Image result for trial by the fire painting

Da li se iko iz istorije seća kako se zove sistem u kome nevladini subjekti, partijske vojske i paravojne formacije uzimaju zakon u svoje ruke istovremeno diskvalifikujući stručnjake zato što rade svoje posao? Da, mislimo na isto.

 

Ovih dana se često raspravlja o presudi Apelacionog suda u Beogradu Kž 392/19 kojom je sudsko veće, čiji je predsednik sudija Miodrag Majić, preinačilo presudu prvostepenog suda u istom predmetu i utvrdilo da, zbog neotklonjive pravne zablude kod okrivljenog, nema krivičnog dela.

Deo nevladinog sektora, pogotovo onog koji se bori za ženska prava, osudio je, zajedno sa režimskim medijima koji sprovode harangu nad kolegom Majićem, tu presudu i naveo da:

„Apelacioni sud u Beogradu, uz podršku sudskog veštaka i advokata, krši prava deteta i prava maloletnih oštećenih koja su garantovana ratifikovanim međunarodnim konvencijama i domaćim zakonima, jer oslobađajućom odlukom u jednom procesu šalje poruku svima koji imaju seksualne odnose sa devojčicama romskog porekla da se neće smatrati odgovornim.“ 

Bez osvrtanja na razloge zbog kojih tu presudu podržavam, jer su ih moje kolege iz pravosuđa, advokature i nevladinog sektora već stotinama puta ponovili, samo ću napomenuti da konstatacija činjeničnog stanja nije diskriminacija, i da diskriminacija, za koju sudiju Majića optužuju u vezi sa ovom presudom,  u slučaju da je vrši država kroz neispunjavanje svojih pozitivnih i negativnih obaveza, koje proističu iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, ne podrazumeva samo nedozvoljeno razlikovanje govorom ili pisanom rečju, već i konkretnu akciju, činjenje u vršenju diskriminacije, odnosno odricanja bilo kome bilo kog prava zbog određenog svojstva, ili nečinjenje i njenom sprečavanju i kažnjavanju.

Isti deo nevladinog sektora, koji je napao pomenuto sudsko veće, zagovarao je i učestvovao je u donošenju Zakona o sprečavanju nasilja u porodici, sada učestvuje u monitoringu primene tog zakona i u određivanju stepena navodnog nasilja koje je navodna žrtva pretrpela od navodnog izvršioca. Reč „navodno“ koristim zbog prava na pretpostavku nevinosti, koje svako lice, protiv koga se vodi krivični postupak, ima.

Zakon o sprečavanju nasilja u porodici je donet na osnovu Konvencije Saveta Evrope o sprečavanju i borbi protiv nasilja nad ženama i nasilja u porodici, poznatije kao Istanbulske konvencije, koju je Republika Srbija kao članica Saveta Evrope potpisala i ratifikovala.

Problema sa ovim Zakonom ima više.

Prvi je što značajno odstupa od Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kršeći načelo proporcionalnosti, inače ustanovljeno sudskom praksom Evropskog suda za ljudska prava i kao takvo se po članu 16 Ustava Republike Srbije, zajedno sa Konvencijom i praksom ESLJP, direktno primenjuje u Srviji, i kršeći i ukidajući pravo na zabranu mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja (koje se po Konvenciji ne ukida nikada, dakle, ni za vreme vanrednog i ratnog stanja), pravo na pravično suđenje, pravo na pretpostavku nevinosti, pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, zabranu diskriminacije (koja se po Konvenciji ne ukida nikada, dakle, ni za vreme vanrednog i ratnog stanja) i stupa na teren zloupotrebe prava, koja je Konvencijom izričito zabranjena.

Što se proporcionalnosti tiče, ona se sastoji u tome da se ne sme zadirati u suštinu ljudskih prava, što se ovim Zakonom čini. a po ESLJP proporcionalnost postoji ako se kumulativno ispune sledeća tri uslova:

  1. Da je ograničenje, kršenje ili povreda ljudskog prava propisana zakonom;
  2. Da je postojao legitiman cilj;
  3. Ograničenje, kršenje ili povreda ljudskog prava mora biti neophodna u demokratskom društvu

Bilo je nepotrebno uneti već postojeće mere  u još jedan zakon,  cilj nije legitiman i ograničenje, kršenje ili povreda ljudskih prava nisu opravdani u demokratskom društvu ukoliko se krše, ograničavaju ili ukidaju pravo na zabranu mučenja, nečovečnog postupanja i kažnjavanja, pravo na zabranu diskriminacije i pravo na pravično suđenje. Kod tih ljudskih prava, prostor koji se daje državi, a koji ESLJP naziva „polje slobodne procene“ (margin of appreciation) je usko, pogotovo ako se kršenje, ograničavanje ili povreda tih ljudskih prava zbog zloupotrebe prava navodne žrtve.

Pravo na pravično suđenje se krši time što hitne mere donosi organ koji za njihovo donošenje nije nadležan, pravo na zabranu diskriminacije se krši time što se navodni izvršilac krivičnog dela Nasilje u porodici, pogotovo ako je muškarac, unapred proglašava krivim  (diskriminacija na osnovu pola), što je i kršenje prava na pravično suđenje i prava na pretpostavku nevinosti.

Drugi je problem je kršenje načela podele vlasti, propisane Ustavom Republike Srbije i ustanovljene još ustavnim  aktima Engleske (Engleska, odnosno Ujedinjeno kraljevstvo, ima nekodifikovani Ustav, što znači da nije sadržan u jednom dokumentu), a što je Šarl Monteskje opisao u „Duhu zakona“ – da su grane vlasti zakonodavna, izvršna i sudska, da zakonodavna vlast donosi zakone, izvršna vlast upravlja državom, a sudska sudi i presuđuje. Kršenje se sastoji u tome što policija Zakonom dobija ovlašćenja sudske vlasti i donosi „hitne mere“, što bi se u demokratskom društvu, kakvo Srbija nije, nazvalo „privremenim merama“, koje bi u normalnim okolnostima sa normalnim zakonom donesenim na osnovu Istanbulske konvencije donosilo tužilaštvo za vreme istrage, a sud za vreme glavnog pretresa.

Treći problem je što monitoring nad sprovođenjem Zakona sprovodi nevladina organizacija koja nije usko stručno pravnička.

Četvrti problem je što, umesto veštaka, ta ista nevladina organizacija ocenjuje da li je i kako žrtva pretrpela nasilje, što je isto kao i uzimanje zakona u svoje ruke od strane Srbske časti u Nišu pre nekoliko dana.

Dakle, protiv navodne diskriminacije romske devojčice i presude koju su donela za to stručna i nadležna lica, bori se isti onaj deo nevladinog sektora koji podržava zakon kojim se par redova ranije navedena ljudska prava krše.

Ono što je sigurno je da, kao prvo, takvi zakoni idu na ruku samo razularenoj ohlokratiji na vlasti, koja je koncentrisala svu vlast u ruke jednog čoveka, i predstavljaju uvod u policijsku državu, kao drugo, da se zakoni ne donose i da sudovi ne presuđuju na osnovu bilo čijih ličnih frustracija i na osnovu pristrasnosti, već se zakoni donose na osnovu Evropske konvencije i prakse ESLJP, Acquis communautaire-a, s kojim smo dužni da harmonizujemo pravni sistem Srbije, jer je Srbija kandidat za pridruživanje EU, i Ustava, a da se presude donose na osnovu ocene dokaza, odnosno Zakonika o krivičnom postupku, koji je propisuje, i Krivičnog zakonika, i, kao treće, da nema razlike između uzimanja zakona u svoje ruke kada to rade fašističke falange i kada to rade feminističke trojke, koje stručne ljude uče kako da vode postupak i kako da donose presude, uz prećutnu podršku razularene ohlokratije na vlasti.

Da li se iko iz istorije seća kako se zove sistem u kome nevladini subjekti, partijske vojske i paravojne formacije uzimaju zakon u svoje ruke istovremeno diskvalifikujući stručnjake zato što rade svoje posao? Da, mislimo na isto.

(Autor je advokat i doktorand na Pravnom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu)