Јевреји чине светогрђе на хостији за причешће, Национални музеј Каталоније

Било је неколико разлога због којих су најпогоднија мета колективне параноје, на целом европском Западу, у време пандемије куге били баш Јевреји.

У ширем смислу, антисемитске предрасуде у Европи настају већ око 1000. године, на таласу тзв. “миленијумске хистерије” и очекивања смака света. Тада је поново инструментализована наводна јеврејска колективна кривица за распеће Христа (при ћему се, сасвим згодно, прећуткује ноторна чињеница да је и сам Исус био Јеврејин), и тај мит се онда стално надограђује новим, фантастичним и измишљеним, причама.

Омиљена таква прича била је она о наводном јеврејском светогрђу, учињеном на хостији за свето причешће. То светогрђе је представљало саставни део тзв. Црне мисе, јеврејског сатанистичког ритуала. Ова теорија завере, на немачком позната као Hostienschändung подстакла је витезове да – док су се окупљали да крену у Први крсташки рат, 1096. године – покрену талас антисемитског насиља: у немачким градовима Вормсу и Триру и у француском Мецу пале су тако прве јеврејске жртве – и тако покренуле дуги низ злочина који ће се завршити тек 1945. године.

Француски дрворез, XIV век

Дванаести век у ову причу доноси нови квалитет: по Европи се – брзином која се готово могла поредити оном коју диктирају наше данашње друштвене мреже – шири нова гласина о Јеврејима који ритуално убијају хришћанску децу да би њихову крв користили уместо квасца када месе хлеб за Пасху. Никада разјашњено убиство дванаестогодишњег дечака Вилијема у енглеском граду Норвичу, 1144. године, искоришћено је као повод за стварање мита. Истовремено, по целој Француској почињу да се умножавају разне слике Јевреја који уринирају у хришћанске бунаре.

Прогони постају нарочито интензивни почетком XIII века: у Бечу је, на пример, 1200. године хришћанима забрањено да купују месо у јеврејским касапницама, због страха да оно може да буде отровано; енглески краљ Едвард I протерао је све Јевреје 1290. године а његов француски колега Шарл IV 1322. године. У овом другом случају, као повод су искоришћене гласине да су Јевреји, наводно, тровали бунаре у Француској и тако проширили заразу од лепре.

У другим европским земљама постепено им је било забрањивано да буду државни чиновници, професионални војници, занатлије или да поседују земљу. Средњовековна Европа је Јеврејима, практично, оставила једну једину професију којом су (због црквене забране која је постојала за хришћане) могли слободно да се баве: давањем новца на зајам под камату. Тако су многи европски хришћани – од сељака који је имао лошу годину, преко занатлије коме је био потребан новац да прошири своју радњу и трговца који је морао да плати италијанску свилу или оријенталне зачине које је увозио, па све до краља који је желео да финансира неки нови ратни поход – полако постајали дужници Јевреја.

А ниједан дужник није волео свог повериоца, ни онда, баш као што га не воли ни данас. Осећаји потчињености, страха, зависти и понижења коначно су се спојили у један – мржњу. Комплексни ментални образац који ће бити искоришћен за погроме у време пандемије куге тако је постављен пуних четврт века раније.

***

The Ten Lost Tribes and the Return of the Jews to England

Масакр Јевреја у Базелу, Швајцарска (1349)

Чим се суочила са стварним размерама заразе Европа је – од Енглеске, преко Фландрије и Бургундије, до немачких земаља у Светом римском царству и Иберијског полуострва -. одједном оживела старе гласине како су Јевреји, у разним градовима одједном, по наређењу неке њихове централне команде, отровали бунаре својих хришћанских суседа. Отров су, причало се, донели рабини који су ишли у тајне мисије у Јерусалим или Цариград.

На самом почетку, ова прича нигде није садржала ниједан елеменат који би је учинио проверљивом: ни тачно место, ни време, ни имена наводних учинилаца, ни извор информације. Чињеница да у неким европским градовима, ни пре пандемије, Јевреји нису користили воду из градских бунара искоришћена је за логицирање: наравно, они су унапред били упозорени шта ће се догодити… А чињеница да је, генерално, смртност од куге међу Јеврејима била мања (што је била последица знатно виших хигијенских стандарда) у односу на остатак европске популације узимана је као нови доказ њихове кривице: наравно, њих штити њихов господар, Сатана…

Ова теорија завере се – баш као што се то и данас дешава са лажним вестима које се шире преко друштвених мрежа – и тада увек позивала на “неког часног човека, доброг хришћанина, који је испричао неком другом часном човеку, добром хришћанину…”; понекад, да би се њена кредибилност повећала, у причу је додаван и (исто тако непроверљив) навод како ју је – као строго чувану тајну – испричао неки од “јеврејских завереника” на “самртничкој постељи”.

Ево како је о свему овоме тада писао извесни Херман Гигас, фрањевачки фратар из Немачке, један од – како бисмо то данас рекли – “инфлуенсера” тог доба:

“И многи Јевреји признали су да су гајили паукове и жабе у ћуповима и тигањима, и да су набављали отров из далеких земаља преко мора и није сваки Јеврејин знао о овој завери, него само они моћнији, како се не би одали…”

Владари, на почетку, нису били претерано срећни због свих ових гласина: оне су повећавале већ ионако неподношљиву хистерију у јавности, претиле су јавном реду и миру и, коначно, угрожавале су њихове традиционалне банкаре. Ипак, владари – а у том времену сви они су још увек без инструмената власти које ће тек касније створити јака централна држава – нису могли да учине превише против моћног савеза уплашених малограђана, буржоазије у настајању која је видела одличну прилику да се ослободи својих поверилаца, и клерикалних кругова, опседнутих идејом да је Провиђење управо њихову генерацију изабрало да, кажњавањем Јевреја, освети просуту крв Спаситеља на крсту.

Први забележен прогон Јевреја у време пандемије куге догодио се априла 1348. у Тулону, на југу Француске; тамо је убијено око четрдесет људи и практично збрисана читава јеврејска заједница. Хистерија се за неколико недеља проширила на југ, у шпански Арагон и Каталонију, и север у швајцарски Берн и немачки Штутгарт – где су сви Јевреји у граду живи спаљени, у тамном и кишном новембру.

***

Погром Јевреја у Белгији 1349 Antiquiates Flandriae, (1376 – 1377)

Европски градови су, чак и када би се налазили у различитим државама, били међусобно тесно повезани. Информације су преносили трговци, путници, свештеници, трубадури, просјаци – сваки човек који би дошао однекуд био је тако жељени извор нових вести и прича. А највише, и са највећом пажњом слушале су се – баш као и данас – оне страшне приче. Међутим, да би појединачни ексцеси постали механизам – како бисмо ми то данас назвали – геноцида, било је потребно нешто мало више од обичне приче. Био је потребан и документ о кривици. По сваку цену.

У јесен 1348. године, гроф од Савоје, Амадеус VI наредио је да се један број Јевреја на његовим поседима ухапси и подвргне мучењу, како би се коначно обезбедило писмено признање које би послужило као основ за даље прогоне. Несрећни људи су причали разне измишљене, а често и потпуно фантастичне, приче – само да се спасу ужасних мука – али је, на крају, као најубедљивије, узето “сведочење” извесног Агимета из Женеве, дато 20. октобра, о коме нам је запис оставио савременик и хроничар, Јакоб фон Конигсхофен:

“Агимет је узео овај пакет пун отрова и понео га са собом у Венецију, и када је дошао тамо просуо је један део тог отрова у цистерну свеже воде поред Немачке куће, како би отровао људе који су користили воду из те цистерне. И он каже да је то била једина цистерна са пијаћом водом у граду. Он такође каже да је поменути рабин Пејрет њему обећао шта год жели, за све проблеме које је имао у овом послу.

Својом вољом, Агимет је даље признао да је, када је ово завршио, одмах отишао из града да не би био ухваћен, а да је после тога лично отишао у Калабрију и Апулију, где је бацио остатак отрова у много бунара. Он је такође признао да је нешто од овог истог отрова бацио у бунаре на улицама града Балеа.”

После несрећног Агимета, полако је, од једног до другог европског града, све више Јевреја под тортуром признавало оптужбе засноване на гласинама. Многи од њих су, да би се спасили страшних мука, и сами додавали нове детаље и тако – сви заједно – изградили једну фантастичну причу која је, крећући се по земљама погођеним кугом, после саму себе писала. 

Од приче до погрома предузетих на основу ње, добре европске грађане делио је још само један мали детаљ: организатор. Предузимљиви бакалин, златар или апотекар, који је бацио око на послове свог комшије Јеврејина и запаљиви говор свештеника, самозваног месије. Само мало европских градова успело је да избегне овај сценарио.

У Базелу у Швајцарској, упркос апелима и претњама званичних градских власти, локални занатлијски цехови су у четвртак, 9. јануара 1349. године свих шест стотина одраслих Јевреја, на челу са њиховим рабином, затворили у једну дрвену зграду, а онда зграду запалили. Око сто четрдесеторо њихове деце је претходно одвојено и после покрштено. А онда је градско веће, под притиском руље, морало да донесе и званичну одлуку: да забрани улазак у град сваком Јеврејину – у наредних две стотине година.

У сто педесет километара удаљеном Стразбуру, сачекали су – симболично – дан Светог Валентина; баш на Дан заљубљених, око две хиљаде Јевреја је живо спаљено, још док куга није ни дошла у град. После су грађани Стразбура пажљиво претурали по пепелу, тражећи златне зубе међу угљенисаним лешевима…

У лето 1349. године примат у прогону преузеле су немачке земље: почело је у Мајнцу, где је руљу организовао и предводио папски инквизитор Конрад од Марбурга (онај симпатични лик којег смо већ поменули, кад смо причали о мачкама). Три хиљаде Јевреја се затворило у гето и бранило оружјем; успели су да одбију нападаче неколико дана али су на крају били савладани. Нико у гету није био остављен у животу. Али – као што су баш тих дана показивали примери оближњих Трира и Келна – не би били поштеђени ни да се нису бранили.

У Шпејеру на Рајни, једном од најстаријих градова Европе, поштени грађани, након што су убили све Јевреје, нису желели ни да их сахране на својој светој земљи: прво су попили сво вино које су затекли у подрумима, потом у свако буре ставили по један леш, и на крају, весели од свог тог вина, пустили бурад у реку да отплове далеко од њиховог града…

У Ерфурту, на истоку, баш као и Стразбуру, на западу, погром Јевреја почео је пре него што се куга уопште појавила у граду. У петак, 21. марта 1349. године убијено је око три хиљаде Јевреја – међу њима и најпознатији талмудиста целог четрнаестог века, Александар Суслин Коен – а њихове радње и домови су опљачкани.

Најстарији од три сачувана манускрипта Тозефте, збирке јудаистичких верских и правних текстова из другог века наше ере, такође је опљачкан из ерфуртске синагоге; однет је прво у градску кућу, потом у оближњи августински манастир, од којег га је 1880. године купила Краљевска библиотека у Берлину (данас Берлинска државна библиотека). Оригинал се и даље тамо налази и, по сведочењима посетилаца који су имали прилику да виде овај редак библиофилски експонат, на њему су и данас видљиве крваве флеке из марта 1349. године.

coins in a display case

Део јеврејског блага из Ерфурта, пронађеног 1998. године

Многи Јевреји Ерфурта покушали су да спасу своје богатство тако што ће га закопати на неко скровито место. Многи вредни предмети тако нису пали у шаке пљачкашима, али су зато заувек изгубили власника – јер су, испоставило се, целе породице страдале у погрому. Тако је, у зиду једног подрума, 1998. године пронађена већа количина златно и сребрног новца и накита, која је – верује се – припадала богатом трговцу Калману од Виха. Данас је власништво обновљене синагоге и често се излаже у разним музејским поставкама.

Вести о погрому Јевреја у Ерфурту шириле су се средњовековном Европом брзином муње и, крајем године, стигле и до папе Клемента у Авињону. Он је, неуобичајеном оштрином, упозорио учеснике овог масакра: “за крв невиних платићете четвороструку цену”. Испоставило се да је ова папина порука била не само осуда, него и пророчанство: када је наредне, 1350. године, Црна смрт коначно стигла у Ерфурт, три хиљаде убијених Јевреја наплатила је животима дванаест хиљада ерфуртских хришћана.

У Еслингену, Јевреји су се затворили у синагогу коју су онда сами спалили – бирајући радије колективно самоубиство неко да падну у шаке руљи. Прича се поновила и у Аугсбургу, Минхену, Нирнбергу и Регенсбургу – селокупно јеврејско становништво ових градова спаљено је у погромима. Јевреји Вормса су, опет, изабрали судбину својих сународника из Еслингена – запалили су сопствену четврт сами и нестали у пламену. Идеју крематоријума у Аушвицу Хитлер није измислио – његови инжењери су само направили модерније пећи за, у основи, средњовековни немачки изум.

Врло често, у позадини ових погрома није био ни страх од куге, ни верски фанатизам, него много прозаичнији мотиви. У првим редовима руље, по правилу су биле породице трговаца који су дуговали Јеврејима – са физичким нестанком њихових поверилаца, нестајали су и дугови. А понегде, опет, ти ексцеси су коришћени као средство у унутрашњим политичким обрачунима. У баварском граду Аугзбургу, племићка породица Портнер је организовала погром Јевреја као маску за пажљиво припремљен пуч и преузимање власти у граду; овај покушај се на крају завршио неуспешно – Портнерови нису преузели власт, али су се барем ослободили свих својих дугова…

У читавој Европи овај геноцид је узео толико маха да је несрећни папа Клемент Шести, у Авињону, издао посебну булу, у којој је написао:

“… извесни хришћани, заведени од тог лажова, Ђавола, приписују заразу отрову који подмећу Јевреји.”

Була је ишла тако далеко у осуди убистава Јевреја и осуди њихових убица да је свакоме, ко би учествовао у неком таквом чину, као “слузи Ђавола”, запретила вечним проклетством у Паклу. Међутим, све је било касно: до тренутка у коме је овај документ постао познат свештеницима и верницима широм Европе, десетине хиљада Јевреја биле су већ мртве, а стотине хиљада расељене. Највећи број њих нашао је уточиште у Пољској, чији је краљ Казимир Велики био под утицајем своје љубавнице, лепе Јеврејке Естер.

Али број Јевреја у Немачкој се, све до деветнаестог века није вратио на онај од пре доласка Црне смрти. У целој Европи је, у погромима изазваним епидемијом куге, између 1348. и 1350. године, уништено око пет стотина јеврејских насеља; око шездесет већих и сто педесет мањих јеврејских заједница потпуно је истребљено са географске карте.

А елитна борбена јединица европских хришћана у спровођењу овог првог Холокауста, она ударна песница у већини погрома и радикално језгро које је палило ватре ломача од Хамбурга до Барселоне и од Амстердама до Беча, био је један универзални, фундаменталистички, хомоеротски и надасве бизаран покрет – Флагеланти. Овом веселом дружином ћемо се посебно бавити у једном од наредних наставака…