Приче из Склавоније (5): игре лопова и жандара

Морализира увијек и постојано искључиво само из чопора издвојени појединац, лице које се осамило, умишљајући да се узвисило изнад своје околине. Просјек, оно што се зове гомила, плебс, улица, руља, оно што по цестама урла побједницима, оно не морализира ништа, оно не психологизира, оно не зановијета. Оно постоји, оно живи, оно се креће, оно пије пиво, грицка кобасице од људске крви, оно носи човјека у тријумфу, оно се зове бакљада, парада, војска, дефилеј, оно је најпослије самоме себи сврха. Што би значило да он данас овдје на овоме мјесту, на Борегарду, када је читава Блитва, читава Европа упрла у њ очи, да се он, Барутански, упусти у моралистичко цјепидлачарење? Однио би га враг у двадесетчетири сата, дакако, а сама себе не би прескочио, сасвим наравно, и над ситуацију се не би узвисио, него би пропао као лош провинцијални глумац који муца на даскама, расвијетљен рампом, а испао је из своје улоге и не зна како да се спаси од своје срамоте.

(Мирослав Крлежа, “Банкет у Блитви”, 1935-1938)

I

Лисабонска веза

Поделе на проруску и прозападну струју у склавонском естаблишменту постале су тих летњих месеци не само оштрије, већ и видљивије него икада раније. Министри више нису сакривали своју лојалност једном или другом табору, таблоидима су то биле омиљене теме за насловне стране, а амбасадори су замишљали да су у Берлину 1945. године. Недостајао је само легендарни Чекпоинт Чарли…

Већ преко годину дана, председник Склавоније, Томас Николас, био је искључен из унутрашњег круга око премијера Волфа. Немилосрдно су, у безбројним реконструкцијама, смењени најпре његови министри, а потом – у безбројним изборима – и његови посланици. Уместо “Склавонаца са дна каце”, како је Николас волео да их назива, у структуре власти долазило је све више опскурних ликова за које нико није могао да се сети одакле их познаје и шта су претходних десет или двадесет година радили.

Премијер Волф би поносно парадирао са својим “експертима”, којима би на брзину биле прављене биографије, породичне фотографије, тражени школски другови и девојке – како би се прикрио утисак да они никакве везе са Склавонијом нису имали. Односно, како би се прикрило да је заједничка, и истовремено једина, веза тих министара тајанствена, и помало опскурна, организација “North-South Bridge” којом је руководио високи склавонски масон, Јохан Ковач.

Ипак, у самом врху Волфове владе и странке, остао је још један човек председника Николаса. Само један, али на врло високом и осетљивом положају. Руска амбасада уложила је велике напоре да му обезбеди легенду којом ће њихова веза остати што дуже заштићена. Млади министар правде, Николај Кулак, био је тај последњи канал којим су Председништво Склавоније и преко њега Кремљ добијали тачне и благовремене информације о плановима диктатора којег су сматрали “америчким квислингом”.

Да информације из државног врха цуре на Исток први су посумњали Американци, када су неке врло специфичне детаље из разговора њиховог амбасадора са склавонским премијером касније сазнавали на уобичајеној европској шпијунској берзи, у берлинском хотелу “Адлон Кемпински”. Немачке колеге би информације, које би сами искористили, после тамо пуштали у оптицај…

Алексиус Волф је у министра Кулака имао безгранично поверење и најпре је одбијао да уопште разговара на ту тему: “Нађите ми један једини доказ. Наше службе нису регистровале ниједан његов сусрет, ниједан разговор, са председником у данима које сте означили као критичне”.

Арон је пратио ту занимљиву расправу са обе стране: Сергеј Симонис му се редовно жалио како не може да потврди – али ни да демантује – америчке оптужбе на рачун Николаја Кулака, а Џефри Барнаби се, све више, занимао за послове младог склавонског министра правде.

Американци су се одлучили на превентивни удар: преко једног од таблоида – чији је власник имао веродостојну медицинску документацију да је неурачунљив, па самим тим и да не може кривично одговарати – пласирали су информацију коју су добили из Ленглија, о брату министра Кулака и његовим милионским преварама у компјутерском бизнису у САД. Али то, само по себи, није било довољно да би министар био искључен из новог кабинета…

Уставни рокови за формирање владе су полако истицали док се посета америчког потпредседника приближавала. “Досије Кулак”, како га је интерно прозвала Тајна служба Склавоније постајао је све дебљи, али је решење проблема бивало све даље…

Непосредно пред одлазак на одмор на једно медитеранско острво, Арон је примио и чудну поруку од старе пријатељице из Министарства иностраних послова: “Свака дипломатска пошта за нашу амбасаду у Лисабону већ последњих седам месеци има и пошиљку из Министарства правде.” 

Била је то, сама по себи, банална порука. Дипломатске пошиљке су два пута недељно ишле у све склавонске амбасаде, и у свакој од њих налазила се гомила, углавном рутинске, документације из разних министарстава и државних агенција. Али Арону је одмах било јасно да се овде не ради о рутинским стварима: везе између Склавоније и Португалије биле су ретке, спорадичне, и углавном културне природе; тешко је било објаснити зашто би баш Министарство правде морало два пута недељно да шаље неку пошту у Лисабон?

Енигма је могла да добије своје решење тек кад се у обзир узела и личност новог склавонског амбасадора у Португалији: професор Правног факултета, Оливер Анис, отишао је на ту дужност са места саветника председника Николаса, а баш њему је млади министар правде Николај Кулак био и асистент. Јер, чудне и честе дипломатске пошиљке Министарства правде за Лисабон почеле су баш са Анисовим доласком у главни град Португалије, почетком године…

Наредног јутра, возећи се на аеродром, Арон Цибулски је пустио две поруке, једну свом пријатељу Сергеју Симонису у велику стаклену зграду на ободу Белбурга, седиште Тајне службе, а другу госпођи Еми, у сличну стаклену зграду, али у Бриселу. Обе су имале исти садржај:

“Руска веза у Лисабону.”

Знао је да ће њихови тимови, и једни и други, врло брзо технички одрадити остатак посла и документовати ту везу. Каријера министра правде Николаја Кулака завршила се, неповратно, тог јутра.

“Ипак не волиш те Русе?” – упитала га је Тамара док су пролазили пасошку контролу на Белбуршком аеродрому.

Арон заусти да каже како он заправо нема ништа против Руса, па чак ни против младог министра правде, и да је његов мотив да се у све то умеша био везан за самог амбасадора Оливера. Али, Арон се тада сетио и извесне плавуше Ане која је место Оливеровог асистента, пре тридесет година, добила прихватајући једну непристојну понуду…

“И сада је у Луксембургу” – рекао је на крају са изненадном дозом сете, настављајући сопствену неизречену мисао – “А можда би све то било и другачије…”

“Ко је сада у Луксембургу? Шта би било другачије?” – упитала га је жена збуњено – “Са ким ти уопште причаш?”

II

Мачка на усијаном лименом крову

„Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин“, написао је Лав Толстој на почетку „Ане Карењине“, једног од својих тестаменталних романа.

Као и Толстојеве несрећне породице, тако су и народи Европе, тог касног лета, били несрећни, сваки на свој начин. Било је довољно само мало сиромаштва, само мало несигурности, и понешто страха а да се са њихових лепих лица скине она танка копрена хуманости, учтивости и лепог васпитања – све оно што, иначе, зовемо тако претенциозним именом „цивилизација“.

Са разбијањем илузија о самозадовољству и посебној историјској мисији, илузија потхрањиваних пуне две и по деценије, у свести Европљана је у парампарчад отишао и цео низ либералних идеја вредности на које су тако дуго били тако поносни. Уморни од сложених одговора на једноставна питања, почели су да траже пророке који су им нудили једноставне одговоре на сложена питања.

Јединство је постало терет и ризик. Изолација је нудила лакоћу и сигурност. Једна по једна, разне слободе човека полако су приношене на олтар опсесији суверености народа. Није то, још увек, био фашизам – али, тог касног лета Европа је месечарила, опасно се примичући ивици понора из којег се, седам деценија раније, једва спасила.

Склавонски премијер Алексиус Волф био је збуњен и уплашен променама које је тешко могао да схвати. Она једноставна формула на којој је заснивао цео свој дотадашњи живот – да моћне треба без питања слушати и покоравати им се, а немоћне исто тако без питања и немилосрдно угњетавати – по први пут више није функционисала.

Шта ако се моћни посвађају? Шта ако неки од њих изненада постану немоћни, и обрнуто? Ко ће водити рачуна о њему ако сви буду толико заузети важнијим стварима?

Након што је три месеца провео тумарајући бесциљно по разним међународним скуповима након којих није постао ништа паметнији него што је пре био, Волф је коначно – уз велики осећај мрзовоље – формирао владу, ни бољу ни гору од оне коју је пре тога имао. Како би избегао непријатна подсећања да је без икаквог разлога расписао ванредне изборе нашао је једну нову министарку склону истом полу, која је била спремна да ту чињеницу јавно потврди. Конзервативни Склавонци су се скандализовали, либерални ликовали, а криминални се посветили поново својим уобичајеним бизнисима…

Јер, без обзира на то што је неопрезног министра правде под бруталним америчким притиском коначно морао да одстрани, све друге кључне стране агенте, и оне руске и оне америчке, Волф је – иако исто тако преко воље – задржао у свом кабинету. Шеф дипломатије, Игор Дачек и прва дама тајних друштава, Зелда Михелс, остали су његови заменици иако само на папиру. У пракси, све више су постајали заменици руског и америчког амбасадора у Белбургу. И тако су се и понашали: понекад бахато, понекад хистерично, све мање се трудећи да сакрију своје уверење да је Алексиус Волф ту само привремено, а да ће њих двоје остати…

„Ниси ме ти поставио па ме нећеш ти ни смењивати“ – викала је пуначка плавуша почетком септембра, пред сасвим довољно људи да високи европски представник, Мартин Дебенхам, то чује већ истог поподнева.

Али, ни руска страна није остајала дужна: опскурни директор склавонског гасног монопола, Склавонијагаса, Дунис Батанис, упорно је одбијао да се повинује европским инструкцијама о подели те компаније на производни и дистрибуциони део. Руси би увек инсистирали на монополу, Европљани би гунђали, Дачек би заштитио функционера своје странке и премијер Волф поново не би смео ни да писне.

Средином августа, у посети Белбургу неколико сати је коначно провео и амерички потпредседник. Волф је обећао да ће успети да одложи већ заказани референдум у Републици Склавонској у суседној Травунији. Неколико аналитичара је већ тог августовског дана са чуђењем подигло обрве: све информације говориле су да Волфов утицај на тог травунског Склавонца, Додоа, опада. Додо је успоставио директну везу са Москвом, која више није ишла преко Белбурга. Али, и везе у самом Белбургу све ређе су ишле преко Волфовог кабинета: омиљени Додоов партнер постао је склавонски председник Томас Николас – обојица су своју будућност видели на истоку а не на западу.

***

На централном бриселском тргу Гран Плас, у ресторану „Код шпанског краља“, међу гомилом јапанских туриста који су бесомучно фотографисали обешене, обезглављене и рашчеречене лутке – бизарни ентеријер је требало да асоцира госте на верске ратове из шеснаестог века – тог првог четвртка у септембру један пар је завршавао ручак. Жена је говорила тихо, али жучно:

„Волф неће моћи да одложи тај референдум…“ – рекла је госпођа Ема свом љубавнику Лорду Р. – „преценио је своје могућности. Требало би да то кажеш сутра на Комитету.“

Лорд Р. се нервозно промешкољио. Знао је сасвим добро да је амерички потпредседник тврдоглав и сујетан, да су његови сарадници прилично ограничени, и да је уосталом и сам Карабалтик одавно само трећеразредан театар једне већ увелико одлазеће администрације…

„Па, он је рекао да ће моћи. Зашто бисмо ми сада Американцима отварали очи? Они су му поверовали, па нека сада виде шта ће.“

Ема је добро познавала тај мали тик, готово неприметан трзај левог ока, свог љубавника: знак да му је непријатно јер нешто сакрива:

„Ричарде, и Немци имају исту процену. Волф је лагао Американца. Шта ће се десити када се референдум на крају ипак одржи? Руси ће добити нови поен. У октобру су избори у Дукловији, то ће консолидовати проруске снаге тамо. А у самој Склавонији…“

На Ричардово олакшање, Ема је престала да говори када је конобар донео његов омиљени дезерт, creme brulee. Да ли ће моћи да га поједе на миру? Кашичицом је два три пута ударио по кори колача:

„У самој Склавонији ће ускоро имати много веће проблеме од тог референдума. Имаће их и Американци, такође. А имаћемо их и ми, нова премијерка ће до краја марта отпочети процедуру изласка из Уније. Узгред, шта ти мислиш да радиш од следећег пролећа?“

Бринета, најпре, није сасвим ни разумела питање. Али, само пар секунди касније, оно весело колутање очима и кокетни осмејак – те сталне знаке њене хиперактивности – заменио је намрштен поглед. Еми се није ишло назад у Лондон, далеко од лепог живота у њеној екстериторијалној бриселској енклави, са великим платама без пореза и мало обавеза:

“Али Ричарде, па зар неће тај наш излазак из Уније трајати десетак година. Тако сте нам причали месецима, да се ништа не бринемо, јер ће без обзира на исход гласања естаблишмент све држати под контролом. Ја сад не знам…”

Лорд Р. је појео свој колач и позвао конобара да плати рачун:

“Размисли, можда би могла да формално пређеш у Форин Офис? Формално, свакако, наставила би да радиш за Службу. А већ си у годинама у којима би могла да будеш амбасадорка. Не у некој великој земљи, наравно, али у некој мањој, без проблема. Тамо има лепих резиденција, послушних министара, пословних људи који су увек захвални за разне комбинације.”

Лорд Р. је врло добро знао шта ће развеселити његову љубавницу. Било му је стало да се овог пута разиђу без хистеричних сцена и са задовољством је уочио светлуцање у њеним очима. Зато је и наставио:

“Ево, на пример, Белбург. Киферленд одлази следећег пролећа и Барнаби је био планиран, али је пре неки дан одбио. Презриво је рекао да један од првих шест људи Службе не може бити амбасадор у тако безначајној земљи као што је Склавонија. Тако да је место сада празно…”

Вече је почело да пада на Гран Плас, а мушкарац и жена су се пробијали кроз гомилу јапанских туриста са фотоапаратима, трудећи се да дођу до оближње такси станице:

“Белбург је леп град, мада је топао и влажан лети. Али резиденција има базен… А, уосталом, са свим важним људима тамо упознаће те Арон.”

Ема није пропустила да уочи цинизам, фино сакривен у последњој реченици. Већ неко време, она је знала да је Ричард постао љубоморан на Арона, и да се више не труди то ни да сакрије. Али није то било оно што ју је у том тренутку највише бринуло:

“Зашто ме Ричард шаље баш у Белбург, баш на месец дана пре тих њихових председничких избора? Поред толико уходаних руских и америчких тимова? Да будем мачка на усијаном лименом крову?”

III

Романтични викенд на језеру

Црни пасат зауставио се на паркингу малог хотела на језеру, седамдесетак километара североисточно од Белбурга. Возач је најпре скинуо наочаре за сунце, а потом са ветробранског стакла пажљиво извадио налепницу у бојама склавонске заставе – ознаку да се ради о службеним колима Владе. За његов боравак на овом месту, није било упутно привлачити непотребну пажњу. Био је то трећи петак у септембру и још је било топло. Начелник Оперативног одељења Тајне службе Склавоније, Сергеј Симонис сео је у башту и наручио пиво. Погледао је на сат: петнаест до четири после подне. Стигао је четврт сата пре договореног времена. Запалио је цигарету у покушају да савлада узбуђење које га је обузимало.

Пола сата касније, на паркинг је стигла и црвена фабија. Из ње је изашла витка жена, у белој блузи и црвеној сукњи. Тек врло пажљив посматрач дао би јој четрдесет осам година колико је имала. Окренут према језеру, Сергеј ју је најпре препознао по кораку. Пар тренутака касније, осетио је топле руке на својим очима:

“Извини, касним петнаест минута.” – рекла је Наташа.

“Касниш двадесет година и петнаест минута.”

Наташа Л, функционер једне веће склавонске политичке странке, није била баш пожељно друштво за функционера Тајне службе, и то су обоје знали. Зато су за овај сусрет и изабрали место на које готово нико није долазио и где их готово сигурно нико није познавао. Али, мали хотел на обали језера имао је за двоје људи и дубљу симболику:

“Видиш како су га сад лепо уредили. А ипак је празан. Сећаш се како је онда био пун?” – присећала се Наташа док су шетали травнатим пропланком око зграде.

“Онда је био пун избеглица. Ваљда више никада неће имати такве госте.”

Сећања на први сусрет убрзо су постала пријатнија тема за разговор од онога што је био повод за овај други…

“А сећаш ли се ти Џефрија, кад је довео оне заробљене француске пилоте из Травуније. Требало је негде да их склонимо од новинара.” – Сергеј је почео да се смеје.

“И твог тадашњег шефа, који је по први пут стајао пред камерама, као да је прогутао мотку, и каже: Мај нејм ис…” – звонки Наташин смех је пробудио две лење гуске које су дотад мирно лежале на води језера.

Тек негде за вечером разговор се вратио у данашњицу:

“Чујем да је Џефри поново био у Белбургу пре неколико месеци. Нећеш ми ваљда поново рећи да се нисте видели?” – у Сергејевом гласу био је осетан траг љубоморе.

“Нећу ти ништа рећи.” – Наташа је кокетно одмахнула главом – “А уосталом какав си ти то тајни полицајац кад већ не знаш са ким се видео главни британски шпијун на Карабалтику?”

Конобар је донео рибу и флашу белог вина.

“Као поручено” – осмехнула се Наташа – “Сад имаш неколико тренутака да смислиш одговор. Тако је кад немаш ту пријатеља Арона да ти помогне.”

Наташу је, међутим, занимало шта Тајна служба зна о протестима против ноћног рушења Белбурга. Хоће ли се ти протести после летење паузе наставити, има ли изгледа да постану насилни, какве су процене о лидерима протеста, да ли ће се захтеви проширити и постати политички.

Сергеј је био изненађен. Зашто се његова пријатељица интересује за на изглед тривијалне ствари, које немају везе са њеним послом?

“Твоја странка је парламентарна. Имате члана Одбора за контролу служби безбедности и он је могао да од нас тражи званичну информацију.”

“И ти имаш Арона, па од њега тражи са ким се Џефри виђа по граду.”

Наташа је мазним гласом задиркивала Сергеја. Унела му се у лице и у једном тренутку су им се носеви за тренутак додирнули. Обоје су били помало попили и праснули су у смех. Конобар је ускоро донео и другу флашу вина.

Већ тада су знали да, по мраку и сеоским путевима, неће моћи да се врате у Белбург. Али, обоје су свесно игнорисали ту чињеницу. Као да су желели да оно, што је ионако морало да се деси те ноћи, буде последица стицаја околности, а не предумишљаја…

“Ваљда све ово сутра неће изгледати баш много мање чаробно него ове вечери” – вајкао се Сергеј у себи док су се пели уз степенице према собама.

Држећи га под руку, Наташа је била практична:

“Послао си поруку Арону да те извади код жене?”

“Хм, познајући га, он је то вероватно већ одавно учинио. Ето једне практичне користи од њега.”

И сутрадан поподне, и у недељу ујутро, Арон је поновио поруке Сергејевој жени. Обимна акција је била у току и захтевала је апсолутну дискрецију, јер Британци најсавременијом сателитском опремом прате све комуникације. Зато њен муж никако не може да јој се јави, да не би одао локацију са које командује целом операцијом…

На сву срећу, Тајна служба Склавоније је тог викенда заиста ухапсила неког шпијуна – сасвим безначајног шпијуна суседне Илирије додуше – али се то, сасвим случајно и сасвим згодно, уклопило са Сергејевим и Наташиним викендом на језеру, који се непланирано одужио све до недеље.

И док су двоје наших јунака проводили викенд који им је пре двадесет година пропао, неки други догађаји почели су да неповратно мењају судбину Склавоније и целог Карабалтика. Референдум у Републици Склавонској је успео и тиме први пут јасно показао да премијер Волф више не може да испуни оно што обећа. Исто тако по први пут, на једном састанку у Вашингтону озбиљно се разговарало о пензионисању дукловијанског премијера Милиуса Дукакиса. Смењени министар правде Николај Кулак више није имао на располагању службено возило које му је било обећано приликом одласка из владе: дошло је време да се привикава на невесели живот дисидента. Један други бивши министар, чувени Керамичар, и даље је гајио наде да ће добити место шефа Тајне службе, тај лилихип који му је обећан још пре пола године кад је био смењен као министар одбране. Госпођа Ема се из Мишленових водича информисала о ресторанима и клубовима Белбурга…

А Џефри Барнаби је, тог недељног поподнева док су се Сергеј и Наташа враћали са језера, послао кратку енкриптовану поруку Арону у Белбург:

“Ларијев тим сутра у Швајцарској. Нашли су им све паре.”

IV

Невоље швајцарског банкара

Конференцијска сала у великој банци гледала је на Банхофштрасе, главну трговачку улицу у Цириху. Скупе радње и луксузни ресторани окруживали су зграду са све три стране – претпостављало се да ће, после посете банци, богати клијенти из целог света пожелети да се мало и проведу.

Ханс-Јирген је тек годину дана био на положају шефа одељења за приватно банкарство. У оној сивој зони између банкарске тајне и кривичног дела, он је – по сопственим речима – “пливао као јегуља”. У својој тридесет шестој години био је међу младим звездама, лични избор и поверљиви човек генералног директора, легендарног “чаробњака из Лугана”, Италијана Серђа.

Зато се није много ни потресао тог јутра, када му је секретарица Силвија најавила двојицу “неочекиваних посетилаца”: дипломату из америчке амбасаде у Берну и господина у сивом оделу који је поред обезбеђења прошао а да није ни оставио своје документе… Посетиоци су чекали у конференцијској сали.

“Опет ти Американци, хоће нешто да сазнају мимо процедура.” – помислио је мрзовољно, облачећи сако пребачен преко наслона фотеље. Плаво одело са пругама, марке “Александар Амозу”, коштало је преко хиљаду швајцарских франака и било је статусни симбол, саставни део представе коју је Ханс-Јирген створио о себи.

“Добар дан господо, шта наша мала банка може данас да учини за вас?” – улазећи у салу, Ханс-Јирген је био за нијансу љубазнији него што је то стриктни протокол захтевао. Није могао да претпостави о чему се ради и то га је помало нервирало. Метални термос са кафом, неколико флашица киселе воде “Перије” и тањир са колачићима налазили су се на средини стола. Симболична граница између тајни једне од најстаријих швајцарских банака и љубопитљивости коју је очекивао.

“Извињавамо се због ненајављеног доласка, али овај случај је хитан. Господин Смит дошао је синоћ из Вашингтона само због њега.”

Ханс-Јирген је добро познавао човека који је говорио: Ралф Џонсон, други секретар америчке амбасаде у Берну, био је задужен за различите финансијске истраге. Толико се бавио само тим послом да је, на крају, отворио и посебну канцеларију у Цириху, седишту највећих банака: није му се исплатило да, готово свакодневно, путује из Берна. Досад су се видели најмање десетак пута и у том тренутку имали три случаја на којима су заједно радили.

“Случај оног министра из Бурундија ће бити готов крајем месеца. Чекамо писмену наредбу истражног судије, који разматра ваше доказе. Не верујем да ће ту бити проблема. А што се тиче пакистанског генерала…”

Господин Смит се благо накашљао. Један његов поглед био је довољан да Ханс-Јирген престане да прича. Ралф је почео да се мешкољи…

“Заиста мислите да бих дошао чак овамо само због тих рутинских операција?”

Тишина је била одговор на питање. Одговор који је био сасвим непотребан.

“Занимају нас детаљи о рачуну CH34 0020 6206…”

Ханс-Јирген је у том тренутку пошао руком према телефону, али га је Џонсон прекинуо:

“Нема потребе да долази Ваша сарадница. Господин Смит би, хм, више волео да овај разговор остане приватан. А то би било и у Вашем најбољем интересу, чини ми се.”

Господин Смит је подигнуо обрве. Лева рука немачког банкара почела је полако да подрхтава:

“Ја господо заиста не видим како бих могао да знам детаље сваког од хиљада рачуна…”

Тајанствени Американац се насмешио:

“Сваког рачуна наравно не, али сваког од укупно три на којима се тренутно налази преко пет стотина милиона долара, вероватно знате?”

Преко стола, поред оног тањира са колачићима, гурнуо је велики жути коверат. Тај покрет је пратило ново питање:

“Ово је снимљено у мају, чини ми се? Колико пута су после тога долазили?”

Ханс-Јирген је почео да разгледа фотографије. На једној су била двојица људи како се приближавају главном улазу у његову банку. На другој и он сам, како са њима излази. На трећој, ова мала група људи је весело чаврљала, очигледно чекајући ручак. Био је то елитни циришки ресторан, Кроненхале…

“Ви знате да би, по правилима службе, морао да снимам овај разговор. Да ми предате званичан захтев америчког министарства правде, налог за отварање истраге, прелиминарне доказе да се ради о кривичном делу…” – Ханс-Јирген је растућу несигурност почео да прикрива изненадном агресивношћу.

Формално гледано, он је био сасвим у праву, и све процедуре које је поменуо биле су предвиђене међународним конвенцијама о спречавању прања новца. Ако оне не би биле испуњене, имао је не само право него и обавезу да прекине сваки даљи разговор. Али, зашто су Американци били тако самоуверени? И зашто им је, баш до случаја рачуна 6206 било толико стало?

Господин Смит је из унутрашњег џепа сакоа извадио још један коверат: био је мањи, тањи и беле боје. Очигледно је и у њему била фотографија, али мањег формата и само једна.

“По правилима службе, и ми би требало да ово пошаљемо јавном тужиоцу?”

Ралф је устао и почео да се шета по сали. Увек му је било непријатно када би господин Смит извадио те беле коверте. Ханс-Јиргеново лице је постало бело, као коверат који је узео у руку. Када је погледао фотографију добило је боју оног већег коверта – жуту – да би на крају било зелено, као флаша киселе воде “Перије”. Почео је да дише тешко и испрекидано. Американац је наставио разговор питањем:

“Колико је имала година? Непуних петнаест? Или је тек прешла четрнаесту? Да, тим Тајланђанкама је тешко одредити године на први поглед, а нисте тражили документа на увид…”

Господин Смит је претурао по неким папирима у својој ташни и извадио један факс:

“Али зато се наша амбасада у Бангкоку потрудила.”

Скенирани документ није био сасвим јасан, али је лице девојчице на њему одговарало лицу на фотографији показаној Ханс-Јиргену, фотографије на којој је она била гола и везана лисицама… Између разних знакова тајландског писма налазила се и година њеног рођења: 2001.

Немачки банкар се сломљено спустио у фотељу. Игра је била завршена. Викенд у Патаји који је пре месец и по дана добио на наградној игри њему дотад сасвим непознатог америчког часописа “Модерни банкар”, шармантна млада девојка која је целе вечери флертовала са њим у бару хотела Шангри Ла – сви ти ситни детаљи које никако није могао да објасни, са скромним искуством свог досадног малограђанског живота, све му је то одједном постало савршено јасно.

“Шта хоћете?” – кратко је упитао.

Ралф Џонсон је одахнуо и вратио се на столицу. Најтежа фаза разговора – ломљење психичке кичме саговорника – и овог пута је завршена брзо и успешно. Сада су остали само технички детаљи. Господин Смит је слегнуо раменима и погледао у дипломату: то је био његов део посла.

“Видите, Ханс-Јирген, ми знамо да сте овде ручали са Андреасом Волфом, братом склавонског премијера. Знамо и да је овај трећи човек Предатор Малус, брат градоначелника Белбурга, Синдика Малуса. Знамо и да управљате рачуном за који су обојица овлашћена на потписивање.”

Ханс-Јирген је одсутно климао главом. Мисли су му се кретале насумично, од хотелске собе у Патаји до ћелије затвора у Цириху. Развод од Хелге, губитак старатељства над двоје деце, губитак посла, остракизам из мале елитне заједнице банкара у Цириху, срамота, родитељи чији ће се свет срушити… Осетио је нагли бол у грудима и почео да се бори за ваздух.

Господин Смит је сипао мало киселе воде “Перије” и додао чашу свом домаћину.

“Неће ми ваљда сада добити инфаркт, као онај бродовласник у Пиреју прошлог месеца? Можда је требало да га постепено припремим?” – размишљао је забринуто.

“Саберите се, Ханс-Јирген. Овај непријатни детаљ може да остане само наша мала тајна. Ако се, наравно, договоримо о овој операцији.”

Господин Смит је извадио још један папир. “Господе Боже, па колико још папира има овај грозни човек?” – помисли ужаснуто Швајцарац. Али, на њему је, испод три кратке реченице, видео откуцано своје име и простор за потпис, на меморандуму у боји. Канцеларија за контролу стране имовине Сједињених Америчких Држава имала је свој уобичајени формулар на којем су странци, прикривени агенти, потписивали изјаву о добровољној сарадњи, која је укључивала и упозорење на правне последице кршења правила.

Ралф је наставио:

“У овој фази истраге, занимају нас трансфери на рачун 6206 из једне либанске банке сумњиве репутације, оне која нам је на заједничкој листи финансијских институција кроз које пролазе средства компанија повезаних са нарко-дилерима. Ви сте од десетак таквих трансакција пријавили само једну, и то ону најмању.”

Ханс-Јирген је опет одсутно климнуо главом. Потписао је изјаву о сарадњи, и готово плачним гласом рекао:

“Има и једна банка из Дукловије, и једна италијанска. Преко 80% трансфера иде преко њих. Новац се потом троши на куповање некретнина, углавном у САД, и уметничких предмета, у Лондону. То све ради један адвокат склавонског порекла…”

Више није било разлога да чува ниједну тајну двојице Склавонаца и њихове браће. Ако буде кооперативнији него што се то од њега очекује, можда ће то смилостивити његове мучитеље?

Господин Смит је склонио потписану изјаву о сарадњи у своју торбу. Устао је и то је био знак дипломати да је тај разговор завршен.

“Ханс-Јирген, ми смо тек почели ову причу. Нисте ваљда мислили да ћемо је данас завршити? Ускоро ћете добити нове инструкције.”

Ралф му је потом дао визиткарту са америчким именом: “Лејла Риг, директор америчког колеџа, Монтањола, Швајцарска”

“Од кад напустимо ову салу, па све до даљих инструкција, сваку промену на рачуну 6206, сваки телефонски, електронски или физички контакт са господом Волф и Малус, и сваки други контакт или интересовање који би били повезани са предметом ове наше истраге, пријавићете госпођици Риг. Подразумева се да о данашњем разговору нећете никога обавестити, укључујући ту и Ваше претпостављене.”

Ханс-Јирген је опет одсутно климнуо главом. Знао је да је постао доживотни роб Агенције. То је била цена коју ће платити да би могао да симулира свој досадашњи живот. Частан човек би се вероватно убио и тиме прекинуо даље мучење, али Ханс-Јирген је добро знао да он то не може да учини: био је слабић и кукавица.

“Бедан педофил”, рекао је презриво Ралф свом колеги када су за пар минута изашли на сунцем окупану Банхофштрасе.

“Такви су ми увек најбољи клијенти”, задовољно је одговорио господин Смит.

V

У потрази за идеалним кандидатом…

Да је могао да бира, ту непотребну функцију председника Републике, премијер Волф би најрадије укинуо – баш као што би укинуо и било коју другу функцију, награду, почаст или признање – све што не би баш он, и само он, имао. Не ретко, у ужем кругу својих обожаваоца помињао је примере других земаља – Француске, Сједињених Америчких Држава или Немачке – у којима су ове функције или спојене, или је председничка потпуно церемонијална.

У Склавонији, међутим, председника Републике бирао је народ на општим изборима и председник владе – без обзира колико себе доживљавао, и понашао се, као канцелар – морао је о тој чињеници да води рачуна.

Стрпљивошћу будистичког монаха, Арон Цибулски је већи део лета провео тражећи, чистећи од прашине и полако слажући разне коцкице ове слагалице.

“Коначно нам се пружа прилика. Та хамлетовска дилема ће га све више прогањати. Или ће морати да иде са слабим кандидатом, или ће га сујета натерати да се кандидује сам, и преузме велики ризик. У оба случаја, не можемо изгубити ништа, а можемо добити пуно.”

Арон је добро знао ситуацију у коју је невољно улазио премијер Волф. Пре готово две деценије, из непосредне близине пратио је исту дилему председника Словака Миклошича, која је коначно довела до његовог пада.

Али, пажљиво читајући извештаје својих инсајдера из самог Волфовог кабинета, врхова опозиционих странака, неколико страних амбасада и тајне службе, Арону је било јасно и колико ће бити тежак посао да се нађе противкандидат који би могао да добије. Подељене, осиромашене и компромитоване, опозиционе странке су подсећале на пса који јури сопствени реп. И оне старе, са новим људима, и ове нове, са старим људима, све су биле оличење управо оног поретка који је својим банкротом и омогућио овај бизарни популистички експеримент.

“Морамо наћи сасвим новог човека, неког ко се није бавио страначком политиком. Ко нема афера, ни финансијских, ни оних са старлетама. Ко не важи ни за западног ни за руског човека. И, пре свега, некога ко разуме како држава функционише.”

Јер, Арону је било јасно да ће ти избори бити само почетак једног ширег и дубљег процеса. Ретким страним саговорницима са којима је тих дана причао обично би тај процес невино представљао, као кохабитацију:

“Премијер и председник који су независни један од другога представљају најбољу гаранцију да ниједан од њих неће пасти у искушење да злоупотреби моћ која му је на располагању.”

Ипак, неки од њих нису били спремни да у то поверују:

“На Карабалтику не постоји таква ствар као што је кохабитација. То је увек само прелазна фаза од једне до друге апсолутне моћи. И то је баш оно што ти сад покушаваш да урадиш. Да изазовеш његов пад.”

Британски обавештајац, Џефри Барнаби, није имао дилеме када је тог дана вечерао са Ароном у малој грчкој таверни, у Хераклеону на Криту. Сувише добро је познавао и Карабалтик, и Склавонце, али и свог пријатеља.

Арон је слегао раменима:

“Увек падне оно што је паду склоно. Али баш тада, важније је оно што ће доћи од судбине онога што мора да оде.”

Да је заправо већ неко време уназад значајно померио хоризонте својих циљева, и да све више размишља о томе како поредак у Склавонији темељно променити – његове друштвене структуре, економске основе, правила игре – а не само једног непристојног и емоционално нестабилног човека заменити неким другим, пристојним и нормалним, ретко је и сам себи хтео да призна. Баш као што, тог лета, ову чињеницу Арон није желео дамногим Склавонцима са којима је разговарао. А свом британском пријатељу је свакако прећутао…

“Људи често воле осећај сопственог значаја, ту нејасну свест да учествују у формирању историје. Али у пракси се увек тога боје. Зато је боље да истину сазнају што касније, онда када процес довољно одмакне да постане неповратан.”

Залудна политичка чаршија у Белбургу почела је са шпекулацијама око председничких кандидата већ у току лета и – ма колико се Алексиус Волф трудио да о тим шпекулацијама не мисли, и да их у јавности исмејава – већ почетком јесени био је принуђен да се суочи са непријатном истином: он није имао кандидата са којим би добио те изборе. Систематски уништавајући ауторитет, и интегритет, свих својих сарадника он их је уништио и као потенцијалне кандидате. Остао је сам…

Амерички амбасадор мрштио се и на сам помен могућности да старом председнику, русофилу Томасу Николасу, буде обновљен мандат. Руски амбасадор је опет колутао очима када би се поменуло име западне миљенице, пуначке плавуше Зелде Михелс. И један и други очекивали су од Волфа да коначно преломи, да престане са том игром на две столице, да докаже своју лојалност.

Тако је једна председничка кампања, и пре него што је заправо уопште почела, постала полигон за одмеравање снага две велесиле на још једном у низу поља те чудне шаховске табле на којој су оне играле своју партију…

VI

Племена са југа

У међувремену, још једна од банана држава на Карабалтику – Дукловија -. дошла је на ред за изборе. Њен лидер у последњих четврт века, Милиус Дукакис, покушао је да се на власти одржи тако што ће нестрпљиво, и на брзину, аплицирати за чланство у НАТО пакту. Тиме је наљутио Русе и поделио – традиционално русофилске – Дукловијанце.

Европске земље су се већ неколико година по навици мрштиле на Дукакиса – извештаји о организованом криминалу нису годили њиховој штампи, невладиним организацијама и посланицима либералне оријентације. Службе су то, колико су могле, покушавале све да заташкају али је са временом превладала једна врста осећања потрошености. Све чешће, у европским престоницама били су, много срдачније, примани неки други људи из Дукакисовог естаблишмента.

У Ленглију је, међутим, Лари остао тврдоглав: “Он јесте курвин син, али је бар наш курвин син.” обично би говорио на састанцима Одељења за Карабалтик, парафразирајући чувену изјаву америчког председника Рузвелта о никарагванском диктатору Анастазију Сомози из 1939. године.

“Ричарде, шта сте коначно договорили за Дукакиса на Комитету? Јел’ треба да припремам документацију за његово рушење, или за рушење његове опозиције” – питала је почетком октобра, очајна, госпођа Ема.

Лорд Р. је добро знао да тог коначног договора, као и увек, није било. Уочи америчких председничких избора већина његових партнера са друге стране Атлантика није имала јасну идеју шта да ради. Већ раније принуђени на понижавајуће компромисе са разним мање или више тврдим диктаторима на европском источном рубу – а најгори од тих компромиса, онај са лудим турским султаном, све јасније се помаљао на хоризонту – ни Европљани више нису били чистунци када се радило о Карабалтику. Као и увек у таквим ситуацијама, лорд Р. је решио да буде практичан:

“Ти припреми и једну и другу документацију. Па ћемо онда већ видети шта ће бити употребљено. Можда једна, можда друга, можда ниједна.”

“А можда и обе” – рече Ема, више за себе.

“Тачно, можда и обе. Него, нешто ми је сада пало на памет. Кад будеш припремала тај Дукловијански досије, извуци посебно све оно што може да изазове конфликт између Дукакиса и Волфа. Припреми ми податке о дукловијанским агентима у апарату власти у Склавонији, о њиховим криминалним клановима, о контактима Волфовог естаблишмента са Русима. Обрати пажњу на разговоре председника Миколаса у Санкт Петербургу следеће недеље.”

“Ричарде, па то је цео викенд посла.” – Ема је била незадовољна јер је планирала да у петак оде у Лондон у јесењи шопинг – “А планирали смо да одемо заједно кући?”

Тог викенда, међутим, ни за Ричарда ни за Ему није било одласка кући. Немци су тражили тврђи став према лидеру Дукловије, Американци мекши, и лорд Р. је почео своју партију билијара, како је овакве операције увек називао:

“Циљ је да оставимо утисак како Руси нису успели да нас потисну из Дукловије, а да опет створимо математичку већину којом Дукакис може да оде, а истовремено и да остане. Већ како то шефови буду коначно договорили.”

Коначно, то је у овом случају значило – после америчких избора у новембру. Негде између средине новембра и краја јануара, зависно од исхода тих избора, биће одређена и судбина лидера најмање двадесетак шефова држава и влада мањих земаља на свету. А међу њима и четворице или петорице наших јунака на Карабалтику…

VII

Завера која то заправо није била

Новембар је у Белбург донео и први снег. Као и сваке године, задржао се сасвим кратко али је зато створио велике гужве у саобраћају. После неколико недеља Михољског лета и последњи кафићи су уклонили баште и своје госте и њихове разговоре – удварања и оговарања, мале пословне комбинације и ситне сплетке – пренели у задимљену унутрашњост.

Премијер Волф је и даље бесомучно јурио по градовима Склавоније, отварајући како оне фабрике које још нису биле изграђене тако и оне које су одавно изграђене, већ одавно заробљеник своје опсесије да се, баш сваки дан, мора појавити на некој телевизији. Опозициони лидери су се исцрпљивали међусобним подметањима, пре подне свако у својој странци, поподне једни са другима, док би увече седели са блиским људима из власти. Сви они покушавали су једно те исто: да се својим присталицама наметну као изгледна, странцима као исплатива, а самом режиму као безбедна алтернатива. Нико од њих није ни размишљао о победи, и – да будемо поштени – нико од њих није ни знао шта би са том победом урадио.

“Ако довољно дуго будем седео поред реке, дочекаћу да та река поред мене пронесе мртво тело мог противника” – говорио би један од њих у свом ужем кругу.

Да се нико од њих не труди да пређе ту реку, него само да заузме што боље место на обали, Склавонцима је одавно било јасно и то је био један од разлога због чега је диктатор Волф био већ скоро на средини пете године своје власти.

За то време, мала група од десетак људи је озбиљно радила свој посао. Најпре су пописали све оне локалне иницијативе, организације и групе које су се – у различитим градовима и из сасвим различитих разлога – супротстављале диктатури. Дискретни контакти успостављени су и са неколицином приватних предузетника, онима којима је још увек остало мало пара и много храбрости да би уопште смели да разговарају. Коначно, дошли су и до човека од којег су очекивали да се прихвати да буде кандидат на предстојећим председничким изборима. Док су чекали његов одговор, један изасланик дошао је и код Арона…

“Може ли ово да се уради?” – упитао га је, показујући му прецизно нацртану шему – “Ако су опозиционе странке већ савезници Волфа, корумпирани или уцењени, свеједно, могу ли бар грађани добити те изборе?”

Арон је на први поглед пажљиво посматрао шему, али је испод ока гледао и у свог саговорника. Некадашњи enfant terrible опозиције председнику Миклошичу од пре двадесетак година, сада се прилично угојио. Ожењен познатом глумицом живео је сасвим безбрижним и лепим животом док се, пре пар година, није укључио у оштрицу критичке јавности против премијера Волфа. И даље је био брбљив:

“Верујемо твојој процени. Ако кажеш да ово може да прође, идемо да радимо.”

На шеми је, уместо имена и презимена човека од којег су очекивали да се кандидује било написано само слово К. Мера предострожности је била разумљива. Арон се, за само један тренутак, осмехнуо: ситуација га је подсетила на Јозефа К. из Кафкиног “Процеса”. Ипак, и тај тренутак је био довољан да то његов гост примети:

“Шта ти је сада смешно?”

“Ништа посебно. Осим тога што знам име човека којег сакривате иза тог слова. Али немате разлога за страх. Ако буде прихватио ваш предлог, то ће ионако убрзо бити општепознато. Ако не буде, онда више неће бити ни важно. У међувремену, биће то само  још једна у низу тајни које чувам.”

Арон је заћутао и вратио се разгледању шеме. Пројекат је деловао толико невероватно да је чак могао и да успе. Напослетку је упитао свог госта:

“Шта вам је највећи проблем? Новац, медији, странци, тајне службе?”

Иза овог питања било је једва сакривено једно друго: “Где очекујете моју помоћ?”. Арон га, наравно, није изговорио – био је исувише арогантан да би себи дозволио разговор на тако профани начин – али га је зато његов гост добро разумео:

“Не треба нам ништа, осим твог кратког одговора: може ли ово да успе или не?”

Арон је размишљао. Кандидат чији се одговор очекивао није био нимало наиван човек. Добро је познавао скривене механизме функционисања државе и имао своје контакте у врховима Волфове власти. Неки његови контакти били су и Аронови и прве тачке укрштања уочио је још пре неколико месеци. Добро је знао да он већ дуже време озбиљно размишља о овом предлогу али да га неће прихватити ако не буде видео реалне шансе за успех.

Са друге стране, Арон је знао и оно што је његовом госту, у том тренутку, још увек била тајна: да се иза мреже независних интелектуалаца, слободних новинара, локалних иницијатива, синдиката и невладиних организација, налази још једна, дубља мрежа, на истом задатку. Та дубља мрежа – такозвана “дубока држава” – била је састављена од људи из врхова апарата: високих функционера владе, тужилаца, судија, црквених великодостојника, официра полиције и војске, припадника Тајне службе. Ту мрежу је сам градио већ последње две године. Приближавао се тренутак у којем ће се две мреже спојити. Напослетку је истресао дим из луле, погледао изасланика и рекао:

“Ако К. прихвати, покренуће се један сложени процес. И као резултат тог процеса, ја ћу бити принуђен да ту кандидатуру подржим, чак и када ми не би била симпатична. А то значи да ће пројекат успети. Јер никада досад нисам подржавао нешто што није успело, па немам намеру ни сад.”

Арон је свом госту вратио шему и испратио га до врата. Руковали су се уз поглед који би случајни посматрач, да га је тада било, сигурно оценио као заверенички. Али завера није био адекватан израз за много сложенији феномен који се тог поподнева десио у Белбургу: и друштво и држава су, после пуно времена, сада били на истом задатку. И једно и друго су ушли у одсудну борбу за опстанак, против личне власти једног човека која их је све заједно угрожавала.

VIII

Необичан породични сусрет

Протести против пролећног ноћног рушења неколико зграда уз обалу реке још одавно су прерасли у протесте против полицијског врха који је штитио врх криминалне структуре која се налазила под контролом премијеровог брата Андреаса. Сви су већ дуго уназад знали да су то заправо протести против премијера Волфа, чија је мафија киднаповала његову државу. Знали су то учесници протеста, знао је и сам Волф, знали су и странци.

Па ипак, у неколико летњих месеци је у Белбургу владао чудан, рекли бисмо прећутан, споразум, да се то не помиње. Умирућа држава је симулирала да још постоји, рађајућа мафија је симулирала да још не постоји. Трудећи се да од болесника на Карабалтику, као лешинари, извуку још по неки ситан уступак, странци су симулирали да све то не виде. Учесници протеста, разочарани у власт и у њену опозицију подједнако, симулирали су да се и даље баве једним комуналним проблемом. Сви они су чекали исту ствар: лидера. Сви они су знали да разлику између десет и сто хиљада људи не чини ни разлог, ни повод, него само једна ствар: човек.

У међувремену, док се тај човек не буде појавио, игре лопова и жандара наставиће се и даље.

Та динамика је, међутим почела неповратно да се мења већ са доласком јесени. Арон је тачно проценио да ће Волфов неуспех да испуни обећање дато Американцима – отказивање референдума у Републици Склавонској – поново актуелизовати питање одговорности за априлску Кристалну ноћ. То је европски представник Мартин Дебенхам све отвореније говорио опозиционим лидерима, такве поруке је Арон добијао и од госпође Еме, и од британског обавештајца Џефрија Барнабија.

Волф је штитио полицијски врх покушавајући да у јавности створи погрешан утисак како је, заправо само тужилаштво пасивно у овом случају, и како ту нико, ето, не може ништа да учини јер је правосуђе независно и самостално у свом раду.

Тада је Арон одлучио да активира један од механизама дубоке државе који је изградио. У свега пар дана, објављено је име тужиоца који поступа у овом предмету и, што је још било значајније, податак о четири датума – између априла и септембра – када је тај тужилац упутио званичне захтеве за прикупљање обавештења у оквиру истраге која је покренута. Ни по једном од тих захтева, међутим, није одговорено.

Осећајући да се круг око његових саучесника сужава, и да механизми државне власти – један по један – све ређе и све невољније пристају да штите криминалне структуре, премијер је постајао нервозан. Од Тајне службе је захтевао да примени тзв. “креативне мере” којима би се разбила структура и руководство протеста.

“Задатак је да испровоцирамо инцидент, који би онда режимски медији злоупотребили, а већина лидера протеста била ухапшена. А нарочито онај студент, Лазенко. За њега се у окружењу премијера пустила гласина да је заправо ванбрачно дете неког британског шпијуна.” – пожалио се тог јутра начелник Оперативног одељења Тајне службе Склавоније, Сергеј Симонис, Арону – “Незадовољство људи је велико и имао сам озбиљне проблеме са доста оперативаца последњих дана. Не знам шта да радим?”

Арон је запалио лулу, као и увек када не би знао шта да одговори. Посматрао је свог пријатеља: после дванаест година, са непогрешивом прецизношћу могао је да установи када је био заиста у проблему, а када се радило о глуми. Тог дана, његова забринутост била је сасвим искрена.

“У сваком случају је боље да – чак и ако ствари крену тим нежељеним током – на лицу места буду твоји људи, него да се уместо њих нађу фудбалски навијачи, хулигани или нарко дилери. А то је алтернатива.”

Сергеј је климнуо главом:

“Знам. И то значи да ћу ја лично бити тамо.”

На простору између Парламента и Градске куће, тог четвртка поподне је поново било десетак хиљада људи. Није то, наравно, био број који би могао да озбиљније угрози власт – било коју власт, па чак и ову, изразито непопуларну, Волфову власт – али је био број сасвим довољан да изнервира премијера и у његовој околини појача утицај екстремиста који су се залагали за насилне мере.

Кордони жандармерије и оклопна возила са воденим топовима доприносили су злослутној сценографији, радикализујући и расположење учесника протеста. Млад човек – тек је био напунио двадесету годину – стајао је десетак метара испред шаролике гомиле људи која се одазвала његовом позиву на протест. Димитриј Лазенко је био одговоран за њих, и није смео да устукне. Са друге стране, десетак метара испред кордона стајао је Сергеј Симонис, држећи у рукама папир локалне полицијске станице којим је, тог дана, скуп био забрањен. Одговоран за кордон и своје бројне оперативце у цивилу, ни он није могао да устукне. Двојицу мушкараца раздвајало је свега неколико метара. Гледали су се у очи.

Нико се, заправо, није после тачно сећао како се она појавила. Једни су причали да се пробила кроз масу и прошла њене прве редове, други опет да је дошла из малог парка поред зграде Парламента и једноставно прошетала поред кордона који је није зауставио. Тренутак од којег, међутим, постоји сагласност у каснијим склавонским хроникама био је онај када се, између кордона и масе појавила та фигура – још увек витке жене, на крају четрдесетих година, која се мирним кораком приближава двојици мушкараца, већ опасно близу један другом.

Арон и К. стајали су недалеко од ове сцене, код семафора, и обојица су је препознала отприлике у истом тренутку: “Наташа? Шта ће она овде?” – К. није могао да сакрије своје изненађење. Арон је слегнуо раменима: “Ствари се полако измичу контроли. Знали смо да ће се то пре или касније догодити. Она је морала да се појави.”

И највероватније, то што је криминално окружење око премијера Волфа прижељкивало, то чему су се и понеки амбасадори надали и чега су се Арон и Сергеј још истог тог јутра прибојавали – све би се то десило тог поподнева, као и толико пута раније у историји Белбурга. Понекад су такве ситуације завршавале хапшењима и сузавцем, понекад спаљеним Парламентом, увек рањеним а понекад и погинулим, и демонстрантима и полицајцима.

Али, тог поподнева ништа од свега тога се није догодило. Наташа је дошла до двојице људи и адреналин који су обојица осећали због наизглед неминовног конфликта уступио је место адреналину створеном због изненађења, неочекиване појаве жене коју су обојица очигледно добро познавала.

Погледала их је и рекла мирно:

“Димитриј, ово је твој отац. Сергеј, ово је твој син. Време је да се упознате.”

***

Овај текст посвећен је успомени на Вељка Влаховића (1914-1975), народног хероја Југославије и учесника Шпанског грађанског рата. Цењен као изузетно скроман и принципијелан човек, Вељко Влаховић је, у критичним данима демонстрација, јуна 1968. године на Новом Београду, одиграо кључну улогу у спречавању сукоба између полиције и студената. Београд му то није заборавио.