The Black Death map

Мапа историје и кретања Црне смрти у свету, Монро Ор (1920)

“Колико незаборавних породица, колико обимних наследстава, колико познатих богатстава је остало без законитих наследника! Колико куражних мушкараца, колико пристојних дама, колико живахне младости, коју би и сам Гален, Хипократ и Ескулап оценили као најкрепкију, је ујутро доручковало са својим породицама, друговима и пријатељима а већ исте ноћи вечерало са својим прецима на оном свету!”

(Ђовани Бокачо, “Куга у Фиренци”, 1348)

Она најстарија епидемија у људској историји заправо је вршњак саме историје: археолошка истраживања спроведена 2011. у североисточној Кини открила су, у темељима једне куће која је касније спаљена, површине двадесетак квадратних метара, деведесет седам скелета људи оба пола и различитих узраста. Форензичке анализе показале су да ниједан скелет не садржи трагове повреда насталих пре смрти; антрополошке студије, опет, да преживели нису марили (можда нису имали времена?) за њихову прописну сахрану. Ово место – Hamin Mangha, како су га археолози назвали, никада после тога није насељено. Од те прве епидемије до данас прошло је око пет хиљада година.

Куга се појавила први пут (бар у оном делу наше прошлости о којем су остали писани трагови – у историји) у Атини, 430. године пре наше ере, мало по почетку њеног рата са Спартом. Тукидид нам је о томе, у Историји Пелопонеског рата, оставио следеће редове:

“… људи доброг здравља били су одједном нападнути ударима топлоте у глави, црвенилом и запаљењем у очима, грлу и језику, почели би да крваре и испуштају неприродан, трулежни задах око себе.”

Да ли је ова епидемија – која је, по неким хроникама, однела око сто хиљада живота – била баш куга или нека друга заразна болест (савремени епидемиолози помињу и могућност тифуса или – много касније откривене – еболе) не знамо. Али извесно је да је ово био први случај у којем је ширење заразе било директно повезано са боравком великог броја људи на малом простору, иза градских зидина.

Римско царство је преживело две велике епидемије куге: Антонинску (165 – 180. година наше ере, око пет милиона жртава) и Кипријанску (250 – 271. година) а Византија Јустинијанову кугу (541 – 542. година) пандемију у којој је, кажу хроничари, страдао сваки десети становник тада познатог света. Јустинијан је, занимљиво, и сам био оболео од куге и – савременици су веровали, само заслугом божанског Провиђења – преживео исту.

***

Назив “Црна смрт” односи се у ширем смислу на сваку кугу, али – у ужем смислу – на велику епидемију ове болести која је Европу захватила између 1347. и 1351. године. Занимљиво је да њени савременици – и жртве и они који су имали срећу да је преживе – нису знали за сам овај израз. Они су тада користили термине “велико умирање”, или једноставно “куга” или (касније) “прво умирање”.

Један облик израза “Црна смрт” (лат. mors nigra) први је 1350. године употребио Симон де Ковино (по неким изворима: Кувен), белгијски астроном и песник, аутор поеме De judicio Solis in convivio Saturni (“О суђењу Сунца на гозби Сатурна”) у којој је појаву куге приписао aстрологији – коњункцији Јупитера и Сатурна:

“Cum rex finisset oracula judiciorum
Mors nigra surrexit, et gentes reddidit illi”

(Кад краљ заврши прорицање пресуде
Црна смрт је устала и народи јој се предадоше)

Други облик истог израза (лат. atra mors), као фраза којом је описана епидемија куге у четрнаестом веку, појавио се тек 1631. године, у књизи данског историчара Јохана Исаксона Понтануса Rerum Danicarum Historia:

“Vulgo & ab effectu atram mortem vocitabant”

(Уобичајено, и због њених последица, они су је (болест – ЗЧ) звали црна смрт.)

Сам Понтанус је израз највероватније узео из шведских и данских хроника које из претходног, шеснаестог, века које су се односиле на (пола века закаснелу) епидемију куге на Исланду. Међутим, сасвим је могуће да је Понтанус овде користио и један много ранији извор, књигу француског лекара Жила де Корбеја (Egidius de Corbolio, у неким изворима Egidius Corboliensis) са краја дванаестог века или самог почетка тринаестог века: De signis et sinthomatibus egritudinum (“О знацима и симптомима болести”).

У сваком случају, из Понтанусове књиге (написане на латинском) израз “црна смрт” прелази у немачки језик око 1770. године, а одатле и у све скандинавске језике. Немачки лекар Јустус Фридрих Карл Хекер, у својој књизи Der schwarze Tod im vierzehnten Jahrhundert (“Црна смрт у четрнаестом веку”) из 1832. године први наводи изразе на исландском (Svarti Dauði), данском (den sorte Dod), итд.

Фраза се у енглеском језику први пут помиње у књизи Ериха Понтопидана The Natural History of Norway (“Природна историја Норвешке”) из 1755. године, а потом и у једној историји Елизабет Пенроуз (1823).

У српском језику се за кугу некада користио народни израз “чума”. У народном веровању, она је била стара и ружна жена буљавих очију и рашчупане косе. Долазила је у кућу ноћу, са тавана или кроз димњак, носећи земљани лонац са стрелама којима је убијала своје жртве. Још у деветнаестом веку постојало је веровање да домаћица не треба преко ноћи да оставља неопране судове, јер чума кад дође гребе посуђе својим прљавим ноктима и затрује га. Нарочито угрожена су била мала деца – у народу је тако сачувана и изрека за нешто што неко изненада однесе: “однио га ко чума ђецу“.

***

Куга је заразна болест коју изазива бактерија  Yersinia pestis. Она изазива запаљење лимфних чворова, који се гротескно повећавају и пуне гнојем (отуда и назив бубонска куга, за основни облик болести). Инкубациони период је врло кратак: од два до седам дана, а смрт је исто тако брза – и болна. Болест се преноси уједом заражених бува, које су најчешће паразити на средњезијским пацовима, животињи ендемској у области планинског масива Алтај, између данашње Монголије и Казахстана.

Захваљујући модерним дендрохронолошким студијама, ми данас знамо да су промене у климатским условима доводиле до повећања популације пацова, па самим тим и бува које су на њима паразитирале. Са смањењем температуре опадао би и број пацова али су се буве онда селиле на обичне мишеве, мрмоте, веверице… Све те животиње су, у једном тренутку, неминовно укрштале своје путеве са путевима других животиња, коња и камила, које су коришћене у караванима за трансконтинентални транспорт робе на Путу свиле.

Куга је тако добила своје превозно средство.

***

Било је, после “Црне смрти” још неколико великих епидемија куге на европском континенту (тзв. “Италијанска куга”, 1629 – 1631 коју су донели најамници на повратку са Тридесетогодишњег рата у Немачкој; Велика лондонска куга, 1665 – 1666, у којој је око сто хиљада људи изгубило животе; Велика куга у Марсеју, 1720) а последња пандемија у деветнаестом веку, која је почела у кинеској провинцији Јунан 1855. године, селила се читаво столеће, преко Индије до Америке, и – када је коначно искорењена средином двадесетог века – коштала живота око петнаест милиона људи.

Па ипак, ниједна епидемија куге, никада после четрнаестог века и ни на једном другом месту на свету, није однела више живота, нити је оставила дубље демографске, економске и социјалне последице и имала већи културни утицај. И ниједна друга након ове није добила назив: “Црна смрт”.