste u gužvi. Evo par kratkih dopuna moje biografije, možda će vam biti od pomoći u odlučivanju o mojoj prijavi?

Na društvenim mrežama preduzimam natčovečanske napore da unesem razdor među sve koji su kritički raspoloženi prema predsedniku! Izmišljam razne teorije zavere da bih sve pro-nacionalne snage okaljao kao fašiste i ruske špijune, a sve pro-demokratske, kao izdajnike i američke špijune. U tome sam toliko uspešan, da na kraju i oni sami poveruju u moje laži, i to ne samo o onim drugim, nego i o samima sebi! A to je, složićete se prvi korak da – kao jedinog ozbiljnog političara – prihvate našeg voljenog predsednika!

Sve to postižem mojom drugom omiljenom tehnikom: relativizacijom!

Moje relativizacije su prava mala remek-dela prevare: blagovremene i suptilne, filigranski izvedene, operacije psihološkog rata, sa tako fino podmetnutim formalno-logičkim greškama, da ih niko ne može uočiti!

Kada je pao helikopter, guglovao sam podatke o svim vojnim helikopterima koji su ikada negde pali; kada je rušena Savamala, objavljivao sam slike o srušenim kvartovima u Barseloni; kada su naše bolnice ostajale bez lekara, tvitovao sam o lekarima koji su odlazili iz Poljske!

Kad god se pojavi bilo kakva kritika voljenog predsednika, ja se najpre sa njom načelno složim, a onda je odmah relativizujem i na kraju obesmislim! Moje relativizacije su kompleksne: vremenske i prostorne. Najpre podsetim na sve grozne stvari koji su se dešavale u prošlosti: u vreme Tadića, Koštunice, Miloševića, Tita, Aleksandra, Miloša, Karađorđa, Nemanjića…

A kada je u ovoj kaljuzi od zemlje bilo dobro? Kada su mediji bili slobodni? Kada su sudije sudile po zakonu? Koji ratni veterani nisu završili kao prosjaci? Kada žandar nije mogao da prebije nekog nesrećnika kako mu se ćefnulo? Kada nije bilo mafije? Čemu sada ovo cepidlačenje, teranje maka na konac? Kao da će ikada ovde moći da bude drugačije?

Onda, onako kao uzgred, podsetim i na nevolje u celom svetu:

Evo, i Dojče banka se drma, u Egiptu su ubili neke demonstrante, u Japanu je bio zemljotres, a premijerku Novog Zelanda, zamislite, nju su našli da nije nosila masku!

Pa nigde ne cveta cveće, a vi ste se ostrvili baš na naše preduzeće!

Sa ponosom mogu da kažem da sam svojom aktivnošću na društvenim mrežama uspeo da otklonim najmanje polovinu pritiska sa predsednika!

dr Pera Fogl, građanista

***

7. januar 2021.

Draga Agencijo,

Hristos se rodi!

Vaistinu, ja u Boga ne verujem – jer sam građanista – ali znam da najveći broj birača našeg predsednika veruje. Zato već godinama samoinicijativno preduzimam crne operacije da svakog crkvenog velikodostojnika koji bi samo pomislio da kritikuje predsednika kompromitujem i oblatim! Sa jednih naloga na mrežama pišem kako je on ekumenista, vatikanski agent i srbožder, a sa drugih, da je mantijaš. pedofil, klerogubernista i rusofil. Često tako vodim polemike sam sa sobom – sa svojih raznih naloga – samo da bih održao tenziju i tog nesrećnika diskreditovao. I to na obe strane!

Naravno, gde je naša crkvica, tu je i naša službica! Jedan sam od rodonačelnika teorije o tzv. svemoćnoj službi, kojom širim strah i paniku među našim ljudima, i inače sklonim paranoji i strahu od uniformisanih ljudi! Srbi se i poštara boje, a kamoli ne tajne službe! Izmišljam fantastične priče o novoj izraelskoj tehnologiji za praćenja i prisluškivanja telefona, o tajnim listama za odstrel, čak i fotografišem slučajne goste po kafićima i posle šerujem njihove slike – kao agenata Službe. Tračeve i abrove prikupljene u gradu sam dalje razvijam i izgrađujem u najfantastičnije priče. Ovi opozicioni lideri se svaki put pogube, kao prasići zalutali u šumi, i posle mojih akcija međusobno se sukobljavaju i po šest meseci, dokazujući kako oni nisu doušnici Službe, a njihove kolege, eto, jesu! Time sam predsedniku kupio kritično vreme najmanje tri puta.

Ipak, najponosniji sam na rezultate koje sam ostvario u podsticanju uzajamne netrpeljivosti i svađa između političara i nezavisnih intelektualaca i građana! Lidere obmanjujem da intelektualci i građani imaju tajni zadatak od predsednika da unište stranke, a intelektualce da su se sve stranke već prodale predsedniku (videti šire pod šifrom: svi su oni isti). Kad završim sa svojim spletkama, niko od njih više ne veruje jedan drugom! Intelektualcima tako oduzimam hardver preko kojeg bi izneli širili svoje ideje, a političarima softver, koji proizvodi ideje. Oh, kako se oni, zbog mene, sada međusobno mrze, ne shvatajući da se zajedno kreću ka groblju – rashodovanih kompjutera.

Setićete se, draga Agencijo, da sam ja i autor slogana “Nije politika samo vikati Ua Vučić! Dajte da vidimo vaš program!” Naravno, oni nesrećnici koji se prime na ovu priču i počnu da pišu nekakav program bivaju odmah ismejani:

“Ma kakav program, kakvi bakrači, pa ko to uopšte čita? Srbi su funkcionalno nepismen narod.”

A onda, u kritičnom trenutku, uvek ubacim i priču na temu: “menjajmo sistem – a ne vlast”! Naravno svi mi profesionalci dobro znamo da se – sve dok je naš voljeni predsednik tu – ne može promeniti ni šef seoskog katastra a kamoli sistem; ipak, uvek iznova nađem neke nove korisne budale da se zaluđuju “promenom sistema” pa ih onda huškam da satanizuju one druge (“Ua Vučić”) opozicionare i posle uživam u njihovom ratu do istrebljenja!

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

11. mart 2021.

Draga Agencijo,

Nema veze što mi još niste ništa odgovorili: ja nastavljam da samoinicijativno suzbijam opasne ideje o promenama!

Danas ću vas podsetiti na moje velike zasluge u kompromitaciji opozicionih stranaka spinovanjem priča o njihovom finansiranju. Naime, čim neka stranka (koja kritikuje voljenog predsednika) pokrene novu akciju većih razmera, ja odmah u javnosti, praveći se nevešt, postavljam pitanje:

“A odakle vam za to pare?”.

Posle ovog, naizgled nevinog i dobronamernog, pitanja, odmah sam nudim i odgovore, i to u obliku raznih opcija:

“Da li novac dobijate od stranaca, tajkuna ili režima?”

Takva potpitanja ove jadnike dodatno uništavaju, jer se na to pitanje ne može racionalno odgovoriti, kao ni na pitanje: “Da li biste pre ubili čoveka nožem ili konopcem?”

Ima i stranaka koje ponosno (i budalasto) izjavljuju kako one nemaju nikakav novac i preživljavaju na crkavici koju dobijaju od svojih (već osiromašenih) malobrojnih članova; oni obično kažu:

“Naše siromaštvo je dokaz našeg poštenja”

Ali tu ih ja čekam i zadajem im završni udarac – gotovo ubistvo iz milosrđa – kada cinično odmahnem glavom:

“Pa šta mislite, jadnici? Čemu se vi nadate? Kako bez para promeniti bilo koju vlast? Ko da vam veruje, ako ne možete sami sebe pošteno da nahranite, da možete da idete na takvu silu? Vi ste neki avanturisti, čobani, budale…”

***

21. april 2021.

Draga Agencijo,

U današnjem pismu detaljno ću vam objasniti još jedno od mojih malih remek-dela: spin o nenasilju i pristojnosti.

Svaki put kada hejteri uspeju da stvore neko značajnije nezadovoljstvo, i onda to saradnici voljenog predsednika nazovu pravim imenom (dobro, oni neiskusni tu malo i preteraju), a naša policija i stranačka milicija primene legitimnu silu (batina je iz raja izašla), ja se odmah angažujem i pozivam na nenasilje i toleranciju!

Idealni građanin je onaj iz Novog zaveta, kažem: on okreće i drugi obraz nasilniku, da ga lakše bije! Ne odgovara na uvrede i dostojanstven je.

Ovaj misaoni mehanizam je isti i u slučajevima verbalnog nasilja:

Bez obzira kakve uvrede o nama rekli novi, pametni i mladi narodni poslanici, pravi građanin ne sme da odgovori istom merom! Pristojnost iznad svega! Neka nas oni biju pendrekom – mi ćemo koristiti olovku.

Mi nismo kao i oni. Mi smo pristojni, miroljubivi i odgovorni. Mi se borimo za drugačiji i bolji svet! Šta god nam radili, mi se moramo nenasilno ponašati i odupreti se iskušenjima da kažemo i jednu ružnu reč. I ako nas budu ubijali, moramo da zadržimo osmeh na licu, dostojanstven i pristojan stav.

Ovaj pristup, naravno, jako frustrira ljude: niko ne voli da ga jedan bije, a drugi ga drži za ruke tako da ne može da uzvrati. Ma, gotovo da ih je milina gledati, tako bedne i ponižene, kao popišane golubove! Naravno da bi svi oni najviše od svega uživali u jednoj dobroj, srpskoj, tuči! A ja im baš to ne dam, apelujući na njihovu pristojnost!

Šta je posledica ovog mog pristupa? Svu onu mržnju, koju bi sasvim prirodno ispoljavali prema našem voljenom predsedniku i njegovim mudrim saradnicima, ovi luzeri sada prenose na opozicione lidere i intelektualce. To je fenomen tzv. pomerene agresije: neko uvek mora da bude kriv, a mnogo češće će krivac biti onaj ko je slabiji a ne obrnuto.

Na dugi rok, ja sam naravno svestan rizika da, akumulacijom sve jačih osećanja nezadovoljstva i frustracije, stvaram jednu zapaljivu smešu, ali to je nešto o čemu se razmišlja na dugi rok. A na dugi rok smo svi, ionako, mrtvi – kao što je lepo primetio Kejnz – pa nam je ionako svejedno.

Ja sam najbolje razumeo genijalnu logiku našeg voljenog predsednika: politika, to je uvek kratak rok; ne šta će biti za deset godina, nego kako preživeti od petka do ponedeljka. A verujte mi, nema boljeg načina za kupovinu vremena, nego demoralisanjem protivnika kojeg stalno bijete i vređate, tako što ćete – i to iz njegovih sopstvenih redova! – apelovati na miroljubivost, učtivost i pristojnost.

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

10. maj 2021.

Draga Agencijo,

Od vas nema ni pisma ni razglednice? Ali nije to važno, znam da se svi vredno spremate za naredne izbore, na kojima će naš voljeni predsednik, po prvi put, osvojiti čak i više od 100% glasova!

Lepa slika predsednika – viša je matematika!

Za naredne izbore, već pripremam moju omiljenu taktiku racionalizacije: “Ovo nisu ti izbori!”

Opet ću se ubaciti u građanističke krugove i njihovu uobičajenu malodušnost dodatno pojačavati, mojim omiljenim sredstvom: pothranjivanjem niskih očekivanja i razvijanjem taktike odložene nade!

Režim će svakako pasti, ali ne sada. Nisu ovo “ti” izbori. Treba da se čuvamo za onaj pravi trenutak! Hajde da se prvo malo vežbamo na opštini Pičkovac, pa onda…

Ova taktika opet će delovati moćno na sve građaniste (oni su uvek nestabilne mentalne ravnoteže), kod kojih ću tako formirati osećanje hroničnog i beznadežnog pesimizma: naš voljeni predsednik biće, uz nemoćno gunđanje i zakukavanje, konačno prihvaćen kao nepobediv, percipiran kao neka vrsta mitske ličnosti, prsta sudbine, božanstva koje hoda. Narod je nepismen, povodljiv i potkupljiv; opozicija je podeljena, frustrirana i nesposobna.

Bolje vrabac u ruci nego ptica na grani, a Levijatan u vladi!

U mom narativu, svaki izbori će biti besmisleni, jer će njihov ishod uvek biti unapred određen. Ne samo da ovi izbori nisu ti izbori – nijedni izbori neće biti ti izbori!

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

17. jun 2021.

Draga Agencijo,

Vidim da još niste primili stručnog saradnika? Danas ću vam opisati moju novu taktiku za uništavanje opozicije i kritičkih intelektualaca: hoćemo nova lica!

Nijedan moj spin nije imao više uspeha u zbunjivanju građanista od spina o novim licima! Postoji više razloga za taj uspeh: prvo, tako na površinu izvlačim veliki broj ambicioznih arivista koji dosad nisu bili u politici – svako od njih se, jadan, naivno nada kako će baš on(a) biti to novo lice; drugo, među starim licima stvaram osećaj kako stalno moraju da se nekome pravdaju, izvinjavaju i dokazuju kako oni sami, eto, nisu imali baš toliki uticaj koliko se sada priča, nego je to bio neko drugi…; i treće, stara lica uvlačim u beskrajne međusobne rasprave i preganjanja: ko je staro, ko je starije, a ko je najstarije lice.

Naravno, niko od zbunjenih građanista ne shvata otrovnu suštinu mog spina: on je toliko sladunjava muzika za njihove malograđanske uši! Koliko nov bi neko trebalo da bude, da bi bio prihvatljiv? Možda bi bio idealan ako bi se rodio tek ove godine? I da li bi ga generacije, koje će živeti za trideset ili četrdeset godina, tada smatrale i dalje novim?

U međuvremenu, niko nije moralno dostojan da bude izazivač našem voljenom, jedinom, doživotnom i besmrtnom predsedniku! Nema novih lica!

Ah da, samo da ne zaboravim: kada se nesrećnici po medijima (jer novinari se, kao muve na lepak, hvataju na ovaj moj spin), društvenim mrežama i raznim opskurnim portalima konačno upecaju, pa onda – uz velike napore, gubitak energije, sukobe i pad entuzijazma – konačno izlicitiraju neka dva – tri tobože nova lica, zadajem im konačan udarac, kojim sam obesmišljavam svoju prvobitnu priču!

“Ma, lepo je da je on nov. Ali, nije dovoljno iskusan! Pa to su tamo vukovi! Kako će taj nesrećnik golog dupeta među pijane Turke?”

Čekajući nova lica, ja sam – draga Agencijo – i dalje vaše, uvek na raspolaganju, jedno uvek isto, večno staro lice!

Iskreno,

dr Pera Fogl, građanista

***

7. jul 2021.

Draga Agencijo,

Danas je tačno osamdeset godina, otkad je Srbin pucao na Srbina, a to je povod da vas podsetim na svoje zasluge u razbijanju naše opozicije, stalnim podmetanjem priče o četnicima i partizanima. Jao, kako se oni na to hvataju, kao mladi majmuni: za samo petnaest minuta virtuelnog rata na mrežama, uvek se međusobno zamrze toliko, da više nikome ne pada na pamet da kritikuje našeg voljenog predsednika!

Naravno da je moj spin o Srbinu koji je pucao na Srbina besmislen: Srbin puca na Srbina skoro svaki dan: u svađi oko novca, neke kurve, u kafanskoj tuči, oko međe na imanju. Ali ovaj pucanj deluje na konzumente mojih spinova kao crvena marama ispred bika. Oko svih drugih stvari, misle oni, Srbi smeju da pucaju jedni na druge – samo oko politike ne smeju.

Ni u jednoj drugoj zemlji rasprave o tome šta je bilo pre osamdeset godina više nisu važne – osim kod nas, jer kod nas su one blagotvorni lek koji štiti našeg voljenog predsednika! Zamislite da neka dvojica Engleza, u sred predizborne kampanje, krenu da se u pabu raspravljaju oko građanskog rata između crvene i bele ruže? Ili dvojica Francuza u bistrou, oko Nantskog edikta? Pa smestili bi ih sve u mentalnu instituciju i bacili ključ! Ali ne i kod nas – pseudoistorijska trabunjanja o nepročitanim knjigama su kod nas jedna uvek principijelna i etička rasprava koja stalno iznova postiče niske strasti. Pa ko bi se – pored jedne teme tako važne za svakodnevni život – još bavio nekakvom Jovanjicom ili Krušikom, svim tim beznačajnim sitnicama koje samo uznemiravaju našeg voljenog predsednika?

Svakako: nije ta 1941. jedini čarobni štapić u mom kovčežiću čuda kojim podstičem podele među predsednikovim protivnicima. Kada se javnost zamori od ovog spina, onda ja u priču ubacujem Karađorđeviće i Obrenoviće, zatim zvezdaše i partizanovce, pa onda seljake i građane, vernike i ateiste starosedeoce i došljake, imam ja tu aduta za spletkarenje na pretek!

Što se Srbi međusobno više mrze, naš voljeni predsednik je stabilniji.

Na žalost, više ne mogu da koristim priču o đokistima i mikistima (ah, zaboravili su ljudi staru muziku) ali sad mi je od boga poslata priča o koroni! To je moj mali zlatni rudnik! Vakcine, maske (a posebno kad sve to još dodatno zabiberim sa onom 5G mrežom, migrantima i ravnom zemljom) – pa takav ću građanski rat da napravim, da će 1941. izgledati kao dečji vrtić prema onome što će se desiti 2021!

Što se više ljudi međusobno svađaju i tuku – to je naš voljeni predsednik sigurniji i srećniji!

Moj konačni, skriveni, cilj je da sve zavađene strane toliko izludim, da svi na kolenima mole voljenog predsednika da ostane doživotno na vlasti – samo da ih zaštiti od one druge, grozne polovine Srbije.

Draga Agencijo, morate priznati da se ovoga čak ni vi niste setili?

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

20. avgust 2021.

Draga Agencijo,

Dostignuće na koje sam posebno ponosan – valjda će se neko setiti da me jednog dana predloži za Nobelovu nagradu? – jeste tehnika manipulacije koju sam doveo do savršenstva:

Svi su oni isti!

Ovu tehniku koristim u raznim narativima (privatno, ja najviše volim slogan: sjaši Kurta da uzjaši Murta) ali se ona uvek svodi na isto:

Ako su protivnici voljenog predsednika isti kao i on, što bi onda pošteni građanisti rizikovali suzavac, pendreke i otpuštanja sa posla da bi na vlast doveli nekog ko je isti kao i on?

U kombinaciji sa mojim spinovima o novim licima i nedostatku programa, ova tehnika ima najveći efekat. Često je koristim i kao uvod u moju sledeču sofisticiranu taktiku huškanja:

Preganjajmo se oko kolona!

Oh, ne znate vi kako su ti opozicioni političari srećni svaki put kad im bacim kosku o kolonama! Danima se sastaju, javno i tajno, muljaju, dogovaraju, cinculiraju, svađaju pa mire, tvituju, angažuju čitave mreže botova, plaćaju neke gramzive novinare – samo da podrže baš njihovu kolonu, a ne onu drugu kolonu.

Naravno, ako su svi isti, zašto bi onda uopšte išli u više kolona? Njihovo zamlaćivanje sa kolonama je pokušaj da pokažu kako nisu isti. Zato pišu nekakve tačke, sporazume sa narodom, za godinu dana promene pet raznih saveza, svađaju se oko bojkota, kao deca u vrtiću!

Draga Agencijo, mirno spavajte! Sve dok sam ja, Pera Fogl, uspešan sa pričama o programima, Kurti i Murti, novim licima, četnicima i partizanima – uvek će biti sve više i više kolona! Razmnožavaće se kolone, kao amebe – deobom. Da parafraziram čuvenu rečenicu Fransoa Morijaka o Nemačkoj:

“Volim našu opoziciju toliko mnogo da bih bio srećan da ih ima sto.”

A dok ja to radim, naš voljeni predsednik može mirno da spava! On i ja jedini znamo da ga može ugroziti samo jedna jedina kolona. Dobro je da su oni, koji bi trebalo da predvode tu kolonu, toliko sujetni i glupi, da to nikada neće hvatiti.

Iskreno vaš,

dr Pera Fogl, građanista

***

15. septembar 2021.

Draga Agencijo,

Šta sam sve radio u korist voljenog predsednika kada se radi o raznim međunarodnim spletkama, mislim da vam ne treba posebno ni naglašavati. Ipak, u najkraćem…

Ja sam autor spina:

Zapad ga je doveo, pa će ga Zapad i pustiti niz vodu.

Teza je, naravno, potpuno pogrešna (i to u oba dela), ali je za moje građaniste to muzika koja opčinjava njihove nežne i svilene uši! Prvo, tom tezom dalje podstičem njihov sukob sa patrijotama: patrijote se prime kao mladi majmuni, pojačaju svoju mržnju prema Zapadu, a građanisti skakuću kao jarci oko njih, ne znajući ni sami šta da rade: da li da brane svoj dobri Zapad ili da napadaju našeg voljenog predsednika?

A tu ih ja čekam! Kao što bi svaki patrijota oberučke prihvatio voljenog predsednika, samo da ga zaštiti od one grozne Evrope gde jedu pečene bebe koje otima veštica Hilari, tako bi i svaki građanista oberučke prihvatio voljenog predsednika, samo da ga zaštiti od one grozne Rusije u kojoj jedu pečene bebe koje otima zli monstrum Putin.

Blagovremeno sam procenio mentalna ograničenja obe ove grupe (a ona su, uzgred, vrlo slična), predvideo njihove tipične podsvesne i refleksne reakcije na spoljne nadražaje, uspešno podsticao njihove komplekse niže vrednosti, nasleđene predrasude i stečene mržnje – i time ih sve učinio lakim plenom za voljenog predsednika! Kada ih sve dovoljno razjarcam pričama o Rusiji i Evropi (videti u jednom od mojih prethodnih pisama – ovo je slično spinu o partizanima i četnicima), naš voljeni predsednik može da sruši pet Savamala, to niko od njih neće čak ni primetiti!

Ovu strategiju često kombinujem sa još jednim, dodatnim. spinom: da će – šta god mi na izborima odlučili – konačne odluke opet doneti neki mračni centri moći, nama nevidljivi i nepoznati!

Zašto da mi glasamo o bilo čemu, kad će sve odlučiti duboka država, masoni, Vatikan, Kominterna, Britanci i Marsovci?

Ovim spinom, ja podrivam poverenje u izborni sistem kao takav, državne institucije, ustav, zakone i integritet celog međunarodnog poretka. Ovu strategiju (ja je zovem “spaljenom zemljom”) primenjujem kao ono poslednje sredstvo: kako bih sistematski uništio i poslednji tračak nade da se, mirnim i demokratskim putem, ovde ikada, išta, može promeniti!

U tim trenutku, da bi čorba bila gušća, ja ubacujem moj novi spin:

A mislite da će on predati vlast dobrovoljno, sve i da izgubi izbore, pa niste valjda tako naivni?

Tako u sve nezadovoljnike unosim još jednu podelu: na ekstremne i umerene. Prve guram u radikalizaciju, avanturizam i nasilje, a druge u malodušnost, rezignaciju i kolaboraciju! Onda prve proglasim ruskim špijunima a druge američkim, pa se onda oni jadni, mesecima, na raznim opskurnim televizijama, i jedni i drugi trude da dokažu kako to nije istina…

A na kraju cele ove priče, odem u nekoliko dobro pripremljenih poseta ambasadama, tužno slegnem ramenima i kažem svojim domaćinima:

Pa jeste, tačno je to, nema vladavine prava, svi mediji su cenzurisani, korupcija je kao u Kirgistanu, mafija divlja – ali ko umesto njega? Ko? Pogledajte ove ludake sa litijama, svinjskim glavama i motornim testerama? Zar to hoćemo? Držite se vi njega, nije ovo zemlja za demokratiju, nego za čvrstu ruku. Batina je iz raja izašla! Znam da vam nije zgodno da nas ponovo bombardujete, razumem ja to, ali sad bar imate njegove žandarme da nas biju, umesto vaših marinaca.

Da, da, draga Agencijo, moji danonoćni napori su gotovo potpuno razorili parlament, vladu, sudove i sve državne institucije, obesmislili ustav i zakone, podelili društvo do ivice građanskog rata, a našu zemlju sveli na nivo afričkih ljudožderskih plemena!

Ali su zato su svi oni ojačali voljenog predsednika!

A moralo je da se bira: ili voljena Srbija, ili voljeni predsednik. Svi smo znali i sami, još od početka ove priče, onu vickastu rečenicu sa početka veka: ako on preživi, Srbija neće. Znam, nije to moja umotvorina (ne volim ja da se kitim tuđim perjem), a njen autor će ionako uskoro dobiti i ulicu u Beogradu.

Uzgred, po meni ne morate da nazovete nikakvu ulicu kad umrem; ali bilo bi lepo ako biste moje ime dali nekoj buvljoj pijaci:

“Buvljak Pere Fogla”.

Jer, ja sam najzaslužniji što je baš naša zemlja danas najveći buvljak na svetu!

Vaš, iskreno

dr Pera Fogl, građanista

***

31. oktobar 2021.

Draga Agencijo,

Počastvovan sam predlogom Stranke i ukazom našeg voljenog predsednika da budem ambasador Srbije u Finskoj! Skakao sam do neba od radosti kad sam saznao da je to bio lični predsednikov predlog, kada je pročitao moja prethodna pisma. Eh, da sam samo znao da voljeni predsednik ima vremena da, pored tako važnih državničkih obaveza, čita i moja pisma – pa pisao bih ja svakog dana!

Nije mi do kraja jasna poruka koju sam dobio iz Stranke, da sada – kad sam već u dalekom Helsinkiju – odmah prestanem sa daljim pisanjem? Ja sam očekivao baš suprotno: da sada, sa toliko slobodnog vremena koje mi se iznenada ukazalo – pišem dvostruko više nego ranije?

Isto tako, i poruka koju sam dobio iz Službe – gde se ljubazni operativac interesuje da li je još neko osim vas, draga Agencijo, upoznat sa mojim dosadašnjim pismima – ostala mi je malo nejasna? Da li bi još neko trebalo da čita našu prepisku? Ako smatrate da bi to bilo korisno, ja svakako mogu da umnožim svoje spise u koliko god primeraka je potrebno! Možda će i neke strane novine biti zainteresovane da ih objave?

Iskreno, vaš

Pera Fogl, ambasador

***

BEZBEDNOSNO-INFORMATIVNA AGENCIJA

SLUŽBENA BELEŠKA

Strogo poverljivo

15. decembar 2021.

Predmet: Informacija o slučaju Petra Filipovića, a.k.a. Pere Fogla

Nakon sprovedenih operativno-potražnih radnji u tajnoj akciji “Helsinki”, obavljenih informativnih razgovora sa zaposlenima u Ministarstvu istine i u Direkciji za društveni dijalog, poligrafskog testiranja dva člana vlade i uvida u dokumentaciju i listinge telefonskih razgovora, specijalna istražna komisija Agencije je utvrdila sledeće činjenice:

Petar Filipović, nezaposleni bibliotekar iz Užica, u toku dužeg vremenskog perioda krajem 2020. i u većem delu 2021. godine ostvario je simulovanu komunikaciju sa Ministarstvom istine i Direkcijom za društveni dijalog, lažno se predstavljajući kao izvesni Pera Fogl, bez stalnog zanimanja i prebivališta, navodni doktor filozofije i teologije, vlasnik nepostojeće Agencije za istraživanje ruda i gubljenje vremena ANEX MANEX ROGOVI&KOPITA INTERNACIONAL, simpatizer Srpske napredne stranke i samoprozvani “građanista”.

Propusti nadležnih službenih lica u proveri njegovog stvarnog identiteta i svih činjeničnih navoda koje je izneo o sebi, kao i formiranje i tako dugo uspešno održavanje legende koju je preuzeo, bili su u ovom slučaju olakšani ne samo upornošću, vanserijskom inteligencijom i bizarnim egzibicionističkim sklonostima osumnjičenog, već i činjenicom da se cela ova komunikacija odvijala za vreme važenja vanrednih mera, uvedenih u cilju protivepidemiološke zaštite, kada je većina državnih institucija praktikovala elektronsku komunikaciju.

Osumnjičeni je precizno uočio, identifikovao i izgradio, i do savršenstva razvio, sve vrednosne, jezičke, komunikološke, kulturološke i logičke obrasce funkcionisanja medija, kao i dominantne trendove na društvenim mrežama, a potom u svojoj prepisci krajnje uverljivo eksploatisao čitav niz stvarnih događaja, lica, simbola i situacija relevantnih za oblikovanje prioriteta stranke i vlade, i to u realnom vremenu u kojem se ova komunikacija odvijala.

Činjenica da je osumnjičeni Filipović, na kraju ove simulovane komunikacije, postavljen za ambasadora Republike Srbije u Finskoj, nesumnjivo predstavlja širi sistemski propust odgovornih lica u Ministarstvu inostranih poslova, ovoj agenciji i kabinetu predsednika Republike.

Prema operativnim saznanjima koja potiču iz međunarodne razmene, uskoro se može očekivati da vlada Republike Finske odobri zahtev za politički azil osumnjičenog. S obzirom da u njegovim radnjama nema elemenata nijednog krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti po zakonima Finske, savetujemo nadležnom tužiocu da odustane od pokretanja krivičnog postupka i traženja ekstradicije, a u cilju uspostavljanja kontrole nastale štete.

Isto tako, s obzirom da dotično lice nije imalo pristup poverljivim dokumentima i podacima, sugerišemo da se ovaj neprijatan slučaj i u domaćoj javnosti što pre zataška, primenom uobičajenih operativnih tehnika i metoda.

Za ovu poslednju operaciju sugerišemo vanredni angažman svih naših operativnih pozicija: u glavnim nezavisnim medijima, nevladinim organizacijama, opozicionim strankama i stranim ambasadama, kao i dodatnu eksternu finansijsku stimulaciju svih pomenutih, u skladu sa praksom uobičajenom u takvim slučajevima.

Na kraju, sugerišemo primaocima ove beleške da se još jednom izvrši detaljna personalna provera svih državnih organa, upravnih organizacija, agencija, direkcija i drugih institucija, kao i njihove komunikacije sa građanima, a u cilju identifikovanja drugih skrivenih intelektualaca, infiltriranih u ove strukture, koji svoju neprijateljsku delatnost uspešno maskiraju tako što u javnim istupanjima koriste rečnik, običaje i ponašanja imanentne Srpskoj naprednoj stranci.

ZAMENIK DIREKTORA

Pera

Između stvarnosti i fikcije: skrivene poruke “Trećeg čoveka”

The Third Man (1949) - IMDb

Nisam poznavao Beč između ratova, a suviše sam mlad da bih pamtio stari Beč sa Štrausovom muzikom i njegovom lažnom, lakom, ljupkošću; za mene je on samo grad nimalo dostojanstvenih ruševina, koje su tog februarskog dana pretvorene u velike ledenjake snega i leda. Dunav je bio tmuran, ravna kaljava reka, koja je tekla daleko odavde preko drugog becirka, ruske zone, gde je Prater ležao smrvljen i napušten i pun korova, i samo se Veliki Točak polako okretao iznad temelja vrteški kao iznad napuštenih žrvnjeva, iznad zarđalog gvožđa uništenih tenkova koje niko nije uklonio i korova ogolelog od mraza na mestima gde je sneg bio tanak.

(Graham Grin, “Treći čovek”)

I

Prolog: žanr kao arhetip

The Third Man Original US One Sheet Vintage Movie Poster Orson Welles

Retko je koji film u istoriji kinematografije u toj meri prihvaćen kao arhetip celog jednog žanra, kao što je “Treći čovek” Kerola Rida, snimljen po scenariju Grahama Grina, sa Orsonom Velsom i Džozefom Kotenom u glavnim ulogama, prihvaćen kao arhetip međunarodne špijunaže.

Ako danas uđete u prostorije austrijske Federalne službe za zaštitu ustavnog poretka na bečkom Renvegu na ulazu će vas sačekati muzejski primerak plakata Trećeg čoveka sa bečke premijere iz 1950.

A opisujući u svojim memoarima utiske sa najveće razmene ruskih i američkih agenata posle Hladnog rata, organizovane 2010. na bečkom aerodromu Švehat, tadašnji direktor CIA Leon Paneta navodi:

“Sve što je nedostajalo za ugođaj bilo je da nam neko na citri odsvira Harijevu temu iz Trećeg čoveka.”

***

Filmski kritičari i ljubitelji filma su stalno smeštali Trećeg čoveka među deset najznačajnijih ostvarenja u istoriji filma. Kao apsolutni klasik u žanru trilera, on je uvršten i među malo neospornih remek-dela britanske kinematografije. Tako je dobio Gran-Pri u Kanu i nagradu za britanski film godine (obe u 1949), a u jednoj od nedavnih anketa proglašen je i najboljim britanskim filmom dvadesetog veka. Skoro svako je saglasan da Treći čovek prevazilazi svoju nominalnu klasifikaciju zabavnog trilera, upuštajući se u ozbiljne teme koje proizilaze iz kompleksnog tkanja moralnih, religioznih i političkih pitanja i, u isto vreme, prenoseći autentičnu atmosferu tenzija, nepoverenja i straha koja je oblikovala srednju Evropu, neposredno po završetku Drugog svetskog rata.

Ipak, u celom ovom filmu reč “špijun” pojavljuje se samo na jednom, i to sporednom, mestu: zaplet je sve vreme u sferi kriminala a ne špijunaže. Zašto je onda ovaj film postao paradigma za nešto o čemu, zapravo, u njemu nema ništa? Postoji nekoliko mogućih objašnjenja.

***

Prvo objašnjenje nudi nam geografija – samo mesto u kojem se radnja filma odvija. Posleratni, porušeni Beč, mesto na kojem se dodiruju i prepliću okupacione zone dve imperije u nastajanju, granica dva sveta. Kao i mnogi drugi gradovi koji su se zaticali u sličnim istorijskim okolnostima – Trst, Tanger, Berlin, Kazablanka, Istanbul – i Beč tog vremena bio je onaj arhetipski locus amoenis, idealno mesto za razne događaje, likove, situacije koji gledaoca neizbežno moraju da asociraju na špijunažu. Kao što bi bilo teško zamisliti film koji se događa u Las Vegasu, a da njegov zaplet nije povezan sa kockom, tako je teško pretpostaviti da film čija se radnja događa u tadašnjem Beču nema veze sa špijunažom.

Drugo objašnjenje tiče se duha vremena: radnja Trećeg čoveka dešava se u periodu u kojem se još uvek postavlja ona čuvena “Gvozdena zavesa”, od baltičkog Šćećina do jadranskog Trsta, u trenutku kada milioni demobilisanih vojnika, bivših ratnih zarobljenika, izbeglica, kriminalaca, prostitutki, ljudi nejasnih, dvostrukih i sumnjivih identiteta, kruže srednjom Evropom, i među kojima sve glavne obaveštajne službe traže svoj zlatni rudnik.

Treće objašnjenje odnosi se na ličnosti uključene u ovaj filmski poduhvat: većina njih bila je, neposredno ili posredno, uključena u razne obaveštajne poslove, neki u toku Drugog svetskog rata, neki još od ranije. A neki su to i ostali – čak decenijama nakon što je film završen. Od scenariste, Grahama Grina, preko producenta Aleksandra Korde, sve do raznih drugih, manje poznatih, pomoćnika i saradnika. Sam film je, naravno, mogao da bude proizvod mašte, ali cela priča je bila oblikovana uz pomoć znanja koja je samo insajder mogao da poseduje.

Međutim, sve bi to bila ona površinska, vidljiva, objašnjenja. Pažljivi istraživač, ako bi se upustio dublje u ispitivanje istorijske građe – koja je postepeno bivala sve šire dostupna, kroz poslednje tri decenije, kako su svi ključni učesnici ove priče napuštali ovaj svet – zapaziće niz gotovo frapantnih podudarnosti. Slažući jednu po jednu kockicu, polako će mu pred očima izlaziti jedan skoro neverovatan paradoks: Treći čovek sadrži određene likove, simbole, scene i dijaloge koji za običnog gledaoca svi mogu da budu plod fikcije, ali za profesionalca istovremeno sadrže i skrivena značenja. Film je – možda? – snimljen (i) kao svojevrsna tajna poruka, čiju su sadržinu mogli da razumeju samo oni kojima je bila upućena.

Ovaj tekst bavi se preispitivanjem argumenata za i protiv jedne takve hipoteze. Čitalac će sada poći sa nama na put, da dešifrujemo skrivene poruke Grahama Grina i da u tom procesu zajedno otkrijemo pravi identitet Trećeg čoveka.

II

Geografija i scenografija

austria österreich 2009 - the third man mnh - Buy Old Stamps of Austria at  todocoleccion - 190308548

Kada je 2009. godine obeležavana šezdeseta godišnjica Trećeg čoveka, austrijska pošta izdala je prigodnu poštansku marku, na kojoj je bio predstavljen originalni poster iz 1949. godine. Kao malo koje drugo kinematografsko ostvarenje, ovaj film je oblikovao imidž austrijske prestonice iz prvih posleratnih godina savezničke okupacije. Iako snimljen u američko-britanskoj koprodukciji gde su skoro svi glavni glumci bili Amerikanci (ovaj dualizam doveo je i do nekih manjih razlika između konačnih tekstova romana i scenarija), on je nekako takođe postao i “austrijski”. U Beču je 2005. otvoren i poseban muzej u kojem su izložene fotografije, dokumenti i druge memorabilije sa snimanja; organizuju se turistički obilasci kanalizacionih tunela u kojima su snimane završne scene; a u jednom od najstarijih gradskih pozorišta – Burg Kino na Opernringu – i dalje se, tri puta nedeljno, prikazuje Treći čovek, u salama koje su (bar do pandemije korone) stalno bile prepune uzbuđenih turista.

Zašto su – i turisti, ali i sami Austrijanci – formirali taj utisak o “austrijskom filmu”? Pre svega, zbog vizuelne autentičnosti samih lokacija u Beču na kojima je sniman, zatim zbog mnogo austrijskih glumaca u sporednim ulogama (jedan od njih – u ulozi hotelskog portira – bio je i čuvena pozorišna i filmska legenda, Paul Herbiger) koji su doprineli ukupnoj aromi filma, sekvenci na nemačkom koje nisu ni prevođene, ali i zbog muzike – prepoznatljivog zvuka citre Antona Karasa – koja se, kao zvučna nit, provlači kroz ključne scene. Ako je Treći čovek bio jedan od tipičnih predstavnika tzv. film noir, on je istovremeno postavio i njegov podžanr: Noir Autrichien.

Beč je u filmu predstavljen kao ne samo fizički, nego i duhovno razrušeno mesto; dekadentan grad; Sodoma poroka na Gomori ruševina; posleratna verzija one iste ničije zemlje koju smo već gledali u brojnim filmovima o Divljem zapadu; samo jedna u celom nizu graničnih karaula između dva sveta, ali ironijom sudbine postavljena tačno na ulice bivše imperijalne prestonice.

Graham Grin je, radeći na scenariju Trećeg čoveka, Beč posetio dva puta, 1948. godine: prvi put u zimu (12-13. februara) i drugi put početkom leta (10-30. juna). Za prvu od ovih poseta (koja se na kraju ispostavila kao značajnija) putnu dokumentaciju mu je pripremio, i sobu u hotelu “Saher” rezervisao, bivši pukovnik britanske obaveštajne službe SIS, Džozef Kordington, tada zaposlen u kompaniji London Films, producenta Aleksandra Korde. Ovde se ne radi o koincidenciji: Korda je već koristio ovu vezu za kontakt sa svojim bečkim partnerom Karlom Hartlom, vlasnikom Wien-Film uoči Drugog svetskog rata.

Za Grina, hotel “Saher” je bio idealno čvorište informacija, jer su tamo 1948. bile smeštene i Informativna služba i Političko odeljenje britanske okupacione administracije u Austriji: i jedna i druga raspolagale su osetljivim informacijama. Crveni bar u hotelu tako je Grinu mogao da obezbedi pristup informacijama iz prve ruke: stalna trvenja između zapadnih saveznika i Sovjeta za njega, na tom mestu, nisu mogla da ostanu tajna.

U Beču je za Grina bila zadužena Elizabet Montagju, (jedna vrlo koloritna osoba na čiji zanimljivi život ćemo se kasnije vratiti): pokupila je Grina na aerodromu, provela ga kroz sovjetsku okupacionu zonu, Centralno groblje i organizovala mu turu po tunelima gradske kanalizacije (gde će se posle snimati neke od kultnih scena u filmu). Od samog početka njihov odnos imao je jednu izrazito tajanstvenu glazuru: čak i pre nego što je stigao, Grin je telefonom dao instrukcije Elizabeti da iz Beča pošalje telegram njegovoj ženi Vivijen u London, kojim će joj najaviti njegov dolazak u Beč; u tom trenutku, on je još uvek bio u Brajtonu u Engleskoj. Kada je došao, više nijednu reč nisu progovorili o tom incidentu.

***

O svom boravku u Beču Grin je kasnije ostavio sledeće utiske:

“Sve što je ostalo, kako su dani suviše brzo prolazili, bili su delići fotogenične pozadine; ofucani orijentalni noćni klub; oficirski bar u Saheru (Korda je nekako uspeo da mi rezerviše sobu u hotelu koji je bio predviđen samo za oficire), male garderobe koje su formirale neku vrstu unutrašnjeg sela u starom Jozefštat pozorištu … ogromno groblje na kojem su električne bušilice bile potrebne da razbiju smrznutu zemlju tog februara. Dozvolio sam sebi ne više od dve nedelje u Beču pre sastanka sa prijateljem u Italiji, gde sam nameravao da napišem priču, ali koju priču?”

The Third Man filming location: Karlsplatz, Vienna, Austria

Elizabeta Montagu se kasnije sećala kako Grin nije bio zainteresovan za “romantični Beč prošlosti” već za “ratom iznuren i porušen grad sadašnjosti”: “Pričao bi sa svakim koga bi sreo, stalno u potrazi za temom oko koje bi izgradio svoju priču”. Jedan od važnih izvora bile su i britanske okupacione vlasti. Tako mu je mladi obaveštajni oficir, kapetan Čarls Bokler, pomenuo tzv. “kanalizacionu brigadu” (Kanalbrigade), posebno odeljenje bečke policije osnovano 1934. godine. U svojim belim pelerinama i teškim gumenim čizmama, ovi policajci su kasnije igrali zapaženu ulogu statista u završnoj sceni potere u Trećem čoveku. Za vreme njihovog zajedničkog obilaska bečke kanalizacije, Elizabeta je videla “užasne scene” velikih sivih pacova, obasjanih svetlošću baklji, koji su bili veličine “omanjih pasa”. Životinje su ranije bile uzgajane na farmama za proizvodnju krzna i za vreme ratnih razaranja pobegle su odatle. Svetlost baklji privlačila je pacove koji su počeli da prate svaki korak ove grupe:

“Nepotrebno je reći, čim smo konačno izašli na ulicu otrčali smo u najbliži kafe i na eks ispili po nekoliko čašica šnapsa.”

Grin je bio fasciniran ovim podzemnim lavirintom i odmah je rešio da od njega učini jednu od najvažnijih lokacija u filmu. U kasnije napisanom romanu on je (kao i za mnoga druga mesta) u tekst uključio i svoje lične utiske, ali i istraživanja koja je u međuvremenu uradio:

“Ljudi su ih koristili za vreme vazdušnih napada; neki od naših zatvorenika tamo su se krili i po dve godine. Dezerteri su ih koristili – i provalnici. Ako ste znali put, mogli ste da se pojavite bilo gde u gradu, izlazeći kroz neki šaht … Austrijanci su imali posebnu policiju koja je patrolirala kroz ove kanale.

Glavni kanal, širok kao pola Temze, prolazi ispod ogromnog ozidanog svoda i vodom ga hrane brojne pritoke: onde padaju kroz male vodopade sa viših nivoa, voda se prečišćava u padu, tako da je vazduh kužan samo u ovim sporednim kanalima. Glavni tok miriše sveže i slatko, sa ozonom koji stvara laku nesvesticu, i svuda u mraku čuje se zvuk vode koja teče i pada.”

***

Vienna, 1949. The Third Man. | The third man, Film stills, Dark city

Za vreme boravka u Beču, Grin se sreo sa još jednom zanimljivom osobom: Piter Smolet-Smolka tada je bio dopisnik londonskog Tajmsa (njih dvojica su se poznavala još iz ratnih dana, kada su obojica radila u britanskom Ministarstvu informacija) i na ovaj lik živopisne prošlosti (i budućnosti) takođe ćemo se kasnije vratiti. Ovde ćemo se zadržati na još jednoj kockici koju uklapamo u mozaik geografije filma: Grin i Smolet-Smolka su zajedno otišli u (tajni?) obilazak sovjetske okupacione zone u gradu. Ovu posetu pominje Grinov biograf Norman Šeri, dok Elizabeta, u svojim kasnijim sećanjima, navodi da su se njih dvojica ipak sreli samo jednom, u Smolkinoj vili u Jagdšlosgase (današnja Zelosgase) broj 27.

Posle tog sastanka, koji je trajao oko dva sata, Grin je izašao sa debelom fasciklom pod miškom: to je bio Smolkin rukopis za koji je je očekivao Grinovu pomoć da nađe izdavača. Elizabeta se seća da je njihov domaćin tada rekao nešto, otprilike, “Molim te nemoj ga izgubiti, ovo mi je jedini primerak”. Zanimljivo je da je, baš u Smolkinom rukopisu (koji mu je kasnije Elizabeta zaista vratila) Grin izgleda pronašao noseću ideju za zaplet u Trećem čoveku: priču o misterioznom čoveku iz podzemlja koji kontroliše crno tržište razređenog penicilina.

Kasnije, prilikom snimanja, Elizabeta nije sakrivala zabrinutost kada je uočila da su neke scene identične onima iz Smolkinog rukopisa. Grin ju je, međutim, umirio rečima da je “sa njim sve sređeno”. Smolkino očekivanje da će njegov rukopis biti štampan nije ispunjeno, ali je kasnije (24. jula 1948. godine) filmska produkcija sa njim potpisala ugovor na 210 funti sterlinga (nešto manje od deset hiljada evra danas) za usluge kao što su “savetovanje u toku izrade scenarija” i “pomoć u Beču u vezi produkcije”. Ovaj ugovor je, naravno, bio uslovljen Smolkinim odustajanjem da, bilo kada, pokrene pitanje autorskih prava nad tekstom scenarija. S obzirom na to da je Smolet-Smolka (čak i za današnje, a posebno za ono vreme) bio prilično bogat čovek, pitanje je koji je sve druge motive taj ugovor, kao neki smokvin list, pokrivao?

Sam Graham Grin, u svojim kasnijim memoarima, nikada nije pomenuo Smolkin doprinos (kao što, uostalom, nije ni Elizabetin) nastanku filma: za obe priče, i onu o crnom tržištu penicilina i onu o bečkoj kanalizaciji tvrdio je da je čuo u razgovorima sa kapetanom Boklerom. Međutim, pažljivi gledalac ipak može da uoči detalj u kojem Grin, tako se bar veruje, odaje mali, i dobro sakriveni, omaž Smolki: u sceni kada, po povratku sa groblja, britanski major Kalovej, izdaje naredbu svom vozaču, naredniku Pejnu: “Šmolka!”. U filmu, to je naziv male taverne u suterenu jedne zgrade u Kerntnerštrase, gde Kalovej vodi svog poznanika Martinsa na piće…

***

Konačno, zanimljiv momenat u istraživanju geografije filma, jeste i kretanje Grahama Grina po odlasku iz Beča. Činjenica da je on (posle februarske posete) otputovao u Rim baš preko Praga – od svih mogućih mesta – još je jedna indicija da se tada, tamo, događalo nešto čudno. Grin je, tobože, napravio ovo skretanje sa redovne trase samo zato što je “morao” da u italijansku prestonicu putuje preko čehoslovačke. Ovu “nenadanu priliku” on je iskoristio da se u Pragu sastane sa svojim (katoličkim) izdavačem i onda se, neočekivano, zatekao kao svedok komunističkog puča u gradu, 25. februara 1948. godine. O tim danima je, kasnije, pisao pomalo dvolično:

“Iste večeri kada sam napustio Beč pojavile su se glasine o komunističkom udaru, ali bio sam više zabrinut zbog velikog snega koji je naše poletanje odložio satima. Na istom letu bila su dva engleska dopisnika, jedan je radio za neku agenciju a drugi za BBC. Oni su mi rekli da putuju kako bi izveštavali o revoluciji. Revoluciji?”

Grinov biograf Šelden nije prihvatio ovo tumačenje i kasnije će ceo ovaj njegov put opisati kao obično pokriće za još jednu obaveštajnu operaciju. U svakom slučaju, jako malo je poznato o Grinovim aktivnostima za nedelju dana, koliko je ostao u Pragu. On sam je opisao samo dva sastanka sa izdavačem, kao i jednu posetu udruženju književnika, gde je bio “jedini književnik koji se mogao videti“. Škotski pesnik Edvin Mur, koji je takođe bio prisutan u Čehoslovačkoj u to vreme, u svojim memoarima je naveo kako se Grin pojavio na književnoj večeri u društu “komunističkog člana PEN kluba“. Spolja se čula buka sa nekog od brojnih komunističkih mitinga koji su se tih dana održavali u Pragu, što je Mura podstaklo da provokativno upita zašto je dozvoljeno ponovo vikati: “Zig Hajl”. U svakom slučaju, bar jedna epizoda iz Grinovog boravka u Čehoslovačkoj imala je nepogrešivu aromu špijunske misije. U jednoj knjižari u praškom Starom gradu, njemu je neznanac uručio cedulju iz koje je – po njegovim sopstvenim rečima – saznao:

“…kako će me neko odvesti da se vidim sa jednim katoličkim poslanikom koji se krio. Mislio sam da mu je potrebna pomoć za bekstvo i u džepu sam poneo gotov novac u različitim valutama, ali mi je objasnio da mu takva pomoć nije potrebna – on je jednostavno mislio da će me situacija interesovati, jer sam napisao knjigu Moć i slava…”

III

Duh vremena

U najboljoj tradiciji film noir, i u Trećem čoveku je kontekst, zapravo sve, tako da film sadrži mnogo više skrivene simbolike od običnog trilera. Jedan specifičan duh vremena, onog posle tek završenog Drugog svetskog rata, nadvija se nad celom ovom pričom. Taj duh vremena utiče čak na način na koji je snimljen, sa bombardovanim zgradama i ruševinama u pozadini, i iskošenim uglovima kamere koji dominiraju u gotovo svakoj sceni. On takođe utiče i na centralnu tačku u narativu, sa kombinacijom ozbiljnih filozofskih poruka o dobru i zlu, prijateljstvu i dužnosti, i onih drugih, o oportunizmu, korupciji, crnoj berzi i kriminalu, koji cvetaju po završetku rata.

U junu 1948. godine, Graham Grin je bio u Beču po drugi put u šest meseci; ovog puta je ostao dvadeset dana (od 10. do 30. juna): “Duge noći, teška pijanstva, teško pisanje” – tako je ovaj boravak opisao njegov biograf Šeri. Međutim, ovog puta je sa sobom poveo i kasnijeg režisera filma, Kerola Rida, koga je proveo gradom. Tada su zajedno prošli kroz dvadesetak lokacija predviđenih za snimanje, a potom u Ridovoj sobi pregledali scenario predviđen za svaku od njih. U nekoliko meseci koji su prošli u međuvremenu, gradske vlasti Beča su već uklonile veliki deo ruševina koje su bile tamo u zimu i Grin je svog režisera ubeđivao:

Ali, budi siguran da je Beč bio baš takav – pre tri meseca.

Opis posleratnog Beča kojim je Grin počeo scenario (i kasniji roman) bio je mračno realističan:

Nisam poznavao Beč između ratova, a suviše sam mlad da bih pamtio stari Beč sa Štrausovom muzikom i njegovom lažnom, lakom ljupkošću; za mene je on samo grad nimalo dostojanstvenih ruševina, koje su tog februarskog dana pretvorene u velike ledenjake snega i leda. Dunav je bio tmuran, ravna kaljava reka, koja je tekla daleko odavde preko drugog becirka, ruske zone, gde je Prater ležao smrvljen i napušten i pun korova, i samo se Veliki Točak polako okretao iznad temelja vrteški kao iznad napuštenih žrvnjeva, iznad zarđalog gvožđa uništenih tenkova koje niko nije uklonio i korova ogolelog od mraza na mestima gde je sneg bio tanak.

Međutim, sredinom 1948. godine Beč nije samo ležao u fizičkim ruševinama: on je, sve više, postajao locus jednog složenog geopolitičkog konflikta. Hladni rat je ulazio u kompleksnu i osetljivu fazu: u februaru je čehoslovačka vlada zbačena u komunističkom puču, organizovanom uz pomoć sovjetskih tajnih službi; nešto kasnije, potpunu autokratsku vlast uspostavila je i komunistička partija u Mađarskoj. Sledeća kritična tačka na karti postao je Zapadni Berlin, koji se nalazio pod sovjetskom kopnenom blokadom od 24. juna i zapadni saveznici su morali da ga snabdevaju vazdušnim mostom punih petnaest meseci. U Grčkoj je besneo građanski rat, Italija u kojoj su prvi posleratni izbori održani u aprilu, bila je na ivici. Informbiro je u junu otpočeo kampanju pritisaka na Jugoslaviju, koja je u pet sledećih godina uključila ekonomsku blokadu, pretnje vojnom intervencijom, brojne granične incidente, političku i propagandnu agresiju.

Ovi brojni grčevi na širokom prostoru Evrope, od Baltičkog do Egejskog mora, bili su posebno osetni u posleratnoj Austriji: to je bio prostor na kojem su se dva suprotstavljena bloka direktno suočavala jedan sa drugim. Pregovori o ponovnom uspostavljanju suvereniteta Austrije – kasnijem Državnom ugovoru – odavno su bili zapali u ćorsokak i za vreme Berlinske krize Sovjeti su jedno vreme blokirali i kopneni pristup zapadnim okupacionim zonama u Beču. Opasnost da će zemlja – kao Nemačka – biti konačno podeljena bila je sasvim realna, baš kao i rizik da će komunistička partija Austrije – kao što se to desilo u Čehoslovačkoj – uz pomoć Sovjeta preuzeti vlast. Ta stranka je 1948. imala između 150.000 i 170.000 članova i učestvovala je u institucijama državne vlasti sve do 1947. godine kada je njen poslednji ministar podneo ostavku. Sve do decembra 1945. godine, austrijski komunistički političar Franc Honer bio je državni sekretar za unutrašnje poslove u tadašnjoj privremenoj vladi, koji je zadužio još jednog člana te stranke, Hajnriha Dirmajera, za reorganizaciju državne policije, što je značilo da je ključna komponenta bezbednosnog aparata Austrije bila pod komunističkom kontrolom, sve dok Dirmajer nije prinuđen na ostavku, 1947. godine.

U međuvremenu, neobjavljeni tajni rat besneo je između obaveštajnih službi Zapada i Istoka. Beč, Salcburg i čitava Austrija postali su, za samo nekoliko godina po završetku rata, i u potpunoj disproporciji sa veličinom i značajom zemlje, međunarodni centar i slobodan prostor za agente, informatore, provokatore i špijune. U tom smislu, Beč je pružao jedinstvene mogućnoste za špijune kako Istoka, tako i Zapada. Oficir KGB koji je kasnije prebegao na Zapad, Petar Derjabin, opisao je 1959. godine u svojim sećanjima ovo vreme na sledeći način:

“U Beču je relativna labavost okupacione šeme, u poređenju sa rigidnim demarkacijama sektora u Berlinu, nudila plodno tle za kontakte sovjetskih građana sa Zapadom. Špijunaža i kontrašpijunaža su cvetale, a sve je postajalo još komplikovanije zbog lakoće sa kojom je tako mnogo lokalnog stanovništva ulazilo u agentske ili obaveštajne odnose.”

Lokalni informatori – mnogi među njima istočnoevropske izbeglice i sovjetski vojni dezerteri, kao i mnogi nevini ljudi jednostavno osumnjičeni da su špijuni – bili su prve žrtve na obaveštajnom frontu Hladnog rata. U 1948. godini, u kojoj je sniman Treći čovek, sovjetska obaveštajna služba i njeni austrijski saveznici su kidnapovali u proseku po tri čoveka svakog dana. Ukupan broj žrtava takvih kidnapovanja, između 1946. i 1948. godine procenjuje se između 450 i 800. Naravno da to nije bila jednostrana aktivnost; kao što je primetio veteran CIA, Džems Milano:

“Amerikanci nimalo nisu bili gadljivi na otimanje ljudi u sovjetskoj zoni i njihovo prebacivanje na Zapad.”

Ovakva situacija sa bezakonjem dovela je do toga da se o Beču sve više govorilo kao o “streljani, zbog čestog pribegavanja nasilju u vođenju operacija tamo”, kako je rekao tadašnji šef stanice CIA u Beču, Per de Silva. Još jedan Amerikanac upoznat sa detaljima te situacije, agent CIA Vilijem Hud, u svojim memoarima, objavljenim 1982 godine, nazvao je Beč “obaveštajnim bojnim poljem“. I na sovjetskoj strani, austrijska prestonica predstavljala je krajem četrdesetih godina prošlog veka veliki operativni izazov. Služba je smatrana toliko teškom da su oficiri Crvene armije (uključujući i one u elitnom kontraobaveštajnom odeljenju SMERSH) dobijali dva odmora od po četrdeset pet dana, svake godine.

Neki od najpoznatijih slučajeva kidnapovanja uključivali su Margaretu Otilinger, visokog funkcionera u Ministarstvu za državnu imovinu i ekonomsko planiranje (Bundesministerium für Vermögenssicherung und Wirtschaftsplanung), podsekretara Paula Kačera, detektiva Antona Mareka i njegovog saradnika Franca Kiridusa. Poslednja dvojica bili su ključni kadrovi u tzv. Grupi pet, nekoj vrsti privatne obaveštajne službe socijaldemokratskog ministra policije, Oskara Helmera. Oni su bili uključeni u saslušavanje izbeglica iz Istočnog bloka i prenošenje tih informacija zapadnim obaveštajnim službama. To je dovelo do njihovog kidnapovanja i deportacije u Sovjetski Savez, odakle su oslobođeni tek 1955. godine.

U tom smislu, scene sa crnim limuzinama i poterama koje se pojavljuju u Trećem čoveku potpuno odražavaju stvarnu atmosferu u gradu u to vreme – ponekad čak i na previše autentičan način, zbog čega je, u konačnoj verziji scenarija, promenjena prvobitna Grinova zamisao po kojoj je glavni ženski lik u filmu, češka emigrantkinja (igra je Aida Vali) trebalo da bude kidnapovana. Ovaj “savršeno mogući incident u Beču” bio je eliminisan u prilično kasnoj fazi, kako je Grin napisao u predgovoru svom romanu. Sama epizoda je ionako bila sporedna u odnosu na ključni tok zapleta:

“… i pretila je da film pretvori u propagandističku sliku. Nismo imali želju da podstičemo političke emocije gledalaca; hteli smo da ih zabavimo, da ih malo uplašimo, i da ih nasmejemo.”

Grin se, međutim, nije uzdržavao od ulaženja u ove detalje u romanesknoj verziji (za razliku od filmske) i odmah je, u predgovoru, naveo neke specifične incidente o kojima je, kako se pretpostavlja, čuo u vreme kada je radio na tekstu:

Noću je najbolje da se čovek drži Inerštata ili zone triju sila, mada se i tamo dešavaju kidnapovanja – ponekad nam se činilo da su to potpuno besmislena kidnapovanja – čije su žrtve bile jedna Ukrajinka bez pasoša, jedan stranac koji je prešao godine kad može za bilo šta da bude koristan, i ponekad, naravno, neki tehničar ili izdajica.”

Na drugom mestu, Grin piše zamišljeno:

“Ima puno komedije u ovakvim situacijama, ako niste neposredno zainteresovani. Potreban vam je kontekst srednjoevropskog terora, oca koji je bio na gubitničkoj strani, scene pretresa kuća, iščezavanja ljudi, pre nego što bi strah nadjačao komediju.”

***

Tri godine po završetku rata, čitava društvena struktura bila je još u ruševinama (ne samo fizičkim), usled nestašica, nedostatka mogućnosti, nerešenih pitanja vlasništva i sam proces ponovnog formiranja identiteta bio je tek počeo. U isto vreme, rad na denacifikaciji i sudskom gonjenju nacističkih zločinaca, koji je na početku vođen sa entuzijazmom, ozbiljno je zaustavljen sa amnestijom datom “najlakšim prekršiocima” u 1947. godini. Rezultat je bila jedna haotična društvena atmosfera u kojoj su razni avanturisti, doušnici i crnoberzijanci naprosto cvetali.

Ovaj milje je široko iskorišćen u Trećem čoveku. Kada je reč o crnoj berzi, njeni centri bili su u Reselsparku i na Našmarktu, uz bečku reku, “gde su se apsurdni likovi podizali do milionera i, ne retko, dovozili u luksuznim limuzinama“. Još od juna 1945. godine, u crnu berzu je, aktivno, bila uključena i Crvena armija. Vojnici su eksproprisali hranu na selu i menjali je za odeću, satove i nakit po gradovima. Šverceri su uvek bili pri ruci, kao poslovni partneri. Njihove saradničke mreže u podzemlju bile su dodatno angažovane za razne prljave poslove, kao što je kidnapovanje, ili su njihovi pripadnici bili regrutovani za doušnike.

Na takve usluge, skoro uzgred, aludira i sam Hari Lajm u filmu: on tvrdi da je bezbedan u sovjetskom sektoru, “sve dok oni mogu da imaju koristi od mene”. Kakve tačno koristi, u filmu se dalje ne elaborira, ali tu tezu zato posredno razrađuje Grin u romanu, kroz Harijeve rečenice:

“Cena življenja u ovoj zoni je … usluga. Ja moram da im dam nešto malo informacija, tu i tamo.”

Tek od septembra 1949. godine, kada je Treći čovek već odavno bio snimljen, kontraobaveštajni korpus američkih okupacionih snaga u Austriji počeo je odlučnije operacije protiv organizovanog kriminala povezanog sa sovjetskim obaveštajcima. Akcije su bile posebno usmerene na tzv. bandu Bena Bluma, koja je skoro svakog meseca u Lincu, Salcburgu i Beču kidnapovala izbeglice iz istočnog bloka i sovjetske dezertere (crni ševroleti, koje je koristila za takve akcije postali su njen zaštitni znak). Na čelu ove bande nalazio se bugarski državljanin, Nikolaj Borisov (rođen oko 1910. godine), “nepouzdani gorostas od preko sto kilograma, sa crnim brčićem iznad gornje usne i stalnim prodornim pogledom” koji je, oko 1947. godine, svoje aktivnosti prebacio u Beč.

Tu je napravio bogatstvo tako što je sa sovjetskim okupacionim vlastima dogovorio monopol na transport kamiona švercovanih cigareta od mađarske granice, kroz sovjetsku zonu, do Beča. Prema novinskim izveštajima iz tog vremena, cela ova švercerska operacija nanela je štetu od oko sto miliona austrijskih šilinga (današnjih osamdeset miliona evra), u vreme kada su američke i britanske cigarete služile kao neformalno sredstvo plaćanja u nestabilnoj posleratnoj ekonomiji.

U zamenu za odrešene ruke u švercu cigareta, banda Bena Bluma je prihvatila obavezu da u američkim zonama u zapadnoj Austriji i Beču obavlja otmice i “isporuči svakog meseca živo najmanje jedno lice koje traže Sovjeti”; u praksi, za prvih devet meseci 1949. godine ukupno trideset kidnapovanja pripisivalo se ovoj bandi.

Da li je možda baš Nikolaj Borisov (a.k.a. Beno Blum) bio na umu Grahama Grina kada je, za svog fiktivnog junaka Harija Lajma, napisao sledeću rečenicu: “On je bio najgori crnoberzijanac koji je ikad zarađivao svoj prljavi novac u ovom gradu”? Ako je tako, onda je Hari Lajm kompozitni lik, sastavljen od osobina najmanje dvojice stvarnih ljudi, i onda baš taj detalj – romaneskna kombinacija njihovih osobina – može da nam pomogne u dešifrovanju tajne poruke filma, čime ćemo se baviti u odeljku V.

U svakom slučaju, moguće je da su Blumove aktivnosti već bile predmet razgovora među zapadnim obaveštajcima već za vreme Grinovih poseta Beču u prvoj polovini 1948. godine, i da je on bio u prilici da učestvuje u nekim od tih razgovora. Međutim, činjenica je da je aktivnost bande dostigla klimaks tek posle bečke premijere filma (1950) kada se njom bavio i članak u časopisu Colliers, objavljen pod zanimljivim naslovom: “Priča iz Trećeg čoveka bila je istinita”:

“Dole u zadimljenim dubinama Kazina Orijental, gde su snimane neke scene iz noćnog kluba, svirač na citri voli da prebira po žicama temu Harija Lajma. Pomislili biste da se nalazite na snimanju filma. Ali likovi po sali su mnogo mračnija banda nego ona Lajmova. Penicilin nije njihov reket. Oni trguju tajnama i prljavim poslom Hladnog rata – špijunažom, otmicama i smrću.”

Kao i Lajm u filmu, i Blum je u stvarnosti živeo nedodirljivim životom na ivici sovjetske okupacione zone, ali samo onoliko dugo koliko je bio koristan svojim ruskim zaštitnicima. Njegov svet počeo je da se ruši početkom 1950. godine, kada je jedan od njegovih timova bio uhvaćen na delu; ubrzo zatim, još neki pripadnici bande su uhapšeni. Ono što je bilo još gore po njega, bilo je otkrivanje njegovih tesnih veza sa sovjetskim Ministarstvom državne bezbednosti (MGB, od 1954. godine KGB); dve osobe zadužene za njega – kapetani MGB Jozef Bjelav i Nikolaj Orlov – bile su tada javno imenovane: obojica su, neko vreme, živela na adresi koja je služila i za jedan od “centralnih biroa” bande. Da bi u austrijskoj javnosti ova afera bila nekako zataškana, Blum je uhapšen od strane od strane sovjetske vojne policije, da bi odmah zatim usledio njegov neobjašnjiv beg iz zatvora, 18. februara 1950.

Blum se sakriva u Beču, gde američki kontraobaveštajci počinju intenzivnu potragu. 2. aprila 1950. godine – ironijom sudbine, samo par nedelja posle premijere Trećeg čoveka u bečkim bioskopima – dva austrijska policajca uspevaju da lociraju Bluma u jednom stanu u Talhajmergase 7, nakon što je jedan njegov rođak odao skrovište američkim obaveštajcima. Blum je uspeo da iznenadi jednog agenta i otme mu pištolj iz ruke, ali ovaj prstom blokira udarnu iglu. Za to vreme ga je drugi agent pažljivo nanišanio, čime se završila bečka i životna avantura Nikolaja Borisova – opet, ironijom sudbine, na način ne toliko različit od sudbine Harija Lajma u bečkoj kanalizaciji.

IV

Dramatis personae

Sad kad smo razmotrili prva dva elementa konteksta – prostor i vreme – u kojem je nastao Treći čovek, zadržaćemo se malo na trećem: učesnicima. Gotovo da u celoj istoriji kinematografije ne postoji drugi film u čijem je nastanku učestvovao tako veliki broj ljudi čija je prošlost (i budućnost) bila, direktno ili indirektno, tako mnogo, tako dugo i tako duboko povezana sa tajnim službama, često i više zemalja odjednom.

Sama ideja da se ovaj film snimi, i to baš u Beču, nastaje pred Božić 1947. godine, na zanimljivoj večeri trojice ljudi u jednom londonskom klubu: jedan gost (budući producent, Aleksandar Korda), žali se da ima veći iznos novca u okupiranoj Austriji (prikupljen od autorskih prava na njegove predratne filmove prikazivane za vreme nacističke okupacije); s obzirom na tada važeće restrikcije deviznih transfera, nije mogao da ga iznese iz te zemlje; jedini način da filmski producent korisno upotrebi taj novac bio je da ga potroši u samoj Austriji – odnosno da snimi film.

U toku razgovora, drugi gost – bivši Čerčilov ministar informisanja, Brendan Braken – sugeriše kako bi najbolji čovek za organizaciju tog posla na terenu, u Beču, bio njegov ratni saradnik, a tada ponovo novinar, Piter Smolet-Smolka. Treći gost – Smolet-Smolka – za pisca scenarija predlaže prijatelja sve trojice, Grahama Grina, a onda svi zajedno zaključuju da bi o smušenom Grinu, poslovično nesposobnom da uređuje svoj život, brigu u razrušenoj austrijskoj prestonici trebalo da vodi još jedna zajednička saradnica i nadasve praktična žena – već pomenuta Elizabeta Montagju. Tako je, za svega par sati, dogovoreno jezgro buduće filmske ekipe. O glumcima, režiserima, kamermanima, toncima i rasvetljivačima moglo se razmišljati i kasnije.

Hajde da sada ukratko pogledamo ko su bili svi ovi ljudi?

Greene in 1939

Pođimo prvo od autora scenarija: Graham Grin (1904-1991) ostao je zapamćen u svetu književnosti prvenstveno po svojim romanima koji su čitaocu približili misteriozni svet tajnih službi i međunarodne špijunaže: Čovek iznutra (1929), Voz za Istanbul (1932), Poverljivi agent (1939), Ministarstvo straha (1943), Tihi Amerikanac (1955), Naš čovek u Havani (1958), Ljudski faktor (1978). Ipak, većina književnih kritičara i danas se slaže da je vrhunac njegovog opusa – za koji je 1966. i 1967. bio u užem izboru za Nobelovu nagradu za književnost – bio baš Treći čovek.

Grin je, barem zvanično, za britansku obaveštajnu službu MI6 radio relativno kratko: regrutovan je 1941. godine (brojna predratna putovanja, u Liberiju i Meksiko, preporučila su ga za taj posao a garancije je dala njegova sestra koja je ceo svoj radni vek provela u tajnoj službi), bio je raspoređen na dužnost u britanskoj afričkoj koloniji Sijera Leone, a dao je otkaz već – ispostaviće se kasnije simboličnog – 9. maja 1944. godine. Zašto su te tri Grinove ratne godine bitne za ovu priču? I kako je nekome na tako osetljivom mestu moglo da padne na pamet da, usred rata – i to onog rata – da otkaz? Koliko su odgovori na ova dva pitanja povezani sa činjenicom da je Grinov neposredni rukovodilac u MI6 bila još jedna obaveštajna legenda dvadesetog veka, čovek sa kojim će kasnije ostati u jako složenim vezama sve do njegove smrti – Kim Filbi?

Graham Grin je i sam bio kompleksna i duboko kontroverzna ličnost: ateista u mladosti, od 1922. godine nekoliko godina i zvanično član Komunističke partije Velike Britanije, prešao je u katoličanstvo 1927. godine, jer je to bio uslov da zaključi brak sa svojom prvom ženom, Vivijen Dajrel-Brauning. Jedno vreme je pisao i tzv. katoličku prozu: Stena u Brajtonu (1938), Moć i slava (1940), Srce stvari (1948), Kraj ljubavne priče (1951), i za to vreme polako duhovno sazreva u – kako je sam sebe opisao – katoličkog agnostika. 1953. godine vatikanska Kongregacija za doktrinu vere obavestila je Grina da njegov roman Moć i slava “narušava reputaciju sveštenstva”, ali kasnije, šezdesetih, u privatnoj audijenciji papa Pavle VI mu kaže da bi “iako delovi njegovih romana mogli da uvrede neke katolike, on trebalo da ignoriše kritike”.

U međuvremenu, Grin obilazi Kubu pred kraj Batistinog režima, 1957. godine i tamo igra čak sporednu ulogu u pripremama revolucije, prenoseći – kao tajni kurir – toplu odeću ustanicima u brdima. Celu tu kubansku avanturu završava par decenija kasnije, noseći nazad u Evropu umetničku sliku koju je naslikao Fidel Kastro – privatni poklon posle jednog susreta njih dvojice – koja će krasiti zidove Grinove kuće u Francuskoj poslednjih godina njegovog života. Kraj pedesetih i šezdesete godine su vreme kada Graham Grin prolazi kroz još jednu od brojnih vrednosnih, filozofskih i ideoloških konverzija u svom životu: uoči i za vreme Vijetnamskog rata, postaje sve kritičniji prema američkoj spoljnoj politici, i to je očigledno već iz njegovog romana “Naš čovek u Havani”.

Prethodno, Grin napušta svoju prvu ženu (od koje se, zbog strogih katoličkih pravila, nikada formalno neće razvesti), ulazi u aferu sa Katarinom Valston, ženom britanskog političara i budućeg lorda, koja će trajati celih pet godina (i koju će opisati u svojoj knjizi Kraj ljubavne priče), a potom postaje žrtva jednog finansijskog špekulanta, zbog kojeg će 1966. morati da (ispostaviće se, zauvek) napusti Britaniju. Poslednjih dvadeset pet godina provodi između Azurne obale i Veveja u Švajcarskoj (gde se druži sa Čarli Čaplinom). U tim decenijama, on živi sa još jednom ženom, svojom starom prijateljicom, francuskom književnicom Ivon Kloet. Vreme koje su proveli zajedno ona će kasnije opisati u knjizi svojih memoara kojom se, otprilike, i završava građa o burnom i zanimljivom životu Grahama Grina.

Graham Grin umro je 1991. godine, od leukemije, i sahranjen je u gradiću Korse u Švajcarskoj. Večiti stranac koji nikada nije imao manjak vizitkarti, gorko ciničan moralni relativista, salonski komunista i pobožni katolik, antiimperijalistički krstaš i postkolonijalni parazit, preljubnik čitavog života – Graham Grin je imao više lica nego što je, verovatno, i sam bio svestan. Često je patio od maničnih depresija (tri decenije posle njegove smrti neki veruju i da se radilo i bipolarnom poremećaju) i imao je običaj da kaže:

“U odnosima među ljudima, ljubaznost i laži vrednije su od hiljadu istina.”

To je, ukratko, portret čoveka u čijoj je glavi stvoren zaplet Trećeg čoveka.

***

Alexander Korda - Wikipedia

A producent ovog filma bio je još jedan vanserijski lik: Aleksandar Korda (1893-1956), rođen u porodici mađarskih Jevreja u tadašnjoj Austro-Ugarskoj kao Šandor Laslo Kelner. Učesnik i snimatelj mađarske boljševičke revolucije Bele Kuna 1919. godine, zatvorenik bele reakcije, emigrant i antifašista, bio je u toku života i scenarista, i režiser i producent. Postao je prvi sineasta koji je za svoj rad u Velikoj Britaniji nagrađen plemićkom titulom: kralj Džordž VI proglasio ga je 1942. vitezom “za pomoć njegovoj novoj domovini u ratu”. A kakva je to bila pomoć?

Kordine veze sa anglo-američkim obaveštajnim službama bile su, na mnogo načina, mnogo duže, kompleksnije i dublje od Grinovih. Kao éminence grise cele jedne ere britanskog filma, Korda je, samo u deceniji između 1935. i 1945. godine čak dvadeset četiri puta prešao Atlantik, skoro uvek sa prikrivenim obaveštajnim zadacima. Lokacije na kojima je pre rata snimao u Nemačkoj preko njega su uvek bile dostupne i britanskim agentima radi izviđanja, a snimanja koja je radio u severnoj Africi pomogla su Saveznicima da uvežbavaju iskrcavanje u Normandiji. U Austriji, Kordin partner Karl Hartl postao je direktor Wien-Film odmah posle Anšlusa 1938. godine; ova kompanija služila je kao paravan za obaveštajne aktivnosti MI6 u Austriji i bila je jedna od retkih takvih struktura u Hitlerovoj “evropskoj tvrđavi”, koju nacisti nikada nisu uspeli da otkriju.

Videli smo da je sama ideja o snimanju “Trećeg čoveka” nastala kao posledica zanimljivog sticaja okolnosti: Kordin novac, prikupljen od autorskih honorara, koji je morao da bude potrošen u Austriji; dvostruke veze Smoleta-Smolke sa Zapadom i Istokom; fascinacija Grahama Grina misterioznim pričama sa egzotičnih tačaka na Zemljinom šaru; avanturistički duh Elizabete Montagju. Sve se to preseklo u Beču. Film, naravno, ne bi mogao da nastane (ili, barem, da postane ono što je na kraju postao) bez legendarnog Orsona Velsa, što je u celu ovu priču ubacilo još jedan momenat: američku koprodukciju.

Postoji jedna bizarna anegdota, o kojoj nam je trag ostavio baš Orson Vels: otprilike dve godine nakon što je Treći čovek snimljen, Korda i američki ko-producent Dejvid Selznik ćaskaju, u Velsovom prisustvu. Tom prilikom Korda, pogođen činjenicom da filmski svet glavne zasluge sve više pripisuje Selzniku, kaže:

“Dejvide, samo se nadam da ćeš ti umreti pre mene. Mrzim pomisao da bi se prikradao mom grobu i izbrisao mi ime sa spomenika.”

Samo četiri godine kasnije, ova pomalo bizarna rečenica pokazala se proročanskom: Aleksandar Korda, režiser filmova Privatni život Henrija VIII (1933), Rembrant (1936) i Bagdadski lopov (1940), producent Ane Karenjine i Trećeg čoveka, umire iznenada, od srčanog udara, u Londonu, 1956.

***

Elizabeth Susan Douglas-Scott-Montagu.jpg

Elizabeta Montagju, od 1962. Elizabeta Varli (1909-2002), asistent produkcije na snimanju Trećeg čoveka, druga ćerka lorda Montagjua (i, preko vojvode od Monmauta, direktan potomak engleskog kralja Čarlsa II Stjuarta, iz jedne od njegovih brojnih vanbračnih veza) bila je takođe osoba sa bogatim obaveštajnim iskustvom, ali i jakim avanturističkim crtama.

Posle glumačke karijere u pozorištima na londonskom Vest Endu, jedno vreme je lična asistentkinja italijanskog dirigenta Artura Toskaninija dok u Londonu diriguje muzičkim festivalom BBC-ja, sredinom tridesetih godina prošlog veka; posle je proputovala Evropom, studirala klavir u Švajcarskoj, a kada je u nemačkom konzulatu u Sent Galenu, gde aplicira za vizu, pitaju za “rasno poreklo” – ceo sadržaj pisaćeg stola (na kojem se nalazi i uramljeni portret Adolfa Hitlera) – ljuto baca na pod. Umesto vize, dobija počasno mesto na crnoj listi Gestapoa.

Sa početkom Drugog svetskog rata, Elizabeta se javlja u dobrovoljce, odlazi u Francusku i vozi ambulantna kola na frontu. Kada se njena jedinica povlači za Bordo, odbija da ode i jedno vreme se u kući prijateljice krije od Nemaca, da bi – praktično u poslednji čas – uhvatila voz za neutralnu Švajcarsku. U toku puta primetila je da se nalazi pod prismotrom agenata Gestapoa i na narednoj stanici uspeva da im pobegne, krijući se ispod kutija u automobilu dva francuska trgovca koje je upoznala u vozu.

U Švajcarskoj, Elizabeta radi u političko-obaveštajnom odeljenju britanske ambasade u Bernu: prevodi razne materijale sa nemačkog. Prva je prevela informacije agenata iz Poljske o onome što se događa u nacističkom koncentracionom logoru Treblinka. Pred kraj rata je jedno vreme i sekretarica šefa američkog obaveštajnog punkta u Cirihu, čuvenog Alensa Dalsa, budućeg direktora CIA.

Po završetku rata, Elizabeta se zapošljava u kompaniji London Films Aleksandra Korde; kao njegov emisar, dobije zadatak da u Srednjoj Evropi obnovi ili ponovo uspostavi njegove stare kontakte u filmskoj industriji. Neposredno pred put, najpre za Prag a potom za Beč, dobija telegram od Korde, koji joj najavljuje Grinov skori dolazak u austrijsku prestonicu. Poveren joj je zadatak da pisca sačeka na aerodromu i pomaže mu kao prevodilac, vodič, organizator kontakata i – ako bude zatrebalo – telohranitelj.

Elizabeta je, videli smo to već, odigrala ključnu ulogu u povezivanju Grina sa nekoliko zanimljivih ljudi iz okupacione administracije i obaveštajnog sveta Beča, uključujući tu i susret sa Piterom Smoletom-Smolkom, još jednim Austrijancem, emigrantom i obaveštajcem, učesnikom londonske večere.

Bivša ljubavnica italijanske pijanistkinje Renate Borgati udala se 1962. za britanskog pukovnika Artura Varlija, zajedno sa njim se okušala u poslovima reklame i propagande, a za svoju dušu bavila kampanjom za nuklearno razoružanje. Umrla je 2002. godine u Londonu, a o njenom životu je 2015. godine snimljen film: “Častan pobunjenik”.

***

Image

Piter Smolet-Smolka, rođen kao Hans Peter Smolka u Beču (1912-1980), došao je u Britaniju prvi put 1930. godine, kao osamnaestogodišnji student i honorarni dopisnik austrijskog lista Der Tag. Prilikom drugog dolaska, 1933. godine, predstavlja se kao dopisnik desničarskog Neue Freue Presse. Naturalizovani britanski građanin postaje 1938. godine, kada svoje nemačko ime Hans Peter menja u englesko Hari Piter, a austrijsko prezime Smolka anglicizira u Smollett.

Po izbijanju Drugog svetskog rata, Smolet-Smolka se zapošljava u britanskom Ministarstvu informacija, a njegovi kontakti i glasine o njemu po prvi put bivaju predmet istrage tajnih službi. U jednom od izveštaja iz 1940. godine, sačuvanih u arhivama navodi se:

“Otkad se zaposlio u Ministarstvu informacija, skrenuta nam je u nekoliko navrata pažnja na njega, kao na mogući izvor curenja određenih informacija, ali iako su istrage pokazale da je zauzimao položaj na kojem je imao pristup velikom broju poverljivih podataka i iako je bio centar grupe izbeglica iz neprijateljskih zemalja, bilo je nemoguće da dođemo do bilo kakvih konkretnih dokaza da radi protiv interesa naše zemlje.”

Zahvaljujući dobrom ličnom odnosu sa Čerčilovim ministrom informacija, Brendanom Brakenom, Smolet-Smolka je čak unapređen – za šefa ruskog odeljenja u ministarstvu; od početka Operacije Barbarosa, 22. juna 1941. godine zadužen je za organizovanje pro-sovjetske propagande: diskreditovanjem javnih kritika koje su u britanskoj javnosti postojale prema komunističkoj Rusiji, ratni savez protiv Trećeg Rajha bio bi bolje prihvaćen. Četiri dana posle invazije Normandije – 10. juna 1944. godine – od kralja Džordža VI dobija i orden Reda britanske imperije.

Uprkos svemu tome, Smolet-Smolka je nastavio da bude predmet istraga britanskih tajnih službi u toku celog rata; nijedna od njih, međutim, nije uspela da ukaže na bilo šta više od običnih sumnji. Oficir MI5 koji je na njegovom dosijeu radio 1942. ostavio nam je u arhivi sledeći zaključak:

“Smolet je isuviše zainteresovan za svoju sopstvenu dobrobit da bi se opredelio za bilo koju stranu, sve dok ne bi bio siguran da je ona pobednička.”

A naredne, 1943. godine, pošto su vojni savetnici Ministarstva informacija i dalje bili zabrinuti bezbednosnim rizicima koji su se nadvijali nad njihovim šefom ruskog odeljenja, zatražena je još jedna istraga; oficir koji je radio na njoj zaključio je da:

“… iako mi nemamo ništa protiv njega (Smoleta-Smolke – prim. ZČ) sa bezbednosne tačke gledišta, on već na prvi pogled izgleda kao najnepogodnija osoba za položaj koji trenutno zauzima. On je austrijski Jevrejin, trideset godina star, ne izgleda da ima ikakvo posebno znanje o Rusiji, iako je najverovatnije bio u nekoliko kratkih poseta tamo. On ima mnogo poznanika u ovoj zemlji među austrijskim izbeglicama i izgleda verovatno da je, čak i ako nije komunista, u najmanju ruku simpatizer ovog pokreta. Želim da istaknem, međutim, da ako se namerava uklanjanje Smoleta sa njegovog sadašnjeg položaja, primedbe na njegov račun mogu biti istaknute samo iz čisto ličnih razloga. Ne postoje dokazi u našim arhivama koji bi mogli da opravdaju njegovo uklanjanje.”

Čim se Drugi svetski rat završio, Smolet-Smolka napušta Britaniju: odlazi za Beč, kao novinar, najpre Dejli Ekspresa, a potom srednjoevropski dopisnik londonskog Tajmsa. Taj period njegovog života je interesantan: luksuznu vilu i fabrike koju su nacisti oduzeli njegovoj porodici (“arijanizovali”) sovjetske okupacione vlasti mu velikodušno vraćaju; u njegovoj kući se tajno okupljaju visoki funkcioneri Komunističke partije Austrije da raspravljaju planove za državni udar; učestvuje na Sokolskom festivalu u Pragu, i tom prilikom boravi u vili u Dobriču koja je bila stavljena na raspolaganje čehoslovačkim piscima od strane novih komunističkih vlasti.

Za sve to vreme, i dalje se nalazi pod diskretnom prismotrom britanskih tajnih službi. U jednom izveštaju iz 1946. britanski agent za Smoleta-Smolku navodi da:

“Postoje indicije da se raspituje o snazi i sastavu jedinica koje obezbeđuju kasarne u kojima su smeštene naše snage, i o kretanju našeg predstavnika u Savezničkom kontrolnom savetu. Takođe, održava redovne kontakte sa Ernstom Fišerom, bivšim ministrom obrazovanja i njegovom ženom, i u stalnoj je vezi sa krugovima bliskim tajnim službama Titove Jugoslavije u Beču.”

Otprilike u isto vreme, u Britaniji se pojavljuje tzv. “Orvelova lista”: nekoliko meseci pred smrt, Džorž Orvel, na osnovu svojih beležaka, sastavlja listu od 135 političara, pisaca i kulturnih radnika koji su, po njegovom mišljenju, aktivno ili pasivno radili kao ruski obaveštajci. Na listi se nalazi i Smolet-Smolka, za kojeg Orvel navodi da je, po instrukcijama iz Moskve, 1944. godine vršio pritisak na izdavača da ne objavi njegovu knjigu Životinjska farma. Mnogo posle Orvelove smrti, dokumenti iz arhiva pokazaće da je veliki pisac ovde bio u pravu…

Sve ove činjenice o Smolkinom životu neminovno otvaraju dva pitanja. Prvo, ko je uspeo da ovog inteligentnog i sposobnog ruskog obaveštajca – danas mi znamo da je on u Londonu, već krajem tridesetih godina, regrutovan za agenta NKVD sa kodnim imenom ABO – zaštiti za sve vreme Drugog svetskog rata i posle njega? Znamo, isto tako, da su svi podaci do kojih se došlo u ovim istragama čuvani kao državna tajna čak punih deset godina posle njegove smrti (Smolet-Smolka je umro, kao ugledni austrijski građanin i lični prijatelj kancelara Bruna Krajskog, 1980. godine a britanska javnost je o njegovom radu za sovjetske obaveštajne službe prvi put saznala tek 1990). I drugo, šta je zaista bio sadržaj njegovih razgovora sa Grahamom Grinom u Beču, februara 1948. godine?

Odgovori na ova pitanja pomoći će nam da uđemo u tajnu šifru koja je sadržana u filmu Treći čovek, razumemo njen kompleksan smisao i sve skrivene poruke, i tako konačno odgovorimo na treće pitanje: ko je bio treći čovek?

V

Tajna šifra

Danas – zahvaljujući arhivima, memoarima, intervjuima i svedočenjima iz prethodnih sedamdeset godina – znamo mnoge činjenice koje britanskim obaveštajcima nisu bile poznate u toku, i neposredno posle, Drugog svetskog rata. Ili koje, bar, oni tada nisu uspeli da povežu.

Jedna činjenica je bila poznata još tada: da je, dok je u toku rata radio u MI6, neposredni šef Grahama Grina bio britanski obaveštajac Kim Filbi. Da će Filbi steći svetsku slavu, kao najvredniji sovjetski agent u samom vrhu MI6, primus inter pares čuvene Petorke iz Kembridža i najpoznatiji dvostruki agent dvadesetog veka, saznaće se tek petnaest godina kasnije. Ili, možda, ne?

Druga činjenica je mnogo zanimljivija, ali mnogo manje poznata: kada je, 1933. godine, došao u Beč da usavrši nemački jezik uoči ulaska u diplomatsku službu, Kim Filbi – već tada ubeđeni marksista – upleo se u političke sukobe između austrijskih socijaldemokrata i profašističkog kancelara Engelberta Dolfusa. Polako, počinje da radi za Međunarodnu radničku pomoć i sve češće je kurir (već ilegalne) Komunističke partije Austrije. Njegov kontakt mu daje adresu: Lašgase 9, u devetom bečkom becirku. Tu se nalazi stan Alise Lici Kolman, tada već razvedene, kurira Kominterne. Evo kako je Alisa, mnogo godina kasnije, opisala Filbija:

“Bio je dve godine mlađi od mene, ja sam već bila razvedena od prvog muža, i članica Partije. Došao je sa Kembridža, tek je završio studije, bio je vrlo lep muškarac, ponašao se kao džentlmen i, štaviše, bio je marksista – retka kombinacija. Mucao je – nekad više, nekad manje – i, kao i mnogo ljudi sa hendikepom, bio je jako šarmantan. Zaljubili smo se vrlo brzo.”

Filbi vrlo brzo počinje da obavlja osetljive zadatke za austrijske komuniste: prenosi pisma, instrukcije i novac kontaktima u Mađarskoj, Pragu i Parizu. Kada, februara 1934. izbija kratkotrajni građanski rat u Beču, snabdeva levičarsku formaciju Republikanischer Schutzbund novcem, hranom i odećom. Grupa sa kojom je Filbi u kontaktu nalazi se u kvartu Hajligenštat, i krije se u širokoj mreži podzemnih prolaza u gradskoj kanalizaciji – onoj istoj u kojoj će biti snimljene završne scene Trećeg čoveka. Posle nekoliko dana, policija mu je već na tragu i Filbi mora da napusti Beč. Pre odlaska, u na brzinu organizovanoj ceremoniji u gradskoj kući, ženi se sa Lici Kolman: njegov britanski pasoš trebalo je da i nevesti pruži zaštitu od policije.

Zanimljiva je i priča o svedocima na venčanju Filbijevih: obojica su, za vreme nacističke okupacije Austrije, emigrirali u Veliku Britaniju. Međutim, prvi, Anton Straka, se posle rata vratio, napravio karijeru u Ministarstvu unutrašnjih poslova i 1966. postao šef austrijske policije; drugi, mađarski Jevrejin Tivadar Kolek, otišao je 1948. u Izrael, gde će, iste 1966. godine, pod novim imenom Tedi Kolek, biti izabran za gradonačelnika Jerusalima.

Po dolasku u Britaniju, Alisa – sada Filbi – sreće svoju prijateljicu, austrijsku Jevrejku Editu Tudor-Hart, koja radi kao fotograf, ima pristup visokim krugovima britanskog društva – i radi kao kurir sovjetskog obaveštajnog punkta. Uz pomoć Edite, već posle nekoliko nedelja, Lici odvodi Kima na prvi razgovor sa Arnoldom Dojčom, ovlašćenim predstavnikom Kominterne, koji ga u jednom londonskom parku – tada zvanično – vrbuje da radi kao sovjetski agent. Bila je to sredina 1934. godine.

Mi danas znamo da će Kim Filbi na tom zadatku ostati narednih trideset godina: napredujući, uporedo, i u sovjetskoj i u britanskoj obaveštajnoj hijerarhiji. Detalj koji je, međutim, za nas ovde mnogo zanimljiviji jeste identitet čoveka koji je, još u Beču, upoznao Lici Kolman i Kima Filbija i koji će, za sve vreme rata, a i posle njega, uživati Filbijevu zaštitu od britanskih tajnih službi. To je još jedan od učesnika londonske večere, diskretan saradnik u snimanju Trećeg čoveka , austrijski novinar, britanski propagandista, agent NKVD, čovek koji je menjao imena i prezimena – već pomenuti Piter Smolet-Smolka.

Zašto je Smolet-Smolka u kasnijim memoarima naveo da se, u februaru 1948. godine u Beču, sa Grahamom Grinom video dva puta, a Elizabet Montagju navodi da se radilo samo o jednom sastanku? Da li je moguće da su Grin i Smolet-Smolka na onom drugom, Elizabeti nepoznatom, sastanku, razgovarali o Kimu Filbiju, umesto o filmu? I da li su, baš tada, rešili da mu, kroz film, u stvari, pošalju tajnu poruku?

Hajde da sada pogledamo nekoliko koincidencija:

Prvo: već sama lista imena fiktivnih junaka kao da podseća na knjigu šifara. Pravo Filbijevo ime (iako je u istoriju ušao po nadimku Kim) bilo je Harold Adrijan Rasel Filbi; ali, i pravo Grinovo ime je Henri Graham. Glavni junak Trećeg čoveka, kojeg glumi Orson Vels, zove se Hari – Harold – Lajm. Britanski policajac, koji vodi poteru za njim, u romanu se zove Kalovej, što je samo za jedno slovo različito od imena stvarnog komandanta britanske vojne policije u okupiranom Beču, Galoveja. Kod njegovog vozača, narednika Pejna, na samom početku romana se iz prezimena može naslutiti i nesrećna sudbina na kraju (pain = bol). Ime glavne junakinje, Ana (u engleskom originalu sa dva slova n), je samo po sebi duhoviti anagram, koji implicira kompleksne i promenljive identitete i višestruka nacionalna porekla sa nejasnog srednjoevropskog prostora (u različitim verzijama, književnoj i filmskoj, ona je i Čehinja, i Mađarica, i Estonka) dok je njeno prezime – Šmid – parafraza onog čuvenog Smita iz američkih filmova.

Drugo: prethodna serija koincidencija (sa imenima) praktično otvara ovu, sa mestima. Imenovanje stvari i ličnosti ključno je za naše razumevanje mesta. Beč (koji je sam najveći od svih junaka ovog filma), granični prostor sa klizavom površinom (dočaranom svetlosnim efektima na vlažnoj kaldrmi), zatvoren odozgo (sa neba) i sa brojnim opasnostima koje vrebaju iz mraka odozdo (kanalizacije). Filbijeva špijunska karijera počinje u Beču, u toj istoj kanalizaciji, gde austrijske levičare snabdeva odećom i hranom, 1934. godine. Kriminalna karijera njegovog filmskog dvojnika Harija Lajma se, opet, završava u tim istim tunelima, gde u dramskom klimaksu biva ubijen. Kim Filbi u Beču tridesetih godina radi za Međunarodnu radničku pomoć, organizaciju koja je bila bar pod uticajem, ako ne i direktnom kontrolom, Kominterne, dok Hari Lajm u Beču četrdesetih svoju mrežu šverca i organizovanog kriminala dugo sakriva iza paravana Međunarodne izbegličke kancelarije.

Treće: na kraju filma, fiktivnog Harija Lajma ubija njegov prijatelj, fiktivni britanski (u filmu kanadski) pisac Holi/Rolo Martins. U stvarnom životu, poruku Haroldu (Kimu) Filbiju šalje njegov prijatelj, britanski pisac Graham Grin. Da li je to, zapravo, ono ubistvo iz milosrđa, kako nam je Graham Grin, u nekoliko dvosmislenih rečeničnih konstrukcija, dao da naslutimo?

Još uvek sam se bojao da će pucati. Zatim, samo tri koraka više, moja noga je stala na njegovu ruku; bio je tu. Uperio sam svetlo na njega: nije imao revolver; sigurno ga je ispustio kad ga je moj metak pogodio. Za trenutak mi se učini da je mrtav, ali onda je jauknuo od bola. Rekao sam: „Hari”, a on je s teškom mukom okrenuo pogled prema meni. Pokušao je da govori, a ja sam se sagnuo da čujem. „Prokleta budalo” – to je bilo sve. Ne znam da li je time mislio na sebe – kao u nekoj vrsti kajanja, mada nedovoljnog (on je bio katolik) – ili je mislio na mene – sa mojih hiljadu funti godišnje i mojim izmišljenim kradljivcima stoke, koji nisam umeo tačno da pogodim ni zeca? Onda je ponovo počeo da jauče. Nisam više mogao to da podnesem i opalio sam u njega još jedan metak.”

Četvrto: Kim Filbi se (po instrukcijama svog kontrolora iz NKVD, Arnolda Dojča) vrlo brzo razveo od Alise Lici Kolman, kako brak sa austrijskom komunistkinjom (čije je ime verovatno već bilo zapisano u dosijeima više evropskih policija) ne bi kompromitovao plan njegove infiltracije u vrhove britanskih tajnih službi. U filmu, Hari Lajm na samom početku fingira nesrećni slučaj i sopstvenu sahranu, kako bi pobegao od policije; u tome mu pomaže njegova devojka, glumica i izbeglica Ana Šmit.

Peto: samo osam dana nakon što je počelo snimanje filma (31. oktobra 1948), na seoskom putu u južnom bečkom predgrađu Fezendorf ubijen je američki agent Irving Ros, koji je već godinu dana istraživao zloupotrebe sredstava Maršalovog plana u Austriji koja su – preko sovjetske okupacione zone – netragom nestajala iza Gvozdene zavese. Posebno se bavio fiksiranjem veza između bečkog podzemlja i sovjetskih tajnih službi. Ros je ubijen na vrlo brutalan način: prema izveštaju austrijske policije, delovi njegovog mozga nađeni su po skoro celoj unutrašnjosti automobila. Zašto navodimo ovaj detalj? Pa, zato što u njemu nailazimo na još jednu koincidenciju: u filmu, devojka Harija Lajma je, kao što smo videli, čehoslovačka/estonska izbeglica, Ana Šmit; u stvarnom životu, devojka Irvinga Rosa (kojoj je on, baš kao i Hari u filmu, pomogao da dobije austrijske dokumente) bila je jugoslovenska izbeglica, Marta Šmit.

Šesto: Hari Lajm je u filmu umešan (implicira se, zajedno sa sovjetskim okupacionim vlastima) u šverc razređenog penicilina koji izaziva teške zdravstvene posledice. Za petama mu je britanski policajac, major Kalovej. U stvarnom životu, Kim Filbi je član čuvene Petorke iz Kembridža, sovjetskog obaveštajnog centra koji, već te 1948. godine, u MI5 ozbiljno istražuje tadašnji šef uprave za kontrašpijunažu (sekcija B) pri MI5, Gaj Lidl (čitaoca će, izvesno, zabaviti jedna mala digresija: Lidl je, u toku skoro celog Drugog svetskog rata, bio neposredni šef jednom od najboljih dvostrukih agenata koje je ovaj rat video – Jugoslovenu Dušku Popovu, po kojem je Jan Fleming kasnije napravio još jedan književni lik – Džemsa Bonda).

Sedmo (i ovde se krug zatvara): prva dvojica iz čuvene “petorke iz Kembridža” (čiji je primus inter pares bio Filbi) Donald Maklejn i Gaj Bardžes, gotovo da su bila razotkrivena već u vreme kada je Treći čovek imao svoju bečku premijeru (1950); oni beže u Moskvu u proleće 1951. godine. Tok ove istrage je Filbiju (koji tada vodi britanski obaveštajni punkt u Istanbulu) morao da bude poznat. Maklejn i Bardžes su, dakle, već bili prvi i drugi čovek. Šta je onda drugo Filbi trebalo (i mogao) da shvati već iz samog naslova filma: Treći čovek, filma u kojem je mogao da uoči toliko frapantnih podudarnosti sa sobom samim – od grada, preko mesta, zapleta, pa sve do imena glavnog junaka i scenariste?

Prva subliminalna poruka je, iz svega ovoga, više nego očigledna: znamo ko su prva dva čoveka, ali znamo i ko je treći čovek – čuvaj se. Ali, da li je ona i jedina šifra u ovom filmu?

***

Ako pretpostavimo da je Kim Filbi video film (ili bar pročitao Grinov roman) u vreme kada su se oni pojavili na engleskom (1949), da li je skrivena poruka mogla da ima nekog efekta? Mi danas znamo da je Filbi po prvi put čuo o projektu Venona (tajnom američkom centru za dekriptovanje sovjetskih šifrovanih poruka, koji je funkcionisao od 1943) tek 1949 godine, kada je i posredno zaključio da je među razotkrivenim sovjetskim izvorima (u tim porukama označen kao Homer) i jedan od njegove petorke – Donald Maklejn, prvi čovek. Moskva je, međutim, odlagala evakuaciju Maklejna skoro dve godine, delimično da bi uspela da preko njega izvuče još osetljivih informacija, a delimično i zato što je bila zabrinuta da bi njegovo bekstvo moglo da ugrozi i ostalu četvoricu.

Kada je, konačno, Maklejnu dozvoljeno da napusti Zapad, on je već zavisnik od alkohola u toj meri da ne može da sam obavi tu složenu logističku operaciju: sa njim mora da pođe i Bardžes, drugi čovek. Dva jednovremena bekstva bacila su sumnju i na Filbija, i on – mada dokazi za njega tada još nisu bili pronađeni – mora da da otkaz u MI6. Sledećih deset godina radi kao novinar na Bliskom istoku (povremeno i dalje sarađujući sa bivšim kolegama), da bi tek 1961. godine bivši major KGB Anatolij Golicin (koji je sa dužnosti u sovjetskoj ambasadi u Helsinkiju prebegao na Zapad) izričito potvrdio njegov identitet. Pod novonastalim okolnostima, sredinom 1963. godine, sakriven na sovjetskom trgovačkom brodu Dolmatova, Filbi beži iz Bejruta za Moskvu. Tek od tada je on, i javno, treći čovek (Entoni Blant i Džon Kernkros potvrđeni su, kao četvrti i peti čovek tek kasnije: 1964. i 1990).

Skoro celu drugu polovinu dvadesetog veka, u britanskim tajnim službama postojala je urbana legenda da je stvarni razlog – preranog, i za mnoge neobjašnjivog (1944) – otkaza Grahama Grina u MI6 bilo u stvari saznanje (ili bar sumnja) da je njegov, šef i (kasnije će se videti) prijatelj Kim Filbi sovjetski agent. U 1948. godini Grin više ne može (ili ne želi) da se javno viđa sa Filbijem i zato odlučuje da mu pošalje poruku preko filma.

My Silent War: The Autobiography of a Spy by Kim Philby

U filmu, simbolički, Hari Lajm i umire, i biva sahranjen, dva puta. Prvi put na početku, posle inscenirane saobraćajne nesreće, u lažnoj sahrani; drugi put na kraju, stvarno, kada ga u bečkoj kanalizaciji ubija njegov prijatelj Martins. Da li je film, kao skrivena poruka Kimu Filbiju, trebalo da predstavlja tu drugu sahranu? Odgovor na ovo pitanje može da nam pruži jedan zanimljiv detalj: kada je KGB konačno dozvolila Filbiju da napiše svoje memoare (“Moj tihi rat”, 1968) predgovor mu je napisao – Graham Grin. Neko bi možda mogao da tu činjenicu objasni kao kolegijalnu uslugu jednog pisca drugom, ali daleko od toga da su svi britanski pisci tog žanra gajili simpatije prema – izdajniku – Filbiju. Još jedan svetski klasik obaveštajnog žanra (takođe i sam bivši obaveštajac) Džon Le Kare, pisao je tih godina za Filbija da je “zloban, sujetan i ubilački”.

Decenijsko prijateljstvo Lajma i Martinsa u filmu završava tragično – ubistvom. U stvarnom životu, prijateljstvo Filbija i Grina nastavilo se, i to ovim rečenicama u predgovoru Filbijevim memoarima 1968. godine:

“On je izdao svoju zemlju – da, možda i jeste, ali ko od nas nije nekad počinio izdaju radi nečega ili nekoga značajnijeg od zemlje? U Filbijevim sopstvenim očima, on je radio za viši poredak stvari koji tel dolaze i od kojih će – bio je u to ubeđen – i njegova zemlja imati koristi.”

The Human Factor by Graham Greene

Celu deceniju kasnije, 1978. godine, Graham Grin piše knjigu “Ljudski faktor” u kojoj se, kao glavni lik, opet pojavljuje visoko pozicionirani britanski obaveštajac koji radi za SSSR i, na kraju romana, beži tamo, baš kao i Filbi. Međutim, ovde Grin, praktično, dalje razrađuje svoju tezu iz predgovora Filbijevim memoarima, o “plemenitoj izdaji”; on svom književnom junaku pripisuje najplemenitije moguće motive: ljubav prema ženi, Južnoafrikanki – žrtvi rasizma – zbog koje počinje da odaje tajne Sovjetima; te tajne raskrinkavaju monstruozne zavere u kojima učestvuju američka CIA i rasistički južnoafrički režim, a koje uključuju i nuklearno oružje. I ovaj zaplet – iako u literarnom smislu daleko od savršenstva Grinovih ranijih romana – predstavlja svojevrsni omaž Kimu Filbiju.

***

Međutim, ovde nije i kraj priče o dvojici prijatelja: skoro dve decenije nakon što su Filbijevi memoari objavljeni, Graham Grin i Kim Filbi videli su se ponovo, oči u oči, i to, naravno, u Moskvi. I to ne jednom, nego nekoliko puta. Najpre u septembru 1986, zatim u januaru i septembru 1987. i konačno u februaru 1988. godine. To su bili njihovi prvi susreti posle četiri decenije, kada je Grin već imao 82 a Filbi 74 godine. Navodno, posle najveće obaveštajne afere dvadesetog veka, od svih mogućih pitanja koja je Graham Grin – i kao kolega, i kao pisac i kao prijatelj – mogao da ima za Filbija, postavio mu je samo jedno: “Kako napreduješ sa ruskim?”

Ali, ovde moramo da se zadržimo na još nekim detaljima: najpre, sasvim je izvesno da su Grin i Filbi razgovarali i (ili pre svega) o obaveštajnim pitanjima. Ono što, međutim, daje dodatnu kontroverznu aromu svim ovim susretima je da autor Trećeg čoveka u tim godinama nije samo prijatelj sa “izdajnikom” Filbijem nego i sa dugogodišnjim (1973 – 1978) direktorom MI6, Morisom Oldfildom. U vreme moskovskih sastanaka Oldfild je već mrtav (1981) ali je vrlo verovatno da je Grin zadržao sve svoje kontakte u tajnoj službi i da je, čini se, bio određen za neku vrstu nezvaničnog posrednika MI6 u obnovljenoj komunikaciji sa Filbijem.

Svakako je samom Filbiju bilo jasno da će ceo sadržaj njihovih razgovora Grin vrlo precizno i sistematski preneti u London; svakako je to moralo da bude jasno i šefovima u KGB u Moskvi. Možda je baš to bio razlog zašto sovjetska obaveštajna elita nikada – čak ni posle pedeset godina zajedničkog rada i dvadeset pet godina života u Moskvi – nije potpuno verovala Filbiju? Uostalom, da je motiv njihovog viđanja bio isključivo privatan, to bi možda moglo da opravda jedan sastanak, ali – naročito kada se u vidu imaju odmakle godine učesnika i daljina puta – teško da je moglo da opravda čak četiri sastanka u godinu i po dana?

Da li su Grin i Filbi možda razgovarali (pregovarali?) o uslovima eventualnog Filbijevog povratka u Veliku Britaniju? Iz drugih izvora znamo da je Filbi u poslednjih desetak godina života u Moskvi patio od teških depresija, alkoholizma i najmanje jednom pokušao samoubistvo. Ili je možda Grin u razgovorima sa njim tražio inspiraciju za svoju novu knjigu koja bi se bavila špijunskom aferom veka na neki drugi, manje ortodoksan, način? Da li su u tim razgovorima pomenuli i tajnu poruku koju je u sebi skrivao Treći čovek? Odgovore na sva ova pitanja, bar za sada, nemamo, a pitanje je i da li će nam ih dokumenti koji se još kriju po arhivama ikada i pružiti.

Kim Filbi je umro, od srčanog udara, 11. maja 1988. godine u Moskvi, samo tri meseca posle poslednjeg sastanka sa Grinom, u 76. godini. U naredne tri godine, koliko je još živeo, Graham Grin ga više nijednom nije javno pomenuo. Tako su, izgleda, obojica odneli sa sobom u grob sve tajne njihovih poslednjih moskovskih susreta.

Među svim tim tajnama, odnetim u zemlju ispod dve nadgrobne ploče, na moskovskom groblju Kuncevo i u švajcarskom Korsou, nalazi se i ona o stvarnim značenjima, motivima i posledicama šifrovanih poruka u romanu i filmu Treći čovek. Kroz to delo, legenda o Kimu Filbiju nastavila je da živi u našoj kolektivnoj svesti – kao još jedna od velikih misterija dvadesetog veka – u liku Harija Lajma, simpatičnog zlikovca čiji nam je lik na filmskom platnu ovekovečio Orson Vels. Kao što je jednom napisao T.S. Eliot:

“Čovečanstvo ne može podneti previše realnosti.”

VI

Epilog: prošlost je strana zemlja

The Third Man" Variant version by Francesco Francavilla — NAUTILUS ART  PRINTS

“U Italiji, za trideset godina pod Bordžijama imali su rat, teror, ubistva i krvoprolića ali su dali Mikelanđela, Leonarda da Vinčija i Renesansu. U Švajcarskoj su imali bratsku ljubav, petsto godina demokratije i mira. I šta su dali? Sat sa kukavicom.”

Ove, možda najpoznatije, dve rečenice iz Trećeg čoveka, toliko puta citirane u filmskim časopisima i korišćene kao zgodna metafora već tri četvrt veka, nećete naći u romanu Grahama Grina. Zato što ih on nije ni napisao: tu sekvencu je u scenario (kao deo završnog dijaloga Harija Lajma sa njegovim prijateljem Martinsom, na cirkuskom točku u bečkom Prateru) ubacio sam Hari Lajm – odnosno glumac koji je maestralno odigrao njegovu ulogu, Orson Vels.

Snimanje je u austrijskoj prestonici završeno do početka decembra 1948. godine. Grad Beč dao je svu moguću pomoć filmskoj ekipi: saobraćaj je bio obustavljan, policijske jedinice mobilisane za scene u kojima su bili potrebni statisti, vatrogasci angažovani da polivaju ulice tamo gde je scenario predviđao vizuelne efekte sa presijavanjem. Sa druge strane, sovjetske okupacione vlasti trudile su se da ometaju snimanje koliko god su mogle: u jednom incidentu, vojnik Crvene armije konfiskovao je kameru, pod pretnjom oružjem, asistentu režije, Gaju Hamiltonu.

Mnogo zanimljivije je kasnije svedočenje inženjera zvuka, Džeka Dejvisa, koji je primetio najmanje jednu misterioznu osobu kako se muva oko mesta snimanja. Čovek je navodno bio dodeljen ekipi u poslednji čas, niko ga nije poznavao, niko nije znao odakle je došao, bilo je očigledno da nije iz filmskog biznisa, ali da je svoj posao brzo naučio. Čim je snimanje završeno, iščezao je isto tako misteriozno kako se i pojavio; Dejvis nikada više ništa nije čuo o njemu.

Problema je bilo i sa samom ekipom: u vreme kada je snimanje trebalo da počne, Orson Vels se zabavljao u Rimu pa je kasnio cele dve nedelje; nije hteo da snima scene u kanalizaciji (pa je morao da bude angažovan dubler), ponekad se mešao u režiju (kao svaka zvezda uostalom), pa čak i u scenario (setimo se detalja sa satom sa kukavicom). Režiser Kerol Rid bio je opterećen (neki su posle govorili, zbog ograničenog budžeta a drugi zbog bezbednosti) da snimanje završi što pre, te je zato radio sa tri paralelne ekipe na tri lokacije; očevici su tvrdili kako je, da bi mogao da radi po dvadeset sati dnevno, često koristio drogu Deksedrin; to, možda, može da objasni i one iskošene uglove kamere?

Konačno, 19. decembra 1948, samo par dana nakon što su glumci i ekipa napustili Beč, ponovo je otvorena katedrala Svetog Stefana u centru grada, oštećena u ratu; te večeri, bila je osvetljena reflektorima korišćenim prilikom snimanja. Bio je to oproštajni poklon filmske ekipe gradu koji joj je bio domaćin. Potom su scene u studiju snimane u Londonu, najpre u Ajlvortu pa potom u Šepertonu, od decembra 1948. do marta 1949. U Šepertonu su rekonstruisani bečko Centralno groblje i veliki cirkuski točak na Prateru. Londonska premijera Trećeg čoveka održana je 31. avgusta 1949, bečka – na nemačkom – 10. marta 1950. godine.

***

Treći čovek je, svakako, vrhunski i vanvremenski klasik filmske umetnosti: pažljivi gledalac može da uoči niz tačaka koje ga povezuju sa ključnim filmskim tokovima epohe. Tako je, na primer (mada je poznato da se Grin gnušao Hičkokovih filmova) vidljiv uticaj Hičkoka: scena na predavanju u Britanskom savetu, u kojoj se Martins sučava sa otmičarima koje je poslao Lajm, kao da je pozajmljena iz Trideset devet stepenika; lik kulturnog birokrate Krabina, opet, kao da je reinkarnacija Čartersa i Kaldikota, iz Dame koja nestaje.

Naravno, ima filmskih kritičara koji tvrde kako je Treći čovek, samo na drugom mestu i u drugom istorijskom kontekstu, ponovio neke bitne elemente zapleta koje su već koristili drugi filmovi tog vremena: najpre francuski Pepe Le Moko Žilijena Divivijea, sa Žanom Gabenom u glavnoj ulozi (1937) a zatim i američki Maska Dimitriosa, u režiji Žana Neguleskoa, po istoimenoj knjizi Erika Amblera (1944). U oba ova filma, radnja se događa na egzotičnim mestima (u prvom u Alžiru, a u drugom u Istanbulu) i u oba se zaplet svodi na pokušaj inteligentnog kriminalca da, inscenira sopstvenu smrt, kako bi zavarao policiju koja mu je za petama.

Isto tako, Treći čovek pripada i jednom posebnom podržanru koji se (u nemačkom) ponekad naziva Trümmerfilm (doslovno: film na ruševinama) – tu se, kao scenografija, koriste ruševine posleratnih gradova. Uz nemački Ubice su među nama (Volfgang Štaut, 1946) i italijanski Nemačka godine nulte (Roberto Roselini, 1948) Trümmerfilm je u Trećem čoveku (snimanom, inače, pod jakim uticajem i italijanskog neorealizma i nemačkog ekspresionizma) dobio i svog britanskog predstavnika.

Kada govorimo o uticaju Trećeg čoveka na razvoj svetske kinematografije u drugoj polovini dvadesetog veka, zanimljiva je još jedna podudarnost: u narednih par decenija, skoro cela ekipa angažovana na snimanju ovog filma postaće pravi mali rasadnik kadrova za filmove o Džemsu Bondu! Tako je Bernard Li (koji u Trećem čoveku igra narednika Pejna) bio čuveni M (Bondov šef) u čak jedanaest filmova: od Doktor No (1962) do Munrejkera (1979), da bi ga onda u istoj ulozi nasledio Robert Braun (vojni policajac u sceni potere u kanalizaciji) u naredna četiri (Oktopusi, 1983; Pogled na ubistvo, 1985; Dah smrti, 1987; Dozvola za ubistvo, 1989). Džefri Kin (koji se pojavljuje u epizodnoj ulozi britanskog vojnog policajca) u dva filma o Džemsu Bondu (iz ere Rodžera Mura) igraće ulogu ministra odbrane. A čak dvojica asistenata režije u Trećem čoveku (Džon Glen i Gaj Hamilton) posle će biti režiseri filmova o Bondu – Hamilton u čak četiri!

***

“Stvarnost bez mašte je samo pola stvarnosti”, rekao je jednom najveći filmski režiser dvadesetog veka, Luis Bunjuel. Za “najboljeg špijuna među piscima i najboljeg pisca među špijunima” (kako su savremenici ponekad laskali Grahamu Grinu) stvarnost je uvek bila prošarana: ona je mešavina slepih ulica i neuverljivih istina, nestašnih laži i simpatičnih zbunjenosti, večite tenzije između činjenica i fikcije. U tom smislu je i “Treći čovek” mešavina političkog trilera, čudne romanse, gotske misterije, iskrivljene geometrije i crno-bele poezije.

Film i roman su, konačno, i jedno ozbiljno umetničko istraživanje našeg ponašanja: oni postavljaju i odgovaraju na pitanje zašto mi sebi uopšte pričamo priče? Da stvarima damo smisao; da ih učinimo boljim; da pomirimo inerciju sa radnjom, suočeni sa pretpostavljenim zlom; da proverimo naše konačne lojalnosti; da promenimo svet, malo po malo? Ili sve to zajedno? Završna, duga, scena u filmu, u kojoj, posle druge sahrane Harija Lajma, Ana Šmit izlazi sa bečkog groblja i korača u pravcu kamere, u belinu svetlosti, izlazeći na kraju iz kadra i ostavljajući Martinsa za sobom, kao da daje odgovor na ovo pitanje.

Ta scena, zapravo, ljušti sve moralne pretenzije koje je gledalac, možda, i mogao da ima: one o prijateljstvu, dobroti i poštenju. Anin integritet je netaknut, Martinsov je iščezao. On je izdajnik i ubica, nije uspeo da ukrade Harijevu ljubavnicu, nije uspeo da promeni svet, niti da učini bilo šta vredno pomena. On je jedino izdao, i konačno ubio, svog najboljeg prijatelja – pa makar taj čin tumačio i kao ubistvo iz milosrđa ili izvršenje naređenja. U toku čitavog filma, Martins je tražio senku Harija Lajma da bi na kraju pronašao svoju sopstvenu, ali u jednoj novoj, iščašenoj stvarnosti.

Scena je, takođe, i višestruko simbolična i za međusobni odnos pisca, Grahama Grina, i njegovog idola i modela, Kima Filbija. Kao da je pedeset godina njihovog poznanstva – tačno pola tog kontroverznog dvadesetog veka – stalo u sto osam minuta filma ili na sto dve strane knjige. Na kraju su njih dvojica samo prošli jedan pored drugog, kao Ana pored Martinsa i – baš kao i svi prokleto dobri špijuni – sve svoje neotkrivene tajne odneli sa sobom u grob. Svima nama – gledaocima i čitaocima, savremenicima i potomcima – ostavili su da samo nagađamo i zamišljamo ono što nam nije bilo dato da vidimo ili pročitamo.

“Prošlost je strana zemlja; oni tamo stvari rade različito.” – napisao je jednom prilikom engleski književnik Lesli Pol Hartli. Svaki put kada ponovo gledamo ovaj film, mi u njemu – fresci jednog vremena kojeg više nema – uočavamo po neki novi detalj: od muzike, preko ugla kamere, osvetljenja, sitnih detalja u dijalogu, pa sve do razvoja psihološke tenzije između junaka i njihove unutrašnje transformacije. U ovom tekstu, film smo istraživali na jedan drugačiji, nov i poseban način: kao komunikaciono sredstvo, instrument za prenošenja kriptične poruke.

I u tom smislu, Treći čovek predstavlja vanvremenski, i literarni i kinematografski, klasik, jer su kriptične poruke u svetu špijunaže – u čijoj orbiti je ovaj film ostao do dana današnjeg – isto tako vanvremenske. Pronaći staru špijunsku šifru, razbiti je i objasniti, uvek je poučno – i to ne samo za objašnjavanje prošlog trenutka, ili razumevanje sadašnjeg, nego i za predviđanje onog koji će tek doći.

Baš kao što je to u svojim stihovima lepo dočarao T.S. Eliot:

“Vreme sadašnje i vreme prošlo,

Oba su prisutna u vremenu budućem.”

***

TRILATERALNA KOMISIJA U SRBIJI

Ovaj tekst posvećen je mom prijatelju Jovanu Kovačiću, slobodnom čoveku na dobrom glasu, čuvaru tajni i majstoru iluzije. Za trideset godina, koliko se poznajemo, Jovan je – baš kao i svi mi – nekada bio više, a nekada manje uspešan, ali je uvek oko sebe ostavljao taman dovoljno misterije da se od nje vremenom nataloži patina legende. A, kako je to mudro primetio Leonardo da Vinči, “vreme je uvek dovoljno dugo za one koji su spremni da ga iskoriste”. Neki čitalac ovog teksta će se, izvesno, sada zapitati: a kakve uopšte veze Jovan ima baš sa ovom pričom? Pa, i on je filmofil.

Тренутак у времену: Веласкезова “Предаја Бреде”

Velazquez-The Surrender of Breda.jpg

“Јустине, примам ове кључеве знајући колико сте храбри, као и то да храброст побеђеног чини славу победника. Данас сам ја био миљеник Фортуне, али наше улоге су могле да буду и обрнуте.”

(Педро Каледерон де ла Барка,”Опсада Бреде”, 1625)

I

Сусрет

Коњаник у сјајном, богато украшеном, црном оклопу са пурпурном ешарпом покушавао је да умири нервозну животињу: није била навикла да, са јахачем у седлу, дуже стоји у месту. Али, бар тог поподнева, за њих двојицу, јахача и коња, путовање је било завршено На себи, готово да је могао да осети љуте погледе својих војника – плату нису примили већ други месец. У позадини, сасвим јасно је могао да чује звекет мачева, звецкање копаља, потмулу грмљавину топова, јауке рањеника и њиштање коња. Али ништа од свега тога није, у том тренутку, заокупило његову пажњу: поглед је усмерио на облак прашине на друму који се, из града у долини, пењао према брду на којем се налазио. Тај облак се полако повећавао, како се удаљеност од њега смањивала.

Како ће његови војници реаговати када се, после девет месеци огорчене борбе и десет хиљада погинулих, по први пут буду срели, лицем у лице, са пораженим непријатељем? Хоће ли његова строга наређења бити довољна да спрече инциденте? Копља су морала да буду подигнута у потпуну вертикалну позицију – ниједно није смело да остане у борбеном положају; мачеви, бодежи и пиштољи да остану за појасевима. Непристојни гестови, церекање, звиждање, исмевање – све је то било строго забрањено, под претњом тешких казни.

Сва та питања пролазила су му кроз главу. Тренутак који ће ускоро да наступи означиће крај једне дуге и тешке битке. Имао је већ шездесет пет година и битка која се управо завршавала представљала је врхунац његове, дуге и тешке, војничке и животне каријере. Тај тренутак – решио је – мора да буде достојанствен, сасвим у складу са његовим сопственим племенитим пореклом и професионалним угледом – а и на једно и на друго био је тако поносан.

***

Други коњаник се приближавао, на челу помало чудне колоне: командири сваке од седамнаест чета, које су пуних девет месеци браниле опседнути град, на коњима; његова породица – жена Ана и троје већ одрасле деце, Вилхелм, Лујза и Филип – у кочији; најбољи студенти војне академије, пешице, на зачељу.

Са мачем и пиштољима за појасем своје тамносмеђе свечане униформе, у левој руци је држао узде свог коња, а у десној луксузну кутију од седефа, у којој су се налазили кључеви града.

Када су се приближили на неких десетак метара удаљености, придошлица је сјахао са свог коња. Готово истовремено, сјахао је и његов домаћин и пошао му у сусрет, као према себи равном, неколико корака. Тик иза једног и другог, њихови војници, помало збуњени овом неочекиваном сценом.

Придошлица је, по тадашњим обичајима, кренуо да клекне, како би тим чином симболички потврдио већ договорену предају. Али, у том тренутку домаћин га је готово загрлио својом десном руком (у левој је још држао генералску палицу, симбол свог чина и положаја) и спречио га у тој намери.

Према сведочењима савременика, речи које је том приликом, прихватајући кључевe, изговорио – и које ће ући у историју ратовања раног модерног доба – биле су следеће:

“Јустине, примам ове кључеве знајући колико сте храбри, као и то да храброст побеђеног чини славу победника. Данас сам ја био миљеник Фортуне, али наше улоге су могле да буду и обрнуте.”

***

Био је четвртак, 5. јун 1625. године. Бреда, највећа у ланцу тврђава на јужним границама побуњених холандских провинција, управо је предата шпанској краљевској војсци. Била је то једна од стотина успешно завршених опсада утврђених градова у Европи раног модерног доба. Једна од десетина опсада кроз које је, у својој дугој и бурној историји, прошла сама Бреда.

По чему је, онда, баш овај тренутак у времену тако значајан да га разликује од свих сличних, претходних и будућих? По томе што ће га, тачно десет година касније, на целих дванаест квадратних метара свог платна, овековечити Дијего Веласкез, највећи сликар Шпанског златног доба и један од највећих уметника европског барока.

Ликови двојице ратника – победника, шпанског генерала и италијанског кондотјера, Амброзија Спиноле Дорије и пораженог, холандског принца Јустина од Насауа – ући ће, кроз Веласкезово ремек дело, у вечност. За разлику од свих других победничких и поражених команданата стотина европских тврђава, чија имена понекад можемо да пронађемо у старим хроникама али су нам њихова лица одавно изгубљена у маглама прошлих времена, ликови Амброзија и Јустина остали су нам познати, готово као симболи једне епохе.

Веласкезово платно је њихове ликове и тај тренутак у времену учинило бесмртним.

II

Сликар

Diego Velázquez Autorretrato 45 x 38 cm - Colección Real Academia de Bellas Artes de San Carlos - Museo de Bellas Artes de Valencia.jpg

Мушко дете, “старо од неколико дана до пар недеља”, крштено је 6. јуна 1599. године у цркви Светог Петра у шпанском граду Севиљи. Отац, црквени нотар Хуан Родригез да Силва изабрао је име Дијего – по Светом Дијегу/Јагу (Јакову), једном од дванаест Христових апостола. Али, по обичајима који су важили у Андалузији тог времена, мали Дијего је презиме добио по мајци Џероними: Веласкез.

Одрастао у пристојним, али скромним условима, од малена је показао таленат за уметност: са учењем сликања почиње већ уочи Божића 1610. године, када је имао једанаест година, код Франциска де Херере, оснивача Севиљске школе. А уговором, закљученим 17. септембра 1611. године, са још једним уметником и учитељем из Севиље, Франсиском Пашеком, формализован је однос између мајстора и шегрта, за наредних шест година.

Пашека су савременици сматрали досадним сликаром, који се ни по чему није истицао: изражавао је једноставни, директан реализам и скоро сва његова сачувана платна су у духу италијанске касне Ренесансе, суштински, маниристичка. Ипак, иако далеко од генија, Пашеко није био лош занатлија и био је још бољи учитељ: охрабривао је интелектуални развој својих ђака, објашњавао им класична знања, тренирао их у пропорцији и перспективи, преносио трендове у књижевним и уметничким круговима Севиље. Године пролазе, дечак постаје младић и слика све боље.

Portrait presumed to be Juana Pacheco as a Sibyl by #8262243

Веласкезов учитељ био је, међутим, и званични цензор Инквизиције за Севиљу: посебну пажњу посвећује политички коректним приказима разних библијских ликова. У слободно време, између свог уметничког атељеа и инквизицијских сала, посвећује се ћерци Хуани, свега три године млађој од Веласкеза. На Ускрс 1618. године, Дијего Веласкез је оженио Хуану Пашеко, буцмасту бринету веселог лица: обоје су, још, увек, тинејџери.

Vieja friendo huevos, by Diego Velázquez.jpg

Шегрт је прво постао мајстор, а тек онда зет свог учитеља, инсистирао је после поносни Франциско. Заиста, није то било ни тако далеко од истине: у истој деветнаестој години, оној у којој се оженио, Дијего слика своју чувену старицу која пржи јаја – платно које фрапантно подсећа на Каравађа и које бисмо и данас сматрали савршенством хиперреализма. А већ у наредне три године Веласкез је толико суверен у сликарским круговима Севиље да све чешће гледа на север, у наредну границу, у Мадрид.

Када му је Хуана родила прву унуку, Францсиску да Силву (друга, Игнација, умрла је као девојчица), таст је младом Дијегу написао писма препоруке за свог пријатеља Дон Хуана од Фонсеке, краљевског капелана. Са препорукама, својим цртежима и скицама, два-три умотана платна од двадесетак колико их је насликао у Севиљи, нешто на брзину скупљених кичица и боја, на коњу, Веласкез у пролеће 1622. пролази пет стотина километара до двора шпанских Бурбона.

Luis de Góngora (1622), in a portrait by Diego Velázquez.

Као и сваки амбициозни млади уметник, и он очекује да ће одмах освојити свет: његова потајна жеља је да наслика портрет новог краља, Филипа IV, готово свог вршњака, који је тек годину дана на трону. Ипак, у инструкцијама које носи свом домаћину Фонсеки јасно пише да је потребно још “испробати Дијегову кичицу”: тако је Веласкезов први модел један од дворских песника, Луис од Гонгоре. Прича о овом портрету са собом носи и једну занимљиву анегдоту: наводно је, у првој верзији, око Луисове главе Дијего насликао и ловоров венац – уобичајени детаљ за слике уметника у Ренесанси, још од Петрарке – али га је касније префарбао: Луис, изгледа, није био довољно угледан песник да би му један Веласкез насликао ловоров венац.

После осам месеци у Мадриду, јануара 1623. године, Веласкез се враћа у родну Севиљу; његово “време испробавања” је прошло. Да ли је на повратку разочаран, јер је очекивао више? То данас не знамо, баш као што ни сам Веласкез тада није знао да се онај кључан догађај, који ће брзо повести његову судбину стазама славе, у ствари већ догодио: званични дворски сликар, Родриго де Виљандрандо, изненада је умро око Божића, у тридесет четвртој години. Ова неочекивана и – чак и за тадашње прилике – прерана смрт за шпански двор је значила потребу за новим сликарем; за Веласкеза, та смрт коначно отвара пут у престоницу.

Позив – за који се питао да ли ће икада стићи – на крају је стигао сасвим неочекивано, августа 1623. године, а са писмом и кеса од педесет шпанских златних дуката (данас, око две и по хиљаде евра) “за трошкове”. Овог пута, са Веласкезом у Мадрид иде и његов таст Пашеко, путују кочијом и смештају се у Фонсековој кући. Ту се Дијего суочава са новим тестом: да портрет свог домаћина наслика за један једини дан – јер, платно је већ сутрадан требало однети краљу, на коме је била коначна одлука.

Retrato de Felipe IV, by Diego Velázquez.jpg

Из старих хроника сазнајемо и тачан датум када је Филип IV коначно сео испред Дијега Веласкеза: 30. август 1623. Краљ је тада тек напунио осамнаест година, сликар двадесет четири. Овај први Филипов портрет, величине 62×48 сантиметара, данас се налази у Медоуз музеју у Даласу, САД; већ на њему је видљива изразита доња вилица: та наследна особина Хабзбурговаца, аустријских и шпанских подједнако, до које је дошло услед генерација више или мање инцестуозних бракова.

Модел је задовољан: ускоро, краљев министар Оливарес преноси Дијегу позив да се пресели у Мадрид (следеће године, придружиће му се и породица) и за те трошкове од Круне добија 300 шпанских дуката – око петнаест хиљада евра данас). Сликар ће имати сталну месечну плату од двадесет дуката, плаћен смештај и могућност да слободно продаје све слике које би начинио у слободно време.

Али аранжман није само финансијски него и уметнички повољан: по Филиповој изричитој жељи, од тада само Веласкез може да га слика (од овог обећања Филип ће одступити само једном: када његов портрет буде сликао Рубенс). Мадрид тако постаје сликаров дом у којем ће – сем када буде на путовањима – провести наредних тридесет седам година. Престижно звање дворског сликара задржаће све до смрти, 1660. године и за то време ће насликати још седам Филипових портрета (1627, 1628, 1631, 1632, 1634, 1644. и 1653), остављајући нам тако јединствени документ о одрастању, сазревању и старењу једног европског владара кроз пуних тридесет година.

***

Веласкез на двору има прилику да упозна разне славне људе свог времена: већ исте 1623. године када је и стигао у Мадрид, он слика високог госта из Лондона, принца од Велса – будућег енглеског краља Чарлса I – који је дошао да испроси руку Филипове млађе сестре, Марије Ане од Шпаније. Хроничари су забележили да су се ови преговори одужили пуних осам месеци, да би се на крају завршили неуспешно: Чарлс се у Енглеску, уместо са невестом, вратио са Тицијановим портретом њеног прадеде Карла V (ову слику је Кромвелова револуционарна власт продала, као “непотребан луксуз”, после Чарлсовог погубљења 1649).

Зли језици су после причали како је амбициозног младожењу – пошто је сасвим добро разумео полуизречену жељу брата несуђене невесте – Веласкез намерно приказао као много ружнијег него што је стварно био и тако намерно покварио први сусрет њих двоје. Колико је ова причица апокрифна, данас бисмо могли да проценимо да је тај Веласкезов портрет Чарлса I остао сачуван; онда бисмо га упоредили, на пример, са његовим ликом са платна Холанђанина Антони ван Дајка из 1636. године. Али, та Веласкезова слика је изгорела – заједно са разним другим – у великом пожару који је захватио краљевску палату у мадридском Алказару, 1734. године и ми данас више не знамо како је Чарлс на њој био приказан.

А само неколико година касније, септембра 1628. године, Веласкез је по краљевом налогу домаћин још једном госту са чудно помешаним, дипломатско-уметничко-шпијунским циљевима. Као специјални изасланик Инфанте Изабеле Кларе Еугеније, шпанске намеснице у Холандији, у Мадриду борави Петер Паул Рубенс, некрунисани краљ фламанског барока и неоспорни уметнички идеолог католичке контрареформације.

За осам месеци колико су се ова два јединствена уметника дружила, јужњак и северњак су имали прилике да размене своје визије, технике и искуства. Веласкез је од Рубенса, из прве руке, могао да чује о рату који је буктео на равним пољима Фландрије: њихов сусрет дешава се само три године после предаје Бреде и само годину дана након што је Рубенс насликао свој портрет Амброзија Спиноле.

Шпанац има и јединствену прилику да види и госта у његовом атељеу, док завршава чувену слику “Помирење Исава и Јакова”. Да ли су баш у тим тренуцима разговарали о Спиноли, и да ли је баш ту композицију са Рубенсове слике (јер, сличност је готово фрапантна) Веласкез поновио седам година касније, са другим ликовима? Рубенс је, опет, био у прилици да Веласкеза упореди са једним других младим сликарем, који је баш тих година полазио путем славе – Рембрантом; једног, јужњака, католика и ројалисту, са другим, северњаком, протестантом и буржујом.

Тих месеци, двојица сликара, без обзира на генерацијске разлике (Веласкез је био довољно млад да би Рубенсу могао да буде син) постају и пријатељи. Чврсто се договарају да, већ наредне године, оду заједно у Италију, ту Меку свих сликара епохе. Међутим, нове дипломатске мисије одводе Рубенса из Шпаније сасвим другим путевима: најпре у Антверпен, а потом и у Лондон. Жеља да још једном види Италију неће му се остварити.

Уместо Рубенса, из шпанске Малаге је следеће године за италијанску Ђенову запловио Дијего Веласкез. Игром случаја, на истом броду затекао се и – Амброзио Спинола. Тим сусретом, све боје неопходне за слику века коначно се затичу на истој палети: идеја, сликар и модел.

III

Опсада

Шпанска круна била је од самог почетка против те опсаде: држати толике трупе месецима, испред једног утврђеног града, значило је да ће се трошкови већ прескупог рата попети у небеса. Али, тврђава је била на стратешком положају и Холанђани су из ње могли да угрожавају виталне шпанске комуникације, па чак и саму престоницу њихових поседа на северу, Антверпен. Зато је непуних десет хиљада становника Бреде бранио гарнизон од седам хиљада војника, а сам град је, широм католичких земаља, сматран неком врстом легла јеретичких протестаната из целе Европе: сви су се они овде окупљали да усаврше своја војна знања.

Као и у многим другим ратовима у којима свака зараћена страна верује да представља цео један свет, и Бреда је тако све више постајала симбол питање престижа: тријумф у бици – веровало се у Мадриду – био би знак добре воље Бога. За краљевство чија је моћ већ деценијама у опадању, ништа није могло више да поврати пољуљану веру од те победе. Зато млади шпански краљ Филип, после месеци премишљања, свом кондотјеру Спиноли у Фландрију шаље коњаника са шокантно кратком поруком:

“Marqués: ¡Rendid a Breda! Yo el rey. “

(“Маркизе: заузмите Бреду! Ја, краљ!”)

Уосталом, већ од самог почетка читавог тог рата, већ преко четрдесет година, Бреда – на самој граници између шпанског Брабанта на југу и побуњених холандских провинција на северу – прелазила је наизменично из руке у руку.

Најпре су, на самом почетку побуне, у лето 1581. године Шпанци успели да заузму Бреду на препад: легенда каже да су једног од својих суграђана – Шарла од Гавра, присталицу Шпанаца – Бређани заточили у тврђави; он је, ипак, успео да подмити свог чувара, који је потом, пред зору, откључао једну од споредних капија изнутра и пустио шпанску војску да уђе у град. Дошло је до спорадичних борби – посада је покушала да пружи отпор – али, без заштите градских зидина, нису представљали озбиљнији проблем за нападаче. Шпанци су, ускоро, заузели све кључне градске капије и напали градску кућу, торањ и цркву. Око десет сати ујутро, видевши да је ситуација безнадежна, холандски командант се предао, под условом да се град поштеди пљачкања. Ово обећање, међутим, Шпанци нису одржали: у наредних дан и по, у пљачкањима и насиљу убијено је око пет стотина грађана Бреде (укупно су, у ратним дејствима и у борби, забележене 584 људске жртве код бранилаца), од неких шест до седам хиљада становника колико је град тада имао.

1590: Capture of Breda (The Peat boat at Breda by Charles Rochussen) through a 'Trojan Horse' style ruse

Скоро деценију касније, у пролеће 1590. године, ратна срећа се окренула. И овог пута, међутим, Бреда је заузета лукавством: холандски нападачи су у брод који је превозио тресетни угаљ у град, испод бусена, сакрили око седамдесет својих војника. Они су изненадили уснулу шпанску посаду, и у после кратке борбе у којој је погинуло или рањено четрдесет бранилаца (а један нападач се удавио у каналу) шпански командант Паоло Ланцавекија се предао. Како су приметили савременици, “његово искрено изненађење показивало је да није читао Хомеров еп о освајању Троје”. Уметнички приказ тог догађаја оставио нам је холандски сликар Шарл Рохусен на свом платну “Теретни брод за Бреду” (1829).

У време када се догађа наша прича, крајем лета 1624. године, Холанђани су били убеђени да ће успети да Бреду задрже довољно дуго да изморе нападаче, чекајући помоћ која би, коначно, разбила опсаду. То је, уосталом, била уобичајена тактика бранилаца свих утврђених градова у Средњем веку и у раном модерном добу. Бреду је бранио гарнизон од око седам хиљада војника, којим је командовао гувернер града, принц Јустин од Насауа, а ратним планом било је предвиђено да му у помоћ стигну две формације: једна холандска, којом је командовао његов полубрат Морис, и друга енглеска – протестантска Енглеска била је холандски савезник у борби против католичких Шпанаца – којом су командовали Хорацио Вер, барон од Тилберија и немачки најамник, Ернст фон Мансфелд. Ове две формације имале су свака по седам хиљада војника, тако да су Уједињене провинције за одбрану Бреде издвојиле око двадесет хиљада војника.

Нападаче је, видели смо, предводио Ђеновљанин Амброзио Спинола Дорија, италијански кондотјер у чину шпанског генерала. Спинола је био један од најискуснијих команданата у северној Европи тог доба: у време ове приче, он иза себе има пуних двадесет пет година ратовања за шпанску круну на малом подручју данашње Белгије и Холандије; неколико успешних битака и опсада (Остенде, Линген, Гренло, Берген); одлично познавање опсадних техника и ратних варки; до савршенства развијену вештину формирања и употребе терција, лако покретних тактичких јединица.

Спиноли, само у првој борбеној линији, за напад на Бреду стоји на располагању око двадесет пет хиљада војника и тридесет тешких топова. Своје линије снабдевања брани са још двадесет пет хиљада, а у стратешкој резерви држи још тридесет хиљада. Од свих осамдесет хиљада, преко половине били су француски, немачки, енглески и италијански најамници, мало више од трећине локално становништво (Фламанци католици) а остатак (мање од једне петине) Шпанци.

Сама Бреда је била добро утврђена: дебели зидови од земље, са петнаест бастиона и опкопом, дубоким два метра, у који је била пуштена вода. У град се улазило кроз четири капије од цигле, а палисаде су биле изграђене да отежају напредовање пешадије и коњице. На почетку седамнаестог века, фортификације којима је располагала Бреда сматране су за најбоље у западној Европи: грађене су претходних стотинак година, још откад је цар Карло Пети 1531. послао тадашњег гувернера Хенриха Трећег од Насауа, да пропутује Европом и упозна се најновијим војним техникама.

Девет месеци Спинолине опсаде представљали су догађај од прворазредног војног и политичког значаја за већи део тадашње Европе. Холанђани су исмевали неуспешне шпанске покушаје да се пробију у тврђаву, тврдећи самоуверено да Бреда никада неће пасти. Најпопуларнији позоришни комад у Хагу био је тих месеци “Шпанско страшило” (La Boha Espagnol), сатирична комедија у којој су главни ликови збуњени шпански краљ Филип, који у мраку слепо лута тражећи Бреду, док га води кловновски лик ментално поремећеног Спиноле.

На крају, Бреда је пала јер су исувише самоуверени браниоци потценили значај обичне логистике: уместо да залихе хране припреме за годину дана опсаде (на колико је Спинола рачунао) веровали су да је осам месеци сасвим довољно. Предали су се на средини десетог месеца.

IV

Слика

This image has an empty alt attribute; its file name is 800px-La_infanta_Isabel_Clara_Eugenia_en_el_sitio_de_Breda_%28Museo_del_Prado%29.jpg

Велшки историчар Јан Морис назвао ју је једном приликом “најшпанскијом од свих шпанских слика”. Неки историчари уметности тврдили су да се у композицији запажа – као последица оног судбоносног сусрета у Мадриду – утицај Рубенсовог Помирења Исава и Јакова. Хозе Ортега и Гасет, опет, описује подигнута копља као “кичму целе слике, у великој мери заслужну за утисак мирноће који прожима, иначе, живу сцену”.

У глави уметника идеја за слику сазрева постепено: од Рубенса чује причу о Спиноли, војсковођи – џентлмену; потом на броду за Италију упознаје и њега самог. Млади сликар, на свом првом путу у иностранство и стари војсковођа, полазећи у своју последњу битку, причају о победи која је, после деценија пораза, осветлала образ шпанског оружја. У тим разговорима, Спинола преноси (још увек свежа) сећања на догађај а Веласкез његове речи преноси на цртеже и скице, дајући им пропорцију и перспективу, покушавајући да, што верније, ухвати тај тренутак у времену.

Velázquez - La Fragua de Vulcano (Museo del Prado, 1630).jpg

По доласку у Ђенову, путници се разилазе: Спинола иде у своју битку, а Веласкез обилази галерије и музеје у Венецији, Ферари, Болоњи… У Риму проводи скоро годину дана, дружи се са Галилеом Галилејем – једно време обојица чак станују у Вили Медичи – Пусеном, Бернинијем, студира Микеланђелове радове и усавршава своје знање људске анатомије, потом још пола године у Напуљу, где среће Ђузепа де Риберу, загонетног сликара из штампара из Валенсије. Из тог периода датира и једна од најенигматичнијих Веласкезових слика, “Аполон у Вулкановој ковачници”.

На први поглед, опчињен богатством боја, облика и стилова сензуалног и топлог југа, млади сликар је заборавио на Рубенса, Спинолу, Бреду и мотиве далеког и хладног севера. Али, идеја и даље сазрева у његовој глави и, када га по повратку кући, премијер Оливарес укључује у групу уметника који треба да снабдеју сликама Буен Ретиро, нову краљевску палату у источним предрграђима Мадрида, Веласкез у глави већ има не само тему, него и димензије, главне и споредне ликове и композицију. Средином 1634. он почиње да ради на слици, коју довршава наредне године.

***

Иако слика представља тренутак војне победе, она је више од класичног приказа тек завршене битке: Веласкез је са платна уклонио све крваве и насилне аспекте војног сукоба. Уместо тога, он је ухватио тренутак после самих борби: холандску капитулацију пред шпанским трупама. Занимљива је техника којом он повлачи линију раздвајања две групе: Холанђани, на левој страни, изгледају дезорганизовани, углавном млади ликом, и у мањини су; они су у потпуном контрасту са Шпанцима на десној страни: великом, добро организованом групом, очврслом у борбама.

Веласкезов приказ шпанских копаља, вертикално подигнутих према хоризонту, одмах привлачи поглед. Заиста, ова слика је по њима добила и свој назив у уметничком жаргону: “Копља” (Las Lanzas): бројна копља, готово решетка која прекрива небо, стварају утисак како се на сцени налази много више шпанских војника него што их заиста можемо видети и, због њиховог уредног распореда, служе као визуелни симбол шпанске војне моћи.

Центром слике доминира сцена размене кључева, у којој Спинола – који је сјахао са свог коња да би побеђеног противника дочекао као себи равног – ставља десну руку на његово раме, највероватније да би га спречио да, у складу са ритуалима уобичајеним у то време, клекне приликом предаје. Њих двојица се, светлошћу и бојама, разликују од остатка слике: обликовани у свој сопствени, издвојени хексагон, они се посматрачу чине као неки пролаз у другу димензију, свет сасвим различит од оног који их окружује.

Сликар, као што знамо, није био сведок овог историјског догађаја. О њему је, извесно, чуо опис који је у сећању задржао један од два учесника, Спинола; са Јустином, другим учесником, који је тада био у холандском Лајдену, није могао да разговара. Шта је, међутим, Веласкезу још било на располагању?

У тренутку када је почео да слика Предају Бреде, средином 1634. године, од самог догађаја је протекло тек девет година; има, дакле, још увек доста живих очевидаца који су присуствовали самој сцени. Детаље опсаде, битака и предаје описао је хорничар Херманус Хуго, а саму предају је на својој гравури представио француски сликар Жан Кало, већ три године касније (1628); на том првом визуелном приказу догађаја, већ је уочљив пријатељски сусрет два команданта.

Веласкез, дакле, не мора да измишља сцену: она већ постоји у свести савременика и његов задатак је да на ту слику унесе само неколико суптилних детаља којима ће јој дати додир савршенства.

Поред тога, сликар се ослања и на друге историјске изворе: он има увид у комедију “Опсада Бреде” Педра Каледерона де ла Барке, која је премијерно приказана само неколико месеци након битке, и у којој лик Спиноле у моменту предаје каже лику Јустина:

“Јустине, примам их (кључеве) и знам колико сте храбри, као и да храброст побеђеног чини славу победника.

Веласкезово тумачење ових речи је маестрално сјајно. У ренесансном сликарству, био је обичај да се сцене предаје сликају по устаљеним правилима по којима је победник седео на коњу или на трону, док му се побеђени приближавао погнут отворено показујући своју потчињеност. На Веласкезовој слици, међутим, Спинола је сјахао с коња из поштовања према побеђенима и креће се у сусрет холандском војсковођи као себи равном. Веласкез је такође вешто ухватио моменат у коме Де Насау креће да клекне како би предао кључеве, али га Спинола зауставља положивши му руку на раме.

Сцена овог хуманог геста одваја Предају Бреде од стотина сличних слика. Сама битка, која се већ завршава, остаје у даљини, једва видљива кроз облаке дима који се могу уочити у позадини. Веласкез наглашава људски сусрет: то је исто толико, ако не и више, слика војничког витештва и великодушности, колико и победе на бојном пољу.

Композиција је, дакле, пажљиво конструисана тако да нагласи баш ове људске карактеристике Спиноле, а не да буде веродостојан, потпуно документарни, приказ самог догађаја. Уосталом, на прилазима самој Бреди уопште не постоји брдо које се види на слици: цео терен је раван (и прилично мочваран). Брдо је додато – чин уметничке слободе аутора – да би послужило као подијум, не којем ће моћи да ефектније распореди своје ликове.

Истовремено, Веласкезова сликарска вештина види се из лакоће са којом он гледаоца претвара у сведока самог сусрета. Пригушени тонови земље и меко светло дају платну натуралистички карактер. Без крештавих симбола, алегоријских или чак идеализованих фигура на слици, гледалац као да је позван да сам крочи на платно, придружи се актерима и прати сцену у реалном времену. Фини жути капут војника на левој страни и браон задњица Спинолиног коња на десној, као да представљају капију, кроз коју гледалац улази у слику. И чинећи то, он потврђује речи које је – вековима касније – о овој сцени написао Роберт Ворен:

“… историја је један велики мит који ми живимо, и кроз наше живљење увек поново правимо.”

***

Предаја Бреде, у једном дубљем смислу, јесте слика људског сусрета, усред хаоса и суровости рата. Али било би погрешно мислити да Веласкез није имао и друге, скривене мотиве, да прикаже овај тренутак врлине. Спинола, шпански војници и – преко њих – и сам Филип IV приказани су истовремено и као моћни и као часни. У том смислу, слика оперише на више нивоа одједном: она је реторичка егзалтација, величање шпанског националног идентитета, симбол Филипа IV и његове армије, али исто тако и омаж Спиноли, Веласкезовом личном пријатељу који је – видећемо то у наредном одељку – умро неколико година пре него што је ова слика уопште била наручена уметнику.

Али, ми данас – из бројних историјских хроника, касније написаних – знамо низ детаља о овој бици које сам сликар вероватно није могао да зна. Хајде зато да размотримо још неколико могућих тумачења.

Пре свега, чињеница је да предаја града није изнуђена часно, одсудном битком на отвореном пољу, него постепеним изгладњивањем. Сви цивили, рањеници и болесници који су пуштени да изађу и предају се, били су принудно враћани назад, иза зидина. Спинолина калкулација била је, слично резону свих других војних команданата тог доба, подједнако рационална и бездушна: што више уста буде делило оскудне залихе хране, отпор ће пре престати. Холандски хроничари, на пример, помињу да су само врло богати грађани – и то они који су познавали градске шинтере – могли да се докопају меса неког пса луталице, које су чували као специјалитет. У Бреди је, за девет месеци Спинолине опсаде, умрло око пет хиљада цивила; углавном од болести, неко ће можда рећи? Али смртоносни исход тих болести био је, у великој мери, убрзан гладовањем.

Наравно да Спинола, описујући ове догађаје Веласкезу, није био претерано вољан да помене оне мање часне епизоде своје ратничке епизоде. Наравно да ни Веласкез – чак и да их је знао – не би био претерано вољан да их дочара гледаоцу на платну нарученом у славу шпанског оружја. Али, са свим предностима накнадног знања, као и увек у историји, посматрач у двадесет првом веку не може а да се не запита: није ли у Спинолином великодушном гесту, ипак, присутан и понеки трачак срамоте? Јер, ипак је он најбоље од свих знао на који је начин победио.

Друга чињеница – коју је пажљиви историчар сазнао из бројних шпанских извора тог доба – је да је, после девет месеци, и сама Спинолина војска била на ивици снага. Нередовно плаћена, два пута је била на ивици побуне; линије снабдевања, чешће угрожене нападима холандских герилаца него не, већ су је довеле у опасну оскудицу; усред непријатељског окружења, Шпанци су све ставили на коцку и Спинола није био у прилици да поставља сувише тешке услове предаје.

Али постоји и треће тумачење: “Предаја Бреде” представљала је, у тренутку када је насликана, и моћно пропагандно средство шпанског војничког јунаштва, на више нивоа. Пре свега, признајући част свог непријатеља, Спинола и сопствену победу чини већом и сјајнијом. Слика племенитости и витештва, на дванаест квадратних метара Веласкезовог платна, задаће тежак ударац разним хроникама и памфлетима протестантских кругова у Европи, о суровости католичке Шпаније и њене инквизиције.

***

Pictura of Alciato, Andrea: Emblemata (1551): Echthro^n ado^ra do^ra, In dona hostium.

На крају, могуће је и једно пренесено, симболичко тумачење ове слике. Оно полази од хипотезе италијанског правника Андрее Алчатија изнете у његовом трактату “Против поклона од непријатеља”. Овај текст, из средине шеснаестог века (који је Веласкез, као образован човек свог времена, вероватно прочитао) разрађује једну класичну тему из античке митологије: размену поклона међу непријатељима. У току Тројанског рата (детаљ је још Хомер опевао у Илијади), тројански јунак Хектор, син Пријамов, и грчки јунак Ајакс, син Теламона, изашли су на двобој испод зидина Троје, пред очима обе војске. Пошто је исход двобоја био нерешен, они га завршавају разменом својих највреднијих делова опреме: Хектор од Ајакса узима вредан опасач, Ајакс од Хектора његов мач. Богови су се – сазнајемо од Хомера – после поиграли, тако да је свакко од њих двојице после погинуо баш од поклона који је олако примио од свог смртног непријатеља: Ајакс се сам убио скочивши на Хекторов мач, док је побеђеног Хектора Ахил докрајчио тако што га је вукао иза двоколица, везаног за Ајаксов опасач.

Алчети користи ову метафору како би читаоца упозорио да се чува од поклона добијених од непријатеља. И заиста, знамо да је шпански премијер Оливарес одувек био сумњичав према ономе што је сматрао “сувише попустљивом” Спинолином политиком у Холандији.

Зато су се неки историчари уметности питали да ли је Оливарес можда учествовао у Веласкезовом избору носеће теме за слику, желећи да тако Спинолиним наследницима у Фландрији пошаље суптилну поруку. Ако су та страховања постојала, историја их је потврдила: само две године након што је Веласкезова слика свечано изложена у “Сали краљевства” нове палате, шпанска војска је, коначно, изгубила Бреду а са њом и последње упориште у Холандији. “Предаја Бреде” би, у том случају, била desengaño, упозорење на илузију коју са собом увек носе исувише лаке победе.

V

Судбине (1): победник и поражени

Амброзио Спинола Дорија, маркиз од Балбаса, племић Републике Ђенове, генерал Краљевине Шпаније и један од најпознатијих кондотјера седамнаестог века, доживео је врхунац своје војничке и животне каријере у тренутку који је остао овековечен на Веласкезовој слици.

О Спинолиној победи код Бреде се увелико прича по дворовима западне Европе, он је радо виђен гост по салонима најлепших дама данашње Холандије, а његове портрете – платна у уљу у скоро природној величини – почетком 1627. године сликају највећи мајстори фламанског барока, Антони ван Дајк и (на овој слици) Петер Паул Рубенс.

Али, како се то често догађа када се дивља кобила судбине поигра са јахачима који су помислили да су је коначно зауздали, и у Спинолином случају је врхунац каријере заправо означио почетак краја. У Мадриду је нови премијер, војвода Оливарес, болесно љубоморан због славе коју је његов генерал стекао овом победом. А у краљевству које, галопирајући као Спинолина коњица по пољима Фландрије, јури пуном брзином у банкрот, није било претерано тешко да се нека плаћеничка војска, у некој удаљеној провинцији, волшебно изостави из буџета…

Тако и Спинола, врло брзо после Бреде, остаје без новца, поштено зарађеног на мачевима и копљима својих најамника и неопходног за њихово одржавање. Све ређе и све слабије плаћени, Спинолини терцији, састављени углавном од италијанских, немачких, француских и енглеских авантуриста и криминалаца, почињу све мање да се боре на бојном пољу а све више да пљачкају крчмаре и трговце.

А само две године после Бреде, ратна срећа се потпуно окренула: затворен у опседнутом граду Грол, утврђеном трговачком центру на главном ханзеатском путу ка немачким земљама, шпански генерал се сада брани, а холандски устаници га нападају. Крај је овог пута много бржи (шпанска посада предаје Грол после само месец дана опсаде) али је све остало већ виђено: у августу 1627. Амброзио Спинола предаје кључеве тврђаве холандском генералу Фридриху од Насауа, на готово исти начин на који је, две године раније, сличне кључеве примио у Бреди, од његовог полубрата Јустина.

У Мадриду је премијер луд од среће: славни победник код Бреде је сада бедни губитник код Грола! А Спинола, разочаран, понижен и у дуговима, почетком 1628. распушта своју плаћеничку војску и враћа се у Шпанију. Одлучан да се не врати у Фландрију као главнокомандујући све док се његовој војсци не обезбеди финансијска сигурност, у Мадриду доживљава нова понижења политичара. Као странац (Италијан) и плаћени најамник (а не витез шпанске круне), за многе је добродошло жртвено јагње. Његов последњи пораз бацио је у засенак све раније победе и послужио као изговор за деценије стратешких грешака Круне у побуњеним холандским провинцијама.

Крај је, опет, сасвим у стилу века у којем је живео: барока. Нови рат, овог пута око наследства над војводством од Мантове у северној Италији, опет тражи професионалног војника и шпански краљ Филип IV опет се окреће провереном избору: септембра 1629. године Спинола се, поново на челу шпанског експедиционог корпуса, искрцава у родној Ђенови, у фанатичној потрази за још једном, вероватно последњом, победом.

Али стара непријатељства, зависти и сплетке, прогоне га и на новом бојном пољу. Агенти премијера Оливареса шаљу у Мадрид лажне извештаје и Спинола је већ после неколико месеци, уместо да добије очајнички тражена појачања, на ивици смењивања. Већ нарушеног здравља, упорно бранећи тврђаву Казале Монферато од Француза који су је опседали, у граду увелико захваћеном епидемијом куге, Амброзио Спинола Дорија умире 25. септембра 1630. у седамдесетој години.

Племићка титула маркиза од Балбаса – коју његови потомци у Шпанији још увек носе – била је једино што је, после тридесет година ратовања за шпанску круну, оставио својој деци, од огромне имовине наслеђене од очеве и мајчине породице, са којом је ушао у ову авантуру.

***

Justinus van Nassau 1559-1631.jpg

А поражени командант са Веласкезовог платна, Јустин од Насауа, ванбрачни син првог статхолдера холандских Уједињених провинција, Виљема Ћутљивог и Еве, једне од његових бројних љубавница, пуних двадесет пет година гувернер Бреде, повукао се после предаје тврђаве у далеки трговачки Лајден на северу.

У том тренутку он има већ 66 година, уморан је од сталних битака и разочаран одсуством подршке која му је обећавана, и које га је, коначно, приморало на предају. Иако је свим његовим војницима омогућено да се из града повуку часно, у борбеном поретку, под оружјем и са свим ратним заставама – Јустин никада није преболео предају Бреде.

Умро је само пет година после тог догађаја, у Лајдену, у 71. години.

Ни Спинола ни Јустин тако нису доживели да виде себе на Веласкезовом платну, које је завршено тек пар година после њихове смрти.

Ипак, ликове њих обојице данас гледају милиони посетилаца Музеја Прадо у Мадриду.

VI

Судбине (2): један град

Image

Победа је, свакако, Шпанцима у психолошком смислу значила много: само неколико недеља касније, хабзбуршка намесница Холандије, инфанта Изабела Клара Еугенија, присуствовала је у Бреди првој католичкој миси одржаној после тридесет пет година, коју је служио кардинал Алфонсо де ла Куева. Међутим, у војном смислу, ова битка је означила последњу у низу прекретница у осамдесетогодишњем рату Холанђана за независност: Мадрид није успео да задржи стратегијску иницијативу. Огромни трошкови Спинолине опсаде приморали су Оливареса да се коначно окрене дефанзивној тактици на копну и преостале ресурсе усмери на поморски и трговачки рат.

А само десет година касније, 1635. године, Француска и Уједињене провинције формирале су војни савез, са циљем да коначно ликвидирају – и међусобно поделе – хабзбуршке поседе између њихових држава. Отвориле су рат против Шпанаца на два фронта, и у лето 1637. године холандски статхолдер Фридрих Хенри, принц од Оранжа, стигао је испред Бреде са осамнаест хиљада војника. Ова опсада трајала је три месеца и њој су присуствовале високе званице из Лондона – међу њима и један дворски патуљак, извесни Џефри Хадсон – којима је Хенри хтео да се похвали својим успехом. У октобру је град, по четврти пут у шездесет година, променио господара. И та опсада овековечена је једним уметничким делом, овог пута холандског сликара Јоханеса Хиндерикуса Егенбергера.

Бреда је, коначно, међународно призната као холандски град Вестфалским миром 1648. године. Од тада, она је делила судбину Холандије. У Бреди је, за време револуције у Енглеској, једно време боравио избеглички двор Чарлса II, будућег енглеског краља, сина оног Чарлса који је позирао Веласкезу у Мадриду и потом погубљен секиром Кромвеловог џелата; Декларацијом у Бреди 1660. године, отприлике у време када је Веласкез умро, он је и прихватио услове које му је енглеско племство поставило да добије круну свог оца; а Миром у Бреди (1667) завршен је и Други англо-холандски рат, у којем су се Холанђани сукобили – са својим бившим избеглицом.

По последњи пут, Бреду су ослободили – Пољаци! У Операцији Фазан, 28. октобра 1944. године, град је од Немаца – једним храбрим маневром, баш попут својих бројних славних претходника на истом месту – заузела Прва пољска оклопна дивизија, генерала Станислава Мачека, која се борила као део Монтгомеријеве Друге британске армије. Још наредних тридесет пет година, становнике Бреде је на тај последњи рат подсећао и најмањи затвор за нацистичке ратне злочинце на свету, у којем је била смештена тзв. “четворка из Бреде”. Последња двојица ослобођена су 1989. године – и умрла исте године.

Bobby's Boat blaast 'Spinola' nieuw leven in | Breda | bndestem.nl

А данас, запитаћете? Па, данас на бурне догађаје који су били предмет Веласкезове слике и ове наше приче, житеље Бреде подсећа још једино кафе-бар Спинола, врло укусно уређен у трупу једног старог брода, поринутог у каналу унутар градских зидина. Ако се неким случајем затекнете у граду, овде можете пробати врло добро, нефилтрирано, пиво, а кригле држати на картонским подметачима са ликом храброг, џентлменског и помало непромишљеног италијанског кондотјера, Амброзија Спиноле Дорије. Мислим, тренутно још увек не можете – због короне.

VII

Судбине (3): један сликар

Дијего Родригез де Силва и Веласкез, дворски сликар шпанског краља Филипа IV, након што је завршио Предају Бреде, живео је, и стварао, још пуних двадесет пет година. Стигао је да још једном оде до Италије (1649-1651) где је насликао портрет папе Иноћентија X, од њега на поклон добио на поклон медаљу и златни ланац, обилазио галерије у Милану и Венецији и за двор у Мадриду куповао платна Тицијана, Тинторета и Веронезеа.

У последњих десет година живота, Веласкез све више постаје краљев декоратер, уметнички саветник, трговац сликама и саговорник. Сам слика све ређе, и бира све бизарније теме: патуљке, дворске будале, митолошке мотиве, чак и композиције у којима наилазимо на претече каснијег надреализма. Једна од његових последњих слика, Las Meninas (1656), садржи све ове теме на једном месту: петогодишњу краљеву ћерку, инфанту Маргариту, њене дворске даме, патуљке, телохранитеље, самог сликара иза свог штафелаја, његове моделе – краља и краљицу – као одразе у огледалу и непознатог човека, у последњем плану, који напушта ово весело друштво одлазећи на место невидљиво посматрачу…

Дијего Родригез де Силва и Веласкез задесио се као главни церемонијал-мајстор свадбене свечаности када се Филипова ћерка Марија Тереза – још један од његових модела – 1660. године удала за младог Луја XIV, будућег Краља Сунца и тако од шпанске принцезе постала француска краљица. Свака од две краљевине, опседнута жељом да у очима Европе не испадне мање значајном и уваженом, инсистирала је да се свадба одржи на њеној територији, и на крају је пронађено мало, напуштено и мочварно Острво фазана, на средини реке Бидасоа која је тада представљала шпанско-француску границу. По јунским врућинама, на острву пуном комараца, за сликара се то показало фаталним. Вратио се у Мадрид 31. јула, већ захваћен грозницом, и саставио тестамент. Умро је 6. августа, у шездесет првој години.

***

Las Meninas, by Diego Velázquez, from Prado in Google Earth.jpg

Тешко да је било другог сликара у историји који је био у бољем положају од Веласкеза да наслика живот империје у опадању и варљиву природу политичке моћи. Никада му није мањкало ни наруџбина ни веза, изгледало је да има приступ свакоме и свачему што је желео, био је пријатељ краља и краљице и једини сликар њихове бројне деце. Био је инсајдеров инсајдер. Па ипак, Веласкез је – слично Бројгелу пре њега – користио овај привилеговани положај да ствара слике које су не само задовољавале природну потребу сваког царства за обожавањем него и, на суптилан начин, преносиле његову личну, емоционално субверзивну, уметничку визију.

Захваљујући архивима отвореним много векова касније, ми данас можемо са приличном прецизношћу да израчунамо колико је Веласкез био плаћен, на пример – у реалима, дукатима, ескудосима и бројним другим валутама које су биле у оптицају у краљевству које се протезало на три океана – изгледа да је, за разлику од многих других, па и несрећног Спиноле пред крај живота, сликар ретко био у оскудици. Детаљи о његовој личности и приватном животу нису, међутим, баш тако бројни: посматрач је принуђен да закључке извлачи из посредних извора.

Тако, на пример, Веласкезова приватна библиотека указује на човека широке ерудиције, са песмама Петрарке и Овидија, књигама Вазарија и Витрувија, цртежима Леонарда, Еуклида и Дирера. Неки савременици сматрали су га флегматичним, али је он у себи имао једну античку црту; у једном позоришном комаду на Филиповом двору – на пригодне теме лова, борби бикова и витешких такмичења – Веласкез је, рецимо, увек играо женску улогу.

И на шта данас, после скоро четири стотине година откако је насликана, наиђемо кад се у мадридском Музеју Прадо зауставимо испред “Предаје Бреде”?

Синтетичка сцена нам дочарава свеже, плаво јутро које обећава. Немогуће окупљене dramatis personae дишу исти, штипајући, ваздух. То је Веласкез, који на јединствени начин комбинује способност да пренесе осећаје и мисли, са талентом за наношење боје. Он је освојио време. На непостојећем брду изван Бреде, Амброзио Спинола и даље убеђује Јустина од Насауа да његов ред за победу још увек може да дође. Својом сликом, Веласкез је тренутак тадашњег времена претворио у будућност која као да увек непосредно предстоји.

Više od igre: odlazak narandžastog Julija

How the Most Iconic Illustrations of the Trump Era Were Created | The Work  Behind The Work

“Zar da Rim…” Na ovo moram reći: Zar da Rim strahuje od jednog čoveka? Ko, Rim? Moji preci s ulica su Rima Tarkvinija prognali kad se on nazvao kraljem.”

(Vilijem Šekspir, “Julije Cezar”)

I

Prolog: više od igre

To je, valjda, bio onaj čuveni prst sudbine? 2020. godinu smo na ovom blogu počeli jednim tekstom čiju su temu odredili događaji a ne naše želje: bilo je to ubistvo iranskog generala Kasema Solejmanija u Bagdadu, u prvim satima 3. januara; sasvim hladnokrvno ubistvo jednog čoveka, protiv kojeg se u tom trenutku nije vodio nijedan krivični postupak u SAD, a koje je izvršila američka vojska, u vreme mira, po naređenju predsednika Donalda Trampa:

https://zorancicak.wordpress.com/2020/02/17/vise-od-igre-odlazak-komandanta-senke/

Podsetimo se, posle skoro godinu dana, poslednjeg pasusa u tom tekstu:

Nasuprot njemu, Donald Tramp, koji je karijeru počeo kao opskurni biznismen, a nastavio kao kontroverzni predsednik, sada je završava ne samo na način na koji je Solejmani počeo svoju – kao ubica. U većoj ili manjoj meri, i zavisno od istorijskog vremena i okolnosti, svaki američki predsednik je bio ubica – baš kao što je to bio i svaki rimski imperator. Tramp se, međutim, ubistvom Solejmanija upisao u istoriju kao nešto mnogo gore od ubice: naivni, narcisoidni, egzibicionista i jeftini instrument manipulacije izraelskih tajnih službi, saudijskog dvora, sumnjivih posrednika i sopstvene duboke države.

A pošto su – da citiram uzrečicu koju moji prijatelji vernici često koriste – “čudni putevi Gospodnji”, desilo se da tu istu, 2020. godinu skoro da završavamo, tekstom koji je sada pred čitaocem, i u kojem ćemo se baviti nedavnim američkim predsedničkim izborima.

Ako je početak godine korone označio odlazak komandanta Senke (nom de guerre generala Kasema Solejmanija), onda njegov kraj označava odlazak narandžastog Julija (nadimak Donalda Trampa, prema liku iz moderne adaptacije Šekspirovog “Julija Cezara” u jednom njujorškom pozorištu, 2017. godine). U oba slučaja, bilo je to više od igre.

Godina čuda, annus mirabilis, se završava, krug se zatvara, Mefisto je došao kod doktora Fausta da naplati svoj deo pogodbe i uzme njegovu dušu. Između početka i kraja, u 2020. godini pojavio se i onaj neočekivani lik koji je istovremeno i zakomplikovao dramsku radnju, učinio je dodatno uzbudljivom za posmatrača i konačno je razrešio, lik kojeg su u antičkoj tragediji nazivali deus ex machina – korona.

II

Drugi Američki građanski rat

This image has an empty alt attribute; its file name is EmO_KmIWMAAD8Nk

Ne postoji zemlja na svetu u kojoj zakoni mogu da obezbede sve, ni u kojoj političke institucije mogu da budu zamena za zdrav razum ili javni moral.”

(Aleksis de Tokvil, “O demokratiji u Americi”)

A uostalom, nije nikakva tajna da je liberalna Amerika mrzela Donalda Trampa, iskreno i strasno, baš kao što i liberalna Srbija mrzi Aleksandra Vučića, liberalna Turska Redžepa Taipa Erdogana, a liberalna Mađarska Viktora Orbana. I baš kao što i svi pomenuti, takođe iskreno i strasno, mrze liberalne delove svojih sopstvenih naroda i društava.

U Americi, baš kao i u pomenutim evropskim (i mnogim drugim) zemljama, ta uzajamna mržnja je stvorila fenomen koji naše generacije – sve one rođene posle 1945. godine – ne pamte. Fenomen društava koja su toliko strukturno, vrednosno i simbolički podeljena da već možemo da ih zovemo “paralelnim društvima”. O tome smo (kada je o Srbiji reč) pisali 2019. godine u ovom tekstu za Novu ekonomiju:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/03/12/dva-paralelna-drustva-nova-ekonomija-1-mart-2019/

Amerika je prošla kroz niz traumatičnih iskustava slične vrste u dvadesetom veku: od prohibicije, preko rasnih nemira, do protesta protiv Vijetnamskog rata. Ipak, nijedno od njih nije izazvalo toliko duboke, i toliko bolne, podele kao trampijanska jeres, kako je poslednje četiri godine nazvao jedan duhoviti sveštenik. Zapravo, traumu ovakvog intenziteta Amerikanci su poslednji put prošli još pre vek i po, u vreme Američkog građanskog rata između Severa i Juga. Zato su poslednje četiri godine, okončane izbornom kampanjom 2020. godine, na više psiholoških nivoa, bile Drugi američki građanski rat.

A u ratu, baš kao i u ljubavi – sve je dozvoljeno. Koristeći dosad neviđene mogućnosti koje su otvorile savremena tehnologija i društvene mreže, obe strane su u javni prostor plasirale hiljade spinova o svom protivniku, od kojih su neki bili tačni, neki iskrivljeni, a većina potpuno izmišljena.

Bilo kakav pokušaj da se američka predizborna kampanja ograniči na sučeljavanje racionalnih argumenata o stvarnim problemima američkog društva bio je, zato, od samog počeka osuđen na propast: u ratu, naš cilj nije da protivnika argumentima ubedimo da nije u pravu. U ratu, protivnik nije protivnik nego je neprijatelj koji puca na nas i mi zato pucamo na njega. Njegov cilj je da nas uništi, naš cilj je da uništimo njega.

To što je – u ovom slučaju – ulogu metka preuzeo tvit, post na Fejsbuku, video klip na Tik-toku ili neki drugi nosač informacije, ne menja onu osnovnu psihološku percepciju: cilj trampijanskih populista bio je da potpuno unište liberalno nasleđe Amerike, cilj bajdenovskih liberala da potpuno unište populističku jeres. Ova dva sveta ne mogu da koegzistiraju, baš kao što u vreme Bitke kod Getizburga, 1865. godine, nisu mogli američki Sever i Jug. Samo onaj svet koji bude pobedio u ovom Armagedonu opstaće i u njemu će se pisati novi društveni ugovor; onaj drugi će otići u istoriju poražen, kao još jedan u mnoštvu propalih projekata.

Fundamentalne premise ovog diskursa možemo da nađemo u većem broju politikoloških, pa čak i u nekim filozofskim analizama američke politike koje su se ove godine pojavile na Zapadu. Ovde ćemo, exempli causa, citirati jednog od tih autora, irskog kolumnistu i književnog kritičara Fintana O’Tula, koji je u eseju za “Njujoršku reviju” (broj za decembar 2020) napisao:

“Iz perspektive ovog sistema, aberacija je Bajden, a njegovi su zločinački glasači oni koji su devijantni. To je ironija: Tramp, najčistiji primer političkog oportunista, vođen isključivo vlastitim interesima i instinktima, utvrdio je antidemokratsku kulturu koja će, ukoliko je se ne iskoreni, dugoročno nadvladati.”

***

Naravno da su, u ovakvom diskursu i ovakvoj podeli karata, oba kandidata bili više simboli, zastave pod kojima su se okupljale vojske, nego stvarni učesnici. Kao i prilikom svake druge fundamentalne istorijske promene, neophodna mobilizacija sopstvenih snaga postiže se personalizacijom. Personalizacija je instrument koji nam omogućava da dehumanizujemo protivnika i samima sebi ga predstavimo kao nešto što nije čak ni čovek, nego arhetip večnog zla, koji je samo poprimio varljive humanoidne forme. To je narativ sa kojim se, do sada, Amerika susretala samo u brojnim filmovima strave i užasa – od Vagnerovog Vukodlaka, preko Rozmarine bebe Polanskog, do Zone sumraka i Tvin piks Dejvida Linča. Sada se, međutim, taj narativ sa filmskog platna preselio u epicentar američke politike.

Tako je, recimo, poznata Trampova metafora o “isušivanju močvare” (ponavljana u hiljadama njegovih tvitova – kad god se neko ne bi složio sa njim) imala vrlo jasan cilj: njegovi protivnici uopšte nisu ljudi, nego neka čudovišta, monstrumi iz močvare, a isušivanje močvare znači njihovo političko, finansijsko, medijsko, moralno i (videli smo u slučaju Solejmanija) fizičko uništenje – glogovim kocem, srebrnim metkom, vencem belog luka, i sličnim artefaktima koji su nam poznati iz knjiga i filmova o vampirima.

Sa druge strane, i Bajdenova kampanja uspela je da pridobije one presudne milione glasova baš na upornom ponavljanju jednostavne mantre: svako, samo ne Tramp! Po prvim analizama, na svakih sto Bajdenovih birača, samo 38 je glasalo za njega, a 58 protiv Trampa (preostala četiri procenta iz oba razloga).

Za razliku od srpskih društvenih mreža, gde se stotine istih nihilističkih luzera svakodnevno prepamećuje patetičnom besmislicom kako “nećemo manje zlo”, opozicione društvene mreže u SAD su bile racionalne. Milioni demokrata tvitovali su uporno, mesecima jedan isti tvit (ovde u mom prevodu sa engleskog):

“Volim da gledam kako Tramp gubi, to je moj dnevni lek, moja nedeljna energija, moja mesečna inspiracija i moja godišnja motivacija. Njegov poraz je jedini razlog što sam još živ, ja sam rođen da volim i uživam u neuspehu koji je on doživeo.”

Patetično? Izvesno. Dubokoumno? Teško. Hejterski? Pa sa tim ciljem je i napisano. Ali, ako ostavimo po strani estetske rasprave o stilskoj lepoti ove dve rečenice, one i dalje ostaju paradigmatične, iz vrlo jednostavnog razloga: u politici, pobeda pripada onome ko uspe da, u kritičnom trenutku, homogenizuje veću količinu mržnje prema svom protivniku.

Ironija sudbine je, međutim, da je baš Donald Tramp legitimisao ovo ekstremno shvatanje politike 2016. godine, održavao ga pune četiri godine, da bi na kraju pao kao žrtva tog istog shvatanja politike koje je sam toliko obožavao – politike kao gladijatorske arene. Ili, kao što bi naš narod rekao: “Ko se mača laća, od mača će i poginuti.”

***

Posebna poslastica bile su, u ovom kontekstu, tri uobičajene predsedničke debate: Trampova kampanja je celo leto širila glasine kako se Bajden boji debata (jer bi se, učešćem na njima, pred TV gledaocima u celoj zemlji navodno prikazao kao dementan starac), kako se neće usuditi da “izađe na megdan”, kako će se baš na tim debatama “sve rešiti” i tome slično. Umesto tri, održane su dve debate, prva i treća (u terminu predviđenom za drugu Tramp se i dalje oporavljao od korona virusa), i na njima se nije dogodilo ništa spektakularno. Kandidati su ponovili svoje inače poznate stavove, mediji su se bavili više uobičajenim sporednim i bizarnim detaljima – njihovim govorom tela, na primer – nego suštinom (koja je svima već bila dosadna).

I naravno, da ove debate nisu rešile baš ništa, jer je svaki birač već mesecima unapred imao svog favorita, i ma kakvu glupost taj favorit rekao u debati, birač ne bi promenio mišljenje o njemu. Suštinski, još mnogo ranije ovi izbori su prestali da budu izbori: postali su samo obično prebrojavanje listića. Birači se nisu izjašnjavali između dve politike, nego između dva sveta i ono što obično nazivamo izborima bilo je, u stvari, samo drugo ime za popis stanovništva u svakom od tih svetova.

I tu dolazimo do reči mudrog Aleksisa de Tokvila, kojima smo i počeli ovaj odeljak: zakoni i institucije, ma koliko bili nužni za modernu, funkcionalnu, državu, sami po sebi, nisu dovoljni. Oni ne mogu da zamene zdrav razum i javni moral. Trampijanska Amerika je, u stvari, postala briljantan primer Lajbnicove teorije o nužnom i dovoljnom uslovu: bez zdravog razuma i javnog morala, svaki zakon i svaka institucija postaje kancerogena ćelija koja dalje truje zdravo tkivo.

III

Reči i simboli

Image

“Reči imaju magičnu moć. One mogu da donesu ili najveću sreću ili najdublje očajanje. One mogu da prenesu znanje sa učitelja na učenika; da omoguće govorniku da preobrati svoje slušaoce i diktira njihove odluke. Reči mogu da pobude najjače emocije i utiču na postupke svih ljudi.”

(Sigmund Frojd)

Trampova inauguracija (20. januara 2017. godine) bila je prilika da, između ostalog, čujemo i ovu rečenicu:

“Ovaj američki pokolj (u originalu: carnage) završava ovde, i završava sada.”

Džo Bajden je, u govoru održanom posle proglašenja za izabranog predsednika, 7. novembra 2020. rekao:

“Ovo je vreme za lečenje Amerike.”

Površni posmatrač bi, verovatno, rekao da obe poruke imaju slično značenje i da su usmerene ka istom cilju: da se obezbedi, odavno narušeno, jedinstvo nacije. Ali, to bi bio površni posmatrač: kao što je dobro poznato, đavo je uvek u detaljima, i one stvarne, skrivene, namere govornika često odaju možda i slučajno izabrane, reči.

U prethodnom odeljku videli smo da su reči, u ovoj kampanji, imale različita, ponekad i vrlo kompleksna, značenja. Uzmimo samo frazu “američki san”, svojevrstan nacionalni etos Sjedinjenih Američkih Država: set ideala (demokratija, prava, sloboda, šanse i jednakost), gde sloboda uključuje mogućnosti za prosperitet i uspeh, kao i za vertikalnu socijalnu mobilnost za porodicu i decu, ostvarene kroz rad u zajednici sa malo barijera. Pojam američkog sna ima korene u Deklaraciji o nezavisnosti iz 1776. (“…svi ljudi su rođeni jednaki”) ali ga je prvi definisao pisac i istoričar Džon Adams (1931):

“…život bi trebalo da bude bolji, bogatiji i potpuniji za svakoga, sa mogućnostima prema sposobnostima i rezultatima, nezavisno od društvene klase ili okolnosti rođenja.”

Kako su kandidati 2020. godine razumeli ovaj pojam i kako su ga koristili u kampanji? Džo Bajden je, na stranačkoj konvenciji u avgustu na kojoj je prihvatio predsedničku karikaturu, na primer, insistirao da:

“… šanse svakog Amerikanca da ide koliko god daleko ga njegovi snovi i od boga dane sposobnosti mogu odneti … nikada ne smeju prestati.”

Upravo suprotan diskurs uočljiv je u Trampovom govoru (2015) u kojem je prihvatio nominaciju za mandat koji sada završava. U tom govoru on je istovremeno obavio pogrebni obred nad američkim snom i izvukao mrtvo telo iz groba:

“Na žalost, američki san je mrtav, ali ako budem izabran za predsednika, ja ću ga vratiti. Većeg, boljeg i jačeg neko ikada pre.”

Dakle, dok Bajden insistira da je san besmrtan, Trampova metafora da će njegovom lešu udahnuti nov život, za mnoge Amerikance pogođene posledicama svetske ekonomske krize, zabrinute zbog imigracije i rasnih nemira, zastrašene pandemijom – trebalo je da, bar na prvi pogled, bude mnogo uverljivija i predstavlja mnogo primamljivije obećanje.

Tako su se, još dosta rano u ovoj kampanji, formirala i dva odvojena rečnika, kao svojevrsne zbirke šifara za dva paralelna sveta. Dok je Bajdenov rečnik nudio povratak Kamelota – kao da taj san nije ubijen zajedno sa Kenedijem 1963. godine – Trampova mešavina nekrofilije i nekromantije cinično je manipulisala strahovima razočaranog vernika u bolje.

Kao što je još 1946. primetio Džordž Orvel, u svom izvanrednom eseju “Politika i engleski jezik”:

“Sva pitanja su politička pitanja, a sama politika je jedna masa laži, izbegavanja, gluposti, mržnje i šizofrenije. Kad je opšta atmosfera loša, jezik mora da trpi. … Ali, ako misao kvari jezik, jezik takođe može da pokvari misao. Loša upotreba može da se proširi, tradicijom i imitacijom, čak i među ljudima koji bi trebalo da znaju, i koji znaju, bolje.”

Reči korišćene u američkoj kampanji 2020. bile su savršeni dokaz tačnosti ove Orvelove opaske. Već kontrasti u rečnicima kandidata odražavali su šizofreniju u stvarnosti: to su bili rečnici dva različita sveta. I teško da je ikada, u književnosti, napisan bolji primer od onog koji je sada stvoren u stvarnosti – još od onog čuvenog sveta budućnosti naseljenom dobrim Elojima i zlim Morlocima, u distopijskom “Vremeplovu” Herberta Džordža Velsa.

IV

Deus ex machina: korona

On Trump, masks and masculinity: What the president's bare face really  reveals – Raw Story

Kako će naraštaji posle nas poverovati da je postojalo vreme kada je, bez grmljavina sa neba ili vatri na zemlji, bez ratova ili drugih vidljivih klanica, ne ovaj ili onaj deo zemlje, već čitav globus ostao bez stanovnika? Kada je bilo koja takva stvar bila ikada viđena ili se o njoj makar čulo; u kojim analima se ikada pročitalo da su kuće ostajale prazne, gradovi napušteni, sela zapuštena, polja suviše mala za mrtve a zastrašujuća i univerzalna samoća na čitavoj Zemlji? … O, srećni ljudi budućnosti, koji neće znati za ove bede, možda će naša svedočanstva smatrati bajkama.”

(Frančesko Petrarka, “Rerum familiarum libri”, 1348)

Jedan nezvani gost je onda stigao, tu negde, nadomak proleća: korona virus. Bez njega, Donald Tramp je još možda imao neke šanse da dobije ove izbore; ali sa njim, ta bitka je bila unapred izgubljena. Uticaj pandemije na američku politiku bio je višestruk i – u svakom od aspekata tog međusobnog odnosa – imao je gotovo presudan značaj.

Najpre, to je onaj činjenični, materijalni, aspekt: za samo devet meseci, od prve ljudske žrtve korone u SAD (1. mart 2020. godine) do izbornog dana (3. novembar) ova zarazna bolest odnela je živote 238.628 građana SAD. To je više od ukupnog broja američkih žrtava u čak četiri rata: Američkom ratu za nezavisnost (25.000), Prvom svetskom ratu (116.516), Korejskom ratu (36.516) i Vijetnamskom ratu (58.209) – 236.241.

Četvrt miliona Amerikanaca nije moglo da glasa 3. novembra jer su – za razliku od mnogih drugih zemalja – epidemiološke mere Trampove administracije bile polovične, često kontradiktorne, nedosledno primenjene, konfuzne; ne zato što su Americi nedostajali znanje, resursi ili eksperti, nego zato što je optika kroz koju su ove mere donošene i implementirane bila prevashodno politička, a ne stručna.

Drugo, pandemija je – baš kao i svaka druga velika kriza – bila ono iskušenje na kojem je svako od nas pokazao svoje najbolje i najgore ljudske kvalitete. U slučaju Donalda Trampa, taj rezultat je bio poražavajući. U javnosti je virus, mesecima, odbacivao i umanjivao opasnost od njega, ismevajući svakoga ko se plašio zaraze, najavljujući prvo kako će on “sam od sebe” da iščezne a kasnije dolazak “čudotvorne vakcine” za “nekoliko dana”. Međutim, ta slika je bila potpuno različita od one koju je Tramp ostavljao u privatnoj komunikaciji: još u februaru je svom šefu kabineta, Miku Malveniju, rekao da “ostane do đavola kod kuće” (radilo se o putu u Indiju) jer se plašio njegovog stalnog kašlja; panično je bežao u drugi kraj kancelarije kada bi neko od prisutnih kinuo; opsesivno brisao ruke vlažnim maramicama. Jedina stvarna mera zaštite – koju je tvrdoglavo odbijao da primeni mesecima – bila je zaštitna maska: “Skinite tu jebenu stvar sa lica” – govorio je svojim saradnicima koji bi se negde pojavili sa maskom – “To ne izgleda dobro.”

Zahvaljujući dragocenom svedočenju jednog insajdera koji je sve ove detalje ispričao novinaru Blumberga, američka javnost je saznala niz bizarnih detalja o Trampovom ponašanju u toku pandemije, u nedelju, 1. novembra 2020. godine – dakle dva dana uoči izbora – u ovom tekstu:

Međutim, korona je imala još jedan nivo na kojem je ostavila duboke posledice po američku politiku: ona je, kao nekim majstorskim potezima kičice, naslikala sliku prezira koji je Tramp imao prema nauci, naučnim otkrićima, principima i metodologiji naučnog rada i istraživanja – uvek kada bi se nešto od toga kosilo sa njegovom percepcijom trenutnog političkog interesa. Otuda i njegova neobjašnjiva mržnja prema glavnom epidemiologu SAD, doktoru Faučiju, na primer, koji je, dok je pandemija bila na vrhuncu, počeo da dobija pretnje smrću od Trampovih pristalica, zbog čega je morala da mu bude dodeljena (što je događaj bez presedana u istoriji SAD) policijska zaštita.

Donald Tramp je – dok se Amerika doslovno borila za svaki ljudski život – pokušavao da zloupotrebi pandemiju i za sopstvenu kampanju. On je bio autor spina po kojem je virus bio kreiran u kineskim laboratorijama, sa ciljem da uništi njegove šanse za reizbor. Iako za ovu tvrdnju nije ponudio baš nikakve argumente, iz nje se – u toku leta 2020. godine – razvila čitava strategija konfrontacije sa najmnogoljudnijom zemljom sveta, u nadi da će Amerikanci većinski poverovati u raison d’etre ovog virtuelnog rata i ponovo izabrati svog vrhovnog komandanta. Nisu poverovali.

Konačno, na onom etičkom nivou, korona je raskrinkala apsolutni nedostatak empatije Donalda Trampa za ostale ljude: kao i svaki drugi egomanijak, i on je vodio računa samo o sebi, dok je prema patnjama drugih ljudi, umirućih bolesnika i njihovih porodica, bio savršeno ravnodušan. Uprkos očajničkim naporima njegovog izbornog štaba, ta cinična sebičnost nije mogla da se sakrije i o njoj su se Amerikanci, takođe, izjasnili u izbornom danu.

Kada je njegova bliska saradnica, Houp Hiks, zaražena korona virusom (30. septembar) Trampova sebičnost je išla toliko daleko da je – u strahu za rejting – zabranio da se o ovome obaveste čak i njegova sopstvena deca – sinovi Donald i Erik i ćerka Tifani – a svo troje je sedelo vrlo blizu nje u avionu u kojem su putovali na prvu predsedničku debatu u Klivlend. Time je prekršio striktne zdravstvene protokole Bele kuće, koji su nalagali da se sva lica, koja su sa zaraženom osobom provela najmanje petnaest minuta u poslednjih 48 časova pre otkrivanja zaraze, na udaljenosti manjoj od dva metra, obavezno informišu i podrvrnu testiranju na korona virus.

Tako je Trampova nesposobnost da, na verovatno najbolje obezbeđenom mestu na svetu, zaštiti svoje osoblje, članove porodice i sebe samog, postala mikrokosmos u kojem se ogledala njegova nesposobnosti da zaštiti čitavu zemlju: i jedna i druga bitka izgubljene su zbog sebičnosti, površnosti i stalnih politikantskih računica vrhovnog komandanta.

V

Mediji

“Umesto da razmišljamo o uredniku medija kao o apstrakciji, bez ikakvih pokretačkih motiva osim očuvanja principa i objavljivanja činjenica, neophodno je prisetiti se da je on čovek, sa svim interesima i strastima onoga koji je izabrao ovo sredstvo za uvećanje svog blagostanja, i naravno, sa svim pratećim iskušenjima da zloupotrebi mogućnosti koje mu se pružaju, a i to obično uz dodatne otežavajuće okolnosti uključenosti u stranačku politiku, religijske pripadnosti i književne sklonosti.”

(Džems Fenimor Kuper, “Američki demokrata”)

Američki mediji su ovu izbornu kampanju shvatili, u punom smislu te reči, kao bojno polje; oni su se – kao srednjovekovni vitezovi pod oklopom – svrstali pod zastave jednog i drugog kandidata, već prema opredeljenjima, simpatijama i očekivanjima svojih čitalaca, urednika i vlasnika. Mnogi od njih su, i zvanično, podržali svog favorita. Da li je, u takvoj atmosferi, od američkih medija uopšte mogla da se očekuje nepristrasnost, objektivnost i višak analitičnosti? Naravno da nije. Inter arma silent leges.

Tako je Tajm, na primer, rasne proteste u proleće 2020. godine, na naslovnoj strani nazvao “novom američkom revolucijom”. Njujork Tajms je prvi objavio ekskluzivne informacije o poreskim prijavama Donalda Trampa iz kojih he proizlazilo da je američki predsednik, inače milijarder, platio porez u oznosu o samo 750$. CNN je, u subotu 7. novembra, prvi proglasio Džo Bajdena “izabranim predsednikom”.

A po održanim izborima, Trampov običaj da konferencije za štampu u Beloj kući zloupotrebljava za lične obračune sa svojim političkim protivnicima, američke TV mreže su – po prvi put – sankcionisale prekidom direktnog prenosa. U Americi, a i u ostatku sveta, došlo je do zanimljive rasprave: da li ovakav potez znači cenzuru i ugrožavanje prava na slobodu govora? Izvesno je da će se ova rasprava – s obzirom da se radi o presedanu – nastaviti i dugo nakon što čitava ova priča bude završena (i već se čuju mišljenja kako sloboda govora ne podrazumeva, automatski, i obavezu svih medija da prenose sve što se kaže), ali je – makar i na jedan suptilan način – gledaocima/biračima bila poslata poruka: ako vi niste verovali ovom čoveku (pa ga niste izabrali) onda i mi imamo pravo da mu ne verujemo (i da ne prenosimo baš sve što kaže).

Ništa od svega ovoga nije bilo posebno novo: Trampova kampanja se gorko žalila – počevši već od kasnog proleća – da se glavni nacionalni mediji prema njoj odnose nepravedno. Taj zaključak je, verovatno, tehnički tačan, ali on previđa jednu dublju suštinu: mediji su se prema Trampu, u celini, odnosili baš kao i on prema njima. Dočekali su svojih pet minuta, i naplatili mu sa kamatom sva poniženja kojima su bili izloženi u prethodne četiri godine. Ko od nas ne bi učinio isto?

Zašto su glavni američki mediji, na primer, prećutali (skoro po dogovoru) poslednje afere koje je Trampov izborni štab otvorio oko navodne korupcije Bajdenovog sina u Ukrajini? Neko će sigurno tačno primetiti: zato što je svim tim navodima neostajalo dovoljno dokaza da bi bili smatrani dovoljno kredibilnim. Ali, nama se čini da je, u ovom konkretnom slučaju, veliku ulogu imala i geografija. Scenografija (navodne) afere je baš Ukrajina, nešto što nije država u pravom smislu reči, jedan opskurni toponim koji se, u arhetipu američke vizije sveta, prirodno vezuje za avanturu: lepe devojke koje možete naručiti kao buduće neveste preko pošte, lake droge koje vam kupuje lokalni diler u policijskoj uniformi; misteriozna ubistva konkurenata u biznisu (u Kijevu sam, 2001. godine, razgovarao sa konsultantom čiji je poslovni moto bio: “Uspešno likvidiramo pravna i fizička lica”), poslovično korumpirane sudije, sumnjive of šor kompanije, tajne službe, gradonačelnike boksere, falsifikovane testamente i obdukcijske nalaze.

Dakle, Ukrajina je u američkom javnom mnenju u poslednje tri decenije pojam vrlo sličan poimanju Indije u britanskoj književnosti viktorijanskog doba. U Indiju su tada (kao i u Ukrajinu sada) odlazili ljudi koji su baš bežali od zakona, pravila i uređenog života društava u kojima su živeli: kockari, osuđenici, osiromašeni plemići, prodavci čudotvornih lekovitih napitaka, varalice na kartama, putujući proricatelji sudbine, razvlašćeni naslednici – svi avanturisti željni lake zarade, brze karijere, erotskih uživanja, adrenalinskog šoka koji će jednog dana biti uzbudljivo poglavlje u nekim budućim memoarima.

Da se afera Hantera Bajdena slučajno dogodila u Švajcarskoj, ili u Holandiji, i američki mediji bi se njom bavili na mnogo ozbiljniji način: u tim državama bi izjava nekog tužioca bila shvaćena ozbiljno, na primer. Ali ukrajinski tužilac? Pa to je, za većinu Amerikanaca, ipak samo duhoviti oksimoron.

VI

Percepcije

American Civil War | Causes, Definition, History, & Facts | Britannica

“Ono što vidite i ono što čujete zavisi, u velikoj meri, od toga gde se nalazite. Isto tako, zavisi i od toga kakva ste vrsta osobe.”

(C.S. Luis, “Čarobnjakov nećak”)

Nestabilna postizborna atmosfera u Americi posmatrača uvek dovodi do istog pitanja: da li je pad Donalda Trampa bio posledica demokratskih izbora i izraz suverene volje američkog naroda ili posledica mračne zavere duboke države i nekih opskurnih centara moći? Aleksis de Tokvil, da sada sedi sa nama, ponosno bi dao prvi odgovor; Jan Fleming, autor još jednog književnog lika – Džemsa Bonda – onaj drugi. Šta god postojalo u objektivnoj stvarnosti u našu svest ulazi samo kao utisak, percepcija, i mi – kada donosimo naše zaključke i na osnovu njih formiramo svoje buduće odluke – to činimo polazeći od sopstvenih (više ili manje tačnih) predstava o činjenicama, a ne od činjenica samih.

Svako je, naravno, slobodan da izabere sopstveni utisak ali nijedan od naših utisaka u konačnici ne može da promeni objektivnu stvarnost: Donald Tramp je pao. Nije dobio toliko željeni reizbor, a u ostatku svog života suočiće se verovatno sa godinama i godinama jako neprijatnih suđenja.

Populisti će, izvesno, nastaviti da šire mit o velikoj zaveri: nevidljivih centara moći, masovnih medija, tajnih službi, krupnog kapitala, raznih elita i svega drugog što obično podrazumevaju pod svojom fikcijom tzv. duboke države. Takav pristup je logičan: poraz njihovog Mesije psihološki će lakše prihvatiti ako ga budu objasnili na patetičan, vagnerovski, način. Međutim, populisti će, ponovo, otići na marginu američke (a verovatno, na srednji rok, i svetske) politike. Gostovaće na opskurnim radio stanicama, održavati portale koji će pisati o opasnostima od vakcina i muslimana, ponekad iskoristiti poneku priliku da naprave štetu, ali nijedna njihova šteta nikada neće moći da se uporedi sa štetom koju je, samoj ideji modernog sveta, već napravio Donald Tramp.

Liberalni demokrati će se, međutim, i u Americi i u čitavom svetu, suočiti sa ozbiljnijim problemom: kako ponovo ujediniti podeljeno društvo; kako pomiriti potrebu za suštinskim, strukturnim, reformama sa povremenim kompromisima, neophodnim u svakom pomirenju; kako prevladati demokratski deficit i vratiti poverenje u javne vlasti, medije i naučno saznanje do mere koja omogućava funkcionisanje moderne ljudske zajednice.

U samoj Americi, pred njima će se naći isti oni izazovi sa kojima su se suočile i njihove čukundede pre vek i po, po završetku onog prvog Američkog građanskog rata između Severa i Juga: uloga Bajdenove administracije biće i tom smislu slična ulozi administracije njegovog davnog prethodnika Endrju Džonsona. I ovog puta, naredna epoha u istoriji Amerike zavisiće od pomirenja Severa i Juga. Da li će Donald Tramp, u poslednjim godinama svog života, odigrati ulogu koju je pre vek i po odigrao poraženi lider secesionističkog Juga, Džeferson Dejvis?

***

Posebno zanimljiv je, u ovom kontekstu, onaj nexus, tačka ukrštanja, američke ekonomije i politike. Trampijanski udar 2016. godine je, između ostalog bio paradoksalan i zato što je predstavljao tipičan primer inverzije: najsiromašniji delovi američkog društva izveli su svojevrsnu kontrarevoluciju u korist onih najbogatijih. Naravno da se to nije dogodilo prvi put u istoriji: primeri Benita Musolinija u Italiji i Huana Perona u Argentini podsećaju nas na tu činjenicu. Lumpenproletarijat Ohaja i Ajove glasao je u interesu barona Volstrita, baš kao što su to pedeset ili sto godina ranije činili lumpenproletarijati Buenos Airesa i Napulja.

U širem smislu, lumpenproletarijat je uvek zahvalan socijalni sloj za manipulaciju: slabo obrazovan, sklon brzim, nepromišljenim i preterano emocionalnim zaključcima, jedan ogroman rezervoar kompleksa niže vrednosti, zavisti i mržnje prema obrazovanim, bogatim i uspešnim ljudima. U vreme društvenih mreža, lumpenproletarijat je bogom dan primalac raznih fotomontaža, lažnih vesti, spinova i drugih trikova – sve to smo već videli u brojnim primerima, od Bregzita do Trampa.

U ovom poslednjem slučaju, pažljivi posmatrač ne može a da ne primeti još jedno fascinantno ponavljanje istorije: kao što je, početkom devetnaestog veka, ludistički pokret u Engleskoj svoj bes na moderna vremena usmerio na mašine (izvesni Ned Lud, tkač iz Lestera, je prvi polomio svoj razboj, 1811. godine i po njemu je pokret dobio i ime), tako je i trampijanski pokret svoj bes na moderna vremena usmerio na medije i tehnološke gigante.

I za ludiste i za trampijance čitav svet postoji samo u svojim epifenomenalnim, površinskim manifestacijama: mehanizacija ljudskog rada (tada najvidljivija kao mašina za tkanje – razboj) i mehanizacija prenošenja informacije (televizija i društvene mreže) ugrožava stari poredak na koji smo navikli. Zato, ako fizički slomimo pojave, uklonićemo i suštinu, koju ne razumemo, i koja nas plaši. To je, uostalom, uobičajena antimoderna parabola, već čitava dva milenijuma.

Pokazalo se da su ludisti bili od početka osuđeni na propast: na svaki razboj koji bi razbili bilo bi napravljeno sto novih. Posle razboja došle su parna mašina, železnica, telegraf, telefon, elektrika, motor sa unutrašnjim sagorevanjem, avion, radio, televizija, internet, društvene mreže i – na kraju duge kolone koja maršira kroz istoriju – veštačka inteligencija. Uprkos svom pravednom gnevu koji su osećali, ili bar mislili da osećaju, ludisti su ostali jedan anahroni pokret, bizarna fusnota u nekoj istorijskoj knjizi, više svedočanstvo o jednom vremenu, nego o samima sebi.

Istorijski, to je i sudbina trampijanaca: oni mogu da se plaše veštačke inteligencije, čipova, vakcina, mogu da nostalgično uživaju u knjizi ili filmu “Prohujalo sa vihorom”, zamišljajući dame američkog Juga u širokim belim krinolinama, dok im crni robovi prinose limunadu – i tu se njihova priča, otprilike, i završava.

Ni ludisti onda, ni trampijanci danas, ni bilo koji drugi društveni, verski, klasni ili politički pokret koji se suprotstavljao materijalnom progresu i napretku naučnog znanja, nije dugoročno mogao da uspe. Nije naša svest oblikovala materijalnu stvarnost, nego je materijalna stvarnost oblikovala našu svest.

Ovaj zaključak najbolje potvrđuju rezultati izbora u Americi 3. novembra: u onim izbornim okruzima (a u svih pedeset saveznih država ima nekoliko hiljada okruga) u kojima je većinu glasova dobio Džo Bajden proizvodi se 71% američkog bruto društvenog proizvoda; u onima u kojima je pobedio Donald Tramp – samo 29%. Detalnu analizu tog podatka sadrži najnovije (10. novembar) istraživanje američkog instituta Brukings:

Sve romantične percepcije Severa i Juga, dinamičnog gvozdenog konja (železnice) koji hrabro osvaja Divlji Zapad, naspram statične melanholije plantaža pamuka na kojima još uvek rade robovi – sve te slike prošlosti koje su negde mogle da se naslute još pre četiri godine – sada su bljesnule kristalno jasno.

A šta je bila posledica?

U najboljem stilu još jedne percepcijeDžona Le Karea, Frederika Forsajta ili Roberta Ladlama – u petak pre dve nedelje (6. novembra) održana je jedna, nadasve zanimljiva i (u tom trenutku vrlo tajna) video konferencija. Dvadesetak predsednika najvećih američkih korporacija razmatralo je, negde oko sat i po, “aktuelnu društveno-političku situaciju u zemlji”, kako smo mi to nekada nazivali. Prema dobrim poznavaocima prilika u SAD, ovo je prvi put da je ova generacija operativnih lidera američkog krupnog kapitala, u tolikom broju i odjednom, razmatrala neko, par excellance političko, pitanje. Problem je, naravno, bio sasvim praktičan: procena šta da se radi u slučaju (već tada sasvim očiglednog) iracionalnog ponašanja Donalda Trampa.

I dogovor je postignut, relativno brzo, i potpuno jednoglasno. Taj dogovor je imao samo dve tačke: (1) ako Tramp želi da tuži, da ospori izborne rezultate pred sudovima, on ima na to pravo, iako je besmisleno; (2) ako nakon izgubljenih sudskih sporova nastavi da ometa ustavni prenos vlasti na novu administraciju, preći ćemo na direktnu akciju i svako od nas dvadeset će obaviti razgovor sa kongresmenima i senatorima čiji je izbor finansirao i pobrinuti se da sve bude onako kako treba da bude.

Vrlo zanimljiv prikaz ovog razgovora preneo je, 13. novembra, časopis “Forčun” (Sreća):

A da ne bi ostalo baš nikakve nedoumice na kakvu vrstu “direktne akcije” je mislilo tih dvadesetak neimenovanih predsednika najvećih američkih korporacija, već sutradan (14. novembra) objašnjenje je pružio Endrju Mek Kejb, bivši direktor FBI (još jedan od visokih američkih zvaničnika koje je Donald Tramp smenio i koji – u najboljoj tradiciji “Ubistva u Orijent ekspresu” Agate Kristi – sada dolazi u onaj vagon da i on zabode svoj nož u ono što je, već, leš):

“Postoji vrlo, vrlo ozbiljan, vrlo specifičan, neporecivi obaveštajni materijal koji još nije dostupan javnosti… i koji povlači rizik da predsednik bude predstavljen u vrlo negativnom svetlu.”

https://www.independent.co.uk/news/world/americas/us-politics/trump-fbi-secret-intelligence-russia-b1722964.html#Echobox=1605365191

Kao i u svakom drugom dobrom mafijaškom filmu, ni u ovom slučaju scenarista nije odustao od arhetipa: Donald Tramp se, jednog novembarskog jutra, probudio sa konjskom glavom umotanom u svilenu posteljinu svog luksuznog kreveta.

Tu poruku je preneo niko drugi nego jedan od njegovih najbližih saradnika, savetnik za nacionalnu bezbednost Robert O’Brajen, izjavom snimljenom još prethodne nedelje, a objavljenom u ponedeljak 16. novembra 2020. godine, kojom je priznao da je izbore dobio Džo Bajden i obećao “brzu i efikasnu tranziciju vlasti”:

https://www.ft.com/content/8f0a418f-6bf0-4342-8888-a49269573e99

VII

Sekta

„Svi moderni fašistički pokreti, uključujući prakse savremenih američkih demagoga, ciljaju na neuke; oni su svesno manipulisali činjenicama na način koji bi mogao da dovede do uspeha samo kod onih koji nisu bili upoznati sa činjenicama.”

(Teodor Adorno)

Adornov citat nas ovde – baš posle odeljka u kojem smo se bavili percepcijama – dovodi i do sledeće zanimljive teme: na mnogo načina, simpatizeri Donalda Trampa, ne samo u Americi nego u čitavom svetu, predstavljaju svojevrsnu sektu.

Trampov maligni narcizam je dosad već postao legendaran: o njemu se pišu tvitovi, novinske kolumne, naučni tekstovi (od politikoloških do – videćemo i to – psihijatrijskih), crtaju se karikature, komponuju šaljive pesmice. Međutim, za četiri godine i mnogi od njegovih pristalica poprimili su sve karakteristike svog idola, postajući tako i sami neka vrsta refleksije Trampa i njegove patologije. I oni su svi odjednom grandiozni, superiorni, ksenofobni, agresivni, isključivi; Tramp ih je naučio kako da, od večitih gubitnika, jednom u životu postanu pobednici. Bar u njihovoj sopstvenoj mašti, kompleks niže vrednosti odjednom je postao kompleks više vrednosti.

Kolektivni narcizam, koji se kod ovi ljudi razvio kao svojevrsna samoobmana, i kao eksplikacija Trampovog individualnog narcizma, označava osećanje veličine i supremacije grupe ljudi koja se samoidentifikuje po verskoj, rasnoj, etničkoj ili nekoj drugoj zajedničkoj osobini. Pripadnici grupe su međusobno povezani zajedničkim osećanjem prirodnog prava (na povlašćeni društveni status) i odjednom stečene moći. Kolektivni narcizam vodi u formiranje negativnih stereotipa i emocija osvetničke netrpeljivosti prema drugim grupama, koje se doživljavaju kao pretnja.

Kod tvrdog jezgra Trampovih pristalica jako je izražen ovaj osećaj kolektivnog narcizma, koje je njihov lider stvorio i galvanizovao. Oni vide sve druge – posebno ljude drugačije boje kože, drugih veroispovesti i imigrante – kao preteće grupe. Oni veruju da imaju pravo na svoje neprijateljske, potcenjivačke i obezvređujuće stavove prema “pretećim grupama” jer ih baš takvi stavovi definišu kao “prave Amerikance” koji su jedina brana “pretnji”. U praksi, kolektivni narcizam kao psihička devijacija i nacionalizam, kao socijalna devijacija, tesno su povezani.

Pristalice obožavaju Donalda Trampa zbog spoljnih efekata koje oni – s obzirom na stepen svog obrazovanja i socijalne (ne)prilagođenosti – jedino mogu da shvate: grandioznih kič predstava i glasne, agresivne, retorike. Oni ga posmatraju kao harizmatičnog, sveznajućeg, vođu kulta, koji ih vodi u obećanu zemlju. Posvećenost pristalica ispunjena je svečanim osećanjima i uvek je visokog intenziteta. Sa druge strane, sam Donald Tramp se naslađuje ovim obožavanjem, jer je ono neiscrpan izvor pohvala, laskanja i bezuslovnog strahopoštovanja – svega onog čega je, čitavog svog života, ostao željan. On ih koristi kako bi održao svoj sopstveni osećaj samopoštovanja, čak i onda kada ih, intimno, prezire.

Ova uzajamni narcistički odnos između Donalda Trampa i njegovog tvrdog jezgra sa vremenom je stvorio vezu koja je iracionalna i – baš zbog te iracionalnosti – otporna na racionalne argumente i činjenice, pa samim tim i neopisivo čvrsta. Ta veza je ukorenjena u iluziju o zajedničkoj veličini i superiornosti. Ona obećava raj zadovoljstva i udobnosti, u kojem je na sva pitanja o životu ponuđen trenutan, potpun, jednostavan i lako razumljiv odgovor, odgovor koji ne ostavlja nikakve dileme: Trampov svet, to je jedna bizarna anti-dekartovska parabola, koja čoveka oslobađa potrebe čak i da misli, a kamoli da sumnja.

I upravo ta činjenica objašnjava zašto je – uprkos četvrt miliona mrtvih i desetina miliona nezaposlenih Amerikanaca, morbidne posledice Trampove nesposobnosti u borbi protiv korona virusa – bilo tako teško razoriti ovu vezu: i sam Tramp i njegovi obožavaoci su u nju uzajamno investirali mnogo više nego što to uobičajeno čine političari i njihove pristalice i kolektivni osećaj narcizma braniće po svaku cenu.

Međutim, ovo pitanje – pored psihijatrijskog – sadrži i drugi, antropološki, apsekt. Naime, način razmišljanja, obrasci ponašanja i simboli trampijanske sekte u osnovi su pseudo-religijski, a ne politički – bar u smislu u kojem pojam politike shvatamo u poslednjih nekoliko vekova.

Najpre, kod većine pripadnika Sekte jako je izražen mesijanski kompleks: Donald Tramp je sišao sa neba, kao postmoderni božji poslanik, sa misijom da uništi stari svet moderne. Za njih, “isušivanje močvare” može da znači razne stvari (videćemo to kasnije u ovom odeljku, kada budemo analizirali ključne grupe u okviru trampijanske sekte), ali sve te stvari imaju jednu zajedničku karakteristiku: konačan raskid sa zemaljskim kraljevstvom (dolinom suza) i ulazak u nebesko kraljevstvo sopstvenih fikcija.

Baš zbog te, dominantno religijske, komponente trampijanska sekta ne polaže nikakve nade u činjenice, nego u veru: samo vera će održati Proroka i što su činjenice gore, to i vera mora da bude čvršća. Vera opravdava, takođe, i razne postupke koji su, pod normalnim okolnostima, nespojivi čak i sa onim svakodnevnim građanskim moralom. Trampijanac se neće stideti laži, čak i kada zna da laže: moć Proroka je tolika, da svaku laž može – obično svojim tvitom – da proglasi za istinu. Trampijanac se, na primer, neće stideti da napravi jeftinu fotomontažu, pa da pisma koja je neki ljuti poštar bacio uz put kad je mobilnim telefonom dao otkaz u jesen 2018. godine, odjednom proglasi bačenim glasačkim listićima za Trampa iz jeseni 2020. godine. Trampijanac se neće stideti da na društvenim mrežama širi tvrdnje za koje sam zna da su lažne, ako misli da to može da bude i od najmanje koristi Proroku.

U celini, odlika trampijanske sekte je stvaranje potpuno zaokružene, paralelne, realnosti, koja naprosto ignoriše svaki iskaz koji nije u skladu sa njenom sopstvenom teologijom. A ta teologija je zasnovana (umesto biblijskih deset) na samo jednoj božjoj zapovesti: Donald Tramp je uvek u pravu. On, dakle, ne može da izgubi izbore: ne samo ove, nego bilo koje; svaki glas koji se da nekom drugom kandidatu (a ne njemu) nije zakoniti glas. Zakoniti glasovi su samo naši glasovi, glasovi koji nisu naši su lažni glasovi.

Dalje, religijska supstanca se kod trampijanaca pokazuje i u njihovoj čvrstoj, nepokolebljivoj, veri u čuda: Prorok se nije oporavio od zaraze virusom korone zato što je imao sreće (ili dobru lekarsku negu, na primer) nego zato što virus Proroku ne može ništa: Donald Tramp je natčovek. On se razboleo (razapet je na krstu) u petak, proveo je subotu u vojnoj bolnici (grobnica Josifa od Arimateje), a u nedelju je čudesno ozdravio (vaskrsao). Svojom bolešću (grehom) prihvatio je na sebe sve naše grehove i mi – samo ako budemo čvrsto verovali u njegovu misiju božjeg poslanika na zemlji – više ne možemo da se zarazimo koronom.

Na sličan način, trampijanci su nepokolebljivo verovali i u čudo tzv. “crvenog talasa” koje je njihov vođa uporno najavljivao u danima uoči izbora: sva istraživanja javnog mnenja su irelevantna, jer će, na dan izbora, da se pojave milioni trampijanaca i njihovi glasovi će kao božanski vetar da oduvaju sve koji su se usudili da dovedu u pitanje dogmu.

***

U vizuelnom smislu, liberalna javnost je za sve četiri Trampove godine, bila sklona simboličkom pojednostavljivanju: simbol koji se najčešće vezivao za 45. američkog predsednika – osim one čuvene ludačke košulje – bio je kukasti krst, baš kao što to pokazuje karikatura kojom smo započeli ovaj odeljak. Međutim, anatomija Sekte ipak predstavlja jedan mnogo kompleksniji fenomen. Za potrebe ovog teksta, sve trampijance smo podelili u tri kategorije.

U prvu kategoriju ulaze oni koji, u normalnoj tržišnoj utakmici – privrednoj ili političkoj, svejedno – nikada nisu imali šanse. Slabo obrazovani, nestrpljivi, socijalno neprilagođeni, za svoju tužnu sudbinu uvek su krivili bezlični establišment, jer nisu imali dovoljno snage, ili poštenja, da okrive same sebe. Trampovu frazu o “isušivanju močvare” oni su zato rado prigrlili kao sopstveni borni poklič, i u svakom smenjivanju ili ostavci videli su novo potencijalno radno mesto za sebe. Baš kao što se to događalo i drugim zemljama u kojima su prevagu privremeno odnele populističke elite, i u Americi su se pripadnici ove kategorije radovali lovu na veštice i “otkrivanju” raznih afera “prethodnog režima”, deleći zajedničko geslo: “Ako su oni bili lopovi, mi imamo pravo da budemo nepismeni.”

Ovaj lumpenproletarijat, termin koji je svojevremeno prvi upotrebio Karl Marks (Nemački seljački ratovi, 1850) i o kome nam je – opisujući društvenu stvarnost u nacističkoj Nemačkoj – nezaboravne redove ostavio Tomas Man, predstavljao je i najveću socijalnu osnovu tzv. neameričkih trampijanaca, različitih društvenih grupa gubitnika tranzicije u evropskim i latinoameričkim zemljama, koje su odavno intimno priželjkivale nekakav pad svetskih elita i redistribuciju bogatstva i moći.

Nepotrebno je posebno naglasiti da su se, iz istih krugova, regrutovale i pristalice drugih populista u svetu: Erdogana u Turskoj, Orbana u Mađarskoj, Dude u Poljskoj, Le Penove u Francuskoj, Salvinija u Italiji, Vučića u Srbiji, Janše u Sloveniji, Netanijahua u Izraelu, Bolsonara u Brazilu, Duartea na Filipinima.

Svi ovi lideri su, manje ili više otvoreno, podsticali trampijansku histeriju u svojim društvima, ispravno računajući da razaranje globalnog svetskog poretka – čiji je Tramp bio arhineprijatelj – jača njihovu autonomiju. U svetu bez pravila, u svetu koji klizi u haos, niko neće obratiti previše pažnje ako račune sa nekim političkim protivnikom rešite bombom podmetnutom u automobil, kao na Malti, ili otrovom u flašici mineralne vode, kao u Sibiru, ili sa pet metaka u leđa, kao u Kosovskoj Mitrovici. Suverenizam (a Donald Tramp je širom sveta prihvaćen kao suverenistička ikona) znači da će sve te čudne smrti rešavati samo vaši sudovi, a vaše sudije (videli smo) takođe može lako da zadesi neka čudna smrt, ako ne sude onako kako vam se dopada.

Bar na ovoj tački, crna internacionala suverenista je bila potpuno saglasna i solidarna, obnavljajući klasičnu srednjovekovnu definiciju suvereniteta: suverenitet, to je pravo svake vlasti da neograničeno i nekažnjeno ubija i pljačka unutar svojih granica.

Međutim, tu dolazimo vrlo blizu druge kategorije trampijanaca: to su svi oni koji, iz raznih razloga (od ideoloških do medicinskih) imaju probleme sa shvatanjem objektivnog sveta: zastupnici teorija ravne Zemlje, protivnici vakcina, revizionisti istorije, histerični mrzitelji nauke i naučnog mišljenja, neonacisti, rasisti, šovinisti i hrišćanski fundamentalisti, sanjari i samozvani proroci.

Za sve njih je Donald Tramp od boga poslani prorok novog sveta: i on prezire nauku, ne skriva ambicije da promeni i istoriju i geografiju, podstiče iracionalnu mržnju prema drugim i drugačijim religijama i kulturama, nudi brze i jednostavne odgovore na komplikovana pitanja, obećava gubitnicima da konačno postanu dobitnici – baš kao što je to činio i njegov slavni prethodnik, neuspešni slikar bečkih akvarela sa početka dvadesetog veka.

Konačno, treću kategoriju trampijanaca činili su razočarane demokrate, liberali i levičari, svi koji su u prethodne tri decenije bili iskreno (a često i opravdano) zbunjeni neuspehom Zapada da nađe odgovore na nove izazove, koje je doneo dvadeset prvi vek; razočarani arogancijom sa kojom su ignorisani predlozi da se otvori ozbiljna i kritička rasprava o tom neuspehu; ogorčeni brojnim primerima u kojima je imperijalna politika stvorila više problema nego što je uspela da reši – od Balkana, preko Bliskog istoka, do Ukrajine. Za sve njih, Tramp je više bio romantični Robin Hud dvadeset prvog veka, bogom dana batina za kažnjavanje politike (ili, preciznije: odsustva politike) koja ih je razočarala, nego protagonista ma kakve nove politike.

Razočarane demokrate, liberali i levičari, ogorčeni i pomalo uplašeni porazima Zapada na nizu tačaka, od Svetske ekonomske krize 2008, preko migrantske krize 2015, do pandemije korone 2020, a svesni demokratskog deficita koji se u vodećim zemljama EU i SAD uporno povećavao, prihvatili su Donalda Trampa taktički, kao nekakvu deus ex machina koja će automobil (kojim oni sami više nisu mogli da upravljaju) konačno razbiti – pre nego što, po njihovom mišljenju, napravi novu i veću štetu.

Savez ove tri grupe od početka je bio i labav i neiskren. I mada su se neki ekstremni levičari ponekad odlično razumevali sa nekim ekstremnim desničarima, u celini je prva grupa trampijanaca pohlepno želela samo socijalnu i materijalnu promociju, druga je sanjarila o uništenju starog, prosvetiteljskog sveta i njegovih kultunih obrazaca, dok je treća priželjkivala autentičnu demokratsku restauraciju. Ti ciljevi su bili fundamentalno različiti, a ne retko i suprotstavljeni jedni drugima: zato se prva grupa podsmevala drugoj i trećoj, smatrajući ih za “korisne budale”; druga je, kao Servantesov vitez iz La Manče, uporno jurišala na vetrenjače, dok je treća iskreno prezirala prvu i drugu, ali je bila isuviše očajna i sujetna da bi to čak i sama sebi priznala.

***

Ono što je, međutim, zajedničko za trampijance iz sve tri grupe – kako iz same Amerike tako i iz ostatka sveta – to je jedna uporna iluzija koju su svi delili. Ta iluzija je počela da se širi u okviru Sekte još pre njegovog dolaska na vlast, održala se sve četiri godine i izvesno će se širiti i po njegovom odlasku sa vlasti i, verovatno, i posle njegove smrti. Reč je o iluziji da je Donald Tramp predstavljao emanaciju takozvane “dobre Amerike”: nešto suprotno svom antipodu, tzv. “dubokoj državi”, “kartelu elita”, bankarima (za koje populisti koriste novi izraz: “banksteri”), farmakomafiji, CIA, NATO CNN i Pentagonu.

Ova fikcija o “dobroj Americi”, naravno, ne postoji u stvarnosti: unutrašnju i spoljnu politiku svake zemlje, a naročito one koja je istovremeno i velika sila, oblikuje sveukupnost njihovih demografskih, ekonomskih, tehnoloških i strategijskih okolnosti koje, sve zajedno, oblikuju ono što podrazumevamo pod pojmom nacionalnog interesa, koji se ne može analizirati u etičkom kontekstu dobra i zla, nego samo u interesnom. Čak i kada bi postojala, političar koji bi najmanje mogao da bude njeno otelotvorenje je Donald Tramp.

Trampijanci su tako ponosni na floskulu kako “Donald Tramp nije započeo nijedan rat”, iako već sramna epizoda sa Generalom Solejmanijem govori sama za sebe o osnovanosti te tvrdnje. Ali, ne radi se samo o Solejmaniju: sumnjive okolnosti pod kojima je saudijski novinar Džamal Kašogi u samoj SAD namamljen da ode u konzulat svoje zemlje u Istanbulu (gde je, istog dana, živ isečen na delove motornom testerom), Trampova podrška saudijskom dvoru za agresivni rat u Jemenu, pokušaj nasilnog državnog udara u Boliviji, podrška agresivnom režimu Benjamina Netanijahua u Izraelu – sve to govori sasvim dovoljno o dometima tzv. miroljubive spoljne politike Donalda Trampa.

VIII

Psihologija ili psihijatrija?

“Ko želi samo pare steći, lažan je sluga tvoj: na prvoj kiši će uteći, a ti sred bure stoj.

Al’ ludi samo vernost leži, a mudar nek se krije: hulja je luda koja beži, dok luda hulja nije.”


(Viljem Šekspir, “Kralj Lir”)

Čini vam se da se sve ovo ne događa prvi put? U pravu ste. Ipak, fenomen je u istoriji relativno redak, i baš zato svako novi primer zaokuplja maštu: kako savremenika, tako i onih koji o njemu čitaju stotinama godina kasnije. Rimski imperator Kaligula je svog konja Incitatusa postavio za senatora; engleski kralj Džordž III je jednom hteo da se rukuje sa drvetom, ubeđen da je to kralj Pruske; bavarski kralj Ludvig II je svoje ministre dovodio do ludila trošeći basnoslovne sume novca na zamkove koji su ga podsećali na bajke. Šekspir je taj arhetip odlično opisao u Kralju Liru: priča o ludom kralju je stalni, i uvek zahvalan, motiv u svetskoj književnosti – sve do “Igre prestola”.

Oni malo stariji Amerikanci sećaju se i traumatičnog iskustva koje su, kao nacija, imali sa Ričardom Niksonom, sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, u onim njegovim poslednjim danima, posle Votergejta: Nikson je naređivao vojne operacije koje nije imao nameru da sprovede; smenjivao ljude koji bi mu ukazivali da postupa nezakonito; flertovao sa idejom o primeni sile da bi ostao na vlasti.

Donald Tramp, još uvek, nije postavio konja za senatora (ali jeste za kontrolora obaveštajnih službi postavio Ričarda Grenela); nije se rukovao sa drvetom (ali jeste primao savete od izvesnog međunarodnog hohštaplera, po imenu Stiv Banon); nije gradio zamkove iz bajki (ali jeste preporučivao TV gledaocima da piju sredstvo za čišćenje kao lek od korona virusa).

Ali, to je samo vrh ledenog brega: odlazeći američki predsednik je (videli smo to već u odeljku o koroni) potpuno nesposoban za empatiju; uživa u laskanju, neumorno ga podstiče i svoje saradnike bira među najvećim od svih laskavaca koji se zateknu u njegovoj blizini; pokazuje tendencije ka autodestruktivnom ponašanju; obožava teorije zavere; njegove finansije, uključujući i poreske obaveze, obavijene su velom tajnosti; psihološki je nesiguran i promenljivog raspoloženja; svoje najdublje predrasude i lične strahove iznosi preko Tvitera na videlo čitavom svetu; prezire institucije, zakone i procedure, kao nepotrebne posrednike između njega i rulje, kojoj se uvek direktno obraća.

Sve na njemu: kosa, ten, preduga kravata, šašavi kaubojski šešir – je neobično i bizarno. A bizaran je i čitav kontekst: vrhovni komandant najmoćnije vojne sile na svetu; sa moćnim političkim neprijateljima (prethodnik: prvi crni predsednik; bivši protivkandidat: prva žena koja se kandidovala za predsednika; sadašnji protivkandidat: najstariji predsednik); svoj kraj je dočekao, velikim delom, usled neočekivane epidemije moderne kuge koja je razorila njegovo kraljevstvo.

Svaki čitalac koji je malo više upućen u starozavetne biblijske tekstove lako će na osnovu svih ovih elemenata pronaći istorijski primer: Nabukodonozor II (Danilo 4; Ponovljeni zakon, 28:27-29; Jeremija, 25:16).

***

Supporters of US President Donald J. Trump clash with a supporter of President-elect Joe Biden in Black Lives Matter (BLM) plaza outside the White House ahead of an upcoming rally to support Trump's baseless claims of voter fraud in the 2020 presidential election in Washington, DC, USA, 13 November 2020. On 14 November, Pro-Trump and White Nationalist groups plan to converge on DC to protest the election. On 12 November, the Cybersecurity and Infrastructure Security Agency, a division of the Department of Homeland Security, stated 'the November 3rd election was the most secure in American history.'  EPA/JIM LO SCALZO

Ali, šta kada psihologija i antropologija skliznu u psihijatriju? Mnogi američki naučnici bavili su se problemom trampijanske sekte; neki od njih su , međutim, pokušali da daju i praktične savete – kako najracionalnije postupati sa njom. Ovde čitalac može da pogleda zanimljiv autorski tekst koji je za londonski Independent napisao doktor Alan Blocki, klinički psiholog sa Univerziteta u Alabami, koji se bavio – da upotrebimo teološku metaforu – egzorcizmom trampijanske jeresi:

https://www.independent.co.uk/voices/trump-election-results-supporters-twitter-fox-news-b1723791.html

Zanimljivo, u celom svom tekstu Blocki, u stvari, sledi strukturu dramskog zapleta iz jednog stvarnog istorijskog primera. Krajem XV veka u Firenci je veliki uticaj na mase imao Đirolamo Savonarola, dominikanski propovednik koji se prema zvaničnoj doktrini i establišmentu Katoličke crkve odnosio, otprilike, kao Tramp prema vašingtonskom establišmentu: i on je propovedao “isušivanje močvare” i obećavao čuda. Kada je Vatikan zaključio da su egzibicije ovog bizarnog egomanijaka prešle one uobičajene granice, u Firencu je poslao franjevačkog propovednika, Frančeska di Pulju, koji je izazvao Savonarolu na tradicionalno “suđenje vatrom”. Njih dvojica je trebalo da prođu bosi preko užarenog ugljevlja na glavnom gradskom trgu, i već sama činjenica da bi jedan od njih to preživeo nepovređen, a drugi ne bi, značila bi i dokaz ko propoveda Božju reč, a ko je prevarant i hohštapler.

Savonarola je, najpre, pokušao da umesto sebe odredi nekog od svojih sledbenika da bi se, zatim, na Pjaca dela Sinjorija, upustio u sitničave rasprave o nebitnim detaljima procedure koje su trajale satima. Na kraju je iznenadni plahi letnji pljusak onemogućio “suđenje vatrom“, ali ono više nije ni bilo važno: okupljena masa konačno je dobila nepobitan dokaz da njen omiljeni i popularni propovednik nije nikakav Božji poslanik na zemlji a još manje čudotvorac. Posle nekoliko dana, čim je ostao bez podrške rulje, Savonarola je uhapšen, podvrgnut torturi pod kojom je priznao svoju jeres, obešen i spaljen na lomači, a njegov pepeo prosut u reku Arno, kako bi se izbeglo da grob bude mesto hodočašća.

Za Donalda Trampa, Savonarolino suđenje vatrom predstavljali su izbori 3. novembra; izbegavanje užarenog ugljevlja – pozivanjem na nebitne detalje – je njegovo odbijanje da prizna rezultate tih izbora; a sve ono što je posle Frančesko di Pulja uradio Savonaroli, ponavlja se u ovih osam tačaka koje čitaocu Indenpendenta predlaže klinički psiholog, doktor Blocki:

Najpre, Trampov izborni poraz je predstavljao neizbežan prvi korak. Ustavni mehanizmi (o čemu će biti više reči u sledećem odeljku) sadrže efikasne instrumente da on (fizički) bude uklonjen iz Bele kuće u 12 časova, 20. januara sledeće godine. Mesiji kolektivnog narcizma biće uskraćena njegova propovedaonica nasilja. Njegov glas će biti utišan. Neprijatnosti i poniženja koja će neizbežno doživeti u tom procesu poslužiće kao sredstvo kojim će, u očima mnogih svojih pristalica, biti lišen ranijih božanskih svojstava.

Drugo, trampijanskoj propagandi, već u ovom prelaznom periodu, biće uskraćen dalji kiseonik – njegovi tvitovi, komentari, konferencije za štampu i ostali oblici bizarnog ponašanja biće (zavisno od intenziteta asocijalnog ponašanja) ili ignorisani ili će im biti posvećeno drastično manje vreme nego ranije. Na taj način, i Trampova harizma će – jednom kada njegova propaganda ostane bez medijskog kiseonika – postepeno splašnjavati, a sa njom i toksičan uticaj na druge ljude. Tviter je već objavio da će, već od prvog dana po prestanku njegovog mandata, trajno suspendovati nalog Donalda Trampa, jer u tom trenutku više neće uživati tzv. predsedničke privilegije, bez kojih bi, već odavno, bio suspendovan.

Posebnu pažnju, prema doktoru Blockom, treba posvetiti strateškom odvajanju TV mreže FOX njuz, ključne mreže koja je omogućila Trampov uspon 2016. godine, od njegovih post-predsedničkih, subverzivnih, politika. Određeni kontakti su u tom smislu već uspostavljeni i FOX je dao garancije sopstvenog “razumnog ponašanja” u budućnosti.

U celini, svaki Trampov napor da uspostavi trajno prisustvo u medijima treba da bude osujećen, a bilo koji pokušaj da utiče na javno mnenje u većem obimu da bude tretiran kao ugrožavanje nacionalne bezbednosti SAD.

Konačno, sastavni deo tačke 2 doktora Blockog je i pokretanje većeg broja krivičnih i parničnih postupaka protiv Trampa “brzo i efikasno kao i u slučaju svakog drugog građanina”.

Prema Blockom, kao rezultat ovih mera, Trampove pristalice će, relativno brzo, biti “deprogramirane” i odvojene od njegovog “malignog narcizma”, i privedene istini, činjenicama i kritičkom mišljenju. “Iskrena i otvorena objašnjenja” Trampove štetočinske politike – ponavljana uporno, mesecima i mesecima – biće ključ za “ponovno uspostavljanje međusobnog poverenja”.

Treće, mnogo više pažnje nego u slučajevima dosadašnjih američkih predsednika po doktoru Blockom treba posvetiti izgradnji željene percepcije Džoa Bajdena u javnosti:

“On mora da bude očinska figura, koja nam je potrebna da bismo se suprotstavili pandemiji, privrednom krahu i podrivanju demokratskih institucija. Bajdenov fokus mora da bude na nauci i istini. Više neće biti laži, teorija zavera i magičnog mišljenja.”

Četvrto, ključna nacionalna tema treba da budu jedinstvo, inkluzivnost i poštenje: zemlja je velika onda kada se podele i haos drže na minimumu. Zemlja je najveća onda kada je kohezivna celina sa zajedničkim setom vrednosti i ciljeva.

Peto, sve Trampove pristalice treba pozvati da se pridruže u misiji ponovnog uspostavljanja jedinstva. Pružanje ruke pomirenja je važno, i simbolički i praktično: sa jedne strane, ono šalje moćnu poruku, sa druge, olakšava diferencijaciju unutar šarolike sekte trampijanaca i narušava njeno unutrašnje jedinstvo. U tom smislu, važno je izbeći primere preterane sitničavosti i osvete – ma koliko motivi za nju bili psihološki i etički razumljivi i opravdani.

Šesto, mora biti sasvim jasno da sve grupe trampijanaca, čija ideologija uključuje elemente rasizma, ksenofobije, terorizma ili fašizma nisu dobrodošle: one su visoko toksične i korozivne, predstavljaju visok društveni rizik i moraju biti marginalizovane i izolovane. Bez izuzetka, one moraju biti moralno dezavuisane, raskrinkane i odbačene.

Sedmo, nijedna partikularna društvena grupa u Americi (bez obzira da li se ona formira na klasnoj, verskoj, rasnoj ili ideološkoj osnovi) ne sme biti ohrabrena da se oseća superiornom ili posebnom u odnosu na bilo koju drugu grupu. Bez obzira na uzroke njihove zabrinutosti, belim Amerikancima ne sme biti dozvoljeno da demonizuju i uništavaju druge grupe: neo-robovlasnički sistem, uništen sa Trampom, ne sme da se povampiri. Podsticanje strahova belih Amerikanaca, potpirivanje njihovog kolektivnog narcizma i paranoje – nešto čemu je Donald Tramp posvetio sve četiri godine svog manata – mora biti iskorenjeno, energično i metodično.

Osmo, mora se prihvatiti realnost da će mnogi od Trampovih pristalica imati svoje sopstvene žalbe i brige. Ma koliko one, ponekad, mogle da izgledaju i iracionalno i paranoično, nova administracija mora učiniti napor da shvati njihove dublje društveno-ekonomske i kulturne uzroke: one ne mogu biti ignorisane ili zataškavane. Ove Amerikance treba videti, čuti, saslušati, razumeti i ceniti. Oni žele da se na njih računa i njihovi strahovi moraju da imaju svoju težinu.

IX

Mehanizam

Trump campaign attempts to remove satirical cartoon from online retailer |  Books | The Guardian

Ironično, ali još pre vek i po, veliki francuski književnik, Aleksandar Dima, napisao je rečenicu: “Ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh.” Ovu poslovicu je, u prethodne četiri godine, Donald Tramp obilno koristio: stvarajući paralelnu realnost u svojim tvitovima, ponavljajući tvrdnje kako je najuspešniji američki predsednik u istoriji, neprestano pomerajući fokus svake javne debate sa činjenica na spekulacije.

U čemu je problem sa ovom Diminom izrekom? Jednostavno, ona ima i svoje naličje koje je Tramp – a, da budemo iskreni, i većina drugih istorijskih ličnosti u njegovom položaju – prevideo. A to je: da ništa ne uspeva tako loše kao neuspeh.

Drugim rečima, političar koji poveruje u svoju sopstvenu propagandu, baš kao i narko-diler koji počne da koristi svoju robu, čim se suoči sa neuspehom, na kraju balad ostaje sam u svom paralelnom svetu. Istina, mnogi od Trampovih saradnika će se jedno vreme praviti da su mu i dalje lojalni: neki zato što se nadaju – jer, nada poslednja umire – kako bi on još uvek mogao da nekim čudom (zapamtite: sklonost verovanju u čuda je ionako bio jedan od kriterijuma po kojima su birani) preokrene situaciju u svoju korist; drugi iz straha od ranjene zveri koja, u samrtničkom ropcu, može da pusti na tviter neku njihovu staru prljavštinu; treći, jer smatraju da, sve ovo što se oko njih dešava, nije i njihov problem (“mi samo radimo svoj posao”); četvrti zato što im linija najmanjeg otpora izgleda kao najbezbednija u mutnim vremenima.

Jedan od bliskih Trampovih saradnika opisao je, pre par dana, tu atmosferu ovako:

“To je kao kada ste sa ludakom u podzemnoj železnici. Svako samo sedi i zuri ispred sebe, pretvarajući se da ga ne čuje, i jedva čeka da on konačno ode.”

Vrlo autentičan opis događaja u nedelji posle američkih izbora ostavila su nam četiri autora, koji su zajedno radili na tekstu, u kojem su napravili kompilaciju nekoliko insajderskih izvora:

https://www.thedailybeast.com/trumps-national-security-adviser-tells-staff-dont-even-mention-bidens-name?via=twitter_page

Ali, šta posle? Ceo mehanizam američkih izbora ne zavisi od jednog čoveka nego od desetina hiljada ljudi koji kontrolišu hardvere i softvere sistema korišćenih u izborima, prebrojavaju desetine miliona glasova, sastavljaju i potpisuju zapisnike, objavljuju rezultate, odlučuju o prigovorima, rešavaju sudske sporove. Ovaj mehanizam sastavljen je od običnih, malih ljudi, koji taj posao rade veći deo svog života, baš kao što automehaničar popravlja automobile, zubar zube, a vodoinstalater vodokotliće. I baš kao što biste teško našli automehaničara, zubara ili vodoinstalatera koji će na kocku staviti svoj profesionalni ugled, karijeru i – u krajnjoj liniji – slobodu, tako što će namerno uništiti automobil, zube ili vodokotlić, zarad nekog političara, tako ćete teško naći i opštinskog službenika u Filadelfiji, Feniksu ili Las Vegasu koji će namerno falsifikovati rezultate izbora na svom izbornom mestu, zato što bi to odgovaralo Donaldu Trampu (Bajdenu, ili bilo kom drugom).

Otuda je i Trampov očajnički krik – već u prvoj noći prebrojavanja glasova, kada je video nepogrešive trendove u svim ključnim državama – “Prekinite sa brojanjem!”, u tri reči otkrio svu golotinju njegovog poraza. Nijedan činovnik zadužen za brojanje nije ni mrdnuo ušima. Brojanje se nastavilo, istiim tempom kao što bi se nastavilo i bez tog njegovog tvita. Baš kao što će se sve nastaviti, tačno onako kako je i planirano, do kraja ove male američke skaske. Svi kandidati su, manje ili više uspešni, glumci; scenario je nedodirljiv.

Država, to je mehanizam.

U jednom trenutku, od kojeg smo sada udaljeni još dan ili dva, svi listići će biti konačno prebrojani; tamo gde su razlike u prvom brojanju bile dovoljno male (obično ispod pola procenta) listići će biti prebrojani ponovo; najkasnije u narednih nedelju ili dve, sve tužbe će biti razmotrene na nadležnim sudovima i o njima će biti rešeno (do petka, 20. novembra, kada je ovaj tekst završen, već je dvadeset jedna tužba Trampovih advokata, u raznim državama, razmotrena i odbijena po hitnom postupku – jednostavno, nijedna od njih nije sadržala nijedan dokaz koji bi bio relevantan za sud).

Njujork Tajms je obavio pojedinačne razgovore sa funkcionerima nadležnim za izbore u svih pedeset država, kako u onima kojima upravlja demokratska administracija, tako i onima u kojima su na vlasti republikanci. Na isto pitanje – da li je u vašoj državi zabeležen neki ozbiljan slučaj izbornih nepravilnosti? – svih pedeset je u glas odgovorilo: ne.

Sa prvom nedeljom decembra, sve američke savezne države će završiti proces verifikovanja rezultata glasanja (Delavar je to učinio već juče) i na osnovu tih rezultata njihove skupštine će izabrati elektore koji će glasati u tzv. elektorskom koledžu, 14. decembra.

U sredu, 20. januara 2021. godine u podne, Džo Bajden će položiti zakletvu kao 46. predsednik SAD. Predstava će biti završena. Detalje tog scenarija je – sa onom pedantnošću koja obično odlikuje pravnike američkog Srednjeg zapada – opisao Edvard Foli, sa Univerziteta Kolumbus u Ohaju:

https://www.washingtonpost.com/opinions/2020/11/11/relax-biden-will-be-inaugurated-january-20/

***

I baš kao što nijedan Trampov tvit nije uspeo da oživi nijedan leš bolesnika umrlog od korone, nijedan Trampov tvit neće moći da zaustavi ovaj mehanizam. Čemu onda celo ovo histerično inaćenje? Zar ne bi bilo mudrije da je svoj poraz primio časno i dostojanstveno, umesto što zabavlja čitav svet kao ciganska mečka u cirkusu?

Cinični komentatori u SAD skloni su da primete kako iza cele ove šarade stoji običan, jednostavan, lukrativni, razlog: podstičući emocije kod svojih pristalica, Donald Tramp se ne bori za već izgubljene milione glasova, nego za milione dolara koje – kao dobrotvorne priloge – očekuje od njih u narednim nedeljama. Da biste mogli da nastavite sa uzimanjem novca od drugih ljudi – kažu oni – morate nastaviti da im prodajete iluziju.

Tu pretpostavku je, recimo, detaljno izneo Vašington Post u ovom tekstu:

https://www.washingtonpost.com/opinions/2020/11/11/trumps-election-challenge-looks-like-scam-line-his-pockets/#click=https://t.co/woXkOhBZb1

(Uzgred: jedan moj dobar poznanik koji živi u SAD i odlično poznaje njihovu politiku – a simpatizer je Donalda Trampa – na ovaj tekst mi je poslao komentar: “Vašington Post odavno nisu novine.” Na šta sam mu ja odgovorio: “Vi više u Americi i nemate nikakve novine; imate samo tenkove, avione, i ratne brodove – koji su u ovom slučaju od papira.”)

Vaš autor je, ipak, skloniji da odgovor potraži u jednoj drugoj naučnoj disciplini: ne u finansijama, nego u psihologiji. Sve ono što Donald Tramp trenutno radi, psiholozi zovu racionalizacijom; taj pojam označava jedan od najčešće korišćenih mehanizama odbrane pomoću kojeg osoba za svoje nedostojne ili neprihvatljive postupke, ili pretrpljeni neuspeh, naknadno traži racionalne, prihvatljive razloge. Time se štiti ego od osećanja stida ili manje vrednosti i prividno održava ugroženo samopouzdanje ličnosti.

A onda će se, u jednom trenutku decembra, čitava ta kula od karata srušiti: sudije Vrhovnog suda (imenovane doživotno), senatori i kongresmeni koji su prošle nedelje, teškom mukom, izborili nove četiri godine u Vašingtonu, guverneri država, generali američke vojske, baroni medija, milijarderi na Volstritu – od svih njih će Donald Tramp očekivati da postanu pobunjenici i svoje prilično udobne živote rizikuju zbog njegove opsesije. I naravno, svi će oni – možda čak istog dana? – odjednom isključiti svoje mobilne telefone. Oni među njima koje je sam Tramp imenovao, učiniće to prvi.

Neko će na ovo, verovatno, cinično primetiti da pacovi prvi napuštaju brod koji tone, ali – iskreno – zar mi u Srbiji nismo videli sve to, pre dvadeset godina? I ako ste nekada možda pomislili da je taj obrazac ponašanja, u danima neposredno pre i posle petog oktobra, bio imanentno srpski, događaji u Americi narednih nedelja uveriće vas u suprotno: on je univerzalni, imanentno ljudski.

X

Perspektive sveta (1): Evropa i Rusija

Opinion | Cartoon: The World According to Donald Trump - The New York Times

Čarolija američkog kopernikanskog obrta potpuno je vidljiva tek kad pogledamo širu sliku: baš kao što je dolazak Donalda Trampa na vlast 2016. godine označio simboličku pobedu populista, nacionalista, hrišćanskih fundamentalista, belih suprematista i neonacista u celom svetu, njihov dragulj u kruni, tako će i njegov odlazak ove godine, simbolički, označiti početak kraja tog sveta prošlosti.

Vampiri će se vratiti u svoje grobove, da nas plaše subotom uveče u nekom filmu strave i užasa, a neće više sedeti po predsedničkim kabinetima u Ankari, Beogradu, Budimpešti, Varšavi ili Braziliji. Svanuće novo jutro, u kojem ćemo ponovo videti naša lepa, ljudska lica a ne izobličene maske zla.

Nasuprot ovoj lepoj, utopijskoj, perspektivi stoji i njena ružna, distopijska, sestra: Amerika će, ponovo u rukama vojnoindustrijskog kompleksa i duboke države, započeti nove ili nastaviti stare ratove i svi koji su ostali u nekoj nesrećnoj Siriji, Jemenu ili Ukrajini trebalo bi da potraže put u delove sveta koji će biti manje ugroženi od liberalnih bombi.

Istina je, kao što to često biva, i u ovom slučaju tu negde, na sredini između ova dva ekstrema. Bajdenova administracija svakako neće ići po svetu, kao princ na belom konju, i ljubiti svaku krastavu populističku žabu da od nje ponovo napravi liberalnu princezu. Ponešto će morati da urade i sami Turci, Brazilci, Filipinci, Izraelci, Srbi, Mađari, Poljaci i mnogi drugi… Baš kao što su to, pre dve nedelje, uradili sami Amerikanci.

Međutim, Bajdenova administracija će, izvesno, imati mnogo manje simpatija za samozvane nacionalne lidere koji iz raznih razloga – opsesije rejtingom, straha od demokratskih pravila igre, želje da zadrže kontrole kriminalnih kartela kojima su, ovako ili onako, svi oni na čelu – narušavaju globalnu agendu i otežavaju uspostavljanje pravila igre. I, u tom smislu, ona će biti vrlo surova prema njima.

Postizborni događaji u Americi opet su nam dokazali staru istinu: političari su samo, manje ili više uspešni, glumci na pozorišnim daskama istorije. Država je, ipak, proizvod scenarija, i nju zajedno održava mehanizam dramske radnje. U jednom širem smislu, taj zaključak važi ne samo za svaku državu pojedinačno, nego i za ceo svet: jedno vreme, populisti su bili popularni glumci, odigrali su svoju ulogu, scenario ide dalje. Oni pametniji među njima sami će shvatiti neumitnu promenu duha vremena; oni drugi će to morati da shvate na bolan način.

Isto tako, dvadeset prvi vek je definitivno era u kojoj već ima manje ratova nego u dvadesetom, i taj proces je ireverzibilan. Mutatis mutandis, nova era Amerike neće značiti i povratak na ratove i vojne intervencije iz prethodne ere, bez obzira na kontinuitet te dve ere u liku novog prvog čoveka Amerike. Znači li to da ovaj Džo Bajden nije isti Džo Bajden od pre dvadeset pet, ili deset, godina? To pitanje je već izvan ekspertize autora ovog teksta (iako se slažemo da je sasvim zanimljiv profesionalni izazov za nekog psihologa). Ali, u krajnjoj liniji, odgovor na to pitanje je irelevantan.

Baš kao što i Aleksandar Vučić sada neće ubiti sto muslimana za jednog Srbina (o čemu je nekada maštao), ne zato što je postao bolji čovek, nego zato što više ne može, tako ni Džo Bajden neće bombardovati svaku zemlju u kojoj počne neki rat, ne zato što je postao bolji čovek, nego zato što više ne može.

Za njih obojicu, kao i za sve nas uostalom, promenile su se fundamentalne perspektive sveta, i te promenjene perspektive određuju i limite njihovog ponašanja, kao objektivne a ne subjektivne kategorije. Granice naše slobodne volje uvek su određene objektivnim realnostima u kojima živimo.

Bajdenova Amerika će, izvesno, imati ozbiljne probleme da povrati svoju nekadašnju ulogu “lidera slobodnog sveta”. Mnogi ozbiljni Evropljani su zabrinuti da će trampijanski izolacionizam, ovako ili onako, ostati prisutan, uprkos novoj političkoj volji. Povratak SAD u Pariski sporazum o klimatskim promenama – koji je Bajden već najavio kao prvi praktični potez svoje administracije, već na sam dan kada preuzme predsedničku funkciju – zamišljen je, između ostalog, i kao simbolički čin povratka poverenja evropskih saveznika.

***

Međutim, iza i ispod cele ove simbolike nalaze se čitavi arheološki slojevi nagomilanih problema, mnogo ozbiljnijih od samog Pariskog sporazuma: detant sa Kinom, dijalog sa Iranom, nova strategija prema Rusiji, rešavanje odavno problematičnog Erdogana u Turskoj (nežno ili grubo, svejedno), problem sa narko-kartelima u vladama zemalja Zapadnog Balkana, jačanje NATO pakta, Svetske zdravstvene organizacije, Ujedinjenih nacija, jednom rečju obnova cele svetske arhitekture ozbiljno naherene u poslednje četiri godine i dodatno ugrožene godinom korone.

Image

Izvesno, u samoj Evropi, Bajdenov izbor značiće olakšanje za Angelu Merkel, jer će joj omogućiti da ostvari svoju staru želju i dostojanstveno se, kao pobednica, povuče u septembru 2021. godine: slobodni svet je sačuvan. Da je samo par desetina hiljada birača u Pensilvaniji, Arizoni i Džordžiji glasalo drugačije, i Merkelova bi morala da uzme svoj peti mandat uzastopno (kako se, još ovog leta, vajkala jednom svom bliskom saradniku, bivšem diplomati).

XI

Perspektive sveta (2): populistički Vaterlo?

This image has an empty alt attribute; its file name is Emi0tzbVoAAPiz8

“Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način.”

(Lav Tolstoj, “Ana Karenjina”)

Ana Karenjina počinje jednom od najpoznatijih rečenica u književnosti. To nije narativni početak koji priča priču o određenim likovima i njihovim postupcima; umesto toga, to je jedna generalizacija, slična filozofskim ili naučnim raspravama. Tolstojeva rečenica je, prema tome, i metafora koja odlično opisuje duh našeg vremena: svako demokratsko društvo liči jedno na drugo, svako populističko društvo nesrećno je na svoj način.

Tako, na primer, jedan zanimljivi izuzetak od obrasca klasične ideološke, liberalno-populističke, dihotomije (koja je bazično određivala stav prema Donaldu Trampu kod Evropljana) predstavlja Rusija. Njen stav je od početka određivala geopolitika koja je bila samo zamaskirana kao ideologija. I dok su evropski populisti – Orban, Janša, Duda, Vučić ili Borisov – podržavali Trampa tražeći u njemu protivtežu politički korektnom Berlinu i Briselu (pa su se zato radovali jakoj Americi), Putinova Rusija je podržavala Trampa zato što je – velemajstorski – procenila da on, kratkoročno, razara unutrašnju koheziju NATO saveza i slabi Evropsku uniju, a dugoročno uništava i samu Ameriku, njenog globalnog arhineprijatelja, vodeći je u sunovrat novog građanskog rata.

Zato se ruska državna propaganda, na primer, nikada nije trudila da preterano ubedljivo demantuje optužbe američkih demokrata kako je Donald Tramp Putinova pudlica, plaćeni ruski agent, ucenjeni slabić, i ko zna šta još sve ne, koje su se periodično ponavljale u poslednje četiri godine i na koje su potrošene šume papira i okeani mastila.

Rusi su odlično znali: ma koliko ove optužbe možda bile izmišljene, ili barem preterane, one američki osećaj samopoštovanja pogađaju u svojoj srži, šireći istovremeno po celom Zapadu mitske priče o ruskoj svemoći – “Ako su Americi mogli da urade ovako nešto, šta će tek moći da urade nama?” – i preko njih paniku, od Varšave, preko Beča do Londona.

***

Sa druge strane, ma koliko bila tesna, traumatična i osporavana, Bajdenova pobeda će imati lekovito dejstvo ne samo na transatlantske odnose nego i na unutrašnju politiku mnogih evropskih zemalja. Za razliku od Donalda Trampa koji je proveo četiri godine koristeći svoje evropske epigone kao gvozdenu šipku kojom je nemilosrdno udarao po oslabljenoj i podeljenoj Evropskoj uniji, sledeći stanar Bele kuće neće na crvenom tepihu dočekivati populiste sa druge strane okeana, a još manje će nagrađivati one koji se suprotstavljaju Briselu na pitanjima vladavine prava ili slobode izražavanja, ili aktivno ohrabruju raspad Evropske unije.

Trampov poraz – ne sumnjamo da su se mnogi Evropljani nadali da će on biti ubedljiviji nego što je bio – lišiće evropske demagoge vatrenog navijača i lojalnog saveznika. Ovo je posebno loša vest za mađarskog premijera Viktora Orbana i de facto lidere Poljske i Srbije, Jaroslava Kačinjskog i Aleksandra Vučića. Njima je sada oduzeta tzv. “Trampova karta” koju su obilato koristili kako za održavanje svoje unutrašnje pozicije (i proganjanje političkih i ideoloških protivnika) tako i za odbijanje pritisaka evropskih institucija po pitanjima nezavisnosti pravosuđa, medijskog pluralizma i građanskih prava.

Umesto toga, demokratska administracija će ih žigosati kao političke parije, nezavisno od odbrambene saradnje koju će sa državama istočnog krila NATO pakta nastaviti. Jako je indikativan, u tom smislu, kontekst u kojem je Bajden nedavno pomenuo poljsku i mađarsku vladu, zajedno sa režimom beloruskog diktatora Lukašenka, rekavši:

“Vidite šta se događa, svuda od Belorusije do Poljske i Mađarske, uspon totalitarnih rećima u svetu… (Tramp) je prigrlio sve bitange i siledžije sveta.”

Istovremeno – i to je druga loša vest za pomenutu trojicu – ova promena u odnosu zvanične Amerike prema njima posledično će nužno radikalizovati i evropsku poziciju. Evropska unija – a Nemačka posebno – više neće morati da neprincipijelnim ustupcima kupuje svoju poziciju na istoku i jugoistoku kontinenta, kako populisti ne bi otišli u zagrljaj Americi. Pošto im se Amerika već izmakla, i Evropa će biti slobodna da upotrebljava štap, mnogo više nego šargarepu.

Ako svoje nacionalističke mentalne sklopove i konzervativno, provincijalno shvatanje sveta, ne budu hteli (ili mogli) da promene, Orban, Vučić i Kačinjski će verovatno shvatiti, hteli ne hteli, da će – sada kad su ostali bez Trampove moralne i političke podrške – morati da se ponašaju mnogo pragmatičnije, manje se konfrontiraju sa Briselom i Berlinom, i pruže krupne političke ustupke da bi produžili opstanak za vlasti makar za još godinu ili dve.

U toj crnoj internacionali, oni koji su se javno stavili na Trampovu stranu – kao što je slovenački premijer Janez Janša, koji je požurio da pozdravi “trijumf” republikanskog kandidata i osudi “kašnjenje i osporavanja činjenica” dok su se glasovi uveliko još brojali, očigledno su najizloženiji besu novog duha vremena.

Ali, ishod američkih izbora nije pogodio samo diktatore na istočnim i jugoistočnim granicama Evrope: i razni zapadnoevropski mini-Trampovi takođe su izgubili svog moćnog zaštitnika. Bivši Trampov strateg, Stiv Banon, igrao je značajnu ulogu u pokušajima da se stvori panevropska alijansa šovinističkih, neonacističkih i drugih ekstremno desničarskih stranaka uoči izbora za Evropski parlament 2019. godine. Mnogo Evropljana je, u tom trenutku, bilo mobilisano popularnošću Trampovog brenda politike u širokim delovima američkog društva.

O podelama među Evropljanima uoči tih izbora, i o formiranju šest “evropskih plemena” koja su stare nacionalne i verske razlike zamenila novim, transnacionalnim i ideološkim, bavili smo se uoči izbora za EP u ovom tekstu:

https://zorancicak.wordpress.com/2019/05/26/erazmo-po-drugi-put-medu-evropljanima-jedan-kontinent-i-sest-plemena/

Zapadnoevropski mini-Trampovi, sada kada njihovog totema u Vašingtonu više nema i kada će njegov glavni strateg Benon verovatno osetiti memlu zatvorske ćelije zbog brojnih finansijskih malverzacija oko izgradnje onog čuvenog zida na meksičkoj granici, moraće da se ponovo okrenu svom prvom zaštitniku i meceni: Vladimiru Putinu. Nije nikakva tajna da je baš Putinova Rusija godinama pre Trampa obezbeđivala diskretno finansiranje, socijalnu i medijsku promociju, pa čak i javnu podršku svim vrstama evropskih desničara i levičara, fundamentalista i šovinista, skeptika i paranoika – svima koji su, iznutra, rušili temelje Evropske unije.

Zaista, prisetimo se samo selfija italijanskog proto-fašiste Matea Salvinija sa Putinom, ili audijencije u Kremlju koju je 2017. godine, u vreme francuske predsedničke kampanje, dobila Marin Le Pen, duhovna naslednica francuskog kvislinga Petena i vođa opskurnog Nacionalnog fronta.

Međutim, kada se radi o američkoj podršci, tom Eldoradu u koji su gledali poslednje četiri godine, svi evropski trampići ostaće kao ribe koje se praćakaju na suvom: još živi, izvodiće razne smešne pokrete, boreći se za vazduh. Lider britanske Bregzit stranke, Najdžel Faradž, više neće dobijati ekstra medijski prostor uoči Bajdenovih mitinga, kao što ih je redovno dobijao uoči Trampovih; njegova karijera seoskog amaterskog benda, predgrupe pred koncerte svetski poznate zvezde, završena je. Niti će Boris Džonson moći da pohvalu poraženog predsednika – onu da je “britanski Tramp” – koristi da bi se umilio Vašingtonu.

Umesto svog tog političkog kiča, nova Bajdenova administracija će, u racionalnom pokušaju da sopstvene resurse koncentriše na (za sebe) najvažnijim tačkama globusa, Britaniju gurnuti nazad u naručje Brisela, baš kao što će to učiniti i sa nesrećnim Zapadnim Balkanom, tim zlim kraljevstvom večitih endemskih kriminalaca na vlasti, o čemu smo pisali u avgustu ove godine u tekstu: “Zamišljeni Balkan: na raskršću post-pandemijskog i post-trampijanskog sveta”:

https://zorancicak.wordpress.com/2020/09/06/%d0%b7%d0%b0%d0%bc%d0%b8%d1%88%d1%99%d0%b5%d0%bd%d0%b8-%d0%b1%d0%b0%d0%bb%d0%ba%d0%b0%d0%bd-%d0%bd%d0%b0-%d1%80%d0%b0%d1%81%d0%ba%d1%80%d1%81%d0%bd%d0%b8%d1%86%d0%b8-%d0%bf%d0%be%d1%81%d1%82-%d0%bf/

Faza u kojoj je “svaka bitanga” (da citiramo Džoa Bajdena) bila podsticana iz Vašingtona da ruši Evropu, sada je završena.

Američki ambasadori više neće siledžijski pretiti evropskim kompanijama koje rade svoj legalni biznis u Iranu, kao što je to živahni Ričard Grenel činio po tviteru, već u prvim satima otkako je preuzeo dužnost Trampovog ambasadora u Berlinu. Niti će Bajdenove diplomate, u svojim ambasadama, biti domaćini opskurnih privatnih proslava na kojima će sakupljati dobrotvorne priloge za razne evropske neonaciste, kao što je Trampov ambasador u Holandiji, Pit Hekstra, činio za izvesnog Tjerija Bodea i njegov “Forum za demokratiju”.

Američka diplomatska mreža, zatrovana u poslednje četiri godine raznim bizarnim grenelijanskim likovima, biće temeljno očišćena i nova ambasadorska postavka biće svakako manje živopisna od sadašnje. Ona će stići, početkom naredne godine, sa preciznim instrukcijama: da promoviše demokratiju, pluralizam, ljudska prava i odvajanje izvršne od sudske vlasti. Sa celim katalogom preciznih ideoloških prioriteta, zbog kojeg se podivljalim evropskim populistima, od Borisa Džonsona, preko Janše i Vučića do Orbana, Kačinjskog i Lukašenka, već diže kosa na glavi.

Naravno, sve ovo ne znači da će anahrone identitetske politike, promocije mržnje i šovinizma, potpuno iščeznuti u Evropi: po definiciji, nijednom nacionalizmu nije neophodna spoljna podrška. Zlo evropskih suverenista, širom kontinenta, bilo je hranjeno – negde godinama, a negde decenijama – strukturnim socijalnim promenama koje je sa sobom donela era globalizacije: rastućom društvenom nejednakošću, divergentnim životnim stilovima i intenzivnom migracijom, prvo iz siromašnih novih članica EU na istoku Evrope, a potom i miliona ljudi koji su, bežeći od siromaštva i ratova u Africi i na Bliskom istoku, u novoj Seobi naoda, krenuli na sever i zapad.

U godini korone, ovaj proces je dobio dodatnu dinamiku: pandemija je dočekala populiste na pogrešnoj nozi – za nju nisu mogli da okrive ni imigraciju ni islam – i u toj titanskoj borbi raznih vlasti sa bolešću, populisti su bili marginalizovani, gurnuti na vetrenjače borbe protiv racionalnih mera zaštite od zaraznih bolesti. Međutim, baš na toj tački, zanimljivo, došlo je do raspada crne internacionale: neki od njih su se – podražavajući samog Trampa i američku desnicu – suprotstavljali policijskom času i zaštitnim maskama; drugi su, kao Le Penova, zahtevali još radikalnije mere zaštite od zaraze, zalažući se, na primer, za produžene školske raspuste; treći su, opet, ratovali protiv vakcina čak i pre nego što su one bile završene i testirane – za svaki slučaj.

Najverovatnije će ekonomska kriza i haos izazvan pandemijom – pri čemu će se, zbog raznih mera državne podrške, njihova puna magnituda osetiti tek sledeće godine – u mnogim zemljama populistima dati dodatan vetar u jedra. Nova globalna strategija, tranzicija na zelenu i digitalnu ekonomiju, isto tako će biti zahvalno pogonsko gorivo za različite pokrete protiv establišmenta – poput francuskih Žutih prsluka pre pandemije. A sličnu ulogu će imati i obnovljen talas terorističkih napada islamskih fundamentalista, koji je počeo u Austriji i Francuskoj.

Na žalost, Trampov poraz nije uspeo da potpuno demontira evropske populiste i suvereniste; metastaze tog kancera će Evropa morati da leči još godinama. Ali je Trampov poraz uspeo da svima njima oduzme onaj osećaj bahatog samopouzdanja, moćan izvor inspiracije, sidro oko kojeg se stalno okupljali na uzburkanom svetskom moru. Bela kuća više neće biti Kremlj crne internacionale: ako Trampov odlazak i neće ugušiti sve njegove evropske epigone, bar će im oduzeti puno dosadašnjeg kiseonika.

XII

Epilog: borba za nasleđe

“Karikatura je iskrivljena predstava osobe, pojave ili radnje. Obično, nečija najvažnija karakteristika se predstavi preuveličana. Svrha karikature je zabavljanje ljudi kojima je original u stvarnom životu već poznat…”

(Enciklopedija Britanika)

Koliko će ova karikatura (rad Skotija sa Floride iz avgusta 2020. godine) biti verodostojna vizuelna predstava nasleđa Donalda Trampa u godinama i decenijama koje su pred nama? Koliko će on biti zapamćen kao zločinac koji, hladnokrvno, puca u glavu vezane slobodne štampe, nezavisnog pravosuđa, vladavine prava i demokratije – koje je sve prethodno uzeo kao taoce?

Odgovor na to pitanje, u ovom trenutku, još nemamo. On će, izvesno, zavisiti i od (manje ili više razumnog) ponašanja samog Trampa u naredna dva meseca, ali takođe i od širih procesa u celom američkom društvu i – u krajnjoj liniji – od obrisa novog društvenog ugovora koji je, za celu Ameriku, sada praktično neizbežan.

Ako Bajdenova administracija uspe u svom projektu nacionalnog pomirenja – a taj projekat će, podjednako iskreno i strasno, rušiti i ekstremni levičari koji su je podržavali i ekstremni desničari koji su se protiv nje borili . postoje sasvim realni izgledi da Tramp ostane upamćen kao sebičan, arogantan, pomalo lud egomanijak – ali u jednom dubljem istorijskom smislu – ipak samo kao incident, izuzetak od pravila da politika predstavlja racionalnu ljudsku delatnost u cilju opšteg dobra.

U suprotnom slučaju, ako projekt nacionalnog pomirenja propadne, ako se brod na čijem se kormilu nalaze jedan stari čovek i jedna preterano ambiciozna žena, nasuče na Scile i Haribde radikalnih slika Amerike, onda će i Tramp izaći iz svoje opskurnosti i postati legenda, centralna tačka novog mita o jednoj viziji sveta. On može, u nekom međuvremenu, čak i da umre, ali to neće nimalo uticati na tačnost ovog zaključka: naprotiv, tek mrtav će biti mit, neka vrsta populističkog Če Gevare, postmoderna verzija južnjačkog generala Lija iz onog prvog Američkog građanskog rata, romantičnog lika tako priraslog srcu njegovih današnjih pristalica.

Zaista, deo Trampovog nasleđa neizostavno će se – u kolektivnom sećanju Amerike – formirati tek posle njegove smrti. Pogledajmo šta o tome sadrži već citirani tekst Fintana O’Tula:

“Tramp, pobedio ili izgubio, neće imati tek post-izborni posmrtni život. Kao politička sila nikad nije ni imao ništa drugo nego posmrtni život. Jedan od razloga zašto ne može biti autopsije trampizma, jeste da je trampizam sam autopsija.

Privlačnost trampizma je u suštini nekromantska. Trampizam je obećao pokopani svet ponovno uzdići: rudnici Zapadne Virdžinije ponovo će se otvoriti, Detroit će ponovo imati fabrike automobila. Vratiće se dobri, sigurni, sindikalizovani manuelni poslovi. Biti beo, muškarac i rođeni Amerikanac opet će biti neupitna povlastica, njena snaga obnovljena. Tramp, naravno, ništa od ovoga nije uspeo da ostvari. Ali, na neki način, upravo je zbog tog neuspeha njegovo obećanje i dalje čisto, neukaljano kompleksnostima stvarnosti.” 

Kao i u brojnim drugim slučajevima u daljoj ili bližoj prošlosti – od Julija Cezara i Napoleona III, preko Musolinija i Hitlera, do Huana Perona i ajatolaha Homeinija – i ovde ostaje izazov za neke buduće istoričare: koliko je Donald Tramp bio uzrok duboke podeljenosti društva u kojem se zatekao, a koliko samo njegova posledica?

Autokratski i populistički trampijanski udar 2016. godine ne bi nikada bio moguć u društvu bez ozbiljnih strukturnih problema i dubokih unutrašnjih podela, kakve je imala pred-trampijanska Amerika. Zaista, pitanja kakva su duboka socijalna nejednakost, sve veća razlika u životnim šansama, nejednak pristup fundamentalnim društvenim servisima, kao što su obrazovanje, zdravstvena zaštita ili pravosuđe, neadekvatni odgovori na ciklične finansijske krize modernog kapitalizma, rasne tenzije – sve je to postojalo i pre Donalda Trampa. Sa druge strane, on ne samo da nijedan od tih problema nije razrešio, nego ih je – cinično manipulišući njima kao jeftinim političkim adutima – učinio mnogo kompleksnijim, težim i opasnijim nego što su to bili pre samo četiri godine.

Декамерон у Алпима: последњи лет за Цирих

Image

“Уосталом, приповедач (кога ћемо на време упознати) не би имао неких посебних права да се даде на тај подухват, да му случај није омогућио да прикупи одређени број исказа и да силом прилика није био уплетен у све о чему хоће известити. То га овлашћује да поступа као повесничар. Разуме се, да повесничар, иако није стручњак, располаже увек документима. И приповедач ове приповести има, дакле, своје. То је најпре његово властито сведочанство, то су затим сведочанства других, јер је био позван да прими поверљиве исказе свих особа које се јављају у овој хроници, то су коначно текстови који су му на крају допали у руке. Наканио је да црпи из њих кад то буде сматрао сходним и да их употреби како му се буде свидело. Наканио је још… Но, можда је време да пусти коментаре, да престане говорити увијено, да би прешао на саму ствар. Извештај о првим данима мора бити нешто подробнији.”

(Албер Ками, “Куга”)

I

Пролог: Армагедон на Ноћ вештица

An Ice Core Reveals How Profoundly The Black Death Changed Medieval Society

Занимљиво: неко је рекао да оне заиста велике невоље по правилу најављују мали и готово неприметни знаци: за Стефана Видрига, генералног директора Аеродрома Цирих, тај знак је био мали и готово неприметан црвени број један, на екрану његовог Ајфона 9 – знак да је на заштићеној Телеграм апликацији примио нову поруку. Заправо, заокупљен израдом маски од бундева, које ће његово двоје деце носити те вечери, за традиционалну Ноћ вештица, поруку није одмах ни приметио. Тек када ју је, овог пута реским звуком, телефон поново најавио, пружио је руку ка уређају:

“Субота у пет поподне! Коме може пасти напамет таква дрскост?”

Као и сви Швајцарци, и Стефан је викенд сматрао светињом: пристојни људи тада не шаљу ни поруке; једноставно, нема ничег под капом небеског тако хитног, а да не може да сачека понедељак ујутро. Или је бар Стефан тако мислио, све док није видео име пошиљаоца: Виола Амхерд, швајцарска федерална министарка надлежна за тајне службе:

“Имамо кредибилну дојаву да се на једном од вечерњих летова за Цирих налази пошиљка са новим типом вируса Ковид19 смртоносног дејства. Не знамо дестинацију лета, име путника ни опис пртљага. Издајем вам наредбу да, до даљњег, почнете са применом мера предвиђених протоколима Армагедон. Рок: један сат.”

Протоколи Армагедон подразумевали су потпуно затварање аеродрома, или његове угрожене зоне, све док надлежне службе не потврде да је опасност прошла. Сви одлазни летови морали су да буду отказани, долазни преусмерени на друге аеродроме, путници и запослени који су се затекли у згради евакуисани без одлагања, а објекат физички затворен, запечаћен и обезбеђен припадницима федералних антитерористичких јединица. За пет година колико је Стефан генерални директор Аеродрома Цирих, за петнаест колико је у тој компанији запослен, Армагедон није наређен ниједном. Заправо, откада су ови протоколи и уведени – после терористичких напада у Њујорку, 11. септембра 2001. године – ово је био први пут да се примењују – ван неке вежбе.

Швајцарска је претходног дана, у петак 30. октобра, имала скоро десет хиљада нових случајева короне. Број умрлих је, од почетка епидемије, прешао две хиљаде. Мала алпска република, окружена Немачком, Француском, Италијом и Аустријом – где су се ови бројеви одавно само шапутали, као предвиђање неизбежне Апокалипсе – осећала се као да је под опсадом. И унутрашњом и спољном. Уобичајене епидемиолошке мере, са првим хладним данима, показале су се недовољним.

Већ и сама помисао да ће, од свих аеродрома на свету, баш на његов можда стићи некакав тајанствени цилиндар са концентрисаним вирусом високо смртоносног дејства била је довољна да низ Стефанову кичму, натапајући светлоплаву Армани кошуљу, потече танак млаз хладног зноја.

Возећи своју Тојоту Лексус, од виле у предграђу Сент Галена према аеродрому, Стефан је знао да једва може да стигне у року од једног сата који му је министарка оставила: осамдесет пет километара, чак и по швајцарским аутопутевима, потпуно празним суботом поподне, тражи неко време. Ипак, протоколи су детаљно предвиђали све процедуре, тако да је његов заменик Андреас у том тренутку већ био на лицу места и успостављао кризни штаб у једној од помоћних зграда, шеф смене Ханс је са контролом лета и жандармеријом договарао последње детаље како да мере спроведу без изазивања непотребне панике, а љупка портпаролка Кристина поправљала шминку уочи снимања видео клипа који ће бити послат у медије.

Била је субота, 31. октобар 2020. године, шест сати после подне. Док се свет спремао да прослави још једну Ноћ вештица, један од највећих европских аеродрома се управо херметички затварао, а за једанаест јунака наше приче – десет људи и једног пса – почињала је авантура њиховог живота.

i t

II

Људи који не постоје (и један пас)

Empty Baggage Carousel In Airport Hall Stock Photo - Image of  transportation, metal: 16179668

А у великој хали за пријем пртљага на Терминалу Е, двоје људи је упорно чекало своје кофере који никако нису стизали. И када су службеници обезбеђења, панично, почели да истерују све путнике напоље, њих двоје су се, невољни да се “за неко време” – како је саопштено преко разгласа – растану од својих кофера, мували у општој гужви. Помало су се крили иза стубова, помало по тоалетима, али су на крају тврдоглаво остали тамо где није требало. Човек у црној свештеничкој одежди чекао је поред покретне траке изнад које је и даље писало LO 419 Варшава, средовечна жена у тамно-плавом пословном комплету, поред суседне траке: EZY 2045 Лондон-Лутон.

Још неко време, те траке су се окретале у празно: на њима више није било нових кофера; они стари, чији су власници у паници напустили халу, долазили су, одлазили иза гумене преграде, и поново се враћали. Још пар пута је метални глас спикерке, на немачком и енглеском, упозоравао, захтевао – готово преклињао – све заостале путнике да што пре изађу напоље. А онда су се, тачно у осамнаест часова, и две покретне траке зауставиле, истовремено. Човек и жена су се збуњено погледали, потом погледали ка вратима, али већ је било касно да било шта ураде: рески звук недвосмислено им је поручио да су излазна врата закључана. Споља.

Баш тада се појавио незнанац:

“Извините, знате ли да ли је пртљаг са лета из Београда почео да се истоварује?” – и потом додао, као да се извињава – “Једва сам успео да стигнем довде. Горе је општи хаос. Терају све путнике да одмах изађу.”

Придошлица је деловао више збуњено него љуто: зашто би неко излазио са међународног аеродрома пре него што прође царинску контролу, на излазу из хале у којој би требало да подигне свој пртљаг?

“Плашим се да овде више ниједан пртљаг неће доћи. Све траке су се зауставиле. Нас двоје чекамо већ преко пола сата.” – свештеник је слегао раменима, па погледао тамо где би – да се нису налазили у аеродромској хали за пријем пртљага – требало да буде небо. Изгледало је као да се помирио са судбином.

Жена је опет, далеко од хистеричних реакција какве би неки површан читалац могао да очекује од њеног рода, деловала најсмиреније од сво троје:

“Господо, мислим да овде више нема никога. И кабине у којима би требало да седе цариници сада су празне.”

“Празне су и оне горе, за граничне полицајце. Прошао сам а да није било никога коме бих показао пасош.” – додао је, више за себе, путник са лета из Београда – “Рекао бих, да смо ми овде сада потпуно сами.”

Онда је ваљда ред да се упознамо.” – рече свештеник пружајући им обома руку – “Абрамович. Пастор Адам Абрамович, старешина бернардинске цркве наше госпе краљице мира у Бидгошћу, Пољска.”

“Соња. Соња Витни-Мог, истраживачки новинар, таблоид Бирмингем Обзервер, Велика Британија.”

“Синиша Митровић, занатлија, Београд. Србија.”

***

Негде у исто време, на горњем нивоу аеродрома – отприлике баш изнад глава троје путника који нису дочекали своје кофере – муштерија у продавници луксузног доњег веша, Victoria’s Secret пробала је у кабини за пресвлачење најновији боди, повремено забринуто загледајући у већ приметне наслаге целулита на стомаку. У њен родни Букурешт тај модел још није стигао, у Бриселу у који је путовала неће имати времена да га купи, а свом новом пријатељу и (тако се бар надала) будућем љубавнику, већ помало импотентном члану Европске комисије, сигурно ће се допасти.

Силвија Николеску, нова чланица Европског парламента из Румуније, игнорисала је позиве и упозорења аеродромског обезбеђења да се хитно напусти зграда: ако нешто и забрља, рачунала је, њен дипломатски пасош биће јој довољна заштита. Али, када се бринета коначно обукла и изашла из кабине, у радњи више није било никога: сви купци, све продавачице, обезбеђење, сви су били отишли.

Ако сте у дилеми, оставите готовину на каси и понесите то што сте желели да купите. Није баш по прописима, али свакако нико неће моћи да Вас оптужи за крађу.”

Средовечни, црномањасти мушкарац у јакни од меке црне коже, носио је црне панталоне и мокасине:

“Драго ми је. Серђо. Серђо Тираторе, архитекта.”

“Ви сте стрелац? У хороскопу?”

“Не, то ми је презиме. У хороскопу сам шкорпија. А ви сте, сигурно, нека риба?”

И ко зна како би се завршио овај лаки флерт, да двоје људи, одједном, није схватило нешто много важније: цела централна аула Терминала Е, свуда докле се поглед пружао, била је празна! Ниједног путника, ниједног службеног лица, ниједног радника у бројним баровима и кафићима, ниједног продавца по радњама. Апарати за еспресо нису били искључени, ништа није било закључано, новине, кутије за наочаре, оловке, па и понеки телефон, остављени по столовима и на пултовима. Изгледало је као да су, одједном, сви негде отишли и да ће се следећег секунда, сви вратити. Постајало је све јасније да су људи овај простор напустили у великој журби.

Зато их је обоје, и Румунку и Италијана, готово уплашио глас, негде иза њихових леђа:

“Извините, има ли кога живог овде? Задржао сам се у књижари. Имају ново издање Камијеве “Куге” на немачком, али више нема никога на каси да ми га прода, шта се уопште догађа? Одакле сада полази лет за Истанбул?”

Сабахудин Дулавратоту, контроверзни турски блогер и писац, ускоро је схватио да лет за Истанбул, бар те вечери и са тог места, неће полетети. Да ће за наредних десет дана добити материјал за свој нови роман, тада још није могао ни да помисли.

***

А на сасвим другом крају Терминала Е, на гејту 26, стјуардесе и особље ужурбано су извлачили људе из Ербаса 320 који се тек који минут раније, уз драматичну шкрипу гума, зауставио на стајанци. Последњи лет за Цирих је, те вечери, слетео из далеког Марса Алама у Египту. Било је прекасно да му контрола лета промени долазни аеродром, технички неизводљиво да сто тридесет шест путника и чланова посаде прође кроз читаву зграду која се управо затварала и дежурни на стајанци добио је преко радија нове инструкције: да све њих, низ степенице, спроведе директно на писту. Одатле ће их аутобусима одвести до зграде преуређене за импровизовани пријем путника.

Али, као што се то обично дешава у свим импровизацијама, две веселе путнице из последњег реда нису чуле инструкције и, у општем хаосу непримећене од особља, наставиле по навици баш тамо где није требало да иду – оном уобичајеном трасом, кроз покретни ходник, право у главну, у том тренутку споља већ херметички затворену зграду. Уместо уобичајеног особља, на улазу у гејт сачекао их је још један збуњени сапатник. Његово лице одједном се озарило:

“Коначно, нека жива душа! Ово је аеродром духова, нема никога. Чекам преко пола сата.”

Селена Патрикиос, наследница пирејског бродовласника, и Сабина Хансен, инспекторка за крвне и сексуалне деликте полиције немачког града Бремена, обе преплануле после касног јесењег летовања на Црвеном мору, погледале су збуњено у празну халу, а онда још збуњеније у свог неочекиваног познаника:

“А шта ви овде уопште радите, господине?”

“Ја сам консултант, Себастијан де Карстенис, из Белгије. И требало би да вечерас будем у Бриселу. Али мог авиона нема, нема ни било кога да питам, а не ради ми ни мобилни телефон. Мој свет се управо руши.”

Две жене су се згледале за делић секунде, а онда махинално пошле рукама у ташне: укључиле су своје телефоне и на њима се појавио исти знак: NO SERVICE.

***

Било је већ око седам увече, када су Британка, Пољак и Србин, после неуспешних покушаја да отворе излазна врата, кренули степеницама на горњи ниво терминала, пролазећи опет поред напуштених кабина швајцарске граничне полиције. Румунка, Италијан и Турчин лутали су бесциљно међу напуштеним кафићима и баровима. А Немица, Гркиња и Белгијанац кренули су са гејта 26 према центру Терминала Е. Свака од ове три групе потајно се надала да ће можда успут срести неко службено лице које ће јој објаснити шта се догађа и извести је из уклете аеродромске зграде. И ниједна од те три није у томе успела: једино што су ови људи, на крају свог лутања, успели да пронађу били су – они сами.

На екрану телевизора, изнад шанка у Кафеу Ритаца, песму метал бенда Селтик Фрост прекинула је слика спикерке у студију: читала је ванредно саопштење швајцарске владе, у деветнаест часова и двадесет један минут:

“Због најаве терористичке претње, на основу наредбе државних органа Швајцарске Конфедерације, данас у осамнаест часова предузете су ванредне мере на аеродрому Цирих. Сви путници, запослени и особље хитно су евакуисани из међународне зоне Терминала Е. Операција је извршена успешно. У критичној зони више нема угрожених лица и она остаје запечаћена до даљњег. Надлежне службе предузимају све мере да прецизно лоцирају и отклоне терористичку претњу. Јавност ће бити благовремено обавештавана о развоју ове ситуације.”

А онда се одједном, док деветоро људи још није стигло да изусти ниједну реч, на екран вратила група Селтик Фрост.

“Ако су сви успешно евакуисани, ко смо онда ми?” – изустио је пољски свештеник.

“Очигледно, ми смо људи који не постоје.” – одговорио је, више за себе, Италијан у кожној јакни.

“Да ли и вама не раде мобилни телефони?” – упитао је београдски занатлија.

“Па овде више нема ни сигнала за Интернет! Како да пошаљем твит о томе шта нам се дешава?” – очајнички је завапио турски блогер.

У том тренутку, негде са степеница, из правца подземне железнице која је Терминал Е спајала са осталим деловима аеродромског комплекса, чуло се најпре потмуло режање пса, а потом и женски глас, на шпанском, који је умиривао животињу:

“¡Tranquilo! ¡Tranquilo! Buen chico, buen chico. Ven aquí conmigo.

Негована плавуша, у касним четрдесетим годинама, приближавала се групи заборављених путника, а око ногу јој се мотао полицијски вучјак:

“Пала сам на самом крају степеница, а животиња је дресирана да помаже људима у невољи. Али воз нас није сачекао. Нити се нови појавио. И сада ме овај пас прати где год да кренем. Његове газде су, уосталом, већ отишле. Доле нема више никога. Нас двоје, рекла бих, рачунају као колатералну штету.” – а потом, гледајући у запрепашћена лица деветоро људи, додала, на енглеском:

“Софија Бареиро, драго ми је да вас све овде видим. Судија окружног суда у Барселони. Пса можете звати Зевс. Тако му бар пише на плочици око врата.”

***

“Са тог последњег лета, из Марса Алама, немамо податке за две путнице, Гркињу и Немицу. Нису регистроване у прихватном центру, нису у авиону, вероватно су грешком ушле у зграду пре него што се гејт аутоматски затворио. Са летова који су слетели у претходних пола сата, и чији су путници пролазили кроз терминал, недостају још две жене, из Букурешта и Лондона, и два мушкарца, из Варшаве и Београда. То је шесторо путника са долазних летова, за које не знамо где су. Имамо и четири лица која су већ била чекирана за одлазне летове, предала пртљаг и прошла безбедносну и пасошку контролу пре него што је стигла наредба за евакуацију, а за које исто не знамо где су: по једног мушкарца на летовима за Истанбул, Рим и Брисел и жену на лету за Барселону. То је укупно десет људи.”

У помоћној згради, претвореној у импровизовани кризни штаб, шеф безбедности аеродрома, Питер Фреј, диктирао је Стефану последњи пресек стања:

“Недостаје и један полицијски вучјак, изгледа да је изгубљен у хаосу приликом поласка последње композиције подземног воза који је евакуисао путнике са најнижег нивоа.”

“Ти људи који су унутра, ако су уопште сви унутра, они не могу никако да ступе у контакт са нама?” – упитао је Стефан.

“Изгледа да не могу. Багер којим је затворен улаз у тунел подземне железнице пресекао је у журби електрични кабл којим се струјом напајају базна станица мобилне телефоније и рутер за WiFi.”

“Можда би могли да са јавне телефонске говорнице позову полицију или хитну помоћ?”

“На жалост, не могу ни то. Оптички кабл којим се земаљски телефонски сигнал спроводи до свих апарата у терминалу био је…”

“Немој ми само рећи да је био заједно са електричним каблом?”

“Јесте. Ми сада немамо никакав начин да комуницирамо са унутрашњошћу Терминала Е, осим радио-везом. Али унутра није остала ниједна преносна станица, тако да… Остају само две могућности: да пошаљемо унутра спасилачки тим, кроз главни улаз, или да…”

“Или да их препустимо њиховој судбини.” – Стефан се нагло ознојио. Помисао на десет тела путника које није успео да евакуише и бројне новинаре који ће их за неколико дана снимити, када већ буду у стању распадања, испунила га је очајем – “Са професионалне тачке гледишта, Фреј, шта би био твој савет?”

Шеф безбедности је бесциљно цртао кружиће на листу папира:

“Господине директоре, гледајте на ситуацију овако: ако је токсични цилиндар са новим типом вируса КОВИД19 високе смртности заиста у згради терминала, а унутра пошаљемо спасилачки тим, онда ризикујемо да од тих десет лешева направимо двадесет. Ако није, и испостави се да је све била лажна узбуна, ни овима унутра се ништа неће десити.”

У том тренутку се на екрану Стефановог мобилног телефона поново појавило лице министарке Виоле Амхерд; директор аеродрома је знао да влада очекује прелиминарни извештај уочи ванредне седнице:

“Укупно педесет два одлазна и долазна лета заједно, успешно је евакуисано. Шест хиљада сто педесет седам људи. Такође и хиљаду три стотине седам запослених у згради, службених лица, продаваца у радњама и кафићима, полицајаца, цариника и ватрогасаца у смени. Операција Армагедон спроведена је у потпуности према протоколима. Свих једанаест путничких, службених, теретних и техничких улаза у Терминал Е херметички је затворено. Периметар је обезбеђен специјалним јединицама. Чекамо даље инструкције.” – а онда је, некако изненада, додао – “Један полицијски вучјак је остао затворен унутра.”

Питер Фреј је саучеснички климнуо главом: био је то знак да информација о десет заборављених путника, бар до даљњег, остаје мала тајна између њих двојице. Тајна за коју спољни свет не сме да сазна. Стефан је саслушао министаркине похвале, прекинуо везу и нагнуо се према Фреју:

“Ако неко од њихових породица буде звао и распитивао се, званична верзија је да су они изашли, али да су вероватно у стресу негде сами отишли. Где, то ми не знамо. Ако нам се касније јаве, обавестићемо те који се буду распитивали, наравно. Оне новинарске смрдибубе не смеју да сазнају ништа.”

“Подразумева се. У терминалу ће остати укључена струја, тако да ће аутоматски имати светло, грејање и вентилацију. Вода је у исправном стању, а уосталом тамо су и сасвим довољне количине флаширане воде. А имају и сендвиче и разну другу храну довољну за стотине људи…”

“И Бог нека им буде у помоћи.”

“У листи путника из Варшаве стоји да је овај Пољак иначе свештеник. Имаће и директну везу са Богом, ако им буде затребало.”

***

Група невољника спојила је три стола у Кафеу Ритаца и распоредила се око њих. Румунка је напунила апарат за еспресо са десет доза и распоредила шоље:

“Пре него што сам почела да се бавим овим послом, радила сам у кафићу у Букурешту.” – Силвија је објаснила задивљеним путницима своју вештину у руковању апаратом.

“Овим послом?” – са шеретским осмехом, Италијан се загледао у црни боди из радње Victoria’s Secret који је у том тренутку испао из њене кесе.

“Ма, сваки посао је добар ако је поштен.” – филозофски је слегнуо раменима Синиша Митровић – “Ето, чак и мој. Иако људи обично не воле када ме виде.”

Свештеник Адам је покушавао да објасни успаниченом Белгијанцу да те вечери неће стићи у Брисел јер је то очигледно воља Створитеља.

“А можда ниједне вечери, ако се Створитељ у међувремену не одљути.” – у помало циничном тону додао је Сабахудин.

Гркиња се, опет, код пољског свештеника распитивала да ли би он био надлежан да, макар онако на брзину, обави последње верске церемоније и за оне присутне који нису католици:

“Од нас десеторо, овде нас је троје православних, двоје протестаната и један муслиман. Нећете оче ваљда пустити да већина овог малог друштва оде у пакао?”

“Да се поделимо у групе и потражимо неки излаз који су пропустили да затворе?” – Британка је покушавала да буде практична.

“Бесмислено. То су Швајцарци. Они раде ствари прецизно у секунд. Ако су имали наредбу да простор херметички затворе, он је одавно херметички затворен. Видите да нема ни сигнала мобилне телефоније ни интернета.” – констатовала је Шпањолка, мазећи Зевса по глави – “Најбоље да останемо овде и да се не раздвајамо.”

“Ви сте госпођо, у стварном свету некаква власт, а у овом нашем малом свету сте једини наоружани – имате тог опасног пса. Можда је најбоље да вас изаберемо за вођу наше мале групе?” – помало цинично је упитао Италијан.

***

Било је већ око једанаест увече када су Стефан, Андреас, Питер и други чланови кризног штаба закључили да, бар те ноћи, више ништа не могу да учине. Терминал Е је био испражњен, закључан, запечаћен и изолован. О детаљима потраге за смртоносним вирусом они ионако нису могли ништа да одлуче сами; чекали су се специјалистички тимови, са посебном опремом, из престонице; да би се ти тимови формирали на адекватан начин, тајне службе су чекале допунске информације о природи тајанственог цилиндра, од својих међународних партнера; контрола лета је у међувремену све међународне ваздушне линије усмерила на друге аеродроме: у Берн, Женеву и Базел.

Компанија ће сигурно имати неку штету – она ће зависити од броја дана колико ће протоколи Армагедон остати на снази – али у целој години у којој их је походила корона, биће то само мали део укупног губитка; федерална влада је ионако обећала да ће надокнадити њихов већи део, а град и кантон Цирих остатак. Оно најважније за то вече – утисак да су јавне власти способне и професионалне, и да је ситуација под контролом – било је постигнуто.

И док су путници, којима ће летови из Цириха морати да буду организовани са других аеродрома, смештани у оближње хотеле где ће провести ноћ, заједно са оним путницима који су били тек дошли и изгубили своје планиране везе за даље путовање, у кризном штабу су остали само дежурни.

А са друге стране баријере постављене пре неколико сати, иза границе која је – како је у камеру рекла једна поетски надахнута лепушкаста репортерка државне телевизије – “раздвајала живот од смрти” остало је наших једанаест јунака.

Простор је први угледао отац Адам: велика табла са натписом “SWISS SENATOR LOUNGE” и препознатљивим црвено-белим бојама швајцарске националне авиокомпаније, сама се понудила као природно уточиште за остатак ноћи.

“Можемо ли овде уопште да уђемо ако нисмо путници бизнис класе?” – Себастијан де Карстенис, белгијски консултант поставио је сасвим логично питање. Али, скоро пред поноћ, после напорног дана и неколико трауматичних сати у пустој згради терминала, без ичега при руци осим оног основног ручног пртљага, његови сапутници су, готово инстинктивно, одговорили смехом:

“Чим неко службено лице дође овамо да провери наше карте, даће нам и одговор на твоје питање Себастијане.” – рекла је Соња чим се смех утишао.

На скоро три стотине квадратних метара, пред уморним путницима пукао је поглед на пространи дневни боравак са белим и црним кожним фотељама, трпезарију са столовима од махагонија, шанк са аутоматима за еспресо и фрижидерима пуним разних пића, радне просторије са писаћим столовима и компјутерима, одаје за дневни одмор са двадесетак отомана. На пулту, иза којег су још до пре пар сати напорно радили вредни кувари, остала су два нетакнута послужавника пуна тек завршених сендвича. Преко пута, иза велике застакљене зимске баште, пружало се црно небо швајцарских Алпа, из којег је, као џиновски бели рефлектор, светлео други пуни месец октобра.

У неком уобичајеном дану, од раног јутра до касне вечери, овде би пролазиле стотине људи да се одморе, окрепе или напросто убију време између два лета. Било је сасвим довољно простора да најмање њих педесетак одједном борави сасвим комотно и по читав дан. А за десеторо јунака наше приче, у наредних десет дана, ово ће бити једини дом који ће имати.

Једанаест јунака, заправо: као и сваки дресирани полицијски пас, Зевс се укопао на самом улазу. Испод пулта за којим обично седе шармантне хостесе, и поред којег се мора проћи да би се ушло у остатак овог ексклузивног простора, он је легао, поносно и значајно. Дресиран целог живота да помаже људима, Зевс је у свом псећем мозгу некако разумео да је ту доведен са посебно важним задатком – да води рачуна о ових десет путника који су баш њему поверени. И као што овчарски пас никада не заспи док пажљиво не преброји своје овце, ни Зевс се није смирио док свих десет његових оваца није било на сигурном, иза његовог контролног пункта, у штали – како ју је он видео. А онда се задовољно испружио, ставио главу на предње шапе, наћулио уши и – тако би јамачно изгледало неком случајном пролазнику да га је било – заспао.

А кад је откуцала поноћ, тренутак у којем се завршио десети месец 2020. године, испружени по отоманима и на брзину спојеним фотељама, како се ко уосталом снашао, спавало је и преосталих десет посетилаца Свисеровог сенатор салона.

Ноћ вештица је одавно почела. Али, док ће се за остатак света она завршити већ за неколико сати, са првим зрацима сунца у новембру, за невољнике тек заспале у свом скровишту, њено трајање више нико није могао да предвиди.

i t

III

Дан први: Будалина прича (Себастијан)

Мало друштво јунака ове приче је у недељи, првом новембарском дану 2020. године, освануло са првим снегом који се забелео на висовима изнад Клотена, села надомак аеродрома. Разбацани по кожним троседима, покривени јакнама, мантилима и понеким прекривачем који су некако успели да нађу у кошмару претходне вечери, заборављени путници су се полако будили.

Соња и Сабина су пронашле сасвим пристојно купатило; Адам је, са свештеничком педантношћу, почео да пише распоред његовог коришћења; Софија је будила Себастијана, који је гласно хркао; Силвија је опет спремала еспресо у апарату, док је Сабахудин, са ужасавањем, констатовао да његова омиљена играчка, твитер, и даље не функционише – јер сигнала за интернет нема – а Серђо и Синиша су из фрижидера узели по једно Бадвајзер пиво, пошто им је сналажљива Соња пронашла отварач за боце.

Људи који не постоје претходне вечери су најпре постали случајни познаници, а овог јутра, полако, и друштво које је спојила заједничка невоља. Сви они су говорили енглески прилично течно и мада се, по акценту, код већине могло разазнати порекло, сасвим добро су се међусобно разумели.

“Претпостављам да ми смемо да користимо сву ову храну и пиће?” – Себастијан је деловао помало збуњено, након што је у руку узео шољицу са еспресом који – баш као ни онај претходне вечери – неће имати коме да плати.

“Наравно, ово је типичан случај онога што се у праву назива вишом силом: виша сила је била оправдање аеродромским властима што су нас затвориле, кршећи правила о радном времену аеродрома, како би спречиле терористички напад. Исто тако, виша сила је оправдање за нас, да привремено користимо имовину других власника, како бисмо сачували животе.” – Софија је одржала присутнима мало предавање из права, баш у тренутку када се са великог плазма телевизора опет зачуо глас спикерке:

“Како незванично сазнајемо, у Терминалу Е аеродрома у Цириху налази се контејнер са смртоносном дозом вируса Ковид19. То је био и разлог изненадног затварања овог објекта јуче увече.” – по први пут, присутни су са телевизора сазнали праву природу “терористичке претње” која је претходне вечери само овлаш најављена – “Надлежни органи и даље проверавају ову информацију…”

Вучјак Зевс је и даље мирно лежао на улазу у сенатор салон Свисера. Лизнуо би чанак са водом, њушком разгрнуо храну за псе “Вискис” коју му је Софија донела из оближње продавнице и, само понекад, наћулио уши као да ослушкује има ли у даљини звукова неког живог бића. Није их било.

А онда, сасвим изненада, као лопов, тихо и готово на прстима, у Свисеров сенатор салон ушетала се једна незвана гошћа – досада. Било је већ око подне када се Сабина гласно запитала:

“Не можемо да утичемо на то колико ћемо дуго овде остати. Ко зна када ће власти закључити да претње више нема. Не можемо да утичемо ни на то хоћемо ли умрети или нећемо. Ко зна да ли је тај смртоносни вирус заиста овде и хоће ли се проширити по згради. Али можемо бар да бирамо оно шта ћемо радити.”

“Од онога, наравно, шта можемо да радимо.” – занатлија Митровић је био практичан – “Једемо, пијемо, спавамо, гледамо телевизију, играмо друштвене игре, шетамо по терминалу…”

“Могли бисмо на пример да причамо приче?” – одједном рече свештеник Абрамович – “Свако од нас би могао да исприча по једну своју причу, сваког дана. Тиме бисмо испунили време бар за првих десет дана.”

“Као у Декамерону!” – усхићено је додао Серђо Тираторе – “Тачно нас толико и има: пет жена и пет мушкараца! Велики Бокачо је, наравно, био Италијан!”

“Велики Бокачо јесте био Италијан али Ви га нисте пажљиво читали: тамо је било седам жена и три мушкарца. И били су у манастиру а не на аеродрому…” – као писац, Сабахудин је пожурио да га исправи.

“Мислим да су те разлике овде мање важне.  Аеродром је нека врста манастира модерног доба: свако иде својим послом, на месту које је свуда толико истог облика да се, у ствари, налази у неком не-простору, месту изван стварне реалности, изван остатка света. Терминали, гејтови, пасошке контроле, ВИП салони, сале за пртљаг, фри шопови. Стјуардесе као калуђерице… Ево, можемо да замислимо Клотен као наше Фијезоле, ако је Цирих наша Фиренца.” – Синиши Митровићу се идеја очигледно допала.

“Стјуардесе као калуђерице… Ма којим се то занатом Ви тачно бавите господине Митровићу?” – Гркиња је била знатижељна; у њеном изненадном интересу, у погледу који га је пратио, већ су могли да се запазе они први, неодређени, знаци пожуде. Као сваки београдски шмекер, Синиша је решио да их, бар за сада, кулира; уосталом, поред Селене, са њима су биле још четири жене. Ко зна шта будућност носи – ако сви, наравно, преживе…

“То ћете сазнати ако доживимо, сви заједно, довољно дуго да чујете моју причу.”

“Стварно, којим редоследом ћемо причати?” – Себастијан је, по обичају, био збуњен – “Најтеже ће бити оном ко буде први. Можда Ви Сабахудине, ионако сте нам синоћ рекли да се бавите писањем, па да пробијете лед?”

Претурајући за то време бесциљно, по гомили новина са пулта поред улаза, Силвија је одједном пронашла неочекивани предмет: 

“Шпил карата! Исшао је неком путнику у оном хаосу синоћ. Али, то нису обичне карте, погледајте како су само шарене!”

“Ово су тарот карте, специјално издање из 1909. године, тзв. Рајдер-Вајтов шпил. Врло редак, додуше, и већ од Другог светског рата права драгоценост. Сада сигурно има велику вредност код трговаца антиквитетима.” – британска новинарка је са пажњом разгледала шарене карте – “Ево, изгледа да су све на броју, комплет за малу аркану, за велику аркану… Ја се иначе у слободно време бавим таротом.”

Невољници су се, узбуђени као мала деца кад добију нову играчку, сјатили око шанка. Пао је и договор: најпре ће извлачити карте, онда ће ручати, а после ручка, уз вино, иде прва прича! А да би приче држале пажњу и растерале досаду, морале су да буду бизарне!

“Хајде Себастијане, придружите се. Не седите тако кисело.” – Софија је охрабривала депресивног Белгијанца који је и даље седео помало по страни – “Ко зна коју карту ћете извући? Биће узбудљиво! Никада у суду у Барселони не бих доживела овакву авантуру!”

У наредних минут или два, десет карата је било извучено, насумице, из шпила који је Адам, претходно, добро промешао. “Хм, сасвим добро барата картама за једног попа”, шапнуо је Италијан свом новом београдском познанику. А онда је Соња, једини познавалац тарота међу присутнима, почела да гледа, чита и тумачи свачију карту: бројеви које би прочитала означавали су редослед будућих прича.

“Хајде људи, да видимо шта смо извукли. Силвија, полазимо од тебе: Мађионичар, ти си број два. Има ли неко тројку, гледајте лик Првосвештенице? Не, Серђо, ти ниси Првосвештеница него Царица, ти си број четири. Оче Абрамович, ово није коцка, неће црква да замери, коју карту имате? Кочију? Ви ћете причати осмог дана. Аха, Софија, ти имаш Првосвештеницу, ти си број три… Ја сам извукла Хиерофана, то је шестица.”

Након половине извучених карата, и даље је остало нејасно ко ће отворити серију прича:

“Идемо даље. Митровићу, извукли сте Снагу, то је број девет. Селена, ти имаш Љубавнике, они су број седам. Сабина, шта су карте показале за славну немачку полицију? Цар, број пет. Остали су нам бројеви један и десет. Тајанствени писац Сабахудин је… Пустињак! Дакле, говориће последњи. А то значи да је број један извукао… Себастијан! Покажите нам вашу карту…”

Соња је читала карте и делила бројеве, као да је читав живот била крупије у казину, а не новинар. Када је Себастијан, помало стидљиво, окренуо своју карту, сви су се рефлексно насмејали: на њој је, наиме, био нацртан лик Будале.

“Даме и господо, ваша реакција је површна и погрешна. На овој карти је насликана Будала, али она је симбол. Себастијанова карта носи број нула, нама овде служи уместо јединице, али та карта је у већини тарот игара, заправо, џокер. Она омогућава најразличитије комбинације и играч који извуче Будалу има могућност да партију усмери у непредвидивим правцима. Баш као што ће и Себастијанова прича моћи да усмери ток свих наших прича у наредним данима.”

И док је Соња објашњавала шта све Будала може да значи у тароту – од екстраваганције и делиријума, преко приповедача у езотеријским тумачењима, па све до симбола некога који пролази цео пут велике аркане – Селена је унела два пладња препуна сендвича од сушија:

“Ово је било већ готово у фрижидеру. Фино миришу, значи да су свежи, па је најбоље да почнемо са њима. Ко зна колико ћемо дана овде бити. Ако неко жели додатне сосове, сви су овде, поред апарата за кафу.”

Завршивши своју малу подуку тарота, Соња је себи сипала дупли Чивас са ледом, а Серђо и Синиша отворили су још по једно пиво. Ускоро се, у Свисеровом сенатор салону, могло чути само звецкање виљушака. Себастијан, први приповедач, замишљено је гледао, у неодређеном правцу, према ходнику, напуштеним гејтовима терминала и даље, у јесење поподне које се брзо претварало у вече, свуда око њиховог принудног уточишта.

***

“Све је то кренуло средином деведесетих, када сам почео да радим за Европску комисију у Бриселу. Био сам тада власник консултантске фирме, сасвим мале, и њима је стално био потребан неко да одрађује све оне досадне послове које је њихове чиновнике мрзело да раде. Нису то биле неке нарочите зараде, али су биле честе, лаке и сигурне. А онда је, одједном, завршен тај рат на Балкану, у тој земљи…”

Себастијан је застао, Синиша је помислио да има проблем да се сети имена земље па је, више махинално него из намере, рекао “Босни?”.

“Да, Босни. Нисам заборавио име. И плашим се да никада нећу ни моћи. У одељење за имплементацију пројеката стигли су ти папири: радило се о обнови неке школе, у граду на реци, за који ваљда на мировној конференцији нису могли да се договоре коме ће припасти, па су решили да направе неки дистрикт, као оно у Вашингтону…”

Распоређени полукружно, у удобним кожним фотељама, слушаоци су можда само у тим првим минутима помислили да ће ово бити једна досадна прича: Серђо је колутао очима, као да хоће да каже “опет нешто из тих њихових ратова”, Сабахудин је посматрао усне приповедача, у којима више није било ни капи крви, Сабина је, опет, са полицијским искуством, запазила како је почео прекомерно да се зноји. Соња помисли да предложи паузу кад, одједном, Себастијан настави са причом:

“Град се звао Брчко. Није то био баш неки тендер на којем сам добио посао, који ионако нико други у Бриселу није хтео да ради. А у то време правила су ионако била другачија него данас. Договорио сам се шефом Одељења о свему, за само пола сата, уз пиво у једном кафеу на Гран Пласу. Тада још није постојао евро, сећам се да сам за тај посао први пут добио пет милиона франака…”

“Белгијских?” – упита Софија – “Па то је онда било, ако се добро сећам, преко сто хиљада евра у данашњем новцу?”

“Сто двадесет. А контрола је била, како да вам кажем, па није ни било неке контроле. Ја сам био задужен да направим пројекат, нађем извођаче радова, контролоре, извршим технички пријем, Одељење је само инсистирало да папири буду у реду. А папири ће бити у реду, тако ми је речено, када их потпише представник ОЕБС-а у дистрикту, Аустријанац…”

Себастијан је опет застао, отворио флашицу са минералном водом и испио је готово до пола. “Усне му се суше. Овај човек је можда болестан.” – помислише у исти мах и Синиша и Серђо и спонтано се погледаше.

“Звао се Рохан. Виктор Рохан. Отишли смо заједно до те школе, она је била тек мало страдала у рату, свакако се могла нешто поправити, али је увелико радила и у њој се одржавала настава. Увече, Рохан ме одвео у неки бар на улазу у град, у којем су локални бизнисмени – да, ту реч су волели да користе сви они – долазили да гледају стриптиз, заједно са официрима УНПРОФОР-а. Када смо попили мало више, предложио ми је да се на школи не ради ништа, а да он потпише како су радови обављени по пројекту…”

“Претпостављам, за двадесет посто?” – сумњичаво је питала Сабина.

“За тридесет. Односно, за једну трећину. У Бриселу нису ништа проверавали, његов потпис је био довољан, ту су се налазиле и разне фактуре, потписи неких грађевинских инжењера који су вршили контроле, оверене привремене ситуације. Као да је заиста све одистински урађено…”

У тишини која је одједном завладала, пажљивији посматрач је већ могао да запази како Себастијановим лицем, као да га убадају неке ситне, невидљиве стрелице, пролазе повремени ситни грчеви:

“Већ сам заборавио на тај не претерано частан детаљ, радио сам друге послове, прошло је пар месеци, када је из Брчког одједном стигло писмо. Рохан је, готово панично, тражио од Европске комисије хитну финансијску интервенцију, јер подземне воде, које долазе од реке, прете да подрију темеље школе. Били су неопходни грађевински радови огромних размера. Одељење за имплементацију пројеката саставило је груби прорачун од педесет милиона белгијских франака…”

“Па то је преко милион евра данас?” – оте се Софији; Митровић је отегнуто звизнуо: “За те паре, у Брчком, могле су тада да се сазидају две нове школе.”

“Некако, у исто време, никада после нисам сазнао како се то тачно десило, лист Брисел соар је у посету Европској комисији довео двоје ученика школе. Дечак и девојчица, хришћанин и муслиманка, су се сликали са званичницима, давали интервјуе, причали о ужасима рата и како им Европа помаже да се школују. Новинари су били гладни таквих епизода. Прича о миру не би била комплетна без приче о успеху. То је био драгуљ у круни. Шлаг на торти”

“И онда, када је јавност Европе сазнала за ту дирљиву причу, видела у својим домовима лица двоје деце која уче у тој школи, било је једноставно немогуће одбити захтев да се зграда заштити од подземних вода. То је била та прича, зар не?” – изненада га је прекинуо Сабахудин.

“Тако је. Комисија је одобрила средства, имао сам на рачуну фирме, у данашњем новцу, милион и двесто хиљада евра. Отишао сам поново тамо, Виктор ме је чекао са већ готовом документацијом о извршеним радовима, потписаним записником о примопредаји, решењима грађевинске инспекције… И бројем свог рачуна у Гибралтару, на који је требало да му уплатим половину износа.”

“Али успели сте бар да зауставите те подземне воде? Школа није срушена?” – заинтересовала се Сабина.

“Ама никаквих подземних вода никада није ни било. То је све била измишљотина. У то време, на Балкану, за пар стотина немачких марака могли сте да добијете било које мишљење од било ког инжењера.” – Себастијану као да није било јасно како његови слушаоци не разумеју генијалност Роханове преваре.

“А онда, када је и то поново прошло, само небо је постало граница наших превара: гроб неког римског императора пронађен у дворишту школе, рестаурација фресака нађених у остацима ранохришћанских катакомби у њеним подрумима, чак и скелет праисторијског мамута…”

“Све је то било у школи?” – овог пута Силвија није могла да поверује.

“И не само то. Деминирање прилазног пута од мина које на њему никада нису ни постављене, санација непостојећег бунара, реконструкција канализационе мреже која је одлично радила, набавка расходованих старих компјутера као нових, школска амбуланта која је остала само у проспектима. За три године је наручено, фиктивно документовано и стварно наплаћено, преко двадесет непостојећих пројеката.

Све чешће, школа је била у вестима разних новина: најпре белгијских, онда и холандских, немачких и француских. Рохан би сваког европског званичника довео да се слика и похвали претходне пројекте. Тиме би овај, и не знајући, отварао простор за наредне пројекте, којих опет није било, осим у папирима. У Одељењу за имплементацију почели су да причају о “нашој школи”, више нико није морао да објашњава о чему се ради…”

“Ни новинари нису њушкали?” – изненађено упита Соња – “Мислим, ја сам новинарка, знам шта око таквих ствари све може да се уради.”

“Долазио је неки Чех, дописник француског листа из Сарајева. Био је добио анонимну дојаву да је ту нешто сумњиво. Виктор га је позвао у онај стриптиз бар, напио га, а после га је газда снимио у соби изнад са неком Молдавком. Сутра ујутро му је на рецепцији хотела остављен примерак касете. Вратио се без речи и написао панегирик о “нашој школи”. После више нико није долазио.”

“И колико је то све трајало? Схватам да је у неком тренутку ипак морало да пукне.” – умешао се отац Адам.

“Дошла је 1999. прво оно бомбардовање Србије, па онда и нова Европска комисија, Италијана Продија. Неколико корупционашких афера по европским новинама, онда разне радне групе за борбу против корупције, мултинационалне. Али Рохан више није обраћао пажњу ни на шта: био је потпуно изгубио сваки додир са реалношћу! Негде на почетку 2000. године он је већ толико развио бизнис да је једном месечно одлазио у Будимпешту и на рачун једне банке под контролом руског Гаспрома стављао кеш који би узимао од својих клијената у граду, док бих му ја његов део из наших послова трансферисао на онај рачун у Гибралтару. И онда се то десило…”

“Шта, открили су вас? Ишли сте у затвор?” – овог пута Серђо више није могао да издржи неизвесност –“Па добро, и затвор је за људе.”

Али, Себастијан де Карстенис је само тужно одмахнуо главом:

“Камо лепе среће да се то десило… У централи Комисије је за интерну контролу одређена група шведских финансијских полицајаца и ревизора. Пошли су без најаве, и ја сам сазнао за њихову мисију у последњи час, кад су већ стигли у Загреб, где су ноћили. Ујутро ће бити у Брчком… Наравно, да сам одмах обавестио Рохана. Иако, видећете, да сам знао шта ће се догодити, ја то сасвим сигурно не бих учинио. И она би сада била жива.”

Себастијанов глас је почео да подрхтава. Било је јасно да је на ивици плача. Софија је загрлила приповедача:

“Шта год било да било, од тог догађаја је сада прошло двадесет година. Смирите се, де Карстенис. Шта је то урадио Виктор? Ко би био жив?”

“Ах, њему је било јасно да ће свака озбиљнија контрола – а посебно ти грозни Швеђани – одмах пронаћи да није било ни подземних вода, ни гробова римских императора, ни минских поља на прилазним путевима, ни компјутера по учионицама… Да смо, за четири године, преварили Европску комисију за преко двадесет милиона евра. Постојало је само једно решење: зграда је морала да нестане те исте ноћи, пре него што стигну контролори. Обратио се Дракули.”

“Ију. Ко је сада па Дракула?” – Селени се готово отео узвик.

“То нико у граду није тачно знао. Појавио се у долини реке када је почео рат. Говорио је локални језик са чудним нагласком, имао више пасоша, трговао оружјем, ослобађао из заробљеништва за новац, пљачкао напуштене куће, премештао лешеве из масовних гробница, радио све оно што нико други није хтео или смео да ради. Он је прихватио да за пет хиљада немачких марака запали зграду школе тако да од ње остане само згариште. Бензин су узели у гаражи ОЕБС. Рохан ми се после клео да је мислио како је зграда празна…”

“Чекајте Себастијане, па није ваљда да је…” – отац Адам се прекрстио уместо да заврши реченицу.

“Девојчица је била избеглица, из других крајева, остала без породице у рату, нико није знао како се тачно зове, без докумената. Сналазила се како је знала и умела, радила послове које би успела да нађе. Домар би је пуштао да повремено преспава у просторији поред котларнице у којој се чувало лож-уље…”

Више нико није прекидао приповедача питањима: Сабина је, у неверици, вртела главом, Адам се поново прекрстио, Серђо опсовао нешто неразговерно на италијанском:

“Дракула је знао да је то место на којем је најлакше запалити зграду тако да она у потпуности изгори, како је Виктор од њега тражио, и за шта га је платио. Претходно су у резервоаре два једина ватрогасна возила у граду његови људи сипали шећер, да их онеспособе. Девојчица није имала никакве шансе: пронађен је потпуно угљенисани леш, обукција је потврдила да је смрт наступила од опекотина. Тело је касније сахрањено као НН на месном гробљу. Када су Швеђани ујутро стигли, зграде више није било, па је и истрага због које су дошли постала беспредметна: сва документација о пројектима, сасвим згодно, изгорела је са зградом.

Да није било тог убиства, све би можда завршило другачије. Овако, по граду је почело да се прича, људи су се одједном сетили свих оних странаца и телевизија које су посећивали школу, новинских текстова. Дракула је одједном постао опасан сведок и две недеље касније убијен је у једној инсценираној кафанској тучи. Испоставило се да је починилац био на листи осумњичених за ратне злочине, којем је Рохан, за узврат, гурнуо у фиоку налог за хапшење из Хашког трибунала и склонио га у локални затвор због убиства на мах…”

“Какав човек, тај Виктор Рохан. Шта се са њим десило?” – судија из Барселоне није могла да сакрије своје изненађење причом.

“То је највећа мистерија! После пожара у школи, смрти девојчице и Дракулиног убиства, једно време је изгледало да се све смирило. Градске власти су тражиле од Рохана да помогне око изградње нове школске зграде, он је то обећао… А онда је, после месец или два, одједном нестао. Никоме се није јавио, ништа није рекао, из ОЕБС-а су послали новог представника, Француза, који ни о чему није имао појма. Роханов мобилни телефон је најпре давао знак да је недоступан, касније је и број искључен. Нико у граду није имао појма где је, мени се више никада није јавио. И у Брчком, и у Бечу и у Бриселу, постигнут је неизречени консензус да је најбоље ако се његово име више нигде не помене.”

“Damnatio memoriae. Али, можда је пресудио сам себи?” – упитао је, више за себе, пољски свештеник.

Кроз дебело стакло које је стерилну унутрашњост салона одвајало од планинских врхова изнад аеродрома, све брже се спуштао мрак. Соња је кренула да укључи осветљење, али су сензори, непогрешиво, регистровали пад светла и аутоматски то урадили уместо ње.

“У Бриселу није ни било неке истраге: све моје фактуре су биле покривене Рохановим потписима, њега нигде није било, локална полиција је дала извештај да је узрок пожара квар на инсталацијама. Продијевој комисији се нису отварале нове афере, а новинари су добили дискретан савет да причу о “нашој школи” више не помињу.

Ја сам престао да радим са Европском комисијом те 2000. године, али још увек, после двадесет година, понекад ме прогањају кошмари. Замислите, да му нисам јавио за изненадну контролу тих Швеђана, девојчица би данас била жива!”

“А можда би био жив и њен убица, тај Дракула?” – упитала се Сабина – “А можда и сам Рохан?”

“А можда је Рохан и даље жив?” – гласно је размишљао Митровић.

Седећи мало по страни, Силвија се одједном умешала у неповезани разговор који се очигледно распламсавао како се Себастијан одједном био ућутао и, уз дозу тајанствености, додала:

“А можда да за одговор на Синишино питање сачекамо наредну причу?”

i t

IV

Дан други: Мађионичарева прича (Силвија)

И тако је дошао понедељак: дан је освануо под правом снежном мећавом. Тмурно време са оне стране стакла као да је појачавало депресивно расположење принудних становника сенатор салона са друге стране. Мучан утисак који је оставила Себастијанова прича и даље је био онај невидљиви али свеприсутан гост у просторији.

“Једино што може да промени јучерашњи утисак је нови, који ће створити нека нова прича.” – готово сам за себе промрмљао је Сабахудин – “Тако је бар у мојим причама, тако је у свим причама.”

“А у животу?” – упитала га је Соња.

“То ће нам показати Силвијина прича.” Синиша Митровић је одмахнуо руком – “А где је уопште Силвија?”

“Гледа по фри шоповима шта би могла да спреми за ручак. Знате ли ви, господине Митровићу, који је нови договор од јутрос?”

“Немам појма, морам да признам.”

“Наравно, јер сте читаво јутро пили Бадвајзер са Серђом. Али, укратко: на предлог нашег свештеника, од данас ручак кува онај који прича причу. Пакет-аранжман: исти човек најпре кува, па онда прича. Тако да данас једемо Силвијиног…”

У том тренутку са улаза се зачуо звонак глас румунске европосланице. Носила је две велике кесе, пролазећи поред Зевса који их је са занимањем оњушио, као да је неки четвороножни цариник:

“Лососа, драга моја, данас једемо лососа! А вас двојица мушкараца, имате у супермаркету преко пута одличан избор италијанских и француских вина. Предлажем неки шардоне. И донесите целу гајбу кад већ идете.”

Сабахудин пажљиво отвори своју свешчицу – испод речи суши – будала, записао је: лосос – мађионичар.

Мађионичар – бар онај у тароту – је десну руку, у којој је држао свитак, високо подигао ка небу, док је леву спустио према земљи. Овај иконографски гест имао је, очигледно, вишеструка симболичка значења. “Он може да нам сугерише способност Мађионичара да буде мост између неба и земље…” – помисли Сабахудин разгледајући Силвијину карту док је бринета вешто спремала лососа – “… али може да означава и бол, губитак, хаос и непријатељске земке. Нешто у њеној причи имаће везе са земљом.”

Блогерове мисли прекинуо је гласни Сабинин предлог:

“Можемо да испланирамо и да сваки приповедач припрема храну од националних јела из своје земље. То би свакако био бољи увод у причу која следи. Ја бих, рецимо, имала једноставан задатак: пивске кобасице.”

“Можемо да испланирамо разне ствари, али избор хране и пића нам је овде ограничен: аеродроми су, углавном, у том смислу сви прилично исти. Храна је интернационална: и овде и у Дубаију, цезар салата је иста цезар салата.” – резигнирано је приметио Серђо.

“Све док се интересујемо за избор хране и пића, и све док нас занима каква је наредна прича, нећемо мислити о смрти. Схватите дубљу, терапеутску, поруку наших малих духовних вежби.” – закључио је филозофски Адам – “Спремите се да уживамо у лососу, и у Силвијиној причи.”

***

“Средином деведесетих дипломирала сам енглески језик и књижевност у Букурешту. Посла за учитељице енглеског није било превише – ми Румуни смо франкофонски народ – тако да сам једно време радила као конобарица у Хаген Дацу и продавала њихове сладоледе. И пошто сам пре двадесет пет година изгледала, хм, сасвим привлачно, често су ме водили као хостесу на разне промоције…”

“Силвија, porca miseria! Па Ви и сада изгледате фантастично!” – Серђо је упола устао из своје фотеље, направио театрални полукорак као да ће да клекне, док је Митровић значајно климао главом – остављајући утисак професионалца који стручно процењује објекат анализе – а Селена је шапнула Сабини: “Овај Србин мора да је неки макро! Јој, једва чекам да чујем његову причу!”

Мало друштво се полако ослобађало од јутарње анксиозности: сасвим добар лосос и квалитетан шардоне томе су свакако допринели, али и сам почетак Силвијине приче је обећавао – смрт, којом је њихов Декамерон јуче почео, данас је прелазила у другу опсесију модерног човека: секс.

“Тако сам на једној од промоција тог сладоледа упознала и Фила. Филип, али цео Букурешт га је звао Фил, Фил Блум, био је Американац. Јеврејин пореклом, из Тексаса. Брзо сам завршила у кревету његове виле у резиденцијалном кварту Примавери. После месец дана, понудио ми је посао у својој компанији.”

“Опет неки консултант!” – завапио је, из једне фотеље у ћошку, тужни де Карстенис. Биле су ово прве његове речи од синоћне приче.

“Чиме се тачно Фил Блум бавио, то нико у Букурешту поуздано није могао да каже. Виђан је по разним пријемима, био је спонзор добротворних приредаба, налазио се при руци великим страним компанијама када би долазиле у град, дружио се са политичарима, новинарима и глумицама, био почасни председник женског одбојкашког клуба и доброчинитељ синагоге.”

“Једном речју, хохштаплер.” – резигнирао је додао Сабахудин, записујући у своју свешчицу питање: “Ко је преварио Силвију?

“О, то је утисак који је он дефинитивно желео да остави. Мало боље обавештени причали су како је то намерно радио: ако би град поверовао да је он само хохштаплер, сваки детаљ који би се евентуално открио било би после лакше објаснити. Ја сам почела да радим као менаџер за односе са клијентима, за две хиљаде долара месечно, плус бонус. Бонус је, наравно, зависио од броја клијената, њиховог квалитета – како је Фил имао обичај да говори – информација које бих успела да сазнам од њих, профита који би он после имао од њих. Другим речима…”

“Тај зликовац је од тебе јадно дете, направио проститутку!” – огорчено је рекао свештеник Адам.

“Баш тако! И знате шта, не могу да кажем да ми се то баш није допадало. Колико мушкараца, разних раса и типова, од углађених Италијана, до дивљих Руса, Шпанаца који су највише волели да причају, помало досадних Немаца… За три године спавала сам са половином Америчке привредне коморе у Букурешту!”

“Мушком половином, претпостављам?” – Селена је пратила причу широм отворених очију.

“Углавном мушком.” – насмејала се Силвија – “Мада, било је то време када нисам превише бирала. Али, то је сада мање важно: хиљаде Румунки су крајем деведесетих тако зарађивале за живот, или допуњавале кућни буџет, или се једноставно забављале. И сви ти мушкарци, и понека жена, њихови клијенти, сасвим су добро знали са ким завршавају у кревету, колико за то треба да плате, све је то уосталом најстарији занат на свету.”

“Док су у Вашем случају, госпођице Николеску, сви они били убеђени да се налазе баш у искреној и страственој љубавној вези?” – Сабахудинова реченица више је звучала као констатација, резиме странице коју је почео да пише у својој свешчици, него питање.

“Тако је. Мени су куповали поклоне, водили ме на вечере и понеки викенд, али никада нисам смела ни од кога од њих да узмем ниједан долар. То је био услов свих услова које ми је поставио Фил Блум.”

“Шта се после догађало са њима?” – Сабина је постајала сумњичава.

“Ах, како са ким. Неки би, на пример, напрасно ангажовали Блумову компанију као партнера у разним пословима, други су са њом потписивали саветничке уговоре, трећи би запошљавали његове људе на местима где су могли да сазнају битне информације. Фил је био компјутер у људском обличју: похрањивао је у неку фиоку у свом мозгу наизглед неважне податке о сваком човеку, после их као лего коцкице у глави састављао и растављао, дограђивао. Његова узречица је била: нико није толико безначајан да, у погодном тренутку, не може да буде употребљен за нешто.”

“А ту сте главни били Ви, зар не? Претпостављам, нека комбинација шпијунаже, уцене и преваре?” – опет је изгледало као да Сабахудин прича са својом свешчицом.

“У стану који ми је Блум изнајмио за сусрете са клијентима биле су постављене камере. Сећам се јадног француског банкара од којег је исцедио толико пара под претњом да ће снимке послати његовој жени, да је овај, очајан, морао да побегне из Румуније главом без обзира. Али то је био најједноставнији облик: захтевао је само моје телесно ангажовање. Више од порнографских снимака, Блум је волео информације које бих сазнавала од брбљивих клијената: који ће судија преузети који предмет, који је министар хомосексуалац, који амбасадор има тајне везе; зато се највише радовао клијентима који су све то знали, обично онима из тајних служби. Коначно, врхунац мог умећа било је суптилно утицање на клијента – после пар месеци наше “везе” – да је управо Фил Блум човек који може да реши његове проблеме; или, да је Фил Блум јако опасан човек који може да му нанесе више проблема него што мисли, јер је спрецијални агент ЦИА за Балкан. Сећам се једног помоћника окружног тужиоца у Букурешту, који је после моје обраде био толико уплашен, да је одбио већ готов полицијски предмет против Блума!”

“Мушкарци увек више причају женама за које гаје илузију да су са њима у вези.” – записао је Сабахудин у свешчицу – “Зато није смела да остави утисак проститутке.”

“Уз дужно поштовање, госпођице, како сте на крају постали посланица Европског парламента?” – био је знатижељан Синиша Митровић – “Питам за једну другарицу у Београду.

“Доћи ћемо и дотле. Али најпре, оно што вас све сигурно више занима: у целу ову причу, ту негде крајем 2000. или почетком 2001. године, улази један јако занимљив лик. Аустријанац, из дипломатске породице, са искуством у међународним организацијама, управљању пројектима у земљама у транзицији, очврснуо – како је то поетски стајало у његовој биографији – “у ратним зонама”, способан да од “долара направи два”, како су о њему причали румунски бизнисмени, са одличним везама у Бриселу и Вашингтону.”

Себастијаново лице добило је белу боју. “Бела као крила анђела”, помислио је Адам; “Мртвачки бела”, прошло је кроз Синишину главу; “Овај човек као да је видео духа”, зачудила се Соња; “Није ваљда то био…” коначно је смогао снаге да превали преко усана.

“Да Себастијане, Ваш господин Виктор Рохан из ОЕБС-а у Брчком, сада је био угледни банкар Рохан, специјални представник Рајфајзена у Букурешту. Једно време се мувао по граду, да бих од једног од мојих клијената касније сазнала детаље његових планова. Припрема терена за спајање две Рајфајзенове банке у Румунији у једну, лизинг аранжман за нове Боингове авионе, кредитирање изградње огромног пословног центра на Тргу Шарла де Гола, свашта нешто. Сећам се да је Блум почео да рачуна у глави, зенице су му се сузиле, као увек када би му кроз мозак пролазили бројеви, и после пола минута рекао је: ово су послови од преко сто милиона долара, само на провизијама.”

“Онда сте се спонтано упознали са Роханом, који није схватио чиме се заправо, Ви тачно бавите? И донели сте драгуљ у круни Филу Блуму?” – Сабахудин је наставио са свешчицом, али, по први пут, није био сасвим у праву:

“Хм, у ствари не баш. Блум нас је упознао на коктелу који је приредио за страну пословну заједницу, новинаре и дипломатски кор. Мислила сам да сам успела да заведем Рохана после уобичајена два или три изласка. Али, већ прве вечери у мом изнајмљеном стану, схватила сам да је он потпуно асексуална особа. Није му падало на памет да спава са мном, није могао дакле да буде уцењен. И имао је, очигледно, јаче контакте од Блума, јер ми је још тада испричао пар јако непријатних детаља из његове прошлости, још док је био представник Кока-коле у Београду, шездесетих година прошлог века.”

“Па је тако цео ангажман пропао?” – тужно је упитао Серђо – “А баш сам се понадао да ћемо чути…”

“Неке експлицитне еротске детаље?” – насмејала се Силвија – “Ох, па било је и тога, али не на начин на који сте замислили. Виктор је инсистирао да симулирамо секс – био је то додуше само орални секс – како би Блум могао да види снимак и тако падне у замку да је Рохан под његовом контролом. У ствари, Роханова идеја је била да на крају он преузме све Блумове послове рекетирања политичара, полицајаца, судија и крупног бизниса у Букурешту.”

“Букурешт је, ипак неколико десетина пута већи од Брчког.” – са разумевањем је додао Сабахудин а онда упитао: “Зар се нисте плашили да будете тако у центру сукоба два јака, амбициозна и опасна човека? Могли сте лако да завршите као колатерална штета?”

“На самом почетку, њих двојица су одлично сарађивали. Блум је имао додатно самопоуздање, ослањајући се на тај снимак којим би могао да уцењује Рохана. Овај је, опет, у централу Рајфајзена у Бечу послао предлог да изградњу новог пословног центра повери компанији коју ће Рохан да нађе. Када је крајем 2001. почела изградња, извођач БогАрт је за сваку ситуацију увећавао фактуре за по двадесет процената, износ који су њих двојица после делили. План је био да тако поделе десет милиона долара за две или три године.”

“Али нешто се десило? Није ваљда и та зграда изгорела, као у Брчком?” – упитао је Адам. “Сигурно неки леш, видите како је тајанствена.” – рече Серђо.

“Не, зграда није изгорела, ево је и данас стоји на Тргу Шарла де Гола број петнаест у Букурешту, једна од најлепших у граду. Али, када су темељи већ били скоро готови, и када је требало да почне подела већих износа новца, и Блум и Рохан су одједном помислили да им је по десет процената мало. Ако би онај други нестао, износ њихове провизије би се удвостручио. Тако је договорен ноћни састанак на градилишту: Виктор је требало да Филу исплати педесет хиљада долара, његову половину из претходне привремене ситуације. Али, у последњи час, торбу је одлучио да преда мени…”

“У торби је заиста био новац?” – упитала је Сабина – “Проверила си?”

“Јесам. Али је мени много ствари тог поподнева било сумњиво. Најпре, то што је инсистирао да новац буде предат баш у тој торби, плавој, са знаком Пан Америкена, затим на томе да је никако не отварам док Блум не буде присутан. Онда та, за њега потпуно неуобичајена, нервоза, инсистирање код секретарице да му обезбеди карте за неку премијеру те вечери, па потом телефонски позив Блуму и најава да ћу ја предати пакет јер он има неодложне обавезе…”

“Силвија, али ако је већ све било тако, зашто бисте се обоје повлачили по неким слабо осветљеним градилиштима, ноћу. Зар није било згодније да торбу предате Блуму у његовој вили, или у неком ресторану?” – одједном се у читав разговор умешао Серђо, са сасвим логичним питањем.

“То сам ја питала Блума, чим сам изашла из Викторове канцеларије. Али, он није тражио промену места. То ме је још више зачудило. Тражио је само да се вратим код Рохана, вратим му торбу и измислим неки изненадан разлог због којег не могу да одем увече на градилиште.”

“Овај је вероватно полудео од беса?”

“Претио ми је да ће одати Блуму да сам радила за њега, уцењивао ме. На крају, морао је ипак да оде сам. Блум, међутим, није отишао сам. Поред мене, повео је и Васила Негрилу. Тек изашао из затвора због преваре пет хиљада људи са лажним чековима, деведесетих…”

“Сећам се тог случаја, немачка полиција је помогла да се пронађе у Мађарској где је побегао. Али његово право име је, мислим, било друго?” – Сабина је упала усред реченице.

“Сергиу Бахајан, суд у Букурешту га је осудио под тим именом 2010. године, и сада се налази у затвору Јилава. Требало би да изађе 2036. године. Ако буде и даље жив. Дуговао је Филу услугу за то превремено пуштање 2002. и дошао је са скривеним електрошокером. Онеспособили су Рохана, потом га везали и сачекали да се освести.”

“Зар није било једноставније да су га одмах убили и узели му торбу са новцем?” – опет је логично питао Серђо – “Али, поставља се друго питање: што би уопште убијали златну коку?”

“Блум је изгледа однекуд сазнао – а моје сумње су га само учврстиле у томе – да је, негде у торби са новцем, Виктор сакрио смртоносни отров. Био је намењен Филу, а вероватно и мени, да је случајно у мом присуству отворио торбу. Зато су му торбу оставили, а Негриле, односно Бахајан, извршио је први у низу каснијих злочина због којих је сада у затвору: закопао је Рохана у темеље пословног центра. Живог. Са торбом.”

Узвик неверице прошао је кроз друштво слушалаца: “Вау, ово је прича!”, отело се Селени; “Правда је спора али достижна”, филозофски је констатовао Сабахудин; “Како ингениозна идеја да се ослободиш леша” – одали су признање Серђо и Синиша.

“Нестанак угледног банкара Рајфајзена пријављен је букурештанској полицији после три дана, аустријска и наша држава размениле су бројне телексе око тог случаја, али он више нигде није виђен нити је његово тело негде пронађено. Једноставно је нестао. Бахајан је вратио свој дуг Блуму кроз ову услугу, мени је Блум дао десет хиљада долара као награду за ћутање, заборав да је Виктор Рохан икада постојао и уништење свих наших заједничких снимака и фотографија. Са тим парама, и са контактима које сам направила у претходних пет година, почела сам да се бавим политиком и ту негде око 2004. или 2005. године, удала се за једног од бивших клијената – угледног букурештанског хирурга – и ево ме, од прошле године, у Европском парламенту.

А онда је, напрасно, и Блум отишао, отприлике у то време, било је то негде пред Божић 2003. године. Никада га више нисам видела. 2005. године је свечано отворена Шарл де Гол Плаза, са шеснаест спратова изнад и пет испод земље. Седамдесет метара челика и стакла налази се већ петнаест година изнад Рохановог тела.”

***

“Век трајања тих модерних зграда данас зависи од технолошких, а не од грађевинских стандарда. Оне се руше онда када постане јефтиније да се на том месту изгради нова, него да се унутрашњост старе све више преправља. Некада би овај центар остао две до три стотине година. Овај ће бити замењен новим већ за стотинак година. То сам бар научила од стручњака код нас у Британији. Иако нисам спавала са свима, само са неким.” – насмејала се Соња.

“То значи да ће плаву Пан Америкенову торбу са новцем и Роханов костур пронаћи негде око 2110 – 2120. године?” – упита Серђо.

“Отприлике. Можда и коју деценију касније, зависи каква ће тада бити тражња на тржишту некретнина. У сваком случају, сасвим довољно да овај случај нека будућа букурештанска полиција заведе као једно од многих неразјашњених убистава са почетка двадесет првог века.” – рече замишљено Сабина.

“И знате шта? Могу да замислим збуњено лице тог инспектора којем ће доделити овај предмет! Жртва пронађена са педесет хиљада долара! Мотив, дакле, није пљачка! Ех, неће више бити никога од нас живог да им помогнемо. Одлична прича је она којој је решење пред очима, али га нико од читалаца не види.” – блогер и писац Сабахудин је задовољно заклопио своју свешчицу.

Претходно је у њу записао неколико реченица које није прочитао својим сапутницима у непознато:

“И тако је последњи живи изданак породице бретонских принчева, која је водила порекло још од Меријадока и чији је чукун-чукундеда Луј Гаспар избегао гиљотину Револуције бекством у Аустрију, завршио жив сахрањен, као жртва сплетке преваранта из Тексаса и букурештанске проститутке. Кућа Рохан је тако, дословно, узидана у темеље европског Балкана.”

V

Дан трећи: прича Првосвештенице (Софија)

Лагодан осећај као да је све обузео у уторак: сазнање да је аустријски зликовац Виктор Рохан, директан кривац за смрт непознате девојчице у подметнутом пожару у Брчком, ипак кажњен – па макар и на тако бизаран начин да буде жив узидан у темеље букурештанског пословног центра – деловала је на све слушаоце као нека врста анестетика.

Истовремено, то сазнање је, само по себи, отворило многе филозофске теме о правди, освети и добру и злу. Тако су се шпанска правница и немачка полицајка трудиле да убеде пољског свештеника и турског писца да правда подразумева и институције и процедуре и да је у њиховом одсуству само одмазда, А за то време су Италијан Серђо и Србин Синиша, уз свој уобичајени јутарњи Бадвајзер, расправљали о најбољим начинима да се убица ослободи леша:

“Сада, са свим тим новим технологијама, са форензиком која се ослања све више на ДНК анализе, то уопште није тако једноставно. Ето, чак ни растварање у киселини није довољно, у Јапану су на пример…”

А Британка Соња и Гркиња Селена отишле су у обилазак радњи у околини. Пролазио је већ трећи дан откако су били затворени на аеродрому, само са ручним пртљагом. Кофери им нису били доступни, нису знали колико дуго ће још бити заточеници антитерористичких мера, и поставило се питање хигијене. Доњи веш, чарапе, кошуље – па чак и неколико сасвим лепих пари папуча и кућних огртача марке Барбери’с, влажне марамице за чишћење Сабахудинових наочара, резерве шампона, сапуна, еспресо кафе и две флаше Армањак коњака – све су то нашле после сат времена мувања по фри шоповима на терминалу. Вратиле су се са великим колицима из самоуслуге:

“Ето наше две срећице. Сада смо опет снабдевени.” – приповедач, а и кувар, за тај дан била је Софија, која је добила и специјални поклон из аеродромске књижаре – кувар са сто најпознатијих јела, по рецептима чувених светских путника! На менију за тај дан нашло се типично шпанско јело – паеља! Пиринач, пилетина – па чак и две порције зечетине – и неизбежни шафран као зачин, нађени су у продавницама луксузне хране: Глобус Деликатеса и Ладераха.

Софија се показала као боља куварица него што је и сама очекивала и, уживајући у укусној паељи, путници у неизвесно помислили су, бар за тренутак, да у свом уточишту могу остати неограничено:

“Ко зна када ће те њихове службе одлучити шта да раде. Вероватно тек кад цела ова хистерија око короне прође. За нас уопште не знају да смо овде, јадног Лукса су отписали као колатералну штету, можда ћемо овде остати месецима?” – вајкала се Соња – “Ја бар знам како одлучују наши политичари у Британији: радна група, па комисија, па нека стручна расправа, нико неће да преузме одговорност.”

“Теоријски гледано, у једном моменту ћемо појести сву храну из продавница и ресторана, и после тога ћемо, полако, умрети од глади.” – Адам је са филозофским миром слегнуо раменима – “Као ранохришћански пустињаци.”

“Али то се неће тако брзо догодити: нас је овде само десеторо, Лукс ионако једе своју псећу храну која је у радњама у огромним количинама. Већа је вероватноћа да ће се пре појавити решење терористичке претње него што поједемо баш све. Можда ћемо, додуше, последњих пар недеља живети на чипсу?” – Синиша је покушавао да израчуна њихове шансе.

Разговор на теме које су, одједном, постајале мрачне, коначно је прекинуо почетак Софијине приче.

***

“Неколико месеци после америчке окупације Ирака у наш суд у Барселони стигло је обавештење министарства правде Шпаније: привремене коалиционе власти, задужене да у тој земљи успоставе цивилну администрацију после пада Садама Хусеина, тражиле су педесет судија из земаља учесница у војним операцијама – тако да су и шпанске судије позване да се пријаве на конкурс. Био је то већ почетак 2004. године, понуђена плата од десет хиљада долара месечно, трипут већа од оне коју сам зарађивала у Шпанији, а неопорезива, затим бесплатан смештај и повратне авионске карте до куће једном месечно, и коначно, неизречен али довољно јасан, наговештај из Мадрида о могућностима убрзаног напредовања… Све ми је то деловало као довољно привлачна понуда…”

“А осим тога, сигурно те је привлачио и дух авантуре, све чари Оријента из књига и филмова…” – замишљено је додао Сабахудин – “Баш као и Себастијана када се пријавио за консултантски пројекат у Брчком?” Белгијанац је, без речи, климнуо главом.

“Било је и тога: до тада је Грчка била најисточнија земља у којој сам икада била. Багдад ми је звучао као чаробно место, пуно летећих ћилима, прича из хиљаду и једне ноћи, авантура Синдбада Морепловца, ароматичних чајева, хашиша и необузданих еротских уживања. Написала сам биографију и пријаву и после месец дана добила обавештење да пакујем кофере…”

“А у ствари, уместо свега што си очекивала, нашла си се усред гомиле лешева у распадању, суочена са старом државом која се претворила у нову герилу и новом државом која није могла да изађе из замки старих мржњи?” – упита Серђо; и ово питање је више звучало као констатација.

“У ствари, сам Багдад једва да сам и видела. Осим опијања по хотелима за странце у Зеленој зони чије су границе штитили амерички маринци, град је био забрањен за нас. И врло брзо, из Багдада сам пребачена у град Ал-Хила, око сто километара на југу. Тамо сам преузела дужност једног од троје страних судија у граду од четири стотине хиљада људи, у земљи у којој стари закони више нису важили, нови још нису били донети. Судили смо на основу свачега: уредби са законском снагом окупационе администрације, општих правних начела, искуства стеченог у нашим земљама, осећаја за правичност, здравог разума… То је био правни кошмар.”

“Ипак, легенда каже да је негде око тог места почело зидање никад завршене Вавилонске куле. И сама провинција се, баш по тој легенди, зове Вавилонија. Близу града је наводно и гроб библијског пророка Езекијеља” – додао је Сабахудин — “То је извесно морало да буде јединствено искуство. Ретко коме се пружи прилика да дође у пупак света.”

“Град у хаосу, мусава деца по прљавим уличицама, касапнице коју кољу животиње пред муштеријама, врућина и муве, преплашени амерички војници који свуда виде герилце, локална полиција која признања ухапшених изнуђује електрошоковима. У почетку су просторије суда биле две канцеларије у полицијској станици из чијег су се подрума стално разлегали крици.”

“Као да сте се вратили пет векова уназад: тако је некада функционисала Инквизиција у Барселони, зар не оче Абрамович?” – Синиша Митровић је покушавао да замисли сцене које је описивала Софија.

“И, поврх свега, тај Американац, бизнисмен, лобиста, како ли се већ све представљао, незванични господар града, са својом војском приватних телохранитеља, који су сви редом били Румуни, и приватних проститутки, које су све редом биле Украјинке. И сви редом уносни послови били су његови: обнова библиотеке у Кербали, полицијске академије у Хили, месне амбуланте.”

“Па ово звучи као да се Рохан извукао из свог бетонског гроба у Букурешту и неким чудом преселио у Багдад!” – са неверицом додаде Себастијан.

“Ниси у ствари много погрешио. Није био наравно Рохан, али је био Фил Блум, са свим Рохановим триковима! Америчким официрима би говорио да је тајни агент ЦИА, имао је једну заједничку фотографију са Клинтоном коју је свуда показивао, нико се није усуђивао да га ишта пита. На крају је сам узео на коришћење једну луксузну вилу на обали Тигриса, у резиденцијалном кварту Адамија. Власници куће морали да побегну из Ирака за време Садама Хусеина. Тамо је Блум сместио штаб за све своје компаније и операције у Ираку.”

“Није ваљда Глобал Бизнис Груп? Она иста из Букурешта?” – сада Силвија није могла да поверује.

“Да, Глобал Бизнис Груп, али и низ других фирми из Израела, САД, Лихтенштајна, за фиктивне понуде на тендерима, банкарске трансфере у пореске рајеве, прикривање токова новца. Развио је целу мрежу! До краја 2004. затворио је круг америчких цивилних и војних функционера које је корумпирао. Луксузна возила, авионске карте у бизнис класи по целом свету, скупоцена оружја, ролекс сатови и, наравно, готовина. О томе се све више шушкало међу странцима у Хили, али нико није смео ништа да каже јавно.”

“И онда је све то кренуло по Марфијевом закону? Наопако.” – пољски свештеник је предосећао наставак ове приче.

“Све је почело са том чудном провалом у вилу, у лето 2005. Било ми је најпре чудно да би озбиљан криминалац – јер на такву мету се не би одважио нико неозбиљан – кренуо на комплекс обезбеђен сигурносним камерама, алармним системима, чуварима са аутоматским оружјем у чијим су цевима бојеви меци и који су тренирани да прво пуцају па онда питају. Чак и кад нису у ратној зони, што је Ирак, све више, био.”

И како је Силвијина прича одмицала, све више је губила своје првобитне, рефлексивне и дескриптивне пасаже, а попримала елементе трилера:

“А онда, када су ми довели тог момка, тек што више није био дечак, све ми је постало још сумњивије. Плен који је нашао у вили: пар стотина долара, неколико мало бољих женских парфема, видео рикордер, један не много скупоцени мушки ручни сат. Много за сиротињу Ал-Хиле, мало да се изгуби глава.”

“И он је, сигурно, одмах све признао? Видели сте трагове мучења?” – упита Сабахудин, оним уморним гласом са траговима досаде, којим чиновници широм света проверавају са странкама да ли су по први пут добро попуниле формулар који они сами гледају стотинама пута дневно.

“Замислите, изгледало ми је као да чак није био ни тучен нешто посебно. Можда само пар шамара. Издиктирао ми је признање, као да га је научио напамет. И знате шта сам нашла у његовом полицијском досијеу: ово му је била прва провална крађа у објекту такве врсте. Раније је углавном џепарио по пијаци. Невероватно!”

“Зашто би признао нечију туђу провалу? Осим ако је хтео, или морао, да заштити неког стварног кривца, можда шефа банде?” – упита Сабина.

“То ми је прво пало на памет, све док нисам видела љубичасту фасциклу, део тог његовог наводног плена. У њој се налазила документација о власништву над вилом. Као да су све ове трице и кучине намерно однете, да заварају ирачку полицију, а да су прави циљ провале биле те тапије! Да ли са циљем да се униште, или фалсификују, то ми није било јасно. А из онога што је дечко, очигледно, био научен да каже, пажљиво су били избрисани сви мотиви и могући саучесници.”

“Осудили сте га, претпостављам, а да све то нисте ни утврдили?” – Сабахудин је, опет, отворио свешчицу.

“Дан уочи суђења, а био је то већ почетак септембра 2005, у моју канцеларију су ушла два Американца у цивилним оделима. Показали су ми неке службене легитимације на којима је писало…”

“Џон Смит, код обојице?” – нашалила се Селена.

“Заправо, нешто врло слично. Помислила сам на све оне филмове о ЦИА, и нисам много погрешила: унутрашња контрола америчке Пореске управе и ФБИ, обојица на специјалној мисији у Ираку. Донели су љубичасту фасциклу – сасвим идентичну оној која је нађена код осумњиченог – и објаснили ми како национални интерес САД налаже да се две фасцикле, са својим садржинама, замене. Нисам знала шта да радим са правом фасциклом, оном са тапијама? И на то питање добила лаконски одговор: могла сам да урадим шта сам хтела, да је продам, уништим, да поједем тапије ако ми се једе папир. За њих је било једино важно да се, у записнику са суђења, уместо тих тапија, наведе садржина оне њихове фасцикле.”

“Пристали сте да подметнете доказе?” – опет се знак питања на крају Сабахудинове реченице није чуо – “И са њима сте направили неки дил?”

“Тако је. Било ми је жао оног дечка, и рачунала сам, ако су ти агенти већ забрљали свој део посла, па морају да траже моју помоћ, онда бар овај несрећник не мора да лежи у затвору свих пет година колико би иначе добио за провалну крађу. Рекла сам им да нећу да га осудим на више од две године. Слегли су раменима, и објаснили како их ни он не занима. Баш као и тапије малопре, и њега сам могла да осудим, ослободим, убијем, била им је битна само та бизарна фасцикла. Али замислите, молим вас, па који нормалан човек још користи љубичасте фасцикле…”

“Љубичасто је боја кардинала наше свете мајке цркве.” – умешао се свештеник Адам. “А љубичасто је и боја коју користи наша масонска ложа Атхол у Бирмингему.” – додала је Соња.

“Боја је овде мање важна.” – замишљено је бележио Сабахудин, а онда додао: “Претпостављам да окривљени није имао ништа против? Рекли сте му за договор?”

“Заправо, нисам ни морала. У својој краткој усменој изјави на суђењу препознао је фасциклу – рекао да је то баш она коју је украо из виле – и потом додао како није ни имао времена да је отвори и не зна њену садржину. Шта год да је полиција у њој пронашла, то је у њој било и када ју је украо из виле.”

“Ова двојица џонова смитова су присуствовали суђењу, претпостављам?” – упита Серђо. “И мора да су били одушевљени исказом окривљеног?” – надовезао се Синиша.

“Чим је дечко препознао фасциклу и прихватио да је њена садржина баш она која је украдена из виле, одмах су се дохватили мобилних телефона и изашли из суднице. Њихова мисија је очигледно била завршена. Изгубили су се из града и више их никада нисам видела. А ја сам остала у Ал-Хили и поред мене је остала тајна, са којом нисам знала шта да радим.”

“Ни тај прави или лажни, провалник, ни Ви, прави или лажни судија, ни они, прави или лажни агенти, нису важни у овој причи.” – замишљено је рекао Сабахудин – “Важна је само једна ствар. Садржина замењене фасцикле. Шта је било тамо, толико важно, да оправда читаву ову гимнастику са пуно ризика? Погледали сте, свакако? Иако су Вам сигурно рекли да то не чините?”

“Да, рекли су ми. И да, нисам могла да одолим. Било је тамо, можда, педесетак разних папира: одштампане поруке електронске поште, СМС порука, налози за плаћање у разним банкама, неке фотографије, очигледно снимљене из тајног праћења, признанице о примљеним парама – и једна видео касета. Укратко: савршено пажљиво прикупљена документација о свим Блумовим корупционашким аферама у Ираку, са именима америчких официра и функционера који су заједно са њим чинили организовану групу.”

“И пошто је очигледно тајно праћење и прикупљање доказа рађено без икаквог службеног налога, дакле незаконито, било је неопходно да се на неки начин сва та компромитујућа документација стави на лице места, како би се могла користити у званичној истрази и касније пред неким другим судом. Томе је послужила она провала.” – замишљено је рекла Сабина Хансен.

Софија је климнула главом и наставила:

“А онда, средином новембра 2005, када је изашао из бизнис класе на лету из Амстердама, на аеродрому Њуарк у Њу Џерсију два агента ФБИ су Филу Блуму ставила лисице на руке. Истог дана су ухапшени и његови главни саучесници, неки у Ираку, неки у САД.

После неколико месеци притвора прихватио је нагодбу, признао све за шта је оптужен и сведочио против свих других саучесника. Зато је од максималних четрдесет година затвора на крају добио само четири. То је било највише колико је ЦИА могла да помогне свом старом агенту који је забрљао. Док је издржавао те четири године затвора, чак је и лажно сведочио против људи које никада у животу није видео, али којима је ФБИ требало да оправда разне неосноване притворе. Морао је и да плати америчкој држави одштету од четири милиона долара, а заплењена му је и имовина у вредности од још четири.”

“Онда нам остаје само једно питање: шта сте на крају урадили са тапијама? Ако је, званично, из виле украдена документација о корупцији, онда су тапије морале да нестану, зар не? Или је то била неизречена понуда агената Вама, као неки мали хонорар?” – запитао се Сабахудин на глас.

“Фасцикла са тапијама је, наравно, остала код мене. Као што сте тачно приметили, нисам имала никакав начин да је вратим тамо где је била. Вилу је запечатила америчка војна полиција, никоме нисам смела да кажем да сам заменила доказе у предмету, прави власници су били ко зна где, негде у Европи, већ деценијама. Тако сам је понела са собом, назад у Шпанију, када је мој уговор истекао, 2009. године. Једно време је била у мом стану у Барселони, већ готово заборављена.

А онда сам, 2011. године, привремено послата на испомоћ у суд у Севиљу, на шест месеци. Тамо се догодило да сам узела, на записник, усмени тестамент једног старог Ирачанина, богатог трговца Кадима ал-Хилија. Он је живео је у изгнанству још од 1981, углавном у Енглеској, а нешто пре нашег сусрета купио је летњиковац у Севиљи. Пошто је одједном почео да осећа срчане тегобе решио је да направи тестамент, како нам је рекао, за сваки случај.

И када је мојој записничарки диктирао шта све има од имовине и где – а било је тога пуно на разним местима – поменуо је одједном и ту вилу: у кварту Адамија, на обали Тигриса, помало ушушкана између палми и високих зидова, тачно поред мале књижаре ал-Сабах. Поносно нам је показао и њене фотографије из седамдесетих година: није било никакве сумње. И онда тужно додао како зна да је више никада неће видети, али да се нада да ће бар његова два сина можда то некад моћи. Јер, како је рекао, када су бежали наврат-нанос пред војницима Садама Хусеина, тапије су остале у кући и породица више нема никакав начин да докаже своје власништво…”

“Фантастично! Невероватна прича.” – Сабина је готово запљескала, на Себастијановом лицу се по први пут запазио осмех – да ли је бар једном правда могла да победи? – отац Адам се, по обичају, прекрстио, а Сабахудин је у свешчицу уписао, ипак: “Ништа није као што на први поглед изгледа.”

Међутим, Софија им је свима руком дала знак да се смире: њена прича – свим очекивањима присутних упркос – још увек није била завршена. Тек понеко од присутних, можда је то била Сабина, са својом непогрешивом полицијском психологијом, а можда и Адам, навикао на исповести својих верника, уочили су, више у њеном погледу него у покрету – трачак нелагоде. Да ли је то била љутња, кајање, срамота или нервоза, нису могли тачно да процене.

“У тој Севиљи сам се затекла сасвим случајно: не бих се ни пријавила за испомоћ тамошњем суду да ме нешто није натерало да опет напустим Барселону. Баш као и са оним Ираком, неколико година раније. И тај Кадим је могао летњиковац да купи у Малаги, Алмерији, Марбељи, или било где другде на Коста дел Сол, на неком мору, не у претоплој Севиљи? И могао је да има срчане тегобе и пре или после мог доласка, тако да се никада у животу не сретнемо. То што су се све ове случајности, баш тако прецизно, поклопиле, ја сам схватила као знак божанског Провиђења!

Наравно да није било никакве теорије да му ја вратим тапије. Како да објасним да су се оне уопште нашле у мом поседу? Како би било ко у Шпанији, у Европи, ма где, могао да поверује у моју причу о намештању доказа Филу Блуму? Ко би могао да потврди било шта од онога што бих рекла? Старац је био мушичав, већ се помало губио, могао је да се наљути на мене, позове неки таблоид и наравно да би ме на крају разапели, као неку крадљивицу.

Зато сам, прве суботе после тог догађаја, целу фасциклу са тапијама ставила у велики коверат, без адресе пошиљаоца, записала Кадимову адресу на цедуљи и одвезла се колима преко границе, у Португал. Ушла у прву пошту и замолила случајног посетиоца да ми помогне и препише адресу са цедуље на коверту, јер ништа не видим без наочара које сам заборавила… Купила сам три поштанске марке, залепила их на коверат и дала поштанском службенику. Моја веза са тим тапијама је заувек била завршена: старац ће добити оно што му припада и никада неће сазнати ни како, ни зашто, ни од кога. Свет је иначе пун необјашњивих ствари, ово ће бити само још једна од њих.”

Сада је већ свим слушаоцима била сасвим разазнатљива нервоза у Софијином гласу: она ју је, као неки огроман предајник, емитовала по целом салону, скоро да се могла ножем сећи. Чак је и уобичајено лењи Зевс осетио да нешто није у реду, подигао се са свог места поред улаза, пажљиво наћулио своје псеће уши и почео потмуло да режи: ко се то – или шта – усуђује да угрожава његову газдарицу?

“Али то се све ипак није завршило баш тако као што сте планирали, зар не?” – Сабахудин је, на сам крај странице у својој свешчици, почео да уписује једно мало post scriptum“Нисте испали вила доброчинитељка? Нешто је пошло лоше?”

“То сам могла и да претпоставим: вила је изграђена негде крајем деветнаестог века, тапије су биле издате још у време турске владавине над Ираком. За сваку је био закачен и накнадни превод на енглески, урађен касније, у време британског мандата. И када је стари Кадим све то видео, први пут после тридесет година откад је напустио кућу, сва сећања су се одједном вратила. Узбуђење је, очигледно, било превелико за његово већ нарушено здравље. Тако се десило да сам његов тестамент, који сам сама узела на записник, ја и активирала, већ после неколико дана, том глупом, бесмисленом, анонимном пошиљком из Португала…”

“То је само бизаран стицај околности!” – на исход приче прва се побунила Селена; “Старац је већ био срчани болесник. Можда би ионако умро?” – Серђо је слегао раменима; “А како знаш да не би умро од истог узбуђења и да си му лично однела тапије?” – питала је Сабина; “И шта си уопште могла да учиниш са фасциклом? Да је однесеш у биро за изгубљене и нађене ствари?” – цинично је додала Соња; “Не видим да би било часније да си тапије уништила или продала неким ирачким криминалцима” – закључио је Себастијан; “Чудни су путеви Господњи…” – промрмљао је отац Адам реченицу коју није довршио, а Сабахудин је у своју свешчицу, баш испод оног post scriptum, тој започетој реченици додао сопствени завршетак: “… а чудним путевима се не иде без компаса.”

***

“Остаје још једно питање: шта је било на оној тајанственој видео-касети? Некако имам утисак као да је она довела до целе незваничне истраге и пада Фила Блума?” – одједном се заинтересовао Синиша Митровић, више да би разбио суморну атмосферу у којој је Софија саму себе оптуживала за смрт старца – а сви је убеђивали у супротно – него што га је садржај касете нешто посебно занимао.

“Ах, ништа посебно, заиста. Једна, сасвим обична, стандардна ВХС касета, мислим да је била Сонијева. Погледала сам је на заплењеном видео-рикордеру: била је експлицитне порнографске садржине. Странац, вероватно Американац, од неких шездесетак година, са малолетним украјинским проституткама. Било је и неких врло гадних сцена. Смучило ми се после десетак минута. Не знам откуда та касета са осталим папирима. Можда се затекла и неком грешком?”

“Сцене тих перверзија су снимане у тој истој вили?” – одједном је пало на памет Сабини – “У време када ју је Фил Блум користио као штаб за своје пословне операције? Може ли се препознати лице тог Американца?”

“Могуће да је снимано и тамо, нисам баш обраћала пажњу на детаље ентеријера. Али да, отприлике је то било негде у исто време, мислим да је датум на снимку био из марта или априла 2004. Али ко је тачно био на снимку…”

“Био је Пол Бремер, шеф америчке привремене окупационе администрације. Блум је хтео да има нешто чиме би га уцењивао у случају потребе – онај исти modus operandi за који је у Букурешту користио Силвију – како би му то била додатна заштита за његове корупционашке послове. И то је једно време, видели смо, функционисало савршено. Све док о касети средином 2005. није нешто начуо и МОСАД и помислио за шта би све могао да још да је искористи, ако би је се докопао. А Блум, као стари двоструки агент, вероватно је могао да подлегне искушењу и преда копију Израелцима.” – Сабахудин је одједном почео да црта прецизну шему догађаја пред запрепашћеним слушаоцима.

Тако је за Бремерову заштиту било неопходно да се Блум брутално склони, без икакве најаве, одједном. Без обзира на доказе, процедуре, документе. Само да се склони негде, било где, али ван домашаја МОСАД-а.” – на Сабахудинове речи надовезао се Серђо.

“А где ћеш човека безбедније да склониш од израелске тајне службе, него у амерички затвор?” – задовољно је рекао Митровић, отварајући два нова Бадвајзера и додајући једно Серђу – “Salute! Решили смо и овај случај!”

За то време, Сабахудин је ћутећи записао још неколико речи у свешчицу; неупућеном посматрачу оне би више личиле на неку шифру него на смислену реченицу:

“Брисел – Брчко – Букурешт – Багдад – Барселона. Блум и Бремер. Проклетство слова Б.”

i t

VI

Дан четврти: Царичина прича (Серђо)

А сазнање да је и Филип Блум – сада већ други зликовац после Виктора Рохана – исто кажњен за своја недела, и то већ у првој наредној причи после оне у којој је то недело испричано, оставило је дубок утисак на све слушаоце. Истовремено, сазнање да та казна, опет већ по други пут, није била баш у свему она предвиђена законима и правним процедурама оставило је још дубљи.

У сваком случају, то је била главна тема разговора наредног јутра, у среду. Свештеник Адам је објашњавао како Свемогући понекад има своје чудне начине да изравна рачуне, Соња се на то надовезала причом о тарот карти Првосвештенице – фигуре која у рукама носи свитак са натписом ТОРА, или божански закон – а Синиша Митровић је на листу хартије опет цртао своју омиљену шему из теорије вероватноће: неко може да се извуче из нечега неко време, али нико не може да се извуче из свачега, све време.

Једино је Сабахудин ћутао, опседнут и даље истом темом – проклетством слова Б – са којом је утонуо у сан претходне вечери. Тог дана, ред да буде кувар и приповедач био је на Италијану Серђу.

“Серђо, ти ниси из Рима?” – упитао га је одједном – “Да ниси случајно из Болоње?”

“Не, ја сам из Бергама. Али ћу вам данас спремити шпагете, као да сам из Болоње.”

***

“Ја сам архитекта који се не бави својим послом. Истина, некада сам и сам маштао о томе да пројектујем велелепне грађевине, али судбина ме је одвела у сасвим другом правцу: направио сам каријеру за коју се нисам школовао, за коју, заправо, школа и не постоји. Ја сам чистач, пуцач, стрелац, окидач, изнајмљена рука, извршилац. Зову ме различитим именима, али суштина мог посла је увек иста: ја убијам људе за новац. Већ пуних петнаест година, то је мој једини посао.

По много чему, и овај посао је нека врста уметности: посматрати мету, фиксирати обрасце њеног кретања, у простору и времену, уочити све њене навике и ситне детаље у понашању, сазнати све о њеним евентуалним болестима и сумњивим дружењима. На основу свих тих сазнања, одредити тачно време, место и начин извршења уговора: конопац, јастук, отров, метак, нож.

Затим извршити уговор – јединствени осећај, непоновљив до наредне прилике, тај гејзир адреналина када ваш мозак шаље ону извршну наредбу вашем кажипрсту да повуче обарач – па се онда безбедно уклонити са лица места, чекати наредну наруџбину, водити неприметан живот доброг и помало досадног комшије.

У међувремену, имати неко лепо грађанско занимање као легенду које одвраћа полицију чак и од најдаљих сумњи: ја сам се определио за изучавање скулптура италијанског Чинквечента – Сансовина, Бандинелија, Челинија. Ђамболоње.

Наравно, као професионалац и ја имам своја правила: не убијам децу, не убијам случајне пролазнике, не убијам мету мучењем. Наравно, смрт је врло ретко безболна и када је природна, а камоли насилна, али моје правило је да мета претрпи тзв. минимални неопходан интензитет бола. Као животиња у хуманој кланици.

Такође, увек радим сам, без помагача или саучесника који би знали за моју мисију и могли да је компромитују: прави стрелац је као усамљени витез. Ради сам. При томе, мотив клијента да се мета трајно уклони са овога света уопште ме не занима: да ли је он љубоморни муж, нестрпљиви син који би хтео да мало убрза своје наследство, очајник који нема други начин да се ослободи гнусног уцењивача, коцкар који жели да се реши свог дуга тако што ће повериоца послати на онај свет, политичар којем је мој метак ефикаснији од гласачког листића, неки страствени националиста или анархиста, или можда верски фанатик. Сасвим људски мотиви увек руководе моје клијенте, али ниједан од њих мене не занима.

Другим речима: мој клијент може да буде зао човек, а мета такође зла; у стварном животу, та комбинација се најчешће и догађа; онда, клијент може да буде зао, а мета добра; али, догађа се и сасвим обрнуто: да је мета нека преиспољна битанга и пропалица, а клијент несрећник којем сам, у једном неправедном свету, ја остао једини излаз из кошмара; коначно, мада не често, сретао сам и случајеве у којима су и клијент и мета сасвим добри људи, али су их чудни и непредвидиви животни путеви укрстили на начин из којег, без мог снајпера, никако не могу да се испетљају.

Видите, живот је чаробан и улажење у комплексне мотиве мојих клијената никако не би било професионално. Ко сам ја да о њима судим? Зато, ја свој посао радим етички неутрално: са оне стране добра и зла. Ја убијам неке људе, јер је то мој посао за који ме неки други људи плаћају.

Даље, у мом основном пакету услуга клијент, по правилу, нема право да се меша у избор времена, места и начина извршења уговора – његово је најпре да обезбеди фотографију и све доступне податке о клијенту, онда – када потврдим свој ангажман и договоримо цену – да уплати половину договореног износа. Моје да затим, у наредних деведесет дана, извршим уговор, а онда опет његово да, на дан сахране мете, исплати другу половину износа.

Клијент не зна ко сам ја, ја не знам ко је клијент. И за једног и за другог гарантује Посредник. Сама цена зависи од више околности: пре свега, тежине мете, евентуалне заштите коју има, званичне или незваничне, затим земље у којој се задатак обавља, способности њене полиције, густине надзорних камера; коначно, цена зависи и од понуде и тражње: у периодима када имам више наруџбина, сваки нови клијент мора да плати више, и обрнуто.

Највише волим да радим снајперском пушком, са даљине од осам стотина до хиљаду метара: под условом да је осигурана оптичка видљивост, то је сасвим довољно далеко за безбедно повлачење унапред одређеном рутом. Понекад, морам да припремим и једну или две диверзије, обично експлозије у паркираним аутомобилима, којима полицији скренем пажњу на другу страну. Али, да вас не замарам сада техничким детаљима…

Серђова прича оставила је све слушаоце без даха: до тада, из свог малог друштва чули су исповести ситног преваранта, проститутке која је постала политичар и судије која је за рачун тајне службе наместила доказе у једној провалној крађи. Сада су добили и убицу. И то не неког случајног, који је убио на мах, у породичној драми или свађи међу пријатељима, из страсти, крвне или неке друге освете, у некој пљачки која је пошла наопако, или пак у баналној кафанској тучи. Не, не, Серђо Тираторе је био прави, професионални, убица: уметник свог заната, виртуоз, Паганини снајпера!

“Понекад, не могу да убијем снајпером: не постоји погодна локација за пуцање, довољна даљина, или безбедна траса за евакуацију. Тада сам принуђен да уговор извршим из близине. О, то је једно особито искуство: када радите пиштољем са пригушивачем, оно је мање трауматично, али када сте принуђни да користите нож, конопац, или рецимо јастук, верујте ми да није тако једноставно. Мета се трза, бацака, као несрећна животиња у кланици. Најважније је да се она што пре онемогући да прича: све док мета нешто говори, још имате утисак да убијате човека. Када почне неразговетно да кркља, у самртном хропцу, то је већ животиња. Знате ли шта ми се десило пре неколико година у Напуљу?

Мета је био баснословно богат и јако стар човек. Медијски тајкун, колекционар слика, филантроп, имао је стотине милиона. Без телохранитеља, у вили без чувара, био је једноставна мета. Тражио сам, и унапред наплатио половину, од сто хиљада евра. Додатни услов – јер у том случају је клијент купио тзв. премијум пакет – био је да смрт не сме да изгледа као очигледно убиство: зато сам одлучио да старца га угушим јастуком, да би породични лекар сутра издао потврду о срчаном удару.

Ох, када бисте само знали шта ми је све несрећник нудио у тих минут или два, откад је схватио да му је дошао крај док га нисам поставио у положај за гушење и зачепио му брбљива уста свиленим јастуком: злато, готовину из сефа, златне банкарске картице без имена, јахту на Каприју, пентхаус у Њујорку, акције у Поршеу, па чак и једног оригиналног Рембранта!

Какав бедник: био је спреман да мени, свом убици, да све што је стицао читавог живота, да тако осиромаши своје јадне наследнике, а због чега? Због можда још пар месеци живота јадног старца без цвоњка!

Ех, чудни су људи када се суоче са смрћу… И док сам га гушио, тај несрећник никако није могао да схвати како то да је мени мојих поштено зарађених сто хиљада евра драже од његових стотина милиона које бих добио на превару?”

***

Селена је прва хтела да испадне духовита:

“Претпоставимо да сви живи изађемо из овог несуђеног карантина. Да после тога, на пример, ја почнем да се забављам са Синишом. Мислим, са господином Митровићем. И да ме он одједном остави због Силвије. Ако би ме то баш јако повредило, колико бисте ми наплатили његово убиство?”

“Ваљда присутни, после свега, целог овог искуства које смо заједно прошли, не би могли да буду легитимне мете?” – згрозио се Себастијан. “Ваљда не би могли да буду ни легитимни клијенти?” – приметила је Силвија.

Серђо је пажљиво осмотрио Синишу који је седео полунаслоњен на отоману, са својим неизбежним Бадвајзером у руци и смешкао се Гркињи. Ексцентричан смисао за хумор или чудна љубавна понуда без могућности раскида?

“Хм, београдски занатлија, пристојно ситуиран, путује понекад. Нема обезбеђење, није политички осетљива мета. Србија, то је иначе земља са професионалном полицијом, која, додуше, последњих година пречесто чита таблоиде, па ту и тамо шлајфује. Они раде по стандардним полицијским обрасцима за убиства, који се могу унапред прорачунати за сваку жртву.

Мада бих ја Синишу радио негде у иностранству, ту би међународна полицијска бирократија још додатно отежала истрагу. Тја, шта да ти кажем Селена, није наш Синиша нека посебна мета, али ко зна шта би показала детаљнија истрага о њему? Овако на први поглед – двадесет хиљада евра. Баш ако не бих имао друге, вредније мете, у то време, па да попуним празан ход.”

Синиша се заценио од смеха: “Двадесет хиљада евра? Ти бре Серђо ниси нормалан, наша слатка Селена би могла да дође на моју сахрану и за хиљаду евра. У Београду има најмање три стотине наркомана који би ме убили чак и за пола тих пара. Шта она тачно купује код тебе за оних осталих деветнаест хиљада? То ти је чисти екстра профит…”

“Шта купује? Купује безбедност. Локални извршилац је увек непоуздан: оставља ДНК трагове, увек са временом понешто исцури, нека прича, изненадна веза између неких људи, рупа у неком алибију, хвалисање да се импресионира нека девојка, хапшење због нечег сасвим десетог па онда певање о свему што се зна… Друго, купује и Посредника: он прекида сваку везу између ње као клијента и мене као извршиоца. Чак и када бих, неким случајем, пао први извршењу уговора, не бих могао да је одам јер не бих ни знао ко је она. То се све додатно плаћа.”

Свештеник Абрамович је, опет, за то време био сав у другим размишљањима:

“Ваш посао, господине Тираторе, подразумева стално кршење шесте Божје заповести. То Вас, видим, не узнемирава превише?”

“Не посебно: као добар католик, поштујем прву и другу; док су ми родитељи били живи, поштовао сам и пету; као Италијан, углавном кршим трећу, али зато, као ленштина, поштујем четврту. Због посла, водим рачуна о седмој и осмој, да не бих себи стварао непотребне ризике. Задовољан сам оним што стекнем кроз оптички нишан мог снајпера, па поштујем и десету. Досад никада нисам сведочио нигде, па нисам ни био у прилици да прекршим девету. Углавном, својим укупним билансом пред Божјим судом моћи ћу да будем задовољан. Ах, оче, па нема живе људске душе која је поштовала баш свих десет?”

А блогер и писац Сабахудин бавио се опет, трећим стварима:

“У ствари, извршавајући уговоре, ти се Серђо играш Бога. Уместо њега, ти одређујеш време које ће твоје мете провести на земаљском шару. То је, уз сво дужно поштовање оче Адам, нешто за мене много озбиљније од обичног кршења шесте божје заповести. Замислите, на пример, нашег Митровића: шта ако би му Серђо прекинуо овоземаљско трајање у његовој садашњој, четрдесет првој, или другој, години – а Створитељ га је, опет, био планирао да он потраје осамдесет две или осамдесет четири?”

“Не доживљавам себе као Бога. Бог би, у овом случају, била Селена: она би одредила да Митровићева смрт наступи у 2021. а не у 2062. на пример. Ја бих само извршио њену слободну вољу. Замислите да, у наступу беса и љубоморе, ова љупка Гркиња убије свог неверног Србина ножем: моја кривица била би у рангу кривице продавца у самопослузи који би јој продао нож, возача камиона који би нож превезао од фабрике до продавнице, ковача који га је исковао, рудара који је ископао руду гвожђа и радника у челичани који је од тог гвожђа направио челични профил… Сви би они, ако би се Селена одлучила да свог неверног љубавника убије сама, били криви исто као и ја, ако би уместо тога мене ангажовала. Узрочно-последични ланац би у мом случају био краћи, али Бог би, у оба случаја, била она.”

По први пут, у разговор се укључила и Сабина; као инспектор за крвне и сексуалне деликте, била је други професионалац у просторији:

“Серђо, кажеш да овај посао радиш већ петнаест година. Да ти је стандардни рок у уговору три месеца од потврђивања наруџбине. Претпоставимо да понекад опсервираш и две мете одједном, или да је за неку мету довољно само месец дана, али исто тако и да прођу месеци без икакве наруџбине. Нека груба рачуница говори да би досад требало да имаш око шездесетак извршених уговора. Да ли се некада догодило да неки уговор ниси извршио? Да си се предомислио, или да се догодило нешто што те онемогућило?”

“Прецизније: имам педесет четири извршена уговора, од чега трећину у Италији, а остатак у другим земљама Европе: од Естоније до Португала. Мој бизнис је, заиста, интернационалан. Ја сам Европљанин у пуном смислу те речи, волим евро и Шенген, јер олакшавају убиства. Ако месар из Сегедина види Европску унију као заједницу месара, ја је видим као заједницу нас професионалних убица. И да, имам један неизвршен уговор, и он је предмет моје данашње приче.

У лето 2012. године, Посредник ми је послао фотографије и адресу мете: британски инжењер ирачког порекла, запослен у компанији која је радила на сателитским пројектима, живео је у идиличном граду на југу Енглеске, са женом и две ћерке од седам и три године. На рачун у Лугану уплаћен ми је аванс уговора, од двадесет пет хиљада евра. Мету сам опсервирао у Енглеској: можда седам дана, када сам схватио да се спрема за пут; дошла му је и ташта, паковали су своју приколицу, и било је јасно да, сви заједно, иду на камповање. Сећате се шта сам вам рекао за хипотетично убиство нашег друга Синише? Пошто често путује, не бих га радио у Београду, чекао бих да негде оде. Тако сам и ову мету одлучио да радим док је на одмору, у Француској.

Тај modus operandi свакако, има и своје мане: пошто никада не користим помагаче на терену, Мету бих морао да пратим сам; полиција би, извесно, после прегледала видео записе са наплатних рампи на ауто-путевима, бензинских пумпи, кафетерија, како би утврдила да ли неког праћења било. То значи да не бих могао да користим свој аутомобил него да неки изнајмим на лажно име или украдем; постојао би такође и ризик да ми се Мета изгуби у неочекиваној саобраћајној гужви.

Међутим, свих тих проблема ненадано ме је ослободила нова порука Посредника: са тачном адресом одмаралишта у француским Алпима у коју се Мета запутила. Схватио сам, наравно, да је Посредник тај податак добио од Клијента, што је значило да је Клијент морао да буде неко јако близак Мети. Сео сам у авион и одлетео за Лион, користећи овог пута лажни хрватски пасош, на име истарског Италијана, Ђанкарла Анђелинија. Тако сам добио додатних неколико дана да осмотрим околину, одредим згодна места за пуцање у околини, и донесем пушку из њеног скровишта, гардеробe железничке станице у Женеви.

Терен и околности биле су далеко од идеалних, али решиве: Мета је била са своје двоје деце, женом и таштом; камповали су на месту које је било пуно људи; кретали се заједно. Решење је било да Мету некако извучем на усамљени простор, са добром оптичком видљивошћу, на довољној удаљености за безбедну евакуацију и са довољно простора за чист хитац. Пријавио сам се на рецепцији кампа као гост, узео кућицу у њиховом суседству и тамо поставио своју стандардну опрему за прислушкивање: параболични микрофон дугог домета, Ендоакустике; на педесет метара региструје звук трљања прстију, који је еквивалент шапутања; разговор уобичајене јачине, на сто метара. Остало ми је само да чекам и надам се да ће пре повратка изаћи негде из кампа.

Прилика се указала трећег дана, у среду: Мета је ујутро телефоном заказала састанак са непознатим мушкарцем, у четири после подне на одмаралишту Матине, паркингу на планинском путу, изван насеља. Услови су били изврсни: локација на благој узвишици, пут без растиња са обе стране, видљивост око хиљаду метара према селу; сама позиција за пуцање, удаљена око четири стотине метара, добро сакривена у шуми; пут који је водио на другу страну, у планине, идеалан за евакуацију.

Једно време је све ишло савршено: позицију за пуцање обично заузимам не више од сат времена пре планираног дејства; дуже задржавање повећава шансу непланираних сусрета и нежељених сведока. Никада не волим да уклањам сведоке: свако ново и непотребно убиство значи нове и непотребне ризике. Из кампа сам се одјавио око два поподне, мотоцикл изнајмљен у Херцу у Женеви, опрема за прислушкивање и склопљена канадска пушка МакМилан ТАК-50 у пртљажнику, тамноплава кацига за камуфлажу.

А онда, одједном, пех: мало пре три сата поподне, на путу од села до паркинга, мој мотоцикл је обишао љубичасти BMW Мете! Шта ће он тамо, тако рано? Помислих, ако се виђа са неким кога не познаје или му не верује довољно, можда је дошао да и сам осмотри терен? Када сам дошао до паркинга, видим да је са собом повео и жену и ташту и обе ћерке: сви су изашли из аутомобила и нешто загледали. Било је сумњиво да се задржавам на лицу места са кацигом, опасно да је скинем, продужио сам око пола километра до места за пуцање, али док сам стигао до тамо, сви су већ поново сели у аутомобил и спремали се да крену назад. Имао сам два избора: да останем где сам и чекам Мету да се врати, или да кренем неприметно за њима. Таква одлука је, увек, ствар коцке: можда ће доћи поново у четири, а можда је у међувремену и отказао тај састанак?

Одлучио сам се да их следим: обишли су још једно село у долини, мували се около, фотографисали се. Све то заједно потрајало је мање од пола сата. Било је јасно да не намеравају да се врате у камп; дакле, састанак у четири ће се ипак одржати на паркингу Матине! Када су кренули назад, било је ризично да опет идем за њима, па сам уместо тога кренуо обилазним путем да на локацију стигнем из супротног правца; тако бих пре стигао до места за пуцање и заузео положај на време. Идеја ми је била да пуцам пре него што стигне непознати човек.

А онда, било је то можда двадесет до четири поподне, кад сам са друге стране поново стигао на лице места, имао сам шта и да видим! На паркингу, тело непознатог бициклисте, са можда четири или пет видљивих рана од метака; аутомобил, са мотором који још ради, мењачем у рикверцу и задњим точковима који се беспомоћно окрећу у месту, тамо где паркинг већ прелази у брдо; Мета, са три метка у грудима и глави, мртва на месту возача; две жене на задњим седиштима, са ранама од метка у слепоочницама; на њих је пуцано кроз бочне прозоре; старија девојчица, изван аутомобила, погођена у раме из пиштоља, са великим преломом лобање, вероватно од дршке пиштоља; млађу, у том магновењу, нисам ни видео.”

“Неко други је убио Вашу мету? Па како је то било могуће? Ко је то био?” – аеродромским салоном забрујао је жамор чуђења, узбуђења и питања.

“Нисам имао превише времена: већ први случајни пролазник – а из правца села приближавао се још један бицикл – обавестиће жандармерију и ускоро ће цео крај бити блокиран. Ја сам у пртљажнику мотоцикла имао опрему за прислушкивање, снајперску пушку, и мада из ње није пуцано нити је на жртве уопште пуцано из пушке, моје присуство на месту злочина било би и више него сумњиво. Знао сам да имам можда двадесет минута, пола сата највише. Знао сам и да ће потрага бити усмерена ка планинским путевима, јер би било логично претпоставити да ће убица по извршеном злочину избегавати насељена места. Зато сам – баш као што је то учинио и прави убица – продужио према селу, у пролазу осмотрио бициклисту који ми је долазио у сусрет, мирно наставио кроз село и за пола сата био у граду Анеси, крајњој тачки до које је блокада технички могла да се постави. Пре него што је пало вече, био сам у Швајцарској, оставио пушку и лажни пасош у гардероби, узео свој аутомобил и прави пасош и, пре сутрашњег јутра, налазио се у свом кревету у Бергаму.”

“Занимљиво, како је на све то гледао Клијент? Претпостављам да би Вам Посредник пренео његове рекламације? Да ли сте уопште наплатили преостали део уговора?” – заинтересовала се Сабина.

“По Правилима, ако клијент накнадно одустане од уговора, након уплате аванса, или ако се извршење уговора онемогући вишом силом, наступањем неке околности која би била ван мог утицаја, или уговор не буде могуће извршити јер је мета већ мртва – ја задржавам аванс од уговорених педесет процената. То ми се једном догодило у Шведској, где ми је мета умрла од срчаног удара баш на дан када је требало да је убијем. У овом случају, клијент се жалио Посреднику да уговор није укључивао и убиство жене и таште, и рањавање девојчице. Он је, упркос свему, био убеђен да сам ја у ствари, извршио уговор!”

“Занимљиво” – умешао се Синиша – “полиција никада није успела да пронађе правог извршиоца?”

“Не, откад се тај догађај збио, у јесен 2012. године, овај злочин се води као нерешен. Било је пар хапшења, пар сумњивих самоубистава, претпоставки, насловних страна таблоида, и то је углавном то. Истрага чак није ни утврдила ко је био тачна мета убице: мој ирачки инжењер, или непознати човек, француски бициклиста! Наравно да, као професионалац, нисам наплатио преосталу половину уговора; неко је био пар минута бржи, убио га је пре мене, молићу лепо, чист рачун, дуга љубав! Није фер исто убиство наплатити два пута!”

“Дакле, то је био редак случај Вашег неуспешно, односно да се прецизније изразим, полууспешно, извршеног уговора? Али, реците ми једну ствар Серђо: из оног обавештења о тачном месту где ће Мета отићи на камповање у Француској, и из оних накнадних рекламација након што се све збило како се збило, Ви сте претпостављам закључили да је Клијент у ствари неко врло близак Мети? Члан породице, можда?” – Сабина се уживела у улогу својих француских колега који су годинама водили узалудну истрагу.

“Тако је. Посредник, наравно, никада неће Извршиоцу одати име Клијента, као што неће ни Клијенту одати име Извршиоца. Међутим, овде се Клијент одао нехотично, сам. Ону исту примедбу коју је изнео Посреднику, поновио је после британским новинарима, објашњавајући како он – без обзира што је био у сукобу са братом око наследства – никада не би наудио својим братаницама и њиховој мајци и баки. Јер, како је рекао, “не вреди једна кућа дечјих живота”. Да, мислим да је његов рођени брат нешто баш тако рекао…”

“Каква сад кућа?” – сада је Софија била збуњена.

Она иста, у кварту Адамија у граду ал-Хила код Багдада, у којој је свој штаб сместио Филип Блум и у којој је снимао тајне порнографске снимке са шефом америчке окупационе администрације у Ираку. Она иста у коју је инсценирана провала да би се преко тебе докази против Филипа Блума некако увели у званичну истрагу. Она иста за коју си, између осталог, ти саставила тестамент у Севиљи Кадиму ал-Хилију. Она иста због чијих је поново пронађених тапија он умро од инфаркта. То је та кућа.” – у разговор се, после дужег времена, опет укључио Сабахудин и, после краће паузе, наставио:

“Кућа због које је његов старији син био на ивици да убије свог млађег брата. И извесно би то учинио, јер су око и рука нашег пријатеља Серђа непогрешиви извршилац, само да то исто, неком чудном игром судбине и само пар минута раније, није учинио неко сасвим други, из неког сасвим другог разлога и са другом метом.”

А у своју свешчицу је Сабахудин, пажљиво, записао:

“И путници који сад путују тим долом виде кроз пламене прозоре сабласне сподобе које се фантастично крећу по нескладној мелодији; док као брза сабласна река одвратна руља губи се заувек кроз тмурне вратнице и церека се – да се никад више не насмеши. Едгар Алан По. Пад куће Ашер.”

i t

VII

Дан пети: Царева прича (Сабина)

Неизвесност се наставила и петог дана: сви приповедачи, и они претходни и они будући, гледали су, помало испод ока, у Сабину – чији је ред за ручак, и причу, био тог дана. Да ли ће њен Цар наставити да следи чудну нит коју су поставиле карте чије су приче биле испричане у претходна четири дана? И хоће ли коначно почети ту нит да расплиће или ће је, као што су то чинили сви његови претходници, само даље заплитати? Јер, сви становници овог чудног карантина у среду су, више подсвесно него свесно, знали-осећали да се налазе у преломном дану, тачно на половини своје авантуре.

Истовремено, сви као да су се у себи питали шта ће, једни о другима, тек сазнати: помало стидљив консултант из Брисела показао се као бескрупулозни преварант који је опљачкао европске пореске обвезнике за десетине милиона евра; угледна политичарка из Букурешта као распусна проститутка са повременим бисексуалним склоностима; строга судија из Барселоне као авантуристкиња склона намештању доказа и слању анонимних писама; жовијални и опуштени архитекта и историчар скулптуре Чинквечента из Бергама, као хладнокрвни убица, који људе посматра само као клијенте и мете. Који ће се стварни лик показати тог поподнева, иза љуштуре на први поглед хладне и неподмитљиве инспекторке за крвне и сексуалне деликте из Бремена?

Четвртак, пети новембар 2020. године, био је међутим, за све наше јунаке вишеструко трауматичан дан; за већину њих, он је почео са драматичним саопштењем спикерке швајцарске државне телевизије: сви напори кризног штаба да се идентификује место на коме се налази смртоносни цилиндар са вирусом Ковид19 нису уродили плодом, и надлежни органи не могу да искључе ни крајњу опцију – превентивну акцију неутралисања вируса извлачењем свог ваздуха из запечаћене зоне, инсталирањем моћних пумпи на отворе свих вентилационих цеви….

“Дакле они дефинитивно хоће да нас убију!” – завапила је Соња, губећи по први пут присутност духа – “Серђо би то бар урадио безболно: снајперски метак, прецизно испаљен, готово да се не осети.” – шалио се Синиша, уз свој већ неизбежни Бадвајзер; “Бар да имамо времена за последњи секс у животу.” – вајкала се Селена гледајући испод ока у Синишу, док је отац Адам узео Библију и искусном руком почео да обележава пасусе које би, у таквој ситуацији, ваљало поново прочитати.

Са прозора салона, Софија и Себастијан су јасно видели препреке од бодљикаве жице, оклопна возила и дуге цеви припадника Извиђачког одреда 10, специјалне антитерористичке јединице швајцарске војске. Обруч око изолованог Терминала Е није могла да пробије ни птица. Узалуд су шпанска судија и белгијски консултант панично махали са унутрашње стране прозора: јапански архитекта Рикен Јамамото, који је 2010. пројектовао последњу реконструкцију аеродрома, водио је рачуна да приватност ексклузивних гостију Свисеровог сенатор салона не узнемиравају разни радозналци и папараци који би у њих буљили споља – и употребио је посебно стакло које одбија светло на посматрача. Док су их заробљени путници очајнички посматрали изнутра, швајцарски специјалци су се, споља, огледали у огледалу.

Сабина је одсутно спремала ручак, своје омиљене минхенске беле пивске кобасице – или је бар тако писало на пакету који је пронашла у радњи са сувомеснатим специјалитетима – са рестованим кромпиром, опет срећно пронађеним у једном од ресторана, и размишљала о причи која је следила. Серђо и Синиша су на аеродромским колицима довозили веће количине пива – овог пута, уз свој омиљени Бадвајзер су донели и Хајнекен, Ностро Азуро и Стела Артоу – а турски блогер и писац Сабахудин играо се својим пенкалом, размишљајући о разним изворима, поточићима, потоцима, брзацима и речицама који се сви, неумитно, сливају у један ток, не знајући један за други…

Прича четвртог дана наставила се, неочекивано, на причу трећег дана, баш као што се и прича трећег дана наставила на ону другог дана, и тако даље, све до Себастијанове приче којим је Декамерон наших јунака и започео. Серђова Царица надовезала се на Софијину Првосвештеницу, баш као што се и ова дан раније надовезала на Силвијиног Мађионичара, а он на Себастијанову Будалу

***

“Вилхелм Бартковски је био једна јако занимљива особа: у младости је студирао право и политичке науке у Фрајбургу и Лондону, онда боравио неколико година у Ираку, Ирану, Авганистану, Египту, Јордану, затим провео четири године у Конрад Аденауер фондацији, једно време се бавио и новинарством, био је чак и помоћник уредника у чувеном Frankfurter Allgemeine Zeitung

Као млада сам волела да читам његове текстове, па смо се тако и упознали – на промоцији једне збирке његових есеја – негде крајем деведесетих, у Хамбургу. Тек сам завршила Полицијску академију, још увек чекала први посао, импоновало ми је друштво старијег мушкарца, полу-писца, полу-уметника, читав тај разбарушени свет са слатким укусом анархије, слободног секса и лаких дрога, свет у којем се он држао тако самоуверено, са префињеном дозом цинизма. Провели смо заједно неко време, онда је он, готово без икакве најаве, поново отпутовао негде на Исток, и то је био крај моје младалачке бајке…

Када се вратио у Немачку, ја сам већ била млађи полицијски инспектор у Бремену, он је био дао отказ у ФАЗ-у и полако се, како су године наших живота неумитно пролазиле, све више предавао теоријама завера: тврдио је да, као и други водећи немачки новинари, све најважније информације добија од ЦИА, БНД и западних обавештајних служби; да Барак Обама ритуално спаљује Библије; да ће афрички спортисти, ако буду пуштени у Немачку, убити и појести своје беле саиграче… И друге ствари, отприлике, све у истом стилу. Сећам се да је крајем 2014. формирао је и неку своју организацију, Pax Europa, која се брзо повезивала са другим исламофобним групама, било је то време почетка мигрантске кризе, тај талог је у Немачкој цветао.

Зато ме је изненадио када се, у јесен 2015. године, одједном и наизглед без икаквог повода, појавио у Бремену и позвао да се видимо. Нисам могла да одолим искушењу и не видим како изгледа, после петнаест година. И како је онај шармантан, разбарушени, анархиста, којег као да је неко узео право из 1968. и довео на почетак следећег века, могао да се претвори у мрачњака и параноика. Негде дубоко у себи, плашила сам се разочарења – мисли, ствари, људи, укуси, мириси и навике из наше младости треба тамо заувек и да остану – али радозналост је, као и увек, била јача од опреза.

Бартковски ми је тих дана причао како је у Ираку истраживао случај убиства породице ал-Хили у француским Алпима из 2012. – први у којем је нашег пријатеља Серђа предухитрио мистерозни конкурент – затим да је видео ону вилу у кварту Адамија чије је тапије Софија после три деценије дала правом власнику, виле у којој је започела пропаст Силвијиног послодавца, Фила Блума. Све детаље из претходна два дана, извесно, он није знао, али ми је зато рекао неке друге: да је цела породица ал-Хили отишла из Ирака по специјалном задатку Садама Хусеина, да су сви они били одређени за спаваче, који ће чувати и управљати новцем на тајним рачунима Садамове породице, странке, служби… по целој Европи: од Британије, преко Швајцарске, Белгије и Немачке, до Шведске.

Убиство ал-Хилијевих су тада заједнички истраживале полиције Француске и Британије, Бартковски је о томе писао на свом блогу и на разним форумима, и цела та прича ме није претерано занимала. Његово опште стање се ионако погоршавало, западао је у све веће дигресије, говорио неповезано, понекад неразговетно; имао је своје епизоде маничних депресија, на граници психозе, са параноидним идејама, опсесијама о прогањању, суицидним идејама…

“Што све већина мушкараца има на средини педесетих година.” – додао је Сабахудин цинично у своју свешчицу, прекидајући Сабину:

“То је дакле могло да буде тачно, а могло је и да не буде, он је безнадежно губио границу између чињеница, претпоставки и фикције. То је била, укратко, та прича?”

“Тако је. Као старији инспектор за крвне и сексуалне деликте, држала сам се правила заједничког за све истражитеље на свету: кад си суочен са убиством, најважније ти је лице места. По Локардовом принципу размене, увек ће нека честица са извршиоца прећи на жртву, нека влас косе, кап крви или отисак прста, и увек ће нека честица са жртве прећи на убицу. Истраживачки новинари и њихови тајанствени извори и смеле претпоставке добри су за причу уз криглу пива, али форензика је царица свих истрага.

Али онда се све то наставило. Вилхелм је на блогу почео да објављује разне нове теорије о случају ал-Хилијевих: како је у Француској тог дана био специјални тим МОСАД-а за ликвидације, како су евакуисани хеликоптером који је долетео из израелске амбасаде у Паризу, покупио их отишао за Швајцарску, како је британска обавештајна служба заменила пасоше жртава, како би се прикрили докази о њиховом боравку у Ирану 2010. године. Низ нових детаља, за просечног читаоца сасвим непроверљивих, за његове читаоце сасвим убедљивих. И онда је то све почело да се одвија на јако чудан начин…”

“Од почетка о човеку прича само прошлом времену. Он сада више није жив.” – записао је Сабахудин у свешчицу – “Бивша љубавница, полицијска инспекторка, исповедница? Шта је од те три ствари убило Вилхелма Бартковског? Одакле уопште знам то проклето име и презиме?”

“Пред крај године, почеле су претње. Анонимне. Најпре на Фејсбуку, онда порукама са припејд мобилних картица. Па анонимни ноћни телефонски позиви. Вилхелм је био убеђен да су оне везане за његов политички рад, понекад би, узбуђеним гласом, објашњавао како је то завера тајних служби са циљем да он полуди. Искрено, није ми изгледао далеко од тога ни пре њих… А онда, у тренуцима еуфорије, одбацивао би све то као замајавање доконих згубидана. Једва сам га наговорила да их пријави, покренута је уобичајена процедура…”

“Његова писања о убиству ал-Хилијевих нисте могли да повежете са претњама?” – упита Соња – “Да ли је он сам сумњао?”

“Не, или бар не директно. Али, свакако је постојала временска коинциденција. Поруке и ноћни позиви су садржали готово истоветна упозорења: остави се тог човека или нећеш проћи кроз зелена врата. Никако није могао да ми објасни која су то зелена врата, где се налазе, зашто је важно да прође кроз њих и ко може да га у томе спречи. Једино што сам успела да схватим је да се она налазе у неком зиду, и да никада не остају на истом месту.

“И који је то човек којег треба да се остави?” – умешала се Софија – “Ако је ал-Хили, он је већ био мртав. Ако је МОСАД, о њему преносилац претеће поруке не би причао у трећем лицу једнине? Можда је то заиста било нешто сасвим друго?”

“Зелена врата у зиду. Чекајте, зар то није била она кратка прича, из енглеске књижвности? Не могу сад да се сетим, Честертонова, или Оскара Вајлда? Негде с краја деветнаестог века, из опуса оне фантастичне викторијанске књижевности.” – одједном се сетио отац Адам.

“Ни једног ни другог, него Херберта Џорџа Велса. И баш тако се зове: Врата у зиду. И у тој причи су баш зелена, а зид је био бели.” – Сабахудин је исправио свештеника – “Али у тој причи, ако се још добро сећам, на крају је писац намерно оставио нејасним да ли је његов јунак извршио самоубиство, или је убијен, или се радило о несрећном случају?”

“На Бадњи дан 2015. године, послао ми је две или три поруке, готово паничне. Тражио је да се видимо, како се изразио, пре него што оде. То је била тешка година, била сам уморна и спремала се да празник проведем са породицом. И опет нисам могла да одолим проклетој радозналости.

Отишла сам у Горњи град, тамо где је рекао да ће бити. Мислим да сам га у једном тренутку чак и видела: у измаглици нисам била сасвим сигурна, али је фигура у кишном мантилу подсећала на њега. Онда је, пред мојим очима, фигура одједном ишчезла у сенкама старе напуштене зграде. Нико се више није појавио, на мобилни телефон се није јављао. Вратила сам се кући после сат времена. Да ли је то био он или ми се само учинило, више нисам знала. Легла сам са спавам, убеђена да ће се ујутро јавити са неким од својих уобичајених, несувислих, објашњења.

Ујутро сам добила поруку да је дежурни позорник, у рутинском обиласку недовршеног железничког тунела на северној станици, пронашао његово тело. Аутопсија је показала повреде настале од пада са висине од најмање тридесет метара, а истрага на месту несреће трагове проласка човека тешког најмање деведесет килограма, кроз небезбеђени пролаз из уличице у Горњем граду, право у амбис.”

“Па то је идентично судбини јунака из Велсове приче!” – Сабахудин је готово ускликнуо – “Шта је показала Ваша истрага, Сабина? И шта сте Ви у тој истрази тачно све били? Инспектор? Сведок? Осумњичени? Све заједно?”

У Божићној ноћи, других сведока осим мене, није било. А ни ја нисам била сасвим сигурна шта сам тачно видела. Није било ни трагова борбе са неким трећим лицем, у крви јесте пронађено око два промила алкохола. На лешу смо пронашли и новчаник, и телефон, одмах поред тела је била торба са лаптопом. Ништа није недостајало, па смо пљачку искључили као мотив евентуалног убиства. Жртва је била ионако психички помало лабилна, са епизодама манија гоњења, кретала се у чудним круговима себи сличних. Као два једина реална објашњења, подједнако смо испитивали самоубиство и несрећан случај.”

“А можда је заиста помислио да је пронашао своја врата у зиду?” – рече Адам – “И да му је коначно дозвољено да кроз њих прође. Јер се оставио тог човека? Шта Ви мислите Сабахудине?”

“Прича очигледно нема крај. Као незавршена, не може бити ни претерано логична. Баш као и све наше досадашње приче. И ништа чудно нисте приметили у целој тој сцени?” – Сабахудин се опет окренуо према Сабини.

“Две ствари, заправо. А можда је само једна од њих чудна. А можда и ниједна.” – инспекторка из Бремена по први пут је, у својој причи, била у недоумици – “Прво, то је био један једини пут откад сам поново срела Вилхелма Бартковског, после петнаест или сад већ више не знам колико година, да се на његовом лицу огледао савршен мир. Не срећа, не задовољство, него мир. Као да је, у последњој секунди свог живота, или у првој секунди своје смрти – отац Адам то зна боље од нас да одреди – решио тајну која га је дуго мучила.”

Сабина је опет заћутала; нестрпљив, Серђо је пожурио да је подсети:

“А друга ствар?”

“Ах, друга ствар. Друга ствар је била потпуно необјашњива, готово колико и прва. То је била мала цедуља, од жутог папира, коју је стискао у левој шаци, стегнутој у самртном грчу. На њој је, крупним штампаним словима, било исписано само једно име и презиме: Џемс ле Мезурије.”

Ово ново име и презиме није никога претерано изненадило: као што је свака наредна прича, са непогрешивом прецизношћу, водила њихов карусел у неки други град и у неку каснију годину у односу на све претходне, тако је и са сваком наредном причом у галерију већ испричаних ликова улазило и понеко ново име. А турски блогер и писац је, на први поглед свим присутним а заправо сам себи, поставио питање на које, бар тог дана, неће добити одговор:

“Да ли су уопште постојала икаква врата у зиду?”

Потом је, по сећању, у своју свешчицу записао последњи пасус из Велсове приче:

“Понекад верујем да је био жртва коинциденције између ретке врсте халуцинације и једне ненамерне замке, али то није моје најдубље уверење. Можете мислити да сам сујеверан, ако хоћете, и неразуман; али ја сам више него упола уверен да је он заиста имао неки необичан дар и смисао, нешто – не знам шта – што му је у виду зида и врата пружало излаз – тајан и необичан пролаз у један други и лепши свет. Рећи ћете да га је то нешто ипак на крају изневерило. Али, да ли га је заиста изневерило? Ту додирујемо најскривенију тајну тих сањалица, људи визије и маште. Они гледају на свет друкчије од нас. По нашем прозаичном схватању, он је отишао из безбедности у мрак, опасност и смрт. Али да ли је и он тако гледао на то?”

i t

VIII

Дан шести: Хиерофанова прича (Соња)

А шести новембарски дан почео је ведрим јутром: снежна олуја која је целог претходног дана стварала дебео снежни огртач између Терминала Е и суседних зграда аеродромског комплекса – о удаљеним кућама села Клотен и још даљим планинским врховима да и не говоримо – у току ноћи је стала. Свануло је јарко сунчано јутро. Заробљеници – јер више ни сами себе нису могли да убеђују како су само случајни, непозвани, гости – Свисеровог сенатор салона окупили су се око стакленог зида: војнике Извиђачког одреда десет, швајцарске антитерористичке јединице који су поставили стражу око терминала, могли су да виде, готово као на длану: изразе њихових лица: досаду, умор, расејаност; повремене разговоре мобилним телефонима; упаљене цигарете; међусобна ћаскања.

Некако, сада кад су могли да их виде, при лепом сунчаном дану, као да су мање страховали од могућности да та утренирана машина за убијање може заиста да инсталира моћне пумпе којима ће из зграде терминала испумпати сав ваздух, како би цилиндар са смртоносним вирусом – а тако и све њих – осудили на ужасну смрт од гушења.

Шести дан је донео и прву медијску звезду малог друштва из принудног карантина: на једној од бројних приватних телевизија – коју је Себастијан случајно пронашао бесциљно мењајући канале на даљинском управљачу – појавило се познато, и већ готово пријатељско лице: Зевс. Активиста локалног друштва за заштиту животиња из Клотена објашњавао како јучерашњи план да се вирус угуши испумпавањем ваздуха, подразумева и да се овај храбри и лојални полицијски вучјак осуди на страшну смрт.

“О нама још нема никаквих информација?” – тмурно је констатовао занатлија Митровић – “Ми смо ваљда сви отписани?”

“Да ли је могуће да они уопште не знају да десет људи недостаје већ шести дан?” – вајкала се Селена.

“Знали или не знали, у сваком случају, лакше је објаснити колатералну штету од једног полицијског пса него од десет људи. Шта год решили да ураде са нама на крају, никако им неће одговарати да јавност сазна како се ми налазимо овде, остављени на милост и немилост околностима које они не могу да контролишу.” – објаснила је Соња.

“Али, Зевс је управо био на телевизији. Он више није само “један полицијски пас”, добио је своје име, и лице. Ушао је у домове гледалаца, који су – а мудре власти о томе увек воде рачуна – понекад и бирачи. У свету у којем слике обликују емоције, сада је много теже донети одлуку која је најављена јуче. Даме и господо, Зевс нам је можда управо продужио животе!” – задовољно је констатовао Сабахудин.

Осећај задовољства је код турског блогера подстицала смеса две мисли и два чула. Прва мисао – да ће фантастичне приче које је слушао претходних пет дана, и за које се потајно надао да ће се наставити, искористити у свом новом роману – управо се помешала са другом – рационалном проценом како су њихове шансе да преживе сада веће него пола сата раније. А једно чуло – мириса, замамног мириса печене говедине, ангус стека који је Соња спремала за ручак – помешало се са другим чулом, вида: погледом на сасвим пристојне груди британске новинарке, испод врата на којем се још нису виделе прве боре и овалног, готово аристократски бледог лица, уоквиреног коврџавом црном косом.

И док је Шпањолка, са дозом мајчинског инстинкта, све више водила рачуна о смушеном Белгијанцу, Гркиња се упорно мувала око Србина а Италијан загледао Румунку – у Свисеровом сенатор салону управо се формирала још једна хемија, неопходна за четврти пар у нашој причи.

А ту хемију је онда, коначно и неопозиво, запечатила Соњина прича:

***

“Вилхелм Бартковски – хајде да га и даље тако зовемо, јер је под тим именом провео више од пола свог живота, под тим именом је радио, путовао, писао своје текстове, пијанчио, оснивао политичке странке, водио љубав и, коначно, био сахрањен – био је нека врста сарадника наше спољне обавештајне службе од почетка деведесетих, па све до мистериозне смрти у Бремену на Божић 2015. године, коју нам је Сабина јуче тако упечатљиво описала.

Кажем намерно, “нека врста сарадника”, јер он је био човек жељан авантура, двоструких идентитета, са неодређеним осећањем мисије које је знало да га постепено обузме, па одједном потпуно напусти. Зато је коришћен само понекад, за специфичне операције, а у међувремену смо га пуштали да живи у свом свету у којем се фикција често мешала са стварношћу. У последњих неколико година, више ни сам није могао да разликује то двоје.”

Неписано правило – усвојено на самом почетку, консензусом свих приповедача – било је да се ничија прича не доводи у питање; и као што је Серђова метаморфоза из историчара уметности италијанског Чинквечента у плаћеног убицу схваћена тек као мало бизарнија игра судбине, тако је и данашња Соњина метаморфоза, из истраживачке новинарке опскурног таблоида из Бирмингема у једног од врхунских оперативаца британске спољне обавештајне службе МИ6 прошла као нешто готово уобичајено.

“Кодно име, Вилхелм Бартковски, дали смо му по стварном човеку, једном немачком затворенику који је средином педесетих година прошлог века упорно тврдио да је баш он био наручени убица у чувеној Афери Доминици у Француској. Прави Бартковски је ту причу измислио да би постао познат и тако стекао повлашћен статус у затвору који му је ионако био досуђен до краја живота. Али, након неког времена, он је и сам поверовао у своју измишљотину: за њега, фантазија је постала реалност. Када је умирао, десетак година касније, толико је већ у њу веровао да је затворском свештенику у последњој исповести не само признао злочин који није починио, него и рекао да једино жали што још на овом свету није кажњен и за тај злочин.”

“Сад знам одакле ми је то име и презиме од почетка познато!” – Сабахудин се малтене лупио руком по челу али је ћутао – “Афера Доминици, синоним за нерешене криминалистичке случајеве у Европи већ пуне три четвртине века!”

“Као и прави Бартковски, и ова његова копија коју смо за двадесет пет година изградили, бавила се конфабулацијама и то тако успешно да је често и прави професионалац тешко могао да разлучи стварност од фантазије. Неке од његових кампања смо ми наручивали, друге су биле плод његове маште, треће су му вешто пласиране преко више извора у које би он поверовао, али без ичијег видљивог учешћа.”

“Као на пример цела она прича о агентима МОСАД-а који су наводно ликвидирали ал-Хилијеве у француским Алпима? Она је од почетка била измишљена да покрије нешто сасвим друго, зар не?” – Сабахудинова интервенција је овог пута била гласна, и на њу се надовезао Серђо:

“Стварно Соња, да неко мени, који сам успешно ликвидирао педесет четири мете, испред носа убије човека, а да то не буде чак ни фамозни МОСАД, и да већ осам година ниједна полиција не зна ко је то могао да буде? Ипак се овде ради о професионалној части нас убица?”

“Не знам ни ја ко је могао да буде, ангажовање Бартковског као спин-мајстора у овом случају тражено је на молбу француских колега, па можда одговор треба потражити баш тамо: у круговима блиским Николи Саркозију пре десетак година. Али, ни убиство ал-Хилијевих ни Бартковски нису тема моје данашње приче: њима су се, уосталом, већ бавили и Серђо и Сабина.”

“Зашто ми се чини да тебе овде од почетка занима само оно последње име: Џемс ле Мезурије?” – Сабахудин је, само на први поглед одједном, почео да се Соњи обраћа интимније него раније. Као и увек досад, и са Соњом је он био на путу да прво постане завереник, па тек онда љубавник; зато је, на своје реторско питање, у наставку сам понудио и одговор:

“Зато што сам све то прочитао из карте коју си извукла: Хијерофана. Та фигура је мост између божанског и људског, Неба и Земље, закона и слободе, послушности и непослушности. Све је то био и ваш проблем, онај који сте, од самог почетка, имали са ле Мезуријеом, зар не?”

***

“Џемс Ле Мезурије никада није био званични агент МИ6, упркос томе што је јако желео да то постане, и што је – и не трудећи се превише да то од нас сакрије – упорно и намерно на неупућене остављао утисак да јесте. Рођен у војној бази у Сингапуру, официрско дете, замајавао се по Северној Ирској, студирао међународне односе у Велсу и после уписао војну академију у Сандхерсту. Дошао је до чина капетана, средином деведесетих. Онда почињу та његова путешествија, најпре на Балкану: у Босни је 1998. био официр за везу у британском контингенту СФОР-а, а онда 1999. обавештајни координатор за град Приштину. Тада се први пут пријавио за рад код нас: обављен је стандардни интервју и комисија га је одбила као ментално лабилног.”

“Занимљиво да му та оцена није сметала за даљу војну службу?” – приметила је Сабина.

“У лето 2000. године напушта и војну службу, на лични захтев, али остаје у Приштини. Само пар месеци касније добија нови посао, као шеф саветодавне јединице за правосуђе и безбедност, у кабинету специјалног представника УН за Косово, оног Данца, Хакерупа. Ту надгледа процес трансформације бивших албанских герилаца у легалне заштитне снаге.”

“Па ви сте се онда одрекли перспективног кадра?” – додао је Серђо, са помало циничним осмехом – “Ти његови клијенти су извесно били много ефикаснији од мене у неутралисању мета?

“Али и ту остаје тек око годину и по дана. Почетком 2002. именован је за саветника за борбу против финансијског криминала при мисији ЕУ у Приштини. Бави се прањем новца, корупцијом, шверцом, тероризмом. Отприлике у то време упознаје имама Султан Фатих џамије у Приштини, Шефћета Краснићија, човека са јако разгранатим везама међу опасним људима на Блиском истоку.”

“Па тај Џемс је био дечко који обећава! Шта је све служба Њеног Величанства могла да уради са њим? Могу да се опкладим да је нетрагом нестао и из Приштине?” – Синиша Митровић је био на ивици да почне да се смеје.

“Тако је, средином 2003. одједном даје отказ и у ЕУ, напушта Приштину и добија посао у Форин Офису у Јерихону, на Западној обали, као шеф посматрачке мисије задужене за надгледање једног палестинског затвора са политичким затвореницима. Онда одлази и одатле, 2004. године је у Багдаду – баш када се Софија тамо патила са Филом Блумом и оном провалом у вилу у ал-Хили, у време када су снимане све оне перверзне касете са америчким дипломатом и украјинским проституткама.”

“Ију! Па шта је тај твој Џемс и тамо радио?” – Софија је звучала искрено скандализовано.

“Тамо је био саветник у америчкој амбасади.”

“Чекај, како је то уопште било могуће? Зар он није био британски држављанин?” – побунио се отац Адам.

“То ни ми нисмо успели да до краја распетљамо. Американци су нам давали неодређене одговоре и на крају смо дигли руке. Али, добро, и код њих је остао релативно кратко, мање од годину дана. Већ 2005. коначно напушта државну службу, чију год, и прелази у по први пут у животу у приватни сектор. Постаје извршни потпредседник за специјалне пројекте у Групи Маслина…”

“Могу само да замислим шта се тамо све догађало?” – приметио је Себастијан – “Са тако богатим искуством, мора да је надмашио и Рохана и Блума? Шта је то уопште Група Маслина?

“Приватна компанија за обезбеђење, углавном састављена од бивших професионалних војника и полицајаца. Ле Мезурије ради за њих у Абу Дабију, тамо упознаје оног опскурног Палестинца, Мухамеда Дахлана, који негде у то време постаје саветник за безбедност свог вршњака и имењака, њиховог крунског принца шеика бин Заједа. Тако и Ле Мезурије, близак обојици Мухамеда, 2009. и 2010. проводи као менаџер за безбедност градског већа Абу Дабија.”

“Помешаће нам се сва та имена, земље, градови, послови… Да ли је све то баш тако важно за даљу причу?” – побунила се Силвија, која је дотле ћутала. Али, уместо приповедачице, на последње питање је изненада одговорио Сабахудин:

“Наравно да јесте. Соња нам сада резимира податке из својих фајлова. Једном, пре или касније, неки од тих трагова требало би да јој пружи одговор на питање како је Џемс ле Мезурије пао кроз тај прозор у Истанбулу у новембру прошле године. Ето видиш Сабина, ако си мислила да ћеш нам једина причати о чудним смртоносним падовима, вараш се. То је сада очигледно постало, хм, модерно широм Европе.”

“Изашао је кроз тај прозор, а пао је са крова, али то је крај моје приче, још увек недовршен. Али, пре тога долазимо до оног претходног пада, на железничкој станици у Бремену, о којем нам је Соња причала јуче. Дакле. крајем 2013. Ле Мезурије напушта све те приватне компаније за обезбеђење, што наше што америчке, и оснива нешто што је у јавности било представљено као хуманитарна организација: Беле шлемове, мрежу сарадника у Сирији, на територијама које су контролисале снаге повезане са Исламском државом.”

“До тих контаката је дошао преко оног Краснићија, из приштинске џамије, претпостављам?” – умешала се Силвија.

Под притиском медија и разних лобистичких група, да се умешају у сиријски рат, а невољне да то стварно учине, десетине западних влада налазе компромисно решење у донацијама Белим шлемовима. Јавно, они помажу цивилима; тајно достављају првокласне снимке са терена; још тајније, када год затреба, монтирају понеки снимак тако да тврдње западних дипломата о Асадовим злочинима буду поткрепљене сликом. За само четири године, Ле Мезуријеова организација добија преко две стотине милиона долара. Цела Европа тако откупљује своју савест.”

“И то све функционише одлично, све до руске интервенције у Сирији, 2015. зар не?” – Сабахудин се опет дохватио своје свешчице.

“Тако је. Како је Исламска држава губила своја упоришта, тако се смањивао простор на којем је пет стотина Ле Мезуријеових шлемова могло да оперише. Американци и Европљани финансирају операцију “Летећи ћилим”, којом би се сви ови људи – а многи су у том послу били са целим својим породицама – евакуисали. У том тренутку, припадници Белих шлемова ризикују живот за сто педесет долара месечно, а Ле Мезурије, сам себи, додељује плату од двадесет пет хиљада. Тада почињу и прве сумње у европским престоницама. Бартковском је дискретно сугерисано да истражи оно о чему се шушкало; са педигреом који је стекао пишући против миграната и западних влада подједнако, веровали смо да то може дискретно да обави. Негде смо се очигледно били прерачунали…”

“И тако Бартковски пролази кроз врата у зиду. То нам је Сабина све већ испричала. Али, зар се убрзо после те мистериозне погибије у Бремену Ле Мезурије није развео по други пут? Иако је са другом женом, оном Саром, имао две ћерке? Занимљива коинциденција.” – Сабахудин је опет, више читао белешку коју је записивао у своју свешчицу, него што је постављао питање; одговор је, наиме, већ знао.

“Није било баш тако брзо. Требало нам је око годину дана да нађемо погодну кандидаткињу. Џемс је био женскарош, и то нам је олакшало посао.”

“И тако сте нашли ту Швеђанку, Еву ваљда?”

“Ему. Ему Кристину Винберг. Али и она је доста рано постала наша држављанка, радила је у Форин Офису, у амбасадама у Кабулу, Дамаску, источном Јерусалиму, конзулату у Истанбулу, седам или осам година, пре него што смо је повукли и дали јој да отвори своју невладину организацију, Скол Фондацију. Идеја је била да се тако лакше приближи Џемсу. А упознала га је, то бар ти Сабахудине знаш добро…”

“Сећам се. На промоцији моје књиге у Истанбулу. Дакле, ваша идеја је била да, као рођена Швеђанка, плавуша, подсети Џемса на његову мајку. Он је био прикривени едиповац?”

“Тако је бар рекао Џемсов профајлер. Да, и његова мајка је била Швеђанка, истина. Еминој организацији је дато да управља добрим делом донаторских средстава за Сирију, већ од 2016. године, и тако остане близу Џемса, кад смо већ изгубили Бартковског. Новац је усмеравала према Белим шлемовима и преко ње смо стицали све бољи увид у оно што је Ле Мезурије радио на терену у Сирији.”

“И онда сте, у једном тренутку, решили да спојите две кључне мотивационе полуге: новац и секс. Од тада сте могли да контролишете Џемса, претпостављам. Потпуно?”

“Не, баш потпуно. Неки од његових снимака, они из Идлиба рецимо, били су од почетка сумњиви нашим дигиталним форензичарима, на пример. А коинциденција да су се његови оперативци појављивали на терену само пола сата или сат после наводног напада Асадових снага хемијским оружјем, деловала је сувише добро да би баш сваки пут била истинита. Али шефовима је то тада одговарало и нико није постављао превише питања. Када је постало јасно да је театар операција у Сирији исцрпљен, да ће позиције Исламске државе на терену преузети, што Руси, што Турци, негде почетком 2017. године, Џемс и Ема су формирали нову организацију, преко које су усмеравали међународне фондове за Сирију…”

“Мејдеј? То је, мислим, била холандска непрофитна организација.”

“Тако је. Мислили су да ће тако лакше да избегну контроле британских ревизорских кућа, а већ су почели озбиљан новац да склањају са стране. Иронија судбине је да је то убрзало трагичан расплет – прву истрагу је наложио досадни бирократа у холандском министарству спољних послова. Негде је приметио да недостаје признаница на педесет хиљада долара.”

“Само педесет хиљада? Па сама си рекла да је кроз Беле шлемове и Мејдеј прошло најмање двесто милиона. Могли су и да врате тих педесет хиљада, ако је то био проблем?”

“Ема је постала Џемсова љубавница средином 2018. године. Удала се за њега почетком прошле године. Свадба је била у луксузној вили на Принчевским острвима у Мраморном мору коју су купили, као и стан у Амстердаму. У том моменту имали су и своје комерцијалне организације, једну у Истанбулу, другу у Дубаију. Али у лето прошле године Холанђани проширују своју финансијску истрагу, све више података цури и у друге земље, а онда турска служба, почетком јесени, своја сазнања о Ле Мезуријеу коначно дели са руским колегама. Ствар се додатно компликује када су се две службенице њихове канцеларије у Истанбулу спетљале и признале нашем ревизору да су антидатирале признанице о готовинским исплатама.”

“То је већ почетак новембра прошле године, отприлике у време када Марија Захарова по први пут јавно каже да је Џемс ваш агент. Побогу, зашто га Ема није склонила из Истанбула? Град је већ био јако опасан по њега.”

“То је прва ствар коју не знамо. Друга ствар коју не знамо је читав низ детаља који се никако не уклапају међусобно. Како је могао да попије пилуле за спавање, како је Ема упорно тврдила турској полицији, а онда падне кроз прозор, потпуно обучен? Да аутопсија уопште не покаже трагове тих пилула у крви? Да га сигурносне камере у оближњој продавници сниме како весело ћаска са продавачицом, три сата уочи наводног самоубиства? Да тело буде нађено неколико метара удаљено од места на коме би требало да буде да је пало кроз прозор? Да ли је неко померао тело или је, у ствари пао са крова, а не кроз прозор? Као да је бежао од некога? Да се психијатар, којем се наводно жалио на суицидне идеје неколико дана пред смрт, мистериозно изгуби? А трећа ствар коју не знамо је где су те обвезнице швајцарске банке које су биле у сефу њиховог апартмана а после су нестале.”

“Све то сте наравно, могли да сазнате од Еме. Односно, бар да је питате.”

“Сав утицај који смо имали на турску службу и Хакана Фидана искористили смо да Џемсово тело вратимо у Британију два дана после, хм, инцидента. Еми није било дозвољено да напусти Турску док је истрага тајала. Она је једина била са њим у последњих неколико сати живота, дала је у полицији згодну изјаву да је имао суицидне мисли већ неко време, истражитељу су јој нашли спаковане торбе са готовином када су направили претрес стана. Наравно да су јој сви телефони били под присмотром, ви Турци имате озбиљну службу. Морали смо да чекамо да све заврши, а отегло се месецима.”

“Али се, ипак на крају завршило. Ема је пуштена да изађе из Турске, зар не? Шта сте закључили из дебрифинга?

“Да, пуштена је у марту ове године, док је цео свет био заокупљен епидемијом короне. Џентлменски споразум био је да се о томе ништа нигде не објављује: Џемс је сахрањен, турска полиција прихватила верзију о самоубиству, о свим документима који су нестали приликом претреса ми нисмо постављали питања, Марија Захарова се сада бави другим стварима, Бели шлемови су расформирани. А дебрифинга Еме није ни било.”

“Како?”

“Једноставно: од тренутка када је напустила Турску, Ема је нестала. Знамо поуздано да је ушла у један авион – дакле, са аеродрома у Истанбулу је отишла, и на онај у Бечу дошла – али у други авион за који је имала купљену карту, за Стокхолм, никада није ушла. Нити је ушла у Аустрију.”

“Сад је Џемс мртав, Ема је нестала, а ви не знате колико су и шта тачно Руси и Турци успели да сазнају о операцијама Белих шлемова у Сирији и вашој умешаности у исте?”

“Све то заједно. А не знамо ни шта се десило са тим обвезницама швајцарске УБС банке. Ни њих нема нигде. А то је ипак пет, скоро шест…”

“Милиона?” – упита Сабина.

“Милијарди.”

i t

IX

Дан седми: прича љубавника (Селена)

Чудан живот – и још чуднија смрт – авантуристе који је са толико успеха остављао лажни утисак да је агент тајних служби, да на крају његовог кратког живота ни оне саме нису знале шта је од свега истина а шта плод његове маште, распалили су и маште јунака наше приче. После подметнутог пожара у Брчком, обрачуна у темељима грађевине у Букурешту, чудног инфаркта у Андалузи