“I tako, što nam preostaje? Kutija olovnih slova, a to nije mnogo … ali je jedino što je čovjek do danas izumio kao oružje u obranu svog ljudskog ponosa.”
(Miroslav Krleža, Banket u Blitvi)
Prošlog vikenda napustio nas je moj prijatelj Miloš Vasić, novinar Vremena. Tek kada sam tog subotnjeg popodneva pročitao tu – pomalo nespretno i očigledno na brzinu sročenu – novinsku vest o Mišinoj smrti, shvatio sam zašto – pre četiri godine – nikako nisam uspevao da smisleno završim IN MEMORIAM koji sam se oprostio od svoje drugarice i njegove žene Tanje Tagirov: sve dok je Miša bio sa nama, svaki oproštaj od Tanje je, nekako, morao da ostane nedovršen i nedorečen; baš kao što je i prva rečenica ovog oproštaja, u stvari, sama počela da se piše još pre četiri godine. Retko se među beogradskim novinarima, na kraju prošlog i početku ovog veka, mogao naći tako srećam. potpun, i u intelektualnom i u ljudskom smislu, i ostvaren par kao što su bili Tanja i Miša.
Miloš Vasić je – što je inače manje poznato mlađim generacijama – pre početka svoje novinarske karijere u NIN-u jedno vreme radio kao pozornik tadašnje Desete stanice milicije na Novom Beogradu. Na tamo stečena iskustva bio je jako ponosan i ona su predstavljala neiscrpan izvor anegdota u društvima u kojima je sedeo. Sećam se da mi je jednom pričao kako dobar policajac i dobar novinar uvek postavljaju istih pet pitanja: ko, kada, gde, kako i zašto. I istraga prvog i novinski tekst drugog, može se uspešno završiti tek kad se dobiju tačni odgovori na ovih pet pitanja.
Ono što su Miši priznavali i oni koji ga nisu previše voleli bio je visoko profesionalan odnos prema izvorima: imao je uvek prvoklasne izvore, a s obzirom da je uglavnom pisao o bezbednosti, tajnim službama, ratovima i ratnim zločinima i organizovanom kriminalu – možete samo da zamislite koji su i kakvi ti izvori bili.
Na njegov telefonski poziv odazivali su se ljudi koji ni sa jednim drugim novinarom nikada nisu razgovarali, ljudi nepoverljivi i često opasni, ljudi koji ni sami često nisu znali jesu li na ivici zakona ili života. Svi oni su sa Mišom razgovarali otvoreno – o onome o čemu su hteli – i nikada ga ne bi slagali; niti je on ikada od njih tražio da govore o onome o čemu nisu hteli. I svi su oni znali, čuli ili bar osećali, da Miloš Vasić nikada, ni pod kakvim okolnostima, i ni iz kog razloga, neće izdati nijedan svoj izvor. I bili su u pravu.
Ta etika postupanja sa izvorima je ono što je od Miše, kroz prethodnih pet decenija, izgradilo verovatno najboljeg hroničara mračne strane naše stvarnosti – predratne, ratne i posleratne – i tako stvorilo učitelja koji je svoje znanje nesebično prenosio na nove generacije koje su htele da se okušaju na tom nezahvalnom i klizavom terenu. Mnogo toga što bi od svojih izvora saznao, Miša jednostavno nije mogao da napiše: nekada da bi sačuvao njih same, nekada da bi nedužne poštedeo nepotrebnog bola ili sramote, a nekada da ne bi naneo štetu istragama koje su se vodile. Između odgovornosti prema svom poslu i jeftine prolazne slave, uvek je birao ovo prvo.
Detalje koje bi saznao a ne bi objavio Miša je čuvao u sebi i oni su, sa vremenom, postali njegova dragocena baza podataka, nešto kao ona Borhesova Vavilonska biblioteka: bilo je tu i policajaca i kriminalaca, i političara i obaveštajaca, i ratnih zločinaca i profitera, i diplomata i špijuna, bilo je njihovih sitnih strasti i slabosti, malih međusobnih mržnji i ljubavi, koje su se smenjivale kao na kaleidoskopu. Jedna camera obscura, iz koje je on posmatrao čitav jedan svet, o kojem je javnost znala samo razne zvanične verzije, ponekad sumnjala na neke nezvanične, dok je Miša, nepogrešivo, saznavao i poznavao unutrašnje zakonitosti njegovog funkcionisanja. I kao svaki pravi profesionalac, nikada nije dozvoljavao da emocije utiču na logiku njegovih tekstova i tačnost uzročno-posledičnih veza između lica, mesta, motiva i posledica, koje je, sa strašću nekog modernog Šerloka Holmsa, nepogrešivo razotkrivao.
***
Miloš Vasić imao je svoj specifičan stil, po kojem je svaki njegov tekst mogao da se prepozna čak i nepotpisan. Rečenica mu je bila kratka i direktna, često sa duhovitom aluzijom ili finom ironijom kojom je držao onaj brehtovski otklon od stvarnosti koju opisuje: “Problem sa nestalim licima je u tome što ih nema” – napisao je pred kraj 2018, o slučaju ubistva novinara i disidenta Džamala Kašogija u saudijskom konzulatu u Istanbulu. “Možda je to dobro: ljudi su većinom sve gluplji, pa je država sve plića, a mediji sve lažljiviji.” – napisao je iste godine povodom slučaja fingiranog ubistva jednog ukrajinskog novinara. “Nije to bez neke što od pre neki dan ponovo predsednika Crne Gore Mila Đukanovića zovu Milo Britva. No što je nego britva, kao što će se videti. Od pohare Konavala do članstva u NATO sve ravnim putem.” (2018)
Problem sa nestalim licima je u tome što ih nema. Problem onih o kojima je Miša pisao bio je u tome što on nikada svoje priče nije prilagođavao trenutnim interesima i potrebama, plitkim ideološkim stereotipima ili histeriji malograđanskog javnog mnenja. Zato ga je malo političara zaista volelo, poneki su ga se plašili, ali su ga svi redom poštovali.
Oni o kojima je Miša pisao, njegove tekstove su obično dočekivali sa zebnjom: nikada nisu tačno znali šta bi sve uspeo da sazna od svojih izvora, šta je od toga rešio da objavi odmah a šta neke od narednih nedelja, koji će mu biti naredni potez u šahovskoj partiji. Za razliku od njih, čitaoci su, u svakom od Mišinih tekstova, uživali u jednoj pravoj policijsko-obaveštajno-književnoj minijaturi, kao da čitaju nekog od klasika ovog žanra, odjednom u svom vremenu i na svom prostoru.
***
Miloš Vasić nije bio veran samo svojim profesionalnim standardima, lojalan svojim izvorima i odan raznim metaforama, istorijskim parabolama i drugim stilskim figurama koje je koristio u tekstovima. On je bio veran i svojim kafanama, svojim prijateljima, svim svojim ženama i moralnim načelima. Daleko od toga da je to bio baš jednostavan i lepršav život – a posebno da je uvek bio bez rizika. Ali, sa druge strane, Mišin život definitivno nije bio dosadan, a svakako je bio častan prema drugima i iskren prema samom sebi. U tom smislu, može se reći da je Miša bio srećan čovek: radio je, na crti svog moralnog uverenja, punih pola veka, ni jednog trenutka nije posumnjao u svoje ideale, a ostvario ih je više od svega o čemu su kohorte njegovih savremenika samo maštale.
Na onoj uvek nejasnoj žanrovskoj granici između žurnalističke književnosti i književnog žurnalizma, Miša je uspevao da čak i iz najtrivijalnijih tema izvuče one šire, vanprostorne i vanvremenske pouke a često i da nepogrešivo predvidi, obično nevesele, sudbine pojedinih ljudi – i to baš onda dok ih je poslovično oprezna beogradska čaršija smatrala nedodirljivim.
Još u onoj staroj Maderi i starom Hajduku, pa posle u klubu SOKOJ u Mišarskoj ulici i u Lovcu, susreti sa Mišom za mene su uvek bili eskapistički izlaz iz banalnosti svakodnevice, često šansa da čujem poneki mudar savet ili zanimljivo predviđanje, a ponekad – kada bismo bili baš dobro raspoloženi i imali vremena – i jedinstvena prilika za razgovor o istoriji i književnosti. Miloš Vasić nije bio samo pasionirani ljubitelj Krleže (sam je jednom napisao da Banket u Blitvi pobožno čita jednom godišnje i da Zastave takođe treba čitati jednom godišnje) koga je često citirao u svojim tekstovima, nego i jedan od ne tako mnogo ljudi koji je imao priliku da ga i lično upozna, još na samim počecima svoje novinarske karijere, pre punih pedeset godina. O tom istorijskom vremenu i utiscima o događajima i ljudima koje je iz njega poneo ponekad bismo pričali – obično kada bi nas njegova Tanja ostavila u nekoj od naših kafana. Miša je često pričao (a jednom prilikom čak i napisao) da je o svemu tome sačuvao svoje beleške, koje će izaći u njegovim posthumnim memoarima. Dugo sam se iskreno nadao da je ta usputna opaska samo šala, još jedan primer njegove autoironične duhovitosti; danas se, opet, isto tako iskreno nadam da nije.
***
Miloš Vasić je – za svih trideset godina koliko smo se poznavali – na mene uvek ostavljao utisak ateiste ili bar agnostika, nekoga ko jednostavno ne veruje u zagrobni život. Često je znao da, u tom smislu, citira i svog omiljenog pisca, Krležu: “Čovek treba da je svestan da je potpuno sam u ovoj zvezdanoj prašini i da nad njim nema nikoga.”
Ipak, tek ponekad bi, sa onim svojim šeretskim osmehom, onako uzgred i u polušali, primetio da svakog od nas, pre ili kasnije, čeka onaj poslednji informativni razgovor. Ako su Mišu, prošle subote, na tom informativnom razgovoru sačekali Radjard Kipling, Somerset Mom, Graham Grin, Jan Fleming i svi drugi velikani žanra kojem je on posvetio celi svoj život, onda je i sa tom stilskom figurom pogodio. Mi smo ovde uglavnom već saznali ko, šta,kako i gde, Miša će tamo biti u prilici da sazna i zašto.
“Da su Srbi periferan faktor u regionu, mogli bismo da ih pustimo da se kuvaju u vlastitom sosu. Međutim, kako su oni strateški značajni, moramo da nađemo način da kanališemo njihovu energiju ka pozitivnom izlazu. Pokušaj da to uradimo bio je za sve nas težak zadatak, a pregovori s Miloševićem jedan od poslednjih velikih izazova bilateralne diplomatije u XX veku.”
(Ajvor Roberts, Razgovori s Miloševićem, str. 177)
I
Prolog: ambasador iz Brehtove priče
U svoju zbirku “Kalendarske priče” (Kalendergeschichten) napisanu pred kraj života (1954-1955), Bertold Breht je uneo i kratku pričicu “Poslanik”. U njoj, Pripovedač se kod Gospodina K, svog fiktivnog sagovornika, raspituje za sudbinu Gospodina X, poslanika jedne strane sile, “koji je u našoj zemlji izvršio izvesne naloge svoje vlade, i pošto se vratio, kao što smo sa žaljenjem saznali, bio oštro kažnjen, mada se vratio sa velikim uspehom“.
“Prebacuje mu se kako se, da bi izvršio što mu je naloženo, suviše zbližio s nama”, kaže Pripovedač.
Gospodin K. na to objašnjava kako je – da bi postigao svoje ciljeve, strani poslanik morao tako da se ponaša:
»Pa zar mislite da bi mogao postići takve uspehe da se nije tako držao? Sigurno ne bi … trebalo je dobro da jede da bi mogao pregovarati sa svojim neprijateljima, trebalo je da laska zločincima i da se ruga svojoj zemlji, da bi postigao svrhu.«
Ali Pripovedač je i dalje zbunjen: ako je Gospodin X svoj posao obavio dobro, zašto je onda po povratku obasut tolikim prezrenjem?
»Pa biće da se navikao na dobro jelo, nastavio da se druži sa zločincima i sud mu postao nepouzdan” – objašnjava gospodin K – “i tako su ga morali kazniti.”
Zbunjeni Brehtov Pripovedač sa upitnom nevericom na to konstatuje da su oni – poslanikovi poslodavci u njegovoj zemlji – onda dobro postupili?
“»Pa da, kako inače da postupe?” – potvrđuje njegov sagovornik, sa tipičnim brehtovskim cinizmom – “On je imao smelost i zaslugu da se prihvati jednog na smrt opasnog zadatka. Na njemu je umro. Zar je sad, umesto da ga sahrane, trebalo da ga ostave neka trune na vazduhu i da mu podnose smrad?”
II
Ozbiljan čovek za ozbiljne stvari
Ova Brehtova kratka priča često mi je padala na pamet prethodnih dana, dok sam čitao knjigu “Razgovori sa Miloševićem”, bivšeg britanskog ambasadora u Beogradu (1994-1997), Ser Ajvora Robertsa (Službeni glasnik, 2012, str. 211). Ajvorovu knjigu dobio sam, kao rođendanski poklon, one godine kada je objavljena i – verovatno je to bilo podsvesno – odlagao sam njeno čitanje evo, skoro, deset godina. Kada sam završio sa čitanjem, prva – opet verovatno podsvesna – misao bila je da je trebalo da sačekam još deset godina.
Međutim, knjiga je štampana u samo hiljadu primeraka, njeno englesko izdanje pojavilo se tek 2016. godine, mnogi današnji (a verovatno i sutrašnji) događaji odvijaće se po matrici koju je autor, kao svoje iskustvo, već opisao, ko zna šta će se dogoditi za deset godina – pa sam iz tih razloga rešio da, kad sam već uložio napor i pročitao knjigu, uložim još jedan, i napišem ovaj prikaz. Pisanje teksta, u koje se neminovno upleo niz sećanja i uspomena, bilo je, naravno, sve pre nego zahvalan posao – mada verovatno ne toliko, koliko pretpostavljam da je bilo autoru knjige. Imao sam prilike da razgovaram sa obojicom glavnih (i mnogo sporednih) junaka, učestvujem u nekim od događaja opisanih u tekstu, o njima formiram svoj sud i tada i – sa distance od, evo, skoro četvrt veka – to učinim ponovo, nakon završetka čitanja.
U celini, Ajvor Roberts – u meri u kojoj je odlučio (odnosno u kojoj mu je bilo dozvoljeno) da ide u detalje – dosta verodostojno opisuje period od svog dolaska u Beograd, februara 1994. godine, do svog odlaska u oktobru 1997. godine, kao i nekoliko (tada) tajnih misija koje je imao toku 1998. godine, kada je njegov ambasadorski mandat već bio završio. To je period od vrhunca rata u Bosni i Hercegovini do početka rata na Kosovu i Metohiji pa je logično da će prvi utisak čitaoca biti da autor sebe, i intimno, doživljava kao ratnog ambasadora. U manjem delu, knjiga se dotiče i nekoliko zanimljivih mirnodopskih tema – lokalnih izbora i zimskih protesta opozicije 1996. godine, nadmudrivanja oko slobode medija, odnosa sa Crnom Gorom i njenim rukovodstvom – ali je očigledno da one autoru ni tada (a, utisak mi je, ni kada je pisao knjigu) nisu bile od presudnog značaja.
Za Ajvora Robertsa se u salonima Beograda tog vremena (i vladajućim i opozicionim podjednako), a i u mnogim salonima u Londonu, smatralo da je izuzetno blizak Slobodanu Miloševiću. Neki površni posmatrači taj utisak bili su skloni da tumače time što je on “Miloševićev čovek”, dok su neki drugi, opet, samog Miloševića doživljavali kao “Ajvorovog čoveka”. Naravno da su – po običaju – preterivali i jedni i drugi, ali je isto tako tačno da su njih dvojica imali jedan specifičan odnos, koji Slobodan Milošević, za svih desetak godina svoje vlasti, nije razvio ni sa jednim drugim ambasadorom.
Ajvorov nemački kolega Vilfrid Gruber bio je jedan dosadan birokrata, Italijan Rikardo Sesa beskrajno šarmantan ali uglavnom beskoristan, od odlaska kontroverznog Vorena Cimermana Amerikance je u Beogradu predstavljao otpravnik poslova Ričard Majls, koji je (onako proćelav i sa negovanom bradicom) više podsećao na nekog profesora (i tako se uglavnom i ponašao) pa je Roberts objektivno bio jedini ozbiljan čovek Zapada sa kojim je tada Slobodan Milošević mogao da pregovara (a ne samo ćaska) o ozbiljnim stvarima. Uostalom – taj detalj je u to vreme u Beogradu znao jako uzak krug ljudi a ni dan-danas ga nećete naći u Robertsovoj zvaničnoj biografiji – novi britanski ambasador je u jugoslovensku prestonicu došao sa jednim živopisnim detaljom u karijeri: bio je načelnik Uprave za borbu protiv terorizma u Forin Ofisu. Džems Bond, prerušen u profesora, gotovo bi se moglo reći? Mnogo godina kasnije, kad je njegov mandat u Beogradu odavno bio završen, već uveliko u novom veku, ostalo nam je nekoliko njegovih pikantnih fotografija sa vrhunskim foto-modelima u Dablinu, od kojih smo jednu rešili da podelimo i sa čitaocima ovog teksta.
Tako se, još dosta rano, između Miloševića i Robertsa oblikovala jedna čudna hemija koje su obojica bili svesni i koristili je, već po potrebi, svako za svoje ciljeve. Modus operandi je, otprilike, bio ovakav: Ser Ajvor bi – pre nego što je zvanično smeo to da uradi – Miloševiću odao neki delić tajnih informacija (sa sastanaka Kontakt grupe ili nekog drugog međunarodnog tela koje se bavilo jugoslovenskom krizom) omogućavajući mu da tako stekne neku početnu prednost u igri sa Tuđmanom, Izetbegovićem ili Karadžićem; za uzvrat, Milošević bi nešto – što je Zapadu bilo važno – dao baš Robertsu (odnosno Velikoj Britaniji) a ne Amerikancima ili drugim evropskim saveznicima, što je mnoge visoke diplomate u Vašingtonu i Parizu izluđivalo, a ser Ajvoru među njegovim kolegama u Beogradu povećavalo broj neprijatelja.
Kako je to u praksi funkcionisalo? Evo jedne male ilustracije, koje nema u knjizi. U onim danima između Nove godine i Božića, 1995. godine – kada je Beograd uvek pust – jedan od Robertsovih bliskih saradnika (kojeg pominje i u knjizi) pozvao me na popodnevni čaj. Bili smo gotovo sami u klubu na Terazijama, ćaskali o sasvim nevažnim stvarima i gledali u januarski sneg. Na stolu je, između nas dvojice, sve vreme ležao žuti koverat formata A4, u kome je bilo, možda, pedesetak listova papira. Kad smo popili čaj, moj sagovornik je pogledao u koverat koji je doneo sa sobom i rekao: “Mi ovo još ne smemo da vam zvanično predamo, jer će tek za dve nedelje da bude usvojeno. Ali ja mogu to da zaboravim na stolu, a ti da to primetiš, pa da mi vratiš sutra?” Tada smo se pozdravili, čovek je otišao a u nezatvorenom kovertu ostala je konačna, nezvanična, verzija plana Z4 Kontakt grupe o autonomiji Srba u Hrvatskoj. Koliko je vremena Roberts kupio srpskoj strani ovim malim špijunskim trikom? Dvadesetak dana, ne više. Plan je zvanično predstavljen 30. januara 1995.
Ajvor Roberts je voleo da odnos koji je gradio sa Slobodanom Miloševićem poredi sa odnosom koji su svojevremeno imali Ser Ficroj Meklin i Josip Broz Tito. To poređenje je, naravno, bilo preterano na više nivoa: niti su Velika Britanija i SR Jugoslavija u Ratovima za jugoslovensko nasleđe (1991-1999) bili na istoj strani (kao što su bile Britanija i Jugoslavija u vreme Drugog svetskog rata), niti je ikada Ajvor Roberts u 1990-tim imao takav pristup vrhovima britanske vlasti kao što je Ficroj Meklin imao Vinstonu Čerčilu, niti su on i Milošević ikada bili lični prijatelji, kao što su to bili Meklin i Tito. Ipak, ova mala istoricistička parabola je jako godila Robertsu, verovatno i Miloševiću i doprinosila auri mita koji je, sredinom 1990-tih, u Beogradu stvoren o tadašnjem britanskom ambasadoru.
Sam Roberts, opet, u knjizi priznaje da je u Beograd došao pod utiskom jednog drugog mita – onog koji je, pre toga, na Zapadu bio stvoren o Slobodanu Miloševiću:
“Moj podsekretar u Londonu rekao mi je, pre nego što sam otišao, da je na jednom sastanku u Briselu sa evropskim ministrima spoljnih poslova, u decembru 1993, iz Miloševića curila moć.”
Na jednom drugom mestu, on navodi zanimljiv detalj iz ćaskanja sa državnim sekretarom za spoljne poslove u Forin Ofisu, Daglasom Hogom, neposredno po izlasku iz zgrade Predsedništva Srbije, gde su zajedno bili na sastanku sa Miloševićem:
“Kad smo napustili sastanak, Daglas Hog je primetio:On poseduje izvestan nezgrapan šarm. Treba stalno da se podsećam na sve grozne stvari koje je uradio.”
Međutim, sve su to bili pojedinačni utisci – formirani na osnovu jednog ili par sastanaka – često na osnovu prepričanih anegdota, prethodnih saznanja ili predrasuda. Po sopstvenoj računici, Ajvor Roberts se sa Slobodanom Miloševićem video, u raznim situacijama, različitim povodima i u raznim kontekstima, “nekih četrdeset puta” i u tom smislu je – bez ikakve konkurencije – zapadni diplomata koji je sa njim najviše razgovarao i, naravno, bio u najboljoj prilici da o njemu stekne svoj sud. Evo šta o tome Roberts piše u knjizi:
“Zgrada Predsedništva Srbije nalazi se u starom delu Beograda. Građevina s kraja devetnaestog veka deluje depresivno i prljavo spolja, a u to vreme je bila mračna i neprijatna i iznutra. I skoro pusta. Nije bilo užurbanosti na kakvu biste naišli u nekom zapadnoevropskom ministarstvu. Tokom nekih četrdeset poseta Miloševiću, izuzev telohranitelja i službi bezbednosti, u zgradi nikada nisam sreo više od dvoje-troje ljudi.
Obrazac je uvek bio isti. Ako je to bio sastanak delegacije … održavao se u nagizdanom salonu u prizemlju, sa teškim nameštajem iz devetnaestog veka i modernim slikama na zidu. Milošević bi neizostavno ušao namerno fiksirajući gosta plavim očima, a potom bi se rukovao toplo i srdačno, kao da je taj gost najvažnija ličnost koju je ikad sreo. Mislim da je te jednostavne trgovačke trikove naučio kada je, u bankarskim danima, odlazio u Njujork. U svakom slučaju bilo je to u oštrom kontrastu sa zakopčanim, povučenim, istočnoevropskim stilom.”
Međutim, kada su Roberts i Milošević uspostavili prisniji međusobni odnos, promenilo se i mesto na kojem su vodili razgovore:
“Svi takvi mali sastanci održavali su se u Miloševićevim kancelarijama na prvom spratu; bio je to niz od tri međusobno povezane sobe, sa čekaonicom desno, kancelarijom njegovog ličnog sekretara u sredini i njegovom kancelarijom levo, iz koje su dalje vodile druge prostorije koje su se mogle koristiti za obroke. Njegova kancelarija je bila velika i klasična. Nije bilo televizije ili nekih drugih drangulija. Veliki sto sa relativno malo hartije za rad – Srbija svakako nije bila autokratija koja počiva na papiru – i velika fotografija njegove supruge na zidu, levo od stola. Milošević mi je ponudio da sednem u jednu od četiri ili pet fotelja koje su bile razmeštene oko okruglog staklenog stola, na kojem je stajao veliki časovnik. Uprkos očiglednim pokazateljima, on je retko ostavljao utisak da mu se naročito žuri. Formalno oslovljavanje ostalo je sačuvano: gospodine predsedniče, gospodine Roberts. Ponudio mi je uobičajeno: kafu, voćni sok ili šljivovicu.”
Odnos Ajvora Robertsa prema Slobodanu Miloševiću bio je višestruko kontroverzan. Sa jedne strane, on je – sprovodeći vrlo revnosno politiku soje vlade – javno bio kritičan prema srpskoj strani rata. Sa druge je opet, u brojnim privatnim razgovorima pokazivao razumevanje za mnoge osetljive tačke u tadašnjoj srpskoj poziciji, među njima čak i za onu koja je – na celom Zapadu – bila fetiš još od zaključaka Badinterove komisije 1991: moguće promene granica. I samog Miloševića je, dakle, posmatrao u toj dijalektici: jučerašnji protivnik, koji danas može da bude i saveznik, da bi se sutra, ako se okolnosti promene, opet pretvorio u protivnika.
Ta dijalektika, ta nepodnošljiva lakoća inverzije, provejava kroz celu ovu knjigu: kad god bi se, u nekom trenutku beskrajnih pregovora, Milošević naljutio na Zapad (sam Roberts, zanimljivo, priznaje da je – ne retko – ta njegova ljutnja bila opravdana) britanski ambasador bi krivicu svalio na – kako je sam tvrdio, hronično nepouzdane – Amerikance, a narolito na Roberta Gelbarda i Ričarda Holbruka, kao glavne krivce što neki dogovor nije u praksi sproveden. Najčešće, Roberts bi se vajkao kako je “Amerikancima lako da budu neodgovorni” jer nemaju svoje trupe na terenu u Bosni i Hercegovini, a evropske zemlje koje učestvuju u kontingentima UNPROFOR-a (pre svega Britanija) ne mogu tako olako da se ponašaju. Tako je ovo suptilno huškanje na Amerikance, Gelbarda i Holbruka postala Robertsova valuta kojom je, nepogrešivo, kupovao Miloševićeve simpatije i jačao svoj položaj.
Koliko je u tome na kraju bio uspešan, možda najbolje ilustruje ovaj odeljak, koji opisuje jedan njihov razgovor s proleća 1997. godine:
“Ipak, nasuprot našem verbalnom sukobu tokom demonstracija, ovaj razgovor, kao i većina mojih poslednjih razgovora sa Miloševićem, protekao je sasvim mirno: hemija se beše sasvim promenila. Nije bilo vatrometa, nije bilo teatralnosti. Opšta atmosfera je bila blaža. Mnogo se žalio na Holbruka i SAD, koji su ga, tvrdio je, “namagarčili”. Bio je ponosan na ovaj izraz i pitao me je da li mi je poznat. Objasnio sam mu da je to odavno u upotrebi sa obe strane Atlantika.
Tvrdio je da su mu u Dejtonu obećali potpunu normalizaciju, a umesto toga je dobio spoljni zid sankcija. Kad sam sebolje upoznao sa situacijom ispostavilo se da je Holbruk obećao da će “dati sve od sebe” da administracija i Kongres prihvate normalizaciju. Ništa konkretnije i ništa napismeno.”
III
Susreti sa istorijom
U toku tri i po godine koliko je proveo u Beogradu, Ajvor Roberts se video i sa mnogim ljudima koji se nisu aktivno bavili politikom, ni na vladajućoj ni na opozicionoj strani, ali su – iz različitih razloga – uticali na kreiranje javnog mnenja tadašnjeg Beograda. Neke od tih susreta opisao je i u knjizi, ti opisi su divne, gotovo literarne, minijature, priče u priči i predstavljaju pravu poslasticu za čitaoca. U ovom prikazu zadržaćemo se samo na dva, po našem mišljenju najbolja, takva opisa. Jedan se odnosi na razgovor sa Milovanom Đilasom, drugi na susrete sa Dobricom Ćosićem.
Susret sa Milovanom Đilasom Ajvor Roberts je imao neposredno po dolasku u Beograd, u proleće 1994. – otprilike godinu dana pre Đilasove smrti. Autor čitaocu odmah saopštava i svoj motiv:
“Titov bivši ratni drug, koji je postao njegov najljući kritičar, bio je čovek kojem sam se dugo divio izdaleka.”
Ali, pored tog ličnog razloga, intelektualne radoznalosti koju jedan pisac budi u drugom, ambasador je imao i profesionalni razlog za ovu posetu: zanimalo ga je da, od čoveka koji je neposredno učestvovao u određivanju međurepubličkih granica nove Jugoslavije, čuje mišljenje o njihovom značaju. Bilo je to samo tri godine posle čuvenog mišljenja Badinterove komisije Evropske zajednice, kojim su one, praktično, priznate i kao međudržavne, i u vreme kada – u Bosni i Hercegovini i Hrvatskoj – iako priznate, faktički nisu postojale. Roberts je, inače, u celoj knjizi (vratićemo se na ovaj momenat kasnije) opterećen pitanjem granica. U tom smislu, on pomalo podseća na britanske diplomate viktorijanske ere, koje su i same crtale desetine takvih granica, u raznim delovima imperije nad kojom sunce nikad nije zalazilo.
Đilas je Robertsu ispričao nekoliko zanimljivih detalja o tom istorijskom periodu: o predlogu Moše Pijade da se uspostavi autonomna pokrajina Srba u Hrvatskoj, o prvobitnoj ideji da cela Bosna i Hercegovina bude “autonomna regija” Srbije, o Titovom pristupu da svim tim raspravama smanji značaj, tako što će sve međurepubličke granice proglasiti “administrativnim linijama”.
Ono što, međutim, pleni pažnju čitaoca u opisu tog – jedinog – razgovora Milovana Đilasa sa Ajvorom Robertsom, mnogo više od interesovanja novopečenog ambasadora jesu teme koje su, pred kraj života, plenile pažnju disidentskog veterana Evrope. Naime, Đilas se požalio Robertsu kako “iako svi pričaju o njegovim političkim i istorijskim delima, nikada nije dobio pohvale kao romansijer” – na šta mu je njegov gost odgovorio:
“Gospodine Đilas, uz najveće poštovanje, Vi ste bili partizanski general, prva ličnost u borbi za uništenje komunizma iznutra i Vaši spisi još uvek se smatraju klasičnim tekstovima. Zar ne mislite da je malo previše da očekujete da Vas slave i kao velikog romanopisca?”
***
Drugi razgovor, na koji se u ovom prikazu vredi osvrnuti, autor je vodio sa Dobricom Ćosićem, početkom leta 1994. Kao i neke druge u to vreme (na primer sa profesorima Mihailom Markovićem i Svetozarom Stojanovićem) i razgovor sa Ćosićem Roberts je vodio očekujući da – preko svojih sagovornika – utiče na ponašanje bosanskih Srba, kako ih on zove u knjizi. Čitalac ne ostaje u dilemi: britanski ambasador nije želeo da zavisi samo od Miloševića, i pokušavao je – kao svaki iskusni diplomata – da izgradi svoju autonomnu bazu kontakata.
Dobrica Ćosić (bilo je to oko godinu dana nakon njegovog smenjivanja sa mesta predsednika SR Jugoslavije) bio je očigledno loš izbor posrednika:
“Ćosić nije bio uopšte raspoložen da pozitivno ili konstruktivno utiče na bosanske Srbe. Jednom me je pitao, sasvim ozbiljno, zbog čega je nezgodno imati za cilj Veliku Srbiju kad mi imamo Veliku Britaniju. Nije mi poverovao kada sampokušao da ga ubedim da naziv Velika Britanija služi samo tome da se pravi razlika u odnosu na Bretanju.”
IV
Avanture ratnog ambasadora
Druga linija Robertsovih kontakata – koja je samo delimično obrađena u knjizi – bili su njegovi direktni razgovori sa najvišim rukovodstvom Republike Srpske (“bosanskih Srba”), Radovanom Karadžićem, Momčilom Krajišnikom i Nikolom Koljevićem. Koljević – koji je, kao šekspirolog, odlično govorio engleski – činio se Robertsu na samom početku kao potencijalno najisplativiji sagovornik, uprkos glasu koji ga je pratio:
“Često je odbacivan, delimično kao alkoholičar, delimično kao Miloševićeva marioneta (zbog čega nije imao uticaja na Palama), a delimično kao nacionalistički gad koji je odgovoran za granatiranje dragocene biblioteke u Sarajevu.” – piše autor, i odmah dodaje: “Sve to davalo je pomalo iskrivljenu sliku.”
Roberts je o Nikoli Koljeviću ipak stekao bolje mišljenje od čaršijskih priča:
“U vreme kad sam ga prvi put sreo, aprila 1994, oni najgori izlivi nacionalizma kao da behu iscureli iz njega. Nikada u mom prisustvu nije upotrebljavao omalovažavajuće izraze o muslimanima ili Hrvatima i teško da mogu da zamislim da bi kombinacija njegovog poimanja vojnih ciljeva i teška kratkovidost mogle da budu od velike koristi za artiljeriju bosanskih Srba.”
Ove simpatije su samo na prvi pogled čudne – autor, naime, otvoreno, priznaje da je od veze sa Koljevićem očekivao puno:
“U našim pokušajima da zabijemo klinove između Beograda i Pala i da pronađemo slabe karike u vođstvu bosanskih Srba, Koljević je bio spreman, iako ponekad nesvestan partner. On je bio ta slaba karika. Istovremeno je bio blizak s Miloševićem, što ga je činilo dvostruko korisnim.”
Ipak, kontakti sa Koljevićem konačno su se pokazali kao beskorisni – dok su oni sa Krajišnikom, obično održavani u tajnosti, u jednom hotelu u Zvorniku – bili ne samo dosadni nego, kako Roberts piše, krajnje iscrpljujući:
“Krajem januara 1995, sastao sam se sa Krajišnikom i Koljevićem u bosanskom pograničnom gradu Zvorniku. U hoteluu kojem smo se sastali bilo je veoma hladno. U Bosni nije bilo mazuta za grejanje za nevladine potrebe. Tokom sedmočasovnog sastanka bili smo u kaputima dok su Krajišnik i Koljević igrali onu tradicionalnu igru “toplo – hladno”. Na Palama je Krajišnik bio poznat kao Brežnjev. Njegov krut psihički sklop, seljačka lukavost a iznad svega beskrajna sposobnost izvrdavanja i strpljenje u istrajavanju na odabranom kursu, sve ga je to činilo teškim i dosadnim sagovornikom.”
Slobodan Milošević je znao za ove Robertsove paralelne kontakte i to mu je – ne skrivajući zluradost – stavljao do znanja uvek kada bi, na nekom od tih sastanaka, pretrpeo (ko zna koji po redu) neuspeh:
“S obzirom na svoje komunističko obrazovanje, bio je veoma sumnjičav. Da li je to pokušaj Zapada da ga zaobiđe, da marginalizuje Srbiju i da sklopi sporazum direktno sa Palama? Zašto se, pitao je Koljevića (koji mi je odmah preneo to ptanje) toliko viđam sa bivšim jugoslovenskim predsednikom, okorelim nacionalistom i ocem bosanskih Srba, Dobricom Ćosićem.”
A ponekad bi – piše Roberts – Milošević odjednom prekinuo njihov razgovor na neku sasvim drugu temu, na izgled bez ikakvog povoda, samo da bi mu prepričao najnoviji trač o ljudima koje, u tom trenutku, nije voleo:
“Karadžić ga, smatrao je on, neprestano muči porukama. Najnovija poruka “tog ludaka” bila je, u stvari, molba da Milošević garantuje da ga neće izručiti Tribunalu za ratne zločine i da će ga postaviti za direktora psihijatrijske bolnice u Beogradu. Milošević je odgovorio na Karadžićeve zahteve samo u slučaju da Karadžić prihvati plan Kontakt grupe. Od tada je nastao tajac.”
***
Dok je britanski ambasador – neuspešno – pokušavao da na Palama dobije koncesije koje nije mogao u Beogradu, Milošević je, u jednom trenutku, došao na ideju da taj Robertsov entuzijazam iskoristi za svoju agendu – podsticanje sukoba između Radovana Karadžiža i Ratka Mladića:
“Početkom 1995. Milošević je sredio da se sretnem sa generalom Mladićem u Beogradu. Moj cilj je bio da pojačam poruku koju smo pokušavali da prenesemo bosanskim Srbima posredstvom Miloševića, da plan Kontakt grupe treba prihvatiti… Takođe sam želeo da procenim njegovo raspoloženje i njegovu očigledno složenu i nastranu ličnost. Sastanak je održan u vili srpske vlade, udaljenoj oko 300 koraka od moje rezidencije u Beogradu. Uveden sam u društvu Džordža Bazbija, prvog sekretara u mojoj kancelariji, odličnog analitičara srpske scene i čoveka koji je od osoblja Forin Ofisa najbolje govorio srpskohrvatski.
Mladić je delovao potpuno opušteno. Uveo nas je Mladićev general, gospodin Gvero, koji se više ponašao kao medicinska sestra koja dovodi posetioce mentalno obolelom pacijentu. Mladić nije bio u uniformi, nosio je tesnu crnu košulju i bio je drzak na svoj način. Uopšte nije bio šarmantan ali je o sebi imao visoko mišljenje. Očitao nam je standardnu bukvicu bosanskih Srba o Srbima kao čuvarima kapije Evrope koji odbijaju nevernike. Njegova mržnja prema slovenskoj braći muslimanima bila je neobuzdana i neskrivena.”
I ovaj sastanak završio je neuspešno, ali autor iznosi jednu zanimljivu opasku:
“Kad sam se posle toga video sa Miloševićem, jedva je čekao da čuje šta mislim. Još uvek je čvrsto stajao na stanovištuda Mladić preuzme upravljanje srpskim entitetom i da Karadžić bude smenjen.”
Robertsova neposredna reakcija na Miloševićeve pokušaje da ga uključi u svoje kadrovske planove u Bosni bila je originalna: tražio je (i dobio) sastanak sa načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, Momčilom Perišićem. Naravno, u razgovoru sa Perišićem Roberts nije pominjao ništa o ovim osetljivim spletkama u vrhovima vlasti – čak je i sam sastanak, formalno, zakazao sa obrazloženjem da “želi da proveri njegovu rešenost da drži granicu na Drini zatvorenom” (bilo je to u vreme kada je Beograd uveo interne sankcije Republici Srpskoj, kao vid pritiska na Karadžića da prihvati mirovni plan Kontakt grupe) – ali je, suštinski, hteo da stekne utisak o ličnim odnosima u vrhovima Vojske Jugoslavije i Vojske Republike Srpske. Evo kako je Roberts u knjizi zabeležio taj susret:
“Bio je sasvim otvoren. Da, naravno, on sprovodi odluke političara, iako se ne slaže sa političkim rascepom između srpskih lidera. Srpski narod je jedinstven, čak i kada su njegove vođe priveemeno u sukobu. Dugoročno gledano, prevagnuće osećanje naroda. Što se tiče njegovih odnosa sa generalom Mladićem, oni su dugo bili braća po oružju u staroj jugoslovenskoj vojsci, JNA, što znači da su njihove prijateljske veze mnogo važnije od privremenih podela među političarima. Perišić je srpskohrvatsku reč “političari” izgvorio sa posebnim prezirom.”
Zanimljivo je da, nakon tih susreta, Milošević više nikada nije razmatrao plan da – nekooperativnog – Karadžića zameni sa, kako je on tada bio ubeđen, kooperativnim Mladićem. Pre Robertsovih memoara, uglavnom se smatralo da je on od tog plana morao da odustane nakon što je Haški tribunal protiv Mladića podigao optužnicu za ratne zločine. Ali, između ta dva događaja prošlo je celih šest meseci – dosta vremena u godini prepunoj raznih događaja. Da li je, možda, britanski ambasador diskretno upozorio srpskog predsednika da mu načelnik Generalštaba nije preterano lojalan (Milošević je, na kraju, zaista i smenio Perišića tri i po godine kasnije – u novembru 1998. godine, uoči rata sa NATO paktom)? Robertsova knjiga ne nudi odgovor na ovo pitanje. Ili bar ne nudi eksplicitan odgovor. Ono što je najbliže odgovoru je sledećih par rečenica:
“Izgledalo je da je Milošević opsednut idejom da ubedi Mladića da preuzme političku vlast na Palama. Pitao sam se nije li zbog toga zabrinut za Srbiju? Nije uopšte bila tajna da su njegovi odnosi sa načelnikom Generalštaba Vojske Jugoslavije, generalom Perišićem., tek samo korektni. Ako bi njegov brat po oružju preuzeo političku vlast na Palama, Perišić bi mogao da dođe na sličnu ideju.”
***
Očigledno, hemija koja je uspostavljena između Miloševića i Robertsa nije mogla da se ponovi i u slučaju Mladića: kulturološke razlike bile su prevelike. Ipak, ovi pomalo bizarni Miloševićevi pokušaji provodadžisanja imali su druge posledice, o kojima autor ne piše u knjizi, ali su o njima ostali sačuvani podaci na drugim mestima. Forin Ofis je – nezvanično, na Robertsov predlog – poslao svog specijalnog izaslanika na Pale, kao oficira za vezu sa bosanskim Srbima, kako je (ne)zvanično nazivan. U toku 1994. i 1995, sve do potpisivanja Dejtonskog mirovnog sporazuma, ovaj posao obavljao je Kristofer Geidt (1961), koji je završio međunarodne odnose na Kembridžu i Vojnu akademiju u Sandherstu, sa prethodnim iskustvom u Obaveštajnom odeljenju britanske vojske. Tako su i Karadžić, i Krajišnik, i Mladić konačno dobili sagovornika koji se razumeo u obaveštajni rad, mogao da shvati vojne i bezbednosne aspekte krize u Bosni i Hercegovini, i sa njima o tome kvalifikovano razgovara – a da o tome ne samo Milošević ništa ne zna, nego da čak i Roberts može ubedljivo da mu prećuti osetljive detalje.
Ironija sudbine je da je Kristofer Geidt, pred svoj odlazak sa Balkana (1996) pomagao prvom visokom predstavniku međunarodne zajednice za Bosnu i Hercegovinu, Karlu Biltu, u pregovorima sa Miloševićem oko uklanjanja Radovana Karadžića sa položaja. Ova zanimljiva ličnost se, kako smo rekli, u Robertsovoj knjizi uopšte ne pominje – moguće je da je Geidt ostao na onim neobjavljenim stranicama – verovatno zato što je, u vreme kada je objavljena (2012) bio na dužnosti privatnog sekretara kraljice Elizabete II, gde je proveo punih dvanaest godina (2005 – 2017) a danas je u Gornjem domu britanskog parlamenta – kao lord Geidt od Kroberga.
***
Zanimljive su Robertsove beleške o događajima u Srebrenici, u leto 1995. godine:
“Ogorčene borbe u proleće i leto 1992. ostavile su naročito gorko zaveštanje na tom prostoru. Tada je muslimanski garnizon u Srebrenici, pod komandom Nasera Orića … ubio oko hiljadu srpskih civila, tako da se sa srpske strane očekivala odmazda. U junu 1995, napadi iz zaštićenih zona na obližnja srpska sela izazvali su sve žešće napredovanje Srba prema samoj enklavi. Holandski kontingent UN zatražio je vazdušne napade, ali su oni odobreni tek kada je bilo prekasno. Pošto su pale dve bombe, koje su izazvale dodatno uzimanje talaca, holandski ministar odbrane zatražio je obustavljanje vazdušnih operacija. U međuvremenu, 82. divizija bojske bosanskih muslimana istopila se pod okolnostima koje još nisu razjašnjene.
Prema mišljenju Lore Silber i Alana Litla, muslimansko vođstvo smatralo je Srebrenicu i druge enklave (Žepa i Goražde) teretom. … Sam Orić povukao se iz Srebrenice u aprilu, tri meseca pre nego što je enklava došla pod udar. Silberova i Litl tvrde da je bosanskoj i američkoj vladi odgovaralo da Srebrenica padne, što bi bosanskoj vojsci omogućilo da krene napred na drugim mestima i da izbegne stalnu pretnju odmazdom nad izloženim istočnim enklavama. U slučaju SAD, koje su pripremale novu inicijativu, gubitak istočnih enklava bi mnogo olakšao crtanje mapa. Nema dokaza za ovu tvrdnju, ali je bilo mnogo glasina da je Srebrenica bila vojnički praktično napuštena.”
A nešto kasnije u tekstu:
“Šta se stvarno dogodilo na sastanku između Miloševića i Mladića verovatno nećemo nikad saznati, iako je Mladić rekao (Karlu) Biltu i generalu (Rupertu) Smitu, na jednoj večeri sa Miloševićem negde u to vreme, da “zaborave na Žepu”. Bila je to jasna poruka da će je zauzeti.”
Da li je Slobodan Milošević bio unapred upoznat sa planom masovnog ubistva u Srebrenici? Roberts nema nepobitan odgovor na ovo pitanje ali je sa čitaocem podelio svoj utisak:
“Čini se da je u ovoj fazi rata Mladić više voleo da se opredeljuje za instrukcije iz Beograda nego sa Pala. I dok je Milošević možda kovao zaveru sa njim, ili mu čak predlagao napad na Srebrenicu ili Žepu, nije bilo verovatno da podržava masakre, budući da mu je bilo potpuno jasno koliko bi se ti masakri odrazili na njegov ugled u vreme kada mu je bilo toliko stalo da igra ulogu mirotvorca.”
Ovaj odeljak o Srebrenici autor završava rečenicom u kojoj sa čitaocem deli svoj razgovor sa tadašnjim generalnim sekretarom UN, Jasušijem Akašijem, o vojnim aspektima razdvajanja zaraćenih strana u Bosni (i, u tom kontekstu, odbrane zaštićenih enklava, među kojima je bila i Srebrenica):
“Generalni sekretar UN procenio je da mu je bilo potrebno oko trideset četiri hiljade vojnika; dobio je manje od sedam hiljada.”
V
Velemajstor beogradskog kruga spletki
Osim Slobodana Miloševića i rukovodstva bosanskih Srba, kako ih naziva, ambasador Roberts je održavao relativno česte kontakte i sa nizom drugih pripadnika tadašnjeg establišmenta, i vladajućeg i opozicionog. Neke od njih je opisao i u knjizi, a neki od tih opisa su toliko živopisni da su na samoj granici indiskrecije.
Takav je, recimo, opis prvog susreta sa liderom Srpskog pokreta obnove, Vukom Draškovićem:
“Jedne od prvih večeri u Beogradu, Elizabet i ja smo izašli na večeru s Vukom i njegovom ženom Danicom. Vuk je izgledao kao da igra glavnu ulogu u Zefirelijevom filmu “Isusov život”. Bio je bestidni apologeta četničkog vođe Draže Mihailovića … bivši novinar i pisac čije su neke knjige (na primer, Nož) bile izrazito nacionalističke. On se, međutim, preobratio u borca za mir i pripadnici tajne policije zatvarali su ga i tukli…”
Na večeri opisanoj u knjizi Vuk Drašković prepričava britanskom ambasadoru svoj sastanak sa Slobodanom Miloševićem, krajem 1993. godine, kada njih dvojica nisu mogli da dogovore učešće SPO u vladi Srbije:
“Drašković je odbio otrovno piće. Da je mogao da dobije ministarstvo unutrašnjih poslova, to bi prihvatio. Ništa drugo. Milošević nije želeo ni da razgovara o tom ministarstvu jer je bio preveliki komunista da bi razmatrao predaju poluga policijske vlasti neverniku kakav je bio Drašković. Pokušao je, međutim, da ga ubedi nudeći mu deset ministarskih mesta.”
***
Zanimljiv je i detalj sa bivšim guvernerom Narodne banke Jugoslavije, Dragoslavom Avramovićem. Roberts najpre otvoreno priznaje (javnosti dosad nepoznat) detalj da je Miloševićevoj odluci o Avramovićevom smenjivanju sa mesta guvernera, maja 1996. godine, delimično i on sam doprineo:
“… uklonio je glavni stub ekonomske stabilnosti u establišmentu – Dragoslava Avramovića, guvernera Narodne banke, bivšeg ekonomistu Svetske banke i člana Brantove komisije, samo nekoliko nedelja posle njegove posete Londonu zbog razgovora koje sam ja ugovorio sa guvernerom Banke Engleske.”
Na ovom mestu, pažljivi istraživač ne može da izbegne pitanje: da li je Roberts – poznajući dobro Miloševića – namerno dogovorio Avramovićev sastanak sa guvernerom Banke Engleske, da bi tako izazvao Miloševićevo nezadovoljstvo i posredno doveo do smenjivanja guvernera? Ili nije dobro procenio posledice svojih postupaka? Tačan odgovor, posle četvrt veka, teško da možemo dobiti – dvojica od trojice učesnika te priče u međuvremenu su umrli a nisu za sobom ostavili nikakav komentar – ali je indikativno da je, samo nekoliko meseci kasnije, Dragoslav Avramović prihvatio da bude nosilac lista opozicione koalicije “Zajedno” na predstojećim saveznim izborima.
Koliko je Ajvor Roberts doprineo dogovoru smenjenog guvernera Narodne banke i srpske opozicije? Evo šta on sam o tome piše:
“Kao što sam već pomeno njega je režim najurio zato što je kritikovao politiku vlade i što je time prekoračio svoja ovlašćenja. Upoznao sam Avramovića … sa zamenikom ministra iz Forin Ofisa na koga je on ostavio jednako upečatljiv utisak kao i na mene. Saslušali smo njegove ideje o sastavu vlade ukoliko pobedi opozicija i poželeli mu sreću.”
Ova situacija je, otprilike nedelju dana kasnije, pretrpela neočekivan i pomalo dramatičan obrt: navodeći zdravstvene razloge, Dragoslav Avramović se povukao sa opozicione izborne liste i iz izborne kampanje. Roberts u knjizi navodi kako je i sam (zajedno sa američkim otpravnikom poslova Ričardom Majlsom i nemačkim ambasadorom VilfredomGruberom) bio predmet napada opozicije, jer je navodno izvršio pritisak na Avramovića da se povuče, da bi sprečio pad Miloševića, koji je Zapadu i dalje bio potreban, radi primene Dejtona.
Roberts u knjizi negira ove optužbe: tvrdi da mu je sam Avramović rekao da ima ozbiljne probleme sa bubrezima (akutna bubrežna insuficijencija bila je i neposredan uzrok Avramovićeve smrti, krajem februara 2001. godine, samo nešto više od četiri godine od ovih događaja) ali i daje jedan, pomalo bizaran i svakako brutalan, osvrt na tadašnji opozicioni mit o “Miloševićoj nezamenljivosti“:
“Ideja da bi Miloševićeva smrt – fizička ili politička – u zapadnim prestonicama bila smatrana kao bogomdana ili kao pravi blagoslov, bila je smešna. Niko nije bio sklon njegovoj fizičkoj smrti. Međutim, za njim ne bi bilo ni suza. Sva zabrinutost zbog stabilnosti regiona, koja je do tada postojala, brzo bi ustupila mesto olakšanju, posle desetogodišnje noćne more.”
Ali, odmah potom, dodaje:
“Naravno da su izgledi na uspeh koalicije koju je predvodio Avramović nosili sa sobom izvesna strahovanja. Pobeda ultranacionalističkih radikala pod vođstvom Vojislava Šešelja bila je stvarna preokupacija, ali je u to vreme ona bila daleko od verovatne.”
I šta se onda, zaista, dogodilo sa misterioznim povlačenjem kandidature Dragoslava Avramovića 1996? Kako su nastale glasine o zaveri trojice zapadnih diplomata protiv srpske opozicije?
“Beogradska fabrika tračeva pokrenula je priču da je pravi razlog Avramovićevog povlačenja pritisak koji su na bivšeg guvernera izvršili američki otpravnik poslova i britanski i nemački ambasador. … Tek mnogo nedelja kasnije otkrili smo da je izvor zamenik Vuka Draškovića, Milan Božić, koji je najzad priznao da je pustio u opticaj ovu priču kao alibi u slučaju da Koalicija “Zajedno” prođe loše na izborima.”
***
Generalno, Robertsovo mišljenje o liderima opozicionih stranaka u Srbiji, sredinom devedesetih godina prošlog veka, dosta je kritično. Na nekim stranicama knjige, ta kritičnost kao da je na granici podsmeha. Ovo se naročito odnosi na autorov opis događaja posle višemesečnih zimskih demonstracija 1996/1997. završenih usvajanjem onog čuvenog lex specialisa u Narodnoj skupštini. Navodeći najpre kako je Milošević krizu rešio “na najnezavidniji način”, tako da mu to “nije donelo nikakav politički kredit, ni kod opozicije u zemlji ni kod demokratskog sveta u inostranstvu” i da je “retko kada izgledao slabije”, autor nastavlja:
“Međutim, baš tada, u pomoć mu je pritekla opozicija. Pošto su se gostili po Evropi (uključujući i pomalo problematičnu posetu Londonu, gde se Đinđić nadao da će biti dočekan kao znamenita ličnost), lideri koalicije “Zajedno” zaboravili su na pištaljke i požurili da se nađu sa Medlin Olbrajt u Njujorku. Kad su se vratili, njihovo krhko jedinstvo konačno se raspalo. Đinđić je bio prinuđen da prizna, posle početnih demantija, da je održao tajni sastanak sa Miloševićem nekoliko nedelja ranije; Drašković je bio sve nepoverljiviji prema koalicionim saveznicima, a naročito je sumnjao u njegovo (Đinđićevo) opredeljenje da podrži njegovu kandidaturu za predsednika Srbije – za mesto koje Milošević mora da napusti do kraja godine. Čak je i Vesni Pešić iz malog Građanskog saveza dojadila Draškovićeva taktika nametanja rokova i ultimatuma koalicionim partnerima, govorilo se, često na insistiranje njegove moćne supruge Danice.”
***
Da li je Ajvor Roberts, možda, više cenio nezavisne novinare nego opozicione političare? Ovo pitanje sam čuo nekoliko puta u toku devedesetih, i sećam se da mi je – od samog početka – delovalo kao pitanje da li šahista više ceni lovca ili skakača: zavisi od toka partije, od otvaranja, pozicije, kombinacije. I nezavisne novinare – baš kao i opozicione političare – Roberts je posmatrao kao figure na šahovskoj tabli: u stalnim pokušajima da svom saigraču Miloševiću oduzme neko polje, kako bi ga tako naterao da mu – na nekoj drugoj tabli – da neki ustupak,
Posle izbora 1996. godine, od kojih je – videli smo to na maloj minijaturi sa Dragoslavom Avramovićem – Roberts očekivao da dobije nešto (i istovremeno se plašio da ne dobije previše) preduzeo je opsežnu operaciju pomoći nezavisnim lokalnim radio stanicama, okupljenim oko legendarne radio stanice B92:
“Moji poslednji meseci u Beogradu bili su uglavnom zasenjeni Kosovom, ali i pretnjom mreži nezavisnih radio-stanicakoja je uspostavljena na podsticaj B92, sa značajnom pomoći Bi-Bi-Sija i britanske ambasade. Početkom 1997. kada su demonstracije bile na vrhuncu, pozvao sam na ručak Verana Matića i Sašu Mirkovića sa B92 da ih pitam kako možemo da im pomognemo sa višeg nivoa. (Naša prethodna praktična pomoć za B92 išla je kroz dostavljanje sredstava sa diplomatskim pokrićem preko Budimpešte.) Sada, pošto je pojačana pažnja usmerena na demokratiju u Srbiji i pošto je okončan rat u Bosni, očekivali smo da možemo da im dostavljamo više sredstava.
Ljudi iz B92 tražili su malo vremena da razmisle i brzo su se vratili sa osmišljenim planom da njihove vesti idu preko satelita na lanac sličnih nezavisnih radio stanica u Srbiji, Crnoj Gori i Republici Srpskoj. Mi, Bi-Bi-Si i B92 radili smo mesecima na tom planu. Moj ataše za štampu, Džulijan Brejtvejt, bio je tome potpuno posvećen, tako da je B92 u leto bio spreman da počne da emituje program. Bi-Bi-Si je insistirao na šifrovanom signalu, pa smo morali da nabavimo dekodere za svaku od nezavisnih članica lanca. Znajući da će ih vlasti sigurno oduzeti ako budu išli redovnim poštanskim kanalima, sredio sam da se uvezu pod diplomatskim privilegijama. Zatim sam posudio opremu B92 i Asocijaciji članica bez naplate. Kako su dekoderi ostali vlasništvo ambasade i kako su mogli da se u svakom trenutku zatraže natrag, nadao sam se da ću izbeći pretnju da budu oduzeti.”
Ovaj Robertsov mali trik razbesneo je Miloševića – koji je opet bio isuviše ponosan da svom najboljem neprijatelju prizna da ga je taktički nadmudrio. Bilo je to šest meseci pre ulaska Šešeljevih radikala u vladu Srbije, ali je ksenofobna atmosfera već bila u porastu i nije bilo preterano teško da se u establišmentu napravi koalicija koja je želela da kapitalizuje to Miloševićevo nezadovoljstvo i – kako su se nadali – zauvek se otarasi “tog mrskog Engleza”:
“Nekoliko nedelja kasnije, čuo sam od prijateljske ministarske veze, Danka Đunića, da je Milošević besan i da želi dauništi tu mrežu po svaku cenu. Moje pokvareno ometanje strateškog plana da se jugoslovenskim medijima zapuše usta došlo je na dnevni red u kabinetu, tako da je bilo predloga da se proglasim nepoželjnom osobom, drugim rečima da budem proteran.”
Ishod ove male bure u čaši vode jako je zanimljiv a pomalo i zabavan: komunikaciju sa Robertsom preuzeo je – kako ga on u knjizi naziva – “viši činovnik” Ministarstva inostranih poslova. Neprijatne poruke se, naime, nikada ne prenose direktno nego preko kurira – tako se čuvaju lični odnosi koji će se, izvesno, u jednom trenutku ponovo popraviti. U ovom slučaju, kurir je imao zadatak da prenese poruku da se svi dekoderi moraju demontirati iz radio-stanica i vratiti u zgradu ambasade u roku od četrdeset osam časova. inače će u sve radio stanice ući policija. Pošto je već razgovarao sa kurirom, ni Roberts nije imao razloga da bude preterano pristojan, pa je – prilično bezobrazno – odgovorio da će, u tom slučaju, sve – posle Dejtona ionako sa teškom mukom izborene – autonomne trgovinske povlastice EU Jugoslaviji biti takođe ukinute – takođe u roku od četrdeset osam časova. Složeni mehanizam pretnje i blefa pušten je u pogon.
Kurir je preneo ovu poruku – preko ministra spoljnih poslova – Miloševiću, ovaj je u međuvremenu ohladio glavu, sabrao dva i dva, odmerio daru i meru, june i uže i onda se postavilo ono čuveno pitanje spasavanja obraza. Rešenje koje su konačno – zajedno – pronašli, bilo je gotovo genijalno: britanska ambasada je dobrovoljno prihvatila da plati carinske dažbine za dekodere (kao da ih je uvezla u komercijalne svrhe, radi prodaje, a ne kao opremu diplomatsko-konzularnog predstavništva), oni su naravno mogli da ostanu u B92 i drugim radio stanicama gde su se već nalazili, a Savezna uprava carina – kojom je rukovodio notorni Mihalj Kertes – nikada ambasadi nije poslala fakturu za te dažbine, tako da one u stvari nikada nisu ni plaćene. Tako je i vuk bio sit – Jugoslavija je zadržala trgovinske povlastice EU – i ovce (dekoderi) na broju.
Ove sitne pijačne nagodbe toliko su veselile i Miloševića i Robertsa, da su im se posle osladile. Evo još jednog ličnog sećanja na to vreme, koje takođe nećete naći u knjizi. Par meseci posle bizarnog slučaja sa dekoderima postavilo se pitanje malog lokalnog radija Bum-93 iz Požarevca, koji su vlasti u tom gradu, koristeći razne instrumente državne i paradržavne prinude, proganjale – a novinari su se, naravno, žalili Robertsu. Nekako u isto vreme, Beobanka – u kojoj sam tada radio – imala je problem sa povratkom u međunarodni sistem elektronskog plaćanja, SWIFT, iz kojeg je bila isključena 1992. Nigde nije precizno pisalo da li je i članstvo u SWIFT-u obuhvaćeno tzv. spoljnim zidom sankcija (koji je ostao na snazi posle Dejtona) ili ne, i jedna savesna Belgijanka, činovnica u sedištu ove međunarodne bankarske asocijacije tražila nam je, stalno , neke dodatne potvrde… Na poruku koju sam poslao Robertsu – da imam problem sa Briselom – dobio sam pomalo enigmatični (i duhovito dvosmislen) odgovor: “A ja imam problem sa Požarevcem” i poziv na ručak. Sutradan smo trgovali, između supe i glavnog jela, a već kod kolača je bilo jasno da se na članstvo Beobanke u SWIFT-u ne primenjuje spoljni zid sankcija, a da Bum-93 više neće imati problema u radu. I ovaj dogovor – kao i svi drugi postignuti sa Robertsom – bio je, kako je sada to moderno, a gramatički nepravilno, reći: ispoštovan.
***
Ambasador Roberts održavao je redovne kontakte i sa nizom bliskih saradnika Slobodana Miloševića. U knjizi je opisano nekoliko zanimljivih susreta – i karakternih ocena – predsednika Srbije Milana Milutinovića i Miloševićevog spoljnopolitičkog savetnika Bojana Bugarčića.
Evo, na primer, opisa razgovora sa Milutinovićem u leto 1998:
“Ostavivši Miloševića u njegovoj palati, otišao sam na ručak sa srpskim predsednikom Milutinovićem. Bio je potpuno otvoren i ono što je rekao Miloševićevim ušima bi zvučalo kao izdaja. Smatrao je da je podela rešenje kosovskog problema. Problem je, kako ga je on video, u crtanju karte. Zaboravio je da pomene velike naslage ruda i rudnike uglja. Pitao sam ga da li i Milošević tako misli. “Ne”, odgovorio je.
Milutinović mi je rekao da nalazi pred odlukom da se povuče, budući da je potpuno usamljen u vladi u zalaganju zaozbiljne reforme. … Dao sam Milutinoviću spisak incidenata koji su podrazumevali prekomernu upotrebu sile. Rekao je da ćeo incidentima detaljno raspraviti sa ministrom unutrašnjih poslova Stojiljkovićem. Rekao sam Milutinoviću da imam nisko mišljenje o ministru unutrašnjih poslova, sa čime se on složio.
Rekao sam Milutinoviću da su u Londonu duboko razočarani Miloševićevim odgovorom na pismo Tonija Blera. Milutinović nije bio upoznat sa time. Dao sam Milutinoviću po jedan primerak oba pisma. Rekao sam da mislim da je pismo pisao ministar spoljnih poslova Jovanović. Bilo je praktično bez sadržaja i krajnje birokratski napisano. Štaviše, nije nas vodilo nikud. Milutinović se složio da je pismo slabo. Jasno je bilo da mu je krivo što se nisu konsultovali s njim.”
Zanimljiv je i opis razgovora sa Bojanom Bugarčićem, kasnije tog istog dana:
“Posle otprilike dvočasovne pauze, imao sam petočasovni sastanak (uključujući večeru), na Milutinovićev zahtev, sa Bugarčićem, bivšim šefom kabineta i novimenovanim Miloševićevim savetnikom za spoljne poslove. Bugarčić je bio veoma inteligentan, prefinjeni operativac i prikriveni pristalica opozicije. Počeo je time da se Milutinović nada da ću i dalje biti angažovan. Milošević je spreman da me sluša.
Upitao sam za Šešeljevo uključivanje u srpsku vladu, dodajući da ništa ne može da pošalje negativniju poruku spoljnom svetu od toga da se primitivac kao Šešelj nalazi na vlasti. Bugarčić je rekao da je Milutinović nesrećan zbog toga. Bila je to partijska odluka doneta vrlo kasno u danu kad je Drašković preterao, tražeči devetnaest od trideset šest ministarskih mesta. Štaviše, Miloševićev stav je da, ukoliko bude davao ustupke za samoupravu na Kosovu, želi da Šešelj podeli krivicu s njim.”
VI
Tajni izaslanik u predvečerje rata
Posebno zanimljivo poglavlje Robertsove knjige odnosi se na period između zvaničnog završetka njegove misije ambasadora (oktobar 1997) i agresije NATO na SRJ, marta 1999. U tih godinu i po dana, po nalogu svog tadašnjeg šefa, britanskog ministra spoljnih poslova Robina Kuka, nekoliko puta je dolazio u Beograd u tajnim misijama (to poglavlje knjige on i naziva “tajni izaslanik”) na pregovore sa Slobodanom Miloševićem, oko rešavanja krize na Kosovu koja je 1998. već nezaustavljivo napredovala prema ratu.
Sećam se Robertsovog naslednika na mestu britanskog ambasadora u Beogradu: Brajan Doneli, bivši generalni konzul u Atini i zamenik britanskog stalnog predstavnika u NATO, jedan jako obrazovan i prijatan čovek, ali – po preovlađujućem utisku – nepopravljivi birokrata, sa kojim je čovek mogao da priča satima a da niti išta od njega čuje niti mu išta kaže. Ona Ajvorova iskra – ponekad avanturistička, često trgovačka, a gotovo uvek zabavna – njemu je sasvim nedostajala. Milošević ga je pimio mislim jednom ili dvaput, dosađivao se (kao i svi mi drugi) i Forin Ofis je odmah shvatio da je – u interesu firme – važno da se održi kvalitet odnosa koji je postojao ranije. Zato je Roberts (kome je inače bila jako neprijatna pomisao da bi se njegov naslednik zbog toga mogao osetiti poniženo) tih nekoliko puta 1998. godine dolazio u Beograd kao tajni izaslanik: bio bi smešten u poseban rezidencijalni objekat vlade Srbije i nije imao nikakve veze sa svojom bivšom ambasadom. Izveštaje bi – takav je bio režim tih tajnih poseta – podnosio direktno britanskom ministru spoljnih poslova, Robinu Kuku, čiji je lični izaslanik i bio.
U ovim razgovorima Roberts i Milošević bavili su se, gotovo isključivo, kosovskom krizom: prvi je pokušavao da ubrza projekat međunarodnog posredovanja, sa jasnom idejom da zadrži što je moguće veći stepen britanskog a smanji američkog uticaja u tom procesu; drugi se, opet, trudio da proces uspori, nadajući se da tom kupovinom vremena – ako bi u međuvremenu uspeo da popravi i stanje na terenu – izbori povoljniju početnu poziciju u pregovorima za koje je i sam shvatao da su neizbežni. U praksi, na ova tri tajna sastanka u 1998. godini vodili su se razgovori o organizovanju direktnih pregovora Rugova – Milošević (Roberts je velikodušno preneo ponudu britanske vlade da bude “diskretan” domaćin takvog susreta), zatim o povlačenju “viška” jugoslovenskih vojnih i policijskih snaga sa Kosova, i o ulozi koju bi, u očuvanju mira u pokrajini, mogle da imaju snage NATO. Ni oko jedne od ove tri tačke – po Robertsu – nije postojalo suštinsko neslaganje između njih dvojice: razlike su bile taktičke, uglavnom oko dinamike njihovog sprovođenja:
“Milošević je rekao da grešim. Sporazum je bliži nego što mimislimo. On se već složio sa kolegama, još dok je biopredsednik Srbije godinu dana ranije, da Albancima ponudi sve osim teritorije (to jest da ne može biti secesije) i da ne bude kršenja prava manjina na Kosovu, ne samo Srba nego i Crnogoraca, muslimanskih Slovena, Turaka, Roma, itd. …Problem će, međutim, biti ubediti Albance da prihvate ponudu, jer oni veruju da su SAD i druge zemlje spremne da podrže secesiju….
Rekao sam da, ukoliko ponuda znači potpuno prenesenu samoupravu, tako treba i da kaže. Ovde se ubacio Jovanović da kaže da bi to bila loša pregovaračka taktika. Milošević je, ignorišući ga, pitijski kazao da Albanci znaju šta se nudi “budući da mi imamo svoje kontakte”. (Kasnije sam saznao da se bivši šef Komunističke partije kosovskih Albanaca Bakali tajno sastao sa Stanišićem, šefom srpske bezbednosti. Možda je to bila veza o kojoj je govorio Milošević.)”
Međutim kada je svoj poverljivi izveštaj Robinu Kuku podneo posle trećeg (julskog) sastanka sa Miloševićem u 1998. godini, Ajvor Roberts – po prvi put za nekoliko godina svoje javne i tajne diplomatije u Beogradu – više nije pozvan na razgovor na kojem bi se diskutovalo o detaljima. U stvari, nije dobio nikakvu povratnu informaciju, ni usmenu ni pismenu. Iskusnom ambasadoru je bilo jasno da to može da znači samo jedno: da su njegove misije završile. Za nas nekolicinu koji smo taj detalj saznali, poruka je bila još zloslutnija: da je diplomatija ambasadora završena i da umesto nje počinje diplomatija topovnjača. Sam Robertsov naslednik, Brajan Doneli je to shvatio tek nekoliko meseci kasnije, kada je napuštao Beograd krajem marta 1999. godine – neposredno uoči agresije – a kako je i koliko na njega uticalo tih godinu i po dana koje je proveo u Srbiji najbolje govori činjenica da je, ubrzo potom, tražio neplaćeno odsustvo “da se odmori”, kako je govorio. Proveo je naredne dve godine u Britiš Petroleumu.
A čitaoca će, svakako, zanimati i opis poslednjeg razgovora između Slobodana Miloševića i Ajvora Robertsa, kako je naveden u knjizi:
“Zatim me pitao o mojoj budućnosti. Rekao sam mu da idem u Oksford da sredim misli o jugoslovenskoj krizi. Imam sopstvene stavove o greškama koje su ovde načinjene. Gde on misli da je pogrešio? Milošević mi je odgovorio da je sigurno mnogo grešio, ali nije pravio katalog. “Ako imam jedno opšte osećanje”, nastavio je, “onda je to da sam previše verovao ljudima.” …
Kako piše Roberts, Milošević mu je tog dana priznao da je jedna od njegovih najvećih ličnih grešaka bila svađa sa američkim ambasadorom, Vorenom Cimermanom, nakon što je ovaj, u junu 1989. godine, bojkotovao svečanu proslavu 600. godišnjice Kosovskog boja na Gazimestanu:
“Zato je Milošević odlučio da ne primi Cimermana. Tako se nisu sreli duže od godinu dana. Milošević je rekao, ovako iz retrospektive, da se poneo kao “glupa, tvrdoglava budala”. Cimermanovo neprijateljstvo imaće dugotrajne posledice i on još uvek oseća njegov negativan uticaj u odnosima sa Stejt Departmentom i sa ljudima kao što je potpredsednik Al Gor. To je bio najsamokritičniji komentar koji sam ikada čuo od Miloševića.
…
Bio je manje samouveren i siguran nego ranije. Bio je tvrdoglav po pitanju povlačenja snaga, što me nije iznenadilo s obzirom na stvarne unutrašnje probleme sa radikalskim vođom Šešeljem, koji je uvek nastojao da ga prevede na ultranacionalističku stranu.”
VII
Nekolikolekcija za novi vek
Mogu li današnji (i sutrašnji) srpski političari i strane diplomate, podjednako, nešto da nauče iz Ajvorove knjige? Ja bih im, svima zajedno, skrenuo pažnju na nekoliko stvari.
Najpre, svaka diplomatija jeste veština mogućeg i zahteva prilagođavanje okolnostima (što je majstorski opisao Breht u onoj kratkoj pričici kojom smo počeli ovaj prikaz). Međutim, ona nije samo tehnologija obmane, kako bi je neki sirovi makijavelista olako nazvao. Ona zahteva i određeni lični integritet, jednu auru, koja proističe iz utiska koji se ostavlja u razgovoru i predstavlja kombinaciju ozbiljnosti, autoriteta, malih blefova, poštovanja dogovora i posvećenosti.
Drugo, diplomatija zahteva i određeni stepen iskrenosti. Pažljivi čitalac ove knjige će primetiti da se Roberts i Milošević (ma koliko u pojedinim trenucima nisu bili prijatni jedan prema drugome) nikada nisu međusobno lagali. Neprijatna istina je bolja od prijatne laži. To, naravno, ne znači da su u razgovorima uvek saopštavali punu istinu, da neke neprijatne činjenice nisu saopštavali kroz eufemizme, ili ih jednostavno prećutali – ali ipak podrazumeva jedan dosta visok standard u komunikaciji.
Treće, sposoban učesnik nekog diplomatskog razgovora uvek će, kao primarni cilj, imati da sazna stvarne pozicije svog sagovornika, one maksimalne i one minimalne, uoči šta u tom međuprostoru može da dobije, a šta mora da žrtvuje, kakav značaj drugi faktori (vreme, prostor, treći učesnici) mogu da imaju u njihovom međusobnom odnosu.
Četrvrto, uspešna diplomatija nikada ne može da se zasniva samo na visokim i svečanim izjavama, patetičnim frazama i ponekoj duhovitoj anegdoti, uz konjak posle dobre večere. Kao što će lepa žena uvek biti privlačnija u maloj crnoj haljini Koko Šanel, ali nijedna mala crna haljina ne može da od rugobe napravi lepoticu, tako će i najveštije diplomate propasti – ako objektivno nemaju čime da trguju. Drugim rečima, uspešna diplomatija uvek počiva na određenoj konvergenciji interesa – čak i među protivnicima. Ili, pogotovo među protivnicima: tvoje prase je tri miliona – za šest mojih gusaka od po pola miliona – i eto nas dvojice sa biznisom od šest miliona.
***
Svajako, ovu knjigu bi trebalo da pročitaju – diplomate, političari, istoričari – i zato što, pored opisa razgovora koje je njen autor vodio sa Slobodanom Miloševićem i nizom drugih ljudi koji su uticali na političke i vojne događaje na Balkanu tih godina, sadrži i niz lucidnih zapažanja o Jugoslaviji i Srbiji, ključnim momentima i procesima u njihovoj istoriji, granicama, ideologijama, narodima i odnosima među njima. Autor je, ipak, neuporedivo obrazovaniji od prosečnog britanskog diplomate.
Čitalac se verovatno neće složiti sa svim Robertsovim ocenama, a neke od njih su izvesno formirane na osnovu nepotpunih prethodnih saznanja i ponekad odražavaju uobičajene stereotipe. Međutim, uprkos svemu tome, u odnosu na najveći deo površne i često propagandističke zapadne literature o Balkanu, koja se odnosi na deceniju ratova za jugoslovensko nasleđe, Robertsovi Razgovori sa Miloševićem su jedan daleko kvalitetniji rad, i u saznajnom i u intelektualnom pogledu, knjiga koja ima više slojeva.
Na primer, u jednom od poslednjih odeljaka (“Šta nije u redu sa Srbima?”) Roberts – verovatno u odnosu na sve druge zapadne diplomate, novinare i pisce – daje najkritičniju istorijsku ocenu Haškog tribunala:
“Tribunal se u Srbiji suočava sa ozbiljnom krizom kredibiliteta, što je Milošević cinično eksploatisao, a kojem MKTJ nije do nedavno, posvećivao veliku pažnju. … Daleko od toga da se suoče sa sopstvenom odgovornošću, mnogi Srbi tvrde da se jugoslovenski ratni zločini ne mogu posmatrati odvojeno od događaja koji su se desili pre pedeset godina. Nama može delovati neverovatno – u stvari primitivno – to guslanje o nekadašnjim zverstvima. Ali mi nismo bili napadnuti, niti smo doživeli instalisanje varvarske kvislinške države čiji su zločini izazivali gnušanje čak i nacističkih generala. Više stotina hiljada Srba, Jevreja i Roma ubijeno je u koncentracionim logorima koji su upravljali Hrvati i nešto muslimana. Optužnice MKTJ protiv toliko Srba a tako malo Hrvata i muslimana dokaz su, kažu, ne obrasca ubijanja 1991-1995. nego antisrpske međunarodne zavere. Kažu, vi pričate o pravdi. A gde je pravda za prethodnu generaciju Srba?”
Ovaj pasus – čije se retorike ne bi postidele ni mnoge srpske nacionalističke partije – nije jedini zbog kojeg je Ajvor Roberts, u mnogim albanskim, muslimanskim, hrvatskim, ali i američkim krugovima, smatran prosrpski orijentisanim. Pogledajmo, na primer, šta je u poslednjem odeljku napisao o granicama na Balkanu:
“Jedan od velikih propusta međunarodne zajednice, u trenutku kada je raspad SFRJ postao neminovan, bio je taj što nije iskoristila priliku da preispita celo pitanje granica. Ta mogućnost je često isključivana navođenjem jednog od principa Helsinškog sporazuma, principa nepovredivosti granica. A sporazum, u stvari, predviđa nepovredivost granica bez zajedničkog pristanka na promenu. Međutim, međunarodna zajednica je bila dovoljno fleksibilna da prilagodi sopstvena pravila naročitim okolnostima jugoslovenske krize, oslanjajući se nta princip Badinterove komisije da, budući da se Jugoslavija nalazi u procesu raspadanja, nove međunarodne granice treba da budu stare međurepubličke administrativne granice. Kao što smo videli, te granice nisu ispravile greške koje su tako opipljvo učinjene za vreme Balkanskih ratova, na Londonskoj konferenciji 1913. i na Pariskoj mirovnoj konferenciji 1919. godine.”
Isto tako – i to je verovatno jedna od ocena u ovoj knjizi koja je izazvala najviše polemika u javnosti – Roberts dovodi u pitanje uobičajenu ocenu na Zapadu po kojoj je Milošević (a u nekim varijantama Milošević i Tuđman zajedno) glavni krivac za raspad Jugoslavije. Ulazeći u direktnu polemiku sa svojim američkim kolegom Ričardom Holbrukom, Roberts piše:
“Uzajamno delovanje nacionalističkih vođa bivših jugoslovenskih republika dovelo je do neminovnog nasilnog raspada, a među njima je Milošević imao dominantnu ulogu, ali da li je ta uloga bila najvažnija od svih? Holbruk je tu načisto, kao i američki ambasador Voren Cimerman koji je tvrdio da je Milošević grobar bivše Jugoslavije. … Pomnija analiza uzroka raspada Jugoslavije ukazuje da slika nije baš toliko manihejska i da su, bez obzira na politiku lidera kao što su Milošević i Tuđman koji su nesumnjivo isticali tu žestinu i bili neposredno i posredno odgovorni za ekstremno nasilje koje je srušilo Jugoslaviju, postojali objektivni elementi koji su doprineli neminovnom raspadu.”
Pa šta onda Zapad – po autorovom mišljenju – treba da radi sa tim Srbima, a šta Srbi sa njim?
“Posmatrano sa druge strane teleskopa, postaje sve jasnije da Zapad gubi interesovanje za unutrašnja pitanja Srbije.Problem Kosova Zapad želi da skine sa dnevnog reda što je moguće pre. Čak i ako nastavi da tinja niskim intenzitetom, pod uslovom da je i nasilje na niskom nivou, neće više privlačiti pažnju Zapada. Nesposobnost Srbije da posttigne više za dvanaest godina od uklanjanja Miloševića predstavlja izvor frustracije i gneva mnogih na Zapadu. Bilo bi, međutim, loše za Srbiju da pretpostavi da zato što je uspevala da pleni pažnju Zapada tako dugo (uprkos pogrešnim razlozima) može da nastavi da privlači pažnju, simpatije i podršku.
Uništenje srednje klase, visok nivo korupcije i nepotizma, kao i vaskrsavajući elementi zaraznog nacionalizma prete da zamrznu izglede za strana ulaganja, bez kojih Srbija, kojoj nedostaju prirodni resursi, ne može da se nada napretku. Članstvo u EU ne deluje realno sledećih deset godina. Srbiji bi se moglo na kraju dogoditi da dobije drugorazredni status u EU, kao Turska.”
***
Sve ove citate podelili smo sa čitaocem iz jednog razloga: kao ilustracije koliko se – u onim glavnim, magistralnim tokovima – Robertsova knjiga razlikuje od uobičajene zapadne literature o devedesetim godinama prošlog veka na Balkanu – pretežno zasnovane na predrasudama i crno-belim uprošćenim slikama, pisane iz propagandističkih motiva. Ambasador Roberts je – u obavljanju svog dnevnog, praktičnog posla – bio sve drugo samo ne sentimentalan. Velemajstor političkog trika, ljubazni laskavac, praktičan posrednik i brutalni ucenjivač – sve prema potrebi – on je bio tipičan primer poslanika iz one kratke Brehtove pričice kojom smo počeli ovaj tekst: “...trebalo je dobro da jede da bi mogao pregovarati sa svojim neprijateljima, trebalo je da laska zločincima i da se ruga svojoj zemlji, da bi postigao svrhu.” Međutim, petnaest godina kasnije, kada je ta faza njegovog života bila zauvek okončana, pisac Roberts je drugačiji: on ne pravi kalkulacije sa činjenicama, kompromise sa svojim ubeđenjima, ne ekonomiše sa sećanjima, ne beži od neprijatnih istorijskih paralela.
Osim, naravno, onda kada mora. Potencijalnog čitaoca ove knjige dužni smo da upozorimo – da ne bi bio razočaran – da o nizu događaja i ličnosti, vrlo tesno povezanih sa, Robertsovim mandatom u Beogradu, ovde neće naći ni slova. Tajni angažmani lorda Gejdta, kojeg smo već pomenuli, sa Radovanom Karadžićem; kontakti Jovice Stanišića sa američkim tajnim službama (o tome će Roberts svedočiti u Hagu tek 2019. godine), sva saznanja koja je ambasada imala o Željku Ražnatoviću-Arkanu (i njega će pomenuti u Hagu), itd.
O verovatno najkrupnijem projektu u kojem je lično učestvovao – prodaji 49% kapitala u Telekomu Srbija italijanskom i grčkom telekomu, 1997. godine – Roberts u knjizi nije napisao nijednu jedinu reč. Iako je tom transakcijom Miloševićev budžet dobio injekciju od preko milijarde i po tadašnjih nemačkih maraka, iako je samu operaciju od početka do kraja, preko britanske investicione banke Nat West, vodilo dvoje Robertsovih vrlo bliskih saradnika i ličnih prijatelja – bivši ministar spoljnih poslova, Daglas Herd i politička direktorka Forin Ofisa i šefica britanske delegacije u Dejtonu, baronesa Paulina Nevil-Džons – Ajvor Roberts ovu epizodu u knjizi uopšte nije pomenuo. Hm, možda je knjiga tako kratka baš zbog svih ovih, iz rukopisa naknadno izbačenih, delova?
Da li je Ajvor Roberts nekada bio bolji diplomata ili je danas bolji pisac? Na to je pitanje, verovatno, on sam dao najbolji odgovor, u ovom pasusu:
“Da su Srbi periferan faktor u regionu, mogli bismo da ih pustimo da se kuvaju u vlastitom sosu. Međutim, kako su oni strateški značajni, moramo da nađemo način da kanališemo njihovu energiju ka pozitivnom izlazu. Pokušaj da to uradimo bio je za sve nas težak zadatak, a pregovori s Miloševićem jedan od poslednjih velikih izazova bilateralne diplomatije u XX veku.”
VIII
Post scriptum: nostalgija crtača granica
Na samom kraju, nekoliko reči o autoru.
Za Ajvora Robertsa, godine provedene u Beogradu predstavljale su, izvan svake sumnje, vrhunac diplomatske i životne karijere. Ne samo da ni pre (Francuska, Luksemburg, Australija, Španija) a ni posle (Irska i Italija) nikada nije bio u prilici da sa šefom države gde je bio na službi ostvari tako složen, dubok i intenzivan lični odnos kakav je uspostavio sa Slobodanom Miloševićem, već se nikada nije ni bavio tako ozbiljnim poslovima; istovremeno, ni u jednom drugom periodu nije imao tako čest, direktan i visok kontakt sa vrhovima sopstvene vlade, kao što je imao tada. Na njegovom telefonu nalazili su se čak trojica britanskih ministara spoljnih poslova (Daglas Herd, Malkolm Rifkind i Robin Kuk), mnogi ministri odbrane, vrhovi američke, francuske, nemačke i ruske diplomatije, i komandanti NATO pakta – mogao je jednim pozivom da podigne avione i da ih spusti.
Određena nostalgija – koja izbija gotovo iz svake stranice ove knjige – zato je sasvim razumljiva: ljudi vole da se podsećaju vremena kada su bili važni – ili kada su bar to o samima sebi mislili. Vole, isto tako, da naknadno analiziraju događaje i procese u kojima su učestvovali, i pitaju se da li su u ovoj ili onoj situaciji mogli da postupe drugačije, bolje, uspešnije. Sve je to sasvim ljudski i imanentno je memoarskoj literaturi otkad je sveka i veka.
Na izvestan način, Ajvor Roberts je – u promenjenim geografskim i istorijskim okolnostima – pokušavao da u Srbiji i na Balkanu odigra ulogu koju su nekada, za britansku diplomatiju, igrali njegovi veliki prethodnici, Lorens od Arabije ili Ficroj Meklin: da bude ratni ambasador, da stvara države, crta granice; da istovremeno bude pomalo Džems Bond a pomalo Graham Grin: kreira kompleksne diplomatsko – obaveštajne operacije i piše o njima; da od svojih domaćina Srba pomalo uči istoriju a pomalo ih poučava njoj.
Sve je to ova knjiga pokušala da nam dočara, u dosta toga je uspela, u ponečem nije. Relativno skroman obim (211 strana) lišio nas je prilike za jedan opsežniji i detaljniji uvid u autorove misli i sećanja: i u dokumentarnom i u analitičkom pogledu. Relativno veliki (gotovo četvrtina ukupnog teksta) udeo raznih istorijskih reminescencija, najmanje dva dosta opsežna pregleda jugoslovenske i srpske istorije posle Drugog svetskog rata, dosta digresija o raznim ličnostima, istorijskim i savremenim – sve je to verovatno bilo od koristi stranom čitaocu, ili čitaocu manje upućenom u događaje na Balkanu u poslednjih 75 godina. Možda je i predstavljalo suptilan način na koji je autor polemisao sa drugim piscima, manje posvećenim i manje analitičnim nego što je on bio, ili sebe smatrao da jeste. Ali je svakako bitno smanjilo prostor koji mu je preostao da na njemu čitaoca upozna sa detaljima koje je samo on znao.
Ajvor Roberts je u Beogradu imao jedan, najblaže rečeno, kontroverzan imidž: svi su ga poštovali, mnogi su ga se pribojavali, niko ga zaista nije voleo. Svi su znali zašto, a znao je i on. Sam Slobodan Milošević, vrhovi njegovog establišmenta, opozicioni lideri, vodeći političari Republike Srpske, Crne Gore, kosovskih Albanaca, novinari, druge diplomate – svi oni su ponekad pokušavali da ga iskoriste za svoje ciljeve da bi, u najvećem broju slučajeva, na kraju sami bivali iskorišćeni. Takva su, uostalom, pravila igre u kojoj je Roberts, često, jednostavno bio bolji. Ponekad, naravno i nije, i neke od svojih malih neuspeha takođe je otvoreno, i sa dozom humora na sopstveni račun, opisao u ovoj knjizi.
Uprkos ideološkim razlikama, po mnogo čemu – sklopu ličnosti, načinu razmišljanja, osećaju za trenutak – Ajvor Roberts je bio jako sličan Slobodanu Miloševiću. Ta činjenica je, verovatno, predstavljala i osnovni razlog tog specijalnog odnosa koji su njih dvojica uspostavili i održavali tih četiri-pet godina, razlog zbog kojeg je Roberts – sve dok je to mogao – češće spuštao avione nego što ih je podizao. Oni su obojica politiku shvatali kao šahovsku partiju, ispitujući u njoj razne gambite, sicilijanke i indijske odbrane. Kao savršeni taktičari, razumevali su značaj trenutka i rasporeda figura na tabli, ali – da parafraziramo čuvenu Če Gevarinu rečenicu o prolasku iz poraza u poraz do konačne pobede – obojica su prolazila iz pobede u pobedu do konačnog poraza. Milošević nije uspeo da usporavanjem spreči formiranje složene konstelacije spoljnih i unutrašnjih faktora koja ga je na kraju odvela u poslednji u seriji izgubljenih ratova; Roberts, opet, nije uspeo da ubrzavanjem brutalni Pax Americana zameni suptilnijim Pax Britannica. Obojici je, na kraju, pala zastavica na šahovskom časovniku.
Ako bih danas – sa distance od četvrt veka – pokušao da u istoriji odnosa Srbije i Velike Britanije nađem primer državnika i ambasadora na koji me je odnos Slobodana Miloševića i Ajvora Robertsa najviše podsećao, bio je to odnos između kneza Miloša i prvog britanskog konzula u (tada još uvek) Kragujevcu, pukovnika Džordža Lojda Hodžesa.
Učesnik bitke kod Vaterloa 1815. godine, komandant brigade dobrovoljaca sumnjivih motiva u portugalskom građanskom ratu, više avanturista nego diplomata, Hodžes je u Srbiju – još uvek samo autonomnu pokrajinu otomanskog carstva – došao sa činom pukovnika i okolo se šetao u uniformi sa sabljom, što je za Kragujevčane 1837. godine predstavljalo izvor velike zabave: mečka je igrala.
U starim hronikama je ostalo zapisano da su knez Miloš i konzul Hodžes uspostavili vrlo bliske, čak i prijateljske, odnose. Konzul je pomagao Milošu da se obračuna sa svojim političkim protivnicima, koji su tražili više slobode – termin “više demokratije” bi, verovatno bio neprimeren za uslove u tadašnjoj Kneževini Srbiji. Miloš je, za uzvrat, pomagao Konzulu u smirivanju “nacionalnih aspiracija” Srba u Bosni i Hercegovini. Déjà vu?
Pa ipak, Hodžesova pomoć je u konačnici knezu Milošu više štetila nego što je koristila. Hodžesov naslednik na mestu britanskog konzula u Srbiji, Fonblank, u svojim memoarima je na jednom mestu citirao i samog Miloša, koji mu je rekao da “kada je pukovnik Hodžes pokušao da ga podigne u sedlo, dao mu je tako snažnu podršku da se ovaj našao u blatu s druge strane konja”.
Pukovnik Hodžes je u Kragujevcu ostao nešto preko dve godine, ser Ajvor Roberts u Beogradu oko tri i po. I jedan i drugi otišli su iz Srbije otprilike u isto vreme, i na sličan način, kao i vladari, kod kojih su bili akreditovani – prinudno.
***
Danas Ser Ajvor Roberts ima 75 godina, predsednik je Triniti koledža u Oksfordu. Poslednjih petnaest godina, od penzionisanja (2006) bio je predsednik Saveta Britanske škole u Rimu, član borda Kraljevskog koledža u Madridu a, kao znak specijalnog priznanja, Forin Ofis mu je dva puta (2009. i 2017.) poverio da bude urednik Diplomatske prakse, obaveznog priručnika za sve britanske ambasade u svetu, koju je prvi put sastavio Ernest Satov, još 1917. godine. Kao i svaki njegov prethodnik u poslednjih sto godina koji je imao tu priliku, u trenutku kada je potpisao novo izdanje ove knjige, on je postao siva eminencija Forin Ofisa, i to će ostati doživotno.
Ipak, uprkos svim priznanjima, Roberts je na izvestan način ostao i pobunjenik, neka vrsta crne ovce međunarodne diplomatije: čini se kao da – posle razgovora sa Miloševićem – više nije prihvatao bilo kakve autoritete? Italijanska Korijere dela Sera je 2004. godine, dok se nalazio na dužnosti ambasadora u Rimu, izvestila o Robertsovoj opasci – na jednoj večeri britanskih i italijanskih industrijalaca – kako je “Džordž Buš najbolji regrutacioni oficir Al-Kaede“. A britanska javnost još pamti žestinu sa kojom je javno napao Tonija Blera, kada je ovaj bio na vrhuncu moći (2007), nazivajući njegovu kulturu diplomatije “bullshit bingo”.
Roberts je takođe imao i nekoliko sporadičnih javnih istupanja o Balkanu – uglavnom kritikujući konfuznu politiku Evropske unije u ovom regionu, koja je po njegovom mišljenju samo otvarala prostor za razne antievropske političke elite i, preko njih, za prodor Rusije i Kine. Tako je u jednom tekstu u Gardijanu, početkom aprila 2018. godine, javno pohvalio novog makedonskog premijera Zaeva, a – kada je analizirao situaciju u Srbiji – javno izneo svoja velika očekivanja od tadašnjeg ministra rudarstva i energetike, Saše Antića:
“A u samoj Dačićevoj partiji, Saša Antić promoviše viziju mlade, progresivne Srbije, koja uživa najtešnje moguće veze saZapadom, viziju koja mu je donela prijatelje među britanskim parlamentarcima kada je, prošlog meseca, posetio Veliku Britaniju.”
Robertsove (za sada) poslednje intervencije u balkanski politički kotao dogodile su se 2019. godine. U proleće je, u jednom tekstu javno opomenuo crnogorskog predsednika Mila Đukanovića – najdugovečnijeg evropskog diktatora, kako ga je nazvao – da je vreme da ode. Potom je, u jesen iste godine, kao svedok odbrane Jovice Stanišića pred Haškim tribunalom, izneo dosta hrabru ocenu da je optuženi, u toku većeg dela devedesetih, bio “tajni agent CIA”. Mnogi su te dve lakonske Robertsove opaske shvatili kao pažljivo pripremljene i prenete poruke. Čije poruke, to smo ionako – kada je Ajvor Roberts u pitanju – uvek mogli samo da sumnjamo, nikada do kraja da saznamo.
Oženjen već skoro 40 godina Australijankom Elizabetom Smit – profesorkom francuske poezije i takođe povremenim piscem knjiga i eseja o Balkanu – Ajvor Roberts ima dva sina i ćerku, novinarku koja živi u Rimu. Ovaj dobar poznavalac unutrašnjih koridora moći u Briselu i svih njihovih nedostataka ipak je, u duši, ostao pobornik ideje evropske Britanije. Nakon što se, suprotno njegovoj želji, Bregzit ipak dogodio, Ajvor Roberts je – u znak protesta protiv “poseljačene zemlje” – vratio britansko državljanstvo i uzeo irsko, 2017. godine – otac mu je, naime, bio rođen u Belfastu.
“Не постоје правила архитектуре за замак у облацима.”
Г.К. Честертон
Постоји анегдота по којој је принц фон Метерних, државник и политичар аустријског царства, једном рекао: “Балкан почиње на Ренвегу.” Овај друм – Ренвег – данас је улица у центру Беча, али се у његово време налазио на јужном ободу града, тада још увек памћен као крајња тачка отоманске инвазије 1683. године. Историчари се данас слажу да је Метерхнихова опаска била апокрифна – за њу не постоји валидни историјски извор – али је она у сваком случају остала саставни део ширих семантичких игара: где Европа завршава а Азија почиње и да ли је Балкан, заиста, пре најисточнији део ове прве или најзападнији део друге?
Дипломате, професори и писци подједнако се никада нису слагали око тога где Балкан почиње: конзервативни Аустријанци су били склони томе да га повезују већ са Словенијом – “где почиње владавина словенских хорди”; немачки протестанти су опет веровали да границу између два света треба повући у Минхену – јер, како су тврдили, “аустријско-католички шламперај почиње у Баварској” да би се на Балкану само развио “у још грозније облике”; ирски писац Брам Стокер, аутор “Дракуле”, написао је у овом познатом викторијанском роману да се “напуштање Запада и улазак на Исток” – бар за његовог књижевног јунака – десило у Будимпешти, “на најзападнијем од сјајних мостова преко Дунава”.
Ова енигматична стална промена границе показује нам да се, када је реч о Балкану, ми не бавимо толико са стварном географијом, колико са имагинарним мапама које на стварне пејзаже пројектују мутне, често непризнате, културне и идеолошке антагонизме. Као што је Славој Жижек писао још 1999. године:
“Ови антагонизми показују властиту материјалну ефикасност и заузврат помажу у одређивању војне, економске и политичке активности стварних историјских агената.”
Можемо се, у том смислу, подсетити на митско краљевство (војводство) Руританију – фиктивну земљу смештену у имагинарни источноевропски простор, сценографију за романе Ентони Хоупа као што је “Затвореник из Зенде” (1894), где се немачка феудална, католичка и конзервативна традиција меша са заосталим словенским/румунским сељаштвом.
Географија, заиста, понекад изгледа варљива, баш као и историја, али се свеједно не може избећи неодређени осећај различитости, “другости”, кад год почне једна специфична врста расправа о Балкану: он лежи негде другде, увек мало даље на југоистоку, уз својеврстан парадокс да, онда кад дођемо до самог јужног краја балканског полуострва, на неки магичан начин поново излазимо са Балкана. Грчка се, наиме, више не сматра Балканом, него колевком Западне цивилизације.
***
Ако је овај осећај “другости” – врста ирационалног одговора на мешавину византијског, отоманског и комунистичког наслеђа које се у овом делу Европе нагомилавало вековима – имао дубок утицај на велики део западне мисли о Балкану, он је такође, исувише често, дефинисао и преовлађујуће мисли на самом Балкану, о самом себи.
Заиста, много предрасуда о Балкану најпре је било створено баш на Балкану, да би касније биле прихваћене, здраво за готово, и на другим местима. Као што је Ребека Вест још 1941. године цинично писала у свом роману “Црно јагње и сиви соко”:
“Енглези, дакле, хуманитарног и реформистичког опредељења, стално су одлазили на Балканско полуострво да виде ко је, у ствари, кога тамо злостављао и будући – по природи своје перфекционистичке вере – неспособни да прихвате језиву хипотезу да су сви лоше поступали са свима другима, сви су се враћали са својим кућним љубимцем – балканским народом који је у њиховим срцима успостављен као паћеник и невин, вечито жртва а никада џелат.”
Нема сумње да су древни митови на Балкану – баш као и у другим деловима Европе и ширег света иза ње – имали значајну улогу у процесу стварања модерних нација. Идеја Европе – која је укључивала и тако моћне историјске фигуре као што су били Карло Велики и Еразмо Ротердамски – и сама је чешће била мит него што није, пре него што је коначно постала стварност. Оно што је, међутим, Ребека Вест имплицирала цитираном реченицом је нешто друго: још увек у њеним временима (и, на жалост, и нашим) Балкан је остао царство дезинтегрисаних митова, конфликтних наратива и (исувише често) паралелних стварности које егзистирају једне поред других. Као да те стварности постоје у паралелним световима, неко би рекао?
***
Заправо, у неким аспектима, оне заиста и постоје. Неколико великих европских криза у последњој деценији – финансијска криза (2008), мигрантска криза (2015), Брегзит (2016), пандемија Ковида (2020) – свака од њих додатно појачана изазовом трампијанске авантуре у САД, имале су дубок утицај на Балкан. Оне су, све заједно, створиле тзв. замор проширења, како све више народа на Полуострву данас назива подељени осећај горког разочарења њиховим изгледима за придруживање, нечега што, заправо, и није потпуно ново осећање у овом делу Европе.
Међутим, изгледа да се сада један стари замор појављује поново: не само на другим местима у Европи (заиста, и Европска унија је сада баш толико уморна од Западног Балкана као и обрнуто) него и на другим пољима. Више није само политика проширења та која тако често изгледа бесмислена, већ и класична дипломатија, па чак и географија.
Једна од кључних одлика трампијанског света (коју смо, на жалост, са собом понели и у овај пост-трампијански) је изненадна, детиња, опсесија утисцима: слике и речи, за које верујемо да дефинишу контекст постају значајније од суштине која се иза њих налази, ако те суштине уопште и има. Свет у којем се више нико не замара да чита (већ је уместо тога јако срећан да гледа слике) више нема капацитет да абсорбује чињенице: он их замењује утисцима. Ко је где седео, ко је први поставио твит о нечему, чија је фотографија изгледала моћније, ко је оставио бољи утисак?
Моћна оружја у овом рату утисака су све врсте слика: све што може бити фоторафисано (или, исувише често, само фотошопирано) и постављено на друштвене мреже, како би охрабрило постојеће или мобилисало нове мреже подршке. Фотографије застрашујућег руског носача авиона, америчке специјалне војне јединице у некој Недођији, или кинеског авиона, препуног вакцина, који управо стиже да спаси свет од пандемије!
Балкански фаворити у овом низу инструмената су документи и мапе: све врсте њих. Тајни споразуми, планови на највишем нивоу “за стратешко решавање кризе”; записници, наводно процурели са поверљивих састанака на врху; различите врсте “папира” које никада нису стварно постојале, него су вештачки прављене, као гром из ведра неба, као неким чаробним штапићем. Чињеница да ови “документи” никада нису заиста постојали је самообјашњива већ из самог имена које им се даје: њих зову нон-пејперима, не-папирима, обично се приписују тзв. “поверљивим дипломатским изворима” и објављују се у “независним медијима”, штагод тај термин тачно значио.
Уз не-папире стоје и не-мапе: средњовековне мапе, мапе из раног модерног доба, мапе из Другог светског рата, понекад све оне заједно, помешане у једној потпуно варљивој географији, контекст за имагинарне захтеве. Тако не-папири служе као основ за не-мапе и vice versa.
***
Могу да се присетим пар ситуација у којима ме је, у току помало напетих разговора, неки страни званичник питао: “Да ли ћете ми дати тај папир из којег читате?” – и мог, готово истовременог, озбиљног одговора; “О, не”. Заправо, сам чин физичког предавања неког папира има потпуно различиту тежину у односу на чин његовог непредавања. У том смислу, чин проналаска “не-папира” је заправо једна врста забаве.
Својевремено, класична дипломатија је користила други израз – ед-мемоар – да опише незванична документа. Али, ма колико био незваничан, ед-мемоар је ипак представљао папир који физички постоји, не фотошопирану измишљотину. Сама идеја нон-пејпера је, међутим, од самог почетка садржавала једну субверзивну црту, пошто се, са временом, разлика између незваничног али постојећег документа (ед-мемоар) и потпуно измишљеног, лажног, папира, нечега што никада није постојало, потпуно изгубила.
Недавна пракса масовне продукције нон-пејпера на Балкану, и у вези са Балканом, коинцидира са још једном пост-модерном измишљотином: идејом одвојених, и паралелних светова, социјалних тоталитета, окупљених око стуба, државе (нације) која служи као сидро, са деловима различитих величина који орбитирају око ње на различитим удаљеностима, баш као у неким вештачким сунчевим системима. Сам израз је, по први пут, приписан руском принцу Изјаславу Првом из Кијева, у једанаестом веку, који у једном од својих писама папи Клементу Првом пише:
“… са захвалношћу оног верног слуге који је повећао углед свог господара – не само у Риму, него свуда: и у Херсону и у руском свету.”
У Средњем веку, међутим, иста фраза користила се да опише екстремне ксенофобне и конзервативне слојеве руског друштва, који су се супротстављали напорима централних влада у Москви на модернизацији и њеним покушајима да европеизује Русију. Коначно, на почетку двадесет првог века, поновни проналазак израза “руски свет” односи се на путиновски инструмент да се утицај Москве прошири изван граница Русије: не само на Кавказ, Украјину, Молдавију и друге земље са значајним руским мањинама, већ и далеко изван њих.
На Балкану, према томе, концепт одвојених светова извесно представља инструмент извоза спољних утицаја – руског у православним и турског у муслиманским областима – на Полуострво. Међутим, он је и знатно више од тога, јер обезбеђује стратешки оквир за један интринзично анти-модерни и анти-европски, поједностављени конструкт. Већ сама идеја да нешто као “мађарски свет”, “турски свет”, “руски свет”, “српски свет” или “албански свет” може да коегзистира, физички пресецајући и преплићући, а ментално и културно игноришући једно друго, је по себи дубоко средњовековни концепт.
Ханзеатске луке на Балтику; венецијанске трговачке постаје на Медитерану; протестантске енклаве у католичкој Швајцарској или католичке у православној Румунији – цела шема створена у предвечерје Аугзбуршког мира 1555. године – могле су заиста да функционишу као различити светови, коегзистирајући једни са другима и засновани на узајамном ексклузивитету и персоналном, а не територијалном, концепту суверенитета. Историја је, коначно, одбацила овај концепт и то заувек: у грмљавини Наполеонових топова код Аустерлица и Јене, у Пролећу народа 1848, у Версају 1919. и Потсдаму 1945. године – основе модерне Европе утемељене су у три једноставне поруке Француске револуције: слобода, једнакост, братство. Европска унија – колико год била несавршена, често неефикасна и понекад трапава – до сада је остала најбоље отелотворење ових суштинских порука: најбољи од свих постојећих светова, Die beste aller möglichen Welten како је то Лајбниц формулисао.
***
Ако је Европа била довољно обазрива да очува ове суштинске вредности – понекад због тога плаћајући скупљу цену него што би иначе морала – зашто их онда није одлучније бранила на својим југоисточним границама? Много разочараних људи и народа на Балкану сада се осећа као да их је, недовољно вредне, Европа напустила. Заиста, ако су идеју “мађарског света” толико пригрлиле владајуће елите једне пуноправне чланице Европске уније, како онда приговорити близанцима те идеје које се сада шире међу њеним нечланицама?
Данас на Балкану постоје две врсте граница: оне старе, постојеће, нацртане на мировним конференцијама у току претходних неколико векова, које раздвајају државе; и оне нове, имагинарне, предвиђене да раздвајају светове. Кључна порука – у последњих тридесет година – била је да ће, коначно, све постојеће границе ишчезнути, како Балкан буде постајао саставни део укупне европске архитектуре. То се, као што знамо, није догодило и уместо да избрише границе овај регион је почео да сањари не више само о њиховим променама него и о стварању читавих нових светова.
У том смислу, све оне који данас доносе стратешке одлуке, и у Европи и у Америци, треба подсетити на поучну историјску истину: кад год се, досад, Запад суочавао са повећаним руским утицајем у Европи, једини успешни инструменти којима се том изазову могао успешно супротставити на Балкану били су политичко јединство региона, комбиновано са убрзаном материјалном и друштвеном модернизацијом и обликовањем ширих континенталних савеза. Утицај Октобарске револуције на Мађарску и Немачку 1919. године одбијен је англо-француском подршком Краљевини Југославији, док је Стаљинов марш на Чехословачку, Мађарску и друге средњоевропске земље 1948. године заустављен масивном англо-америчком војном и финансијском помоћи Титовој Југославији. У првом случају, југословенски Балкан је уклопљен у Малу Антанту (1921 – 1934), шири регионални савез са про-западном Чехословачком и Румунијом; у другом, у Балкански савез (1953 – 1960), узајамни одбрамбени савез са про-западном Грчком и Турском, неформално, али фактички, продужетком НАТО пакта.
Да су наши преци у двадесетом веку уместо тога реаговали стварањем малих, заосталих и изолованих “светова” (стварајући тако неку врсту фрагментираног, Вестфалијанског Балкана какав имамо данас) европска југоисточна осовина била би заувек разбијена. Баш као што ће бити разбијена данас, ако садашње балканске елите, оне које опет сањаре о варљивој географији нон-пејпера и не-мапа за не-светове, не замене другим, елитама које ће разумети дугорочне предности синергије, на начин на који је то учињено 1919. и 1948.
***
Овај текст написан је као део ширих научно-истраживачких и аналитичких радова о Балкану, које спроводи Фондација НАТО одбрамбеног колеџа у Риму и објављен је на њеном интернет сајту 10. маја 2021.
Текст је у оригиналу написан на енглеском (“Non-Papers and Non-Maps for Non-Worlds: A Delusional Geography of the Balkans”) и овде га по први пут објављујемо у преводу на српски. Оригинал је доступан на:
“Tzv. kraj metafizike, u kojem su široki sektori moderne filozofije nametnuti kao nepovratna činjenica, doveo je do juridičkog pozitivizma, koji je danas posebno poprimio oblik tzv. teorije konsenzusa: ako razum više ne može da pronađe put do metafizike kao izvora prava, država može da se osloni samo na zajednička ubeđenja i vrednosti svojih građana, ubeđenja koja se ogledaju u demokratskom konsenzusu. Istina ne stvara konsenzus, kao što ni konsenzus ne stvara istinu, nego javni poredak. Većina određuje šta treba smatrati za istinito i pravedno.”
Papa Benedikt XVI, “Kriza zakona”, 2007.
I
Prolog: sveto, svetovno i Postmoderna
U poslednjoj deceniji prošlog i prvoj ovog veka, jedno vreme je izgledalo kao da je religija u usponu, neočekivanom za celu epohu posle Drugog svetskog rata. Najpre je kolaps Sovjetskog Saveza i realnog socijalizma ostavio ideološki i vrednosni vakuum koji su popunile pravoslavne crkve u Rusiji, Ukrajini, Rumuniji i Bugarskoj, i katolička u Poljskoj i Mađarskoj. Izbor Džordža Buša – posvećenog hrišćanina koji svoju pobožnost nije držao u tajnosti – simbolički je označio i porast uticaja hrišćanstva kao političke snage u SAD. U Izraelu su, sve više i sve češće, političke partije ortodoksnih Jevreja postajale nezaobilazan činilac u formiranju raznih vlada. Konačno, napadi na Njujork, 11. septembra 2001. usmerili su međunarodnu pažnju i na moć političkog islama u muslimanskom svetu.
Tako su sve tri abrahamske religije – judaizam, hrišćanstvo i islam – iz verske arene stupile u političku, na velika vrata. Ovaj trend potvrdila su i razna naučna istraživanja: jedno merenje, koje je obuhvatilo period od četvrt veka (1981 – 2007) u četrdeset devet zemalja u kojima zajedno živi oko 60% svetskog stanovništva pokazalo je da je čak u trideset tri bilo više vernika na kraju ovog perioda nego na početku. Ovaj zaključak podjednako je važio i za bivše komunističke zemlje, i za zemlje u razvoju kao i za visokorazvijene zemlje Zapada. Ono što je bilo zajedničko, to je zaključak da ubrzana industrijalizacija i širenje znanja nisu doveli do opadanja uticaja religije, kako su antropolozi i sociolozi jedno vreme pretpostavljali.
Trend, međutim, počinje da se menja negde posle 2007. godine. Naredno istraživanje (2019) pokazuje da je većina (43) od analiziranih 49 zemalja postala manje religiozna. Kao ni prethodna, ni ova promena trenda nije bila vezana za specifičnu kulturu, deo sveta, ili položaj u raspodeli globalnog bogatstva: pad religioznosti je obeležio prethodnih deceniju i po širom globusa.
Iz nekog razloga, sve veći broj ljudi u raznim društvima više ne posmatra religiju kao neophodan izvor podrške i značenja u njihovim životima. Čak su se i Sjedinjene Države (dugo navođene kao primer da i ekonomski napredne zemlje mogu da budu pretežno religiozne) pridružile danas pridružile drugim bogatim društvima u njihovom odustajanju od Boga. Nekoliko sila pokrenulo je ovaj trend, ali najmoćnija je bila opadajući niz verovanja, usko povezanih sa imperativom održavanja visokog nataliteta. Moderna društva su danas manje religiozna jer više ne moraju da podržavaju one vrste rodnih i seksualni normi koje su glavne svetske religije usađivale u kolektivnu svest vekovima.
Iako su pojedini verski konzervativci upozoravali da bi ovo povlačenje iz religije dovesti do kolapsa društvene kohezije i javnog morala, činjenice nisu poduprle ovu njihovu tvrdnju. Ma koliko to, na prvi pogled, moglo da bude neočekivano, zemlje koje su danas manje religiozne nego što su bile istovremeno su i manje korumpirane i imaju niži stepen ubistava i opšteg kriminaliteta. Naravno da vera, sama po sebi, ne ohrabruje ni korupciju ni kriminal – naprotiv, u svim velikim svetskim religijama ovakva ponašanja smatraju se grehovima. Međutim, reč je o kompleksnom fenomenu koji odražava jednu drugu činjenicu: kako se društva, sa protokom vremena, razvijaju, preživljavanje postaje sve sigurnije: glad, nekada preovlađujuća, danas je izuzetak; sa napretkom medicine, životni vek čoveka se produžava; učestalost ubistava i drugih oblika nasilja se smanjuje. Svi ovi dugoročni istorijski procesi, praćeni porastom osećaja lične i kolektivne bezbednosti, kao svoju posledicu imaju čoveka koji je manje religiozan od njegovih predaka.
II
Uspon i pad vere
U navedenoj studiji, značaj vere u svojim životima ispitanici su ocenjivali birajući jedan od odgovora ponuđenih na skali od jedan (“nikakav značaj”) do deset (“vrlo veliki značaj”). Kao što smo konstatovali, u periodu 1981 – 2007. u većini anketiranih društava percepcija značaja Boga je povećana. Ovo se pre svega odnosi na bivše komunističke zemlje: srednja vrednost je za Bugarsku porasla sa 3,6 na 5,7 a za Rusiju sa 4,0 na 6,0. Jednim delom, ovaj fenomen se može objasniti i kao odgovor na nagli pad ekonomske, fizičke i psihološke sigurnosti, do kojeg je došlo posle raspada Sovjetskog Saveza; religija je jednostavno ispunila vakuum nastao raspadom jedne ideologije koja je nudila tu sigurnost. Međutim, religiozna ubeđenja su u tom periodu u porastu i u mnogo zemalja u razvoju: Brazilu, Južnoj Africi, pa čak i (još uvek pretežno komunističkoj) Kini. Obrnuti trend zabeležen je u većini bogatih zemalja, sa izuzetkom – tradicionalno religioznih – SAD.
Trend se preokrenuo posle 2007. godine: u praktično svakoj visokorazvijenoj zemlji pad značaja religije se nastavio. Međutim, on se tada beleži i u mnogo siromašnih, a takođe i u većini bivših komunističkih, zemalja. U periodu 2007 – 2019, u samo pet država zabeležen je porast uticaja religije. Najznačajniji od tih izuzetaka je Indija. Reč je, naime, o periodu koji se – grubo gledano – poklapa sa povratkom na vlast hinduističke nacionalističke Bharata Džanata partije, čiji se politički brend zasniva na kombinaciji nacionalnog i verskog identiteta. Uzastopne Džanata vlade u Indiji uporno su sprovodile politike zasnovane na diskriminaciji protiv sledbenika drugih religija – posebno velike muslimanske manjine u Indiji – što je dovelo do polarizacije društva i eksplozije agresivnih verskih osećaja na svim stranama.
Ipak, najdramatičnija promena zabeležena je u javnosti SAD: u periodu 1981 – 2007 SAD su bile jedno od najreligioznijih društava na svetu: podaci za 2007. pokazuju da su tadašnji Amerikanci značaj Boga u svojim životima ocenjivali sa 8,2 na skali od jedan do deset. Ova vrednost je, u istraživanjima iz 2017. godine, pala na 4,60. Decenijama su SAD bile primer da ubrzana ekonomska i tehnološka modernizacija ne povlači nužno i sekularizaciju. Danas, SAD su na jedanaestom mestu na listi najmanje religioznih društava.
Niz mislilaca devetnaestog i dvadesetog veka – od Karla Marksa, Ogista Konta i Herberta Spensera, pa do Maksa Vebera, Emila Dirkema i Sigmunda Frojda – predviđao je da će, uporedo sa širenjem naučnog znanja, religija iščeznuti Ali to se nije dogodilo: ispostavilo se da je, za većinu ljudi bar, vera predstavljala emocionalnu a ne kognitivnu kategoriju. Isto tako, u najvećem delu ljudske istorije, već puko preživljavanje bilo je krajnje neizvesno. Vera je pružala obećanje – uveravanje ako hoćete – da se svet nalazi u rukama jedne nepogrešive, više, sile (ili sila) koje garantuju da će – ukoliko neko sledi pravila – stvari u konačnici ispasti dobro. U svetu u kojem se prečesto živelo na ivici gladi, vera je pomagala čoveku da se nosi sa neizvesnošću i stresom. Međutim, uporedo sa ekonomskim i tehnološkim razvojem, ljudi su sve više bili u mogućnosti da sami, bez pomoći viših sila, izbegnu glad, bore se sa bolestima i suzbiju nasilje. Tako su oni postajali manje zavisni od svetskih religija i manje spremni da prihvate njihova ograničenja – na primer, da drže žene u kuhinjama a homoseksualce u ormarima – kako se egzistencijalna nesigurnos smanjivala a očekivani životni vek produžavao. o
Sekularizacija se nije događala svuda odjednom: ona je nastupala kada su zemlje (društva) dostizale određeni stepen egizstencijalne sigurnosti, pa se čak i tada dešavala, obično, u ritmu glečera: kako bi jedna generacija zamenjivala drugu. Proces je, naravno, bio reverzibilan: društva bi, najčešće, ponovo postajala više religiozna ako bi iskusila produžene periode smanjene sigurnosti. Ove trendove možemo pratiti počev od devetnaestog veka, prvo u društvima zapadne Evrope i severne Evrope, koja su bila ekonomski i fizički najbezbednija, a potom i u drugim delovima sveta.
Iako je sekularizacija obično pratila relativno spori ritam međugeneracijske obnove stanovništva, u njemu možemo da izdvojimo i tačke brzih promena. Te prekretnice poklapale su se sa trenucima u kojima su se događale i druge dominantne promene u javnom mnenju, kada bi – pod pritiskom snaga konformizma i društvene poželjnosti – ljudi počinjali da javno podržavaju gledišta kojima su se svojevremeno suprotstavljali, dovodeći tako do izuzetno brzih kulturnih promena. Mlađe i bolje obrazovane generacije u visokorazvijenim društvima dostigle su ovaj nivo nedavno, u poslednjoj deceniji.
III
Gubitak vere?
Nekoliko drugih činilaca – pored pukog porasta ekonomskog i tehnološkog razvoja – takođe mogu da nam pomognu da objasnimo relativni pad uticaja religije u poslednjoj deceniji. U SAD, jedan od tih razloga je politički: od devedesetih godina prošlog veka, Republikanska stranka uporno traži podršku prihvatajući ekstremno konzervativna pseudo-hrišćanska shvatanja i istopolnim brakovima, abortusu i drugim pitanjima koja se, u modernoj Americi, danas smatraju pretežno kulturnim i civilizacijskim, a ne verskim. Ovaj politički apel religioznim biračima imao je za posledični efekat odbijanje mnogih drugih birača, posebno mladih i liberalnih, od religije. Svojevremeno je preovlađivala pretpostavka da verska osećanja oblikuju političke stavove – a ne obrnuto. Međutim, procesi u SAD u poslednjoj deceniji potvrđuju njenu inverziju: kauzalnost može da funkcioniše i u suprotnom smeru, odnosno mnogi ljudi najpre promene svoje političke stavove a potom – kao posledicu toga – postaju manje religiozni.
Nekritičko prihvatanje Donalda Trampa – političkog lidera koji se teško može opisati kao uzor hrišćanskih vrlina – od strane mnogih eminentnih hrišćanskih fundamentalista izazvalo je strah kod drugih hrišćanskih vođa u Americi da će mladi ljudi početi da napuštaju njihove crkve “u jatima”, kako se jedan od njih izrazio. Uporedo sa jednom krizom. do koje su dovele Trampove agresivne politike, crkva u Americi – bar ona rimokatolička – bila je izložena i jednoj drugoj, prouzrokovanom njenim unutrašnjim slabostima i brojnim skandalima. Prema jednom izveštaju iz 2020. godine, čak 92% odraslih stanovnika SAD upoznato je, makar delimično, sa nedavnim izveštajima o seksualnim zloupotrebama od strane katoličkih sveštenika, a čak 80% verovalo je da su te zloupotrebe “problemi koji se i dalje događaju”. U populaciji američkih katolika, 27% je smanjilo svoje prisustvo redovnim verskim službama, kao posledicu ovih izveštaja.
Međutim, verovatno je najznačajniji činilac iza post-moderne sekularizacije transformacija normi koje regulišu ljudsku plodnost. U čitavom nizu vekova, većina društava je ženama pridavala jednostavnu ulogu: da “proizvedu” što je više dece moguće i – sledstveno tom cilju – obeshrabrivala razvod, abortus, homoseksualnost, kontracepciju i bilo koje drugo seksualno ponašanje koje nije bilo neposredno povezano sa reprodukcijom. Tekstovi svetih knjiga svih velikih svetskih knjiga međusobno se dosta razlikuju, ali su po ovom pitanju dosta podudarni: doslovno sve svetske religije posticale su biološku reprodukciju svojih sledbenika. Za to postoji sasvim racionalno istorijsko objašnjenje: religije su stalno naglašavale važnost plodnosti, jer je – u vreme kada su nastajale – to bio zahtev diktiran realnostima tadašnjeg vremena. U svetu visoke smrtnosti dece pri porođaju i generalno niskog očekivanog životnog veka (sve do 1000. godine prosečan životni vek muškarca u Evropi nije prelazio tridesetu godinu), prosečna žena morala je da “proizvede” između petoro i osmoro dece, samo da bi obezbedila prostu reprodukciju stanovništa. Žene Srednjeg veka počinjale su da rađaju već oko trinaeste ili četrnaeste godine – da bi oko tridesete već umirale.
Međutim, dvadeseti vek je – u čitavom nizu zemalja – drastično smanjio stopu smrtnosti dece i povećao očekivani životni vek. Time su kulturne i moralne norme o ljudskoj seksualnosti – kodifikovane u verskim tabuima – sve više postajale ograničenja nepotrebna u svakodnevnom životu. Ovaj proces se, naravno, nije desio preko noći. Sve svetske religije su vekovima prezentovale norme usmerene ka postizanju povećane plodnosti kao apsolutna moralna pravila i uporno su se opirale njihovoj promeni. Ljudska društva su vrlo polako, i postepeno, odustajala od tradicionalnih uverenja i društvenih uloga u pogledu rodnih uloga i seksualnih ponašanja. Međutim, čim bi neko društvo dostiglo dovoljno visok nivo ekonomske i fizičke bezbednosti, mlađe generacije bi to stanje prihvatale kao neku vrstu garantovanog, stečenog prava čime bi prethodna shvatanja religioznih normi o plodnosti indirektno trpela relativizaciju. Ideje, društvene prakse i zakoni koji su uređivali jednakost polova, razvod, abortus i homoseksualnost su se tada menjale vrlo brzo.
Ova promena je merljiva: statistički podaci, prikupljani u toku poslednjih stotinak godina, daju nam uvid u dubinu te transformacije. Na skali od jedan do deset, stepen kombinovanog prihvatanja razvoda, abortusa i homoseksualnosti trenutno ima prosek od 5,50. Niže vrednosti ukazuju na konzervativnija, više na liberalnija shvatanja prosečnog stanovnika pojedinog društva. Oko 1981. godine prosečni građanin u skoro svakoj zemlji gde su vršena istraživanja snažno je delio reprodukcionistička gledišta: 3,44 (Španija), 3,49 (SAD), 3,50 (Japan), 4,14 (Velika Britanija), 4,63 (Finska), 5,35 (Švedska). Pre četrdeset godina, tada najliberalnija zemlja na svetu bila je još uvek ispod vrednosti koja je danas prosek za ceo svet. U 2019. godini, srednja vrednost Španije porasla je na 6,74; SAD na 5,86; Japana na 6,17; Velike Britanije na 6,90; Finske na 7,35; Švedske na 8,49. Ovi brojevi pružaju nam, doduše, prilično pojednostavljenu sliku jedne znatno kompleksnije realnosti, ali ipak vrlo reljefno prenose skalu po kojoj se ubrzava sadašnja sekularizacija ljudskog društva i dubinu promene koja se desila u poslednjih pola veka.
Ovaj trend se, naravno, proširio i na ostatak sveta – doduše, sa jednim značajnim izuzetkom. Stanovništva osamnaest zemalja sa muslimanskom većinom, u kojima se sprovode ova istraživanja, ostala su i dalje daleko ispod trenutnog svetskog proseka od 5,50 – ostajući ne samo jako religiozna nego i čuvajući – a u mnogim slučajevima i dodatno radikalizujući – ranije konzervativne norme koje su regulisale pitanja roda i plodnosti. Čak i ako njihove vrednosti podvrgnemo nužnim korekcijama, koje bi uključile relativnu ekonomsku zaostalost u odnosu na ostatak sveta i tako rezultate učinile međusobno uporedivim, ostaje činjenica da je, kod zemalja sa muslimanskom većinom, očigledan trend verskog fundamentalizma i kulturnog konzervativizma, u odnosu na prosek čovečanstva.
IV
Postmoderne teologije
Pod pojmom “postmoderna teologija” najčešće se podrazumeva čitav niz filozofskih i teoloških mišljenja razvijenih u poslednje dve decenije dvadesetog veka. Njihova zajednička polazišna tačka bio je Hajdegerov koncept ontoteologije (ontologije Boga i teologije Bića) razvijen u njegovim esejima “Kraj metafizike” i “Identitet i razlika” (1957). Sam termin ontoteologije (koji je prvi upotrebio Kant) Hajdeger koristi da označi ono što naziva “degeneracijom misli Zapada” i konsekventnim problemima zapadne teološke kulture. Bog u ontoteologiji – kojeg Hajdeger naziva “causa sui” ili Bogom filozofa (ens realissimum) – je idol kojeg je stvorila ljudska misao, radi sopstvenih potreba čoveka.
Na osnovama koje je postavio Hajdeger, u osamdesetim i devedesetim godinama prošlog veka razvijaju se dve paralelne škole postmoderne teologije: škola radikalne ortodoksije i škola slabe teologije.
Radikalna ortodoksija – škola koju su razvili francuski filozofi i teolozi, Žan-Luk Marion, Pol Riker i Mišel Anri – iako neformalno organizovana, saglasna je oko nekoliko zajedničkih predloga. Prvo, ne postoji oštra distinkcija između razuma, na jednoj, i vere (otkrića) na drugoj strani. Drugo, svet se najbolje razume kroz tzv. interakcije sa Bogom (iako potpuno razumevanje Boga nikada nije moguće); ove interakcije obuhvataju kulturu, jezik, istoriju, tehnologiju i teologiju. Treće, Bog usmerava ljude prema istini, mada ona njima nikada nije potpuno dostupna; u stvari, potpuno razumevanje fizičkog sveta moguće je samo kroz veru u transcedentno. Četvrto, spasenje je moguće jedino kroz interakcije sa Bogom i drugima.
Druga grana postmoderne teologije, tzv. slaba teologija, nastala je pod uticajem dekonstruktivne misli francuskog filozofa Žaka Deride, uključujući njegov opis moralnog iskustva koji naziva “slabom silom”. Slaba teologija odbacuje ideju da je Bog preovlađujuća fizička (ili metafizička) sila. Umesto toga, Bog se shvata kao bezuslovni zahtev bez sile. Shvaćen kao zahtev bez sile, Bog slabe teologije ne interveniše u spoljnom svetu neposredno, nego naglašava odgovornost čoveka da deluje u svetu ovde i sada.
Dvadeseti vek je, tako, završen novim kvalitetom međusobnog odnosa filozofije i teologije, u kojem su – po prvi put – ove dve grane ljudskog mišljenja jedna drugoj priznale pravo na autonomno postojanje, sopstvene ontologije i kategorijalne aparate. Ono što je preostalo za naredni, dvadeset prvi, vek bilo je da se, opet po prvi put, filozofija i teologija međusobno angažuju ne samo na uzajamnom kritičkom preispitivanju teorijskih pretpostavki, nego i u neposrednom dijalogu. Taj istorijski trenutak dogodio se početkom 2004. godine kada su, na poziv Katoličke akademije Bavarske, razgovarali tadašnji kardinal Jozef Racinger, prefekt vatikanske Kongregacije za doktrinu vere (od 2005. do 2013. papa Benedikt XVI) i nemački filozof, jedan od osnivača Frankfurtske škole, Jirgen Habermas.
U ovoj raspravi – koju, već dve decenije, i dalje pomno proučavaju i filozofi i teolozi – Racinger je, kao centralnu hipotezu, izneo tvrdnju da istina otkrovenja nije nametnuta istini do koje se dolazi razumom; naprotiv, ona pročišćava i veliča (u svom poretku) razum, omogućavajući mu da proširi sopstvene horizonte i uđe u polje istraživanja koje je nedokučivo šire, kao sama misterija. Habermas, opet, tvrdi kako je post-moderna filozofska pozicija agnostička, neredukcionistička, da se uzdržava od davanja sudova o religioznim istinama i da odbacuje scijentizam kao a priori naturalistički pogled na svet.
Koliko su religiozni i filozofski pogled na svet – bar u onim njihovim interpretacijama koje su nam ovde pružili Racinger i Habermas – danas međusobno bliži nego što su nekada bili? Neki kritičari su kasnije bili skloni, čak, da gledišta istaknuta u ovoj raspravi smatraju toliko značajnim da im daju i poseban naziv: post-metafizičke filozofije. Po njima, ona se razlikuje po svom sekularnom (a ne više sekularističkom) karakteru i ne upušta se u ocenjivanje “šta je tačno a šta pogrešno u religiji” već to ostavlja internim teološkim raspravama.
Tako je stvorena jedna posebna hemija: dopuštajući mogućnost da filozof bude istovremeno i hrišćanin (ili pripadnik neke druge religije, svejedno) – a da zbog toga ne bude nužno diskvalifikovan kao čarobnjak, kao i da hrišćanin bude filozof, – a da zato ne bude odbačen kao jeretik, i filozofija i teologija Postmoderne učinile su napor da približe stavove koji su – još od Kontrareformacije i Prosvetiteljstva ranog modernog doba – izgledali nepomirljivo podeljeni. Dva horizonta i dalje su odvojena, ali kao da se sada sa jednog bar vidi onaj drugi?
Samo četiri godine nakon ove debate (2011), govoreći u Generalnoj skupštini UN, Jozef Racinger – tada već papa Benedikt XVI – u svom izlaganju koristio je niz Habermasovih univerzalističkih i humanističkih argumenata iz Minhena:
“Onda kada su predstavljena isključivo u kontekstu legaliteta, prava rizikuju da budu slabi predlozi, odvojeni od svoje etičke i racionalne dimenzije, koja je njihova osnova i cilj. … Pošto prava, i sa njima povezane dužnosti, prirodno proizilaze iz ljudskih interakcija, lako je zaboraviti da su ona plodovi zajedničkog osećaja za pravdu, izgrađenog prvenstveno na solidarnosti između pripadnika društva, i prema tome važećeg u svim vremenima i među svim narodima.”
V
Epilog: obrasci, modeli i trendovi
Već vekovima, religija služi kao efikasni mehanizam koji obezbeđuje društvenu koheziju, smanjujući kriminal i ohrabrujući poštovanje zakona. Svaka veća religija je uključivala, u nekoj formi, biblijske etičke imperative iz Dekaloga kojeg je – po legendi – Bog predao Mojsiju na Sinajskoj gori, nakon izbavljenja Izraelaca iz egipatskog ropstva: “Ne ubij!”, “Ne ukradi!”, “Ne svedoči lažno…”. U tom smislu, verovatno može da bude razumljiva zabrinutost verskih fundamentalista da će povlaćenje religije iz javnog života dovesti to društvenog rasula, povećane korupcije i kriminala. Međutim, u iznenađujućoj meri čak, ova zabrinutost do sada nije bile potkrepljena odgovarajućim činjenicama.
U tom smislu, zanimljivo je, na primer, unakrsno poređenje indeksa religioznosti pojedinih zemalja i indeksa percepcije korupcije (koji od 1993. godine, svake godine, vodi međunarodna organizacija Transparency International, za 180 zemalja i teritorija u svetu). Kakav je međusoban odnos ova dva fenomena: da li je korupcija manje raširena u državama čije je stanovništvo više religiozno, kako bi trebalo bar da bude – ako bi se svi ti vernici pridržavali Božjih zapovesti? Podaci pokazuju upravo suprotno: te države, odnosno društva, su u stvari više korumpirana od onih koja su dominantno ateistička. Sekularne nordijske države, na primer, imaju jedan od najnižih nivoa korupcije u svetu, dok su – inače visoko religiozne – Bangladeš, Gvatemala, Irak, Tanzanija, ili Zimbabve u vrhu svetske korupcije.
Gde su onda svete knjige pogrešile? I da li ih njihovi vernici uopšte čitaju?
Zapravo, nisu pogrešile nigde: ubistvo, krađa i lažno svedočenje jesu sve par ekselans primeri patološkog ponašanja, koje su sve religije, sasvim opravdano, duhovno osudile – kao kršenja Božjih zapovesti – baš kao što su ih osudili i svi svetovni zakoni. Ali i duhovne i svetovne zabrane, same po sebi, nisu dovoljne da spreče patološke fenomene do kojih je dovelo jedno mnogo kompleksnije socijalno i ekonomsko okruženje.
Sasvim je jasno da, sama po sebi, religioznost ne izaziva korupciju – bez obzira što su obe ove pojave, zajedno, prisutne u mnogim zemljama. Za sve njih je zajednička, međutim, jedna druga stvar: to su društva sa vrlo niskim nivoima ekonomske i fizičke bezbednosti, koja stvara – odjednom – i ekstremnu religioznost (fundamentalizam, hrišćanski, muslimanski, ili hinduistički, svejedno) i razarajuću korupciju. Dakle, iako je religija – svojevremeno – igrala određenu ulogu u podršci tradicionalnom javnom moralu, ta uloga je proporcionalno opadala, kako se društvo ekonomski i tehnološki razvijalo. Tačno je da će stanovništvo religioznih zemalja biti nešto više sklono da u moralnom pogledu osudi korupciju nego u onim sekularnim, ali se ovde, otprilike, uticaj religije i završava. Vera će čoveka učiniti sklonijim da osudi nekog drugog, ali ga samog neće učiniti manje koruptivnim. Ovo licemerje je, uostalom, najbolje izraženo u narodnoj poslovici koja je postala jedna od paradigmi za ljudsku sebičnost: “Bog je najpre sebi bradu stvorio”.
Ovaj obrazac primenjuje se i na druge zločine, kao što je ubistvo. Ma koliko to, opet, moglo da deluje iznenađujuće, stopa ubistava je gotovo deset puta viša u religioznim nego u sekularnim zemljama. Neke relativno siromašne zemlje mogu da imaju niste stope ubistava, ali u celini, prosperitetne ljudske zajednice, one koje svojim stanovnicima pružaju materijalnu i pravnu sigurnost, su mnogo bezbednije od siromašnih. Opet, nije religioznost ta koja (bar u miru) prouzrokuje ubistva, ali je činjenica da su i religioznost i kriminal pojave koje su rasprostranjene u društvima sa niskim stepenom egzistencijalne sigurnosti.
Istraživanja nam pokazuju da moderna društva neće pasti u nihilistički haos bez vere koja bi ih povezivala, iako su se u prošlosti takve pojave sporadično događale. U ranim agrarnim društvima, kada je najveći broj ljudi živeo negde malo iznad granice preživljavanja, religija je zaista bila najefikasniji način da se održe red i zajedništvo. Međutim, modernizacija je suštinski izmenila ovu jednačinu. Sa opadanjem tradicionalne društvene uloge religije, podjednako čvrst set moralnih normi pojavljuje se da popuni ovaj vakuum. Istraživanja o dominantnim svetskim vrednostima pokazuju nam da, u visoko bezbednim (i sekularnim) državama ljudi pridaju sve veći prioritet samo-izražavanju i slobodi izbora, sa naročitim naglaskom na ljudska prava, toleranciju autsajdera, zaštitu čovekove okoline, rodnu ravnopravnost i slobodu govora.
U savremenom globalnom društvu, tradicionalne religije mogu da budu i činilac opasnih podela i generisanja stalnih, nerešivih, ratnih sukoba i nasilja – što smo ovih dana videli u, ko zna kojem po redu, neobjavljenom ratu između Izraelaca i Palestinaca. Kao i u nemačkim verskim ratovima šesnaestog i sedamnaestog veka, ili ratovima za jugoslovensko nasleđe, krajem dvadesetog veka, i ovde je upravo religija bila onaj dodatni činilac, neophodan da se generiše dodatna količina mržnje, kako bi se ciklus ubijanja održao i onda kada je objektivna vojna potreba za njim odavno prestala. Svim religijama je, naime, imanentno da tvdoglavo predstavljaju svoje sopstvene norme kao apsolutne vrednosti, bez obzira na činjenicu da, zapravo, sve te norme samo reflektuju, kao neka velika ogledala, specifične istorijske i društveno-ekonomske karakteristike vremena i prostora u kojem su nastale. Rigidnost svakog apsolutnog vrednosnog sistema, po pravilu, stvara fanatičnu netoleranciju, i čitava istorija konflikata između naroda različitih pretežnih religioznih denominacija nam je to nebrojeno puta demonstrirala.
Kako su se društva modernizovala – na svom dugom putu od agrarnih, preko industrijskih, do post-industrijskih (zasnovanih na znanju) zajednica – tako je i rastući osećaj egzistencijalne bezbednosti stalno smanjivao značaj religije u životima ljudi i oni su postajali sve manje poslušni tradicionalnim verskim liderima, institucijama i dogmama. Ovaj trend će se, najverovatnije, nastaviti, iako je budućnost uvek neizvesna. Pandemije kao što je bila ova koja se ovog leta završava, mogu bitno da smanje percepciju egzistencijalne sigurnosti kod ljudi. Ratovi takođe. Da je ova pandemija potrajala, recimo, još nekoliko godina, ili da je (kao pandemija Španskog gripa posle Prvog svetskog rata) dovela do nove velike depresije, onda bi verovatno značaj kulturnih promena iz poslednje dve decenije u svesti ljudi počeo da bledi, a njihove praktične posledice poništavaju.
Ali, u celini, ova promena deluje malo verovatna, jer bi ona morala da se odigra suprotno matrici jednog mnogo šireg, moćnijeg, dugoročnijeg i na materijalnim činjenicama (kao što su nove tehnologije) zasnovanog trenda rastućeg prosperiteta i povećanog životnog veka, koji je do sada objektivno udaljavao čoveka od vere. Ako se taj kompleksan trend nastavi, onda će i uticaj tradicionalnih verskih autoriteta na oblikovanje javnog morala nastaviti da opada, baš kao što će i kulturni obrazac rastuće tolerancije postajati sve dominantniji.
“Ljudsko dostojanstvo” je seizmograf koji pokazuje šta je konstitutivno za demokratsko pravno uređenje – naime, tačno ona prava koja građani jedne političke zajednice moraju ustanoviti kako bi jedni druge mogli poštovati kao članovi slobodnog udruženja slobodnih i jednakih. Tek garantovanje ovakvih ljudskih prava proizvodi status građana koji kao subjekti jednakih prava imaju pravo da ih se poštuje u njihovom ljudskom dostojanstvu. … Nakon dve stotine godina moderne ustavne istorije bolje poznajemo šta je od početka odlikovalo ovaj razvoj: ljudsko dostojanstvo kao da obrazuje portal kroz koji egalitarno-univerzalistički sadržaj morala biva urezan u pravo. Ideja ljudskog dostojanstva je pojmovna spona koja moral jednakog poštovanja za svakog veže sa pozitivnim pravom i demokratskim utvrđivanjem prava, tako da je iz njihove uzajamne zavisnosti, u istorijskim uslovima koji su im pogodovali, moglo izrasti jedno političko uređenje koje se temelji na ljudskim pravima.”
(Jirgen Habermas, “Ogled o ustavu Evrope”, 2011.)
I
Da li je filozof nadživeo svoju epohu?
“Iz strukture jezika dolazi objašnjenje zašto je ljudski duh osuđen na odiseju – zašto prvo put do sebe pronalazi zaobilaznim putem, putem potpune eksternalizacije u drugim stvarima i u drugim ljudima. Tek na najvećoj udaljenosti od sebe postaje svestan sebe u svojoj nezamenljivoj singularnosti kao invidualizovano biće.”
(Jirgen Habermas, “Postmetafizičko mišljenje: između metafizike i kritike razuma)
Nedavno se, posle pauze od nekoliko godina, ime nemačkog filozofa Jirgena Habermasa (91) ponovo pojavilo u javnosti: ironijom sudbine, kontekst u kojem se to dogodilo po mnogo čemu je paradigmatičan ne toliko za situaciju u kojoj se, na početku treće decenije ovog veka, našao sam Habermas koliko njegova filozofija.
Jirgen Habermas je, prema pisanju nemačkog Špigla, početkom maja odbio da primi književnu nagradu “Šeik Zajed”, čiji je pokrovitelj prestolonaslednik ovog emirata, Mohamed Bin Zajed, a nazvana je, naravno, po njegovom ocu. I nije se ovde radilo prevashodno o tome da se veliki filozof odrekao novčanog dela nagrade (225.000 evra) – jer niko ozbiljan nije ni mislio da bi to ime uopšte moglo da bude na prodaju – koliko o motivu da se uopšte pokuša njegova kupovina.
A iza tog, pomalo bizarnog, konteksta krio se i jedan drugi, ozbiljniji: gde je danas, u svetu post-moderne, uopšte cela Habermasova filozofija? Da li je taj svet shvata kao i trke Formule jedan, Leonardove slike i engleske fudbalske klubove – kao još jedan statusni simbol? Da li je njenog autora sveo na neku vrstu selebritija? I da li je tom svetu filozofija – ne samo Habermasova nego bilo koja – uopšte potrebna?
Jirgen Habermas bio je, u drugoj polovini dvadesetog veka, verovatno vodeći intelektualac u Evropi. Od početka šezdesetih, njegova pisanja su suvereno određivala koordinate u kojima su se kretala istraživanja u oblasti filozofije, sociologije i istorije, njegovi tekstovi i intervjui su usmeravali javne debate o nizu tema, od Holokausta pa do Iračkog rata. On je, isto tako, decenijama bio vodeći intelektualac Evrope, javno se zalažući za ubrzanu ekonomsku i političku integraciju našeg kontinenta.
U poslednje dve decenije, kako se proces te integracije najpre polako usporavao – a onda sve više bio zamenjen procesom koji se odvijao u suprotnom smeru – intelektualna javnost često je od Habermasa očekivala javne intervencije. Uostalom, ako je neko već dobio tu laskavu (mada često varljivu) titulu savesti epohe, onda više nema pravo na ćutanje – ono pripada običnim ljudima. Međutim, desilo se nešto suprotno. Iako filozofski i društveno produktivan kao i uvek, Jirgen Habermas se sve manje bavio relevantnim temama. Istorijski procesi protiv kojih se borio decenijama – od populističkog nacionalizma do erozije države blagostanja – postajali su sve više nerešivi, dok su neki drugi problemi, kojima se njegova teorija u prethodnih pola veka malo bavila (kao na primer rastući uticaj u Evropi anti-liberalne i nedemokratske Kine) postajali sve prisutniji. Još uvek ikona u akademskim krugovima, ali sve više marginalan izvan njih, filozof najpoznatiji po svojoj opasci o “javnoj sferi” – u kojoj intelektualci utiču na politiku tako što oblikuju javno mnenje – danas rizikuje da postane neodoljiv kontra-primer svom sopstvenom idealu.
Habermasov naučni rad i politička opredeljenja držao je zajedno jedan pogled na svet koji se razvio na idejama Prosvetiteljstva osamnaestog veka, idejama čije je osnove – tada – postavio drugi veliki nemački filozof, Emanuel Kant. Ipak, još od samog početka svoje karijere, Habermas je pisao sa tračkom sumnje – može li se ova vizija primeniti na politiku? On je, drugim rečima, bio bacio oko na kulturne resurse – od nasleđa Francuske revolucije do moći ogorčenja – kojima bi generisao kritičnu masu narodne volje za podršku svom programu.
Od početka ovog veka – u poslednjih dvadeset godina – ova potraga je vodila Habermasa da ponovo razmotri religiju (odnosno, konrketno, zapadno hrišćanstvo) kao mogućeg saveznika. Ovaj put završava se u njegovoj knjizi Auch eine Geschichte der Philosophie (Druga istorija filozofije), 2019. godine: okretanje religiji se tu najbolje razume kao još jedan pokušaj da se prevaziđu nepremostive protivrečnosti koje su se nagomilale u samim temeljima njegovog filozofskog projekta.
Britanski istoričar Peri Anderson jednom je definisao zadatak Marksa – posle kolapsa ideje o proleterskoj revoluciji – kao “potragu za subjektivnim agentima” sposobnim da zamene kapitalizam. Habermasova rastuća irelevantnost u svetu u kojem danas živimo sugeriše nam da je evropski liberalizam sam sebe pogrešno usredsredio na sličan projekat traženja dobrovoljaca za svoje ranije postavljene ciljeve – i da je taj projekat danas opasno blizu gorkog razočarenja koje su već doživeli njegovi komunistički prethodnici.
Cinik bi sada verovatno odgovorio da je Habermas imao nesreću da je živeo isuviše dugo – pa je tako doživeo da bude i savremenik post-moderne – umesto da je u istoriju filozofije (u kojoj se, bez svake sumnje, već nalazi) ušao u trenutku u kojem je praxis i dalje potvrđivao njegov logos. Nama se, međutim, čini da je opadanje Habermasovog uticaja – kao javnog intelektualca – više nego samo proizvod promenjenih kulturnih trendova ili nesrećnog sticaja okolnosti koji je osujetio neke od njemu tako dragih ciljeva. Reč je o procesu – i time se bavi ovaj esej – koji predstavlja potencijalnu potrošenost one vrste politike koju cela Habermasova karijera, na neki način, otelotvorava.
II
Naslednik Kanta
“Parlament više nije skup mudraca koje su privilegovani slojevi izabrali za individualne ličnosti, koje su pokušale da se ubede argumentima u javnoj raspravi pod pretpostavkom da će naknadna odluka koju donese većina biti ono što je tačno i ispravno za nacionalno blagostanje. Umesto toga, postao je javna govornica na kojoj, pred čitavom nacijom (koja, preko radija i televizije učestvuje u ovoj sferi publiciteta) vlada i stranke koje je predstavljaju opravdavaju naciji svoj politički program, dok opozicija napada ovaj program sa istom otvorenošću i razvija njegove alternative.”
(Jirgen Habermas)
U svojoj prvoj značajnijoj knjizi, Strukturna transformacija javne sfere (1962) Habermas je sebe već pozicionirao kao Kantovog naslednika. Kako je on to video, Kant je artikulisao jedan sistem morala u kojem sva ljudska bića treba tretirati kao slobodna i jednaka. Kant je tvrdio da je ovaj sistem imanentan strukturi racionalnog mišljenja. Sva ljudska bića, bar mi tako mislimo, sposobna su da postanu “autonomni” moralni agenti, priznajući nezavisno da “moralni zakon” treba primeniti na svakoga. Iz ove osnove, Kant je izveo zaključak da liberalizam – politički i ekonomski režim zasnovan na priznavanju univerzalnih prava koja obezbeđuju slobodu i jednakos – odgovara ljudskoj prirodi i da je njegovo globalno širenje nepogrešiva trajektorija istorije.
Iako inspirisan Kantom, Habermas je ipak priznao nekoliko ozbiljnih problema u ovoj njegovoj misli, Kantov koncept autonomije delovao mu je okaljano odbranom laissez-faire kapitalizma. Ljudi ne mogu biti zaista autonomni – tvrdio je Habermas – sve dok nemaju materijalnu osnovu koja im omogućava da žive nezavisno. U modernoj eri, ovo je značilo da im je neophodna podrška države blagostanja. Pošto država čije se ambicije kontrole stalno šire ima na raspolaganju sredstva kojima će podriti nezavisnost svojih građana, imperativ je da oni utiču na odlučivanje ne samo kroz povremena glasanja nego i kroz debatu u “javnoj sferi”. Samo sa ekonomskom sigurnošću i aktivnom političkom participacijom pojedinci mogu obezbediti da oni – i drugi – budu slobodni i jednaki.
U narednim decenijama, Habermas je posvetio veliki deo svoje intelektualne energije da – za uslove druge polovine dvadesetog veka – rekonstruiše Kantov princip moralnog zakona, koji se njemu činio kao implicitan za interpersonalnu komunikaciju pre nego za (kao što je to Kant smatrao) privatnu misao. Prema Habermasu, kad god jedna osoba priča sa nekom drugom, ona daje iskaze o tome šta je tačno a šta ne i saopštava ono što smatra svojim razlozima zbog kojih se nada da će njen slušalac (ili čitalac) prihvatiti te tvrdnje. Iako mi, u svakodnevnom životu, često obmanjujemo jedni druge, svaki razgovor među ljudima polazi od premise da ljudska bića – bar u jednom hipotetički savršenom modelu – mogu da se dogovore na osnovu razuma, dakle, bez sile ili prevare.
Habermas je već 1965. u svom predavanju “Znanje i interesi” tvrdio da je svaki iskaz koji mi dajemo nekoj drugoj osobi “proricanje ispravnog načina života” (zasnovanog na autonomiji) i u suštini politički zahtev da radimo na društvu u kojem “komunikacija može da postane, za svakoga i sa svakim, dijalog slobodan od dominacije”.
Međutim, ova teorija je od početka sadržavala protivrečnosti. Habermas je u Javnoj sferi primetio da je Kant tvrdio kako će istorija, u toku svog kretanja, doneti “kosmopolitski poredak… pod kojim će ljudska bića moći da zaista ostvare svoja prava.” Ali, iza Kantovog “službenog” učenja – tvrdio je Habermas – mora da stoji i “neslužbena”, ezoterična doktrina, u kojoj – umesto čekanja na kraj istorije – politika ima dužnost da malo “pogura” taj put. Da bi radila efikasno na ostvarivanju autonomije za sve, političku akciju treba da usmerava kolektivna “volja”, oblikovana od strane intelektualaca koji “vode javnost”. Ova “neslužbena” Kantova doktrina postala je zastava pod kojom je Habermas nastavio da deluje kao intelektualac, pokušavajući da Evropljane okupi oko cilja autonomije.
III
Zamke kolektivnog identiteta
“Po modernoj koncepciji država je pravno definisan pojam koji se na nivou suštine odnosi na državnu vlast, koja poseduje i unutrašnju i spoljnu suverenost na prostornom nivou nad jasno razgraničenim terenom (državna teritorija) i na društvenom nivou nad ukupnošću članova (tela građana ili naroda). Državna vlast se konstituiše u obliku pozitivnog prava, a narod je nosilac pravnog poretka čija je nadležnost ograničena na državnu teritoriju. U političkoj upotrebi, pojmovi “nacija” i “narod” imaju isto značenje. Ali, pored pravne definicije, pojam “nacija” ima konotaciju političke zajednice oblikovane zajedničkim poreklom, ili barem zajedničkim jezikom, kulturom i istorijom. Narod postaje “nacija”, u ovom istorijskom smislu samo u konkretnom obliku određenog vida života.”
(Jirgen Habermas, “Uključivanje drugog: studije u političkoj teoriji”, 1998)
Od 1970-tih, Habermas je usredsređen na dve prepreke za koje smatra da su od odsudne važnosti za ostvarenje svog plana.
Prva je ekonomska. Od krize koju je po globalnu ekonomiju prouzrokovao naftni šok (1973), Habermas smatra da nacionalne države u Evropi jednostavno više nemaju dovoljnu težinu u svetskoj privredi da bi mogle da zaštite redistributivne politike kojima bi se autonomija, za običnog čoveka, održala u značajnom obimu. U globalizovanoj ekonomiji – Habermas je uporno na to podsećao – “Kejnzijanizam u jednoj zemlji” više nije moguć. Država blagostanja mora biti rekonstruisana, ali u okvirima celog kontinenta.
Druga Habermasova prepreka tiče se kolektivne “volje” za koju je on pretpostavljao da će delovati u pravcu autonomije. U knjizi “Ka rekonstrukciji istorijskog materijalizma” (1975) on već počinje da tvrdi kako takva volja ne može biti locirana ni u jednom od tzv. istorijskih identiteta – klasi, religiji, naciji – oko kojih su, tradicionalno, bile organizovane evropske politike. Umesto toga, nju bi trebalo tražiti u novoj vrsti “kolektivnog identiteta” koji više ne bi bio “usidren u pogled unazad”. Ovaj novi identitet morao bi, zapravo, biti ne samo evropski nego univerzalni, dostupan svakom ljudskom biću bez izuzetka. Kao što je ideja socijaldemokratije morala da bude proširena, sa pojedinih zemalja na ujedinjeni kontinent, tako će i Evropljani morati da ponovo osmisle sebe, kao pripadnici zajedničkog čovečanstva.
Ovaj poziv na kolektivni identitet, koji obuhvata potencijalno svakog, bio je izazov idejama Karla Šmita (1888 – 1985), nacističkog i katoličkog političkog teoretičara koji je uticao na ideologiju kako Hitlerovog režima tako i posleratnih nemačkih konzervativaca. Šmit je tvrdio da je svaka politika zasnovana na distinkciji između prijatelja i neprijatelja, kojom se definiše pripadnost grupi u odnosu na ugrožavanja koje potiču izvan grupe. On je dalje tvrdio da modernu (posleratnu) politiku oblikuju koncepti koji potiču iz hrišćanske tradicije – zaključak koji se, po Šmitu, primenjuje čak i na navodno racionalne Kantove sledbenike kao što je Habermas. Ne može postojati održiva forma kolektivnog identiteta, sugerisao je Šmit, bez moćnih i potencijalno opasnih zajedničkih emocija i aure svetog.
Habermas je često odbacivao Šmitove – kako ih je nazivao “klero-fašističke” – ideje, sa posebnom strašću recimo u članku o Šmitovom konceptu “političkog” (2011). On u tom tekstu tvrdi da liberalnim demokratijama nikada nije bila potrebna “religiozna aura”. One su zasnovane na “poštovanju nepovredivosti ljudskog dostojanstva” koje – tvrdio je Habermas – predstavlja sekularni koncept, nezavisan od bilo kakve “prijatelj – neprijatelj” distinkcije. Obraćanja kolektivnoj volji treba zasnivati na ovoj racionalnoj, inkluzivnoj, osnovi – ili ne treba da ih bude uopšte.
Međutim, kroz njegove intervencije u evropskoj politici, Habermas nije mogao da se dosledno drži svoje formule. On je često pozivao Evropljane da stvore svoju kolektivnu volju oko zajedničke prošlosti, moćnih emocija i vrednosti heroizma i žrtve – što se sve ponekad graničilo sa iracionalnim i kvazi-religioznim snagama koje je Šmit smatrao suštinskim za politiku. Ovakve instrukcije – u suprotnosti sa njegovim sopstvenim ranijim teoretskim stavovima – bile su intelektualno manje koherentne, a politički manje uspešne. One, međutim, otkrivaju neadekvatnost onoga što Habermas počinje da promoviše negde od 1980-tih godina, kao “kolektivni identitet” koji će zameniti klase, vere i nacije u Evropi: ustavni patriotizam.
IV
Ustavni patriotizam
“Sloboda nikada neće biti shvaćena samo negativno, kao odsustvo prinude. Sloboda začeta intersubjektivno razlikuje se od proizvoljne slobode izolovanog pojedinca. Niko nije slobodan dok svi nismo slobodni.”
(Jirgen Habermas, Religija i racionalnost: eseji o razumu, bogu i modernosti)
Habermas je razvio koncept “ustavnog patriotizma” za vreme tzv. spora istoričara (Historikerstreit), krajem 1980-tih godina. U toj debati, zapadnonemački konzervativni političari i istoričari tvrdili su da su njihovi građani i javnost razvili preterani – kako su tvrdili, morbidan – osećaj kolektivne krivice za zločine nacističkog režima. Intelektualci kakav je recimo bio Ernst Nolte insistirali su da Nemci moraju da neguju pozitivan osećaj nacionalnog identiteta. Ovi pozivi često su se spuštali na poricanje ili relativizaciju Holokausta, pomeranje pažnje na nemačke žrtve sovjetske ratne i posleratne represije i u suštini su ubrzavali desna skretanja u nemačkoj političkoj kulturi.
Habermas je bio najglasniji protivnik ovog trenda, i to su godine u kojima on cementira svoj status ikone nemačkog levog centra. Intervenišući u raspravama o istorijskoj krivici, tvrdio je da njegovi sunarodnici treba da pomere svoju pažnju – i svoje simpatije – na zapadnonemački ustav (Osnovni zakon) iz 1949. godine i širu evropsku liberalnu demokratsku tradiciju na kojoj je ovaj dokument zasnovan. Oni bi trebalo da ponovo pronađu svoj identitet u ustavnom patriotizmu, potencijalno otvorenom za sva ljudska bića, pre nego u negovanju pozitivnih (ili negativnih) emocija o različitim pitanjima iz svoje nacionalne istorije.
I dok je Historikerstreit pozicionirao Habermasa kao šampiona post-nacionalne, progresivne, Zapadne Nemačke, on se preigrao – pogrešno je procenio istorijsko vreme. Sa kolapsom istočnonemačke države 1989. godine, insistirao je da ustavni patriotizam podrazumeva da nemačko ujedinjenje ne sme da se nastavi na platformi nacionalnog identiteta. Umesto toga, tvrdio je Habermas, građani bivše komunističke Nemačke trebalo bi da zajedno sa zapadnim Nemcima napišu novi ustav, tako da se i jedni i drugi osećaju ujedinjeni na zajednički dogovorenim građanskim vrednostima, umesto na osećaju – neizabranog – etničkog nasleđa. U Kolovoj konzervativnoj Nemačkoj – i u konzervativnom svetu Buša starijeg i Tačerove – ovaj predlog našao je malu podršku, i ovaj neuspeh predstavljao je prvo gorko razočarenje za Habermasa. U jednom intervjuu koji je dao 1993. godine (Prošlost kao budućnost) žalio se da je nemačka politika posle ujedinjenja zasnovana na “nejasnim apelima na nacionalna osećanja” umesto na ustavnim vrednostima.
Umesto procene da ustavni patriotizam ne može uspešno da posluži kao osnova kolektivnog identiteta koju je njegova neo-kantovska politika zahtevala, Habermas u devedesetim proširuje svoj fokus – sa Nemačke na Evropu. Još od dana Historikerstreit, on tvrdi da bi Evropljani trebalo da se ujedine oko nasleđa Francuske revolucije i formalizuju svoj identitet stvarajući novi ustav nadnacionalne evropske države, tvorevine u kojoj bi konačno ekonomska i pravna integracija bile transcendirane, stvaranjem jedinstvene demokratske politike. Iz današnje perspektive, posle trideset godina, ova Habermasova kampanja nas podseća na njegove ranije neuspešne intervencije u nemačko ujedinjenje. Oba pokušaja su bila konsekventna, ne samo u pogledu otpora koje su izazivale – javnog mnenja i političkih elita podjednako – nego i kao primeri nekoherentnog pogleda na istoriju.
V
Revolucija i Evropa
“Kritične posledice naučno-tehničkog napretka Niče shvata kao prevazilaženje metafizike … Proces prosvetljenja koji su nauke omogućile je kritičan, ali kritičko rastvaranje dogmi ne proizvodi oslobođenje već ravnodušnost. Nije emancipatorsko već nihilističko.”
(Jirgen Habermas, Filozofski diskurs modernosti: dvanaest lekcija)
Dok je njegov ideal kolektivnog identiteta zahtevao od Evropljana da odbace ono što je on sam nazvao “pogledom unazad”, Habermasovi kasniji pozivi na nasleđe Francuske revolucije bili su formulisani na način u kojem se ogledao eho radikalnog nacionalizma 1789. godine. U eseju napisanom na dvestogodišnjicu ovog velikog istorijskog događaja (Narodna suverenost kao procedura) Habermas tvrdi da ono što je počelo sa padom Bastilje “nije završeno, već je projekt koji moramo da nastavimo, kao permanentni i svakodnevni.”Ideali 1789. godine – pisao je tada Habermas – moraju da inspirišu strastvenu identifikaciju i promišljenu akciju u današnjici. Inače, kako kaže, “oni neće pustiti korenje u našim dušama”.
Sa takvim rečima, Habermas je progovorio jezikom vođa revolucije, koji su pokušali da vrednosti ljudskih prava i demokratije učine onim što su zvali moeurs – ili društvenim praksama i emocionalnim iskustvima. Naravno, njihovi napori su i sami mogli da budu nasilni i anti-liberalni: recimo, stvaranje nove građanske religije (tzv. kult Vrhovnog bića) usmerene na prava građana i strastvena posvećenost nacionalnom, vodile su proganjanju katolika.
Iako je sam zazirao od revolucionarnog nasilja, Habermas je često opisivao 1789. kao porođaj moderne Evrope i tvrdio da je osećaj povezanosti sa takvim istorijskim događajima vitalan za održavanje “ustavnog patriotizma” koji je on zagovarao. U jednom govoru na Vašingtonskom univerzitetu, 2001. godine (O zakonu i neslaganju) rekao je da “građani moraju da sebe vide kao naslednike generacije osnivača, koji nastavljaju zajednički projekt.”
Nije, međutim, baš jasno da građani savremenih zapadnih demokratija sebe vide kao naslednike revolucionara iz 1789. godine – čak ni Francuzi, a kamoli svi drugi. Kao što je i sam Habermas primetio, evropske države danas primaju sve više i više vanevropskih imigranata, stvarajući tako “podeljena društva” bez jakog konsenzusa o vrednostima. Sumnjivo je da li će mladi ljudi u današnjoj Evropi naučiti da o sebi misle kao o naslednicima 1789. godine ako se ne identifikuju sa kulturom, nacijom ili civilizacijom koja će preneti ovo revolucionarno nasleđe na njih.
U sve različitijoj Evropi, simboličke veze koje su nekada označavale pripadanje danas postaju sve krhkije. Kao što nam sugeriše i sama Habermasova – sa vremenom, sve više emocionalno opterećena – retorika o nasleđima, tradicijama i naslednicima – apstraktni građanski ideali, napisani u ustavu, imaju značenje za građane samo u meri u kojoj se oni već osećaju pripadnicima zajednice na koju se ti ideali odnose. Tako su sve Habermasove opaske o 1789. godini – kao zajedničkoj tački za ponovnu identifikaciju Evropljana – u suštini protivrečile ne samo njegovoj sopstvenoj političkoj teoriji nego i društvenim realnostima same Evrope.
Ništa koherentnije ne deluju ni Habermasovi česti pozivi na kolektivnu emociju “ogorčenja” – za koju on zamišlja da je svi mi osećamo svaki put kada je narušeno ljudsko dostojanstvo. Upravo na ideji ogorčenja Habermas je stvorio konstrukciju – da bi kolektivna politička akcija mogla da zameni tradicionalne identitete. Tako je, na primer, 1992. godine, posle serije nasilnih incidenata protiv turskih imigranata u Nemačkoj, došlo do masovnih demonstracija a Habermas je napisao pismo za Die Zeit, u kojem je podržao post-nacionalističko “ogorčenje” demonstranata i njihovu solidarnost sa pridošlicama.
Međutim, kao što ni emocije Francuske revolucije nisu uvek branile njene istorijske vrednosti, tako ni ogorčenje per sene služi nužno liberalnim i kosmopolitskim ciljevima za koje se zalagao Habermas. U jednom članku u časopisu Merkur iz 1963. godine, on je osudio ono što je nazvao “državnom kampanjom” tadašnje Zapadne Nemačke protiv homoseksualaca, za koju je smatrao da je podstaknuta homofobnim “moralnim ogorčenjem“. Iako je u tom tekstu insistirao da bi privatne seksualne navike ljudi trebalo da budu zaštićene od ogorčenja njihovih sugrađana, Habermas je ipak tvrdio da “svako ogorčenje ne vodi u lov na veštice” kao i da “političko prosvetljenje takođe zahteva moralne motivacije”. Međutim, u odsustvu zajedničkih vrednosti i shvatanja o tome koja nas tačno osećanja o “ljudskom dostojanstvu” obavezuju da ih branimo, ogorčenja – u današnjem svetu – sa sobom nose sve veći rizik da degenerišu ili u neku sličnu vrstu “lova na veštice” ili u impotentno moraliziranje.
Ovaj drugi ton je bio očigledan u Habermasovom pristupu Iračkom ratu, kada je kritikovao administraciju Džordža Buša zbog njenog kršenja međunarodnog prava. Međutim, on je svoje najoštrije kritike tada ipak sačuvao za evropske lidere koji nisu bili u stanju da razviju jedinstvenu spoljnu politiku, kao protivtežu američkoj moći. U svom otvorenom pismu 2003. godine (15. februar, ili šta povezuje Evropljane) Habermas žali zbog ovog brodoloma. U izvesnoj meri on je zabrinut zbog podele do koje je došlo između istorijskih članica EU (tzv. Stare Evrope) i novih članica iz istočne Evrope (tzv. Nove Evrope) koje su se – načelno – bez postavljanja pitanja svrstale iza SAD. Međutim, Habermas je tada mnogo više ogorčen neuspehom Nemačke, Francuske i Italije da ogorčenje svog diplomatskog kora američkom politikom pretvore u suštinsku političku akciju. Podsetimo se: ovo se događa samo četiri godine nakon agresije NATO na SR Jugoslaviju, koju je Habermas podržao iako je isto tako počela bez odobrenja Ujedinjenih nacija kao i američka intervencija u Iraku. Na ovaj detalj u Habermasovoj karijeri vratićemo se u narednom odeljku, ali je na ovom mestu potrebno napomenuti kako je čitav njegov stav u odnosu na Irački rat, u velikoj meri, bio motivisan i osećajem intelektualne kompromitacije i sramote zbog 1999. godine: on je tih godina ulagao intenzivne napore da u naučnoj javnosti objasni zašto je jedno očigledno kršenje međunarodnog prava (u slučaju Jugoslavije) bilo opravdano, a u drugom (Iraka) nije.
Habermas je, ipak, našao znake nade u onome što je nazvao “moći osećanja” koja je inspirisala milione Evropljana da te 2003. godine protestuju protiv američke invazije Iraka. Međutim, ovo ogorčenje tada nije uspelo da preraste u jedinstvenu evropsku spoljnu politiku. Bez usmerenja koje bi mu obezbedile zajedničke vrednosti i identitet, osećanjima mase nedostajala je dovoljna motivaciona snaga koja bi im omogućila da se održe u dužem periodu i tako oblikuju ponašanje ekita. Istovremeno, i sama Amerika teško da je opstala kao najteži evropski problem. U poslednjim godinama, sa stalnim jačanjem uticaja Rusije i Kine u Evropi – koje danas i same koriste iste podele između zapadnih i istočnih evropskih zemalja koje su zloupotrebljavale razne američke administracije – od Bušove do Trampove – ni pretnja podelama, ni ogorčenje intelektualaca zbog zloupotreba ljudskih prava od strane Moskve i Pekinga nisu dovoljno efikasni podsticaji koji bi evropske lidere podstakli na dogovor o jedinstvenoj spoljnoj politici.
Ni nasleđe 1789. godine – istorijsko, kulturno, pravno i političko – a ni osećanje ogorčenja izazvano događajima, ponašanjima i ličnostima koje vređaju naša osećanja pristojnosti, nisu, dakle, bili dovoljni da stvore onu kolektivnu volju koju je Habermas video kao suštinsku za ostvarenje Kantovog ideala. U nekim trenucima frustracije – zbog očigledno zaustavljenog napretka u pravcu evropskih integracija – on je izgleda i sam uviđao ovu neadekvatnost i pozivao na dodatne vrline “heroizma” i “žrtve”.
Međutim, za ove vrline nema mesta u tradicionalnoj Habermasovoj teoriji. Zaista, on na mnogo mesta, u različitim kontekstima, o njima čak govori i piše sa prezirom, povezujući ih sa najgorim ekscesima nacionalizma. U jednom karakterističnom momentu – nekoliko nedelja posle terorističkih napada na Njujork, 11. septembra 2001. godine, Habermas se ruga američkom opisu prvih koji su se suprotstavili teroristima, kao heroja. “Konotacije o heroizmu” – upozorio je tada Habermas – “bude problematična politička sećanja svakom Nemcu.” Citirajući Bertolda Brehta, on efektno završava ovaj osvrt: “Nesrećna je zemlja kojoj su potrebni heroji.”
Zanimljivo je da je – u tom eseju iz 2001. godine – Habermas očigledno prevideo sopstveni tekst “Uključivanje drugih” (1996) u kojem je sam zahtevao od evropskih lidera da učine “herojski napor”, žrtvujući sopstvene nacionalne identitete i kratkoročne interese zarad jedne velike, integrisane i nadnacionalne, evropske političke zajednice. Deset godina kasnije, u svom “Ustavu za Evropu” (2011) on opet poziva “uplašene” evropske elite da pokažu hrabrost i oplakuje njihovu nesposobnost da prodube jedinstvo Evropske unije. Evropa je, zaista, nesrećna ako njena budućnost zavisi od sposobnosti intelektualaca da privole njene elite da žive vrednosti heroizma koje oni sami privatno preziru.
VI
Hrišćanstvo i intervencija
“Za normativno samorazumevanje modernosti, hrišćanstvo je funkcionisalo više nego samo prethodnik ili katalizator. Univerzalistički egalitarizam, iz kojeg su solidarno iznikli ideali slobode i kolektivnog življenja, autonomno vođenje života i emacipacija, individualni moral savesti, ljudska prava i demokratija, direktno je nasleđe judejske etike pravde i hrišćanske etike ljubavi. Ovo nasleđe, u osnovi nepromenjeno, predmet je kontinuiranog kritičkog ponovnog prisvajanja i renterpretacije. Do danas mu nema alternative. I u svetlu trenutnih izazova postnacionalne konstelacije, sada, kao i u prošlosti, moramo da se napajamo iz ove supstance. Sve ostalo su besposlene postmoderne priče.”
(Jirgen Habermas)
Nasleđe Francuske revolucije, masovne emocije i elite nadarene vrlinama su samo neke od nekoherentnih i – u konačnici – neefikasnih kulturnih resursa koje je Jirgen Habermas pokušao da mobiliše kao podršku svom – i Kantovom – političkom idealu. On je pretpostavljao da će ti resursi motivisati Evropljane da iskuju zajedničku volju a da će im – istovremeno – omogućiti i raskid sa istorijskim formama kolektivnog identiteta. Nijedan od tih resursa nije, međutim, uspeo da funkcioniše u odsustvu tradicija koje je Habermas nameravao da zameni. U jednom od retkih implicitnih priznanja sopstvenih neuspeha, Habermas se, poslednjih godina, okrenuo hrišćanstvu kao još jednom od takvih resursa.
U svojoj nedavnoj knjizi Jedna istorija filozofije ( Auch eine Geschichte der Philosophie, 2019) Habermas tvrdi – u verziji gotovo identičnoj onoj Karla Šmita, koju je svojevremeno sam vehementno odbacivao kao “klerofašističku” – da je hrišćanstvo istorijski izvor mnogih suštinskih koncepcija liberalizma. On tvrdi da hrišćani danas mogu da doprinesu liberalnom projektu “prevodeći” Kantove (i kantovske) imperative u religiozni jezik i inspirišući druge vernike da podrže liberalne ciljeve.
Ako se mnogo toga u Auch eine Geschichte može čitati i kao okasnela polemika sa (već preko tri decenije mrtvim) Šmitom, ova knjiga je to još i više u odnosu na francuskog sociologa religije Emila Dirkema, koji je živeo čitav vek pre Habermasa (1858 – 1917). Dirkem je, naime, pisao kako je politika uvek zajemčena osećanjem grupnog identiteta, stvorenog u kolektivnim ritualima kroz koje se pojedince udružuju u grupu, određenu svojom lojalnošću nečemu što smatraju “svetim”. Liberalni demokrata – a i sledbenik Kanta, baš kao i Habermas – Dirkem je postavio hipotezu da ljudska prava mogu negovati i braniti samo građani koji su prethodno ujedinjeni nacionalnim identitetom, neodvojivim po svom intenzitetu od religije.
Habermas primećuje da Dirkem poziva na “obnovu solidarnosti” kroz kolektivne rituale kojima se generišu emocije – kakve su, na primer, parade povodom Dana Bastilje – kako bi se liberalizam spasao “bezdana anomije” odnosno raspada obavezujućih društvenih normi. Ipak, Habermas insistira da Dirkemove ideje – iako su se mogle primeniti na društvo u kojem je on živeo i pisao – nisu relevantne danas. Habermasov taktički otklon u pravcu religije, ipak, nije otišao tako daleko da bi priznao – kako su to učinili i Šmit i Dirkem – kako i sama liberalna demokratija mora da bude kolektivna religija, da bi preživela.
Malo je verovatno da će Habermasovo zakasnelo pozivanje na religiju omogućiti bitno uspešniju potporu njegovoj neslužbenoj neo-kantovskoj tradiciji, nego što su to uspela njegova ranija pozivanja: na 1789, ogorčenje i heroizam. Čak i kada se poziva na hrišćanstvo kao na sredstvo da se probudi kolektivna volja, Habermas zadržava distancu u odnosu na ideju da liberalne demokratske države treba da aktivno stvaraju čvrste lojalnosti prema zajedničkom identitetu koji bi bio uži od čitavog čovečanstva. Umesto da poziva državu da neguje oblike patriotizma, robusnijeg i užeg u odnosu na Kantov kosmopolitski ideal, Habermas se obraća religiji, kao što se svojevremeno obraćao istoriji ili emociji – da obezbedi volju za moć koja nedostaje njegovom sopstvenom sistemu. Međutim, post-Reformacijsko hrišćanstvo, filtrirano kroz filozofiju Prosvetiteljstva, koje Habermas promoviše kao novi resurs za liberalizam je u kulturnom smislu već specifično, i mnogo manje inkluzivno, nego što to on priznaje. Mnogo hrišćanskih teologa – kao na primer Džon Milbank, danas verovatno vodeći intelektualac Anglikanske crkve – odbacuje Habermasovu instrumentalnu koncepciju njihove tradicije.
Za to vreme, dok Habermas, prilično neubedljivo, apeluje na hrišćanstvo kao na još jednu improvizaciju u potrazi za novim formama post-nacionalnog kolektivnog identiteta Evrope, Šmitov uticaj nastavlja da raste. U svom eseju objavljenom povodom Šmitove smrti (1985) Habermas je pisao kako je malo verovatno da će njegov nepobeđeni protivnik, ikada više, imati široku publiku na engleskom govornom području. Od 1990-tih, međutim, anglofonska filozofska škola obeležena je ponovnim buđenjem Šmitovih teorija. Ovaj proces je započeo od strane figura na levici, kao što je Šantal Muf, čije su ideje ostavile veliki uticaj i izvan akademskih krugova, inspirišućni niz post-marksističkih levih populističkih stranaka u Evropi, španski Podemos i francusku La France Insoumise. Odnedavno, međutim, i desničarski imitatori Šmitovog teološki modeliranog fašizma, kao što je Adrijan Vermel, stiču veći intelektualni (a možda uskoro i politički) značaj.
Ono što je, međutim, za Habermasovo nasleđe potencijalno ozbiljniji problem je činjenica da se jedna rastuća globalna sila – Kina – sve više oslanja na Šmitove teorije. Kinesko korišćenje svih – suštinski – Šmitovih argumenata prilikom obrazlaganja nedavnog nasilnog suzbijanja demokratskih protesta u Hong Kongu široko je zapaženo u celom svetu. Međutim, kako je još 2007. upozorila australijska istoričarka književnosti, Glorija Dejvis u svom tekstu “Habermas u Kini” za ovo je – paradoksalno – u velikoj meri zaslužan baš sam Habermas. Široko čitan u 1990-tim i početkom 2000-tih od strane liberalnih i levih intelektualaca, Habermas je, naime, izazvao ogorčenje svoje publike tekstovima u kojima se, po preovlađujućem mišljenju, suprotstavio sopstvenim kosmopolitskim i liberalnim teorijama, odobravajući NATO agresiju na Jugoslaviju u kojoj je – neslavno – uništena i zgrada kineske ambasade u Beogradu.
Habermasov najčitaniji tekst u prilog bombardovanju Jugoslavije – “Bestijalnost i čovečnost” – bio je zasnovan na tvrdnjama da je režim Slobodana Miloševića počinio zločine protiv čovečnosti, kao i na teorijskoj kritici Šmita koji je odbacivao sam koncept zločina protiv čovečnosti frazom “čovečnost, bestijalnost”. Ogorčeni kineski intelektualci – koje je u toj polemici sa Habermasom predvodio vodeći kineski filozof ove generacije, profesor Univerziteta u Fudanu, Žang Ru Lun – tvrdili su da se Habermas, podržavajući kršenje jugoslovenskog suvereniteta, približio svom arhiprotivniku Šmitu više nego što je i sam to shvatio. Žang je tvrdio da je Habermas tako nesvesno raskrinkao i zapadne liberale, koji – uprkos svim svojim pričama o “demokratskim procedurama” i “dijalogu” – nemaju više poštovanja za međunarodno pravo nego divlje države koje oni žele da bombarduju.
Žang je tako – možda i nesvesno – otkrio činjenicu koju je Habermas, decenijama, uporno pokušavao da sakrije, ako već nije mogao da od nje sasvim pobegne: da se, iza sve njegove liberalne glazure, nalazi jedno emocionalno i, u krajnjoj liniji, iracionalno, srce. Međutim, ono što je Habermasa redovno žalostilo manje je bila hipokrizija, a više samoporicanje – odsustvo samospoznaje koja bi mu omogućila da izbegne iskliznuće u političku irelevantnost. Ono što nam, naravno, ostaje da svi zajedno vidimo jeste koliko je ova Habermasova sudbina bila lična, a koliko je samo predstavljala paradigmu za sudbinu post-moderne političke kulture i filozofije Zapada u celini.
VII
Umesto epiloga: filozofija i politika
“Samo onaj ko preuzme sopstvenu životnu istoriju može u njoj videti ostvarenje sopstva. Odgovornost za preuzimanje sopstvene biografije znači da se razjasni ko neko želi da bude.”
(Jirgen Habermas)
Ova kratka priča o Jirgenu Habermasu može se čitati i razumevati na različite načine. Najpre, ona je svedočanstvo odnosa između filozofije i politike. Filozofija je nauka koja se bavi opštim i temeljnim problemima u vezi sa stvarnošću: postojanjem, znanjem, vrednostima, razumom, umom i jezikom. Politika je, opet, skup osnovnih principa i pripadajućih smernica kojima se usmeravaju i ograničavaju aktivnosti usmerene na ostvarivanje kratkoročnih i dugoročnih ciljeva u upravljanju ljudskim zajednicama. Ove dve vrste ljudskog mišljenja i delanja funkcionišu u različitim ravnima, koje se samo delimično presecaju. Zaista, neke filozofije su – u raznim istorijskim epohama – nalazile svoje otelotvorenje u nekim politikama, baš kao što su i neke politike bile zasnovane na nekim filozofijama, više ili manje uspešno. Ali to presecanje nije nužno: postoje filozofije koje nikada nisu bile politički otelotvorene, baš kao što postoje i politike koje nisu funkcionisale ni na kakvim filozofskim postavkama.
Jirgen Habermas je filozof koji je svoju epistemologiju – teoriju saznanja – uvek posmatrao kao primenjenu nauku, pokušavajući da iz nje izvede skup praktičnih saveta i uputstava za primenu u praksi, čime bi se aktivno uticalo na oblikovanje ljudskog društva i odnosa u njemu. On je, dakle, u većem, gotovo presudnom delu svog dosadašnjeg naučnog opusa, po sopstvenom izboru bio politički filozof. Habermas je napustio komfornu zonu ontologije u kojoj bi se bavio metafizičkim pojmovima bića, duha i drugih apsolutnih ideja i ušao u arenu u kojoj je uspeh svog filozofskog logosa učinio zavisnim od tuđeg političkog praxisa. Taj izbor je presudno uticao i na ocene koje je filozofska i šira intelektualna javnost o njemu davala u poslednjih šest decenija. Ove ocene kretale su se u širokom rasponu koji je odražavao promene u našim viđenjima sveta u kojem smo živeli. Ako je Habermas – a ta ocena njegove ličnosti i njegovog dela se ne sreće baš retko – bio kontroverzan, to samo znači da smo svi živeli u jednom duboko kontroverznom svetu.
Međutim, Habermasova životna priča je i dragoceno svedočanstvo o razvoju uloge intelektualca u javnoj sferi: njegov naučni i duhovni razvoj i društveni aktivizam gotovo da predstavljaju putokaz kojim su se kretale posleratne Nemačka i Evropa. Kao i njegov vršnjak, pisac Ginter Gras, i Habermas je odrastao i sazrevao u senci nacizma. To rano traumatično iskustvo odrazilo se i na njegovim tekstovima, gde se često pita kako je kultura koja iznedrila jednog Lesinga, Šilera i Getea mogla sebi da dozvoli istorijsku katastrofu sa Hitlerom. I sve kasnije prelomne tačke druge polovine prošlog i početka ovog veka – revolucionarna kretanja 1968, ujedinjenja Nemačke i Evrope, Irački rat, renesansa populističkog nacionalizma – ostavile su trag na njegovom delu. Može se reći da je Habermas, koliko god je pokušavao da oblikuje vreme u kojem je živeo istovremeno bio i njegov hroničar.
Verovatno bi se moglo reći da je, u taktičkom pogledu, Habermas često lutao: njegov odnos prema religiji, koncepti kolektivnog identiteta i ustavnog patriotizma, instrumentalizacija ideja Francuske revolucije, dijametralno suprotni stavovi o dve američke agresije u samo četiri godine (protiv Jugoslavije i Iraka) – sve to dokazuje ne samo složenost vremena u kojem je živeo i pisao i stalnu promenljivost društvenih i istorijskih uslova, koliko, pre svega, nemogućnost da se opšte filozofske postavke primenjuju kao gotovi recepti na konkretne okolnosti.
Međutim, u jednom širem, strategijskom – mogli bismo da kažemo, i istorijskom – smislu, Habermasova filozofija je ostala konzistentna u svojim bitnim tačkama, određenim drugom formulom Kantovog kategoričkog imperativa: “Postupaj prema ljudskosti u sebi i u drugim bićima uvek kao prema cilju a nikad kao prema sredstvu.” Slobodu, jednakost i bratstvo Francuske revolucije; antifašizam, ideju ujedinjene Evrope – sve te kamene međaše koji označavaju kretanje naše civilizacije u poslednja dva veka nalazimo zastupljene, dosledno obrazložene i ponekad strastveno branjene i u Habermasovim delima.
Kao nesporna ikona, najpre građanske levice a onda i šire liberalne evropske tradicije, Habermas već od kraja osamdesetih postaje nepoželjni intelektualac za neo-konzervativnu teorijsku misao i njene protagoniste u političkoj praksi Zapada. Najpre ujedinjenje Nemačke, a onda i čitav pad nekadašnjeg realnog socijalizma nisu se u praksi odigrali u demokratskom i humanističkom diskursu za koji se Habermas zalagao i vrlo brzo je čitav prostor srednje i istočne Evrope jedan totalitarizam samo zamenio drugim. Bio je to prvi put da su strateške poruke njegove filozofije odbačene od strane političkih, finansijskih i – u velikoj meri – intelektualnih centara moći Zapada.
Drugi put se to dogodilo početkom dvadeset prvog veka, kada je Evropa propustila priliku da izgradi jedinstvenu spoljnu politiku – a posebno jedinstvenu nadnacionalnu državu – za koju se Habermas zalagao. Isuviše brz i često nesmotren prijem bivših zemalja sovjetskog bloka između Baltičkog i Crnog mora u Evropsku uniju uneo je u evropsku arhitekturu ozbiljnu konstrukcionu grešku i, za duži vremenski period, samo zamenivši jednu liniju podele – na evropski Zapad i Istok – drugom, na tzv. Staru i Novu Evropu – na šta je Habermas takođe dalekovido upozoravao.
A onda se, sa nizom kriza – Svetskom ekonomskom krizom 2008, Grčkom dužničkom krizom 2014, Migrantskom krizom 2015, Bregzitom i Trampom 2016, Koronom 2020 – Zapad suočio sa najtežim i najkompleksnijim setom izazova posle 1945. godine. Dosad je Zapad – svaki put kada bi njegovi vladari bivali potrošeni – spas tražio u intelektualcima: moralni bankrot srednjovekovnog Vatikana iskupio je Martin Luter, ekscese Henrija Osmog Erazmo Roterdamski, greške Francuske revolucije bledele su pred moćnim porukama Voltera i Rusoa, traume Prvog svetskog rata lečio je Sigmund Frojd, a Drugog Herbert Markuze.
Uljuljkane u osećaje samozadovoljstva i samodovoljnosti, briselske birokratije su već četvrt veka zaboravile na Habermasa: za one starije bio je neprijatno podsećanje na sopstvene greške. nenaučene lekcije i neprincipijelne kompromise – dok oni mlađi, sve češće, ne bi ni čuli za njega. Danas, kada su i intelektualna misao i glavni politički projekti Zapada ponovo u krizi, verovatno će se tamo neko ponovo setiti Habermasa – pitanje je, međutim, koliko dugo će najveći živi filozof sveta još ostati sa nama?
“Гледалац Хамлета је нестрпљив јер јунак анализира стварност уместо да дигне руку на њу; читалац Кихота се смирује у невољама које трпи јунак који није свестан својих поступака. Трагичан тон Шекспировог дела испуњава нашу душу, прикупља снаге и усмерава их на делање; комична нота Сервантесовог романа распршује нашу снагу и тера нас на починак. И тако Хамлет, делујући на публику, ствара Кихоте, а Дон Кихот ствара у читаоцу Хамлетов аналитички дух.”
(Рамиро де Маесту, Хамлет и Дон Кихот, 1926.)
I
Пролог: дан који је означио крај једног доба
Изгледа да су последњи дан својих живота – таква су нам бар сведочанства оставили очевици њихових смрти – обојица провели углавном жедни. Код старијег од два мушкарца, та жеђ је, по свему судећи, била последица хроничне шећерне болести, комбиноване са акутном цирозом јетре. Код млађег, опет, изненадне грознице, после бурне ноћи проведене у крчми са двојицом пријатеља. Делила су их мора, флоте, царства, ратови, обичаји, вере, језици и стилови којима су писали, животна искуства, богатства и сиромаштва, разне затворске и шпијунске авантуре и узбудљиве личне судбине. Питање да ли су стигли чак и да чују један за другога, посебно да прочитају нешто што је онај други написао, а камоли да се икада виде – још и данас је омиљена тема разних мистерија. Спојила их је, међутим – коначно и заувек – та жеђ са којом су умрли и коју су оставили свима нама да је, ето, већ више од четири века, гасимо уз њихова дела.
А делили су их, поред осталог, и календари: историчари књижевности воле анегдоту по којој су Вилијем Шекспир и Мигел де Сервантес умрли баш истог дана – те суботе, 23. априла 1616. године – како би, као по неком прећутном договору, пустили свет да коначно оде у Модерну, у сусрет својој судбини. Технички гледано, ова причица јесте апокрифна, баш као што ће век и по касније то бити и она са Маријом Антоанетом, хлебом и колачима: у Шпанији се те 1616. већ више од тридесет година примењивао нови, грегоријански календар док ће у Енглеској још читав век и по у употреби остати стари, јулијански. Суштински гледано, тих једанаест дана (колико су се два календара тада разликовала) за колико је Шекспир физички надживео Сервантеса ништа не мењају: ако и нису умрли истог дана умрли су истог датума: свако од њих двојице је за тај дан – који се за њега никада није завршио – мислио да је 23. април. Уосталом, око тога би се свакако сложила и двојица њихових најпознатијих књижевних јунака: Хамлет на једном месту каже “тако размишљање чини” а Дон Кихот “твоја ветрењача је мој џин”.
На један занимљив начин, Шекспира и Сервантеса повезују и судбине њихових посмртних остатака: први је сахрањен на истом месту на којем је, педесет две године раније, и крштен: Цркви Светог Тројства у Стратфорду на Ејвону. Познато је да је имао страх шта ће се са његовим костима догодити после сахране: у Средњем веку није била ретка појава да се приликом реновирања цркава, или изградње нових на местима где су некада биле старе, неки гробови неопрезно прекопају и да се остаци сахрањених заувек изгубе. Зато је, за живота, Шекспир написао свој сопствени епитаф, у којем је упозорио нараштаје који ће доћи после њега да о његовом гробу воде рачуна:
“Good friend, for Jesus’ sake forbear, To dig a dust enclosed here. Blessed be the man that spares this stones, And cursed be he that moves my bones.”
“Пријатељу добри, Христа ти не дирај прах који је покопан овде! Благословен нека је онај ко поштеди овај камен, а проклет ко помери моје кости.”
И заиста, за четири стотине година, о овом – како је касније названо – “Шекспировом проклетству” строго је вођено рачуна и његов гроб није оштећен приликом каснијих реновирања зграде (последњи пут 2008. године).
Са друге стране, изгледа као да је и Сервантес предосећао сопствену смрт. У последње три недеље живота, 2. априла, приступио је монашком реду (што је у то време, у католичким земљама, био чин уобичајен за угледне грађане пред крај живота), а 19. априла – на непуна четири дана пред смрт – пише посвету на примерку своје књиге Перипетије Персиле и Сигисмунде, намењеном свом добротвору последњих година живота, грофу од Лемноса; у тој посвети, између осталог, налазимо и на следеће Сервантесове речи:
“Са ногом већ у стремену, стрепећи од смрти, господару пишем ти ово… Време је кратко, стрепње расту, нада се смањује…”
Судбина се, међутим, поиграла Сервантесовим гробом, у Цркви босих Тринитаријанаца у Мадриду. Кости писца Дон Кихота загубљене су само мало више од пола века после сахране (1673) и дуго се сматрало да су заувек изгубљене. Коначно их је, у марту 2015. пронашао историчар Фернандо де Прадо, после две године потраге коју су финансирале градске власти Мадрида. Мигел де Сервантес је поново сахрањен 11. јуна 2015. године. Том приликом је ловоров венац Шекспиру Шпаније (како га је том приликом назвала) положила је Ана Ботела, прва женса градоначелник у историји овог града, само два дана пред истек свог мандата. Истовремено, војне почасти победнику код Лепанта одао је почасни вод шпанске војске.
***
На почетку модерног романа стоји Сервантес, на почетку модерне драме Шекспир. “Кад је Дон Кихот напустио своје село почело је ново доба”, рекао је једном Карлос Фуентес. Заиста, личности средњовековне књижевности нису индивидуе – баш као ни ликови светаца на олтарима и фрескама Средњег века. Хијерархија феудализма – како је то једном приметио Ото Бихаљи-Мерин – не зна за самосталну личност, засновану у себи. Постоје архетипови: богови, свеци, краљеви, испосници, монаси, анђели, ђаволи, ратници, блуднице, крчмари… Као у Чосеровим или Бокачовим причама, њих можемо разазнати по спољним знацима своје моћи, посла који раде или по типским ситуацијама у којима се затичу. Средњовековна цивилизација је цивилизација архетипа и њена друштва још увек немају потребе за приватним лицем и индивидуалном перспективом.
Раскошна грађевина људске мисли – са размакнутим прозирним зидовима, чаролијом перспективе, и новим ликом еманципованог човека – дошла нам је са високом Ренесансом. Скицу коју је почео да слика Леонардо да Винчи – а наставили Рафаел, Микеланђело, Холбајн и Дирер – коначно су довршили Шекспир и Сервантес. Вилијем Шекспир остварује ону пластичну позорницу по којој се не крећу више безличне фигуре игара мистерија, него трагично раскидани живи људи, и као јединке и као припадници друштва. А Мигел де Сервантес Саведра, чулном снагом писане речи, иронично описује свет у одласку и обликује сцену за нови сусрет човека са судбином: “Са Сервантесом почиње критика апсолутних вредности, почиње слобода. А она почиње са осмехом, и то не осмехом задовољства, већ осмехом мудрости.” (Октавио Паз).
Са још увек живим траговима Средњег века свуда око њих, у доба инквизиције и вере у божанско право краљева, и Сервантес и Шекспир живе у времену пре него што је Вилијем Харви установио основне принципе крвотокa а Кеплер принципе небеске механике, али већ после Коперника, Вартоломејске ноћи, Колумбових једрењака, Магелановог пута око света и Гутенбергове пресе. Код њих двојице се, дакле, као у неком чаробном огледалу, сусрећу и стари и нови свет. На тој јединственој раскрсници историје, онај први, још увек, није сасвим био отишао, док онај други, још увек, није сасвим био дошао. Једно време, оба света су постојала, један поред другог, и то се можда најбоље види у делима њих двојице.
У тој дијахронији, и код Сервантеса и Шекспира упоредо пратимо теологију, филозофију, етику и метафизику, уз све присутнију медицину и астрономију; оно ближе нама, појединцима, на свим меридијанима и у свим вековима, налазимо у причама о љубави, породици, освети, љубомори, оданости и жртвовању – свим витешким романима, породичним сагама и историјама краљевстава – које нам кроз ту ширу слику доносе и лик новог човека. Лик огољен и несавршен, али са свим богатством његове субјективности и подсвести, његових страхова и комплекса, пуна три века пре двадесетог са психоанализом, и пуна четири пре овог нашег, са родним студијама и феминистичком критиком.
Сервантес је писац побуњеник, борац по двобојима, војник-најамник, победник код Лепанта, освајач Туниса, гусарски сужањ из Алжира, али и шпекулант са житом, понекад преварант и утајивач пореза, повремено и затвореник шпанских тамница. Шекспир је вршњак Галилеја, баштиник Боеција, Парацелзуса и Примодеја, али и Томаса Мора и Еразма Ротердамског и његове мудре луде, он је следбеник Монтења, хроничар крвавих енглеских ратова ружа, лудила Ричарда Трећег и Хенрија Осмог, преживели једне од бројних лондонских епидемија Црне смрти и понекад невољни сведок бизарних судских парница.
У праскозорју Модерне упоредно стоје Златни век Шпаније и елизабетанска епоха Енглеске: једног царства које је већ скоро у нестајању и другог, које је још увелико у настајању; једног језика који је скоро достигао савршенство и другог који се још увек тек ствара. Када је објављен Сервантесов најпознатији роман и први пут изведена Шекспирова најпознатија драма, Шпанија је владала највећим царством на земљи а Енглеска је једва постојала, била је још заметак нечега што ће тек постати нова нација.
Хамлет представља трагедију Енглеске, Дон Кихот је класична књига Шпаније. Око ове две књиге кристализовале су се душе два народа и њихове судбине: Енглеска је освојила једно царство, Шпанија је своје изгубила. Али ове две књиге постале су и много више од тога: по ликовима њихових јунака данас замишљамо и ликове њихових писаца; по њима себи дочаравамо и време у којем су писане и детаље свакодневних живота њихових савременика. Витез тужног лика из Ла Манче и меланхолични дански краљевић, обојица архетипи – први пародије а други трагедије – хероји два последња велика књижевна дела Ренесансе, истовремено су и бабице модерног доба.
Коначно, и Хамлет и Дон Кихот ушли су – заједно са Гетеовим Фаустом, Карамазовима Достојевског, Андрићевом ћупријом, Џојсовим Уликсом и Прустовим изгубљеним временом – у ону заједничку и вечну културну баштину нашег континента, у оно што нас, све заједно, данас чини Европљанима.
То је она коначна, вечита и ванвременска порука коју нам, сваке године поново, шаље 23. април – дан који је UNESCO 1995. године прогласио за међународни дан књиге и писма.
II
Јунаци на раскршћу епоха
“И, ето, с једне стране стоје хамлетовци, који мисле, осећају, који често обухватају све, али који су често некорисни и осуђени на укоченост; а с друге – полулуди дон кихотовци, који зато само корист доносе и гурају људе напред, што виде и познају само једну тачку, која често и не постоји у оном облику у којем је они виде. Нехотице искрсавају питања: зар треба човек да има поремећен мозак, па да поверује у истину? И зар зато ум, савладав себе, лишава себе целе своје моћи?“
Иван Тургењев, “Хамлет и Дон Кихот”
У црно одевени младић који у руци држи мртвачку лобању лако ће бити препознат као Хамлет, момак под балконом и девојка на балкону као Ромео и Јулија, а помахнитали рашчупани старац као краљ Лир. Баш као што ће и мршави витез који јуриша на ветрењаче бити препознат као Дон Кихот. Али, колико сви ови ликови – које с правом сматрамо јунацима модерних митова, фигурама које нам могу понудити одговоре на бројна питања с којима се суочавамо у покушају разумевања себе и света – уопште било шта говоре некоме ко их није упознао читајући дела из којих потичу, или барем разумевајући смисао њихових уметничких отелотворења?
Први део Дон Кихота, онај од суштинског значаја, објављен је у јануару 1605. године: притиснут финансијским недаћама које су га пратиле скоро целог живота, Сервантес је ауторска права претходне године продао мадридском издавачу и књижару Франциску де Роблесу. Исте године је први пут постављен Хамлет на сцени лондонског позоришта Глоуб, на јужној обали Темзе. Која осећања је могао да побуди Хамлет у лондонској младој буржоазији која је ишла у позориште, између две епидемије куге, а која Дон Кихот од Манче међу шпанским војницима који су га читали као лако штиво, у паузама битака у Фландрији и Италији?
Дух који је оличен у Хамлету је дух северног човека – дух рефлексије и анализе, дух тежак, мрачан, незаокружен у елегантне мале форме, али дубок, моћан, разнолик, самосталан, дух који управља. У Дон Кихоту је, опет, дух јужног човека: он не иде у дубине живота али у њему се, као у неком чудотворном огледалу, огледају све нијансе и детаљи живота.
Шекспир своје ликове позајмљује одасвуд – са неба и са земље, из стварности и маште, из историје и фикције – за њега не постоје границе и његовом проницљивом погледу ништа не може избећи – како је то лепо формулисао Тургењев. Он своје ликове отима, чупа из митова и историје, неизбежном силом орла који се баца на своју жртву. Сервантес ласкаво износи пред читаоца своје – не тако многобројне – типове јунака, као отац кад представља своју децу; он узима само оно што му је блиско и познато. Изгледа као да је све онострано под влашћу енглеског генија; шпански своје богатство црпи само из своје душе – на почетку последње деценије живота већ богате животним искуством. Сервантесов круг је ужи од Шекспировог – али се у њему огледа све што је људско.
Само на први поглед Хамлет је трагичан а Кихот комичан јунак: већ са другим погледом, код обојице можемо уочити и трагичне и комичне црте, понекад чак и у истим ситуацијама. Замислимо, на пример, једног доследног нихилисту, суоченог са избором између ова два дела. Сасвим је вероватно да би се он определио за Шекспирову драму, али не без претходног двоумљења. Нихилисти оваквог типа, свакако, не би промакло да и Сервантесов роман крије један разоран дух. Од Божанствене комедије до Хамлета велики је јаз; од Дон Кихота до Хамлета није далеко.
Да је Хамлет трагичан јунак, у то нико не сумња, то нам је сам Шекспир рекао. Али једнако је тачно рећи “да средиште Шекспирове трагедије лежи у радњи која се рађа из лика, или у лику који се рађа у радњи” (Ендрју Бредли). У том смислу “трагични Шекспир био је напаћени Шекспир” (Едмунд Вилсон), сличнији Достојевском него Гетеу, нека врста “већег и срећнијег Китса који је ходао стазомvia dolorosa“.
Међутим, и Дон Кихот је исто толико, у суштини, трагичан јунак, трагичан максимално за лице које не живи и не дела у једној трагедији већ у сатиричном роману. Трагичан је у античком смислу, где је трагична ситуација она у којој “за све што је велико, што превазилази силу прилика, остаје само јуначка борба, скоро увек до пропасти” (Вебер). Дон Кихот се бори против своје ситуације, брани нешто велико, брани правду на земљи, и кад подлегне, он пропада. Он је утолико трагичнији што је – у његовој ситуацији – смешно и лудо бранити правду, а пропаст му је утолико страшнија што, упркос његовој племенитости, та пропаст изгледа срамнија: нема већег срама но умрети под пљуском смеха. “Његова трагедија, његова Голгота, и јесте управо у тој смешности: нико није толико обезоружано сам но онај коме се сви смеју.” (Сретен Марић, Трагична луда – Дон Кихот, 1968).
Трагично саучешће читаоца, упркос смеху, јесте необична појава: по правилу, смех нас отуђује од исмејаног, смех искључује саосећање и идентификовање. Међутим, у овом роману и писац и читалац се идентификују са исмејаним, окрећу се против исмевача. Нормално, у комици (рецимо у једној Молијеровој комедији) ми смо против оног који је предмет смеха; овде смо, углавном, против оних са којима се смејемо, или равнодушни према њима, бар док се не замислимо, и схватимо. То се обично назива хумором, што (као и свака реч), ништа не објашњава, али назвали га како хоћемо, нема сумње да се овде збива нешто двосмислено, амбивалентно, да је свет, да су људски односи и вредновања стављени на главу – као што је у Хамлету „време излетело из шарки”.
***
“Када се мисли на Сервантесов живот, боље се разуме Кихот, који никако није езотерична књига. Тек с времена на време, он у својој књизи алудира на ствари и особе свог времена; али успомене на сопствени живот, на сопствене амбиције, снове и несреће, боје сваку страницу књиге. И Дон Кихот постаје сам Сервантес, ослобођен бесмислених прилика у којима се овај налазио, али апстрактан, идеализован, уздижући се изнад времена и простора, све док не дотакне срца свих оних људи који су своје снове поставили много изнад сопствених могућности да их остваре.”
(Рамиро де Маесту)
Ове Маестуове речи отварају нам један нови и другачији ниво на којем се Дон Кихот може читати: тај ниво је, по много чему, и сам шекспировски. Схватање света као мноштва значења, сучељавање, уместо са једном апсолутном истином са мноштвом релативних, у узајамној противречности супротстављених истина, имање, као једине сигурности, “мудрости несигурности”, како је то описао Милан Кундера.
Исту ту “мудрост несигурности” често срећемо и код Шекспирових јунака: узимајући фабуле својих драма претежно из новела и других драма, он је пре свега створио ликове у којих су врлине и пороци времена били снажније испољени и јасније видљиви него у живих савременика његових. У сваком том лику има нешто од неисцрпне многостраности и дубине душе Шекспирове, и то је, изгледа, навело песника Колриџа на мисао да је “Шекспир стварао замишљајући себе самога са неком прекомерном, абнормалном особином, и у датим околностима фабуле коју је одабрао“.
Хуго Клајн је (“Шекспир и човештво”, 1964) проницљиво приметио како је некима “то човештво, та беспримерна људскост свих његових ликова била повод за замерке. Шекспир, кажу они, не показује довољно јасно на којој страни је зло, а на којој добро“. Тако је његов Магбет јуначан, његов Отело свиреп, опаки зликовац гдекад остане некажњен, а племенито и невино лице стигне казна (као, на пример, Корделију у Краљу Лиру), у његовим делима нема поетске правде, зато он није добар учитељ живота, није прави magister vitae.
Заиста, Шекспир не повлађује доминантном укусу публике свог доба, он често бежи од хепиенда који је увек на опасној ивици да склизне у кич. А малограђански укус је и онда – као и данас – напросто чезнуо за кичом, па је тако, седамдесет пет година после Шекспирове смрти, ирски песник и драматичар Нејум Тејт преправио оригинални текст краља Лира, омогућивши – на одушевљење тадашње публике – да Корделија ипак избегне смрт коју јој је Шекспир наменио, уда се за Едгара и онда – као што то увек бива у бајкама – “живе срећно и задовољно до краја живота”.
Међутим, ако је избегавао да своју људску, хуманистичку, поруку пренесе површним драмским ефектима Шекспир није пропуштао прилике да то учини на једном дубљем драмском нивоу: тако је, у свом чаробном огледалу, веру у суштинску једнакост људи свих раса он недвосмислено изразио у Отелу и Млетачком трговцу, став према питањима савести и уживања на рачун туђих патњи и туђих живота у Хамлету, Ричарду III и Макбету, а гледање на право и праведност у драми Равном мером.
***
Хамлет, истовремено, верује у вредност моралних норми и не верује у могућност њиховог остварења; он има веома високо постављен идеал жене, али целокупно његово понашање на сцени као да је усмерено на то да докаже неостварљивост тог идеала; субјективно, дакле, Хамлет настоји да разори оно што му је драго – морални идеал жене као такве, док објективно он не улаже никакав напор да се за тај свој идеал (односно његово остварење), било како бори.
Готово да би се могло рећи да Хамлет предузима све како би се његова љубав завршила несрећно? Парадокс да се Шекспиров јунак понаша деструктивно, чак и тамо где би било природно да има супротан, позитиван, став води ка разарању, као његовој доминантној црти у целом току драмске радње. Он је не само средишњи лик трагедије, него и лик далеко надмоћнији од свих осталих, па његова судбина пресудно одређује смисао и карактер читаве драме. Несрећан завршетак Хамлетове љубави – и уједно борбе за своје идеале – је оно што ову драму чини трагедијом.
И у читавом току драме не постоји ниједан контрапункт, ништа што би послужило као противтежа таквој деструктивности главног јунака: нема другог јунака који би развио неку другачију мисао и, макар и имплицитно, поправио утисак који оставља Хамлетова идеја. И у самој Хамлетовој смрти на завршетку комада нема ничега што би било резултат саме драме: као прст судбине, та смрт је могла да се деси и на самом почетку, свакако по цену квалитета комада – који би, одигран без главног лика, био бесмислен – али без икаквих других последица: смрт главног носиоца борбе за правду и идеалне подједнако је узалудна и на почетку и на крају.
Код Дон Кихота се само на први поглед ради о другачијој психолошкој структури главног јунака: директно изражена нихилистичка црта овде се углавном поклапа са Сервантесовом уметничком концепцијом – критиком тзв. витешког романа – па се може тумачити и као резултат комички надахнуте маште. Међутим, све пишчеве алузије у тексту, на нереалност религијских и моралних норми, на визију стварности са којом се Дон Кихот суочава, и на повремено нарушавање психолошко-уметничког континуитета самог његовог лика указују нам такође на прикривене нихилистичке идеје.
Где се онда налази Дон Кихот, на скали између две стварности, једне хамлетовске и друге дантеовске? Како примећује Никола Милошевић (“Дон Кихот и нихилизам”, 1962), “то је личност једног нихилисте који увек држи у резерви извесну педагошку одступницу, али коме његова на изглед добронамерна и “конструктивна” критичка активност најчешће служи само као изговор за деструкцију”. Овај лик у себи нема ничега што већ није садржано у другим, екстремним, видовима “нихилистичког” и “педагошког” типа, већ представља једно “хибридно биће” које за скоро сваки свој нихилистички акт тражи некакав педагошки алиби.
Колико нам у тумачењу лика Дон Кихота може помоћи историјска чињеница да га је Сервантес, готово у целини, замислио у затвору? По његовом сопственом признању, идеја о самом Дон Кихоту, витезу тужног лика, као и већина прича из првог дела романа, пала му је на памет негде 1597. или 1598. у Севиљи, где је осуђен на затворску казну под оптужбама да је присвојио неки новац – и касније ослобођен. То је већ трећи Сервантесов затвор (ако као први рачунамо заробљеништво код алжирских гусара, које је трајало пет година), други је био 1592. када је био ухапшен под оптужбама да је илегално препродавао неко државно жито.
Заиста, читав Сервантесов живот (почевши од драматичног бекства из Шпаније 1569. године, када је био осуђен на десетогодишње прогонство и одсецање десне шаке, због учешћа у једном двобоју, сам по себи пружа обиље донкихотовског материјала. Он је повремено драматичан, често тужан, не ретко и смешан. Парадоксално, у жељи да напише урнеберсну пародију витешких романа, написао је једно од најпотреснијих егзистенцијалних дела, патетично и меланхолично сведочанство о људској природи, двосмислен мит о судару илузија и стварности.
Како примећује Марио Варгас Љоса, Сервантесов живот и његово дело наставили су да збуњују генерације управо својом узајамном супротношћу:
“Оно што сасвим извесно знамо је да је Сервантес живео живот грађанина без титуле и иметка, да га је проживео у просечности, колико год да су два хица из аркебузе у бици код Лепанта и немоћ леве руке довели до тога да га његови хагиографи уздигну на пиједестал хероја. Сервантесов нас живот разгаљује и растужује, али нас не задивљује: то је обичан смртник из смутних времена Шпаније. Запањује чињеница да је из тог живота обележеног немаштином, могла да никне тако раскошна пустоловина као што је Дон Кихотова, тај роман о коме као да је већ све речено, а ипак, сваки пут када га изнова прочитамо, откријемо колико тога још није.”
III
Време изашло из зглоба: два лудила или једно?
“Радије бих биo Фалстаф или Санчо него нека верзија Хамлета или Дон Кихота, јер што сам старији и болеснији, све више схватам да је бивствовање битније од сазнавања.“
(Харолд Блум: Где пронаћи мудрост?, 2005.)
И Дон Кихот и Хамлет понашају се “мимо света и мимо здравог разума”: обојицу ће остали актери прича у којима су они главни јунаци прогласити лудим, а њихове поступке тумачити као манифестације помраченог ума. Заиста, ни меланхолични дански краљевић ни шпански витез тужног лика, не уклапају се у постојеће норме својих средина; чак и када немају лоше намере, они изгледају деструктивно; у жељи да достигну врлину, као врхунски морални критеријум, доживљавају подсмех околине. И Хамлет и Кихот су, свако на свој начин, у суштинском сукобу са светом: први је суочен са ишчашеним зглобом света, други би хтео да исправља неправде тог света, на начин достојан старих ритера и каваљера из своје омиљене литературе. Да ли је случај да у ова два репрезентативна дела светске књижевности имамо исту појаву луде као трагичног јунака, нешто што је наслућивано већ од грчке трагедије, али остварено тек од ренесансе на издаху?
Обојица су, дакле, луди али је први трагичан а други смешан. Да ли је лудило једино што их повезује? Ипак, њихова лудила су, и симболички и суштински, потпуно различита. Хамлет је од почетка разједен скепсом: антрополошки песимиста, он не верује ни у људе ни у идеале. Отуда и низ његових колебања у току драме, и коначан успех – када се прихвати дела – сасвим у складу са правилима средине. Хамлет је луда у два смисла: он у драми игра на моменте улогу шекспировске луде – кловна и, а у исти мах, он је и душевно поремећен, неурастеник, како бисмо данас рекли.
Дон Кихот је пун поверења и преданости, он верује у људе и доброту. Зато је он у сваком тренутку спреман на акцију, али пошто стварност не одговара његовим идеалним сликама, Дон Кихота увек прати неуспех – или варљива илузија успеха – све док га на крају она иста хамлетовска сумња не разједе и не доведе до слома. Међутим, Дон Кихот је – и у томе је такође и његова трагедија – луцидан лудак. Чак и кад је најзанесенији својим јуришем на ветрењаче он зна – много боље него његов весели следбеник Санчо Панса – о чему се ту заправо ради. Хумор ту није само код Сервантеса, приповедача, он се налази и код самог Кихота, књижевног јунака: и он, као прави хумориста, види оба лица стварности: и сан и факат. Он је (а не Сервантес) назвао свог коња Росинанте (што би у преводу, отприлике, гласило: Наткљусина), он добро зна шта је и ко је права Дулсинеја (и то нам више пута казује), он је у Сијера Морени намерно махнит, онај који свесно бира своје лудило. Свестан је: да му није лудила, не би му било ни памети, јер не може се бити мудар а живети као мазгари и војводе, јер у животу има смисла бити или витез или светац, или – ако ни једно ни друго не успе због злих волшебника – онда песник.
Хајде да сада погледамо шта о лудилима Кихота и Хамлета мисле њихови књижевни очеви: Сервантес и Шекспир. На самом почетку свог романа, Сервантес нам саопштава да је његов јунак по читаве дане и ноћи читао витешке романе, да је мало спавао и да се оскудно хранио, те га је најзад свест сасвим оставила: “Осуши му се мозак тако да изгуби памет.” Поред ове констатације самог писма, читаоцу већ после првих страница постаје јасно како се пред његовом маштом, јашући свог Росинанта, налази особа помраченог ума. Ипак, Дон Кихот од Манче непогрешивом логиком и убојитом проницљивошћу брани своје халуцинације и фатаморгане од било каквог рационалног уплива са стране: овај свет мора себе, по сваку цену, да препозна у ритерској литератури.
Шта каже Шекспир? Већ у првом чину, после судбоносног сусрета са духом, Хамлет наговештава своје будуће чудно понашање пријатељима који га окружују:
“Закуните се: да никада нећете, Ма како чудно понашао се ја, Јер можда ћу за сходно наћи кад, Да узмем на се држање чудака, Да никад, таквог видећи ме тад, Нећете…”
Хамлет, дакле, од почетка драме планира своје лудило. И врло брзо после ове заклетве, дворјани у Елсинору ће зажалити за бриљантним умом, какав је био Хамлетов…
Овде долазимо и до друге пресудне разлике: Кихот јесте луд, док Хамлет само глуми лудило. Прва претпоставка читаоца потврђује се, из епизоде у епизоду, све до коначног краја, када следи отрежњење. Друга исто тако: Хамлета у наставку драме такође видимо како кује заверу, премишља, оклева, сасвим разборито размишља, процењује и одмерава свој положај, као нормалан човек који се затекао у некој ненормалној ситуацији…
Ако је, глумећи лудило, Хамлет бацио један поглед на свет искоса, онда и Дон Кихотово лудило можемо да тумачимо као Сервантесов поглед из исте перспективе. Ако занемаримо све оно што је променљиво – жанр, форму, стилска средства, начин обраде – остаје закључак да су морал одређеног времена, људска природа као оно што одређује човекову судбину, однос добра и зла, врлине и порока – заједнички предмет и Сервантесовог и Шекспировог дела.
У том смислу, оно лудило којим су и Хамлет и Кихот искључени из својих светова, читалац може да разуме и као својеврстан алиби: у првом случају лудило је фиктивно, глумљено, а у другом је реч о фактичкој поремећености. То практично значи да је Сервантес, да би могао да каже оно што је желео, морао да створи маску лудила преко доброг и племенитог Хидалговог лица, док је Хамлет сам свесно узео исту маску да би могао да сагледа свој свет и да у њему дела.
У већ цитираном есеју, Никола Милошевић закључује да је управо ово лудило главних јунака представљало израз једног дубљег и комплекснијег нихилистичког односа према свету који су делили и Сервантес и Шекспир:
„Зато кад деструктивно оријентисани читалац дође до оних места у Сервантесовом делу на којима се употребљавају речи као што су сан и лаж, он ће осетити како у њему куца, скровито и тихо, отровни ритам Хамлетовог уздаха: Умрети – заспати, ништа више.”
Индивидуалиста Хамлет сања о животу у „ораховој љусци”, Дон Кихот о преображају света. И један и други се осећају одговорним, како вели Хамлет, „за безбедност и здравље државе”, али Хамлет ту одговорност прима без одушевљења, силом неприлика; Дон Кихот као најлепши позив.
И смрт, која је – бар у литератури – осмишљење и обасјање живота, и смрт им је различита. Оклевало Хамлет убија злочинца, васпоставља морални поредак, враћа „време у шарке”. Луциднији, Дон Кихот нема коме да се свети, капитулира, и од жалости за изгубљеним илузијама, умире. Међутим, да ли због тога што је Хамлет (како вели Елиот) лоше искомпонован, или што главни јунак, како је замишљен, није дозвољавао други завршетак, трагедија не производи код гледаоца жељену катарзу: смрт је слепо покосила и вредности и зло, јунак се насумце осветио, а корисници његовог подвига, Фортинбрас и други, потпуно су нам равнодушна, непозната лица, други свет.
Дон Кихот умире жалосно, одрекавши се јединог што је имао, свог лудила, које нам је постало врло драго. Па ипак, и поред све меланхоличности, читалац се осећа богатијим, свестан, како вели епитаф, да је „Дон Кихот … победио смрт”. Наиме, он је својом смрћу показао читаоцу две врло окрепљујуће ствари: прво, да су идеали којима је прекривао стварност лажни, што је за свакога велико олакшање и прочишћење, као и увек кад се отарасимо неистине; и друго, да се без идеала не може живети, јер чим је Дон Кихот морао да се окане својих, он је од тога умро. А пошто човек, ко зна зашто, не воли да умре, читалац осећа да мора што пре потражити неке адекватније идеале.
IV
Дон Кихот, Хамлет, Словени и Југословени
Дон Кихот – Хамлет! То су две поле човечанскога духа; обоје чине једну целину. Одушевљење и сумња, вера и испитивање! Рашчланите дух човечанства, који га покреће напред, који га води незнаноме циљу, и ви ћете се уверити да је он сложен из ова два типа. Оптимизам племенитога Дон Кихота и скептицизам суморнога Хамлета били су, јесу и биће водиље човечанства.
(Драгутин Илић: Велики гроб, 1903.)
Шекспирова склоност митолошким мотивима и ликовима у многим његовим драмама, његова игра магијским метафорама и оностраним симболима учинила га је, још доста рано, популарним писцем међу Словенима:
“Словени су обузети болним утиском о људској патњи у овом свету у толикој мери да су сви они посветили свој таленат решавању социјалног проблема људске среће. Они су сви проповедници и реформатори: Хус, Мицкјевич, Гогољ, Толстој, Достојевски, Соловјов, српска епска поезија, Горки, па чак и Сјенкјевич […].
Шекспир је био смион до дрскости. То је оно што му Толстој није никада могао опростити. Шекспир није проповедао и вапио, већ расветљавао: чак ни најбоље и најимпресивније странице Библије нису оне које директно проповедају, већ оне које илуструју. Ово је Давид, а оно је Савле – бирај! Ово је Антонио, оно је Шајлок – бирај! Толстој је иза себе оставио секту, као и сви учитељи који проповедају директно и свесно, ангажовано. Шекспир није иза себе оставио секту, већ Човечанство.“
Ово су речи вероватно највећег англофила – и шекспирофила – у српској конзервативној традицији двадесетог века – владике Николаја Велимировића. Владика Николај, између Толстоја и Шекспира, бира Шекспира, иако га – како пише на једном месту – “не познаје”. Он Шекспирову популарност међу Словенима објашњава његовим панхуманизмом, који кришом гравитира према лирском му пандану Достојевском и на чијем чаробном језику Словени препознају сопствену душу. Попут Платоновог Свечовека, универзалан је и свеобухватан, а зло нам предочава „пластично“, попут Библије, каже Николај:
“Ја не познајем Шекспира. Чак га и не могу познавати.Али он зна мене; он ме је описао, он је насликао све тајне моје душе на такав начин да, читајући њега, налазим самог себе у њему.”
Први преводи Шекспира на српски језик најпре су били са немачког језика: 1863. године Млетачког трговца је превео Јован Петровић и 1864. Лаза Костић Хенрија VI. Потом су Шекспирова дела са енглеског оригинала преводили Светислав Стефановић, Живојин Симић и Сима Пандуровић, Велимир и Бранимир Живојиновић, Саша Петровић, сонете Стеван Раичковић и проф. др Јелисавета Милојевић, Хамлета у оригиналној версификацији професор Вујадин Милановић. Прве изведбе бележе се 60-их година деветнаестог века, са Млетачким трговцем 1867. и Укроћеном горопади 1869.
Лаза Костић, без сумње најобразованији српски књижевник друге половине деветнаестог века (Хомерову Илијаду је превео са старогрчког, докторат правних наука одбранио у Будимпешти на латинском, а говорио је још и мађарски, новогрчки, немачки, француски, енглески и руски) и најиновативнији песник српског романтизма, једини је своје стихове посветио и Шекспиру…
На особит опорављао се рад: у једном лику, једном животу, створења сву да смести дивоту, светлост и мрак да стопи, ноћ и дан, анђелску сласт и пакленички плам, непроникнута бисер-језера, из недогледна виса урнебес, славуја глас, сикута гујског бес, сред летњег жара зимогрозан јез, уз ружин мирис отрован задај; и све то чудо, сав тај комешај, и један лик да сложи, један лог, и учини, – Шекспира створи Бог.
…али и Сервантесу:
Ал кад видим паметаре где с клањају шупљој сили кад јунаке видим старе где их скотска наслад гњили, те сад оно пале, жаре, чем` су били борци чили; да желуцу није сметње, мач отпашу са бедрине: такве слике нису вредне будалине Саведрине.
Поводом прославе тристагодишњице Шекспировог рођења 1864. године, Лаза Костић је написао дугачку поему која је послужила као епилог шекспировској свечаности у Новом Саду. Помало слична Оди Шекспиру, коју је Гарик написао и изрецитовао у Стратфорду 1769, Костићева песма призива Књигу постања, приказујући Шекспира не само као савршено дело божјег стварања већ и као трајно креативног саствараоца, као својеврсни alter ego самог Бога. “Костић настоји да скрене пажњу прогресивног полубога на сопствени млад народ, и моли Шекспира да постане Србин.” (Јуан Ферни, Шекспир за слободу, 2016). То је чудесан израз моћи коју је Шекспир задобијао током историје Западне културе – да помогне другима у саморазумевању и самообликовању.
Пасионирани шекспиролози знају и за ову занимљиву анегдоту: крајем 1864. године Лаза Костић је о свом трошку наручио и посебну брошуру о овој прослави, под називом: “Споменик тристагодишњице Шекспирове светковине у Новом Саду на Ђурђевдан 1864.” – али пошто није могао да плати трошкове, штампар Константин Лазаревић му је задржао скоро цео тираж и ова књижица од четрдесет две стране данас је вредан библиофилски раритет. Ипак, један примерак је Лаза – са посветом – успео да пошаље у Шекспирову библиотеку у Стратфорд, где се и данас чува под инвентарским бројем 212/702 уз педантну напомену чиновника који ју је унео у каталог: “Насловна страна није на руском него на српском језику”. Било је то први пут да се једна књига на српском ушла у њен књижни фонд и зачуђени библиотекар препознао је један – за њега – сасвим нови језик.
Пре више од сто година, у јеку Првог светског рата, на обележавању 300 година од Шекспирове смрти у Лондону, Србију су представљали Николај Велимировић и Павле Поповић, професор Београдског Универзитета, који је том приликом рецитовао поему Лазе Костића.
Оснивач Катедре за англистику Филолошког факултета, др Владета Поповић, докторирао је у Енглеској на тему „Шекспир у Србији“, написао Живот и дела Виљема Шекспира. У Београд су, између осталих чувених шекспиролога, долазили: Алардајс Никол, Џон Холовеј, Хелен Гарднер; већ у овом веку, Стивен Гринблат и Стенли Велс. Предавачи овог предмета били су и професори Веселин Костић, Вида Е. Марковић, Вујадин Милановић, Владислава Гордић Петковић.
После другог светског рата у Београду је најзапаженију драматизацију Хамлета оставио Раша Плаовић, који је не само са Клајном режирао Хамлета, већ је и играо Хамлета као човека који изражава гађење, проистекло из бесперспективности друштвене ситуације. После рата – по сопственим речима – схватио га је као човека доминантно свесног онога што је гадно и подло у друштвеном животу око њега. Хамлетова свест тражи потпуне доказе, па кад их добије, води у свесну акцију. Док је у предратној Плаовићевој интерпретацији, акција Хамлетове освете била производ претеране узбуђености, готово резултат афекта, у послератној је завршна Хамлетова акција – убијање Клаудија – потпуно свесна и, у сценском погледу, чак истакнута. Хамлет убија Клаудија самосвесно – као судија, не као осветник.
А у двадесет првом веку, уочи Олимпијских игара у Лондону 2012. године, Народно позориште из Београда наступило је на даскама чувеног Глоб театра са Првим делом Хенрија VI, у бриљантном преводу професора Зорана Пауновића, две године касније Београд је узвратио гостопримство трупи Шекспировог Глоба и њиховом Хамлету, док је крајем 2015. Атеље 212 поставио модерног Макбета Ежена Јонеска.
***
“Читање Дон Кихота просветљује разум и чини људе срећним.” – написао је Доситеј Обрадовић још у осамнаестом веку. То је истовремено и први сачувани запис о Сервантесу на српском језику.
Ипак, први превод Дон Кихота – после Библије, друге најпревођенијег књижевног дела у историји света – на неки од јужнословенских језика сачекаће још цео један век: 1895-1896, под насловом “Велеумни племић Дон Кихот од Манче”, у издању Коларчеве задужбине, објавиће га Ђорђе Поповић – Даничар, новинар, преводилац, библиотекар и књижевник. До данас, појавиће се још само два превода на српски: 1988. године Душка Вртунског (са преводом стихова Бранимира Живојиновића), под насловом “Оштроумни племић Дон Кихот од Манче” и 2005. године Александре Манчић“Маштоглави идалго Дон Кихоте од Манче”.
A o Дон Кихоту је писала и Исидора Секулић:
„Ко је близу пришао провидном витезу од сени и маште, видео је чудо: видео је како се линија која води у трагедију, и која се у уметности обично прекида када се догађаји дигну до трагедије – видео је како је Сервантес ту линију пребацио и с ону страну трегедије“
Како је изгледало преводити Дон Кихота са шпанског на српски? Од троје људи који су се упустили у тај велики подухват, данас је са нама само Александра. И – за разлику од својих претходника – она је решила да један део тог искуства поделила са читаоцем:
“Присећам се мислиоца који каже како преводилачка структура не почиње оним што се зове превођење у уобичајеном смислу – дакле, не у тренутку када седнем за сто да поново исписујем на српском редове који су написани на шпанском језику – него већ или тек када се успостави известан тип читања „изворног“ текста – дакле, у сваком тренутку када читам, разумем и стварам свог Дон Кихота; и како то читање брише, али и истиче, оно чему се опире и оно што му се опире – ономе, дакле, што у мом језику и мојој култури не делује као блиско и познато, него као туђе и непознато – и тако, у том позиву на читање језика у сопствеом брисању, следи пут који прелази преко или иде даље, које доводи тог Шпанца, Сервантеса или Дон Кихота, у моје време и у мој језик.
Истина је да је Сервантес један од писаца који се с много упорности опиру преводиоцу. Опире се језиком, опире се стилом; опире се и временом, баш зато што премашује своје. Преводећи Сервантеса, преводим га стварно, препуштајући му се с одушевљењем, не избегавајући, не умртвљујући, не изостављајући, не сакривајући: преводећи га, следим пут изворног преводиоца повести о Дон Кихоту, и преводим баш овако како је овде записано. И таквог, како је записано, посвећујем га његовом првом читаоцу.”
(Александра Манчић, Ветрењаче на језик)
У склопу обележавања четири века од Сервантесове смрти, 2016. године, две београдске трупе, Циркусфера и ПОД Театар показале су нам и њихову нову верзију Кихота, у уличној представи у којој Дон Кихот одбацује нове технологије – у потрази за истином и једном сасвим посебном Дулсинејом.
Сасвим у складу са стиховима Лазе Костића од пре век и по, који и данас звуче пророчански:
Кад зареде нове беде, кад се смркну бели дани, кад потамне и побледе зраци надом изасјани, непогода невидовна кад ми сломи крила пловна, па, док снова не узлетим, хоћу мало заветрине, тад се навек тебе сетим, будалине Саведрине.
V
Судбине витеза и краљевића у Постмодерни
“Личности у оди су колоси: Адам, Каин, Ноје; у епу су дивови: Ахил, Атреј, Орест; а у драми су људи: Хамлет, Магбет, Отело. Ода живи од идеала, еп од узвишеноности, драма од стварности. Најзад, ова трострука поезија проистиче из три велика извора: Библије, Хомера, Шекспира.”
(Виктор Иго)
У једној од добро познатих епизода, Дон Кихот насрће на трговце из Толеда, тражећи од њих да одмах признају да у целом свемиру нема даме која би се по лепоти могла мерити са Дулсинејом од Тобоза. Трговци су лако, по изгледу и речима витеза, схватили ситуацију и прозрели његову лудост па је један од њих, глумећи озбиљност, затражио од Дон Кихота да им најпре покаже ту даму, како би је видели пре него што признају оно што се од њих очекује. На то им је он одвратио да је важно да они, и не видевши, поверују у истину о лепоти Дулсинеје.
У ставу и речима толедских трговаца налази се, наравно, не само шала и поруга, него и дубока психолошка истина Модерне: најчвршће верујемо у оно што видимо сопственим очима, и ништа се са тим не може упоређивати, па чак ни научно утврђено стање – због динамичности и променљивости научних истина. Међутим, ако ову секвенцу посматрамо из перспективе духовне историје, онда у Дон Кихотовим речима препознајемо дубоку хришћанску традицију, која против свих неверних Тома инсистира на веровању без чулног сведочења, па самим тим и без виђења. Сервантесов Дон Кихот је у истини дело хришћанске инспирације, полемички окренуто против реализма, позитивизма и скепсе новог доба.
У том погледу постоји сагласност између Сервантеса и Хегела: на крају исте епохе – на чијем се почетку налази Сервантес – Хегел ће такође одбацити реалистичку тезу, као позитивирање или оспособљавање нашег веровања, сазнања, љубави – као форму отуђеног живота. И Хегел је чулност и непосредност схватио и одредио као посредовање (у тзв. спекулативном ставу) и са становишта апсолутне свести “одобрио” чулност само као периферну рефлексију.
Нису ли у том смислу и Сервантес и Хегел, као својеврсни критичари модерне епохе, окренути ка прошлости, тражећи у прочишћеној, филозофски заснованој хришћанској метафизици решење за нововековне проблеме човечанства, или бар оног његовог европског дела? Није ли порицање чулности – и, посебно, виђења – као основе нашег сазнања, критеријума истине, у најоштријој супротности са традицијом и духом модерне науке, који се у највећем делу историјски формирају у два века која деле Сервантеса од Хегела?
Нови медији донели су нам Шекспира на екране, од МакбетаОрсона Велса, 1948. године скоро 40 филмова. Они прате научне тенденције и интерпретације, тако да представа Тајрона Гутрија из 1938. године, са Лоренсом Оливијеом у улози Јага, следи фројдовско учење о Отелу. А када је Бен Кингсли глумио Отела, Јаго Дејвида Сачета бацио се на њега након самоубиства и морали су да га одвуку са сцене. Алмереидин Хамлет из 2000. године нуди нам корумпираног и манипулативног тајкуна у лику Клаудија, док је Офелија озвучена „бубицама“ за прислушкивање Хамлета.
Критичаре двадесетог века све више је, међутим, занимало нешто друго: игра речима, плуралност значења, одвајање форме од садржине. Писци се занимају за реконструкцију, или поновну конструкцију, целе приче па тако Џон Апдајк пише роман о животу Гертруде и Клаудија пре почетка радње коју читалац затиче у Елзинору. Алдо Николај пише драму “Хамлет у пикантном сосу” у којој меша апокриф, црну комедију и пастиш а Хамлетов свет смештен је у кухињу у Елзинору; хаос у држави потиче од хаоса у кухињи; Хамлет показује хомосексуалну наклоност према Лаерту, Офелија је са Лаертом у инцестуозној вези а Хорацио има донжуанску манију. Астролози тумаче Хамлетову судбину положајем звезда, а шоу Монтија Пајтона Хамлетову дилему извргава руглу и прави урнебесну пародију са главним јунаком који одлази психијатру.
И на крају ће људски род испустити своју душу, исцрпену од умора и гађења, пред некаквом дивовском фабриком еликсира за дуг живот. И оживеће самлевени Дон Кихот, јер је спасење потражио у себи самом и усудио се да насрне на ветрењаче.
(Мигел де Унамуно)
Двадесет први век – епоха после “краја историје” – као да је поново спојио најпознатије ликове Шекспира и Сервантеса, али у једној сасвим новој ситуацији. Данас су њих двојица, све више, кондензоване приказе: визуелизоване, скраћене, сведене на неколико најпознатијих популарних фраза. Средњошколци широм планете већ одавно не читају: задовољавају се мање или више прецизним, мање или више духовитим препричавањима која налазе на интернету. Нешто савеснији ученици гледају филмске или телевизијске верзије, а само најређи заиста читају лектиру. Чак ће и студенти књижевности у појединим случајевима покушати да заобиђу оригинални текст и да се за потребе полагања испита задовоље такозваном секундарном литературом, историјама књижевности, огледима, приказима.
Да ли је Шекспир испричан другим речима и даље Шекспир и да ли је Сервантес испричан другим речима онај исти Сервантес? Узбуђења и испуњења – која се очекују, а најчешће не добијају, у царству новца, непрестане медијске стимулације, површне комуникације и „вештачких рајева“, или пак академске инструментализованости и неаутентичне „науке“, што све, сасвим супротно, води у стање досаде, депресије, испразности, усамљености и неподношљивога бесмисла – надохват су руке, али другде.
Превише свега у култури симулакрума (Бодријар)? Свеприсутност, међутим, у свим медијима, у свим културама и на свим нивоима, у свим контекстима, већ озбиљно прети да Шекспира претвори у једно банално опште место. Позната је шала о не нарочито образованој жени која је у позним годинама први пут гледала Хамлета у позоришту. Када су је питали како јој се допала представа, рекла је да је била одлична, али да је било доста „цитата“: „Слабости, име ти је жена“, „Нешто је труло у држави Данској“, „Ово је време изашло из зглоба“, или оно чувено „Бити ил’ не бити“? Превише „цитата“ или Шекспир сведен на три-четири цитата?
На питање како изгледа ренесанса из визуре тог “новог историзма”, Милица Спремић (Политика, субверзија, моћ: новоисторијска тумачења Шекспирових великих трагедија, 2011) одговара:
“…да се она указује као динамична, дисконтинуитетна и радикално хетерогена дискурзивна творевина у којој циркулишу – израњају и нестају, сукобљавају се и допуњују – многе дискурзивне праксе. Међу дискурзивним праксама у које, поред текстова, спадају и институције, модели понашања и материјална производња, примарни значај за новоисторичаре свакако имају текстови, књижевни као и некњижевни, канонски као и маргинализовани.”
“Нови историзам” (последње две деценије двадесетог и прве деценије двадесет првог века) у том смислу обликује англофони академски свет, као “доминантну интерпретативну заједницу”, у којој се Шекспир чита – и тумачи – заједно са, и у контексту, других извора епохе: приватних дневника, приручника за учење писања, верских трактата, трактата о вештичарењу, морализаторских списа, приповеди, колонијалних списа, дела из области теорије држава, архивских и правних докумената… Његов Хамлет, дакле, није само савременик епохе, случајно затечен у том историјском времену, него је и ауторитативни тумач епохе, а на моменте и њена парадигма.
Међутим, Шекспир је – исто толико – и наш савременик, баш колико је то и цела историја, јер се обоје циклично понављају. Борбе за превласт, издаја, манипулисање масама, популизам, амбиције, варљивост моћи и пролазност свега земаљског. Дискриминаторни ставови изражени у његовим драмама, попут расизма, антисемитизма, мизогиније – против којих се и данас боре чак и најразвијенија друштва, приписивани су самом аутору и правдани тадашњом климом и увреженим схватањима.
***
Слична, некада и упоредо постављена, питања различитих постмодерних тумачења отварају нам се и код Дон Кихота: колико смо још увек у стању да откријемо нове слојеве његовог наизглед безазленог – а заправо авангардног – поигравања са жанровима, вишеструким приповедачима, мултиперспективизмом и преплитањем стварности и фикције?
Има људи који Дон Кихота и данас схватају књигом за велику децу, која у њој налазе сопствену слику и прилику. И доиста, сваки од нас је, у извесном тренутку, и Дон Кихот и Санчо Панса. У сваком од нас, пажљиво испитујући, нашла би се нека основна мешавина идеализма и практичне стварности. “Срце нам често лети за смелим, узвишеним идеалима, али нас сапињу предрасуде, стежу правила, обуздавају навике. Шта нам вреде крила на глави, кад су нам поплати обложени оловом?” (Марко Цар, Дон Кихоте, 1939). Код многих људи, прекретна фаза тог моралног дуализма наступа тек у зрелијим годинама: човек омркне као Дон Кихоте, а осване као Санчо Панса. Тај преокрет је, у својој основи, сасвим људски и у људском животу је једна не ретка појава.
Дон Кихот се може посматрати и као средњовековни homo viator из византијских романа, у недефинисаном простору без граница, за којег је време кружно, што је изнова осликано у структури Сервантесовог романа. “Стога и хронотоп Дон Кихотовог наратива јесте средњевековни – једновремен и географски недефинисан, у сталном контакту са јунаковим субјективним доживљајем.” (Јелица Вељовић, На раскршћу фикција: “Дон Кихоте” између Византије и Запада, између вертикалног и линераног, 2013). Како Бахтин бележи: „Витешки роман приказује субјективно играње са временом, лирско и емоционално растезање и сажимање истог“. Било да се налази у зачараној крчми, пећини чаробњака Монтесиноса, или у пасторалном наративу шуме заљубљених витезова, Дон Кихот не познаје сукцесију времена или објективан и географски дефинисани простор. Сваки од ових елемената посматран је симболички, и то му даје једну изразиту византијску црту: још Гуревич бележи да су се: „Византинци руководили искључиво симболичким значењем“. Стога се семиотичка замена витеза луталице може тумачити као покушај симболичког читања света кроз који се иде, а који се ишчитава кроз уплив средњевековне фантастике витешких романа интегрисаних управо кроз византијске романе.
Да ли смо, читајући, уопште свесни колико је Кихота Сервантес створио? Колико ликова, колико идентитета? Алонса Кихана (Кихаду, Кесаду, Кихану), aliasДон Кихота, Витеза Тужног лика,Витеза од Лавова, Дон Кихота о чијим подухватима пише прво његов хришћански „очух“, па фиктивни маварски приповедач Сиди Хамид Бененџелија, а затим и „лажљиви“ плагијатор Авељанеда? Дон Кихота из другог дела – оног који сазнаје да постоји Дон Кихот о коме је написана књига? Дон Кихота кога „виде“ читаоци као сулудог старца и оног који замишља себе као непобедивог ритера?
Да ли смо свесни колико је Сервантес био испред свог времена у промишљању односа прозе типа novel и типа romance и у одлуци да их, први, здружи у истом делу?
Коначно, Сервантес је – у деветом одељку првог дела Дон Кихота – пророчки написао шта је, за њега и његовог јунака, тада била истина: “она чија је мајка историја, ривал времена, складиштар дела, сведок прошлости, пример и саветник садашњости, упозорење будућности”. А шта је истина за нас данас, у времену постистине?
VI
Post Scriptum: стварни или виртуелни сусрет?
Наша данашња прича остала би некако недовршена ако се, пре самог краја, не бисмо осврнули и на једну малу мистерију: готово све класичне историје књижевности овог периода завршавају једним, исто тако већ класичним, реторским питањем: каква штета што се Сервантес и Шекспир никада нису срели, у неком граду, некој крчми, да попију пиво, испричају један другом неки безобразни виц, или чак и напишу нешто заједно?
А шта ако то, заправо, и није било баш тако?
Несташни писци псеудо-историјских прича у више наврата поигравали су се могућношћу да су се Шекспир (рођен 1564. године) и седамнаест година старији Сервантес можда заиста и срели, у некој од седам такозваних “изгубљених година” (између 1585. и 1592.) у Шекспировој биографији. Највероватније, то је била једна од прве три (1585 – 1588) у којима су Шпанија и Енглеска водиле свој необјављени рат (касније прерастао и у објављени – неуспелом инвазијом Шпанске Армаде на британска острва).
Подсетимо се чињеница: Вилијем Шекспир оженио се у осамнаестој години (1582) а близанце Хамнет и Јудиту крстио је почетком фебруара 1585. у Вустеру. Први наредни податак о његовом животу налазимо тек из 1592. године, када се његово име први пут појављује на лондонској позоришној сцени. У одсуству поузданих историјских извора, биографи су били принуђени да се баве спекулацијама, па су нам тако оставили неколико апокрифних прича: по једној – која потиче из старе стратфордске легенде – Шекспир је био принуђен да инкогнито побегне у Лондон, где се неколико година крио под лажним именом, након што је ухваћен да је у криволову убио јелена на поседу локалног племића. По другој, он је своју позоришну каријеру почео сасвим случајно, бринући се о коњима чији је власник уједно био и спонзор једног локалног позоришта. По трећој, те године провео је као управитељ разних сеоских школа, мењајући често место боравка…
Међутим, међу свим тим – непотврђеним – гласинама, постоји још једна: она по којој је Шекспир, инкогнито, тих година путовао и у Шпанију, вероватно непосредно уочи инвазије Армаде, као тајни агент послат на тај задатак директно од стране Сер Френсиса Волсингема, шефа читаве мреже доушника и шпијуна у Европи, и творца модерне обавештајне службе (заиста, за пораз Шпанске армаде пред британским обалама заслужни су – те речи се приписују самој краљици Елизабети, додуше у еуфорији после победе – двојица: Бог и Волсингем; први је послао олују која је разорила поредак шпанске флоте, други је на време сазнао којим путем ће она пловити).
Шта је у то време радио Сервантес? Он је коначно (после пет година заточеништва код алжирских гусара) ослобођен 1580. године и вратио се у Шпанију. Две наредне године (1581-1582) проводи и сам ангажован као обавештајац – прикупља информације за шпанску круну, у разним лукама северне Африке. Тек у априлу 1584. срећемо га наредни пут, у граду Ескивијас код Толеда, где помаже у сређивању послова његовог недавно преминулог пријатеља, песника Педра Лаинеза и среће своју будућу жену, Каталину де Салазар, ћерку удовице, ситне земљопоседнице. Сервантес се жени у децембру 1584, након што је у новембру добио ванбрачно дете са ћерком једног мадридског крчмара. Изабела, чије је очинство Сервантес признао, остаће и његово једино дете. Следеће, 1585. године, Сервантес објављује свој први роман – Галатеју – у тридесет осмој години. А 1587. године добија и нови државни посао – данас бисмо рекли – администратора јавних набавки за шпанску круну.
Дакле, то су чињенице: у 1588. години још увек не знамо где је тачно Шекспир, претпостављамо да је Сервантес углавном у Мадриду, и немамо ниједан историјски извор који би, макар посредно, могао да нам потврди чак и саму могућност да су се они срели. Чињеница да је прича, међутим, опстала кроз векове, чак и као фикција, отвара логично питање: зашто? Зашто су њени творци изабрали баш Сервантеса, а не – на пример – Галилеја чији је Шекспир био вршњак?
Мотив ових књижевних проводаџија налазимо тек четврт века касније – 1612. године. У 1588. години и Шекспир и Сервантес били су, не само у светској књижевности него и у сопственим земљама, још увек сасвим непознати. Сервантесова Галатеја је још увек само једна од лаких књижица на сентименталне теме, популарне у том времену, зли језици говоре да је у великој мери преписана Дијана португалског писца Хорхе де Монтемајора, њен обећани наставак никад неће бити написан а за другим издањем дуго није било потребе. Своје прво дело, Два племића из Вероне, Шекспир ће почети да пише тек 1589. године. Њихов сусрет у 1588. години – чак и да се којим чудом догодио – сасвим извесно не би могао да буде из књижевних разлога.
Четврт века касније, међутим, они су обојица већ стекли славу и популарност која се граничи са митском: прича о мистериозном сусрету од пре две и по деценије, чак и као измишљена, тек тада има смисла. А стварни догађаји из 1612. стављају је и у контекст. Наиме, те године један јако занимљив човек – образовани полиглота и стварни ирски шпијун – по имену Томас Шелтон преводи, по први пут на енглески језик, први део Дон Кихота, под насловом “The History of the Valorous and Wittie Knight-Errant Don-Quixote of the Mancha”. Око годину дана касније, већ остарели Шекспир и његов штићеник, Џон Флечер, заједно пишу свој трећи заједнички комад Историју Карденија.
По свему судећи, то је онај исти Карденио којег Дон Кихот среће у глави 23 романа, и којем – сто страна касније – помаже да пронађе своју изгубљену љубав! Да ли је тако Шекспир заправо помогао да се, по први пут, Сервантесово дело појави на даскама лондонских позоришта? Тако заиста воле да тврде неки историчари књижевности. Али, да ли се све баш тако и догодило?
Шекспирово позориште Глоуб, на јужној обали Темзе у Лондону (половину деоница имали су инвеститори, браћа Катберт и Ричард Барбиџ а другу половину Шекспир и чланови његове глумачке дружине) изгорело је баш те 1613. године, за време извођења Хенрија Осмог. Историја Карденија је остала необјављена, у рукопису и не појављује се нити помиње било где наредних сто година. Тек тада овај комад извесни Луис Теобалд, један од истраживача Шекспировог дела са почетка осамнаестог века, преправља и објављује под промењеним именом Двострука лаж, 1727. године. Теобалд је тада тврдио да је радио на основу три сачуване верзије оригиналног рукописа, које су похрањене у музеју позоришта Ковент Гарден. Да ли је говорио истину, такође никада нећемо сазнати, јер је тај Ковент Гарден такође изгорео у пожару, 1808. године.
Да резимирамо: Двострука лаж је прерађени текст наводно изгубљеног Шекспировог рукописа Историја Карденија, који је опет представљао адаптацију једног дела превода Сервантесовог Дон Кихота на енглески, коју је припремио ирски шпијун. Чини вам се убедљивим? Прича, очигледно, поседује читаве слојеве готово византинских превара и заблуда, она је толико богата сложеним људским односима, да се уклапа и у сам почетак Дон Кихота – тамо где Сервантесов приповедач обавештава свог читаоца да му и сам представља превод са арапског, дела које је написао фиктивни маварски историчар. Делује као да су Шелтон, Шекспир, Флечер и коначно Теобалд у ствари наставили текст Дон Кихота, тамо где га је Сервантес оставио, у другој земљи и на другом језику, потврђујући га тако као први реалистички роман у европској књижевности.
Има ли, дакле, Теобалдова Двострука лаж икакве књижевне вредности? Ово дело, заиста, није Краљ Лир, на пример. Међутим, његов читалац, ипак, може да види зашто је оно на крају успело: као да се неки мутирани Шекспиров ДНК и даље види у њему – идиосинкратично се увијајући око текста који је написао ко-аутор, Флечер, цедећи и последњу кап помало кашасте мелодраме створене на основу Сервантесових оригиналних поглавља.
За неке посредне, псеудо-биографске, доказе не треба гледати даље од првих неколико тренутака ове приче. У Теобалдовој верзији – колико год она сама представљала јако ослабљен оригинални текст Шекспира и његовог шегрта – заплет почиње када остарели војвода описује наслеђе које оставља свом сину:
Носио сам венац мојих почасти дуго И нећу га оставити увенулог.
Садрже ли ови стихови, можда, и једну криптичну поруку? Да ли је најпознатији драмски писац свог (а и нашег) времена, три године пред смрт, сумњао – страховао можда? – да Флечер, ма колико он на крају и сам био плодан, и вероватно ни упола тако лош писац, ипак није његов наследник и никада неће бити?
Насупрот овом тексту, Сервантес почиње свој оригинал представљајући нам Карденија, лутајућег чудака, којег Дон Кихот – необјашњиво – прихвата (“como si de luengos tiempos le hubiera conocido“), односно, да Кихот њега познаје целу вечност. Оно што је овде, међутим, још тајанственије, наш витез-луталица потом наставља да имитира Карденија, свесно глумећи лудило – као да и сам већ није био довољно луд. За Сервантеса, прича о Карденију постаје прича о заједничком лудилу, један готово заразни проналазак који онда чини сву комедију – и сву љубав – могућима.
Критичко тумачење је овде, дабоме, нека врста сасвим бескорисне игре, јер је од самог почетка осуђено на пропаст, баш као и сваки други покушај љубитеља да – само на основу апокрифних причица – на силу убаце Сервантеса и Шекспира у исти оквир. Јер, чак и да су ова два титана писане речи некако и успела да се за својих живота сретну и заједно попију пиво, њихови календари би опет остали безнадежно различити и они би се – у дану своје смрти – поново промашили за тих једанаест дана.
Па ипак, упркос свим историјским чињеницама, и даље многи љубитељ њихове фантастичне прозе ужива да замишља своју сопствену фикцију. На пример, овакву:
Да ли сте чули за причу о два, одавно мртва, Европљанина – обојица су носили браде – који су ушетали у бар, почетком седамнаестог века?
Први каже: “Хајде да попијемо пиће и измислимо модерну књижевност.”
Други одговара: “У реду, али бољи од нас двојице плаћа пиће!”
Први каже: “Како да сазнамо ко је бољи?”
Други каже: “Чуо сам да добри умиру млади. Когод умре први – бољи је.”
“Хегел је негде приметио да се све велике светско-историјске чињенице и личности појављују, да тако кажем, двапут. Заборавио је да дода: први пут као трагедија, други пут као фарса.”
(Карл Маркс, 1852)
Када је Карл Маркс написао једну од својих најпознатијих реченица – пре скоро сто седамдесет година – учинио је то у једном специфичном контексту: расправљајући о државном удару у Француској, којим је Луј Наполеон преузео диктаторску власт. Међутим, сама реченица је преживела и тај контекст и време у којем је написана, доказујући своју тачност много пута касније.
Пре пар месеци, када је почела трећа деценија овог века, релевантност ове старе Марксове изреке потврдила се још једном: она је и даље симбол изазова који смо са собом понели из претходног века. Она нам помаже да себи поставимо низ питања: Колико је данашњи свет остао опседнут историјом? Зашто људи – без обзира да ли свет доживљавају као скуп етничких, верских или идеолошких племена – толико уживају у овој новој врсти рата историјских наратива? У којој мери су древни митови и легенде стварно оружја која нам могу помоћи да добијемо наше нове битке?
Заиста, како време пролази, примери постају све бројнији: чим је међународна економска криза погодила европски континент, и Грци се побунили против немачког програма штедње, 2014. године, медији у Атини су покренули кампању стрипова у којима је Ангела Меркел била представљена у нацистичкој униформи. Потом су Пољаци били више него срећни да следе њихов пример. Затим је сецесионистички покрет у шпанској покрајини Каталонији, 2017. године, добио снагу – на први поглед ниоткудa – јер је био доживљен као нека врста незавршеног посла из Шпанског грађанског рата. На сличан начин, прошлогодишњи амерички председнички избори схваћени су као други Гетизбург – у којем је Југ поново изгубио. Чак и на Балкану – делу Европе на којем је ова бласфемична кампања и почела деведесетих година прошлог века – изгледа да нико није научио лекцију, остављајући тако старе шашаве псеудоисторијске аргументе да дивљају и у новом добу. Погледајмо само два догађаја са почетка ове године: у првом смо били сведоци сасвим патетичних бугарских тврдњи о македонском идентитету; други нам је омогућио да гледамо осветничко протеривање амбасадора Србије у Црној Гори од стране једног режима који је већ изгубио изборе, због коментара једног догађаја који се збио пре више од сто година!
Епоха Другог светског рата такође остаје златни рудник за све врсте историјских ревизиониста: сваког лета, друштвене мреже широм Европе експлодирају у јефтиним расправама о значају Минхенског споразума из 1938. и Московског споразума из 1939. Питања постављају људи који нису стварно заинтересовани ни за шта што би макар подсећало на озбиљну историјску истрагу: Ко је први сарађивао са нацистичком Немачком: западни савезници или Совјетски Савез? А ко је последњи? Ко је више издао савезничку ствар? Навијачи сваке стране загрижено оптужују ону другу; и једни и други, при томе, заборављају две једноставне чињенице: на крају, овај рат је добијен; и тај рат је добијен јер су савезничке нације, и са Истока и са Запада, то урадиле заједно. Да су се наши преци 1941. понашали онако како се ми понашамо данас, они би тај рат, сасвим сигурно, изгубили.
Чак и када се померимо корак изван дневне политике, у област културе, последице овог рата историјских наратива и даље остају присутне. Пандемија Ковид-19 2020. године оживела је широм света интерес за ноћне море средњовековне Црне смрти. Старе књиге – дела Бокача, Чосера, Пеписа, Дефоа и Камија – поново су постале бестселери, као да приче о старим невољама могу да нам помогну у борби против нових. У лето 2020. године, на расним немирима захваћеном Западу, нису страдали само споменици побуњеним генералима Конфедерације на америчком Југу, него и они Кристифору Колумбу и Винстону Черчилу. Једна стара, и већ готово заборављена, полемика између две звезде француске левице, Албера Камија и Жан-Пол Сартра, о Алжирском рату, опет је постала предмет ужарених дебата међу француским интелектуалцима.
Два историјска филма – српски о концентрационом логору Јасеновац, смештен у време Другог светског рата, и босански који се бави догађајем из Ратова за југословенско наслеђе деведесетих година прошлог века, били су кандидати за Оскара за страни филм 2021. године. Упркос чињеници да су оба третирала суштински исти – ванвременски – мотив људског зла, њихове приче су у јавности претежно третиране као супростстављене, а њихове публике као непријатељске, једна другој. Недавно откривени споменик једном средњовековном владару у Београду отворио је серију старих идеолошких контроверзи – готово као да смо сви ми недавно ушли у тринаести, а не у двадесет први век.
I
Историја: производња и потрошња
Винстон Черчил је 1945. рекао да “Балкан произведе више историје него што може да потроши”. Како ова пророчка реченица звучи данас, имајући у виду да је пролиферација историје далеко превазишла границе Балкана?
Постоји неколико разлога због којих нам цео савремени свет данас изгледа више “историзован” од онога у кјем смо живели пре само пар деценија. На површини ове слике, морамо почети од утицаја технологије која се догодила у међувремену: једном, да би се сусрело са историјом, било је неопходно отићи у библиотеку, позориште, или музеј; данас, довољно је посетити неколико од безбројних историјских или псеудоисторијских интернет сајтова, који су од нас удаљени један или два клика. Нови софтвери нам олакшавају да произведемо “документ”– која год лажна слика је кориснику потребна. она данас може бити лако “произведена”, омогућавајући му да се позива на њену prima faciae аутентичност, коју после једино детаљна post facto анализа може кредибилно оспорити. У међувремену, лажни историјски “извор” наставља да шири лажну историју, брзином којо се множе печурке после кише у шуми, међу милионима корисника интернета и друштвених мрежа.
Међутим, на једном дубљем нивоу, ми се суочавамо и са озбиљнијим проблемом у разумевању саме историје: изгледа као да заиста верујемо да она може да нам пружи додатне аргументе за разне захтеве које постављамо у данашњим временима. Тако често постављамо питања: Ко је први населио неку територију? Ко је дошао одакле? Чији су злочини били страшнији? Ко је сарађивао са нацистима а ко је највише жртвовао борећи се против њих? Можемо ли компромитовати морална упоришта наших противника ако ревидирамо историјски кредибилитет њихових очева-оснивача?
У том контексту, сви ови конфликтни историјски наративи данас нам служе као нека нова врста пост-модерног оружја, којег користимо у рату о садашњости и будућности, пре него о самој прошлости.
***
Објашњење је први покушао да пружи још француски социолог Морис Албваш, који је делио Фројдов став да живе успомене укључују интеракцију између понављања и сећања, али је тврдио да та интеракција функционише по социјалној, а не психолошкој динамици. Изгледа да је Албваш (ухапшен од Гестапоа у Паризу и умро у концентрационом логору Бухенвалд) заиста звучао пророчански када је написао да се, понављањем, наша сећања не преносе нетакнута него комбинована, јер се стално мењају. При сваком понављању неког искуства, понека идиосинкразија се потроши. Оно што се на крају запамти је идеализована слика, imago.
Даље, док се присећамо успомена, ми их увек реконструишемо у одређеном социјалном контексту. Успомене које чекају на сећање су привремене: оне постају трајне тек кад их сместимо у друштвене оквире наших садашњих живота. У процесу сећања, ми у свест не враћамо слике прошлости онакве какве смо их тада доживели, већ онакве какве се уклапају у наше садашње концепције, које су обликовале друштвене снаге које делују на нас. Без одговарајућег друштвеног оквира који би их одржао, и наша појединачна сећања и она колективна, једноставно би ишчезла.
Заиста, није постојало никакво брдо изнад холандског града Бреде, када је 1625. шпански генерал Амброзио Спинола Дорија примио кључеве опседнуте тврђаве од свог холандског колеге, Јустина од Насауа. Тај терен је раван као тепсија – никакво брдо није никада ни постојало- али оно што ми, упркос томе, тврдоглаво држимо у глави је једна друга слика: она коју је, десет година после тог догађаја, насликао мајстор Шпанског златног доба, Дијего Веласкез. Уметникова машта је, у овом случају, створила једну идеализовану слику – imago како ју је Албваш назвао.
Касније, у серији познатих предавања под насловом “Друштво мора бити одбрањено”, средином 1970-тих на престижном париском College de France, Мишел Фуко је тврдио да победници у друштвеним сукобима користе своју политичку доминацију, између осталог, и да потисну историјску верзију догађаја свог пораженог противника у корист сопствене. Фуко је сматрао да ово понекад може да оде толико далеко да склизне у потпуно негирање или фалсификовање чињеница (тзв. денијализам), а врло често у њихово искривљавање, односно историјски ревизионизам.
Супротан приступ у својој књизи “Култура пораза: амерички Југ 1865, Француска 1871, Немачка 1918.” (2001) заузео је Волфганг Шивелбуш. Он тврди да је управо пораз онај главни покретач пораженог на сопствену обнову (и промену), док победник, ушушкан у комфор сопствених ставова али опет незадовољан великим губицима и можда недовољним добицима, постаје мање креативан и у новом циклусу историје почиње да заостаје.
Сви знамо за бројне примере који илуструју обе ове тврдње: Грци су, на пример, сачували мит о Термопилама већ преко две и по хиљаде година; Јевреји су учинили исто са митом о Масади, Французи са митом о Роланду и Бици на превоју Ронсевал 778. године и Срби са косовским митом 1389. године, о бици на Газиместану и погибији команданата обе војске. Иако су сви они утемељени на стварним историјским догађајима, у корену сваког од ових митова налази се чист, недвосмислен и историјски трагичан војни пораз. У том смислу, митови су били од фундаменталног значаја у процесу формирања модерних европских нација, баш као што су исти значај имали и у формирању великих транснационалних идеологија. Подсетимо се само да међународни комунизам и даље негује мит поражене Париске комуне (1871), баш као што је у идеолошким темељима антифашизма остала његова прва изгубљена битка: Шпански грађански рат (1936-1939).
***
Међутим, ако је веровати Наполеону Бонапарти (једном од малог броја људи за које се заиста може рећи да су стварали европску прошлост) “историја није ништа друго него скуп договорених лажи”. Ова наполеоновска примедба води нас и у трећи разлог за наш данашњу нелагодност око историје: он може бити приписан растућем осећају скептицизма у погледу, мање или више, свих већ успостављених истина. На пример, Адолф Хитлер је успео да побегне од своје судбине у берлинском бункеру (и можда још увек живи, у некој латиноамеричкој Недођији); човек никада није крочио на тло Месеца; и, дабоме, ми смо сви несвесни чињенице да је наша планета равна плоча. Тврдоглава, и често детињаста, жеља за исмејавањем саме суштине људског знања, понекад названа “побуном против ере политичке коректности”, у суштини одражава дубоко осећање несигурности које постмодерни човек и жена деле о самим темељима свог постојања.
Стварање историјске чињенице је увек било последица неког посебног значења које је, са временом, било признавано одређеном догађају или личности. У свом есеју из 2018. у Њујоркеру ирански писац Салман Ружди говори о томе: “Јулије Цезар је прешао Рубикон и то је историјска чињеница. Међутим, многи други људи су такође прешли ту реку, али њихови поступци нису били од значаја за историју. Ти преласци нису, у том смислу, били историјске чињенице.”
Ружди нас, такође, подсећа на околност да често сам проток времена мења значење одређене историјске чињенице и ту даје један поучан пример: за време британске власти у Индији, сукоби Индуса са колонијалним војницима 1857. названи су “Индијска побуна” и – зато што сама реч “побуна” подразумева отпор успостављеном поретку и властима које га штите – та реч, па самим тим и значење које је она дала овом догађају, сместили су побуњене Индијце на погрешну страну. Зато индијски историчари данас, истражујући и описујући овај догађај, користе друго име – “Индијски устанак” – чиме га номинално, али и суштински, трансформишу у једну сасвим другачију врсту историјске чињенице, са савим другачијим значењем. Прошлост се, дакле, стално ревидира у складу са ставовима садашњости.
Има, међутим, истине и у Руждијевој констатацији да је Запад, у деветнаестом веку, постигао прилично широк консензус о схватању реалности:
“Велики романописци тог времена – Гистав Флобер, Џорџ Елиот, Едит Вартон и други – могли су да претпоставе да су они и њихови читаоци, у ширем смислу, постигли један претходни договор о природи стварности и велико доба реалистичког романа изграђено је на тој основи. Али тај консензус био је постигнут уз много искључења: то је била сагласност беле средње класе. Тачке гледишта, на пример, колонизованих народа или расних мањина – тачке гледишта из којих би свет изгледао сасвим другачије од буржоаске стварности насликане у, на пример, Времену невиности, или Мидлмарчу или Мадам Бовари – биле су углавном избрисане из прича. Значај догађаја, често великих за ширу јавност, био је такође често маргинализован. У читавом делу Џејн Остин Наполеонови ратови једва да су поменути; у огромном делу Чарлса Дикенса, постојање Британске империје једва да је поменуто.”
Коначно, проток времена понекад мења и суд о некој појединачној историјској личности или њеном поступку. Као што је то Мирослав Крлежа 1935. сликовито описао у својој књизи есеја “Европа данас”:
“Типична је европска појава, да су највеће европске истине изговорене испод вјешала, на стратиштима, по тамницама и голготама, а те распете и попљуване истине постају европске заставе и трају вјековима. Имена понижена као јавне пљувачнице, имена жигосана осудама судова и јавнога мнијења постају европски свјетионици који онда свијетле стољећима.”
II
Прошлост као страна земља
Међутим, како је написао Лесли Пол Хартли у славној и често помињаној првој реченици свог романа “Посредник” (1953): “Прошлост је страна земља. Тамо се све ради другачије.” И заиста, ради се: савремени Американци, Срби, Италијани и Кинези имају данас више заједничког једни са другима него што би свако од њих имао са сопственим прецима из далеке прошлости. Ако би се сви они, захваљујући неком времеплову, изненада појавили међу њима, свако од ових путника кроз време делио би исти осећај дубоког неприпадања. Не ради се овде само о језицима – иако би свако од нас тешко могао да разуме човека који говори његов сопствени језик од пре пет стотина година – колико о дневним навикама, животним стиловима, вредностима, традицијама, веровањима, сујеверјима, кодовима части и десетинама других, на први поглед малих али важних, каменчића у мозаику који, сви заједно, обликују оно што, у модерном језику, зовемо “личношћу”.
Ми данас не можемо да потпуно схватимо ни мотиве који су наше претке покретали, ни дилеме са којима су се они суочавали, ни природу и обим њихових страхова и нада – баш као што ни они не би могли да схвате наше. Зато је бесмислено судити њима или њиховим поступцима по стандардима по којима судимо нама или нашим поступцима: исти историјски догађај или личност могу бити оцењени као “добри” или “лоши”, зависно не само од стране коју бисмо заузели у том виртуелном суђењу, него и од закона, кодекса и моралних стандарда које бисмо применили на појединачни случај.
Такви обзири воде нас и до наредног питања: да ли историја уопште постоји, изван доминантног историјског контекста? Другим речима, може ли она уопште да буде “неутрална” наука? Да ли објективност увек подразумева неутралност? Аналитичари и критички филозофи историје расправљају одувек да ли историчари могу да изразе свој суд о историјским личностима или би тиме нарушили своју претпостављену улогу. Начелно, позитивисти и нео-позитивисти супротстављају се сваком вредносном суду као ненаучном.
И даље се, рецимо, цитира реченица Винстона Черчила изговорена 1948. године у Доњем дому британског парламента: “Што се мене тиче, сматрам да би било много боље за све стране да оставе прошлост историји, посебно јер намеравам да је напишем сам.” Мање је познато да ово није било први пут да је Черчил рекао нешто слично: очигледно, њега је идеја да сам допринесе обликовању историјског наратива забављала најмање десет година пре овог говора, са различитим цитатима у том смислу који му се приписују кроз целе 1930-те, можда чак и раније.
Међутим, треба нагласити и да је Черчил тешко био први ко је рекао нешто тако; слични примери могу се наћи у разним другим језицима осим енглеског. Ево неколико примера. За време својих последњих дана у Нирнбергу 1947. године, Херман Геринг је у свој дневник написао: “Der Sieger wir immer der Richter und der Besiegte stets der Angeklagte sein”; у сатима пред егзекуцију, пораженог јакобинског вођу Француске револуције, Максимилијана Робеспјера, чули су како каже: “l’histoire est juste peut-etre mais qu’on ne l’oublie pass, elle a ete ecrite par les vainqueurs”; када су цар Карло Пети и принц Андреа Дорија поново успоставили страну власт у Италији, почетком шеснаестог века, Ђан Марко Буригоцо, ломбардијски трговац и хроничар миланског војводства, написао је: “La storia di questi avvenimenti fu scritta dai vincitori.” Испитујући ове примере из прошлости, опет се враћамо у земље енглеског говорног подручја и на хронику Битке код Кулодена (1746) у Шкотској, где један од поражених учесника ламентира како нико никада неће знати колико је припадника његовог клана погинуло на бојном пољу, јер “it is the victor who writes the history and counts the dead”.
Ипак, јасно је да данас фраза “писати историју” има само метафоричко значење и да је у том смислу треба и тумачити. Цео главни корпус светске историје (и већине националних) одавно је написан. Оно, међутим, на шта се ми данас тако упорно позивамо када говоримо о “писању историје”, јесте право да је тумачимо – да пружимо ауторитативну верзију историјских чињеница и њихових одговарајућих значења. Чинећи то, оно што покушавамо није право да будемо сматрани победницима некада – када се одређени историјски догађај збио – него да будемо сматрани таквим данас – узимајући себи право да судимо о прошлости сами.
Међутим, ревизија и извртање историјских чињеница, као и прихватање таквих изврнутих чињеница за стварне, често изазива сасвим неочекиване последице; оно проузрокује много ширу контаминацију, и у простору и у времену. На пример, подржавајући антируски државни удар у Украјини (2014) Запад је морао да прихвати – без обзира колико невољно – читаву ревизију историје коју су направили његови нови савезници у Кијеву. За само неколико година, све врсте нацистичких квислинга и колабораната су рехабилитоване, њихови симболи оживљени и њихове животне приче поново написане: на крају, сви они су мрзели Русе – и то је била једина ствар која је занимала нове елите. Европска унија – и сама створена као отелотворење антифашизма – правила се да не види шта се догађа у Украјини (тој далекој земљи, увек на ивици модерности) али чак ни то није помогло: врло брзо, исти процес почео је да се догађа у балтичким земљама, Пољској, Мађарској и Хрватској. И нико у Европи није се усудио да протестује – право да се било шта учини било је већ прокоцкано у Украјини.
Галерије чудних историјских ликова марширале су по интернет порталима, школским уџбеницима, телевизијским емисијама и друштвеним мрежама – било је баш као што је Шекспиров Аријел рекао у Бури: “Пакао је празан и сви ђаволи су овде.”
На исти начин на који су велике силе (САД, Русија, Кина, Велика Британија) тако поносне на њихове сопствене националне Ковид-19 вакцине, свака земља је одједном постала поносна на своју сопствену верзију “националне” историје, без обзира колико та верзија била супротстављена утврђеним историјским чињеницама. Ако је, у оном првом случају, сопствена вакцина некако схваћена као средство за господарење будућношћу, у овом другом већ сама чињеница наметања сопственог историјског наратива значи средство господарења прошлошћу. Историјски национализам – баш као и онај вакцинални – постао је интринзично својство постмодерног света, баш као да се више нико не сећа оне мудре Гетеове опаске из сада тако далеке 1817. године, да “патриотизам уништава историју”.
III
Историја идеја: Армагедон двадесетих
У својој краткој новели “Морска дама” 1901. године Херберт Џорџ Велс је написао да је “људска историја, у суштини, историја идеја”. Оставимо сада по страни сва царства, нације, идеологије и религије, њиховој вечитој борби за значај у светској историји и погледајмо за тренутак проблем из једног другог угла. Можемо да се запитамо: да ли постоји и нешто друго важно? Да ли је човечанство заиста осуђено на овај циклични историјски образац, као што то понекад изгледа? Заиста, као што је Лењин једном рекао, “понекад је историји потребно да се погура” – али, углавном, ток историје је више линеаран него цикличан. Од Светске банке смо, на пример, сазнали да је у 2020. години просечан бруто друштвени производ, у целом свету, по прву пут прешао износ од 17,000 $; пре само три деценије, за 1990. годину, он је – према истом извору – једва прешао 9,000 $.
Напредак људске расе – како материјални, тако и духовни – је напросто нешто што не зависи од идеолошког или геополитичког контекста: то је већ извесно време тенденција заједничка за цео савремени свет. Као што је једном написао француски историчар Фернан Бродел, дугорочне историјске структуре и трендови – он је овај појам назвао “историјом дугог трајања” (longue duree) – коначно увек надвладају сва краткорочна и средњорочна одступања. Свет неизбежно постаје боље место за живот, без обзира да ли смо ми увек у стању да ту чињеницу искористимо на најбољи начин.
Оно што деценија која је управо почела, у том смислу може да нам открије јесте једна нова равнотежа између два главна тока савремене историје: партикуларне и универзалне, историје народа и историје идеја. Оба погледа на свет, доминантна у првим деценијама овог века – међународни либерални поредак и партикуларистички популизам – претрпела су озбиљне изазове после дивљања пандемије Ковид-19. Сасвим је вероватно да ће, упркос томе, оба ова погледа на свет наставити своју међусобну борбу за кључне историјске наративе, оне за које се надају да ће им помоћи у придобијању душе и разума човечанства. Технолошки развој, растућа моћ друштвених мрежа и глобална повезаност могу, зато, да буду савезници и једном и другом.
Независно од поменуте борбе – или, пре, упоредо са њом – наставиће да се дешава (и развија) и историја идеја. Баш као што је Црна смрт у четрнаестом веку подрила саме темеље средњовековног поретка и пандемија Ковид-19 представљала је досад најкрупнији изазов свим предрасудама које смо са собом понели из двадесетог века – укључујући и ону Френсиса Фукујаме да је Историја дочекала свој крај са падом Берлинског зида. Црна смрт је довела до ослобађања врло јаких друштвених и материјалних снага, које су коначно створиле Гутенбергову штампарску пресу, Колумбове једрењаке, Лутерову Реформацију, Кеплерову небеску механику, Волтеров рационализам и Робеспјерове револуције. Комбиновани утицај свих ових догађаја – магнитуда промена које су изазвали, како сваки од њих појединачно тако и сви они заједно – означио је улазак човечанства у рано модерно доба и ова промена, ма колико била спора, била је један неповратан процес. На исти начин, пандемија Ковид-19 открила је све недостатке и унутрашње слабости старог поретка: његове ускогрудости, неједнакости, предрасуде и конструкционе грешке. Дакле – ако је веровати историји – картезијански утицај једне такве свести је неизбежан: он може, опет, бити спор али ће, исто тако, опет бити и неповратан.
Шта би – у том контексту – требало да буде дужност интелектуалаца? Као што је Еразмо једном рекао, у расправи о верским споровима свог времена, “спаљујући Лутерове књиге можете ослободити своје полице од њих, али нећете ослободити умове људи од мисли о њима”. Долазећа деценија ће, свакако, имати и своје интелектуалце који ће, и овај пут, понудити своје услуге – боље или горе, време ће показати – за неку ствар. Без обзира да ли је та ствар боља или гора, национална или идеолошка, и да ли ће јој овакве услуге у коначници помоћи или ће јој штетити, таква помоћ ће, најчешће, бити на штету самих помагача. Озбиљан интелектуалац требало би, наиме, и да може и да жели више од тога.
Ко год од нас – писац овог есеја и његов читалац – поживи довољно дуго да сачека крај ове деценије, можда ће и сам открити какав ће исход садашње борбе између међународног либералног поретка и партикуларистичког популизма на крају да буде. Највероватније, у откривању и тумачењу тог исхода, њему или њој неће бити потребна помоћ ниједног интелектуалца: исход ће бити и очигледан и сам ће себе моћи да објасни. Оно што, међутим, остаје врхунска дужност сваког озбиљног интелектуалца – научника, писца, филозофа и историчара подједнако – није нужно помоћ овом или оном борцу у том рату, колико је опис и објашњење самог бојног поља.
Постоје десетине питања за која, већ неко време, очајнички недостаје модерна критичка теорија и која заслужују да се њима бавимо шире од простог описивања: та питања би требало да се расправљају дубље од садашњег приступа – претварања у оружја која ће се употребљавати у актуелним друштвеним конфликтима. На пример, односи између материјалног света и света идеја; појединца и заједнице; слободе и безбедности; демократије и неједнакости – су сви довољно важни и изазовни да би били испитани и непристрасно анализирани, изван сада доминантних друштвених оквира. Ако сви садашњи ратови између глобалних историјских наратива представљају, да тако кажемо, Армагедон двадесетих, онда су сва ова питања његова бојна поља. Међутим, она су, сасвим извесно, и много више од тога: перспективе света који ће, у једном тренутку, свако од нас морати да остави својој деци да у њему живе.
IV
Приручник за модерног историчара
Према томе, изгледа нам да, ипак, постоје неки стандарди за изучавање, разумевање и примену историје у нашем свету који би били заједнички – без обзира колико нам пукотине између наших политичких, идеолошких, економских или културних светова данас изгледале широке и дубоке. У овом, претпоследњем, одељку покушаћемо да саставимо кратак приручник за историчара двадесетих. Овај приручник можемо да започнемо питањем: постоји ли нешто што би он или она могли да учине, како би нам помогли да ову деценију, кад се буде завршавала, оставимо са бар мало јаснијом свешћу о прошлости од оне коју смо имали када је започињала? За потребе овог есеја, покушали смо да сумирамо све бројне савете који би могли да се дају савременим историчарима, у десет кратких истина.
Прво: историја је наука. Она није продукт фикције, пуштања машти на вољу и зато мора бити заснована на темељном истраживању историјских извора, њиховом проверавању и упоређивању, да би се успоставиле – колико год је то објективно могуће – прецизне и проверљиве чињенице и, након тога, спровела њихова, опет научно утемељена, анализа и синтеза.
Друго, историја је динамична. Као и свака друга наука, и историја стално напредује према новим знањима, проналази нове историјске изворе, међусобно их повезује и поново тумачи. Према томе, ревизија утврђених историјских чињеница је могућа, али само као резултат нових истраживања, насупрот тзв. историјском ревизионизму, који није ништа друго него манипулација историјским чињеницама зарад служења партикуларистичким, и већ унапред одређеним, задатим циљевима.
Треће, историја је дисциплина критичког мишљења. Она није табу који служи да појача националне сентименте или да појача тзв. политике идентитета, ширењем стереотипа и предрасуда. Она служи да нам помогне у проверама аутентичности података и препознавању манипулација и злоупотреба чињеница из прошлости.
Четврто, историја је мултиперспективна. Историјске чињенице се утврђују према научној методологији, али тумачење таквих чињеница може бити различито, зависно од перспективе из које се оне гледају. Ово не значи да се објективна прошлост – саме чињенице – сме релативизовати или извртати. Али, то дозвољава да постоји једна зона дебате у оквиру које све релевантне чињенице и супротстављена мишљења о њима треба узети у обзир, без претходног “прочишчавања” оних чињеница и података који, из неког разлога, не одговарају погледу на свет доминантном у датом времену.
Пето, историја је интегрална. Прошлост није супермаркет у којем свако може да изабере оно што му се свиђа и одбаци штагод не одговара тренутном укусу или не изгледа модерно. Стварна историја не дозвољава политичке или идеолошке изборе или – у ту сврху – подобне и неподобне историјске периоде, државе, нације, класе, идеје, покрете и тако даље.
Шесто, историја је наднационална. Она не може бити ограничена на националне, верске или етничке границе. Посматрајући само себе, губимо из вида ширу слику света, а са њом и додир са реалношћу. Прошлост је широка мрежа међусобно повезаних и међузависних нити, који један на други утичу. Државе, нације, друштвене групе, идеје и покрети се стварају, развијају и коначно ишчезавају са позорнице утичући једне на друге. Ни на један други начин – осим у вртлогу ове вечите сложености – не може се објаснити прошлост, разумети садашњост и предвидети будућност.
Седмо, историја је контекстуална. Прошлост и садашњост не могу да се схвате одвојено, узете изван ширег контекста и ограничене на ма који партикуларни, изоловани, проблем. На реалност прошлости утицало је мноштво фактора; према томе, ма који покушај да се она протумачи изван тог контекста водило би нас у коначно извртање нашег разумевања прошлости. Ово је једно од питања које се, стално, превазилази сарадњом међу историчарима.
Осмо, историја је рационална. Она није мит, догма, религија, идеологија или емоција. Она није храм у којем треба да се молимо, нити дежурни кривац којег можемо да оптужимо за све што нам се не свиђа – и свакако није фудбалски клуб којем су потребни навијачи. Она је непристрасни обдуцент прошлости, post mortem доктор који покушава да, кроз своју истрагу, разуме и објасни тај леш. Радећи свој посао на професионалан начин, историчар нас учи да разумемо сложеност прошлости и тако нам помаже и да се суочимо са садашњошћу на рационалан начин, али и да предвидимо опције за будућност.
Девето, историја је слободна. Као и свака друга наука, и историја може да напредује само ако су њени истраживачи слободни од било ког спољног притиска – био он политички, идеолошки, клерикални или економски. Не постоје прогресивни и регресивни, патриотски и непатриотски, поштени и непоштени историчари – само добри и лоши.
Десето, историја је одговорна. Садашњост се стално поново изграђује, између осталог, и на основу одређених представа о прошлости; те представе служе нам као стубови нашег саморазумевања. Архитектура садашњости је зато угрожена ако су ти стубови несигурни: ако су начињени од непостојећег материјала, лажни или се погрешно уклапају један у други. Умећући у наше представе о прошлости догађаје који се нису ни десили, или изостављајући оне који јесу – погрешно представљајући прошлост и стварајући лажну верзију непостојећих догађаја – ми заправо креирамо један колективни утисак који заварава. Историчари, баш као и сви други интелектуалци, морају да буду друштвено одговорни зато што је – у овом случају – друштвена одговорност једнака интелектуалној одговорности.
V
Пророк који гледа уназад?
Историчар, заиста, може да се разуме и као “пророк који гледа уназад” – како је то Шлегел писао још 1798. године. Без обзира да ли прихватамо телеолошки приступ историји, који су делили Лајбниц (“принцип довољног разлога”), Хегел (“Zeitgeist”) и различити нео-хегелијанци као што је Френсис Фукујама, или га негирамо, као што су чинили Ниче, Фуко, Алтисер и Делуз, нема никакве сумње да су прошли догађаји често фундаментално обликовали наше данашње идеје, а тако индиректно утицали и на наше будуће животе.
Међутим, људи и жене данашњице нису само сламке у вихору историје – они је такође обликују и сами, за оне који ће доћи сутра. Оно што историјски дискурс одваја од правног или филозофског је једна посебна концепција истине – да истина никада није апсолутна, него представља производ перманентне борбе. Сама историја, која је традиционално увек била наука о пословима суверена – легенди о њиховим биткама, славним делима и изградњи споменика – данас је постала и један шири дискурс – дискурс народа – чиме је и сама постала предметом политичких спорова и расправа и тако, неизбежно, укључила и разне страначке аспекте и страначке захтеве и противзахтеве, у свој наратив.
У предавањима које смо поменули на почетку овог есеја, Фуко нас подсећа да сам субјект више не може бити схваћен као неутрални арбитар, судија или законодавац, као што је то био у Солоновим или Кантовим концепцијама. Историја, онако како се схвата данас, напросто није у стању да суди људским бићима – њиховим поступцима и мишљењима – на начин на који је то Хегел мислио када је цитирао реченицу из Шилерове поеме “Резигнација” (1786): “Светска историја је Трибунал који суди свету.” Према томе – тврди Фуко – оно што је постало “историјски субјект” мора да тражи у “историјском бесу”, испод “јуридичког кода сасушене крви”, за оним што је Фуко звао “вишеструким непредвиђеним ситуацијама” из којих се “ломљива рационалност привремено може појавити”.
И сада се суочавамо са једном озбиљном дилемом – заправо, са целом серијом питања – којом ћемо и завршити овај есеј. Одличан предложак за њих пружио нам је Салман Ружди, својим текстом у Њујоркеру који смо већ поменули:
“… како можемо да тврдимо да је модерна стварност постала нужно вишедимензионална, сломљена и фрагментирана и, са друге стране, да је стварност једна врло специфична ствар, непорецива серија ствари које су такве, које треба бранити од напада од, да будемо искрени, ствари које нису такве, које промовишу, рецимо, Модијева администрација у Индији, тим Брегзит у Великој Британији или (сада бивши – примедба ЗЧ) председник Сједињених Држава?
И, дабоме, овој Руждијевој листи примера данас слободно можемо да додамо све источноевропске популисте, бразилског Болсонара и целу галерију других ликова. А онда да се – заједно са Руждијем – запитамо:
“Како да се боримо против најгорих аспеката интернета, паралелних универзума у којима коегзистирају важне информације и потпуно смеће, једни поред других и на, очигледно, истим нивоима ауторитета, чинећи тако људима још теже да их уопште разликују? Како да се одупремо ерозији јавног поверења у основне чињенице, научне чињенице, чињенице засноване на доказима, о, на пример, климатским променама или вакцинацији деце? Како да се боримо против политичке демагогије која данас покушава исто оно што су ауторитарне вође одувек покушавале: да подрије поверење јавности у доказе и својим присталицама каже, у суштини: не верујте ни у шта осим мене, јер ја сам истина.”
У време када је Салман Ружди писао ове редове (2018), још увек нико није могао ни да замисли све ужасе пандемије Ковид-19; данас, оне нам звуче готово пророчански. И та пророчанства воде нас и до последњег питања: која би требало да буде улога науке у начелу – а историје посебно- у борби против свих ових бесмислица?
У том смислу, оно што је Ружди у истом есеју написао о улози истине у начелу, чини нам се, можемо да закључимо и када се ради о улози историјске истине:
“Мислим да морамо да прихватимо да оно, што је у сваком друштву идеја о истини, увек представља производ расправе, и да морамо да будемо бољи, да бисмо добили у тој расправи. Демократија није учтива. Она је често надвикивање на тргу. Да бисмо имали било какве изгледе да добијемо у тој расправи, најпре морамо да уђемо у њу.”
***
Овај текст је, у енглеском оригиналу, објављен 27. марта 2021. године у часопису “Horizons”, издању Центра за међународне односе и одрживи развој из Београда, број 18/2021, под насловом:
History Repeats Itself: Tragic Past or Absurd Present?
Hegel remarks somewhere that all great world-historic facts and personages appear, so to speak, twice. He forgot to add: the first time as tragedy, the second time as farce.
– Karl Marx, 1852
WHEN Karl Marx wrote one of his most famous sentences—almost 170 years ago—he did it in a particular context: discussing the French coup d’état of 1851 that resulted in Louis Napoleon assuming dictatorial powers in France. However, the sentence itself survived both the context and the age in which it was written, proving its validity many times over.
Several months ago, when the third decade of the present century began, the relevance of this old Marxist proverb came to the fore once again: it still remains a symbol of the challenge that we carried with us from the previous century. It helps us to ask the following series of questions: To what extent does the contemporary world remain obsessed with history? Why do people—whether they perceive the world in ethnic, religious, or ideological tribes—so enjoy this new sort of war over old historical narratives? To what extent are ancient myths and legends really assets that might help us win our new battles?
Teško da sada nešto više znam; Jug ili Sever — svud je apsurd sam, duhovi i tu i tamo gnusni, i pesnici i narod neukusni. Tu beše maskarada burna, ko svuda, samo igra čulna. Kad hvatah maske sav očaran, rugobe viđah — dah da staje … Ja uživam da budem varan, samo da malko duže traje.
(Johan Volfgang Gete, Faust)
I
Anatomija destrukcije
Jer videh zaslužnog kako bedno prosi, I nitkova što se bogato kinđuri, I odanost kako poniženja snosi. I zlatna odličja o pogrešnom vratu, I savršenstvo u blatnom bešćašću, I device silom predane razvratu, I snagu straćenu nesposobnom vlašću, I umetnost kojoj moćnik uzde stavlja, I zločince kako vladaju dobrotom, I mračnjaštvo kako mudrošću upravlja, I kako iskrenost brkaju s prostotom.
(Vilijem Šekspir, Sonet broj 66, 1609.)
Skoro decenija sistematske destrukcije normalnog javnog života – a zajedno sa njim i institucija u kojima se on obično obavlja: parlamenta, političkih stranaka, medija, sudova – nije mogla da proizvede nikakve druge posledice od stvaranja paralelnog, ne-javnog ili podzemnog, života – a zajedno sa njim i paralelnih institucija. Parlament su zamenile društvene mreže, političke stranke različite interesne frakcije, medije tabloidi a sudove – već poslovični poligraf.
Sada, kada je taj proces praktično završen, i lanac ishrane je prekinut: nalik nekom džinovskom parazitu u životinjskom svetu, ni naša tajna država više nema šta da pojede od javne države, jer je ova druga sada samo prazna ljuštura. Prinuđena je, dakle, da počne da jede samu sebe. Ta svojevrsna antropofagija države ranije označila je prelazak iz ranijeg modela cikličnih kriza u novi, viši tip: akutnog vakuuma moći.
Još pre dve godine, taj proces i njegove posledice najavili smo u tekstu koji se bavio fenomenom dva podeljena društva:
U međuvremenu, prazninu koju su svojim nestankom ostavili svi javni i legitimni činioci društvene moći popunili su oni tajni i nelegitimni: delovi policijskog, vojnog i obaveštajnog establišmenta, često u međusobnim konfliktima, svi lojalni različitim personalnim i interesnim centrima moći, domaćim i stranim podjednako, svi pod labavom ili nikakvom kontrolom; kriminalne grupe, sve više regionalne ponekad i transnacionalne; različite ekstremističke grupe, koje neguju teorije zavera, postajući ubrzano deo širih međunarodnih saveza u okviru kojih formiraju svoje poruke i dogovaraju akcije; tabloidni instrumenti formiranja javnog mnenja; krupni kapital, kako onaj stečen zakonito tako i onaj drugi; nekoliko stranih faktora, uporedo, u promenljivim odnosima međusobne saradnje, konkurencije i konflikta.
Ako je država – da pođemo od čuvene Veberove definicije – monopol legitimne upotrebe fizičke sile unutar definisanih granica – onda Srbiji danas nedostaje svaki od ova tri elementa: definisane granice već dugo vremena nema; po prvi put u modernoj istoriji nema ni najviše predstavničko izabrano od većine njenih građana, pa samim tim ni legitimitet upotrebe fizičke sile; konačno, niz događaja poslednjih meseci ukazuju na sve intenzivniju fragmentaciju unutar same strukture njenog establišmenta – tako da se negde izgubio i onaj treći Veberov kriterijum – monopol.
Nalik onom nesrećnom Dorijanu Greju – iz romana Oskara Vajlda – čija slika postaje sve lepša kako on sam fizički i duševno propada, i slika Srbije u njenim tabloidima postaje sve lepša kako njoj samoj otkazuju vitalni sistemi, jedan po jedan. I kao što je, na kraju romana, Dorijan Grej postojao samo na toj slici, “u svoj divoti njegove sjajne mladosti i lepote”, dok je na podu, ispod platna “ležao mrtav čovek … lice mu je bilo uvelo, smežurano i odvratno” tako na kraju svog desetogodišnjeg propadanja i Srbija postoji samo na naslovnim stranama tabloida. Posle decenije upornog ulepšavanja stvarnosti u fotošopu, ona je sada postala – fotošop država.
Zaplet u britanskoj komediji “Pasoš za Pimliko” (1949), počinje eksplozijom zaostale bombe iz Drugog svetskog rata koja otvara skrivenu pećinu sa blagom. U njoj, iznenađeni stanovnici ovog kvarta Londona pronalaze srednjovekovnu povelju koja im priznaje nezavisnost. Oduševljeni, žitelji Pimlika počinju da štampaju pasoše za svoje sugrađane… Kako izgleda pasoš fotošop Srbije, ko ga štampa, gde je sa njim moguće otputovati, koliko dugo će cela ova komedija još da traje i kako će se završiti – bavi se naš današnji tekst.
II
Smrt gospodina Goluže
“Kako me sada grize savest, trebalo je na vreme da pođem sa njima. Sad je prekasno! Avaj, ja sam čudovište, ja sam čudovište! Avaj, nikad neću postati nosorog, nikad, nikad! Ne mogu više da se promenim. Eto, baš bih želeo, itekako želeo, ali ne mogu. Ne mogu više sam sebe da gledam. Toliko me je sramota (okreće leđa ogledalu). Kako sam ružan! Teško onome ko hoće da ostane originalan! (naglo podskoči) Pa lepo! Baš neka! Braniću se od celog sveta! Karabin! Gde mi je karabin! (okreće se zidu u dnu, na kome su glave nosoroga, vičući) Braniću se od celog sveta, boriću se protiv celog sveta! Ja sam poslednji čovek i ostaću to do kraja! Ne predajem se!”
(Ežen Jonesko, “Nosorog”, 1959)
Ubogiautsajder, u želji da privuče pažnju male provincijske palanke, zadojene intrigama i pohotom za vlašću, neoprezno predviđa sopstvenu tragičnu sudbinu. Lakonski izrečenu opasku sredina, ogrezla u svojoj jalovosti i uzaludnosti, shvata ozbiljno. Po prvi put otkad zna za sebe, junak oseća da zaista postoji, što je pravi momenat za buđenje njegove urođene fašisoidnosti. Tako se stvara međuzavisnost: sa jedne strane, dokonih, ciničnih i ispraznih meštana a sa druge skorojevića, opsednutog sa nekoliko zvezdanih trenutaka slave. I kao da niko nije primetio taj trenutak, u kojem začarani krug više nije mogao da se prekine: oni su bili najviše opčinjeni novopronađenim mesijom, sada su najtvrdoglaviji u očekivanju da se predstava odigra do samog kraja. Ogrezli u svojoj pritajenoj nekrofiliji, oni zaiste traže njegovu glavu. Na svečanosti, kojoj prisustvuje ceo grad, pred proždrljivim provincijskim bogovima, on će je i položiti.
Ovaj opis odnosi se na radnju kultnog filma Živka Nikolića “Smrt gospodina Goluže” (1982), ali kao da proriče duhovno stanje u Srbiji, gotovo četrdeset godina kasnije, na početku treće decenije narednog veka. Kao i Nikolićev gospodin Goluža, Aleksandar Vučić je postavio sebe samog kao meru svih zbivanja u jednoj maloj i siromašnoj zemlji na samim granicama kontinenta. On uvodi i ukida vanredna stanja, trguje vakcinama, putuje po udaljenim peščanim dinama, dodeljuje ordenje zaslužnima i hapsi bandite, pregovara i prekida pregovore, fotografiše se sa školskom decom i prisluškuju ga u razgovorima sa raznim kriminalcima, traži milione po Mauricijusu i prikazuje snimke glava odseečenih u Ritopeku.
Ponekad je on ugledni doktor Džekil, ponekad grozni mister Hajd, ali koji će od ta dva odela kog jutra obući, odavno ne odlučuje on sam, nego se o tome dogovaraju ta dva nevidljiva stanovnika u njegovoj glavi. Kao i žitelji Nikolićeve neimenovane palanke, i cinično srpsko javno mnenje uživelo se u ulogu posmatrača ovog danse macabre i od svog glumca, svakog dana, očekuje sve veće, natprirodnije i fantastičnije predstave: one od juče više nisu dovoljne da zadovolje gotovo heroinsku zavisnost koju je stvorio kod svoje publike.
U jednoj od svojih pronicljivijih formulacija, Ivo Andrić u usta Franciska Goje stavlja sledeće reči:
“Kad portretišem čoveka, ja mu vidim minutu rođenja i samrtni čas. I tako su ta dva trenutka blizu jedan drugom, da ne ostaje, stvarno, između njih mesta nizašto, ni za jedan dah ili pokret.”
Da li je naš gospodin Goluža, pola veka kasnije, zarobljenik jednog zaostalog, konzervativnog društva koje je od njega očekivalo ono što je on stalno obećavao ali nije mogao – ili možda smeo? – da ispuni? Ili je zarobljenik sopstvenih fantazmagorija o svetu u kojem živi, svoje tvrdoglavosti i iluzija sopstvenom veličinom, negde u nejasnim snoviđenjima između prošlosti i budućnosti? Kako bi ga Andrićev Goja naslikao?
Za konačne odgovore na sva ova pitanja moraćemo da sačekamo još neko vreme. Taj trenutak je, izvesno, danas deset godina bliži nego što je to bio na početku ove priče, i obrisi slike se već polako uobličavaju pred našim očima. Ipak, mnogi dokumenti nam danas još uvek nisu dostupni, mnogi svedoci će tek početi slobodno da pričaju, mnogi interesi i dalje zavise od te slike. Istorija će, kao jedini nepristrasni sudija, o tome dati svoj sud.
Danas, sasvim je dovoljno zadržati se na par kratkih i, na prvi pogled, banalnih konstatacija: (1) Aleksandar Vučić je sam postao najveći bezbednosni rizik, i to ne samo za državu koju je pretvorio u sliku iz fotošopa nego i za sebe samog; (2) oni koji ga, uporno, održavaju u iluziji da može promeniti neizbežni tok događaja najmanje mu žele dobro; (3) uporno bežeći od racionalnih izbora u svet promenljivih i nesigurnih emocija, svoju sudbinu je stavio u ruke nekoliko krajnje sumnjivih društava: jednog unutrašnjeg, kriminalnog, kojim je – čak i po sopstvenom priznanju – neposredno okružen; drugog, spoljnog, sa kojim samo misli da se nadmudruje u partiji šaha u kojoj sad više na može da izbori čak ni remi; i trećeg, ciničnog i manipulativnog, koje već dva veka, sa nepodnošljivom lakoćom, brutalno odbacuje vladare koje je do juče obožavalo.
Nijedno od ta tri društva pojedinačno – ni ljudi kojima je Aleksandar Vučić neposredno okružen, ni čitav današnji svet, a ni sami Srbi – nisu baš okruženja koja bi mudar čovek u njegovoj situaciji, kad bi mogao da bira, izabrao da u njima provede ostatak svog života – ma koliki on bio. Ali sva tri zajedno pružaju gotovo apokaliptičnu sliku budućnosti za svakoga čija će sudbina biti određena baš u njihovom preseku.
I kao što su svi činioci koji su napisali kraj istorijske i lične drame Slobodana Miloševića, u osnovi, bili formirani već u toku 1998. godine, tako su i svi činioci koji sada pišu kraj drame Aleksandra Vučića bili formirani u toku 2018. godine. Sve što se događalo nakon ove dve godine, bez obzira koliko ponekad bilo tragično, a ponekad smešno, više nije moglo da promeni te dve sudbine – baš kao što je i sudbina nesrećnog Beranžea, u najboljim tradicijama Kafke, bila određena već na sredini Joneskuovog “Nosoroga”.
I taj par sudbina će, baš kao i mnogi drugi pre njega, potvrditi proročanski duh Marksove opaske iz Osamnastog brimera Luja Bonaparte (1852):
“Hegel je negde primetio da se sve velike svetsko-istorijske činjenice i ličnosti pojavljuju, da tako kažem, dvaput. Zaboravio je da doda, prvi put kao tragedija, drugi put kao farsa.”
III
Terra incognita: izvan poznatih svetova
“Postoje mitovi o zemljama koje zasigurno više ne postoje, ali nije isključeno da su u pradavna vremena postojale, kao što je slučaj sa Atlantidom, čije su poslednje tragove nastojali da pronađu i mnogi trezveni umovi. Ima zemalja o kojima govori sijaset legendi, i veliko je pitanje da li su ikada (makar i u davnini) postojale, poput Šambale, kojoj neki pridaju i potpuno duhovno značenje, a ima i onih koje su nesumnjivo plod pripovedačke mašte, kakva je Šangri-La, ali zato neprestano niču njihove imitacije za naivne turiste. Ima zemalja čije postojanje potkrepljuju jedino biblijski izvori, poput Zemaljskog raja ili zemlje kraljice od Sabe, a ipak su mnogi, uključujući i Kristifora Kolumba, upravo podstaknuti verovanjem u njih, krenuli na put i otkrili zemlje koje zbilja postoje. Ima zemalja koje su stvorene nekim lažnim dokumentom, poput Kraljevstva prezvitera Jovana, koje je, uprkos tome, podstaklo putnike da krstare Azijom i Afrikom. Ima, na kraju, i zemalja koje i dan-danas zaista postoje, iako katkad samo kao ruševine, ali je oko njih ispletena čitava mitologija, poput Alamuta, na kojim lebdi senka legende o asasinima, ili Glastonberija, koji se odavno vezuje za mit o Gralu, ili Ren le Šsatoa i Žizora, koji su ušli u legendu zahvaljujući nedavnim komercijalnim izmišljotinama.”
(Umberto Eko, “Istorija mitskih zemalja”, 2013)
Zaista, šta je danas najtačniji opis Srbije? Da li je to zemlja ili fikcija; država, u modernom značenju tog pojma, ili srednjovekovni feudalni posed; zajednica ljudi koji žive u njoj ili kaleidoskop zamućenih sličica iz prošlosti; racionalni skup različitih ideja, sentimenata, očekivanja, htenja i interesa ili nepovezani skup fantazmagorija jednog čoveka sa televizijskih gostovanja? Da li je Srbija, konačno, deo savremenog sveta, članica porodice naroda u dvadeset prvom veku koji je nedavno počeo da troši svoju treću deceniju? Ili je ona još jedna od ovih mitskih zemalja o kojima je pisao Umberto Eko? Terra incognita, nepoznata zemlja, Nedođija, svet za sebe, izvan poznatih svetova.
Značajni elementi međunarodne pozicija Srbije, razapete između neskrenih prijateljstava i iskrenih neprijateljstava – kako svojih tako i tuđih – i ranije su bili jako daleko od harmoničnih, a njena ukupna spoljna politika sve samo ne konzistentna i promišljena. Ipak, u okruženju u kojem se nalazila, u jednom svetu koji se i sam nalazio u veličanstvenom haosu neiskrenosti, između Trampa i Merkelove, Makrona i Erdogana, Evrope i Azije, srpska nepromišljenost teško da je prečesto i premnogo padala u oči. Trećerazredni evropski i američki posrednici u pregovorima sa Prištinom, licemerne pohvale evropskom putu kojeg nema, ambasadori koji prepisuju iste besmislene izveštaje – u tom trouglu spoljna politika Srbije se mrcvarila poslednje četiri godine. Bez stvarnih šansi da ovo društvo pomeri – ne toliko u materijalnom koliko u duhovnom smislu – sa evropske periferije, ali i bez neposrednih rizika. Mogla je tako da se mrcvari i punih četrdeset – samo da je taj svet opstao. Ali nije.
Istu stratešku grešku koju je učinio 1990. kada kao dvadesetogodišnjak nije shvatio značaj pada Berlinskog zida, Aleksandar Vučić je ponovio i 2020. godine, trideset godina stariji. Nije shvatio neminovnost odlaska Donalda Trampa sa čela SAD, a još manje duboki psihološki i simbolički značaj tog čina za oblikovanje post-trampijanskog sveta, u kojem će stare, populističke floskule, leteti u paramparčad. Vučić ne samo da je, doslovno među poslednjima u svetu, i dalje sav sitniš svojih sirotinjskih žetona tvrdoglavo ulagao na Trampovu pobedu, nego se – čak i kada se taj poraz konačno dogodio – i dalje ponašao kao da je ishod bio obrnut. Kao mesečar, koračao je pravo na pogrešnu stranu istorije.
Evropljani su, možda, i morali da se, gunđajući, četiri godine mire sa Trampovom samovoljom, ali ne moraju da se sada mire sa Orbanovom ili Vučićevom samovoljom. I takva kakva je – nesavršena, zbunjena i duboko podeljena – Evropska unija i dalje ostaje jedina održiva arhitektura na kontinentu, mesto koncentracije njegovih najvećih bogatstava i simbol najdužeg perioda mira u modernoj istoriji kontinenta. Evropa je onaj Lajbnicov Die beste aller möglichen Welten, najbolji od svih mogućih svetova. Srbija, opet, sve više podseća na samu sebe iz devedesetih godina prošlog veka – između ostalog, i zbog tog nesrećnog personalnog i simboličkog kontinuiteta u njenoj političkoj eliti – da bi sebi smela da dozvoli previše velike egzibicije.
U toku jedne iste godine Tramp je napustio svetsku scenu, Merkelova će napustiti evropsku, a Vučić će se suočiti sa jednim potpuno novim svetom, koji će biti prilično hladan i neprijateljski. To je godina čiju smo prvu trećinu, pre neki dan, već potrošili.
I onaj stari, trampijanski svet, a i ovaj novi, post-trampijanski, podjednako Vučićevu Srbiju shvataju kao neku vrstu privatnog poseda, i gledaju je kao što agent za nekretnine gleda neki stan, kada ga vlasnik iznajmi da ga proda, iznajmi, izda pod hipoteku ili uradi sa njim neki drugi posao: transakciono. Suštinska razlika je, međutim, u tome što se trampijanski svet nije preterano upuštao u objašnjavanja i opravdavanja svoje uloge agenta za nekretnine: ona se, nekako, podrazumevala. Ovaj novi je, međutim, nastupio sa ambicijom da svoje postupke racionalizuje i uklopi u šire vrednosne, etičke i istorijske kategorije. Vladari koji svoje zemlje tretiraju u srednjovekovnim ključevima – kao privatne posede – sada, jednostavno, isuviše smetaju post-trampijanskom svetu, jer ga stalno podsećaju da ni on nije savršen onoliko koliko bi želeo da bude.
I nije više tu suštinski problem ni Rusija, ni Kina, ni Turska, ni gasovodi, ni vakcine, ni lokalni sporazumi: problem je u tome što se niz malih kultova – izgrađenih kao jeftine kopije onog velikog, Trampovog kulta – više ne uklapa u novi duh vremena. Oni su ostali kao anahronizmi, koji svakoga isuviše često podsećaju na vreme koje bi svi želeli da što pre zaborave, neka vrsta ideoloških dinosaurusa na svetskoj mapi.
Za post-trampijansku Ameriku, Aleksandar Vučić je neka vrsta evropskog Kim Džong Ila, bizaran diktator u maloj zemlji, koga je arhetip američkog zla, Donald Tramp, koristio kao nekakvu živu igračku koja hoda, govori, povlađuje njegovoj sujeti, slika se sa njim, sedi na nekim bizarnim stoličicama i srećnog lica prima nekakve đinđuve i drangulije na poklon. Pošto, za razliku od Kima, Vučić nema nuklearne bojeve glave, njega je najbolje – tako bar smatra nova američka elita – prepustiti zaboravu, ponekoj podsmešljivoj anegdoti i onoj Evropskoj uniji – i samoj toliko opterećenoj raznim konfuzijama, lutanjima i podelama da joj jedna više neće predstavljati nikakav poseban problem.
A u toj uniji, mefistofelesku ulogu Donalda Trampa odavno igra Viktor Orban. I ovde je Vučić, beznadežno zarobljen u geopolitička buncanja Milorada Vučelića, Miroslava Lazanskog, Željka Mitrovića i drugih eksperata – čija je mudrost već jednom Slobodana Miloševića poslala u izgubljeni rat – opet izabrao pogrešnu stranu istorije. Vučić se vezao za Orbana do te mere da se u mnogim evropskim diplomatskim kancelarijama o Srbij već priča kao o mađarskom vazalu a o njemu kao o Orbanovom namesniku – otprilike kao da živimo u petnaestom veku, u vreme njihovih prethodnika, kralja Žigmunda i despota Stefana Lazarevića. I zaista, kada se god Orban posvađa sa Briselom – tu je Vučić da Evropsku uniju napadne još jače; kada Mađarska razmišlja da uveze kineske vakcine – tu je Vučić da svoje građane prve ponudi kao zamorčiće; kada Orban proganja mađarske nevladine organizacije i istraživačke novinare – u Skupštini Srbiji se vodi satanističko kolo napada na Krik i Crtu.
A ako su Amerikanci skloni da opskurne autokrate sa periferije prepuste zaboravu, Evropljani to više nisu. Orban i orbaneskni likovi su, u krajnjoj liniji, evropska a ne američka sramota. Tako da je sada došlo vreme da se ispostave računi za one četiri olovne, Trampove godine. I to sa kamatom.
Računi su, najpre, ispostavljeni u štampi – tom glavnom oruđu kojim se danas vode postmoderni ratovi. Za samo desetak dana, u tri vodeća lista, sa obe strane Atlantika, objavljeni su tekstovi koji su – po prvi put u poslednjoj deceniji – ne samo kritični prema Srbiji i srpskoj politici nego pominju i Aleksandra Vučića lično, u vrlo negativnom kontekstu.
Najpre je nemački Frankfurter Algemajne Cajtung 19. marta objavio opsežnu analizu unutrašnjih sukoba u Srpskoj naprednoj stranci, analizirajući odnos između Aleksandra Vučića i Nebojše Stefanovića na način na koji su se to srpski mediji, čak i oni malo slobodniji, opozicioni, do sada retko usuđivali:
Već narednog dana, sličnom temom bavio se i američki Njujork Tajms:
A 23. marta je londonski Tajms posvetio opsežan tekst o tome zašto evropska ekstremna desnica svoju novu sigurnu kuću nalazi baš u Srbiji:
U samo četiri dana, ova tri teksta objavljena u ukupnom tiražu od preko šest miliona primeraka, srušila su Vučićeve iluzije o svojim šansama u post-trampijanskom svetu. Istovremeno, ta tri teksta, ne slučajno plasirana samo nekoliko dana uoči zasedanja Evropskog parlamenta, dodatno su učvrstila novi odnos snaga tom telu. Glasajući o amandmanima na izveštaj o napretku Srbije u pridruživanju EU u 2020. godini, poslanici EP su dvotrećinskom većinom (407:198) u ključnom glasanju odbili pokušaj saveznika srpskih naprednjaka da se iz konačnog teksta uklone oni najdrastičniji primeri zloupotreba Vučićevog režima: Savamala, Krušik, Jovanjica i Telekom.
Vučić će kasnije – sasvim ispravno – primetiti da se neke od tih afera (Jovanjica) još nalaze pred sudom, dok bi za druge (Telekom) trebalo prvo sačekati odluke nadležnih organa za zaštitu konkurencije. Ali i on sam je svestan da je Evropski parlament jedna par ekselans politička, a ne legalistička institucija (baš kao što je to svaki parlament, a njegov sopstveni, više od svih drugih) a da su u politici činjenice uvek od manjeg značaja u odnosu na utiske. Preovlađujući utisak u evropskim institucijama, sve više, je da je Vučićev režim anomalija (baš kao i Orbanov) da je to evropska sramota i da tu sramotu treba podvrgnuti određenim kažnjavanjima (počev od svojevrsnog ostrakizma iz idiličnog evropskog društva rozental porcelana i murano kristala) a ako kažnjenik kojim slučajem ne preživi, pa bože moj, šta da se radi. Neće to biti ni prvi ni poslednji put, uostalom, i uvek se pojavi neko novi. Le roi est mort, vive le roi! – još od ranog petnaestog veka imaju običaj da kažu Francuzi.
U toku ove godine završiće se i formiranje post-trampijanskog sveta. Paradoksalno, za balkanske populiste – i za samog Vučića kao šefa njihovog kartela – taj kraj lako može biti određen nemačkim izborima u septembru, na kojima, posle petnaest godina, po prvi put više neće biti Angele Merkel, njihove zajedničke zaštitnice. Ali ne radi se više čak ni o samoj Merkelovoj, koliko o realnim izgledima da – već umorno od niza trauma, od migranata do korone – nemačko biračko telo izabere čitav drugačiji profil politike.
Ako je tačna opaska da je Evropa prema Balkanu uvek imala dva lica – kao onaj rimski bog Janus – onda su to lica koja je svojevremeno opisao britanski viktorijanski pisac Robert Luis Stivenson, u svojoj noveli Doktor Džekil i mister Hajd. Ugledni doktor Džekil bi tapšao po ramenima, davao blagonaklone savete i podršku da se istraje na evropskom putu, ponekad delio neki novac, pozivao na međunarodne konferencije, obezbeđivao intervjue; njegov alter ego, nakazni zločinac mister Hajd, prikupljao bi kompromitujuće informacije, sprovodio tajne istrage, finansirao sumnjive operacije, slao ljude za nesumnjive zadatke.
Uspeh svakog balkanskog kandidata oduvek je presudno zavisio od tragične dramatike poraza njegovog prethodnika, kao što je i tragična dramatika njegovog sopstvenog poraza kasnije ugrađena u temelje uspeha njegovog naslednika. U desetogodišnjim ciklusima, u kojima se to klatno dosad kretalo sa jedne strane na drugu, svaki od tih kandidata uvek bi se iznova iznenadio kad oko sebe više ne bi video ljubazno lice doktora Džekila a, iz noći koja pada, preteće bi se cerila figura mister Hajda. I o toj temi smo, uostalom, već pisali, još 2015. godine:
U prelaznim periodima – kao što će biti ovaj od narednih godinu dana – Srbija će biti terra incognita: sam Vučić ju je, u nespretnom narcisoidnom pokušaju da bude na svačijoj mapi odjednom, odjednom skinuo sa svih mapa. Sa iskrenim neprijateljima a bez iskrenih prijatelja, ona je danas bela površina mape, koja strpljivo čeka nove kartografe.
A kako će ti kartografi biti određeni?
IV
Martovske ide, aprilske budale
“Kada je sila neophodna mora se primeniti hrabro, odlučno i potpuno. Ali moraju se znati i granice sile; kada silu treba zameniti manevrom, a udarac sporazumom.”
(Lav Trocki, “Šta dalje? Vitalna pitanja nemačkog proletarijata”, 1932)
Asimetričan rizik da – posle skoro pet godina – raskine višegodišnju saradnju sa kriminalnom grupom koja je u međuvremenu rasla i jačala, Aleksandar Vučić nije doneo ni lako ni brzo. On se – po jednom od svojih retkih iskrenih priznanja – oko nje mučio “oko godinu i po dana” – verovatno pokušavajući da proceni dubinu do koje je ta grupa prodrla u tkivo državnog aparata, obim u kojem je korumpirala i ucenila njegove saradnike, dalje i bliže, količinu kompromitujućeg materijala kojeg, na kraju, i o njemu samom poseduje. Poslovično nesklon donošenju odluka, u večitoj želji da kupi neko novo vreme, po svim dosad dostupnim informacijama, tu odluku je na kraju doneo kao iznuđenu a ne dobrovoljnu, pod teškim pritiskom okolnosti koje su se u poslednja tri meseca dramatično pogoršavale, praktično, iz dana u dan i pritisaka raznih međunarodnih činilaca. Ovaj rizik – posmatrajući ga u dinamičkom kontekstu – nismo slučajno nazvali asimetičnim: sa svakim danom, nedeljom i mesecom koji su prolazili, on je postajao sve veći.
Takva odluka, kad se jednom donese, mora da se sprovede brzo, odlučno i nemilosrdno – kao što nas, uostalom, uči Trocki, taj velemajstor praktične politike. Tipičan istorijski primer je tzv. Noć dugih noževa (1934) kada je Adolf Hitler, za samo 48 časova, fizički likvidirao bivše saradnike iz paravojne formacije Jurišnih odreda (SA), na čelu sa Ernstom Remom. Ali to je bio dvadeseti vek, u Hitlerovoj Nemačkoj nije postojala opozicija, a još manje internet i društvene mreže. Vučićev problem je, prevashodno istorijsko vreme – dvadeset prvi vek, sa svim svojim nesavršenostima, postavlja neka ograničenja koja u dvadesetom nisu postojala – a onda i sam geografski prostor: Srbija nije u nekoj arabijskoj nedođiji, i njegove postupke gleda mnogo očiju. Za razliku od Rema, Belivuku ipak mora da se sudi, ma koliko bi – sa one praktične tačke gledišta – za samog Vučića bilo korisnije da je, recimo, i Belivuk nekako nestao, rastvoren u nekoj kiselini, kao da ga nikada nije ni bilo.
A onda, novi vek koji je doneo i nove tehnologije, dodatno je komplikovao Vučićevu situaciju: fotografije, video snimci, stari izveštaji – svi materijalni dokazi o bliskosti nekih sada uhapšenih ljudi sa njegovim režimom, pa i članovima njegove porodice – počeli su da niču, kao pečurke posle kiše. Istina, mnogo toga je već bilo objavljivano, ali je ostajalo na marginama javnosti: u društvu ionako zaokupljenom brojnim teorijama zavera, verovalo se da ovi dokazi predstavljaju još jednu u moru spletki na koje smo već navikli.
Pojavili su se, međutim, i nove, prilično neprijatne, okolnosti: mnogi visoko pozicionirani pripadnici establišmenta, sa nepogrešivim instinktom da predosete opasna vremena, počeli su da ih sami donose, ostavljaju na dogovorenim mestima, predaju preko poverljivih kurira, šalju raznim elektronskim aplikacijama – računajući da je rizik da pri tome budu otkriveni ipak manji od rizika da ostanu nezaštićeni. O toj relativno novoj praksi – organizovanog curenja informacija iz establišmenta – u Beogradu se nezvanično priča već par meseci, a odnedavno je počelo da se govori i javno, npr. u ovom intervjuu:
U tom trenutku, otprilike negde krajem februara ili početkom marta, Aleksandar Vučić pravi i drugu grešku: pokušava da aferu, umesto da je izoluje i zatvori u minimalističke, kriminalne, okvire, dodatno proširi i relativizuje, stalno je uklapajući u sve širi, zaverenički, kontekst. Zajedno sa kriminalnom bandom, on u scenario sada pokušava da umetne i svoje protivnike iz same stranke, strani faktor, opoziciju, tajkune, regionalne konkurente… Na taj način, kršeći prvo scenarističko pravilo – da broj učesnika u radnji mora ostati ograničen, kako bi ona ostala konzistentna – on ne samo da nepotrebno povećava broj sopstvenih protivnika (a on je već ionako jako veliki) nego bitno smanjuje i uverljivost cele priče, svodeći je na parodiju.
Neki malo mudriji političar – suočen sa istim okolnostima – izvesno bi postupio drugačije. Zlodelima kriminalne grupe Belivuka bavili bi se tužioci, njihovi advokati i sudovi i o njima ne bismo ništa više ni čitali, sve dok suđenja ne bi bila zakazana i presude donete; njihovi saradnici u državnim organima bili bi razrešeni i – ako za to ima osnova – i sami podvrgnuti krivičnom gonjenju; oni u vrhu političkog establišmenta, smenjeni na jednoj sednici sa kratkim saopštenjem potom. Mudar političar bi tako skratio vreme u kojem trpi štetu, pa tako i ukupnu količinu štete koju će pretrpeti; skratio bi i period u kojem je država izložena nestabilnosti i smanjio obim stranog mešanja u njene poslove.
Ali, to bi uradio mudar političar. Zarobljenik svoje bolesne opsesije da uvek bude u centru pažnje, šekspirovski junak ove tragikomedije, Aleksandar Vučić mesecima radi sve suprotno onome što bi mudar čovek činio. On ne samo da mazohistički produžava mrcvarenje kojem je izložen, nego i povećava ukupnu količinu štete koju pri tome trpi: ova priča, sa promenljivim intenzitetom i različitim epizodnim glumcima, traje već preko šest meseci i sada je jako teško zamisliti da može nekim čarobnim štapićem, preko noći, da potpuno iščezne, a da na slici njenog glavnog junaka u javnosti ne ostanu trajni i bolni ožiljci. U njegovoj duši ti ožiljci se – zahvaljujući onom nepogrešivom, izdajničkom, oku kamere – već odavno vide.
Sve više i sve češće, u svojim često nepovezanim i ponekad nekontrolisanim javnim refleksijama, Vučić zvuči kao da iznosi sopstvenu odbranu pred nekim zamišljenim tužiocem ili sudom. Očigledno, on ima neku podsvesnu potrebu da se opravda, verovatno manje pred javnošću a više pred samim sobom, ubeđujući zamišljenog gledaoca da od stotina raznih kamenčića gleda baš u onih desetak koje je za tu priliku sam izabrao, kao najmanje ružan deo tog demonskog mozaika koji se svakodnevno sklapa pred našim očima.
Pa ipak, sve ključne figure na ovoj šahovskoj tabli stoje već suviše dugo u istoj poziciji a vreme neumoljivo teče. Nekoliko pojedenih pešaka tu ništa ne menja: sa svakim danom koji mu prolazi u besmislenim refleksijama i histeričnim novinskim naslovima, Aleksandar Vučić gubi tempo u ovoj partiji i već sama činjenica da još uvek niko – ni od njegovih najbližih saradnika – ne sme javno da pomene ime i prezime Nebojše Stefanovića govori dovoljno samo po sebi. Jer, kao što je jednom prilikom rekao Taljeran u razgovoru sa Napoleonom:
“Sa bajonetima možete da učinite sve, osim da sedite na njima.”
Gromoglasno najavljene martovske ide, tako su se neslavno završile kao jeftina zabava za aprilske budale. Svakako jedan deo javnosti – onoga što neki naši jalovi intelektualci, sa kukavičkim strahopoštovanjem, zovu “njegovim biračkim telom” – sutra se više neće ni sećati kako je Nebojša Stefanović još danas bio vrh kriminalne piramide koja je svom predsedniku htela da se zahvali snajperom – baš kao što se ni danas više ne seća da je, još juče, bio u heroj borbe protiv organizovanog kriminala. Taj isti deo javnosti, međutim, prekosutra se više neće sećati ni samog Vučića, i biće ubeđen da se, od samog početka, borio protiv njega.
Ostavimo, dakle, taj deo javnosti – “njegovo biračko telo” – svom životu vilinog konjica, koji traje od jutarnje kupovine tabloida do večernjeg odlaska na veliku nuždu: jednodnevni životni vek tabloida počinje pred njihovim užagrenim očima a završava se na mestu gde leđa gube svoje časno ime, u klozetskim šoljama. Ostavimo, takođe, po strani i sve one druge, čije je mišljenje suprotno: ni na njihov stav neće nimalo uticati ishod nekih opskurnih unutarstranačkih obračuna u Vučićevom establišmentu: oni bi sav taj radikalski šljam, ionako, još pre trideset godina bacili u mutnu Maricu...
Međutim, između ove dve velike grupe ljudi, jedne nesvesne i druge fanatične, postoji i treća. To su svi oni koji pažljvo osluškuju kako vetar duva, u pokušaju da na vreme procene kada je brod pustio već suviše vode da bi mudar pacov sa njega trebalo da pobegne. Istina, bivši ministar finansija, Dušan Vujović, skočio je sa palube tog broda još pre tri godine; ali, on je imao isuviše iskustva, isuviše novca, isuviše mladu ukrajinsku ženu, isuviše vrlo moćnih prijatelja u svetu i nedovoljno preostalih godina života da bi ih dalje traćio na budalu. O Vujovićevim motivima da napusti Titanik pisali smo, uostalom, još 2018. godine:
Međutim, crv sumnje je sada prodro znatno dublje od vrhova vlasti: ne radi se više o nekoj polurečenici, zavijenoj u žovijalnu anegdotu na diplomatskom prijemu, ili o izveštaju neke velike investicione banke koji nikada neće nigde biti objavljen – svemu onome što je 2018. uticalo na odluku Dušana Vujovića – nego o krupnim slovima na naslovnim stranama koje ih svako jutro, već pola godine, gledaju sa kioska. Bez obzira kako se trenutno završi priča o ministrima koji su hteli da ubiju predsednika, bez obzira koliko je ta priča uopšte tačna, ona na vojnike – do juče zajedničke – vojske deluje isto kao alkohol na pijanca: jedno vreme im podiže adrenalin, borbenost, utisak o sopstvenoj moći i nekritičku percepciju stvarnosti; samo posle nekoliko sati, u sivim jutrima, od svega toga ostaju samo mamurluk i nejasna sećanja. I, naravno, strah.
Strah, konfuzija, nejasno viđenje sutrašnjeg dana – svi ti osećaji već mesecima proganjaju razne nivoe vladajućeg establišmenta. Na sve više mesta, i sve češće, lek za ovu hroničnu anksioznost traži se u sitnim ustupcima i nagodbama sa drugom stranom – ma šta ta druga strana tačno bila. Recimo, već nekoliko meseci one najosetljivije podatke i procene, svim autorima kritičkih stranih izveštaja o stanju u Srbiji, dostavlja jedna žena iz samog vrha vladajućeg režima. Ne, nema potrebe da vam sada napišem njeno ime, jer se ono već nalazi, sakriveno, u ovom tekstu. Ko nije u stanju da dešifruje ovu poruku i pronađe ga, verovatno bi trebalo da razmotri neku lakšu literaturu od mojih tekstova…
V
Za sada bez dobrog kraja
Neki teoretičari kao kriterijum za (ne)uspeh određenog istorijskog perioda, i ličnosti koja je na njega presudno uticala, uzimaju tzv. neto ostvaren rezultat: kada se saberu i oduzmu sve pozitivne i negativne promene koje su se dogodile, šta ostaje? Drugi, opet, uzimaju činjenicu samog protoka vremena, matematički izraženu: državnik koji je vladao dvadeset godina dvaput je uspešniji od onog koji je vladao deset, a ovaj, opet, dvaput uspešniji od nekoga ko se na pozornici zadržao samo pet godina.
Nama se, međutim, čini da je trajni kriterijum uspeha nekog istorijskog vremena (i čoveka u njemu) pre svega mera u kojoj su (i jedan i drugi) bili u stanju da upravljaju najosetljivijim trenutkom: načinom sopstvenog odlaska. Koliko su mogli da utiču da ta – neminovna – faza protekne mirno, dostojanstveno, zadržavajući ponešto od onoga što je bilo u onome što dolazi. U modernim društvima postoji, više nepisani nego napisani, konsenzus da se promene obavljaju na izborima, da njihove rezultate prihvataju sve strane koje u njima učestvuju, i da poštovanje zakona obavezuje i dobitnike, baš kao i gubitnike.
Izborima održanim posle vanrednog stanja 2020. godine, tvrdoglavo odbijajući da se suoči sa ozbiljnim podelama u društvu, Aleksandar Vučić je prešao taj Rubikon: po prvi put u poslednjih trideset godina, otkad postoji moderna višestranačka parlamentarna demokratija u Srbiji, jedan saziv Narodne skupštine izabralo je manje od polovine birača upisanih u biračke spiskove. Danas, i formalno, manjina vlada većinom, i u tom smislu su razni Bakareci, Langure i Kebare, sa svojim živopisnim rečnicima i patetičnom glumom, fenomeni sasvim primereni takvom duhu vremena. Baš kao što danas, kada pričamo o sumanutom rimskom imperatoru Kaliguli ne možemo a da ne pomenemo njegovog konja Incitatusa koji je pozivan na večere sa senatorima, tako i danas, kada pričamo o Aleksandru Vučiću više ne možemo da izbegnemo ovu ergelu modernih incitatusa u poslaničkim klupama. Bilo bi u stvari jako čudno da ih tamo nema.
Tako smo dobili jedinstvenu priliku da, u direktnim televizijskim prenosima iz Narodne skupštine, svakodnevno gledamo dramatizaciju jedne te iste scene iz Hegelove “Fenomenologije duha”. Naime, Hegel slikovito opisuje situaciju sa kojom se sučila žena koja je na pijaci prigovorila piljarici: “Stara, tvoja jaja su pokvarena“:
“Šta, odvrati ova, zar moja jaja pokvarena? Da nisi možda ti pokvarena? Zar da to ti kažeš meni o mojim jajima? Ti? Nisu li ti oca vaške pojele na drumu, nije li tvoja majka odbegla sa Francuzima…“
Vučićevi poslanici su danas kao ova Hegelova piljarica: ne ustežu se da govore sve najgore o ljudima koje uopšte ne poznaju, sumnjiče ih za razne nedokazane stvari i – u odsustvu tabloidnih optužbi – sami izmišljaju nove, praveći pri tome razne neverovatne, pa i fantastične konstrukcije. Oni stvarnost posmatraju konkretno: kroz prizmu Hegelove metafore o pokvarenim jajima, redukuju je na beskonačno ponavljanje istih fraza.
Međutim, prelazak tog Rubikona sa nelegitimnim izborima doneo je i neke znatno veće rizike od cirkuskih predstava u parlamentu. On je, naime, znatno skratio horizont u kojem se sada uopšte mogu predviđati budući procesi i događaji. Vremenski mandat vlade je sa uobičajenih četrdeset osam meseci smanjen je na osamnaest a strano posredovanje između dva, već sasvim odvojena, srpska društva, od incidenta je učinjeno konstantom. Pored pregovora između Beograda i Prištine, bez stranog faktora više nema ni dijaloga između vlasti i opozicije. Da bi uopšte mogla da diše, fotošop država je sada priključena na različite respiratore, strane proizvodnje.
Konačno, sa one napuštene strane Rubikona, ostalo je i nešto mnogo značajnije: izvesnost da će buduća promena biti mirna i da će biti formalizovana na nekakvim izborima. Sa svakim novim pominjanjem nekakvog atentata na naslovnim stranama tabloida, javno mnenje se sve više privikava da je i to mogući model promene – jedan od mnogih, još uvek, ali već jedan od mogućih. Ako je moguć atentat – primer par exellance političkog nasilja – onda su i svi drugi, manje drastični, vidovi političkog nasilja ne samo mogući, nego i normalni?
Između izbora i atentata – ta dva antipoda – postoje, naravno, i mnogi drugi modeli promena: oni uključuju, po pravilu, podelu dotad homogenog vladajućeg bloka i stvaranje novih (obično, jako privremenih) saveza, koji će staro, sad više neodrživo, stanje relativno bezbolno prevesti u novo, kontrolabilnije. Gotovo uvek, ti modeli tzv. dogovorenih promena, uključuju i ono što obično zovemo strani faktor: neophodan za garancije učesnicima koji ne veruju jedni drugima.
Ova priča je, za sada, još bez dobrog kraja, zato što sva četiri ključna faktora i dalje odmeravaju, kako sopstvene interese, tako i snagu jedni drugih: politički establišment, koji se ubrzano fragmentira; kritička javnost, koja kao da čeka trenutak u kojem će joj se cela ova komedija del’ arte dovoljno zgaditi; krupni kapital, domaći i strani, beli, crni i sivi; strani faktor, koji bi – kao i obično – da ulovi nešto u mutnom. Kao i u svim sličnim situacijama, i dinamika i modeli i cena konačnog raspleta, i način na koji će ta cena biti raspodeljena – biće određeni negde u paralelogramu ova četiri faktora moći.
Različiti savezi koji će, u narednih godinu dana, biti napravljeni između delova establišmenta, segmenata opozicione političke suprastrukture, ključnih medija, transmisija vojno-policijsko-obaveštajnog aparata, centara finansijske moći i stranog faktora opredeliće da li će, i u kojoj meri, konačan rasplet biti miroljubiv, koliko će on biti brz, kako će se, ideološki i personalno, oblikovati ona prva privremena upravljačka struktura u Srbiji posle Vučića, kao i šta će se, konačno sa samim Vučićem dogoditi.
U jednom vrlo zanimljivom autorskom tekstu u listu “Danas”, simbolički objavljenom 9. marta ove godine, na ovo poslednje pitanje je nedvosmisleno odgovoreno, na prilično precizan način:
“To znači da će biti, od strane onih koje je stvorio i uzdigao politički i finansijski, ostavljen i prepušten svrgavanju s vlasti, a potom nekom suđenju sa „elementom inostranosti“. Oni će se izvući sa svim što su uradili i „otkupiće se“ time šta će sve njemu osvetnički uraditi nakon što izgubi vlast.“
Kao što smo pomenuli, ovaj tekst je vrlo zanimljiv, ne samo po ove dve mefistofeleske rečenice, ni po ostalom što tamo piše, niti čak i po tome što u njemu (još) ne piše, a može se zamisliti. Zanimljiv je, pre svega, po jednoj drugoj, gotovo zapanjujućoj, činjenici: za pune tri nedelje, ovaj tekst nije izazvao nijednu reakciju ili komentar, pozitivan ili negativan svejedno. Jednostavno, svima je bilo nekako najzgodnije da ga prećute.
Ta opaska dovodi nas i do sledećeg predviđanja: u godini raspleta, o onim stvarnim procesima, ljudima koji će o njima odlučivati, o nagodbama koji će oni pri tome praviti, interesima i planovima – vrlo malo ćemo moći javno da saznamo. Javnost će biti, svesno i planski, zatrpana bizarnim detaljima i opskurnim ličnostima, histeričnim pseudoideološkim raspravama, ličnim nesuglasicama minornih aktera u još minornijim organizacijama i pompezno najavljivanim TV gostovanjima.
Kultura rijalitija, ta spoljna maska srpske političke scene, nije slučajna, niti je greška: ona je planska dimna zavesa, iza koje će neki drugi, ozbiljniji, ljudi na miru završiti poslove i sve zajedno nas uvesti u jutro u kojem ništa neće biti nalik onome iz prethodne večeri.
VI
Srbija godine nulte: priručnik za graditelje
“Šta, naime, varvarinu donosi iskustvo siromaštva? Ono ga primorava da pođe od ničega; da krene iz početka; da se snađe s malo toga; da gradi malo po malo, ne gledajući pri tom ni levo, ni desno. Među velikim, kreativnim duhovima, uvek je bilo onih neumoljivih, koji bi prvo počistili sve pred sobom. Bila im je potrebna čista radna površina, to su bili graditelji.“
(Valter Benjamin, “Iskustvo i siromaštvo”, 1933.)
A kako će taj kopernikanski obrat biti završen – sada više ne u onom tehnokratskom, nego u jednom dubljem, suštinskom i istorijskom smislu – to verovatno najvažnije od svih pitanja o kojima smo u ovom tekstu ćaskali sa našim čitaocem, još uvek je otvoreno. Jedni intelektualci danas sa pravom govore: “Opozicija je opsednuta idejom: smeniti Vučića. Ali, ima i nešto posle toga.”; dok ih neki drugi, opet sa pravom, upozoravaju: “Ima mnogo posle toga, ali nema baš ništa pre toga.”
Ako obe ove paradigme postavimo u jedan dijalektički, hegelijanski, diskurs, zaključićemo da su i jedni i drugi u pravu, delimično, ali isto tako i da ni jedni ni drugi nisu u pravu, potpuno. Kao i u svakoj drugoj praktičnoj situaciji u kojoj se suočavamo sa Lajbnicovom teorijom nužnog i dovoljnog uslova, smeniti Vučića jeste nužan uslov (pa samim tim i onaj prvi u logičkom i hronološkom nizu) ali sam po sebi, nije dovoljan.
Srbija posle Vučića – onda kada prestane da bude ona imaginarna država u fotošopu iz naslova ovog teksta – biće još uvek daleko od one u kojoj bi najveći broj njenih građana voleo da živi: materijalno i duhovno bogate, suverene i pravedne zajednice. Biće još dalje od idealne (da ne govorimo o utopijskoj), kakva se po običaju sanja uoči, za vreme i neposredno posle krupnih istorijskih događaja i velikih promena. Da li će sloboda umeti da peva kao što su sužnji pevali o njoj? Ne, tako lepo svakako neće umeti. Ali će, iako možda bez dovoljno sluha, ipak biti sloboda.
Svakako, da temelji građanske kulture, opšte i one političke, nisu tako temeljno uništeni u prethodnoj deceniji, i posao na njihovoj obnovi bio bi lakši i brži. Ovako, mnoge institucije će morati da se – i u personalnom i u organizacionom pogledu – podižu, praktično od nule. Obim tog graditeljskog posla možda bi na čitaoca – kad bismo ga sada detaljno i u celini izneli – delovao pomalo zastrašujuće. Međutim, ako bude pažljivo usmeren, on će svakako veliku količinu odjednom oslobođene energije apsorbovati u korisne svrhe, kao što se to događalo sa svakom drugom velikom obnovom u istoriji.
Najveći deo normativne arhitekture je sasvim zadovoljavajući, i od početka nije bio problem. Zakoni i institucije su, uostalom, bili onaj poslednji perimetar oko kojeg je društvo u pokretu organizovalo odbranu svojih temeljnih prava i sloboda. Baš kao i Trampovu Ameriku i nas su oni štitili od samovoljnih hapšenja, ugašenih medija, nasilja i otmica, zagađene vode i vazduha. Da, svega toga je bilo, ali mnogo manje nego što ga ima u Erdoganovoj Turskoj ili Belorusiji Lukašenka.
Mnogi zakoni jesu bili obesmišljeni, mnoge institucije jesu pretvorene u svoje karikature, u dugom, desetogodišnjem, puzajućem populističkom udaru, ali – pre svega zahvaljujući svojoj poslovičnoj aljkavosti, lenjosti i odsustvu sposobnosti i volje za strateško planiranje – Vučićev establišment nije uspeo u njihovom trajnom razaranju. On se zadovoljio serijama površinskim razaranjima: personalnim preuzimanjima, finansijskim čerupanjima i urušavanjima njihovog ugleda u javnom mnenju. Ispod te površine – u tužilaštvima, sudovima, organima uprave, zdravstvenim i obrazovnim ustanovama, bankama, diplomatiji, obaveštajnim službama, policiji i vojsci – ostalo je sasvim dovoljno onog zdravog tkiva koje ih, relativno brzo, može ponovo obnoviti.
Kao što se ni uništavanje države nije dogodilo slučajno – nego je predstavljalo izraz jedne političke volje – tako se ni njena obnova neće dogoditi sama po sebi, nego će opet biti posledica jedne druge političke volje. U tom smislu, kada se u javnosti raspravlja o promeni sistema, nesvesno se čini jedna zamena teza, koja počiva na terminološkoj grešci: ne radi se o promenisistema, nego o promeni stvarnosti – o restauraciji kidnapovanog i suspendovanog ustavnog modela parlamentarne demokratije, pravne države i načela podele vlasti, koji je u prethodnoj deceniji izopačen u fotošop državu. Ta izopačena stvarnost – fotošop država – nije nikakav sistem (po definiciji: funkcionalni skup elemenata i komponenata povezanih u zajedničkom cilju) nego njegova ontološka antiteza, entropija.
Ako je tačno da su za onaj prvi, dramatičan, čin izlaska iz sive zone orijentalne despotije uvek neophodni rušitelji, u poslednjem činu taj izlazak mogu da obezbede samo graditelji. Oni koji će početi ni od čega, od godine nulte, sa one čiste radne površine o kojoj je pisao Valter Benjamin. Zato, u narednih godinu dana, više od svih visokih politika, mudrih ideja, velikih planova, stvarni izazov ostaje jednostavan i u toj svojoj jednostavnosti gotovo nepodnošljivo banalan: da se graditelji međusobno prepoznaju i da – jednom zajedno u svojoj maloj radionici – razmene skice i planove, očiste mistrije, provere šestare i opašu kecelje.
Jer, među graditeljima nema stranaca – samo prijatelja koji tek treba da se susretnu.
И створи Бог човека по обличју своме; по обличју Божијем створи га; мушко и женско, створи их.”(Постање, 1:27)
И рече: Али нећеш моћи видети лице моје, јер не може човек мене видети и остати жив.” (Излазак, 33:20)
I
Пролог: тајна Сикстинске капеле
Црномањаст човек, раних тридесетих година, са неуредном брадом, опрезно се пење по несигурној скаламерији дасака повезаних жицама и конопцима. У левој руци држи палету са бојама и две-три четке, десном се придржава за чудну конструкцију; на ногама су му чизме, које би требало да му пруже какву-такву сигурност на несигурној површини по којој ступа. Како се креће, на лице му падају зраци сунца који продиру кроз пукотине на таваници.
Да се на том месту, тог пролећног дана, налазио неки пажљиви посматрач, сигурно би запазио изразе незадовољства на човековом лицу: скоро никада досад ништа нисам насликао; како ћу сад ово? рекли су ми да ће скеле бити безбедне; обећали су ми да ће кров бити поправљен; шта ми је све ово уопште требало? Да је тај посматрач имао добар слух, сигурно би чуо да је свака његова друга промрмљана реч нека псовка: porca miseria!Minchia! Mangia merde e morte! А понајвише једна: figlio di puttana! Али никога није било у полумрачној грађевини, никога да га чује, нити да му помогне ако га задеси нека незгода; деси ли се да падне са двадесет метара висине и сломи кичму, биће сахрањен као још један неуспешан уметник: вајар који је оставио свој незавршени посао да би почео други, сликарски, који није знао.
За то време, на другој страни реке, курвин син – il figlio di puttana – задовољно испија вино са својим младим пријатељем:
“Почео је да ради јутрос. Али, његови изгледи су равни нули. Никада није сликао. Плаши се висине. Помало је шепртља и има повремене вртоглавице. А ако ништа од свега тога не буде довољно, кад се једном попне на највиши ниво, чека га мало изненађење.”
Ову последњу реченицу курвин син је додао помало тајанствено: веровао је свом даљем рођаку, али у питањима живота и смрти мало опрезности никада није на одмет. Ко зна чиме би све могао да се неопрезно похвали, у ноћима када му крв буде загрејана од вина и миловања његових модела? Ко зна у којим се крчмама скривају доушници власти? Паметна уста не говоре превише, мртва уста не говоре уопште – сетио се старе пословице – и помало помирљиво додао:
“Уосталом, синко, све је то у Божјим рукама…”
Пролеће 1509. године полако пушта прве, стидљиве зраке сунца. У Лондону се Хенри Осми припрема за крунисање; путујући између Торина и Венеције, Еразмо Ротердамски завршава своју чувену “Похвалу лудости”; у далекој Индији португалска флота, у свом походу на исток, побеђује муслиманске и ђеновљанске противнике, а у Фиренци прва грађанска милиција, под вођством Никола Макијавелија, најамничку војску из Пизе; док у Милану Леонардо да Винчи чека исход борби Француза и Шпанаца за овај град, да би видео ко ће му бити наредни мецена: онај трговац свилом из Фиренце, Франческо дел Ђокондо је банкротирао и портрет своје треће жене Лизе му никада није платио. Леонарду је, уместо новца који му је био преко потребан, остала слика жене са загонетним осмехом, са којом не зна шта да ради.
За то време, на Пјаца Навони у Риму, новој градској пијаци подигнутој на месту некадашњег Домицијановог стадиона, архитекта Донато Браманте и сликар Рафаел Санти вајкају се како да онемогуће свог заједничког конкурента и спрече његов успон. Јер, преко пута Тибра, у полумраку Сикстинске капеле, свој рад на осликавању њене таванице која још прокишњава, треба да почне вајар који је мимо своје воље морао да постане сликар. Пред њим су сада само два пута: један је да постане симбол века који је почињао и отелотворење италијанске високе ренесансе; други је да неславно заврши свој живот као жртва изненадног, трагичног и добро испланираног несрећног случаја.
Све је у Божјим рукама, како је то флегматично свом рођаку Рафаелу рекао Браманте. Али овог пута та Божја рука је и сама у једној људској руци. И, у тој људској руци неће бити само Божја рука: још нешто, што у том тренутку не знају ни Браманте, ни Рафаел, ни Леонардо – па чак ни сам наручилац овог несвакидашњег посла, римски папа Јулије Други – у том тренутку је већ у сликаревој глави.
Само две године раније, један Немац, картограф Мартин Валдземилер, по први пут је за нови континент на својој мапи употребио реч “Америка” – у част једног Фирентинца, трговца, поморца и истраживача Америга Веспучија, који је кренуо у потрагу за њом. А један други Фирентинац, Микеланђело Буонароти, кренуће – по први пут у историји западне цивилизације – у потрагу не само за руком, већ и за самим лицем Бога.
II
Уметник и његово време: Микеланђело
Да једна мала банка у Фиренци није пропала, негде почетком друге половине петнаестог века, ову причу данас, сасвим извесно, не бисте ни читали. Али, по паду Цариграда 1453. године неколико галија са свилом и зачинима са Истока није се вратило у Италију, улози штедиша нису имали одакле да буду исплаћени, и банкар Лудовико ди Леонардо Буонароти Симони морао је да окрене своју клупу у једној од малих улица које су избијале на главни градски трг, Пјаца дела Сињорија: знак да је банкротирао. Буонаротијеви су иначе упорно тврдили (мада нико никада није видео неко писмено које би то потврђивало) да воде порекло од чувене грофице Матилде од Каносе – једне енергичне жене која је четири стотине година раније пружила одсудну подршку римском папи Гргуру Седмом у време његовог сукоба са немачким царом Хајнрихом (зли језици су тврдили да је то урадила мање зато што је била добра хришћанка и италијански патриота, а више зато што је била Гргурова љубавница) и оно чувено Хајнрихово покајање које је постало метафора за понижење (“пут у Каносу”) десило се 1077. године баш у њеном замку.
У сваком случају, Сињорија, градска кућа Фиренце, није била баш одушевљена идејом да један угледан грађанин као што је био Лудовико баш потпуно пропадне и нашла му је посао градског судије – био је, између осталог, и правник. Но, како невоље никада не долазе саме, на власт у Фиренци касније долази династија Медичи па Лудовико – који је остао лојалан малој републици – губи и тај посао. Онда од уштеђевине купује фарму крава, али наилази епидемија сточне куге…
Од последњег новца – жениног мираза – на крају купује – каменолом у селу Сетињано код Ареца. Баш у време када му његова Франческа каже да је по други пут трудна, средином 1474. Девет месеци касније плач малог Микеланђела меша се са звуком тешких чекића који одвајају блокове мермера. Много година касније Микеланђело ће нејасна сећања на те ране године описати овако:
“Ако је у свему томе било нечег доброг за мене, то је што сам се родио у суптилној атмосфери наше сеоске куће у Арецу. Заједно са мајчиним млеком примио сам звукове длета и чекића, којима ћу касније правити моје фигуре.”
Микеланђело ће без мајке остати у шестој години – Франческа ди Нери дел Минијато ди Сијена умреће 1481. на порођају свог петог сина – а сеоску кућу у близини каменолома напушта у десетој, када ће се његов отац поново оженити, а маћеха пожурити да се ослободи бар једних од петоро увек гладних уста. У Фиренци једно време учи хуманистичке науке код чувеног Франческа од Урбина. Али дечак не показује посебно интересовање за науку: уместо да похађа наставу он обилази цркве, још увек невешто копира фреске Ђота и Масакија, разгледа скулптуре Ђибертија и Донатела и у разговорима са вајарима и сликарима упија прва знања о томе како се држе длето и кичица. Фиренца је тих година центар италијанске уметности: у граду који постаје све богатији, вајаре, сликаре и песнике помаже Сињорија, разни трговачки цехови, велике патрицијске династије на челу са све утицајнијим Медичијима, све бројније банке…
После пар година Лудовико Буонароти схвата да син од којег полаже највеће наде никада неће постати баш ништа од онога о чему је маштао: ни банкар, ни трговац, ни адвокат а ни свештеник. Мири се са судбином, разговара са Домеником Ђирландом, сликарем треће генерације фирентинске ренесансе, који са двојицом браће, зетом и касније сином држи највећу уметничку радионицу у граду. Микеланђело постаје шегрт код Ђирландових 1488. у тринаестој години, а већ следеће године, на питање тадашњег владара Фиренце, Лоренца де Медичија да му изабере двојицу својих најбољих ђака за дворску стипендију, Доменико Ђирландо предлаже – Франческа Граначија и Микеланђела.
У следеће три године Микеланђело похађа Платонову академију, на двору Медичијевих: ту упознаје водеће филозофе и писце свог времена – Марсела Фичина, Пика дела Мирандолу, Полицијана – и ваја своје прве рељефе: Мадону на степеницама и Борбу кентаура. И већ тада, у седамнаестој години, он по први пут показује своју бурну, непредвидиву и понекад насилну природу: у једној тучи са другим учеником, Пјетром Ториђаном (који ће такође постати велики вајар шеснаестог века, наставити са тучама и завршити живот у тамници Инквизиције у Севиљи) добија ударац у лице који ће му сломити носну кост. Ториђано у страху од казне бежи из Фиренце, а Микеланђело после те туче добија оно своје препознатљиво, помало боксерско, лице које ћемо памтити са свих његових каснијих портрета и аутопортрета.
У години у којој ће Колумбо открити Америку умире Лоренцо де Медичи, мецена фирентинске ренесансе и Микеланђелова стипендија се напрасно завршава. Враћа се у сигурност родитељског дома и тамо неколико месеци, у дрвету, ради на фигури распетог Христа. То је поклон за приора фирентинске цркве Светог духа; нека врста мита – рекли бисмо данас – јер за узврат приор дозвољава младом Микеланђелу да, у потаји, сецира лешеве у црквеној болници. Био је то први пут да се уметник, изблиза, упознаје са мртвим људским телом: он црта распоред мишића, костију, зглобова. И када се данашњи посматрач, загледан увис, у таваницу Сикстинске капеле, упита откуд онако савршен распоред и пропорције на телу Микеланђеловог Бога, одговор даје – мртвачница болнице у Фиренци.
У наредних неколико година, Фиренца пролази кроз буран период: град опседају разне најамничке војске које је ангажовао француски краљ Шарл Осми, Медичијеви су протерани али се и враћају, у међувремену Фиренцом влада доминикански фратар, конзервативан и анти-ренесансни проповедник хришћанских врлина, борац против злоупотреба и корупције – претеча данашњих популиста – Ђироламо Савонарола. Пошто је на листи Савонаролиних смртних грехова, између осталог, и секуларна уметност Ренесансе, Микеланђело одлучује да напусти Фиренцу. Иако није непосредно угрожен, свестан је да је дошло време у којем његова знања у баратању длетом и кичицом неће бити потребна и решава да окуша срећу у другим деловима Италије. Борави у Венецији и Болоњи, повремено ради мање скулптуре за двор Медичијевих у изгнанству и, коначно, 25. јуна 1496. – у двадесет првој години – по први пут долази у место у којем више никада неће имати проблема ни са меценама, ни са наруџбинама, ни са уметничком инспирацијом, град у којем ће се остварити сви његови снови и у који, коначно, воде сви путеви – Рим.
III
Пороци тајни, врлине јавне
А да Франческо Тодескини, познатији под именом Франческо Пиколомини, или папа Пије Трећи, у јесен 1503. године, није био слабог здравља, па зато ступио на један од најкраћих доживотних мандата у историји Католичке цркве (на трону Светог Петра задржао се само двадесет седам дана) – не би било ни наставка ове приче. Микеланђело би несумњиво био један од највећих вајара италијанске Ренесансе, оставио би нам своју Пијету и Давида, али вероватно никада не би сликао. Потрага за лицем Бога не би била започета, па самим тим ни завршена.
Како је тачно умро несрећни Пиколомини, 18. октобра 1503. године, никада нећемо до краја сазнати: ватикански лекари оставили су нам компликоване медицинске налазе на латинском који се углавном своде на сепсу насталу услед неког чира на нози који се незгодно загнојио; историчари тог времена, опет, неке јако занимљиве списе у којима детаљно описују могућност да је отрован, по налогу Пандолфа Петручија владара Сијене. Али све је то после пет векова само занимљива фуснота у историји: папа Пије Трећи је свакако изабран кад је био већ врло крхког здравља (можда му је то била и главна предност?), као компромисно решење у сукобу две најјаче фракције у кардиналском колегијуму: шпанских Борџија и италијанских Ровера.
Тачно две недеље после његове смрти, на католички празник Свих светих, Ровере су однеле одсудну победу у овом рату: Борџије су поражене, више није било потребе за компромисима и папску тијару понео је кандидат Фамилије – Ђулијано дела Ровере (60). Чињеница – о којој се тада шушкало са обе стране Тибра – да је своје ново име Јулије Други изабрао не у знак поштовања према свом претходнику, Јулију Првом (мало познатом папи из четвртог века), него великом римском војсковођи Јулију Цезару донела му је и надимке које ће носити наредних десет година: Ратнички папа и IlTerribile (Страшни). Прича о Сикстинској капели и Стварању Адама је исто толико прича о Микеланђеловом генију, колико и о Јулијевој сујети: да би се чудо догодило, било је потребно да се обoje сусретну – на једном месту и у једном тренутку.
И баш на месту и у тренутку тог судбоносног сусрета, отприлике пет година пре него што је почела – али привилегија сваког приповедача је ионако да свог читаоца кроз прошло време не води хронолошким редом него по захтевима драмске радње – наставља се и наша прича…
***
“Гроб Светог Петра не може да остане у тој неугледној грађевини!” – Јулије је незадовољно гледао скромну цркву, готово црквицу, на месту где се некада налазио чувени Неронов циркус – “Шта значи што је она стара дванаест векова? Сваких пар година прети да се сруши! Погледајте катедрале у Милану и Келну! Погледајте Свету Софију у Цариграду! Ваљда је Вечни град заслужио базилику која ће да засени цео хришћански свет?”
Ђулио, Ђовани ди Лоренцо, и Луиђи де Роси – три кардинала из породице Медичи од којих ће двојица касније и сами постати папе – слушали су ову бујицу речи са страхом: Французи су већ били у Милану и озбиљно претили њиховој родној Фиренци, а мрске Борџије се, под заштитом оклопљених шпанских терција, шепуриле на југу, у Напуљу. Ни половином Италије нису владали Италијани, једва су некако одбранили и Рим, а још ови Аустријанци са севера притискају да се што пре крене у нови крсташки рат против Полумесеца. Одакле сада платити хирове овог сујетног старог човека?
“Новац ће ми обезбедити Фугерови, из Аугсбурга. Заложићу наше приходе из продаје опроштаја грехова за наредних десет година!”
И док је Рафаел Санти, на великом платну, покушавао да ухвати нијансе његове дуге седе браде на поподневном сунцу, папа се нервозно шеткао по својим одајама и диктирао инструкције писару:
“Кардиналу Албрехту, Мајнц. У све парохије пошаљите брзе гласнике: сваки грех, укључујући и свих седам смртних грехова, биће опроштен, после готовинске уплате, а према приложеном ценовнику! Изузетно, и то само док се не заврши градња базилике, даваћемо и опрост грехова за оне који су већ умрли. Када се заврши, ко није ухватио прилику, куваће му се преци у паклу! За неки дан из Рима полази доминиканац Јохан Тецел, са ценовником. Ако је грешник богат, слободно удвостручите тарифе!”
Медичијеви су, свакако, и сами били јако далеко од узора поштења, али је и њих смелост ове идеје запрепастила. Убиство, прељуба, лажно сведочење, јереси најгоре врсте – није било греха који није имао своју цену. У том тренутку, у салу улази девојка од двадесетак година, крупних бадемастих очију, густе црне косе и савршених црта лица. Фелиција – или, како ју је цео Ватикан звао, Дона Феличе – била је ванбрачна ћерка папе Јулија и његове сталне љубавнице, Лукреције Нормани. Рафаел није могао да одвоји поглед од лепе младе жене – касније ће је и насликати – а тројица Медичијевих почели су да у пола гласа гунђају о томе колико би тек Јулије морао да плати за опрост својих грехова?
“Чуо сам вас. Писаће у ценовнику. Али свакако ће цена бити мања за монаха који је згрешио са поштеном женом, него за кардинала који је у родоскрвнућу са рођеном сестром.”
У изненадној тишини која је запљуснула салу – чак је и Рафаел престао да слика – сва тројица Медичијевих су ћутке сагла главе и, слежући раменима – као да желе да кажу како ће све то, на крају, платити немачки грешници – потписала уговор о зајму са банкарском кућом Фугер. Базилика Светог Петра, највећа хришћанска богомоља на свету, у том тренутку је била рођена. Биће завршена тек сто двадесет година касније, када ниједан од учесника ове сцене више неће бити жив, а тројица присутних који ће у међувремену постати папе већ сахрањени у крипти недовршене грађевине, али је већ била рођена. Фугерови златници су имали снагу божје заповести.
“А за архитекту, морамо да видимо. Зграда мора бити верна копија римског Пантеона. И мора бити стабилна, не да се руши свако мало, као ова чатрља доле. Можда да питамо…” – папа Јулије је за тренутак застао, као да размишља који римски архитекта би био достојан да му се повере толика част и толики новац; као мрзовољан и џангризави старац, никога од њих није волео – “Сви ти уметници су расипници, паразити, ленштине и пијандуре”, мислио је у себи.
Његова неодлучност трајала је секунд, највише два, али тај бљесак двоумљења одлично је ухватио сликар; знао је да неће дуго трајати, и – ако је неки тренутак био прилика да каже оно што су га замолили, био је то тај:
“Мој рођак, Донато Браманте.” – рекао је одједном Рафаел – “Он је пројектовао манастир Светог Амброзија, у Милану.”
“Италијан, надам се?” – упитао је сумњичаво Јулије, који је мрзео странце.
“Италијан до коске.” – одговорио је сликар, сада већ са осећајем олакшања, прикривеним поносним осмехом – “Из фамилије Лазари, код Урбина. Био је дворски архитекта код војводе Сфорце у Милану, али су га Французи протерали, и сада је овде, у Риму, тражи неки посао…”
***
“Квадрат основе сто педесет метара, а висина од сто тридесет? То ће да се сруши.” – рекао је мирним гласом гост, не обазирући се на очигледно незадовољан израз лица свог домаћина.
“Он нам је рекао да ће ископати дубље темеље.” – одговор није звучао превише убедљиво.
“Ако буде предубоко копао, и околне зграде могу да се сруше. Околина је пуна подземних тунела и катакомби, још неистражених.”
У папској сали за аудијенције, Јулије Други је управо слушао Микеланђелове примедбе на први пројекат Базилике Светог Петра, који је неколико дана раније поднео Донато Браманте.
“Ми смо вас звали, маестро ради другог посла, ово је било онако узгред. Уосталом, ви сте вајар, а не архитекта?” – додао је папа мрзовољно – “Желим да направите четрдесет статуа за моју гробницу. Чуо сам да сте најбољи. Препоручио вас је француски амбасадор, а њему треба веровати у стварима уметности.”
“Четрдесет? Па то је огроман посао! Ко зна колико ће то трајати? И коштати?”
“Не мислим да умрем сутра. Нека траје пет година и нека кошта колико кошта. Браманте ће пројектовати базилику, ви ћете вајати статуе које ће заувек остати изнад мојих земних остатака.”
Микеланђело Буонароти је изашао из Ватикана и запутио се преко Тибра, са помешаним осећањима: са једне стране, знао је да ће га ова наруџбина не само ослободити свих новчаних проблема за најмање неколико година, већ да ће после ње уследити и многе друге. У двадесет осмој години, пробио се у сам врх римске уметничке елите. Али, са друге стране, није му се допао претворан, лукав, лажно срдачан осмех тог младог сликара који је био сведок овог разговора: било је у том осмеху понешто од фацијалног грча. Док су се усне кловновски кезиле, ситне очи су га гледале, непријатељски. А изгледало је и као да, ипак, исувише пажљиво слуша њихов разговор? Иако се правио да је задубљен у сликање. Можда је, ипак, требало да у његовом присуству будем уздржанији?
А непун сат касније, када је папа напустио одаје у којима се ова сцена одвијала – чекао га је ручак са француским амбасадором, Жаном Вилијером де Гролом – и сликар је журно прешао Тибар: у крчми на Пјаца Навони – оној истој где је почела наша прича – срели су се архитекта Донато Браманте и сликар Рафаел Санти:
“Тај луцифер из Фиренце каже светом оцу да ће се грађевина по твом нацрту срушити, а ако будеш копао темеље предубоко, да ћеш порушити и остале зграде.”
“Да ли му је поверовао?”
“Свети отац је тврдоглав и мрзовољан старац. Не воли када га неко убеђује да је направио грешку. Али, можда ће да почне да размишља?”
“Тог Микеланђела се морамо ослободити. Овако или онако. Жив или мртав, не сме да нам смета.”
“Папа му је данас поверио до изваја статуе за његову гробницу! То значи да ће се вероватно виђати још.”
“Шта? Свих оних четрдесет статуа?”
“Свих.”
Браманте је помислио на оних двадесет процената, које су му браћа Робија из Фиренце – Андреа, Ђовани и Ђироламо – обећали од своје зараде, ако им преко веза на Светој столици помогне да њихова мала породична радионица добије посао израде статуа. Слика дуката који наједном добијају анђеоска крила и лете све даље од његове кесе нимало му се није допала. Отпио је мало кјантија, погладио браду и погледао у Рафаела:
“Дакле, ипак мртав.”
IV
Скривене тајне композиције: ко је ко на сцени?
Он је стар човек, али није то онај уобичајени уметнички архетип уморног и скрханог старца, неког ко, изгледом и држањем, одаје утисак да се приближава крају живота. Далеко је та представа од, на пример, Ђирландеовог старца са унуком, Рафаеловог Бога Оца са Богородицом, или Ђотовог Дантеа, још је даље од старца којег баш тих година слика Тицијан у своја “Три доба човека”. Он је мишићав мушкарац, беле расе, без сувишних килограма, мало дуже седе косе, густе седе браде и маркантних, црних, обрва; помало је преплануо као да се тек вратио са сунчања или из неког небеског соларијума; многе жене, чак и оне профињеног укуса, вероватно би закључиле да је и сексепилан. Даље, он није представљен у луксузној, китњастој, одећи, извезеној златом, са драгим камењем и другим украсима и знацима достојанства које обично срећемо на одорама моћних, племенитих или изузетних: напротив, на њему је само проста, груба, највероватније памучна, туника; тај огртач је сасвим лак, бео или плавичасто бео, тако да највећу површину његових руку и ногу оставља потпуно изложену погледу посматрача. То је Микеланђелов Бог: он није езотерична, недокучива, недодирљива, натприродна а понајмање застрашујућа појава; напротив, не само да се може замислити као жив човек, него готово да се може и руком опипати.
Бог се налази унутар једне од две засебне, издвојене целине на слици: прва асоцијација је, свакако, на планетарну маглину, један од облика у којима видимо груписане звезде на ноћном небеском своду; Адам се, опет, налази у другој целини, на нечему што око посматрача види као малу, зеленкасту, површину чврстог тла, у неком облаку. На симболику ове две представе ћемо се вратити нешто касније: овде је битно нагласити да је цела композиција слике представљена у покрету. Они сви негде лете, и Бог (у свом, помало чудном, друштву) и Адам, сам на својој неодређеној платформи. Осећај и правац покрета – са десне стране према левој – приказан је кроз косу и браду Бога: њих је подигао ветар који им иде у сусрет. Уосталом, у тренутку који фреска приказује, свет је већ створен и нико од њих (више) није у празном, безваздушном простору.
Десну руку је испружио ка Адаму – мада га не дотиче, што је исто важан детаљ на који ћемо се касније вратити. Левом је, преко рамена, загрлио младу жену. Жена је плавуша, знатно млађа од њега, кратке и помало коврџаве косе, и релативно малих, обнажених, груди. О томе ко је млада жена постоји више тумачења у историји уметности: почевши од оних да се уопште не ради о жени. Наиме, познато је да је Микеланђело сликао жене дуже косе и већих груди, у складу са стандардима епохе у којој је стварао. Али то су све биле већ одрасле жене, у пуном репродуктивном добу: шта ако се овде ради о девојчици?
Од оних историчара уметности који ову фигуру виде као женску, неки тврде да се ради о Еви, чија душа већ постоји, и која нестрпљиво чека да јој – од Адамовог ребра – Бог направи и тело. У прилог тој хипотези, бољи познаваоци италијанског Чинквечента наводе утисак да Ева гледа ка Адаму, са интересовањем, у коме – можда – има и пожуде. Али, мало бољи посматрач приметиће да она истоврмено грли и дете – дечака – старог неких пет или шест година и склупчаног крај њених ногу. Крајњим домашајем свог загрљаја, прстима леве шаке, Бог дотиче и дечака. Ако би плавуша била (још нестворена) Ева, зашто би поред ње био само један од њене двојице (још нерођених) близанаца? Да ли је то Каин или Авељ? И зашто онда тај дечак не гледа у свог (будућег) оца, Адама, него на супротну страну?
Зато друга школа међу историчарима уметности тврди да је на фресци Микеланђело приказао душу (још нерођене) Богородице, са њеним сином, Исусом. То тумачење се логично уклапа у Микеланђелову композицију: Бог, док ствара Адама, грли будућу мајку свог детета и свог будућег сина – њих троје су (већ тада) једна мала породица. Ово тумачење, такође, објашњава и зашто дечак – насликан као помало угојени, рубенсовски тип скоро бесполног детета, какав су сликари те епохе често користили за приказивање анђела – једини на целој композицији не гледа у правцу придошлице, која је очигледно изазвала велико занимање свих осталих присутних, Адама. Зашто? У једној стварности у којој време, у нашем данашњем поимању тог појма, не постоји, већ је цела вечност – од Стварања света до Страшног суда – кондензована у један тренутак, дечак већ тада зна да је самим стварањем Адама покренут непроменљиви ланац догађаја, међусобно повезаних узроцима и последицама, који ће завршити његовим безгрешним зачећем, рођењем у штали у Витлејему, разапињањем на крсту на Голготи и васкрснућем. И – како нам је Микеланђело бар то дочарао својом кичицом – не изгледа баш претерано срећно том визијом своје будућности која му је суђена.
***
Овде, међутим, долазимо до још једне противречности: оне између уметничког и теолошког тумачења слике. Да ли све душе постоје не само после смрти (што је једна од централних тачака хришћанске есхатологије) него и пре рођења? Јер, то би било једино логично објашњење зашто се, поред Бога, Адама и анђела, на овој фресци налази и лик једне смртне жене која у том тренутку још не постоји: Еве или Богородице, свеједно.
Још хиљаду година пре Микеланђела о томе су се већ водиле озбиљне теолошке расправе. Хришћанска доктрина је, наиме, сматрала да душа настаје пре рођења, али је било нејасно да ли се то “пре” односи само на време после зачећа (та доктрина је, између осталог, обликовала став цркве о абортусу)? Другим речима, да ли Бог, поред неког свог магацина мртвих душа (у којем чува душе свих сто осам или сто десет милијарди људи који су до сада живели на Земљи, и где оне чекају дан Страшног суда – има и неки други, магацин нерођених душа, оних које чекају да добију своје тело?
У ранохришћанској теологији најпрецизнији концепт тзв. “нерођених душа” налазимо код Оригена Александријског, у другом и трећем веку: он, као аргумент за своју тврдњу, цитира овај пасус из Посланице Римљанима (9: 11-14):
“Јер деца која се још нису ни родила, нити су учинила било шта добро или зло, да би постојала сврха Бога по избору, не дела већ онога ко позива; Речено јој је: “Старији ће служити млађем.” Као што је написано, Јакова сам волео а Исава мрзео. Шта ћемо онда рећи? Постоји ли неправда са Богом? Боже сачувај.“
Ориген овим заправо тврди да Бог није могао да воли Јакова (и мрзи Исава) све док Јаков не би учинио нешто достојно љубави (односно, Исав нешто достојно мржње) и да – пошто њих двојица још нису стигли да учине ништа, добро или лоше, у овом животу – једини разлог за Божју љубав (односно мржњу) може да буде њихово понашање пре овог живота. Ориген је одбацио тумачење да Бог може да воли или мрзи неку душу само на основу њене склоности ка добру или злу, пре него што она заиста почини неко добро или зло дело.
Међутим, Оригеново схватање је касније, на Другом цариградском сабору (553. године) одбачено и проглашено за јерес. Тај став је Сабор образложио сасвим другачијим тумачењем једне реченице из старозаветне књиге пророка Јеремије (1:5):
“Прије него те саздах у утроби, знах те; и прије него изађе из утробе, посветих те; за пророка међу народима поставих те.”
Док је Ориген ову реченицу у својим списима цитирао као аргумент у прилог своје тезе о стварном пре-постојању душа, односно за њихово материјално постојање и пре зачећа (и, заиста, језичким тумачењем онога што је написано могло би се доћи до таквог закључка) учесници Сабора су је, првенствено, тумачили као доказ Божје способности предвиђања онога што ће се у будућности догодити, а не као доказ постојања материјалне чињенице:
“Ако неко претпоставља фабулозно пре-постојање душа и, на основу тога, претпоставља чудовншну обнову: нека на њему буде анатема.”
У време када је Микеланђело сликао “Стварање Адама”, почетком шеснаестог века, догма са Другог цариградског сабора била је и даље важећа у обе хришћанске цркве: и источној и западној, а касније ће је прихватити и она трећа, протестантска. И данас, са изузетком неких мањих хришћанских заједница (мормони, свеци последњег дана) она је важећа у хришћанству. Како је, онда, Микеланђело – на фресци која представља тренутак стварања првог човека – могао да наслика тело (или макар и само душу) једне жене (била она Ева, или девица Марија, сасвим свеједно) која ће бити створена/рођена тек у неком каснијем тренутку?
Никако – ако бисмо се строго држали важећих хришћанских догми; свакако – ако пођемо од уметничке слободе коју је, радећи на осликавању Сикстинске капеле, Микеланђело очигледно уживао. Римљанима се, и то онима који су живели пар хиљада година пре њега, ионако приписује ауторство чувене пословице “Quod licet Iovi, non licet bovi” (Што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу). Ако је Микеланђело смео да се упусти у подухват сликања самог лица Бога, онда је смео и све друго, па и да на слици представи нестворену Еву или нерођену Богородицу. Све је то била, како бисмо рекли данас, уметничка слобода, и то много мања од оне прве.
А све то заједно била је слобода, неслућена и недозвољена, свим оним другим, обичним сликарима. Пошто је Микеланђело (заједно са Леонардом и Рафаелом) био један од тројице који су створили епоху: кардинали су могли да се мрште и љуте, замишљајући све и свашта, али кардинала је било на стотине, а Микеланђело је био само један. Њихове одоре су ионако биле купљене златницима, његов геније је био – или се бар тако веровало у то време – послат од самог Бога. Ако га је Бог већ послао, онда свакако он сме и да га наслика, са свом својом божанском пратњом, и у то обичним смртницима није упутно превише се мешати?
V
Капела која је прокишњавала
Прве капи јесење кишице почеле су да им падају у лица, док су забринуто гледали увис, посматрајући дијагоналну пукотину која се већ протезала преко пола крова. Ту негде, сасвим близу, звуци тешких чекића који разбијају камен, лопата које на површину нешто неуморно избацују и жустри повици радника, јасно су се чули у полумраку у којем су стајали.
“Браманте, ви настављате са копањем тих темеља, још дубље? Сада више није у питању само Пјерматеова фреска, читав кров може да се сруши.” – Жил од Витерба, доктор теологије и помоћник викара Аугустинског реда, био је задужен да брине о Сикстинској капели, док су се на оближњем Тргу Светог Петра копали темељи за нову базилику.
“Пјерматеова фреска је копија Ђотове у капели Скровењи у Падови. Она нема посебну уметничку вредност: то су неке беле звезде, разбацане по плавом небу, не ради се ни о каквом библијском мотиву, напросто је сликару било најлакше да то наслика на таваници. Ако је до тих звезда, нико не би могао да закључи да смо у цркви а не, рецимо, у позоришту.” – архитекта Браманте је презриво одмахнуо руком. – “Уосталом, ово је можда добра прилика да капела добије уметничко дело достојно њеног значаја.”
Некадашња “Велика капела” (Cappella Magna), реновирана је око четврт века раније, за време папе Сикста Шестог, када је и добила ново име. У њој су се одржавале папске конклаве – окупљања кардинала ради избора новог папе – и низ других церемонијалних догађаја.
“Фреске на зидовима нису у опасности: Ботичели, Перуђино, Росели. Али кров ће морати да се комплетно промени. Најбоље да убедимо Светог Оца да се уклони све што је остало од ових Пјерматеових звездица, и да се од неког сликара наручи сасвим нова композиција. Амбициознија. И величанственија.” – Жил од Витерба је говорио више за себе него за свог саговорника – “А онда би кроз нове радове могли да направимо и санацију конструкције.”
Архитекти Брамантеу тада је синула мисао. Генијална, једноставна и до сржи покварена, у исти мах:
“Жиле, ако успете да Светог Оца убедите да се све ове звездице уклоне – што ће трајати док ја не завршим темеље преко пута – помоћи ћу не само да се поправи кров, него ћу вам наћи и сликара достојног таквог задатка.”
***
И док су напуштали Сикстинску капелу, обојица су имала у глави сасвим различите идеје о достојном сликару: Жил од Витерба је био убеђен да ће Браманте, заправо, свој утицај на папу искористити да овај велики посао добије његов рођак и пријатељ Рафаел, али архитекта је већ у глави имао склопљену конструкцију велике завере.
“Микеланђело је већ у Риму, али није ни почео да ради на скулптурама нарученим за вечну кућу Ваше Светости. Али, имајући у виду одлично здравље Ваше Светости, рекао бих да можемо да га привремено украдемо за други задатак.” – папа је пажљиво слушао Брамантеа; и он је очекивао да ће изненада тражену аудијенцију покушати да искористи за неку од својих уобичајених, помало мутних, пословних идеја. Зато је овај предлог и сам дочекао са изненађењем.
“Сада када су остаци Пјерматеове фреске, ионако оштећене влагом и пукотинама, уклоњени, моји радници ће потпуно обновити кровну констркцију, али ће тај простор ондабити празан. Микеланђело, који је врстан вајар, могао би да се окуша и као сликар.”
“Жил нам је предложио да на таванници буду представљени ликови свих дванаест Христових апостола. Тврди да ће се они одлично уклопити у старозаветне мотиве Мојсија на зидовима.” – папа Јулије је био све више задовољан идејом да, док још увек теку његови земаљски дани, не сагради само базилику Светог Петра, већ и да потпуно обнови Сикстинску капелу – “А ако то Микеланђело може да уради, тим боље. Рафаел ионако има превише посла на портретима живих људи.”
Рафаел, већ тада дворски сликар Ватикана, био је заузет портретима разних кардинала – па и самог папе – а Јулије је од њега и очекивао да што пре заврши нови циклус фресака у шриватној папској библиотеци; журило му се да и са тог места уклони све што је подсећало на његовог претходника, Александра Шестог, још једног од омрзнутих Борџија.
“Можда ће се Микеланђело бунити, тврдити да је он вајар а не сликар, али то је само зато што је тај велики уметник исувише скроман. Биће добро да га Ваша Светост охрабри, да му не дозволимо да побегне од пута у славу који се отвара пред њим.”
И тако је замка била постављена: ако би Микеланђело одбио да ослика Сикстинску капелу, суочио би се са гневом сујетног папе и морао да побегне из Рима; ако не би успео да ослика дванаест апостола на двадесет метара високој таваници, опет му се не би писало добро; а ако би случајно успео и да савлада страх од висине и да умири кичицу у несигурној руци, па, увек би могао да му се деси незгодан пад са скела у полумрачној унутрашњости капеле. У сваком од та три случаја, било као прогнаник, или осрамоћени, а поготово мртав – он би изгубио и наруџбину за израду скулптура на будућем Јулијевом гробу. Највећи вајарски посао у Риму на почетку века поново би дошао под контролу Брамантеа, а осликавање таванице Сикстинске капеле могао би, сада мирне душе, да преузме његов рођак Рафаел.
“И слободно пренесите Микеланђелу да ће моји тесари да му направе целу конструкцију скела, потребну да досегне врх таванице. О томе не треба уопште да размишља.” – говорио је Браманте, полако излазећи унатрашке из сале за аудијенције у Ватикану, након што је пољубио овлаш понуђену папину руку – “Сасвим стабилне и безбедне скеле, наравно.”
“Ваљда су све скеле стабилне и безбедне? Зашто је потребно да ми ово посебно нагласи?” – прошло је Јулију кроз главу, као у магновењу, али је неочекивани посетилац прекинуо његове мисли о том бизарном детаљу. Доминикански фратар Јохан Тецел доносио је нови извештај о приходима прикупљеним из продаје опроштајница у немачким земљама. Прича о Микеланђелу завршила се кратком наредбом дежурном писару: “Позвати оног брадатог сликара сломљеног носа да дође наредних дана.”
***
Као што је Браманте и упозорио папу, Микеланђело није био ни најмање расположен да прихвати готово немогућ задатак. Најпре се изговарао великим обавезама око израде статуа за гробницу; али испоставило се да је – од четрдесет наручених – почео да ради само једну. Да би се посао урадио у планираном року од пет година, требало би да на свакој ради највише десет дана; али за три претходна месеца он није био ни близу завршетка оне прве. Онда је, преко воље и у пола гласа, рекао да он, заправо, не зна да слика – и предложио Рафаела. Коначно је признао и да се плаши висине.
Јулије је био неумољив: задовољан што се Брамантеова упозорења остварују, тај детаљ видео је као знак да је божанско провиђење умешало своје прсте и свако уметниково одбијање доводило би до све јачег папиног притиска. Био је чврсто решио да, пре Ускрса 1508. године, реши питање сликара који ће направити нову, величанствену, фреску на таваници Сикстинске капеле:
“На вас Фирентинце, Ђеновљане, Миланезе, човек не може да се ослони. Колумбо је у страним краљевствима просио благослов за своја открића пре него у Италији; Веспучи је чекао да Колумбо заврши сва своја путовања да би сам кренуо у Нови свет. Леонардо у Милану чека мецене међу Французима. А ти сине, мени сада говориш како је лакше радити длетом него кичицом? Као да ти нисмо већ великодушно опростили кад си оно тајно отишао у Фиренцу, па онда у Болоњу, да зарадиш неки новац са стране?”
Папин прекор није био пријатан за Микеланђела: пуних шест месеци 1506. године, уместо да ради на статуама за гробницу – за које је већ узео богати аванс – он се шетао по Италији, прихватао наруџбине до којих би успевао да дође, завршавао послове на брзину и ишао даље. Микеланђело је имао тридесет година, контроверзну репутацију генија који никада не поштује рокове, неодлучног уметника кога прогањају хиљаде оклевања и недовршених послова, човека који се свађа са наручиоцима, својим колегама сликарима, сопственом породицом која од њега паразитски очекује све више новца – а понајвише се свађа са самим собом.
У том тренутку, Микеланђело још увек не зна за паклени Брамантеов план, уз дубоки уздах, пољубио је папину руку. Тај гест је, тог дана и на том месту, значио да је прихватио нови ангажман. Кашњење са статуама за гробницу и све раније ситне непослушности не само да су одједном опроштене и заборављене, већ је – што је било готово незамисливо – уметнику дозвољен нови каприц:
“Ваша Светости, уз дужно поштовање према свој дванаесторици Христових апостола, али идеја Жила од Витерба мени изгледа као још једна у низу јефтиних копија. Читава Италија је пуна фресака апостола. Црква која ће остати као споменик Вашој светости заслужује нешто боље. Нешто јединствено.”
Папа који је први почео да пушта браду међу поглаварима Католичке цркве, основао Швајцарску гарду коју је понекад и лично предводио у биткама са непослушним италијанским државицама, почео да гради базилику Светог Петра, делио неоткривене делове света између Шпанаца и Португалаца у Тордесиљасу, продавао опроштаје грехова немачких покојника њиховим лаковерним потомцима, слао прве бискупе у Нови свет, издао специјалну дозволу Хенрију Осмом да ожени удовицу покојног брата, ископавао тела мрских Борџија из гробова и слао их бродовима назад у Шпанију – а самог себе сматрао отелотворењем Јулија Цезара и зато узео његово име – такав папа ни у чему није уживао више, него у сопственом егзибицонизму. Обећање да наслеђе које ће оставити Риму може да буде нешто јединствено, нешто што нико досад није оставио, привукло је пажњу сујетног старог човека:
“Нешто јединствено? Шта то?”
Микеланђело се поклонио:
“Ваша Светост ће видети.”
Месец дана касније, 8. маја 1508. године, потписан је уговор између Свете столице и Микеланђела Буонаротија, о осликавању таванице Сикстинске капеле, за три хиљаде златних дуката. Данашњих пола милиона евра.
VI
Теологија: два сантиметра до вечности
Бог – на Микеланђеловој слици бар – није физички додирнуо Адама: између врха његовог и врха Адамовог кажипрста постоји размак од око два сантиметра, или – како су то касније безброј пута прецизно измерили кустоси и историчари уметности – тачно 1,9 сантиметара. Неко ће рећи да су та два сантиметра тачна мера вечности: раздаљина између два света, божанског и људског. Други ће, опет, тачно приметити да је цела сцена приказана динамички, у покрету: ако ветар помера косу и браду Бога, онда то кретање подразумева да ће се њихови прсти, ипак, у једном – можда већ наредном? – тренутку додирнути, и да ће, у том тренутку, бити створен први човек.
Трећи, међутим, уочавају један сасвим други детаљ: поглед Бога није, као што се, можда, на први поглед може закључити, усмерен ка Адаму, него ка врху његовог прста. Бог гледа у врх свог прста, шаљући тим погледом наредбу – као што наш данашњи компјутер шаље наредбу у ласерски штампач – и Божји прст, заправо, ствара (црта?) Адама, као што штампач избацује слику на листу хартије.
Тај, неприказани али претпостављен и очекиван, додир човека и Бога је централна тема ове фреске – или бар она њена видљива тема. Међутим, иза ова два сантиметра, на Небесима се припрема бура… Од дванаест ликова који прате Бога у његовом чину стварања Адама, чак осам их гледа у правцу првог човека. Шта је са остала четири? Видели смо да Бог Син, будући Христос, гледа на другу страну – као да предвиђа будуће догађаје. Један лик на својим рукама носи читаво ово мало друштво: његова десна рука придржава десно колено Бога, док се лева не види али се из положаја његовог тела да закључити да и онда придржава маглину у којој се сви они налазе. Верује се да је баш у том лику Микеланђело приказао Арханђела Михаила, браниоца Неба, војсковођу који ће, према последњој књизи Новог завета, Откровењу Јовановом, повести Божје армије у коначну битку против Сатане.
Микеланђело је и сам имењак Арханђела Михаила: његово име, на матерњем италијанском – Michelangelo – састављено је од хебрејског имена Михаел (у дословном преводу: ко је као Бог?) и латинске речи angelus (гласник). Микеланђелов Михаило није, међутим, само лик који носи Бога и анђеле по небеским пространствима: он нема времена да гледа у Адама, јер пажљиво посматра једну чудну динамику унутар групе која је окружила Бога. Са арханђелове леве стране, потпуно одвојени од остатка групе, налазе се двојица од дванаест Божјих пратилаца. Положај Михаилове десне руке и правац његовог погледа можемо боље видети ако тај детаљ фреске издвојимо из целине и ротирамо за девет степени, посматрајући га као вертикалну композицију.
Изнад Михаила, налазе се још два Божја пратиоца са Микеланђелове фреске која, такође, не гледају у Адама. Те две фигуре су насликане у видљиво различитој нијанси боје у односу на ону у којој су представљени други анђели: двојица, дакле тамних анђела, при томе, не само да не гледају у Адама, него је онај већи и јасније насликан од те двојице чак прекрстио ноге, у јасној имитацији положаја у којем је насликан сам Бог. Ко су та двојица становника Небеса које не само да не занима крај чина Стварања, него се још и дуре на alter ego Бога, направљен од земаљског праха? Која то двојица пратилаца, једини у групи од дванаесторо, на слици немају физички контакт са Створитељем?
Као што видимо, више симбола овде указује на још једну од старозаветних легенди, ону о палом анђелу, Луциферу, који постаје Сатана и са собом у подземни свет одводи и помагача, Белзебуба. Њихово присуство на фресци није случајно: оно, по први пут у хришћанској традицији, даје ближе објашњење мотива Луциферове побуне против Бога. Пажљиви читаоци Библије свакако знају да овај догађај нигде у светим књигама није до краја разјашњен: пре Микеланђела, најближе решењу мистерије дошао је Свети Грегор из Тура, теолог који је живео у шестом веку у тадашњој Франачкој држави, (данашњој Француској). По Грегору, био је то Луциферов импулс гордости: овај анђео, најмудрији и најспособнији од свих, био је заведен грешном мисли non serviam (нећу да служим) и тако подстакао побуну против Бога која се по њега завршила поразом. У одмеравању снага са Арханђелом Михаилом изгубио је и, заједно са свим другим побуњеним анђелима, протеран је са Небеса у Подземни свет, једно митско окружење које ми данас, прилично поједностављено, називамо Паклом. Тиме је Луцифер оставио и празнину коју је Бог потом морао да испуни, стварањем Човека.
По овом Грегоровом тумачењу, Луциферова побуна се догађа негде између петог и шестог дана Стварања: свет је већ створен, трећег и четвртог дана, и жива бића на њему, петог дана, али човека још нема. Микеланђело је, међутим, изменио редослед догађаја који је навео Грегор: анализа фреске у Сикстинској капели показује нам да је Бог већ створио Адама – присутни управо очекују да му удахне и живот – и, не случајно, баш тај тренутак коинцидира са почетком Луциферове побуне. Ова измена у редоследу догађаја указује нам и на другачије мотиве: Луциферова побуна није првенствено била побуна против Бога, колико против будућег Човека, створења направљеног по обличју Божјем и планираног сједињења Бога и Човека које би заувек променило претходни поредак на Небесима. Анђеоска држава, каква је постојала пре стварања Човека, више не би постојала.
Теологија – ни јудаистичка ни хришћанска – ту негде на крају старе и почетку нове ере, није се усуђивала да недвосмислено реши ову дилему (видећемо да ће, тек седам векова касније, у Исламу преовладати гледиште ближе оном који је насликао Микеланђело), остављајући тако празнину коју ће, у наредне две хиљаде година, попуњавати уметници. Милтонов Бог (у “Изгубљеном рају”) на пример, када се суочава са испражњеним Рајем, слеже раменима са иронијом Свемогућег уз лаконски коментар: “Могу да поправим ову штету.” А Џемс Џојс, у “Портрету уметника из младости”, кроз лик језуитског проповедника у Колеџу Белведере, саопштава нам следеће:
“Адам и Ева, моји драги дечаци, били су, као што знате, наши први родитељи и сетићете се да су били створени од Бога како би места на Небесима, испражњена након пада Луцифера и његових побуњених анђела могла бити поново попуњена.”
Микеланђело, међутим, није могао да чита ни Милтона ни Џојса, јер су обојица живели вековима после њега. Ако пођемо од претпоставке – на коју наилазимо у неким текстовима његовог савременика и биографа, Васарија, на пример – да је кључне теолошке дилеме при осликавању Сикстинске капеле Микеланђело решавао са Жилом од Витерба, поставља се питање: на шта су њих двојица могли да се ослоне када су се определили за овакав приказ Луциферове побуне?
Од свих текстова који су њима двојици могли да буду (и вероватно и били) доступни, нама се чини најзанимљивијом једна апокрифна збирка текстова коју данас познајемо под називом “Живот Адама и Еве” (лат. Vita Adami et Evae или Vita Adae et Evae). Реч је о о оригинално хебрејским списима из првог века пре наше ере, која је у западну цивилизацију ушла преко грчког превода из другог или трећег века наше ере, тада названог Мојсијева апокалипса (Αποκάλυψις Μωυσέως). И мада ови текстови никада нису верификовани у неком теолошком систему (ни јудаистичком ни хришћанском) они нам пружају занимљив увид, а можда и објашњење, дилеме са којом је Микеланђело био суочен:
“12. И ђаво је уздахнуо и рекао: “О Адаме, све моје непријатељство, и завист, и туга, тиче се тебе. јер сам због тебе ја протеран и лишен моје славе које сам уживао на Небесима, међу анђелима, и због тебе сам осуђен на земљу.” Адам је одговорио: “Шта сам ти ја учинио и шта је моја кривица код тебе? Јер ти ниси ни оштећен ни повређен због мене, зашто нас онда прогањаш?”
13. Ђаво је одговорио: “… Када је Бог у тебе удахнуо дах живота, и твоје лице и изглед направио по обличју Божјем, Михаило нас је натерао да те обожавамо као лице Бога и Господ Бог је рекао: Гледај Адама! Направили смо га по нашем лику и обличју!
14. И Михаило… је позвао све анђеле и рекао им: “Обожавај лик Господа Бога, као што је Господ наредио!” И сам Михаило те је обожавао први. … И ја сам одговорио: “Нећу обожавати једно слабо и мени подложно биће! Јер ја сам пре њега у редоследу Стварања. … Нека он обожава мене!”
15. И када су чули ово, други анђели који су били пода мном одбили су да те обожавају.
16. И господ Бог је био љут на мене и послао ме, са мојим анђелима, изван наше славе; и због тебе смо ми протерани из наших станишта … и осуђени на Земљу … И нама је било болно да тебе гледамо у блаженству сласти. Тако сам ја преваром напао жену твоју и преко ње учинио да ти будеш протеран из задовољстава твог блаженства, као што сам ја био протеран из моје славе.”
Пратећи овај апокрифни разговор Сатане и Адама – који се води у неком тренутку после протеривања првих људи из Рајских вртова – читалац готово да има симпатија за несреће јадног ђавола. Микеланђелова фреска, у том смислу, приказује један други тренутак, који се десио раније, пре самог почетка Луциферове побуне али када је његова завист према Адаму већ уочљива пажљивом посматрачу – што је Микеланђело, уз помоћ теолога формата једног Жила од Витерба, извесно био.
VII
Леонардова тачка ослонца
Високе конструкције могу да буду стабилне само на два начина: један је да буду укопане у земљу, тако да подземни део, опкољен земљом, обезбеђује стабилност оног надземног. Висина надземног дела мора бити у сразмери са дубином подземног, и тај однос не сме да пређе десет према један. Други начин је да се грађевина пројектује у пирамидалном облику, тако да сваки наредни ниво буде ужи од претходног, и тако до самог врха. Ако грађевина нема темеље и није у пирамидалном облику, она ће бити нестабилна.
Човек шездесетих година, проћелав али са дугом белом брадом, на речном песку је зашиљеном граном цртао компликоване нацрте брзином која је пратила његове речи:
“Истовремено, стабилност конструкција које подижемо у висину зависи и од оптерећења које је предвиђено да носе. Што је тај терет тежи, то ће стабилна површина морати да бити мања, како би се оптерећење равномерно распоређивало на ниже нивое грађевине. На високим површинама, најнестабилније тачке налазе се на њеним крајевима.”
Од велике воде, која је лењо текла према истоку, долазили су таласи свежине који су олакшавали врели августовски дан. Невелика група људи пажљиво је слушала ово мало предавање, нервозно покушавајући да цртеже са песка пренесе на хартију пре него што их избрише наредни талас са реке. Један архитекта и један сликар прешли су стотине километара да би потражили савет од човека који је био бољи архитекта и бољи сликар од обојице. А један човек је покушавао да докучи о чему се, у том разговору, заиста радило.
“Стабилност, дакле, зависи превасходно од ширине основице и од висине грађевине?” – упитао је најстарији од тројице гостију – “А најстабилнија тачка највишег нивоа је у његовом средишту.”
“То средиште је тачка ослонца. Одузмите му подршку, и читава ће се грађевина срушити.”
Обала реке По је полако добијала наранџасту боју, како се сунце приближавало западном хоризонту. Четворица људи нису ни стигли до својих коња који су их стрпљиво чекали недалеко од места на којем се управо завршило ово мало предавање из статике, а речна вода је избрисала цртеже на песку. Домаћин је одјахао према северу: до своје куће у миланском кварту Porta Orientale биће му довољно око сат јахања. Гости су, опет, кренули на свој дуг пут према југу.
А тајанствени посредник – који је овај чудан сусрет и организовао – сачекао је да се њихове прилике изгубе у паучини ломбардијског сумрака, а потом, галопом прешао неколико километара колико га је делило од градића Павија и тамо потражио своје омиљено коначиште у овом делу Италије: крчму у замку Castello di Mornico.
***
Згодна конобарица донела му је пладањ са храном и бокал са вином. Али он није обраћао пажњу ни на њене кокетне осмехе, ни на мирис печеног меса, ни на опојни укус кјантија: тек завршени разговор није му излазио из главе. Mafeus Volaterranus, звани још и Рафаел од Волтере, хуманиста, теолог и историчар, брзо је завршио своју вечеру, не обазирући се на веселе разговоре гостију за осталим столовима. Одбивши пар позива да се придружи овим веселим друштвима, попео се у собу у којој ће отпочинути. Али сан му није долазио на очи: ускоро је из своје торбе извадио хартију, перо и мастило и – уз лелујаву светлост воштане свеће – почео да пише писмо…
“Драги брате Марио,
Данас сам, на тражење Доната Брамантеа, организовао његов састанак са Леонардом да Винчијем. Леонардо је и даље у Милану, чека позив са француског двора, и љубазно је прихватио моју молбу. Ради безбедности, сусрет је одржан на обали реке По, недалеко од Павије у којој се сада налазим.
Браманте је дошао са својим рођаком, сликаром Рафаелом Сантијем. Санти је углавном ћутао и бележио, а Браманте је постављао питања. Читав разговор, осим неколико куртоазних израза обостраног уважавања, тицао се статике високих грађевина. Ту је Леонардо, наравно, без премца у Европи и дао им је низ корисних савета. Ипак, приметио сам да је Браманте, сваки пут када би га разговор понео, уместо израза грађевина, употребио реч “конструкција”. Као да је желео да прикрије прави предмет свог интересовања?
Највећи интерес Браманте је показао за некакву “тачку ослонца”: место на високим грађевинама (или тим његовим конструкцијама) које је најстабилније, и могуће последице које би изазвало њено оптерећење неочекиваном (или: непланираном) тежином. Леонардо је у више наврата указивао да се те грађевине најбоље могу обезбедити темељима, укопаним у земљу. Рафаел, ипак, те савете уопште није записивао. Као да су њих двојица већ знали да питања постављају за нешто што не може да има темеље (јер се, можда, налази унутар неке друге грађевине – отуда вероватно и израз “конструкција”) али да ту чињеницу желе да сакрију од Леонарда (или, можда, и од мене?)
Дакле, ако би Леонардове савете тумачили реверзно, ова двојица чудних гостију би – из данашњег разговора – могли лако да направе скицу некакве конструкције унапред пројектоване тако да се сруши. Било би довољно да сваки да Винчијев савет примене обрнуто.
Драги мој брате, знаш колико сам био срећан када сам чуо да те папа поставио за префекта изградње базилике Светог Петра. Зато сам и прихватио Брамантеову молбу, знајући да је он главни архитекта величанственог пројекта на којем и ти радиш, желећи да му помогнем.
Ипак, овај разговор ме јако забринуо: зашто се један архитекта толико распитује о најбољем начину да се нека грађевина сруши?Чему треба да послуже арканска знања о тој Леонардовој тачки ослонца?
Молим те, води рачуна да се теби не деси нешто лоше.
Твој забринути брат.”
Сутрадан ујутро, Mafeus Volaterranus је кренуо тамо одакле је и дошао у ломбардијску равницу: у свој манастир у Волтери, у апенинским брдима. Али, претходно је, јако пажљиво, црвеним воском, запечатио један, вишеструко пресавијен, папир и предао га коњанику у дворишту крчме – уз један златни дукат:
“Ово писмо предаћеш у Ватикану, мом брату Марију. Лично, у руке. Ако стигнеш за мање од пет дана у Рим, он ће ти дати још један дукат.”
VIII
Час анатомије: материцa, мозак и ребровишка
Шта тачно представља форма – назовимо је, за сада, маглином – у коју је Микеланђело сместио Бога и његових дванаесторо пратилаца? Да ли је то нека врста летећег тањира, свемирског брода, претеча оног “Ентерпрајза” из “Звезданих стаза”, којим се овај демијург креће у простору? Или је то, напротив, визуелна метафора целог његовог “божанског” света, насупрот овом другом, земаљском, који је створио за Адама, његову будућу жену и све нас, њихове потомке? Или је, ипак, у уметниковој машти док је сликао ту неодређену форму, било нешто друго?
Ми данас знамо да је Микеланђело био наследник Леонарда, између осталог, и по томе што је људско тело пажљиво проучавао сецирајући лешеве, и мушке и женске: истраживао је распоред мишића, унутрашњих органа, костију и везе између њих. Захваљујући овом изузетном знању анатомије, његове слике човечјег тела понекад су више медицинска фотографија, него уметничка машта. Ако пажљиво погледамо маглину у којој се налазе Бог и његови сапутници, падају нам одмах у очи две могуће асоцијације.
Прва је, заиста, људски мозак: све спољне границе ове Божје маглине поклапају се са цртама људско мозга, извађеног из лобање. И, овде се не ради само о првој асоцијацији: пажљивим испитивањем детаља, можемо да поставимо и прецизну корелацију између тачака на фресци и главних бразди човечјег великог мозга, на његовој унутрашњој и спољашњој површини, можданом стаблу, фронталном режњу, базиларној артерији, хипофизи и хијазми оптичког нерва. Још пре тридесет година, амерички лекар Франк Мешбергер детаљно је описао ову корелацију у једном тексту објављеном у журналу америчког лекарског друштва.
Постоји, међутим, и алтернативно објашњење, по којем црвенкаста површина око Бога има облик људске материце (један историчар уметности назвао ју је, заиста, “матерничким омотачем”), док би зеленкасти шал, који виси, могао да буде тек исечена пупчана врпца. 2015. године група италијанских истраживача објавила је, у часопису америчке клинике Мајо, чланак у којем су се слике плашта и постпарталне материце преклапале. Према Енрику Брускинију (2004):
“Ово је занимљива хипотеза која сцену Стварања приказује као идеализовани приказ физичког рођења човека (Стварање). То објашњава и пупак који се појављује на Адаму, што је у почетку збуњујуће, јер је створен а није рођен од жене.”
Коначно, фреска садржи и још један, јако занимљив, анатомски детаљ: њега је први уочио и, у једном тексту у америчком Журналу клиничке анатомије описао, професор Дејвис Кампос. По њему, лик Адама – на левој страни трупа – садржи и једно додатно, скривено ребро. Ако се вратимо на Микеланђелово детаљно познавање људске анатомије, онда је овде очигледно тумачење да додатно ребро није насликано грешком, већ да представља оно ребро од којег ће, касније, Бог створити Еву. Кампос сугерише да је ово додатно ребро представљало и начин којим је Микеланђело сугерисао како су и Адам и Ева створени заједно, једно поред другог – што је, у шеснаестом веку посебно, представљало значајно доктринарно одступање од традиционалне католичке догме по којој је Ева створена после Адама.
Све што знамо о Микеланђеловом приватном животу и интимним убеђењима потврђује доминантно схватање да је он био дубоко религиозан човек, који није доводио у питање темељне хришћанске догме. Међутим, и сам текст Старог завета може се двоструко тумачити; на једном месту (Постање, 2:21-22) пише: “И Господ Бог пусти тврд сан на Адама, те заспа; па му узе једно ребро, и место попуни месом. И Господ Бог створи жену од ребра, које узе Адаму, те је доведе к Адаму.”; на другом месту (Постање, 1:27) формулација указује да су и Адам и Ева створени једновремено: “И створи Бог човека по обличју свом, по обличју Божјем створи га; мушко и женско, створи их.”
Са друге стране, ако узмемо у обзир низ контроверзи које су пратиле Микеланђелов рад на осликавању Сикстинске капеле – од којих смо неке узели и као заплет у овој нашој причи – онда је врло вероватно да је и овај детаљ изражавао једну од њих. Сам Микеланђело ће, преко тридесет година касније, у једној од својих бележака које су остале сачуване, напоменути (неко би приметио, уз дозу жаљења) како је главни кривац за његове конфликте са папом Јулијем Другим “биле сујета и сплеткарење Брамантеа и Рафаела”. У том смислу, додавање једног ребра вишка Адамовом лику вероватно је представљало уметникову ситну освету наручиоцу, без превише ризика, јер је у то доба јако мало људи познавало људску анатомију толико да, посматрајући са пода капеле фреску на двадесетак метара високој таваници, уочи овај детаљ.
IX
Како је пропала једна завера?
Невелика група људи ушла је тог јутра у полумрак. Очекивали су да у самоћи празне капеле на миру попричају о “једној важној ствари” због које су и позвани у велики град. Тим више, изненадила их је живост коју су затекли: вешто слажући даске једне преко других, учвршћујући их конопцима и ексерима, мајстори су пред њиховим очима слагали једну пирамидалну конструкцију.
“Шта ово сад значи? ” – Микеланђело је био запањен – “Ја имам уговор са папом да осликам кров ове цркву! Нико не сме да ми се меша у посао! Склањајте то чудо сместа!”
“Добро јутро уважени. Дозволите да се представим: Жил од Витерба, помоћник викара Аугустинског реда. У последње четири године, док се копају темељи за нову базилику, ја водим бригу да се Сикстинска капела не сруши. Видите да је читава кровна конструкција морала да се обнови, и сада Ви треба да је осликате. А ови људи, то су Брамантеови мајстори, велики архитекта понудио је Светом Оцу да направи скеле за Ваш пројекат.”
И док је Микеланђело, помало сумњичаво, гледао у саговорника његови гости су се, са радозналошћу малог детета које је добило нову играчку, размилели по унутрашњости капеле. Шесторица Фирентинаца: Франческо Граначи, Ђулијано Буђардини, Јакопо ди Сандро, Ањоло ди Доменико, Бастијано да Сангало и Јакопо Торни разгледали су фреске својих славних претходника по зидовима. Са три хиљаде обећаних златника награде, уметник је могао да приушти и неколико помоћника који би знатно скратили време потребно да се обави посао. Али опскурни Браманте није био део његовог плана:
“Бастијан је и архитекта, он би требало да се побрине о скелама. Не волим да ми се мешају у посао, а посебно не волим да то чине са ко зна каквим намерама.” – додао је Микеланђело, чак и не покушавајући да прикрије мрзовољу.
И док се одвијао овај разговор, стотинак метара даље, на градилишту нове базилике Светог Петра, коњаник је – машући испред носа стражара белим папиром на којем се видео црвени печатни восак – некако успео да дође до човека средњих година који је надгледао копање дубоких темеља. Гласнике тада нико није заустављао. Био је већ седми дан откад је напустио Павију и журио се да добије онај други, обећани, дукат:
“Марио од Волтере, рекли су ми да Ваша милост носи то име.” – обратио се фразом, уобичајеном за гласнике који су проверавали идентитет непознатих прималаца писмена које су носили.
“Марио од Волтере, зацело. А ово је сигурно писмо мог брата Мафеја, мада се Вас не сећам, иако је Волтера мали град. Кад сте постали гласник?” – копање темеља се тог дана одвијало по плану и предрадник је био добро расположен.
“Долазим из Павије. Господин ми је рекао да летим друмовима, јездим шумама и реке попијем у чаши води кад ми се испрече на путу. И обећао да ћете ми дати још један дукат ако стигнем за седам дана. Данас је седми дан.”
Из Павије? Шта ће његов брат тамо, на капијама Милана, где је грађански рат између присталица клана Сфорца и Француза висио у ваздуху? Опет је отишао да нешто петља са Леонардом? Изгубиће једном тако своју луду главу. Марио је размишљао, одсутно тражећи дукат у кеси, док је гледао у бели папир са црвеним воском.
Недоумице су обележиле остатак тог чудног дана: Микеланђело је размишљао о свим значењима помало криптичног савета свог новог познаника Жила (“Увек је боље да непријатељ мисли да је на добром путу, него да почне да смишља нови пут.”) а Марио од Волтере је размишљао о свим значењима писма које је управо прочитао: наравно да се његов брат брине, и да би требало да се чува, али да ли од њега очекује и да нешто уради, нешто што се није смело написати црно на бело, чак ни у писму које носи поверљиви гласник, преко седам мора и седам гора? Те две недоумице обележиће и наредне дане, у којима ће историја кренути својим убрзаним ходом…
***
Радници у капели завршили су своју пирамидалну скаламерију и отишли. Са Микеланђелом и његовим фирентинским сарадницима нису проговорили ни реч. Углавном, једва да су и међусобно разговарали. “Имају руке, имају уши, немају језик.” – цинично је прокоментарисао Жил свом новом познанику. Али, то понашање примећено је код радника који су копали темеље и њиховог предрадника: “Браманте има неки план, и то потврђује сумње мог брата. Није, дакле, никако мудро да разговарам са Микеланђелом и пренесем му упозорење. Није паметно ни да му напишем нешто, чак ни анонимно. Чим се нека мисао напише, до ње могу доћи уходе.” Потом је пажљиво спалио и писмо које му је донео гласник: за сваки случај.
А онда је на градилиште дошла она: Фелиција дела Ровере, познатија у ватиканским круговима као Дона Феличе, весела и раздрагана ванбрачна ћерка папе Јулија Другог, довела је свог будућег љубавника Рафаела да направи неколико скица на отвореном, за њен нови портрет… Прст судбине је понекад само леп књижевни израз: волимо да га прочитамо, чак и кад у њега не верујемо, понекад га напишемо, као кад су древни Грци у драму уводили онај deus ex machina, кад не знамо како да решимо заплет. Али, прст судбине се тог дана заиста умешао у ову римску причу: тек што се пар, који је још флертовао, појавио на Тргу Свегог Петра, Брамантеов слуга се појавио са позивом Рафаелу да хитно дође до његовог господара, око важне консултације!
Уплашен од беса хировите и сујетне Дона Феличе, Рафаел је у паници гледао унаоколо: тражио је некога да прави друштво девојци за време његовог одсуства; некога довољно племенитог рода и довољно угледног, да се то друштво не схвати увредљивим; некога довољно паметног, да са овом интелигентном женом има о чему да разговара; некога довољно незаинтересованог за њене чари, да ова позната римска нимфоманка не пожели да Рафаелово одсуство казни на начин на који је увек волела да кажњава љубавнике који јој не посвећују довољно пажње – налажењем новог. Али авај! Све што је Рафаел могао да види око себе били су прости физички радници, сељаци са Сицилије и из околине Напуља, који су његову Дону Феличе одмеравали само као добар комад меса… И у том тренутку, Рафаел је угледао њиховог предрадника, Марија од Витерба: потомак нижег племства, изузетно образован, чест гост римских кафана за које се причало да се у њима окупљају хомосексуалци. Сам Бог га је послао, помисли Рафаел…
А сам Бог је послао ову жену, помисли и Марио, када се Рафаел журно удаљио са Брамантеовим слугом, остављајући своју младу пратиљу у његовим рукама.
“Чула сам да сликање фресака у Сикстинској капели ускоро треба да почне?” – Фелиција дела Ровере чула је гласине како Микеланђела не занимају жене и схватила их је као изазов – “Шта знате о том младом сликару, Микеланђелу? Мој отац каже да је он бољи чак и од Рафаела. Мада се Рафаел сигурно не би сложио са тим.” – кокетно се насмејала.
“Ја сам само скромни архитекта, који се тренутно бави копањем.” – шетали су по самој ивици рупе која је већ била преко пет метара дубока – “Али, ако остане жив, сигурно ће насликати одличне фреске.”
“Ако остане жив? Па Микеланђело једва да има тридесет година? Шта може да му се догоди?” – паметна жена је деловала помало збуњено: предосећала је да су Мариове речи порука, али јој је недостајао још понеки каменчић у мозаику – “Мислим, шта може да му се деси у Сикстинској капели? Томаса Бекета су убили у катедрали у Кентерберију, али ту заверу је организовао Хенри Други. Јулије Други воли Микеланђела.”
“Дона Феличе, Томаса Бекета су убили бодежима и мачевима. Микеланђела ће убити скелама које ће се срушити под тежином његовог тела.”
Секунде протекле од завршетка те реченице изгледале су му као сати. Марио од Волтере је прешао свој Рубикон и сада му није остало ништа друго него да се грозничаво моли Богу – овај угледни римски хомосексуалац био је велики верник – да ће та млада, хировита и непредвидива, жена схватити шта се од ње очекује. Јер, није било сумње да ће схватити значење поруке.
Бољи познаваоци скривених тајни римске историје касније су причали да је Марија од Волтере спасла управо бизарна чињеница да је био хомосексуалац: Дона Феличе га је посматрала као једну од својих другарица, врло образовану додуше, што је тада била реткост међу Римљанима оба пола. Зато га је не само схватила озбиљно, него јој је био и симпатичан:
“Нећу свог оца замарати овим завереничким плановима. Ионако има ових дана пуно посла са тим Шпанцима и Португалцима, који очекују да им подели неоткривене делове света.” – онда је мало застала, гледајући у свог саговорника, као да покушава да продре у његове мисли – “Али ово што сам чула је исувише озбиљно да бих једноставно заборавила. О завери је бесмислено разговарати са завереницима, јер чак и ако буду морали да одустану од једног плана, почеће да раде на другом. Зато нећу причати ни са Брамантеом, ни са Рафаелом.”
Марио је одахнуо – његова тајна, а са њом и његова безбедност, биће сачуване – али му је на лицу остао онај неодређени, упитни, израз: шта ће онда ова жена да уради са страшном тајном коју је са њом управо поделио?
“Боље је да то не знате.” – одговорила је на непостављено питање – “Тако ћете, и под заклетвом датом на Библији, моћи да кажете, коме год вас буде питао, да не знате шта се догодило после овог нашег разговора. А што се мене тиче, ни овај разговор се никада није ни догодио.” – последње Фелицијине речи помешале су се са звонким смехом Рафаела, који је журио да се поново прикључи својој пратиљи.
***
“Маестро” – поглед Жила од Витерба био је усмерен ка врху лабаве конструкције скела – “Чини се да од последњег нивоа скела, па до највише тачке на таваници, има скоро два метра? Мораћете да стојите на потпуно састављеним ногама, држећи обе руке подигнуте у ваздух, да би кичица могла да досегне мермер крова. То је мало нестабилан положај?”
Забринут израз Микеланђеловог лица уступио је место изненађеном изразу на лицу обојице: у тренутку у коме се очекивао уметников одговор, у капелу је ушла ситна фигура прекривена црном пелерином са кукуљицом. По грађи тела, Микеланђело је претпоставио да се ради о жени, али доњи део лица био је прекривен црном марамом, а горњи сакривен једном од оних маски које Венецијанци носе на карневалима. Карневал је одавно прошао, а и нисмо у Венецији, помисли Жил, док је Микеланђело од тајанствене фигуре примао цедуљицу:
“Скеле су намерно постављене тако да се сруше када се сликар попне на највишу тачку. Конструкција садржи Леонардову тачку ослонца. Ако пронађеш тачку, остаћеш жив.”
Ћутање Жила и Микеланђела – цедуљица је недвосмислено потврдила њихове страхове, а негована рука фигуре под кукуљицом која ју је предала и одмах ишчезла, претпоставку да се ради о жени племенитог порекла из високог римског друштва – прекинуо је дискретан кашаљ: једини архитекта међу шесторицом сликара које је Микеланђело позвао из Фиренце, Бастијан од Сангала, придружио им се, са скицом грубо нацртаном на листу папира:
“Претпостављам шта вас брине, и нашао сам решење. На највиши ниво скела, додаћемо још један, око метар и по изнад. Тако ћете, маестро, бити ближи таваници, и моћи ћете да је лако дохватите рукама.”
“Али тако нећу моћи да стојим? Од тог новог нивоа, до крова, преостаће тек нешто мало више од пола метра?”
“Да, мораћете да лежите на леђима. Осећај скучености неће бити пријатан. Али ћете тако целу тежину тела распоредити на ширем простору, и смањити притисак на целу конструкцију.”
“И ништа им неће вредети Леонардова тачка ослонца.” – додао је задовољно Жил – “Јер ћемо имати Микеланђелову платформу.”
***
На осликавању таванице Сикстинске капеле Микеланђело је радио пуне четири године: лежећи, баш како је Бастијан од Сангала и предвидео, на леђима, на скелама додатим на оне које му је оставио Браманте: Микеланђелова платформа надмудрила је Леонардову тачку ослонца, а стражари које је дискретно послала Дона Феличе, спречили уходе Брамантеа и Рафаела да виде шта се дешава. Очекујући сваки дан, годинама, да се скеле сруше, они нису могли да знају да је њихова завера пропала, па тако нису ни почели да праве неку нову.
Искуство суочавања са опасношћу блиске, насилне, смрти подстакло је Микеланђела да потпуно промени сликарски задатак који је добио од папе. Уместо дванаест Христових апостола – тог уобичајеног мотива по црквама ренесансне Италије – насликао је целу библијску историју света, први и до сада, последњи, такав подухват у историји уметности. А на највишој тачки таванице – оној на којој су завереници предвидели да се, под тежином сопственог тела, сруши у ништавило – насликао је Стварање Адама.
Жил од Витерба ће, много касније, када је Сикстинска капела била одавно завршена, у једном разговору признати Дони Феличе да су ликови Луцифера и Белзебуба, палих анђела, у ствари ликови Брамантеа и Рафаела, а да је Адам заправо сам Микеланђело:
“Онда је Бог мој отац, а ја сам Ева? А Ви сте, драги мој Жиле, арханђел Михаило, који је Бога спасао од Луциферове побуне?”
“Тешко је тумачити мисли генија, али чини ми се да је свима нама Микеланђело нашао место на тој фресци. Оно што, свакако, са поузданошћу, могу да Вам посведочим је следеће. Када је први пут ушао у Сикстинску капелу, Ваш покојни отац је, од свих фресака на таваници, најдуже гледао баш у лице Бога који је испружио руку према Адаму. О мртвима све најбоље, наравно, али био је јако забринут да се тим погледом не крши оно библијско упозорење да ће човек, који види лице Бога, умрети. Питао ме је и шта да ради: размишљао је да се та фреска одмах уништи, а Микеланђело пошаље пред Инквизицију.”
“И како сте успели да га разуверите?”
“Рекао сам му да се погледа у огледало: лице које тада буде видео биће оно исто које сада гледа на фресци.”
“Ја најбоље знам колико је мој отац био сујетан човек: често нисмо разговарали због тога. Сањарио је да је Јулије Цезар и пре него што је изабран за папу. Ништа чудно да мало сањари и како је Бог Отац лично.”
“На жалост, библијско упозорење се обистинило: Свети Отац Јулије Други умро је само четири месеца након што је видео лице Бога у Сикстинској капели.”
“Или своје лице, свеједно. Али он је већ био стар човек, и свакако би ускоро умро, и да те фреске није било. А Ви сте, Жил, спасили фреску и спасили Микеланђела. А то је много важније.”
“Дона Феличе, цео Рим зна да никада нисте волели Микеланђела. Како сте онда решили да оне вечери дођете у Сикстинску капелу са цедуљицом?”
“Драги мој Жиле: Микеланђело је ваљда једини Италијан који је упорно, годинама, одбијао моје отворене љубавне понуде. Како да га волим, када је тако леп мушкарац, а хомосексуалац? Али је исувоше добар сликар да бих дозволила Брамантеу и Рафаелу да га убију, на тако суров начин, само да би они били бољи. Јер то никада не би били.”
X
Десет квадратних метарасавршенства
Таваница Сикстинске капеле има површину од око пет стотина квадратних метара: цео тај простор је данас осликан призорима из Старог завета, односно – да будемо прецизнији – Микеланђеловим визијама онога што у тој књизи пише. То је једна врста ренесансног стрипа, у којем се сличице настављају, једна на другу, хронолошким редом: од стварања света, па све до Страшног суда који ће се, ако је веровати светим књигама, догодити у неком неодређеном тренутку будућности. На тај простор уметник је сместио чак 342 лика: неке од њих пронашао је у историји, друге у Библији, треће у својој машти.
Ипак, централно место на тих петсто квадратних метара заузима “Стварање Адама” – слика после које је Микеланђело, у својој тридесет седмој години, добио надимак “Il Divine”, божанствени, и постао некрунисани краљ италијанске високе Ренесансе. Она је – били су неподељени историчари уметности, како његови савременици тако и они који су дошли у каснијим вековима – била “додир савршенства”, “небо на земљи”, “тренутак пре почетка времена пренет у наше време”. На тих десетак квадратних метара, поред Бога, Адама, и свих других споредних учесника ове драме, Микеланђело је представио и дух времена у којем је живео: сувише касног за средњовековне митове, сувише раног за сумње Просветитељства.
Лице Бога је, тих година – можда подстакнут баш овим Микеланђеловим делом? – покушао да представи и његов конкурент, архинепријатељ и (видели смо) неуспешни убица, Рафаел. Али, Рафаелов Бог је трошни старац, који уморном руком држи круну, и – као да и сам чека смрт – са његовог лица избијају мрзовоља и досада. Микеланђелов Бог може да буде свашта: и отац, и љубавник, и стваралац, и ратник и осветник. Он је свестан да се налази на почетку једне велике авантуре – стварања човека – и не крије ни сопствено узбуђење, ни свест о значају тог тренутка, ни уживање у њему.
Ако је лепота у оку посматрача – цинична верзија ове изреке каже да се о укусима не расправља – можемо ли данас да замислимо начин на који су средњовековни посматрачи видели Микеланђелово “Стварање Адама”? Тешко, као што би и они тешко могли да замисле начин на који ми ту исту слику гледамо данас. У протеклих пет векова, било је доминантно осећање – више него рационално схватање – да се у случају ове фреске ради о чуду, натприродној појави, и било је озбиљних историчара уметности који су понекад тврдили да је Бог лично водио Микеланђелову руку док га је овај сликао. Свакако, историчари уметности јесу понекад склони вишку патетике, и ми данас гледамо на свет другачије него наши преци пре пет векова, и трудимо се да нађемо рационална објашњења.
Микеланђело је, по свему што о њему данас знамо из разних извора, био ексцентричан и интровертан усамљеник. Пун презира према свакодневним задовољствима, нејасних сексуалних опредељења, он је – или су тако бар о њему говорили – целог живота био заљубљен само у једну особу: самог себе. Сасвим је очигледно да је он себе сматрао генијем и тај став према обичним смртницима – ми бисмо га данас, вероватно, назвали елитистичким – често је био видљив и на његовим киповима и сликама. Стварање Адама није слика која треба да умири, а још мање утеши, посматрача: она му приказује лик Бога као сан којем тежимо, али који нам остаје недостижан; она исто тако описује јединство са Богом као нешто из чега смо, ми несавршени људи, протерани и чему можемо да се поново приближимо само тешким радом.
Постоји схватање – и ова слика се често наводи као аргумент у прилог њему – да је Микеланђело себе доживљавао као некога ко је далеко, далеко, изнад мноштва обичних људи. При томе, овај доживљај – посматрање света и људи у њему са висине – није описивао само физичку дистанцу – док је Микеланђело стајао или лежао на својој високој платформи људи испод њега морали су да му изгледају јако ситним – него и моралну. Стварање Адама представља једну поруку у том смислу: сликар је посредник између посматрача и Бога. Постоји, наравно, више нивоа људскости у овој слици, али је она, свеједно, јако тешка за гледање, још више за разумевање, и ако је наш просечан људски ум навикао да лепим сматра само оно што је једноставно и лако схватљиво – онда ову слику извесно можемо доживети као савршенство, али не нужно и као лепоту.
XI
Dramatis personae: судбине учесника ове приче
Ђулијано дела Ровере, Ђеновљанин који је младост провео по крчмама и тучама, каснији штићеник Медичија и страствени мрзитељ Борџија, папа Јулије Други, звани још и Страшни (Il Terribile) умро је 21. фебруара 1513. године, непуна четири месеца након што је у Сикстинској капели угледао лице Микеланђеловог Бога, за које је у једном тренутку помислио да је његово сопствено. За седамдесет година живота – од чега последњих десет са папском тијаром – иза себе је оставио једну ванбрачну ћерку, неколико добијених ратова и саграђених цркава, прву пирамидалну превару у историји са продајом опроста грехова, неоткривене делове света подељене између Шпаније и Португалије, немачку Реформацију и швајцарску гарду у живописним униформама које гледамо и данас, велике дугове према банкарској кући Фугер и десетине врхунских слика италијанске високе Ренесансе, чије је творце великодушно спонзорисао… Међу тим сликама, налазе се чак два његова портрета, која је славни Рафаел насликао, 1511. и 1512. године: први се данас налази у Националној галерији у Лондону, а други у галерији Уфици у Фиренци. Једном, кад прође пандемија, моћи ћете да их поново погледате.
Његов маузолеј, за који је Микеланђело требало да изваја чак четрдесет статуа, никада није саграђен – Јулије Други је сахрањен у базилици Светог Петра, својој заоставштини, која ће коначно бити завршена тек цео век након његове смрти. Чак и данас, пет векова касније, најобразованији историчари и теолози у Ватикану не знају шта тачно да кажу о овом контроверзном човеку: незгодно им је да га хвале, осећају да некако не би било пристојно да га критикују, исувише је значајан да би његових десет година једноставно прећутали. Обично тај проблем реше оном елегантном формулацијом: да све што је урадио треба посматрати у контексту времена.
***
Донато Браманте, архитекта чије су љупке грађевине остале симбол високе ренесансе у Италији, први пројектант Базилике Светог Петра и пасионирани љубитељ Дантеових стихова, умро је 1514, само годину данас после папе за чије је владавине достигао врхунац каријере, такође у седамдесетој години. Његова завера да се, на овај или онај начин, ослободи конкурента Микеланђела, није успела: фреске на таваници Сикстинске капеле су завршене и остале су један од симбола Вечног града. Колико је поглед на то савршенство убрзао Брамантеову смрт, никада нисмо сазнали. Али, знамо нешто друго: иронијом судбине, која се у животу често дешава, баш Микеланђело је, после његове смрти, морао да преради оригинални Брамантеов план за базилику – зли језици су тада тврдили, да се не би срушила.
***
Леонардо да Винчи, анатом, инжењер, геолог, сликар, вајар и проналазач, човек који је изумео модерно доба и био најближи појму генија од свих људи који су икада живели, умро је 1519. у Амбоазу у Француској. Портрет жене загонетног осмеха никада није успео да наплати од њеног банкротираног мужа: вукао га је са собом, као оне пртљаге које стално носимо из наших претходних живота. Легенда каже да је Леонардо умро у наручју француског краља Франсое Првог, који је очајнички покушавао да удахне последњи дах умирућег, у нади да ће тако у њега ући душа генија. Три века касније, у Француској револуцији, мала црква у којој је сахрањен била је срушена, гробови који су се у њој налазили отворени и кости разбацане. Тек много касније, у рушевинама је пронађен костур са прстеном за који Французи и данас верују да је Леонардов. О Леонардовој тачки ослонца, савету који је једног летњег дана дао Брамантеу и Рафаелу како се високе конструкције најлакше руше, није нам оставио ништа у својим белешкама. Тако смо остали и ускраћени за сазнање да ли је икада схватио да је, тог дана, заправо решавано и питање ко ће бити његов наследник.
***
Рафаело Санти, познатији као Рафаел, никада није преболео успех Микеланђеловог Бога из Сикстинске капеле. Упркос почастима којима је, као дворски сликар, свакодневно обасипан, изобиљу римске Палате Каприни у којој је живео и мноштву утицајних пријатеља, копнио је из дана у дан. Кардинал Бибијени, још један од бројних Медичија у Ватикану, покушао је да му помогне: Рафаел је тако преко дана био вереник његове ћерке Марије, али је ноћи проводио са Маргаритом, ћерког једног римског пекара која је украла његово сломљено срце. На крају је умро, 1520. године, у тридесет седмој години. За последњих двадесет година живота, насликао је чак сто дванаест слика, не рачунајући бројне цртеже, и по томе ушао у историју као најплоднији сликар свих времена. Његови љубитељи и даље тврде да би – да је само поживео дуже – надмашио и самог Микеланђела. А, као и сви дворски сликари откад је света и века, имао је величанствену сахрану: његово тело су до римског Пантеона носила четири кардинала, а мртву руку му је пољубио тадашњи папа, Лав Десети; била је то Рафаелова десна рука, којом је, само неколико месеци пред смрт, насликао и његов портрет. На мермерном саркофагу, били су урезани стихови још једног дворског уметника – песника – Пјетра Бемба: “Овде лежи познати Рафаел, кога се Природа плашила да је не освоји док је живео, и која се уплашила његове смрти, кад је умирао.”
***
Maffeus Volaterranus, познатији као Мафеј од Волтере, хуманиста, теолог, историчар, путник и помало обавештајац, припадник тајног Сервитског реда, провео је остатак живота у својој Волтери. Када је, једини пут у животу, обишао тек завршену Сикстинску капелу, више се распитивао за скеле на којима је Микеланђело осликавао таваницу, него што су га занимале фреске. Присутни су то тумачили његовом склоношћу ка бизарним детаљима. Мафеј од Волтере умро је 1522. године а сведоци тог догађаја су после тврдили да је његово мртво тело, данима касније, испуштало миомирисе – што је феномен који се, у то време, обично приписивао будућим свецима. О свом сусрету са Леонардом, Брамантеом и Рафаелом на обали реке По није никада јавно говорио, а оно писмо које је наредног јутра по гласнику упутио брату Марију у Рим нашло се међу неколико докумената које је, пажљиво, спалио пре смрти.
***
Жил Антонини, познатији као Жил од Витерба, теолог, оратор, хуманиста, песник, путник, преводилац и дипломата, човек са којим се Микеланђело консултовао о свим теолошким дилемама док је сликао своје ремек дело, наставио је муњевиту каријеру у две деценије по завршетку Сикстинске капеле. Био је генерални викар Аугустинског реда, амбасадор Свете столице на двору Карла Петог у Мадриду, бискуп Витерба и Тоскане, кључни идеолог Петог латеранског концила, латински патријарх Цариграда… Путовао је по Европи и дружио са Еразмом Ротердамским, Макијавелијем и Колумбовим сином, преводио са грчког и арамејског. Када су француски војници освојили Рим 1527. године, у великом пожару изгорела је и његова богата библиотека, након чега је пар година провео као избеглица у Падови. Верује се да је, међу изгорелим папирима, била и једна белешка написана шифром, у којој је детаљно описао како је папу Јулија Другог убедио да је Микеланђелов Бог на таваници Сикстинске капеле баш сам Јулије – чиме је фреску спасао од уништења, а Микеланђела од Инквизиције. Умро је 1532. у Риму.
***
Фелиција дела Ровере, познатија као Мадона Феличе, ванбрачна ћерка папе Јулија Другог и његове дугогодишње љубавнице Лукреције Нормани, имала је два мужа, петоро деце и десетине познатих љубавника. Као изасланик свог оца путовала је на тајне дипломатске мисије, па је тако са француском краљицом преговарала о мировном споразуму; када није било државних послова трговала је житом, градила замкове и сакупљала драгуље; у слободно време читала је грчке филозофе, дописивала се са Еразмом Ротердамским и опијала са римским песницима. Једна од најобразованијих жена тадашње Европе позирала је сликарима, па тако њен лик данас знамо по портрету који нам је оставио Рафаел, такође један од њених љубавника. Мадона Феличе, бринета крупних бадемастих очију и савршених црта лица, од свих својих савременика, једино је, искрено и страсно, мрзела човека коме је спасла живот – Микеланђела. Верује се, зато што је он, једини од свих Италијана, годинама, упорно одбијао њене отворене љубавне понуде: “И Микеланђело је хомосексуалац” написала је тужно, презриво и увређено у свом дневнику и тиме дала повод једној бизарној расправи која, ето, траје већ пет стотина година. Фелиција дела Ровере умрла је у Риму, 1536. године.
***
И тако се ова прича завршава на њеном главном јунаку, који је надживео све своје савременике који су у њој учествовали. Када је завршио фреске у Сикстинској капели, Микеланђело Буонароти је прозван Божанствени (“Il Divine”), а после преране Рафаелове смрти постао је некрунисани краљ италијанске Ренесансе и једини живи наследник великог Леонарда. Разне папе су га позивале повремено – знајући да су договори са Микеланђелом непоуздани као лист на ветру. Са породицом дела Ровере се спорио годинама око никад враћеног аванса за неурађени посао са статуама за Јулијев маузолеј: до краја живота ће, од договорених четрдесет, урадити само три; Мојсије је и даље у Риму, а друге две – Умирућег роба и Побуњеног роба – сам Микеланђело је поклонио пријатељу у Француској у чијој се кући опорављао од болести, да бих много касније купио кардинал Ришеље и данас се налазе у париском Лувру. Микеланђелова сопствена породица је наставила да га искоришћава, али јој је све опростио када, за време велике епидемије куге која је 1528. захватила Фиренцу, умире његов брат Лудовико. Микеланђело је брата на својим рукама однео до гробља и сам му ископао гроб – сви гробари су били побегли из града.
У међувремену је путовао по Италији, конструисао разне направе за одбрану тврђава од опсада, сликао, вајао, повремено писао песме, све више подсећао на универзални геније Леонарда и понашао се као сваки селебрити тог времена. На крају се вратио у Сикстинску капелу, где је наредних седам година сликао и Страшни суд – чиме је, симболички, заокружио циклус својих фресака у тој цркви – а потом још петнаест радио као главни архитекта на изградњи базилике Светог Петра.
У приватном животу, Микеланђело је био аскета: индиферентан према храни и пићу, јео је да би остао у животу, а не из задовољства, како је волео да говори. Спавао је мало, на неудобним и често импровизованим лежајевима, потпуно одевен, понекад са чизмама на ногама. Није остала забележена ниједна његова љубавна веза, зли језици су волели да цитирају стихове које је писао својим младим пријатељима, тражећи у њима еротске поруке. Неки од Микеланђелових мушких модела су га уцењивали, други поткрадали. И једина жена која је оставила неки траг у његовом животу, Виторија Колона, маркиза од Пескаре и песникиња са којом је размењивао стихове и насликао њен портрет, појавила се тек када је била при крају својих четрдесетих година, већ удовица. Зли језици су, опет, причали по Риму да га је привукла само зато што је изгледала мушкобањасто…
Са својим главним конкурентом у борби за Леонардово наслеђе, Рафаелом, Микеланђело се срео само једном, сасвим случајно, у Риму. Тада је био сам, док је Рафаел био у пратњи својих бројних обожаватеља који су га следили по граду. “Личио ми је на неког шефа полиције, који се шета градом са својим жандарима” – рећи ће после Микеланђело за Рафаела; “мени је изгледао као неки мрачни џелат, само они иду тако усамљени, као вуци” – рећи ће Рафаел за њега.
Патријарх италијанске високе ренесансе, Микеланђело Буонароти, проживео је – сасвим неочекивано за шеснаести век – пуних осамдесет девет година. Умро је у Риму 1564. године и сахрањен у родној Фиренци.
XII
Мит о антропоморфном богу: од Микеланђела до Хегела
Колико је Микеланђелово “Стварање Адама” заиста верна уметничка представа Постања – по којем је Бог створио човека по свом обличју – а колико је заправо метафоричка претеча каснијег, хегелијанског, схватања религије – по којој се десило нешто управо обрнуто? И да ли су та два тумачења баш заиста толико супротстављена једно другом?
Идеја о антропоморфном Богу – слици коју је човек сам направио, јер му је било једноставније да Бога замисли као самог себе, а не као неку животињу, натприродни феномен или застрашујуће чудовиште – није се појавила са Микеланђелом. Ако пођемо од представа старогрчких (и њихових каснијих клонова, староримских) богова, видећемо да су они још тада приказивани не само визуелно у људском обличју, него и као жива бића која деле наше људске врлине, мане, страсти и склоности. Они улазе у сексуалне односе (како међусобно, тако и са људима) из којих се рађају нови богови или полубогови, љубоморни су, често весели а понекад неозбиљни и склони шалама и подвалама, али исто тако и често осветнички расположени а понекад и зли. Антички богови су, у пуном смислу те речи, копија људи – или обрнуто.
Ово схватање религије – антропотеизам – које, по грчком филозофу из четвртог века пре наше ере, Еухемеру, зовемо још и еухемеризмом, има упориште у низу писаца: Ксенофону, Херодоту, Хекату Абдерском, Ефору. Сви они су покушавали да митолошки свет у којем су живели рационализују у историјским категоријама. Еухемер је, рецимо, чак сматрао да је Зевс – врховно божанство античког света – био у ствари човек, древни краљ Крита, који је и сахрањен на том острву, и да његов гроб тамо још увек постоји. Непотребно је посебно истаћи колико су ове хипотезе изазивале контроверзи: Калимах, песник и један од библиотекара чувене Александријске библиотеке, опонент Еухемера чак је развио и своју теорију по којој су сви Крићани у ствари лажови:
“Крићани увек лажу. Јер, Крићани су чак саградили и гроб, Господе, за тебе. Али, ти ниси умро, јер ти си вечан.”
У прва два века, ранохришћански теолози су антички антропотеизам узимали као кључни аргумент којим су доказивали предности нове, монотеистичке, религије над паганским веровањима: старогрчки богови нису заиста били богови, него обоготворени људи.
То ранохришћанско схватање директно се ослања на две догме, једне садржане у Старом, а друге у Новом завету:
“И рече: Али нећеш моћи видети лице моје, јер не може човек мене видети и остати жив.” (Излазак, 33:20)
“Бога нико није видио никад.” (Јеванђеље по Јовану, 1:18)
Овај табу јудаизам је покушао да реши кроз оригиналну уметничку метафору: уместо лика Божјег, сликари су приказивали само његову руку, удовољавајући тако догми која је забрањивала да се види (па самим тим и црта или слика) Божји лик, а опет омогућавајући посматрачу да, у сценама у којима је Божје присуство било део драмске радње, њега замисли посматрајући Божју руку. Најпознатији пример такве визуелне представе Бога сачуван је у синагоги Дура-Еуропос, у данашњој Сирији, средином трећег века, одакле је преузет и у хришћанску уметност. Божја рука (и њен пандан, Божји глас, bath Kol) остали су заједничка уметничка традиција касне антике, на хришћанском Западу и Истоку, све до краја романескног периода и почетка готике, у дванаестом веку, око хиљаду година.
Иако је, историјски гледано, Стари завет хришћанска света књига чије је тежиште на Богу Оцу, док је Нови Завет посвећен Богу Сину, Исусу Христу, уметници касне антике ову границу нису у пракси повлачили тако строго, па је један од начина да Бог буде визуелно представљен, а да се не догма не прекрши, било његова персонификација као Исуса, чак и у оним библијским сценама које се хронолошки догађају пре Христовог рођења. У тим представама, пред-постојећи Исус је у ствари Логос (Реч), а преводи Постања у којем се користи прво лице једнине тумачени су као потврда хипотезе да су, у стварању света, учествовали и Бог Отац и Бог Син – па је онда свеједно ко ће од њих двојице бити представљен на слици.
Овај стандард мења се тек од дванаестог века, од када се, по први пут, хуманоидне фигуре Бога срећу у западној уметности. Тај процес је пажљив и постепен: на почетку, Бог је представљан у ограниченим формама, фигутативно и са мало детаља: у француским илустрованим манускриптима, на витражима у енглеским црквама, као илустрација на разним предметима коришћеним у сакралне сврхе, на пример на познатој крстионици из Лијежа из 1118. године. Лик Бога је, у свим овим случајевима, и даље у великој мери имагинаран: обично негде при врху слике, уоквирен у неке облаке (у једној илустрацији тзв. Напуљске библије из четрнаестог века, на пламтећем грму).
Такође је приметна и еволуција у погледу обима у којем ће фигура Бога бити насликана или извајана: најпре су то само попрсја, па онда полуфигуре, да би, по први пут, цела фигура Бога, у седећем положају, била насликана на једној Ђотовој фресци из Падове, 1305. године. Овај тренд није равномеран у целој Европи: док се на северу Бог и даље приказује као Христ Логос (као рецимо на хамбуршком олтару мајстора Бертрама), на југу уметници даље усавршавају оригиналну уметничку визију Ђота. Бог Отац се у петнаестом веку појављује као стар, висок и елегантан човек који се шета по Рајском насељу (у француском илустрованом манускрипту Врло богати часови војводе од Берија, писаном између 1412. и 1416. године), или чувар “Капија Раја” (каквим га је приказао Лоренцо Ђиберти, на гравири којом је украсио источна врата крстионице Светог Јована у Фиренци, 1425.) или као полуфигура у људском облику (на Рохановој Књизи часова, још једном француском илустрованом манускрипту из 1430. године).
Микеланђелов Бог је, дакле, у једну руку само наставак овог процеса који, како смо видели, и пре њега траје, са прекидима и у разним варијацијама, око четири стотине године. Међутим, Микеланђелов Бог је и револуционаран раскид са дотадашњим опрезним компромисима између ренесансне уметности и хришћанске догме. По први пут, једно уметничко дело не представља Бога као посетиоца са неба, госта из неког другог света, натприродно биће које се понекад укаже становницима на земаљском шару. Микеланђелов Бог је приказан у свом свету, у коме јесте главни глумац, али далеко од тога да је једини: он истовремено и ствара Адама, али и чува његову (или своју сопствену?) будућу жену, и сина, и припрема се за драматичан тренутак који ће уследити: обрачун са издајницима, палим анђелима Луцифером и Белзебубом.
Микеланђелов Бог ће, уместо анђела, у том обрачуну стати на страну Човека који је створио – и то је кључна, хуманистичка, порука “Стварања Адама”. Имагинарни свет анђела он је, својом вољом, заменио стварним светом људи, а сву досаду небеске безгрешности анђела жртвовао, зарад све узбудљивости земаљске грешности људи. Микеланђело је, овом сликом, све поруке Ренесансе сублимирао у једну, трансцедентну поруку која његовим савременицима тада свакако није могла да буде јасна а и ми је, постепено, откривамо већ пуних пет векова: човеколики Бог и боголики Човек, могу да буду удаљени она два сантиметра вечности, колико је измерено на таваници Сикстинске капеле, а могу да их раздвајају и читава небеса, како су то, у раном Средњем веку, приказивали Микеланђелови претходници. Међутим, без обзира на физичку дистанцу, њих двојица су и даље једно те исто; Бог не постоји изван човека (као што ни Микеланђелова фреска не постоји изван ока њеног посматрача); човек не постоји изван Бога (као што ни око посматрача не може да види оно што није у стању да разуме).
Микеланђелов, уметнички Бог је тако постао пионир, праотац једног другог, филозофског Бога којег ће три века касније створити Хегел. Хегел је, преносећи концепт антропоморфног Бога из уметности у филозофију, у суштини направио исти револуционаран раскид са компромисима Просветитељства, који је Микеланђело учинио са компромисима Ренесансе. У Феноменологији духа, Хегел пише:
“Дух има облик бића по себи и за себе, а пошто је он, дакле, представљен какав је по себи и за себе, онда је то откривена религија. Али, мада дух заиста доспева у тој религији до свога истинског облика, ипак управо сам облик и представа јесу још несавладана страна, са које он треба да пређе у појам, да би у њему потпуно укинуо форму предметности, у њему који исто тако у себи обухвата ту своју супротност. Тада је дух схватио појам сама себе, као што смо га прво само ми схватили, и његов облик или елеменат његовог постојања, пошто је тај његов облик појам, јесте он сам.”
У Феноменологији духа Хегел нам показује како је Бог у неку руку исто што и свет а ипак и није, јер свет може бити небожански и упркос томе имати спољашњи лик Божији. Ту се огледа његова дијалектика, касније тако кристално јасно потврђена у Аушвицу: свет није једноставно Бог, али је ипак Бог у свом развоју (који приводи себи свет као природу и најзад као дух). Ту дакле имамо двоструки процес: излазак (из) Бога и повратак (у) Бога. Хегелова филозофија тако превладава дуализам не само спољашњи (неба и земље), него и унутрашњи (између човека и Бога).
Божанство тако обухвата све, а да се притом не поништава разлика. Разлика се види већ у самом Богу: његов живот се састоји управо у борби са супротношћу: спор Бога са самим собом, током којег долази до света из Бога и до помирења света у Богу. Хегел нам у својој филозофији приказује унутрашњу дијалектику самог Бога, ону исту коју је претходно насликао Микеланђело.
И као што је Микеланђелов Бог био претеча разних барокних и пост-барокних, образаца у којима ће лице Бога бити приказивано у каснијим вековима – Тицијанових, Рубенсових, Веласкезових – тако је и Хегелов Бог био претеча каснијих филозофских образаца – од идеалистичких, Фихтеових и Шелингових, преко материјалистичких, Марксових и Енгелсових, до модерних, Сартрових и Маркузеових – у којима ће се појмови Бога и Човека увек поново промишљати. Људски ум се увек појављује у контексту одређеног историјског времена и персонификован у конкретним историјским ликовима, док се самообјава бесконачног духа одиграва у коначном духу – у човековој свести – исто као што се истовремено посматрајући коначни дух утапа у бесконачном духу.
У том смислу, онај исти феномен који је Микеланђело први насликао, Хегел је први објаснио: самоосвештавање људске свести у апсолутном, као и апсолутног у људској свести: Бог богује у људима. То је свеобухватни процес који подразумева помирење вере и просветитељства, субјекта и објекта, посебитости и засебитости, овостраности и оностраности, коначног и бесконачног.
Onaj ko danas namerava da se suprotstavi laži i neznanju i da piše istinu, mora da prevaziđe najmanje pet teškoća. Mora da ima hrabrost da piše istinu, iako se ona svuda potiskuje, pamet da je prepozna, iako se ona svuda prikriva, umeće da je učini upotrebljivom kao oružje, promišljenost da izabere one u čijim rukama istina postaje delotvorna, lukavstvo da je među njima proširi. Za one koji pišu pod fašističkim režimom ove teškoće su velike, ali one postoje i za sve one koji su prognani i izbegli, pa čak i za one koji pišu u zemljama s građanskim slobodama.
(1) Hrabrost da se piše istina
Izgleda podrazumljivo da pisac istinu treba da piše tako da je ne potiskuje i ne prešućuje i da ne piše ništa što je neistinito. Ne sme da se savija pred moćnima, ali ne sme ni da obmanjuje slabe. Naravno da je jako teško ne savijati se pred moćnima, kao što i obmanjivanje slabih može biti vrlo udobno. Ne dopadati se posednicima znači odreći se poseda. Raditi bez naknade pod tim okolnostima znači i odreći se rada, a odbiti priznanje od strane moćnih često znači i odreći se priznanja uopšte. Za to je potrebna hrabrost.
Vremena najveće represije uglavnom su vremena kada se mnogo govori o velikim i uzvišenim stvarima. Potrebna je hrabrost da se u takvim okolnostima govori o nečem sitnom i prizemnom, kao što je hrana, uslovi života i rada, da se okružen nasilnom vikom govori da je smisao žrtvovanja glavno pitanje. Dok se seljaci obasipaju počastima, hrabro je govoriti o strojevima i jeftinim prehrambenim sirovinama, što bi olakšalo njihov cenjeni rad. Kada svi mediji galame o tome kako je čovek bez znanja i obrazovanja bolji od onog koji zna, hrabro je zapitati za koga bolji? Kada se govori o čistim i nečistim rasama, hrabro je pitati – zar nisu upravo glad i neznanje i rat ti koji dovode do malformacija? Hrabrost je isto tako potrebna da bi se izrekla istina o sebi samom, o sebi kao pobeđenom. Mnogi od progonjenih izgube sposobnost da prepoznaju vlastite pogreške. Progonstvo je za njih najveća nepravda. Progonitelji su, a zato što ih progone, nosioci Zla, a oni, prognani, bivaju progonjeni zbog Dobra koje predstavljaju. Ali ovo Dobro je napadnuto, pobeđeno i onesposobljeno i bilo je, elem, jedno slabo Dobro, jedno loše, neodrživo, nepouzdano Dobro, jer Dobru se ne može pripisati slabost onako kako se kiši pripisuje vlažnost.
Reći da dobri nisu pobeđeni zato što su bili dobri, već zato što su bili slabi – za to je potrebna hrabrost. Naravno da u borbi protiv neistine istina mora da se piše i ona ne sme biti ništa nalik nečem opštem, uzvišena, višeznačna. Od ove opšte, uzvišene, višeznačne vrste upravo je neistina. Kada se za nekog kaže da je rekao istinu, to znači da je pre njega nekolicina ili mnoštvo govorilo nešto drugo, neku laž ili nešto opšte, ali da je upravo on rekao istinu, nešto praktično, suštinsko, neosporno, nešto o čemu se radi.
Nije potrebno mnogo hrabrosti, u delu sveta gde je to i dalje dozvoljeno, da bi se uopšteno žalilo zbog toga što je svet loš i zbog trijumfa prostaštva pretiti trijumfu duha. Tamo nastupaju mnogi, kao da su u njih upereni topovi a ne samo pozorišni dvogledi. I izvikuju svoje zahteve u jedan svet prepun prijatelja i bezazlenih ljudi. Zahtevaju jednu opštu pravdu, za koju sami nikad ništa nisu učinili, i jednu opštu slobodu da im pripadne deo plena koji se ionako već dugo s njima deli. Istinom smatraju samo ono što lepo zvuči. Ako je istina nešto brojivo, suvo, faktičko, nešto za čije je pronalaženje neophodan trud i što zahteva proučavanje – to onda za njih i nije istina, ništa dakle što ih dovodi do zanosa. Oni imaju samo vanjsko držanje onih kojih govore istinu. Nevolja je sa njima: oni istinu ne znaju.
(2) Pamet da se istina prepozna
Pošto se istina svuda potiskuje i zbog toga ju je teško pisati, većina u tome – da li se istina piše ili ne – vidi pitanje stava. Veruje se da je za to potrebna samo hrabrost. A zaboravlja se na drugu teškoću, na pronalaženje istine. Ne može biti govora o tome da je pronaći istinu lako.
Pre svega, teško je već i odrediti koja je istina vredna biti izrečena. Tako npr. sada pred očima celog sveta jedna za drugom najveće civilizirane države tonu u krajnje barbarstvo. Uz to svako zna da ovaj unutardržavni rat, vođen najsurovijim sredstvima, svakog dana preti da se pretvori u međunarodni, koji će naš deo sveta možda ostaviti u ruševinama. To je nesumnjivo jedna istina, ali naravno da istina ima još mnogo. Tako npr. nije neistinito da stolice imaju sedala i da kiša pada odozgo nadole. Mnogi pisci pišu ovakve istine. Oni su nalik slikarima koji zidove brodova koji tonu prekrivaju mrtvom prirodom. Naša prva teškoća za njih ne postoji i oni povrh svega imaju i mirnu savest. Neometani od strane moćnih, ali i neosetljivi na vapaje zlostavljanih, oni slikaju svoje slike. Besmislenost njihovog pristupa izaziva u njima samima jedan “duboki” pesimizam, a koji prodaju po dobroj ceni i koji bi, imajući u vidu ovakvo majstorstvo i dobru prodaju, bio svojstveniji nekom drugom. Pritom nije uvek lako prepoznati da su njihove istine one o stolicama i kiši, jer one obično zvuče sasvim drugačije, upravo onako kako zvuče i istine o važnim stvarima. Jer se umetničko oblikovanje sastoji upravo u tome da se nekoj stvari dodeli važnost. Tek se pažljivim posmatranjem može prepoznati da oni kažu samo: stolica je stolica i ništa ne može da se “uradi” protiv toga da kiša pada dole. Ovi ljudi ne pronalaze istinu koja zavređuje da bude napisana. Drugi se opet i bave najhitnijim zadacima, ne plaše se ni moćnika ni siromaštva, ali istinu ipak ne mogu pronaći. Njima nedostaju znanja. Puni su starog praznoverja, poznatih i još u stara vremena nastalih preduverenja. Svet je za njih previše zamršen, oni ne poznaju činjenice i ne uviđaju odnose. Pored stava neophodna su im i osvojiva znanja i naučne metode. Svim piscima je u ovom vremenu zamršenosti i velikih promena potrebno poznavanje materijalističke dijalektike, ekonomije i istorije. Ako se uloži neophodan trud, ovo znanje se može osvojiti iz knjiga i kroz praktična uputstva.
Mnoge istine se mogu otkriti i na jednostavniji način, polazeći od delova istine ili stanja stvari koja do istine vode. Kada postoji namera da se traži dobro je imati metodu, ali moguće je pronalaziti i bez metode, pa čak i kada se ne traži. Ali na ovakav slučajan način teško se ostvaruje takvo predstavljanje istine na temelju kojeg bi ljudi znali kako delaju. Ljudi koji beleže samo nevažne činjenice nisu u stanju stvari ovog sveta da učine upotrebljivim. Ali istina ima samo ovaj cilj i nijedan drugi. Izazovu da pišu istinu ovi ljudi nisu dorasli. Kada je neko spreman da piše istinu i sposoban da je prepozna, preostaju mu još tri teškoće.
(3) Umeće da se istina učini upotrebljiva kao oružje
Istina mora da se kaže radi posledica koje iz nje proizlaze i utiču na ponašanje. Kao primer za istinu koja ne može imati posledice ili ima pogrešne posledice može nam poslužiti široko rašireno shvatanje da u pojedinim zemljama vladaju loši uslovi koji vuku koren u barbarstvu. Prema ovom shvatanju fašizam je val barbarstva koji je u pojednine zemlje provalio kao prirodna nepogoda. Prema ovom shvatanju fašizam je jedna nova, treća sila pored (i iznad) kapitalizma i socijalizma; bez fašizma bi ne samo socijalistički pokret nego i kapitalizam mogli nastaviti postojati. To je naravno jedna fašistička tvrdnja, kapitulacija pred fašizmom. Fašizam je istorijska faza u koju je kapitalizam stupio, nešto koliko novo toliko i staro. Kapitalizam u fašističkim zemljama egzistira još samo kao fašizam i obračun s fašizmom moguć je samo kao obračun s kapitalizmom, sa najogoljenijim, najsirovijim, najneospornijim i najnepoštenijim kapitalizmom.
Kako neko sada kaže istinu o fašizmu, protiv kojeg istupa, a da ne kaže ništa protiv kapitalizma iz kojeg fašizam proizlazi? Kako onda njegova istina da se pokaže kao delotvorna? Oni koji su protiv fašizma, a nisu protiv kapitalizma, koji jadikuju zbog barbarstva koje od barbarstva i potiče, liče na ljude koji hoće svoje parče teletine, ali da tele ne bude zaklano. Oni hoće da jedu teletinu, a da ne vide krv. Daju se zadovoljiti ako mesar opere ruke pre nego što meso iznese na stol. Oni nisu protiv posedničkih odnosa koji dovode do barbarstva,već samo protiv barbarstva. Oni dižu svoj glas protiv barbarstva i čine to u zemljama gdje vladaju isti posjednički odnosi, ali gde mesari i dalje peru ruke pre nego što iznesu meso.
Glasne optužbe protiv barbarskih mera mogu delovati samo kratko, naime dokle god slušaoci veruju da u njihovim zemljama ovakve mere ne bi mogle doći u obzir. Neke zemlje su u stanju da svoje posedničke odnose održe manje nasilnim sredstvima nego druge. Njima demokracija i dalje omogućava ono za što drugi moraju da potegnu na-silje, naime garanciju posedništva nad sredstvima proizvodnje. Monopol nad tvornicama, rudnicima, zemljištem svuda uspostavlja barbarske uslove, samo što su ovi obično manje vidljivi. Varvarstvo postaje vidljivo onog trenutka kada monopol mora se štiti otvorenim nasiljem.
Neke od zemalja u kojima zbog barbarskog monopola još uvek nije neophodno ukidati formalne garancije pravne države, kao ni takve pogodnosti kakve su umetnost, filozofija, književnost, rado slušaju goste koji zbog ukidanja takvih pogodnosti optužuju svoje zemlje, jer time stiču prednost u ratovima koji se očekuju. Da li bi se moglo reći da su istinu prepoznali oni koji npr. glasno zahtevaju bespoštednu borbu protiv Nemačke “zato što je ona istinska postojbina zla našeg vremena, podružnica pakla, boravište antihrista”? Pre bi se moglo reći da su ljudi koji to govore površni, bespomoćni i štetni. Jer iz ovih brbljarija sledi da Nemačku treba uništiti. Celu zemlju sa svim njenim ljudima, jer otrovni plin dok ubija ne bira samo krivce.
Lakomislen čovek, onaj ko istinu ne zna, izražava se uopšteno, zamorno i neodređeno. On naklapa o “tim” Nemcima, zapomaže zbog “tog” zla, a slušaoci u najboljem slučaju ne zna šta će s tim. Treba li da odluči da ne bude Nemac? Ako on bude dobar, da li će i pakao nestati? Tako je od iste ove vrste i govor o barbarstvu koje potiče od barbarstva. Zatim, iz varvarstva dolazi varvarstvo i završava civilizacijom do koje se dolazi obrazovanjem. To je sve izraženo sasvim uopšteno ni zbog kakvih delotvornih posledica i, u osnovi, nikome.
Takva predstavljanja prikazuju samo malobrojne članove uzročno-posledičnog niza i izdvajaju pojedine pokretačke snage kao nesavladive. Takva predstavljanja prepuna su magle i prikrivaju upravo one snage koje pripremaju katastrofu. Malo svetla, i već se kao uzročnici katastrofa razaznaju ljudi. Jer, živimo u vremenu u kome je čovek čoveku sudbina.
Fašizam nije prirodna katastrofa kojoj bi moglo da se pristupi upravo iz ljudske “prirode”. Ali i kod samih prirodnih katastrofa ima predstavljanja koja su čoveku vredna, zato što su apel na svu njegovu raspoloživu snagu. Nakon jednog velikog potresa koji je razorio Jokohamu, u mnogim američkim časopisima mogle su se videti fotografije koje su prikazivale jedno polje u ruševinama. Ispod je pisalo “steel stood” (čelik je izdržao) i zaista, ako je neko na prvi pogled video samo ruševine, mogao bi, nakon što mu je ovim rečima skrenuta pažnja, da uoči pojedine visoke građevine kako su ostale stajati.
Među svim mogućim prikazima jednog potresa neusporedivu važnost imaju upravo oni od strane građevinskih inženjera, prikazi koji uzimaju u obzir pomicanja tla, snagu udara, oslobođenu toplinu i time vode konstrukcijama koje potresu odolevaju. Ko hoće opisati fašizam i rat, te velike neprirodne katastrofe, mora stvoriti jednu praktičnu istinu. Mora da pokaže da se ove katastrofe priređuju velikim masama ljudi koji rade bez vlastitih sredstava proizvodnje, a od strane posednika ovih sredstava. Ako neko namerava da sa uspehom piše istinu o lošim stanjima, mora pisati tako da se mogu prepoznati njihovi predupredljivi uzroci. A ako se prepoznaju predupredljivi uzroci, moguće je i obračunati se s ovim lošim stanjima.
(4) Promišljenost da se odaberu oni u čijim rukama istina postaje delotvorna
Kroz viševekovne prakse trgovine napisane na tržištu mišljenja i saopštenja, time što je oslobođen brige o onom što je napisao, pisac je stekao dojam da njegova mušterija ili naručitelj, posrednik, nadalje svima isporučuje napisano. Mislio je: ja govorim, a oni koji hoće da me čuju, čuće me. U stvarnosti, on je govorio, a oni koji su mogli da ga plate, čuli su ga. Ono što je govorio nisu čuli svi, a oni koji su čuli – nisu hteli da čuju sve. O tome je rečeno mnogo, iako možda još uvek premalo; hoću samo da istaknem da se “pisati nekom” pretvorilo u “pisati”.
Istina, upravo, ne može tek da se piše; da bi njome moglo nešto da se započne, ona sve vreme mora da se piše nekome. Saznavanje istine je za pisce i čitataoce zajednički proces. Da bi neko rekao nešto dobro, mora dobro da sluša i da sasluša ono što je dobro. Istina mora da bude rečena sračunato i da se sasluša sračunato. Za nas pisce je važno kome je govorimo i ko nam je govori. Istinu o lošem stanju moramo da kažemo onima koji su u najgorem stanju, a to moramo da iskusimo od njih samih. Moraju se osloviti ne samo ljudi određenog stava, već i ljudi kojima ovaj stav ujedno predstavlja i razlog njihovog položaja. I vaših je slušaoca sve više i više!
Čak se i dželatima može obratiti ako više ne dobijaju nadoknadu za vešanje ili ako su im okolnosti posla postale opasne. Bavarski seljaci nisu bili ni za kakav prevrat, ali kada je rat potrajao dovoljno dugo i kada su se sinovi vratili kućama ne našavši više svoja mesta na imanjima, za prevrat ih je bilo lako pridobiti. Za pisce je važno da istini pogode ton. Uobičajeno se tu čuje jedan nežan, napaćeni ton nekoga ko ni mrava ne bi zgazio. Ko živi u bedi i čuje ovakav ton, postaje još bedniji. Tako govore ljudi koji možda i nisu neprijatelji, ali sigurno nisu saborci. Istina je nešto ratoborno, ona se ne obračunava samo sa neistinom već i sa ljudima koji neistinu šire.
(5) Lukavstvo da se istina proširi među mnogima
Ponosni što imaju hrabrost za istinu, sretni što su je pronašli, umorni, možda, od truda uloženog u dovođenje istine u delotvornu formu, nestrpljivo iščekujući pristup onima čije interese brane – mnogi potcenjuju neophodnost primene posebnog lukavstva da bi se istina proširila. Time često dovode u pitanje učinak celog svog rada. Oduvek je za širenje istine, kad god je bila potiskivana ili prikrivana, bilo primenjivano lukavstvo. Konfucije je tako krivotvorio jedan stari patriotsko-istorijski kalendar. Ako je pisalo – “Vladar Kuna je naredio da se filozof Van pogubi zbog toga što je rekao to i to“ – Konfucije je umesto ”pogubi“ stavio “ubije”. Ako je pisalo da je Tiranin tako i tako završio život atentatom, Konfucije je napisao “pogubljen”. Time je prokrčio put jednom novom tumačenju istorije.
Ko u naše vreme umesto “narod” kaže “stanovništvo”, a umesto “zemlja” kaže “zemljišni posed”, tim izbegava mnoge laži. Reč “narod” iskazuje izvesnu uniformnost, upućuje na zajedničke interese i trebalo bi, dakle, da se upotrebljava samo kada se govori o drugim narodima, jer se jedino tada može zamisliti zajedništvo u interesima. Stanovništvo jednog područja, naprotiv, ima različite, često i suprotstavljene interese i to je istina koja se potiskuje. Tako i onaj ko kaže “zemlja” i pričajući o mirisu i boji zemlje njuhu i očima dočarava njive, time potpomaže laži vladalaca; jer, niti se ovde radi o plodnosti zemlje, niti o ljudskoj ljubavi prema njoj, niti o marljivosti – već je cena zrna i cena rada ono što je glavno.
Oni koji od zemlje ubiru dobit nisu oni koji žanju, berzama je miris oranica nepoznat. Berze mirišu drugačije. Nasuprot tome “zemljišni posed” je ispravan izraz, njime se smanjuje mogućnost obmane. Umesto reči “disciplina” trebalo bi, tamo gde vlada represija, koristiti reč “poslušnost”, jer je disciplina moguća i bez vladara i time po sebi ima plemenitiji prizvuk nego poslušnost. A od reči “čast” bolja je reč “ljudsko pravo”.
Time pojedinac ne iščezava tako lako iz vidokruga. Zna se kakav samo šljam daje sebi za pravo da brani čast jednog naroda! I kako samo, rasipnički, siti dele počasti onima koji ih hrane, sami gladujući. Konfucijevo lukavstvo primenjivo je i danas. Konfucije je zamenio neopravdana tumačenja nacionalnih procesa onim opravdanim. Tomas Mor je u Utopiji opisao zemlju u kojoj vladaju pravedni uslovi – to je bila zemlja veoma različita od one u kojoj je živeo, ali joj je veoma ličila, ako se izuzmu ovi pravedni uslovi.
Živeći pod pretnjom carske policije, Lenjin je hteo da opiše represiju i eksploatciju koju je na otoku Sahalin vršila ruska buržoazija. Umesto “Rusija” pisao je “Japan”; a umesto “Sahalin” pisao je “Koreja”. Metode japanske buržoazije čitataoce su u svemu podsećale na one na Sahalinu, ali opis nije bio zabranjen jer je Japan bio neprijatelj Rusije. Mnogo od onoga što u Nemačkoj ne može da se kaže o samoj Nemačkoj, sme da se kaže koristeći se Austrijom. Postoji mnoštvo lukavstava kojima se može obmanuti podozriva država. Volter se obračunao s crkvenom verom u čuda time što je napisao jednu dopadljivu pesmu o mladoj Jovanki Orleanskoj. Opisao je čuda koja bez sumnje mora da su se dogodila da bi Jovanka u vojsci i na imanju i među monasima ostala mlada.
Elegancijom stila i opisivanjem erotskih avantura svojstvenih raskošnom životu vladalaca, Volter ih je namamio da napuste religiju koja im je za ovakav život davala podršku. Da, na taj način je stvorio mogućnost da njegovi radovi na zaobilazan način deluju na one kojima su bili namijenjeni. Moćnici među njegovim čitateljima zastupali su i bili blagonakloni prema njihovom širenju. Time su okrenuli leđa i policiji koja je služila njihovom zadovoljstvu. I veliki Lukrecije je izrazito naglasio da za širenje epikurejskog ateizma mnogo duguje lepoti svojih stihova.
Književni nivo može jednom iskazu da služi kao zaštita. Mada često može da pobudi i sumnju. Tada može da se desi da pisac nivo mora namerno da “rašrafi”. Tako se, na primer, u prezrenoj formi krimi-romana događa da se na neupadljivim mestima prokrijumčare opisi mučnih stanja. Ovakvi opisi sasvim su opravdani u jednom krimi-romanu. Veliki Šekspir je, oblikujući govor Koriolanove majke kojim odvraća sina suprotstavljenog otadžbini, iz mnogo finijih obzira spustio književni nivo do neuverljivosti, jer Koriolan od svog plana nije trebalo da se okrene zbog snage stvarnih razloga ili nekakvim dubokim unutarnjim pokretom – već zbog inertnosti da se prepusti jednoj staroj navici.
Kod Šekspira nalazimo još jedan obrazac kako se istina lukavo proširi – u govoru Antonija nad Cezarovim telom. Antonije neprestano naglašava da je Cezarov ubica Brut čovek vredan poštovanja, ali istovremeno i opisuje njegovo delo i to tako da je opis ovog dela upečatiljiviji od opisa njegovog počinitelja; govornik time dozvoljava biti poražen činjenicama, on sam im dodeljuje veću uverljivost. Džonatan Svift predložio je u jednoj brošuri da bi zarad blagostanja u jednoj zemlji decu siromaha trebalo usoliti i prodavati ih kao meso. Ispostavio je tačne izračune koji dokazuju kako se može mnogo uštediti ako se ni pred čim ne usteže. Svift se napravio glup. Sa mnogo vatre i ozbiljnosti branio je jedan određeni, njemu omraženi način mišljenja, i to po onom pitanju gde se pred svima osvetljava sva njegova niskost. Svako bi mogao biti pametniji ili, u najmanju ruku, humaniji od Svifta, a posebno onaj ko svoja gledišta do tada nije preispitivao.
Propaganda za način mišljenja, a to je područje gde se uvek uspeva, povlađuje interesu potlačenih. Takva propaganda je bitna. Pod vladama koje služe eksploataciji mišljenja se takva propaganda smatra niskom. Niskim se smatra ono što je podređenima korisno. Niskim se smatraju stalna briga o sitosti, saznanje o srozavanju ugleda branitelja države time što su primorani da gladuju, sumnja u vođu koji vodi u nesreću, otpor prema radu koji radnika ne hrani, suprotstavljanje prinudi na besmisleni stav, stavljanje ravnopravnosti nasuprot porodici čiji interesi više ničem ne koriste. Gladne vređaju da su proždrljivci, one koji nemaju šta izgubiti da su kukavice, one koji sumnjaju u svoje tlačitelje vređaju da sumnjaju u vlastitu snagu, one koji traže nadoknadu za svoj rad vređaju da su lenjivci … Pod takvom vlašću mišljenje uopšte smatra se niskim i biva ozloglašeno.
Mišljenje se više nigde ne podučava i, tamo gde istupi, proganja se. Postoje, ipak, područja u kojima se nekažnjeno može ukazati na uspehe testiranja; to su ona područja u kojima je diktaturama mišljenje potrebno. Tako se, na primer, može ukazati na uspehe testiranja u oblasti vojne nauke i tehnike. I odmotavanje klupka organizacije i izumiteljstva rezervnih materijala zahteva mišljenje. Kvarenje životnih namirnica, obučavanje mladeži za rat, sve to zahteva mišljenje i: to se može opisati. Pohvala ratu, besmislenom cilju ovog testiranja – može, pak, lukavo da se izbegne. Tako mišljenje koje polazi od pitanja kako najbolje da se vodi rat, može se dovesti do pitanja da li ovaj rat ima smisla i, najzad, da se primeni na pitanju kako najbolje izbeći jedan besmisleni rat. Ovo pitanje naravno teško da može otvoreno da se postavi. Može li, dakle, mišljenje koje je do tada propagirano da se sirovo i odlučno oblikuje? Može.
Da bi represija koja služi eksploataciji jednog (većeg) dela stanovništva od strane drugog (manjeg) mogla da bude moguća u vremenu kao što je naše, neophodno joj je da stanovništvo zadrži sasvim određeni stav, i to takav koji se mora protezati na sve oblasti. Jedno otkriće u oblasti zoologije, kao što je to bilo Darvinovo, bilo je u stanju da iznenada ugrozi eksploataciju; pa ipak se o njemu jedno vreme brinula samo crkva, policija ništa nije primećivala. Istraživanja fizičara dovela su poslednjih godina do promena u oblasti logike koja bi, između ostalog, mogla postati opasne za niz postulata na kojima počiva represija.
Pruski državni filozof Hegel, zaposlen mukotrpnim istraživanjima u području logike, ostavio je Marksu i Lenjinu, klasicima proleterske revolucije, metode od neprocjenjive vrednosti. Različite nauke razvijaju se pod međusobnim uticajima, ali ipak neravnomerno, tako da država nije u stanju da sve drži na oku. Prvoborci istine mogu sebi da odaberu borbena polja na koja se u dotadašnjim prilikama nije obraćala pažnja. Sve se svodi na podučavanje ispravnom načinu mišljenja koje sve pojave i procese preispituje sa njihove prolazne i promenljive strane.
Vladaoci imaju jaku odbojnost spram velikih promena. Oni bi želeli da sve ostane kako jeste, po mogućnosti i hiljadu godina. Bilo bi najbolje zamrznuti mesec i zaustaviti sunce! Niko tada ne bi bio gladan, niko tražio večeru. Ako su oni pucali, kako to da se neprijatelj usuđuje da uzvrati pa, njihov pucanj, pobogu, treba da je poslednji. Ugao posmatranja koji posebno ističe ono što je prolazno predstavlja dobro sredstvo da se ohrabre potlačeni … pre nego što se u svakoj stvari i stanju javi i počne rasti protivrečnost, pobednicima mora nečim da se suprotstavi.
Jedan takav ugao posmatranja (kao što je dijalektika ili učenje o životnoj reci) može se primenjivati na onim predmetima koji neko vreme izmiču pažnji vladalaca.Može se primeniti u biologiji ili hemiji. Ali se može primeniti i pri opisivanju sudbina jedne porodice, a da se pritom ne privuče previše pažnje. Zavisnost jedne stvari od mnogih drugih, a koje su i same u stalnoj promeni, takvo mišljenje je za diktature opasno i može nastupiti u raznim vidovima ne pružajući policiji ništa opipljivo.
Potpuni opis svih okolnosti i procesa s kojima se susreće neko ko hoće da otvori duvandžinicu, takav opis može da zada težak udarac diktaturi. Vlade koje masu ljudi dovode do bede moraju izbeći da se u bedi na njih misli. Zato mnogo govore o sudbini. Jer je sudbina, ne oni, kriva za neimaštinu. Ko neimaštini traži uzrok, biva zatvoren i pre nego što spomene vladu. Ali, moguće je uopšteno se suprotstaviti govoru o sudbini; može se pokazati da je za čovekovu sudbinu odgovoran čovek. Ovo, opet, može se ostvariti na različite načine.
Može, na primer, da se ispriča priča o jednom seoskom imanju, recimo o seoskom imanju na Islandu. Celo selo priča o tome da je na ovo imanje bačena kletva. Jedna seljanka je skočila u bunar, jedan seljak se obesio. Jednog dana biva venčanje, mladi naslednik imanja ženi se devojkom koja u miraz donosi nekoliko njiva. I kletva je skinuta. Selo, pak, nije jedinstveno u tumačenju ovog sretnog preokreta. Jedni ga pripisuju vedroj prirodi mladog seljaka, drugi njivama koje je mlada seljanka donela i time učinila imanje sposobnim za život. Ali, čak i u pesmi koja opisuje neki pejzaž može nešto da se postigne; naime, kada se prirodi pridodaju stvari koje su stvorili ljudi. Lukavstvo je neophodno da bi se istina proširila.
(6) Zaključak
Velika istina našeg doba (čijim se spoznavanjem još nije bavilo, a bez čije spoznaje nijedna druga istina od značaja ne može biti pronađena) jeste da naš deo planete tone u barbarstvo zato što su odnosi posedništva nad sredstvima proizvodnje nasilno uspostavljeni. Kakva je korist od pisanja nečeg hrabrog, nečeg iz čega proizilazi da je stanje u koje tonemo nešto barbarsko (što je istina) – ako nije jasno zašto smo u taj položaj dospeli? Moramo reći da do zlostavljanja dolazi jer posednički odnosi ostaju isti. Naravno, kad ovo kažemo izgubićemo mnoge prijatelje koji su, doduše, protiv zlostavljanja, ali koji veruju da se posednički odnosi i bez zlostavljanja mogu održati (što je neistina).
Mi moramo da kažemo istinu o varvarskom stanju u našoj zemlji, da moramo učiniti ono što će barbarstvo dovesti do nestanka, ono što će promeniti posedničke odnose.
Dalje, mi to moramo da kažemo onima koji zbog posedničkih odnosa najviše ispaštaju i koji u njihovoj promeni imaju najviše interesa, radnicima, kao i svima onima koje možemo pridobiti za saveznike zato što nemaju vlasništvo nad sredstvima proizvodnje, čak i kada imaju udeo u profitu.
I moramo, kao peto, da postupamo lukavo. I svih ovih pet teškoća moramo da savladavamo istovremeno, jer ne možemo reći istinu o stanju varvarstva a da ne mislimo na one koji zbog varvarstva ispaštaju, i dok, neprestano sa sebe stresajući svaki napad malodušnosti i stalno držeći pred očima istinske odnose, tražimo one koji su spremni iskoristiti znanje – moramo da mislimo i na to da im istinu podarimo takvu da bude oružje u njihovim rukama i sve to tako lukavo da neprijatelj ovu primopredaju ne može da primeti i spreči.
Toliko je potrebno kada se od pisca zahteva da piše istinu.
***
Beleška
Ovaj antifašistički programski spis Breht je napisao u francuskom egzilu, a sa ciljem rasturanja u Hitlerovoj Nemačkoj. Prvi put je objavljen 1935. u nemačkom emigrantskom časopisu Unsere Zeit (Paris, Heft 2-3, April).