Sveci prljavih nogu (Miodrag Majić, “Ostrvo pelikana”, 2020)

Knjiga Ostrvo pelikana - Miodrag Majić | Knjizara Sigma | Prodaja knjiga  online

“Bilo je to pravo finale mog u punoj meri besmislenog života. Finale promašaja koji je tako groteskno počeo idejom velikog dela, zanosom distribuiranja pravde pripadnicima sopstvene vrste, samoljubivog delirijuma koji se i nije mogao završiti drukčije. Sve moje presude namenjene popravci sveta, čišćenju kaljuge u kojoj su nastajale, svi moji intervjui namenjeni buđenju savesti, reči koje sam upućivao silnima u nameri da ih bar na trenutak pokolebam, topili su se u magli zla i osrednjosti, koja je bila u toj meri nezaustavljiva da je svakom normalnom … moralo biti jasno da ne znam šta radim. I zato sam sada, pre konačnog kraja, spreman da prvi put učinim nešto korisno.”

(Miodrag Majić, “Ostrvo pelikana”, str. 32)

Caravaggio MatthewAndTheAngel byMikeyAngels.jpg

Kada je Karavađo 1602. završio svoje ulje na platnu “Sveti Matej i anđeo”, naručeno za potrebe rimske kapele Kontarini, kardinal del Monte je – kažu, sa gnušanjem – odbio da primi sliku. Naime, umetnik je čuvenog sveca, kojem je kapela i bila posvećena, naslikao kao prostog, grubog, ćelavog seljaka – sa bosim, prljavim nogama.

U romanu “Ostrvo pelikana” (Beograd, Vulkan, 2020, str. 335), beogradski pisac i sudija Miodrag Majić svoje junake opisuje na način na koji je, pre četiri veka, Karavađo naslikao svog sveca: daleko ne samo od idealnih predstava (koje svi tako ljubomorno negujemo o sebi), nego čak i od onih običnih, prosečnih, svakodnevnih, ljudskih iskustava koje najveći broj nas ima.

Majićevi junaci su anti-heroji u jednom antropološki nesrećnom vremenu, kroz koje koračaju prljavih i ruku i nogu: oni sa sobom nose sve svoje traume, poroke, dileme, krivice, skrivljene i neskrivljene, ljudske slabosti, i sitne i krupne. Kako se radnja romana razvija, tako se i ona početna predstava koju o njima ima čitalac, koju oni imaju jedni o drugima i o sebi samima, raspada i ustupa mesto ništavilu. Iz tog ništavila, pisac onda stvara novu realnost kojom se priča završava.

I to je prvi kontrapunkt romana: čitalac ne mora da se zamara svim onim, za naše vreme tako omiljenim, teorijama zavere: “a šta još tu može da bude?” – jer i ono najgore što još može da bude, pisac je o svojim junacima već napisao. Jednom, lišeni koprena malograđanske izveštačenosti i pretvaranja, oni čitaocu, paradoksalno, postaju čak i simpatični.

***

Ostrvo pelikana je drugi roman autora, koji publika sada ima priliku da oceni relativno brzo (oko osamnaest meseci) nakon prvog, “Dece zla”. Inspiracija, prokletstvo koje često usporava umetnika, u ovom slučaju ga je ubrzala. Miodrag Majić je prihvatio ono što pisci obično nazivaju “rizikom drugog romana” – opasnost da sve što izađe kao konačan rezultat njihovog pera, publika ocenjuje poredeći ga sa prethodnim delom.

Međutim, utisak nam je da su dve knjige vrlo teško, ako i uopšte, međusobno poredive: dok su “Deca zla” u žanrovskom smislu predstavljala značajan doprinos (inače nevelikoj) tradiciji trilera u novijoj srpskoj književnosti, sa elementima jedne krležijanske freske vremena, “Ostrvo pelikana” je pre svega jedna duboka, kompleksna i višeslojna psihološka drama. Sve je tu, kada se radi o primarnom zapletu, jasno već od samog početka i čitalac nema šta novo da sazna; ono što mu pisac, rasterećenom tih očekivanja, nudi zato i nije rešenje nekog misterioznog slučaja, nego postepena psihološka izgradnja likova dvoje glavnih protagonista, i, kroz nju, izgradnja njihovog nijansiranog međusobnog odnosa koji od početka predstavlja okvir u kojem se dešava, i dramatično razrešava, sekundarni zaplet.

Ono što, međutim, možemo da poredimo, to su konstrukcije i – slobodni smo da podelimo sa vama kao jedan subjektivan utisak – psihološke autoprojekcije pisca u ova dva junaka. Koliko je razmaženi beogradski bonvivan, advokat Nikola Bobić iz “Dece zla” sličan mračnom sudiji Pavlu Dedijeru iz “Ostrva pelikana”? Koliko su oni, obojica, alter ego autora? Dva fiktivna junaka razdvaja petnaest godina života: ako je pisac kroz lik Bobića flertovao sa onim što bi možda potajno voleo da sam bude danas, on nam je onda, kroz lik Dedijera, jasno pokazao i sve ono čega se plaši da i sam ne postane sutra.

Ovde dolazimo i do tačke na kojoj se fikcija spaja sa realnošću: pisac Miodrag Majić poklanja čitaocu umetničku priču zasnovanu na činjenicama iz jednog stvarnog slučaja o kojem je nedavno sudio sudija Miodrag Majić. Roman, u tom smislu, predstavlja i svojevrstan filigranski unutrašnji dijalog njih dvojice, pisca i sudije. On je zato pun preispitivanja, i to na više nivoa odjednom: preispitivanja društvene stvarnosti, zakona, politike, javnog mnenja, kulturnih predrasuda, ali i preispitivanja svojih sopstvenih sudijskih, moralnih i filozofskih uverenja.

Ono dvoje mladih Roma iz Majićeve presude imali su u svom stvarnom životu mnogo srećniju sudbinu od književne sudbine ovo dvoje mladih Roma iz Majićevog romana. I ovde umetnost, kao i kod Karavađa, služi kao alternativna, dijabolična slika stvarnosti. Uprkos tome, čitalac sve vreme ne može da se otme jednom zastrašujućem utisku: da, kojim slučajem, stvarnim junacima ove ljubavne priče nije sudio sudija Majić, njihove sudbine imale su baš sve izglede da krenu istim onim bespućima, vrtlozima i virovima koje nam u knjizi dočarava pisac Majić.

U stvarnosti, i zakon i slučaj su ovog puta sprečili da političari, novinari, analitičari, nevladine organizacije i društvene mreže dele pravdu sekirom, šireći otrov ljudske nesreće zarad održavanja varljive iluzije o sopstvenoj bezgrešnosti. Naravno da se takav srećan ishod neće dogoditi – i ne događa se – baš svaki put. Zato je ova knjiga i zastrašujuće podsećanje na univerzalnost one stare izreke, koju su voleli da citiraju mnogi, od Šarlote Bronte i Lorda Bajrona, pa do Serena Kirkegora i Marksa (a pažljivi čitalac će je pronaći i u “Ostrvu pelikana”):

“Put u pakao popločan je dobrim namerama.”

***

Međutim, ispod površine koju odražavaju likovi glavnih junaka, tragični zaplet koji ih sve spaja i realistični opisi mnogih, već arhetipskih, problema postmodernog društva, kao što su pravosuđe ili mediji, odjednom nailazimo na jedan gotovo zlatni rudnik večitih, vanvremenskih i vanprostornih, tema. Bez tog zlatnog rudnika do kojeg se dolazi tek dubinskim čitanjem, “Ostrvo pelikana” bi moglo da ostane na nivou melodrame; sa njim, melodrama je tek zanimljiva scenografija za mnogo dublje i ozbiljnije dileme.

Da li je čovekova sudbina unapred zapisana ili njome upravlja gospodin slučaj, ili je ona ipak u našim rukama? Kako najbolje prevazići onu večnu dihotomiju između prava i pravde? Ima li ljubavi bez žrtve i žrtve bez ljubavi? Na kojim granicama puca čovek, a posle kojih neko ljudsko biće, mada još uvek živo, prestaje da bude čovek? Gde povući filozofske i etičke crvene linije, između dužnosti odbrane poretka i prirodnog prava na pobunu? Kako da, u naizgled normalnim i mirnim vremenima, prepoznamo simptome one “banalnosti zla” o kojoj je pisala Hana Arent? I, konačno, šta nam je, u vremenu nepodnošljive lakoće reči, izgovorenih ili napisanih, drugo preostalo osim onog konačnog, simboličkog čina?

Ni na jedno ovih pitanja, naravno, knjiga ne sadrži konačne odgovore. Ona to nije ni mogla, jer konačnih odgovora nikada i nema: svaki put, nemilosrdni peščani sat boga Hronosa, ponovo, vaja privremene odgovore, iz praha od kojeg nastajemo i u koji se vraćamo. Ova knjiga je, međutim, postavila i umetnički problematizovala sva navedena pitanja – iako je svakim od njih slobodno mogla da se bavi i posebna knjiga. Upravo u tom zlatnom preseku, između ontološke zgusnutosti i hermeneutičke raskošnosti, krije se i skrivena vrednost romana.

***

Među junacima “Ostrva pelikana” nema nevinih, nema dobrih, nema srećnih i naravno da za njih ne može da bude ni hepienda. Do samog kraja – bukvalno, do poslednje stranice – taj hepiend, međutim, ostaje gotovo nadohvat ruke. Ne sumnjam da će se, čitajući ovaj roman, mnoga sredovečna bibliotekarka potajno nadati da će do takvog ishoda na kraju ipak i doći. Međutim, ako se knjiga čita u jednom ozbiljnijem umetničkom ključu, jasno je da bi svaki pokušaj da se, na samom kraju, veštački konstruiše hepiend ovde bi neminovno skliznuo u jeftin kič.

Suočen sa izborom između srećnog čitaoca i dobre knjige, Miodrag Majić se opredelio da do kraja sledi put kojim je već prošao Franc Kafka u “Procesu”. Ona sredovečna bibliotekarka se, isto tako, sve do poslednje stranice, nadala da će i nesrećni Jozef K. preživeti svoje nezasluženo suđenje; kao i u “Procesu”, i u “Ostrvu pelikana” ona će na kraju morati da potroši par papirnih maramica – ali te njene suze biće mala cena za ono što je književnost dobila.

Međutim, umesto banalne površnosti hepienda, pisac nam svima nudi suočavanje sa jednim mnogo ozbiljnijim intelektualnim izazovom: iskupljenjem. Bez obzira na koji način svako od nas individualno shvatao taj pojam, da li u religioznom ili u moralnom diskursu, stvarno iskupljenje je moguće samo kao logičan ishod jednog dugog niza prethodnih psiholoških senzacija i transformacija: od sumnje i preispitivanja, preko razumevanja i empatije, do pokajanja i opraštanja. To je i put koji je autor namenio svojim junacima.

***

220px-Berner_Iustitia

Zanimljiv je jedan istorijski detalj: rimska boginja pravde, Justicija, se sa onim čuvenim povezom oko očiju, prvi put pojavljuje tek negde sredinom šesnaestog veka: prva poznata skulptura, ona poznatog renesansnog vajara Hansa Gienga, datira iz 1543. godine i nalazi se na tzv. “Fontani pravde” u starom delu švajcarske prestonice, Berna. Naime, stvaranje moderne evropske države bilo je nemoguće bez pravde koja bi bila “slepa” za sva lična svojstva, kako onoga koji bi je tražio, tako i onoga nad kojim bi se sprovodila.

U to vreme, radilo se o velikom, epohalnom, napretku čovečanstva. Danas, u vreme Postmoderne, slepa pravda – ona koja mehanički izjednačava narode, ljude, kulture i sudbine nejednakih šansi – preti da se izrodi u svoju suprotnost. Kao čovek kojem je sudbina (da upotrebimo ovde izraz koji sam toliko puta pominje u knjizi) namenila da ceo svoj život sudi drugima, autor na stranicama romana otvara i svoj mali, privatni, krstaški rat sa takvom, postmodernom Justicijom.

Da li je sam Miodrag Majić antropološki pesimista ili ne? Kao sudija – videli smo to baš iz kontroverzne sudske presude, koja je bila predmet političke i medijske hajke i za koju je i sam platio visoku cenu kroz izgubljeni duševni mir – on veruje u čoveka. Zarad te vere, videli smo, bio je spreman da žrtvuje i sopstveni komfor. Kao pisac – poklanjajući nam jedinstvenu priliku da sa njim podelimo sve lične nedoumice i sumnje dok je tu presudu porađao u sebi – on na kraju, kroz spremnost da sopstvenim progoniteljima oprosti i ponudi im spasenje, tu veru ponovo potvrđuje.

***

Roman “Ostrvo pelikana” pisan je pod vidljivim uticajem nekoliko modernih književnih stilova: od markesovske “fantastične realnosti” (koju nam pisac dočarava kroz mistični i gotovo paranormalni svet koji za nas stvara na obalama Skadarskog jezera, ili kroz direktnu komunikaciju čitaoca sa mrtvim pripovedačem), preko faustovskih nagodbi na koje su njegovi junaci često prinuđeni (zaista, više nego jednom njihove unutrašnje dileme podsećaju na one nesrećnog Geteovog junaka) i borhesovskog fatalizma, pa sve do iskonskog, arhetipskog, suočavanja dobra i zla, nalik onome koje nam u “Čarobnom bregu” Tomas Man daruje u dijalozima pesnika Setembrinija i jezuita Nafte.

Vraćajući se, na kraju, na ono neizbežno poređenje sa početka ovog prikaza, ne možemo se oteti utisku da je u svom drugom romanu autor publiku primorao da razmišlja, više nego u prvom. Dok čitalac “Dece zla” može da samo prati jednu zanimljivu priču, sa bezbedne emocionalne distance kao kada gleda film sa Džemsom Bondom, čitalac “Ostrva pelikana” nema drugi izbor osim da – ako uopšte želi da završi sa čitanjem – postane saučesnik: sa autorom, sa njegovim pripovedačima, sa svetom u kojem i sam živi. Ovaj roman jednostavno se ne može čitati sa distance.

Svakako, ta razlika svedoči o većoj hrabrosti, pa samim tim i o svojevrsnom umetničkom sazrevanju autora: on sada više ne razmišlja o tome šta će se prosečnom čitaocu dopasti, nije opterećen ulepšavanjem stvarnosti tako da se njena slika prilagodi klišeima koje voli publika; naprotiv, proces je ovde inverzan i roman, na više nivoa, na čitaoca deluje kao prosvetiteljski.

Nekim čitaocima će se takav pristup dopasti, nekima verovatno neće, i koliko je eksperiment, u izdavačkom smislu, uspeo moći ćemo da sudimo za nekih godinu dana, kada budemo uporedili brojeve prodatih primeraka. Međutim, samo ovakav pristup bio bi isuviše površan: uspeh nekog umetničkog dela, baš kao i svake druge ljudske ideje, ne određuju samo brojevi; mnogo češće, dubina neke podrške značajnija je od njene širine.

Stvarna vrednost književne, umetničke, društvene, verske, političke ili filozofske poruke meri se na druge načine, a pre svega njenim kapacitetom da zaista sama, autohtono, promeni mišljenje neistomišljenika – uprkos svim opasnostima koje u datom času ta promena podrazumeva i zaglušujućem huku većine koja joj se suprotstavlja. Taj kapacitet, kao što smo videli na primerima Isusa, Lutera, Voltera i Marksa, određuje trajanje poruke u vremenu, kao pravu meru vrednosti.

Sa tim iskušenjem su bili suočeni fiktivni književni junaci u “Ostrvu pelikana”. Sada je red na nama, živim čitaocima.

***

Karavađov tenebrizam, nasilni kontrasti svetla i tame, intenzivni realistički detalji čovekovih muka i smrti, emocionalni naboj kompozicije – sve je to početkom sedamnaestog veka bilo isuviše novo i opasno da bi se izložilo gledaocu od kojeg se očekivalo da bude samo vernik i da ne sumnja u najbolji od svih svetova. Paradoks je, međutim, da su baš ona njegova dela – koja su prethodno zabranili za javno izlaganje – isti ti kardinali iz patricijskih dinastija Medičija, Sforca i Bordžija posle sami ljubomorno čuvali, dobro skrivene, u svojim privatnim kolekcijama.

Isto tako, ni “Ostrvo pelikana” nije roman zbog kojeg će naše dominantne političke, pravosudne, medijske i kulturne elite biti preterano srećne: razobličavajući njihovo intelektualno siromaštvo, licemerje, sebičnost, površnost i predrasude, ova knjiga će za njih biti ogledalo u kojem neće biti prijatno javno se ogledati. Međutim, ne sumnjam da će je – i to baš oni na koje se najviše i odnosi – tajno čitati, dobro skrivenu pored svojih noćnih stočića.

Sveci, naime, mogu imati i prljave noge, pa uprkos tome – ili možda, baš zbog toga? – ostati sveci. Jedino đavoli su uvek devičanski čisti.

Fantom mržnje u operi (Alex Ross, “Wagnerism: Art and Politics in the Shadow of Music”, 2020)

Wagnerism: Art and Politics in the Shadow of Music.

(Alex Ross, Fourth Estate, septembar 2020, 784 strane)

“Hitler je bacio dugu senku nad Vagnerom, baš kao što je i Vagner bacio nad umetnošću.”

Ova rečenica Aleksa Rosa, muzičkog kritičara “Njujorkera”, sublimira njegovu poslednju knjigu “Vagnerizam” – opsežno istraživanje širih političkih, društvenih i kulturnih eksplikacija umetničkog opusa Riharda Vagnera. Pedeset godina posle Vagnerove smrti (1883) njegove opere su bile “glavni kulturni ornament najdestruktivnijeg političkog režima u istoriji”. Ipak, kako tvrdi Ros, nacisti su mogli da koriste Vagnera “samo kada bi ga nasilno odvojili od svih njegovih dvosmislenosti, pa čak i tada je njegovo prisustvo u glavnim tokovima nacističke kulture bilo manje izraženo nego što su mnogi smatrali”.

Autor nije apologeta Vagnera: on se, na primer, otvoreno bavi primerima Vagnerovog antisemitizma, kakav je njegov esej “Judaizam u muzici” (1850) ili karikaturalne figure patuljaka, arhetipa “zlog Jevrejina” u ciklusu Prsten Nibelunga. Još za vreme Vagnerovog života, njegovog Parsifala pisac Paul Lindau doživljava kao “hrišćanstvo u muzici” – hrišćanstvo, kako to opisuje Ros “španskog inkvizitora koji spaljuje jeretike dok čisti dečji glasovi pevaju u slavu Božju”. Do kraja devetnaestog veka, podseća nas Ros, umetnički kritičari počeli su da tvrde kako, pored klasičnih antisemitskih stereotipa, Vagnerove opere otelotvoruju i nešto više: estetiku antisemitizma.

Kroz detalje o Maestrovoj porodici i raznim neukusnim pristalicama koje se oko nje kreću, Ros nam trasira dubinu i širinu veza između Trećeg Rajha i Bajrojta, mesta Vagnerovog večnog prebivališta i kasnijeg simboličkog toponima i duhovnog otelotvorenja celog njegovog muzičkog dela. Međutim, Rosova knjiga je znatno više od običnog pledoajea optužbe ili odbrane. Umesto nepobitnih i konačnih istina, autor nam nudi “strasnu ambivalenciju” kojom iscrtava Vagnerovo kontroverzno nasleđe, koje se pomalja nad modernizmom i fin de siecle Evrope.

Upotreba herojskih karaktera, na masovnoj skali, nordijskih mitova i lajtmotiva uticala je na savremenike, kakvi su bili filozof Niče, pesnik Bodler ili romanopisac Tolkin, kao i generacije budućih režisera filmova. Naravno, nisu svi bili impresionirani: Tolstoj je jednom opisao Zigfrida kao “glupu lutkarsku predstavu, nedovoljno dobru čak i za decu”. Ali, voleli ga ili ne, Vagner je bio neizbežna figura svog vremena. Ros široko – ponekad i previše široko – analizira i njegov kasniji uticaj; odeljak u kojem, recimo, pokušava da objasni “Fineganovo bdenje” Džemsa Džojsa u vagnerijanskom ključu deluje pomalo uspavljujuće.

***

Image

Koliko je, u duhovnom smislu, sam Adolf Hitler bio i Vagnerova kreacija? Koliko su Vagnerove recepcije pseudohrišćanskih simbola, nordijske mistike, arturijanskih legendi srednjovekovne Engleske i antisemitskih arhetipa doprinele duhovnom sazrevanju budućeg vođe Trećeg Rajha?

Slavni kompozitor je već osamnaest godina bio mrtav kada je Hitler, u pozorištu u austrijskom gradu Lincu, prvi put čuo jednu njegovu operu, “Loengrin”. Bilo je to 1901. godine, kada je imao dvanaest godina. Već u šesnaestoj, od svog malog džeparca stalno izdvaja pare kojima kupuje karte za Vagnerove opere: postao je njegov strastveni ljubitelj.

Po jednom sopstvenom kasnijem priznanju, kada je prvi put čuo Vagnerovog “Riencija”, sa libretom napisanim po romanu Edvarda Bulver-Litona, o “poslednjem rimskom tribunu”Kolo di Rienciju, Hitleru je po prvi put palo na pamet da bi i sam mogao da bude “narodni tribun”, odnosno političar.

Vagnerovi antisemitski i nacionalistički stavovi, na austrijskog adolescenta u formativnim godinama, imaju kvazi-religiozni efekat; Hitlerove teorije o rasnoj čistoći su, delimično, izgrađene na recepciji i interpretaciji Vagnerovih stavova, a njegov esej “Judaizam u muzici” dao je Hitleru ideju koliko daleko može da se ide u antisemitizmu. Kompozitor u tom tekstu poziva na “pad Jevreja”; i zaista likovi kakvi su Mime, u Zigfridu, ili Kundri u Parsifalu, kao da su namerno izgrađeni po arhetipu karikaturalnog zla, inferiornog Jevrejina.

Početkom 1920-tih u svom stanu u Minhenu pažljivo čuva komplet gramofonskih ploča sa Vagnerovom muzikom, a njegovoj sreći nema kraja 1923. godine kada Vagnerova snaha, Vinifred, poziva mladog političara da prisustvuje, kao njen gost, muzičkom festivalu u Bajrojtu – mestu na kojem se svakog leta tradicionalno okupljala nemačka kulturna, poslovna i politička elita. Austrijski skorojević je oduševljen; to je prvi put da on dobija pristup takvom društvu.

U toku boravka u Bajrojtu Hitler posećuje i Vagnerov grob; tom prilikom se zavetuje da će – ako ikada bude u mogućnosti – obezbediti da se Parsifal izvodi samo u Bajrojtu, kao što je njegov autor u poslednjoj volji i tražio.

Samo godinu dana kasnije, 1924. dok izdržava zatvorsku kaznu za neuspeli pokušaj puča u Minhenu, Adolf Hitler piše Mein Kampf, na papiru, olovkama i gumicama, mastilom i penkalama koje mu, sakrivene između paketa sa hranom i knjiga Geteove poezije sa posvetom, u zatvor Landsberg šalje – Vinifred Vagner.

Prijateljstvo i podršku na trnovitom i neizvesnom početku karijere Adolf nije zaboravio Vinifred: 13. januara 1933. godine, na pedesetu godišnjicu kompozitorove smrti i manje od tri nedelje pred preuzimanje vlasti u Nemačkoj, nacistička partija organizuje grandioznu memorijalnu ceremoniju u Lajpcigu, Vagnerovom rodnom mestu. Počasni gosti bili su Vinifred Vagner i njen sin Viland.

I posle dolaska na vlast Hitler redovno odlazi u Bajrojt; tamo je, za njegove privatne potrebe, sagrađena i posebna vila; ali, uprkos tome, on najčešće boravi u dvorcu Vagnerovih. Bilo je to nešto najbliže domu, što je – posle smrti majke Klare i konačnog odlaska iz Linca 1907. godine – ikada imao. Kada je 1930. godine umro Zigfrid  Vagner i Vinifred ostala udovica, dobar deo nemačke malograđanske javnosti priželjkivao je i očekivao njen brak sa Hitlerom. Iako poreklom Engleskinja, ona je već tada smatrana nemačkom nacionalnom ikonom…

A u analizi koju je 1943. izradila američka tajna služba OSS (Office of Strategic Services, preteča  CIA), A Psychological Analysis of Adolph Hitler: His Life and Legend (Psihološka analiza Adolfa Hitlera: njegov život i legenda) jedan od izvora američkih obaveštajaca citirao je sledeću Hitlerovu opasku o Vagneru:

“Za mene, Vagner je nešto božansko i njegova muzika je moja religija. Idem na njegove koncerte kao što drugi idu u crkvu.”

Taj uticaj će kasnije potvrditi i šef nacističke propagande, Jozef Gebels“Rihard Vagner nas je naučio šta je Jevrejin”.

Ipak, od svih Vagnerovih dela na Adolfa Hitlera je najveći uticaj ostavio baš Parsifal, u kojem se elementi pseudohrišćanske mistike (Longinovo koplje i Sveti Gral) spajaju sa nordijskim mitovima i – kroz Šopenhauerovu filozofiju – sa budizmom. Kako je sam Hitler shvatio ovo eklektičko spajanje civilizacija i stilova:

“Ono što mi slavimo nije hrišćanska šopenhauerijanska religija sažaljenja, nego čista i plemenita krv, krv čiju čistoću čuva bratstvo posvećenih. … Vagnerova linija razmišljanja je meni intimno bliska. U svakoj fazi svog života ja sam mu se vraćao.”

Prema Rosu, Hitler je Vagnera poštovao prvenstveno kao kompozitora, a tek potom kao mislioca. Taj entuzijazam je, međutim, uvek bio više izraz površne fascinacije i opijenosti nego duboke pronicljivosti i promišljanja. Hitler je, recimo, uvek previđao ljubav – tako prisutnu u Vagnerovoj muzici; “Prsten Nibelunga”, između ostalog, kritikuje i vlast; uprkos svim svojim arijevskim prizvucima, “Parsifal” uzdiže samilost, kao univerzalnu ljudsku vrednost; Vagnerovi heroji često se bore sa osećanjima kajanja i griže savesti – sve to je nacistima bilo potpuno nepoznato. I umesto svega toga, Hitler je – kako saznajemo od Rosa – brbljao samo o “ritmovima praiskonskog sveta” i Vagnerovu kontroverznu, ali i istovremeno i kompleksnu, umetničku poruku svodio na površni kič.

Da li je u satima pred samoubistvo, 30. aprila 1945. godine, u svom berlinskom bunkeru, Adolf Hitler možda pomislio na poslednju od četiri Vagnerove opere iz nibelunškog ciklusa, “Sumrak bogova”? Berlin je, svakako, u tim trenucima predstavljao savršenu scenografiju za to delo.

***

This image has an empty alt attribute; its file name is 20200919_BKP007.jpg

Međutim, iza svog tog, tvrdoglavog i nepopustljivog, antisemitizma, sam Vagner je bio politički nekoherentan. On je flertovao sa anarhizmom, socijalizmom, komunimom, pacifizmom i utopizmom, skrećući sve više ka levici kako je stario (na primer, Zigfridov posmrtni marš po pravilu je bio intoniran na koncertima kojima je obeležavana Lenjinova smrt). Nacističke vođe morale su da budu viđene u pozorištu u Bajrojtu, ali relativno uski domašaj opere na njihove pristalice, kao i kompleksni vrednosni pogledi samog Vagnera koji su bili iznad njihovih intelektualnih sposobnosti poimanja, ograničavali su praktičnu upotrebnu vrednost Vagnerove muzike u nacističkoj propagandi.

Ipak, Vagner je obezbedio značajnu zvučnu ikonografiju za nacističku ratnu mašinu i, u širem smislu, za sam rat kao društveni fenomen. I zaista, kada su marta 1945. godine, u Bad Tolcu u Bavarskoj formirali poslednju od trideset osam SS divizija koliko ih je postojalo u toku Drugog svetskog rata, nacisti su joj dali simbolički naziv “Nibelungen” – po Vagnerovom poznatom ciklusu opera “Prsten Nibelunga”.

A u fascinantnom odeljku o filmu “Apokalipsa sada”, Frensisa Forda Kopole (1979), Ros u knjizi opisuje poznatu scenu helikopterskog napada na vijetnamsko selo, ilustrovanu Vagnerovom muzikom “Marš Valkira” sa početka trećeg čina:

“Cilj je bila velika optužnica protiv američke oholosti, a ipak, duboki uticaj filma iscrpljuje njegov potencijal za kritiku.”

Kopolina metafora sa Vagnerovom muzikom u Vijetnamu nije ostala usamljen primer, ni u umetnosti a ni u životu: skoro tri decenije kasnije (2005) u filmu “Marinac” ona ilustruje scenu pijančenja mladih vojnika; u stvarnom životu, u Grenadi i Iraku, zabeleženi su primeri u kojima je Vagner puštan sa zvučnika američkih borbenih vozila.

Koliko daleko umetničko delo može da bude nezavisno od svog tvorca, i koliko, jednom stvoreno, ono živi svojim sopstvenim životom, odvojenim od života autora, je vekovima staro filozofsko i etičko pitanje, na koje sasvim izvesno nikada neće biti potpuno i konačno odgovoreno.

U Vagnerovom slučaju, čak i sama umetnost je mogla da bude rasistička, pa i bombastična; umetnikove osvedočene predrasude su je izvesno i dodatno kontekstualizovale u tom smislu. Za jedne, to je bilo neoprostivo; za druge, moć i vrednost njegovih opera je tolika da prevazilazi značaj ovih primedaba.

Predstavljajući čitaocu jedan detaljan a u osnovi intelektualno pošten, prikaz ovog problema Rosov “Vagnerizam” daje nam, ako već ne potpune odgovore, a onda u najmanju ruku majstorski problematizovana pitanja.

i t

Dnevnik godine korone (19): smrt trača

Norman Rockwell Museum Welcomes Back Norman Rockwell's "The Gossips" -  Norman Rockwell Museum - The Home for American Illustration

“Praznoglavi, oni koji stalno pričaju samo o sebi u želji za nečim boljim, uvek podrazumevaju da ljudi koji o svojim poslovima ne pričaju javno, imaju nešto da sakriju.”

(Onore de Balzak, “Čiča Gorio”)

Trač – sama reč je inače nemačkog porekla – označava ogovaranje, olajavanje, klevetanje, pa i besciljno brbljanje. U kolokvijalnoj upotrebi su još izrazi “tračarenje”, “trač partija” i druge slične izvedenice.

Trač je, već vekovima, sastavni deo našeg života: od onog malog, svakodnevnog, nekad golicavog a nekad dosadnog, ali uglavnom bezazlenog ogovaranja – pa sve do tračeva koji su pokretali prelomne istorijske događaje. Tako je trač kako su uvoznici čaja “izdajnici svoje domovine” pokrenuo čuvenu Bostonsku čajanku 1773. (kojom je počeo Američki rat za nezavisnost); trač kojim je čuvena rečenica “Ako nemaju za hleb neka jedu kolače” (pogrešno) pripisana Mariji Antoaneti homogenizovala je mase Pariza za Francusku revoluciju, a trač o tome šta je tačno francuski ambasador Benedeti odgovorio pruskom kralju Vilhelmu u banji Ems 1870. bio je povod poznate Emske depeše, koja je dovela do Francusko-pruskog rata, okončanog ujedinjenjem Nemačke.

U svemu tome, razvoj tehnologije i promena načina na koji ljudi komuniciraju promenila je samo brzinu kojom se trač širi. Tako su naučnici sa rimskog informatičkog univerziteta “La Sapienza”, uz pomoć američkih kolega, pokušali da dođu do jednačine koja bi izračunala stvarnu moć interneta (Fejsbuka, Tvitera, blogova) da prošire glasinu. Po ovoj jednačini, vreme potrebno da se neki trač proširi po netu proporcionalno je tački preseka svih komunikacija korisnika i ukupnog broja ljudi koji komuniciraju, podeljenog sa vrednošću protoka informacija.

U praksi, a prema rezultatima ovog istraživanja saopštenim na jednom simpozijumu u Kembridžu, vreme potrebno da neki trač obiđe planetu sada, teorijski, može da bude i manje od jednog minuta. Italijanski list “Korijere dela Sera” je vreme potrebno da se proširi trač o ljubavnim aferama profesionalnog američkog golf igrača, Tajgera Vudsa (2009-2010) uporedio sa vremenom potrebnim da se (preko Plutarha) u istoriji zabeleže Ciceronovi tračevi o seksualnosti Julija Cezara: oko pet meseci (150 dana) u slučaju Vudsa prema 150 godina, u slučaju Cezara.

***

Internet je, dakle, smanjio obim sveta i povećao brzinu kretanja svih informacija – pa i tračeva. A onda je, u nejasnu fatamorganu koja se ionako sve vreme kretala u maglovitom prostoru između laži i istine – trača – umešao i neočekivani gost, novopridošli fenomen – korona.

Trač je (kao i mnoge druge aktivnosti modernog čoveka) bio ugušen karantinima i merama izolacije izazvanim pandemijom. Kao što vatra ne može da opstane bez kiseonika, tako ni trač ne može da opstane bez sveta koji se stalno kreće okolo, radi neka posla – i priča o njima. Društveni sudari, nevolje i prekršaji su sokovi koji hrane nežnu biljku trača. Onda kada isuviše malo nas radimo bilo šta, ili viđamo ma koga izvan svog najužeg kruga, ima i manje prostora za ono – uvek tako uzbudljivo – loše ponašanje, i samim tim manje stvari o kojima možemo da pričamo. Sa zatvaranjem kancelarija, barova i restorana, prošlog proleća, gotovo preko noći smo izgubili i prilike gde bismo sreli preljubničke parove ili načuli tajne dogovore nekih prevaranata.

Naravno, čitati na internet portalima tekstove o indiskrecijama raznih ljudi predstavlja prilično bednu zamenu u odnosu na vremena kada smo bili u prilici da ih čujemo u nekom kafiću, u poverenju, iz prve ruke. To i objašnjava zašto je, recimo, britanska javnost na trač o vodećem epidemiologu, koji je prekršio pravila karantina da bi se sreo sa svojom ljubavnicom, reagovala kao gladan pas na šniclu. Jer, on je bio visoko rangiran vladin savetnik, i sama ta činjenica je učinila trač dovoljno dragocenom prilikom da se od nje učini vest. Pa ipak, o čemu se ovde zaista radilo: jednog sredovečnog naučnika posetila je jedna žena? Nekada, pre korone, naš svet je ipak imao sočnije priče nad kojima bi balio: jedna od posledica pandemije je i to što smo počeli da se bavimo trivijama, ubeđujući sebe kako su one bog zna kako značajne teme.

Tako je: za vreme korone nam je nedostajalo sve ono što je bilo uobičajena koreografija trača u normalnim vremenima: podignute obrve, govor u pola glasa, zaverenički pogledi predostrožnosti kojima smo odmeravali prisutne u prostoriji. Ljudska vrsta, jednostavno, voli tračeve. Da li je to pogrešno? Pitanje je na mestu, jer za jednu aktivnost koja toliko mnogo doprinosi da javno mnenje stekne reputaciju o nekome ili o nečemu, sam trač nosi ime koje smo, krajnje licemerno, skloni da preziremo.

Od malih nogu, uče nas da nije lepo pričati nekome iza leđa. Međutim, to nas ne zaustavlja: prema istraživanju koje je 2019. objavio časopis  Social Psychological and Personality Science, ispitanici u proseku provode skoro ceo sat (52 minuta) svakog dana, ćaskajući o ljudima koji su odsutni. Cinik bi rekao, to su izvesno i njihovi najzanimljiviji trenuci u toku dana.

***

Gossip by artist Sachin Sagare | ArtZolo.com

Trač je, isto tako, univerzalna osobina naše vrste: naučnici su ga izučavali među direktorima velikih kompanija, goničima stoke, seljacima na pijacama i sportistima u raznim timovima. Holandski studenti, kineski prodavci, Indijanci u Americi, sakupljači školjki u Polineziji, srpski vozači kamiona i portugalski pevači fadoa – svi tračare, bez razlike.

Poznata je teza Robina Danbara, evolucionog psihologa, po kojoj su naši preci – negde u onim maglovitim predelima pre početka istorije, kada se još uvek nije znalo da li smo još majmuni ili smo već postali ljudi – razvili govor samo zato da bi mogli da tračare; bio je to – u odnosu na sve sisare koji su postojali pre nas – novi, jedinstveni i verovatno jedini način da razvijemo i ojačamo svest o pripadništvu grupi. Moguće je da je ova teza malo pretenciozna (neka to ipak stručnjaci procene) ali je vrlo verovatno baš trač bio – a vidimo, i o(p)stao kroz milione godina – ono sredstvo kojim smo se orijentisali u okviru svojih grupa. Trač je pomogao da se u okviru grupe odredi ko je gore a ko dole, ko je unutra a ko je napolju.

Trač nas, na izvestan način, spaja. U mnogim jezicima, i njegov etimološki koren je u rečima kojima se označava prijateljstvo: engleska reč “gossip” vodi poreklo iz staroengleske reči godsibb, koja je značila kumstvo, porodično prijateljstvo. Kada god tračarimo, mi se angažujemo u nekoj vrsti sladostrasnog, zajedničkog, prestupa. Deleći sa mnom neku tajnu (ili bar, nejavnu) informaciju ti mi šalješ poruku kako znaš da ja nisam osoba koja će te zbog toga osuditi (ili nekome prijaviti) – i obrnuto.

Trenutak u kojem osetimo da je naš novi poznanik spreman da pređe tu granicu je često onaj trenutak u kojem postajemo prijatelji. Naravno, vrlo često trač sadrži i samo delimično tačnu, ili čak i sasvim pogrešnu, informaciju: on, dakle, nije uvek pouzdan, ponekad nije uopšte ni vredan priče; međutim, nekako nam je teško da poverujemo onima koji se čak ne usuđuju ni da pokušaju?

Postoje, naravno, i ljudi koji po ovom pitanju izgrađuju svoj poseban stil: viteškog uzdržavanja od ma kakvog tračarenja; neki će reći da takav pristup zapravo prikriva suštinski nedostatak osećaja za bliskost i drugarstvo sa drugim ljudima. Poznata je anegdota o bivšoj britanskoj premijerki, Terezi Mej, koja je više puta (sa tonom tihog ponosa) rekla kako nije vrsta osobe koja “tračari za ručkom”. I zaista, jedan britanski lord koji je imao prilike da ruča sa Terezom Mej, ovo mi je pre par godina i potvrdio; takođe mi je potvrdio da su svi ručkovi sa gospođom Mej bili neizrecivo dosadni.

Trač je, dakle, i zabava: i to subverzivna zabava. Vrlo slično netrpeljivosti koju je gajila prema traču, Tereza Mej je – kažu bar oni koji je bolje poznaju – bila netrpeljiva i prema svakom mišljenju koje bi bilo različito od njenog. Filozof Glorija Oriđi je jednom primetila da “prezir prema traču zapravo sakriva poriv za autoritarnom kontrolom” i preterani obzir za formalna pravila. Trač, to je način na koji širimo onu nezvaničnu, alternativnu, verziju realnosti, on je bliži svojevremenim samizdat izdanjima knjiga i časopisa u socijalističkim zemljama, nego modernoj propagandi. Trač je, takođe, i sloboda govora na delu; često gruba, sirova, uvredljiva, sloboda izražena kroz trač je, ipak, na drugoj strani od cenzure.

***

Gossip Artwork | Art, Indian art, Online painting

Sloboda je vrednost koju je, čak i u ovim krajnje neuobičajenim okolnostima, vredno sačuvati. U raznim situacijama i u raznim kontekstima, čak i kada nam to ne pada na pamet na prvi pogled. Na primer, na radnom mestu, ona može da igra presudnu ulogu. Sa kim treba da se sprijateljite, a koga da izbegavate; ko može da ubrza stvari, a ko će ih beznadežno zapetljati; sve to nisu lekcije koje ćete naći negde zapisane, u kompanijskim pravilima ili na promotivnim filmovima. Jedini način na koji možete da ih saznate je ako svoje novo društvo sa posla pozovete u kafanu. Već posle druge ture pića tračarenje počinje i ona zvanična firma je demaskirana, a slika one stvarna puca pred vašim očima.

Ono što je presudno za takva mala ćaskanja je da niko od šefova ne bude prisutan: autoritet je uvek hladan tuš za dobar trač. Kao i u svakoj drugoj hijerarhiji, ljudi na vrhu kompanije žele da kontrolišu tokove informacija odozgo nadole i u eri elektronske pošte i različitih aplikacija za prenošenje poruka, šefovi su još bolje opremljeni da prate i regulišu šta njihovi zaposleni pričaju međusobno. Trač je sredstvo kojim radnici, bar u nekoj meri, vraćaju tu kontrolu nazad: uz njegovu pomoć, oni – iza leđa vlasti – pričaju istinu.

Zapamtite: svaki menadžment ima tajne za koje ne želi da ih vi saznate. Na primer, ko je koliko plaćen i ko će biti otpušten prilikom sledećeg restruktuiranja. Ako žele ovakve informacije, zaposleni ne mogu podneti zahtev kadrovskom odeljenju, ili ih pročitati u nedeljnom biltenu generalnog direktora. Oni se moraju osloniti jedan na drugog. Drugim rečima jedino što im je ostalo na raspolaganju je – trač.

Drugim rečima, trač može da pruži glas onima koji glas inače nemaju: običnim ljudima koji, čak i kada im se kaže da rade u meritokratiji, nemaju stvarni način da provere koliko dobro ona funkcioniše. Mislite li da je slučajno što su dve društvene grupe koje su, tokom istorije, uvek nerazdvojno povezane sa tračem upravo – žene i sluge? Tačno, trač može da da bude neodgovoran, ali trač može da prisili na odgovornost one koji su inače uvek neodgovorni. Trač tesno povezuje privatne observacije i subverzivna mišljenja u kolektivne presude – presude koje nekad mogu da izbace na površinu ne samo člana tima koji hvata krivine, nego i šefa koji maltretira svoje osoblje ili korumpiranog vođu grupe.

Glorija Oriđi opisuje trač kao oružje bespomoćnih protiv moćnih:

“Vi možda ne možete da promenite institucionalni status neke osobe, ali tračarenjem možete da bitno narušite njenu reputaciju.”

***

GOSSIP by artist Pintu Paul – Expressionism, Painting | Mojarto | 217221

Bez želje da suštinski bezbožnički duh trača ovde predstavimo kao svetački, važno je primetiti da trač, ponekad, može da spase i ljudske živote. Mnoge humanitarne organizacije, na primer, koje rade u siromašnim zajednicama suočavaju se sa istom pojavom: ljudi ne žele da prime vakcine jer ne veruju autsajderima; humanitarci ne mogu da se oslone na medije ili na vladine agencije da im pomognu, jer se, generalno, više ne veruje ni njima; jedino što im je preostalo je da nekako dođu do ljudi iz samih tih zajednica, da to urade oni sami.

U studiji objavljenoj 2014. godine, tim ekonomista koji su predvodili dobitnici Nobelove nagrade Ester Duflo i Abhidžit Banerdži identifikovao je nov odgovor na ovaj problem: pitajte ljude, u svakom selu, ko su najveće tračare; a onda ispričajte tim tračarama o lokalnom programu imunizacije. Kada su Duflo i Banerdži proveravali ovaj metod u indijskim seoskim oblastima Karnataka i Harajana, ustanovili su direktnu korelaciju između intenziteta kojim su šireni tračevi o vakcinama i povećanih poseta klinikama.

Trač je vrsta informacije koja se širi – kao virus – kroz zajednice. Za razliku od drugih virusa – a oni su bili tema ove godine koja se polako bliži svom kraju – trač je virus čija je smrtnost na nuli. Međutim, i on isto tako ima svoje prenosioce, i svoje super-prenosioce. Tendencija je da se trač širi u diskretnim grupama, od strane indiskretnih ljudi. Da, ponekad on može da prodre i u širu populaciju i tada može da mutira u glasinu ili u teoriju zavere. Simptomi obično uključuju tzv. Schadenfreude, kako ga Nemci zovu, osećaj zadovoljstva u nesreći drugih ljudi. Međutim, čak i ovo – moralno dubiozno – zadovoljstvo ima i svoj dublji cilj.

Prema psihologu Roju Baumajsteru, trač je oblik “kulturnog učenja”. On nam pomaže da osiguramo kako svako igra po istim društvenim pravilima, ili bar poseduje primerak tih pravila. Dok smo još deca i tek učimo kako da se ponašamo, tračarimo jedni sa drugima i jedni o drugima, da bismo stekli naš poseban, dečji pogled na svet; njime upotpunjujemo zvaničnu verziju koju nam pričaju roditelji i učitelji.

Što postajemo stariji – i moramo da učimo više pravila za kraće vreme – sve više se oslanjamo na trač. Tinejdžeri, recimo, uživaju u tračevima, jer kroz njih stiču prva zaokružena znanja o stvarnoj prirodi odnosa među ljudima; ono što nauče tada – i što obično nazivamo socijalnom inteligencijom – oblikovaće njihovu sposobnost da opstanu kao jedinke u društvu koje će deliti.

***

Gossip Painting by Nagui Achamallah | Saatchi Art

Ako je trač mnogo češće zasnovan na negativnoj nego na pozitivnoj priči, to nije nužno zato što su ljudi po prirodi zli: jednostavno, najbrži način da naučimo neku društvenu normu je da slušamo priče o iskustvima onih koji su je prekršili. Na taj način, mi u stvari učimo šta ne treba da radimo – i to na tuđim greškama a ne na svojim sopstvenim.

Baumajster koristi ovu hipotezu objašnjavajući zašto roditelji koriste apokrifne pričice o ljudima – u suštini, jedan vid trača – kako bi decu naučili o opasnostima velikog sveta. Roditelj ne može da praktično pokaže detetu zašto ono ne sme da neoprezno istrči na ulicu, na primer; istovremeno, prosta konstatacija da to nije dobra ideja nije ni izbliza toliko ubedljiva i živopisna kao recimo priča o maloj devojčici koja je to jednom učinila, a posle je više niko nikada nije video – trač.

Na žalost, nova vremena koja su pred nama mogu da znače i izumiranje trača. Pandemija je samo ubrzala dugoročne trendove, donoseći nam ono što smo već mogli da vidimo i ranije – kao na primer rad od kuće – ili ubijajući mnogo brže ono za šta smo već znali da je osuđeno na smrt – kao što su štampana izdanja novina ili papirni novac.

Pišući, još u onim ranim danima Interneta, Robert Danbar je ispravno primetio kako nove elektronske komunikacije mogu da budu samo jadna zamena za onaj klasičan oblik trača na koji je naša vrsta navikla: licem u lice. Zaista, glasine mogu da cvetaju na društvenim mrežama, ali trač ne. On podrazumeva drugačije, duboko lično, iskustvo.

Kao i stvarni virus protiv kojeg smo se borili u ovoj pandemiji, i trač zavisi od one tanke, nevidljive, membrane koja ga štiti: privatnost je debeo, neprovidan, koverat u koji je trač spakovan i u kojem putuje između nas. Drugim rečima, trač se dešava samo između nas – ili se ne dešava uopšte. I, kao što smo svi odavno naučili, privatnost nikada nije bila nešto čime je Internet mogao da se ponosi.

***

Gossip Painting by Susan Kuznitsky

I pre ove pandemije bilo je vidljivo da su ljudi postali mnogo manje spremni da tračare preko elektronske pošte, ili u privatnim porukama na raznim aplikacijama ili na društvenim mrežama. Već i sama naznaka neke indiskrecije bila bi razlog za apsolutno ignorisanje: ljudi su naučili, posmatranjem drugih ili iz ličnog iskustva, da ne postoje tajne na Internetu. Sve što se napiše, objavljuje se odmah; sutra će to već objaviti neko drugi i pridati mu ko zna kakvo značenje.

Izgovorene reči, dakle, iščezavaju zauvek, onog trenutka kada napuste vaša usta (osim ako vas snimaju, a da to ne znate); ali, one reči koje napišemo, umesto da ih izgovorimo, počinju da žive svoj sopstveni, novi život – na koji mi, kao njihovi tvorci, više ne možemo da utičemo. Ako želimo da razmenimo par poverljivih reči sa kolegom, prijateljicom, ili komšijom i dalje moramo da se vidimo sa njima (najbolje negde na otvorenom prostoru – kao likovi iz špijunskih filmova iz starih, dobrih, vremena).

Shvatali mi to još uvek ili ne, čini mi se da će ovaj naš svet postati mnogo gori onda kada trač konačno odumre. Jednom, kada bude lišeno trača, naše društvo će ostati bez jedne od svojih najstarijih zabava; živeće u hroničnom deficitu veselosti, intimnosti i drugarstva; biće mnogo manje ravnopravno a mnogo više dosadno; opsednuto besmislenim pravilima političke i kulturne korektnosti i naučenim ketmanskim obrascima ponašanja.

Zamislite kakav će to vrli novi svet da bude, u kojem više nećemo imati kome, gde, kako i kada da ispričamo najnoviji trač o onoj novoj sisatoj plavuši iz treće kancelarije levo, u hodniku?

I ništa od svega ovoga niste čuli od mene, jesmo li se razumeli?

Posle penkala: Vašingtonski sporazumi – pravna analiza

“Dobar pregovarač nikada ne bi trebalo da uspeh u pregovorima zasniva na lažnim obećanjima i na zloj veri. Lažljivost je uvek ilustracija uskog duha i naznaka da osoba nema dovoljno intelektualne širine da svoje ciljeve postigne poštenim i razumnim sredstvima.” (Fransoa de Kalijer, “O manirima pregovora među suverenima”, 1716)

Naslov ovog teksta, naravno, čitalac mora da uzme cum grano salis, kako su to stari Latini imali običaj da kažu za sve ono što ne treba prihvatati zdravo za gotovo. Ili, kako sam ja pre neki dan to formulisao u razgovoru sa jednim kolegom o “pismenima” koja su predmet ovog teksta:

“Jedino nam preostaje da zamislimo da se radi o ozbiljnim međunarodnopravnim aktima, koje su zaključili ozbiljni ljudi u dobroj veri, koji zaista predstavljaju deo međunarodnog pravnog poretka i koji će opstati u tom poretku. Naše sumnje u svih tih pet pretpostavki mogu biti manje ili više osnovane, jer znamo da papir trpi sve, ali hajde da zamislimo da je sve to tako da bismo mogli da napravimo jednu ozbiljnu pravnu analizu.”

Drugim rečima, kao što dobar književni kritičar može da ocenjuje lošu knjigu, a dobar filmski kritičar loš film, tako i dobar pravnik može da se bavi analizom loših međunarodnih sporazuma.

U ovom tekstu razmotrićemo šest osnovnih grupa pitanja:

  • Koja je pravna priroda tih akata?
  • Ko su strane u sporazumima?
  • U kojoj meri tekst sporazuma formalno ispunjava standarde koje postavlja pozitivno međunarodno pravo?
  • Koje su, u sadržinskom smislu, najvažnije tačke sporazuma i šta one predviđaju
  • U kom pravnom režimu bi se rešavali sporovi proistekli iz sporazuma?
  • Na koji način ovi sporazumi mogu prestati da važe?

U ovom tekstu nećemo se baviti drugim pravnim aspektima jednostrane secesije autonomne pokrajine Kosovo i Metohija iz februara 2008. godine. Čitaoca koji je za njih zainteresovan upućujemo na naš tekst iz avgusta 2018. godine u kojem se svi ti aspekti detaljno analiziraju:

https://zorancicak.wordpress.com/2018/08/13/pre-penkala-tzv-pravno-obavezujuci-sporazum-sa-kosovom-otvorena-pitanja/

I

Pravna priroda

Zanimljivo je da većina medijskih izveštaja, bar onih na srpsko-hrvatskom jezičkom području, pominje “Vašingtonske sporazume” a ne ugovore: kao da ta terminološka razlika nekako implicira i niži pravni značaj samog dokumenta. Naravno, to je stvar utiska čitaoca, a ne činjenica: u engleskom, izraz “agreement” (koji mi prevodimo kao: sporazum) označava ugovore međunarodnog javnog prava a izraz “contract” građanskopravne ugovore.

Međutim, sam izraz agreement se u potpisanim dokumentima nigde ne pominje: njihov naslov je “Economic normalization” (ekonomska normalizacija). Ostavljajući sada po strani u kojoj meri sadržina samog teksta korespondira sa ovim naslovom (time ćemo se baviti u odeljku IV) konstatovaćemo da naslov, jezički, ne mora da nužno sadrži i nedvosmisleno određenje prirode akta.

Taj zaključak proizilazi iz člana 2, tačka 1a) Bečke konvencije o pravu međunarodnih ugovora (u daljem tekstu: Konvencija) iz 1969. godine odgovor bi bio negativan. Konvencija, naime, međunarodni ugovor definiše kao:

“… međunarodni sporazum zaključen pismeno između država i koji je regulisan međunarodnim pravom, bilo da je sadržan u jednom instrumentu ili u dva ili više instrumenata međusobno povezanih, bez obzira na njegov poseban naziv…”

***

Dakle, četiri bitna uslova koja neko pismeno mora kumulativno da ispuni da bi se uopšte smatralo međunarodnim ugovorom po Konvenciji su:

Prvo: da predstavlja saglasnost volja (sporazum). Dokument u kojem bi se, exempli causa, konstatovalo da su strane potvrdile nesaglasnost oko nekog pitanja, naravno, nije ugovor; on može da bude nešto drugo (zapisnik sa sastanka, ed-memoar, non-pejper, šta god – ali nije ugovor).

Drugo, da je ta saglasnost zaključena u pismenoj formi. Prema Konvenciji, svi drugi oblici neformalnih dogovora između država, usmenih obećanja, prećutnih saglasnosti, itd. – takođe nisu ugovori.

Treće, da se radi o saglasnosti volja između država. Ovde se taj pojam (“država”) koristi u značenju države kao subjekta međunarodnog prava, u smislu u kojem svaka ugovorna strana sebe smatra takvim subjektom, i u kojem je takvim subjektom, izričito ili prećutno, smatra i druga ugovorna strana. Okolnost da li su ta dva subjekta uzajamno priznata ili nisu, sama po sebi, ne utiče na to da li će se neko pismeno zaključeno između njih smatrati međunarodnim ugovorom ili neće; za tu ocenu, relevantna je sadržina pismena.

Četvrto, da tu saglasnost reguliše međunarodno pravo. Dakle, saglasnosti volja između država koje ne reguliše međunarodno javno pravo, nego neke druge grane prava (međunarodno privatno pravo, unutrašnje pravo neke ugovorne strane ili neke treće države) nisu međunarodni ugovori. Exempli causa, da su Aleksandar Vučić i Abdulah Hoti otišli u vašingtonski restoran Kafe Milano u Džordžtaunu i tamo se dogovorili da zajedno popiju flašu italijanskog kjantija, tu saglasnost volja i njene posledice ne bi regulisalo međunarodno pravo nego unutrašnje pravo SAD, odnosno Distrikta Kolumbija u kojem se američka prestonica nalazi.

***

U nekim stručnim i političkim mišljenjima, pa čak i u nekim tzv. interpretativnim mišljenjima (radi se o mišljenjima samih potpisnika ili lica koja su pomagala potpisnicima u tzv. pripremnim radnjama) čuli smo i mišljenja da se, u slučaju Vašingtonskih sporazuma, uopšte ne radi o međunarodnom ugovoru nego o tzv. pismu o namerama (Letter of Intent).

Motiv da se, naknadno, smanji značaj dokumenata potpisanih uz veliku pompu, lako je razumeti: kontroverznu sadržinu sporazuma i brojne negativne komentare koje su pojedine njegove odredbe izazvale u čitavom svetu, lakše je podneti ako se ne radi o pravno obavezujućem dokumentu nego o nekom tamo pismu o namerama, koje bi narodna mudrost opisala kao “mož’ da bidne al’ ne mora da znači”.

Isto tako, ako se radi samo o pismu o namerama, a ne o međunarodnom ugovoru, strane bi bile oslobođene složene (i potencijalno neprijatne) obaveze naknadnog interiorizovanja tog akta u domaći pravni poredak (odobrenje od strane vlade ili ratifikacija u parlamentu) pa samim tim i dodatnih rasprava u javnosti.

Ali, da li su takva mišljenja, u pravnom smislu, ispravna? Odgovor na to pitanje, opet, može nam najpreciznije pružiti jezička analiza teksta samog sporazuma. Od šesnaest tačaka ovog dokumenta (petnaest zajedničkih u oba primerka teksta i šesnaestoj koja se razlikuje), u dvanaest se izričito koristi buduće vreme (futur je u engleskoj verziji teksta označen rečcom “will”) a u četiri sadašnje vreme (prezent je označen engleskim rečima “pledge” (obavezuje se) i “agrees” (saglasna je).

Bolji poznavaoci engleskog jezika znaju distinkciju između glagolskih oblika “will” i “shall”, bez obzira što se oni na većinu drugih jezika prevode istovetno. Naime, činjenica da se za sve obaveze ugovornih strana koristi glagolski oblik “will” (umesto, za pravnu terminologiju uobičajenog, “shall”) implicira nešto što će se jednostavno desiti, ali ne predstavlja ničiju posebnu obavezu da to sprovede; oblik “shall” se koristi da označi nešto što je određeni subjekt u ugovoru dužan da sprovede.

Mišljenja smo da u dvanaest tačaka u kojima je upotrebljen futur (sa glagolskim oblikom “will”) dokument zaista više ima pravnu prirodu neobavezujućeg akta (hajde da ga uslovno nazovemo pismom o namerama, mada on sam ne sadrži nijedan uobičajeni element takvog akta) a u četiri, u kojima je upotrebljen prezent (sa upotrebljenim izrazima “pledge” i “agrees”) on jeste međunarodni ugovor, mada (čime ćemo se baviti šire u odeljku III) jedan vrlo specifičan i nesavršeni međunarodni ugovor (neko sa poetskim sklonostima u pisanju pravnih tekstova mogao bi ga opisati i kao neuspeli abortus međunarodnog ugovora).

Dakle, Vašingtonski sporazumi sadrže dve grupe obaveza za ugovorne strane: sadašnje četiri i budućih dvanaest. Prva grupa je stupila na snagu samim potpisivanjem dokumenta (s tim da je za neke od njih predviđena implementacija u nekom budućem trenutku; druga grupa još uvek nije stupila na snagu, ali su se ugovorne strane obavezale da – nakon što se ispune određeni uslovi ili nastupe određene okolnosti – ona stupi na snagu naknadno.

II

Ugovorne strane

Druga grupa pitanja koja zaslužuje ozbiljnu pravnu analizu jesu ugovorne strane u Vašingtonskim sporazumima. Podsetimo se na Briselske sporazume (2013): u ovom dokumentu svaka strana je, u postupku njegove interiorizacije, odnosno uvođenja u unutrašnji pravni poredak, iskoristila (namernu) nedorečenost i označila samu sebe, odnosno drugu ugovornu stranu, onako kako je želela: za Republiku Srbiju, taj dokument je “Prvi sporazum o principima koji regulišu normalizaciju odnosa između Vlade Republike Srbije i Privremenih institucija samouprave u Prištini”, za Kosovo* je on “Prvi međunarodni sporazum principa koji uređuju normalizaciju odnosa između Republike Kosovo i Republike Srbije“.

Istovremeno, tadašnji međunarodni posrednik u ovim pregovorima, baronesa Ketrin Eštin, u svom izveštaju Evropskom parlamentu od 22. aprila 2013. godine dokument je lakonski kvalifikovala kao “sporazum Beograda i Prištine” – neupućeni čitalac bi mogao da pomisli da su gradovi Beograd i Priština zaključili neki sporazum o komunalnoj saradnji.

Međutim, u Briselskim sporazumima je Evropska unija imala i formalnu ulogu koja navodi na zaključak da je ona bila više od posrednika u pregovorima, odnosno da se ovi dokumenti mogu kvalifikovati i kao dva uporedna jednostrana obavezivanja strana u sporazumu prema samoj EU. Naime, u većini tačaka, EU se pojavljuje u ulozi nosioca prava prema stranama, a prema tački 15 ima i jednu obavezu: da pomogne stranama u sporu u osnivanju Odbora za implementaciju.

Takav zaključak, između ostalog, posredno proizilazi i iz rukom dopisanog teksta na “srpskoj” verziji Sporazuma:

“Ovim potvrđujem da je ovo tekst predloga na koji će obe strane dostaviti svoje odluke o prihvatanju ili odbijanju: I.D.”

***

Ako sada pogledamo Vašingtonske sporazume, odmah pada u oči da je uloga SAD (kao posrednika) vrlo oprezno, i u ograničenom obimu, formulisana: od šesnaest tačaka, SAD se pojavljuju samo u tri: o saradnji dve strane sa američkom Međunarodnom korporacijom za razvoj i EXIM bankom o finansiranju određenih infrastrukturnih projekata (tačka 3), o saradnji dve strane sa američkim Ministarstvom energetike o finansiranju studije izvodivosti zajedničkog korišćenja jezera Gazivode (tačka 7) i o jednostranoj obavezi obe strane da sarađuju u pogledu razmene podataka dobijenih u kontroli podataka u vazdušnom putničkom saobraćaju, “u okviru šire američke saradnje na Balkanu” (tačka 10).

I to su jedina tri mesta u ovom dokumentu u kojima se pominju SAD: one se ni na šta nisu obavezale, nisu ni potpisale ni parafirale tekst, i ne mogu se smatrati stranom u sporazumu.

Od ta tri mesta, tačke 3 i 7 su saglasnost strana u sporazumu da – u budućnosti – sarađuju sa SAD po određenim pitanjima, ali ta pitanja svakako moraju da budu regulisana pojedinačnim, konkretnim i vrlo detaljnim komercijalnim sporazumima; sasvim je jasno da bi se ta saradnja mogla desiti (kao što su se mnoge slične u prošlosti i dešavale) i da ovaj sporazum uopšte nije ni zaključen.

Nešto je komplikovaniji slučaj tačke 10. Ona se, u stvari, odnosi na slučaj koji predviđa Konvencija; to je slučaj tzv. “ugovora koji predviđaju prava za treće države” (član 36 Konvencije):

“Pravo za treću državu nastaje na osnovu odredbe ugovora, ako članice ovog ugovora nameravaju da na osnovu ove odredbe daju pravo bilo trećoj državi ili grupi država kojoj ona pripada, bilo ovim državama i ako treća država na to pristane. Smatra se da je dat pristanak sve dok ne postoje suprotna obaveštenja, osim ako ugovorom nije drukčije određeno.

Država koja ostvaruje pravo na osnovu tačke 1 dužna je da se za ostvarivanje ovog prava pridržava uslova predviđenih ugovorom ili ustanovljenih prema njegovim odredbama.”

***

U javnosti je određene zabune i protivrečna tumačenja izazvalo pismo koje je predsednik SAD, Donald Tramp, u čijem je prisustvu sporazum potpisan, uručio predstavnicima obe strane. Tekst tog pisma je identičan u slučaju oba predstavnika i ovde ćemo dati samo fotografiju primerka koji je uručio predstavniku Kosova* Abdulahu Hotiju:

Tekst pisma sadrži svega šest jednostavnih iskaza: (1) zadovoljstvo što je potpisnik bio u prilici da primaoca ugosti u Beloj kući; (2) priznanje na hrabrosti pokazanoj u normalizaciji odnosa sa Srbijom; (3) konstataciju da su SAD bile partner Kosova* “od početka”; (4) veru da je ekonomska normalizacija ključ za dugoročni mir i stabilnost na Balkanu; (5) priznanje na “hrabroj odluci” da se normalizuju diplomatski odnosi sa Izraelom i (6) očekivanje da će se “partnerstvo” nastaviti.

Ne slučajno, ništa u ovom kratkom tekstu – jedinom papiru koji je neki predstavnik SAD potpisao u sklopu pregovora Srbije i Kosova* – ne sadrži referencu na sam sporazum. To što se on i ne pominje u tekstu nedvosmisleno znači da SAD ne samo da nisu strana u tom sporazumu (kako su neki požurili da neoprezno i pomalo euforično tvrde), nego nisu preuzele ni garancije stranama za njegovo izvršenje, nisu ponudile ni “dobre usluge” (inače uobičajene za posrednike u sličnim pregovorima), pa čak nisu bile spremne ni da se formalno pojave kao svedok pri potpisivanju.

Nema nikakve sumnje da je institucionalna uloga SAD, u samom dokumentu, postavljena toliko neutralno, da je ne samo manja od slične uloge EU u Briselskim sporazumima, nego da odudara i od uobičajene diplomatske prakse. Pogledajmo neke primere iz prošlosti.

Prilikom potpisivanja Pariskog mirovnog sporazuma (14. decembar 1995) kojim su formalno okončani pregovori u vojnoj bazi Rajt-Paterson u Dejtonu, Ohajo i time zaključen mir u Bosni i Hercegovini, predsednik SAD Bil Klinton pojavio se kao formalni svedok ugovora i u tom smislu ga je potpisao. Evo tog dokumenta:

I to nije bio presedan: na sličan način, američki predsednik Klinton je bio i svedok potpisivanja sporazuma između Izraela i Palestinske oslobodilačke organizacije, u Oslu u Norveškoj (17. septembra 1993. godine), a predsednik Karter je, kao svedok, potpisao i sporazum između Izraela i Egipta u Kemp Dejvidu, aprila 1978. godine. Imajući u vidu takvu praksu američke diplomatije, odsustvo Donalda Trampa iz Vašingtonskih sporazuma ne može da bude slučajno: ono nedvosmisleno potvrđuje njegove duboke sumnje u uspeh celo projekta, a možda i u kredibilitet samih pregovarača. Naravno, ako se sve na kraju završi neuspehom, zašto bi na dokumentu ostalo njegovo ime?

Da SAD nisu članica Vašingtonskih sporazuma može se, uostalom, vrlo precizno utvrditi i uvidom u registar međunarodnih ugovora Sjedinjenih Američkih Država koji vrlo precizno vodi Stejt Department i koji je javno dostupan:

***

Međutim, pažljivijim pregledom video snimka sa ceremonije u Ovalnoj sobi Bele kuće može se videti da su predstavnici obeju strana po jedan primerak potpisanog sporazuma predali Donaldu Trampu (razmenjujući ga, praktično, za ono “pismo zahvalnosti” koje smo u prethodnom tekstu naveli). Time je stvorena iluzija za konzumente masovnih medija i društvenih mreža da su oni “sa Trampom nešto potpisali”.

U kom svojstvu je, zaista, američki predsednik primio dva primerka jednog međudržavnog sporazuma u kojem država koju on predstavlja nije ugovorna strana, i koji se nije udostojio da potpiše, čak ni kao svedok?

Da li su SAD depozitar ovog sporazuma, u smislu u kojem Konvencija predviđa ulogu depozitara u članovima 76 i 77? Prema Konvenciji (Depozitari ugovora):

Određivanje depozitara ugovora mogu da vrše države koje su učestvovale u pregovorima, ili samom ugovoru, ili na neki drugi način. Depozitar može biti jedna ili više država, međunarodna organizacija ili glavni administrativni funkcioner takve organizacije.

Dužnosti depozitara ugovora su međunarodnog karaktera i depozitar je dužan da nepristrasno radi u obavljanju svojih dužnosti. Naročito, činjenica da ugovor nije stupio na snagu između nekih članica ili da je došlo do neslaganja između jedne države i depozitara o pitanju obavljanja dužnosti ovog poslednjeg ne treba da utiče na ovu obavezu.

Međutim, i u tom smislu su odredbe Konvencije vrlo jasne, depozitar ugovora se određuje u samom tekstu sporazuma. Ako u tekstu depozitar nije određen, to znači da ga strane nisu ni predvidele, i da za taj ugovor ne postoji.

Predstavnici ugovornih strana, naravno, svoje primerke mogu da daju kome god hoće: pretpostavimo da su Aleksandar Vučić i Abdulah Hoti, umesto u Ovalnoj sobi, sporazum potpisali u onom restoranu u Džordžtaunu “Kafe Milano” koji smo pomenuli u prethodnom tekstu, i da su po jedan primerak, umesto Donaldu Trampu, dali konobarici, da im pričuva do narednog dolaska. Da li bi ta faktička radnja restoran učinila depozitarom ugovora? Ne bi, baš kao što ni faktička radnja predavanja tog primerka Donaldu Trampu nije učinila SAD depozitarom ugovora.

Na početku smo konstatovali da ovaj međunarodni sporazum ima brojne manjkavosti, nedorečenosti i protivrečnosti; njihovim formalnim aspektima bavićemo se šire u odeljku III, a sadržinskim u odeljku IV. Međutim, sasvim je jasno da taj sporazum ne sadrži odredbu o depozitaru.

III

Međunarodni standardi (1): formalni elementi

Nezavisno od svoje sadržine, svaki međunarodni ugovor sadrži i neke formalne elemente, zajedničke sa svim drugim pravnim aktima takve vrste. U tom smislu, svako ispitivanje nekog dokumenta, potpisanog od strane predstavnika više država, pored sadržinske provere mora da prođe prethodnu formalnu proveru, baš u pogledu postojanja tih elemenata, njihovog smisla i usaglašenosti sa međunarodnim standardom.

Minimalni formalni elementi jednog međunarodnog ugovora su sledećih šest odredaba: (1) označenje ugovornih strana; (2) jezik ugovora; (3) broj primeraka; (4) stupanje na snagu; (5) mehanizam za rešavanje sporova; (6) registracija.

***

Ono što u Vašingtonskim sporazumima odmah pada u oči, to su vrlo čudni nazivi kojima su u njemu označene strane koje su ga potpisale: to su, u engleskom originalu, Serbia (Belgrade) i Kosovo (Pristina). Obe strane se, naravno, tako ne zovu u svojim unutrašnjim pravnim porecima: u članu 1 Ustava Srbije, kao zvanični naziv države, navodi se Republika Srbija; isto tako, u članu 1, tačka 1 Ustava Kosova, kao zvanični naziv države, navodi se Republika Kosovo.

Međutim, obe strane se tako ne zovu ni u međunarodnom pravnom poretku, i u tom smislu su Vašingtonski sporazumi presedan.

U slučaju Republike Srbije, zvaničan naziv države je nedvosmisleno prihvatilo i međunarodno pravo: Rezolucijom  A/RES/55/12 od 1. novembra 2000. godine, Generalna skupština UN je u članstvo primila tadašnju, Saveznu Republiku Jugoslaviju, 4. februara 2003. ova država je obavestila UN o promeni imena u Srbija i Crna Gora, a 3. juna 2006. pismom predsednika Republike Srbije UN su notifikovane da članska prava po osnovu rezolucije Generalne skupštine od 1. novembra 2000. godine nastavlja da vrši Republika Srbija. U svim ovim slučajevima radi se o istoj državi po međunarodnom pravu, koja je iskoristila pravo da promeni svoje ime (inače, fenomen koji nije tako neuobičajen u praksi UN).

U slučaju Kosova, s obzirom da ono nije član Ujedinjenih nacija, situacija je nešto komplikovanija: države koje su priznale Kosovo to su učinile pod ustavnim imenom ove tvorevine (Republika Kosovo); one koje to nisu učinile, nisu se posebno ni bavile imenom. U multilateralnoj međunarodnoj diplomatiji praksa je bila različita: negde se koristila oznaka Kosovo-UNMIK, a 24. februara 2012. godine pod pokroviteljstvom EU u Briselu su postignut tzv. Aranžmani o regionalnom predstavljanju i saradnji (Arrangements Regarding Regional Representation and Cooperation) kojima je definisan režim korišćenja one čuvene “zvezdice”:

“2. … Kosovo* je jedina oznaka koja će biti korišćena u okviru regionalne saradnje.

3. Fusnota koja će se primenjivati uz zvezdicu u tački 2, biće u tekstu:

“Ova oznaka ne prejudicira stav o statusu i u skladu je sa Rezolucijom UN 1244 i mišljenjem Međunarodnog suda pravde o deklaraciji o nezavisnosti Kosova.”

Evo i originalnog teksta, koji je potpisan na engleskom jeziku:

“2. To this effect ‘Kosovo*’ is the only denomination to be used within the framework of regional cooperation.

3. The footnote to be applied to the asterisk in para 2 above will read:

“This designation is without prejudice to positions on status, and is in line with UNSC 1244 and the ICJ Opinion on the Kosovo declaration of independence.”

Integralni tekst Aranžmana… u engleskom originalu dostupan je na sledećem linku:

Tačno je da postoje određena supstancijalna ograničenja ovih aranžmana, i vremenska i prostorna. Najpre, u tački 11 Aranžmana izričito se navodi da su oni prihvaćeni “na privremenoj osnovi”; tačno vremensko važenje nije određeno, niti su utvrđeni kriterijumi po kojima bi to važenje bilo odredivo; očigledno je da Aranžmani važe neograničeno, ali je smisao tačke 11 bio da se na samom početku precizira da se ne radi o trajnom rešenju.

Drugo, Aranžmani se odnose samo na tzv. “regionalno predstavljanje”, šta je tačno “region” implicite se može zaključiti iz tačke 10: “Regionalne organizacije na koje se odnose ovi zaključci su postojeće i buduće međuvladine organizacije ili aranžmani čiji je cilj promovisanje saradnje ili integracije u Balkanskom regionu” (“The regional organizations referred to in these conclusions are existing and future intergovernmental organizations or arrangements whose aim is to promote cooperation or integration in the Balkan region.”)

A šta je uopšte “Balkan”? Taj pojam, takođe, nema svoje sopstveno, autonomno pravno značenje, jer se ne nalazi ni u jednom izvoru međunarodnog prava koji bi ga prostorno definisao. Geografska, politička i istorijska značenja pojma Balkan se naravno razlikuju, kako u okviru svake od tih disciplina pojedinačno, tako i između svih njih međusobno, i u raznim memoarima, putopisima i književnim delima kao krajnje severozapadne tačke Balkana susrećemo gradove od Minhena, preko Beča, do Budimpešte, slovenačko-hrvatske granice, pa do Zemuna u Srbiji.

Dakle, kada se radi o čuvenoj zvezdici koja ide uz reč Kosovo, mi objektivno ne znamo ni koliko dugo će se ovo rešenje primenjivati (to proističe iz nepreciznosti tačke 11 Aranžmana) ni na kojem će se prostoru tačno primenjivati (nepreciznost tačke 10).

Znamo, međutim, nešto drugo: Aranžmani (i tako nesavršeni kakvi jesu) su u ovom trenutku jedini pozitivni izvor prava u pogledu naziva pod kojim Kosovo* učestvuje u međunarodnom pravnom saobraćaju: taj naziv je usaglašen i prihvaćen između predstavnika samog Kosova*, Republike Srbije, kao države koja sebe i dalje smatra suverenom na toj teritoriji i EU kao zajednički prihvaćenog posrednika u pregovorima.

Ovde se, naravno, otvara nekoliko važnih pravnih pitanja.

Prvo: zašto je u Vašingtonskim sporazumima napušten jedini međunarodno važeći naziv Kosova – tim pre što je predmet tih sporazuma baš “regionalna saradnja” na koju se odnosilo rešenje iz Aranžmana?

Drugo: zašto je Republika Srbija prihvatila da sopstveni zvanični naziv države, koji je međunarodno nesporan (jer je prihvaćen od strane UN i svih država sveta), izjednači sa spornom improvizacijom koju je Kosovo* prihvatilo 2012. godine? Šta je bio cilj te nasilne simetrije?

Treće: u kojoj meri rešenje iz Vašingtonskih sporazuma znači presedan kojim se via facti napušta rešenje iz Aranžmana? Šta se, u tom smislu, može očekivati od budućih dokumenata zaključenih između Srbije i Kosova*, uključujući i one koji bi proistekli iz pregovora koji se trenutno vode u Briselu?

Po pravilu, država nije obavezana međunarodnim sporazumima u kojima nije označena svojim zvaničnim imenom, pod kojim učestvuje u međunarodnom pravnom poretku. Takvi akti smatrali bi se imperfektnim (nesavršenim) i ne bi proizvodili pravno dejstvo. Isto kao što međunarodni ugovor koji bi neki državni zvaničnik Republike Srbije potpisao na papiru na kojem je država označena kao Srbolek, Srbotekstil ili Srbijašume ne bi značio ništa, tako ni akt u kojem je označena kao Srbija (Beograd) ne znači ništa.

***

Drugi formalni element je jezik ugovora: kada se radi o bilateralnim međunarodnim ugovorima (a videli smo da to Vašingtonski sporazumi jesu) standard je da svaka strana potpiše primerak na svom zvaničnom jeziku a (najčešće) se tim primercima dodaje i prevod sa oba jezika potpisnica na neki svetski jezik, kako bi se olakšalo tumačenje, eventualni sudski ili arbitražni spor, registracija ili bilo koja druga radnja koja bi zahtevala učešće predstavnika trećih država u radnjama koje bi naknadno bile preduzete povodom ugovora.

Taj treći (prevedeni) primerak se, međutim, ne potpisuje od strane potpisnika osnovnog ugovora, nego njegovu sadržinu, po pravilu, samo parafiraju (usaglašavaju) niži diplomatski zvaničnici obe strane (obično politički direktori ministarstava spoljnih poslova, ili ambasadori u zemlji u kojoj se obavlja potpisivanje osnovnog ugovora). On, međutim, sam po sebi, ne predstavlja međunarodni ugovor i nema pravno dejsvo.

Da je procedura zaključenja Vašingtonskih sporazuma obavljena u skladu sa međunarodnim pravom, onda bi predstavnik Republike Srbije potpisao primerak na srpskom jeziku, predstavnik Kosova* primerak na albanskom jeziku (uz eventualne sopstvene prevode na srpski i turski) a niži diplomatski zvaničnici obe strane usaglasili bi (parafirali) zajednički prevod oba teksta na engleski jezik. Time bi se izbegli svi eventualni problemi u naknadnom prevodu na jezike strana potpisnica i moguće razlike u značenju i tumačenju pojedinih upotrebljenih izraza.

Ovu proceduru, kao dispozitivno pravilo, predviđa i Konvencija u svom članu 33 (Tumačenje ugovora overenih na dva ili više jezika):

“Ako je jedan ugovor overen na dva ili više jezika, njegov tekst je verodostojan na tim jezicima, osim ako ugovorom nije određeno ili se članice ne dogovore da u slučaju neslaganja važi jedan određeni tekst.

Prevod ugovora na nekom drugom jeziku osim jezika na kojima je tekst overen, smatra se verodostojnim tekstom samo ako to ugovor predviđa ili ako su se članice o tome dogovorile.

Izrazi u ugovoru smatra se da imaju smisao u raznim verodostojnim tekstovima.

Osim u slučaju kada određeni tekst ima prednost na osnovu tačke 1, ako upoređivanje verodostojnih tekstova pokaže razliku koju primenom članova 31 i 32 nije moguće odstraniti, usvaja se smisao koji, vodeći računa o predmetu i cilju ugovora, najbolje usklađuje ove tekstove.”

Videli smo, međutim, da ta procedura u slučaju Vašingtonskih sporazuma nije poštovana: obe strane su potpisale samo verziju sporazuma na engleskom jeziku, bez obzira što je on i za jednu i za drugu strani jezik. Pošto se radi o jedinom verodostojnom primerku ugovora (pa samim tim nema mesta primeni člana 33 Konvencije) i svi izrazi u tekstu tumačiće se po uobičajenom značenju koji oni imaju u standardnom engleskom jeziku, odnosno onoj verziji engleskog koja je u upotrebi u mestu potpisivanja ugovora (u ovom slučaju: američki engleski).

***

Standardna odredba u međunarodnim ugovorima je i ona o broju tzv. verodostojnih primeraka. Radi se o primercima koje su predstavnici ugovornih strana svojeručno potpisali i koji se (svi) smatraju ravnopravnim originalima. Svi drugi primerci dokumenta su kopije: one mogu biti tzv. overeni prepisi (gde verodostojnost prepisa svojim potpisom i državnim pečatom garantuje starešina organa koji je izvršio prepis), notarizovane kopije (sa apostilom ili bez njega) ili obične fotokopije. Zajedničko za sve njih je da se one ne smatraju originalima, odnosno verodostojnim primercima.

Vašingtonski sporazumi ne sadrže ovu odredbu: čitajući njihov tekst mi ne saznajemo ništa o broju verodostojnih primeraka. Situaciju, dalje, komplikuje činjenica da oni nisu zaključeni potpisivanjem jednog (fizičkog) dokumenta od strne predstavnika obe ugovorne strane, već je svaka potpisala svoj primerak (o delimičnim razlikama u tekstu tih primeraka šire ćemo govoriti u odeljku IV).

Takođe, ali samo iz ograničenih video snimaka koji su učinjeni dostupnim javnosti sa ceremonije potpisivanja, videli smo da su predstavnici obe strane predali Donaldu Trampu (videli smo, u odeljku I, da SAD nisu depozitar sporazuma, mogli bismo ga nazvati, bez preteranog cinizma, ceremonijal-majstorom) po jedan primerak koje su potpisale.

Pošto (mada ni to ne znamo sa sigurnošću) svakoj strani treba da ostane po jedan primerak onoga što je potpisala (bilo bi vrlo, vrlo, neuobičajeno po međunarodnom pravu da predstavnik neke države nešto potpiše a da mu ne ostane nijedan primerak tog pismena), i pošto je svakoj strani neophodan i drugi brat-blizanac tog pismena (ono što je potpisala druga ugovorna strana), to znači da su Vašingtonski sporazumi morali da budu zaključeni u najmanje dva verodostojna primerka.

Međutim, pošto je sasvim realno pretpostaviti da je po jedan komplet pismena tražio i ceremonijal-majstor (ako ni za šta drugo, a ono kao suvenir), onda se taj broj verodostojnih primeraka već povećava na najmanje tri. U slučaju da će biti potrebno vršiti registraciju ovog ugovora prema odredbama Konvencije (čime ćemo se detaljnije baviti u daljem toku ovog odeljka), onda je to već četiri…

Na žalost, ove činjenice, bar za sada, ostaju u domenu spekulacije jer Vašingtonskim sporazumima nedostaje bitna formalna kompnenta jednog međunarodnog ugovora, a to je odredba o broju primeraka.

***

Sledeći važan formalni element međunarodnog ugovora je odredba o njegovom stupanju na snagu. Konvencija predviđa (čl. 24) kao dispozitivno pravilo u pogledu stupanja ugovora na snagu:

Stupanje na snagu

Ugovor stupa na snagu na način i na dan koji su utvrđeni njegovim odredbama ili sporazumno između država koje su učestvovale u pregovorima.

Ukoliko ne postoje takve odredbe ili takav sporazum, ugovor stupa na snagu čim sve države koje su učestvovale u pregovorima budu dale pristanak da budu vezane ugovorom.

Ako se pristanak države da bude vezana ugovorom da posle stupanja na snagu ovog ugovora, ovaj ugovor, osim ako drukčije nije određeno, stupa na snagu za tu državu tog datuma.

Čim se usvoji tekst primenjuju se odredbe ugovora koje regulišu overavanje teksta, davanje pristanka država da budu vezane ugovorom, način ili datum stupanja na snagu, rezerve, funkcije depozitara, kao i ostala pitanja koja se nužno postavljaju pre stupanja na snagu ugovora.

Vašingtonski sporazumi ne sadrže načelnu odredbu o stupanju ugovora na snagu; međutim, postoje izuzeci, u tačkama 15 i 16. U tački 15, predviđa se da će oba sporazuma (Republike Srbije i Kosova*) o “jednogodišnjem moratorijumu” na jednostrane akte usmerene na promene statusa međunarodnih priznanja Kosova* (videti šire u odeljku IV) stupiti na snagu “odmah” (“immediately”, u engleskom originalu). U tački 16 (u verziji Sporazuma koju je potpisala Republika Srbija) predviđeni su krajnji rokovi do kojih će Srbija otvoriti trgovinsko predstavništvo u Jerusalimu (20. septembar 2020. godine) i premestiti ambasadu iz Tel Aviva u Jerusalim (1. jul 2021. godine).

U svim ostalim tačkama Vašingtonskih sporazuma (ukupno četrnaest) nisu predviđeni nikakvi datumi: ni kada pojedina obaveza stupa na snagu za ugovorne strane, ni u kojem roku je ona dužna da je sprovede.

U nedostatku izričitih odredbi, ostaje da se zaključak o stupanju na snagu izvede tumačenjem: na primer, obaveze o saradnji sa američkim institucijama (Međunarodna razvojna finansijska korporacija, u tački 3 i Ministarstvo energetike, u tački 7) stupaju na snagu zavisno od stvaranja uslova za to od strane tih institucija. U suprotnom, ako ti uslovi ne bi bili stvoreni (na primer, ako bi eventualna nova američka administracija odbila da to učini) mišljenja smo da bi se analogijom mogla primeniti rešenja iz članova 61 stav 1 (“Nastanak situacije koja čini izvršenje nemogućim”) i člana 62 (“Suštinska promena okolnosti”) Konvencije, čime bi obe ugovorne strane bile ipso facto oslobođene i svojih obaveza. Sličan zaključak može se izvesti i u pogledu treće odredbe koja predviđa neposredno učešće SAD – obavezivanja ugovornih strana na razmenu podataka dobijenih u kontroli podataka u vazdušnom putničkom saobraćaju (tačka 10).

U pogledu preostalih jedanaest odredaba (1, 2, 4, 5, 6, 8, 9, 11, 12, 13 i 14), u kojima se predviđaju obaveze obe ugovorne strane (nezavisno od toga da li jedne prema drugoj međusobno, ili obe pojedinačno prema trećim zemljama) u budućnosti, a njihovo izvršenje nije uslovljeno ispunjenjem prethodnih uslova ili nastupanjem određenih okolnosti, niti su u samim odredbama predviđeni neki posebni rokovi, mišljenja smo da u tom delu Sporazumi, pošto su supstancijalno nedovoljno odredivi, još uvek nisu stupili na snagu.

***

Konačno (pošto ćemo se problemom rešavanja sporova baviti šire u odeljku V), tu je još jedan bitan formalni element međunarodnog ugovora, a to je registracija. Institut registracije je predviđen članom 80 Konvencije: (Registrovanje i objavljivanje ugovora):

“Posle njihovog stupanja na snagu, ugovori se dostavljaju Sekretarijatu Organizacije ujedinjenih nacija u cilju registrovanja ili klasiranja i unošenja u registar, već prema slučaju kao i njihovog objavljivanja.

Imenovanje depozitara predstavlja i njegovo ovlašćivanje da vrši akta navedena u prethodnoj tački.

Registrovanje međunarodnih ugovora – u međunarodnom pravnom poretku – predstavlja isto ono što i objavljivanje zakona i drugih propisa predstavlja u nacionalnim pravnim porecima: čin kojim jedna nova norma (a svaki novi međunarodni ugovor predstavlja određeni skup novih normi) postaje deo pravnog poretka u kojem postoji; način na koji ona postaje poznata svim subjektima zajednice u kojoj taj poredak funkcioniše; sredstvo kojim se otklanjaju sve moguće nedoumice oko tačne sadržine te norme. Videli smo da, po pravilu, registrovanje međunarodnog ugovora (u generalnom sekretarijatu UN) vrši depozitar ugovora.

Kao što smo konstatovali u odeljku II, Vašingtonski sporazumi ne sadrže odredbu o depozitaru, tako da će njihovo registrovanje predstavljati obavezu samih ugovornih strana. Zavisno od toga da li će, kada, na koji način i preko koga, ovi sporazumi biti registrovani, moći ćemo da zaključimo i kakav im pravni (i faktički) značaj pridaju same ugovorne strane, ali i drugi subjekti međunarodnog pravnog poretka.

IV

Međunarodni standardi (2): sadržinski elementi

U sadržinskom smislu, svih šesnaest odredaba Vašingtonskih sporazuma mogu se podeliti u tri osnovne grupe:

  • Odredbe u kojima se strane uzajamno obavezuju na određena činjenja odnosno nečinjenja (tačke 1, 2, 4, 5, 6, 11 i 15).
  • Odredbe u kojima se strane jednostrano obavezuju na određena činjenja odnosno nečinjenja (tačke 8, 9, 11, 13 i 14);
  • Odredbe u kojima se obaveze stranaka zasnivaju u korist neke treće zemlje i čije izvršenje zavisi od te zemlje (tačke 3, 7, 10 i 16).

***

Prva grupa od sedam odredaba sadrži dve kojima se ponovo potvrđuje obaveza implementacije ranije zaključenih sporazuma (1 i 2), zatim četiri koje se odnose na novopreuzete obaveze činjenja (4, 5, 6 i 12) i jednu (15) koja se odnosi na novopreuzezu obavezu nečinjenja, odnosno uzdržavanja.

Ako ostavimo po strani tačke 1 i 2 (jer opšte načelo međunarodnog javnog prava, da se ugovori izvršavaju u dobroj veri – “Pacta sunt servanda” – iz člana 26 Konvencije, podrazumeva da ovim tačkama nije stvorena nikakva dodatna pravna obaveza za Strane, u odnosu na obavezu koju su već preuzele prihvatanjem dva ranija sporazuma u februaru 2020), nove obaveze činjenja za Strane odnose se na:

  • saradnju u “otvaranju i operacionalizaciji zajedničkog prelaza Merdare” (tačka 4);
  • priključenje “zoni mini-Šengena” najavljenoj u oktobru 2019. i potpuno korišćenje njenih “pogodnosti” (tačka 5);
  • uzajamno priznavanje diploma i “profesionalnih sertifikata” (tačka 6); i
  • ubrzavanje napora u pogledu “lociranja ostataka nestalih lica”, “identifikovanja i implementacije dugoročnih, održivih, rešenja za izbeglice i interno raseljena lica” i utvrđivanje “tačke kontakta”, u okviru njihovih “odgovarajućih vladinih ministarstava” iz koje bi se “rukovodilo ovim aktivnostima” i obezbedila “koordinacija između Beograda i Prištine (tačka 12).

***

Posebnu pažnju u javnosti, uključujući i pojedine stručne komentare izazvala je tačka 15, koja definiše jedinu obavezu nečinjenja (uzdržavanja). Ova tačka je formulisana prilično konfuzno, sa mogućim dvosmislenim tumačenjima, i zato ćemo je najpre navesti u celini:

“Kosovo (Priština) će se složiti da implementira jednogodišnji moratorijum na traženje novog članstva u međunarodnim organizacijama. Srbija (Kosovo) će se složiti sa jednogodišnjim moratorijumom na svoju kampanju ot-priznavanja, i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog traženja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisnu državu. Oba sporazuma o uzdržavanju će stupiti na snagu odmah.”

Pogledajmo sada i originalni tekst na engleskom jeziku:

“Kosovo (Pristina) will agree to implement one-year moratorium seeking new membership into International Organizations. Serbia (Belgrade) will agree to a one-year moratorium on its de-recognition campaign, and will refrain from formally or informally requesting any nation or International Organization not to recognize Kosovo (Pristina) as an independent state. Both agreements to desist will take effect immediately.”

Ovaj tekst otvara nekoliko složenih pravnih pitanja:

Prvo, pitanje asimetričnosti obaveza: obaveza koju je preuzela kosovska strana odnosi se samo na obustavljanje aplikacija za članstvo u međunarodnim organizacijama u roku od jedne godine; obaveza srpske strane, u istom periodu, obuhvata celu “kampanju otpriznavanja” (sve primedbe na eventualnu jezičku rogobatnost ovde idu na račun autora tekta u engleskom originalu), dakle i povlačenja međunarodnih priznanja od strane drugih država i prestanka članstva u međunarodnim organizacijama. Kosovo* nije preuzelo obavezu da, u periodu od te jedne godine, obustavi diplomatske aktivnosti usmerene na bilateralno priznavanje od strane trećih država, a Srbija se obavezala da potpuno obustavi svoju “kampanju”.

Drugo, pitanje preciznog jezičkog, logičkog i ciljnog značenja fraze “… i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog traženja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisnu državu” (odnosno, u engleskom originalu, “and will refrain from formally or informally requesting any nation or International Organization not to recognize Kosovo (Pristina) as an independent state“). Naime, da li se citirani deo rečenice tumači kontekstualno, tako da važi u periodu od jedne godine (koliko bi trebalo da traje dogovoreni moratorijum) ili on predstavlja samostalnu normu, koja – pošto nije ograničena moratorijumom – važi neograničeno?

U javnosti su se već pojavila oba tumačenja; tekst je, kao što smo već naveli, konfuzan i jezički neprecizan; koliko nam, u traženju odgovora na ovo pitanje, može pomoći pozitivno međunarodno pravo? U članu 31 (“Opšte pravilo o tumačenju”) Konvencije navodi se:

Ugovor se mora dobronamerno tumačiti prema uobičajenom smislu koji se mora dati izrazima u ugovoru u njihovom kontekstu i u svetlosti njegovog predmeta i njegovog cilja.

Po našem mišljenju, odredba tačke 15 Sporazuma predstavlja izuzetak od opšteg pravila međunarodnog javnog prava po kojem su sve države suverene, i u tom kontekstu imaju slobodu da samostalno vode svoju spoljnu politiku (ta sloboda je, inter alia, i jedna od bitnih komponenti suvereniteta u međunarodnom pravu: član 2, stav 1, tačka 1 Povelje UN glasi: “Organizacija počiva na načelu suverene jednakosti svih svojih članova”).

Tačka 15 predstavlja izuzetak od tog pravila: Strane su prihvatile, dobrovoljno i obostrano, privremeno ograničavanje svog suvereniteta u oblasti spoljne politike, tako što su se obavezale na uzdržavanje od određenih radnji koje, inače, nisu zabranjene pozitivnim međunarodnim pravom (ius cogens): svaka država ima pravo da vodi svoju spoljnu politiku kako želi, aplicira za članstvo u svakoj međunarodnoj organizaciji, koristi svoj glas u njoj prema sopstvenom nahođenju i utiče na treće države u skladu sa sopstvenim interesima.

U tom smislu, opšte pravilo tumačenja pravnih normi, da se izuzeci usko tumače (exceptiones non sunt extendendae) vodilo bi u zaključak da se i drugi deo druge rečenice u tački 15 (“… i uzdržaće se od formalnog ili neformalnog traženja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo (Prištinu) kao nezavisnu državu“) tumači u kontekstu prvog dela, odnosno da je i ova obaveza ograničena samo na jednogodišnji period trajanja moratorijuma.

Takođe, ako pođemo od suprotnog mišljenja (po kojem je samo prvi deo rečenice, onaj o obavezi obustavljanja “kampanje otpriznavanja”, ograničen na jednogodišnji period trajanja moratorijuma, a drugi, onaj o uzdržavanju od “formalnog ili neformalnog traženja od bilo koje države ili međunarodne organizacije da ne prizna Kosovo kao nezavisnu državu”, nije, došli bismo do logičke besmislice.

Republika Srbija bi, po tom shvatanju, po isteku jednogodišnjeg moratorijuma, mogla slobodno da nastavi sa “kampanjom otpriznavanja”, odnosno sa diplomatskim aktivnostima usmerenim na to da treće države povuku međunarodno priznanje Kosova* kao nezavisne države (koje su već dale) ali istovremeno ne bi mogla da (formalno ili neformalno) traži od država (ili međunarodnih organizacija) koje to priznanje nisu dale, da ga ne daju u budućnosti.

Pošto je očigledno da svaka aktivnost usmerena na promenu nekog postojećeg stanja zahteva veći stepen angažovanja u odnosu na aktivnost usmerenu na održavanje tog stanja, jasno je da bi, po ovom tumačenju, Srbija po isteku moratorijuma mogla da nastavi sa aktivnostima jačeg intenziteta, a ne bi mogla da nastavi sa onima slabijeg intenziteta. Takvo tumačenje ne samo da bi bilo logički besmisleno, nego bi bilo i suprotno opštem pravnom načelu “Ko može više, može i manje” (lat. Cui licet quod est plus licet utique quod est minus).

Postoji i treća ozbiljna dilema u pogledu značenja tačke 15: ona se odnosi na početak (a samim tim i na kraj) perioda jednogodišnjeg moratorijuma. Da li je tačka 15 već konstituisala taj pravni režim (pa su samim tim i rokovi već počeli da teku) ili on tek treba da bude konstituisan, u nekom budućem trenutku?

Naime, engleski original teksta, i u ovoj tački (kao i u nizu drugih) sadrži glagolski oblik (“will”) u budućem vremenu, futuru: i Kosovo* i Republika Srbija “će se složiti” (“will agree”) sa obavezama iz tačke 15. Da je namera pisca Sporazuma bila da moratorijum uspostavi ipso facto, samim činom potpisivanja ovog dokumenta, pisac bi upotrebio sadašnje vreme (prezent); i za jednu i za drugu stranu bilo bi napisano “slaže se” (“agrees”).

Da se ovde ne radi o slučajnoj jezičkoj omašci potvrđuje i poslednja rečenica tačke 15, koja je takođe formulisana u budućem vremenu: “Oba sporazuma o uzdržavanju će stupiti na snagu odmah.” (u eng. originalu: “Both agreements to desist will take effect immediately.”).

Mišljenja smo da, iz svih navedenih formulacija, jasno proizilazi zaključak da Vašingtonski sporazumi ne predstavljaju i “sporazume o uzdržavanju” iz poslednje rečenice tačke 15 i da se radi o dva odvojena dokumenta: jednom, koji je već potpisan, i drugom, koji još uvek ne postoji, ali čije je zaključenje (nejasno u kojoj formi, da li bilateralnog sporazuma ili dva unilateralna pravna akta) predviđeno tačkom 15.

U tom smislu, smatramo da period jednogodišnjeg moratorijuma još uvek nije počeo da teče, sve do zaključenja “sporazuma o uzdržavanju”.

***

Druga grupa od pet odredaba Sporazuma (8, 9, 11, 13 i 14) odnosi se na određene jednostrane obaveze činjenja (ili uzdržavanja) koje su Strane prihvatile, u istovetnom tekstu, ali koje nemaju nikakve veze sa njihovim međusobnim odnosima. To su sledeće obaveze:

  • o diverzifikaciji snabdevanja energijom (tačka 8);
  • o zabrani upotrebe opreme za 5G mrežu koja potiče od “nepouzdanih prodavaca” (tačka 9);
  • o zaštiti i širenju slobode veroispovesti, uključujući i obnovljenu međureligijsku komunikaciju, zaštitu verskih mesta i primenu sudskih odluka koje se odnose na Srpsku pravoslavnu crkvu kao i nastavak restitucije jevrejske imovine bez naslednika iz epohe Holokausta (tačka 11);
  • o radu sa “69 zemalja koje kriminalizuju homoseksualnost” u cilju pritiska u pravcu dekriminalizacije (tačka 13);
  • o proglašenju Hezbolaha “u celini terorističkom organizacijom i potpunoj implementaciji mera za ograničavanje operacija i finansijskih aktivnosti Hezbolaha na njihovim jurisdikcijama” (tačka 14).

Kao što smo videli: ove odredbe nemaju nikakve veze ni sa osnovnim predmetom Sporazuma (“Ekonomska normalizacija”) ni sa bilo kakvim odnosima između samih Strana.

Neke od tih odredaba predstavljaju flagrantno mešanje u unutrašnja pitanja samih Strana, koje na taj način dobrovoljno prihvataju ograničenja sopstvenog energetskog (tačka 8), telekomunikacionog (tačka 9) i spoljnopolitičkog (tačka 14) suvereniteta. U prva dva slučaja, te odredbe mogu da imaju ozbiljne ekonomske, a u trećoj i bezbednosne posledice.

Neke druge odredbe iz ove grupe (tačka 11) su nepotrebne, jer su Strane već članice raznih multilateralnih sporazuma kojima se garantuje sloboda veroispovesti i sva pojedinačna prava koja iz te slobode proizilate (npr. Međunarodni pakt o građanskim i političkim pravima (1966); Deklaracija Generalne skupštine UN 36/55 o uklanjanju svih oblika netolerancije i diskriminacije zasnovanih na veroispovesti (1981); Rezolucija Komisije za ljudska prava UN o uklanjanju svih oblika netolerancije i diskriminacije zasnovanih na veri i veroispovesti (2005), itd). U tom smislu, tačka 11 predstavlja samo ponavljanje normi prinudnog međunarodnog prava (ius cogens) kojeg su svi subjekti međunarodnog prava (pa i ugovorne strane) ionako dužni da poštuju.

Konačno, neke odredbe iz ove grupe (tačka 13) podrazumevaju jednostrano prihvatanje aktivne obaveze obe Strana u odnosu na treće zemlje (“69 zemalja koje kriminalizuju homoseksualnost”) sa ciljem mešanja u njihove unutrašnje poslove i pravne poretke, mimo procedura i institucija koje su previđene u okviru organizacije Ujedinjenih nacija i njenih specijalizovanih agencija (Komisija UN za ljudska prava).

Sama formulacija tačke 13 je nedovoljno precizna i sadrži, za međunarodnopravnu terminologiju, krajnje neuobičajene, kolokvijalne izraze (“work with” i “push”). Ona je isto tako neodrediva i u pogledu intenziteta obaveze Strana u pogledu pritiska na 69 zemalja: da li će se smatrati da su Strane ispunile svoju obavezu iz tačke 13 ako su ambasadore ovih zemalja pozvale u svoja ministarstva spoljnih poslova i skrenula im pažnju da bi bilo lepo da dekriinalizuju homoseksualnost; ili je neophodno da se praksa tih država osudi rezolucijama vlade i li parlamenata strana; ili da se sa tim zemljama uvedu ekonomske sankcije; ili da se prekinu diplomatski odnosi; ili da se one bombarduju, sve dok ne promene sporne zakone?

Koliko duboko – da se tako figurativno izrazimo – će Strane morati da “guraju” da bi se smatralo da su ovu obavezu ispunile, ko će to da procenjuje i po kojim kriterijumima?

***

Konačno, treću grupu odredbi predstavljaju one kojima se za Strane zasnivaju obaveze u korist neke treće, konkretno određene, države koja nije članica Vašingtonskih sporazuma. Radi se o četiri takve odredbe: u tri su ta “treća država” SAD, a u jednoj Izrael:

  • saradnja sa američkom Međunarodnom razvojnom finansijskom korporacijom i EXIM bankom o finansiranju infrastrukturnih projekata, kredita malim i srednjim preduzećima i određenih “bilateralnih projekata” (tačka 3);
  • saradnja sa američkim Ministarstvom energetike, oko studije izvodivosti vodnih resursa jezera Gazivode (tačka 7);
  • podela informacija dobijenih u kontroli putničkog saobraćaja, u okviru “šire američke saradnje na Balkanu” (tačka 10);
  • uzajamno priznanje Kosova* i Izraela, odnosno otvaranje trgovinskog predstavništva Republike Srbije u Jerusalimu do 20. septembra 2020. godine i premeštanje ambasade Republike Srbije iz Tel Aviva u Jerusalim, do 1. jula 2021. godine (tačka 16).

U ovoj grupi odredaba otvaraju se dva odvojena pravna pitanja: prvo se odnosi na položaj trećih država u odnosu na međunarodni ugovor u kojem one nisu ugovorne strane; drugo se tiče hijerarhije normi u međunarodnom pravnom poretku: odnosa između norme sadržane u međunarodnom ugovora i norme koja predstavlja deo tzv. prinudnog međunarodnog prava (ius cogens).

Kada govorimo o položaju trećih država u odnosu na međunarodni ugovor u kojem one nisu ugovorne strane, to pitanje je rešeno Konvencijom, u članovima 34, 35 i 36. Opšte pravilo u pogledu trećih država (član 34) je da:

Ugovor ne stvara ni obaveze ni prava za treću državu bez njenog pristanka.

Pored toga, kada se radi o ugovorima “koji predviđaju obaveze za treće države” (član 35):

Za treću državu nastaje obaveza na osnovu odredbe ugovora ako se članice sporazumeju da stvore obavezu na osnovu te odredbe i ako treća država tu obavezu izričito prihvati pismenim putem.

Nešto drugačije rešenje Konvencija predviđa za obrnut slučaj (“Ugovori koji predviđaju prava za treće države”, član 36):

Pravo za treću državu nastaje na osnovu odredbe ugovora, ako članice ovog ugovora nameravaju da na osnovu ove odredbe daju pravo bilo trećoj državi ili grupi država kojoj ona pripada, bilo ovim državama i ako treća država na to pristane. Smatra se da je dat pristanak sve dok ne postoje suprotna obaveštenja, osim ako ugovorom nije drukčije određeno.

Država koja ostvaruje pravo na osnovu tačke 1 dužna je da se za ostvarivanje ovog prava pridržava uslova predviđenih ugovorom ili ustanovljenih prema njegovim odredbama.

Odredbe tačaka 6 i 7 Vašingtonskih sporazuma jasno predviđaju i prava i obaveze za SAD, i prema članu 35 Konvencije, one će biti dužne da obaveze “izričito prihvate pismenim putem”, dok će se za prava smatrati da je “dat pristanak sve dok ne postoje suprotna obaveštenja”, pošto Konvencija u članu 36 konstituiše oborivu prezumpciju (pretpostavku) da svaka država prihvata odredbe kojima se u njenu korist konstituiše određeno pravo, bez obzira da to izričito pismeno potvrdi.

U sličnom smislu, odredba tačke 10 konstituiše samo prava u korist SAD (na korišćenje određenih informacija dobijenih proverom putničkog vazdušnog saobraćaja, i na unapređivanje informacionih tehnologija za borbu protiv nezakonitih aktivnosti “implementacijom i operacionalizacijom” određenih američkih informacionih tehnologija.

Kada se radi o odredbi tačke 16. Sporazuma, ona sadrži prava i obaveze za državu Izrael (kada se radi o kosovskoj verziji teksta), odnosno samo prava (kada se radi o srpskoj verziji teksta).

***

Međutim, odredba tačke 16 (u srpskoj verziji teksta) otvara jedno mnogo složenije pravno pitanje.

Naime, Rezolucijom Saveta bezbednosti 478 od 22. avgusta 1980. godine, sve države članice UN obavezane su da ne prihvate pravne posledice izraelskog “osnovnog zakona” o gradu Jerusalimu, kojim je ova urbana aglomeracija u svojoj celini (dakle, uključujući i delove koji su po važećim rezolucijama UN bili deo palestinske države) proglašena izraelskom prestonicom.

Kao posledica Rezolucije SB 478 (1980), države članice UN su se u poslednjih četrdeset godina uzdržavale od premeštanja svojih ambasada u Jerusalim (a neke države koje su, u vreme njenog usvajanja, već imale ambasade u tom gradu, preselile su ih u druge izraelske gradove – Tel Aviv, Ramat Gan i Hercliju).

Jedno vreme je postojala dilema da li je Rezolucija SB 478 (1980) pravno obavezujuća za članice (odnosno, da li predstavlja izvor prinudnog međunarodnog prava – ius cogens), s obzirom da nije doneta primenom glave VII, nego člana 24 Povelje UN. Ovu dilemu rešio je Međunarodni sud pravde u svom Savetodavnom mišljenju o pravnim posledicama izgradnje zida na okupiranim palestinskim teritorijama od 9. jula 2004. godine, nedvosmislenom izrekom da su “sve države u obavezi da ne prihvate ilegalnu situaciju stvorenu u i oko istočnog Jerusalima”.

Posle ovog mišljenja Međunarodnog suda pravde i dve poslednje države koje su imale svoje ambasade u Jerusalimu (Kosta Rika i Salvador) preselile su ih u Tel Aviv u 2006. godini, čime je ovaj grad ostao bez ijedne strane ambasade, sve do 2018. godine kada su SAD otvorile zgradu svoje ambasade u Jerusalimu.

U tom smislu odredba tačke 16 Vašingtonskih sporazuma (srpska verzija) kojom se Republika Srbija obavezala da svoju ambasadu preseli u Jerusalim do 1. jula 2021. godine predstavlja kršenje prinudnog međunarodnog prava (ius cogens), zbog kojeg Srbija, kao članica UN (pa samim tim i članica Statuta Međunarodnog suda pravde) može biti suočena sa tužbom za međunarodni delikt.

Istovremeno, činjenica da postoji nesaglasnost odredbe nekog međunaronog ugovora sa nekom od normi iz korpusa ius cogens čini tu ugovornu odredbu ništavom, prema odredbi člana 53 Konvencije (Ugovori koji su u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (jus cogens):

Ništavan je svaki ugovor koji je u trenutku svoga zaključenja u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava. Za svrhe ove konvencije imperativna norma opšteg međunarodnog prava je norma koju je prihvatila i priznala celokupna međunarodna zajednica država kao normu od koje nikakvo odstupanje nije dopušteno i koja se može izmeniti novom normom opšteg međunarodnog prava istog karaktera.

***

Konačno, u kojoj meri Vašingtonski sporazumi u međunarodnu praksu implicitno uvode novi koncept tzv. ograničenog suvereniteta? Ovo je složeno pitanje, koje daleko prevazilazi temu, ambicije i prostor raspoloživ u ovom tekstu. Svakako, bilo koji međunarodni ugovor, kojim se neka država obavezuje na određena činjenja (ili uzdržavanja od nečega na šta bi inače imala pravo), supstancijalno podrazumeva ograničavanje njenog suvereniteta: ta pitanja ona više ne može drugačije da reguliše svojim unutrašnjim pravom, jer međunarodni ugovor uvek ima primat u odnosu na unutrašnje pravo. Istovremeno, činjenica da je neka država dobrovoljno prihvatila obaveze koje je preuzela međunarodnim ugovorom istovremeno je i oblik na koji ona vrši svoj suverenitet.

Međutim, dilema koja se ovde postavlja pred pisca i čitaoce je drugačije prirode: poznato je da je, istorijski, koncept tzv. ograničenog suvereniteta proizvod Hladnog rata. Sam termin je nastao u vreme invazije zemalja Varšavskog ugovora na Čehoslovačku u avgustu 1968. godine, a teorijski je ovaj koncept definisao tadašnji sovjetski ministar spoljnih poslova, Andrej Gromiko, u govoru na Vrhovnom sovjetu SSSR (27. juna 1968) kada je (prema Pravdi) rekao:

“Samoopredeljenje Čehoslovačke narušava suštinske interese socijalističkog sveta i zahteva od Sovjetskog Saveza i drugih socijalističkih zemalja … da preduzmu mere … u ispunjavanju njihovih međunarodnih obaveza prema čehoslovačkom narodu i u odbrani njihovih socijalističkih dostignuća.”

U kojoj meri trampijanska vizija sveta podrazumeva slično shvatanje suvereniteta trećih država, zasnovano na “ispunjavanju američkih međunarodnih obaveza” prema raznim narodima? Pregovarači Republike Srbije i Kosova* susreli su se sa ovom dilemom kada je od njih, očigledno, zahtevano da se u Vašingtonskim sporazumima obavežu i na niz dodatnih jednostranih radnji koje nemaju nikakve, ni neposredne ni posredne, veze sa predmetom ovog međunarodnog ugovora (“Ekonomska normalizacija”).

Diverzifikacija izvora snabdevanja energentima, ograničenja u pogledu proizvođača opreme 5G mobilne mreže sa kojima mogu zaključivati ugovore, premeštanje njihovih ambasada u nekoj zemlji iz jednog grada u drugi, “označavanje” organizacija u nekoj trećoj zemlji “terorističkim”, izvan okvira, institucija i procedura Ujedinjenih nacija, mešanje u unutrašnji pravni poredak 69 zemalja sveta u cilju dekriminalizacije jednih (a sutra možda kriminalizacije nekih drugih) ljudskih ponašanja – sve su to, čak i po najužim shvatanjima suvereniteta, pitanja koja su, par excellence, unutrašnje stvari svake države pojedinačno. Pravo da o ovim pitanjima donosi samostalne odluke, dakle, predstavlja fundamentalnu odliku njenog suvereniteta, odnosno činilac energetske, telekomunikacione, spoljnopolitičke, bezbednosne i pravosudne komponente tog suvereniteta.

Države se, naravno, mogu međusobno dogovoriti da neka od ovih ili sličnih pitanja regulišu međunarodnim pravom, ali se to uvek čini multilateralnim međunarodnim sporazumima, koji predstavljaju krunu višegodišnjih, ponekad i višedecenijskih, diplomatskih napora, zasnovanih na brojnim naučnim, bezbednosnim i drugim stručnim analizama.

Nikada dosad – od Leonida Brežnjeva pre pola veka do Donalda Trampa danas – nije se dogodilo da predstavnici dve strane države dobiju unapred pripremljen tekst, nedovoljno jasan i precizan pri tome, kojim jednostrano prihvataju svoje buduće neodređene obaveze o pitanjima koja ih, možda, uopšte i ne zanimaju, i koje oni moraju (ili bar osećaju da moraju) da prihvate bez pogovora.

Takozvani “socijalistički svet” (na koji se Gromiko pozivao 1968. godine) bio je ideološki konstrukt svog vremena, koji se pozivao na neku vrstu nadsuverenosti ili super-suverenosti u odnosu na svaku svoju članicu (sa izuzetkom, naravno, samog Sovjetskog Saveza): sve njihove pojedinačne suverenosti bile su ograničene tom socijalističkom nadsuverenošću.

Takozvani “trampijanski svet”, na sličan način, predstavlja ideološki konstrukt današnjeg vremena i podrazumeva gotovo identičan odnos u odnosu na sve države koje su izabrale da budu deo tog sveta (sa izuzetkom, naravno, samih SAD): sve njihove pojedinačne suverenosti ograničene su tom trampijanskom nadsuverenošću.

V

Rešavanje sporova

Sami Vašingtonski sporazumi ne sadrže nikakve odredbe o nadležnosti za rešavanje sporova između ugovornih strana u pogledu značenja ili tumačenja pojedinih odredaba, kao ni u pogledu tačne sadržine konkretnih obaveza svake strane i kvaliteta njihovog izvršavanja.

U odsustvu takvih odredaba, primenjuju se dispozitivna pravila međunarodnog prava koja sadrži Konvencija u članu 65 (Postupak oko ništavosti ugovora, njegovog gašenja, povlačenja jedne članice ili obustavljanja primene ugovora):

Članica koja se na osnovu odredaba ove konvencije, pozove bilo na slučaj manljivosti da bude vezana ugovorom, bilo na razlog za osporavanje važnosti ugovora, njegov prestanak, povlačenje iz njega, obustavljanje njegove primene, treba da saopšti ostalim članicama svoj zahtev. Saopštenjem treba navesti meru koja se predviđa u pogledu ugovora i razloge za ovu meru.

Ako po isteku roka koji, osim u slučaju posebne hitnosti, ne bi mogao da bude kraći od perioda od tri meseca računajući od prijema saopštenja, nijedna članica nema primedaba, članica koja je obavestila može, u formi koju predviđa član 67, preduzeti nameravanu meru.

Međutim, ako je primedbu stavila neka druga članica, članice treba da traže rešenje na način naznačen u članu 33 Povelje Ujedinjenih nacija.

Nijedna odredba prethodnih tačaka ne narušava prava ili obaveze članica koji proizilaze iz svake odredbe na snazi među njima u pogledu rešavanja sporova.

Bez uštrba po član 45, činjenica da država nije uputila saopštenje propisano u tački 1 ne sprečava je da učini ovo saopštenje kao odgovor nekoj drugoj članici koja traži izvršenje ugovora ili se poziva na njeno kršenje.

Dakle, Konvencija predviđa dvostepeni postupak rešavanja sporova: najpre politički (obaveštenje), odnosno pokušaj da se spor reši diplomatskim putem, a onda – ako one ne uspe – pravni (u skladu sa odredbom člana 33 Povelje UN), odnosno intervenciju Međunarodnog suda pravde.

Tok tog postupka bliže određuje član 66 Konvencije (Postupak oko sudskog rešavanja, arbitraže i izmirenja):

Ukoliko u roku od dvanaest meseci od dana stavljanja primedbe nije bilo moguće postići rešenje prema tački 3 člana 65, primenjuje se sledeći postupak:
a) svaka strana u sporu oko primene ili tumačenja članova 53 ili 64 može putem molbe podneti spor na rešavanje Međunarodnom sudu pravde, osim ako članice ne odluče sporazumno da iznesu spor pred arbitražu;
b) svaka strana u sporu oko primene ili tumačenja bilo kojeg drugog člana V dela konvencije može primeniti postupak pomenut u prilogu Konvencije, upućujući u tom smislu zahtev generalnom sekretaru Ujedinjenih nacija.

U slučaju Vašingtonskih sporazuma, dodatan problem pri rešavanju eventualnih sporova predstavljala bi činjenica da Kosovo* (s obzirom da nije bilo članica UN u trenutku njihovog potpisivanja) nije članica Statuta Međunarodnog suda pravde. Iz toga proizilazi i činjenica da se ono pred ovim sudskim organom ne može pojaviti ni kao tužilac, ni kao tuženi.

Isto tako, u sporovima u kojima su jedna (ili obe) strane države, isključena je i nadležnost nacionalnih sudova, kako njihovih sopstvenih, tako i trećih država, polazeći od preovlađujućeg koncepta tzv. suverenog imuniteta država u međunarodnom pravu: jednak jednakome ne može da sudi.

Bez obzira na to koja bi se od dve ugovorne strane opredelila da, u nekom trenutku, eventualne nesporazume oko tumačenja i izvršenja preuzetih obaveza rešava primenom međunarodnog prava (a ne političkim pregovorima ili diplomatskim posredovanjem trećih država ili međunarodnih organizacija) ona to ne bi mogla da učini pred Međunarodnim sudom pravde.

Šta to u praksi znači? S obzirom da u samim Sporazumima nije predviđen drugi mehanizam, dve ugovorne strane bi jedino mogle da zaključe naknadni arbitražni sporazum, kojim bi rešavanje svog eventualnog spora prepustile međunarodnoj arbitraži.

Po opštim pravilima koja se primenjuju u takvim slučajevima, svaka strana bi imenovala po jednog arbitra (obično se za arbitre uzimaju ugledni međunarodni pravnici, sa posebnim iskustvvom u onoj oblasti na koju se sporni ugovor pretežno odnosi) a onda bi ta dva arbitra sporazumno izabrala trećeg, koji bi bio i predsedavajući arbitraže. Odluka međunarodne arbitraže smatrala bi se, po međunarodnom pravu, konačnom i obavezujućom za strane su sporu, kao i odluka Međunarodnog suda pravde i bila bi neposredno izvršna u svim trećim zemljama.

VI

Razlozi za prestanak

Postoje dve grupe razloga za prestanak važenja međunarodnih ugovora: oni koji dovode do ništavosti i oni koji omogućavaju rušljivost. Ništavost ugovora (i u unutrašnjem i u međunarodnom pravu), kada se konstatuje u odgovarajućem sudskom postupku, ima pravno dejstvo ex tunc, odnosno od trenutka zaključenja; rušljivost ima pravno dejstvo ex nunc, odnosno od trenutka proglašenja.

Pozitivno međunarodno pravo razloge za ništavost međunarodnih ugovora definisalo je u odeljku 2 dela V (članovi 46 – 53) Konvencije. U osnovi, radi se o istim razlozima koje tradicionalno prepoznaje i svaki nacionalno pravo, kao razloge za ništavost ugovora u unutrašnjem pravnom poretku: to su klasične mane volje (zabluda, prevara i prinuda) i sukob sa javnim poretkom:

  • propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora (čl. 46);
  • posebno ograničenje ovlašćenja da se izrazi pristanak države (čl. 47);
  • zabluda (čl. 48);
  • prevara (čl. 49);
  • korupcija predstavnika države (čl. 50);
  • prinuda izvršena nad predstavnikom države (čl. 51);
  • prinuda nad državom izvršena putem pretnje ili upotrebe sile (čl. 52);
  • sukob sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (ius cogens), (čl. 53).

Sada ćemo pojedinačno razmotriti svaki od osam navedenih razloga za ništavost međunarodnog ugovora.

***

(a) Propisi unutrašnjeg prava o nadležnosti za zaključenje ugovora – član 46 Konvencije

Opšte pravilo Konvencije je da se:

“… jedna država ne može pozivati na činjenicu što je njen pristanak da bude vezana ugovorom izražen na taj način što se narušava odredba njenog unutrašnjeg prava u vezi sa nadležnošću za zaključenje ugovora, kao na slučaj manljivosti”.

Međutim, od ovog opšteg pravila propisana su dva značajna izuzetka, i to alternativno: (1) ako se radi o tzv. očiglednoj povredi i (2) ako se povreda ne odnosi na neko pravilo unutrašnjeg prava koje je od suštinskog značaja.

Konvencija sadrži i definiciju tzv. “očigledne povrede”

“Povreda je očigledna ako je objektivno jasna za svaku državu koja u tom pogledu postupa prema uobičajenoj praksi ili dobronamerno”.

***

(b) Posebno ograničenje ovlašćenja da se izrazi pristanak države – član 47 Konvencije

Po opštem pravilu Konvencije:

“Ako je ovlašćenje jednog predstavnika da izrazi pristanak države da bude vezana određenim ugovorom bilo predmet posebnog ograničenja, činjenica da ovaj predstavnik nije vodio računa o tom ograničenju ne može se navoditi kao slučaj manljivosti…”

Ovaj član takođe predviđa i izuzetak od pravila:

“… osim ako ograničenje nije saopšteno, pre izražavanja ovog pristanka, ostalim državama koje su učestvovale u pregovorima.”

U raspravama koje su se o ovom pitanju ranije vodile, nije postojala saglasnost o tome da li bi za zaključenje Sporazuma bilo neophodno da se prethodno promeni Ustav Srbije, ili bi on mogao da bude punovažan ako bi bio zaključen pod tzv. odložnim uslovom (da, u određenom roku, te promene budu sprovedene u predviđenoj proceduri).

Pravnici u ministarstvima spoljnih poslova pojedinih zapadnih zemalja smatrali su da bi u ovom slučaju, kao presedan, mogao da se uzme Sporazum o imenu između Makedonije i Grčke, zaključen 17. juna 2018. godine, u kojem se predviđa naknadna ratifikacija u parlamentima obe zemlje i potvrda na referendumu koji će biti održan u Makedoniji (imajući u vidu da ovaj međunarodni ugovor nije zahtevao promenu grčkog ustava, referendum u Grčkoj nije bio neophodan).

Po našem mišljenju, odredbe Ustava Republike Srbije su u ovom slučaju vrlo jasne, pošto se ne radi samo o promeni ustava nego i o promeni granica. Pregovarači koji ispred Republike Srbije učestvuju u formulisanju i zaključenju Sporazuma bili su dužni da ostalim stranama (kosovskim vlastima i američkim posrednicima) saopšte ovo ograničenje, odnosno da oni nemaju kapacitet da zaključuju sporazum koji bi via facti podrazumevao promenu granica Republike Srbije, bez prethodno završene procedure promene Ustava Srbije.

Naravno – kao što smo već utvrdili analizom sadržaja Vašingtonskih sporazuma – ovi dokumenti ne sadrže nijednu odredbu kojom se Republika Srbija explicite obavezuje, ni na međunarodno priznanje Kosova* ni na promenu sopstvenih granica. Sporazumi, u tom smislu, nisu direktno protivni odredbama Ustava Srbije.

Međutim, činjenica da je – po prvi put – neki predstavnik Republike Srbije potpisao međunarodni ugovor sa predstavnicima Kosova*, koje je pri tome označeno na način suprotan još uvek važećem rešenju iz Aranžmana o regionalnom predstavljanju i saradnji (2012), svakako navodi na zaključak da Vašingtonski sporazumi, kao posledicu, sadrže i posredne elemente tzv. implicite priznanja, odnosno da predstavljaju korak dalje u pravcu tog konačnog ishoda.

***

(c) Zabluda – član 48 Konvencije

Po opštem pravilu Konvencije, država se:

“… može pozvati na zabludu u ugovoru koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom, ako se zabluda odnosi na činjenicu ili situaciju za koju je ta država pretpostavljala da postoji u trenutku kada je ugovor zaključen i koja je sačinjavala bitnu osnovu pristanka te države da bude vezana ugovorom“.

Kao izuzetak od ovog pravila, predviđeni su slučajevi da je: (1) “država doprinela ovoj zabludi svojim postupkom” ili da su (2) “okolnosti bile takve da je trebalo da bude obaveštena o mogućnosti zablude”, pri čemu (3) “zabluda koja se odnosi samo na redakciju teksta ugovora ne ide na uštrb njegove važnosti; u ovom slučaju, primenjuje se član 79”.

Hipotetički gledano, možemo da pretpostavimo više slučajeva u kojima bi se, po zaključenju Sporazuma Republika Srbija mogla pozivati na zabludu (error).

Jedan od njih je svakako status srpske manjine u Republici Kosovo: struktura i nadležnosti teritorijalne autonomije Srba na Kosovu, zaštita kulturno-istorijskog nasleđaimovinskih prava i drugih legitimnih interesa. Volja da se zaključi Sporazum bi, na strani Republike Srbije, bila bitno uslovljena očekivanjima od budućeg obima i sadržine ovih prava: mogli bismo da kažemo da bi ti elementi bili verovatno presudni za formiranje tzv. animus contrahendi, volje da se zaključi ugovor, i ako bi pregovarači bili u zabludi oko ovih činjenica takva zabluda bi, automatski, otvorila situaciju eventualne ništavosti Sporazuma.

Međutim, ovde je moguće pretpostaviti i jednu širu, kontekstualnu, zabludu: uzimajući u obzir presedan koji je već uspostavljen Briselskim sporazumom, i Vašingtonske sporazume pregovarači su verovatno bili skloni da (pogrešno, kao što smo dokazali, ali svejedno) tumače kao neku vrstu (malar prećutnog) trostranog, a ne dvostranog međunarodnog ugovora; činjenicu da su pregovore o njihovom zaključenju aktivno vodili visoki diplomatski zvaničnici SAD, a da je u ceremoniji potpisivanja učesstvovao i predsednik SAD, oni su vrlo verovatno tumačili kao okolnosti iz kojih proizilazi da su i same SAD preuzele određene obaveze, kao neka vrsta garanta ovih sporazuma.

Ako bi, dakle, SAD u slučaju Vašingtonskih sporazuma (baš kao i Evropska unija, u slučaju Briselskog sporazuma) implicitno preuzele obavezu da se prijem Republike Srbije u članstvo EU, po zaključenju Sporazuma, obavi po nekoj skraćenoj ili ubrzanoj proceduri, a potom pozivajući se na rebus sic stantibus (promenjene okolnosti) od takve procedure odustale, da li bi zabluda oko te činjenice bila dovoljan razlog za ništavost Sporazuma?

***

(d) Prevara – član 49 Konvencije

Po opštem pravilu Konvencije:

“Ako je država navedena da zaključi ugovor obmanljivim postupkom neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, ona se može pozvati na prevaru koja čini ništavim pristanak da bude vezana ugovorom.”

Dakle, prevara (dolus), ovde definisana kao “obmanljivi postupak neke druge države koja je učestvovala u pregovorima”, ukoliko je takav postupak naveo državu da zaključi ugovor, bio bi dovoljan razlog da se pitanje eventualne ništavosti POS postavi pred Međunarodnim sudom pravde.

Suštinski, ovde se ponovo srećemo sa hipotetičkim situacijama koje smo već opisali u tački c) ovog odeljka, onoj o zabludi. Kao mane volje, i zabluda i prevara su u pravu (i unutrašnjem, baš kao i u međunarodnom) međusobno tesno povezane, i uzročno-posledično i suštinski. Zabluda se kod ugovarača najčešće formira kao posledica prethodne prevare, kao što je i cilj prevare izazivanje zablude (ili održavanje druge ugovorne strane u toj zabludi).

***

(e) Korupcija predstavnika države – član 50 Konvencije

Prema opštem pravilu: 

“Ako je izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom dobijeno putem korupcije njenog predstavnika neposrednim ili posrednim delovanjem neke druge države koja je učestvovala u pregovorima, država se može pozvati na ovu korupciju koja čini ništavim njen pristanak da bude vezana ugovorom.”

Ova odredba znači da bi Republika Srbija mogla, u slučaju da se dokaže korupcija bilo kog od tri tzv. glavnih pregovarača (pod glavnim pregovaračima, međunarodno pravo tradicionalno smatra šefa države, u monarhijama kralja ili cara, u republikama predednika; šefa izvršne vlasti, odnosno predsednika vlade; ministra inostranih poslova) ovu okolnost istakne kao razlog za apsolutnu ništavost svakog međunarodnog sporazuma koji bi bio zaključen kao posledica takve okolnosti.

Zašto ovde posebno ističemo tri tzv. glavna pregovarača? Od odluke Stalnog suda međunarodne pravde o pravnom statusu istočnog Grenlanda (1933) u sporu između Norveške i Danske, u međunarodnom pravu je prihvaćen standard da jedino šef državešef vlade i ministar inostranih poslova imaju kapacitet da zastupaju državu bez potrebe da imaju bilo kakva punomoćja kolektivnih (vlada, parlament) organa vlasti. Svaka njihova izjava, neposredno i u celini, smatra se izjavom države koja ih je izabrala na ove funkcije.

Član 50 Konvencije ne ograničava, naravno, eventualnu ništavost međunarodnog ugovora samo na korupciju nekog od navedena tri funkcionera. Bilo koji predstavnik države koji je učestvovao u pregovorima, a kod kojeg se pravnosnažnom sudskom odlukom dokaže korupcija, mogao bi da predstavlja dovoljan osnov da se zahteva utvrđivanje ništavosti međunarodnog ugovora koji je taj predstavnik zaključio. Svakako, što je viši nivo pregovarača kojem bi eventualna korupcija bila dokazana pravnosnažnom sudskom odlukom, to bi bili veći i izgledi da tužba za poništenje po ovom osnovu bude usvojena na Međunarodnom sudu pravde.

Naravno, prethodno bi bilo neophodno da se korupcija dokaže pravnosnažnom sudskom odlukom u odgovarajućem krivičnom postupku, kao i da se – u tužbi pred Međunarodnim sudom pravde – dokaže, ili bar učini verovatnom, uzročno-posledična veza između konkretnog čina korupcije određenog lica i njegovog (faktičkog i formalnog) uticaja da ugovor bude zaključen.

Ovde se, i u teoriji i u praksi, postavlja jedno zanimljivo pitanje: da li su potpisnici Konvencije pod pojmom “korupcija” podrazumevali samo tzv. korupciju u užem smislu (predaju novčanih iznosa, činjenje drugih materijalnih pogodnosti i sa njima izjednačene radnje) ili pojam treba tumačiti i šire?

Na primer, ako bi se u sudskom postupku dokazalo da su države koje su učestvovale u pregovorima pojedinim pregovaračima iz Republike Srbije pružale ličnu političku podršku (sa ovim se može izjednačiti i podrška data njihovim političkim strankama) da ostanu na vlasti, ili da se na toj vlasti dodatno učvrste, da li bi se to moglo smatrati korupcijom u smislu u kojem se taj pojam koristi u članu 50. Bečke konvencije?

***

(f) Prinuda izvršena nad predstavnikom države – član 51 Konvencije

Konvencija propisuje:

“Izražavanje pristanka neke države da bude vezana ugovorom koje je dobijeno prinudom izvršenom nad njenim predstavnikom putem postupaka ili pretnji upućenih lično njemu lišeno je svakog pravnog dejstva.”

Prinuda (vis metus) u pravu predstavlja klasičnu manu volje – svi pravni poslovi zaključeni pod prinudom su apsolutno ništavi. Tradicionalno međunarodno pravo je, međutim, prinudu, kao razlog ništavosti ugovora, ograničavalo na ličnosti samih pregovarača. Kada se radilo o državi, sve do izričite zabrane rata (sredinom XX veka) ni prinuda prema državi nije mogla da bude zabranjena. Drugim rečima, ako je međunarodno pravo dozvoljavalo rat, onda je, a forteriori, dozvoljavalo i status quo post bellum koji bi bio stvoren (ne)uspešnim vođenjem rata i formalizovan odgovarajućim mirovnim ugovorom.

Verovatno najzanimljiviji primer u novijoj istoriji predstavlja sporazum između SAD i Irana, zaključen 19. januara 1981. godine posredovanjem Alžira (obe države su potpisale jednu deklaraciju alžirske vlade u istom tekstu) o rešavanju problema talaca u američkoj ambasadi u Teheranu, koji su se u zatočeništvu nalazili 444 dana. Ovim sporazumom američka strana se izričito, i u svoje ime i u ime svojih građana, odrekla prava na sudsku odštetu za pretrpljenu štetu. Ovde se kasnije postavilo zanimljivo pravno pitanje: da li međunarodno pravo može da da zaštitu ugovoru koji je očigledno zaključen pod direktnom prinudom?

Pitanje, naravno, daleko prevazilazi predmet ove analize i nemamo prostora da se njim detaljnije bavimo, ali zato zainteresovane za ovu temu upućujemo na dve odlične analize, obe iz 1984. godine: prva Tomasa Zakara, “The Prohibition of the Use of Duress in Treaty Negotiations: Study of the Iranian Hostage Crisis”, objavljena u Bostonskoj reviji za međunarodno pravo:

http://lawdigitalcommons.bc.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1481&context=iclr;

druga, H.G. de Jonga iz odeljenja za ustavna pitanja Ministarstva unutrašnjih poslova Holandije: “Coercion in the conclusion of treaties: A consideration of Articles 51 and 52 of the Convention on the the Law of Treaties”, objavljena u Holandskom godišnjaku za međunarodno pravo, 15/1984, dostupna online od 2009. godine: 

https://www.cambridge.org/core/journals/netherlands-yearbook-of-international-law/article/coercion-in-the-conclusion-of-treaties-a-consideration-of-articles-51-and-52-of-the-convention-on-the-the-law-of-treaties/1842B2A89359F033CEB269E17E4626BD

Da li je u dosadašnjem toku pregovora između Beograda i Prištine bilo elemenata prinude? Zanimljive su neke izjave u tom smislu koje je dao jedan od srpskih pregovarača u Briselu, Aleksandar Vučić, na primer ova:

„Meni su pre četiri i po godine najviši predstavnici u Briselu rekli decidirano: Vučiću, gotov si, karijera ti je završena, ti ne znaš kako se mi obračunavamo s neposlušnima“

Ne ulazeći u ovom trenutku u materijalnu tačnost ove izjave – njen autor je i inače sklon vrlo slobodnoj interpretaciji činjenica i relativizaciji istine – dužni smo da konstatujemo da ona predstavlja presedan u istoriji međunarodnih odnosa, kao prvi slučaj u kojem visoki funkcioner jedne države, dok su međunarodni pregovori o nekom pitanju još uvek u toku, otvoreno govori o tome da je bio izložen pretnjama i pritiscima.

***

(g) Prinuda nad državom izvršena putem pretnje ili upotrebe sile – član 52 Konvencije

Konvencija propisuje:

“Ništavan je svaki ugovor čije je zaključenje postignuto pretnjom ili upotrebom sile kršenjem principa međunarodnog prava koji su uneti u Povelju Ujedinjenih nacija.”

U međunarodnom pravu najpoznatiji primer ugovora zaključenog pod prinudom prema državi predstavlja tzv. Minhenski sporazum (1938) kojim je Čehoslovačka ustupila nacističkoj Nemačkoj svoje pogranične oblasti, Sudete. U predvečerje zaključenja ovog sporazuma Adolf Hitler je Čehoslovačkoj uputio i poseban ultimatum, tzv. Memorandum iz Godesberga (dokument je dobio ime po gradu u kojem je potpisan, a gde je Hitler bio na sastanku sa britanskim premijerom Čemberlenom). Minhenski sporazum je, baš po tom osnovu, i formalno poništen Ugovorom u Pragu koji su SR Nemačka i Čehoslovačka zaključile 11. decembra 1973. godine.

Ako pogledamo opšti politički kontekst u kojem se vode svi pregovori između Srbije i Kosova* – uključujući i ove poslednje u Vašingtonu – manje ili više direktno uslovljavanje prijema Republike Srbije u članstvo EU prethodnim zaključenjem POS – možemo li u tom uslovljavanju identifikovati elemente prinude nad državom?

Različiti predstavnici, i EU i SAD, uglavnom su ponavljali istu argumentaciju: da je zaključenje takvih sporazuma objektivno nužan uslov za članstvo Srbije u EU, jer Unija, navodno, ne može da prihvati članice koje imaju nerešena teritorijalna pitanja: teritorija Unije mora biti bezbednosno, fiskalno i pravno jedinstvena.

Hajde da vidimo da li je ta teza tačna – da li je teritorija Unije zaista toliko jedinstvena ili su dosadašnji srpski pregovarači sa EU, ipak, bili samo slabi učenici istorije i geografije?

Mnoge članice EU nisu u Uniju unele cele teritorije na kojima vrše suverenost. Tako, na primer, iako je Danska članica EU, Grenland i Farska ostrva, dve njene autonomne oblasti, to nisu od 1985. godine. Ostrva Džersi i Gernzi u Lamanšu, dve autonomne teritorije u okviru Velike Britanije, isto tako nisu deo teritorije EU. Portugalski arhipelazi u Atlantiku, Azori i Madera, kao i španski arhipelag Kanarska ostrva (sva tri autonomne teritorije u svojim zemljama) nisu u potpunosti integrisani u EU, iako su i Portugal i Španija članice Unije.

Sličan je i status francuskih prekomorskih teritorija Martinik, Reunion, Francuska Gvajana, Gvadalupa i Majote, kao i holandskih prekomorskih oblasti Aruba, Kirasao i Sint Marten. Grčka monaška republika, Sveta Gora, nalazi se izvan jedinstvene carinske zone EU. Konačno, iako EU prihvata teritorijalni integritet Kipra, svoje članice, činjenica da Kipar od 1974. godine ne vrši suverenu vlast nad teritorijama na severu koje je okupirala Turska nije uticala na prijem ove države u članstvo 2004. godine, a britanske suverene vojne baze na južnom delu ostrva (Akrotiri i Dekelija) ne smatraju se uopšte delom teritorije EU.

Od 28 članica EU čak sedam nisu na isti način integrisane u Uniju sa celinom svoje suverene teritorije: svaka četvrta. Čak 31 teritorija država članica EU uživa specijalan status – iz različitih istorijskih, geografskih ili političkih razloga. Sitacija u kojoj se Republika Srbija, od 1999. godine, nalazi u pogledu Kosova i Metohije, teško da bi bila presedan u odnosu na dosadašnju praksu EU.

Očigledno, Evropska unija je u odnosu na Srbiju učinila izuzetak u odnosu na pravilo koje je primenila u svim navedenim slučajevima: da država članica može da ima određene teritorije pod specijalnim pravnim režimom pri čemu bi ove teritorije imale specifičan status u okviru EU ili čak uopšte ne bi bile u njoj. Može li se takav stav smatrati oblikom indirektne prinude prema Republici Srbiji u toku pregovora o zaključenju međunarodnog sporazuma?

***

(h) Ugovori koji su u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava (ius cogens) – član 53 Konvencije

Konačno, kao što su ništavi svi ugovori u unutrašnjem pravu čiji bi predmet bio u suprotnosti sa prinudnim pravnim normama (na primer, ugovor o kupovini ili prodaji čoveka ili dela ljudskog tela, ili ugovor o udruživanju u grupu čiji bi cilj bilo vršenje krivičnih dela), tako je i po Konvenciji:

“Ništavan … svaki ugovor koji je u trenutku svoga zaključenja u sukobu sa imperativnom normom opšteg međunarodnog prava. Za svrhe ove konvencije imperativna norma opšteg međunarodnog prava je norma koju je prihvatila i priznala celokupna međunarodna zajednica država kao normu od koje nikakvo odstupanje nije dopušteno i koja se ne može izmeniti novom normom opšteg međunarodnog prava istog karaktera.”

Hipotetički, takav ugovor bi u međunarodnom pravu bio ugovor koje bi države zaključile u cilju vršenja međunarodnih krivičnih dela (agresivni rat, genocid, ili neki drugi međunarodni zločin) ili ugovor čiji bi predmet bio nedopušten po nekom drugom osnovu (trgovina robljem, piratstvo na moru ili širenje zaraznih bolesti).

Kod Vašingtonskih sporazuma (o čemu smo već šire govorili u odeljku IV), u ovom kontekstu je problematična tačka 16 (u srpskoj verziji) kojom se Republika Srbija obavezuje da svoju ambasadu u Izraelu premesti iz Tel Aviva u Jerusalim do 1. jula 2021. godine. Ova obaveza je suprotna Rezoluciji SB UN 478 (1980), koja (u skladu sa Savetodavnim mišljenjem Međunarodnog suda pravde o legalnosti izgradnje zida na okupiranim palestinskim teritorijama od 9. jula 2004. godine) predstavlja ius cogens.

***

Pored oglašenja međunarodnog ugovora ništavim, postoje i drugi načini na koji on može prestati da se primenjuje (iako, u svakom od njih, on ne mora nužno da prestane i da važi).

Najpre, izvršenjem svih predviđenih obaveza, odnosno nastupanjem okolnosti tzv. apsolutne konzumacije, ugovor poprima karakter tzv. istorijskog ugovora: on formalno ostaje na snazi, ali, pošto su obe strane u celini izvršile sve preuzete obaveze, više ne može da se primenjuje.

Pored toga, moguće je da nastupe i okolnosti koje Konvencija predviđa u članu 61 (Nastanak situacije koja čini izvršenje nemogućim):

Jedna članica se može pozvati na nemogućnost izvršenja ugovora kao razlog za njegov prestanak ili povlačenje iz njega, ako ova nemogućnost proizilazi iz konačnog nestanka ili uništenja predmeta neophodnog za izvršenje ovog ugovora. Ako je nemogućnost privremena, ona se može navesti samo kao razlog za obustavljanje primene ugovora.

Članica se ne može pozvati na nemogućnost izvršenja kao razlog za prestanak ugovora, za povlačenje iz njega ili za obustavljanje njegove primene, ako ova nemogućnost proizilazi iz kršenja od strane članice koja se na ovo kršenje poziva, bilo obaveze ugovora, bilo svake druge međunarodne obaveze u odnosu na svaku drugu članicu ugovora.

Slična ovoj je i situacija koju Konvencija predviđa u članu 62 (Suštinska promena okolnosti):

Suštinska promena okolnosti koja je nastala u odnosu na one koje su postojale u trenutku zaključenja ugovora i koju članice nisu predvidele ne može se navesti kao razlog prestanka ugovora ili povlačenja iz njega, osim ako:
a) postojanje ovih okolnosti ne predstavlja suštinsku osnovu pristanka članica da budu vezane ugovorom; i ako
b) ova promena nema za cilj da korenito promeni značaj obaveza koje ostaju da se izvrše na osnovu ugovora.

Suštinska promena okolnosti ne može se navesti kao razlog prestanka ugovora ili povlačenja iz njega:
a) ako se radi o ugovoru kojim se određuje granica; ili
b) ako suštinska promena proizilazi iz kršenja od strane članice koja se na njega poziva, bilo obaveze ugovora bilo svake druge međunarodne obaveze u odnosu na svaku drugu članicu ugovora.

Ako se članica može, prema prethodnim tačkama, pozvati na suštinsku promenu okolnosti kao na razlog prestanka ugovora ili povlačenja iz njega, ona se na njega može isto tako pozvati samo radi obustave primene ugovora.

U odnosu na Vašingtonske sporazume, situacije predviđene članovima 61 i 62 Konvencije lako je zamisliti: pretpostavimo da na predstojećim američkim predsedničkim izborima Donald Tramp ne dobije još jedan mandat, i da nova američka administracija promeni svoju spoljnu politiku u toj meri da odustane od njegovih planova i ciljeva koji su bili motiv za zaključenje Vašingtonskih sporazuma. Šta bi se u tom slučaju dogodilo?

Najpre, neke njjihove odredbe (iz tačaka 3, 7 i 10) biće nemoguće izvršiti bez aktivnog učešća odgovarajućih vladinih agencija SAD. Izostanak tog učešća značio bi nastupanje stiuacije iz člana 61 Konvencije (Nastanak situacije koja čini izvršenje nemogućim) i te odredbe bi prestale da važe.

Dalje, neke druge odredbe (koje se ne odnose neposredno na međusobne odnose ugovornih strana) očigledno su zaključene upravo imajući u vidu interes sadašnje američke administracije za njihovu sadržinu: radi se o tačkama 8, 9, 13, 14 i 16. U svim ovim slučajevima animus contrahendi obe ugovorne strane bio je taj interes; nastupanje okolnosti u kojima nova američka administracija taj interes više ne bi imala (ili bi, možda, imala i suprotan interes) značilo bi suštinsku promenu okolnosti (rebus sic stantibus) u toj meri u kojoj bi dalje održavanje ovih odredaba na strani bilo ne samo besmisleno, nego i štetno, za obe ugovorne strane.

Dakle, od šesnaest tačaka Vašingtonskih sporazuma čak polovina, njih osam, je, neposredno ili posredno, uslovljena opstankom administracije Donalda Trampa. Samo onih drugih osam, koji se tiču direktno ugovornih strana i njihovih međusobnih odnosa (tačke 1, 2, 4, 5, 6, 11, 12 i 15) imale bi smisla i posle eventualnog nastupanja te nove okolnosti.

Zato ćemo ovaj tekst – koji smo započeli korisnim savetom jednog Francuza (za kojeg su savremenici pričali da je jedini imao hrabrosti da svom kralju Luju XIV kaže istinu) – završiti poznatom ciničnom opaskom jednog drugog Francuza, Šarla de Gola, o međunarodnim ugovorima:

“Ugovori su vam kao ruže, ili mlade devojke. Oni traju dokle traju.”

Замишљени Балкан: на раскрсници пост-пандемијског и пост-трампијанског света

Ancient Balkans Romania Antique Map Wilkinson 1815 Original

“Тамо где је мистерија, обично се сумња да мора да буде и неког зла.” (Лорд Бајрон)

Овај афоризам лорда Бајрона – песника који је измислио модерну Грчку – генерално се сматра најприкладнијим баш за Балкан – европско полуострво које своје име дугује турским речима за крв и мед. Савремени речници енглеског језика потврђују овај утисак: сама реч Балканизација је пежоративни геополитички израз за фрагментацију великих области или држава у много мањих, непријатељских или несагласних међусобно; Македонија није само географски, него и кулинарски израз: салата састављена од малих делова воћа и поврћа, не нужно јестивог; једина реч у модерном енглеском језику која оригинално вуче порекло из средњовековног српског је – вампир; а лик у антиромантичној комедији Џорџа Бернарда Шоа, “Оружје и човек”, прича причу о свом оцу који се “никада није окупао у свом животу; а живео је до своје деведесет осме године, најздравији човек у Бугарској”.

Изван света речника и књижевности, Балкан остаје део Европе који се доживљава као “различит”, регион у којем – чак и данас – Запад више воли стабилност него демократију. Када се баве Балканом, европски политичари воле да причају о “европској агенди”; повремено именују изасланике да се баве “регионалним проблемима”; с времена на време поделе неки новац, не распитујући се превише како ће бити потрошен; и на крају се редовно похвале, пуштајући један или два твита. И то је то – стабилност, као прагматични компромис између хаотичних ратова деведесетих и утопије грађанског друштва скандинавског типа и просперитета које изгледа да увек остаје ван домашаја за Балкан.

Али, као што се то често догађа, овај компромис је само леп начин да се забашури неуспех. Док западне земље верују да штите своје интересе избегавајући било коју врсту нестабилности, неуспех да се оствари напредак ка демократији је заправо високо штетан, и за регион и за сам Запад. Конфликтне зоне, као што су Босна и Косово остају замрзнуте у истом стању етничке нетрпељивости као и када је пуцњава престала пре четврт века; нарко-дилери су са политичким лидерима склопили договоре о аутопуту дрога, од региона где се оне производе до богатих потрошача у Европској унији и Великој Британији; неколико стотина хиљада комада пешадијског наоружања, заосталог из Ратова за југословенско наслеђе начинило је балканске криминалце међу најбоље наоружаним на свету; Русија, Турска и Кина гледају како да сиромаштво региона искористе за своје циљеве; и млади људи са целог овог подручја гласају све чешће својим ногама уместо рукама – тражећи бољу будућност на другим местима.

Међутим, ту негде око Божића 2020. године, Запад ће коначно морати да замени твитовање размишљањем. Једновремени освит пост-пандемијског и пост-трампијанског света значиће за много врелих тачака широм света могућност за нови почетак. Једна од таквих тачака могла би, мада не и морала, да буде и Балкан. Запад може решити да је садашњи модел компромиса и неуспеха најбоља реалистичка опција и стога решити да Балкан остави паркиран баш тамо где је сада: на крају оних последњих граница Европе, сакривеног у маглама бајронијанских мистерија и зала, уроњеног у своје вечне мржње и предрасуде. Или може решити и нешто друго: уместо да задржава Балкан у вечитом предсобљу света, Запад се може определити за тежи и стрмији пут коначне интеграције региона у европску архитектуру.

Хајде да сада погледамо како би приоритети ове коначне интеграције требало да изгледају?

***

Прво, Балкан мора да демитологизује представу о себи. Дабоме, многе савремене европске нације дефинисане су, између осталог, и својим одговарајућим митовима: много Енглеза верује да је краљ Артур заиста постојао; Шпанци воле да сањаре о Сиду Освајачу и Португалци о Ђерарду Неустрашивом, док Швајцарци воле приче о Виљему Телу а Италијани увек поново уживају да слушају о Сицилијанском Вечерњем. Међутим, ниједна европска нација не живи данас своје древне митове на начин на који то и даље чине све балканске нације. Митови припадају пијаним ноћима док будућност мора да се гради у трезним јутрима.

Друго, Запад мора да прихвати да је фундаментална промена доминантне балканске парадигме сада практично неизбежна. Све данашње владајуће елите – политички, културни, духовни и биолошки наследници господара ратова деведесетих – морају бити развлашћене, стубови њихове подршке пажљиво демонтирани и њихове идеологије сахрањене. Не ради се само о томе да су многи од њих и даље укључени у различите корупцијске шеме и да су, према кредибилним западним обавештајним извештајима, опасно близу мрежа транснационалног организованог криминала, и унутар и изван региона. Много је значајније то што ментални склопови ових елита – који су сви фундаментално оријентални и антиисторијски – још увек пресудно утичу и обликују јавно мнење, друштвене структуре, доминантне симболе и вредности целог Балкана.

Треће, нема одрживог решења за Балкан ако је иједан од његових народа – без обзира о којем се ради – претворен у жртвено јагње за сва зла која су погодила овај део Европе. Одржива решења морају да подразумевају раскид са историјски промашеним концептима колективне кривице и првобитног греха. Балкан је исувише мали и исувише ломљив да би себи могао да дозволи луксуз сопствене Вајмарске Немачке у улози вечитог кривца.

Четврто, оном делу Балкана који се још увек налази изван Европске уније (а који се често, колоквијално, назива Западним Балканом) мора се понудити једноставна, јасна и поштена нагодба: чим се ослободите постојећег, антиевропског, менталног склопа, бићете примљени у чланство ЕУ. Заправо, ЕУ би имала више користи од новог, потпуно европеизованог Балкана, чак и са нерешеним регионалним споровима, него од старог, антиевропског Балкана који би своје спорове вештачки решавао. Ова друга опција би извесно, бар за неко време, остала на насловним странама, јер су медији увек гладни сензација; она је већ привукла легије трећеразредних дипломата, каријериста и аривиста – свих оних који су фасцинирани плитким гламуром краткорочног успеха. Међутим, мудри европски државници ће увек суштинским променама дати предност у односу на празне фразе.

Пето, НАТО мора да обезбеди, за све земље Балкана, кредибилне безбедносне гаранције, у односу на претње, како спољне тако и унутрашње. Такав аранжман би морао да обухвати и питање тамног наслеђа Алијансе: агресије на Југославију 1999. године, предузету кршењем међународног права, која је довела до исувише цивилних жртава а да би једноставно могла да буде гурнута под тепих. Прошлост се, дабоме, не може променити; међутим, прецизна, одговарајућа и етички исправна ревизија ове трагичне епизоде била би начин да поново размислимо о нашој заједничкој историји и истовремено отупимо дугорочни руски утицај у Србији.

Шесто, било какав покушај поновне промене граница на Балкану би неминовно водио у нове катастрофе. Отворио би Пандорину кутију болних сећања, нешто што би популистички политичари, похлепни трговци оружјем, лажни пророци и све врсте авантуриста пожурили да искористе још једном. Међутим, једини начин да се сачувају постојеће границе на Балкану је да се оне избришу – све заједно, и све одједном. Ово је, дабоме, могуће једино у оквиру шире политичке заједнице – некада је то била Југославија, данас је Европска унија – у којој би те границе, заувек, постале ирелевантне.

Седмо, читав овај пројекат свакако захтева неки новац – али ЕУ ионако већ даје пуно новца у овај регион, само што га сада баца у ветар. Досад, оно што су Европљани чинили, у пракси је значило куповање лојалности њихових непријатеља по цену губитка подршке пријатеља. Уместо давања новца непосредно балканским владама, ЕУ би требало да размотри успостављање сасвим новог механизма: регионалне развојне банке која би финансирала обнову пост-пандемијских економија, радећи директно са клијентима из приватног сектора, на потпуно транспарентан начин и по тржишним принципима. Владама и политичким странкама мора се одузети позиција похлепног посредника. Ово је најбољи и најбржи пут да се створи независна предузетничка класа у региону која би заменила политички повезане тајкуне.

***

Treaty of Paris (1951) - Wikipedia

Ако је седам наведених тачака можда уплашило читаоца својом амбициозношћу, за крај овог текста поделићемо са вама једну анегдоту. У својим мемоарима, Жан Моне, један од очева-оснивача Париског уговора (1951), описао је како је настао овај документ из којег је касније створена и Европска унија: штампан је у Француској, на холандском папиру, немачким штампарском бојом, повезан у кожу из Белгије и Лукесембурга и украшен показивачима страна, истканим од италијанске свиле.

Међутим, детаљ који Моне није написао је да су – пошто су преговори били тако грозничави да су трајали до последњег часа – листови папира које су шефови дипломатија заиста потписали били намерно остављени празни. Далеко од чаша са шампањцем и светлости рефлектора париског Salon de l’Horloge, невидљиви стручњаци су пречишћавали тај текст још пуне две недеље. Оно што је заиста тада значило били су људи, визија, поверење и јавна подршка – не техникалије.

Исто тако, не можемо очекивати да се све техникалије коначне интеграције Балкана у Запад могу решити преко ноћи. Међутим, стратешки избор – да се постојећи оријентални деспотизам (како су га дефинисали Гибон, Монтескје, Маркс и Витфогел) замени модерним, функционалним државама, и да се претходне три деценије узајамне мржње напусти у корист истог оног антифашистичког духа који је инспирисао очеве осниваче Европе – захтевао би тачно оне састојке из Париза 1951: људе, визију, поверење и јавну подршку. Баш као и у Salon de l’Horloge, нови, стварни лидери све ово могу да постигну и на празном листу папира; невидљиви експерти ће свакако после пречистити текст.

***

НАПОМЕНЕ:

У јуну 2020. године изабран сам у чланство високог саветодавног одбора НАТО Фондације, самосталног научно-истраживачког института при Одбрамбеном колеџу НАТО у Риму:

Senior Advisory Board

На молбу председника Фондације, амбасадора Алесандра Минута-Риција, овај прилог сам (у енглеском оригиналу) написао као своју приступну беседу у саветодавном одбору. Текст је завршен 1. августа 2020. године. Међутим, због ограничења у путовањима и састанцима, наметнутих пандемијом, уместо да буде прочитан, објављен је на интернет страни Фондације, 7. августа 2020. године:

The Balkans envisaged: at the crossroads of a post-COVID and post-Trumpian world – Zoran Cicak

У овом тексту, по први пут га читаоцима представљамо у преводу на српски.

Dnevnik godine korone (18): pobednici, poraženi i zaboravljeni

Velike krize imaju velike posledice – najčešće, one nepredviđene. Velika depresija 1929. godine je podstakla izolacionizam, nacionalizam, fašizam i, konačno, Drugi svetski rat; ali je isto tako dovela do uspona Sjedinjenih Država kao svetske supersile i, konačno, do dekolonizacije širokih prostora Afrike i Azije. Promenila je sliku sveta. Napadi 11. septembra 2001. godine doveli su do američkih intervencija u Avganistanu i Iraku, uspona Irana kao regionalne sile i stvorili nove forme islamskog radikalizma. Finansijska kriza 2008. godine porodila je populizam koji ova generacija ne pamti, oduvala mnoge lidere širom zemaljske kugle i završila u metastazama kao što su Bregzit i Donald Tramp.

Već smo videli da su neke države bile uspešnije od drugih u borbi sa koronom; ovi trendovi će se, vrlo verovatno, nastaviti. Zanimljivo je, međutim, da stepen ove uspešnosti, po pravilu, nije bio u direktnoj korelaciji ni sa veličinom pojedine države, ni sa njenim materijalnim bogatstvom, a ni sa tipom političkog režima. Zemlje koje su se uspešno suprotstavile pandemiji bile su i velike (kao Nemačka) i male (kao Novi Zeland); bile su i bogate (Nemačka) i siromašne (Grčka); i demokratske (Kanada) i autoritarne (Vijetnam).

Presudni faktori u ovom ratu sa virusom, koji su u konačnici opredelili pobednike i poražene očigledno su transcendirali naše tradicionalne geopolitičke i ideološke kriterijume i stereoptipe. Neki drugi činioci – državni kapacitet, nivo društvenog poverenja i kvalitet vođstva – bili su mnogo značajniji. Zemlje sa sva tri činioca – kompetentnim državnim aparatom, vladom u koju građani imaju poverenje i slušaju je, i sposobnim rukovodstvom – u dosadašnjem toku pandemije pokazale su impresivne rezultate, značajno ograničavajući obim štete koju su pretrpele. Koje kvalitete deli svih šest navedenih pobednika? Prvo: imaju lidere koji su na krizu odgovorili blagovremeno i pošteno; drugo, poštovale su naučna znanja i stručne procene; treće, pažljivo su vodile računa da ne politizuju ovu zdravstvenu krizu.

Za razliku od njih, zemlje sa disfunkcionalnom državnom arhitekturom, podeljenim i polarizovanim društvima i neposobnim rukovodiocima prošle su jako loše, ostavljajući svoje građane i privredu na milost i nemilost nevoljama pandemije. Kao, na primer, Brazil, Velika Britanija ili SAD.

Što više učimo o korona virusu, sve više nam izgleda da smo se ovog puta suočili sa globalnom zdravstvenom krizom koja će trajati jako dugo, i koju ćemo na kraju meriti godinama a ne mesecima. Iako je virus manje smrtonosan nego što smo se na početku plašili, on je vrlo zarazan i često se prenosi na asimptomatske načine. Ebola je, na primer, bila visoko smrtonosna, ali je bilo jako teško zaraziti se njom: žrtve su umirale brzo, pre nego što bi neko drugi bio u prilici da se od njih zarazi. Činjenica da korona virus ima tok upravo suprotan od ebole znači da je ljudi neće uzimati onoliko ozbiljno koliko bi trebalo, te da će se – kao posledica toga – ona nastaviti da širi slobodno po raznim kontinentima, prouzrokujući, u konačnici, mnogo veći broj smrtnih slučajeva.

Drugim rečima: neće postojati trenutak u kojem će neka zemlja biti u mogućnosti da zaista “proglasi pobedu” nad pandemijom; umesto toga, društva, ekonomije i naši životi otvaraće se polako i oprezno, a napredak će biti prekidan naknadnim talasima infekcija. Ako bismo krivu oporavka pokušali da predstavimo vizuelno, u obliku nekog latiničnog slova, to svakako neće biti slovo U, koje smo na početku priželjivali, već pre slovo L ili, čak, serija slova W. Povratak svetske ekonomije u stanje pre pandemije neće se desiti u dogledno vreme.

U ekonomskom smislu, produžena kriza značiće i više poslovnih neuspeha i ti neuspesi će se dešavati u raznim delovima sveta i u raznim privrednim sektorima: maloprodajni lanci, šoping molovi, hoteli, vazduhoplovne kompanije. Tržišna koncentracija, koja je već decenijama prisutna u većini razvijenih ekonomija, ovim će biti dodatno podstaknuta; samo velike kompanije, sa dubokim džepovima, moći će da opstanu u oluji; tehnološki džinovi biće najveći dobitnici od svih, jer će svet digitalnih interakcija dobiti na značaju pod pritiskom imperativa socijalne distance.

***

Coronavirus: The world after the pandemic | Financial Times

Društvene posledice pandemije biće, međutim, još značajnije. Ljudi mogu biti motivisani da dobrovoljno prihvate ograničenja u kretanju, lišavanja od svog uobičajenog komfora, odstupanja od navika svakodnevice, pa čak i da učine herojska dela – ali sve to, baš kao u pravom ratu, može trajati samo neko vreme. Visoki moral nikada ne može trajati neograničeno. Produžena pandemija, kombinovana sa povećanom nezaposlenošću i stalnom recesijom, uz dosad nezabeležene nivoe javnog duga neizbežno će stvarati nove socijalne tenzije koje će onda narastati, sve do eksplozija: na raznim tačkama, u raznim trenucima i raznim povodima.

Globalna distribucija moći će, verovatno, nastaviti da se pomera prema istoku: istočna Azija je, pred čitavim svetom, ovog proleća demonstrirala ne samo svoju izdržljivost nego i nove vidove tehnološke – i tehnokratske – supremacije. Bez obzira što je pandemija potekla iz Kine – i što je, prema dosad raspoloživim podacima, vrlo verovatno da ju je zvanični Peking, u početnoj fazi, zataškavao – Kina će, bar u relativnim pokazateljima, kratkoročno imati koristi od nje. Naime, i druge vlade – a među njima i mnoge demokratske vlade – su takođe u početnim fazama funkcionisale vrlo slabo i takođe pokušavale da prikriju razmere katastrofe, ali su posledice njihovih grešaka, po njihove građane, bile mnogo smrtonosnije. U konačnici, Peking je bio sposoban da posle početnog nesnalaženja povrati kontrolu nad situacijom relativno brzo, i odmah se suoči sa narednim izazovom: obnovom i oporavkom svoje privrede, brzim i održivim tempom.

Nasuprot Kini, SAD su svoj odgovor na pandemiju osmislile loše, potom su ušle u period unutrašnje političke nestabilnosti, dubokih političkih i rasnih sukoba, i njihov međunarodni prestiž je, kao posledica svega toga, poslednjih meseci znatno opao. SAD, naravno, imaju ogroman državni kapacitet – jedan od najvećih na svetu – i u toku proteklih nekoliko decenija izgradile su zavidnu reputaciju u borbi sa drugim epidemiološkim krizama. Međutim, trenutno stanje u kojem se američko društvo nalazi – visoke unutrašnje polarizacije – i nesposobni lider onemogućili su državu da efikasno funkcioniše i iskoristi se potencijale. Tramp je uporno podsticao podele umesto da promoviše jedinstvo, politizirao je distribuciju medicinske pomoći, pokušavao da odgovornost za nepopularne odluke prebaci na guvernere pojedinih država, dok je istovremeno ohrabrivao na proteste protiv njih i napadao međunarodne institucije umesto da i njih integriše u jedinstveni front. Pošto je svet, razume se, takođe gledao televiziju, bio je zapanjen, dok je Kina vrlo lako mogla da uporedi efikasnost svog i američkog odgovora.

U godinama koje su pred nama, pandemija, naravno, može da dovede do relativnog pada moći SAD, produžene erozije liberalnog međunarodnog poretka, i do obnove fašizma, na onim tačkama zemljine kugle (Brazil) gde je on i pre korone već pokazivao znake jačanja. Međutim, taj scenario nije neizbežan: pandemija može da označi i početak renesanse liberalne demokratije, sistema koji je u istoriji već nekoliko puta iznenadio večite skeptike, pokazujući, svaki put, značajne unutrašnje kapacitete za otpor i obnovu.

Pitate se koja će od ove dve vizije preovladati? Kratkoročno, elementi i jedne i druge će se pojavljivati uporedo, na različitim tačkama sveta. Dugoročno, ako se sadašnji trendovi ne promene dramatično, generalne prognoze nisu preterano ružičaste.

***

The Coronavirus Pandemic Will Change the World Forever

Razne pesimističke ishode je lako zamisliti: nacionalizam, izolacionizam, ksenofobija i razni drugi oblici napada na liberalni svetski poredak pojačavaju se već celu deceniju i daleko je od toga da će pandemija kreirati taj trend; izvesno je, međutim, da će ga ona pojačati. Neke vlade u svetu (Mađarska, Filipini) zloupotrebile su zdravstvenu krizu da sebi pribave nova, vanredna i veća ovlašćenja, udaljavajući se tako još više od demokratskih standarda. Sličan trend uočavamo i u drugim zemljama sveta: Kini, Salvadoru i Ugandi, na primer. Barijere slobodnom kretanju ljudi uspostavljene su preko noći, a ukidaju se sporo i postepeno – čak i u samom srcu Evrope.

Umesto da međusobno sarađuju u zajedničkom interesu, države-nacije se okreću ka samima sebi, preganjajući se i međusobno optužujući zbog često trivijalnih stvari, prebacujući krivicu na druge zbog sopstvenih propusta, sve to zarad jednog jeftinog tvita kojim prikupljaju glasove primitivnih, neobrazovanih i uplašenih.

Uspon nacionalizma će, svakako, povećati šanse za razne međunarodne konflikte: kako za neke stare, obnovljene, tako i neke za potpuno nove. Jednu populistički lideri će ove beskrajne svađe sa strancima videti kao korisne instrumente za skretanje pažnje sa domaćih političkih teškoća i izbegavanje odgovornosti za sopstvene greške u vreme pandemije. Drugi će, opet, pokušati da iskoriste slabosti svojih međunarodnih protivnika i njihovu zauzetost borbom protiv korone, da bi destabilizovali svoje omiljene mete ili ih stavili pred fait accompli, stvaranjem različitih novih realnosti na terenu. Ipak, imajući u vidu stabilizujući uticaj nuklearnog oružja koje i danas – kao i u vreme Hladnog rata – predstavlja snažan faktor odvraćanja od svetskih ratova, kao i činjenicu da su, praktično, svi krupni međunarodni igrači suočeni sa ozbiljnim izazovima, nije preterano verovatno da bi spirala konflikta u periodu post-korone mogla da poprimi šire međunarodne dimenzije; ona će se, verovatno, i dalje iscrpljivati u beskrajnom nizu različitih unutrašnjih kriza.

Siromašne zemlje, sa prenaseljenim gradovima i slabim zdravstvenim sistemima biće, naravno, najteže pogođene. Ne samo propisne mere socijalne distance, nego čak i osnovnu ličnu higijenu – pranje ruku – jako je teško održavati u zemljama u kojima veliki delovi stanovništva nemaju redovan pristup čistoj vodi. Vlade tih zemalja, vrlo često, samo dodatno pogoršavaju stvari, podsticanjem tenzija između različitih zajednica, podrivanjem društvene kohezije ili, naprosto, običnom nesposobnošću. Tako je, recimo, Indija nepotrebno povećala ukupnu ranjivost stanovništva, proglašavajući odjednom karantin na teritoriji cele zemlje, ne razmišljajući pri tome o posledicama koje će to imati po desetine miliona radnika koji svakog dana putuju, u praktično svaki veći grad. Mnogi od njih su otišli u svoja sela, šireći tako zarazu i po dubini zemlje; kada je vlada izmenila svoju odluku i otpočela sa ograničenim kretanjem, veliki broj ovih ljudi našao se zarobljen u gradovima, bez posla, stana ili zdravstvene nege.

Migracije, prouzrokovane klimatskim promenama, nedostatkom vode, eksplozijom kriminala, terorizma i verskog fudamentalizma i hroničnim nedostatkom posla bile su, već dosta dugo, spora ali stalna kriza koja je potmulo tutnjala po globalnom Jugu. Pandemija će zaokružiti i ubrzati njene posledice, dovodeći milione ljude na globalni Sever, gde će završiti na – doslovno – ničijoj zemlji između dva sveta, još dalje od granice održivosti. Pandemija je, isto tako, srušila nade stotina miliona ljudi u siromašnim zemljama koji su se, u poslednje dve decenije, uzdali u perspektive kakvog-takvog ekonomskog razvoja.

Narodno nezadovoljstvo će rasti, a srušene nade i izneverena očekivanja su u konačnici klasičan recept svih revolucija. Očajnici će spas tražiti u bekstvu, demagoške vođe koristiti priliku da preuzmu vlast, korumpirani političari da ukradu koliko mogu, i mnogo svetskih vlada će završiti u kolapsu, više ili manje krvavom. Pokušaj novog talasa migracija, sa globalnog Juga na Sever, biće dočekan sa još manje simpatija i sa još većim otporom razvijenih društava – sada, kada će biti tako zgodno i malograđanski ubedljivo da se migranti optuže za širenje zaraze i haosa.

Konačno, pojava tzv. crnih labudova – po definiciji nepredvidivih – sve je verovatnija što više širimo vremenski horizont predviđanja: sve prošle pandemije su pothranjivale razne apokaliptične vizije, kultove i nove religije, koje su se rađale na ekstremnim strahovima ljudi, stvorenim produženim teškoćama. Fašizam, zapravo, i jeste jedan od takvih crnih labudova – kopile rođeno u divljem braku svetske klanice 1918. i ekonomske krize 1929. godine; razne teorije zavere, ekstremističke i fundamentalističke sekte na Bliskom istoku, procvetale su početkom dvadeset prvog veka, na tlu koje je već bilo dobro pothranjeno decenijama osećanja frustracija i nemoći običnog čoveka. Danas, kada se slična osećanja šire već i kroz bogate zemlje Evrope, uz nesebičnu pomoć Interneta i društvenih mreža koji su uništili kritičku javnost i poverenje u nju, dodatne ekonomske i psihološke nevolje, stvorene pandemijom, izvesno će populističkim demagozima pružiti novi, dodatni i raznovrsni, materijal za eksploataciju.

***

Coronavirus Will Change the World Permanently. Here's How. - POLITICO

Ipak, kao što Velika depresija nije proizvela samo fašizam nego je, sa druge strane, ojačala liberalnu demokratiju, tako i pandemija korona virusa može imati i neke pozitivne posledice. Zaista, nije se retko u našoj istoriji dešavalo da neki veliki eksterni bude nužan, kako bi razbio stare, sklerotične političke sisteme, izbio ih iz njihovih uhodanih staza, a ljude oslobodio starih zabluda – i tako stvorio uslove za dugo zakasnelu strukturalnu reformu.

Tako, na primer, Crna smrt – pandemija kuge u Evropi sredinom četrnaestog veka – nije donela svetu samo pedeset miliona mrtvih, progone Jevreja procvat sujeverja i razne morbidne kultove, nego je postavila i temelje za Gutenbergovu presu, Kolumbove jedrenjake, Luterovu reformaciju, Keplerovu nebesku mehaniku i Volterove revolucije, za početke manufakturne proizvodnje, za Erazma, Dekarta, Kopernika, Galileja i Rusoa – za ulazak čovečanstva u rano moderno doba.

Taj isti obrazac će se, makar na nekim mestima na Zemlji, verovatno ponoviti i posle korone. Praktične realnosti suočavanja sa pandemijom favorizuju profesionalizam i stručnost; u toj optici, demagogija i nesposobnost se lako prepoznaju. Ovo bi trebalo da, u konačnici, stvori efekat pozitivne selekcije, nagrađujući političare i vlade koji rade dobro i kažnjavajući one druge. Brazilski predsednik Bolsonaro, na primer, koji je u poslednjim godinama sistematski uništavao institucije svoje zemlje, pokušao je da krizu reši jeftinim blefovima; sada, predsedava najvećom katastrofom u istoriji Brazila; sutra će, možda, odgovarati za genocid. Sa druge strane, ruski predsednik Putin je najpre pokušao da smanji značaj pandemije, potom je tvrdio da je Rusija zadržala pandemiju pod kontrolom, da bi i po treći put promenio ton svojih poruka kako se virus i dalje širi njegovom zemljom; ipak, u Rusiji je bar stopa smrtnosti, i dalje, na samom dnu svetske lestvice.

Pandemija je, dakle, bila jedan veliki reflektor – i istovremeno mikroskop – koji je obasjao celu Zemljinu kuglu, i približio optici posmatrača najsitnije detalje na njoj: svetlo je razotkrilo ljude i institucije, nacionalne vođe i međunarodne organizacije, otkrivajući svaku njihovu slabost, strah, neozbiljnost, nesposobnost i neprilagođenost. Jaz između bogatih i siromašnih – i pojedinaca i društava – produbljen je ovom krizom i dalje će se produbljavati, zbog produžene ekonomske stagnacije.

Ali, zajedno sa problemima, kriza je ukazala i na sposobnosti vlada da pronađe rešenja i da u tom postupku mobiliše kolektivne resurse i energiju društva. Dugotrajni osećaj da smo “sami zajedno” može da pojača društvenu solidarnost i podstakne osećanja velikodušnosti i zaštite onih najslabijih, baš kao što su i zajedničke patnje u Prvom svetskom ratu i Velikoj depresiji, u mnogim zemljama, podstakle stvaranje i jačanje kasnijih država blagostanja.

Ako se isti ovaj model ponovi i sada, u dvadeset prvom veku, jedna od posledica moglo bi da bude napuštanje bar onih najekstremnijih, i najsurovijih, oblika neoliberalizma, ideologije slobodnog tržišta koju su stvorili Milton Fridman i Džordž Stigler, i koja je poslužila kao intelektualno opravdanje politika 1980-tih, Ronalda Regana i Margaret Tačer; u tim politikama, velike, glomazne i ambiciozne državne administracije smatrane su preprekama ekonomskog rasta i društvenog progresa. U to vreme, naravno, postojali su sasvim logični razlozi da se smanji mnoštvo oblika državne svojine, kontrole i administrativne regulacije. Međutim, kako je vreme prolazilo, ovi logični i racionalni razlozi negde su se izgubili; zamenjeni su nečim što je postalo cilj samo sebi, a ne sredstvo za ostvarenje drugih ciljeva: svojevrsna libertarijanska religija, nova vrsta kulta, othranjena na apriornoj mržnji prema svakoj vrsti državne akcije, jevanđelje cele jedne generacije konzervativnih intelektualaca, naročito u Sjedinjenim Državama.

Imajući u vidu značaj jake državne akcije da se, u prvom naletu, slomi kičma pandemiji, biće teško ponoviti Reganove reči sa inauguralne adrese 1980. godine: “vlada nije rešenje problema; vlada je problem”. Niti će biti ubedljiva tvrdnja da kombinacija privatnog sektora i filantropske akcije može da zameni kompetentnu državu u vanrednim stanjima. Pogledajmo samo hladne brojeve: u aprilu 2020. godine, jedan od glavnih akcionara Tvitera, Džek Dorsi, najavio je da će priložiti jednu milijardu dolara u dobrotvorni fond za otklanjanje posledica pandemije korona virusa; nesporno, reč je o najvećem iznosu takve vrste koji je ikada neki privatni biznis izdvojio. Ali, otprilike u isto to vreme, američki Kongres je doneo rezoluciju kojom je izdvojio dve hiljade i tri stotine milijardi dolara za finansijsku podršku američkoj privredi i građanima.

Mi o samom konceptu državne intervencije možemo imati legitimno različita teorijska i filozofska gledišta, isto kao što i za one koji obavljaju najviše državne funkcije u raznim zemljama možemo legitimno smatrati da su nesposobni, korumpirani, ili čak mentalno poremećeni; češće nego ne, bićemo u pravu; možemo isto tako gunđati zbog raznih administrativnih mera kojima se ograničavaju naše slobode u vanrednim stanjima; možemo da uživamo čitajući – na raznim marginama interneta – najrazličitije teorije opskurnih privatnih istraživača, originalnih lekara i neshvaćenih genija.

Ali, svako od nas – u Kini, Italiji, Srbiji, Iranu i Americi podjednako – ako bi imao tu nesreću da se zarazi korona virusom, ne bi razmišljao ni sekunde: izabrao bi terapiju lekara iz državne bolnice, one najbolje koja bi mu, u gradu u kojem živi, bila na raspolaganju.

Ljudi ponekad jesu skloni da, u izboru između racionalnog i iracionalnog, pod uticajem različitih stereotipa, predrasuda i emocija, izaberu ovo drugo; ponekad je to samo koketiranje sa zabranjenim voćem, ponekad oblik protesta protiv autoriteta a ponekad stvar ekscentričnosti. Ali, ljudi biraju iracionalno kada se pitaju o sudbinama drugih; kada se pitaju o svojim sopstvenim sudbinama, biraju vrlo racionalno.

Da li bi ovo povećano poverenje u državu – koja nas je izlečila – moglo da se prelije i u druge sektore života? Da li bi njene intervencije mogle da, isto tako efikasno, pomognu i tamo?  Naravno, na ova pitanja ne postoji jednostavan odgovor: zavisi od države, zavisi i od sektora. Ali, blizu je pameti zaključak da će, na primer, nemačka javnost, videvši izuzetnu efikasnost nemačkih lekara u borbi protiv korone, isti onaj benefit sumnje, koji je sve vreme pandemije imala kada su lekari bili u pitanju, sada biti sklona da proširi, na primer, i na nemačke učitelje.

Konačno, kriza bi mogla da podstakne i obnovljenu međunarodnu saradnju. Dok su nacionalne vođe igrale svoje igrice prebacivanja odgovornosti, neki naučnici, istraživači i doktori širom sveta su produbljavali svoje mreže i ponovo učvršćivali svoje međusobne veze. Svaki put kada bi neki populista, na Istoku i na Zapadu podjednako, čuo da postoje neki ljudi izvan njegove kontrole, neke profesije koje rade svoj posao, neki instituti i fakulteti koji autonomno razmenjuju svoje informacije – on bi histerično povikao da se radi o dubokoj državi. U svetu u kojem je ona plitka država sve što možemo da vidimo ispred TV ekrana i na društvenim mrežama, srećom, postoji i ova druga, duboka država. I zaista, ako u nekom trenutku čak i dođe do sloma međunarodne saradnje i multilateralnih institucija, onda će era posle tog sloma neizbežno biti vreme ne samo obnovljene, nego i intenzivirane, globalne, multinacionalne, saradnje zarad zajedničkog interesa.

***

Q2 2020 Global Venture Report: Funding Through The Pandemic – Crunchbase  News

Videli smo da je pandemija bila globalni, socijalni i politički, stres-test. Zemlje sa sposobnim i legitimnim vladama su kroz taj test prošle relativno lako i moći će da sprovedu nužne promene koje će ih učiniti još jačim i otpornijim, olakšavajući tako njihovo suočavanje se budućim izazovima. Nasuprot njima, zemlje sa niskim kapacitetima i slabim vođstvom biće u problemima, predodređene za stagnaciju, osiromašenje i nestabilnost.

Da, ako bismo sada pogledali fresku epohe, zajedničku sliku celog sveta u kojem živimo, stekli bismo jedan sumoran utisak: ovih drugih zemalja je, već na prvi pogled, bilo mnogo više nego onih prvih.

Na žalost, stres-test je bio težak: tako težak da ga je samo malo zemalja prošlo sa relativno dobrim rezultatima. Da bi uspešno prebrodila one prve, najteže faze pandemije, svakoj zemlji nije bila potrebna samo efikasna administracija i dovoljni resursi, nego i visok nivo društvenog konsenzusa i kompetentne vođe koje će inspirisati poverenje. Sve ove uslove su, na primer, ispunile Južna Koreja – koja je upravljanje krizom delegirala sa političkog na nivo profesionalne zdravstvene birokratije, i Nemačka Angele Merkel. Mnogo češće su, međutim, bile zemlje čije su političke elite, namerno ili iz nesposobnosti, propustile jedan, dva ili čak tri od navedena četiri kriterijuma. I pošto će i ostatkom pandemije takođe biti teško upravljati, ovi – da ih tako nazovemo – “nacionalni trendovi” će se verovatno nastaviti, možda uz neke blage korekcije i popravljanje grešaka. To, grosso modo posmatrano, sliku jednog širokog, globalnog optimizma, čini ne preterano verovatnom.

Drugi razlog za globalni pesimizam je ozbiljniji: pozitivna scenarija, po pravilu, pretpostavljaju neku vrstu racionalnog javnog diskursa i socijalnog učenja, pre svega na greškama – tuđim, ali i sopstvenim. Ipak, veza između tehnokratske ekspertize i javnih politika je danas slabija nego što je to bila u prošlosti, kada su elite imale veću količinu društvene moći. Demokratizacija moći, omogućena digitalnom revolucijom, izjednačila je kognitivne hijerarhije sa drugim hijerarhijama, i političko odlučivanje se danas, na širokim prostorima Zemljine kugle, pretvorilo u takmičenje u agresivnom brbljanju: ko može da sastavi brži, uvredljiviji i skandalozniji tvit; ko ima više pristupa tabloidnom smeću; ko će u nekoj TV emisiji da izgovori više psovki.

Ovo teško može da bude idealno okruženje za konstruktivno, kolektivno samo-preispitivanje, i lako možemo da pretpostavimo da će neke države, nacije, politička društva, ostati u istorijskom smislu iracionalne, pa čak i samodestruktivne, duže nego što će ostati demografski, finansijski i razvojno, solventne.

Najveća globalna nepoznanica, pred početak leta korone, su, naravno, Sjedinjene Države. Svakako je jedinstvena nesreća ove velike zemlje da na svom čelu ima najkontroverznijeg – i istovremeno najnesposobnijeg – lidera u dva veka svoje istorije, baš u trenutku kada ju je pogodila pandemija korona virusa. Njegov model vladanja se, pod pritiskom krize, nije promenio: prosuđujući da njegovim ličnim političkim interesima najviše odgovaraju takozvana scenarija konfrontacije (a ne nacionalnog jedinstva), Donald Tramp je dodatno zloupotrebio zdravstvenu krizu da podstakne još dublje sukobe, izabere nove protivnike i produbi rascepe u društvu. Američki neuspeh u borbi sa korona virusom ima, naravno, više razloga, ali je najznačajniji od njih bio nacionalni vođa koji je bio nesposoban da vodi.

Ako bi Tramp u novembru ove godine dobio još jedan mandat na čelu SAD, šanse za povratak demokratije i ponovnu izgradnju liberalnog međunarodnog poretka bi značajno opale. Već samo održavanje izbora u uslovima pandemije predstavlja događaj bez presedana u američkoj političkoj istoriji i izvesno može da rezultira novim socijalnim konfliktima u kojima bi se osporavao njegov legitimitet. Međutim, čak i u suprotnom slučaju – ako bi demokrate uspele da u novembarskoj utakmici dobiju i Belu kuću i oba doma Kongresa – one bi nasledile razorenu, podeljenu i na globalnom nivou ismejanu Ameriku; zemlju na kolenima. Zahtevi za hitnom akcijom ispostavljali bi se u situaciji vrtoglavog rasta javnog duga, cvetanja ekstremnih desničarskih, rasističkih i neonacističkih organizacija, atmosfere socijalnih i rasnih sukoba, nacionalnih i transnacionalnih institucija oslabljenih godinama zloupotreba, i ozbiljno poljuljanog međunarodnog prestiža. Koliko je uopšte moguće obnoviti Ameriku, i koliko dugo vremena će za to biti potrebno, zaslužuje, naravno, posebnu analizu koja je izvan ovog teksta.

Sa onom najhitnijom, i verovatno najtragičnijom, fazom pandemije iza nas, svet se polako kreće u, dugo i depresivno, tapkanje u mestu. Polako, izaći ćemo i iz te faze: neki delovi sveta će to učiniti brže, neki sporije. Nasilni grčevi svetskog tkiva i njegovo cepanje su, na globalnom nivou, manje verovatni; uostalom, i demokratija i kapitalizam i Sjedinjene Države su se – u krajnjoj liniji – svi već pokazali sposobnim za transformaciju i adaptaciju, toliko puta ranije.

Ali, ovog puta će, po svemu sudeći, morati da pronađu nekog novog zeca iz šešira.

Dnevnik godine korone (17): izazovi svakodnevnog života

Corona

Gradovi su se ponovo otvorili, policijski časovi se ukinuli, ljudi ponovo idu po svadbama i sahranama, počeli su da rade i putuju, a deca će sledeće nedelje, u većem delu našeg sveta, krenuti u svoje škole.

Iako se broj zaraženih u svetu, zapravo, povećao (u aprilu i maju za svaki novi milion novih slučajeva korona virusa bilo nam je potrebno po dvanaest dana, u junu i julu po osam, a sada samo četiri), iako vakcine još uvek nema a zastrašujuće vesti o famoznom “drugom talasu” pandemije stižu sve češće, izgleda da nam je svima bilo dosta mera predostrožnosti.

Pa ipak, tragovi koje je na svima nama ostavilo proleće korone nisu samo oni koje želimo što pre da zaboravimo; neke stvari iz života u karantinu možda je vredno i sačuvati? Počeli smo da preispitujemo neke od ranijih fundamentalnih, nespornih, pretpostavki takozvanog normalnog života – shvatajući, ponekad, da ne želimo baš uvek da se vratimo u ono što je bilo.

Za neke od nas, povratak u vreme pre pandemije nije više ni moguć: milioni ljudi koji su izgubili svoje voljene, na primer, pretrpeli su tragičan i nenadoknadiv gubitak; milioni su izgubili svoja radna mesta i nemaju gde da se vrate; mnogi, na onim poslovima od vitalnog značaja koji ne mogu da se rade od kuće, sve vreme su, bez puno mogućnosti izbora, bili tamo gde bi sada drugi trebalo da se vrate; stariji ljudi i oni sa smanjenim imunitetom i dalje imaju jasne savete lekara: ostanite kod kuće.

Istovremeno, život u karantinu u toku nekoliko meseci ponudio je nekima od nas – uglavnom onima privilegovanim da imaju za to vremena – retku mogućnost da razmislimo ozbiljno o svojim životima i, možda, odlučimo da nešto u njima promenimo.

Oni od nas kojima su poslovi određivali živote, sada se pitaju čemu je sva ta produktivnost služila i da li stvarno žele da mera njihove ljudske vrednosti bude izražena kao recka na metru hiper-kompetitivnog kapitalizma. Usput, mnogi shvataju i da su ih iste one stvari, koje su dosad smatrali merilima “uspešnosti”, čine da se osećaju i bednim, privremenim, ili naprosto fizički loše.

Karantin nam je omogućio da eksperimentišemo: sa novim navikama, i novim životnim stilovima. I neke od ishoda tih eksperimenata poželećemo da zadržimo. I u svetu posle korone.

***

Ako bi, u celom svetu, trebalo da izaberemo jedan, najčešći, odgovor na karantin, to je bilo smanjenje potrošnje. Milioni ljudi su potrošili manje novca na nova materijalna dobra, kao što su odeća ili tehnička roba. Dugi periodi koje smo proveli zatvoreni – i ne trošeći kao ranije – doveli su nas do prvog zaključka: mnogo našeg konzumerističkog ponašanja bilo je diktirano potrebama trenutnog osećaja zadovoljstva, ne trajne sreće.

Hoćemo li, sada kada su restorani ponovo otvoreni, baš potpuno napustiti ponovo otkrivenu naviku da kuvamo kod kuće? Hoćemo li ponovo nestrpljivo bacati svaku stvar koja nam se pokvari, da bismo kupili novu, ili ćemo pokušati nešto i da popravimo? Hoćemo li i dalje odlaziti u velike, bezlične, tržne centre, ili ćemo – i sada kada više ne moramo – nastaviti da svraćamo u malu bakalnicu iza ugla, onu istu uz koju smo proživeli najteže dane karantina?

***

Zatvoreni u našim kućama, često bismo pomislili na godine koje smo proveli jurcajući kroz život, pritiskajući sebe da dobijemo “prave” poslove i budemo na “pravim” događajima, čak i onda kada smo se, zbog te besomučne trke za statusom, osećali bedno.

Sve nas, ovaj karantin je prinudio da usporimo: neke, po prvi put od dana mladosti. Dao nam je vreme da razmislimo kako da – a da to ne bude prinudno – izgradimo nov prostor u našim životima, u kojem bismo se usredsredili na važnije aspekte života, na ljude oko nas, na sve što celu avanturu života čini vrednom. Za mlađe, karantin je bilo vreme za razmišljanje o usporavanju trke za karijerom, za starije, o onim lepšim aspektima penzionisanja.

Ipak, već i sama mogućnost da se razmišlja o usporavanju značila je i svojevrsnu privilegiju: milioni onih koji su ovog proleća izgubili posao voleli bi da da su mogli da rade više, ne manje; mnogi stariji, i ljudi slabijeg zdravlja, bili su prinuđeni da se vrate na svoje poslove čak i kada se nisu osećali potpuno bezbedno, jer im je od njih zavisila egzistencija.

***

Tek u teškim vremenima, vidimo na koga zaista možemo da računamo. Karantin je za mnoge bio prilika da vide ko su im prijatelji i koliko na njih mogu da se oslone. Ovo se odnosi podjednako na oba sveta u kojima živimo: i onaj stvarni i onaj drugi, virtuelni. I dugo nakon što pandemija prođe, neke grupe ljudi koje su se uspostavile u proleće 2020. godine nastaviće da funkcionišu i u njih će vredeti da investiramo svoje vreme, energiju i emocije. Ponekad, i kada su ljudi u njima razdvojeni hiljadama kilometara.

Bizarna priroda pandemije, fenomena sa kojim se ova generacija susreće po prvi put, omogućila nam je da – preko raznih sredstava elektronske komunikacije, naravno – ponovo budemo u kontaktu sa ljudima koje nismo videli, ili čuli, celu večnost. Odjednom, usamljeni u svojim stanovima, našli bi se ponovo licem u lice sa članovima porodice koji su odavno u nekoj drugoj zemlji, ili školskim drugovima sa drugog kontinenta. Delili smo istu nevolju, pričali o istim stvarima, delili smo recepte i šale, po prvi put smo, verovatno, mogli da potpuno razumemo jedni druge.

***

Globalna zdravstvena kriza nam je, isto tako, pokazala razmere u kojima je svet u kojem svi živimo međuzavisan i međusobno povezan. To je takođe jedan radikalno nov osećaj koji ćemo, možda, želeti da sačuvamo i onda kada se pandemija završi?

Shvatanje da je naš lični problem sa koronom sastavni deo istog problema koji ima čitav svet neizbežno je u nama stvorilo svest i o drugim problemima zajedničkim za čitav svet: od bezbednosti, preko klimatskih promena, do lažnih vesti i teorija zavera.

Povećani nivo društvenog aktivizma, napuštanje ranije komforne pozicije intelektualne i moralne sebičnosti, tako imanentne svetu Postmoderne, najbolje se videlo po globalnim reakcijama na rasne proteste u Sjedinjenim Američkim Državama. Iako radikalni, grubi, ponekad i nepromišljeni – baš kao i sve revolucije u istoriji – ovi protesti su potvrdili proročansku dubinu stihova Džona Dona, anglikanskog pesnika iz sedamnaestog veka, koje je Hemingvej uzeo za moto svog romana “Za kim zvono zvoni”:

“Nijedan čovek nije ostrvo, samo po sebi celina;
svaki je čovek deo Kontinenta, deo Zemlje;
ako grudvu zemlje odnese more, Evrope je manje,
kao da je odnelo neki Rt, kao da je odnelo Posed
tvojih prijatelja ili tvoj; smrt ma kog čoveka
smanjuje mene, jer ja sam obuhvaćen Čovečanstvom.
I stoga nikad ne pitaj za kim zvono zvoni:
ono zvoni za tobom.”
***
Image

Ali, odgovori na krizu nisu bili samo misaoni, nego i fizički. Mnogo ljudi koji nikada ranije nisu ušli u neki fitnes klub, u mesecima karantina počeli su da u svoje svakodnevne rutine unose i sate provedene u raznim fizičkim aktivnostima: od jutarnjeg trčanja do joge. Sati koje smo mogli da provedemo na suncu i vazduhu bilo je malo i oni su bili isuviše dragoceni da bismo ih potrošili samo na sedenje. Tako smo, zahvaljujući koroni, odjednom postali svesni koliko nam čak i obična šetnja može unaprediti kvalitet života.

Tako nam je san, često, bio bolji nego pre karantina, mozak se osećao čistijim i u veselijem raspoloženju bilo nam je lakše da prihvatimo i druge dobre navike. I ovo je, isto tako, način života koji ćemo poželeti da sačuvamo.

Izlazak napolje, na vazduh, u prirodu, bio je za mnoge jedan od ključnih načina da održimo psihološku ravnotežu u toku karantina; to se posebno odnosilo na decu: njihovi izlasci, makar i ograničeni i kratkotrajni, bili su dragoceno vreme, u kojem su ona mogla da se odmore od nas, a i mi od njih.

Ponovno otkrivanje sveta prirode – makar i u malom, obližnjem, parku – osluškivanje, u iznenadnoj tišini koja nas je okruživala, dotad neuočljivih zvukova značilo je i povezivanje sa novim i drugačijim ritmovima življenja, u kojima smo mogli lakše da sredimo sumorne misli.

Možda ćemo, zaista, u mali obližnji park češće svratiti i sada, kada pandemije više nema?

***

Sećate se kvasca? Čitav svet je mesecima bio opsednut ovom malom, jednoćelijskom gljivicom koja pretvara skrob u šećer a šećer u ugljen dioksid i bez koje ne može da se podigne testo. Razmenjivali smo informacije o tome gde možemo da ga nađemo, pravili zalihe, pozajmljivali jedni drugima male količine, kao da se radi o nekoj dragocenoj supstanci.

Zaista, u danima karantina, kvasac nam je bio dragocen: jedini način da imamo sveži hleb, pecivo ili kolače, sve što smo obično kupovali u – sada zatvorenim – pekarama. A šta ćemo sada da radimo sa kvascem, koji nam je mesecima bio neka vrsta kućnog ljubimca? Hoćemo li ga, bar jednom ili dvaput nedeljno, zadržati u našim dnevnim ritualima?

U celini, možemo zamisliti svet u kojem ljudi kuvaju više, oslanjaju se na voće i povrće iz malih bašti, i masovno proizvedenu hranu, obično lošeg kvaliteta, zamenjuju onom zdravom. Ponekad, to će značiti i veće učešće vegetarijanskih sastojaka u našem meniju – naročito kad se setimo da su džinovske životinjske farme, najčešće, veliki pandemijski rizik.

Na balkonima i prozorima ponekad smo gajili sitno povrće i začinsko bilje, od paradajza do celera, improvizujući minijaturne staklene bašte. Jedan mali broj nas sećao se sličnih navika iz ratnih vremena; ostali smo o tome čitali ili slušali iz priča, ali suštinski reč je o istom impulsu povratka prirodi, koji je pružao psihološku utehu u vremenima velikih neizvesnosti, kao praktično rešenje mogućih problema sa snabdevanjem: ako sve radnje ostanu prazne, makar ćemo imati naše povrće!

***

Završićemo onim sa čim smo, u vreme karantina, često počinjali: onim famoznim radom od kuće. Milioni zaposlenih, učenika, studenata širom sveta ovog proleća su se sa tim fenomenom suočili po prvi put.

Naravno, i ovde se radilo o svojevrsnoj privilegiji: pekari, medicinske sestre, vozači, radnici obezbeđenja, električari i mehaničari nisu mogli da rade od kuće. Oni koji su mogli, suočili su se sa mitom da rad u opuštenoj kućnoj atmosferi ne može nikada da bude tako efikasan kao rad iz stroge, minimalističke atmosfere kancelarije; pa ipak, ispostavilo se da je i to samo još jedan od brojnih mitova korone. Daleko od toga da je sve funkcionisalo idealno, ali ispostavilo se da se, mnogo više nego što smo to očekivali, mnogi poslovi podjednako efikasno mogu obavljati iz donjeg veša u našoj spavaćoj sobi, kao i iz odela sa kravatom u kancelariji.

Naprotiv: u nekim slučajevima pokazalo se upravo obrnuto. Nismo morali da putujemo do posla; imali smo više sna i manje stresa, a naše ulice bile su manje zagađene.

Neki poslodavci već sada razmišljaju o koristima koje bi mogli da imaju ako, i sada kada su karantini ukinuti, njihovi zaposleni nastave da rade od kuće. Na primer, troškovi za zakup poslovnih prostorija biće mnogo manji. Isto kao što će, na primer, video-konferencijske veze smanjiti troškove za službena putovanja, i sa i bez pandemije.

***

I baš ta međurečenica – “i sa i bez pandemije” – dovodi nas do onog ključnog pitanja. Mnogi od nas kažu da bismo želeli da novostečene navike zadržimo, makar delimično, i sada kada više to ne moramo da činimo; da će one biti deo novog, post-pandemijskog sveta.

Ali, hoće li se to zaista desiti?

Kao što se seća svako od nas koji je bilo kada – najčešće, to smo radili za razne nove godine – donosio neke krupne odluke, zadržati nove navike i nova ponašanja nikada nije lako. One stare su tu, u revirima naše svesti, čekajući prvu povoljnu priliku da se vrate. Navika je jedan od najmoćnijih činilaca koji oblikuje naš život.

Ali, možda pored kreveta večeras možemo da stavimo patike, koje će nas ujutro podsetiti da je vreme za trčanje, kao što smo to radili i u toku karantina?

I konačno: čak i ako iz karantina nismo izašli ni sa kakvim posebno novim navikama, i to je savršeno u redu. Vrlo često, u vremenima velikih, kolektivnih, nevolja i obično preživljavanje, fizičko, psihičko i emocionalno, je sasvim krupno dostignuće samo po sebi.

Sutra je novi dan, koji smo doživeli.

Dnevnik godine korone (16): umetnost i pandemija

Remek delo Dijega Velaskeza, “Predaja Brede” iz 1635. godine, skoro dvanaest kvadratnih metara savršenstva na platnu (307 x 367 cm) bila je samo jedna od sedam i po hiljada slika, osam hiljada crteža, pet hiljada litografija i oko hiljadu skulptura u madridskom Muzeju Prado koje su, za osamdeset sedam dana pandemije korona virusa, bile nedostupne posetiocima. Bio je to najduži period u kojem je Prado bio zatvoren za posetioce u poslednjih osamdeset godina: od završetka španskog građanskog rata. kada su njegovu zgradu bombardovali Frankovi falangisti.

Osam decenija kasnije, zajedno sa Albrehtom Direrom, Hijeronimusom Bošom, Brojgelom, Ticijanom, El Grekom, Tintoretom, Rafaelom, Karavađom, Gojom i mnogim drugim slikarima, i Velaskez je morao da strpljivo čeka da njegova Španija dobije ovaj drugi rat – protiv korona virusa – da bi preživeli mogli da ponovo vide njegova dela.

Inter arma silent Musae, kaže stara izreka.

U ratu sa koronom Španija je izgubila skoro trideset hiljada svojih stanovnika: oni više, bar na ovom svetu, neće videti Velaskeza. Ali muzej je, ipak, ponovo otvoren: u subotu 6. juna 2020. godine, slučajno ili ne, baš na Velaskezov rođendan. Istog dana otvoren je i drugi najpoznatiji madridski muzej, Muzej kraljice Sofije, u kojem se nalazi jedan od simbola dvadesetog veka, Pikasova “Gernika”; nekoliko dana ranije Gugenhajm u Bilbaou, pa galerija Uffizi u Firenci – a prvog ponedeljka u julu pridružio im se i pariski Luvr

Za ovaj najveći umetnički muzej na svetu Parižani koji istoriju znaju malo bolje kažu da ga je otvorilo sečivo giljotine koje je palo na vrat Luja XVI: i zaista, bivši dvorac francuskih kraljeva otvoren je u vreme Francuske revolucije, 10. avgusta 1793. godine, malo više od pola godine posle Lujevog pogubljenja na Trgu Konkord. A zatvarale su ga brojne pobune, revolucije, ratovi i sada – korona virus.

Doduše, i sada je za posetioce ponovo otvoreno samo oko sedamdeset posto izložbenog prostora; oni moraju da nose obavezne zaštitne maske, ne mogu da unose razne grickalice niti da koriste garderobe. Kroz muzej moraju da se kreću samo po unapred obeleženoj putanji, a ispred najpoznatijeg eksponata – Da Vinčijeve Mona Lize – osoblje je unapred obeležilo mesta na kojima moraju da stoje, kako bi se obezbedila minimalna fizička distanca. Svemu tome uprkos, francuska vlada koja je Luvr dosad subvencionisala sa oko sto miliona dolara godišnje (četrdeset posto njegovog ukupnog prihoda) sada mora da bude znatno izdašnija: u vreme zabranjenih letova i zatvorenih granica, od muzeja čijih 75% posetilaca čine stranci ne može se očekivati da sam zaradi ostatak.

Mnogi Evropljani su se intimno ponadali da je, sa otvaranjem muzeja, strašni neprijatelj konačno pobeđen; ono je na njih imalo isti psihološki efekat koji je izvođenje Glikovog “Orfeja i Euridike” u gradskoj operi Orana imalo na književne junake Kamijeve “Kuge”: onaj imaginarni svet, mundus imaginalis, koji im je u tri teška meseca bio dostupan samo virtuelno, iz knjiga, TV emisija i sa interneta, odjednom je, ponovo, postao stvarni, materijalni svet, mundus materialis.

Iako je, u stvarnosti, Evropa još daleko od kraja pandemije, a strašna senka onog drugog talasa i dalje visi kao Damoklov mač nad glavama njenih stanovnika, ponovno otvaranje muzeja bilo je jedan od važnih simbola konačne pobede.

Naravno, još dugo vremena – ono će se pre meriti mesecima nego nedeljama – Prado neće funkcionisati na način na koji je to činio pre onog 11. marta 2020. godine kada je privremeno zatvoren. Direktor, Miguel Falomir, način na koji će stroge sanitarne mere socijalne izolacije njegovo osoblje primenjivati uporedio je sa parfemom, “čija je esencija koncentrisana na malom prostoru”: u centralnoj galeriji, na prirodnom svetlu, sada su raspoređena vrhunska remek dela – Brojgelov “Trijumf smrti” i autoportreti Ticijana i Direra. Jedan od najstarijih eksponata – pet vekova star triptih Hijeronimusa Boša, “Vrt zemaljskih zadovoljstava” – bio je isuviše lomljiv da bi mogao da bude bezbedno premešten bilo gde. Sva ostala platna su morala da budu preseljena u mnogo manje sale, i u drugačije rasporede, nego ranije.

Mnogi slikari su se tako, po prvi put, našli zajedno, u istim salama, dok su platna drugih izložene u sasvim drugačijim postavkama: Rubensov bog Saturn sada je pored Gojine divlje predstave istog mita; Velaskezova Las Meninas je pored Trijumfa Bahusa i Las Hilanderas; pod normalnim okolnostima, Gojin 3. maj 1808. i njegov portret porodice Karlosa Četvrtog nikada ne bi bili izloženi u istoj dvorani – jer nijedan posetilac iz te dvorane nikada ne bi izašao – ali sada, sa smanjenim brojem karata u prodaji, kustosi su se po prvi put odlučili za ovaj eksperiment.

Ali ipak, svim tim merama uprkos, sve slike neće moći da budu dostupne: oko dve stotine je moralo da privremeno bude sklonjeno u depoe: od hiljadu četiri stotine slika koliko je ranije bilo izloženo, gledaocima će sada biti dostupno tek oko dvesto pedeset; tih gledalaca više neće biti između osam i devet hiljada svakog dana, kao nekada, nego tek svaki peti od tog broja.

Karte mogu da se kupe samo preko interneta, u tačno određenim vremenskim periodima svakog dana, a posetiocima se na ulasku meri temperatura; i pored toga, sve vreme boravka u muzeju moraju da nose maske, baš kao i osoblje. Ventilacioni sistem je pretrpeo krupne modifikacije, tako da će kroz celu unutrašnjost muzeja sada cirkulisati vazduh, kako domaćini kažu “laboratorijske čistoće”.

Sve te mere su, manje ili više, zajedničke za većinu velikih evropskih muzeja koji su se otvorili posle prvog talasa pandemije i trajaće bar do jeseni ove godine. Da li će one biti dovoljne da ih sačuvaju i od druge? I koliko je kultura korone, u stvari, značila novu potvrdu kulture u Evropi?

***

Odgovor na prvo pitanje daće nam epidemiolozi. Ali, u potragu za odgovorom na ovo drugo, iz muzeja ćemo se sada preseliti u knjižare.

Zanimljivo je koliko je mnogo romana doživelo renesansu u ova tri meseca pandemije: Bokačov “Dekameron” i Kamijeva “Kuga”, Morova “Utopija” i Bekonova “Nova Atlantida”“Dnevnik godine kuge” Danijela Defoa i “Rat svetova” Herberta Džordža Velsa, Manov “Čarobni breg”, Saramagovo “Slepilo” i Pekićevo “Besnilo” – sve su to knjige čija je čitanost skočila, u raznim zemljama, ponegde i čak desetak puta u odnosu na one uobičajene godine.

Naravno, u vremenima krize čovek se vraća klasicima – a posebno onim klasicima koji se bave temom koja ga trenutno najviše zaokuplja.

“Pandemic!,” by Slavoj Zizek, “Covid-19,” by Debora MacKenzie, and “Wuhan Diary,” by Fang Fang, are among the coronavirus books already out or coming soon.

Međutim, korona virus nije samo podstakao čitaoce da se vrate klasicima: on je bio moćna, iznenadna i – kako sada barem izgleda – trajna inspiracija za same pisce. Tako se turski nobelovac Orhan Pamuk ovog proleća, posle duže pauze, vratio svom rukopisu “Noći kuge” u kojem opisuje epidemiju u Istanbulu 1901. godine; za samo četrdeset dana, osamdeset pet američkih pesnika napisalo je stihove o izolaciji, bolu, dosadi, čežnji i nadi iz čega je nastala prva zbirka pesama o životu pod ključem “Zajedno u iznenadnoj neobičnosti”; slovenački filozof Slavoj Žižek napisao je knjigu “Pandemija! Kovid 19 koji je potresao svet”, o etičkim i filozofskim pitanjima koja je otvorio život u godini korone.

Neke knjige će se tek pojaviti: od pretežno stručnih (“Nulti pacijent”, Lidije Kang), preko popularnih priručnika (“Borba sa korona virusom”, Brendana Kelija), do memoarskih (“Dnevnik iz Vuhana”, Fang Fang) i reportažnih (“Bez izlaza: COVID-19 izveštaji”).

Kao i sa svakom drugom velikom temom, i sa korona virusom će nam doći književna dela vrlo različitih kvaliteta, koja će imati vrlo različite izdavačke uspehe; nepotrebno je reći, nivoi kvaliteti i uspeha neće se nužno uvek poklapati. Bićemo svedoci šunda koji će neko vreme biti hit, ali takođe i dela čiju će pravu vrednost možda otkriti tek čitaoci nekih drugih generacija. 

Koliko će u jednom trenutku naša psiha postati zasićena ovom temom? I koliko ćemo, u bekstvu od sumorne svakodnevice, eskapistički zaroniti u neke lakše i veselije teme?

U jednom drugom vremenu, opisujući svet posle jedne druge globalne kataklizme, Erih Marija Remark je u svom romanu “Tri ratna druga”, upozorio čitaoca na nedaće koje sa sobom nosi preterano znanje:

“… ne želi isuviše da znaš. Što se manje zna, lakše se živi. Znanje čoveka čini slobodnim, ali i nesrećnim.”

To je bilo Remarkovo umetničko viđenje Prvog svetskog rata. Kakvo će, jedan vek kasnije, biti umetničko viđenje korone?

***

Ballet dancer on stage in an empty theater, photo by vgajic/Getty Images

“Umetnost je jedina ozbiljna stvar na svetu. I umetnik je jedina osoba koja nikada nije ozbiljna.” – napisao je u jednoj prilici Oskar Vajld. Videli smo da je nekim umetnicima pandemija korona virusa značila inspiraciju. U svojoj vajldovskoj neozbiljnosti, oni su nam ostavili ozbiljni trag u vremenu. Ali, šta se desilo sa drugim umetnicima? Koliko je ova profesija, u celini, pogođena godinom korone?

Restorani su počeli da rade, muzeji takođe; sve češće, poneko ponegde i otputuje; škole će se, po svemu sudeći, otvoriti za nedelju ili dve. U svom tom povratku u normalnost, dugo iščekivanom i planiranom, izgleda da će, ipak, među poslednjima biti umetnost. Pravila o socijalnoj distanci zaista je teško primeniti u pozorištima; neka od pozorišta na Brodveju, na primer, planiraju otvaranje tek u januaru 2021. godine.

Osim toga, javne vlasti, u mnogim zemljama i u mnogim epohama, nekako su bile sklone da umetnike smatraju, baš kao što je to i Oskar Vajld duhovito primetio: kao neozbiljne ljude. Ili bar, kao nedovoljno ozbiljne da bi mogli ili hteli da dosledno sprovode stroge epidemiološke mere. Nije to ništa novo: prilikom velike epidemije kuge u Londonu, 1606. godine, Državni savet Kraljevstva je propisao da izvođenje predstava u prestoničkim pozorištima prestaje kada se broj novih žrtava kuge, za nedelju dana, poveća iznad trideset.

U praksi, međutim, ovo pravilo se primenjivalo polovično: da bi nekako zaradili za život, uvek pomalo siromašni glumci su žmurili na jedno oko i nastavljali sa predstavama čim bi broj nedeljnih smrti od kuge pao ispod četrdeset. O tome nam je svedočanstvo ostavio pozorišni lik u komadu Lordinga Barija “Aleja Ram” (1608):

“Splasnem kao novi glumac, kada izveštaj o kugi potvrdi četrdeset.”

Glumci – a i mnogi drugi umetnici – i danas su, u vreme pandemije korone među najranjivijim profesijama. Mnogi od njih su, u raznim zemljama, izgubili veći deo, ili sve svoje prihode; institucije sa kojima su radili su ili zatvorene, ili prinuđene da na neodređeno vreme otkažu svoje ranije ugovore i angažmane; put u nivo zaposlenosti koji je postojao pre pandemije još uvek se ne vidi.

Ekonomska kriza koja je, kao drugi jahač Apokalipse, pratila onu zdravstvenu, pogodila je glumce, plesače, koreografe, režisere, muzičare, pevače, fotografe, dizajnere, pisce, arhitekte, bibliotekare. Navešćemo samo jedan primer iz SAD: dok je u januaru 2020. godine stopa nezaposlenosti u umetničkim profesijama iznosila između dva i tri procenta, ona se u maju popela na 15% do 27%. Neki umetnici su, zaista, mogli da nastave da rade od kuće; ali, svi to nisu mogli.

Mnogi umetnici u svetu već su bili prinuđeni da počnu da troše svoju ušteđevinu da bi nekako preživeli. Ali, to je samo vrh ledenog brega: dok se ova pandemija ne završi, milioni umetnika će izgubiti socijalno osiguranje, zaštitu za slučaj nezaposlenosti, neki od njih će morati da promene i svoje profesije. Naravno, jedne zemlje će biti u boljem položaju da im pomognu, druge u gorem; jedne će za njihove probleme imati više empatije, druge manje.

Ali, verovatno nikada dosad, pre pandemije korona virusa, nije potpunije potvrđena sva dubina proročanskih reči Danila Kiša:

“Kad budu svi roktali svojim svinjskim srcima, poslednji koji će još gledati ljudskim očima i osećati ljudskim srcem biće oni kojima ne bejaše strano iskustvo umetnosti.”

Dnevnik godine korone (15): nasilje, konflikti i ratovi

Prisoners of War Painting by Igor Barkhatkov | Saatchi Art

U celini, pandemija korona virusa stvorila je – već posle nepunih šest meseci – jedan ne samo komplikovaniji, zdravstveno rizičniji, skuplji i svet mnogo više histeričan čak i od onoga u kojem smo živeli do ovog proleća. Stvorila je – ili da budemo precizniji, još uvek stvara i izgleda da ne namerava uskoro sa tim da prekine – i jedan mnogo opasniji svet.

Već mesecima, najvažnije svetske i regionalne međunarodne organizacije, najveće države, banke i svetski mediji bave se, gotovo isključivo, pandemijom: merama neophodnim da se njeno širenje zaustavi, što pre otklone njene ekonomske posledice, pronađu vakcine. Globalni Sever zaokupljen je samim sobom; on više nema previše vremena, interesa ni resursa da bi se bavio globalnim Jugom.

Na svim onim tačkama na kojima je bezbednost sveta i pre korona virusa bila ranjiva – sada je postala još ranjivija. Kombinacija starih rizika – siromaštava, nedovršenih društava, etničkih i verskih sukoba, neokolonijalnih rivalstava – sa onim novim, nastalim u toku globalne zdravstvene krize – zatvaranjem granica i entropijom zdravstvenog sistema – povećava opasnosti za mnoge države.

Nekoliko uporednih pokazatelja: projektovani pad društvenog proizvoda, mortalitet stanovništva, stepen siromaštva, obim trgovinske aktivnosti, ključni zdravstveni pokazatelji, demografska struktura, obim i struktura dijaspore, tip političkog režima – mogu da nam pomognu da, sa priličnom preciznošću, predvidimo kako će se kretati glavni tokovi krize u svakoj zemlji pojedinačno.

Koliko je, dakle, korona virus – sam po sebi – doprineo da društveni ugovor u nekoj zemlji više ne funkcioniše? Da ga zameni neko produženo stanje nemira, građanskih, socijalnih ili etničkih; ili građanski rat; ili potpuni raspad državne strukture i različite forme anarhičnih improvizacija?

Svakako, mnoge zemlje sveta bile su na ivici (ili preko ivice) oružanih sukoba i u toku 2019. godine, tako da su njihove prognoze za ovu godinu bila su daleko od ružičastih i davno pre nego što su se pvi slučajevi korona virusa pojavili. Međutim, ove projekcije su se već u toku prvog, a posebno drugog kvartala 2020. godine dodatno pogoršale: verovatnoća da u toku 2021. i 2022. dođe do oružanih sukoba (lokalnih ili unutrašnjih) danas je prisutna u dodatnih trinaest zemalja u kojima nije identifikovana 2019. godine; ukupno, ona je sredinom ove godine postojala u čak trideset pet zemalja sveta – što je najveći broj u poslednjih trideset godina.

U već ionako nestabilnim delovima sveta, bezbednosne posledice pandemije izvesno će biti prisutne i u doglednoj budućnosti. Ratovi i drugi oblici oružanih sukoba, tipičnih za nestabilna okruženja. narušavaju osetljivu ravnotežu. Ona smanjuju količinu dostupne hrane, čiste vode i lekova; konfliktne zone predstavljaju bezbednosne pretnje za susede i druge države u okruženju, jer one mogu postati tačke okupljanja terorističkih grupa ili područja sa kojih se širi pandemija.

Kako će ta matrica, uglavnom, da funkcioniše? Možemo uočiti tri osnovne faze.

Prvo, u pojedinim zemljama, politike socijalnog distanciranja će smanjiti ekonomsku aktivnost, što će dovesti do naglog pada cena sirovina, smanjenja tražnje i katastrofalnih posledica po životni standard i javne prihode. Zemlje koje zavise od uvoza hrane verovatno će iskusiti ozbiljne i dugotrajne nestašice, povećanja cena i strože režime izvoznih kontrola.

Drugo, svi ovi procesi će, posledično, povećati rasprostranjenost siromaštva i dovesti do sporadičnih pojava gladi. Vlade će, sa znatno smanjenim raspoloživim prihodima, imati ozbiljne probleme da obezbede značajnu pomoć stanovništvu i to će, opet, dovesti do naglog pada poverenja u javne vlasti i njihovu efikasnost.

Treće, frustrirani zbog pada prihoda, u nekim zemljama će mnogi građani, odjednom, početi da pribegavaju različitim oblicima nasilja. Vlasti će negde da reaguju povećanom represijom i smanjivanjem ionako ograničenog korpusa ljudskih prava. U drugim sredinama, pošto će tradicionalne klijentelističke mreže biti ugrožene ili čak  potpuno razorene naglim padom raspoloživih prihoda, delovi elita će biti u iskušenju da pokušaju razne vrste pobuna kako bi sačuvali svoje ranije pozicije.

U nekim zemljama (po našoj proceni, trenutno najveći rizici postoje u Alžiru, Avganistanu, Libiji, Maliju, Siriji, Sudanu i Jemenu) ovi novi procesi će dodatno pojačati već postojeće konflikte i hronične krize.

Tipičan primer negativnog uticaja pandemije na bezbednosnu situaciju je Avganistan: još krajem 2019. godine postojala su realna očekivanja da će osamnaest godina građanskog rata između vlade i Talibana da se okončaju nekim oblikom mirovnog sporazuma; u nameri da omoguće povlačenje svojih trupa pre predstojećih predsedničkih izbora, u novembru, SAD su bile aktivno uključene u ove pregovore i celi aranžman učinile privlačnijim svim učesnicima kroz obećanje strane pomoći od čak jedne milijarde američkih dolara.

Međutim, pandemija korona virusa je teško pogodila Avganistan: sa oko 38.000 slučajeva zaraze i skoro hiljadu i po mrtvih, ionako nerazvijeni zdravstveni sistem ove male zemlje napregnut je do krajnjih granica, i sada praktično u celini zavisi od strane pomoći koja je i sama, zbog krize, drastično smanjena. Istovremeno oružani sukobi su se intenzivirali, jer su Talibani procenili da je vlada sada dodatno ranjiva: u terorističkim napadima ubili su desetine vojnika. Međutim, njihove mete nisu bile samo vojne prirode: da bi povećali osećaj panike i opšte nesigurnosti u zemlji, na meti su se našle i bolnice, ambulante, lekari i zdravstvene ustanove; najdrastičniji takav primer bio je napad terorista Islamske države na porodilište u Kabulu, u maju ove godine, u kojem je poginulo ukupno osamnaest žrtava: petnaest porodilja, dve bebe i jedna babica.

Avganistanski bruto društveni proizvod ove godine će verovatno biti u padu od oko 3% (pre pandemije je MMF prognozirao rast od 3,5%) . što će pogoršati sve već ionako prisutne efekte siromaštva i smanjiti šanse da se ova zemlja izvuče bar iz one najbrže spirale kriz. Istovremeno, uporedo sa krizom, osećaj frustracije među stanovništvom – a samim tim i rezervoar podrške za Talibane i Islamsku državu – će porasti, čime će se kriza perpetuirati na novom, višem, nivou i generisati novo nasilje.

***

Lebanese confront devastation after massive Beirut explosion that ...

Primer Avganistana naveli smo samo kao paradigmu, tipičnu ilustraciju složenih oblika i procesa međuzavisnosti pandemije, ekonomske krize i entropije bezbednosnih standarda. Ali, daleko od toga da je on jedini takav u današnjem svetu.

Dugogodišnji građanski rat u Siriji, čiji je intenzitet opao u toku prethodne godine, moglo bi da bude jedno od mesta na kojima će pandemija u toku 2021.dovesti do obnavljanja oružanih sukoba. Sirijska vlada predsednika Bašara al-Asada suočava se sa finansijskom krizom zbog povećanih troškova usled zdravstvene krize; sličan trend očigledan je i kod tri druga ključna igrača na sirijskom teatru: Irana, Turske i Rusije. Manje dostupnih resursa verovatno će ograničiti i mogućnost svih ovih vlada da održavaju svoje trupe na terentu u dovoljnom broju, i time zadrže teritorije preotete od raznih ustaničkih grupa u ovoj zemlji. U severoistočnoj Siriji, vojne formacije Kurda – Kurdske narodne zaštitne jedinice – drže jedan broj zarobljenih boraca Islamske države u svojim zatvorima. Međutim, strah od širenja korona virusa među zatvorenicima, zajedno sa smanjenom američkom podrškom regionu pod kontrolom Kurda, mogao bi da dovede do provala iz zatvora i ponovne mobilizacije snagaga ISIS.

Još jedna zemlja Bliskog istoka, teško pogođena kombinovanim efektima dugogodišnje ekonomske krize, rastuće korupcije, masovne izbegličke krize prouzrokovane građanskim ratom u susednoj Siriji i fragmentiranih političkih elita je Liban. Sve ove tradicionalne konfliktne činioce pandemija korona virusa je ojačala, dovodeći tako društvo do krajnjih granica izdržljivosti. Nedavna serija eksplozija u luci u Bejrutu, u kojima je, po dosadašnjim podacima, poginulo preko 220 ljudi, oko šest hiljada povređeno a veliki deo grada srušen, dovela je do masovnih protesta i ostavke vlade koja nije uspela da okonča pregovore sa međunarodnim finansijskim institucijama. Finansijska pomoć od 300 miliona $ koju je libanski parlament odobrio paketom interventnih zakona usvojenih u maju ove godine, uglavnom je već potrošena.

MMF je prognozirao recesiju u Libanu od skoro 12% u 2020. godini, što – zajedno sa jakim inflatornim pritiscima – u velikoj meri onemogućava normalno funkcionisanje javnih službi, a borba protiv pandemije je prepuštena oskudnim resursima i inicijativi lokalnih vlasti. Libanski Hezbolah, radikalna islamistička organizacija koja već decenijama, faktički, funkcioniše kao država u državu, od nedavno je počeo da, kao sredstvo za jačanje sopstvene popularnosti, obezbeđuje sopstvenu, paralelnu zdravstvenu službu i pomoć u borbi protiv korona virusa.

U celini, verovatnoća da će u Libanu, u naredne dve godine, doći do neke vrste oružanih sukoba, prouzrokovanih različitim razlozima (verskim, političkim, socijalnim ili nekom vrstom njihove kombinacije) sada je najmanje tri puta veća nego pre pandemije korona virusa.

***

Africa press review - In the spotlight: the coup d'état in Mali ...

Još jedan region u svetu u kojem će zdravstvena kriza dovesti do pogoršavanja postojećih konflikata je Zapadna Afrika; tamo će se. verovatno, oni preliti i zahvatiti i okolna područja. U Sahelu, Mali i Nigerija su već angažovani u sukobima sa islamističkom grupama Boko Haram i Al-Kaeda Islamskog Magreba, koji bi mogli da se prošire i na susedne zemlje. Senegal, Obala Slonovače i Sijera Leone suočavaju se sa naglim padom prihoda što takođe povećava verovatnoće za unutrašnje konflikte. Niz separatističkih sukoba u regionu, od kojih neki traju već decenijama i tek što su privremeno zaustavljeni na brzinu sklepanim primirjima, lako bi mogli da se obnove, kako se ekonomska cena pandemije bude povećavala, a zajedno sa njom i nejednakosti u raspodeli ionako oskudnog društvenog bogatstva.

U uslovima nerazvijenog i sporadičnog saobraćaja i uglavnom zatvorenih društava, sa lokalnim zajednicama koje su preuzele mnoge funkcije nerazvijenih ili nepostojećih zdravstvenih sistema, korona virus se nije toliko proširio ovim delom Afrike. Međutim, ako do tog širenja dođe, pandemija bi mogla lako da dostigne razmere u kojima skromni kapaciteti ovih vlada više neće moći da se nose sa izazovima, što će podriti poverenje u javne vlasti i ponovo otvoriti spirale oružanih sukoba. Tipičan primer onoga što se u ovom regionu može očekivati u narednom periodu, kao direktna ili indirektna posledica pandemije, jeste državni udar koji se u utorak 18. avgusta dogodio u prestonici Malija, Bamaku.

Pandemija, isto tako, preti da poveća bezbednosne rizike i u nizu post-konfliktnih društava, onih u kojima su različiti socijalni, politički ili etnički sukobi tek okončani i koja se nalaze na nesigurnom putu oporavka. U istočnoj i južnoj Africi – Ruandi, Zambiji i Zimbabveu – očekuje se povećana nestabilnost, mada će Burundi (poprište krvavog građanskog rata 1993 – 2005) verovatno biti najugroženija zemlja u ovom delu Afrike; posebno nakon nedavne iznenadne smrti bivšeg predsednika, neposredno uoči završetka svog mandata i izbora sprovedenih u atmosferi političkog nasilja i optužbi za zloupotrebe.

Očekuje se da pandemija projektovani rast bruto društvenog proizvoda u Burundiju od 5% u ovoj godini pretvori u recesiju od 5,5%, što bi – u uslovima endemskog siromaštva – prognozu oružanih sukoba u ovoj afričkoj zemlji u naredne dve godine sa prvobitnih 37% podiglo na preko 70%.

***

Mapping Black Lives Matter Protests Around The World | Here & Now

Iako se u Sjedinjenim Američkim Državama – bar po dosadašnjim indikatorima – ne očekuju oružani sukobi u razmerama koje bi dovele do unutrašnjeg rata (do sporadičnog nasilja, bilo na rasnoj ili političkoj osnovi može da dođe – naročito u slučaju da se novembarski predsednički izbori ne okončaju dovoljno ubedljivom pobedom nekog od kandidata) očigledno je da je koncentracija kombinovanih ekonomskih i zdravstvenih posledica pandemije bila tolika da je direktno dovela do rasnih nemira i povećanog političkog nasilja, verbalnog i fizičkog, na radikalno novom nivou.

SAD su, po većini uporedivih pokazatelja, pretrpele jedan od najtežih udara pandemije na svetu: po trajanju (pet meseci u kontinuitetu), broju zaraženih (preko pet i po miliona), broju umrlih (oko 175.000), širini prostora na kojem se osetila. Prema istraživačima sa Kolumbija univerziteta, preko 50.000 ljudskih života moglo je da bude spaseno samo do maja ove godine, da nije bilo grešaka u upravljanju krizom i politički motivisanih odlaganja u primeni neophodnih zdravstvenih mera. Neposredna posledica zdravstvene krize je i najveća nezaposlenost u poslednjih četrdeset godina, izgubljeno poverenje građana u javne vlasti i konfliktna atmosfera u kojoj će se održati predstojeći predsednički izbori: još 2012. godine samo oko 50% anketiranih Amerikanaca smatralo je da je ishod izbora od vitalnog značaja za opstanak nacije; sada to smatra čak 83% anketiranih.

U takvim uslovima, policijsko ubistvo Afroamerikanca Džordža Flojda prilikom pokušaja privođenja u maju ove godine, podstaklo je široko rasprostranjene rasne nemire koji su često poprimali nasilni karakter. Po prvi put posle šezdesetih godina i protesta protiv Vijetnamskog rata, u Americi su se tako glasno čuli zahtevi za socijalnom pravdom. Zavisno od uslova, odnosna snaga i atmosfere u pojedinim državama, policija je negde odgovarala još većom brutalnošću, a negde se predavala i povlačila. Retorika, u kojoj su vlasti obilno koristile ratne metafore (“dominacija bojnim boljem”) ukazivala je na duboke unutrašnje podele u društvu i krizu institucija.

***

The Corona effect | Völkerrechtsblog

Ako pogledamo ovu skicu sveta, u susret jeseni u kojoj ćemo se suočiti sa prvim preciznijim saznanjima o pouzdanosti vakcine od koje svi toliko mnogo očekujemo, imamo li razloga za optimizam?

Virus je sve one tačke na kojima je naš svet već bio ranjiv učinio dodatno ranjivim; takođe, otvorio je i neke nove. Inicijative iz prvih nedelja globalne zdravstvene krize, da se proglasi svetski moratorijum na oružane sukobe dok traje pandemija (podneli su ih, zajedno, Ujedinjene nacije i Vatikan) niko nije ozbiljno uzeo u razmatranje: većina učesnika u konfliktima, globalnim, regionalnim i lokalnim podjednako, pokušala je, naprotiv, da iskoristi novu situaciju i stekne dodatnu prednost u odnosu na svoje protivnike.

Neke vlade su reagovale mudro: političkim reformama i ekonomskom podrškom bar onim najugroženijim slojevima stanovništva; druge su, opet, iskoristile priliku da povećaju nivo represije. U celini, i kada analiziramo bezbednosni aspekt, svako se i u vreme pandemije ponašao kao što se ponašao i ranije.

U nekim ranijim slučajevima zaraznih bolesti međunarodna podrška je bila od presudnog značaja da se štetne posledice barem smanje: na primer, u slučajevima epidemije difterije u Kazahstanu (1995) ili HIV-a u Bocvani (2002). Globalni karakter ove pandemije, nesigurnost zdravstvenih vlasti u ključne parametre prognoza o njenom daljem razvoju, obimi ekonomskih šteta koje su pričinjene za poslednjih pola godine i propagandna trka velikih sila da njihove kompanije prve dođu do vakcina (tzv. “nacionalizam vakcina”) – sve je to uticalo da raspoloživa pomoć za najugroženije zemlje danas bude manja nego u ranijim slučajevima.

Taj preovlađujući osećaj nesigurnosti i neizvesnosti, svakako, doprineće i da ona stvarna, materijalna, slika sveta u kojem ćemo živeti bude ista takva: nesigurna i neizvesna. I kao što će trajno rešenje zdravstvene krize tražiti vanserijske medicinske eksperte, tako će i izgradnja bezbednijeg sveta posle pandemije tražiti vanserijske političare. Koliko ih danas imamo, i jednih i drugih, pokazaće onaj najbolji sudija – vreme.

Dnevnik godine korone (14): putovanja, karantini i granice

 

coronavirus-travel-Brian-Stauffer-illustration-3_2

Putovanja – od onih kratkih, izletničkih, pa sve do transkontinentalnih – danas predstavljaju deseti deo čitave svetske ekonomije: na svakih deset dolara zarađenih u svetu, jedan je, direktno ili indirektno, stvoren na putovanjima, od njih ili u vezi sa njima.

Svaki put kada neko od nas negde otputuje, pokreće se složeni lanac potrošnje, koji funkcioniše po principu domina: novac zarađuju vazduhoplovne kompanije, hotelijeri, vlasnici radnji i restorana, taksi vozači, proizvođači suvenira, turistički vodiči, čuvari plaža… Oko tri stotine miliona ljudi, bar jedan deo godine, radi na poslovima koji zavise od putovanja. Ovi poslovi, posebno u zemljama u razvoju, predstavljaju put kojim se izlazi iz siromaštva i istovremeno način da se kulturna baština predstavi svetu i tako očuva.

Istovremeno, magija putovanja nije menjala samo naš materijalni svet, nego i onaj duhovni: od Titanika i Agatinog Orijent ekspresa, preko Dunava Klaudija Magrisa pa do Plovećeg pozorišta Džeroma Kerna i Stanice Termini Vitorija de Sike, dvadeseti vek je bio vek putovanja, a ovaj u kojem živimo danas, dvadeset prvi, doživljavali smo potajno kao vek u kojem će se taj svet konačno toliko smanjiti da će na kraju postati svejedno u kojoj se njegovoj tački nalazimo.

I onda smo se suočili sa pandemijom… San o putovanju sudario se, odjednom, sa košmarima viza, karantina, zdravstvenih pasoša, sa fetišom granice, namrgođenim policajcima i carinicima, ksenofobnom histerijom koja nas ispraća iz našeg grada i dočekuje u onom u koji idemo. Kao da su se svi oni, odjednom, zaverili protiv putnika?

Prema prvim analizama, oko trećina svih ovih poslova u svetu ugrožena je zbog korona virusa; ukupni gubici vazduhoplovnih kompanija u celim svetu dostigli su iznos od tri stotine četrnaest milijardi dolara, a državna pomoć koju one traže od svojih vlada dvesto milijardi dolara; ukupno smanjenje troškova na putovanja, ona poslovna i ona turistička zajedno, procenjuje se na vrtoglavih hiljadu sedamsto milijardi dolara; u ovom sektoru posao je već izgubilo oko sto miliona ljudi – i sve to samo do kraja ove, 2020. godine. Oko 86% putnika koji su u toku pandemije bili prinuđeni da odlože svoja putovanja u ovom trenutku ne razmišlja o tome da se ponovo uputi na njih u doglednoj budućnosti – čak i kada restriktivne mere budu ukinute.

I dok se režimi ograničenja kretanja, uvedeni zbog pandemije, razlikuju od zemlje do zemlje, zavisno od epidemiološke situacije i usvojene strategije, jedan aspekt ovog problema je zajednički za sve: putovanja (naročito ona međunarodna) biće među poslednjim starim navikama koje će se obnoviti. Kako će izgledati putovanja u bliskoj budućnosti, i kako će se ona dalje razvijati?

***

Vintage Travel Poster - New York" Art Board Print by aaron-1515 ...

Jedan od prioriteta trebalo bi da bude i postizanje globalnog sporazuma o putovanju u uslovima pandemije. Suspenzija svih putovanja, mesecima, neće izazvati samo velike teškoće milionima ljudi pojedinačno, ugroziti njihove poslove, planove i porodične veze, nego će i ugroziti sam rat protiv korona virusa. Neophodno je da zemlje sarađuju, bar kada se radi o onim najbitnijim putovanjima preko granica: o naučnicima, lekarima, novinarima, poslovnim ljudima, političarima. Ovo se može postići zaključenjem posebnog sporazuma o “skeniranju” putnika u njihovoj zemlji odredišta: ako biste znali da samo pažljivo “skenirani” putnici mogu da se ukrcaju u avion, osećali biste se bezbednije da te putnike primite u vašoj zemlji.

Bez obzira da li se vraćamo poslu ili zadovoljstvu, ne znamo kada ćemo ponovo moći da putujemo; koliko ćemo se bezbedno na tom putu osećati, naravno, ostaje u sferi našeg ličnog utiska, ali to takođe još uvek možemo samo da pretpostavljamo. Ono što, međutim, već sada znamo to je da će samo putovanje izgledati drugačije od onog na koje smo bili navikli.

Vazduhoplovne kompanije, aerodromi, hoteli i brodovi za krstarenja će svi morati da razviju svoja sopstvena uputstva o onom čuvenom “socijalnom distanciranju” i da ih se pridržavaju; novi standardi biće postavljeni i u pogledu održavanja čistoće i pripremanja i konzumiranja hrane.

Transparentnost poslovanja čitave ove industrije – a svi znamo da joj ona ni do sada nije bila jača strana (pomislite samo na neefikasne polise osiguranja i kriptično formulisana pravila) – će dobiti na značaju; svi ćemo početi da čitamo one redove pri dnu strane, namerno napisane sitnim slovima – da ih ne bismo čitali.

Svakako, mnoge kompanije će, suočene sa manjim dozvoljenim brojem putnika pri istim troškovima, biti prinuđene da srazmerno podignu cene. Šta će to značiti za budžet prosečne američke porodice koja bi htela da ode na letovanje u Pariz, ili ruske koja je planirala da otputuje u Egipat, ili srpske koja je planirala svoju Španiju?

Ali ni oni najbogatiji neće proći bez promena u svojim navikama: sa novim povećanjem cena avio-karata u biznis klasi, sve više će ih birati da iznajmi privatni avion za duži put; zakupiće manje hotele ili vile i time izbegavati rizik i neugodnosti. Novac, naravno, uvek može da kupi manje nerviranja (tome, između ostalog, i služi) i ta rešenja će biti različita, ali zahtevi bogate klijentele će odražavati i šire potrošačke sentimente. A čak i oni će, u dogledno vreme, verovatno biti ograničeni na putovanja samo u njihovim zemljama.

Naravno, dok se sve ovo bude događalo, niko neće moći da nas spreči da sanjarimo: ako je verovati psiholozima, već i samo planiranje budućeg puta u čoveku može da zapali iskricu neopisive radosti. A takve misli će u nama zadržati sećanje na magiju putovanja – ne samo da zaradi milijarde dolara dnevno onima koji od tog posla žive, nego i da nama, koji kupujemo njihove usluge, približi druge zemlje, podneblja, običaje i navike, druge jezike, pesme, jela i pića, da nas približi onima koje volimo a koji su daleko od nas, i da nas konačno podseti da smo, gde god bili, stanovnici jednog sveta.

***

Original Vintage Travel Poster - Visit Vietnam - Ban Me Thuot ...

“Jato divljih ptica došlo je prvo na terasu, da bi se potom neke od njih, kroz ventilacione cevi, probile u unutrašnjost aerodromske zgrade. Sunce, čiji su se zraci probijali kroz stakleni zid, stvaralo je efekat staklene bašte i ptice su tamo položile jaja…”

Ne, prethodne rečenice nisu odlomak iz nekog romana naučne fantastike o tome šta bi se desilo sa Zemljom ako bi sa nje odjednom nestali ljudi, nego istinita priča sa jednog aerodroma u Indiji koji je bio zatvoren tri meseca, u proleće 2020. godine, zbog pandemije korona virusa koja je obustavila sve letove.

I kao što se ni kraj pandemije nije dogodio onako kao što su to optimisti očekivali – odjednom, na celom svetu i zauvek – tako se nije dogodilo ni ponovno otvaranje sveta putovanja. I jedno i drugo događa se, tu pred našim očima, privremeno i povremeno, sa opreznim popuštanjima i brzim ponovnim zatvaranjima, u zabrinutom iščekivanju jeseni i zime. Putni režimi se menjaju brzo i često, u odlučivanjima koji će putnici biti predmet kojih ograničenja isuviše često ima više politike a manje epidemiologije.

Aviokompanije i hotelijeri nadali su se da će uspostaviti jezgra “zdravih zemalja” – na primer Kine i Južne Koreje; ili Nemačke i Grčke. Brzo se pokazalo da je svet isuviše povezan – a korona virus isuviše pokretljiv – da bi takav parcijalizacija bila moguća. Otvaranje većeg broja svetskih avio-linija, u maju i junu, neminovno je dovelo do ponovnog širenja virusa i na onim mestima koja su očekivala da su ga se zauvek oslobodila.

Optimisti tvrde da se radi samo o manjim neprijatnostima – nečemu što smo već iskusili sa porastom međunarodnog terorizma, kada su povišene mere bezbednosti na aerodromima i u avionima – koje će trajati privremeno i na koje ćemo se navići. Pesimisti, opet, da naša putovanja više nikada neće biti ista kao što su bila i da ćemo, bar do kraja ove generacije, živeti u odvojenim, fizički i mentalno fragmentiranim, malim svetovima. Realisti, opet, razapeti između ova dva ekstrema, pokušavaju da gledaju u kristalnu kuglu i postave neke vremenske okvire: da, ova godina je definitivno izgubljena, ali će se sredinom 2021. godine (na primer) sve vratiti kao što je bilo.

***

Amazon.com: A SLICE IN TIME Morocco Africa Moroccan African ...

Baš zato što su putovanja, u poslednjih nekoliko decenija, postala tako masovna, retko smo bili u situacijama da stvarno razmišljamo o četiri revolucionarna fundamenta tog procesa: prevoz ljudi u velikom obimu, velikom brzinom, po relativno niskim cenama, na celoj Zemljinoj kugli. Šta je to, zaista, za naš svet sve značilo?

Studenti su uzimali zdravo za gotovo da svoje obrazovanje mogu da nastave u drugoj zemlji, regionu ili kontinentu, a da opet, za svake praznike, mogu da posete svoje porodice. Ljudi koji bi emigrirali – zauvek, ili za samo nekoliko godina posla ili avanture – znali su da im je njihova domovina, doslovno, i dalje nadohvat ruke. Unuci su imali osećaj da su im njihove bake i deke blizu, porodice su se okupljale na svadbama, rođendanima, proslavama diplomiranja, sahranama. Poslovni ljudi sa svih delova sveta su se susretali na raznim konferencijama i događajima, upoznavali se, razmenjivali planove, sklapali nove poslove. Kulturno nasleđe i turističke atrakcije sveta bile su lako dostupne ljudima iz svih njegovih delova. Zemlja je, to znamo još iz vremena Eratostena, ionako okrugla: gde god kreneš, ako ideš dovoljno dugo, vratićeš se tamo odakle si i pošao.

Međutim, ako će post-pandemijski svet korenito promeniti mnoge naše navike, to će se desiti i navikama koje smo stekli o putovanjima. Neki, na primer, neće želeti uopšte više da putuju – naročito oni koji ne moraju. Mnogi će se, posle više decenija, vratiti odmorima u svojim zemljama. Neke države će, opet, svoje dobre rezultate u borbi protiv pandemije i odsustvo zaraženih iskoristiti kao novi adut da promovišu svoju turističku ponudu (“Otkrijte Tajvan!”; “Island je bezbedan!”). Konačno, i poslovna putovanja će se, sve više, prilagođavati novoj realnosti: investicije će cirkulisati u manjim, užim i međusobno poznatim, svetovima i ljudi će po novim, epidemiološkim, linijama i putovati.

Za one koji će ipak nastaviti da putuju – bez obzira želeli to ili morali – to iskustvo neće biti samo sporije, komplikovanije i napornije nego do sada nego i – skuplje. Kao da se, opet, vraćamo u prošlost, u davne pedesete i šezdesete godine prošlog veka kada je generacija naših roditelja izmislila termin “džet set”, izraz koji se samo u toku jedne decenije proširio po celom svetu i pri tome potpuno promenio značenje. Fraza koja je doslovno značila “društvo koje putuje mlaznim avionima” (za razliku od većine koja je tada još uvek putovala onim, sporim, klipnim) postala je (i u međuvremenu ostala) sinonim za luksuz i u ovom našem veku – kada gotovo da više niko ne putuje klipnim avionima, a karta za mnoge mlazne je postala jeftinija od taksija u jednom pravcu do malo daljeg aerodroma.

Putovanje će, dakle, ponovo dobiti aromu avanture, kao u čuvenom Putu oko sveta za osamdeset dana, Žila Verna: bogati naslednici, ljudi na svim vrstama zadataka, majke koje svoje neudate ćerke vode da bi im našle dobru priliku, egzotika Orijenta i dekadencija Okcidenta, svi stereotipi o kojima smo čitali u putopisima Jana Morisa, Roberta Kaplana ili Ibn Batute, biće naša realnost.

U svetu u kome će od današnjih deset putnika ostati samo jedan, zauvek će nestati distopijske slike hiljada istih američkih lica na Bulevaru Šanzelize u Parizu, ili japanskih na Karlovom mostu u Pragu; hiljade koje prođu pasošku kontrolu na aerodromu Hitrou u Londonu ili pod stalnim veštačkim svetlom onoga u Dubaiju; putovanja gde ujutro možete doručkovati u Beogradu, obaviti jedan ili dva sastanka u Frankfurtu, Beču ili Cirihu i uveče leći u svoj krevet. Oni koji se budu odvažili na putovanje biće, definitivno, čudnija i zanimljivija društva nego što su to danas: bez obzira čime, gde i zašto putuju, podsećaće na one putnike iz Ubistva u Orijent ekspresu Agate Kristi; svako od njih će, sa sobom, nositi poneku tajnu.

Jer, zašto bi, inače, uopšte neko i putovao u ovakva vremena, ako nema neku tajnu?

***

Istanbul, Turkey - Vintage Travel Poster Digital Art by Siva Ganesh

A taj svet, po kojem će samo avanturisti putovati, biće i fizički, vizuelno, drugačiji od današnjeg: na njemu će se drastično smanjiti količina đubreta na kopnu i moru, obale, reke i kanali biće čistiji i mnogo ugroženih vrsta će se oporaviti. 

Na ovaj globalni izazov zemlje će odgovoriti sa dva sasvim različita, a opet jasno prepoznatljiva, trenda. Zemlje bogatog Severa će, izvesno, radikalno promeniti svoje turističke strategije: njihov cilj će biti da se mase stranaca zadrže izvan njihovih granica, i to ne samo iz epidemioloških razloga: ako bi strane turiste zamenili domaći, više novca bi ostalo u nacionalnim ekonomijama; dobrodošli nazad u vreme merkantilista, Kolber bi bio ponosan! Zemlje koje se opredele za ovakav pristup pooštriće i svoje propise o zaštiti čovekove okoline; isto tako, mnogi novi zdravstveni protokoli, za koje smo svi mislili da su privremeni, tamo će postati stalni.

Ali svet će se suočiti i sa onom drugom post-pandemijskom alternativom, strategijom siromašnog globalnog Juga. Države na stalnoj ivici bankrota, sa stanovništvom na stalnoj ivici gladi, boriće se međusobno, bez milosti, za poslednji od malobrojnih preostalih turističkih dolara. Diskretno će zatvarati oči pred raznim imaginativnim rešenjima svojih avio kompanija, kojima će biti dozvoljeno da zaobilaze propise predviđene, ionako, samo za ona uređena društva; davaće ogromne popuste na cene u svojim hotelima; omogućiti ulazak svima, bez ikakvih ograničenja. 

A šta će raditi oni mudri putnici? Svoje poverenje – i svoj novac – davaće mestima sa visokim nivoom opšte higijene, kvalitetnim zdravstvenim sistemima i uređenim društvima. Putovaće manje, ali će na putovanjima ostajati duže. Na izvestan način, oni će videti pandemiju kao svojevrsno predskazanje svega što nas je ionako, pre ili kasnije, čekalo sa klimatskim promenama.

Mudri putnici će se, dakle, ponašati kao istovremeno i odgovorni građani ali i strastveni putnici.