Nostradamus predvideo koronavirus i zemljotres u Hrvatskoj ...

Михаел Нострадамус (1503 – 1566)

“Близу капија и унутар два града биће бичеви какви никада раније нису виђени: глад унутар куге, људи истерани челиком, који плачу великом бесмртном Богу за помоћ.” (Центурија II, катрен 6)

“Придошлице, место изграђено без одбране, место заузето а онда ненастањиво: ливаде, куће, поља, градови на извол’те, глад, куга, рат, простране земље обрадиве.” (Центурија II, катрен 19)

“Лађе разбацане међу Латинима, зима, глад, таласи. Недалеко од Тибра земља умрљана крвљу и разне куге биће на човечанству.” (Центурија V, катрен 63)

Апотекар, алхемичар, астролог, надрилекар, видовњак, фалсификатор и повремено преварант – Мишел де Нотр-Дам, познатији по свом латинском имену Михаел Нострадамус – студирао је почетком шеснаестог века медицину у Монпелијеу, на југу Француске; одатле је протеран када су универзитетске власти откриле да кришом продаје некакву “ружичасту пилулу” која наводно може да излечи од куге.

Последњих десетак година живота посветио је астрологији и прорицању судбине: ту је предвидео да ће човечанство (а за Нострадамуса, човечанство, односно тада познати свет, била је само Европа) преживети укупно девет великих недаћа: револуције, светске, ратове, глади, земљотресе, загађивања атмосфере, куге, суше, потопе, те најезде Арапа и жуте расе. Од укупно 942 сачувана катрена његових пророчанстава, куга се помиње само у наведена три.

Да ли је тачно да је, у та три катрена, Нострадамус предвидео долазак корона вируса пред почетак Ере Водолије? То је у протеклих пар месеци била омиљена тема многих таблоида на Западу, увек гладних мистериозних наслова и уплашених читалаца.

Одговор на ово питање ми ћемо, ипак, препустити стручњацима за окултно, езотерично и мистично, а у последњем наставку овог нашег заједничког путовања послужићемо се једном другом вештином људског ума: логиком.

***

Данас, дакле, завршавамо наше једномесечно путовање кроз Средњи век и безбедно вас враћамо у ваше домове двадесет првог века, назад у друштво савремене технологије – и савремених болести. После свега што смо заједно видели, какав вам је утисак? У чему су две пандемије међусобно различите, а у чему су ипак сличне?

Свакако, епидемија корона вируса, коју овог пролећа проживљавамо, по много чему се разликује од епидемије Црне смрти коју су проживљавали наши преци.

Прво, она није смртоносна у толикој мери: досадашњих милион и по оболелих на нашем континенту од корона вируса 2020. године су отприлике само три процента од броја Европљана умрлих од куге 1350. године. Досадашњих сто педесет хиљада умрлих су биланс Црне смрти у само две Фиренце у 1350. години. Европљанин оболео од куге је имао, у просеку, око двадесет посто шанси да преживи; седам векова касније, његов далеки потомак има – бар како сада стоје ствари – солидних деведесет процената.

Друго, док је Црна смрт била застрашујуће видљива – колективна сећања генерација су вековима прогониле, а машту уметника свих врста распиривале, апокалиптичне слике оболелих са гнојним чиревима, непомичних тела за које се није знало да ли су још болесници или су већ лешеви – епидемија корона вируса је, опет застрашујуће, невидљива. Заражени људи се од здравих не разликују ни на први, ни на други, поглед. Свако од нас може бити и једно и друго. Баш та невидљивост болести чини је тако опасном, и то не само у епидемиолошком смислу – и управо та невидљивост је, овог пролећа, запретила самим психолошким темељима друштва које је у једном тренутку помислило да је однело ону последњу,  пресудну, победу над природом или Богом, већ како се коме свиђа.

Треће, медицина двадесет првог века и медицина четрнаестог века нису исте: данас, она може да помогне болеснику много више него онда. Не само да му олакша болест и смањи муке, него и да га излечи. Данас, се медицина више не ослања на астрологију и празноверице него на моћна оружја која је у међувремену стекла: од микроскопа, преко моћних лекова и справа за помоћ у дисању, до рачунарских база података које нам дају агрегат целог људског знања из ове области.

И четврто, читав наш свет је за седам векова постао много мањи: док су онда биле потребне недеље, понекад и месеци, да нека вест из египатске Александрије или руског Новгорода дође до Париза или Лондона, или обрнуто – бродовима, несигурним караванским путевима, успут често мењана и препричавана – данас слика из Лондона и Париза стигне до Александрије и Новгорода, и обрнуто, за пар секунди.

Међутим, ако за тренутак напустимо ових четири или пет спољних, појавних, нивоа и покушамо да мало погледамо испод површине, наћи ћемо – чак и после седам векова – многе заједничке одлике две пандемије.

Због чега је све Црна смрт била сећање на будућност и због чега је корона вирус сећање на прошлост?

***

Atlas sive cosmographicae meditationes de fabrica mundi et ...

Прво: и једна и друга су дошле са истока – оним чувеним Путем свиле – и кретале се на запад. Тада је западна граница оног старог, дводимензионалног, света био Атлантски океан, па куга није могла да дође у, још неоткривену, Америку. Најзападнија тачка до које је стигла била је Португалија.

Данас је корона вирус већ на америчком континенту, где је стигао и са запада и са истока, одједном; свет је у међувремену постао сферичан, тродимензионални – али се путеви кретања великих зараза нису променили.

***

Wallpaper picture, genre, Cornelis Van Dalem, The legend of the ...

Друго, почетне реакције свих власти на пандемију увек су тврдоглаво порицање чињеница: националне и локалне владе касно реагују на опасност, изврћу чињенице и манипулишу бројевима, да би јавност умириле и заварале да ситуацију држе под контролом. О томе како су власти у неким предграђима Лондона 1664. године покушавале да број случајева куге смање тако што ће уписивати друге, измишљене, болести за разлог смрти, писао је Данијел Дефо у “Дневнику године куге”; о томе како је 1630. године гувернер Милана, упркос свим доказима, игнорисао претњу коју је представљала зараза и чак није хтео да откаже свадбу једног локалног принца, писао је Алесандро Манцони у роману “Вереници”.

А данас? О томе како су кинеске власти у јануару ове године вршиле притисак на Светску здравствену организацију да не објави упозорење да се корона вирус преноси са човека на човека ових дана читамо у немачком Шпиглу; о томе како је Доналд Трамп, од новембра прошле до фебруара ове године игнорисао чак осам упозорења америчких обавештајних служби на корона вирус, читали смо у америчкој штампи; док смо савете да, у јеку пандемије, идемо у шопинг у Милано јер је у питању “најсмешнији вирус у историји”, гледали почетком марта на нашим телевизијама.

***

Ancient Science Part 2b - The History Of Quarantine | A Moment of ...

Треће: и онда су се разне власти довијале у борби против куге како су знале и умеле, баш као што то њихови чукун-унуци раде данас. Карантини у Пизи и Венецији свакако су некада били мање хумани, са неадекватном здравственом заштитом а често и санитарним условима – “чекаонице за смрт”, како су их звали – од данашњих центара за изолацију у Бергаму и другим италијанским градовима.

Али, у суштини, то су исти стари карантини. А за хиљаде људи, видели смо, одељења за интензивну негу многих европских болница су исте старе чекаонице за смрт. Раздвајање заражених људи од оних здравих била је – и остала – главна превенција ширењу заразних болести.

Данас смо је, само, у складу са новим речником политичке коректности, назвали, са мешавином глумљене невиности и лажне наивности, социјалним дистанцирањем.

***

Why Historians Can't Afford to Ignore Gossip | History News Network

Четврто: онда када би зараза већ постала очигледна чињеница, реакције наших далеких предака и наше данашње садрже многе сличне – често и застрашујуће сличне – психолошке механизме. И тада и сада, непажљивост оних на власти, њихова неспособност и себичност, подстрекавају примитивизам и бес руље. Тај бес је био, и остао, превасходно, укорењен у страху, сујеверју, непровереним тврдњама, гласинама и ширио се на таласима масовне хистерије.

***

Friends in high places - Dublin's medieval oligarchs • Irish ...

Пето: није се, наравно, увек радило само о политици. И Дефо и Ками нам у својим романима показују да иза бескрајних притужби и безграничног беса људи лежи њихова заједничка љутња против судбине, богова, институција организоване религије или државе – свакога ко је могао да буде “онај неко”, згодан кривац за своју несрећу.

Средњовековна малограђанштина и малограђанштина Постмодернe – као две сестре близнакиње које раздваја седам векова – подсвесно траже решења у свим механизмима који оригинално припадају нагону крда: јачању репресивних апарата, фетишу границе, празним запаљивим паролама, тражењу јаких вођа, забранама свега и свачега.

***

Bosch's Monsters Explained | AnotherMan

Шесто: заједничка реакција човечанства на пандемије увек је стварање гласина и производња лажних, сасвим измишљених, па чак и потпуно немогућих вести и објашњења. У прошлости, гласине су увек потхрањивале дезинформације и немогућност сагледавања шире слике феномена о којем се радило. У свету без новина, радија, телевизије и интернета, неписмена већина је имала на располагању само своју машту да докучи где лежи опасност, која је њена снага и границе ширења.

Овај ослонац на машту је страху сваког појединог човека давао његов сопствени глас, прожимао га готово лирским квалитетом: локалним, духовним и митским.

Али, и данас, на пример, Орхан Памук – баш као и Ђовани Бокачо пре седам векова – описује управника мале филијале његове банке у Истанбулу, који му је – уз онај посебан, значајан и заверенички, поглед “у поверењу” који имају сви самозвани чувари светих тајни, од када је света и века – рекао како је корона вирус тајно кинеско оружје да Америку баци на колена…

***

Outsiders in Medieval Europe - Medieval Histories

Седмо: као персонификација зла, зараза увек у заједницу долази споља. Овај исти ксенофобни образац се стално понавља, увек у новим облицима и другачијим историјским контекстима: још од Тукидида у старој Атини (који је тврдио да је стигла из Етиопије и Египта), преко Марка Аурелија у Риму (који је кривио хришћане), средњовековних Сицилијанаца (који су кривили Каталонце), Швеђана и Финаца (који су се кривили међусобно) до данашњег Трампа (који криви Кинезе), Кинеза (који криве Трампа) и Вучића (који криви гастарбајтере).

Време епидемија је увек и време подела: на аутсајдере и инсајдере.

***

Medieval Anti-Semitism: Pogroms from the 12th to 15th Centuries ...

Осмо: Европљани су, и у прошлости и данас, подједнако тражили своје “жртвено јагње” које би окривили за катаклизму. Проналазили су га у рањивим друштвеним групама, у свима који су били довољно другачији од малограђанске већине да би могли да послуже у ту сврху: Јеврејима, вештицама, Циганима, вагабундима, лепрознима и просјацима онда – а глобалистима, модернизаторима, “дубокој држави”, “банкстерима”, тајним друштвима, интелекгуалцима, елити и мигрантима данас.

Као и у време оне старе пандемије, и у овој новој оптужбе засноване на националним, верским, етничким и регионалним идентитетима играју кључну улогу у обликовању догађаја док зараза траје. Друштвене мреже и популистички медији, опасним полуистинама и ширењем хистерије играју, отприлике, исту улогу коју је у Средњем веку имао бизаран покрет флагеланата.

***

Hieronymus Bosch: the mysterious master of the surreal – European CEO

Девето: готово исти средњовековни клише – да је зараза Божја казна за човеков грех – понавља се и данас у празноверицама и теоријама завера неоконзервативаца, тзв. суверениста и  фундаменталиста cвих врста: корона вирус је последица нове 5Г мреже мобилне телефоније, или завера тзв. фармакомафије, или опет паклени план дубоке државе да са власти збаци народне вође, остварујући паклене планове мистериозних тајних друштава…

Пандемија – и онда и данас – увек долази као поручени амбијент за фантастичне приче свих оних чији би слушаоци, под нормалним околностима, били само неки други пацијенти психијатријских болница.

***

Funeral Artwork- La Danse Macabre Hans Holbein | Danse macabre ...

Десето: и Црна смрт и корона вирус су, парадоксално, par excellence демократски, могло би се чак рећи и егалитарни, феномени свог времена. Обе епидемије су избрисале све раније класне, културне и цивилизацијске границе међу људима. Од куге су онда, баш као и од короне данас, подједнако обољевали и богати и сиромашни, и чланови краљевских породица и скромни пастири, и врхунски умови свог времена и неписмени крчмари.

Епидемије су подједнако погодиле и хришћане, и Јевреје, и муслимане, и хиндуисте, и будисте. Оне нису правиле разлике између богобојажљивих људи, “живих светаца” и најгорих грешника, између монахиња и блудница. Пред кугом и пред короном, сви смо, коначно, постали равноправни.

Смрт, као што је познато, није избирачица.

***

On the Ideal Form of Women – Going Medieval

Једанаесто: обе епидемије су врло рељефно показале све оне дубинске, структурне недостатке, слабости и заблуде друштава и времена у којима су се појавиле. Можда материјални свет заиста једно време може да опстане као талац наших субјективних верских, филозофских и идеолошких стереотипа, предрасуда и измишљених реалности, али – у крајњој линији – увек је материјални свет онај који обликује нашу свест, а не обрнуто.

Свет Средњег века је тада заиста веровао да стварност могу да чине молитве, баш као што и свет Постмодерне данас заиста верује да стварност могу да чине твитови, спинови, кликови, шерови, лајкови и видео клипови.

И куга и корона су – свака (у) свом свету – показале да, ипак, постоје и материјалне границе обе те замишљене, виртуелне реалности.

***

Discarding Images on Instagram: “#False #Prophet (#Revelation 16 ...

Дванаесто: епидемија куге је демонстрирала сву баналност тадашњег света лаика, лажних пророка, месија и самозваних посредника између човека и Бога. Она је јасно показала варљивост његове моћи и границе те моћи. Није она, још увек, значила и крај тог света – били су потребни многи векови да човечанство уђе у епохе рационализма и просветитељства – али је посејала онај први, пресудни, црв декартовске сумње.

На врло сличан начин, и епидемија корона вируса је досад најозбиљнији изазов свету лаика двадесет првог века, свету наших данашњих пророка и месија, самозваних лидера, купљених диплома и хероинских зависника од политичког рејтинга.

Тврдоглави и цинични презир тог света према чињеницама – “чињенице су ништа, а утисак о њима је све” – ударио је у немилосрдан зид: смрт је, ипак, чињеница а не утисак. Трампов твит, можда, може много – али још увек не може да оживи леш.

***

Кавалирство — Википедија, слободна енциклопедија

Тринаесто: у том бројгеловском плесу смрти, и Црна смрт и корона вирус биле су искушења. Она су тестирала не само крајње границе наше физичке издржљивости, и појединачне и колективне, него и снагу нашег духа и веру у себе.

Оба искушења су на испит стављала и нашу солидарност, осећај емпатије, чојство, како би Његош то рекао – све оне особине које нас, у коначници, и чине људима.

Врло јасно, немилосрдном вододелницом, као и у свим временима великих драма и трагедија, и куга и корона су раздвојиле људе од нељуди, онај квалитетан људски материјал од безвредног шкарта.

Држање у епидемијама било је, и остало, мера витештва.

***

Trade in Medieval Europe | Medieval, Medieval market, Medieval ...

Четрнаесто: Црна смрт је, за оних неколико година колико се шетала Европом, подметнула барут у саме темеље средњовековног поретка. Тек онда када су милиони људи видели да ниједна посланица римског папе, ниједна молитва, ниједан проглас неког феудалног господара, нису довољно моћни да спрече милионе мртвих и зауставе епидемију, срушен је мит о свемоћи читавог поретка.

Рушење тог мита било је онај кључни услов да се свет заувек промени: он је постао мањи, али бржи. На тај начин, Црна смрт је поставила темеље за Гутенбергову пресу, Колумбове једрењакеЛутерову реформацију, Кеплерову небеску механику и Волтерове револуције, за почетке мануфактурне производње, за Еразма, Декарта, Коперника, Галилеја и Русоа – за улазак човечанства у рано модерно доба.

На исти начин, и корона је показала да је не може спречити ниједан твит, проглас неког централног комитета, конференција за штампу, гостовање на телевизији, рејтинзи вредних истраживача јавног мнења или резултати избора, чак и оних правих. Корона је данас, баш као и Црна смрт онда, на позоришну сцену историје поставила сценографију за нови чин. Припремила је улазак света у ново доба.

***

“Прошлост је страна земља; они тамо ствари раде различито.” – написао је својевремено енглески књижевник Лесли Пол Хартли.

Међутим, у прошлости епидемија, многе ствари су радили баш као и ми данас; та прошлост за нас онда није страна земља: управо је поново проживљавамо.

Корона вирус је, зато, сећање на будућност или, да ово наше заједничко путовање завршимо стиховима Т.С. Елиота:

“Време садашње и време прошло,

Оба су присутна у времену будућем.”