Simon Rubens

“I ovde je moja tajna, vrlo jednostavna: samo se srcem stvari mogu videti ispravno; ono što je bitno, to je nevidljivo oku.”

(Antoan de Sen-Egziperi)

“Nijedna tajna se ne čuva bolje nego tajna o kojoj svako nagađa.”

(Džordž Bernard Šo)

 

I

Januar: sudbina čuvara tajni

wax-sealed-envelope-325“Ponekad sam vrlo srećan što ne znaš baš sve tajne. A ponekad se opet ponadam da ćeš uspeti da ih saznaš.”

Moj prijatelj Simon je, osim toga što je zaposlen na mestu na kojem je zadužen da čuva tajne, u slobodno vreme voleo sofizme. Očigledno, ovaj njegov, na prvi pogled kontradiktoran iskaz, imao je neki skriveni smisao. Slegnuo sam ramenima.

“Pomislim šta bi sve moglo da ti padne na pamet da uradiš ako bi znao sve tajne. I tada sa olakšanjem zaključim da ih ipak sve ne znaš.”

Ponovo sam slegnuo ramenima.

“A onda pomislim šta bi sve mogao da postigneš ako bi sve te tajne znao? I ponadam se da ćeš saznati one tajne koje ti nedostaju za to.”

Pomislih kako je teška sudbina čuvara tajni…

 

II

Februar: samo jedno teško pitanje

Bastille

Kiša je dosadno padala. Mom prijatelju Simonu, čuvaru tajni, postavio sam tri pitanja.

“Simone, šta bi radio ako bi hiljadu ljudi pokušalo nasilno da uđe u zgradu Vlade?”

Pogledao me začuđeno i rekao:
“Naredio bih primenu odgovarajuće srazmerne sile i oni bi bili sprečeni.”

“A kada bi nasilno pokušalo da uđe dvadeset hiljada?”

Simon se malo zamislio. Jedno vreme me je posmatrao ispod oka, potom zapalio cigaretu, malo se namrštio, i konačno rekao:

“Hm. Pretpostavljam da bi tog dana baterija u mom mobilnom telefonu odjednom crkla.”

“A kada bi nasilno pokušalo da uđe njih sto pedeset hiljada?”

Simonovim licem prošao je talas olakšanja. Nasmejao se i rekao:

“Pa to je bar lako pitanje. Odmah bih sišao do njihovog vođe i stavio bih mu se na raspolaganje sa svim mojim ljudima.”

Potom smo jedno vreme ćutali obojica.

“Nisam znao Simone da si ipak postao marksista? Ranije nisi bio. Kvantitet daje kvalitet, zar ne?” – pitao sam ga posle nekog vremena.

“A ja nisam znao da ću na čak dva od tri tvoja pitanja tako lako naći odgovor. Ranije si imao više težih pitanja.”

Izašli smo na kišu koja je i dalje padala. Pomislih kako – i za Simona i za svakog od nas – uvek postoji samo jedno jedino teško pitanje…

 

III

Mart: šefovi ne znaju one prave tajne…

bossSimonov kolega – i moj prijatelj – otišao je u penziju u svojoj zemlji, posle trideset godina naporne službe.

“Znaš, malo me je na kraju razočarao.” – reče Simon – “Isuviše se kreće po prostorima na kojima je nekad radio. To je ipak malo, hm, neuobičajeno za naš posao?

“Videli smo se nedavno, on kaže da je sada slobodan čovek.” – odgovorio sam.

Simon je odsutno gledao u daljinu:

“Mi nikada nismo slobodni ljudi. Tajne se nose sa sobom u grob.”

“Ipak, neki od šefova su objavljivali čak i knjige svojih memoara. I njegovih šefova, ali i tvojih?” – bio sam uporan.

“Zato ti koji su bili šefovi nikada nisu znali nijednu pravu tajnu.” – zadovoljno je konstatovao Simon.

 

IV

April: tehničari i inženjeri

engineering-blueprint“Ako hoćeš zaista da me ubediš da ova vlast ne valja moraš ponuditi bolju.” – u glasu mog prijatelja Simona bio je primetan znak blage ljutnje.

“Ne pada mi na pamet, uostalom ja se više ne bavim politikom. Zašto bih ti nudio bilo šta?” – odgovorio sam sa dozom indignacije – “Ja to rušenje vlasti posmatram, hm, naprosto kao tehničar. Znamo obojica da se radi o zanatu.”

Simon me je posmatrao ispitivački. Hteo je da zapali cigaretu, pa je odustao. Potom ju je opet uzeo, i neko vreme držao u ruci.

“Imamo toliko mnogo tehničara, i boljih i gorih.” – rekao je posle ovog premišljanja – “Nadao sam se da bi ti mogao da budeš inženjer.”

Ćutali smo. Rukavica je bila bačena…

 

V

Maj: izdajnici i vladari

judasSimon je ceo dosadašnji radni vek posvetio razotkrivanju i eliminisanju stranih špijuna. Radio je i neke druge stvari, ali je na ovu bio naročito ponosan.

“Simone, tebi se nikako ne bi dopalo da neko dođe na čelo države ili vlade, svejedno, uz pomoć stranog faktora?” – pitao sam ga nevino.

“Naravno. To je nešto protiv čega se uvek borimo.” – Simonov odgovor je bio kratak, uz vidljivu dozu samozadovoljstva.

“Ali, pretpostavimo da ponekad ne uspete, i takva situacija se ipak desi. Šta je onda taj čovek za tebe? Izdajnik ili vladar?”

Simon je ćutao. Ovo je bilo jedno od mojih težih pitanja. Ipak, pravila naše male igre podrazumevala su da se na svako pitanje mora odgovoriti:

“Iskreno, on je na samom početku i jedno i drugo. Od njega posle zavisi šta će od toga dvoga na kraju prevladati.” – Simon je izabrao filozofski odgovor.

“I ako bi, na primer, nekog takvog izdajničkog vladara ili vladajućeg izdajnika, kako ti je već drago, neko posle pokušao da sruši sa vlasti, ponovo uz pomoć stranog faktora, da li bi i to pokušao da sprečiš?”

Simon je osetio zamku u mom pitanju. Kratko je odgovorio “Da” – ali je izbegao detalje kojima je inače sklon. Nastavio sam:

“Ali, ako bi se kojim slučajem tako nešto opet desilo, izdajnik i vladar bi jednostavno zamenili mesta, zar ne? To može tako unedogled da se događa?”

Simon je klimnuo glavom. Bilo mu je lakše da se složi sa mnom bez reči. U njegovim očima primetio sam blagi trag sete:

“Znaš, možda je vreme da odem u penziju.”

 

 VI

Jun: jedan priručnik i njegovi čitaoci

BrimerVeć duže vreme razmišljao sam da napišem priručnik za izvođenje državnog udara. Poslednja ozbiljna knjiga takve vrste pojavila se još 1979. godine.

Simon me je gledao zbunjeno:

“Kome ćeš nameniti taj đavolski priručnik?”

“Čitaocima. Zar se sve knjige ne namenjuju njihovim čitaocima?” – odgovorio sam.

“Priručnik će sigurno čitati svi oni koji bi hteli da izvedu udar, ali i svi mi čiji je zadatak da ga sprečimo.” – Simon je i dalje bio zbunjen – “Šta ćeš time uopšte postići, osim da zadovoljiš svoj egzibicionizam?”

“Videću, na primer, ko će ga od vas pročitati sa najviše razumevanja.”

Simon me je gledao sa dubokim nerazumevanjem:

“Ponekad pomislim da je bolje da se nešto takvo stvarno desi nego da se arkanske tajne njegovog izvođenja predaju neupućenima.”

 

 VII

Jul: crne liste

blacklistMoj prijatelj Simon je imao jednu molbu:

“Znam da se po ambasadama pripremaju te crne liste za smenjivanja. Te zapadna frakcija, te ruska frakcija… Ako budeš mogao, gledaj da me dodaš tamo. Možda su me zaboravili?”

Bio sam zatečen. Molba jeste delovala ironično. Ali, poznajući Simona toliko dugo, znao sam da je taj blagi podsmeh samo maska:

“Jel’da? A na koju bi ti listu voleo da budeš stavljen. Rusku ili zapadnu?”

Simon je odmahnuo glavom i nonšalantno odgovorio:

“Sasvim mi je svejedno. Na onu na kojoj bih najpre bio penzionisan. A koja je to od ove dve ti valjda bolje znaš od mene?”

Simon je, dabome, preterivao. Naravno da nisam znao koja je lista u pitanju. Mada me nije mnogo ni zanimalo: znao sam da, na kraju, ista sudbina čeka ljude na obe liste. Više me zanimao Simonov motiv za čudnu molbu:

“Šta je, toliko ti se smučilo?” – pitao sam ga.

Simon skide naočari. Jedno vreme ih je pažljivo brisao. Onda ih ponovo stavi i mirno reče:

“Naravno da nije. Nego znam da će sudbina onih koji ostanu biti mnogo gora od sudbine onih koji će biti penzionisani.”

 

VIII

Avgust: poklon sa porukom

gift-bigNegde pred Novu godinu, moj prijatelj Simon i ja uvek razmenimo uobičajene poklone. Ne sećam se više šta sam ja njemu kupio, ali se sećam šta sam poslednjeg puta dobio: izuzetnu knjigu Vase Kazimirovića “Crna ruka” o Majskom prevratu i atentatu na kralja Aleksandra Obrenovića.

Prošlo je nekoliko meseci, i ja – iako istorijske teme volim – knjigu još nisam bio pročitao. Neke druge knjige, neki drugi poslovi, neki dosadni ljudi, uvek su mi oduzimali potrebno vreme.

Simon je par puta pitao kako sam zadovoljan sa knjigom. Uz nelagodu, uvek sam morao da priznam da još nisam ni počeo da je čitam.

Nedavno je, sređujući biblioteku, moja žena Tanja naišla i na Simonov poklon. Odmah je videla da knjigu nisam ni otvorio:

“Zašto ne pročitaš Simonovu knjigu?” – pitala me je.

“To me i on stalno pita. Ali nekako nikada ne stignem.” – odgovorio sam mrzovoljno.

Tanja uze knjigu, zagleda se u posvetu napisanu pedantnim rukopisom, i reče:

“Znajući Simona, zar ti nikada nije palo na pamet da knjiga možda sadrži neku poruku? Pa bi je onda bilo bolje pročitati pre, nego kasnije?”

 

IX

Septembar: novac, seks i tajne

Merilin i StaljinSimon je novac smatrao velikom preprekom u svom poslu:

“Mnoge naše tajne ugrožene su zbog novca, ako dođu u posed ljudi slabog karaktera.” – rekao je tada.

“Hm, zar nisu ugrožene zbog tih ljudi, a ne zbog novca.” – iz mene je progovorio bankar – “Novac tek u svesti ljudi dobija značenje, ovo ili ono.”

Na izvestan način, u pravu smo bili obojica, i to smo znali. Simon, međutim, još nije bio iscrpeo temu:

“Znaš li da isti iznos novca nama može saznati mnogo manje tuđih tajni, nego što može ugroziti naših?” – pitao je, više sam za sebe, Simon. “Znači li to da su stranci ljudi boljeg karaktera od nas, ili da naprosto imaju više novca pa su skuplji?”

Želeo sam da razveselim Simona:

“Pa ako hoćeš da uštediš novac, a ti više koristi seks da bi došao do tuđih tajni. Jeftinije ti je.”

Ali, Simon nije bio veseo nego tužan:

“Pošto si već lenj da nam napraviš ideologiju, ostaju zaista samo te trivijalne stvari, novac i seks.”

 

X

Oktobar: priča o Kazimiru

Diplomatic receptionKazimir je bio mravac, i to smo i Simon i ja znali. Bibliotekar iz provincije je, već dvadeset godina, išao nepozvan po prijemima u razne ambasade – one manje gde se po pravilu moglo ući bez stroge kontrole pozivnica. Tamo bi uvek lepo pojeo i popio, i dva sata se zabavljao u zanimljivom razgovoru sa ljudima čije mu je društvo godilo.

Nedavno je Kazimir bio na prijemu u ambasadi jedne afričke zemlje i gotovo pola sata raspravljao o problemima poljoprivrede sa jednim diplomatom boje čokolade. Diplomata je sve vreme bio ubeđen da je Kazimir, zapravo, visoki funkcioner ministarstva poljoprivrede.

“Kazimir je samo u poslednjih pola godine na prijemima pričao i o kulturi, arhitekturi i medicini.” – Simon je bio očigledno impresioniran njegovim enciklopedijskim znanjem – “Ovi stranci su počeli da ga zovu Leonardo.”

Setih se da sam, pre desetak godina, u Bukureštu bio svedok neprijatne scene kada je obezbeđenje na ponižavajući način izbacilo penzionisanu profesorku francuskog jezika koja je nepozvana došla na prijem samo da bi popila topao čaj. Tog januara je u Bukureštu bilo hladno, a grejanja nije imala nedeljama.

“To se kod nas neće desiti. Kazimir je sasvim bezbedan, ne brini se.” – umirivao me je Simon – “Mi volimo naše mravce. Zato što…”

Prekinuo sam ga u pola rečenice:

“Zato što ćemo na kraju postati narod mravaca.”

 

XI

Novembar: svetlo i mrak

owlSimon je imao ambivalentan odnos prema mom pojavljivanju na društvenim mrežama. Ponekad bi mu se ono mnogo dopadalo, i zabavljalo ga, a ponekad bi bio zabrinut, kao te večeri:

“Kad ljudi uđu u tvoje godine, obično nađu ljubavnicu. To nije baš lepo, ali je svakako bezbednije od onoga čime se sada baviš. Čemu taj egzibicionizam?”

Nisam znao da mu odgovorim na ovo pitanje. Slegao sam ramenima. Simon je nastavio svoj monolog:

“Taj ulazak pod svetlo javnosti nikada nije dobar za naš posao. Privlači pažnju neupućenih, zlonamernih, radoznalih. Analitičara, novinara i raznih drugih spletkaroša.”

“Pretpostavljam da je u mraku sve lakše?” upitah Simona, sa najnevinijim izrazom lica koji sam verovatno ikada imao.

“Naravno, noć je uvek bezbednija. Zato mi volimo sove. One su nam omiljene životinje.”

Pomislih na Simona – kako bi izgledao sa sovom na ramenu – i nasmejah se spontano:

“Jednu od mojih narednih priča posvetiću tebi. Biće to priča o noći i sovama.”

 

XII

Decembar: Simon i Sergej

BabushkaSimon i ja smo proveli zanimljivih par sati razgovarajući o ruskoj vojnoj intervenciji protiv Islamske države u Siriji. Analizirali smo raspoložive snage zaraćenih strana, koridore za vazdušni transport, logističke probleme, obaveštajno obezbeđenje, širi kontekst drugih regionalnih igrača i njihovih interesa…

Sve što je, uostalom, i svim drugim profesionalcima zanimljivo, a inače ljudima neizmerno dosadno.

Pred kraj našeg druženja, Simon odjednom promeni temu. Ili se bar meni, na prvi pogled, to tako učinilo:

“Jel’da molim te, zašto si mi za potrebe tvojih pričica izabrao baš ime Simon?”

Znao sam da ga je to pitanje mučilo, i da je verovatno celo veče razmišljao kako da ga postavi. Zato sam se potrudio da mu pažljivo odgovorim:

“Ime Simon vodi poreklo iz hebrejskog. I značilo bi, u prevodu na srpski, “On (Bog) je čuo.” Da bi mogao da budeš dobar čuvar tajni, tvoj posao je, najpre, da pažljivo slušaš.”

Simon nije ni pokušao da sakrije zadovoljstvo ovim objašnjenjem, ali je – na moje zaprepašćenje – odjednom rekao:

“Kad završiš ovu seriju koju pišeš, možeš li mi, molim te, promeniti ime? Voleo bih da u novoj seriji budem Sergej?”

Bio sam zbunjen ovom molbom:

“Pretpostavljao sam da možda nećeš biti oduševljen mojim izborom imena. Verovatno ti deluje suviše mistično. I jasno mi je da ne bi voleo da budeš Džordž, na primer. Ali Sergej? Razumeo bih, na primer, ako bi mi tražio da se zoveš Aleksandar…”

Obojica se grohotom nasmejasmo dvosmislenosti mog komentara. Kad se smeh utišao Simon, sasvim mirno – kao i uvek kada je govorio krajnje ozbiljne stvari – ponovi:

“Radije Marko nego Aleksandar, ako bih imao izbor samo između te dve opcije. Ali, pošto si ti Pisac, a ja Čuvar tajni, slobodan si da izabereš bilo koje ime. Dakle, molim te, Sergej.”

Simon je jedan dobar čovek koji je u toku svog radnog veka bio u situaciji da se neizmerno obogati zahvaljujući nekim od poslova koje je radio. A nije. Radi svoj posao naporno, a živi samo od svoje plate, pošteno, i brine o svojoj porodici. Baš kao i milioni drugih ljudi.

Zato sam mu makar toliko dugovao: ime koje je voleo. Rukovali smo se.

Tog petka, Simon je završio svoj život. Rodio se Sergej. Srećno, Sergej!

***

Ovaj tekst posvećen je poštarima i vozačima, lekarima i pekarima, seljacima i električarima, kelnerima i učiteljima, trgovcima, programerima i vodoinstalaterima… Svim onim anonimnim ljudima koji časno i pošteno rade svoj posao, onako kako znaju, umeju i mogu. Baš kao što svoj posao, uostalom, radi i moj prijatelj Simon. Oni, svi zajedno, su jedina prava većina. I njihovo vreme dolazi.

Advertisements