Eisenach-1910

“Slušaj nas: znamo
Da si naš neprijatelj. Zbog toga ćemo te
Sada staviti pred zid. Ali s obzirom na tvoje Zasluge i dobra svojstva
Stavićemo te pred dobar zid i ustreliti te
Dobrim metkom iz dobre puške i pokopati te
Dobrom lopatom u dobroj zemlji.”

(Bertold Breht “Ispitivanje dobroga”)

I

Uniforme koje su bile suviše velike

HitlerjugendKucanje na vrata bilo je u prvi mah jedva čujno. Andreas Holc, geometar pred penzijom, zadremao je posle ručka i tek posle ponovljenog kucanja mrzovoljno je rekao “napred”. Teodor i Johan ušli su bojažljivo u kancelariju. U znojavim rukama su držali pozive – male komade jeftinog papira na kojima je, izvučena na geštetneru, stajala kratka naredba:

“Obveznik je dužan da se javi u prostorije štaba Volkssturma, Zeppelinstrasse 15, u četvrtak 15. marta 1945. u 15 časova radi zaduženja naoružanja i opreme. Neodazivanje pozivu povlači odgovornost po odredbama ratnih zakona.”

Posle božićnih praznika nastava se nije više održavala – zgrada škole je ionako bila delimično oštećena u bombardovanju, a u onom delu koji je ostao upotrebljiv bila je smeštena vojna bolnica. Teodor Volf i Johan Bišof lutali su besciljno Ajzenahom već nekoliko nedelja, kada ih je na ulici slučajno zatekao vojni pozivar.  Učinilo mu se zgodnim da svoju kvotu od deset poziva za taj dan ispuni sa njima dvojicom pa da ode kući.

Andreas, Ortleiter nacističke partije za Ajzenah – i šef štaba Volkssturma – odveo ih je do magacina u kojem je njegov posilni, Mihael, dugo tražio uniforme koje bi Teodor i Johan mogli da obuku: tako malih brojeva jednostavno nije bilo.

Teodor je u decembru napunio trinaest godina, Johan je svoj trinaesti rođendan čekao tek u junu i obojica su bili prilično mršavi. Stare puške koje su zadužili bile su maltene veće od njih.

II

Mali grad na rubu Tirinške šume

Wartburg_Eisenach_DSCN3512Ajzenah, gradić od nepunih četrdeset hiljada stanovnika na rubu Tirinške šume, bio je, u XII i XIII veku, prestonica Tiringije. Tada je u njemu, kažu bar istorijske knjige, živela i Sveta Elizabeta, nekih sedamnaest godina. Početkom XVI veka je upravo u zamku u Ajzenahu, gde ga je Fridrih Mudri sakrivao od papske potere, Martin Luter preveo Bibliju sa grčkog na nemački, a vek i po kasnije tu je rođen i Johan Sebastijan Bah.

U drugoj polovini XIX veka u Ajzenahu je formirana preteča kasnije Socijaldemokratske partije Nemačke, a nekako u to vreme u gradu se formira i jevrejska zajednica od skoro petsto članova, koja početkom XX veka podiže i sinagogu. Ona će kasnije biti spaljena u toku Kristalne noći, novembra 1938. godine.

Nacisti su u Tiringiji imali jaku podršku još od početka tridesetih godina, delimično zahvaljujući i gaulajteru Fricu Saukelu, jednom od najstarijih članova stranke, koji je od 1942. godine bio i generalni opunomoćenik Nacionalne službe rada. Za šefa stranke u Ajzenahu Saukel je postavio Andreasa Holca, bivšeg geometra.

Sa početkom Drugog svetskog rata u Ajzenah stiže i oko četiri hiljade prinudnih radnika koji se u ovaj grad šalju iz svih okupiranih zemalja Evrope, a najviše iz Sovjetskog Saveza. U gradu se od 1940. godine nalazila i škola rezervnih oficira tenkovskih jedinica.

Grad je tog proleća 1945. bio pun i nemačkih izbeglica iz istočnih provincija, koje su se ovde zaustavile pred naletom Crvene armije. Dalje na zapad nisu mogli jer su se sa te strane gradu već približavali Amerikanci.

Jedan od tih izbeglica, Mihael iz Kenigsberga, bivši zatvorski čuvar, tog proleća postao je i posilni ortlajtera Andreasa Holca. Odnos ta dva muškarca bio je prilično čudan stanovnicima Ajzenaha, ali se niko nije usuđivao da ga mnogo komentariše – bila su to prilično opasna vremena, a oni su bili vlast…

U vreme kada se događa naša priča, sredinom marta 1945. godine, u Ajzenahu su ostali samo žene, deca i starci – svi muškarci su, još odavno, bili regrutovani u Vermaht.

I junaci naše priče, Teodor i Johan, bili su tog proleća 1945. bez svojih očeva – oni su bili na Istočnom frontu. Poslednji put dečaci su ih videli u ranu jesen 1942. godine kada je priličan broj vojnika fon Paulusove Šeste armije dobio odsustva i proveo dve nedelje kod kuće. Krajem januara 1943. očevi Teodora i Johana zarobljeni su kod Staljingrada. A juna 1943. godine Teodor je dobio sestru, Renatu.

III

Odbrana i poslednji dani

us armyAjzenah, kao i ostatak Tiringije, branila je 11. oklopna divizija generala fon Litvica. Krajem marta, njena borbena snaga pala je ispod 40% redovnog sastava, sa svega 20 do 25 tenkova Panter i Mark IV.

U sredu ujutro, 4. aprila, prethodnice američke 4. oklopne divizije forsirale su reku Werru severno od grada, a delovi 90. pešadijske divizije prošli su kroz nemačku odbranu južno od Ajzenaha. Nije bilo ozbiljnih borbi. Naspram četvrt miliona vojnika Patonove Treće armije nalazilo se svega oko šesnaest hiljada nemačkih branilaca. Ono malo tenkova bilo je na rezervi goriva, veze su funkcionisale sporadično, hrane i municije gotovo da više nisu ni imali…

Očigledno, kada će se severne i južne američke prethodnice spojiti, negde istočno od grada, bilo je pitanje dana, a možda i sata. Ajzenah je praktično već bio u okruženju i fon Litvic je učinio jedino što je pod datim okolnostima bilo moguće, odlučio je da evakuiše grad i povuče se prema Erfurtu, na istok.

Fon Litvic, iskusan komandant oklopnih jedinica, dobro je znao da je odbrana grada besmislena, čak i da opasnosti od okruženja nije bilo. Njegov pretpostavljeni, komandant nemačke 11. armije, Valter Luht, još početkom marta izdao je instrukcije da se izbegavaju direktni sukobi sa američkim i britanskim snagama koje su nastupale sa zapada. Jer, od momenta kada je Paton kod Remagena prešao Rajnu, 7. marta, nije ni bilo moguće uspostaviti efikasnu liniju odbrane na zapadu.

U četvrtak, 5. aprila oko podne, dok su poslednje regularne snage Vermahta napuštale Ajzenah, fon Litvicov ađutant, pukovnik Herf, zaustavio se pred kancelarijom šefa Volkssturma, geometra Andreasa Holca:

“Herr Holz, zbog situacije na frontu, divizija će privremeno napustiti Ajzenah i rasporediti se na novoj liniji odbrane. Sa nama idu i polaznici tenkovske škole i gradonačelnik. Vi ćete sada preuzeti dužnost vojnog komandanta grada, i sva ovlašćenja koja uz tu dužnost idu. Vaš zadatak je da što duže sprečavate Amerikance da nastave prema Erfurtu i omogućite konsolidaciju divizije na novoj liniji odbrane.”

Geometar je bio van sebe od sreće. Konačno je država prepoznala njegove sposobnosti, i poverila mu tako važan zadatak! Posle decenija dosadnog posla u memljivoj kancelariji geodetske uprave, on je sada postao gospodar života i smrti u gradu…

Nestrpljivo je potpisao revers o preuzimanju dužnosti vojnog komandanta, gotovo žureći se da regularne jedinice nemačke vojske odu, kako bi mogao da što pre počne da uživa u svojoj novoj ulozi.

“Koliko dugo će Volkssturm moći da brani Ajzenah. Dan ili dva?” – pitao je pukovnik Herf generala fon Litvica kada su izašli iz grada. General ga je pogledao tužno:

“Dan ili dva? Sat ili dva, bolje je pitanje.”

Isto popodne, Andreas je postrojio četu Volkssturma Ajzenah i izvršio smotru. To zapravo nije bila četa – jedva trideset-četrdeset dečaka i staraca, među kojima su bili i Teodor Volf i Johan Bišof. Svima njima je komandovao feldvebel Hans, jedini od svih koji je imao nekakvu vojnu obuku. Doduše, već je bio u godinama i vid mu je popuštao, ali boljeg – bilo kog drugog, zapravo – izbora nije bilo.

U toku večeri improvizovana je barikada na zapadnom ulazu u Ajzenah. Džakovi sa peskom, nekoliko rashodovanih vozila, kamenje iz razrušenih zgrada… Raspoređene su straže. Na brzinu je rekvirirano nešto hrane, ali nedovoljno da svi branioci dobiju pošten obrok. Teodor i Johan, najmlađi i najmanji, ostali su bez ičega…

Za sve to vreme geometar je pisao duge telegrame za Hitlerovu Rajhskancelariju u Berlinu, zaklinjući se da će “tvrđava Ajzenah” biti branjena do poslednjeg čoveka… Službenica pošte morala je da šalje stranice i stranice Andreasovih pisanija u Berlin – telegrafska veza je, za divno čudo, ostala netaknuta u poslednjem savezničkom bombardovanju.

Ponosan na svoju novu dužnost i na svoje telegrame, geometar je u noći između četvrtka i petka zaspao snom pravednika… Očekivali su ga – bio je u to sasvim ubeđen – veliki dani.

IV

Građanska dužnost apotekara i geometra

Rathaus

Petak, 6. april 1945. osvanuo je sunčan i prohladan.

Negde oko devet sati ujutro, apotekar Hubert je primetio čudnu priliku koja se šunja uličicama iza Gradske kuće. Grad je bio potpuno prazan, i senka koja je brzim korakom prolazila suncem obasjanim ulicama bila je sasvim vidljiva.

Teodor je ostavio pušku na barikadi na kojoj je bio raspoređen prethodne noći. Ona ionako nije bila ispravna – ili mu je bar tako rekao feldvebel, koji je bio zadužen da rukovodi otporom na barikadi – nedostajao joj je zatvarač.

Teodoru je bilo hladno, bio je gladan, i spavalo mu se. Znao je da kod kuće zapravo nema bog zna šta da pojede – njegova majka je već nedeljama očajno tražila sve ređe otpatke iz dve-tri preostale piljarnice, oko kojih se okupljala većina žena iz Ajzenaha – želeo je međutim bar da se okupa i malo odspava.

Ali, na putu od barikade do kuće isprečio se taj apotekar, Hubert:

“Gde si krenuo izdajniče? Dezerteru vašljivi! Pokazaću ti ja sad!”

Hubert ga je zaskočio iza ugla i uhvatio ga za vrat, gurajući ga ispred sebe. Svega tri ulice dalje, u Zeppelinstrasse, nalazila se Andreasova kancelarija. Teodor je uzalud molio da ga pusti – apotekar se usput malo smirio, ali ga svejedno nije puštao:

“Građanska dužnost je da se prijave svi dezerteri. Nacional-socijalistički sud će odlučiti o tvojoj sudbini” – Hubert je bio neumoljiv.

Kada ga je uveo – bolje rečeno ubacio kao neku vreću – u kancelariju Volkssturma, Ortleitner Andreas je bio zatečen: nije očekivao dezertere u svom gradu. I taj prokleti apotekar, govorio je glasno i trijumfalno:

“Vidi Andreas, doveo sam ti ovu ptičicu. Napustio je barikadu, ostavio oružje. Der Fuehrer nas je upozorio da budemo neumoljivi prema takvima.”

Andreas nije dugo razmišljao. I da je hteo da zažmuri na jedno oko, Hubert je bio svedok. I nije hteo da ode dok ne vidi šta će se desiti sa dečakom. A i što bi on, Andreas, uopšte i razmišljao? Instrukcije koje su stigle iz Berlina bile su sasvim jasne: dezerterstvo se kažnjavalo smrtnom kaznom. Sada, na samom početku njegove nove funkcije, nije smeo da pokaže bolećivost. 

“Nema mesta za lažnu sentimentalnost ispunjenu patetikom” – pisalo je u cirkularnoj instrukciji Jozefa Gebelsa, šefa propagande nacional-socijalističke stranke koju je geometar čitao sa pobožnim strahopoštovanjem, uzalud pokušavajući da je nauči napamet…

Teodor se skupio u jednom ćošku kancelarije, nesposoban da kaže bilo šta u svoju odbranu, dok je Andreas, birokratski precizno, uzeo već odštampani list papira sa smrtnom presudom, i u njega počeo da upisuje datum, mesto i Teodorove lične podatke. Kao svedoka njegovog dezerterstva upisao je apotekara Huberta – koji se ponosno potpisao ispod dokumenta – a kao sudsku vlast samoga sebe…

Kazna je, naravno, morala da bude smrtna. Kada je stigao do rubrike “način izvršenja” Andreas je malo zastao. Trebalo je precrtati nepotrebno: streljanje ili vešanje. Hubert je, iza njegovih leđa, zurio u papir i uporno mu suflirao: “streljanje je suviše časno za ove izdajničke hulje; malo kopile treba obesiti, za primer ostalima”.

Ortleiter Andreas je konačno precrtao “streljanje” i potom jednog od stražara poslao po svog posilnog, Mihaela. Vešanje je bilo komplikovanije izvesti i bila mu je potrebna stručna pomoć…

V

Vešala ispred crkve

hangingIzbeglica iz Kenigsberga je iskusnim pogledom odmerio Teodora:

“Ovaj je suviše mali, nema ni pedeset kila. Nedovoljno težine da se propisno zategne uže. Koprcaće se dugo na konopcu. Možda je bolje da se ipak strelja?”

Andreas i Hubert skočili su na njega:

“Dokument je već napisan i potpisan. Ne možemo ga sada menjati jer ti ne znaš kako da uradiš posao? U Berlinu će biti nezadovoljni. Šta će nam reći stranačka centrala? Smisli nešto Mihael, moramo ga obesiti.”

Bilo je već deset sati. Mihael je naredio da se Teodor podigne i onda odoka procenio njegovu visinu i težinu, i počeo nešto da računa:

“Hm, nikada nisam vešao dečake. Ali možda bismo mogli nešto da učinimo ako ga dodatno opteretimo nekim teretom, kako bi se uže propisno zateglo? Trebalo bi nam još jedno dvadeset, možda trideset kilograma tereta.”

Andreas je poslao stražara da nađe cigle sa obližnje ruševine, koje bi mogle da stanu u džak. Mihael je za to vreme tražio pogodne konopce kojima bi se džak vezao za Teodora…

Vešala su bila podignuta na trgu ispred Gradske kuće. Bila su jednostavna: dva vertikalno postavljena drvena stuba, visoka oko dva i po metra, između kojih je bila postavljena obična greda. Na njima je poslednja egzekucija obavljena još početkom prethodne, 1944. godine – bio je to neki nesrećni Poljak, radnik na prinudnom radu, koji je pokušao da pobegne sa farme na kojoj je radio.

Stanovnici Ajzenaha prolazili su svakodnevno pored zastrašujuće skalamerije trudeći se da ne gledaju u nju. Niko se nije tačno sećao ko je, kada, i sa kojim obrazloženjem ta vešala po prvi put podigao na trgu. Nikome ona nisu bila prijatna slika, ali se niko nije ni usuđivao da traži njihovo uklanjanje. Nekako se podrazumevalo da su sastavni deo scenografije u gradu koji se nalazi u ratu.

Čim je dovoljni broj cigala pronađen, i džak napunjen, iz kancelarije Volkssturma se čudna povorka uputila ka trgu: jedan stražar je ispred sebe gurao vezanog Teodora, koji je jedva hodao, dok je drugi nosio džak. Posilni Mihael je u rukama držao gomilu raznih konopaca. Pored njih je koračao apotekar Hubert, koji bi retkim prolaznicima ponosno objašnjavao smisao ove čudne kolone: on je pronašao izdajnika i priveo ga pravdi. Geometar je, sa pobedonosnim izrazom lica, predvodio ovu povorku: on, Andreas Holc, stoji na braniku Trećeg rajha i nemilosrdno će se obračunati sa svim dezerterima i defetistima.

Ajzenah je bio suviše mali grad da bi imao čak i svoj zatvor. Profesionalnog dželata imao je u to vreme samo mnogo veći Lajpcig. Zato je Andreas sve nade polagao u svog posilnog, Mihaela, koji je u svom rodnom Kenigsbergu ponekad pomagao dželatu prilikom izvršenja smrtne kazne vešanjem.

I dok su okupljeni, bez reči, posmatrali kako se sve te pripreme odvijaju, na trg je, zadihan, dotrčao Johan Bišof. Njegova sopstvena puška bila mu je okačena oko ramena, u rukama je nosio Teodorovu:

“Gospodine Holc! Gospodine Hubert! Teodor nije dezerter. On je samo zaboravio svoju pušku, nije hteo nigde da pobegne. Evo, ja sam je doneo.”

Dečaka niko nije slušao. Radoznalci koji su jedva čekali da vide vešanje izbliza nisu ga zapravo ni puštali da priđe bliže. Johan je obišao ceo krug oko okupljenih ljudi, očajnički pokušavajući da privuče nečiju pažnju. Uzalud.

 Stražari su podigli dečaka na praznu kutiju od municije. Morali su da ga drže ispod ruke da bi ostao da uopšte stoji: najpre je dozivao majku, potom tražio vode, da bi na kraju ućutao. Disao je kratko i isprekidano.

Mihael je najpre vezao džak sa ciglama Teodoru oko pojasa. Potom je prebacio konopac oko grede postavljene između stubova. Jedan kraj konopca vezao je za branik automobila parkiranog iza vešala, dok je od drugog napravio omču koju je veštim pokretom prebacio preko dečakove glave. Minut ili dva ju je potom nameštao, objašnjavajući Andreasu i Hubertu zašto je važno da se konopac propisno zategne:

“Sav pritisak mora biti koncentrisan na vratne pršljenove, kako bi izazvao njihovo lomljenje. Uz dodatni teret, ovo ne bi trebalo da traje suviše dugo.”

Geometar je okupljenim radoznalcima pročitao tekst koji je već unapred bio napisan na smrtnoj presudi za dezertere: napustio je borbeni položaj… uoči napada neprijatelja… što je utvrđeno… Apotekar Hubert ga je u tom momentu prekinuo, naglašavajući kako je on lično svedok, koji je ne samo prvi primetio opasnog dezertera, nego ga je i lično uhvatio i priveo pravdi.

Potom je Mihael dao znak stražarima koji su držali Teodora ispod ruku da se odmaknu, da bi onda, veštim udarcem, ispod dečakovih nogu izmakao prazan sanduk od municije. Dečakove ruke nisu bile vezane i u momentu kada je telo počelo da pada one su se podigle prema vratu u bezuspešnom pokušaju da ga nekako oslobode pritiska. Potom su ponovo pale, mlitavo.

Tedorovo telo se njihalo oko konopca, najpre tri puta na levu stranu, pa dvaput na desnu, pa onda ponovo jedanput na levu, kao neko klatno. Sve to vreme grčevi su prolazili kroz malo telo – izgledalo je kao da se dečak smeje. Njegova glava je bila oborena, i prisutni nisu mogli da mu vide oči. Jedino su usta, boreći se za vazduh koga nije bilo, ostala širom otvorena.

Sve se to dešavalo prilično brzo, i telo se posle minut-dva konačno umirilo. Tada je Mihael oko dečakovog vrata okačio na brzinu izrađenu drvenu tablu na kojoj je pisalo:

“Nisam hteo da se borim kao čovek, zato sam umro kao pas.”

Neko od prisutnih je primetio kako bi trebalo obavestiti Teodorovu majku, da bi mogla da organizuje sahranu, ali je to geometar odlučno odbio:

“Ni govora! Telo izdajnika mora ostati ovde na vešalima kao primer koji će odvratiti buduće dezertere. Tako piše u instrukcijama koje sam dobio iz Berlina.” – rekao je značajno.

“Pa koliko dugo ćeš držati mrcinu na konopcu Andreas? Počeće da smrdi.” – upitao je zabrinuto apotekar Hubert.

“Ne znam. To ne piše u instrukcijama. Ali poslaćemo telegram u sedište stranke, i oni će nam sigurno reći šta da radimo.” – zaključio je zadovoljno geometar.

U tom trenutku, sat na zvoniku crkve Svetog Nikole otkucao je jedanaest puta. Gomila je krenula da se razilazi, a Andreas je pozvao apotekara Huberta i svog posilnog Mihaela u krčmu da nešto pojedu:

“Naporno smo radili jutros. Zaslužili smo da se malo okrepimo.”

Trg ispred Gradske kuće uskoro je bio gotovo sasvim prazan. Gotovo, jer je na njemu ostao Teodorov drug, Johan Bišof. U rukama je držao svoju i Teodorovu pušku i tiho je, bez glasa, plakao.

VI

Susret ispred tenka

US tankOko dvanaest časova, iz pravca zapada, na samom kraju Oberlandstrasse, pojavio se oblak prašine. Najpre je bio vrlo mali, gotovo jedva vidljiv, da bi se posle povećavao. Posle otprilike pola sata iz oblaka se pojavila jasna slika vojne kolone.

Tri tenka, dva oklopna transportera i jedan kamion – sa oko stotinak vojnika koji su koračali pored njih – stigli su u centar Ajzenaha oko jedan sat popodne. Američke zastave bile su jasno vidljive na vozilima i na rukavima vojničkih uniformi.

Vojnici su držali oružje na gotovs, a na kupolama tenkova strelci su bili iza mitraljeza. Pokazalo se, međutim, da su mere predostrožnosti bile nepotrebne. Kolona u svom laganom napredovanju ka centru Ajzenaha nije naišla ni na kakav otpor. Barikadu, koju je Teodor napustio tog jutra, savladali su sasvim lako – veliki Abrams je kroz nju prošao kao kroz sir. Bila je uostalom sasvim prazna i napuštena.

Oko jedan sat posle podne, kolona se zaustavila ispred Gradske kuće. Major je sišao iz džipa i krenuo u susret civilu koji ga je strpljivo čekao. Njegov pogled, međutim, zaustavio se najpre na telu dečaka koje je, desetak metara dalje, još visilo sa konopca:

“Šta je ovo bilo?” – upitao je.

Punački čovek na početku šezdesetih godina, brzo je odgovorio. U njegovom glasu bila je primetna mešavina servilnosti i saosećanja:

“Jadan dečak. Obesili su ga nacisti, prilikom povlačenja.”

Geometar Andreas je završio ručak. Crvenu traku sa kukastim krstom, koju je do pre pola sata ponosno nosio oko desnog rukava, sada je zamenio belom trakom, simbolom predaje:

“Da se predstavim. Ja sam Andreas Holc, geometar, trenutno najviši državni službenik u Ajzenahu. Imam obavezu da vam predam grad, u skladu sa međunarodnim ratnim pravilima. I stavljam se na raspolaganje.”

VII

Kako je država po drugi put spasena…

A German saboteur is shot by an American firing squad, Germany, 1945U skladu sa Naredbom broj 1, komandanta savezničkih okupacionih snaga u Nemačkoj, generala Ajzenhauera, svi civilni funkcioneri vlasti u naseljenim mestima bili su dužni da nastave sa vršenjem svojih dužnosti do daljih naredbi.

Geometar Andreas se ponosno, i sa snažnim osećajem sopstvenog značaja, vratio u svoju kancelariju. Uskoro se ispred vrata u Zeppelinstrasse 15 pojavio američki vojni policajac, zadužen da obezbeđuje “organe civilne vlasti”.

Ti organi su, zapravo, bili samo Andreas i njegov posilni, izbeglica Mihael.

U naredna dva sata, svih tridesetak pripadnika Volkssturma okupilo se na trgu ispred Gradske kuće i položilo oružje. Andreas i Mihael uredno su beležili njihova imena, broj i vrstu predatog oružja i municije, kako bi se američkom komandantu predao precizan spisak.

Zaplašen strašnom scenom vešanja svog druga Teodora, Johan Bišof, međutim, nije bio na trgu prilikom predaje oružja. Lutao je sa puškom – tim nepobitnim dokazom da nije dezerter – i uzalud pokušavao da nađe bilo koga čija bi naređenja mogao bezbedno da posluša.

Tako je – jer sudbina, tog čudnog dana, još nije bila dopisala svoju ironiju do kraja – negde oko pet popodne naleteo na apotekara Huberta, koji u prvi mah nije obratio mnogo pažnje na njega. Ali, u strahu da ga ovaj, kao tog jutra Teodora, ne optuži za dezerterstvo, ponosno je podigao svoju pušku i rekao:

“Gospodine Hubert, ja se i dalje borim za Treći Rajh i Firera. Samo čekam nekoga da mi izda naređenje.”

Apotekar je tek u tom trenutku uočio da je Johan naoružan. Pretvornim glasom, glumeći očinsku ljubaznost, pozvao ga je:

“Dođi ovamo Johane, sad ćemo otići do komande. Sve je u redu. Nemaš čega da se plašiš.”

I tako ga je odveo do Andreasove kancelarije u Zeppelinstrasse 15. Zbunjeni Johan ništa nije shvatio kada ga je, sa pobedonosnim izrazom lica, gurnuo pred Andreasa i rekao:

“Vidi koga sam ti doveo, Andreas. Nacistički zločinac, krši naređenja o predaji oružja. Verovatno planira i napade na američke vojnike. Ceo grad je mogao da snosi posledice da ga ja nisam na vreme onemogućio.”

Po drugi put tog dana Andreasovim licem prošla je grimasa usiljenog osmeha. Opet mu se taj apotekar meša u posao! Može ga kompromitovati kod novih vlasti? On tek treba da se dokaže kod njih. Napadi na okupacione vojnike, nakon što je on, Andreas, u ime celog grada, ponudio predaju uništili bi njegovu karijeru. Možda bi nekom od tih Amerikanaca palo na pamet i da se raspita o njegovoj ratnoj prošlosti?

Zato je Andreas, pogledom, dao znak posilnom Mihaelu da Johanu priđe sa leđa i oduzme mu pušku, a potom i da ga veže. Ovaj slučaj morao se prijaviti američkim vojnim vlastima. On, Andreas Holc, potvrdiće svoju lojalnost već na samom početku. 

VIII

Dilema američkog narednika

imr0215578-ernst-abbe-gymnasium-high-school-eisenach-thuringia-germany-europe-publicgroundUskoro je čudna četvorka krenula ka zgradi škole, par stotina metara dalje. Tamo je bila smeštena privremena američka vojna komanda. Mihael je gurao vezanog dečaka, geometar Andreas je nosio pušku, taj corpus delicti velikog zločina, a apotekar Hubert je cupkao oko njih i retkim prolaznicima govorio: “Ja sam svedok svega.”

Ali, u međuvremenu je američki major otišao iz Ajzenaha, zajedno sa dva od tri tenka i pedesetak vojnika. Tu u blizini, javljeno mu je radio vezom, nalazio se nacistički logor Buhenvald, koji je trebalo obezbediti. U Ajzenahu je ostao mladi narednik, sa svega petnaestak vojnika. Volkssturm je već bio razoružan, gradić je bio miran i major nije smatrao da je potrebno ostavljati u njemu veće snage u tih nekoliko sati do njegovog povratka.

Narednik Čarli Pejn imao je svega dvadeset godina. Zbunjeno je gledao u vezanog dečaka, pušku i trojicu Nemaca. U prvi mah, bio je sklon da – do povratka pretpostavljenog – Johana zatvori, da bi celu tu čudnu situaciju posle razmatrao neki sud.

Međutim, geometar Andreas je bio uporan:

“Ko zna koliko se još nacista krije oko grada. Ako sada pokažemo neodlučnost, možda će krenuti da nas napadnu. Ovaj mali je sigurno bio njihov špijun, poslat da izvesti o rasporedu vaših vojnika.”

Na ulazu u zgradu škole polako su počeli da se okupljaju ljudi i posmatraju čudnu scenu. Apotekar je ponovio kako je on “uhapsio nacističkog agenta” i time sprečio veliku nesreću i represalije.

Narednik Pejn je, neodlučan, rešio da ipak pruži dečaku još jednu šansu. Upitao je prisutne:

“Ima li neko da poznaje ovog dečaka? Da li je on stanovnik Ajzenaha uopšte?”

Pitanje je preseklo žamor koji je do tada vladao. Svi su gledali u zemlju. Čarli Pejn je nastavio:

“Ovaj dečak je nađen sa oružjem pre pola sata. Može li neko da garantuje za njega?”

Narod je počeo da se razilazi. Apotekar Hubert je rekao:

“Ja sam video da je nešto i ucrtavao. Sigurno da javi nacistima koji se kriju u šumi.”

Johan je očajnički pokušavao da u masi nađe nekoga ko bi se smilovao na njega i potvrdio Amerikancu da je on njihov sugrađanin, a ne nekakav špijun poslat sa strane. Video je Milera, kovača i Hermana, pekara. Oni su se pravili da ga ne poznaju. U dečakovim očima tračak nade se pojavio kada je ugledao pastora Koha: on će sigurno potvrditi da ga poznaje, ta svake nedelje je sa majkom redovno dolazio na službu koju je vodio? Ali, i sveštenik je skrenuo pogled i posmatrao ga kao stranca.

Narednik Pejn je, konačno, preko volje, komandovao šestorici vojnika da se postroje u streljački vod. Johana su postavili uza zid zgrade škole, ali su ga noge izdale. Skljokao se na zemlju. Pejn je opet pomislio da bi bilo najbolje da ga ipak zatvore, i da o tome odluče major i druge starešine. U isto vreme, plašio se da ne pogreši – šta ako zaista neki nacisti planiraju napad? On je imao svega petnaest vojnika.

Tada je, kao i pre podne, problem rešio praktični izbeglica Mihael. Ušao je u zgradu škole i doneo stolicu:

“Vežite ga za stolicu, pa pucajte dok sedi. Samo će streljački vod morati da klekne, kako bi cevi pušaka bile u visini srca.”

Ipak, od šest metaka samo tri su pogodila Johana Bišofa. Pogodak u grudi nije bio smrtonosan, ali je onaj u vrat prekinuo kanal za disanje. Stolica se prevrnula, zajedno sa vezanim Johanom, koji je krkljao boreći se za vazduh u samrtnom ropcu. Bilo je očigledno da streljanje nije uspelo…

Smrtonosni pogodak je, na kraju, zadao sam narednik Pejn, iz pištolja, pucajući dečaku u glavu. Andreas je sve vreme ljubazno nudio da taj neprijatan čin obavi verni Mihael, ali naravno nije dolazilo u obzir da se Nemcu da vatreno oružje…

Negde oko sedam uveče dvojica grobara su došla sa volovskim kolima. Na njih su stavili mala tela dvojice prijatelja.

Major se vratio oko osam uveče iz Buhenvalda. Iskusni vojnik je povraćao nakon što je video gomile leševa. Njegov mladi narednik je povraćao nakon što je video jedan leš.

Andreas, Mihael i Hubert su otišli u krčmu, popili tri ture piva i u slast pojeli kobasice.

Oko deset uveče, savesni geometar je konačno došao kući, zadovoljan sobom više nego ikada ranije. Zabrinutoj ženi Gertrudi, na pitanje šta je radio ceo dan, ponosno je odgovorio:

“Ah draga, kakav čudesan dan! Dva puta sam danas spasao državu. Da nije bilo mene, ko zna šta bi se desilo.”

 IX

Tri čudna meseca

red armyDečaci su sahranjeni sutradan. Pastor Koh je održao kratku službu. Prisutni su posle govorili da je pri tome crveneo od stida.

Očevi Teodora i Johana nisu se nikada vratili iz sovjetskog zarobljeništva.

Johanova majka, Hildegard Bišof, posle par nedelja smeštena je u psihijatrijsku bolnicu u Vajmaru, iz koje nikada nije izašla. Krajem 1947. tamo je izvršila samoubistvo.

Teodorova majka, Margareta Volf, nije imala tako jednostavan izlaz. Ostala je sa svojom malom ćerkom, o kojoj je morala da vodi računa potpuno sama. To nikada nije lako, a u razrušenoj Nemačkoj 1945. bilo je posebno teško. Ipak, ni ona nije mogla da ostane u Ajzenahu. Kompleks kolektivne krivice koji su građani osećali zbog kukavičluka koji su pokazali tog petka ubrzo se pretvorio u netrpeljivost prema preživelim žrtvama. Margareta i njena ćerka, dok god bi ostale u Ajzenahu, bile bi stalno i bolno podsećanje na nečiste savesti…

Margareta je krajem 1945. godine otišla u Erfurt, gde se zaposlila i odškolovala svoju ćerku Renatu, buduću učiteljicu. 1976. godine je dobila i unuku, ali o tome nešto kasnije.

Vreme vlasti geometra Andreasa i njegovog posilnog, izbeglice Mihaela, potrajalo je nepuna tri meseca. Oni su revnosno izvršavali naloge američkih okupacionih vlasti, u nadi da će se novim gospodarima pokazati korisnim. Andreas je redovno pisao telegrame podrške komandi američke okupacione zone u Minhenu, izražavajući svoju lojalnost i predlažući uvek nove ideje kako da se njegov grad na najbolji način denacifikuje.

Međutim, američki major i njegovi pretpostavljeni nisu ni obraćali previše pažnje na Ajzenah i civilnu upravu u tom gradu. Andreasove telegrame bi bacali u korpu za otpatke i pre nego što bi uopšte bili poslati. Oni su naime – za razliku od Andreasa i Mihaela – dobro znali da će njihov boravak u Ajzenahu biti prilično kratak. I čim je, krajem juna, potvrđen plan podele Berlina na četiri okupacione zone, američka vojska počela je unapred dogovoreno povlačenje sa linije dodira sa Crvenom armijom na Elbi, uspostavljene u aprilu. Na nekim mestima, Amerikanci su se povukli i preko tri stotine kilometara. U Ajzenahu, ta granica je pomerena samo deset kilometara na zapad, ali grad je ipak ostao u sovjetskoj okupacionoj zoni, kasnijoj Demokratskoj republici Nemačkoj.

Samo američko povlačenje je bilo čudno: nije bilo najavljeno, i nigde nije obuhvatalo neku formalnu primopredaju vlasti. Tako je, u subotu 30. juna, geometar Andreas legao u krevet kao civilni administrator Ajzenaha u ime američkih okupacionih snaga, da bi se sutradan probudio u praznom gradu. Zgrada američke komande u školi bila je prazna i napuštena – nisu se ni potrudili da ga obaveste o odlasku…

Par sati kasnije, na ulazu u grad ponovo se pojavila kolona tenkova. Ovog puta ne iz zapadnog nego iz istočnog pravca.  I zvezda na njihovim kupolama nije bila bela nego crvena. U Ajzenah su te nedelje, 1. jula 1945. ušle jedinice 8. gardijske armije maršala Vasilija Čujkova.

Geometar Andreas se, naravno, i tog dana pojavio na gradskom trgu, sa belom trakom oko rukava, i ponudio svoje usluge novim vlastima. Ali, oficir azijatskih crta lica nije pokazao nikakvo razumevanje za njega – borio se preko dve i po godine, još od Staljingrada, i ovaj grad je za njega bio ratni plen, kao i desetine drugih uostalom. Neće potpisivati revers nekom nemačkom geometru?

Andreas ovog puta nije imao šanse da nastavi sa službom novim gospodarima. Sa sovjetskim tenkovima došla je i nova civilna administracija, koju su još odavno pripremili nemački komunisti.

Geometar je, bez mnogo ceremonija, izbačen iz svojih kancelarija. S obzirom na okolnosti, imao je puno sreće da nije prošao mnogo gore. Jer, njegovog – tada već bivšeg – posilnog, Mihaela, prepoznao je početkom leta jedan nemački antifašista kao zatvorskog stražara iz Kenigsberga. Da se to desilo godinu ili dve kasnije, Mihael bi izdržavao kaznu u nekom zatvoru u Demokratskoj republici Nemačkoj. Tog leta, međutim, zajedno sa hiljadama drugih nacista u sovjetskoj okupacionoj zoni, Mihael je transportovan pravo u Sibir, odakle se nikada nije vratio… Za pet meseci koliko je proveo kao posilni geometra Andreasa Holca, Mihael je čistio čizme, kuvao kafu, čistio kancelariju, donosio doručak… I obesio dečaka Teodora Volfa.

X

Preživeli i naslednici

Katia WolfTaj petak, 6. april 1945. godine nije preživelo nekoliko hiljada ljudi, na raznim frontovima u Evropi. Od tog dana oslobođenog Sarajeva, pa sve do Kenigsberga na Baltiku. Među njima i dva trinaestogodišnjaka iz Ajzenaha, Teodor i Johan.

Ortleiter Ajzenaha, Andreas Holc, i narednik američke vojske, Čarli Pejn, jesu.

Geometar Andreas radio je nekoliko posleratnih godina do penzije u fabrici Vartburg, na ulazu u grad, kao nadzornik smene. Negde u to doba počeo je – na svoju inicijativu – da radi kao doušnik istočnonemačke tajne službe, Stasi. Tako je i uspeo da, uprkos svojoj ratnoj prošlosti, izbegne denacifikaciju i postane član Jedinstvene socijalističke partije Nemačke.

Penzionisan je 1950. godine, ali je – i kao penzioner – nastavio da radi kao doušnik Stasija. Na sreću stanovnika Ajzenaha, više nikada nije bio u prilici da izrekne nijednu smrtnu kaznu – uglavnom se bavio sitnim potkazivanjima i zagorčavanjem života svojih sugrađana.

Andreas Holc je umro 1965. godine u Ajzenahu, kao zaslužan penzioner DR Nemačke.

***

Narednik Čarls Tomas Pejn vratio se u Sjedinjene Američke Države kada je njegova 89. pešadijska divizija demobilisana, pred kraj 1945. godine. Kasnije se naselio u Čikagu, gde je radio razne poslove. Penzionisan je kao pomoćnik direktora biblioteke Univerziteta u Čikagu.

Čarlsova rođena sestra, Medlin, je baka američkog predsednika Baraka Obame. Prilikom Obamine nominacije za predsednika SAD, avgusta 2008. godine, Čarls Pejn bio je prisutan kao počasni gost na demokratskoj nacionalnoj konvenciji u Denveru, Kolorado.

Čarls Pejn umro je u 89. godini, 1. avgusta 2014. godine.

***

Četrdeset pet godina, Ajzenah je bio najzapadnija tačka sveta realnog socijalizma, sveta koji je počinjao od Vladivostoka na Tihom okeanu. Svega deset kilometara od zapadnog ulaza u grad nalazila se granica između dve Nemačke, i između dva sveta, jedna od najbolje čuvanih granica u svetu tog vremena. Bila je to ona Gvozdena zavesa koja se protezala od Štetina na Baltičkom moru do Trsta na Jadranskom, i koju je Vinston Čerčil prvi put pomenuo u svom govoru u Fultonu, 1946.

Sramota 6. aprila 1945. godine ostala je, međutim, dugo prisutna u kolektivnom sećanju stanovnika malog grada. O događajima tog dana njihovi učesnici su retko i nerado pričali. Sa vremenom je postignut neizrečeni konsenzus da ih je najbolje zaboraviti.

A onda se, 1990. godine, sve to odjednom promenilo. Ajzenah se našao u centru ponovo ujedinjene Nemačke. Stari sivi stambeni blokovi, građeni u vreme socijalizma polako su ustupili mesto novim zgradama. Vartburg je ustupio mesto BMW-u. Naslednici pastora Koha ponovo su otpočeli sa službama u crkvi Svetog Nikole. Traume nacizma i realnog socijalizma polako su ostajale samo u pričama, sećanjima i starim fotografijama.

2012. godine, po prvi put u 865 godina svog postojanja, Ajzenah je dobio ženskog gradonačelnika. To je lepa plavuša Katja Volf (1976), kandidat Levice. Katja je diplomirana socijalna radnica, fan Pink Flojda i Čarli Čaplina. Voli mini suknje, žute ruže i Bertolda Brehta. Ima jedan neodoljiv osmeh. I, uvek kada govori o militarizmu i fašizmu, Katja govori o svom malom ujaku koga nikada nije imala prilike da upozna, dečaku Teodoru Volfu.

XI

Zla malih ljudi


Bosch“Tužna istina je da su najveća zla počinili ljudi koji se nikada nisu odlučili da li da budu dobri ili zli”
– napisala je Hana Arent.

Neki pripovedač bi ovu priču završio konstatacijom da su Teodor i Johan bili poslednja žrtva nacizma i prva žrtva slobode u malom gradu Ajzenahu u Tiringiji. Iako možda pripovedački efektna, ta konstatacija, međutim, ne bi bila potpuno tačna.

Priča o Teodoru i Johanu samo je na prvi pogled priča o ratu i fašizmu. U suštini, to je priča o apotekarima i geometrima, kovačima i pekarima, o kukavičluku malograđanštine, i o zlu koje se ponekad, čak i danas, tako vešto sakriva iza pretencioznog pojma “pravne države”.

Zla malih ljudi, počinjena iz osećanja građanske dužnosti i poštovanja zakona, pogađaju nas uvek više, i dublje, od zala vođa i vojskovođa, predsednika i premijera, počinjenih iz osećanja istorijske misije.

Geometar Andreas, apotekar Hubert, izbeglica Mihael i njihovi sugrađani zato i jesu paradigma onog zla čiji je uzročnik obožavanje države i zakona – bilo koje države i bilo kog zakona – ono obožavanje koje je uvek poslednje utočište svakoga ko ne zna – ili možda ne sme – da razmišlja svojom glavom.

***

Ova priča posvećena je svima onima koji će se, narednog proleća, suočiti sa izborom između naroda i vlasti. I noć uoči tog svog izbora, neki od njih će ponovo pročitati ovu priču, a neki neće. I svako od njih će napraviti svoj izbor i živeće zajedno sa njim.

Advertisements